222

13.

NI RAT NI MIR

Sredinom 1992. godine, na Kosovu je već vladala

izuzetna napetost,kao i osećanje nesigurnosti

strah od sukoba koji su predosećali svi građani.

Ipak, dok je u zapadnim republikama trajao rat,

Kosovo je uspevalo da zadrži svoj relativni mir,

uglavnom zbog ravnoteže straha, iz čega su lideri,

kako srpske, tako i albanske zajednice shvatili da

bi svaki izliv neprijateljstava među njima po

žestini nadmašio čak i bosanski rat i imao kobne

posledice po interese oba naroda. Tako su, uprkos

uzajamnom nepoverenju i duboko poremećenim

odnosima, kosovski Srbi i Albanci vodili računa da

ne pređu tačku nakon koje bi sukob bio neminovan.

Najteži etnički problem u Jugoslaviji tako je

izbegao uvlačenje u jugoslovenski građanski rat,

ali su odnosi između dve zajednice ostali

zamrznuti, kao nikada i nigde do tada. 1

Ibrahim Rugova, lider bez moći

U leto 1992. godine, britanska vlada i

Ujedinjene nacije organizovale su međunarodnu

konferenciju u Londonu, u ambicioznom pokušaju da

prekinu etničko čišćenje u Bosni i povrate

teritorije koje je silom osvojila tek

uspostavljena (27. aprila 1992.), ali nepriznata

jugoslovenska država, u čijem su sastavu sada bile

samo Srbija i Crna Gora. Albanski predstavnici sa

Kosova bili su ljuti zbog toga što su, iako

pozvani u London, imali status posmatrača, a ne

1 P. Simić, Problem Kosova i Metohije i regionalna

bezbednost na Balkanu, 1996, str.3

223

učesnika. čitava nova politička elita kosovskih

Albanaca došla je da bi sedela u sporednoj

prostoriji i bila prinuđena da se zadovolji

praćenjem skupa preko TV monitora. To je bilo

ogromno poniženje za narod koji je verovao da su

njihove patnje jednake patnjama bosanskih

Muslimana. Jedini, ali zanemarljivo konstruktivni

ishod ove Konferencije, koji je imao neke veze sa

kosovskim problemom, bila je odluka da se na

Kosovu, u Vojvodini i u Sandžaku postave

posmatrači za ljudska prava i da se obave

razgovori o pitanjima iz oblasti obrazovanja.

Možda zbog svoje izolovanosti, kosovski Albanci

imali su nerealni osećaj sopstvene važnosti na

međunarodnoj sceni. Kad god su Beriša ,ili Rugova,

putovali u inostranstvo, posebno u Vašington,

uveravali su ih da će pitanje Kosova biti prvo na

dnevnom redu, ali je, u većini slučajeva, to bila

tek sporedna tema u razgovorima u čijem su

središtu bili bilateralni problemi. Albanski

mediji pridavali su Rugovinim posetama zapadnim

zemljama preteran značaj, smatrajući ih znakom

priznavanja Kosova kao nezavisne države, iako je

Rugova uvek priman kao predstavnik jedne nevladine

organizacije.

I pored toga što je na Londonskoj konferenciji

Rugova razgovarao sa, tada tek izabranim,

reformski orijentisanim, jugoslovenskim saveznim

premijerom, Milanom Panićem, ništa konkretno nije

postignuto. Panić se možda javno zalagao za

poboljšanje uslova za kosovske Albance i ponovno

otvaranje njihovih škola i bolnica, ali je,

takođe, odlučno trvdio da "Kosovo pripada

Jugoslaviji" i da se, dok se on zalaže za ponovno

uspostavljanje svih ljudskih prava za kosovske

Albance, oni prvo moraju uključiti u politički

život Jugoslavije, odnosno uzeti puno učešće u

predstojećim izborima. Ali, kada je u pitanju DSK,

između Panića i Miloševića gotovo da nije bilo

razlika; ni jedan ni drugi nisu bili spremni na

224

pregovore o samoopredeljenju. Razgovori o

otvaranju škola i univerziteta na albanskom jeziku

počeli su, kako je dogovoreno, u oktobru 1992.

