NOVI POLOŽAJ VISOKOŠKOLSKIH USTANOVA IZ OBLASTI ...apeironsrbija.edu.rs/Centar_za_izdavacku_djelatnost/Radovi/Doktorski/... · periodu rasla je i razlika između razvijenih i nerazvijenih

Mr Gordana Radić

NOVI POLOŽAJ VISOKOŠKOLSKIH USTANOVA IZ OBLASTI INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA

U JEDINSTVENOM EVROPSKOM OBRAZOVNOM PROSTORU

(doktorska disertacija)

Komentori:

Prof. dr Dušan Starčević Prof. dr Zoran Ž. Avramović

Banja Luka, 2007.

NOVI POLOŽAJ VISOKOŠKOLSKIH USTANOVA IZ OBLASTI INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA U JEDINSTVENOM EVROPSKOM OBRAZOVNOM PROSTORU

Str. 2 (201)

Podaci o doktorandu:

Ime i prezime: GORDANA RADIĆ

Datum i mesto rođenja: 12. 6.1949. Beograd

Naziv fakulteta i datum završene nastave II stepena:

Elektrotehnički fakultet, Banja Luka, 2. 11. 1974. godine

Tema diplomskog rada: Oblast opštih osobina generalisanih brzih transformacija (GBT)

Magistarski rad, Sveučilište u Zagrebu

Tema rada: Prepoznavanje uzoraka i modeliranje određenog stroja za identifikaciju govornika

Komisija za odbranu rada:Doc. dr Džemal Kolonić, mentor Prof. dr Vladimir Matković Prof. dr Zvonimir Vuković

Datum odbrane rada: 2. 3.1984. godine

Doktorska disertacija, Univerzitet APEIRON

Tema disertacije:Novi položaj visokoškolskih ustanova iz oblasti informacionih tehnologija u jedinstvenom evropskom obrazovnom prostoru

Komisija za odbranu disertacije:Prof. dr Dušan Starčević Prof. dr Zoran Ž. Avramović Prof. dr Esad Jakupović

Datum odbrane disertacije: 16.12.2007. godine


Str. 3 (201)

SADRŽAJ:

APSTRAKT....................................................................................................................... 5 POPIS SLIKA..................................................................................................................... 8 POPIS TABELA:................................................................................................................ 9 AKRONIMI: ..................................................................................................................... 10 1. UVOD................................................................................................................... 14 2. BOLONJSKI PROCES I OBRAZOVANJE ZA 21. VEK................................... 17 2.1. Obrazovanje kao osnov razvoja i napretka društva .............................................. 17 2.2. Bolonjski proces i ostali relevantni dokumenti..................................................... 20 2.2.1. Magna Charta (septembar 1988)........................................................................... 22 2.2.2. Lisabonska konvencija (april 1997)...................................................................... 23 2.2.3. Sorbonska deklaracija (maj 1998) ........................................................................ 24 2.2.4. Bolonjska deklaracija (juni 1999) ......................................................................... 25 2.2.5. Salamanska konvencija o evropskim institucijama visokog obrazovanja (mart

2001) ..................................................................................................................... 26 2.2.6. Praška izjava (maj 2001)....................................................................................... 27 2.2.7. Berlinska izjava (septembar 2003)........................................................................ 28 2.2.8. Bergenska izjava (maj 2005). ............................................................................... 28 2.2.9. Londonska konferencija (maj 2007) ..................................................................... 29 2.3. Obrazovanje za 21. vek......................................................................................... 30 2.3.1. Fenomen globalizacije .......................................................................................... 31 2.3.2. Društvo znanja ...................................................................................................... 32 2.3.3. WSIS Svetski samit o informacionom društvu..................................................... 35 2.3.4. Informaciono-komunikacione tehnologije – IKT ................................................. 37 2.3.5. Digitalno obrazovanje........................................................................................... 40 2.3.6. Izgradnja evropskog informacionog društva – eEvropa 2005 i 2010 ................... 40 2.3.7. Obrazovanje u informacionom društvu i za njega − moderni univerziteti ........... 42 3. EVROPSKI PROSTOR VISOKOG OBRAZOVANJA – EHEA........................ 45 3.1. Postojeće stanje u Bosni i Hercegovini i u okruženju........................................... 46 3.1.1. Zakoni u oblasti visokog obrazovanja .................................................................. 48 3.1.2. Zemlje u okruženju ............................................................................................... 49 3.2. Ciljevi Bolonjskog procesa ................................................................................... 53 3.3. Univerziteti i visokoškolske ustanove u Bolonjskom procesu ............................. 57 3.3.1. Evropski univerziteti, Evropska univerzitetska asocijacija .................................. 59 3.4. Evaluacija, osiguranje kvaliteta i akreditacija ...................................................... 61 3.4.1. Kvalitet.................................................................................................................. 62 3.4.2. Evaluacija.............................................................................................................. 64 3.4.3. Akreditacija........................................................................................................... 68 3.4.4. Dokumentacija u procesu akreditacije. ................................................................. 70 3.5. Mobilnost studenata, nastavnika i diplomaca ....................................................... 74 3.5.1. Priznavanje kvalifikacija....................................................................................... 75 3.5.2. Ciklusi obrazovanja .............................................................................................. 77 3.5.3. ECTS − Evropski sistem prenosa bodova............................................................. 79 3.5.4. Informacioni paket, Ugovor o učenju i Prepis ocena............................................ 85 3.5.5. Dodatak diplomi.................................................................................................... 87 3.6. Učenje na daljinu .................................................................................................. 89 3.6.1. Virtuelni univerzitet .............................................................................................. 95


Str. 4 (201)

3.7. Doživotno učenje .................................................................................................. 96 3.8. Projekti koji su pratili Bolonjski proces................................................................ 99 4. IT OBRAZOVANJE U SVETU......................................................................... 103 4.1. Istorijat studijskih programa u računarstvu......................................................... 103 5. RAČUNARSTVO U BOLONJSKOM PROCESU............................................ 108 5.1. Visokoškolske ustanove iz oblasti informacionih tehnologija............................ 113 5.1.1. Fakulteti informacionih tehnologija.................................................................... 114 6. PREDLOG REŠENJA........................................................................................ 121 6.1. Fakultet informacionih tehnologija..................................................................... 123 6.2. Pravna regulativa visokoškolskih ustanova ........................................................ 126 6.3. Studijski programi............................................................................................... 127 6.3.1. Projekcija studijskog programa........................................................................... 131 6.4. Sistem obezbeđenja kvaliteta − kontrolni proces................................................ 132 6.4.1. Strategija sistema obezbeđenja kvaliteta ............................................................ 132 6.4.2. Standardi i postupci obezbeđenja kvaliteta......................................................... 133 6.4.3. Obezbeđenje kvaliteta ......................................................................................... 133 6.4.4. Kvalitet studijskog programa.............................................................................. 133 6.4 5. Kvalitet nastavnog procesa ................................................................................. 134 6.4.6. Kvalitet naučnoistraživačkog i stručnog rada ..................................................... 135 6.4.7. Kvalitet nastavnika i saradnika ........................................................................... 136 6.4.8. Kvalitet studenata................................................................................................ 136 6.4.9. Kvalitet udžbenika, literature, biblioteke i informatičkih resursa....................... 138 6.4.10. Kvalitet upravljanja visokoškolskom ustanovom i kvalitet nastavne podrške ... 139 6.4.11. Kvalitet prostora i opreme .................................................................................. 139 6.4.12. Finansiranje visokoškolske ustanove.................................................................. 140 6.4.13. Uloga studenata u internoj evaluaciji i proveri kvaliteta .................................... 141 6.4.14. Sistemsko praćenje i periodična provera kvaliteta.............................................. 141 6.5. Moralna načela i načela profesionalne etike − Etički kodeks............................. 142 6.5.1. Osnovna načela Etičkog kodeksa........................................................................ 143 6.5.2. Etička pravila u nastavnom i naučnom procesu rada.......................................... 143 6.5.3. Tela Etičkog kodeksa.......................................................................................... 143 6.6. Mobilnost studenata i nastavnika u jedinstvenom evropskom obrazovnom

prostoru ............................................................................................................... 144 6.6.1. ECTS koordinatori i savetnici............................................................................. 145 6.6.2. ECTS etiketa ....................................................................................................... 145 6.6.3. Dodatak diplomi i Zajednička diploma............................................................... 146 6.7 Informacioni sistem visokoškolske ustanove...................................................... 147 6.7.1. Učenje na daljinu ................................................................................................ 147 6.7.2. Biometrija i smart kartica ................................................................................... 149 7. ZAKLJUČAK..................................................................................................... 155 8. LITERATURA I URL LINKOVI ...................................................................... 157 9. PRILOZI ............................................................................................................. 172


Str. 5 (201)

APSTRAKT


Str. 6 (201)


Str. 7 (201)


Str. 8 (201)

POPIS SLIKA

Slika broj: Strana:

1. Akademske i stručne studije 79

2. Šematski prikaz Ugovora o učenju 86

3. Blok šema Web sajta učenja na daljinu 93

4. Računarske discipline koje su se proučavale u Sjedinjenim Američkim Državama šezdesetih godina dvadesetog veka i oblast njihovih primena

104

5. Oblasti primene računarskih disciplina nakon 1990. godine

108

6. Informacione tehnologije 116

7. Kompjuterske nauke 117

8. Bolonjski proces 122

9. Blok dijagram potrebnih zahteva u obrazovanju 123

10. Blok dijagram modela rada visokoškolske ustanove 124

11. Blok dijagram modela fakulteta informacionih tehnologija

124

12. Ciklusi akademskih studija 128

13. Proučavanje teme u sistemu učenja na daljinu 148

14. Šematski prikaz logičke strukture učenja na daljinu 149

15. Uticaj smart kartice i biometrije na sigurnost 152

16. Model sistema za personalnu verifikaciju identiteta 153


Str. 9 (201)

POPIS TABELA:

Broj tabele: Strana:

Tabela 1. Stepen implementacije Bolonjskog procesa 50

Tabela 2. Implementacija tri osnovna načela Bolonjskog procesa u bivšim republikama SFRJ na osnovu izveštaja iz Bergena 2005. godine

52

Tabela 3. Rezultati ankete o implementaciji Bolonjskog procesa prezentovani na konferenciji u Londonu, maj 2007

53

Tabela 4. SWOT analiza uvođenja učenja na daljinu 67

Tabela 5. ECTS skala ocenjivanja 84

Tabela 6. Uporedna tabela predmeta sa težinskim vrednostima 109

Tabela 7. Ne-računarski predmeti sa težinskim vrednostima 110

Tabela 8. Performanse diplomaca u pojedinim računarskim disciplinama

112

Tabela 9. Šema izračuna broja ECTS bodova 129

Tabela 10. Primer studijskog programa za I ciklus na fakultetu informacionih tehnologija

130

Tabela 11. Projekcija predloženog studijskog programa 131


Str. 10 (201)

AKRONIMI:

AAOM Alternativna Akademska Obeazovna Mreža Srbije

ACA Academic Cooperation Association

ACM Association for Computing Machinery

AIS Association for Information Systems

AULA Asociacion de las Universidades de Latinoamerica

ARPA Advanced Research Project Agency

BFUG (Bologna Follow-Up Group) - Grupa za promovisanje Bolonjskog

procesa

BK Body of knowledge - Katalog znanja

BP Bolonjski proces

CARDS Community Asssistance Recognition Defelopment and Stabilisation

CEB UN-Chief Executives Board

CEPES (European Centre for Higher Education) - Evropski centar za visoko

obrazovanje

COM communique – saopštenje

CRE Association of European Universities

CS credit system - sistem bodovanja-kreditiranja

DAI Digital Access Index

DS (Diploma Supplement) - Dodatak diplomi kojeg su definisali Evropska

komisija, Veće Evrope i UNESCO. Dodatak opisuje stečenu kvalifikaciju, te je

povezuje sa sistemom visokog obrazovanja unutar kojeg je stečena.


Str. 11 (201)

ECA (European Consortium for Accreditation in Higher Education) -

Evropski konzorcijum za akreditaciju u visokom obrazovanju

ECTS (European Credit Transfer System) - Evropski sistem prenosa bodova

EFGM European Foundation for Quality Management

EHEA (European Higher Education Area) - Evropski prostor visokog

obrazovanja

ELLLA (European Life Long Lerning Area) - Evropski prostor doživotnog

obrazovanja

ENIC European Network of Information Centres

ENQUA (European Network for Quality Assurance) - Evropska mreža za

osiguranje kvaliteta

ENQAHE European Network for Quality Assurance in High Education

EGF European Quality Framework

ERA Europan Research Area - Evropski istraživački prostor

ERASMUS (European Community Action Scheme for the Mobility of

University Students) - Program Evropske unije za mobilnost u području visokog

obrazovanja

ESIB (The National Unions of Students in Europe) - Nacionalno udruženje

studenata Evrope

EUA (European University Association) - Udruženje evropskih univerziteta

EURASHE (European Association of Institutions in Higher Education) -

Evropsko udruženje visoko obrazovnih institucija koje nisu univerziteti

EURIDYCA informaciona mreža obrazovanja Evrope


Str. 12 (201)

E4 (ENQA, EUA, EURASHE, ESIB) - formiranje zajedničkih standarda,

procedura i smernica za osiguranje kvaliteta na evropskom nivou

graduate course diplomske studije

HEIs High Edcation Insitutions

ICT Information Communication Technology,

IEEE-CS Computer Society of the Institute for Electrical and Electronic

Engineers

IKT Informaciono komunikacione tehnologije

INQAAHE (International Network for Quality Assurance Agencies in Higher

Education) - Međunarodna mreža agencija za osiguranje kvaliteta u visokom

obrazovanju

ITU International Telecommunication Union

IUC International University Cooperation

JRC European Commission’s Joint Research Centre

KS Knowledge Society - društvo znanja

LLL (Lifelong Learning) - doživotno obrazovanje

MMF Međunarodni monetarni fond

NARIC National Academic Recognition Information Center - obezbeđuje

informacije o uporedivosti međunarodnih kvalifikacija u preko 180 zemalja širom sveta

OECD Organization for Economic Cooperation and Development

PIV Personal Identity Verification

QA Quality Assurance - osiguranje kvaliteta


Str. 13 (201)

TEMPUS (Trans European Mobility Scheme for University Studies) - program

međunarodne saradnje u oblasti visokog obrazovanja jugoistočne Evrope

TQM Total Quality Management

UNDP United Nations Development Programme

UNESCO (Unated Nations Eeducational, Scientific and Cultural Organisation)

- Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu

UNGIS United Nations Group on the Information Society

UNIDO United Nations Industrial Development Organization

UNITWIN University Twinning - šema umrežavanja univerziteta, University

education twining and networking scheme.

UTI International Telecommunication Union

WB World Bank - Svetska banka

WCHE World Conference on High Education

WSIS World Summit on the Information Society

WWW World Wide Web


Str. 14 (201)

1. UVOD

Velika ekspanzija visokog obrazovanja obeležila je drugu polovinu prošlog

veka. Prema podacima UNESCO-a, 1960. godine je u svetu bilo 13 miliona studenata, a

1995. godine 82 miliona studenata, što je više nego šestostruko povećanje. U tom

periodu rasla je i razlika između razvijenih i nerazvijenih zemalja u svetu, socijalno-

ekonomsko raslojavanje je izraženije, što je potaknuto i razlikama u pristupu visokom

obrazovanju u samim zemljama, bilo razvijenim ili nerazvijenim. Bez odgovarajućeg

sistema visokog obrazovanja i naučnoistraživačkih institucija koje obezbeđuju kritičnu

masu stručnih i obrazovanih ljudi, ni jedna zemlja ne može obezbediti pravi unutrašnji

održivi razvoj, a pogotovo to ne mogu zemlje u razvoju.

U XIX veku visoko obrazovanje u Evropi dobija novu formu, formiraju se

univerziteti pod državnom upravom i imaju ulogu sve otvorenijeg obrazovanja.

Univerzitet, kao sinonim visokog obrazovanja, postaje jedan od ideoloških državnih

aparata, proizvođač znanja i čuvar nacionalne kulture. Tokom vremena, ovakav sistem

visokog obrazovanja u Evropi nije pratio tehnološki i socijalni razvoj društva.

Bez obzira na to što se sistemi visokog obrazovanja u zemljama Evrope temelje

na različitim nacionalnim i kulturnim tradicijama, oni dele iste ili slične probleme.

Osnovni problem je neefikasnost studiranja. Studij traje od 6 do 8 godina, a od ukupnog

broja upisanih studenata samo 30% njih diplomira. Nastavni programi ne prate

promene, nisu dovoljno fleksibilni stoga ne odgovaraju potrebama tržišta rada i nisu

dobra osnova za kreativan naučnoistraživački rad.

Barijere između nerazvijenih i razvijenih zemalja u mogućem pristupu i

korišćenju znanja predstavljaju problem koji je kočio napredak i produbljivao podele

među zemljama. Zbog tromosti univerziteta da prate potrebe pojedinaca i društva u

celini, najtalentovaniji studenti odlaze iz Evrope u Sjedinjene Američke Države i

najčešće tamo i ostanu. Nemali broj produktivnih evropskih profesora odlazi i svoj

naučnoistraživački i nastavni rad nastavlja van Evrope. Ovaj egzodus naučne elite u

velikim razmerama stvarao je negativne trendove u razvoju kvalitetnog naučnog rada

kako u njihovim zemljama tako i u Evropi u celini. Univerziteti Evrope gubili su korak

u takmičenju sa američkim univerzitetima na mnogim planovima, te američki

univerziteti postaju prestižne obrazovne ustanove. Proces globalizacije krajem prošlog


Str. 15 (201)

veka dovodi visokoškolske ustanove neevropskih zemalja u Evropu, nudeći svoje

studijske programe, različite od programa evropskih visokoškolskih ustanova.

Visoko obrazovanje je suočeno sa izazovima i poteškoćama u pogledu

finansiranja, jednakih uslova studiranja, usavršavanja nastavnog osoblja, povećanja i

obezbeđenja kvaliteta obrazovanja i istraživanja, zapošljavanja diplomaca i

uspostavljanja međunarodne kompetencije. Nove tehnologije su novi izazov visokom

obrazovanju za promenu načina na koje se znanje stiče, rasprostire, kako se znanju

može pristupiti i kako se znanje može kontrolisati.

Tradicionalna percepcija univerziteta u Evropi bila je da se na univerzitetu

okupljaju ljudi koji slobodno i kritički razmišljaju o raznim temama i stiču određena

znanja sa kojima će jednog dana nešto uraditi, dok su za direktno rešavanje poslova

masovno korišćeni ljudi sa završenim srednjim stručnim školama. Razvoj tehnologije

nameće zahtev za velikim brojem ljudi koji su sposobni da se nakon školovanja odmah

uključe u praksu, kao i za smanjenjem broja ljudi koji razmišljaju o problemima

sutrašnjice. Evropa je suočena sa činjenicom da zanemarljiv broj studenata sa drugih

kontinenata dolazi da studira na evropskim univerzitetima, a isto tako i sa činjenicom

da evropska industrija nerado ulaže novac u naučnoistraživački rad.

Za razliku od Evrope, velike međunarodne korporacije i fondacije u Sjedinjenim

Američkim Državama finansiraju obrazovanje za kojim one imaju potrebu, to jest za

onim obrazovanjem i naučnoistraživačkim radom koji odgovaraju promenama na

tržištu rada kao odgovor na globalne promene u svetu.

Ovakvo visoko obrazovanje u Evropi je skupo. Države nisu više ni u

mogućnosti, a i ne žele da finansiraju ovakav sistem visokog obrazovanja. Potrebna je

reforma, potrebno je stvoriti veće evropsko univerzitetsko tržište koje bi omogućilo

povezivanje evropskih univerziteta i stvorilo kompetenciju među njima, a samim tim i

na globalnom planu. Potrebna je internacionalizacija visokog obrazovanja u Evropi,

integracija nacionalnih i kulturnih dimenzija evropskih zemalja u obrazovanju i

naučnoistraživačkom radu obrazovnih institucija. Osnovni problemi, prepoznati u

neprohodnosti kako studenata i profesora tako i diplomaca u evropskom obrazovanju,

naučnoistraživačkom radu i tržištu rada, uzrokovani različitim nastavnim programima i


Str. 16 (201)

stečenim kvalifikacijama, identifikovani su kao osnova za reformu, za kreiranje

jedinstvenog evropskog prostora visokog obrazovanja.

Drugim rečima, potreba za uspostavljanjem kompletnije, kao i intelektualno,

kulturno i akademski ujedinjene Evrope kroz reformu visokog obrazovanja nastaje kao

posledica globalnih promena, naglog tehnološkog i socijalnog razvoja društva. Reforma

je dugotrajan proces u kojem se definišu evropski standardi za kvalitetno i efikasno

obrazovanje.

Proces reforme visokog obrazovanja, kao odgovor Evrope na globalne promene

u svetu, iniciran je Magna Charta [2] poveljom iz 1988. godine potpisanom u Bolonji

od strane rektora evropskih univerziteta na proslavi 900-godišnjice najstarijeg

univerziteta u Evropi, a potom i Sorbonskom deklaracijom [3] koju su potpisali ministri

obrazovanja Nemačke, Francuske, Italije i Engleske 1998. godine na 700-oj godišnjici

Sorbonskog univerziteta u Parizu. Nadajući se dugoročnoj međusobnoj saradnji

evropskih država i verujući da će univerziteti igrati značajnu ulogu u

internacionalizaciji društva, ovim aktima oni postavljaju osnovna načela na kojima se

promene u obrazovanju moraju temeljiti. Na kraju drugog milenijuma države Evrope su

spoznale da budućnost čovečanstva zavisi od kulturnog, naučnog i tehnološkog razvoja

sistema obrazovanja čije je težište na univerzitetima. Zadatak univerziteta je da šire

znanje novim naraštajima i osposobe ih da budu „naoružani“ novim veštinama,

znanjima i idealima (i time budu konkurentni na tržištu rada), a istovremeno da

omogući i ostaloj populaciji unapređivanje znanja kroz sistem doživotnog učenja. Bitan

preduslov za prenošenje tog znanja jeste autonomija univerziteta (moralna i

intelektualna nezavisnost od političkog autoriteta i ekonomske moći), kao i

međuuniverzitetska saradnja (razmenom znanja, iskustava, studenata i nastavnog

osoblja). Uočeni problem nepovezanosti nastave i naučnoistraživačkog rada uzrokuje

inertnost evropske ekonomije. Pored navedenog, i geografske podele su bile uzrok

podela u obrazovanju.

Potpisivanjem Bolonjske deklaracije 1999. godine [4] u Bolonji od strane

ministara 29 zemalja, započeo je proces reforme visokog obrazovanja sa ciljem

kreiranja Evropskog prostora visokog obrazovanja do 2010. godine, poznat kao

Bolonjski proces, a kao odgovor na proces globalizacije u svetu.


Str. 17 (201)

2. BOLONJSKI PROCES I OBRAZOVANJE ZA 21. VEK

2.1. Obrazovanje kao osnov razvoja i napretka društva

Obrazovanje je ključni deo razvoja i napretka svih civilizacija. Koncepciju i

sadržaj obrazovanja definiše svaka država sama za sebe, kako bi preko ovog važnog

instrumenta pojedinci prihvatili vrednost i norme sistema države. Kroz obrazovanje se

utvrđuju društvene norme i vrednosti, a sa tim i pripadnost pojedinca društvu, religiji,

razvija se osećanje za vlastitu kulturu, gledište pojedinca o procesima u društvu i

sistemu vlasti.

Deklaracijom o ljudskim pravima1 zagarantovano je obrazovanje svakog

pojedinca bez obzira na pol, veru i nacionalnu pripadnost.

Obrazovni sistemi su utemeljeni na istoriji, kako znanja tako i društva.

Zasnovani su na nizu pravila i vrednosti, a ogledaju se kroz stečena znanja i veštine

pojedinca u procesu obrazovanja. Sistem obrazovanja menja strukture društva i

porodica pa i samih profesija; drugim rečima, obrazovanje je suština samog društvenog

sistema, ono pruža jednake šanse svim članovima društva u sticanju znanja i

ostvarivanju identiteta svakog pojedinca. Stečena znanja i veštine pojedinac primenjuje

u životu i radu, a ona su bogatsvo i svih članova društvene zajednice. Može se reći da je

to jedina vrednost pojedinca koja postaje zajednička vrednost društva u celini.

Pojedinac kroz obrazovanje ne stiče samo znanje i veštine, već prihvata i najvažnija

pravila života. Stečena znanja i obrazovne veštine su veoma primenljivi i upotrebljivi u

svakodnevnom životu i radu obrazovanog čoveka. Iako se znanje individualno stiče,

ono je postalo bogatstvo svih pripadnika zajednice. To je skoro jedina individualna

osobenost koja u praksi postaje zajednička vrednost i korist cele zajednice.

Za obrazovanje možemo reći da je središte socijalizacije pojedinaca u modernim

društvima. Prihvatanje različitih normi vrednovanja je važno za uključivanje u svet

odraslih gde je pojedinac jedan među jednakima, a da poređenje sa drugima definiše

1 Universal Declaration of Human Rights, United Nations 1948. član 26


Str. 18 (201)

njegov položaj u društvu, položaj koji nije zagarantovan poreklom ili porodičnim

statusom. Znači, dostignuća pojedinca su vrednovana sa stanovišta opštih merila koje

definiše društvo, a ne posebnim merilima, kao što su pripadnost rasi ili religiji.

Moderna društva su heterogena sa razvijenom podelom rada i različitim

ulogama pojedinaca koje predstavljaju njihove različitosti. Ovu različitost nije moguće

sprečiti, te je potrebno uneti određenu količinu homogenosti, ujednačenosti, kako bi se

osigurala integracija društva.

U savremenom sistemu obrazovanja poštuju se nepristrasna, objektivna merila

vrednovanja znanja, dostignuća i sposobnosti pojedinca.

„U temelje evropske učenosti ugrađena je viševekovna istorija visokog školstva

Drevne Grčke, Rima i Vizantije. Doprinos srednjevekovne učenosti u očuvanju

dugovekovne tradicije ne može se razumeti bez visokog školstva Starog sveta.“2

Obrazovanje u svojoj modernoj formi, što podrazumeva nastavu u posebno

izgrađenim zgradama, počelo je da se razvija postepeno.

U starim društvima obrazovanje je bilo dostupno samo malom broju ljudi koji

su imali novca ili vremena. Osobe koje su imale privilegiju da se opismenjuju pripadale

su verskim velikodostojnicima, a stečeno znanje se koristilo za tumačenje verskih

tekstova. Obrazovanje se najčešće svodilo na učenje od starijih. Uobičajeno je bilo da

deca rano počnu da pomažu u domaćinstvu ili zanatskim radionicama, gde nije bilo

potrebno ni čitati a ni pisati. U to vreme tekstovi su se umnožavali ručno, što je bio

dugotrajni proces. Despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara Hrebeljanovića,

početkom XV veka podiže manastir Manasiju (Resava), koji u to vreme postaje kulturni

centar despotovine, centar gde su se prevodili i prepisivali tekstovi, kod nas poznat kao

„Resavska škola“.

Kina je bila po svojim naučnim, tehnološkim i inženjerskim pronalascima prva

na svetu i sam centar civilizacije. Kinesko pismo je najstarije od svih pisama koja se

danas koriste u svetu, tako da Kinez može čitati književna dela koja su napisana i pre

hiljadu godina. Revolucionarni kineski pronalazak u I veku naše ere je papir, koji je

2 Čović, B. Retorika str 21, Banja Luka 2007


Str. 19 (201)

omogućio jednostavnije beleženje misli i podataka i time olakšao obrazovanje. Još

davne 124. godine pre nove ere otvoren je Carski univerzitet u Kini u kojem su se

proučavali konfucijski3 klasici, kineska tradicija te komplementarne sile Jin i Jang.

Stara Grčka je današnjem svetu ostavila mali deo svoje književnosti, ali i taj

mali deo veličanstven je po svojoj raznovrsnosti, plemenitosti i suptilnosti. Današnja

nauka počiva na teorijama koje su postavili naučnici stare Grčke. Iz grčkog pisma,

helenskog alfabeta, razvila su se druga pisma poput ćiriličnog, latinskog, gotskog i

koptskog.

U IV veku pre nove ere u maslinjaku Akademosu, koji je dobio naziv po

grčkom heroju Akademu, otvorena je Platonova filozofska škola, nazvana Akademija,

gde se pored filozofije proučavala i matematika. Pored Platonove Akademije u Atini su

bile i Aristotelov likeo, stoička škola i Epikurov vrt4.

Grčki vojskovođa Aleksandar Veliki (356–323. p.n.e), koji je proslavljen kao

ratnik, ima ogromne zasluge za širenje grčke kulture velikim prostranstvima starog

sveta. Najstarija i najpoznatija biblioteka starih naroda bila je ona u Aleksandriji, koja i

danas predstavlja značajnu kulturnu tekovinu helenističke epohe, dok je poznata

Aleksandrijska škola obuhvatila sve naučne oblasti.

Sistem rada starih helenističkih škola bio je model koji je primenjivan i

ugrađivan u univerzitete koji su vremenom osnivani u Evropi.

U starom Rimu najveći broj dece rimskih građana imao je opšte obrazovanje,

ali samo su dečaci mogli da se usavršavaju dalje od osnovnog obrazovanja, te su sticali

znanja u čitanju, pisanju i aritmetici. Rimljani su osvajanjem Grčke preuzeli grčku

kulturu i, kako je jedan rimski pesnik rekao, „bilo je to kao da je Grčka zarobila svog

osvajača“.

Vizantijski car Teodosije II, poznatiji kao Teodosije Mlađi, osnovao je 425.

godine naše ere Carski univerzitet u Carigradu, čiji je naziv bio Auditorium. Na

univerzitetu se nastava na 31 katedri odvijala na dva jezika, latinskom i grčkom. Uspeh

3 Konfucije, polulegendarni kineski mislilac koji je živeo u VI veku pre naše ere i po kome je religiozno-

filozofska nauka nazvana konfucionizam 4 Epikur, filozof helenističko-rimskog razdoblja, 341–270. p.n.e.


Str. 20 (201)

i razvoj Carskog univerziteta vezivani su za zainteresovanost careva sve do pada

Carigrada u turske ruke.

Pronalazak papira i pisanje mastilom unapredili su obrazovanje, dok je

štampanje, koje je u Evropu došlo iz Kine, olakšalo umnožavanje tekstova i

obrazovanje podiglo na viši nivo. Revolucionarni pronalazak štamparske mašine, koju

je konstruisao Nemac Johan Gutenberg5, brzo se širio. Tako je kod južnoslovenskih

naroda prva ćirilična štamparija i prva državna štamparija u svetu, Štamparija

Crnojevića, počela sa radom na Obodu nedaleko od Cetinja i u januaru 1494. godine

objavljuje Oktoih – Prvoglasnik.

2.2. Bolonjski proces i ostali relevantni dokumenti

Neefikasni sistemi visokog obrazovanja u Evropi, koji se nisu prilagođavali

promenama u društvu i nisu pratili tehnološki razvoj, nisu stvarali kritičnu masu

diplomaca koji su oboružani adekvatnim znanjem, veštinama i kvalifikacijama bili

spremni da ravnopravno konkurišu na tržištu rada. Evropski sistem istraživanja je

praktično odvojen od potreba tržišta i ne doprinosi efektivnom obrazovanju i razvoju.

Velika migracija talentovanih studenata i nastavnika u Ameriku postavila je Evropi

pitanje kako dalje. Promene su neminovne.

Bolonjski proces je proces reforme visokog obrazovanja u Evropi sa ciljem da

promoviše mobilnost studenata i profesora uspostavljanjem Evropskog prostora

visokog obrazovanja do 2010. godine. Proces dobija naziv po Bolonjskoj deklaraciji iz

juna 1999. godine, koju su potpisali ministri zaduženi za visoko obrazovanje iz 29

država Evrope, a formalni naziv je Evropski prostor visokog obrazovanja – EHEA.

Proces je nacionalno-internacionalnog karaktera, a provode ga nacionalna ministarstva

obrazovanja, univerziteti, profesori i studenti i svoj rad prezentuju Veću Evrope i

Evropskoj komisiji.

U početku se na obrazovanje gledalo kao na nacionalno pitanje pa, shodno

tome, prvi sporazum koji se odnosio na obrazovanje u Evropskoj uniji (Kopenhagen

1992), navodi da svaka zemlja ima pravo da samostalno odlučuje o njemu. Ma koliko

5 Nemac Johan Gutenberg konstruisao je štamparsku mašinu i 1455. godine objavio Bibliju


Str. 21 (201)

se evropske zemlje razlikuju jedna od druge u društvenom i obrazovnom smislu, one

ipak dele iste ili slične probleme. Dužina studiranja je jedan od problema koji muči

većinu evropskih država. Usled novih izazova pred kojima se našla Evropska unija i

njene članice, sa ciljem da postanu jedan od političkih i ekonomskih lidera u vremenu

izražene globalizacije, uvidele su potrebu za njihovim koordinisanim pristupom i jakom

integrativnom politikom u obrazovanju u celini a posebno u visokom obrazovanju.

Očekivano proširenje Evropske unije i produbljivanje odnosa sa ostalim

zemljama Evrope Bolonjskom procesu daju šire dimenzije. Evidentno je povećanje

svesti, kako dela političke i akademske javnosti tako i javnog mnjenja, o potrebi

stvaranja savršenije Evrope, i izgradnji i jačanju njenih kulturnih, intelektualnih,

društvenih i naučno-tehnoloških dimenzija.

Razvojne tendencije Evropskog obrazovnog prostora formulisane su u

evropskim univerzitetskim konvencijama, koje počinju dokumentom Magna Charta

Universitatum iz 1988. godine, deset godina kasnije donesena je Sorbonska deklaracija

(Paris, 1998), a još godinu dana kasnije Bolonjska deklaracija (Bologna, 1999). Ove

konvencije su dobra podloga za reformu visokog obrazovanja i njegovog usklađivanja s

evropskim obrazovnim prostorom.

Evropa znanja je nezamenjivi faktor ljudskog i društvenog razvoja, sposobna

da svoje građane pripremi za izazove trećeg milenijuma, naglašavajući zajedničke

vrednosti i pripadnosti istom društvenom i kulturnom prostoru.

Obrazovanje i saradnja u obrazovnom prostoru su važni za razvoj i jačanje

demokratskog društva.

Osnovni dokumenti Bolonjskog procesa definišu područja koja su prepoznata

kao prioritetna u procesu stvaranja Evropskog prostora visokog obrazovanja:

osiguranje kvaliteta;

jedinstveni sistem prenosa kredita – ECTS (European Credit Transfer System);

dva osnovna ciklusa obrazovanja – dvostepeni studij (Bachelor i Master) i

sistem lako razumljivih i uporedivih diploma.


Str. 22 (201)

2.2.1. Magna Charta (septembar 1988)

Magna Charta Universitatum6 (Velika povelja) je dokument koji prethodi

Bolonjskoj deklaraciji. Potpisan je od strane rektora evropskih univerziteta koji su se

sastali u Bolonji na devetstotu godišnjicu najstarijeg7 univerziteta u Evropi, Alma

Mater, a polazi od ključne uloge univerziteta kao središta kulture, znanja i istraživanja u

prenošenju onih znanja mlađim naraštajima koja doprinose razvoju društva. Kao bitan

preduslov za prenošenja tog znanja Magna Charta ističe autonomiju univerziteta, te

neophodnost moralne i intelektualne nezavisnosti od političkog autoriteta i ekonomske

moći. Upravo nezavisnost i autonomnost univerziteta obezbeđuju sistemu visokog

obrazovanja i istraživanja permanentno prilagođavanje promenljivim potrebama,

zahtevima društva i napretku naučnih spoznaja.

Magna Charta je nastala četiri godine pre konačnog ukidanja granica između

zemalja Evropske zajednice.

Osnovna načela dokumenta Magna Charta su sledeća:

nezavisnost i autonomija univerziteta;

međusobna povezanost nastave i istraživanja na univerzitetima;

sloboda naučnoistraživačkog rada i nastave;

uloga univerziteta u postizanju sveopštih znanja koja prevazilaze geografske i

političke granice i

potreba različitih kultura za međusobnim upoznavanjem i uticajem.

Rektori, potpisnici Velike povelje − Magna Charta, objavljuju svim državama i

stavljaju na savest svim narodima osnovna načela koja moraju, sada i zauvek,

podržavati ostvarivanje poziva univerziteta. Prihvatajući izazov, nameću univerzitetima

vodeću ulogu u stvaranju evropskog obrazovnog prostora. Autonomija univerziteta

omogućava sistemu visokog obrazovanja i istraživanja permanentno prilagođavanje

potrebama društva i njegovom napretku. Ciljeve svoje autonomije univerzitet ostvaruje 6 Magna Charta Univerisitatum, Bolonja 18. 9.1988. godine 7 „Nedovoljno upućeni smatraju da je istorija evropskog univerziteta započela otvaranjem univerziteta u

Bolonji 1119. godine“ Čović, B. Retorika, str 21, Banja Luka 2007


Str. 23 (201)

slobodom u nastavi i istraživanju, te njihovom međusobnom interakcijom. Univerziteti

u Evropi su čuvari evropske tradicije, teže da postignu univerzalno znanje i prevaziđu

geografske i političke granice, kao i da afirmišu potrebu različitih kultura za

međusobnim poznavanjem i uticajem.

2.2.2. Lisabonska konvencija (april 1997)

Lisabonska konvencija8 je konvencija o priznavanju visokoškolskih

kvalifikacija na području Evrope koju je postavio Savet Evrope i UNESCO, a usvojili

predstavnici zemalja na konferenciji u Lisabonu. Prema ovoj konvenciji, svaka bi

zemlja, njena potpisnica, morala priznavati stečene kvalifikacije (uslovi za upis na

visokoškolsku ustanovu, trajanje studija, priznavanje diplome), kao slične

odgovarajućoj kvalifikaciji u svom sistemu obrazovanja, sem u slučajevima kada

postoje značajne razlike između postojeće kvalifikacije u zemlji potpisnici i stečene

kvalifikacije. Priznavanje stečene kvalifikacije omogućava pristup daljnjem

obrazovanju u zemlji u kojoj se kvalifikacija priznaje, pod jednakim uslovima kao i za

kandidate iz te zemlje. Isto tako, priznavanje će omogućiti korišćenje akademskog

naziva, prema zakonu i pravilima zemlje u kojoj se priznavanje traži, te na taj način

olakšati i pristup tržištu rada.

Zemlje potpisnice su svesne činjenice da je pravo na obrazovanje elementarno

ljudsko pravo koje služi kao sredstvo sticanja i unapređenja znanja a predstavlja

izuzetno kulturno i naučno blago kako pojedinca tako i društva. Lisabonska konvencija

ih obavezuje da daju informacije o svojim visokoškolskim ustanovama i programima

visokog obrazovanja, te da uspostave nacionalni informacioni centar koji će, između

ostalog, davati informacije o priznavanju inostranih kvalifikacija studentima,

diplomcima, poslodavcima, visokoškolskim ustanovama i drugim zainteresovanim

stranama. Prema Lisabonskoj konvenciji, sve zemlje potpisnice će motivisati

visokoškolske ustanove da svojim studentima izdaju Dodatak diplomi (eng. Diploma

supplement), kako bi olakšali priznavanje kvalifikacija.

8 Convention on the Recognition of Qualifications concerning Higher Education in the European Region

CETS No.: 165, Lisabon 11.4.1997. – prevod dat u Prilogu


Str. 24 (201)

Lisabonska konvencija se zasniva na prethodno usvojenim konvencijama

UNESCO-a i Saveta Evrope o:

jednakosti diploma koje daju pravo prijema na univerzitete (1953. godina ETS

15),

jednakosti dužine trajanja studija (1956. godina ETS 21);

akademskom priznavanju univerzitetskih kvalifikacija (1959. godina ETS 32);

priznavanju studija, diploma i zvanja u oblasti visokog obrazovanja u državama

regiona Evrope (1979. godine) i

opštoj jednakosti dužine trajanja univerzitetskog studija (1990. godine ETS

138).

2.2.3. Sorbonska deklaracija (maj 1998)

Sorbonska deklaracija9 je potpisana od strane četvorice ministara, zaduženih za

visoko obrazovanje u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Velikoj Britaniji, a naslanja se na

načela dokumenta Magna Charta, ističe ključnu ulogu univerziteta u kreiranju Evrope

znanja, i ima intelektualne, kulturne i tehničke dimenzije. Deklaracija je istakla

centralnu ulogu univerziteta u razvoju evropske kulturne dimenzije i naglasila da je

kreiranje Evropskog prostora visokog obrazovanja od ključnog značaja za

promovisanje mobilnosti građana i njihovo zapošljavanje. Sorbonska deklaracija, za

razliku od Magna Charte, studenta postavlja u centar harmonizacije visokog

obrazovanja i time pridonosi konkretizaciji Bolonjskog procesa. Ona prenosi naglasak

razvoja sa makronivoa univerziteta na mikronivo studenta. Novi sistem visokog

obrazovanja će omogućiti studentima najbolje uslove studiranja i pronaći područja u

kojima će oni istaći svoje sposobnosti.

Opšta načela Sorbonske deklaracije su:

mobilnost univerzitetskih nastavnika i studenata;

doživotno učenje;

9 Sorbonne Joint Declaration, Joint declaration on harmonization of the architecture of the European

Hhigher education system, Paris, the Sorbonne, 25. maj 1998


Str. 25 (201)

organizovanje sistema studiranja u dva ciklusa koji treba da budu međunarodno

uporedivi i priznati i

sistem kredit bodova, te raznovrsnost programa studiranja, uključujući i

mogućnosti multidisciplinarnog studija, razvoj jezičkih veština i sposobnosti

korišćenja novih informacionih tehnologija.

2.2.4. Bolonjska deklaracija (juni 1999)

Bolonjska deklaracija10 je ključni dokument u kreiranju prioriteta evropskog

obrazovnog prostora, koji su potpisali ministri obrazovanja 29 zemalja. Konkretni

ciljevi koje je Bolonjska deklaracija postavila su:

prihvatanje sistema lako prepoznatljivih i uporedivih nivoa obrazovanja;

uvođenje Dodatka diplomi (DS – Diploma Supplement);

prihvatanje sistema temeljenog na dva glavna ciklusa (dodiplomski i diplomski)

gde prvi ciklus mora trajati najmanje tri godine;

uvođenje Evropskog sistema transfera i akumulacije bodova (ECTS)11,

promovisanje mobilnosti kako studenata tako i nastavnika, istraživača i

administrativnog osoblja;

promovisanje evropske saradnje u osiguranju kvaliteta, te

promovisanje evropske dimenzije u visokom obrazovanju.

Sistem lako razumljivih i usporedivih nivoa i Dodatak diplomi promovišu

mobilnost građana Evrope i međunarodnu konkurenciju evropskog sistema visokog

obrazovanja. Prihvatanje dva ciklusa studiranja, prvi ciklus u trajanju od najmanje tri

godine koji je relevantan evropskom tržištu, i drugi ciklus koji vodi master diplomi.

Sistem bodova ECTS je sredstvo koje omogućava mobilnost studenata. Bodovi

se mogu steći i u kontekstu neformalnog obrazovanja, uključujući i doživotno učenje,

pod uslovom da ih priznaju univerziteti koji primaju studente. Nastavnom osoblju,

10 The Bologna Declaration on the European space for higher education, Bologna 19. juni 1999 11 European Credit Transfer System (ECTS) uveden je kao alat unutar okvira ERASMUS/SOCRATES

programa između 1988. i 1995. godine


Str. 26 (201)

istraživačima i administrativnom osoblju treba omogućiti priznavanje i valorizaciju

semestara provedenih u svrhu istraživanja, predavanja ili pak samog učenja.

Saradnja u osiguranju kvaliteta je u cilju razvijanja uporedivih kriterijuma i

metodologija, a unapređenje evropske dimenzije visokog obrazovanja bazira se na

izradi nastavnog plana i programa, saradnje među institucijama, mobilnosti i

integrisanih programa studija, obuke i istraživanja.

Uz puno uvažavanje različitosti kultura, jezika, nacionalnih sistema obrazovanja

i autonomije univerziteta, međuvladina saradnja zemalja potpisnica pridonosi kreiranju

Evropskog prostora visokog obrazovanja.

Deklaracija postavlja 2010. godinu kao rok do kojeg bi se ciljevi morali ispuniti.

Ali, ispunjenje ciljeva Bolonjskog procesa ne podrazumeva uniformnost Evropskog

prostora visokog obrazovanja. Naprotiv, ističu se principi autonomije i raznolikosti.

2.2.5. Salamanska konvencija o evropskim institucijama visokog obrazovanja

(mart 2001)

Više od 300 evropskih visokoškolskih institucija i njihovih glavnih predstavnika

okupilo se u Salamanki u Španiji krajem marta 2001. radi pripreme za praški sastanak

ministara koji su zaduženi za visoko obrazovanje u zemljama uključenim u Bolonjski

proces. Konvencija12 kritikuje postojeću preteranu regulativu te zagovara autonomiju

univerziteta. Kako je obrazovanje javna odgovornost, konvencija ističe istraživačku

ulogu univerziteta. Različitosti institucija i programa visokog obrazovanja u Evropi

konvencija definiše kao prednost, ali zagovara harmonizaciju svih razlika kako ne bi

postojala prevelika razilaženja u definiciji i provođenju bodovanja, nivoa glavnih

akademskih kategorija i kriterijuma kvaliteta. Kao ključne teme konvencija u

Salamanki navodi kvalitet, izgradnju poverenja u provođenju kvaliteta, značenje

visokog obrazovanja na tržištu rada, mobilnost, kompatibilne kvalifikacije na

dodiplomskim i diplomskim studijama, te osiguranje privlačnosti Evropskog prostora

visokog obrazovanja.