godine, u Beogradu, između albanske delegacije, na

čijem je čelu bio Fehmi Agani, i sprskog minstra

obrazovanja, Ivića, ali, iako je Beograd prihvatio

zahtev albanske strane da se razgovara o

obrazovanju na svim nivoima, nikakav sporazum nije

mogao biti postignut zbog složenosti kosovskog

problema i potrebe da se prethodno pronađe

političko rešenje. I jedna i druga strana priznale

su da je veoma teško pokušavati da se na

pragmatičan način pristupi problemu obrazovanja

bez prejudiciranja budućeg statusa Kosova, jer su

status Kosova i obrazovanje na albanskom jeziku

neraskidivo povezani.

U međuvremenu, lideri kosovskih Albanaca

nastavili su svoju politiku miroljubivog otpora u

atmosferi rastuće napetosti. Kako je većina

albanskog stanovništva bila nenaoružana, trudili

su se da po svaku cenu izbegnu krvoproliće slično

onome u Bosni. Srpske paravojne jedinice krstarile

su Kosovom, očito, kako bi prikupile članstvo i

ojačale svoje prisustvo u regionu, dok je vođa

paravojnih formacija od koga se najviše strahovalo

u Srbiji, Željko Ražnatović Arkan paradirao kroz

gradove u pratnji dobro obučenih telohranitelja.

Ključni deo Arkanove strategije bio je da kod

srpske manjine na Kosovu igra na kartu straha od

pobune Albanaca, kako bi se mobilisala podrška

programu čišenja čiji je cilj bio da se obezbedi

da glavna industrijska postrojenja u severnom delu

Kosova, rudnici olova u Trepči i fabrika feronikla

u Glogovcu, ostanu u srpskim rukama, ako bi došlo

do konačne podele pokrajine između Albanije i

Srbije. U tom cilju Arkanovi ljudi nisu krili da

prikupljaju oružje u blizini tih postrojenja,

skrivajući ga po srpskim pravoslavnim manastirima,

ili na okolnoj manastirskoj zemlji, posebno u

Deviću, zabačenoj istorijskoj crkvi i manastiru

225

kod Glogovca, u Samodreži, kod Mitrovice i u

Gračanici, nadomak Prištine. U to vreme lokalni

Albanci izveštavali su o široko rasporstranjenom

delovanju milicije koja se grupisala oko lovačkih

društava kao i o tesnoj saradnji lokalnih srpskih

starešina iz državnih snaga bezbednosti i

paravojnih jedinica u blizini manastira Peć.

Predsednik Slobodan Milošević, svestan moguće

reakcije međunarodne zajednice, uspevao je tada da

svog jakog čoveka ,Arkana, čvrsto drži pod

kontrolom.

Dobri rezultati koje su srpske

ultranacionalističke partije zabeležile na

izborima, u decembru 1992. godine, posejali su

strah u albanskom delu stanovništva na Kosovu.

Iako je Miloševićeva Socijalistička partija Srbije

osvojila 47 mesta u saveznoj Skupštini, 33

manadata pripalo je Srpskoj radikalnoj stranci,

predvođenoj ekstremnim nacionalističkim liderom,

Vojislavom [ešeljem, koji se tokom izborne

kampanje zalagao za proterivanje svih Albanaca sa

Kosova, govoreći da, ako ne poštuju srpsku vlast

na Kosovu, mogu da odu da žive u svojoj, odnedavno

demokratskoj, nacionalnoj državi u susedstvu.