12 Salamanca Convention of European higher education institutions, SHAPING THE EUROPEAN

HIGHER EDUCATION AREA


Str. 27 (201)

2.2.6. Praška izjava (maj 2001)

Praška izjava13 daje ocenu napretka u provođenju Bolonjskog procesa, te

postavlja daljnje smernice u stvaranju evropskog obrazovnog prostora. Na ovoj

ministarskoj konferenciji zaključeno je da su ciljevi zacrtani u Bolonjskoj deklaraciji

široko prihvaćeni. Većina potpisnika Deklaracije, univerziteti i ostale institucije

visokog obrazovanja, iskoristili su ciljeve Bolonjske deklaracije kao osnovu za razvoj


Praško saopštenje potvrđuje šest ciljeva Bolonjske deklaracije, sa manjim

dopunama. Ovo saopštenje podržava usvajanje sistema lako čitljivih i uporedivih

diploma, te poziva postojeće organizacije i mreže, kao što su NARIC i ENIC14, da na

institucionalnom, nacionalnom i evropskom nivou promovišu jednostavno, efikasno i

pošteno priznavanje diploma uz svu raznolikost kvalifikacija.

Ministri su podržali ideju da visoko obrazovanje treba smatrati javnim dobrom i

da ono jeste i da će ostati javna odgovornost, ističući da su studenti ravnopravni članovi

zajednice visokog obrazovanja.

Prihvatajući Bolonjsku deklaraciju, uzevši u obzir Konvenciju o evropskim

institucijama iz Salamanke i preporuke Konvencije evropskih studenata iz Geteborga15,

te uvažavajući aktivno učešće Asocijacije evropskih univerziteta (EUA) i Nacionalnih

unija studenata u Evropi (ESIB), Praška konvencija definiše svoje smernice:

doživotno učenje;

jačanje institucija visokog obrazovanja i jače uključivanje studentskih

organizacija u Bolonjski proces i

promovisanje atraktivnosti Evropskog prostora visokog obrazovanja.

13 Communiqué of the meeting of European Ministers in charge of Higher Education TOWARDS THE

EUROPEAN HIGHER EDUCATION AREA, Prague 19.05.2001. 14 European Network of Information Centers - ENIC National Academic Recognition Information Centre - NARIC 15 Deklaracija studenata, Goteborg 25. mart 2001.


Str. 28 (201)

2.2.7. Berlinska izjava (septembar 2003)

Delegacije zemalja potpisnica Bolonjske deklaracije, predstavnici studenata,

predstavnici Evropske komisije i Saveta Evrope i druge međunarodne organizacije

odredile su prioritete i nove ciljeve Bolonjskog procesa. Potvrđeni su prethodno

postavljeni ciljevi Bolonjske deklaracije i ministarskog saopštenja iz Praga, i time se

pridonelo daljnjoj konkretizaciji Bolonjskog procesa. Istaknuta je potreba za

intenziviranjem napora na institucionalnom, nacionalnom i evropskom nivou. Dodatna

aktivnost je osiguranje čvršće veze između sistema visokog obrazovanja i

naučnoistraživačkog rada u zemljama potpisnicama Berlinske izjave16. Definisani su i

prioriteti:

uspostavljanje nacionalnih sistema kvaliteta sa definisanim zajedničkim

standardima;

uvođenje dvostepenog studija i

prihvatanje sistema priznavanja diploma i trajanja studija.

Na Berlinskoj konferenciji dodat je novi cilj u Bolonjski proces – doktorske

studije i sinergija Evropskog prostora visokog obrazovanja i Evropskog istraživačkog

prostora (ERA – European Research Area).

U Berlinu je u članstvo primljena i Bosna i Hercegovina, što je obavezuje da

provede reformu visokog obrazovanja.

2.2.8. Bergenska izjava (maj 2005).

Bergenska konferencija17 je treća u nizu ministarskih bijenalnih konferencija o

Bolonjskom procesu, a značajna je zbog srednjoročne revizije provođenja procesa koji

treba biti završen 2010. godine. Prisustvo predstavnika četrdeset i pet zemalja u radu

konferencije pokazuje uspešnost procesa. Naglasak je bio na procesu uvođenja dva

glavna visokoškolska ciklusa, stvaranju sistema osiguranja kvaliteta u visokom

obrazovanju i prepoznavanju inostranih visokoškolskih kvalifikacija. 16 “Realizing the European Higher Education Area” Communiqué of the Conference of Ministers responsible for Higher Education in Berlin on 19. septembar 2003. 17 Communiqué of the Conference of European Ministers Responsible for Higher Education, Bergen, 19-20. maj 2005, The European Higher Education Area - Achieving the Goals


Str. 29 (201)

Centralnu ulogu, kao partnera u Bolonjskom procesu, pri optimizaciji promena

nastavnih programa i uvođenju inovativnih procesa poučavanja i učenja koje Evropa

treba, imaju institucije visokog obrazovanja i studenti.

Nakon konferencije u Berlinu grupa za praćenje Bolonjskog procesa BFUG18

(Bologna Folow-Up Group) fokusirala se na tri naglašena cilja – stepenovanom sistemu

studija, kvalitetu i priznavanju stepena i perioda studiranja. Iz izveštaja o napretku

procesa koji je napravila BFUG za period 2003–2005, Trend IV19 izveštaj Evropske

univerzitetske asocijacije EUA i ESIB-ovom izveštaju Bolonja studentskim očima 2005

naglašen je značajan napredak u pravcu postizanja ciljeva Bolonjskog procesa.

Konferencija je pokazala uspeh Bolonjskog procesa da je doneo više promena u

evropskom prostoru visokog obrazovanja nego ijedan drugi i da predstavlja odgovor

Evrope na proces globalizacije. Naglašene su nove aktivnosti koje treba da osiguraju

stalni napredak procesa.

2.2.9. Londonska konferencija (maj 2007)

Cilj ove konferencije, kao i svih prethodnih konferencija, jeste praćenje

implementacije postavljenih ciljeva Bolonjske deklaracije i kreiranje Evropskog

prostora visokog obrazovanja kao odgovora na proces globalizacije u svetu.

U periodu između Bergenske i Londonske20 konferencije napravljen je značajan

iskorak ka Evropskom prostoru visokog obrazovanja – EHEA u oblasti učešća

studenata u osiguranju kvaliteta obrazovanja, implementacije dvostepenog studija i

priznavanja diploma.

Prioriteti za naredni dvogodišnji period, do 2009. godine, jesu razvoj sistema:

mobilnosti studenata i nastavnog osoblja;

nacionalnih kvalifikacionih okvira i

18 Aktivnosti koje se vode u okviru Bolonjskog procesa reforme visokog obrazovanja organizuje, nadzire

i vodi telo koje se zove Bologna Follow-Up Group – BFUG, sastavljeno od predstavnika – eksperata svake od zemalja potpisnica Bolonjske deklaracije

19 Trend IV izveštaja EUA o implementaciji Bolonjskog procesa na univerzitetima u Evropi 20 London Communiqué Towards the European Higher Education Area: responding to challenges in a

globalised world, London 18. maj 2007.


Str. 30 (201)

doživotnog učenja.

Bazirajući se na bogato a raznoliko evropsko kulturno nasleđe, EHEA se

zasniva na institucionalnoj autonomiji i akademskoj slobodi, a jednake mogućnosti i

demokratski principi će potpomoći mobilnost i ojačati atraktivnost i takmičarski

evropski duh. Usvojena je strategija „Evropski prostor visokog obrazovanja u

globalnom kontekstu“.

Sledeća konferencija ministara visokog obrazovanja zakazana je u Luvenu 28. i

29. aprila 2009. godine, a domaćini su zemlje Beneluksa.

2.3. Obrazovanje za 21. vek

Dvadeset prvi vek je nazvan stolećem znanja u kojem univerziteti imaju misiju

proizvodnje i širenja znanja.

Savremeni svet započinje proces transformacije iz industrijskog u informaciono

društvo, a informaciono društvo21 je društvo u kojem su ekonomski i kulturni život

vezani za informaciono-komunikacione tehnologije (Information and Communication

Technology) – IKT. Razvijene informaciono-komunikacione tehnologije su osnova i

pokretač novog društvenog poretka. Osnovna karakteristika postindustrijskog,

informacionog društva ogleda se u činjenici da u njemu znanje i informacije postaju

ključni motivatori predstojećeg društvenog razvoja. Za ljude, svesna bića, razmena

informacija je oduvek bila od izuzetnog značaja.

Mnogi eksperti su se složili da se obrazovanje u 21. veku mora fokusirati sa

više inteziteta na mogućnost međusobne komunikacije, timski rad, kritičko razmišljanje

i prilagođavanje promenama, mora da bude više inovativno, kreativno i blisko novim

tehnologijama. Obrazovanje je sastavni deo razvoja i igra važnu ulogu u prevazilaženju

prepreka na putu napretka.

Može se reći da obrazovanje stoji na četiri stuba učenja:

učenje da živimo u zajednici;

učenje da znamo;

21 Information Society


Str. 31 (201)

učenje da radimo i

učenje da postojimo.

Grupa za praćenje Bolonjskog procesa je napravila izveštaj o napretku procesa u

periodu od 2005. do 2007. analizirajući Trends V izveštaj EUA22 asocijacije i ESIB-ov

izveštaj Bolonja studentskim očima 200723 te Eurydice dokument Focus on the

Structure of Higher Education in Europe24, u kojima je naglašen značajan napredak u

pravcu postizanja ciljeva Bolonjskog procesa.

2.3.1. Fenomen globalizacije

Globalni svetski poredak još juče nam je delovao tako daleko i strano kao da se

događa u nekom drugom svetu, kao da se dešava nekim drugim ljudima, a ne nama.

Danas globalizacija postaje nova sudbina, sila koja pokreće konce svakodnevnog

života25. Svet koji je vladao pet vekova i izgledao večit, svet nacionalnih ekonomija,

savremenih država sa svojim kulturama, pripada prošlosti. Sada nezadržive ekonomske

sile, transnacionalni finansijski kapital, korporacije i svetski ekonomski gigant MMF

(Međunarodni monetarni fond) pretvaraju nacionalne ekonomije u svoje lokalne

jedinice. Drugim rečima, ovu savremenu globalizaciju pokreću ekonomski motivi,

koncept otvorenog društva zasnovanog na načelima civilnog društva, građanske

demokratije, ljudskih prava, i kulturnih raznovrsnosti baziranih na vrednostima

nacionalnih tradicija. Globalizacijom nestaju nacionalne države, njihova autonomija i

suverenitet. Informatičko-medijska revolucija i njeni kulturni proizvodi kao što su TV

serije, vesti i filmovi najavljuju, na žalost, kraj nacionalne kulture i identiteta. Tržište i

demokratija postali su univerzalna socijalna formula koja preovladava na svim

prostorima sveta. Umesto višepolarnog stvoren je uniformni, unipolarni svet. U svetu

postoji više teorija o procesu globalizacije, one koje su za i one koje su protiv njega, ali

neminovnost promena je tu. Najzad, globalizacija označava i širenje istovetnih formi,

industrijalizma, a zatim i postindustrijalizma, na gotovo celokupni socijalni prostor

22 Trend V izveštaja EUA o implementaciji Bolonjskog procesa na univerzitetima u Evropi 23 Bologna With Student Eyes 2007, ESIB 24 Eurydice, The Information network on education in Europe 25 T. Friedman (1999): The Lexus and the Olive Tree, Understanding globalization, Farrar Straus Giroux,

New York.


Str. 32 (201)

sveta. Rasprostiranje sličnih formi nastaje kao plod difuzije, usvajanja superiornijih

formi kroz proces modernizacije, ili pak dominacije, odnosno nasilnog nametanja.

Definisanje globalizacije kao objektivnog planetarnog procesa, iako bitno, nije

jedino obeležje globalizacije. Njena druga i presudna dimenzija oslikana je u socijalnoj

dimenziji koju globalizacija poprima.

Danas se postavlja vrlo važno pitanje za države i za regione, a to je pitanje

načina kojim će se doći do uključenja u ovaj globalni proces.

Obrazovanje ne može da izbegne priključenje procesu globalizacije, ono mora u

tom procesu uzeti u obzir sve različitosti kako nacionalne, kulturne tako i zakonodavne.

U procesu globalizacije obrazovanje bez granica vođeno je tehnologijama za

učenje na daljinu i liberalizacijom u visokom obrazovanju, a poboljšanje kvaliteta je

glavna briga učesnika, kako studenata tako i univerziteta i akademskog osoblja.

2.3.2. Društvo znanja

Znanje je osnovna proizvodna snaga društva i glavni uslov za uspeh kako

pojedinca tako i samog društva.

UNESCO26 je jedino telo u Ujedinjenim nacijama odgovorno za visoko

obrazovanje. U njegovom sedištu u Parizu od 5. do 9. oktobra 1998. godine održana je

svetska konferencija o visokom obrazovanju u 21. veku. Preko 180 zemalja,

predstavnika akademske zajednice, dalo je doprinos radu ove konferencije, čiji je cilj

bio postaviti osnovne principe detaljne reforme sistema visokog obrazovanja u svetu i

na taj način doprineti transformaciji visokog obrazovanja, u njegovom materijalnom i

virtuelnom smislu, u okruženje doživotnog učenja, kulturološke debate, afirmacije i

očuvanje različitosti kao potvrde vrednosti postavljenih principa pri konstituisanju

UNESCO-a.

26 United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization – Organizacija Ujedinjenih nacija

za obrazovanje, nauku i kulturu


Str. 33 (201)

Strateški ciljevi UNESCO-a u oblasti obrazovanja za 21. vek istaknuti u

dokumentu WCHE27 su:

visoko obrazovanje i razvoj:

• održivi razvoj i visoko obrazovanje;

• učešće visokog obrazovanja u nacionalnom i regionalnom razvoju i

• stalna misija usavršavanja nastavnog osoblja u visokom obrazovanju.

novi trendovi u visokom obrazovanju:

• visoko obrazovanje i novo društvo očima studenata;

• od tradicionalnog ka virtuelnom – nove informacione tehnologije;

• izazovi i mogućnosti visokog obrazovanja u oblasti istraživanja i

• učešće visokog obrazovanja u sistemu obrazovanja uopšte.

visoko obrazovanje, kultura i društvo:

• mobilizacija snage kulture u razvoj visokog obrazovanja;

• autonomija, odgovornost društva i akademska sloboda;

• promocija kulture i mira i

• žene i visoko obrazovanje – problemi i perspektive.

Danas u Društvu znanja visoko obrazovanje, a posebno univerziteti, ima

značajno učešće u unapređivanju mogućnosti istraživanja. Izazov koji prihvataju

univerziteti je istraživanje u prevazilaženju barijera mogućeg pristupa znanju i

njegovog korišćenja koji postoji u nerazvijenim zemaljama, u smanjivanju procepa u

znanju između razvijenih i nerazvijenih društava. Veliki odliv mozgova (eng Brain

drain) razlog je ovakvom odnosu prema pristupu i korišćenju znanja. Ovaj egzodus

naučne elite velikih razmera uzrokovao je negativne trendove u razvoju kvalitetnog

naučnog rada u njihovim zemljama.

27 WCHE World Conference on High Education in the Twenty-first Century, Paris, 5-9. octobar 1998


Str. 34 (201)

Konačno, može se reći da je misija i vrednost visokog obrazovanja obrazovanje,

obuka i istraživanje, a naročito učešće u održivom razvoju i poboljšanju društva u

celini. U Bolonjskoj deklaraciji su definisane misija visokog obrazovanja i prioritetne

aktivnosti koje menjaju i razvijaju samo visoko obrazovanje, visoki kvalitet

obrazovanja, doživotno učenje, širenje znanja kroz istraživanje, razumevanje,

promovisanje i širenje internacionalne istorijske kulture u kontekstu kulturnog

pluralizma i razlučitosti, učešće u razvoju i unapređenju obrazovanja na svim nivoima,

uključujući i obuku učitelja, etička uloga visokog obrazovanja, autonomija i

odgovornost akademskih institucija, njihovog personala i studenata.

Reforma i unapređenje visokog obrazovanja zahtevaju, pre svega, zakonski

okvir prilagođen standardima i regulacionim instrumentima koji podržavaju i vode ovaj

proces promena. Ranije su države bile zadužene za razvoj visokog obrazovanja i, malo

pomalo, odgovornost je postala zajednička, nacionalna i internacionalna. UNESCO je

agencija Ujedinjenih nacija koja je preuzela ulogu kreatora i motivatora u izgradnji

održivog sistema visokog obrazovanja saglasno Milenijumskoj deklaraciji i njenim

ciljevima razvoja28.

Vizija visokog obrazovanja je i obezbediti jednake mogućnosti shodno

Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima29.

U ovom globalnom procesu transformacije društva važnu ulogu ima visoko

obrazovanje, a posebno savremeno organizovani fakulteti informacionih tehnologija.

Složena tehnologija zahteva obrazovanje koje je u koraku sa vremenom. Osnovu

uspešnog obrazovanja čine moderno organizovani univerziteti i fakulteti sa aktuelnim

nastavnim planovima i programima.

Uspostavljanje modernog sistema visokog obrazovanja, u skladu sa

Milenijumskom deklaracijom, koja definiše strateške ciljeve Evrope u oblasti visokog

obrazovanja, zahteva postizanje glavnih ciljeva društva znanja kao strategije globalne

transformacije društva u celini.

28 UN Millenium Déclaration, UNGA Res. A/55/2, 8. septembar 2000 29 Universal Declaration of Human Rights, United Nations 1948. član 26


Str. 35 (201)

2.3.3. WSIS Svetski samit o informacionom društvu

Prepoznajući dinamične promene u procesu globalizacije, ITU (The

International Telecommunication Union – Međunarodna telekomunikaciona unija), na

konferenciji u Mineapolisu 1998. godine daje predlog (Rezolucija 73), da se održi

svetski samit o informacionom društvu, WSIS, o čemu treba da odluče Ujedinjene

nacije. Na Milenijumskom samitu u Njujorku 2000. godine definisana je kritična

vremenska distanca do 2015. godine za postizanje postavljenih ciljeva u raznim

oblastima.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija je rezolucijom 58/183 od 21. decembra

2001. godine donela odluku o održavanju svetskog samita o informacionom društvu u

dve faze. Prvi samit je održan u Ženevi od 10. do 12. decembra 2003. godine, a drugi u

Tunisu od 16. do 18. novembra 2005. godine. Na ovim zasedanjima je definisan

razvojni okvir informacionog društva, izgradnja infrastrukture i promovisanje ciljeva

Milenijumske deklaracije.

Brzi razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i inovacije u digitalnim

sistemima predstavljaju revoluciju koja fundamentalno menja način razmišljanja,

ponašanja, komunikacije, rada i zarađivanja za život. Ova, takozvana digitalna

revolucija, restruktuiše način na koji se u svetu upravlja ekonomijom i poslovnom

praksom. Kako je pristup znanju i informacijama preduslov za postizanje

Milenijumskih razvojnih ciljeva, digitalna revolucija omogućava poboljšanje životnog

standarda milionima ljudi širom sveta. Bolja komunikacija između ljudi pomaže pri

rešavanju sukoba i postizanja mira u svetu.

Ukratko, cilj Samita je stvaranje zajedničke platforme koju će usvojiti

predsednici država, najviši predstavnici vlada, multilateralnih organizacija, akademija,

civilnog društva i privatnog sektora. Time su označene osnovne karakteristike,

mogućnosti i izazovi informacionog društva i definisani novi putevi i buduće akcije,

kako bi u koristima informacionog društva uživale sve zemlje.

Uzevši u obzir postojeća ograničenja prostora i vremena, IKT u principu

omogućava učenje bilo gde i u bilo koje vreme, čineći informaciono-komunikacione

tehnologije značajnim u procesu reforme obrazovanja. Za većinu obrazovnih eksperata,

nove digitalne tehnologije daju velike mogućnosti učenja bez obzira na različite kulture


Str. 36 (201)

i granice država, kako učenicima i studentima tako i nastavnicima. Uče jedni od drugih

i pristupaju širokom opsegu informacija. Nastavnik dobija ulogu vodiča kroz učenje,

pomaže istraživanju, izboru i rešavanju problema.

Završni dokument prve faze Svetskog samita o informacionom društvu30

održanog pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija u Ženevi, nudi sledeće razumevanje

koncepta informacionog društva: Informaciono društvo je društvo u kome svako može

da stvara, pristupa, koristi i deli informacije i znanje, omogućavajući tako

pojedincima, društvima i narodima da razviju svoje potencijale potpuno u promociji

sopstvenog održivog razvoja i unapređenju kvaliteta života.31 Ovakvim pristupom se

naglašava iskorišćenje ljudskih potencijala.

Za globalnu razmenu informacija potrebno je mnogo više od samog mogućeg

pristupa Internetu32, osnovna pismenost, prethodno obrazovanje, poznavanje stranih

jezika i nadasve informatička pismenost.

UNGIS33, grupa koja deluje kao međuagencija u sistemu UN-a i sada ima 28

članica, formirana je da prati realizaciju akcionog plana WSIS-a. Na svom prvom

sastanaku u Ženevi 14. jula 2006. godine, pod predsedavanjem ITU, UNESCO, UNDP,

i WHO organizacija, definisala je aktivnosti podrške procesu uspostavljanja

informacionog društva. Temeljni zadatak grupe je da pri uspostavljanju globalnog

informacionog društva vodi računa o sledećim ciljevima i ishodima:

uloga javnih ličnosti i ostalih zainteresovanih u promociji razvoja informaciono-

komunikacionih tehnologija;

informaciono-komunikaciona struktura;

pristup informacijama i znanju;

izgradnja kapaciteta;

30 WSIS Declaration of Principles and Plan of Action 31 Declaration of Principles. Building the Information Society: a global challenge in the new Milenium.

Document WSIS-03/GENEVA/DOC/4-E, 12. decembar 2003. 32 Internet je globalna mreža kompjutera koja komunkaciju uspostavlja preko TCP/IP protokola. Koreni

Interneta počinju još davne 1969. godine, kada je ministarstvo odbrane SAD uspostavilo online mrežu svog projekta ARPA sada poznatu kao ARPAnet. Lasnsiranje SSSR-ovog Sputnjika potaklo je SAD da u februaru 1958. godine objavi početak rada projekta ARPA – Advanced Research Project Agency

33 UNGIS United Nations Group on the Information Society


Str. 37 (201)

izgradnja poverenja i sigurnost u korišćenju IKT-a;

osposobljavanje okruženja;

primena IKT-a (e-vlada, e-poslovanje, e-obrazovanje, e-zdravstvo, e-

zapošljavanje, e-okruženje, e-poljoprivreda, e-nauka);

kulturna različitost i identitet, jezičke razlike, sadržaj;

mediji za IKT;

etičke dimenzije informacionog društva i

međunarodna i regionalna saradnja.

2.3.4. Informaciono-komunikacione tehnologije – IKT

Moderno društvo je danas ono što jeste baš zahvaljujući svim naprecima koji su

bili obuhvaćeni i usavršavani u svom vremenu. Današnje vreme je vreme informaciono-

komunikacionih tehnologija do kojih se došlo primenom najboljih ideja i dostignuća

dosadašnjih napredovanja raznih naroda i oblasti. Naše društvo danas zovemo i

informaciono društvo, kako bismo istakli rastući uticaj informaciono-komunikacionih

tehnologija (IKT), društvo u kojem su jeftina informacija i IKT u širokoj upotrebi, ili

društvo znanja34, da bi se istakla činjenica da najveću dobit donosi investicija u

nematerijalno, ljudski i socijalni kapital, i da su ključni faktori razvoja društva znanje i

kreativnost. Ovo novo društvo nudi velike mogućnosti: nove mogućnosti za zaposlenje,

novo oruđe za obrazovanje i trening, lakši pristup javnim servisima, veće uključivanje

ljudi sa posebnim potrebama i veće povezivanje regiona.

U razvijenom informacionom društvu, kreacija, distribucija i manipulacija

informacijama postaje značajna ekonomska i kulturna aktivnost. Posedovanje

odgovarajućih informacija u pravom trenutku danas, više nego ikada, znači uslov za

prednost u bespoštednoj ekonomskoj trci. Brzina i sama efikasnost razmene informacija

omogućile su znatno povećanje osetljivosti aktera ekonomije i na najmanje tržišne

promene – trenutnu reakciju na uočeni nepovoljan razvoj događaja.

34 Knowledge Society


Str. 38 (201)

Najznačajnija i najraširenija informaciona tehnologija je svakako Internet sa

velikim potencijalom primene. Svi iole relevantni problemi vezani za razmenu i značaj

informacija u savremenom društvu prolaze kroz prizmu Interneta. Univerzalnost

Interneta čini da druge tehnologije konvergiraju ka njemu, kao radio ili TV, ili ga pak

uključuju kao deo svoje ponude, na primer mobilni telefoni, te se može očekivati da u

dogledno vreme on postane osnovna infrastruktura preko koje će se odvijati svi oblici

telekomunikacija i razmena informacija.

Internet se može smatrati jednim od najčistijih i najdoslednijih proizvoda

savremene globalizacije. Nastao je kao informaciona mreža akademske zajednice ne

očekujući da postane globalna svetska mreža, gotovo potpuno relativizirajući

vremenske, prostorne ili pak kulturne distance. Internet se preobrazio iz neobaveznog u

obavezan, neizostavan elemenat ljudskog življenja. Sve savremene komunikacione

tehnologije konvergiraju ka Internetu kao integrišućem sistemu. Pitanje zaštite ljudskih

prava i privatnosti još uvek je aktuelno, i na to pitanje se što pre mora dati prihvatljiv

odgovor.

Moglo bi se reći da su informacione i komunikacione tehnologije suštinska

načela savremene globalizacije, bitni činioci ekonomskog, kulturnog i društvenog

života.

Termin informaciono društvo se pojavljuje sedamdesetih godina dvadesetog

veka, a posebno je prisutan u poslednje dve decenije, mada razvoj društvenih i

tehnoloških formacija, mreža, koje karakterišu informaciono društvo, počinje sa

revolucijom matematičke logike dvadesetih i tridesetih godina XX veka ili tek kasnije,

razvojem kibernetike kao opšte teorije sistema.

Još 80-ih godina prošlog veka često korišćen termin informaciono društvo je

ključni opis socijalnog, kulturnog, ekonomskog i tehničkog koncepta današnjeg sveta.

U Evropi se na pojavu informacionog društva gledalo kao na prirodni razvoj evropske

liberalne tradicije ili kao na američku tehnološku modernizaciju.

Bez obzira na to da li je informaciono društvo dobrodošlo ili se pak osporava,

ono je tu, te je neophodno jasno definisati njegove fundamentalne elemente i principe.

Principi su organizovani u tri grupe: vizija, infrastruktura i primena informacionog

društva.


Str. 39 (201)

Informacije35 i znanja36 su oduvek bili vezani za ljudsko društvo i bili pokretači

njegovog napretka. Danas, zahvaljujući prednostima informaciono-komunikacionih

tehnologija, znanje neometano kruži, bez obzira na geografske i vremenske udaljenosti,

i prenosi velike količine informacija sa jednog kraja sveta na drugi; drugim rečima,

informaciono-komunikacione tehnologije su uobličile novo društvo – informaciono

društvo.

Međunarodna zajednica, između ostalog, informaciono-komunikacione

tehnologije vidi kao most između razvijenih i nerazvijenih država, kao alat za

ekonomski i socijalni razvoj, kao pokretača opšteg napretka, kao centralni stub

ekonomije bazirane na znanju i kao sredstvo za prevazilaženje geografskih prepreka.

Principi jednostavnog i laganog pristupa informaciono-komunikacionim

tehnologijama omogućavaju razvoj i unapređenje informacionog društva. Ovi principi

su definisani i razrađeni na WSIS-u37 i drugim globalnim forumima, koji su definisali

akcione planove, te donosili određene deklaracije i relevantne dokumente. Stoga,

informaciono-komunikacione tehnologije zahtevaju reorganizaciju tradicionalnih škola,

ekonomskih i političkih struktura u smislu fleksibilnosti, decentralizovanosti i uzajamne

saradnje38.

Sam termin informaciono društvo implicira centralnu ulogu informacije,

značenja koje dodeljujemo podatku, kao i njen interaktivan, povratni odnos sa

tehnologijom. Možemo reći da je informacija oduvek predstavljala ključni faktor u

svim društvima sveta, a sada, kada na raspolaganju ima informaciono-komunikacione

tehnologije koje omogućavaju trenutnu obradu, dupliciranje i distribuciju informacija i

znanja, ona je suštinski pokretač informacionog društva39.

Tehničko poreklo informacionog društva i njegova srodnost sa izrazom

informatika redukuje njegov sadržaj na tehnološki aspekt. Međutim, informaciono

35 Informacija je primljena i shvaćena poruka. 36 Znanje je sve ono što je poznato. Sticanje znanja uključuje kompleksne kognitivne procese: percepciju,

učenje, komunikaciju, asocijaciju i rezonovanje. 37 World Summit of the Information Society 38 Conclusions of G-7 Ministerial Conference on the Information Society, Brussels, 1995. 39 Flach, M The Information Society: The Role of Networks and Information


Str. 40 (201)

društvo podrazumeva mnogo više od same tehničke, odnosno tehnološke

modernizacije, to je svet znanja i informacija, svet u stalnoj promeni.

Može se reći da su najvažnije osobine informacionog društva moderna

informaciona i komunikaciona tehnologija koje omogućavaju brzo procesuiranje

informacija, umnožavanja mesta proizvodnje informacija i znanja, umrežavanje

tehnologija i informacija, drugim rečima umrežavanje globalnog znanja.

Od procesa umrežavanja znanja se očekuje mnogo. To nije lak proces jer je

znanje mnogo složenije od informacije, jer zavisi od konteksta, teže se strukturira od

informacije i nalazi se u više raznovrsnih dokumenata.

2.3.5. Digitalno obrazovanje

Kako su u nekim zemljama uslovi obrazovanja ograničeni, informaciono-

komunikacione tehnologije daju nove mogućnosti za obrazovanje, marginalizujući

društvene probleme i probleme osoba sa specijalnim potrebama.

Širom sveta postoje mnoge inovacije u obrazovanju fokusirane na

informaciono-komunikacionim tehnologijama koje zahtevaju moderan obrazovni

sistem koji priprema studente za uključivanje u informaciono društvo. U početku su

ciljne grupe bile osnovne i srednje škole. Uprkos mnogim preprekama sa kojima se

susreću, zemlje u razvoju nastoje da modernizuju svoje obrazovne sisteme.

Korišćenjem informaciono-komunikacionih tehnologija u obrazovanju, zemlje

premošćuju obrazovne podele i velike globalne digitalne procepe.

Moderno organizovana visokoškolska ustanova iz oblasti informacionih

tehnologija, prateći procese Bolonjske deklaracije i druge procese reforme, postaje

ravnopravni partner u globalnom evropskom obrazovnom prostoru.

2.3.6. Izgradnja evropskog informacionog društva – eEvropa 2005 i 2010

U Sjedinjenim Američkim Državama digitalna tehnologija je devedesetih

godina prošlog veka popravila položaj američkih preduzeća među svetskom

konkurencijom i zemlja je doživela spektakularan rast. Evropski političari su odlučili da

Evropa počne intenzivnije da gradi svoju digitalnu privredu.


Str. 41 (201)

Evropska komisija je još u novembru 1999. godine započela inicijativu eEvrope

2005 koja je podrazumevala: obezbediti da svako u Evropskoj uniji, svaki građanin,

svaka škola, svako preduzeće, svaki organ vlasti, dobije pristup novim informaciono-

komunikacionim tehnologijama i nauči kako da ih koristi. Konačni cilj eEvrope 2005 je

da Evropska unija 2010. godine postane najkonkurentniji privredni prostor u svetu,

oslonjen na znanje i informaciono-komunikacione tehnologije.

Prepreka za realizaciju ove inicijative bilo je mnogo, pa su postavljena tri

glavna cilja: obezbediti jeftin, brz i siguran pristup Internetu, investirati u ljude i

njihove veštine i podsticati upotrebu Interneta. Ovo je moguće ostvariti uz podršku

zakonske regulative, pa je stoga Evropa, marta 2002. godine, donela pravni okvir za

elektronsku komunikaciju. Intezivnije se radilo i na zaštiti podataka, zaštiti informacija

i mreža.

Novo društvo znanja mora da bude društvo u kojem učestvuju svi. Proširenjem

Evropske unije povećava se i broj stanovnika, socijalna integracija je bitan preduslov

uspešnog proširenja. Važno stanovište socijalne integracije je digitalna integracija.

Evropska komisija sledi jedan koncept koji će učiniti informaciono društvo Evrope

značajno različitim od ostalih u svetu, svoje aktivnosti uvezuje na regionalnom,

nacionalnom i evropskom nivou. Integracija ima za cilj da visokim nivoom društvene

podrške ojača i očuva kulturnu i jezičku nezavisnost Evrope, da sve kulture i svi jezici

pronađu svoje mesto u Evropi 2010. godine.

Osnova za razvoj informacionog društva je prethodno definisanje e-strategije,

uvođenje informaciono-komunikacionih tehnologija u sve segmente jednog društva,

koje treba da se zasniva na nekim od definisanih osnovnih principa. Jedan od principa

je razvoj kadrovskih resursa kroz obrazovanje u oblasti informaciono-komunukacionih

tehnologija.

Znanje je postalo ključni izvor. Ono ima vrednost, kao što vrednost ima i samo

saznanje o značaju znanja. Vrednost saznanja o značaju društva znanja neprocenjivo je.

Stoga postavljamo osnovno pitanje: zašto je, zapravo, važno prepoznati značaj društva

znanja?

Težnja da se stvori informaciono društvo u kome se ljudi nalaze u interakciji sa

raspoloživom tehnologijom u cilju razmene informacija na globalnom nivou sve više se


Str. 42 (201)

realizuje. Za sada, prepreke ostvarenju tog cilja su jezičke, kulturne i ekonomske

barijere. Osnovna pismenost, poznavanje stranih jezika, obrazovanje i informatička

pismenost su neki od uslova koje prethodno treba ispuniti.

2.3.7. Obrazovanje u informacionom društvu i za njega − moderni univerziteti

Za znanje se može reći da nije samo neka gomila informacija već je sposobnost

pojedinca da deluje na osnovu tih informacija. Razlike u znanju i njegovoj primeni su

temelj podela između razvijenih i nerazvijenih, bogatih i siromašnih. U društvu znanja

postoji izuzetna odgovornost univerziteta za sopstveni razvoj i razvoj društva u celini,

ali, jednako tako, i odgovornost društva za razvoj univerziteta.

Obrazovanje i raznovrsne obuke su preduslov za korišćenje informaciono-

komunikacionih tehnologija, a sa druge strane informaciono-komunikacione

tehnologije mogu pomoći u učvršćivanju obrazovnih ciljeva zahvaljujući fleksibilnosti

IKT-a kao i njihovoj interakciji. Inovativan pristup obrazovanju, koji omogućuju

informaciono-komunikacione tehnologije, utemeljen je u Florijanopoliskoj

deklaraciji40. Deklaracija vidi učenje na daljinu, neformalno obrazovanje, kao osnovu

za osposobljavanje populacije za učešće u privredi baziranoj na znanju. U istom

dokumentu je počela i promocija informaciono-komunikacionih tehnologija kao alata

za unapređenje obrazovanja, marginalizujući uslove života, siromaštvo ili pak bogatsvo.

Proces stvaranja društva znanja koji se odvija u razvijenom svetu zahteva

društvene promene zasnovane na promenama sistema obrazovanja. Naučni rad,

povezan sa obrazovanjem i privrednim razvojem, jedan je od osnovnih zadataka

univerziteta. Za to je potrebna kvalitetna infrastruktura (prostor, oprema, biblioteka,

laboratorije), nastavno osoblje i finansijska sredstva za sam sistem visokog

obrazovanja.

Trendovi globalizacije povezuju informacioni, tehnološki i privredni svet u

celine u kojima se primenjuju isti vredonosni sistemi.

40 Florianopolis Declaration - Joint appeal to faster convergence, links and mobility between Eoropen and

Latin American universities: Santa Clara, Brasil, 25.08.2000. potpisana od strane predstavnika COLUMBUS programa, AULA i CRE


Str. 43 (201)

Prvi korak ka društvu znanja je razvoj obrazovanja i nauke prema svetskim

standardima kvaliteta.

Globalni trend obrazovanja u 21. veku je orijentacija na prenosni potencijal

učenja, na kvalitetno sticanje manjih količina trajnog znanja koje se aktivno usvajaju i

trajna su podloga za dalje doživotno učenje. Na taj način razvijaju se sposobnosti

rešavanja problema bez gomilanja nepotrebnih sadržaja.

Visoko obrazovanje je glavni učesnik u procesu stvaranja društva znanja, jer se

u njemu prepliću obrazovanje i nauka. Osnovni zadatak savremenog visokog

obrazovanja je da poveže obrazovanje i nauku sa razvojem privrede, jer neefikasan

sistem visokog obrazovanja predstavlja „kamen spoticanja“ i teret društvu, a ne osnovni

razvojni potencijal zemlje.

Univerziteti moraju imati aktuelne nastavne planove i programe u skladu sa

visokoškolskim standardima Evropske unije i Evrope u celini. Ulaganje u znanje i

nauku, više nego ikada, predstavlja garanciju budućnosti − za koju se razvijene zemlje

užurbano pripremaju. Uspešna budućnost se vezuje za kulturu znanja i ekonomiju, za

proizvodnju znanja.

Međuuniverzitetska saradnja je dinamičan i efektivan pokazatelj razvoja i

sveopšte saradnje u području obuke i istraživanja za održiv nacionalni, regionalni i

internacionalni razvoj. Uspostavljena je mreža podrške i saradnje univerziteta i civilnog

društva kao partnera preko UNITWIN41 mreže i predsedavanja UNESCO-a.

Solidarnost i internacionalna kooperativnost podržana inteligentnom i

odgovarajućom upotrebom informaciono-komunikacionih tehnologija koje prevazilaze

granice i omogućavaju pristup novim znanjima, značajan su činilac u izgradnji boljeg i

lepšeg sveta, zasnovanog na vrednostima.

Savremeno visoko obrazovanje je obrazovanje koje je fleksibilno,

interdisciplinarno, kreativno i doživotno. Zasnovano je na infrastrukturi nauke, na

podsticanju i reprodukciji kreativnosti.

41 University Twinning Projects, šema akademskog umrežavanja univerziteta


Str. 44 (201)

U svim organizacionim promenama najsloženiji proces je proces promene ljudi,

promene njihovog shvatanja. U 21. veku glavno oružje u nadmetanju sa konkurencijom

je znanje zaposlenih i vladanje informacijama. Proizvodnja znanja je odlučujući faktor

u konkurentnoj poziciji. Ovakva koncepcija zahteva institucionalizovano stalno

obrazovanje.

Osnovni resursi univerziteta i naučnoistraživačkih institucija su znanje,

obaveštenost, inovativnost, kreativnost, proces učenja čiji je rezultat znanje, podsticanje

učesnika da prihvate znanja, prepoznavanje grupe korisnika, stalno prilagođavanje

inovacijama i sistemsko obrazovanje osoblja i korisnika.

Veoma je važno razvijati svest o potrebi doživotnog učenja i obnavljanja znanja.

Za to je neophodna informatička pismenost koja obuhvata i svest o potrebi za

informacijama, kao i sposobnost da se informacije pronađu, vrednuju i koriste. Nastavni

planovi i programi moraju podsticati studente da koriste različite izvore informacija.

Jedan od osnovnih problema sa kojima se susreće savremeni svet je kako

pronaći najpovoljniji sistem stvaranja, diseminacije i korišćenja znanja. U sistem treba

ugraditi kriterijume vrednovanja i povratne funkcionalne veze sa njegovim korisnicima.


Str. 45 (201)

3. EVROPSKI PROSTOR VISOKOG OBRAZOVANJA – EHEA

Proces reforme visokog obrazovanja u Evropi uspostavljanjem Evropskog

prostora visokog obrazovanja do 2010. godine promoviše mobilnost studenata i

profesora. Proces reforme je poznat kao Bolonjski proces, a naziv je dobio po

Bolonjskoj deklaraciji iz juna 1999. godine koju su potpisali ministri zaduženi za

visoko obrazovanje iz 29 zemalja Evrope, a formalni naziv je Evropski prostor visokog

obrazovanja − EHEA.

Evropska dimenzija je značajna odrednica Bolonjskog procesa.

Prelazak u društvo znanja i promene u sistemu visokog obrazovanja imaju

dalekosežne posledice na društvo u celini. U implementacij prihvaćenih ciljeva

Bolonjskog procesa uključene su, pored visokoškolskih ustanova, i merodavnih

ministarstava, i vlade i društvena zajednica.

Preduslov za uspostavljanje evropske dimenzije u visokom obrazovanju je i

savladavanje postojećih prepreka na tom putu.

Jezična barijera na mnogim skupovima u Evropi savladava se simultanim

prevođenjem i prevođenjem usaglašenih dokumenata. Najčešće se koristi engleski

jezik, ali ravnopravnost ostalih jezika je od izuzetne važnosti u procesu uspostavljanja

Evropskog prostora visokog obrazovanja. Ovakav pristup prevazilaženja jezičke

barijere otvara nove mogućnosti studiranja, a nakon studija zapošljavanje diplomaca.

Poznavanje istorijskog i kulturnog razvoja zemlje i Evrope uslov je za

kvalitetno funkcionisanje, a samim tim i povećanje konkurentnosti, Evrope na

međunarodnom tržištu i za kvalitetniji život svih građana. Shvatanje istorije je

preduslov za poznavanje kulture, kulturnih i društvenih razlika, što je neophodno za

uspostavljanje kvalitetnije saradnje na svim područjima pa i na području visokog

obrazovanja i nauke.

Radi boljeg snalaženja u prostoru visokog obrazovanja, potrebno je upoznati i

razne zakonodavne sisteme koji nisu jednoobrazni. Ovo pak dovodi do uspostavljanja

novih studija, što povećava interdisciplinarnost visokog obrazovanja.

Razlike u načinu života u različitim delovima Evrope uslovljavaju i različite

sisteme visokog obrazovanja. Sam način finansiranja visokog obrazovanja se razlikuje


Str. 46 (201)

od zemlje do zemlje, a uslovljen je kako različitošću zemalja tako i njihovim

zakonodavstvom. Finansijski aspekt studiranja utiče na dužinu školovanja, što

Bolonjski proces upravo želi da izbegne.

Za uspešno uspostavljanje Evropskog prostora visokog obrazovanja potrebno je

uočiti i upoznati sve razlike, povećati mobilnost studenata kako za vreme studiranja

tako i pri njihovom zapošljavanju, kreirati međuuniverzitetsku saradnju i stvoriti

kvalitetan sistem osiguranja kvaliteta i kompatibilnih diploma. Međunarodna saradnja

univerziteta i partnera iz privrede povećava broj i kvalitet zajedničkih programa, te

mobilnost studenata, profesora i istraživača.

Evropske studije se kao interdisciplinarni studijski programi otvaraju na

mnogim univerzitetima u Evropi i predstavljaju metod sa kojim se ostvaruje bolje

kulturno, istorijsko, jezičko i zakonodavno upoznavanje između naroda. Postoji veliko

interesovanje za ovakve studijske programe, pa se ulaganje u njih smatra ulaganjem u

bolju Evropu.

Zajednički studijski programi su, uz kvalitetno rešeno finansiranje, izuzetno

važni za ostvarivanje evropske dimenzije Bolonjskog procesa, a kroz sinergiju različitih

institucija čije se kompetencije kvalitetno nadopunjuju i kroz samu međunarodnu

saradnju daju veliki doprinos Evropskom prostoru visokog obrazovanja i istraživanja.

Evropska unija podstiče takve programe i studenti se mogu usmeriti na područja

kulture, lingvistike i evropskih integracija.

3.1. Postojeće stanje u Bosni i Hercegovini i u okruženju

U bivšoj SFRJ bilo je jedinstveno obrazovanje u svim tadašnjim republikama,

danas samostalnim državama. Obrazovanje koje se sticalo na fakultetima ondašnjih

univerziteta važilo je za modernije u svetu, i studenti iz inostranstva, najviše iz zemalja

nesvrstanog bloka, Azije i Afrike, dolazili su, studirali i sticali diplome iz raznih

oblasti. Nastavni planovi i programi međusobno su bili usklađeni, bio je uspostavljen

jugoslovenski prostor visokog obrazovanja i istraživanja. Do početka ratnih sukoba na

prostorima bivše SFRJ postojala je mobilnost studenata, diplomaca i profesora,

postojalo je zajedničko tržište rada. Pored navedenih prednosti sistema visokog

obrazovanja, postojali su problemi koji su mučili i evropski sistem visokog


Str. 47 (201)

obrazovanja, kao što su prosečno vreme studiranja od 8 do 10 godina i mali procenat

studenata koji stiču diplomu. Visoko obrazovanje je bilo okrenuto profesoru, a ne

studentu, bilo je potrebno memorisati veliku količinu nepotrebnih podataka i postojala

je nedovoljna usklađenost sa tržištem rada.

Dok su ratna događanja s kraja prošlog veka unazadili ekonomski, socijalni,

kulturni i humani život ljudi na našim prostorima, u državama Evropske unije radilo se

na reformi visokog obrazovanja i njihovom međusobnom usaglašavanju.

Fakulteti i naučne institucije u Bosni i Hercegovini radili su u teškim uslovima,

a o praćenju nekih reformskih procesa nije bilo moguće ni razmišljati. Finansijski

zapostavljeno visoko obrazovanje gubilo je svoje kadrove i svoje studente. Uslovi za

rad su bili ispod svih standarda, tako da se o nekom kvalitetu nije moglo ni govoriti.

Mlađi univerzitetski nastavnici su napuštali ovo područje, oprema na fakultetima je

zastarela, radilo se u vrlo teškim uslovima. Trend stagnacije sistema visokog

obrazovanja je rastao.

Rat u Bosni i Hercegovini završio se Dejtonskim sporazumom iz 1995. godine

koji kaže da se država BiH sastoji od dva entiteta, Republike Srpske i Federacije Bosne

i Hercegovine, a Federacija Bosna i Hercegovina od deset kantona. Naknadno je

formiran i Distrikt Brčko.

Posle rata, promene na svim nivoima obrazovanja bile su neminovnost.

Propustili smo proces evropskog usaglašavanja potrebnih promena sa kraja prošlog

veka. Razvijene zemlje Evrope trasirale su reformski put koji smo mi prihvatili bez

obzira na to koliko se slažemo sa svim predviđenim reformskim ciljevima.

Reforma sistema obrazovanja po Bolonjskim principima donosi podizanje

kvaliteta obrazovanja, priznavanje kvalifikacija, povećava mobilnost studenata,

profesora i diplomaca, omogućava doživotno obrazovanje, a time doprinosi rešavanju

socijalnih pitanja u Bosni i Hercegovini.

Krajem 1999. godine Savet Evrope i Svetska banka objavljuju izveštaj koji

postaje osnova za modernizaciju sistema visokog obrazovanja. Početkom 2000. godine

pokrenuti su razvojni projekti za osnovno, srednje i visoko obrazovanje u Bosni i

Hercegovini.


Str. 48 (201)

Za osnovno i srednje obrazovanje razvijen je EMIS (eng. Education Managment

Information System) projekat. Ovaj projekat je implementiran u sve osnovne i srednje

škole u BiH, a pilot projekat Finasiranje škola po učeniku testiran je u Banjoj Luci i

Tuzli. Pored ovog projekta razvijani su i projekat malih grantova Fonda za kvalitet za

osnovno obrazovanje i uspostavljena je Agencija za standarde i ocenjivanje.

U okviru projekta za visoko obrazovanje finasiran je projekat uspostavljanja

Odbora za koordinaciju visokog obrazovanja u kojem su bili zastupljeni rektori svih

sedam univerziteta u Bosni i Hercegovini. Praktično, Odbor je postao Rektorska

konferencija kojoj je 2003. godine odobreno pridruženo članstvo u Udruženju

evropskih univerziteta (EUA).

Planirani su bili i projekti koji bi podržali bolje upravljanje resursima u visokom

obrazovanju, ali kao i u prethodnim projektima, teško se dolazilo do usaglašenih

stavova na nivou BiH, čime je dovedena u pitanje implementacija projekta.

U Republici Srpskoj visoko obrazovanje je centralizovano − postoji jedno

ministarstvo prosvete.

Kako je Federacija Bosne i Hercegovine sastavljena od deset kantona, sistem

visokog obrazovanja je decentralizovan, pa pored entitetskog ministarstva obrazovanja

postoji i deset kantonalnih ministarstava, s tim što nema visokog obrazovanja u svakom

od kantona. Reforma visokog obrazovanja u Federaciji BiH mora uključiti saglasnost

kantonalnih vlasti.

3.1.1. Zakoni u oblasti visokog obrazovanja

Kako je proces obrazovanja podržan zakonima, svaki od pomenutih sistema

visokog obrazovanja ima i prateću legislativu koja daje dovoljno prostora za radikalne

reforme ka boljem sutra.

Nastanak Republike Srpske zahtevao je donošenje niza zakona, pa i zakona koji

reguliše visoko obrazovanje u celini i zakon koji reguliše rad univerziteta. Zakon o

univerzitetu usvojen je 1993. godine, a objavljen u „Službenom glasniku RS“ broj

12/93, po kome univerzitet, pored države, može osnovati i domaće pravno ili fizičko

lice. Osnivanje fakulteta je uslovljeno pripadnošću univerzitetu. Kako državni

univerziteti nisu želeli dati saglasnost za osnivanje privatnih fakulteta, iako je to


Str. 49 (201)

zakonom bilo predviđeno, niti su prihvatali privatne fakultete kao članove univerziteta,

privatni fakulteti su morali ili da osnuju svoje univerzitete ili da se odreknu svega

onoga iz svoje delatnosti za šta je potreban univerzitet. Sve ovo pokazalo je potrebu za

promenama u postojećem zakonu o univerzitetu i potrebu za donošenjem novog zakona

o visokom obrazovanju Republike Srpske, tim pre što ni u BiH, niti u Republici

Srpskoj, ne postoji nadležno telo za licenciranje i akreditaciju visokoškolskih ustanova.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o univerzitetu donesen je 2005. godine i

reguliše način akreditacije visokoškolskih ustanova i prilagođavanje kompletnog

informacionog sistema međunarodnim mrežama ENIC/NARIC42.

U Bosni i Hercegovini reforma visokog obrazovanja regulisana je Okvirnim

zakonom o visokom obrazovanju BiH, kao i entitetskim zakonima. Zakon o visokom

obrazovanju Republike Srpske43 donesen je 2006. godine, a Zakon o izmenama i

dopunama Zakona o visokom obrazovanju Republike Srpske44 usvojen je 2007. godine.

Nedonošenje Okvirnog zakona o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini

bila je prepreka implementaciji projekata Svetske banke iz oblasti visokog obrazovanja

u 2004/2005. godini i predstavljalo je usporavanje zacrtanih procesa evropske reforme

visokog obrazovanja koje je Bosna i Hercegovina prihvatila pridruživanjem

Bolonjskom procesu 2003. godine na bijenalnom ministarskom sastanku u Berlinu.

3.1.2. Zemlje u okruženju

Nisu sve novonastale države iz bivše SFRJ imale isti reformski put sistema


Slovenija je svoju reformu visokog obrazovanja počela potpisivanjem Bolonjske

deklaracije 1999. godine45 zajedno sa još 28 evropskih država, učestvovala je u

profilisanju reformskih ciljeva, i najviše je učinila da se njeno visoko obrazovanje

reformiše po Bolonjskom principu. Republika Hrvatska je potpisala Bolonjsku

42 European Network of Information Centres i National Academic Recognition Information Centre 43 Slušbeni gralnik Republike Srpske broj 85/06 od 31. avgusta 2006. godine 44 Slušbeni gralnik Republike Srpske broj 30/07 od 20. aprila 2007. godine 45 The Bologna Declaration on the European space for higher education, Bologna 19. juni 1999


Str. 50 (201)

Deklaraciju 2001.46 godine na Konferenciji ministara u Pragu, a Republika Srbija,

Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija i Bosna i Hercegovina na sastanku

ministara u Berlinu 2003. godine47. Na sastanku u Londonu 2007. godine48 Bolonjskom

procesu pridružila se i Republika Crna Gora.

Najslikovitiji pregled o primeni Bolonjskog procesa u državama bivše SFRJ

uobličila je, na osnovu kriterijuma međunarodnih izveštaja za praćenje Bolonjskog

procesa, AAOM − Alternativna akademska obrazovna mreža Srbije.

U tabeli 1 prikazan je stepen implementacije Bolonjskog procesa u kojoj je

stepenu dodeljena numerička interpretacija i interpretacija bojom.

Tabela 1. Stepen implementacije Bolonjskog procesa

U primeru implementacije dva ciklusa akademskog obrazovanja boja označava

dogovoreni procenat upisa studenata na oba ciklusa visokog obrazovanja:

zelena boja označava najmanje 90% upisanih studenata na prvi i drugi ciklus

studija,

svetlozelena označava od 60% do 89% upisanih studenata;

žuta boja označava 30% do 59%;

narandžasta boja označava manje od 30% upisanih studenata u prvi i drugi

cuklus studija, a

46 Communiqué of the meeting of European Ministers in charge of Higher Education TOWARDS THE

EUROPEAN HIGHER EDUCATION AREA, Prague 19. 5.2001. 47 “Realizing the European Higher Education Area” Communiqué of the Conference of Ministers responsible for Higher Education in Berlin on 19. septembar 2003 48 London Communiqué Towards the European Higher Education Area: responding to challenges in a

globalised world, London 18 May 2007


Str. 51 (201)

crvena boja pokazuje da nema ni jednog upisanog studenta.

Uporedni prikaz implementacije tri fundamentalna cilja Bolonjskog procesa,

osiguranje kvaliteta, dva ciklusa studija i priznavanje kvalifikacija izradila je BFUG, i

prikazan je u tabeli 2.

Iz pregleda prikazanog tabelom može se zaključiti da je Slovenija najuspešnija u

primeni Bolonjskih standarda, a da Bosna i Hercegovina treba da uloži još dosta truda.

Prema prikazanim podacima u osiguranju kvaliteta najviše je postigla

Makedonija, a najmanje Srbija i Bosna i Hercegovina. U implementaciji dva ciklusa

studija najviše je uradila Slovenija, a u priznavanju kvalifikacija po svim kriterijumima

prednjači Crna Gora jer je ocenjena najvišom ocenom.

Bosna i Hercegovina najviše je uradila u procesu priznavanja kvalifikacija, a

najmanje u uspostavljanju dva ciklusa studiranja.

U tabeli 3 prikazani su sumirani odgovori na postavljena pitanja ankete

provedene u 48 zemalja Evrope. Rezultati ankete koju je sprovela BFUG grupa za

praćenje Bolonjskog procesa su prezentovani na ministarskom sastanku u Londonu

maja 2007. godine.


Str. 52 (201)

Tabela 2. Implementacija tri osnovna načela Bolonjskog procesa u bivšim republikama

SFRJ na osnovu izveštaja iz Bergena 2005. godine


Str. 53 (201)

Tabela 3. Rezultati ankete o implementaciji Bolonjskog procesa prezentovani na

konferenciji u Londonu, maj 2007.

3.2. Ciljevi Bolonjskog procesa

Cilj Bolonjskog procesa je kreiranje Evropskog prostora visokog obrazovanja −

EHEA do 2010. godine, kada će se izbrisati granice između nacionalnih prostora

visokog obrazovanja i povećati međunarodne kompetencije nacionalnih univerziteta. U

toku deset godina trajanja procesa razvijaju se aktivnosti za postizanje postavljenih


Str. 54 (201)

ciljeva samom Bolonjskom deklaracijom i ciljeva koji su se nametnuli sami po sebi kao

deo reformskog procesa.

Očekuje se da od 2010. godine, kada se uspostavi zacrtani Evropski prostor

visokog obrazovanja i kada se uspostavi međunarodna kompetencija evropskih

univerziteta, neke nove dimenzije u unapređenju samog prostora i modernizaciji

univerziteta budu ciljevi nekog novog procesa koji bi Evropska komisija stavila pred

sebe i pred samo visoko obrazovanje Evrope.

Uspeh Bolonjskog procesa zavisi od obrazovanja, veština i kompetencija

učenika koji ulaze u visoko obrazovanje. Bolonjski proces je nacionalnog i

internacionalnog − evropskog karaktera. Nacionalno, proces sprovode ministarstva

zadužena za visoko obrazovanje, univerziteti, fakulteti, profesori i studenti. Smernice

Bolonjskog procesa postavljaju se na internacionalnom nivou konsenzusom ministara,

predstavnika institucija visokog obrazovanja, predstavnika studenata, Saveta Evrope i

Evropske komisije.

Bolonjski proces je najveći reformski proces visokog obrazovanja u Evropi do

danas, proces koji usklađuje međusobne obrazovne procese u tri oblasti:

povećanja kvaliteta visokog obrazovanja;

povećanja kompetencije Evrope u odnosu na druge delove sveta i

povećanja mobilnosti studenata, nastavnog i administrativnog osoblja.

Bez obzira na okolnosti života i rada u Evropi, za svakog pojedinca koji je

završio svoje studije će se znati šta je studirao i koje su mu kvalifikacije. Proces je

dinamičan i neminovne promene se događaju u samom procesu implementacije,

rešavaju se kroz rad Grupe za praćenje Bolonjskog procesa, BFUG, komiteta koji prati i

razrađuje proces i priprema i organizuje ministarske konferencije zemalja potpisnica

Deklaracije, koje se održavaju svake dve godine.

U Deklaraciji nije zacrtano da sve zemlje imaju istovetne sisteme visokog

obrazovanja. Jedna od značajnih vrednosti Evrope jeste da balansira između različitosti

i jedinstvenosti zemlje i njenog obrazovnog sistema i podrži prohodnost studenata kroz

različite sisteme visokog obrazovanja, a sam razvoj unutar Bolonjskog procesa

podržava prenos sa jednog na drugi sistem.


Str. 55 (201)

Tradicionalna percepcija evropskih univerziteta je bila da se stiču odgovarajuća

znanja koja će jednog dana biti iskorišćena. Razvoj tehnologije je nametnuo zahtev za

velikim brojem ljudi koji su sposobni da se odmah nakon školovanja uključe u

praktičan rad, a potreban je sve manji broj ljudi koji razmišljaju samo o problemima

sutrašnjice.

Evropa je bila pred dilemom koji je pravi put − put obrazovanja ljudi za sutra ili

put obrazovanja kadrova za danas. S druge strane, Evropa je spoznala da na evropskim

univerzitetima ima malo studenata sa drugih kontinenata i da evropska industrija ne

ulaže dovoljno u istraživanje i nauku. Univerziteti nisu sagledali ovaj problem i nisu ni

reagovali na adekvatan način sve do proslave 900-godišnjice univerziteta u Bolonji,

1988. godine, kada je iniciran proces reforme evropskih univerziteta, a započet je 1999.

godine potpisivanjem Bolonjske deklaracije o uspostavljanju Evropskog prostora

visokog obrazovanja. Bolonjska deklaracija se razlikuje od drugih dokumenata po

postupku, odnosno po proceduri razvoja i inplementacije samog procesa. Planirano je

da se do 2010. godine ostvare postavljeni ciljevi.

Ukratko, glavni ciljevi Bolonjskog procesa su:

uspostavljanje sistema lako razumljivih i uporedivih akademskih zvanja i

kvalifikacija preko implementacije Dodatka diplomi;

uvođenje sistema zasnovanog na dva ciklusa studija − osnovne i master studije

(3+2 ili 4+1);

uspostavljanje Evropskog sistema prenosa kredita − ECTS za vrednovanje

studija;

unapređenje mobilnosti studenata, nastavnog i akademskog osoblja;

unapređenje sistema osiguranja kvaliteta i saradnje na nivou Evrope u

osiguranju kvaliteta;

promocija evropske dimenzije visokog obrazovanja kroz međunarodnu saradnju

i posebne studijske programe;

promocija koncepta doživotnog učenja;

učešće visokoškolskih institucija i studenata u odlučivanju;


Str. 56 (201)

promovisanje evropske dimezije u visokom obrazovanju i

uključivanje trećeg ciklusa, doktorskih studija i sinergija Evropskog prostora

viskokog obrazovanja sa Evropskim prostorom istraživanja.

Posebna pažnja posvećuje se socijalnoj dimenziji Bolonjskog procesa.

Visoko obrazovanje je delatnost od posebnog društvenog značaja za svaku

zemlju, a regulisano je Zakonom o visokom obrazovanju.

Organizovati univerzitet i visokoškolske ustanove na moderan i efikasan način

koji podržava primenu evropske škole znanja, primenu svih segmenata Bolonjske

deklaracije, nameće izazov koji stoji pred svim sistemima visokog obrazovanja i

njihovim visokoškolskim ustanovama.

U vremenu procesa globalne transformacije industrijskog društva u

informaciono društvo, fakulteti na kojima se izučavaju informacione tehnologije

zauzimaju svoje prepoznatljivo značajno mesto. Samo uspostavljanje informacionog

društva menja definiciju pismenosti − čovek je pismen ako zna da čita, piše, računa i da

koristi računar u svakodnevnom životu i radu. Drugim rečima, pismenost odavno ne

podrazumeva samo klasičnu, već i digitalnu pismenost, koju karakteriše sposobnost

upotrebe računara i Interneta.

Visoko obrazovanje je oduvek bilo idealno za razmenu ideja i znanja i

okarakterisano je mobilnošću studenata i akademskog osoblja. Usluge obrazovanja se

pružaju kako na novim visokoškolskim ustanovama tako i sa novim načinima učenja,

kao što je učenje na daljinu, te novim načinima provere znanja, kao što su testovi.

Na konferenciji ministara visokog obrazovanja evropskih zemalja u Londonu

2007. usvojena je strategija „Evropski prostor visokog obrazovanja u globalnom

okruženju“ i aktivnosti koje treba preduzeti u periodu do 2009. godine.

Do kraja 2010. godine mobilnost studenata i akademskog osoblja će omogućiti

nastavak studija ili pak lakše zapošljavanje diplomaca i postdiplomaca u zemljama

Evropskog prostora visokog obrazovanja. Atraktivnost evropskog visokog obrazovanja

privući će studente iz neevropskih zemalja da studiraju i/ili da se zaposle u Evropi.

Evropski prostor visokog obrazovanja baziran na raznovrsnom, kvalitetnom i


Str. 57 (201)

naprednom znanju obezbeđuje budući razvoj Evrope kao stabilnu, mirnu i tolerantnu

zajednicu.

Ciljna 2010. godina je momenat kada će Bolonjski proces preći u Evropski

prostor visokog obrazovanja. Kako proces globalizacije neće stati 2010. godine, tako

neće stati ni proces razvijanja Evropskog prostora visokog obrazovanja, te će se

nastaviti afirmacija visokog obrazovanja i njegovo usaglašavanje sa procesima koji će

se javljati u budućnosti.

Izuzetno je važno praviti i pratiti izveštaje kako Grupe za praćenje Bolonjskog

procesa (BFUG), tako i nacionalnih i evropskih studentskih udruženja, univerziteta i

evropskih visokoškolskih akademskih asocijacija, Evropske komisije, Saveta Evrope,

UNESCO-a.

U mnogim delovima sveta Bolonjski proces je podstaknuto zainteresovane

učesnike u visokom obrazovanju na razmišljanje o zacrtanim principima i aktivnostima

Deklaracije. Značajno je istaći da priznavanje kvalifikacije, mobilnost studenata i

akademskog osoblja, međusobno poverenje, saradnja zasnovana na partnerstvu,

ulaganje u nauku i istraživanje, uspostavljanje Evropskog prostora visokog obrazovanja

motivišu neke vanevropske zemlje da približe svoje sisteme visokog obrazovanja

okviru Bolonjskog procesa.

Bolonjski proces visoko obrazovanje Bosne i Hercegovine vodi ka evropskom

nivou samo ukoliko se reforma shvati kao nacionalni projekat i ukoliko se obezbedi

adekvatno finansiranje i kvalitetni kadrovski resursi.

3.3. Univerziteti i visokoškolske ustanove u Bolonjskom procesu

Bolonjska deklaracija u centar procesa stavlja studenta i rezultate − ishode

njihovog učenja, teži stvaranju uslova za kontrolu i unapređivanje kvaliteta u visokom

obrazovanju, teži priznavanju i prihvatanju nacionalnih univerzitetskih kvalifikacija u

Evropi, i najzad, unapređenju ugleda i privlačnosti Evropskog prostora visokog

obrazovanja u svetu.

Ne očekuje se od država i ministarstava da definišu i provode reforme.

Delimično da, postavljanjem zakonskih okvira visokog obrazovanja, ali glavni akteri

reforme su univerziteti i visokoškolske ustanove u saglasnosti sa potrebama društva.


Str. 58 (201)

Napuštanje klasičnog modela univerziteta koji je jedan od ideoloških državnih

aparata, čuvara nacionalne kulture i proizvođača novih znanja, jeste neminovnost, jer

univerzitet nije više mesto na kojem se reprodukuje kultura, sa tog mesta istiskuju ga

masovni mediji, pa on mora da pronađe novo opravdanje za svoje postojanje.

Transformaciju klasičnog univerziteta u moderan univerzitet inicirala su dva razvojna

procesa u drugoj polovini dvadesetog veka − globalizacija i tehnološki razvoj, procesi

koji menjaju način na koji pojedinac živi, radi i uči.

Univerziteti sve više postaju korporacije na čijem se čelu nalaze sposobni

menadžeri koji na politiku obrazovanja gledaju kao na jedan uspešan poslovni projekat,

koristeći neumoljive pokazatelje prihoda i rashoda, pokazatelje efikasnosti uloženog

novca. Tradicionalna misija univerziteta se menja i prihvata savremene izazove na koje

treba savremeno i odgovoriti. Univerzitet mora da napravi kompromis između velikih

korporacija koje žele da finasiraju samo ono što se njima isplati i države koja nije u

mogućnosti finansijski da prati savremene tokove u obrazovanju.

Studentu nije svejedno šta će da studira i koliko dugo, nije mu svejedno da li će

po završetku studija pronaći svoje radno mesto na tržištu rada i, ako ga nađe, koliko će

moći odgovoriti zahtevima poslodavca. Studenti shvataju da samo dobrim

obrazovanjem mogu sebi prokrčiti put kroz život.

Demografija savremenog sveta pokazuje da je u većini zemalja više od polovine

stanovništva starosne dobi ispod 20 godina. Univerziteti u tim zemljama su svesni da

mladi ljudi prihvataju činjenicu da je visoko obrazovanje ključ za budućnost, koji pruža

velike mogućnosti.49

Obrazovano društvo je imperativ budućnosti i uslov opstanka svakog društva.

Zemlje sa većim brojem visokoobrazovanog stanovništva čine sve da taj broj povećaju.

Praksa je u tim zemljama pokazala da je znanje najskuplja roba, da su prihodi veći sa

novim tehnologijama, da se u ovako povezanom svetu ne može raditi bez poznavanja

drugih kultura i znanja jezika. Doduše, i u tim zemljama u državnim budžetima stavka

49 First Global Forum on International Quality Assurance, Accreditation and Recognition of

Qualifications in Higher Education, Final report, Paris, 2002


Str. 59 (201)

za visoko obrazovanje je sve niža, ali budžeti međunarodnih fondacija za finasiranje

univerziteta, i razvojnih projekata su sve veći.

Deklaracija o visokom obrazovanju WDHE50 kaže da se bez adekvatnog sistema

visokog obrazovanja i istraživačkih institucija koje obezbeđuju kritičan broj

obrazovanih i stručnih ljudi, ne može obezbediti i originalan i održiv razvoj. U

Deklaraciji se ističe da su visokoobrazovne institucije lideri u uspostavljanju novih

informaciono-komunikacionih tehnologija kreiranjem novog okruženja za učenje,

počev od mogućnosti učenja na daljinu do kompletnih virtuelnih visokoškolskih

institucija i sistema.

Moderni univerziteti koji se temelje na interakciji nastavnog i naučnog procesa

usvajaju i uvode nove modele učenja i rada. Svi novi modeli rada zasnovani su na

savremenim informaciono-komunikacionim tehnologijama. Jedan od savremenijih

modela učenja je učenje na daljinu (eng. Distance Learning), koje otvara novi pristup

kreativnom učenju.

Ciljeve svoje autonomije univerzitet ostvaruje slobodom u nastavi i istraživanju,

te njihovoj međusobnoj interakciji.

3.3.1. Evropski univerziteti, Evropska univerzitetska asocijacija

Reformom, u skladu sa Bolonjskim procesom, evropsko visoko obrazovanje

treba da postane privlačno u globalnim razmerama. Opšta je procena da evropski

univerziteti zaostaju za američkim univerzitetima u mnogim planovima. Danas

američki univerziteti imaju premoć, kako u privlačenju studenata za studij na njihovim

fakultetima, tako i u preuzimanju evropskih profesora za značajne projekte i studije.

Ovakav trend je moguć zbog finansiranja prestižnih univerziteta, značajnih projekata i

dobrih studenata od strane međunarodnih fondacija i korporacija.

Stvaranje jakih univerziteta u Evropi će omogućiti i njihovo povezivanje i

jačanje međusobne konkurentnosti, a samim tim i jačanje kompetentnosti na globalnom

planu.

50 World Declaration on Highe Education for 21th Century, 1998


Str. 60 (201)

EUA51, Evropska univerzitetska asocijacija, reprezentativna organizacija

univerziteta i nacionalnih rektorskih konferencija 45 zemalja Evrope, na sastanku u

Glazgovu 2005. godine, donela je deklaraciju „Jaki univerziteti za jaku Evropu“52.

Preko 600 predstavnika visokog obrazovanja doprinelo je uobličavanju evropskog

društva znanja. Po prvi put je istaknuto pitanje finasiranja univerziteta u cilju

promovisanja kulturnih, socijalnih i tehničkih inovacija. Evropa se ne može takmičiti sa

obrazovanjima u drugim delovima sveta ukoliko budžeti za obrazovanje i istraživanje

ne budu tretirani kao investicija u budućnost. Takođe, univerziteti moraju:

u potpunosti učestvovati u programima Evrope za stvaranje globalnog

okruženja;

poboljšati svoju unutrašnju strukturu radi povećanja efikasnosti i novih

kapaciteta u postizanju svoje višestruke misije (kreacija, čuvanje, diseminacija i

korišćenje znanja) i

biti otvoreni za saradnju sa društvenom zajednicom.

Institucionalna autonomija i višestruka misija su osnovni preduslovi za

obezbeđenje efektivnog angažovanja univerziteta u procesima reforme.

UNITWIN program je ustanovljen 1992. godine u saglasnosti sa rezolucijom

koju je usvojila Generalna konferencija UNESCO-a 1991. godine. Cilj programa je

proširenje kapaciteta kroz razmenu znanja i širenja solidarnosti.

Uspostavljanje mreže podrške, saradnje univerziteta i civilnog društva kao

partnera preko UNITWIN53 mreže, doprinosi internacionalizaciji samih univerziteta i

postavljanju zajedničkih ciljeva, programa i saradnji u naučnim istraživanjima. Glavni

učesnici u UNITWIN programu su univerziteti i istraživačke institucije kao partneri

važnim nevladinim organizacijama iz oblasti visokog obrazovanja, fondacijama i

organizacijama iz javnog i privatnog sektora. Ovakvom saradnjom otvara se širok put

visokoškolskoj zajednici da ujedinjenim snagama sa UNESCO-om dostigne globalne

ciljeve.

51 European Univerities Assotiation 52 EUA Convention of High Education 31. mart do 2. aprila 2005. usvaja Glazgovsku Deklaraciju 53 University education twinning and network scheme, šema akademskog umrežavanja univerziteta


Str. 61 (201)

Program obuhvata obuku, istraživanje i razmenu akademskog znanja i osoblja,

nudeći time platformu podele informacija u svim oblastima u kojima značajnu ulogu

ima UNESCO. Razvijene zemlje nude svoju akademsku pomoć, kako u nastavi tako i u

naučnoistraživačkom radu, i primenjive projekte nerazvijenim zemljama uz podršku

UNESCO-a. Korist od ovakve mreže najviše imaju visokoobrazovne institucije u

zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji. Većina projekata su interdisciplinarni i

uključuju programe ostalih UNESCO-ovih sektora, kako u njegovom sedištu u Parizu

tako i u kancelarijama na terenu, njegovim institutima i centrima.

3.4. Evaluacija, osiguranje kvaliteta i akreditacija

Globalne promene koje se dešavaju u Evropi utiču i na oblast viskog

obrazovanja, pojavljuju se nove obrazovne institucije, novi obrazovni programi i načini

obrazovanja. Bolonjski proces postavlja zahtev za uvođenje standarda u Evropski

prostor visokog obrazovanja u obezbeđenju kaliteta u visokom obrazovanju, kako za

obrazovne institucije tako i za nastavne planove i programe. Osiguranje kvaliteta je

jedan od osnovnih ciljeva Bolonjske deklaracije i njime su se bavile i međunarodne

organizacije.

Pilot projekat za ocenu kvalifikacija u visokom obrazovanju Evrope iz 1994/95.

godine prikazao je vrednosti koje se mogu koristiti i stekao iskustva u oblasti osiguranja

kvaliteta, te je inicirao ideju o stvaranju mreže za razvoj sistema osiguranja kvaliteta.

Ova ideja podržana preporukama Saveta Evrope54 o saradnji u osiguranju kvaliteta u

visokom obrazovanju i Bolonjskom deklaracijom inicirala je uspostavljanje ENQAHE

mreže 2000. godine koja je 2004. godine prešla u ENQA55.

Institucionalni evaluacioni program Evropske asocijacije univerziteta, EUA,

započeo je još 1993. godine ocenjivanjem 110 univerziteta u 35 zemalja. Cilj ovog

programa bio je da univerzitetima ponudi eksternu evaluaciju koju bi sami univerziteti

koristili u svom internom i eksternom okruženju. Stvoreni su evaluacioni timovi čije su

centralne ličnosti bili rektori univerziteta koji imaju znanja i iskustva različitih

visokoobrazovnih sistema.

54 98/561/EC, 24.9.1998. 55 ENQA − European Network for Quality Assurance, krovna Evropska mreža za osiguranje kvaliteta


Str. 62 (201)

Lisabonskom konvencijom o priznavanju kvalifikacija u visokom obrazovanju u

zemljama Evrope iz 1997. godine regulisano je pitanje prava studenata na upis ili

nastavak studija na nekoj visokoškolskoj ustanovi u drugoj zemlji. Visokoškolske

ustanove u zemljama imaju svoje specifičnosti i međusobno se razlikuju, te je

Lisabonskom konvencijom predviđeno uspostavljanje nacionalnih centara za

informisanje koji će pružati informacije o visokoškolskim ustanovama. Za potrebe ovih

centara za informisanje, definisani su standardi i metode ocenjivanja visokoškolskih

ustanova.

Grupa E4 (ENQA, EUA, EURASHE, ESIB)56 na ministarskoj konferenciji u

Berlinu 2003. godine dobija zadatak uspostavljanja zajedničkih standarda, procedura i

smernica za osiguranje kvaliteta na evropskom nivou i prikazivanja načina

obezbeđivanja adekvatnog peer-review sistema u osiguranju kaliteta (QA − Qality

Assurance) i akreditacionih agencija ili tela.

3.4.1. Kvalitet

Kvalitet u visokom obrazovanju predstavlja višedimenzionalan i dinamičan

koncept koji se odnosi na kontekstualne postavke obrazovnog modela, misiju i ciljeve

ustanove, te specifične standarde datog sistema, visokoškolske ustanove, studijskog

programa ili naučnog područja. Kvalitet stoga može poprimiti različita značenja

zavisno od interesa različitih delova ili učesnika u sistemu visokog obrazovanja,

referencama kao što su ulazni zahtevi, procesi, obrazovni izlazi, misija i ciljevi,

obeležja akademske zajednice koja vredi analizirati i istorijskog perioda u razvoju


Drugim rečima, ka visokoškolskim institucijama upravljeni su zahtevi

studenata, nastavnog osoblja, društva i tržišta rada. Njihova očekivanja i zahtevi

predstavljaju misiju i ciljeve univerziteta. Realizacija misije i ostvarivanje ciljeva i

namera predstavlja kvalitet. U cilju zadovoljenja ovih zahteva, obrazovne institucije

imaju zadatak da ostvare kvalitet usluga na svetskom nivou i da pruže dokaz svim

56 ENQA − European Network for Quality Assurance EUA − European University Assotiation, EURASHE zastupa interese visokoškolskih ustanova, koje nisu univerziteti, na evropskom nivou ESIB − Evropska studentska organizacija


Str. 63 (201)

zainteresovanim grupama u obrazovanju da će njihove potrebe i zahtevi za kvalitetnim

obrazovanjem biti ostvarene.

Pojam kvaliteta u visokom obrazovanju se najčešće grupiše u nekoliko

kategorija:

kvalitet kao mera vrednosti postavljena od same akademske zajednice;

kvalitet kao mera prilagođavanja krajnjem, dugoročnom ili kratkoročnom cilju

studenata i

kvalitet kao vrednost postignutog visokoobrazovnog praga (definisani standardi

koji, ukoliko su ispunjeni, instituciju označavaju kao kvalitetnu obrazovnu

instituciju).

Osnovna načela upravljanja kvalitetom su: planiraj, postavi, proveri i deluj.

Jačanje kvaliteta i efikasnosti sistema visokog obrazovanja, kao i promovisanje

evropske saradnje u osiguranju kvaliteta, osnova su za priznavanje obrazovnih

kvalifikacija na evropskom nivou. Jedinstveni standardi za obezbeđenje kvaliteta

visokog obrazovanja jedini mogu osigurati održivost mehanizama mobilnosti, poput

Evropskog sistema prenosa bodova, ECTS i Dodatka diplomi.

Odgovornost za uspostavljanje kvaliteta je pre svega na zemljama članicama

Evropske unije koje upravljaju kvalitetom u skladu sa nacionalnim načelima,

potrebama, prioritetima i resursima, a moraju voditi računa i o očekivanjima Evropske

unije i međunarodne zajednice.

Osnovna načela sistema za vrednovanje kvaliteta odnose se na održavanje

autonomije i nezavisnosti tela odgovornih za vrednovanje i osiguranje kvaliteta,

promovisanje internih i eksternih evaluacija, te uključivanje svih učesnika u proces.

Evropska mreža za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju, ENQA, sastavljena je

od nacionalnih ENQA tela za osiguranje kvaliteta i ima za cilj promovisanje saradnje

na području osiguranja kvalitete u Evropi.

U većem broju zemalja Evrope visokoobrazovni prag se definiše minimalnim

brojem standarda koji sadrže opšte definicije znanja i veština koje student treba da

postigne po završetku svojih studija.


Str. 64 (201)

Nivo i kvalitet nekog univerziteta određuje i njegova međunarodna i

međuuniverzitetska saradnja, koja na univerzitetima pre svega uključuje razmenu

studenata, nastavnika i naučnih radnika. Oni će prepoznati posebnosti i kvalitete koje

nudi pojedini univerzitet i izabrati za svoj studij, ili deo studija, onaj univerzitet koji će

im u datim okolnostima pružiti bolje obrazovanje i stručno ili naučno usavršavanje kao

osnovnu pretpostavku buduće uspešnije akademske ili stručne karijere.

Prema Zakonu o visokom obrazovanju Republike Srpske uspostavlja se

Komisija za informisanje i priznavanje dokumenata iz oblasti visokog obrazovanja i

radi u okviru Ministarstva prosvete i kulture RS.

3.4.2. Evaluacija

Evaluacija, kontrola kvaliteta ima za cilj ocene kvaliteta analiziranjem različitih

indikatora, posle čega se daje jasno formulisana ocena. To je proces koji dovodi do

ocene kvaliteta i preporuka za dalja poboljšanja. Ocenjivanje može biti institucionalno,

fokusirano na upravljanje institucijom u akademskom i finansijskom smislu, i

programsko, koje se odnosi na jedan studijski program u okviru kojeg se stiče određeni

akademski stepen, procenjujući sadržaj programa i način njegovog izvođenja. Izbor

indikatora, podataka koji će se u procesu evaluacije prikupiti, zavisi od metode

vrednovanja.

Indikatori mogu biti merljivi kao:

ulazni indikatori, oprema za nastavu i kvalifikacija nastavnog osoblja;

procesni indikatori, nastavni planovi i programi, prolaznost studenata;

izlazni indikatori, stečeno znanje i veštine diplomaca i

indikatori izvođenja, prosečna dužina studiranja, studentska ocena nastave,

procenat prolaznosti na ispitima.

Suština ocenjivanja nije u prikupljanju svih pomenutih indikatora, već u

njihovoj relevantnosti, načinu na koji se indikatori kombinuju pri formiranju konačne

ocene.

Ocenjivanje visokoškolske ustanove ima i internu i eksternu dimenziju, dva

osnovna elementa uspešne procedure evaluacije:


Str. 65 (201)

interna − unutrašnja;

eksterna − spoljašnja i

eksterna formalna − akreditacija.

Proces evaluacije visokoškolske ustanove počinje internom evaluacijom.

Interna evaluacija sama po sebi predstavlja dragoceno iskustvo koje je potreban, a

najčešće i dovoljan, uslov da bi se postigao cilj unapređenja kvaliteta visokoškolske

ustanove. Ova evaluacija se sastoji od prikupljanja podataka, anketiranja studenata i

nastavnog osoblja, nakon čega se sagledavaju postavljeni ciljevi i zahtevi. Potrebno je

ispuniti postavljene standardne uslove za obezbeđenje kvaliteta visokog obrazovanja.

Strategiju obezbeđenja kvaliteta utvrđuje visokoškolska ustanova i dostupna je

javnosti. Visokoškolska institucija utvrđuje standarde i postupke za obezbeđenje

kvaliteta i izgrađuje strukturu za obezbeđenje kvaliteta.

Postupke i načine za obezbeđenje kvaliteta svog rada utvrđuje sama

visokoškolska ustanova. Visokoškolska ustanova izgrađuje organizacionu strukturu za

obezbeđenje kvaliteta.

Kvalitet studijskog programa visokoškolska ustanova obezbeđuje kroz praćenje

i proveru njegovih ciljeva, radnog opterećenja studenta, kroz osavremenjivanje sadržaja

i stalnim prikupljanjem informacija o kvalitetu programa.

Kvalitet nastavnog procesa se obezbeđuje kroz interaktivnost nastave,

uključivanjem primera u nastavu, kroz profesionalni rad nastavnog osoblja, donošenje

planova rada po predmetima, praćenje kvaliteta nastave i preduzimanje odgovarajućih

mera u slučaju pada kvaliteta.

Kvalitet naučnoistraživačkog i stručnog rada visokoškolska ustanova

obezbeđuje kroz potrebne uslove za rad, podsticanjem i proveravanjem

naučnoistraživačkog rada i njegovim uključivanjem u proces nastave.

Kvalitet nastavnog osoblja visokoškolska ustanova obezbeđuje pažljivim

planiranjem i izborom kandidata na javnom konkursu, zatim obezbeđuje stalnu

edukaciju i razvoj nastavnog osoblja i saradnika, i proverava kvalitet njihovog rada u

nastavi.


Str. 66 (201)

Kvalitetno finasiranje se obezbeđuje kroz kvalitetni izvor finansiranja, kroz

finansijsko planiranje i transparentnost u upotrebi finansijskih sredstava, a time se

obezbeđuje dugoročna finansijska stabilnost.

Ulogu studenata u procesu osiguranja kvaliteta visokoškolska ustanova

obezbeđuje kroz rad studentskih organizacija i njihovih predstavnika u telima

visokoškolske ustanove.

Kvalitet udžbenika, literature, bibliotečkih i informatičkih resursa se

obezbeđuje donošenjem i sprovođenjem odgovarajućeg podzakonskog akta.

Kvalitet upravljanja visokoškolskom ustanovom se obezbeđuje utvrđivanjem

nadležnosti i odgovornosti organa upravljanja i proverom njihovog rada.

Kvalitet prostora i opreme se obezbeđuje kroz njihov adekvatan obim i

strukturu.

Prikupljanje informacija o obezbeđenju kvaliteta visokoškolska ustanova vrši

kontinuirano i sistematski − u svim oblastima obezbeđenja kvaliteta.

Pre uvođenja novih strategija obrazovanja i novih edukativnih metoda svaki

univerzitet ili visokoškolska ustanova mora da sagleda sve prednosti i mane sistema

koji želi da uspostavi. U savremenom poslovnom svetu takva analiza poznata je kao

SWOT57 analiza. Analiza je predstavljena konfrontacionom tabelom koja sadrži samo

nekoliko glavnih sagledanih prednosti, slabosti, prilika i pretnji. Primer SWOT analize

za slučaj uvođenja učenja na daljinu prikazan je u tabeli 4.

57 SWOT (S-strengths, W-weaknesses, O-opportunities, T-threats)


Str. 67 (201)

Tabela 4: SWOT analiza uvođenja učenja na daljinu


Str. 68 (201)

Cilj SWOT analize je da se minimiziraju slabosti a istovremeno poveća snaga,

to jest što bolje iskorištavanje šansi uz istovremeno smanjenje pretnji iz okruženja.

Savet za razvoj visokog obrazovanja i osiguranje kvaliteta58 utvrđuje i provodi

procedure eksterne evaluacije visokoškolskih ustanova, a prema utvrđenim standardima

za osiguranje kvaliteta.

Spoljašnja provera kvaliteta, eksterna evaluacija, polazi od rezultata

samoocenjivanja, odnosno interne evaluacije. Proverava se ispunjenost utvrđenih i

objavljenih standarda kvaliteta visokoškolske ustanove i njenih programa. Provera se

vrši u unapred definisanim oblastima (nastava, nastavno osoblje, prostor i oprema,

literatura, proces upravljanja, javnost rada) na osnovu poznatih i jasnih kriterijumima, a

u skladu sa zakonom.

Eksterna evaluacija mora biti organizovana na način koji obezbeđuje

unapređenje kvaliteta visokoškolske ustanove, a učesnici provere kvaliteta moraju imati

jasno određenu nadležnost i odgovornost. Postupak provere mora biti konciptualno

takav da obezbeđuje svrsishodnost postupka u smislu unapređenja nivoa kvaliteta


Izveštaj o eksternoj evaluaciji mora biti jasno i razumljivo napisan sa

naglašenim odlukama, nalazima i preporukama.

Spoljašna provera visokoškolskih ustanova se periodično odvija po unapred

utvrđenom i objavljenom terminskom planu.

Postupak spoljašnje provere kvaliteta se unapređuje i prilagođava promenama u

sistemu visokog obrazovanja.

3.4.3. Akreditacija

Akreditacija je proces eksterne provere kvaliteta visokoškolske institucije i

studijskih programa. Kredibilitet i objektivnost Komisije za akreditaciju59 u procesu

akreditacije i provere kvaliteta visokoškolskih ustanova je od suštinske važnosti.

58 Zakon o visokom obrazovanju RS, član 121. 59 Zakon o visokom obrazovanju RS, član 123 stav 2


Str. 69 (201)

Uobičajeni ishod procesa akreditacije je dodela statusa priznavanja, da ili ne odluka, i

izdavanje, ili ne, Uverenja o akreditaciji60 s vremenskim ograničenjem.

Početkom dvadesetog veka u Sjedinjenim Američkim Državama prvi put se

počela primenjivati akreditacija kao metod priznavanja kvaliteta obrazovne ustanove

radi uspostavljanja reda u obrazovnom sistemu. Uočilo se da evaluacija, koja prethodi

akreditaciji, istakne slabosti i prednosti ustanove te omogući studentima da odaberu

fakultet na kojem će studirati. Postojale su jasno formulisane procedure i standardi u

ocenjivanju kvaliteta obrazovne ustanove koji su pomogli studentima da se upišu na

bilo koju visokoškolsku ustanovu i da, ukoliko žele, tokom studija promene ustanovu

na kojoj studiraju. Američka akreditacija je jedna od najsistematičnijih provera

kvaliteta visokoškolskih ustanova.

U Evropi se nije osećala potreba za evaluacijom i akreditacijom. Kako je

vremenom univerzitet širio svoju autonomiju, nametnula se potreba za evaluacijom

rada visokoškolskih institucija, studijskih programa, kvaliteta nastave i realizovanja

ciljeva obrazovanja. Metode i standardi ocenjivanja su se odnosili na jednu zemlju i bile

su različiti od zemlje do zemlje.

Proces globalizacije koji je počeo krajem prošlog veka doveo je visokoškolske

ustanove neevropskih zemalja u Evropu, nudeći svoje studijske programe, različite od

programa evropskih visokoškolskih ustanova. Primena informaciono-komunikacionih

tehnologija omogućila je efikasno učenje na daljinu i nagovestila transnacionalni

obrazovni sistem. Ove promene motivišu većinu visokoškolskih ustanova da povećaju

svoju kompetenciju uspostavljanjem integralnog sistema kontrole kvaliteta.

Uspostavljanje Evropskog prostora visokog obrazovanja, kao rezultata

Bolonjskog procesa, definiše standarde i procedure za osiguranje kvaliteta. U zemljama

potpisnicama Bolonjske deklaracije formirane su nezavisne agencije za ocenjivanje i

akreditaciju, sa ciljem poboljšanja kvaliteta obrazovnih institucija i programa, a krovna

je Evropska mreža za osiguranje kvaliteta − ENQA (European Network for Quality

Assurance).

60 Zakon o visokom obrazovanju RS, član 123, stav 6 a


Str. 70 (201)

Postoje dve vrste akreditacija, akreditacija visokoškolske ustanove i akreditacija

studijskih programa.

Akreditacija visokoškolske ustanove je akreditacija celokupne visokoškoske

ustanove sa svim njenim obrazovnim programima, lokacijama, metodama prenosa

znanja, isključujući kvalitet pojedinih studijskih programa.

Akreditacija studijskih programa podrazumeva akreditaciju pojedinog

studijskog programa koji se planira provesti na akreditovanoj visokoškolskoj ustanovi,

pri čemu se uzima u obzir kvalitet programa i sposobnost programa da stvori studente s

visokim izlaznim kompetencijama koje se mogu primeniti u praksi.

Postupak akreditacije uglavnom uključuje provođenje posebnih aktivnosti na tri

nivoa − samovrednovanje, eksterno vrednovanje i ocenjivanje predočenih dokaza, i

predlog za akreditaciju.

Visokoškolska ustanova mora ispuniti sve postavljene uslove u osiguranju

kvaliteta same ustanove i njenih studijskih programa, nakon čega dobija Uverenje o

akreditaciji.

Standardi koje treba visokoškolska ustanova da ispuni za uspešnu akreditaciju

su podeljeni u dve grupe:

standardi za akreditaciju visokoškolskih ustanova i

standardi za akreditaciju studijskih programa visokoškolskih ustanova.

3.4.4. Dokumentacija u procesu akreditacije.

Nakon uspešne interne i eksterne evaluacije sledi proces akreditacije. U tu svrhu

potrebno je kompletirati propisanu dokumentaciju.

Za akreditaciju visokoškolske ustanove potrebna su propisana dokumenta, a uz

svaki od standardnih dokumenata prilažu se tabelarni prikazi pripadajućih podataka:

opis osnovnih zadataka i ciljeva visokoškolske ustanove i prilozi koji to

potkrepljuju;


Str. 71 (201)

za ostvarivanje postavljenih ciljeva visokoškolska ustanova vrši planiranje

kontrole rezultata svih oblika svojih obrazovnih, naučnih, istraživačkih i

stručnih aktivnosti u okviru svojih delatnosti;

opis organizacione strukture i sistema upravljanja koji obezbeđuju postizanje

postavljenih zadataka i ciljeva visokoškolske ustanove;

sadržaj kvalifikacija i diploma pojedinih vrsta i nivoa studija koji odgovaraju

karakteru visokoškolske ustanove. Studijski programi su u skladu sa osnovnim

zadacima i ciljevima i služe njihovom ispunjenju. Visokoškolska ustanova

sistematično i efektivno planira, sprovodi, nadgleda, vrednuje i unapređuje

kvalitet studijskih programa. Prilog ovom dokumentu su tabelarni pregledi;

visokoškolska ustanova koja ostvaruje akademske studije ima organizovan

naučnoistraživački rad koji je dokumentovan tabelarnim prikazom

naučnoistraživačkih projekata koji se trenutno realizuju na univerzitetu, listom

saradnika uključenih u naučnoistraživački rad, kao i zbirnim pregledom

naučnoistraživačkih rezultata postignutih u prethodnoj godini;

nastavnici, istraživači i saradnici zaposleni u visokoškolskoj ustanovi svojom

naučnom i nastavnom delatnošću omogućavaju ispunjenje osnovnih zadataka i

ciljeva ustanove. Nastavno osoblje kompetentno ostvaruje studijske programe i

ispunjava ostale dodeljene zadatke. U prilogu ovog dokumenta su liste

angažovanih nastavnika i saradnika po zvanju, lista nastavnika i saradnika

angažovanih sa punim radnim vremenom i lista nastavnika i saradnika sa

nepotpunim radnim vremenom, kao i organizacija nastave;

visokoškolska ustanova ima i nenastavno osoblje koje svojim stručnim i

profesionalnim radom obezbeđuje uspešnu realizaciju studijskih programa,

osnovnih zadataka i ciljeva visokoškolske ustanove. Prilog dokumentu je spisak

nenastavnog osoblja po zvanjima i radnim mestima;

saglasno osnovnim zadacima, visokoškolska ustanova utvrđuje uslove za upis

studenata i na osnovu toga vrši izbor kandidata. Visokoškolska ustanova

obezbeđuje studentima potrebne uslove za uspešno savladavanje studijskih

programa;


Str. 72 (201)

standardi za prostor i opremu neophodnu za kvalitetno izvođenje svih oblika

nastave visokoškolska ustanova obezbeđuje po obrazovno-naučnim oblastima;

visokoškolska ustanova ima odgovarajuću biblioteku snabdevenu potrebnim

udžbenicima za izvođenje nastave i informacione resurse i servise koje koristi u

cilju ispunjenja osnovnih zadataka;

izvori finansiranja visokoškolske ustanove su dovoljni da obezbede kvalitetno

izvođenje nastave najmanje za period zakonom propisanog trajanja studijskog

programa, što se potkrepljuje finansijskim izveštajima prethodne godine i

finansijskim planom za tekuću godinu;

visokoškolska ustanova donosi i realizuje strategiju obezbeđenja kvaliteta u

svome radu, za šta predočava izveštaj o rezultatima samovrednovanja obrazovne

ustanove, kao i javno publikovan dokument o politici obezbeđenja kvaliteta;

konačno, visokoškolska ustanova objavljuje potpunu, preciznu, jasnu i dostupnu

informaciju o svom radu koja je namenjena studentima, potencijalnim

studentima i ostalim zainteresovanim licima.

Za akreditaciju studijskih programa potrebna su propisana, standardna

dokumenta. Za svaki standard se prilaže niz tabela koje dokumentuju ispunjenost datog

standarda:

opis strukture i sadržaja studijskog programa sa metodama izvođenja nastave;

studijski program ima jasno definisanu svrhu i ulogu u sistemu obrazovanja,

dostupnu javnosti;

ciljevi studijskog programa su jasno definisani i prikazani u publikaciji

ustanove;

savladavanjem studijskih programa student stiče opšte i predmetno-specifične

sposobnosti koje su u funkciji kvalitetnog obavljanja stručne i naučne delatnosti.

Opis ishoda učenja je u prilogu ovom standardu;

kurikulum studijskog programa sadrži listu i strukturu obaveznih i izbornih

predmeta i modula, kao i njihov opis;


Str. 73 (201)

studijski program je usklađen sa savremenim svetskim tokovima i stanjem

struke i nauke u odgovarajućem obrazovno-naučnom polju i uporediv je sa

sličnim programima u inostranim visokoškolskim ustanovama, a posebno u

okviru evropskog prostora visokog obrazovanja;

visokoškolska ustanova u skladu sa društvenim potrebama i svojim resursima

upisuje studente na odgovarajući studijski program na osnovu uspeha u

njihovom prethodnom školovanju i provere njihovog znanja, sklonosti i

sposobnosti, a po raspisanom konkursu za upis u akademsku školsku godinu;

ocenjivanje studenata vrši se neprekidnim praćenjem rada studenata i na osnovu

poena stečenih u ispunjavanju predispitnih obaveza, te polaganjem ispita, što se

dokumentuje statističkim podacima o napredovanju studenata na studijskom

programu i zbirnom listom poena po predmetima koje student stiče kroz svoj

rad;

za realizaciju studijskog programa obezbeđeno je nastavno osoblje sa potrebnim

naučnim i stručnim kvalifikacijama, što se dokazuje priloženim spiskom

nastavnika po naučnim oblastima studijskog programa;

za izvođenje studijskog programa obezbeđuju se odgovarajući ljudski,

prostorni, tehničko-tehnološki, bibliotekarski i drugi resursi koji su primereni

karakteru studijskog programa i predviđenom broju studenata;

kontrola kvaliteta studijskog programa sprovodi se redovno i sistematično

putem samovrednovanja i eksternom proverom kvaliteta, o čemu brine Komisija

za kontrolu kvaliteta visokoškolske ustanove i o čemu redovno izveštava;

studijski program zasnovan na metodama i tehnologijama učenja na daljinu

podržan je resursima koji obezbeđuju kvalitetno izvođenje studijskog programa.

Visokoškolska ustanova može organizovati studijski program učenja na daljinu

za svaku oblast i za svako obrazovno-naučno polje ukoliko se nastavni sadržaj,

podržan raspoloživim resursima, može kvalitetno usvojiti kroz studije na daljinu

i ako se obezbeđuje isti nivo znanja diplomiranih studenata, ista efikasnost

studiranja i isti kvalitet diplome kao i u slučaju uobičajenog načina realizacije

studijskog programa.


Str. 74 (201)

3.5. Mobilnost studenata, nastavnika i diplomaca

Evropa ima preko 500 univerziteta i preko 100 miliona studenata, što je veliki

konkurentski potencijal koji Evropa nije iskoristila na svetskom tržištu. Postojale su

velike jezičke barijere i obrazovni sistemi zatvoreni unutar granica zemlje.

Ideja o neophodnosti međunarodne saradnje i mobilnosti unutar i između

sistema visokog obrazovanja došla je od same Evrope. Uspostavljanje mobilnosti

studenata i nastavnika u Bolonjskom procesu imao je najveću podršku evropskih

zemalja. Za postizanje ovog cilja Evropska unija je promovisala programe

Socrates/Erasmus/Phare koji su podržavali napore zemalja potpisnica Bolonjske

deklaracije u uspostavljanju uslova za postizanje mobilnosti. Često se o mobilnosti

visokoobrazovanih ljudi razmišljalo kao o „odlivu mozgova“ iz nerazvijenih zemalja ili

iz zemalja koje nisu članice Evropske unije. Ovaj odlazak obrazovanih ljudi ka Evropi i

razvijenim zemljama nije bio paralelan dolasku visokoobrazovanih u nerazvijene

zemlje. Mobilnost je postojala, ali je bila jednosmerna.

Evropski programi za razmenu studenata su omogućili međustudentsku saradnju

različitih univerziteta. Nažalost, neki programi koji su podsticali razmenu studenata su

zatvoreni.

Bolonjski proces promoviše visoko obrazovanje u čijem je centru student. Stoga

bez adekvatnog učešća studenata nema ni kvalitetne reforme visokog obrazovanja.

Mobilnost, kao načelo Bolonjskog procesa, odnosi se na studente, nastavnike,

diplomce, istraživače. Kad se govori o studentskoj mobilnosti, onda se misli na period

studiranja van svoga matičnog univerziteta, te na povratak nakon uspešno završenih

studija na drugom univerzitetu u zemlji ili inostranstvu. Mobilnost može biti

horizontalna, kad student provodi određeno vreme u nekoj drugoj obrazovnoj ustanovi

bilo u zemlji bilo u inostranstvu, i vertikalna kada student završi celo svoje studiranje u

nekoj drugoj zemlji.

Mobilnost o kojoj se govori u Bolonjskom procesu reforme visokog

obrazovanja nije samostalan cilj reforme. Načelo mobilnosti se može ispuniti ukoliko se

ispune i druga postavljena načela, ako je uspostavljen sistem prenosa bodova (ECTS),


Str. 75 (201)

osiguranje sistema kvaliteta, ciklusi studiranja i priznavanje kvalifikacija. Sva ova

načela su međusobno povezana i uslovljena jedno sa drugim.

Veća mobilnost u visokom obrazovanju unutar Evropske unije omogućava bolju

razmenu i protok informacija i ideja, te usvajanje dobrih praksi u sistemima visokog

obrazovanja zemalja članica. Praksa pokazuje da veća saradnja i mobilnost na području

visokog obrazovanja u Evropi doprinosi uspostavljanju novih i reformisanju već

postojećih studijskih programa.

Mobilnost je sredstvo za povećanje efektivnosti i kvaliteta sistema obrazovanja

zemalja članica Evropske unije i drugih zemalja Evrope, jer omogućava bolju razmenu

i protok znanja i ideja, te usvajanje dobrih praksi.

Nacionalni ENIC/NARIC61 centar je izveštajni centar o akademskoj mobilnosti

studenata, domaćih i inostranih kvalifikacija.

3.5.1. Priznavanje kvalifikacija

Najčešći problemi sa kojima se studenti susreću kada žele da studiraju van

matičnih univerziteta su prepoznavanje i priznavanje njihovih kvalifikacija sa kojima

odlaze da studiraju u drugu zemlju.

Kvalifikacija obuhvata širok raspon akademskih stepena stručne spreme koji se

stiču na visokoobrazovnoj ustanovi na različitim nivoima i u različitim zemljama.

Kvalifikacija je bitna u smislu onoga što ona označava: stepen kompetencija, raspon

znanja i veština. U nekim slučajevima kvalifikacija može biti ekvivalent licenci.

Okvir kvalifikacija je sveobuhvatan okvir politike sistema visokog obrazovanja

koji u smislu radnog opterećenja, nivoa, kvaliteta, ishoda učenja i profila studija

definiše sve vrste kvalifikacija priznatih na nacionalnom nivou u sistemu visokog

obrazovanja. Okvir kvalifikacija mora biti razumljiv i da koristi posebne deskriptore za

svaku kvalifikaciju, uzimajući u obzir kompetencije povezane s ishodima učenja i nivoa

kvalifikacije. Okvir je organizovan horizontalno, kako bi se obuhvatile sve kvalifikacije

61 ENIC/NARIC European Network of Information Center/National Academic Recognition Information

Centre


Str. 76 (201)

koje je moguće steći u okviru jednog sistema, i vertikalno, po nivoima studija. Svrha

okvira kvalifikacija je da omogući:

izgradnju kurikuluma i studijskog programa;

mobilnost studenata i diplomiranih studenata i

priznavanje razdoblja studiranja i uverenja kojima se studiranje dokazuje.

Iako u nekim zemljama sistemi visokog obrazovanja imaju svoj okvir

kvalifikacija, mnogi sistemi dopuštaju razvoj različitih kvalifikacija bez uspostavljanja

eksplicitnog okvira.

CIP, Centar za informisanje i priznavanje diploma iz oblasti visokog

obrazovanja Bosne i Hercegovine62 je samostalna upravna organizacija nadležna za

informisanje i priznavanje u okviru Lisabonske konvencije63. Centar kroz međunarodne

mreže centara za informisanje ENIC/NARIC, u kojima predstavlja BiH, pruža

informacije o visokoškolskim ustanovama u BiH, a u vezi sa inostranim

visokoškolskim ustanovama i programima kao osnov za priznavanje stepena diploma

radi nastavka školovanja u BiH. CIP koordiniše razmenu studenata, akademskog

osoblja i programa u oblasti visokog obrazovanja.

Formalno priznavanje pojedinih akademskih ili profesionalnih kvalifikacija,

programa visokoškolskih ustanova, agencija za osiguranje kvaliteta je od strane

ovlaštenog tela koje vrši priznavanje, odnosno odobrava određene standarde i vrednosti

s obzirom na posebnu svrhu koja označava posledice priznavanja.

Postupak priznavanja obično ima međunarodni ili širi institucionalni karakter.

Razlikujemo barem dve vrste priznavanja, priznavanje za akademske i profesionalne

potrebe i priznavanje programa koji se obično odnosi na priznavanje posebnog

studijskog programa jedne visokoškolske ustanove od strane druge. Ovo uzajamno

priznavanje se provodi prema načelu priznavanja od strane kolega stručnjaka, te ima za

cilj omogućiti studentu nastavak studija na novoj ustanovi ili oslobađanje studenta od

ponovnog studiranja predmeta i materijala koji se značajno ne razlikuju od jedne do 62 Okvirni zakon o visokom obrazovanju BiH, član 44 63 Convention on the Recognition of Qualifications concerning Higher Education in the European Region

CETS No.: 165, Lisbon 11.04.1997.


Str. 77 (201)

druge ustanove. U pogledu ustanova, priznavanje se odnosi na priznavanje agencija za

osiguranje kvaliteta ili agencija za akreditaciju koje se smatraju odgovornim i

institucijama od poverenja koje garantuju kvalitet po propisanim standardima.

Akademsko priznavanje predstavlja odobravanje studija, kvalifikacija ili

diploma sa domaće ili inostrane visokoškolske ustanove. Ono je potrebno zbog

akademske karijere na drugoj obrazovnoj ustanovi ili pak zbog profesionalnih potreba i

konkurencije na tržištu rada.

U kontekstu Evropskog prostora visokog obrazovanja, razlikuju se tri osnovna

nivoa priznavanja:

priznavanje kvalifikacija, uključujući i prethodno učenje i profesionalno

iskustvo radi prijema ili ponovnog prijema u visoko obrazovanje;

priznavanje kratkih studijskih razdoblja povezanih sa studentskom mobilnošću,

pri čemu se kao osnovni instrument priznavanja koriste ECTS bodovi i

priznavanje potpunog akademskog stepena, pri čemu se kao osnovni instrument

priznavanja koristi Dodatak diplomi o čemu će kasnije biti reči.

Profesionalno priznavanje se odnosi na profesionalan status usklađen sa

kvalifikacijama koje osoba poseduje, a izdaje se zbog prava obavljanja prakse.

Priznavanje de iure je priznavanje koje se izdaje zbog prava na rad u određenoj zemlji,

a profesionalno priznavanje de facto se odnosi na situacije u kojima nema nacionalno-

pravne autorizacije ili se pak ona ne zahteva.

Formalno priznavanje je priznavanje stečenog znanja, veština i kompetencija

koje se stiču kroz radno iskustvo, životno iskustvo i neformalno obrazovanje.

Priznavanje diploma može uslediti tek nakon detaljne analize Dodatka diplomi

(eng. Diplome Supplement) koja je po Bolonjskim principima svojevrsna obaveza

zemalja potpisnica.

3.5.2. Ciklusi obrazovanja

Nema jedinstvenog modela sadržaja, načina i trajanja studiranja. Podstiče se

različitost u svim spomenutim elementima, ali uvek uz prihvatanje osnovnih trendova

za optimalno delovanje.


Str. 78 (201)

Jedno od osnovnih načela Bolonjskog procesa je uspostavljanje sistema visokog

obrazovanja zasnovanog na tri ciklusa obrazovanja.

Ciklus studija predstavlja celovit studijski program nakon kojeg se dobija

određeno akademsko ili stručno zvanje. Svakom od ciklusa prema Bolonjskom procesu

dodeljen je odgovarajući broj ECTS bodova.

Prvi ciklus studija najčešće se naziva osnovnim studijama. Ciklus može trajati

tri ili četiri godine, a dodeljeno mu je 180 ili 240 ECTS bodova. Prvi ciklus organizuju

univerziteti i visoke škole. Na kraju prvog ciklusa student stiče akademsko ili stručno

zvanje završenog dodiplomskog studija. Postoje izuzeci u slučaju studija medicine, kod

kojih prvi ciklus može biti vrednovan do 360 ECTS bodova64.

Drugi ciklus studija se naziva postdiplomskim studijem i traje jednu ili dve

godine i vrednuje se sa 60 ili 120 ECTS bodova, tako da zajedno sa prvim ciklusom

predstavlja 300 ECTS bodova. I ovaj ciklus studija se može organizovati i na

univerzitetu i na visokoj školi. Student na kraju drugog ciklusa dobija akademsko ili

stručno zvanje zavisno od visokoškolske ustanove.

Treći ciklus podrazumeva doktorske studije u trajanju od tri godine koje se

vrednuju sa najmanje 180 ECTS bodova. Ovaj ciklus se organizuje samo na

univerzitetima i vodi do akademske titule doktora nauka.

Kratki ciklus studija se odnosi na programe koji traju dve godine sa

opterećenjem studenta od ukupno 120 ECTS bodova. U kontekstu Bolonjskog procesa

postojanje kraćih ciklusa je dopušteno u okviru kvalifikacija kako bi visokoškolske

ustanove iz neuniverzitetskog sektora mogle zadržati svoje programe. Ovo ipak ne

znači da su kratki ciklusi deo Bolonjskog procesa niti da ih dalje treba razvijati. Više

škole u Republici Srpskoj su dužne da podnesu zahtev za promenu svog statusa ukoliko

žele da nastave sa radom65.

Na slici 1 prikazana je organizacija tri ciklusa studija na univerzitetu i visokoj

školi.

64 Zakon o visokom obrazovanju RS 65 Zakon o visokom obrazovanju RS, član 150


Str. 79 (201)

Slika 1. Akademske i stručne studije

3.5.3. ECTS − Evropski sistem prenosa bodova

U procesu stvaranja Evropskog prostora visokog obrazovanja došlo se do

zaključka da je potrebno jedinstveno vrednovanje opterećenja studenta koje bi se

koristilo za definisanje potrebnog rada studenta radi uspešnog savladavanja jednog

predmeta, jedne godine i celog studijskog programa. Ova mera je u početku Bolonjskog

procesa uvedena radi ostvarivanja mobilnosti studenata, te je i dobila naziv Evropski

sistem prenosa bodova. Kako se proces reforme razvijao, tako se došlo da zaključka da

se ovom merom može meriti i opterećenje u okviru jednog programa.

Kroz ECTS sistem visokoškolska ustanova obezbeđuje autonomiju,

transparentnija je, može menjati i prilagođavati svoje programe i ima jednostavan

pristup inostranim programima.


Str. 80 (201)

Harmonizacija nacionalnih sistema visokog obrazovanja sa evropskim sistemom

sastoji se od uvođenja ECTS sistema, Evropskog sistema prenosa bodova, koji

omogućava lakše definisanje studijskih programa i povećava mobilnost studenata i

univerzitetskih profesora unutar univerziteta i između univerziteta, kako na domaćem

tako i na međunarodnom nivou. ECTS nacionalnim sistemima obezbeđuje

tranparentnost u odnosu na druge obrazovne sisteme i tržište rada u Evropi i

omogućava efikasnu mobilnost kako studenata tako i nastavnika.

Bod ili kredit je usaglašena numerička vrednost koja se dodeljuje predmetu da

bi se opisao koeficijent operećenja studenta pri savladavanju predmetnog gradiva kako

bi postigao očekivane rezultate. Vrednost boda je ekvivalent ukupnom uloženom radu

(predavanja, praktičan rad, seminarski radovi, samostalno učenje u biblioteci ili kod

kuće), i ukupno iznosi 30 bodova za semestar i 60 bodova za godinu studija što

predstavlja njegovu relativnu vrednost.

Apsolutna vrednost boda se izračunava iz određenog broja sati koji predstavljaju

vremensko opterećenje studenta tokom akademske godine. To vreme uključuje sve

aktivnosti vezane za učenje, a zavisno od obrazovne ustanove godišnji fond sati se

kreće od 1500 do 1800 radnih sati, što znači da jedan bod označava 25 do 30 radnih

sati66.

Student stiče bodove uspešnim završavanjem delova studijskog programa i

takvom akumulacijom bodova stiče kompetencije, znanja, veštine i sposobnosti, koje

odgovaraju određenoj kvalifikaciji. Ova akumulacija bodova je značajna kod studijskih

programa kod kojih se napredak ne meri godinama studija, gde se sistem ne zasniva na

kontinuiranom studiranju, nego na trajnom sticanju kompetencija.

Ukoliko postoji dogovor između visokoškolskih ustanova, moguće je

priznavanje bodova u celini ili delimično, tako da student može preneti priznate bodove

sa jedne visokoškolske institucije na drugu, čime se unapređuje mobilnost.

66 http://ec.europa.eu/education/programmes/socrates/ects/doc/ectskey_en.pdf


Str. 81 (201)

Kod izračunavanja bodova koje treba dodeliti predmetu polazi se od dva

standarda, prvog da akademska godina vredi 60 bodova odnosno semestar 30 bodova, i

drugog da student ne treba više od osam radnih sati dnevno ili 40 sati nedeljno.

Ako akademska godina traje 45 sedmica po 40 radnih sati onda je potrebno

1800 radnih sati za godinu studija i 60 kredit bodova koji označavaju uspešno stečene

kompetencije u toku te akademske godine. Ako za uspešno savladavanje gradiva jednog

predmeta treba 150 radnih sati onda se može izračunati broj kredit bodova X koji se

dodeljuje tom predmetu po sledećoj formuli:

X / 60 = 150 / 1800

X = 9000 / 1800

X = 5 bodova

Znači, za uspešno savladavanje predviđenog opterećenja za ovaj predmet

student stiče 5 bodova.

Kod izračunavanja bodova potrebno je izbegavati decimalne brojeve kako bi se

omogućio lakši odabir predmeta i potrebna akumulacija bodova. Ukoliko se koriste

modularni sistemi, potrebno je izvršiti konverziju bodova.

Kvantitativna metoda procene opterećenja studenta pri savladavanju određenog

studijskog programa je promenjiva i zavisi od naučne discipline i složenosti

predviđenog programa. Kod pripremanja kurikuluma treba voditi računa o potrebnom

opterećenju studenta, polazeći od globalnih pravila o vremenu potrebnom za

savladavanje gradiva.

U nekim evropskim zemljama primenjuju se modularni studijski programi koji

su vrednovani nacionalnim sistemom kredit bodova. Na primer, u Norveškoj je jedna

akademska godina po nacionalnom sistemu kredita vrednovana sa 20 bodova, dok je u

Velikoj Britaniji u upotrebi CATS67 sistem kredita i akademska godina vredi 120

bodova, a ECTS je u upotrebi u cilju unapređenja mobilnosti.

Modularan studijski program predstavlja niz modula povezanih u jednu

logičnu, svrsishodnu strukturu koja ima definisane ishode učenja na nivou programa. 67 CATS Credit Accumulation and Transfer Scheme in GB


Str. 82 (201)

Cilj modularne nastave je bolje definisanje nastavnih sadržaja, a njihovo međusobno

povezivanje je usmereno ka postizanju ciljeva ukupnog nastavnog programa. Modul

može biti sastavni deo više studijskih programa, na primer modul računarstvo. Suština

modula jeste da omogući studentu izbor modula, u skladu sa pravilima visokoškolske

ustanove, sa kojima se osigurava koherentnost i svrsishodnost studijskog programa u

celini. Moduli obuhvataju blok nastavu, praktičnu nastavu, rad na projektima, i

seminarske radovi usmerene ka sticanju specifičnih znanja, veština i sposobnosti.

Za svaki modul definisani su uslovi koji se moraju zadovoljiti kako bi student

mogao izabrati dati modul. Izborom pojedinih modula vrši se postepeno usmeravanje

studenata tokom studiranja, pa studenti različitih smerova uče isti modul, ako je to

studijskim programom predviđeno.

Načini modularizacije nastave su različiti i nema generalnih preporuka za

njihovo profilisanje. Neki slučajevi modularizacije podrazumevaju samo grupisanje

manjih nastavnih celina iz određene oblasti, a u drugim slučajevima vrši se podela

velikih blokova nastave na manje celine radi ravnopravne raspodele opterećenja

studenta. I moduli mogu biti obavezni i izborni, ali je poželjno i da nose približno isti

broj ECTS bodova.

Pomenuti modularni studijski programi u Norveškoj vrede 20 bodova za

akademsku godinu i za njihovo prebacivanje u ECTS potrebno ih je samo pomnožiti sa

tri kako bi se dobilo 60 ECTS bodova.

Prenos ECTS bodova je važan instrument u Bolonjskom procesu za

unapređenje mobilnosti.

Transparentnost kriterijuma i procedura profilisanja vrednosti predmeta

izraženih u ECTS bodovima, postiže se obezbeđenjem dodatnih informacija o

kurikulumu68 i njegove relevantnosti za akademski stepen stručne spreme.

U sistemu evropskog prenosa bodova ECTS koordinatori igraju veoma važnu

ulogu. Univerziteti imenuju osobu koja je zadužena za administraciju ECTS-a, koja

vodi brigu o opštim principima i prihvaćenim mehanizmima ECTS-a, informiše

68 Kurikulum je širi pojam od nastavnog plana i programa i studijskog programa. On daje odgovore na

pitanja ko uči, šta uči i kako uči.


Str. 83 (201)

studente o mogućnostima koje pruža ECTS, promoviše sistem i priprema i izrađuje

Informacioni paket o kojem će kasnije biti reči. ECTS koordinator pomaže stranim

studentima da se uključe kako u obrazovne programe na univerzitetu, tako i u ukupan

život i rad na univerzitetu. Koordinatori stalnim kontaktima sa svojim studentima, koji

su studije nastavili na nekoj drugoj obrazovnoj ustanovi, brinu o njihovom

napredovanju u studijama i pomažu u rešavanju drugih problema vezanih za njihov

boravak u toj instituciji.

ECTS predstavlja osnovu za priznavanje studija u inostranstvu. ECTS skala

ocenjivanja razvijena je kao jedinstven prikaz postignutog uspeha studenta sa ciljem da

institucijama omogući adekvatnu procenu i prenos ocena dobijenih u nekoj drugoj

instituciji i u drugom sistemu ocenjivanja. Potrebno je naglasiti da ECTS ne zamenjuje

nacionalnu, lokalnu ocenu već daje dodatne podatke uz ocenu institucije.

U tabeli 5 prikazana je ECTS skala ocenjivanja u kojoj je ocena predstavljena

slovom, brojem i opisno. U posebnoj koloni je procentualno prikazana projektovana

prolaznost studenata za svaku ocenu (Gausova raspodela).


Str. 84 (201)

Tabela 5. ECTS skala ocenjivanja

Skala olakšava prenos ocena dobijenih po lokalnim skalama ocenjivanja, ali ih

ne zamenjuje. Nije moguće postaviti jedinstven odnos među nacionalnim skalama

ocenjivanja koje se primenjuju u zemljama Evrope. Skala prolaznosti varira od

institucije do institucije.

ECTS skala ocenjivanja omogućava, zbog svoje definisanosti i razumljivosti,

obrazovnim institucijama da same donesu odluku o njenoj primeni.

U praksi se primena ECTS podržava sa tri osnovna dokumenta:

Informacioni paket;

Ugovor o učenju i

Prepis ocena.


Str. 85 (201)

3.5.4. Informacioni paket, Ugovor o učenju i Prepis ocena

ECTS sistem se bazira na tri osnovna elementa − informaciji o studijskim

programima i postignućima, sporazumu između partnerskih institucija, i upotrebi ECTS

bodova. Ova tri elementa su efektivna postavkom tri ključna dokumenta, i to su

Informacioni paket, Ugovor o učenju i Prepis ocena.

Institucija koja koristi ECTS sistem nudi zainteresovanim studentima i

akademskom osoblju Informacioni paket, informator o visokoškolskoj instituciji,

studijskim programima, mogućnostima studija i drugim aktivnostima na univerzitetu i

njegovim fakultetima. Informator treba da bude sveobuhvatan, da pruži dovoljno

informacija i da bude objavljen na jeziku zemlje i na bar jednom od svetskih jezika.

Cilj Informacionog paketa je da studentima i njihovim mentorima objektivno

predoči studijski program obrazovne institucije, procenu opterećenja studenta, način

polaganja ispita, što je po pretpostavci dovoljno za pravilan izbor studijskog programa

u međuuniverzitetskoj razmeni.

Student koji želi da svoje studije nastavi na nekoj drugoj visokoškolskoj

ustanovi po modelu razmene, treba da popuni prijavu u kojoj navodi na koju

visokoškolsku ustanovu želi da ide i koji studijski program je odabrao.

Ugovor o učenju potpisuju student, matična institucija i institucija domaćin

nakon postignutog međusobnog dogovora i pre odlaska studenta na studije. Na slici 2.

prikazan je šematski prikaz ugovora o učenju.


Str. 86 (201)

Slika 2. Šematski prikaz Ugovora o učenju

Ugovorom student prihvata studije u inostranstvu kao integralni deo svojih

studija po usaglašenom delu studijskog programa domaćin institucije od strane

studenta, matične institucije i institucije domaćina.

Matična institucija garantuje studentu da će u potpunosti priznati sve uspešno

završene kurseve navedene u Ugovoru.

Institucija domaćin Ugovorom potvrđuje da je program studija prihvatljiv i da

nije u koliziji sa njenim pravilima studiranja.

Postoji mogućnost promene ugovorenog programa studija iz opravdanih razloga

o čemu se usaglašavaju sve tri strane.

Prepis ocena ili transkript je dokument kojim se prikazuje ukupno opterećenje

studenta u savladavanju određenog studijskog programa i postignut uspeh pre odlaska

na studije i nakon povratka studenta sa stranog univerziteta. Ovaj dokument je važan

kod priznavanja stečenih ECTS bodova pri razmeni studenata, odnosno kod podrške

mobilnosti.


Str. 87 (201)

Potrebno je naglasiti da je Prepis ocena sastavni deo Dodatka diplome, koji

doprinosi lakšem priznavanju stečenih kvalifikacija.

3.5.5. Dodatak diplomi

Dodatak diplomi (eng. DS − Diploma Supplement) je dokument koji se prilaže

uz određenu diplomu i pruža detaljniji uvid u sadržaj, sistem i pravila studiranja, a

posebno o postignutim rezultatima pojedinca kome je ovaj dokument izdat. Dokument

je komplementaran diplomi izdatoj pojedincu, a po pravilu sadrži kratke biografske

podatke studenta.

Ovaj dokument je fleksibilan alat razvijen od strane Evropske komisije, Saveta

Evrope i UNESCO-CEPES69 da uštedi vreme, novac i napor kod sagledavanja

postignutih rezultata i priznavanja završenih studija. Dodatak diplomi podržava

implementaciju Lisabonske konvencije o priznavanju kvalifikacije visokog obrazovanja

u Evropi.

Cilj uvođenja Dodatka diplomi jeste unapređenje transparentnosti i olakšavanje

akademskog i profesionalnog priznavanja i procene postignute kvalifikacije u

završenom studijskom programu. Informacije koje se nalaze na Dodatku diplomi

omogućavaju različitim akademskim institucijama u zemlji i inostranstvu da

samostalno procene stečene veštine i usvojena znanja diplomca.

U dinamičnom razvoju tehnoloških i ekonomskih promena menjaju se i

strukture nacionalnih sistema visokog obrazovanja, a sa tim i sistem kvalifikacija. Na

tržištu radne snage Dodatak diplomi diplomcu omogućava lakše zapošljavanje.

U diplomi osnovnih studija nema dovoljno informacija potrebnih za detaljnu

procenu nivoa stečenih znanja, veština i njihove primene. Dodatak diplomi omogućava

objektivnu procenu o stečenim kvalifikacijama, što olakšava zapošljavanje ili nastavak

studija na različitim visokoškolskim institucijama u Evropi, pa i u svetu.

Dodatak diplomi je zvaničan dokument sačinjen najmanje na dva jezika,

nacionalnom i nekom od svetskih jezika, a izdaje ga visokoškolska institucija uz

osnovnu diplomu. Ovaj prateći dokument omogućava upoređivanje diploma i njima 69 CEPES European Centre for Higher Education − Evropski centar za visoko obrazovanje


Str. 88 (201)

stečenih kvalifikacija u različitim sistemima visokog obrazovanja što omogućava

njihovo lakše priznavanje u inostranstvu.

Na osnovu preporučene forme svaka visokoškolska ustanova može sadržaj

prilagoditi lokalnim potrebama. Dodatak diplomi doprinosi afirmaciji same

visokoškolske ustanove na internacionalnom planu i vrednovanju različitih univerziteta.

Dodatak diplomi se sastoji od osam poglavlja u kojima se nalaze svi neophodni

podaci:

informacije o nosiocu diplome;

informacije koje određuju kvalifikaciju;

informacije o nivou kvalifikacija;

informacije o sistemu i sadržaju studija i postignutim rezultatima;

informacije o akademskim i profesionalnim mogućnostima koje pruža

kvalifikacija;

dodatne informacije;

overu dodatka diplomi i

informacije o nacionalnom sistemu visokog obrazovanja.

Studentu Dodatak diplomi:

olakšava razumevanje njegove diplome u inostranstvu;

daje precizan opis stečenih znanja, veština i kompetencija;

omogućava realnu procenu postignutih rezultata;

olakšava zapošljavanje i

daje mogućnost nastavka studija.

Dodatak diplomi nudi prednosti i visokoškolskoj instituciji:

olakšan proces akademskog i profesionalnog priznavanja, što povećava

transparentnost kvalifikacija;

zaštitu institucionalne autonomije zajedničkim međunarodno priznatim okvirom

kvalifikacija;


Str. 89 (201)

promociju visokoškolske ustanove, univerziteta na međunarodnom planu i

uštedu vremena u procesu priznavanja diploma.

Dodatak diplomi je odgovor na izazove promena pošto promoviše

transparentnost u visokom obrazovanju, prilagođava kvalifikacije promenama, pomaže

mobilnost, doživotno učenje i promoviše objektivno informisanje o procenjivanju

kvalifikacija.

3.6. Učenje na daljinu

Obrazovanje je važno područje koje treba razvijati u najbolje postignutom

odnosu cene obrazovanja i njegove efektivnosti.

Krajem 19. veka u Sjedinjenim Američkim Državama počelo se sa

obrazovanjem na daljinu na univerzitetskom nivou. U to vreme pokrenuto je više

inicijativa za obrazovanje putem dopisnih studija. Početkom 20. veka kreirani su novi

pedagoški modeli za dopisne studije i standardi kvaliteta za provođenje ovih studija.

Obrazovanje na daljinu70 uvek je bilo alternativno obrazovanje, često

osporavano i neretko odbacivano. Ovaj stav se u zadnjih deset godina prošlog veka

menja, i to pre svega u zemljama zapadne Evrope i Severne Amerike, kada se u koncept

ovog akademskog obrazovanja na daljinu ugrađuju informaciono-komunikacione

tehnologije.

Visoko obrazovanje je okarakterisano mobilnošću i idealno je za razmenu ideja

i znanja. Usluge u visokom obrazovanju daju visokoškolske ustanove koristeći novi

način učenja, kao što je učenje na daljinu pomoću Interneta, računara, radija, televizije,

pošte, i sa novim načinima provere znanja, kao što su testovi.

Učenje na daljinu71 ne poznaje granice i prkosi nacionalnim i internacionalnim

zakonskim okvirima postavljenim za svet sa granicama. Mnogi javni i privatni

univerziteti su formirali konzorcije i partnerstva sa privatnim sektorom radi iskorišćenja

njihove globalne inicijative za elektronsko učenje, ili pak da zajednički koriste on-line

70 Distance Education − DE − institucija u kojoj su nastavnik i student na različitim lokacijama, a u

međusobnoj su interakciji uz pomoć informaciono-komunikacionih tehnologija 71 Distance Learning − DL − sticanje željenih ishoda obrazovanjem na daljinu


Str. 90 (201)

obrazovne resurse. Učenjem na daljinu minimizirana su ograničenja vremena i prostora,

čime se proces učenja približio velikom broju ljudi. Studentu učenje na daljinu

omogućava praćenje izabranog studijskog programa sa udaljene lokacije.

Mnoge studije su se bavile pedagoškim modelima učenja na daljinu kao i

različitim strukturama učenja, ali se malo pažnje posvetilo uticaju institucionalnog

konteksta adaptiranja učenja na daljinu i elektronskog učenja u visokom obrazovanju.

Organizacioni model obrazovanja koji se odavno koristi, i koji lako integriše

ponuđene prilike informaciono-komunikacionim tehnologijama za isporuku sadržaja

učenja i komunikaciju između studenata i nastavnika, jeste obrazovanje na daljinu.

Virtuelna učionica bi mogla da predstavlja veliku podršku klasičnim oblicima

nastave na fakultetu. Putem usko specijalizovanih kurseva studenti u virtuelnim

učionicama bi jednostavno, pritiskom na dugme, dolazili do saznanja iz celog sveta.

Studenti bi lako pratili tok nastave i na drugim univerzitetima ovoga tipa. Jednostavno,

ovakav vid nastave otvara nove vidike u pogledu lakšeg i kvalitetnijeg sticanja znanja.

E-učenje, elektronsko učenje, definisano je od strane Evropske komisije72 kao

korišćenje novih multimedijalnih tehnologija73 i Interneta u cilju poboljšanja kvaliteta

učenja, dostupnih ljudima koji ne mogu koristiti bogata obrazovna okruženja, i

kreiranje novih obrazovnih formi dostupnih svima. Elektronsko učenje treba biti više

nego novi alat formalnog obrazovanja u učionici. Na osnovu ovako široke definicije

može se reći da će visokoobrazovne institucije prilagoditi e-učenje, s obzirom na

uvedene aplikacije, u određenom stepenu i sa određenim konsekvencama njihovih

aktivnosti.

Sistem učenja na daljinu zasnovan je na korišćenju savremene informaciono-

komunikacione tehnologije u gotovo svim elementima procesa učenja. Osnovna ideja

ovog sistema je učenje u mreži računara preko Interneta koji omogućava interakciju

korisnika sa sadržajem, sa predavačima i drugim učesnicima u procesu učenja na

daljinu, omogućava dvosmernu komunikaciju i razmenu podataka. Internet je uneo

najveće i najkorisnije promene u obrazovanju. Ova digitalna infrastruktura, neophodna

72 E-Learning CEC 2001:2 73 Različiti metodi predstavljanja informacija na računaru uključujući tekst, zvuk, slike i animacije


Str. 91 (201)

u procesu učenja na daljinu, predstavlja skup alata i mogućnosti koji podržava

interakciju učenja.

Studenti mogu pristupiti kursevima ili potrebnim informacijama dvadeset i četiri

sata na dan i sedam dana u nedelji. Softverski programi, koji podržavaju elektronsko

učenje, raznovrsni su po složenosti i mogućnostima, a svaki dan su sve kompleksniji.

Programi podrške moraju biti razumljivi i jednostavni za korišćenje prosečnom

studentu, ali se mora voditi računa da se njihovim pojednostavljenjem ne izgubi

akademski nivo, tako da je, zavisno od nivoa programskog paketa podrške, učenje na

daljinu više ili manje kompleksno. Važno je da studenti, koji su upisani na određene

studije na daljinu, nemaju ograničenje u pristupu informacijama.

Kod tradicionalnog učenja na daljinu studenti koriste tekstualne udžbenike, dok

savremena pedagogija koristi multidisciplinarne alate vodeći računa o interaktivnom

nastavnom planu, multimedijalnoj grafici i multimedijalnom programiranju.

Može se reći da učenje na daljinu ima svoj razvojni put. Počinje prikupljanjem

informacija sa Interneta, čija brzina motiviše njegovo dalje korišćenje. Druga faza u

prihvatanju učenja na daljinu jeste uključivanje u forume koji pokazuju da Internet nije

sredstvo za kontrolu i usmeravanje razmišljanja. Treća faza je učenje na daljinu.

Učenje na daljinu zahteva fleksibilnu infrastrukturu − time povećava dostupnost

ovog oblika učenja svakom studentu, podiže opšti nivo digitalne pismenosti akademske

populacije i razvija visoko kvalitetni obrazovni sadržaj.

U odnosu na tradicionalno obrazovanje, kod obrazovanja na daljinu gradivo se

lakše osavremenjuje, do informacija se brže dolazi, a pristup informacijama je lakši.

Ovakvo obrazovanje, učenje na daljinu, može koristiti student u kući, ukoliko je

bolestan i u bolnici, a u svetu često i u zatvoru.

Savremeno obrazovanje nije određeno ni vremenski a ni prostorno; savremeno

obrazovanje je virtuelno. Ovim načinom obrazovanja, teleedukacijom, podiže se

globalni obrazovni nivo i dobija se kadrovski potencijal koji može dalje razvijati

savremene obrazovne tehnologije bez obzira na vreme i prostor.

Kod učenja na daljinu studenti mogu imati češću interakciju sa predavačem

putem e-maila nego što je to moguće u učionicama i amfiteatrima. Elektronska nastava


Str. 92 (201)

je efikasnija i može se distribuirati bez promene mesta boravka pa je dostupna

studentima iz malih sredina.

Obrazovanje na daljinu može biti:

sinhrono − učenje u istom vremenu na različitom mestu, povratna veza je

trenutna i istovremena, svi učesnici su istovremeno na vezi i

asinhrono − učenje u različito vreme na različitim mestima, dozvoljava

fleksibilnost u izboru vremena pristupa mreži.

Sinhrono učenje na daljinu podržavaju aplikacije (programi), koje

omogućavaju komunikaciju u realnom vremenu. Potrebna je vremenska sinhronizacija

aktivnosti učesnika učenja na daljinu. Najčešće korišćen program za sinhrono učenje je

bela tabla (eng. white board) koja omogućava da dve ili više osoba istovremeno čitaju

ili ažuriraju elektronski sadržaj prikazan na njihovim monitorima. Audio/video

konferencije u sinergiji sa belim tablama daju udaljenim učesnicima mogućnost

istovremenog učešća u okruglim stolovima ili rešavanju određenog zadatka.

Asinhrono učenje na daljinu podržavaju Internet aplikacije u kojima nema

vremenske sinhronizacije aktivnosti, tako da je moguća saradnja učesnika na različitim

lokacijama u različitim vremenskim zonama. Primer asinhronog rada je elektronska

pošta, prenos datoteka, diskusione grupe, elektronski kalendari.

Elektronska pošta, e-mail, najrasprostranjeniji je Internet servis. Ovaj servis

predstavlja korisno sredstvo učenja na daljinu, jer omogućava jednostavnu razmenu

tekstualnih poruka, kao i razmenu različitih multimedijalnih sadržaja u prilogu

tekstualne poruke.

Internet servis koji omogućava prenos velike količine podataka, datoteka i

dokumenata naziva se prenos datoteka (FTP File Transfer Protocol).

Web je najpopularniji Internet servis, koji putem svojih pretraživača (eng.

browser) omogućava pristup Web serverima sa raznovrsnim sadržajem širom sveta.

Diskusione grupe su servis koji unapređuje razmenu znanja, iskustva,

omogućuje postavljanje pitanja i davanja odgovora.


Str. 93 (201)

Elektronski kalendar je servis učenja na daljinu, koji u formi programskog alata

omogućava planiranje aktivnosti kako studenta tako i nastavnika. Ovaj kalendar

predstavlja svojevrstan podsetnik planiranih aktivnosti na fakultetu, odnosno

univerzitetu.

Ukoliko visokoškolska ustanova želi uvesti učenje na daljinu kao svoj obrazovni

model, neophodno je uspostaviti Web sajt74 učenja na daljinu. Na Web sajtu bi se

nalazile sve informacije o polaznicima, nastavnicima i kursevima. Veoma važan deo

Web sajta je elektronska oglasna tabla, koja pored neophodnih obaveštenja učesnicima

učenja na daljinu omogućava njihovu međusobnu komunikaciju. Ono što Web sajt čini

neophodnim u učenju na daljinu kao savremenoj formi obrazovanja, jeste segment

interaktivne diskusione grupe, sinhrone, on-line, i asinhrone, bazirane na e-mail

komunikaciji. Pojednostavljena blok šema ovakvog Web sajta učenja na daljinu

prikazana je na slici 3.

Slika 3. Blok šema Web sajta učenja na daljinu 74 Globalna računarska mreža koja omogućava pretraživanje velikog broja interesantnih informacija


Str. 94 (201)

Definisane smernice za organizovanje učenja na daljinu daju fakultetu određene

standarde ili pokazatelje za kreiranje, razvoj, pružanje i procenu programa učenja na

daljinu.

Evidentno je da učenje na daljinu, bazirano na Internet servisima, zahteva veća

početna ulaganja. Podrška ovakvom metodu je dobra telekomunikaciona infrastruktura,

kompjuterska i mrežna oprema i adekvatan softver.

Razvoj civilizacije postavio je izazov koji se mora prihvatiti. Učenje na daljinu

je neminovnost, kako u tradicionalnom obrazovanju tako i u doživotnom učenju. Da bi

proces učenja na daljinu implementirali, potrebno je raditi na:

kompjuterskoj pismenosti;

prihvatanju novih informaciono-komunikacionih tehnologija;

kreiranju digitalnih udžbenika, multimedijalnih predavanja;

prevazilaženju udaljenosti studenata i profesora zbog geografske udaljenosti;

pronalaženju motivacija polaznika zbog nedostatka direktnog kontakta studenta

sa profesorom i

osposobljavanju pojedinaca da istražuju i rešavaju problem i stiču prihvatljivo

znanje.

U procesu učenja na daljinu obrazovni kadar menja svoj položaj, potrebno je da

se prilagodi novom načinu rada i odnosa sa studentima, da prihvati veću količinu novih

informacija. Nastavno osoblje uspostavlja partnerski odnos sa svojim studentima.

Učenje na daljinu se pokazalo efikasnim koliko i tradicionalno učenje, a

uspešnije je kada se izabere adekvatna tehnologija, kada se student nađe u interakciji sa

drugim studentom i kada ostvare obostranu komunikaciju sa nastavnikom.


Str. 95 (201)

Inovativan pristup obrazovanju koji omogućavaju nove tehnologije, postavljen

je Florijanskom deklaracijom75.

Ovakav pristup elektronskom obrazovanju je osnova za uspostavljanje

virtuelnog univerziteta.

3.6.1. Virtuelni univerzitet

Učenje na daljinu, u početku njegove primene, najčešće je korišćeno kao

podrška postojećem sistemu nastave, „licem u lice“. Raznovrsni oblici korišćenja

informaciono-komunikacionih tehnologija u obrazovanju bazirani su na modelu učenja

na daljinu i prethode kreiranju novih obrazovnih modela kao proširenje tradicionalnom

univerzitetu.

Fokus obrazovanja se kreće ka rasprostranjenoj nastavi, koja je moguća uz

podršku informacionih tehnologija postojećim kurikulumima na univerzitetu. Postoji

kontinuitet u prilagođavanju informaciono-komunikacionih tehnologija u cilju podrške

tradicionalne nastave. Najčešće se koristi kombinacija nekoliko obrazovnih aktivnosti,

tako da možemo reći da se vrši hibridizacija tradicionalnog obrazovanja i obrazovanja

na daljinu.

Virtuelni univerzitet je fenomen u oblasti visokog obrazovanja. Ovaj fenomen

podrazumeva studiranje putem Interneta koji omogućava studentima iz celog sveta da

na njemu studiraju. Studenti na virtuelnim univerzitetima nemaju tradicionalan raspored

predavanja, vežbi, konsultacija sa profesorima. Studenti virtuelnog univerziteta, kad

žele da uče, ne moraju da listaju knjigu, dovoljno je da aktiviraju CD, disk sa

literaturom koja im je potrebna za savladavanje studijskog programa. Postoji potpuna

interakcija studenta, mogućnost da postavlja pitanja, dobije odgovore, ili bude ispitan.

Student fakultetska predavanja na Internetu posećuje kada mu to odgovara,

postavlja pitanja u bilo koje doba dana i noći. Svoje viđenje određene teme može da

proveri i o njoj prodiskutuje uključivanjem u interakcione diskusione grupe, forume

75 Florianopolis Declaration, Santa Catarine, Brasil, 25.08.2000, Joint appeal to faster convergence, links

and mobility between European and Latin American Universities, potpisana od strane predstavnika programa COLUMBUS, AULA i CRE


Str. 96 (201)

studenata i profesora. U forumu možda već postoji zapisana diskusija koja studenta

interesuje a, ako ne postoji, može je inicirati.

Virtuelne zajednice su sve popularnije. One predstavljaju sinergiju svih

potencijala od kojih zavisi dalji razvoj visokog obrazovanja.

Procesom globalizacije kreira se društvo kontrole76 u kojem se odvija proces

razmeštanja znanja, gde univerziteti gube svoj obrazovni monopol i novi obrazovni

modeli se sve više usvajaju. Stvaraju se virtuelni modeli obrazovanja u kojima digitalne

obrazovne mreže upućuju na drugačije forme obrazovanja.

3.7. Doživotno učenje

Evropa je prihvatila izazov uspostavljanja Društva znanja. Globalizacija,

tehnološke i demografske promene, upućuju na permanentno unapređivanje stečenih

znanja i veština u cilju konkurentnosti na svetskom nivou, smanjenja nezaposlenosti i

socijalne podeljenosti.

Savet Evrope, u svom izveštaju u proleće 2001. godine, daje konkretne

dugoročne ciljeve sistema obrazovanja i obučavanja:

obezbediti kvalitetnije obrazovanje i podučavanje u Evropi;

poboljšati pristup obrazovanju i podučavanju u Evropi svim ljudima bez obzira

na starosnu dob i

obrazovanje i podučavanje u Evropi otvoriti ka svetu.

Ovakvim dugoročnim ciljevima, Evropa omogućava svim ljudima bolju

pripremu za budući život i rad.

Države, koje funkciju obrazovanja vide u funkciji razvoja i napretka, promovišu

i unapređuju sistem doživotnog učenja.

Doživotno obrazovanje je realnost svakodnevnog života i rada. Ono objedinjuje

formalno obrazovanje kroz obrazovne institucije, neformalno obrazovanje kroz različite

nenastavne oblike, samoobrazovanje, informalno obrazovanje koje je spontano i

neplanirano učenje kroz različite životne situacije. 76 Gilles Deleuze, Postscript on the Societies of Control, članak objavljen oktobra 1992. godine


Str. 97 (201)

U savremenom svetu reforme sve više postaju kontinuirani proces

prilagođavanja, menjanja i traženja rešenja. Savremeni sistem obrazovanja postaje

dinamičan, prilagodljiv i elastičan, što uravnotežava tendencije improvizacije u

visokom obrazovanju.

Obrazovanje mora dati odgovor na pitanja zašto učiti, šta učiti i kada učiti.

Opšti ciljevi obrazovanja kroz ceo život istaknuti su u Izveštaju međunarodne

komisije UNESCO-a za razvoj obrazovanja za 21. vek, pod nazivom „Obrazovanje

skrivena riznica“ (1996).

Sveobuhvatni ciljevi obrazovanja daju odgovor na pitanje zašto učiti.

Unapređenje kvaliteta života cilj je svakog čoveka, a moguće ga je postići

usvajanjem širokih znanja, intelektualnih i praktičnih veština. Usvajanje novih znanja i

veština za praktičnu primenu, unapređivanje tehničke kulture i informatičkih znanja,

procesi su koji se permanentno uče celog života.

Čovek tokom svog života ostvaruje četiri osnovna odgovora na pitanje šta učiti.

Učiti znati, odnosno učiti radi znanja, obuhvata učenje potrebno za razumevanje

okoline i samostalno učenje.

Učiti raditi, sticati radne veštine i osposobiti se za praktičnu primenu stečenog

znanja u različitim životnim uslovima, primeniti stečeno znanje u praksi.

Učiti živeti zajedno, učiti se toleranciji, zajedničkom radu i ostvarivanju

zajedničkih ciljeva.

Učiti biti, učiti opstati, podrazumeva razvoj celokupne ličnosti.

Odgovor na pitanje kada učiti, daje obrazovna koncepcija. Navedeni dugoročni

ciljevi se mogu ostvariti jedino obrazovanjem kroz ceo život.

Visokoobrazovne institucije moraju preispitati svoj odnos prema doživotnom

učenju, moraju približiti učenje i uspostaviti interakciju sa lokalnim zajednicama i

privredom i, konačno, moraju doživotno učenje uključiti u svoju sveobuhvatnu

strategiju.

Državne institucije koje su odgovorne za visoko obrazovanje, trebaju jasno

definisati ciljeve doživotnog učenja i razviti odgovarajuće implementacione strategije.


Str. 98 (201)

Međunarodne institucije i organizacije, kroz ENIC i NARIC mreže, treba da

traže dobre razvojne prakse za promovisanje priznavanja kvalifikacija stečenih kroz ceo

život, koristeći principe Lisabonske konvencije za priznavanje kvalifikacija.

Bolonjski proces podvlači važnost pružanja mogućnosti svim građanima da uče

kroz ceo život, uspostavljajući put doživotnog učenja u kvalifikacioni okvir.

Socijalni aspekt doživotnog učenja je kompleksan, ne odnosi se samo na

društveni problem već i na različitost obrazovnih ponuda širokih mogućnosti sa ciljem

uspešnog zapošljavanja. Ključno pitanje u procesu doživotnog učenja je kvalitet.

Kvalitet zavisi od mogućnosti obrazovne institucije da odgovori različitim potrebama

građana. Institucije visokog obrazovanja moraju kreirati svoje obrazovne ponude

širokog spektra sa kvalitetnim programima i nastavnim osobljem u cilju uspešnog

sticanja kvalifikacija studenata u procesu doživotnog učenja.

Novi oblici kvalifikacionih okvira treba da budu transparentni, a proces

doživotnog učenja fleksibilan. Ovi kvalifikacioni okviri stvaraju nove alate Bolonjskog

procesa, u sinergiji sa Evropskim sistemom prenosa bodova i Dodatka diplomi, za

izgradnju Evropskog prostora visokog obrazovanja.

U većini evropskih zemalja, iako su zakoni prilagođeni, nema jasne koncepcije

nacionalnih kvalifikacionih okvira pripremljenih za podršku procesa doživotnog učenja.

Institucije visokog obrazovanja nemaju jasnu koncepciju nacionalnih kvalifikacionih

okvira, a mnoge institucije ni ne znaju da li postoje nacionalni kvalifikacioni okviri u

njihovim zemljama.

Većina evropskih institucija visokog obrazovanja podržava koncept doživotnog

učenja, ali je njegova implementacija izuzetno kompleksna. Institucije ponovo

razmatraju svoje kurikulume u svetlu trenutnih potreba društva, a svoja saznanja trebaju

da ugrade u programe studija u smislu njegove strukture, procene i podrške

tradicionalnog obrazovanja.

Evropski prostor visokog obrazovanja će, procesom promena unutar arhitekture

visokog obrazovanja koja se sada razvija, obezbediti ogromne mogućnosti zemljama i

institucijama.


Str. 99 (201)

Među instrumentima koji podržavaju fleksibilnost, transparentnost, mobilnost i

akademski kvalitet su brojni alati i procesi za priznavanje prethodno stečenih

kvalifikacija. U budućnosti će se ova priznavanja izražavati ECTS bodovima, kao izraz

vrednosti ishoda prethodnog učenja, i povezati ih sa različitim nivoima kvalifikacionih

okvira.

Može se reći da se kreira i Evropski prostor doživotnog učenja (ELLLA)

3.8. Projekti koji su pratili Bolonjski proces

Evropska unija je, više od decenije, fokusirana na programske podrške

institucijama i sistemima visokog obrazovanja, ceneći važnost procesa ekonomske i

socijalne tranzicije, kao i kulturnog razvoja zemalja Evrope.

U Evropskoj uniji, uz aktivno učešće odgovarajućih tela Saveta Evrope u

Strazburu, postepeno je razvijan niz projekata koji su imali za cilj približavanje i

povezivanje do tada, prilično nekompatibilnih akademskih sistema. Taj proces je počeo

s već pomenutim dokumentom Magna Charta Universitatum 1988. godine, a nastavio

se projektom ERASMUS/SOCRATES, u periodu između 1989. i 1995. godine. U

njemu je uzelo učešće 145 univerziteta iz raznih delova Evrope. Postignuti rezultati

pokazali su da ovu vrstu akademske saradnje i razmene treba podići i na međunarodni i

međudržavni nivo, dakle, i na visoko institucionalne aktivnosti. U tom trenutku

naglasak je bio na uspostavljanju jednostavnijeg sistema za međusobno uvažavanje

postojećih sistema obrazovanja, priznavanju kvalifikacija koje su stečene u toku studija

na matičnom univerzitetu i dotičnoj zemlji, te omogućavanju slobodnijeg protoka

studenata i nastavnika u oba smera. Dotadašnji međunarodni pravni instrumenti su

pretežno uvažavali priznavanje kvalifikacija, uključujući prethodno obrazovanje i

profesionalno iskustvo, u cilju upisa na univerzitet.

SOCRATES je program koji se bavi razmenom znanja i informacija o

sistemima sveobuhvatnog obrazovanja i obrazovnoj politici. On predstavlja plan

Evropske unije za obrazovanje, deo je strategije koja podstiče stalno učenje. Provodi se

u državama članicama Evropske unije, Lihtenštajnu, Islandu i Norveškoj.

TEMPUS program je program saradnje Evropske unije i zemalja istočne i

srednje Evrope vezan za razvoj visokog obrazovanja. Iniciran je 1990. godine i


Str. 100 (201)

finansira projekte koji su vezani za upravljanje univerzitima, saradnju među

preduzećima i univerzitetima, reformu visokog obrazovanja i dodelu stipendija

studentima i nastavnom osoblju. Deo je porgrama Evropske unije za ekonomsku i

socijalnu obnovu srednje i istočne Evrope (PHARE program) i Zajednice nezavisnih

država i Mongolije (program TACIS).

TEMPUS program nastoji doprineti promovisanju ciljeva Bolonjske deklaracije

i uspostavljanju Evropskog prostora visokog obrazovanja do 2010. godine. Program je

projektovan da podrži procese tranzicije i modernizacije visokog obrazovanja. Kroz

program TEMPUS se, između ostalog, finansira i uspostavljanje novih studijskih

programa.

Evropska komisija promovisala je novu generaciju programa komunikacije za

podršku obrazovanju i obučavanju. Nova generacija se sastoji od Integrisanog

programa za podršku mobilnosti i doživotnog učenja i novog TEMPUS Plus programa.

Novi, TEMPUS Plus program proširuje aktivnosti TEMPUS programa kroz

spektar aktivnosti doživotnog učenja, podržava modernizaciju i mobilnost i

multilateralne projekte. Cilj programa je da do 2013. godine podrži mobilnost najmanje

sto hiljada pojedinaca77. Program treba da pripremi zemlje zapadnog Balkana za učešće

u Integralnom programu.

Program ERASMUS je deo Integralnog programa, i odnosi se na sve forme

obrazovanja na univerzitetima. Program podržava održivu mobilnost kako studenata

tako i nastavnika, multilateralne projekte, uspostavljanje raznovrsnih mreža u visokom

obrazovanju, sa ciljem razvoja novog obrazovnog koncepta, i merenja postignutog. Cilj

programa je da do 2013. godine dostigne broj od tri miliona „Erasmus“ studenata.

ERASMUS Mundus program nudi evropskim i neevropskim studentima bogate

kulturološke mogućnosti u visokom obrazovanju i podstiče saradnju i veću mobilnost

između Evropske unije i drugih zemalja. Program podržava najkvalitetnije master

kurseve i naglašava atraktivnost evropskog sistema visokog obrazovanja, promoviše

njegove odlike i kvalitet zemljama trećeg sveta.

77 COM (2004) 156 final, The New Generation of Community Education and Training Programmes after

2006, Brussels, 9.3.2004.


Str. 101 (201)

TUNING projekat uspostavljen je kao pilot projekat u leto 2000. godine, od

strane nekoliko univerziteta kao odgovor izazovu Bolonjskog procesa u području

obrazovnh ciklusa. U okviru projekta, kao deo metodologije, razvijene su referentne

tačke koje definišu deskriptore ciklusa studija. U okviru Tuning projekta ECTS se

razvijao kao sistem akumulacije vezujući kredit bodove sa ishodima učenja. Projekat je

razvio novi pristup merenju opterećenja studenta, uspešno je povezao nove

metodologije sa predavanjem, učenjem i obezbeđenjem nivoa kvaliteta programa.

CARDS program u oblasti visokog obrazovanja podržava uvođenje sistema

osiguranja kvaliteta i usaglašavanja informacionih sistema institucija visokog

obrazovanja sa sistemima visokog obrazovanja u zemljama članicama Evropske unije.

ATLANTIS program je program koji podržava saradnju Evropske unije i

Sjedinjenih Američkih Država u oblasti visokog i stručnog obrazovanja. U Beču je u

junu 2006. godine na EU-US samitu potpisan dogovor o međusaradnji Evropske unije i

Sjedinjenih Američkih Država. Primarni cilj programa je promovisanje razumevanja

među narodima Evropske unije i SAD-a i unapređenje razvoja ljudskih resursa. Glavne

aktivnosti ovog programa usmerene su ka multilateralnom partnerstvu uspostavljanjem

udruženih studija (joint study) uključujući i sticanja zajedničke diplome (joint diplome).

Unapređenje mobilnosti u transatlantskoj saradnji i obezbeđivanje stipendija visoko

kvalifikovanim profesionalcima za studiranje ili obuku na drugoj strani Atlantika cilj je

koji se želi postići.

Virtual COPERNICUS-CAMPUS je projekat za razvoj evropskih virtuelnih

kampusa u održivom razvoju podržan od konzorcijuma pet evropskih univerziteta:

University of Graz, Austrija;

University of Lüneburg, Nemačka;

University of Macedonia, Grčka;

Open University of the Netherlands i

Charles University Prague,

koji prednjače u oblasti učenja na daljinu. Program nudi studentima ovih pet

univerziteta nove mogućnosti učenja koristeći postojeće resurse elektronskog učenja,

kao i znanja i iskustva univerzitetskih nastavnika, čime će podržati mobilnost studenata.


Str. 102 (201)

Program deluje u tri oblasti − oblast internacionalizacije, oblast poboljšanja kvaliteta

visokog obrazovanja i oblasti efektivnosti. Očekuje se da studenti univerziteta, članova

konzorcijuma, prihvate ovu mrežu univerziteta i uživaju u beneficijama koordinisanih

virtuelnih kurseva, lakšem pristupu mogućnostima učenja, uzajamnom priznavanju

kredita i saradnji na internacionalnom, interkulturalnom i interdisciplinarnom pristupu

obrazovnju.

E-xellence program će pomoći u kreiranju boljeg pristupa evropskom visokom

obrazovanju na svim nivoima i u svim oblastima, obezbeđujući saradnju među

univerzitetima, povećavajući takmičarski duh univerziteta. Dugoročni ciljevi su

kreiranje standarda izvrsnosti kao:

alata za procenu institucija i programa;

alata za poboljšanje internog sistema kvaliteta i

alata za akreditaciju.

Standardi će predočiti institucionalne aspekte, aspekte kurikuluma i kurseva,

evropskim institucijama za istraživanje i razvoj, kao i institucijama za osiguranje

kvaliteta i akreditacije.


Str. 103 (201)

4. IT OBRAZOVANJE U SVETU

Računarstvo se sastoji od nekoliko grupa disciplina. Od devedesetih godina

prošlog veka pa do danas dogodile su se značajne promene u kompjuterskim i

komunikacionim tehnologijama. Ovaj tehnološki napredak imao je veliki uticaj na

društvo, što je dovelo do velikih promena u disciplinama računarstva.

Računarstvo kao oblast uključuje projektovanje i izgradnju opreme, hardvera, i

softverskih sistema. Izgradnja sistemskih i aplikativnih programa široke primene

primenjuju se za:

obradu podataka;

strukturisanje i upravljanje različitim vrstama informacija;

izradu naučnih studija o korištenju računara;

izradu inteligentnih sistema kompjuterske primene, kreiranje i korištenje

komunikacija i medija;

pronalaženje i prikupljanje informacija relevantnih za određene namene.

Lista mogućnosti je gotovo beskrajna.

Računarske discipline imaju i druga značenja koja su specifična u kontekstu

njhovih primena. O računarstvu treba razmišljati ne samo kao o profesiji, već o njemu

treba razmišljati i u kontekstu naučne discipline. Kada student završi dodiplomske

studije u jednoj od računarskih disciplina, potrebno je da se pripremi za ulazak u

profesiju računarstva, u kojoj je teško bilo kome da postane stručan u svim

disciplinama.

Računarske dodiplomske studije za kompjutersko inženjerstvo, kompjuterske

nauke, informacione sisteme, informacione tehnologije i softverski inženjering jesu

najčešći, najrašireniji akademski dodiplomski stepeni u svetu.

4.1. Istorijat studijskih programa u računarstvu

Početkom šezdesetih godina prošlog veka počeli su se pojavljivati dodiplomski

studijski programi u oblasti računarstva. U prvo vreme postojala su tri studijska

programa u Severnoj Americi, što je prikazano na slici 4, i to:


Str. 104 (201)

kompjuterske nauke;

elektroinženjerstvo i

informacioni sistemi.

Slika 4. Računarske discipline koje su se proučavale u Sjedinjenim Američkim

Državama šezdesetih godina dvadesetog veka i oblast njihovih primena

Svaka od ovih disciplina imala je definisano svoje područje u računarstvu.

Studentima je bilo lakše izabrati disciplinu koju će studirati jer je svaka disciplina imala

svoje područje rada i uticaja. Elektro i kompjutersko inženjerstvo bavilo se hardverom,

kompjuterske nauke softverom, a informacioni sistemi poslovnom problematikom.

Ukoliko je student želeo da postane ekspert u razvoju softvera, sistemskih ili

aplikativnih programa, ili pak specijalista u teorijskim aspektima računara, jasno je da

je trebao izabrati kompjuterske nauke. Studentima koji su želeli da korišćenjem

računarske i programske opreme, hardvera i softvera, reše poslovne probleme, izbor je

bio studijski program informacioni sistemi.

Svaka od disciplina ima svoj domen primene. Iz praktičnih razloga specijalisti

kompjuterskih nauka i elektroinženjeri blisko sarađuju, jer se bave razvojem novih

tehnologija.

Specijalista informacionih sistema vezuje se za poslovne škole i nema puno

interakcije sa kompjuterskim naukama i elektroinženjerstvom.

Do devedesetih godina dvadesetog veka u Sjedinjenim Američkim Državama

razvijala se samo disciplina kompjuterskog inženjerstva. Sredinom sedamdesetih


Str. 105 (201)

godina prošlog veka, pronalaskom mikroprocesora78, kompjutersko inženjerstvo postaje

jedno od područja specijalizacije elektroinženjera, a nakon 1990. godine prelazi u

samostalnu disciplinu računarstva.

Kompjutersko inženjerstvo (eng Computer Engineering − CE). Dramatična

ekspanzija primene mikroprocesora, čipova sa digitalnom logikom, u raznovrsnim

uređajima, izdvojila je kompjutersko inženjerstvo u samostalnu disciplinu.

Kompjuterski inženjeri dizajniraju i programiraju mikroprocesore koji omogućavaju

kontrolu uređaja u kojima su ugrađeni.

Kompjuterske nauke (eng. Computer Science − CS) naglo se razvijaju i postaju

akademska disciplina. Razvijene su strukture znanja, istraživanja i inovacija koje su

značajno povećale rastojanje između teorije i prakse i time kompjuterskoj nauci dale

akademski legitimitet. Potrebe industrije za diplomcima kompjuterskih nauka su naglo

rasle, tako da se znatno povećao broj fakulteta kompjuterskih nauka na univerzitetima u

Americi.

Softverski inženjering (eng. Software Engineering − SE) razvio se kao područje

unutar kompjuterskih nauka. Računarstvo je korišćeno za rešavanje brojnih

kompleksnih problema, a kreiranje pouzdanih programskih paketa, softvera, postajalo

je sve teže. Vremenom je postalo jasno da je proizvesti dobar softver jako teško, veoma

skupo, ali neophodno. Ova saznanja su vodila ka kreiranju discipline softverskog

inženjeringa.

Kompjuterske nauke su bile fokusirane na kreiranju novih znanja, a softverski

inženjering je bio fokusiran na rigorozne metode dizajniranja i izgradnje određenih

rešenja pouzdanih da će uraditi ono što se od njih traži.

Softverski inženjering je postao značajna komponenta kompjuterskih nauka na

mnogim obrazovnim institucijama. Postaje samostalna akademska disciplina

računarstva. Dodiplomski program za softverski inženjering uspostavljen je u Velikoj

Britaniji i Australiji još osamdesetih godina dvadesetog veka, kao prethodnica

današnjim studijskim programima iz oblasti softverskog inženjeringa. Kasnije su se 78 Mikroprocesor je izveden u obliku jednog samostalnog integrisanog sklopa. Savremeni mikroprocesor

može da sadrži preko milion tranzistora u paketu integrisanih kola čija je površina približno 1 kvadratni santimetar. Mikroprocesori su srce svih personalnih računara.


Str. 106 (201)

studijski programi razvijali u pravcu obezbeđenja mnogo više od osnovnog znanja koje

je pružano kroz kurikulum kompjuterskih nauka.

Informacioni sistemi (eng. Information System − IS). Specijalisti informacionih

sistema su u početku, šezdesetih godina prošlog veka, primarno bili fokusirani na

potrebe svetske privrede, kao što su potrebe knjigovodstvenih sistema, platnih sistema,

inventara.

Pojavom mreže personalnih računara kompjuteri postaju integralni deo radnog

okruženja svih zaposlenih, na svim organizacionim nivoima. Problem upravljanja

informacijama postaje izuzetno kompleksan, pa potreba za pravilnim korišćenjem

informacija i tehnologija u cilju podrške organizacione efikasnosti i efektivnosti,

postaje krucijalan problem. Informacioni sistemi, kao računarska oblast, posvećuju

značajnu pažnju korišćenju kompjuterskih tehnologija kao sredstva u komunikaciji i

doprinose donošenju odluka u organizaciji.

Studijski program informacione tehnologije (eng. Information Technology −

IT) počeo se razvijati kasnih devedesetih godina, kada računar postaje osnovno sredstvo

za rad na svim nivoima u većini organizacija, a mreža računara postaje informaciona

kičma preduzeća. Kako postojeći akademski studijski programi nisu proizvodili

diplomce koji, kombinacijom svojih znanja i veština, mogu zadovoljiti esencijalne

potrebe organizacija, univerziteti su ovu prazninu popunili uvođenjem kurikuluma za

informacione tehnologije.

Razvoj ovih pet računarskih disciplina promenio je profil računarstva. Velika

sredstva su uložena u implementaciju i iskorišćenje informacionih tehnologija u svim

industrijskim društvima iz različitih razloga, uključujući nezadrživu ekspanziju weba,

problem prelaska u novi milenijum Y2K, kao i uvođenje nove valute u Evropsku uniju.

U ovom trenutku više ne postoji sumnja gde će student studirati ukoliko želi da

završi neku od računarskih disciplina.

Kompjuterski inženjering postaje oblast koja proučava hardver i softver. Kod

projektovanja digitalnih uređaja, fokus je na uređajima.

Softverski inženjering podržava kreiranje softvera koji ispunjava zahteve

realnog okruženja.


Str. 107 (201)

Kompjuterske nauke kreiraju softver kojim se rešava široka paleta problema

kojima su izloženi kompjuteri i njihova primena. Informacione tehnologije i

informacioni sistemi su fokusirani na softver i hardver, a koriste tehnologiju kao

kritični instrument za prepoznavanje potreba organizacija.

Specijalista informacionih sistema računarstvo posmatra na drugačiji način od

softverskog inženjera.


Str. 108 (201)

5. RAČUNARSTVO U BOLONJSKOM PROCESU

Računarstvo je imalo dramatičan uticaj na napredak u nauci, inženjerstvu,

privredi i drugim oblastima.

Danas je potreba za kompjuterskim obrazovanjem imperativ društva u celini.

Razvoj informacionog društva utiče i na razvoj programa obrazovanja na svim nivoima.

Postavljana su pitanja kakve su sličnosti a kakve razlike u studijskim

računarskim programima, kako objasniti njihove nazive, na kojim visokoškolskim

ustanovama se studiraju, i koja zvanja studenti stiču, akademska ili profesionalna.

Kada se posmatra visoko obrazovanje, u svetu su se fakulteti za proučavanje

kompjuterskih disciplina pojavili krajem dvadesetog veka i to u disciplinama:

kompjutersko inženjerstvo (Computing Engineering − CE);

kompjuterske nauke (Computing Science − CS);

informacioni sistemi (Information Systems − IS);

informacione tehnologije (Information Technology − IT) i

softverski inženjering (Software Engineering − SE).

Gore navedene discipline su danas najistaknutiji studijski dodiplomski programi

u svetu. Na slici 5 prikazane su oblasti delovanja diplomaca pomenutih računarskih

disciplina.

Slika 5. Oblasti primene računarskih disciplina nakon 1990. godine

Naučna disciplina računarstvo obuhvata paletu računarskih i opštih predmeta

koji su više ili manje sastavni deo studijskih programa pojedinih računarskih disciplina.


Str. 109 (201)

Njihovo učešće u studijskim programima, izraženo težinskim vrednostima od 0 do 5,

prikazano je u tabeli 6.

Tabela 6. Uporedna tabela predmeta sa težinskim vrednostima

Tabela 7 prikazuje težinske vrednosti učešća ne-rečunarskih predmeta u

studijskim programima računarskih nauka.


Str. 110 (201)

Tabela 7. Ne-računarski predmeti sa težinskim vrednostima

Za svaki od pet studijskih programa predmeti su težinski vrednovani brojevima

od 0 do 5, a upisani su u kolonama min i max.

Minimalna težinska vrednost, upisana u koloni min, predstavlja minimalan

uticaj u znanjima i veštinama u studijskom programu, odnosno predstavlja minimum

potreba jedne računarske discipline u odnosu na ostale discipline.

Maksimalna vrednost, kolona max, predstavlja najistaknutiji uticaj u

računarskoj naučnoj disciplini. Svaka disciplina ostavlja studentu određeni prostor za

izbor njegove specijalizacije u računarskim oblastima.

Razlika između minimalne i maksimalne vrednosti može biti značajno

promenljiva. Studijski programi iste računarske discipline razlikuju se onoliko koliko

su studijski programi obuhvatili određene oblasti znanja i veština kod kojih je raspon

između min i max veći, koliko opterećenje ima student za isti predmet u studijskim

programima različitih visokoškolskih ustanova.

U tabeli 8 fokus je na pregledu performansi diplomaca u jedanaest kategorija,

vrednovanih u rasponu od 0 do 5, u pojedinim računarskim disciplinama. Pregled

pokazuje da:


Str. 111 (201)

kompjuterski inženjeri mogu da dizajniraju i implementiraju sisteme što

uključuje integraciju softvera i opreme;

diplomci kompjuterskih nauka izvršavaju zadatke iz teorijskih oblasti pa do

zadataka razvoja kompjuterskih programa;

specijalisti informacionih sistema mogu analizirati zahteve privrede i mogu

dizajnirati sisteme koji zadovoljavaju organizacione ciljeve;

diplomac informacionih tehnologija može efektivno planirati, konfigurisati,

implementirati i održavati računarsku infrastrukturu a

softver inženjeri mogu voditi računa o životnom ciklusu različitih softverskih

sistema.

Tabela 8 sumira relativne mogućnosti diplomaca u pet računarskih disciplina

shodno njihovim ishodima obrazovanja.

U Sjedinjenim Američkim Državama svaka računarska disciplina ima jasno

definisano jezgro studijske grupe sa ciljem definisanja fundamentalnog znanja

diplomaca kao ishoda njihovog obrazovanja. Ovakav pristup profilisanja ishoda učenja

pomaže kod kreiranja očekivanih mogućnosti diplomaca i podrška je mobilnosti

studenata. Sa druge strane, u Velikoj Britaniji se stečeni stepen obrazovanja posmatra

kao jaka marketinška prilika.

Najpoznatiji i najprihvatljiviji kurikulum računarskih disciplina je Computer

Curricula 2005 [105], koji obuhvata pet računarskih disciplina, a pripremile su ga

američke računarske asocijacije ACM, AIS i IEEE-CS. U ovom kurikulumu urađena je

detaljna analiza potrebe diplomaca u računarskim naučnim disciplinama. Koristeći ove

analize, mnogi univerziteti su osnovali fakultete za obrazovanje diplomaca u

računarskim disciplinama, ili su dodali studijske grupe nekih računarskih oblasti

postojećim fakultetima tehničkog profila.


Str. 112 (201)

Tabela 8. Performanse diplomaca u pojedinim računarskim disciplinama

Analiziranjem računarskih disciplina, oblasti znanja koja se proučavaju,

potrebnog opterećenja studenata za sticanje znanja i veština i njihovih očekivanih

performansi, definišu se studijski programi prilagođeni Bolonjskom procesu. U

kontekstu podrške kreiranju informacionog društva, studijski programi računarskih


Str. 113 (201)

disciplina imaju važnu ulogu. Univerziteti i fakulteti informacionih tehnologija svoje

kurikulume treba da prilagode formalnom i neformalnom obrazovanju, kao i

obrazovanju kroz ceo život, doživotnom učenju.

Svaka visokoškolska institucija kreira svoj studijski program prema potrebama

društva i privrede.

5.1. Visokoškolske ustanove iz oblasti informacionih tehnologija

Visoko obrazovanje je sastavni deo sistema obrazovanja kroz ceo život.

Preduslov visokog obrazovanja je završeno srednje obrazovanje, pa od njegovog

kvaliteta zavisi i kvalitet visokoškolske produkcije. Proizvod visokog obrazovanja je

ulaz u svet rada i u sistem daljnjeg formalnog i neformalnog obrazovanja.

Opšti ciljevi svakog visokog obrazovanja su optimizacija nacionalnog razvoja i

proizvodnja novog znanja koje nije uvek odraz potreba društva. Uticaj visokog

obrazovanja na nacionalni razvoj je velik i povećava se sa razvojem društva Koliko

društvo dobija kvalitetnim visokim obrazovanjem sa aspekta razvoja privrede, tako se

kvalitetnim visokim obrazovanjem razvija i ljudski potencijal. Visoko obrazovanje

deluje na glavne komponente nacionalnog razvoja.

U visoko obrazovanje treba investirati jer je investicija isplativa.

Univerzitet je autonomna obrazovna institucija u društvu, različito organizovana

zbog geografskog i istorijskog nasleđa, on proizvodi, preispituje, procenjuje i prenosi

kulturu putem poučavanja i istraživanja. Kako bi univerzitet zadovoljio potrebe sveta

koji ga okružuje, istraživanje i obrazovanje na univerzitetu mora biti moralno i

intelektualno nezavisno od svakog političkog autoriteta i ekonomske moći. Na

univerzitetima je visoko obrazovanje usko vezano sa naučnoistraživačkim radom, pa se

visoko obrazovanje i naučno istraživanje moraju usklađeno razvijati. Nastava i

istraživanje na univerzitetima moraju biti međusobno povezani kako nastava ne bi

zaostala za potrebama koje se menjaju sa zahtevima društva i napretkom nauke.

Sloboda istraživanja i obrazovanja osnovna su načela rada univerziteta, pa nacionalne

vlade i univerziteti moraju, koliko je to svakome od njih moguće, osigurati poštovanje

ovakvog zahteva. Nastavni kadar univerziteta je sposoban da prenese svoje znanje


Str. 114 (201)

studentima voljnim i sposobnim da se tim znanjem obogate, da dalje usavršavaju svoja

znanja stalnim istraživanjem i inovacijama.

Fakultet je institucija visokog obrazovanja, sastavni deo univerziteta, na kojoj se

studenti, kroz studije različitih naučnih disciplina, obrazuju i stiču znanja i veštine za

šta im fakultet izdaje diplome, čime im garantuje određeno zvanje u oblasti koju su

izučavali.

Evropa je sagledala prednosti kvalitetnog visokog obrazovanja pa je započela

proces njegove reforme u cilju stvaranja jedinstvenog prostora visokog obrazovanja u

Evropi.

Za sistem visokog obrazovanja odgovorne su nacionalne vlade. Za strukturu i

sadržaj visokog obrazovanja odgovorne su visokoobrazovne institucije.

Bolonjski proces je potaknuo reforme visokog obrazovanja u evropskim

zemljama. Ove reforme potaknule su visokoškolske institucije da razmotre

kompatibilnost svojih kurikuluma u smislu strukture, programa i same nastave.

Zahtevani akademski i profesionalni profili, kao i potrebe društva, igraju važnu ulogu u

kreiranju Evropskog prostora visokog obrazovanja.

5.1.1. Fakulteti informacionih tehnologija

Proces globalizacije i široka primena informaciono-komunikacionih tehnologija

postavljaju jasne zadatke sistemima visokog obrazovanja. Organizovanje studijskih

programa iz oblasti računarstva za formalno, neformalno i doživotno učenje je

imperativ kako razvijenim zemaljama, tako i zemaljama u razvoju. U Republici Srpskoj

i celoj Bosni i Hercegovini potrebe su okrenute ka informacionim tehnologijama i

kompjuterskim naukama, ka uspostavljanju studijskih programa iz oblasti

informacionih tehnologija i kompjuterskih nauka.

Informacione tehnologije, u širem smislu, obuhvataju sve ono što se odnosi na

računarstvo. Sa akademskog aspekta, savladavanjem studijskog programa

informacionih tehnologija, diplomac je spreman da primeni informacione tehnologije u

oblasti ekonomije, u administrativnim poslovima, sektoru obrazovanja, zdravstvu i

mnogim drugim oblastima.


Str. 115 (201)

Računarska disciplina informacione tehnologije, IT, nova je oblast koja je

inicirana kao odgovor na svakodnevne potrebe društva, ekonomije i drugih

organizacija. Danas organizacije, bilo koje vrste, zavise od informacionih tehnologija.

Sistem koji će zadovoljiti postojeće potrebe treba biti adekvatan, siguran, nadogradiv i

nadasve održiv. Podrška osoblja iz sektora informacionih tehnologija u preduzećima, u

smislu rešavanja problema vezanih za računarske i programske opreme, mora biti

adekvatna. Diplomci na akademskim studijama informacionih tehnologija stiču znanja i

veštine da mogu rešiti postavljene zahteve.

Fokus delatnosti diplomca računarskih disciplina može se grafički prikazati

dijagramom. Po horizontalnoj osi delatnost se kreće od teorije, principa i inovacija ka

aplikacijama, razvoju i konfigurisanju. Po vertikalnoj osi delatnost se kreće od

kompjuterske opreme i arhitekture ka organizovanju i informacionim sistemima.

Razmatranjem vertikalne i horizontalne dimenzije delatnosti kreiraju se područja rada

za svaku od računarskih disciplina.

Studijski programi za sticanje IT akademskog stepena omogućavaju diplomcima

informacionih tehnologija posedovanje znanja i praktičnih ekspertiza, a u cilju vođenja

brige o infrastrukturi informacionih tehnologija u preduzećima i njihovog korišćenja od

strane zaposlenih.

Specijalisti informacionih tehnologija su odgovorni za izbor opreme i

programskih proizvoda koji će zadovoljiti kako potrebe preduzeća, tako i njegovu

infrastrukturu. Odgovorni su za instalaciju, kastomizaciju i održavanje onih aplikativnih

rešenja koja su neophodna preduzeću.

Odgovornosti specijaliste informacionih tehnologija su:

instalacija računarskih mreža;

administracija i zaštita računarskih mreža;

dizajniranje web stranica;

razvoj multimedijalnih resursa i

planiranje i održavanje životnog ciklusa informacionih tehnologija u smislu

njihovog održavanja, nadogradnje i zamene.


Str. 116 (201)

Na slici 6 grafički je prikazano područje delatnosti diplomca informacionih

tehnologija, što je jedna od najprimenjenijih računarskih disciplina. Osenčena površina

predstavlja područje rada. Diplomac informacionih tehnologija praktično primenjuje

svoje stečeno znanje i veštine.

Slika 6. Informacione tehnologije

Kompjuterske nauke, CS, povezuju oblasti, od teorijskih i algoritamskih

osnova, ka kompjuterskim vizijama, robotici, inteligentnim sistemima, bioinformatici.

Diplomci kompjuterskih nauka se dele u tri kategorije.

Prva kategorija obuhvata dizajniranje i implementaciju softvera, izazovne

poslove programiranja, supervizije drugih programera i njihovo motivisanje novim

pristupima.

Druga kategorija obuhvata oblikovanje novih načina korišćenja računara.

Napredak kompjuterskih nauka ide u pravcu umrežavanja, kreiranja i korišćenja baza


Str. 117 (201)

podataka i veze čoveka i računara u cilju razvoja weba. Istraživači u kompjuterskim

naukama, zajedno sa istraživačima iz drugih oblasti, rade u pravcu postavljanja robota

za praktičnu i inteligentnu pomoć, u pravcu korišćenja baza podataka kod kreiranja

novih znanja i korišćenja računara kao pomoći pri odgonetanju DNK tajni.

Treća kategorija diplomaca teži razvoju efektivnih načina rešavanja računarskih

problema − problemi pronalaženja najboljeg načina smeštanja informacija u baze

podataka, slanja podataka kroz mrežu, prikazivanja kompleksnih slika. Teoretsko

znanje ovih diplomaca dozvaljava im da odrede najbolje moguće performanse, a

njihovo proučavanje algoritama omogućava im razvoj novih pristupa ka postizanju

boljih performansi.

Slika 7. Kompjuterske nauke

Kompjuterske nauke obuhvataju širok opseg, od teorije do programiranja. Ove

nauke nude sveobuhvatni osnov koji omogućava diplomcu adaptaciju novim

tehnologijama i novim idejama.


Str. 118 (201)

Osenčena površina na slici 7 označava delatnost diplomca kompjuterskih nauka.

Kompjuterske nauke se bave sistemskom infrastrukturom, softverskim metodama i

tehnologijama i aplikativnim tehnologijama.

Fakulteti računarskih nauka imaju svoje opšte, obrazovne i naučne ciljeve.

Ciljevi fakulteta informacionih tehnologija su proizvesti diplomce sposobne za

uspešno obavljanje zadataka u oblasti računarstva, postavljenih od strane društva i

privrede. Stečene kvalifikacije bazirane na konkurentnosti diplomci fakulteta uspešno

plasiraju, kako na nacionalno tržište rada, tako i na tržište rada zemalja Evrope.

Kroz moderne studijske programe, tradicionalne i programe učenja na daljinu,

sa postavljenim standardima i važećim principima, a u skladu sa svojim potrebama,

student nakon studija započinje svoju uspešnu karijeru.

Dobro organizovani fakulteti, sa modernim i kvalitetnim studijskim

programima, doprinose razvoju obrazovanja stručnjaka u oblasti računarskih nauka.

Prateći potrebe društva, privrede i interesovanja samih studenata, fakultet kontinuirano

prilagođava svoj sistem obrazovanja, ugrađujući u njega standarde i načela Bolonjskog

procesa.

Rezultate svoga rada fakultet sagledava prateći karijere svojih diplomaca.

Fakultet promptno reaguje da prevaziđe uočene nedostatke, uspostavljanjem

najsavremenijih metoda za sticanje praktičnih znanja, kao i modernizovanjem studijskih

programa u cilju kreiranja konkurentnih kompetencija.

Bolonjski proces ima za cilj kreiranje jedinstvenog prostora visokog

obrazovanja u Evropi. Cilj se može postići primenom visokih standarda u obrazovanju

na visokoškolskoj instituciji pojedinačno i u nacionalnim sistemima visokog

obrazovanja. Prihvatajući visoke standarde i metode, svaka visokoobrazovna institucija

ugrađuje najbolje u svoj statut baziran na modernom zakonu o visokom obrazovanju.

Osnovni obrazovni ciljevi visokoobrazovne institucije su da:

uspostavi kurikulume koji studentima nude kvalitativno više mogućnosti;

njeni diplomci doprinesu razvoju društva;


Str. 119 (201)

njeni diplomci primene svoja stečena znanja i veštine u praksi i budu

konkurentni na globalnom tržištu rada;

razvije, unapredi i prenese znanja metodama najsavremenijeg obrazovanja i

naučnog rada u skladu sa svetskim standardima visokog obrazovanja;

proizvede visokoobrazovane kadrove sposobne da se uključe u naučno-

tehnološki razvoj društva;

uključi studente u naučnoistraživački rad na visokoškolskoj ustanovi;

motiviše studente na inventivnost;

uspostavi saradnju sa drugim visokoobrazovnim institucijama u cilju kreiranja

zajedničkih programa, koji kao rezultat daju zajedničku diplomu;

obezbedi značajnu mobilnost studenata i nastavnog osoblja;

primeni sistem obezbeđenja kvaliteta i

uključi studente u projekte.

Kvalitetna visokoobrazovna ustanova ima, pored opštih i obrazovnih ciljeva, i

naučne ciljeve. Naučnoistraživački rad na visokoškolskoj ustanovi može biti i timski i

individualan, a ogleda se kroz rad na značajnim projektima koji doprinose ostvarenju

dodatnih referenci studentima i nastavnom osoblju uključenom u projekat.

Naučnoistraživački rad može biti i u saradnji sa drugim visokoobrazovnim

institucijama.

Da bi visokoškolska ustanova ispunila opšte, obrazovne i naučne ciljeve,

potrebno je da ispuni i funkcionalne ciljeve koji definišu strukturu fakulteta. Fakultet je

potrebno organizovati tako da ispuni sveobuhvatnu funkcionalnost sa aspekta samog

obrazovnog cilja, saradnje sa drugim visokoobrazovnim ustanovama, prilagođavanja

zahtevima privrede i društva, i zahtevima studenata, te transparentnosti svog rada.

Visokoškolska ustanova mora imati svoj statut. Delatnost i organizacija

visokoobrazovne ustanove uređuju se njenim statutom.

Primena Bolonjskog procesa nameće nove funkcionalne ciljeve visokoškolske

ustanove. Posmatrajući već pomenuta osnovna načela Bolonjskog procesa, sa ciljem

kreiranja Evropskog prostora visokog obrazovanja, po svom značaju mogu se izdvojiti:


Str. 120 (201)

višeciklusni sistem studija sa priznatim kvalifikacijama;

evropski sistem prenosa i akumulacije bodova i

evropska akreditacija visokog obrazovanja sa usvojenim standardima kvaliteta i

evaluacije.


Str. 121 (201)

6. PREDLOG REŠENJA

Obrazovanje je sastavni deo razvoja i igra važnu ulogu u kreiranju društva

znanja.

Osiguranje kvaliteta u obrazovanju je osnovni element reforme visokog

obrazovanja i osnovni preduslov za kreiranje Evropskog prostora visokog obrazovanja.

Kod uvođenja osiguranja kvaliteta u visoko obrazovanje mora se početi od dva

osnovna pitanja − kako studenti percipiraju cilj visokog obrazovanja, i kakva je uloga

obrazovanja u društvu.

Visoko obrazovanje nije jednoznačno određeno, ono odražava svu

kompleksnost društva. Položaj visokog obrazovanja u društvu zavisi od njegovog

sistema osiguranja kvaliteta. Svaki sistem osiguranja kvaliteta, kroz dogovaranje

državnih standarda koje visoko obrazovanje mora ispuniti i kroz procedure unutar

institucije obrazovanja i eksterne evaluacije, odražava ciljeve i ulogu visokog

obrazovanja.

Stalnim praćenjem promena u društvu, visoko obrazovanje se menja u skladu sa

zahtevima društvenih promena, a kako sistem osiguranja kvaliteta služi unapređenju

visokog obrazovanja, i on mora biti dinamičan.

Svaki sistem osiguranja kvaliteta odražava nacionalni sistem visokog

obrazovanja i lokalni društveni okvir u kojem se visoko obrazovanje nalazi i

funkcioniše. Stvaranjem Evropskog prostora visokog obrazovanja, povećanjem

mobilnosti studenata, profesora i naučnih radnika, globalizacijom visokog obrazovanja

i stvaranjem evropskog tržišta rada, i sistem osiguranja kvaliteta diže se na evropski

nivo. Uspostavljeni su evropski standardi sistema osiguranja kvaliteta79, koji se moraju

primenjivati u svim zemljama koje su se uključile u Bolonjski proces reforme visokog

obrazovanja.

79 Standardi i smernice za osiguranje kvaliteta u evropskom prostoru visokog obrazovanja, ENQA u

saradnji sa EUA, EURASHE I ESIB 2005


Str. 122 (201)

Osiguranje kvaliteta daje kvalitet, daje relevantne informacije o visokom

obrazovanju, o stečenim diplomama studenata, i od velike je koristi akademskim

radnicima, studentima, poslodavcima i društvu u celini.

Na slici 8 prikazani su procesi koji su inicirali reformu visokog obrazovanja,

procesi koji su kreirali Evropski prostor visokog obrazovanja, i aktivnosti koje treba

permanentno provoditi u cilju održavanja i unapređenja nacionalnih sistema visokog

obrazovanja i Evropskog prostora visokog obrazovanja.

Slika 8. Bolonjski proces


Str. 123 (201)

Blok dijagram potrebnih zahteva koje obrazovanje treba da zadovolji prikazam

je na slici 9.

Slika 9. Blok dijagram potrebnih zahteva u procesu obrazovanja

6.1. Fakultet informacionih tehnologija

Cilj visokoškolske ustanove je ostvariti konkurentnu prednost svojih diplomaca

na nacionalnom i internacionalnom tržištu rada. Fenomen izgradnje ovakvog sistema

visokog obrazovanja usklađenog sa Evropskim prostorom visokog obrazovanja −

EHEA, može se posmatrati sa više aspekata:

organizacionih, materijalnih i finansijskih;

kadrovskih i

programskih.

Iz teorije sistema opšti model rada visokoškolske ustanove može se prikazati

blok dijagramom datim na slici 10.


Str. 124 (201)

Slika 10. Blok dijagram modela rada visokoškolske ustanove

Ulazne veličine obrazovnog procesa su studenti i svi resursi koji ulaze u proces

obrazovanja sa posebnim osvrtom na upisane studente.

Izlazne veličine su diplomirani studenti.

Kontrolni proces predstavljaju postupci samoevaluacije kod kojih su osnovna

načela upravljanja kvalitetom planiranje, uspostavljanje, provera i delovanje.

Model fakulteta informacionih tehnologija u jedinstvenom evropskom

obrazovnom prostoru predstavljen je blok dijagramom na slici 11.

Slika 11. Blok dijagram modela fakulteta informacionih tehnologija


Str. 125 (201)

Vizija visokoškolske ustanove je njen dugoročan pogled na naučno-obrazovni

proces usaglašen sa globalnim promenama i procesima, kako u svom okruženju tako i u

društvu u celini, organizovanje obrazovnog procesa koji mora dati odgovor na pitanja

zašto učiti, šta učiti, kako i kada učiti uz mogućnost međusobne komunikacije, timski

rad, kritičko razmišljanje i prilagođavanje promenama, uz više inventivnosti,

kreativnosti, a sve podržano novim tehnologijama.

Misija visokoškolske ustanove je ostvarivanje studijskih programa uz primenu

savremenih pedagoških tehnologija baziranih na interaktivnoj nastavi, virtuelnog

nastavnog okruženja i primenu informaciono-komunikacionih tehnologija i tehnologije

učenja na daljinu. Principi doživotnog učenja i ostvarivanje demokratskog prava na

učenje i promovisanje Evropske transparentnosti i mobilnosti studenata i nastavnog

osoblja u Evropskom prostoru visokog obrazovanja i tržišta rada su deo misije


Tržišnu prednost visokoškolska ustanova ostvaruje ispunjenjem sledećih

podciljeva:

visok kvalitet obrazovanja uz minimizaciju troškova obrazovanja sa

maksimalnim odnosom postignute performanse diplomiranih studenata i cene

koštanja obrazovanja i

visoka prolaznost studenata u minimalnom trajanu studiranja.

Prvi podcilj je visok kvalitet obrazovanja koji sa sobom nose diplomirani

studenti sa minimiziranjem prosečnih troškova školovanja po studentu; drugim rečima,

to je dobiti najbolji odnos ostvarene performanse sa minimiziranjem troškova

ostvarivanja te performanse, što se ogleda u atraktivnosti i rejtingu visokoškolske

ustanove u ostvarivanju postavljenih zahteva i predstavlja eksterni pokazatelj kvaliteta.

Atraktivnost se meri brojem studenata koji konkurišu na jedno mesto.

Rejting visokoškolske ustanove meri se sa više pokazatelja od kojih je veoma

značajna brzina zapošljavanja i plata koju njeni diplomci ostvaruju na tržištu rada.

Drugi podcilj je da rasipanje od srednje vrednosti trajanja obrazovnog ciklusa

bude malo; drugim rečima, ostvarivanje visoke prolaznosti u nominalnom vremenu

trajanja obrazovnog procesa studenta.


Str. 126 (201)

Osnovni elementi obrazovnog procesa su:

pravna regulativa;

nastavno i nenastavno osoblje i

prostor i oprema.

6.2. Pravna regulativa visokoškolskih ustanova

Pravna regulativa obezbeđuje da se proces obrazovanja studenata odvija u

skladu sa obavezujućim pravnim normama.

Deo pravne regulative obezbeđuje sistemske karakteristike visokoškolske

ustanove kao bilo kojeg drugog poslovnog sistema, kao što su statut, pravilnik o

sistematizaciji radnih mesta i ostala obavezna ili opciona akta. Drugi deo pravne

regulative je specifičan za obrazovnu delatnost i može se reći da je aplikativnog

karaktera, u kojem su najvažniji studijski programi.

Statut visokoškolske ustanove je opšti akt kojim se regulišu pitanja značajna za

obavljanje delatnosti same ustanove. Ovim aktom se definišu vizija i misija

visokoškolske ustanove u dugoročnom periodu.

Delatnost, naziv i sedište visokoškolske ustanove, njene organizacione jedinice,

stručni organi i organi rukovođenja ustanovom definisani su statutom, a u skladu sa

nacionalnim zakonom o visokom obrazovanju i zakonom o univerzitetu.

Obrazovna delatnost, naučnoistraživački i stručni rad, regulisani su u statutu

visokoškolske ustanove. U statutu su definisana prava i obaveze studenata i nastavnog i

nenestavnog osoblja kroz proces obrazovno-naučnoistraživačkog rada i stalnog

stručnog obrazovanja i usavršavanja.

Statut visokoškolske ustanove reguliše, u skladu sa zakonom, potrebnu

nostrifikaciju diploma stečenih obrazovanjem u inostranstvu, kao i ekvivalenciju svojih

javnih isprava sa ispravama stečenim u inostranstvu, a u skladu sa vrstom studija.

Organi visokoškolske ustanove donose pravilnike, poslovnike, uputstva,

preporuke, odluke, pravila i druga potrebna akta u cilju usklađivanja nastavnih i

poslovnih procesa.


Str. 127 (201)

Poslovnici su akta kojima se reguliše rad kolektivnih organa visokoškolske

ustanove i specifične procedure u radu uz obezebeđenje standarda kvaliteta.

Pravilnicima se definišu pravila i standardi u pojedinim segmentima obrazovnih

procesa. Neophodni pravilnici koje treba visokoškolska ustanova da donese u cilju

promovisanja i podržavanja procesa kreiranja Evropskog prostora visokog obrazovanja

jesu: pravilnik o osiguranju i upravljanju kvalitetom, pravilnik o standardima za internu

evaluaciju i ocenjivanje kvaliteta, pravilnik o načinu i postupku sticanja zvanja i ostala

relevantna akta u obrazovnom procesu.

6.3. Studijski programi

Studijski program definiše plan i program rada sa studentima koji će biti

usklađen sa preporukama vodećih autoriteta u svetu iz oblasti visokog obrazovanja i iz

oblasti računarstva. Cilj Bolonjskog procesa je uspostavljanje Evropskog prostora

visokog obrazovanja koji ima svoje standarde i principe u visokom obrazovanju, a

asocijacije ACM i IEEE su autoriteti iz oblasti računarstva.

Bolonjski proces definisao je cikluse studija, akademskih i stručnih. U ovom

radu urađen je primer fakulteta informacionih tehnologija kao organizacione jedinice

univerziteta. Prvi ciklus studija, osnovne studije, traje tri godine i dodeljeno mu je 180

ECTS bodova, 60 ECTS bodova za svaku godinu. Na kraju prvog ciklusa student stiče

akademsko zvanje završenog dodiplomskog studija. Na slici 12 prikazani su akademski

ciklusi studija.


Str. 128 (201)

Slika 12. Ciklusi akademskih studija

Studijski program fakulteta obuhvata, pored predmeta iz struke, i opšte

društvene predmete, kvantitativne predmete i jezičke predmete.

Primer studijskog programa prvog ciklusa prikazan je u tabeli 10. Predmeti su

jednosemestralni i u prve dve godine nema izbornih predmeta. U trećoj godini, pored

četiri obavezna, jezgrena predmeta, planirano je još maksimalno pet izbornih predmeta

od kojih se preporučuje praktičan rad, odnosno jedan kompleksan projekat koji je

vrednovan sa 8 ECTS kredita. Kredit je usaglašena numerička vrednost koja se

dodeljuje predmetu kako bi se opisao koeficijent operećenja studenta pri savladavanju

predmetnog gradiva u cilju postizanja očekivanih rezultata. Vrednost boda je

ekvivalentna ukupnom uloženom radu (predavanja, vežbe, rad u laboratoriji, seminarski

radovi ili projekti) i ukupno iznosi 30 bodova za semestar i 60 bodova za godinu

studija, što predstavlja njegovu relativnu vrednost.

Algoritam izračunavanja metrike predmeta, vrednovanje opterećenja studenta,

odnosno šema izračunavanja broja ECTS bodova, prikazan je u tabeli 9.


Str. 129 (201)

Tabela 9. Šema izračunavanja broja ECTS bodova

Kolone označene slovima predstavljaju:

P − broj kontakt časova

V − broj časova za vežbe

L − broj časova provedenih u laboratoriji

R − broj radova, projekata koje treba uraditi u predmetu.

Jednačina po kojoj se izračunava broj ECTS bodova X:

X = 2xP + V + L + R.

U primeru 1 iz tabele 10 predmet ima 6 ECTS kredit bodova, 2x2 + 2 = 6.


Str. 130 (201)

Tabela 10. Primer studijskog programa za I ciklus na fakultetu informacionih

tehnologija


Str. 131 (201)

6.3.1. Projekcija studijskog programa

Projekcija predloženog studijskog programa prikazana je u tabeli 11. Predmeti

su iz grupe opštih i kvantitativnih predmeta, iz grupe jezika, i stručni predmeti. Iz tabele

se vidi da od 180 ECTS kredita koje student mora da ostvari da bi savladao studijski

program I ciklusa, 66,11% pripada stručnim predmetima, 19,45% opštim predmetima,

8,89% kvantitativnim predmetima, dok je 5,55% pripalo engleskom jeziku u kojem je

naglašen stručni aspekat.

Tabela 11. Projekcija predloženog studijskog programa


Str. 132 (201)

6.4. Sistem obezbeđenja kvaliteta − kontrolni proces

U ravni opisanog obrazovnog procesa (slika 9), treba da postoji i komponenta sa

posebnim zadacima nadzora nad radom obrazovnog procesa.

Osnovni zadatak ove komponente je da blagovremeno, potpuno i verodostojno

izveštava o odstupanjima delova obrazovnog procesa od planiranih i očekivanih. Ova

komponenta predstavlja osnovni element sistema obezbeđenja i kontrole kvaliteta.

Visokoškolska ustanova obezbeđuje kvalitet koji podržava pouzdanost i kvalitet

kvalifikacija unutar usvojenog kvalifikacionog okvira. Samo priznavanje kvalifikacija

od esencijalne je važnosti za mobilnost i prohodnost svih studenata kroz različite nivoe

kvalifikacionog okvira. Priznavanje kvalifikacija je moguće samo ukoliko postoje

pouzdane informacije o kvalitetu visokoškolske institucije koja pruža studijski program

koji vodi do te kvalifikacije.

Usvojeni kvalifikacijski okvir podrazumeva da standardi i postupci za

obezbeđenje kvaliteta koriste iste deskriptore i iste obrazovne ciljeve u proceni kvaliteta

nastavnog procesa u različitim visokoškolskim institucijama.

Politika osiguranja kvaliteta odražava misiju visokoškolske institucije i

predstavlja sveobuhvatne namere i vođenje organizacije obezbeđenja kvaliteta.

Visokoškolska ustanova donosi Pravilnik o standardima za internu evaluaciju i

ocenjivanje kvaliteta. Pravilnik definiše standarde i procedure za njihovu primenu u

cilju obezbeđenja sistema kvaliteta. Ustanova formira Komisiju za obezbeđenje

kvaliteta koja predlaže standarde i postupke obezbeđenja kvaliteta i usklađuje ih sa

evropskim standardima.

6.4.1. Strategija sistema obezbeđenja kvaliteta

Strategija sistema obezbeđenja kvaliteta sadrži opredeljenje visokoškolske

ustanove da sistematski i neprekidno radi na unapređenju kvaliteta svojih programa uz

primenu propisanih mera. Subjekti obezbeđenja kvaliteta, stručna tela, nastavno osoblje

i studenti, i njihova prava i obaveze, definisani su u strategiji sistema obezbeđenja

kvaliteta. Studijski programi, nastava, istraživanje, vrednovanje studenata, udžbenici,

literatura, nenastavna podrška i proces upravljanja, jesu oblasti obezbeđenja kvaliteta.


Str. 133 (201)

U strategiji su definisane organizacione strukture kvaliteta, kao i povezanost obrazovne,

naučnoistraživačke i stručne delatnosti visokoškolske ustanove.

Organ upravljanja visokoškolske ustanove donosi strategiju sistema

obezbeđenja kvaliteta. Visokoškolska ustanova objavljuje i promoviše strategiju

sistema obezbeđenja kvaliteta kako u samoj ustanovi, tako i u javnosti. Visokoškolska

ustanova periodično unapređuje strategiju sistema obezbeđenja kvaliteta.

6.4.2. Standardi i postupci obezbeđenja kvaliteta

Standarde i postupke obezbeđenja kvaliteta utvrđuje visokoškolska ustanova u

cilju obezbeđenja kvaliteta u svom radu, i dostupni su javnosti. Ovi standardi sadrže

minimalni nivo kvaliteta visokoškolske ustanove, postupci za obezbeđenje kvaliteta

određuju se posebno za svaku oblast, a detaljno se utvrđuju standardi i postupci u

sistemu obezbeđenja kvaliteta subjekata visokoškolske ustanove.

Ove standarde i postupke za obezbeđenje kvaliteta donosi stručni organ

visokoškolske ustanove na predlog komisije za obezbeđenje kvaliteta. Standardi i

postupci su dostupni nastavnom osoblju, studentima i javnosti, a visokoškolska

ustanova periodično ih unapređuje i ispituje.

6.4.3. Obezbeđenje kvaliteta

Visokoškolska ustanova izgrađuje organizacionu strukturu za obezbeđenje

kvaliteta. Svojim statutom visokoškolska ustanova utvrđuje poslove i zadatke

nastavnog osoblja, saradnika i studenata, svojih stručnih organa, katedri i komisije za

obezbeđenje kvaliteta u donošenju i sprovođenju strategije usvojenog sistema

obezbeđenja kvaliteta. Posebnim merama obezbeđuje se učešće studenata u donošenju i

sprovođenju strategije, standarda i postupaka obezbeđenja kvaliteta.

Komisija za obezbeđenje kvaliteta formirana je iz reda nastavnika, saradnika,

nenastavnog osoblja i studenata.

6.4.4. Kvalitet studijskog programa

Studijski program visokoškolske ustanove je srž obrazovnog procesa. Kvalitet

studijskog programa obezbeđuje se kroz praćenje i proveru njegovih ciljeva, strukture


Str. 134 (201)

programa, radnog opterećenja studenata, kroz unapređivanje njegovog sadržaja i kroz

permanentno prikupljanje informacija o kvalitetu programa od kompetentnih

organizacija iz okruženja.

Visokoškolska ustanova mora redovno i sistematski da proverava, i po potrebi

ponovo određuje, ciljeve svojih studijskih programa i njihovu usklađenost sa osnovnim

ciljevima same ustanove. Strukturu studijskih programa proverava u smislu opšte

akademskih, naučno-stručnih i stručno primenjivih disciplina. Opterećenje studenata se

izražava i meri ECTS bodovima. Ishode studiranja i stručnost koju studenti dobijaju

kada završe studije, kao i mogućnost njihovog zapošljavanja, visokoškolska ustanova

permanentno proverava i usklađuje sa potrebama tržišta rada.

Utvrđeni postupci omogućavaju visokoškolskoj ustanovi da prati i kontroliše

programe studija. Povratne informacije od poslodavaca, tržišta rada i drugih

odgovarajućih organizacija o kvalitetu studija i studijskih programa, omogućavaju

visokoškolskoj ustanovi da unapređuje kvalitet svojih programa. Studenti su važni

učesnici u ocenjivanju i u osiguranju kvaliteta studijskih programa.

Visokoškolska ustanova obezbeđuje permanentno osavremenjivanje sadržaja

kurikuluma i njihovu uporedivost sa kurikulima stranih visokoškolskih ustanova, kako

evropskih, tako i američkih. Kurikulumi studijskih programa podstiču studente na

stvaralački način rada i razmišljanja, na istraživanje i primenu stečenih znanja i veština

u praksi. Definisani uslovi i postupci, koji su neophodni za završavanje studija i sticanja

diplome određenog nivoa obrazovanja, dostupni su na uvid javnosti u elektronskoj

formi, a usklađeni su sa ciljevima, sadržajima i obimom akreditovanja studijskih

programa.

6.4 5. Kvalitet nastavnog procesa

Kvalitet nastavnog procesa obezbeđuje se kroz interaktivnu nastavu, praktične

primere i vežbe u nastavi, profesionalni rad nastavnika i saradnika, kroz kvalitetne

planove rada po predmetima, kroz neophodno praćenje kvaliteta nastave i preduzimanje

potrebnih mera u slučaju kada se utvrdi da kvalitet nastave nije na odgovarajućem

nivou.


Str. 135 (201)

Nastavnici i saradnici u toku predavanja i vežbi postupaju profesionalno i imaju

korektan odnos prema studentima. Plan i raspored nastave, predavanja i vežbi,

usklađeni su sa potrebama i mogućnostima studenata, poznati su pre početka

odgovarajućeg semestra i dosledno se sprovode. Nastava na visokoškolskoj ustanovi je

interaktivna, obavezno uključuje primere iz prakse, podstiče studente na kreativnost i

razmišljanje, na samostalan rad, i, što je najvažnije, na primenu stečenih znanja.

Visokoškolska ustanova obezbeđuje da se za svaki predmet, pre početka

semestra, donese plan rada koji je dostupan studentima, a uključuje:

osnovne podatke o predmetu;

ciljeve predmeta;

sadržaj i strukturu predmeta;

plan i raspored izvođenja nastave, predavanja i vežbi;

način ocenjivanja predmeta;

udžbenike, obaveznu i dopunsku literaturu i

podatke o nastavnicima i saradnicima na predmetu.

Svaka visokoškolska ustanova sistematski prati sprovođenje plana nastave,

planove rada na pojedinim predmetima i preduzima korektivne mere ukoliko dođe do

odstupanja od planiranog. Visokoškolska ustanova upozorava nastavnike, koji se ne

pridržavaju plana rada na predmetu ili ne postižu odgovarajući kvalitet predavanja i

vežbi, na potrebu poboljšanja i usavršavanja svog rada.

6.4.6. Kvalitet naučnoistraživačkog i stručnog rada

Visokoškolska ustanova neprekidno radi na podsticanju, obezbeđenju uslova,

praćenju i proveri rezultata naučnoistraživačkog i stručnog rada i na njihovom

uključivanju u proces nastave. U svom radu visokoškolska ustanova ostvaruje jedinstvo

obrazovnog, naučnoistraživačkog i stručnog rada, osmišljavajući, pripremajući i

realizujući naučnoistraživačke programe, kao i nacionalne i međunarodne projekte.

Visokoškolska ustanova sistematski prati i ocenjuje obim i kvalitet istraživačkog rada

nastavnika i saradnika. Sadržaji i rezultati naučnih, istraživačkih i stručnih aktivnosti


Str. 136 (201)

usklađeni su sa strateškim ciljem same visokoškolske ustanove, kao i sa nacionalnim i

evropskim ciljevima i standardima visokog obrazovanja.

Znanja do kojih visokoškolska ustanova dolazi sprovođenjem određenih

naučnih, istraživačkih i stručnih aktivnosti uključuju se u postojeći nastavni proces.

Visokoškolska ustanova podstiče svoje zaposlene da se aktivno bave naučnim i

istraživačkim radom i da što češće objavljuju rezultate svoga rada promovišući kvalitet

visokoškolske ustanove u svom okruženju i jedinstvenom evropskom obrazovnom

prostoru.

6.4.7. Kvalitet nastavnika i saradnika

Kvalitet nastavnika i saradnika obezbeđuje se pažljivim planiranjem i izborom

na osnovu javnog postupka, stvaranjem uslova za permanentnu edukaciju nastavnika i

saradnika, kao i proverom kvaliteta njihovog rada u nastavnom procesu.

Postupak i uslovi za izbor nastavnika i saradnika utvrđuju se unapred, javni su i

dostupni oceni stručne i šire javnosti. Visokoškolska ustanova se prilikom izbora

nastavnika i saradnika u zvanje pridržava propisanih postupaka i uslova putem kojih

ocenjuje naučnu, istraživačku i pedagošku aktivnost nastavnika i saradnika. Nastavnike

i saradnike visokoškolska ustanova sistematski prati, ocenjuje i podstiče naučnu,

istraživačku i pedagošku aktivnost. Visokoškolska ustanova sprovodi dugoročnu

politiku kvalitetne selekcije mladih kadrova, politiku njihovog daljeg napretka i

usavršavanja. Nastavnicima i saradnicima obezbeđuje permanentnu edukaciju i

usavršavanje putem studijskih putovanja, specijalizacija, razmena, učešća na naučnim i

stručnim skupovima.

Pri izboru i unapređenju nastavno-naučnog i istraživačkog kadra, visokoškolska

ustanova posebno vrednuje pedagoške sposobnosti nastavnika i saradnika.

6.4.8. Kvalitet studenata

Kvalitet studenata obezbeđuje se selekcijom studenata na unapred propisan i

javan način, ocenjivanjem studenata tokom rada u nastavi, kontinuiranim praćenjem i

proveravanjem rezultata ocenjivanja i prolaznosti studenata, kao i preduzimanjem

odgovarajućih mera u slučaju propusta.


Str. 137 (201)

Visokoškolska ustanova svojim upisanim i potencijalnim studentima

obezbeđuje sve relevantne informacije i podatke koji su povezani sa njihovim

studijama. Pri upisu, visokoškolska ustanova vrednuje rezultate postignute u

prethodnom školovanju i rezultate postignute na prijemnom ispitu ili ispitu za proveru

sposobnosti i sklonosti, a u skladu sa zakonom.

Ravnopravnost studenata po svim osnovama (rasa, boja kože, pol, seksualna

orijentacija, etničko, nacionalno ili socijalno poreklo, jezik, veroispovest, politčko ili

drugo mišljenje, status stečen rođenjem, postojanje senzornog ili motornog hendikepa i

imovinsko stanje) zagarantovana je kao i studiranje studenata sa posebnim potrebama.

Visokoškolska ustanova unapred upoznaje studente sa obavezom praćenja

nastave. Studenti se ocenjuju pomoću unapred objavljenih kriterijuma, pravila i

procedura. Visokoškolska ustanova sistematično analizira, ocenjuje i unapređuje

metode i kriterijume ocenjivanja studenata po predmetima, a posebno ispituje da li je

metod ocenjivanja studenata prilagođen predmetu, da li se prati i ocenjuje rad studenata

tokom nastave, kakav je odnos ocena rada studenta tokom nastave i na završnom ispitu

u ukupnoj oceni, i, što je veoma važno, da li se ocenjuje sposobnost studenata da

primene stečeno znanje. Metode ocenjivanja studenata i njihova usvojena znanja tokom

nastavno-naučnog procesa usklađeni su sa ciljevima, sadržajima i obimom

akreditovanih studijskih programa.

Ustanova visokog obrazovanja obezbeđuje korektno i profesionalno ponašanje

svojih nastavnika tokom ocenjivanja studenata, objektivnost, etičnost i korektan odnos

prema studentu. Visokoškolska ustanova sistematično prati i proverava ocene studenata

po predmetima i preduzima odgovarajuće mere ukoliko dođe do nepravilnosti u

ocenjivanju (suviše visoke ili niske ocene i neravnomerna raspodela ocena u dužem

periodu).

Sistematično se prati i proverava prolaznost studenata po predmetima,

programima, godinama studija i preduzimaju se odgovarajuće korektivne mere u

slučaju niske prolaznosti ili drugih nepravilnosti u ocenjivanju; drugim rečima, teži se

ostvarivanju visoke prolaznosti u nominalnom vremenu trajanja obrazovnog procesa

studenta.


Str. 138 (201)

Visokoškolska ustanova omogućava studentima odgovarajući oblik njihovog

organizovanja, delovanja i učešća u odlučivanju u skladu sa državnim zakonom o

visokom obrazovanju.

6.4.9. Kvalitet udžbenika, literature, biblioteke i informatičkih resursa

Donošenjem i sprovođenjem odgovarajućeg akta obezbeđuje se kvalitet

udžbenika, literature, biblioteke i informatičkih resursa. Sve udžbenike i drugu

literaturu visokoškolska ustanova obezbeđuje na vreme i u potrebnoj količini.

Nastava iz svakog predmeta je pokrivena odgovarajućim udžbenicima i drugim

učilima koji su unapred poznati i objavljeni. Visokoškolska ustanova donosi opšti akt o

udžbenicima, i u skladu sa tim aktom ustanova prati i ocenjuje kvalitet udžbenika i

učila sa aspekta kvaliteta sadržaja (tačnost, savremenost), strukture (primeri, pitanja,

rezime), stila i obima (usklađenost sa brojem ECTS bodova). Udžbenici i učila koji ne

zadovoljavaju standard bivaju poboljšani ili povučeni iz nastave i zamenjeni

kavalitetnijima.

Visokoškolska ustanova obezbeđuje studentima biblioteku opremljenu

potrebnim brojem jedinica, kao i potrebnom opremom za rad, i kontinuirano prati,

ocenjuje i unapređuje strukturu i obim bibliotečkog fonda. Broj zaposlenih u biblioteci i

pratećim službama, kao i vrsta i nivo njihove stručne spreme, usklađeni su sa

nacionalnim i evropskim standardima za pružanje ove vrste usluga. Kompetentnost i

motivisanost osoblja za rad u biblioteci, čitaonici i IT kabinetu ili centru, kontinuirano

se prati, ocenjuje i unapređuje.

Prostorije namenjene za smeštaj bibliotečkog fonda, arhivskog i ostalog

elektronskog materijala, a naročito studentske čitaonice, smeštene su u odgovarajućem

delu zgrade kako bi studentima, nastavnom i nenastavnom osoblju i ostalim korisnicima

pružile adekvatne uslove za rad. Korišćenje biblioteke i pristup njenom kompletnom

fondu obezbeđen je najmanje dvanaest sati dnevno.

Ustanova obezbeđuje neophodne informatičke resurse za savladavanje

planiranog gradiva, potreban broj računara odgovarajućeg kvaliteta, drugu informatičku

opremu, pristup Internetu i ostalu komunikacionu opremu u cilju obezbeđenja kvaliteta

obrazovnog procesa.


Str. 139 (201)

6.4.10. Kvalitet upravljanja visokoškolskom ustanovom i kvalitet nastavne

podrške

Utvrđivanjem nadležnosti i odgovornosti organa upravljanja i jedinica za

nastavnu podršku, kao i kontinuiranim praćenjem i proverom njihovog rada,

obezbeđuje se kvalitet upravljanja visokoškolskom ustanovom i kvalitet nastavne

podrške.

Organi upravljanja, njihove nadležnosti i odgovornosti u organizaciji i

upravljanju visokoškolskom ustanovom, utvrđeni su opštim aktom visokoškolske

ustanove u skladu sa zakonom. Struktura, organizacione jedinice i njihov delokrug rada,

kao i njihova koordinacija i kontrola, utvrđeni su opštim aktom visokoškolske ustanove

u skladu sa zakonom.

Visokoškolska ustanova sistematski prati i ocenjuje organizaciju i upravljanje

ustanovom i preduzima mere za njihovo unapređenje. Ustanova sistematski prati i

ocenjuje rad upravljačkog i nenastavnog osoblja i preduzima mere za unapređenje

kvaliteta njihovog rada, posebno prati i ocenjuje njihov odnos prema studentima i

motivaciju u radu sa studentima.

Uslovi i postupak zasnivanja radnog odnosa i napredovanja nenastavnog osoblja

utvrđuju se opštim aktom visokoškolske ustanove i dostupni su javnosti. Rad i

delovanje upravljačkog i nenastavnog osoblja su dostupni oceni nastavnika,

nenastavnog osoblja, studenata i javnosti. Ustanova obezbeđuje upravljačkom i

nenastavnom osoblju kontinuirano obrazovanje i usavršavanje na profesionalnom

planu. Broj i kvalitet nenastavnog osoblja u skladu je sa standardima za akreditaciju


6.4.11. Kvalitet prostora i opreme

Kvalitet prostora i opreme, primerenih prostornih kapaciteta (učionica, kabineta,

biblioteke, laboratorije, čitaonice i drugih prostora za kvalitetno obavljanje svoje

delatnosti koje visokoškolska ustanova poseduje), obezbeđuje se kroz njihov adekvatan

obim i strukturu. Ustanova poseduje adekvatnu i savremenu tehničku, laboratorijsku i

drugu specifičnu opremu koja obezbeđuje kvalitetno izvođenje nastave na svim

studijskim grupama i stepenima studija visokog obrazovanja.


Str. 140 (201)

Visokoškolska ustanova kontinuirano prati i usklađuje svoje prostorne

kapacitete i opremu sa potrebama nastavnog procesa i brojem studenata. Studentima i

svim zaposlenima obezbeđen je neometan pristup različitim vrstama informacija u

elektronskom obliku i informacionim tehnologijama kako bi se te informacije koristile

u naučno-obrazovne svrhe. Ustanova u svom sastavu poseduje najmanje jednu

prostoriju opremljenu savremenim tehničkim i ostalim uređajima koji studentima i

osoblju omogućavaju rad na računarima i korišćenje usluga centra za fotokopiranje,

štampanje, skeniranje, narezivanje CD i DVD materijala.

6.4.12. Finansiranje visokoškolske ustanove

Kroz kvalitet izvora finansiranja, finansijsko planiranje i transparentnost u

upotrebi finansijskih sredstava, što dovodi do finansijske stabilnosti u dužem periodu,

obezbeđuje se kvalitet finansiranja visokoškolske ustanove. Visokoškolska ustanova

ima dugoročno obezbeđena sredstva neophodna za realizaciju nastavno-naučnog

procesa i naučnoistraživačkih projekata.

Izvori finansiranja visokoškolske ustanove mogu biti:

sredstva koja obezbeđuje osnivač;

školarine, donacije, pokloni i zaveštanja;

sredstva za finansiranje naučnoistraživačkog rada;

projekti i ugovori u vezi sa realizacijom nastave, istraživanjima i

konsultantskim uslugama;

naknade za komercijalne i druge usluge;

osnivačka prava iz ugovora sa trećim licima i

drugi izvori finansiranja u skladu sa zakonom.

Visokoškolska ustanova samostalno planira raspored i namenu finansijskih

sredstava, tako da obezbeđuje finansijsku stabilnost i likvidnost u dužem periodu. Kroz

izveštaj o poslovanju i godišnji finansijski obračun visokoškolska ustanova obezbeđuje

javnost i transparentnost svojih izvora finansiranja i načina upotrebe finansijskih

sredstava.


Str. 141 (201)

6.4.13. Uloga studenata u internoj evaluaciji i proveri kvaliteta

Visokoškolske ustanove obezbeđuju značajnu ulogu studenata u procesu

obezbeđenja kvaliteta i to kroz rad studentskih organizacija i studentskih predstavnika u

telima visokoškolske ustanove, kao i kroz periodično anketiranje studenata o kvalitetu

same ustanove.

Predstavnici studenata su članovi komisije za obezbeđenje kvaliteta

visokoškolske ustanove. Studenti na odgovarajući način daju svoje mišljenje o

strategiji, standardima, postupcima i dokumentima kojima se obezbeđuje kvalitet

visokoškolske ustanove, uključujući i rezultate samovrednovanja i ocenjivanja


Obavezan element samovrednovanja visokoškolske ustanove jeste anketa kojom

se ispituju stavovi i mišljenja studenata o pitanjima iz svih oblasti koje se proveravaju u

procesu samovrednovanja, u kontrolnom procesu. Visokoškolska ustanova je obavezna

da organizuje i sprovede anketu i da njene rezultate učini dostupnim javnosti i uključi ih

u ukupnu ocenu samovrednovanja i ocene kvaliteta.

Studenti su aktivno uključeni u proces kontinuiranog osmišljavanja, relizacije

razvoja i evaluacije studijskih programa u okviru kurikuluma, kao i u razvoj metoda

ocenjivanja.

6.4.14. Sistemsko praćenje i periodična provera kvaliteta

Kontrolni proces u ravni obrazovnih procesa sa slike 10 visokoškolska ustanova

sprovodi stalnim i sistematskim prikupljanjem potrebnih informacija o obezbeđenju

kvaliteta vršenjem periodične provere u svim oblastima obezbeđenja kvaliteta.

Visokoškolska ustanova obezbeđuje sprovođenje utvrđenih standarda i

postupaka za ocenjivanje kvaliteta i obavljanje svih zadataka koje u tom procesu imaju

subjekti u sistemu obezbeđenja kvaliteta te ustanove. Ona obezbeđuje uslove i

infrastrukturu za redovno, sistematsko prikupljanje i obradu podataka potrebnih za

ocenu kvaliteta u svim oblastima koje su predmet samovrednovanja. Ustanova

obezbeđuje redovnu povratnu informaciju od poslodavaca, predstavnika nacionalne


Str. 142 (201)

službe zapošljavanja, svojih diplomaca i drugih odgovarajućih organizacija o

kompetencijama diplomiranih studenata.

Ustanova visokog obrazovanja obezbeđuje podatke potrebne za upoređivanje sa

stranim visokoškolskim ustanovama u pogledu obezbeđenja kvaliteta propisanog kroz

Bolonjski proces.

Periodičnim samovrednovanjem i proverom nivoa kvaliteta visokoškolska

ustanova proverava sprovođenje utvrđene strategije i postupaka za obezbeđenje

kvaliteta, kao i dostizanje željenih standarda kvaliteta. U periodičnim

samovrednovanjima obavezno je uključivanje rezultata anketiranja studenata.

Samovrednovanje mora da se sprovodi najmanje jednom u tri godine.

Sa rezultatima samovrednovanja visokoškolska ustanova upoznaje nastavnike i

saradnike putem katedri i stručnih organa, studente preko studentskih organizacija,

Komisiju za akreditaciju i proveru kvaliteta, i javnost.

6.5. Moralna načela i načela profesionalne etike − Etički kodeks

Kao sastavni deo sistema obezbeđenja kvaliteta, Etički kodeks visokoškolske

ustanove sardži moralna načela i načela profesionalne etike kojih se u svom

profesionalnom i javnom delovanju treba pridržavati nastavno osoblje, naučni radnici,

administrativno osoblje − jednom rečju svi zaposleni. Načela Etičkog kodeksa se na

neki način primenjuju i na studente i druge osobe koje učestvuju u radu visokoškolske

ustanove kao spoljni saradnici.

Cilj donošenja Etičkog kodeksa je promovisanje vrednosti specifičnih za rad

visokoškolske ustanove u širem smislu, kao i preduzimanje mera u slučaju povrede

Etičkog kodeksa.

Niz standarda ponašanja koji treba da budu prilagođeni potrebama

visokoškolske ustanove čine Etički kodeks. Etički kodeks obuhvata:

osnovna načela sa aspekta moralnog ponašanja;

etička pravila u nastavnom i naučnom procesu rada visokoškolske ustanove i

odredbe o sastavu i postupku tela koja prate poštovanje Etičkog kodeksa i

postupke koji se pokreću za davanje mišljenja.


Str. 143 (201)

6.5.1. Osnovna načela Etičkog kodeksa

Kad se govori o osnovnim etičkim načelima, onda se govori o:

poštovanju ljudskih prava i prava zagarantovanih Ustavom i Zakonom;

poštovanju integriteta i dostojanstva osobe;

autonomiji nastavno-naučnog rada;

načelima jednakosti;

pravu na akademsku slobodu;

načelu profesionalnosti;

poštovanju zakona i pravnih postupaka i

nedopuštenosti pravljenja diskriminacije, uznemiravanja i uticaja predrasuda na

objektivnost u radu.

6.5.2. Etička pravila u nastavnom i naučnom procesu rada

Etička pravila u nastavno-naučnom procesu rada na visokoškolskoj ustanovi su:

profesionalne obaveze u radu i napredovanje;

transparentnost i poverljivost;

neprihvatljive prakse u nastavi;

neprihvatljivo krivotvorenje, plagijat, izmišljanje i prepravljanje preporuka;

primanje mita;

sukob interesa;

javni nastupi i

odgovornost prema visokoškolskoj zajednici.

6.5.3. Tela Etičkog kodeksa

Značajan deo Etičkog kodeksa su odredbe koje definišu sastav i postupke tela

koja prate primenu Etičkog kodeksa. Sve organizacione jedinice visokoškolske


Str. 144 (201)

ustanove dužne su brinuti o poštovanju načela Etičkog kodeksa svaka u svom domenu.

Potrebno je formirati tela koja će podržavati primenu načela Etičkog kodeksa.

6.6. Mobilnost studenata i nastavnika u jedinstvenom evropskom obrazovnom

prostoru

ECTS sistem predstavlja jedinstveno vrednovanje opterećenja studenta koje se

koristi za definisanje potrebnog rada studenta radi uspešnog savladavanja jednog

predmeta, jedne godine i celog studijskog programa. Ova mera je na samom početku

Bolonjskog procesa uvedena radi ostvarivanja mobilnosti studenata. Kroz ECTS sistem

visokoškolska ustanova pored obezbeđivanja autonomije i transparentnosti ima i

jednostavan pristup inostranim programima.

ECTS sistem akumulacije bodova pomaže studentima u kretanju kroz

visokoškolske ustanove unutar grada, regije i zemlje, u kretanju između zemalja

Evrope, jer omogućava prenos prikupljenih studijskih bodova.

U procesu mobilnosti studenata visokoškolska institucija odlučuje koje će

bodove priznati iz pojedinih studijskih programa. ECTS Prepis ocena i Dodatak diplomi

pomažu priznavanju ECTS prikupljenih bodova. Zemlje potpisnice Bolonjskog procesa,

pridržavajući se osnovnih Bolonjskih principa, priznaju stečene bodove sa

akreditovanih visokoškolskih ustanova iz jedinstvenog Evropskog prostora visokog

obrazovanja.

U cilju kvalitetne primene ECTS sistema, visokoškolska ustanova objavljuje

svoj informator, Informacioni paket, na domaćem i jednom od stranih jezika. Ove

informacije kao svojevrstan vodič za domaće i strane studente usmeravaju, informišu i

podržavaju sadašnje i potencijalne studente, akademsko osoblje i partnere iz zemlje i

inostranstva, pomažu studentu da se odluči za studije na određenoj visokoškolskoj

ustanovi.

Informator mora biti dostupan svim studentima i ostalim zainteresovanim u

pisanom obliku i na Web stranici ustanove. Informacioni paket mora biti sveobuhvatan

i da pruži dovoljno informacija o:

visokoškolskoj ustanovi;


Str. 145 (201)

studijskim programima koji vode ka diplomi i

opštim podacima za studente.

Informacioni paket studentima i njihovim mentorima svojim sadržajem pruža

dovoljno podataka za pravilan izbor studijskog programa u međuuniverzitetskoj

razmeni.

Student koji želi da svoje studije nastavi na nekoj drugoj visokoškolskoj

ustanovi po modelu razmene, treba da:

popuni prijavu u kojoj navodi na koju visokoškolsku ustanovu želi da ide i koji

studijski program je odabrao i

potpiše Ugovor o učenju sa matičnom institucijom i domaćin institucijom nakon

postignutog međusobnog dogovora i pre odlaska studenta na studije.

6.6.1. ECTS koordinatori i savetnici

Svaka visokoškolska ustanova koja se svojom strategijom obezbeđenja kvaliteta

želi visoko pozicionirati u jedinstvenom evropskom obrazovnom prostoru imenuje

ECTS koordinatora koji je odgovoran za implementaciju ECTS načela i mehanizama

unutar konteksta prenosa i akumulacije bodova. ECTS koordinator nadgleda

mehanizme za pravilno korišćenje ECTS alata.

Koordinator je kontakt osoba za studente i akademsko osoblje visokoškolske

ustanove i bavi se stručnim i akademskim aspektima ECTS sistema, zadužen je za sve

propisane procedure i dokumente koji podržavaju mobilnost, kao što su Dodatak

diplomi, Prepis ocena i Ugovor o učenju.

ECTS koordinator je i savetnik i deo je tima koji promoviše Bolonjski proces u

cilju pružanja saveta o primeni različitih aspekata reformskog procesa.

6.6.2. ECTS etiketa

Visokoškolska ustanova koja pravilno primenjuje ECTS sistem u svim svojim

studijskim programima, aplicira za ECTS etiketu (eng. ECTS Label Criteria). ECTS

etiketa povećava atraktivnost i rejting visokoškolske ustanove. Da bi aplicirala za ECTS

etiketu, ustanova mora ispuniti sledeće uslove:


Str. 146 (201)

omogućen pristup Informacionom paketu na Web stranici;

ispravno korišćenje ECTS bodova u skladu sa opterećenjem studenta i

korektno upotrebljavanje Prepisa ocena i Ugovora o učenju.

ECTS etiketa je svojevrstan sertifikat koju visokoškolska ustanova poseduje i

važi tri akademske godine. ECTS kordinatori, savetnici nadgledaju rad ustanove u

smislu poštovanja uslova pod kojim je ECTS etiketa dodeljena, jer u suprotnom etiketa

može biti oduzeta.

Visokoškolska ustanova koja poseduje ECTS etiketu ima mogućnost učešća u

projektima u kojima se doživotnom učenju implementira ECTS sistem.

6.6.3. Dodatak diplomi i Zajednička diploma

Dodatak diplomi se prilaže uz određenu diplomu, komplementaran je izdatoj

diplomi i dodatno objašnjava kvalifikaciju stečenu tom diplomom. Korektno popunjen,

ovaj dokument pruža sve informacije za procenu bilo kojeg ciklusa studija. Dodatak

diplomi je napisan i na jednom od evropskih jezika. Sadržaj Dodatka diplome su

informacije kojima se poboljšava transparentnost i akademsko priznavanje

kvalifikacija. Dokument opisuje prirodu, nivo, kontekst, sadržaj i status studijskog

programa koji je diplomac uspešno završio.

Visokoškolska ustanova koja ispravno izdaje Dodatak diplomi svakom

diplomcu i promoviše je među studentima i u društvu, može dobiti Etiketu Dodatak

diplomi (eng. Diploma Supplement Label Criteria).

Etiketa Dodatak diplomi važi tri akademske godine i njeno posedovanje

pridonosi povećanju ugleda visokoškolske ustanove i pokazuje da je ona pouzdan

partner.

Zajednička diploma je još jedna komponenta u okviru stečenih kvalifikacija.

Zajedničku diplomu izdaju najmanje dve visokoškolske ustanove koje su usaglasile

svoje studijske programe, čime promovišu mobilnost i jedinstveni Evropski prostor



Str. 147 (201)

6.7 Informacioni sistem visokoškolske ustanove

Kao sastavni deo sistema informisanja visokoškolske ustanove, integralni

informacioni sistem daje kvalitet obrazovnom procesu i procesu kontrole kvaliteta


Savremena visokoobrazovna institucija permanentno unapređuje rad svih svojih

službi. Kvalitet usluga visokoškolske institucije, pored kvaliteta nastavnog procesa,

sastoji se i od kvaliteta usluga svih delova organizacione strukture institucije.

Važan modul ovakvog sistema, u kontekstu promovisanja mobilnosti studenata i

obezbeđenja sistema kvaliteta, jeste Web stranica na kojoj se nalaze sve potrebne

informacije o visokoškolskoj ustanovi i njenim studijskim programima.

Preduslov kreiranja i implementacije integralnog informacionog sistema je

standardizacija procesa nastave i administrativnih poslova.

Integralni informacioni sistem visokoškolske ustanove je mrežno orijentisan

modularni sistem za obradu podataka i komunikaciju. Moduli sistema se grupišu u

javne module i interne module kojima pristupaju samo ovlaštene osobe. Mogući pristup

pojedinim modulima putem Interneta olakšava administrativne poslove studenata,

nastavnog i nenastavnog osoblja.

Studenti on-line, putem Interneta, vrše upis na studije, prijavljuju ispite, dobijaju

potvrde za razne namene, proveravaju raspored nastave i ispita.

6.7.1. Učenje na daljinu

Važna komponenta integralnog informacionog sistema je podrška učenju na

daljinu.

U poglavlju 6.1. prikazan je model fakulteta informacionih tehnologija u kojem

se pored konvencionalnog procesa obrazovanja implementira i učenje na daljinu.

Pristup obrazovnom procesu postiže se putem smart kartice sa biometrijskim podatkom

otiska prsta koja daje jedinstvenu i skoro stopostotnu sigurnost identifikacije.

Kvalitet obrazovnom procesu daje i siguran sistem učenja na daljinu kojim su

minimizirana vremenska i prostorna ograničenja, čime se proces učenja približio


Str. 148 (201)

velikom broju ljudi. Učenje na daljinu studentu omogućava praćenje izabranog

studijskog programa sa udaljene lokacije.

Web sajt visokoškolske ustanove sadrži sve neophodne informacije o

polaznicima, nastavnicima i kursevima, a veoma važan deo Web sajta je elektronska

oglasna tabla koja pored neophodnih obaveštenja, učesnicima učenja na daljinu

omogućava njihovu međusobnu komunikaciju. Ono što Web sajt visokoškolske

ustanove čini neophodnim u učenju na daljinu, jesu interaktivne diskusione grupe,

sinhrone, on-line, i asinhrone, bazirane na e-mail komunikaciji.

U predstavljenom modelu fakulteta informacionih tehnologija primenjuje se

sinhroni i asinhroni model učenja na daljinu. Pristup sistemu je zaštićen. Student

pristupa sistemu učenja na daljinu kod svoje kuće ili u testnim centrima visokoškolske

ustanove. Ukoliko student koristi sistem učenja na daljinu samo za slušanje nastave

prijavljuje se u sistem samo svojim PIN kodom i lozinkom. U slučaju polaganja ispita

na visokoškolskoj ustanovi ili u njenom dislociranom testnom centru koristi se

infrastruktura koja podržava biometrijsku smart karticu. Ovakav sistem pristupa ispitu

obezbeđuje kvalitet u proveri znanja i povećava kredibilitet visokoškolske ustanove.

Jedan od metoda proučavanja teme u sistemu učenja na daljinu prikazan je na

slici 13.

Slika 13. Proučavanje teme u sistemu učenja na daljinu


Str. 149 (201)

Na slici 14 prikazana je generalna logička struktura učenja na daljinu u kojem

su aktivni učesnici i studenti i nastavnici. Svaki nastavnik snima svoja predavanja koja

su dostupna svim upisanim studentima.

Slika 14. Šematski prikaz logičke strukture učenja na daljinu

6.7.2. Biometrija i smart kartica

Od početka civilizacije identifikacija ljudskog tela bila je krucijalna u stvaranju

ljudskog društva. Stoga je identifikacija osobe integralni deo infrastrukture koja

podržava finansijsko poslovanje, brigu o ljudskom zdravlju, učenje na daljinu,

komunikacije, sudstvo, granične službe i još mnoge oblasti.

Kako društvo postaje elektronski povezano i predstavlja veliku globalnu

zajednicu, neophodno je omogućiti pouzdano prepoznavanje udaljene osobe metodom

automatskog prepoznavanja. Predstavnici takve surogat identifikacije su lozinke, koje

se pretežno koriste kao elektronska kontrola pristupa, i kartice, najčešće korišćene u

bankarskim aplikacijama i aplikacijama uprave. Kartice i lozinke mogu koristiti i druge


Str. 150 (201)

osobe osim onih kojima su dodeljene, čime se ne obezbeđuje jedinstveno

prepoznavanje osobe.

Moćni Bil Gejts je izjavio: „Katkad me ljudi pitaju u kojoj oblasti bih radio da

nisam u oblasti računarstva. Mislim da bih radio u biotehnologiji. U naredne dve

decenije očekujem vrtoglavi napredak u medicini koji će nas ostaviti bez daha, a centar

tog progresa je istraživanje u biotehnologiji.“80

Biometrija koja upućuje na automatsko prepoznavanje osobe na osnovu njene

distinktivne anatomske karakteristike i njenih karakteristika ponašanja, može postati

esencijalna komponenta efektivnog prepoznavanja osobe.

Biometrijske komponente efektivnog rešenja u prepoznavanju osobe se ne mogu

zajednički koristiti od strane više osoba, ne mogu se deliti niti izgubiti, one suštinski

predstavljaju telesni identitet osobe.

Biometrija predstavlja automatske metode identifikacije osobe bazirane na

fizičkim karakteristikama ili na ponašanju.

Biometrija nije samo fascinantno područje istraživanja u prepoznavanju

uzoraka, već je i tehnologija koja može obezbediti sigurnije društvo, može da redukuje

provere i predstavlja jednostavan odnos čovek − mašina, obezbeđujući tri osnovne

funkcionalnosti:

Pozitivnu identifikaciju − da li je osoba poznata sistemu prepoznavanja. U

ovom slučaju je visoka pouzdanost prepoznavanja, po principu prihvati ili

odbaci prezentovanu identifikaciju upoređivanjem ponuđenog uzorka sa

uzorcima u sistemu. Ova metoda se primenjuje u mnogim aplikacijama, pa i u

sistemima koji podržavaju učenje na daljinu.

Identifikaciju širokog opsega − da li se osoba nalazi u bazi podataka. Ponuđeni

biometrijski uzorak se proverava u velikoj bazi podataka u kojoj se može

nalaziti i preko milion zapisanih uzoraka. Primenjuje se kod aplikacija ličnih

karata, vozačkih dozvola, potrage za nestalim osobama. Ovakav sistem

80 Times, New York, 18. juni 1996. godine


Str. 151 (201)

podržava veliki protok informacija uz što je moguće manje kontrole od strane

čoveka.

Proveravanje, trijaža − da li je to tražena osoba. Ova funkcionalnost se

primenjuje kao sistem sigurnosti na aerodromima i u svim aplikacijama za

sigurnost i praćenje.

Ni sistem identifikacije širokog opsega niti sistem trijaže ne mogu se

implementirati bez podrške raznih metoda biometrije.

Prošlo je više od jednog veka od kada je Alfons Bartiolion [114] prvi došao na

ideju i praktično je primenio, da biometrijske pokazatelje koristi kod identifikacije

osobe.

Dizajniranje kompleksnog biometrijskog sistema sastoji se od tri osnovna

zahteva:

tačnost;

veličina baze podataka i

iskorišćenost.

Bilo koji pouzdan sistem prepoznavanja osoba mora uključiti biometrijske

komponente. Biometrija ima važnu ulogu u aplikacijama za prepoznavanje uzoraka.

Postoji mnoštvo korisnih biometrijskih rešenja primenjenih u praksi.

Problem prepoznavanja kroz istoriju bio je neuhvatljiv i neshvaćen u smislu

ulaganja napora za postizanje zadovoljavajućih rešenja. Pored toga, sve dok je čovek

prepoznavao osobu sa velikom tačnošću, biometrija se smatrala nepotrebnom.

Preduslov za biometrijsko prepoznavanje je kreiranje baze podataka sa

uzorcima koji će služiti za upoređivanje i, konačno, za prepoznavanje.

Identifikacija je prepoznavanje upoređivanjem sa uzorcima iz baze podataka,

upoređivanjem jedan sa mnogo.

Verifikacija je potvrđivanje identiteta upoređivanjem jedan prema jedan

metodom. Ova metoda se najčešće koristi kod pristupa računarskim mrežama.


Str. 152 (201)

Smart kartica je kartica standardnih dimenzija sa ugrađenim čipom, integralnim

kolima koja mogu da obrađuju informacije. Ova kartica je prepoznata kao jedan od

najsigurnijih i najpoznatijih oblika elektronske identifikacije. Dodavanjem

biometrijskog podatka na smart karticu povećava se sigurnost identifikacije. Biometrija

se smatra esencijalnom tehnologijom kod definisanja sigurnog sistema identifikacije,

jer obezbeđuje najviši stepen tajnosti kod verifikacije identiteta.

Na slici 15 prikazan je uticaj smart kartice i biometrije na sigurnost

identifikacije.

Slika 15. Uticaj smart kartice i biometrije na sigurnost

Smart kartica je projektovana tako da zaštiti podatke koje sadrži, najčešće

zahteva PIN kod (engl. Personal Identification Number), radi verifikacije identiteta

korisnika kartice pre odobravanja pristupa informacijama na kartici.

Kompjuterski čip na kartici zahteva čitač smart kartice da bi komunikacija sa

kompjuterskom platformom bila moguća. Primenjuje se posebna tehnologija za zaštitu

sadržaja čipa. Biometrija podiže nivo zaštite sistema smart kartice i predstavlja veoma

pouzdano rešenje sa aspekta privatnosti.

Na slici 16 prikazan je mogući model sistema za personalnu verifikaciju

identiteta.


Str. 153 (201)

Slika 16. Model sistema za personalnu verifikaciju identiteta

Otisak prsta je idealan akreditiv za logičku kontrolu pristupa mreži računara jer

obezbeđuje stalnu zaštitu kartice. Na smart kartici se memorišu šabloni uzoraka otiska

prsta čime se obezbeđuje njihova prenosivost i potvrda identiteta vlasnika kartice

metodom uparivanja. Sistem kojem se pristupa smart karticom sa biometrijskim

identifikatorom, na ulazu ima čitač kartice.

Među biometrijskim tehnikama, identifikacija na bazi otiska prsta je najstarija

metoda koja je uspešno korišćena u brojnim aplikacijama. Jedinstvenost otiska prsta

predstavljena je vijugama, petljama, lukovima, odnosno sitnim detaljima na koži prsta.

Skoro da ne postoji greška kod identifikacije.

Otisak prsta je biometrijski identifikator koji se ne može falsifikovati. Čak ni

blizanci nemaju iste otiske prsta. Časopis „Scientific American“ je 1911. godine


Str. 154 (201)

napisao da se dva ista otiska prsta mogu pojaviti jednom u 1048 godina. Evidentno je da

su provedena ispitivanja pokazala da je sistem koji koristi otisak prsta najpouzdaniji sa

više aspekata81.

Biometrijski podatak je jedinstven za svaku osobu. Lozinka ili PIN broj može se

zaboraviti, kartica se može izgubiti, ali biometrijski podatak se ne gubi i niko drugi ga

ne može koristiti za pristup sistemu.

U ovom radu se ne govori o samom principu prepoznavanja uzoraka, o principu

prepoznavanja otiska prsta. Ovaj biometrijski elemenat je dovoljno posmatrati kao

jedinstveni sigurnosni ključni podatak za identifikaciju pristupa sistemu učenja na

daljinu ili nekom drugom aplikativnom sistemu.

U cilju efikasne mobilnosti studenata potrebno je kreirati smart karticu studenta

tako da pored Prepisa ocena, Ugovora o učenju i Informacionog paketa sadrži i

biometrijski podatak nosioca smart kartice.

Struktura sadržaja informacija na smart kartici se standardizuje u cilju

mobilnosti, jednostavnog korišćenja kartice u Evropskom prostoru visokog

obrazovanja.

Ovakav model se može usvojiti kao standard Evropskog prostora visokog

obrazovanja zbog sadržaja koji je memorisan na kartici, a koji je već strukturno

propisan kroz principe Bolonjskog procesa:

Prepis ocena;

Dodatak diplomi;

Ugovor o učenju i

Informacioni paket visokoškolske ustanove studenta ili diplomca.

81 http//:biolab.csr.unibo.it


Str. 155 (201)

7. ZAKLJUČAK

Moje istraživanje u doktorskoj disertaciji posvećeno je reševanju problema

pozicioniranja visokoškolskih ustanova u kontekstu procesa reforme visokog

obrazovanja u svetu, a posebno na području Evrope, odnosno Evropske unije.

Istraživanje je potvrdilo da je visoko obrazovanje briga kako države same po sebi, tako

i Evrope. Visoko obrazovanje je suočeno sa izazovima i poteškoćama kako u pogledu

finansiranja i jednakih uslova studiranja, tako i u pogledu usavršavanja nastavnog

osoblja, povećanja i obezbeđenja kvaliteta obrazovanja i istraživanja, konkurentnosti

diplomaca na tržištu rada i uspostavljanja međunarodne kompetencije. Nove

tehnologije su novi izazov visokom obrazovanju sa aspekta načina na koje se znanje

stiče, plasira, kako se znanju može pristupiti i kako se znanje može kontrolisati. Visoko

obrazovanje nije obavezno obrazovanje, ali se ono stimuliše znajući vrednost znanja

visokoobrazovanih ljudi i mora biti prihvaćeno kao proizvodni proces, proces u čijem

centru je student.

Prvi moj doprinos je u pronalaženju, odabiru, klasifikaciji, kritičkoj analizi i

prezentovanju relevantnih dokumenata iz obimne građe koja se odnosi na Bolonjski

proces i obrazovanje za 21. vek. Analizirala sam međusobne veze izabranih

dokumenata iz oblasti visokog obrazovanja i širih društvenih promena koje karakterišu

fenomen globalizacije i društvo znanja sa posebnim akcentom na značaj i ulogu

informaciono-komunikacionih tehnologija u tom društvu. Napredak društva

podrazumeva i dalji razvoj obrazovanja uopšte, a posebno visokog obrazovanja.

Drugi moj naučni doprinos odnosi se na analizu evropskog procesa visokog

obrazovanja i identifikaciju ključnih parametara ovog, Bolonjskim procesom

projektovanog, jedinstvenog Evropskog prostora visokog obrazovanja. O ovim

parametrima se mora voditi računa kod modeliranja i implementacije visokoškolske

ustanove koja mora biti kompatibilna sa Evropskim prostorom visokog obrazovanja

ukoliko želi da postane njegov integralni deo. Osobine ovog jedinstvenog obrazovnog

prostora, na koje sam posebno obratila pažnju, esencijalne su u procesu evaluacije, u

procesu obezbeđenja kvaliteta i u procesu akreditacije visokoškolske ustanove i njenih

studijskih programa.


Str. 156 (201)

U radu sam eleborirala važnost koncepta mobilnosti studenata i nastavnika kao

jedne od vezivnih komponenti jedinstvenog Evropskog prostora visokog obrazovanja

omogućenog prethodnim uvođenjem ECTS sistema, Evropskog sistema prenosa

bodova, i standardizovanim ciklusima akademskog obrazovanja u ukupnom trajanju od

osam godina. U sklopu koncepta mobilnosti, posebno sam obradila i eksplicitno

postavila veze između dokumenata koji podržavaju koncept mobilnosti, a to su

Informacioni paket, Dodatak diplomi, Ugovor o učenju i Prepis ocena.

Analizirajući neke razloge koji su doveli do reformskih procesa u oblasti

visokog obrazovanja, uvidela sam značaj i ulogu sistema studija na daljinu u

visokoobrazovnom procesu i procesu doživotnog učenja.

Značajan moj doprinos je u delu doktorske disertacije koji obrađuje

problematiku pozicioniranja visokoškolske ustanove iz oblasti informacionih

tehnologija. Prikupila sam i kritički predstavila najvažnije izvore koji obrađuju problem

kreiranja i implementacije aktuelnih studijskih programa iz oblasti računarstva.

Sintemom svih prethodno elaboriranih elemenata esencijalnih za uspostavljanje

i održavanje visokoškolske ustanove iz oblasti učenja o informacionim sistemima i

tehnologijama u jedinstvenom Evropskom prostoru visokog obrazovanja − EHEA, dala

sam konzistentan predlog rešenja slučaja izučavanja fakulteta informacionih

tehnologija. Istakla sam aspekte studijskih programa, kao i sistema obezbeđenja

kvaliteta koji je u većini postojećih obrazovnih sistema zapostavljen. Sistem

obezbeđenja kvaliteta je detaljnije elaboriran i predstavlja moj značajan doprinos u

doktorskoj disertaciji. Stoga sam posebnu pažnju posvetila moralnim načelima i

načelima profesionalne etike. Predloženo rešenje sadrži i praktične aspekte koncepta

mobilnosti.

Naučni i stručni doprinos u doktorskoj disertaciji je u delu koji obrađuje

integralni informacioni sistem visokoškolske ustanove, posebno mogućnost

implementacije novih tehnoloških rešenja, smart kartice, koja koristi biometrijske

podatke u realizaciji sistema studija na daljinu i koncepta mobilnosti studenata.


Str. 157 (201)

8. LITERATURA I URL LINKOVI

Literatura:

1. Universal Declaration of Human Rights, United Nations 1948

2. Magna Charta Univerisitatum, Bolonja, 1988.

3. Sorbonne Joint Declaration, Joint declaration on harmonization of the

architecture of the European higher education system, Paris, 1998

4. The Bologna Declaration on the European space for higher education, Bologna

1998

5. Zoran Ž. Avramović, Miroslav M. Stojković, Stanislav D. Stanković:

„Ingenieurausbildung fuer die Jugoslawischen Eisenbahnen“, Signal+Draht,

Tetzlaff Verlag, Hamburg, 88 (1996), 7/8, 31-34.

6. Zoran Ž. Avramović, Miroslav M. Stojković: „Univerzitet u funkciji

obrazovanja inženjera za potrebe železnice“, Osmi kongres Saveza inženjera i

tehničara Jugoslavije, Beograd, Tehnika 52 (1997) 9-10, strana 54-57.

7. Zoran Ž. Avramović, Stanislav D. Stanković, Miroslav M. Stojković:

„Obrazovanje kadrova telematičke struke za potrebe železnice“, Zbornik radova

simpozijuma: Multidisciplinarni pristup usklađenosti ljudskih potencijala sa

zahtevima razvoja železnice i Železnice 51 (1995), 9, strana 965-969.

8. Zoran Ž. Avramović: „Računarstvo u nastavi na Univerzitetu u Beogradu“,

Međunarodna konferencija: Pravci razvoja Univerzitetske nastave, Univerzitet

DIIT, Dnjepropetrovsk, Ukrajina (1998), 25-30.

9. Zoran Ž. Avramović i drugi: Harmonisation of Higher Education in

Telecommunications, Stability Pact funds, Technical University of Sofia,

Faculty of Communication Technologies, Sofija, Bugarska, 2001. godine.

10. Zoran Ž. Avramović i drugi: Studija programa razvoja kadrova ŽTO-a Priština

za period do 2005. godine, Saobraćajni fakultet − Institut Saobraćajnog

fakulteta, Beograd, 1984. godine

11. Čović, B. Retorika, str 21, Banja Luka, 2007

12. T. Friedman (1999): The Lexus and the Olive Tree, Understanding

globalization, Farrar Straus Giroux, New York.

13. Flach, M The Information Society: The Role of Networks and Information


Str. 158 (201)

14. Evropski univerzitet 2010, AAOM 2001

15. The Virtual University. Models and Messages/Case Studies, UNESCO

Publishing/IIEP, May 2003

16. V. Pantovic, S. Dinic, D. Starcevic, Business and Internet Technologies –

Introduction to Digital Economy, (Belgrade, Sebia: Energoprojekt, 2002.)

17. D. Tapscott, The Digital Economy - Promise and Peril in the Age of Networked

Intelligence, (McGrow-Hill, 1995)

18. D. Tapscott, A. Lowy, D. Ticoll, Blueprint to the Digital Economy - Creating

Wealth in the Era of EBusiness, (McGraw-Hill, 1998.)

19. V. Pantovic, S. Dinic, Lifelong Learning and New Technologies in

Energoprojekt, Energoprojekt Journal, No. 9, Yugoslavia, Belgrade, 1999, 37-

43.

20. T. Stewart, Intellectual Capital, (Currency and Doubleday, New York, 1997.)

21. D. Tsichritzis, Reengineering the University, Communications of the ACM,

Vol. 42, No. 6, June 1999, 93-100.

22. B. Furht, Handbook of Internet and Multimedia Systems and Applications,

(CRC Press & IEEE Press, 1999.)

23. S. Alessi, S. Trollip, Multimedia for Learning, (Allyn & Bacon 2001).

24. C. McCormack, D. Jones, „Web-Based Education System“, John Wiley & Sons,

1997.

25. V. Pantovic, N.Lazovic, D. Starcevic, The Role of Software Agents in

Distributed Virtual University, Proc.SNPD ‘00, Reims, France, May, 2000, 85-

89.

26. V. Pantovic, D. Starcevic, N. Lazovic, I. Uros, Corporate Virtual University

and Software Agents, Proc. ICEUT 2000, World Computer Congress, Beijing,

China, August, 2000, p. 263.

27. V. Pantovic, N. Lazovic, D. Starcevic, Improved Indexing for Distributed

Virtual University, Proc. IEEE Frontiers in Education Conference 2000, Kansas

City, MO, USA, October, 2000.

28. M. Davydov, Corporate Portals and E-Business integration, (McGraw-Hill

Companies, 2001).


Str. 159 (201)

29. S. Mellor, K. Scott, A. Uhl, D. Weise: MDA Distilled: Principles of Model-

Driven Architecture, (Addison Wesley Professional, 2004.)

30. C. Larman: Applying UML and Patterns: An Introduction to Object-Oriented

Analysis and Design and Iterative Development, Third Edition, (Addison

Wesley Professional, 2004.)

31. Bourgeois, E, Higher Education and research for ERA: Current trends and

challenges for the near future, Brussels, European Commision, 2002

32. Martin, E. Changing academic work: Developing the Learning Univerity,

Buckingham, UK: Society for research into Higher Education and Open

University Press, 1999

33. Van Damme, D. Standards and indicators in institutional and programme

accreditation in higher education. A conteptual framework and proposal. Paris:

UNESCO/CEPES, 2003.

34. American Federation of Teachers. (2000). Distance Education: Guidelines for

Good Practice. Washington, DC: AFT (AFL-CIO)

35. American Federation of Teachers. (2001). Is Online Education off Course? New

AFT Report Proposes Standards for Online Colleges. Press Release.

Washington, DC: AFT (AFL-CIO).

36. Bates, A. (2000). Managing Technological Change. San Francisco: Jossey-Bass

Higher and Adult education Series.

37. Berge, Z. (2001). Sustaining Distance Training: Integrating Learning

Technologies into the Fabric of the Enterprise. San Francisco: Jossey-Bass.

38. Bindé, J. (1998). Communication and Intelligence: Distance education and

culture, Futures 30(8), 843 – 851.

39. Bloom, B. (1964). Taxonomy of Educational Objectives: The classification of

educational goals. New York: Longman.

40. Eaton, J. (2000). Core Academic Values, Quality, and Regional Accreditation:

The challenge of distance learning. Washington, DC: Council for Higher

Education Accreditation.

41. Gibson, C. C. (1998). Distance Learners in Higher Education. Madison, WI.:

Atwood


Str. 160 (201)

42. Gilbert, S. D. (2001). How to be a Successful Online Student. New York:

McGraw-Hill

43. Innovations in Distance Education. (1998). An Emerging Set of Guiding

Principles and Practices for the Design and Development of Distance

Education. University Park, PA: Pennsylvania State University.

44. Institute for Higher Education Policy. (2000). Quality on the Line: Benchmarks

for success in Internet-based distance education. Washington, DC: IHEP.

45. Institute for Higher Education Policy. (1999). What’s the Difference? A Review

of Contemporary Research on the Effectiveness of Distance Learning in Higher

Education. Washington, DC: IHEP.

46. Keegan, Desmond. (2000). Distance Training: Taking stock at a time of change.

London: Routledge: Falmer.

47. National Education Association. (2001). Focus on Distance Education. Update

7(2).

48. Schank, R. (2002). Designing World Class e-Learning. New York: McGraw-

Hill.

49. Smith, S. (1999). An Overview of Internet-Based Education: Challenges facing

online education providers. Berkeley, CA.: E-Curriculum Corporation.

50. Southern Regional Education Board (2000-2001). Essential Principles of

Quality: Guidelines for Web-based courses for middle grade and high school

students. Atlanta, GA: SREB Educational Technology Cooperative.

51. Toffler, A. (1970). Future Shock. New York: Random House

52. University of Illinois. (1999). Teaching at an Internet Distance: The pedagogy

of online teaching and learning. Chicago, IL.:Faculty Seminar

53. Wahlstrom, C., Williams, B., and Shea, P. (in press). The Successful Distance

Learning Student. Belmont, CA: Wadsworth.

54. Western Interstate Commission for Higher Education. (2001). Best Practices for

Electronically Offered Degree and Certificate Programs. Boulder, CO:

WICHE.

55. Main_doc/980525SORBONNE_DECLARATION.PDF

56. S. Hartad. Maximizing Research Impact by Maximizing Research Access Open

Access Archivangelism Friday, March 3. 2006


Str. 161 (201)

57. A. Bernuy. Collaborative Model in e-Learning, WCC 2006. 19th IFIP WORLD

COMPUTER CONGRESS. Santiago de Chile 2006.

58. Murtha Baca, Introduction to metadata : pathways to digital information (Los

Angeles, Calif.: Getty Information Institute, 1998).

59. James Rumbaugh , Ivar Jacobson , Grady Booch, The Unified Modeling

Language reference manual (Essex, UK: Addison-Wesley Longman Ltd.,

1998).

60. Colin Smythe, Frank Tansey, Robby Robson, IMS Learner Information Package

Best Practice & Implementation Guide, IMS Global Learning Consortium,Inc.,

2001.

61. ADL Technical Team, Sharable Content Object Reference Model (SCORM),

Advanced Distributed Learning (ADL), 2004.

62. Mark Norton, Jutta Treviranus, IMS Learner Information Package Accessibility

for LIP Best Practice and Implementation Guide, IMS Global Learning

Consortium, Inc., 2003.

63. Dillenbourg P., What do you mean by collaborative learning?, Collaborative-

learning: Cognitive and Computational Approaches, (Oxford: Elsevier, 1999, 1-

19).

64. C. Counterman et al, Sakai Java Framework, Technical Report Sakai Project,

2005. Available in: http://cvs.sakaiproject.org/release/1.5.1/docs/Sakai-Java-

Framework-1.5.0.pdf

65. D. Beder et al. The Tidia-AE Portifolio Tool: a case study of its development

following a component-based layered architecture. II Workshop Tidia FAPESP,

2005.

66. D. F. Ferraiolo, Proposed NIST Standard for Role-Based Access Control. ACM

Transactions on Information and System Security, 4 (3), 2001, 224–274.

67. G. Bressan et al., Tool Manager, Tool Interface and Metadata for Tidia-ae

Learning Management System. II Workshop Tidia FAPESP, 2005.

68. JISC E-Learning Focus. Available in: http://www.elearning.ac.uk/elp

69. JISC E-Learning Framework. Available in:

http://www.elframework.org/framework/


Str. 162 (201)

70. L. Zaina et al. Designing the student interaction in eletronic learning. II

Workshop Tidia FAPESP, 2005.

71. L. Zaina et al. Designing the student interaction in eletronic learning. II

Workshop Tidia FAPESP, 2005.

72. M. J. Norton, The Sakai Architecture, NERCOMP Workshop. Sakai Special

Interest Group, 2004. Available in:

http://www.sakaiproject.org/documents/Nercomp9-23-04.pdf

73. Open Knowledge Initiative, O.K.I. ArchitecturalConcepts (Draf). Available in:

http://okicommunity.mit.edu/staticpages/index.php?page=docOKI 2003.

74. Open Knowledge Initiative. Available in: http://www.okiproject.org/.

75. S. Britain, A Review of Learning Design: Concept, Specifications and Tools.

JISC E-learning Pedagogy Programme, 2004. Available in:

http://www.jisc.ac.uk/uploaded_documents/ACF83C.doc.

76. Service Oriented Architecture Portal. Available in: http://www.service-

rchitecture.com/index.html.

77. Tidia-ae Portal. Available in: http://www.tidia.fapesp.br/portal. (španski)

78. IEEE Learning Technology Standards Committe (LTSC).Draft Standard for

Learning Object Metadata. Final Draft,

http://ltsc.ieee.org/wg12/files/LOM_1484_12_1_v1_Final_Draft.pdf .

79. POLSANI, P. R. Use and Abuse of Reusable Learning Objects. Journal of

Digital Information, v. 3, n. 4, Article No.164, 2003.

80. Mikulecká, J.;Poulová, P..The Innovative Teaching Methods in the Databases

Courses on FIM UHK. University of Hradec Králové. Czech Republic.

81. IEEE LTSC P1484.12.1 Learning Object Metadata (LOM) specification,

version 1.0 ,Ed: Draft 6.4, August 2002.

82. Sutton, S.; Mason, J.. The Dublin Core and Metadata for Educational

Resources. Proceedings of the International Conference on Dublin Core and

Metadata Applications, October 2001.

83. Baruque, C.B. and MELO, R.N. Using Data Warehousing and Data Minining

Techniques for the Development of Digital Libraries for LMS. Proceedings of

the IADIS International Conference. Madrid, Spain. 6-9 October 2004.


Str. 163 (201)

84. Vladoiu, M. Learning Objects need badly Instructional Digital Libraries

Support; Informatics in Education International Journal Vol. 2, No. 2, 291-316.

85. Muramatsu, Brandon; Manduca, Cathryn A; Mardis, Marcia; Lightbourne,

James H; McMartin, Flora P. Panel: The National SMETE Digital Library

Program.

86. Mikulecka, J, e-DILEMA – Socrates Project No 90683-CP-1-2001-Minerva,

University of Hradec Králóve, Czech Republik. Roma, september 2003.

87. Dublin Core Metadata Initiative. Dublin Core Metadata Element Set, Version

1.1: Reference Description, July 1999.

88. Cooley, R., Mobasher, B., Srivastava, J.; Web Mining:Information and Pattern

Discovery on the World Wide Web, 1997,

89. Fayyard, U.; Piatetsky-Shapiro, G. and Padraic, S. From Data mining to

Knowledge Discovery in Databases. American Association for Artificial

Intelligence, 1996, pp. 37-54.

90. Peña, J.; Lozano, J. and Larrañaga, P. An Empirical Comparison of Four

Initialization Methods for the K-Means Algorithm. Pattern Recognition Letters,

Vo. 20, 1999, pp. 1027-1040

91. A.S.C. Leh, & A. Jobin, Striving for Quality Control in Distance Education,

Computers in Schools 19(3/4), 2002, 88-102.

92. B.S. Trice, Why Teach Online? Proc. E-Learn World Conference on E-

Learning in Corporate, Government, Healthcare, & Higher Education,

Phoenix, 2003.

93. W. Lan, M.K. Tallent-Runnels, W. Fryer, J. Thomas, S. Cooper, & K Wang, An

examination of the relationship between technology problems and teaching

evaluation of online instruction, The Internet and Higher Education, 6(4), 2003,

365-375.

94. A.P. Roval, A practical framework for evaluating online distance education

programs. The Internet and Higher Education, 6(2), 2003,109-124.

95. R. Hill & P. Serdyukov, Accelerated online methodology courses: Their

structure, procedures, and implementation issues, Proc. Commission for

Accelerated Programs Conference, Chicago, 2005.


Str. 164 (201)

96. Y. Yang & L.F. Cornelius, Preparing Instructors for Quality Online Instruction,

Online Journal of Distance learning Administration, 8(1), 2005.

97. P. Serdyukov & R. Hill, Building Relationships: A Model for Faculty Online

Professional Development Communities, Proc. E-Learn World Conference on

Elearning in Corporate, Government, Healthcare, & Higher Education,

Vancouver, B.C., 2005.

98. L. A. Heaton, R. Pauley & R. Childress, Quality Control for Online Graduate

Course Delivery: A Case Study, Computers in the Schools, 19(3/4), 2002, 103-

114.

99. P. Deubel, Learning from Reflections-Issues in Building Quality Online

Courses. Online Journal of Distance Learning Administration, 6(3), 2003.

100. N. Bowling, K. Ries, & L. Ivanitskaya, How effective are compressed

courses? On Target, 1(3),2002.

101. P. Serdyukov & N. Serdyukova, N., Intensive short term learning: some

approaches to contemporary adult education. Int. J. Cont. Engineering

Education and Lifelong Learning, 14(1/2), 2004, 58-67.

102. C. Greiner, N. Serdyukova, I. Subbotin, I. & P.Serdyukov, P., A changing

paradigm of adult learning: Accessible, accelerated, adaptable, applicable.

Proc.WCCE World Conference on Computers in Education,Cape Town, 2005.

103. I. Kabakci & H.F. Odabasi, H.F., Evaluation of an Online Faculty

development Course from the Point of View of Participants. Proc. E-Learn

World Conference on E-Learning in Corporate, Government Healthcare, &

Higher Education, Washington, D.C., 2004.

104. Computing Curricula 2005, The Overwiev Report, ACM, IEEE, 2006

105. IEEE Standard Glossary of Software Engineering Terminology, ANSI/IEEE

Standard 729-1983, TheInstitute of Electrical and Electronics Engineers, Inc.,

NY, 1983.

106. ACM/IEEE-Curriculum 2001 Task Force. Computing Curricula 2001,

CC2001, Computer Science. IEEE Computer Society Press and ACM Press,

December 2001. http://www.computer.org/curriculum or

http://www.acm.org/education/curricula.html


Str. 165 (201)

107. IEEE/ACM Joint Task Force on Computing Curricula. Computer Engineering

2004. Curriculum Guidelines for Undergraduate Degree Programs in

Computer Engineering, CE2004. IEEE Computer Society Press and ACM

Press, December 2004. http://www.computer.org/curriculum or

http://www.acm.org/education/curricula.html

108. Standard Glossary of Software Engineering Terminology. The Institute of

Electrical and Electronics Engineers IEEE Std 610.12-1990, Inc., NY, 1990.

109. The ACM SIGITE Task Force on IT Curriculum. Information Technology

2006, IT2006, Curriculum Guidelines for Undergraduate Degree Programs in

Information Technology. http://www.acm.org/education/curricula.html .

110. Quality Assurance Agency for Higher Education Computing. A Report on

Benchmark Levels for Computing UKQAA, 2000. Southgate House,

Gloucester, England, April 2000.

http://www.qaa.ac.uk/academicinfrastructure/benchmark/honours/computing.a

sp

111. A. K. Jain, R. Bolle, S. Pankanti (i drugi), Biometrics: Personal Identification

in Networked Society. Kluwer Academic, Decembar 1998.

112. R. M. Bolle, J. H. Connell, S. Pankanti, N. K. Ratha, A. W. Senior, Guide to

Biometrics. Springer, 2003.

113. .H. T. F. Rhodes, Alphonse Bertillon: Father of Scientific Detection. Abelard-

Schuman, New York, 1956.

114. R. Germain, A Califano, and S. Colville,“Fingerprint matching using

transformation parameter clustering“, IEEE Computational Science and

Engineering, Vol. 4, No. 4, pp. 42-49, 1997.

116. J.L. Wayman, „Multi-Finger Penetration Rate and ROC Variability for

Automatic Fingerprint Identification Systems“, in N. Ratha and R. Bolle

(eds.), Automatic Fingerprint Recognition Systems, Springer-Verlag, 2003.

117. L. Wayman, „Technical Testing and Evaluation of Biometric Identification

Devices“, in Biometrics: Personal Identification in Networked Society.

Kluwer Academic, December 1998

118. D. Maltoni, D. Maio, A.K.Jain, S.Prabhakar, Handbook of Fingerprint

Recognition, Springer, New York, 2003


Str. 166 (201)

119. T.C. Reeves, Alternative assessment approaches for online learning

environments in higher education, Educational Computing Research, 23(1),

2000, 101-111.

120. C.C. Chang, Construction and evaluation of a Webbased learning portfolio

system: An electronic assessment tool, Innovations in Education and

Teaching International, 38(2), 2001, 144-155.

121. UniSA, UniSAnet - the online learning environment of the University of South

Australia, Accessed: 10/4/2006; Available from:

http://www.unisa.edu.au/unisanethelp/quiz/default.asp.

122. N. Iahad & G.A. Dafoulas, The role of feedback in interactive learning

systems: A comparative analysis of computer-aided assessment for theoretical

and practical courses, Proc. IEEE International Conference onAdvanced

Learning Technologies (ICALT’04), 2004, 535-539.

123. T.G. Cleaver & L.M. Elbasyouni, Student online assessment behaviors, IEEE

Transactions on Education, 48(3), 2005, 400-401.

124. IEEE Learning Technology Standards Committee –http://ltsc.ieee.org

125. Hezemans, M. and Ritzen, M. (2002): „Learning Environments: Three types

of Learning Environment“, Tele-Learning: The Challenge for the Third

Millennium, IFIP Congress, Montreal, August 2000, Kluwer Academic

Publishers, Boston, pp. 185-192.

126. Hawryszkiewycz, I.T. (2004): „Agent Support for Learner Groups“

Proceedings of the 7th. IASTED International Conference on Computers and

Advanced Technology in Education, Hawaii, August 2004, pp. 432-437.

127. Hiltz, R. and Turoff, M. (2002): „What makes learning networks effective?“

Communications of the ACM, Vol. 45, No. 4, April, 2002, pp. 56-59.

128. Baylor, A., Kim, Y. (2003): „Validating Pedagogical agent roles: Expert,

Motivator, and Mentor“ (2003): ED-Media 2003, 15th. Annual Conference on

Educational Multimedia, Hypermedia and Telecommunications, Hawaii, June

2003. 2003.

129. McArdle, G. (2005): „Conceptual Agent Models for a Virtual reality and

Multimedia Learning Environment“ IASTED International Conference on


Str. 167 (201)

WEB-BASED-EDUCATION, (WBE), Grindelwald, Switzerland, Feb. 2005,

pp. 119-124.


Str. 168 (201)

URL Linkovi: http://conventions.coe.int (ETS165)

http://europa.eu.int/comm/education/Tuning.html

http://europa.eu.int/comm/education/policies/2010_/doc/jir_concil_final.pdf

http://europa.eu.int/comm/education/socrates/ects.html

http://europa.eu.int/comm/education/programmes/socrates/ects_en.html

http://europa.eu.int/comm/education/Tuning.html;

http://ec.europa.eu./education/programmes/socrates/ects/index_en.html za ECTS

http://europa.eu.int/comm/education/programmes/socrates/ects_en.html ECTS

http://ec.europa.eu/education/programmes/socrates/ects/doc/ectskey_en.pdf REFERENCA

http://ec.europa.eu./education/policies/rec_qual/recognition/diploma_en.html DS

http://ec.europa.eu/education/policies/educ/bologna/bologna_en.html

http://ec.europa.eu/education/programmes/socrates Socrates

http://ec.europa.eu/education/programmes/socrates/ects/doc/ectskey_en.pdf

http://ec.europa.eu/education/programmes/llp/structure/erasmus_en.html Erasmus

http://ec.europa.eu/research/era/index_en.html

http://portal.unesco.org/education/en/ev.php-

URL_ID=40219&URL_DO=DO_TOPIC&URL_SECTION=201.html unesco

http://www.aaen.edu.yu

http://www.bologna-bergen2005.no/Bergen/050509_Stocktaking.pdf

http://www.businesseurope.eu

http://www.coe.int/t/dg4/highereducation/ Council of Europe Higher Education section, High

Education and Research

http://www.cepes.ro UNESCO European Centre for Higher Education (CEPES)

http://www.enic-naric.net Mreža ENIC/NARIC

http://www.enqa.eu European Association for Quality Assurance in Higher Education (ENQA)

http://www.eurashe.be European Association of Institutions in Higher Education (EURASHE)

http://www.feani.org/EUR_ACE/EUR_ACE_Main_Page.htm EUR-ACE-Accreditation of

European Engineering Programmes and Graduates

http://www.itcilo.org/pub/ ILO Torino

http://www.itu.int/osg/spu/tnt/Documents

http://www.intconfhighered.org

http://www.sus.ba/qa/default.htm Jačanje kvalteta u BiH


Str. 169 (201)

http://www.un.org/millennium/declaration/ares552e.htm Milenijumska Deklaracija Ujedinjenih

Naroda

http://www.uni-dortmund.de/Web/en/index.html The Chemistry Eurobachelor Label CEBL

www.jointquality.org

www.dfes.gov.uk/bologna/ The Bologna Process

www.esib.org National Unions of Students in Europe (ESIB)

www.itu.int/digitalife/ ITU

www.let.rug.nl/TuningProject/index.htm

www.relint.deusto.es/tuningproject/index.htm

www.relint.deusto.es/TuningProject/index.htm University of Deusto, Bilbao Španija

www.let.rug.nl/TuningProject/index.htm University of Groningent, Holandija

www.onesco.org UNESCO

www.braintrack.com Worldwide University index on internet

www.tuwien.ac.at Tehnički univerzitet u Beču

www.eua.be European University Association (EUA)

http://www.voanews.com/croatian/archive/2005 -08/2005-08-13-voa5.cfm Barbara Klein

http://www.ond.vlaanderen.be/hogeronderwijs/bologna/ Nova Web stranica Bolonjskog

procesa :

http://www.bologna2009benelux.org/ Oficial Bologna Homepage 2007-2009

www.dfes.gov.uk/londonbologna/ Bologna stocktaking

www.international.TUGgraz.at ofice of International Relations at TU Graz

http://www.international.tugraz.at/en/Bologna_TUGrazeng.htm Bologna Process at TU Graz

http://www.bmwf.gv.at/submenue/wissenschaft_aktuell/internationalisierung/ Bologna Process

in Austria

http://europa.eu.int/comm/education/policies/educ/bologna/bologna_en.html Bologna Process

http://europa.eu.int/comm/education/policies/educ/bologna/bologna.pdf Bologna Declaration

http://europa.eu.int/comm/education/prague.pdf Prag Communiqué

http://www.bologna-bergen2005.no/Docs/00 Sorbonne Declaration

http://www.bologna-bergen2005.no/Docs/00-Main_doc/030919Berlin_Communique.PDF

Berlin Communiqué

http://www.bologna-bergen2005.no/Docs/00-Main_doc/050520_Bergen_Communique.pdf

Bergen Kommuniqué

http://www.dfes.gov.uk/bologna/uploads/documents/LC18May07.pdf London Kommuniqué

http://www.enqa.net/ European Association for Quality Assurance

http://www.international.tugraz.at/en/ECTSeng.htm ECTS at TU Graz


Str. 170 (201)

http://www.bmbwk.gv.at/universitaeten/diplomasupplement/index.xml Diploma Supplement in

Austria

http://europa.eu.int/comm/education/policies/rec_qual/recognition/diploma_en.html Diploma

Supplement

http://www.unesco.org/iau/onlinedatabases/index.html International Association of

Universities - Higher Education Systems

http://www.icn.org/resources/glossary.html .Glossary of Terms for Higher Education and

Distance Learning, Indiana College Network Web Site,

http://www.unesco.org/education/studyingabroad/index.shtml UNESCO The Studying Abroad site on Access, Mobility and Quality Assurance in Higher Education http://www.obhe.ac.uk/ The Observatory on Borderless Higher Education http://www.aca-secretariat.be/02projects/Quality_Review.htm ACADEMIC COOPERATION ASSOCIATION Internationalisation Quality Review: Strengthening internationalisation strategy: A service for higher education institutions offered by ACA - EUA – IMHE in cooperation with INQAAHE http://www.aca-secretariat.be/05publications/aca_papers.htm ACA Papers on International Cooperation in Education

http://www.acenet.edu/programs/international/ AMERICAN COUNCIL ON EDUCATION

http://www.eaie.nl/publications/ EUROPEAN ASSOCIATION FOR INTERNATIONAL EDUCATION The Journal of Studies in International Education; The Occasional Papers- EAIE. http://opendoors.iienetwork.org/ INSTITUTE OF INTERNATIONAL EDUCATION Open Doors izveštaji koji uključuju sveobuhvatne podatke o stranim studentima u US i američkim studentima koji studiraju u inostranstvu. http://www.oecd.org/EN/about/0,,EN-about-624-20-no-no-no-624,00.html OECD. Centre for Educational Research and Innovation OECD Forum on Trade in Educational Services http://www.unesco.org/general/eng/infoserv/db/hedbib.shtml BIBLIOGRAPHIC DATABASE ON HIGHER EDUCATIO (HEDBIB) http://www.kaner.com/pdfs/dissertationStds.pdf C. Kaner. Dimensions of Excellence in a Dissertation. Empirical research Methods. Florida Institute of Technology. 2002 http://www.dlib.org/dlib/september96/theses/09fox.html E. Fox. et al. National Digital Library of Theses and Dissertations: A Scalable and Sustainable Approach to Unlock University Resources. D-Lib Magazine September,1996). http://polaris.gseis.ucla.edu/pagre/network.html P. Agre P. Networking on the Network: A Guide to Professional Skills for PhD Students. Department of Information Studies, University of California, Los Angeles Los Angeles, California USA, 2005


Str. 171 (201)

http://etd.vt.edu/background/ ETD: The Electronic Theses and Dissertations at Virgina Tech.


Str. 172 (201)

9. PRILOZI

BOLONJSKA DEKLARACIJA

EVROPSKO PODRUČJE VISOKOOG OBRAZOVANJA

Zajednička deklaracija evropskih ministara obrazovanja

okupljenih u Bolonji 19. juna 1999.

Evropski proces, zahvaljujući izvanrednim postignućima poslednjih nekoliko

godina, postaje sve više konkretna i relevantna realnost za Evropsku uniju i njene

građane. Izgledi za proširenje, zajedno sa odnosima koji se produbljuju sa drugim

evropskim zemljama, pružaju još i šire dimenzije toj realnosti. U međuvremenu,

svedoci smo sve veće svesti u velikom delu političkog i akademskog sveta i u javnom

mišljenju potrebe da se uspostavi potpunija i dalekosežnija Evropa, naročito gradeći na

njenim intelektualnim, kulturnim, društvenim i naučnim i tehnološkim dimenzijama, i

jačajući iste.

Evropa znanja sada je uveliko priznata kao nezamenjiv faktor za društveni i

humani razvoj i kao neizbežna komponenta za konsolidaciju i obogaćivanje evropskog

građanskog državljanstva, kadra da svojim građanima da neophodne sposobnosti da se

suoče sa izazovima novog milenijuma, zajedno sa svešću o zajedničkim vrednostima i

pripadanju zajedničkom društvenom i kulturnom prostoru.

Značaj obrazovanja i saradnje u obrazovanju u jačanju stabilnih, miroljubivih i

demokratskih društava je univerzalno priznat kao najvažniji, utoliko više s obzirom na

situaciju u jugoistočnoj Evropi.

Sorbonska deklaracija od 25. maja 1998. godine, koja je poduprta ovim

obzirima, naglasila je centralnu ulogu univerziteta u razvoju evropskih kulturnih

dimenzija. Ta konvencija je istakla stvaranje evropskog područja visokoškolskog

obrazovanja kao ključni način promovisanja mobilnosti i mogućnosti zapošljavanja

građana i ukupnog razvoja Kontinenta.


Str. 173 (201)

Nekoliko evropskih zemalja je prihvatilo poziv da se obavežu na postizanje

ciljeva postavljenih u toj deklaraciji, potpisivanjem iste, ili izražavajući svoje slaganje u

principu. Pravac kojim je krenulo nekoliko reformi visokoškolskog obrazovanja, koje

su pokrenute u međuvremenu u Evropi, dokazao je odlučnost mnogih vlada da deluju.

Evropske institucije visokoškolskog obrazovanja, sa svoje strane, prihvatile su

izazov i uzele glavnu ulogu u izgradnji evropskog područja visokoškolskog

obrazovanja, takođe kao posledica fundamentalnih principa postavljenih u Bolonjskoj

Magna Charta Universitatum od 1998. Ovo je od najvećeg značaja, s obzirom na to da

nezavisnost i autonomija univerziteta osigurava da se sistemi visokoškolskog

obrazovanja i naučnoistraživačkog rada neprekidno prilagođavaju promenama potreba,

zahtevima društva i napretku naučnog znanja.

Određen je tok u pravom smeru i sa razumnom svrhom. Ostvarenje veće

kompatibilnosti i uporedivosti sistema visokoškolskog obrazovanja, međutim, zahteva

stalan zamah da bi se sasvim postiglo. Mi treba da to podržimo kroz promovisanje

konkretnih mera za postizanje konkretnih koraka napred. Na sastanku od 18. juna

učestvovali su autoritativni eksperti i naučnici iz svih naših zemalja i dali nam vrlo

korisne predloge za inicijative koje treba preduzeti.

Mi posebno moramo gledati na cilj povećavanja međunarodne konkurentnosti

evropskog sistema visokoškolskog obrazovanja. Vitalnost i efikasnost svake civilizacije

može se meriti atraktivnošću svoje kulture za druge zemlje. Mi treba da osiguramo da

sistem evropskog visokoškolskog obrazovanja stekne svetski nivo atraktivnosti jednak

našim izvanrednim kulturnim i naučnim tradicijama.

Potvrđivanjem svoje podrške opštim principima postavljenim u Sorbonskoj

deklaraciji, mi se uključujemo u koordinaciju naše politike da za kratko vreme

dostignemo, a u svakom slučaju tokom prve decenije trećeg milenijuma, sledeće

ciljeve, za koje smatramo da su od primarnog značaja za uspostavljanje evropskog

područja visokoškolskog obrazovanja i promociju evropskog sistema visokoškolskog

obrazovanja širom sveta:

- usvajanje lako razumljivih i uporedivih sistema stepena studija, takođe kroz primenu

Dodatka diplomi, kako bi se promovisala mogućnost zapošljavanja evropskih


Str. 174 (201)

građana i međunarodna konkurentnost evropskog sistema visokoškolskog

obrazovanja;

- usvajanje sistema koji se u suštini zasniva na dva glavna ciklusa, dodiplomskom i

postdiplomskom. Pristup drugom ciklusu zahteva uspešno završavanje prvog

ciklusa studija, koje traje najmnaje tri godine. Stepen koji se dodeljuje nakon prvog

ciklusa je relevantan i za evropsko tržište rada kao odgovarajući nivo kvalifikacije.

Drugi ciklus treba da vodi do stepena magistra i/ili doktora, kao u mnogim

evropskim zemljama;

- uvođenje sistema kredita – kao što je ECTS sistem – kao pravog načina

promovisanja najraširenije studentske mobilnosti. Krediti bi se mogli steći i izvan

konteksta visokoškolskog obrazovanja, uključujući učenje tokom celog života, pod

uslovom da ih priznaju dotični univerziteti prijema;

- promocija mobilnosti prevazilaženjem prepreka do delotvorne primene slobodnog

kretanja sa posebnom pažnjom na:

- za studente, pristupu mogućnostima za studij i obuku i srodnim službama;

- za nastavnike, istraživače i administrativno osoblje, priznavanju i valorizaciji

perioda provedenog u evropskom kontekstu vršeći naučna istraživanja, u nastavi

i obuci, bez štete po njihova statutarna prava;

- promocija evropske saradnje na osiguranju kvaliteta u pogledu razvijanja

uporedivih kriterijuma i metodologija i

- promocija neophodnih evropskih dimenzija u visokoškolskom obrazovanju,

naročito u pogledu razvoja nastavnog plana i programa, međuinstitucijske saradnje,

planova mobilnosti i objedinjenih programa studija, obuke i naučnog istraživanja.

Mi se obavezujemo na postizanje ovih ciljeva – u okviru naših institucionalnih

sposobnosti i uz potpuno uvažavanje raznolikosti kultura, jezika, nacionalnih

obrazovnih sistema i autonomije univerziteta – da konsolidiramo evropsko područje

visokoškolskog obrazovanja. U tom cilju, mi ćemo slediti puteve međuvladine saradnje,

zajedno s nevladinim evropskim organizacijama koje imaju nadležnosti u

visokoškolskom obrazovanju. Mi ponovo od univerziteta očekujemo da brzo i pozitivno

reaguju i aktivno doprinesu uspehu naših nastojanja.


Str. 175 (201)

Ubeđeni da uspostavljanje evropskog područja visokoškolskog obrazovanja

zahteva konstantnu podršku, nadzor i prilagođavanje potrebama koje neprekidno

iskrsavaju, odlučujemo da se ponovo sastanemo za dve godine, kako bismo ocenili

postignuti napredak i nove korake koje treba poduzeti.


Str. 176 (201)

LISABONSKA KONVENCIJA

KONVENCIJA O PRIZNAVANJU KVALIFIKACIJA IZ OBLASTI VISOKOG OBRAZOVANJA U REGIONU EVROPE

Lisabon, 11. IV 1997.

Zemlje potpisnice ove konvencije,

Svesne činjenice da je pravo na obrazovanje elementarno ljudsko pravo i da

visoko obrazovanje, koje služi kao sredstvo sticanja i unapređenja znanja, predstavlja

izuzetno veliko kulturno i naučno blago kako pojedinaca tako i društva;

Smatrajući da visoko obrazovanje treba da igra vitalnu ulogu u promovisanju

mira, međusobnog razumevanja i tolerancije i stvaranju uzajamnog poverenja među

narodima i nacijama;

Smatrajući da velika raznovrsnost obrazovnih sistema na području Evrope

odražava njenu kulturnu, društvenu, političku, filozofsku, versku i ekonomsku

raznovrsnost, što je izuzetno blago koje treba u potpunosti uvažavati;

U želji da omoguće stanovništvu čitavog regiona da u potpunosti iskoristi veliku

vrednost raznovrsnosti tako što će žiteljima svake države i studentima obrazovnih

institucija svake od zemalja potpisnica olakšati pristup obrazovnim resursima drugih

zemalja potpisnica, tačnije tako što će olakšati njihova nastojanja da nastave svoje

obrazovanje ili dovrše određeni period studija u institucijama visokog obrazovanja

drugih zemalja potpisnica;

Smatrajući da priznavanje završenih studija, sertifikata, diploma i zvanja

stečenih u drugoj zemlji evropskog regiona predstavlja važnu meru u promovisanju

akademske mobilnosti između zemalja potpisnica;

Pridajući veliku važnost principu institucionalne autonomije i svesne potrebe

očuvanja i zaštite ovog principa;

Uverene da je nepristrasno priznavanje kvalifikacija ključni element prava na

obrazovanje i društvene odgovornosti;

Imajući u vidu konvencije Saveta Evrope i UNESCO-a koje se tiču akademskog

priznavanja u Evropi:


Str. 177 (201)

Evropsku konvenciju o jednakosti diploma koje vode sticanju prava prijema na

univerzitete (1953, ETS No.15)i njen Protokol (1964, ETS No.49);

Evropsku konvenciju o jednakosti dužine trajanja univerzitetskih studija (1956,

ETS No.21);

Evropsku konvenciju o akademskom priznavanju univerzitetskih kvalifikacija

(1959, ETS No.32);

Konvenciju o priznavanju studija, diploma i zvanja u oblasti visokog

obrazovanja u državama regiona Evrope (1979);

Evropsku konvenciju o opštoj jednakosti dužine trajanja univerzitetskih studija

(1990, ETS No.138);

Imajući takođe u vidu „Međunarodnu konvenciju o priznavanju studija, diploma

i zvanja u oblasti visokog obrazovanju u arapskim i evropskim državama koje se

graniče sa Mediteranom“ (1976), usvojenu u okviru UNESCO-a, a koja delimično

obuhvata akademsko priznavanje u Evropi;

Vodeći računa o tome da ovu Konvenciju takođe treba razmatrati u kontekstu

UNESCO-ovih konvencija i Međunarodnih preporuka koje se odnose na druge regione

sveta, kao i u kontekstu potrebe za boljom razmenom informacija između tih regiona;

Svesne opsežnih promena u oblasti visokog obrazovanja u regionu Evrope od

vremena usvajanja pomenutih konvencija, promena koje su dovele do znatno uvećane

diverzifikacije unutar nacionalnih sistema visokog obrazovanja i među njima, kao i

potrebe za prilagođavanjem pravnih sredstava i postupaka koji bi odrazili ove pravce

razvoja;

Svesne potrebe za iznalaženjem zajedničkih rešenja za praktične probleme

priznavanja u regionu Evrope;

Svesne potrebe za poboljšanjem tekućih postupaka priznavanja i potrebe da se

oni učine transparentnijim i bolje prilagođenim aktuelnoj situaciji u kojoj se nalazi

visoko obrazovanje u regionu Evrope;


Str. 178 (201)

Uverene u pozitivan značaj Konvencije izrađene i usvojene pod zajedničkim

pokroviteljstvom Saveta Evrope i UNESCO-a, koja obezbeđuje okvir za dalji razvoj

postupaka priznavanja u regionu Evrope;

Svesne važnosti obezbeđivanja stalnih mehanizama implementacije u cilju

sprovođenja principa i odredbi ove Konvencije;

Usvojile su sledeće:

Glava I: Definicije

Član I

Za potrebe ove Konvencije, sledeći pojmovi imaće sledeće značenje:

Pristup (visokom obrazovanju)

Pravo kvalifikovanih kandidata da konkurišu i budu uzeti u obzir za prijem u

institucije visokog obrazovanja.

Prijem (u institucije i programe visokog obrazovanja)

Akt omogućavanja kvalifikovanim kandidatima da pohađaju visokoškolske

studije u datoj instituciji i/ili u okviru datog programa, ili sistem kojim se to omogućuje.

Ocenjivanje (institucija ili programa)

Proces kojim se ustanovljava obrazovni kvalitet institucije ili programa visokog

obrazovanja.

Ocenjivanje (individualnih kvalifikacija)

Pismena ocena ili evaluacija individualnih kvalifikacija stečenih u inostranstvu

od strane nadležnog tela.

Ustanova nadležna za priznavanje

Telo zvanično ovlašćeno da donosi obavezujuće odluke o priznavanju

kvalifikacija stečenih u inostranstvu.

Visoko obrazovanje


Str. 179 (201)

Sve vrste studijskih kurseva ili grupe studijskih kurseva, obuke ili obučavanja za

naučna istraživanja na nivou višem od srednjeg, koji odgovarajuće nadležne ustanove

zemlje potpisnice priznaju kao deo svog sistema visokog obrazovanja.

Institucija visokog obrazovanja

Ustanova za sticanje visokog obrazovanja koju nadležna ustanova zemlje

priznaje kao deo svog sistema visokog obrazovanja.

Program visokog obrazovanja

Studijski kurs koji nadležna ustanova zemlje potpisnice priznaje kao deo svog

sistema visokog obrazovanja i čije završavanje obezbeđuje studentu kvalifikaciju


Period studija

Svaki deo programa visokog obrazovanja koji je bio ocenjen i dokumentovan, i

koji, iako sam po sebi ne predstavlja kompletni program studija, predstavlja značajnu

potvrdu znanja ili sposobnosti.

Kvalifikacija

a) Kvalifikacija visokog obrazovanja

Svako zvanje, diploma ili drugi sertifikat izdat od strane nadležne ustanove koji

svedoči o uspešnom završetku programa visokog obrazovanja.

b) Kvalifikacija koja omogućava pristup visokom obrazovanju

Svaka diploma ili drugi sertifikat izdat od strane nadležnih vlasti koji svedoči o

uspešnom završetku obrazovnog programa i daje nosiocu kvalifikacije pravo da se

kandiduje za pristup visokom obrazovanju (upor. definiciju pristupa).

Priznavanje

Zvanična potvrda nadležne ustanove o vrednovanju obrazovne kvalifikacije

stečene u inostranstvu radi pristupanja obrazovnim i/ili radnim aktivnostima.

Zahtevi

a) Opšti zahtevi


Str. 180 (201)

Uslovi koji u svim slučajevima moraju biti ispunjeni da bi bio omogućen pristup

visokom školstvu ili datom nivou istog, ili da bi se stekla kvalifikacija visokog

obrazovanja na datom nivou.

b) Posebni zahtevi

Uslovi koji, pored opštih zahteva, moraju biti ispunjeni da bi se ostvario prijem

na određeni program visokog obrazovanja ili da bi se stekla posebna kvalifikacija

visokog obrazovanja u određenoj oblasti studija.

Glava II: Nadležnost ustanova

Član II-1

1. Tamo gde je centralna vlast zemlje potpisnice ovlašćena da donosi odluke o

slučajevima priznavanja, tu zemlju potpisnicu treba odmah obavezati odredbama ove

Konvencije i preduzeti neophodne mere da bi se osigurala njihova primena na njenoj

teritoriji.

2. Tamo gde se donošenje odluka u pogledu priznavanja nalazi u nadležnosti

konstitutivnih delova zemlje potpisnice, zemlja potpisnica dužna je da jednom od tela

kod kojih će Konvencija biti deponovana uputi kratku izjavu o svojim konstitutivnim

delovima ili strukturi u vreme potpisivanja Konvencije ili pri deponovanju instrumenata

ratifikacije, usvajanja, odobravanja ili pristupa ovoj Konvenciji, ili nakon toga. U tom

slučaju, nadležni organi konstitutivnih delova zemlje potpisnice koji budu tako

označeni preduzeće neophodne mere kako bi obezbedili implementaciju odredaba ove

Konvencije na svojoj teritoriji.

3. Tamo gde je donošenje odluka u pogledu priznavanja u nadležnosti

pojedinačnih obrazovnih institucija ili drugih tela, svaka zemlja potpisnica u skladu sa

svojom konstitutivnom strukturom preneće tekst ove Konvencije tim institucijama ili

telima i preduzeće sve potrebne korake da podstakne povoljno razmatranje i primenu

njenih odredbi.

4. Odredbe paragrafa 1 i 2 ovog Člana primenjivaće se, mutatis mutandis, na

obaveze zemalja potpisnica koje proističu iz sledećih Članova ove Konvencije.

Član II-2


Str. 181 (201)

U vreme potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenta ratifikacije,

usvajanja, odobravanja ili pristupa Konvenciji, ili nakon toga, svaka država, Sveta

stolica ili Evropska zajednica obavestiće bilo deponenta ove Konvencije bilo organe

ovlašćene da donose različite vrste odluka u pogledu priznavanja.

Član II-3 Odredbe ove Konvencije ne mogu derogirati bilo kakve povoljnije odredbe koje

se tiču priznavanja kvalifikacija izdatih u nekoj od zemalja potpisnica, a koje su

sadržane ili proističu iz postojećih ili budućih ugovora kojih zemlja potpisnica ove

Konvencije jeste ili može postati potpisnica.

Glava III: Osnovni principi koji se tiču ocenjivanja kvalifikacija

Član III-1

1. Nosioci kvalifikacija izdatih u nekoj od zemalja potpisnica imaće, po

podnetom zahtevu odgovarajućem telu, adekvatan pristup ocenjivanju tih kvalifikacija.

2. U ovom pogledu neće biti nikakve diskriminacije po bilo kom osnovu kao što

je kandidatov pol, rasa, boja kože, hendikepiranost, jezik, veroispovest, političko ili

drugo ubeđenje, nacionalno, etničko ili društveno poreklo, pripadnost nacionalnoj

manjini, imovinski, status po rođenju ili neki drugi, ili na osnovu bilo kojih drugih

okolnosti koje nisu merodavne za kvalifikaciju čije se priznavanje traži. Da bi osigurala

ovo pravo, svaka od zemalja potpisnica obavezuje se da načini odgovarajuće uredbe o

ocenjivanju molbe za priznavanje kvalifikacija isključivo na osnovu stečenih znanja i

sposobnosti.

Član III-2

Svaka od zemalja potpisnica obezbediće da procedure i kriterijumi koji se

koriste pri ocenjivanju i priznavanju kvalifikacija budu transparentni, koherentni i

pouzdani.

Član III-3

1. Odluke o priznavanju treba donositi na osnovu odgovarajućih informacija o

kvalifikacijama čije se priznavanje traži.


Str. 182 (201)

2. Na prvom mestu, odgovornost za pribavljanje adekvatnih informacija snosi

kandidat koji treba da obezbedi takve pravovaljane informacije.

3. Nezavisno od odgovornosti kandidata, institucije koje su izdale pomenute

kvalifikacije imaće dužnost da, postupajući po zahtevu kandidata i u razumnom roku,

pruže relevantne informacije nosiocu kvalifikacija, instituciji ili nadležnim ustanovama

zemlje u kojoj se priznavanje traži.

4. Zemlje potpisnice treba da upute ili podstaknu sve obrazovne institucije u

okviru svojih obrazovnih sistema da udovolje svakom razumnom zahtevu za

informacijama potrebnim radi ocenjivanja kvalifikacija stečenih u pomenutim

institucijama.

5. Odgovornost da dokaže da prijava ne ispunjava relevantne zahteve, snosi telo

koje preduzima ocenjivanje.

Član III-4

Svaka zemlja potpisnica će, da bi olakšala priznavanje kvalifikacija, obezbediti

adekvatne i jasne informacije o svom obrazovnom sistemu.

Član III-5

Odluke o priznavanju biće donete u okviru razumnog vremenskog roka koji će

unapred odrediti ustanova nadležna za priznavanje, a koji će se računati od trenutka

kada sve neophodne informacije o predmetu postanu dostupne. Ukoliko se priznavanje

uskraćuje, moraju se navesti razlozi za odbijanje priznavanja kvalifikacije i dati

informacije u vezi sa potrebnim merama koje kandidat može preduzeti kako bi stekao

priznanje u sledećoj etapi. Ukoliko je priznavanje uskraćeno, ili nije doneta nikakva

odluka, kandidat može podneti žalbu u odgovarajućem vremenskom roku.

Glava IV: Priznavanje kvalifikacija kojima se stiče pristup visokom

obrazovanju

Član IV-1

Svaka od zemalja potpisnica priznaće one kvalifikacije izdate u drugim

zemljama potpisnicama koje ispunjavaju opšte uslove za pristup visokom obrazovanju

u tim zemljama, a u cilju pristupanja programima iz oblasti svog sistema visokog


Str. 183 (201)

obrazovanja, osim ako se ne utvrdi da postoji suštinska razlika između opštih uslova

pristupa u zemlji u kojoj je stečena kvalifikacija i u zemlji u kojoj se traži njeno

priznavanje.

Član IV-2

U svakom drugom slučaju, za zemlju potpisnicu će biti dovoljno da po

podnetom zahtevu omogući nosiocu kvalifikacije izdate u nekoj od drugih zemalja

potpisnica da dobije stručnu ocenu kvalifikacije, i odredbe Čl. IV-1 primenjivaće se

mutatis mutandis na takav slučaj.

Član IV-3

Tamo gde kvalifikacija omogućava pristup samo posebnim tipovima institucija

ili programa visokog obrazovanja u zemlji potpisnici u kojoj je stečena, svaka druga

zemlja potpisnica odobriće nosiocu takvih kvalifikacija pristup sličnim posebnim

programima u institucijama koje pripadaju njenom sistemu visokog obrazovanja, osim

ako se ne utvrdi da postoji suštinska razlika između uslova pristupa u zemlji u kojoj je

kvalifikacija stečena i u zemlji u kojoj se traži njeno priznavanje.

Član IV-4

Tamo gde prijem u određene programe visokog obrazovanja, pored opštih

uslova pristupa, zavisi od ispunjenja posebnih uslova, nadležne ustanove zemlje

potpisnice o kojoj je reč mogu bilo propisati dodatne uslove nosiocima kvalifikacija

stečenih u drugim zemljama bilo oceniti da li kandidati sa kvalifikacijama stečenim u

drugim zemljama potpisnicama ispunjavaju ekvivalentne uslove.

Član IV-5

Tamo gde sertifikati o završenoj školi, u zemlji potpisnici u kojoj su stečeni,

obezbeđuju pristup visokom školstvu samo u kombinaciji sa dodatnim kvalifikacionim

ispitima kao preduslovima za pristup, druge potpisnice mogu taj pristup usloviti istim

tim zahtevima ili ponuditi alternativu u okviru svojih obrazovnih sistema, kako bi se

zadovoljili ti dodatni uslovi. Svaka država, Sveta stolica ili Evropska zajednica može, u

trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenta ratifikacije, usvajanja,

odobravanja ili pristupa ovoj Konvenciji, ili nakon toga, obavestiti jedno od tela kod

kojih je ona deponovana, da će iskoristiti pogodnosti određenog stava ovog Člana,


Str. 184 (201)

navodeći ime zemlje potpisnice u pogledu koje namerava da primeni ovaj Član, kao i

odgovarajuće razloge za to.

Član IV-6

Bez kršenja odredaba Članova IV-1, IV-2, IV-3, IV-4 i IV-5, prijem u datu

instituciju visokog obrazovanja, ili dati program u okviru takve institucije, može biti

ograničen ili selektivan. U slučajevima kada je prijem u instituciju i/ili program visokog

obrazovanja selektivan, procedure prijema treba odrediti tako da se obezbedi da se

ocenjivanje kvalifikacija stečenih u inostranstvu sprovede u skladu sa principima

pravednosti i nediskriminacije opisanim u Glavi III.

Član IV-7

Bez kršenja odredaba Članova IV-1, IV-2, IV-3, IV-4 i IV-5, prijem u datu

instituciju visokog obrazovanja može se usloviti kandidatovim pokazivanjem dovoljnog

poznavanja jezika ili jezika nastave u dotičnoj instituciji ili ostalih naznačenih jezika.

Član IV-8

U zemljama potpisnicama u kojima se pravo na pristup visokom obrazovanju

može steći na osnovu netradicionalnih kvalifikacija, slične kvalifikacije stečene u

drugim zemljama potpisnicama biće ocenjene na sličan način kao netradicionalne

kvalifikacije stečene u zemlji potpisnici u kojoj se traži priznavanje.

Član IV-9

U svrhu prijema u programe visokog obrazovanja, svaka od zemalja potpisnica

sprovešće priznavanje kvalifikacija koje izdaju inostrane obrazovne institucije koje rade

na njenoj teritoriji zavisno od posebnih uslova nacionalnog zakonodavstva ili posebnih

sporazuma zaključenih sa matičnom zemljom potpisnicom takvih institucija.

Glava V: Priznavanje određenih perioda studija

Član V-1

Svaka od zemalja potpisnica priznaće određene periode studiranja u okviru

programa visokog obrazovanja u drugoj zemlji potpisnici. To priznavanje obuhvatiće

takve periode studiranja usmerene na završetak visokoškolskog programa u zemlji

potpisnici u kojoj se priznavanje traži, osim ako se ne utvrdi da postoji suštinska razlika


Str. 185 (201)

između perioda studiranja okončanih u drugoj zemlji potpisnici i dela

visokoobrazovnog programa koji bi te periode zamenio u zemlji potpisnici u kojoj se

traži priznavanje.

Član V-2

U svakom drugom slučaju, za zemlju potpisnicu će biti dovoljno da po

podnetom zahtevu omogući osobi koja je okončala period studiranja u okviru programa

visokog obrazovanja u drugoj zemlji potpisnici da dobije ocenu tog perioda studiranja i

odredbe Člana V-1 primeniće se mutatis mutandis u tom slučaju.

Član V-3

Svaka od zemalja potpisnica treba da posebno olakša priznavanje perioda

studiranja:

a) ukoliko je postojao prethodni sporazum između, s jedne strane institucije

visokog obrazovanja ili nadležne ustanove odgovorne za relevantan period studiranja i,

s druge strane, institucije visokog obrazovanja ili nadležne ustanove odgovorne za

priznavanje koje se traži; i

b) ukoliko je institucija visokog obrazovanja u kojoj je period studiranja

okončan izdala sertifikat ili uverenje o pohađanoj nastavi i položenim ispitima koji

svedoče da je student uspešno ispunio postavljene uslove za dati period studiranja.

Glava VI: Priznavanje visokoškolskih kvalifikacija

Član VI-1

U meri u kojoj je odluka o priznavanju zasnovana na znanju i sposobnostima

osvedočenim u kvalifikacijama visokog obrazovanja, svaka od zemalja potpisnica

priznaće kvalifikacije visokog obrazovanja dodeljene u drugoj zemlji potpisnici, osim

ako se ne utvrdi da postoji suštinska razlika između kvalifikacije čije se priznavanje

traži i odgovarajuće kvalifikacije u zemlji potpisnici u kojoj se ono traži.

Član VI-2

U svakom drugom slučaju, biće dovoljno da zemlja potpisnica po podnetom

zahtevu omogući nosiocu kvalifikacije visokog obrazovanja koja je izdata u nekoj od


Str. 186 (201)

drugih zemalja potpisnica da dobije ocenu te kvalifikacije i odredbe Člana VI-1

primenice se mutatis mutandis na takav slučaj.

Član VI-3

Priznavanje u jednoj od zemalja potpisnica kvalifikacije visokog obrazovanja

koja je izdata u drugoj zemlji potpisnici imaće jednu ili obe od sledećih posledica:

a) pristup daljim studijama visokog obrazovanja, uključujući relevantne ispite

i/ili pripreme za doktorat pod istim uslovima koji važe za nosioce kvalifikacija u zemlji

potpisnici u kojoj se traži priznavanje;

b) korišćenje akademske titule u skladu sa zakonima i propisima zemlje

potpisnice ili nadležnost nad tim korišćenjem u zemlji potpisnici u kojoj se traži

priznavanje. Pored toga, priznavanje će olakšati pristup tržištu rada koje podleže

zakonima i propisima zemlje potpisnice ili je u nadležnosti zemlje potpisnice u kojoj se

traži priznavanje.

Član VI-4

Ocena kvalifikacije visokog obrazovanja izdate u drugoj zemlji potpisnici, od

strane neke zemlje potpisnice, može biti u vidu:

a) uopštenog mišljenja za potrebe zaposlenja;

b) mišljenja upućenog obrazovnoj instituciji u cilju prijema u njene programe;

c) mišljenja upućenog bilo kojoj drugoj ustanovi nadležnoj za priznavanje.

Član VI-5

Svaka zemlja potpisnica može priznati kvalifikacije visokog obrazovanja koje

su izdate u inostranim obrazovnim institucijama koje deluju na njenoj teritoriji zavisno

od posebnih uslova nacionalnog zakonodavstva ili posebnih sporazuma zaključenih sa

matičnom zemljom potpisnicom takvih institucija.

Glava VII: Priznavanje kvalifikacija izbeglica, raseljenih lica i lica sa statusom

izbeglice

Član VII


Str. 187 (201)

Svaka zemlja potpisnica preduzeće sve izvodljive i razumne korake u okviru

vlastitog obrazovnog sistema i u skladu sa njegovim konstitutivnim, pravnim i

regulativnim odredbama kako bi usavršila procedure pravednog i efikasnog ocenjivanja

da li izbeglice, raseljena lica i lica sa statusom izbeglica ispunjavaju relevantne uslove

za pristup visokom obrazovanju, daljim programima visokog obrazovanja ili radnim

aktivnostima, čak i u slučajevima kada se kvalifikacije stečene u jednoj od zemalja

potpisnica ne mogu dokazati odgovarajućom dokumentacijom.

Glava VIII: Informacije o ocenjivanju institucija i programa visokog

obrazovanja

Član VIII-1

Svaka zemlja potpisnica treba da obezbedi adekvatne informacije o svakoj

instituciji koja pripada njenom sistemu visokog obrazovanja i o svakom programu koji

vode te institucije, kako bi nadležnim ustanovama drugih zemalja potpisnica omogućile

da konstatuju da li kvalitet kvalifikacija izdatih u tim institucijama opravdava

priznavanje u zemlji potpisnici u kojoj se priznavanje traži. Takve informacije će biti

dostavljene u sledećem vidu:

a) u slučaju zemalja potpisnica koje imaju ustanovljen sistem formalnog

ocenjivanja institucija i programa visokog obrazovanja: informacije o metodima i

rezultatima ovog ocenjivanja i standardima kvaliteta specifičnog za svaku pojedinu

vrstu sticanja kvalifikacija visokog obrazovanja ili programa koji vode ka sticanju tih

kvalifikacija;

b) u slučaju zemalja potpisnica koje još nisu ustanovile sistem formalnog

ocenjivanja institucija i programa visokog obraozvanja: informacije o priznavanju

različitih kvalifikacija stečenih u bilo kojoj instituciji visokog obrazovanja ili u okviru

nekog programa visokog obrazovanja koji pripada njihovim sistemima visokog

obrazovanja.

Član VIII-2

Svaka zemlja potpisnica doneće adekvatne odredbe u vezi sa razvijanjem,

održavanjem i obezbeđivanjem:


Str. 188 (201)

a) pregleda različitih tipova institucija visokog obrazovanja koje pripadaju

njenom visokoškolskom sistemu sa svojstvenim karakteristikama svakog pojedinačnog

tipa institucije;

b) spiska priznatih institucija (javnih i privatnih) koje pripadaju njenom sistemu

visokog obrazovanja uz ukazivanje na ovlašćenja tih institucija da dodele različite vrste

kvalifikacija i uslova za pristup svakom pojedinom tipu institucije i programa;

c) opisa programa visokog obrazovanja;

d) spiska obrazovnih institucija smeštenih izvan njene teritorije koje zemlja

potpisnica smatra delom svog obrazovnog sistema.

Glava IX: Informacije u vezi sa problemima priznavanja

Član IX-1

Da bi se olakšalo priznavanje kvalifikacija na polju visokog obrazovanja, zemlje

potpisnice će se obavezati da ustanove transparentne sisteme za celovit opis stečenih

kvalifikacija.

Član IX-2

1. Priznajući potrebu za relevantnom, preciznom i aktuelnom informacijom,

svaka zemlja potpisnica će ustanoviti ili održavati nacionalni informacioni centar i

obavestiti jedno od tela kod kojih je Konvencija deponovana o ustanovljavanju takvog

centra ili o svim promenama u vezi s tim.

2. U svakoj zemlji potpisnici, nacionalni informacioni centar treba da:

a) olakša pristup ovlašćenim i preciznim informacijama o sistemu visokog

obrazovanja i kvalifikacijama visokog obrazovanja u zemlji u kojoj se nalazi;

b) olakša pristup informacijama o sistemima visokog obrazovanja i

kvalifikacijama drugih zemalja potpisnica;

c) pruži mišljenje ili informacije u vezi sa problemima priznavanja i ocenjivanja

kvalifikacija u skladu sa nacionalnim zakonima i propisima.

3. Svaki nacionalni informacioni centar treba da ima na raspolaganju neophodna

sredstva koja će mu omogućiti da ispuni svoje funkcije.


Str. 189 (201)

Član IX-3

Zemlje potpisnice će preko nacionalnih informacionih centara ili na neki drugi

način unapređivati korišćenje Dodatka o diplomama UNESCO-a ili Saveta Evrope ili

nekog drugog sličnog dokumenta od strane institucija visokog obrazovanja zemalja

potpisnica.

Glava X: Mehanizmi implementacije

Član X-1

Sledeća tela imaće zadatak da nadziru, unapređuju i olakšavaju implementaciju

ove Konvencije:

a) Komitet Konvencije o priznavanju kvalifikacija u oblasti visokog

obrazovanja u regionu Evrope;

b) Evropska mreža nacionalnih informacionih centara o akademskoj mobilnosti

i priznavanju (ENIC Network) ustanovljena odlukom Komiteta ministara Saveta

Evrope 9. VI 1994. i Regionalnog komiteta za Evropu UNESCO-a 18. VI 1994.

Član X-2

1. Komitet Konvencije o priznavanju kvalifikacija u oblasti visokog

obrazovanja u regionu Evrope (u daljem tekstu: Komitet) se ovim ustanovljava. On će

se sastojati od po jednog predstavnika svake zemlje potpisnice.

2. U svrhu primene Člana X-2, termin „zemlja potpisnica” neće se primenjivati

na Evropsku zajednicu.

3. Države pomenute u Članu XI-1.1 i Sveta stolica, ukoliko se ne nalaze među

zemljama potpisnicama ove Konvencije, Evropska zajednica i predsednik ENIC

Network-a mogu učestvovati na sastancima Komiteta kao posmatrači. Predstavnici

vladinih i nevladinih organizacija angažovanih na polju priznavanja kvalifikacija u

regionu Evrope takođe mogu biti pozvani da posete sastanke Komiteta kao posmatrači.

4. Predsednik Regionalnog komiteta UNESCO-a za primenu Konvencije o

priznavanju studija, diploma i zvanja u oblasti visokog obrazovanja u državama koje

pripadaju regionu Evrope biće pozvan da učestvuje na sastancima Komiteta kao

posmatrač.


Str. 190 (201)

5. Komitet će unapređivati primenu ove Konvencije i nadgledati njenu

implementaciju. U tom cilju on, voljom većine zemalja potpisnica, može da usvoji

preporuke, deklaracije, protokole i vidove delovanja dokazane u praksi kako bi pokazao

put nadležnim organima zemalja potpisnica za implementaciju ove Konvencije i

razmatranje zahteva za priznavanje kvalifikacija visokog obrazovanja. Iako ti

dokumenti neće biti obavezujući za zemlje potpisnice, one treba da ulože velike napore

da ih primene, skrenu pažnju nadležnih ustanova na pomenute tekstove i podstaknu

njihovu primenu. Komitet će zatražiti mišljenje ENIC Network-a pre donošenja svojih

odluka.

6. Komitet će izveštavati relevantna tela Saveta Evrope i UNESCO-a.

7. Komitet će održavati veze sa Regionalnim Komitetom UNESCO-a za

primenu konvencija o priznavanju studija, diploma i zvanja iz oblasti visokog

obrazovanja usvojenih pod pokroviteljstvom UNESCO-a.

8. Većina zemalja potpisnica sačinjavaće kvorum.

9. Komitet će usvojiti svoj statut. Sastajaće se na redovnim sednicama barem

svake tri godine. Komitet će se po prvi put sastati u roku od godinu dana nakon

stupanja ove Konvencije na snagu.

10. Sekretarijat Komiteta će biti zajednički poveren Generalnom sekretaru

Saveta Evrope i glavnom direktoru UNESCO-a.

Član X-3

1. Svaka od zemalja potpisnica će kao Člana Evropske mreže nacionalnih

informacionih centara o akademskoj mobilnosti i priznavanju kvalifikacija (ENIC

Network) naimenovati nacionalni informacioni centar ustanovljen ili održavan u skladu

sa Članom IX-2. U slučajevima kada su u zemlji potpisnici u skladu sa Članom IX-2

ustanovljeni ili se održavaju različiti nacionalni centri, svi oni biće Članovi Mreže, ali

će takvi nacionalni informacioni centri raspolagati samo jednim glasom.

2. ENIC Network će, zahvaljujući svom sastavu ograničenom na nacionalne

informacione centre zemalja potpisnica Konvencije, potpomagati i učestvovati u

praktičnoj implementaciji Konvencije, koju će sprovoditi nadležne nacionalne


Str. 191 (201)

ustanove. Mreža će se okupljati barem jedanput godišnje na plenarnoj sednici. Mreža će

izabrati svog predsednika i administraciju u skladu sa poverenim mandatom.

3. Sekretarijat ENIC Networka će biti zajednički poveren generalnom sekretaru

Saveta Evrope i generalnom direktoru UNESCO-a.

4. Zemlje potpisnice će preko ENIC Network sarađivati sa nacionalnim

informacionim centrima drugih zemalja potpisnica, naročito tako što će im

omogućavati da prikupe sve informacije korisne za nacionalne informacione centre u

aktivnostima koje su u vezi sa priznavanjem akademskih diploma i akademskom

mobilnošću.

Glava XI: Završne odredbe

Član XI-1

1. Ovu Konvenciju mogu potpisati:

a) države Članice Saveta Evrope

b) države Članice evropskog regiona UNESCO-a

c) bilo koja druga potpisnica, država ugovornica ili zemlja potpisnica Evropske

konvencije o kulturi Saveta Evrope i/ili potpisnica Konvencije UNESCO-a o

priznavanju studija, diploma i zvanja u oblasti visokog obrazovanja u državama koje

pripadaju regionu Evrope, koja je pozvana na Diplomatsku konferenciju kojoj je

povereno usvajanje ove Konvencije.

2. Te države i Sveta stolica mogu izraziti svoju spremnost da se obavežu:

a) potpisom koji ne uslovljava ratifikaciju, usvajanje ili odobravanje; ili

b) potpisom koji je podložan ratifikaciji, usvajanju ili odobravanju, a koga prati

ratifikacija, usvajanje ili odobravanje; ili

c) pristupanjem Konvenciji.

3. Potpisi će biti deponovani kod jednog od predviđenih tela. Instrumenti

ratifikacije, usvajanja, odobravanja ili pristupanja ovoj Konvenciji biće deponovani kod

jednog od tih tela.

Član XI-2


Str. 192 (201)

Ova Konvencija će stupiti na snagu prvog dana u mesecu po isteku

jednomesečnog perioda od trenutka kada pet država, uključujući najmanje tri države

Članice Saveta Evrope i/ili evropskog regiona UNESCO-a izraze svoju spremnost da se

obavežu Konvencijom. Za svaku drugu državu ona će stupiti na snagu prvog dana u

mesecu po isteku jednomesečnog perioda od datuma njihovog pristanka da budu

obavezane ovom Konvencijom.

Član XI-3

1. Nakon stupanja ove Konvencije na snagu, svaka država osim onih koje

potpadaju pod jednu od kategorija nabrojanih u Članu XI-1, može da zatraži pristupanje

Konvenciji. Svaki zahtev u ovom smislu biće upućen jednom od tela kod kojih je

Konvencija deponovana, koji će ga proslediti zemljama potpisnicama najmanje tri

meseca pre sastanka Komiteta Konvencije o priznavanju kvalifikacija u oblasti visokog

obrazovanja u regionu Evrope. Telo kod koga je Konvencija deponovana će takođe

informisati Komitet ministara Saveta Evrope i Izvršni odbor UNESCO-a.

2. Odluka da se država koja uputi takav zahtev pozove da pristupi ovoj

Konvenciji biće doneta na osnovu dvotrećinske saglasnosti zemalja potpisnica.

3. Nakon stupanja na snagu ove Konvencije, Evropska zajednica može joj

pristupiti na osnovu zahteva svojih Članica koji će biti upućen jednom od tela kod kojih

je Konvencija deponovana. U ovom slučaju, Član XI-3.2. se neće primenjivati.

4. Što se tiče bilo koje države koja pristupa ili Evropske zajednice, Konvencija

će stupiti na snagu prvog dana u mesecu po isteku jednomesečnog perioda po polaganju

instrumenta pristupanja Konvenciji kod jednog od tela kod koga je ona deponovana.

Član XI-4

1. Zemlje potpisnice ove Konvencije koje su istovremeno zemlje potpisnice

jedne ili više sledećih konvencija:

Evropska konvencija o jednakosti diploma koje vode sticanju prava prijema na

univerzitete (1953, ETS No.15), i njen Protokol (1964, ETS No. 49);

Evropska konvencija o jednakosti dužine trajanja univerzitetskih studija (1956,

ETS No. 21);


Str. 193 (201)

Evropska konvencija o akademskom priznavanju univerzitetskih kvalifikacija

(1959, ETS No. 32);

Međunarodna konvencija o priznavanju studija, diploma i zvanja u oblasti

visokog obrazovanja u arapskim i evropskim državama koje se graniče sa Mediteranom

(1976);

Konvencija o priznavanju studija, diploma i zvanja u oblasti visokog

obrazovanja u državama koje pripadaju regionu Evrope (1979);

Evropska konvencija o opštoj jednakosti dužine trajanja univerzitetskih studija

(1990, ETS 138)

a) primeniće odredbe ove Konvencije u svojim uzajamnim odnosima;

b) nastaviće sa primenom gore navedenih konvencija čije su potpisnice u

odnosima sa drugim državama potpisnicama tih konvencija ali ne i ove Konvencije.

2. Zemlje potpisnice ove Konvencije obavezne su da se uzdrže od potpisivanja

bilo koje od konvencija pomenutih u paragrafu 1, čije već nisu potpisnice, sa izuzetkom

Međunarodne konvencije o priznavanju studija, diploma i zvanja u oblasti visokog

obrazovanja u arapskim i evropskim državama koje se graniče sa Mediteranom.

Član XI-5

1. Svaka država može, u trenutku potpisivanja ili deponovanja svojih

instrumenata ratifikacije, usvajanja, odobravanja ili pristupanja Konvenciji, odrediti

područja na koja će se primeniti ova Konvencija.

2. Svaka država može bilo kad kasnije, izjavom upućenom jednom od tela kod

kojih je Konvencija deponovana, proširiti primenu ove Konvencije na bilo koje drugo

područje navedeno u izjavi. Što se tiče tog područja, na takvo područje Konvencija će

stupiti na snagu prvog dana u mesecu po isteku jednomesečnog perioda od trenutka

kada telo kod koga je Konvencija deponovana primi takvu izjavu.

3. Svaka izjava data u smislu prethodna dva paragrafa može biti opozvana u

pogledu svake teritorije određene takvom izjavom podneskom upućenim jednom od

tela kod kojih je Konvencija deponovana. Opoziv će postati pravosnažan prvog dana u


Str. 194 (201)

mesecu po isteku jednomesečnog perioda od dana prijema takvog podneska od strane

dotičnog tela.

Član XI-6

1. Svaka zemlja potpisnica, u bilo kom trenutku, može istupiti iz ove

Konvencije putem objave upućene jednom od tela kod kojih je ona deponovana.

2. Takvo istupanje postaće pravosnažno prvog dana u mesecu po isteku

vremenskog perioda od dvanaest meseci od dana prijema obaveštenja od strane

dotičnog tela. Ipak, takvo otkazivanje neće uticati na odluke o priznavanju prethodno

donete na osnovu odredbi ove Konvencije.

3. U pogledu prekida ili suspenzije pravovaljanosti ove Konvencije kao

posledica kršenja odredbe bitne za ispunjenje cilja ili svrhe ove Konvencije od strane

zemlje potpisnice, postupiće se u skladu sa međunarodnim pravom.

Član XI-7

1. Svaka država, Sveta atolica ili Evropska zajednica može, u trenutku

potpisivanja ili deponovanja instrumenata ratifikacije, usvajanja, odobravanja ili

pristupanja, objaviti da zadržava pravo da u celosti ili delimično ne primeni jedan ili

više od sledećih Članova ove Konvencije: Član IV-8, Član V-3, Član VI-3, Član VIII-2,

Član IX-3.

Druga prava ne mogu se zadržavati.

2. Svaka zemlja potpisnica koja je na osnovu prethodnog paragrafa zadržala

pravo može ga u potpunosti ili delimično povući putem objave upućene jednom od tela

kod kojih je Konvencija deponovana. Povlačenje će postati pravosnažno od dana

prijema obaveštenja od strane tog tela.

3. Zemlja potpisnica koja je zadržala pravo u pogledu neke od odredbi ove

Konvencije ne može tražiti primenu te odredbe od strane bilo koje druge potpisnice;

ona ipak može, ako je delimično ili uslovno zadržala pravo, tražiti primenu te odredbe u

onoj meri u kojoj je i sama prihvata.


Str. 195 (201)

Član XI-8

1. Nacrt izmena ove Konvencije može usvojiti Komitet Konvencije o

priznavanju kvalifikacija iz oblasti visokog obrazovanja u regionu Evrope koji se

sastoji od dvotrećinske većine zemalja potpisnica.

Svaki nacrt izmena usvojen na takav način biće priključen Protokolu

Konvencije. Protokol treba da odredi modalitete njegovog stupanja na snagu i u svakom

slučaju će zatražiti da zemlje potpisnice izraze saglasnost da budu obavezane njime.

2. Na osnovu procedure iz gore pomenutog paragrafa br. 1 ne mogu se donositi

izmene Glave III ove Konvencije.

3. Svaki predlog izmena će biti saopšten jednom od tela kod kojih je Konvencija

deponovana, a koji je dužan da ga prosledi zemljama potpisnicama najmanje tri meseca

pre održavanja sastanka Komiteta. To telo takođe mora obavestiti Komitet ministara

Saveta Evrope i Izvršni odbor UNESCO-a.

Član XI-9

1. Generalni sekretar Saveta Evrope i glavni direktor Obrazovne, naučne i

kulturne organizacije Ujedinjenih nacija (UNESCO) biće tela kod kojih će ova

Konvencija biti deponovana.

2. Telo kod koga je deponovan neki akt, objava ili predstavka, obavestiće

zemlje potpisnice ove Konvencije, kao i ostale države članice Saveta Evrope i/ili

Evropskog regiona UNESCO-a o:

a) svakom potpisivanju;

b) deponovanju bilo kog instrumenta ratifikacije, usvajanja, odobravanja ili

pristupanja;

c) svakom datumu stupanja na snagu ove Konvencije u skladu sa odredbama

Članova XI-2 i XI-3.4;

d) svakom zadržavanju prava pri sprovođenju odredbi Člana XI-7 i povlačenju

svakog zadržanog prava pri sprovođenju odredbi Člana XI-7;

e) svakom istupanju iz ove Konvencije pri sprovođenju Člana XI-6;

f) svim objavama načinjenim u skladu sa odredbama Člana II-1 ili Člana II-2;


Str. 196 (201)

g) svim izjavama načinjenim u skladu sa odredbama Člana IV-5;

h) svakom zahtevu za pristupanje ovoj Konvenciji podnetom u skladu sa

odredbama Člana XI-3;

i) svakom predlogu iznetom u skladu sa odredbama Člana XI-8;

j) svakom drugom aktu, objavi ili predstavci koja se tiče ove Konvencije.

3. Telo kod koga je deponovana Konvencija, koje primi predstavku ili obavesti

zemlje potpisnice u skladu sa odredbama ove Konvencije, smesta će o tome obavestiti i

druga tela kod kojih je deponovana Konvencija.

Dole potpisani predstavnici, budući ovlašćeni po propisu, potpisali su ovu

Konvenciju.

Zaključeno u Lisabonu 11. aprila 1997, na engleskom, francuskom, ruskom i

španskom jeziku, čije su verzije podjednako punovažne, u dve kopije, od kojih će jedna

kopija biti deponovana u arhiv Saveta Evrope, a druga u arhiv Obrazovne, naučne i

kulturne organizacije Ujedinjenih nacija. Overena kopija biće poslata svakoj od država

spomenutih u Članu XI-1, Svetoj stolici, Evropskoj zajednici i Sekretarijatu Ujedinjenih

nacija.


Str. 197 (201)

Formular za opis studijskog predmeta


Str. 198 (201)


Str. 199 (201)


Str. 200 (201)


Str. 201 (201)