Glavna opoziciona koalicija, Depos, osvojila je

svega 21 poslaničko mesto. Kako se i očekivalo,

kosovski Albanci su bojkotovali srpske izbore,

uprkos pozivima međunarodne zajednice da glasaju

za Milana Panića, koji je obećao da će obnoviti

ljudska prava i pregovarati o nekom obliku

autonomije za Kosovo. To je razgnevilo mnoge Srbe

koji nisu imali razumevanja za Panićevo mešanje u

pitanja vezana za Kosovo, tvrdeći da time treba da

se bave srpske, a ne savezne vlasti.

One kosovske Albance, koji su se zalagali za

učešće na izborima, DSK je osudio kao izdajnike,

objašnjavajući svoje neučestvovanje na

decembarskim izborima ovako:

"Rezultati izbora u Srbiji i Crnoj Gori

potvrdili su naša predviđanja da će Milošević i

226

[ešelj pobediti i da glasovi Albanaca ne bi

imali uticaja na konačan rezultat, jer bi

Milošević isfabrikovao glasove koji su mu

potrebni, jednako kao što je njegov režim

štampao onoliko novca koliko mu je bilo

potrebno" 2.

Realno gledano, međutim, milion albanskih

glasova moglo je, bez ikakve sumnje, svrgnuti

Miloševića, ali, kao što su tada i sami priznali,

lideri kosovskih Albanaca nisu želeli da on ode.

Kada bi Srbiju prestao da bije zao glas, a na njih

prestalo da se gleda kao na dobre momke, samo

zahvaljujući tome što su protiv Srba, ne bi imali

izgleda za ostvarenje svojih ciljeva. Da je

mirotovorac, kao što je bio Panić, obnovio ljudska

prava, to bi za njih predstavljalo katastrofu, jer

im za izmenu granica ne bi preostalo ništa osim

čisto političkog programa. 3 Uprkos činjenici što

su postojale i druge političke partije, kao što su

Srpski pokret obnove Vuka Draškovića i Srpska

radikalna stranka Vojislava [ešelja, čiji su

stavovi o Kosovu bili mnogo žešći od stavova

Miloševićevog Saveza komunista, Albanci su želeli

da i vuk bude sit i ovce na broju - odbili su da

učestvuju na izborima, ali su se onda žalili da ih

predstavljaju pojedinici koji nisu izabrani i -

ratni zločinci.

U međuvremenu, rat u Bosni nije pokazivao znake

smirivanja, pa je Kosovo, poznato kao jedno od

najnestabilnijih područja sa najvišim stepenom

kršenja ljudskih prava u Evropi, počelo je da liči

na oazu mira, u poređenju sa krvoprolićem koje se

dešavalo u Bosni. U izveštaju objavljenom u

nedeljnom međunarodnom izdanju "Politike" (19-25.

septembra 1992.) tvrdilo se da Turska snabdeva

2 Bilten Ministartsva informisanja Republike

Kosovo, br.67, 29. decembar 1992.

3 New Statesman and Society, 5. mart 1993, str.13

227

Kosovo oružjem, preko Bugarske i Skoplja; ono se,

navodno, prikupljalo u Tetovu i Gostivaru,

gradovima zapadne Makedonije, naseljenim preteženo

albanskim stanovništvom i odatle, preko planina,

krijumčarilo na Kosovo. Srpskoj javnosti je, isto

tako, saopšteno da se Albanci bore na strani

Hrvata i Muslimana, a protiv Srba, i činjenica je

da su se mnogi Albanci priključili hrvatskoj i

muslimanskoj vojsci, računajući na to da će

Srbiju iscrpsti rat u Bosni i da će se tako

otvoriti put njihovom ocepljenju. Prema rečima

jednog posmatrača, "Albanci su dobrovoljno

dolazili u hrvatsku vojsku, i to sa svojim

naoružanjem. Dobro je poznata činjenica da je bilo

mnogo cenjenih visokih albanskih oficira koji su

se priključili hrvatskoj vojsci i doprineli

dotadašnjim hrvatskim pobedama nad srpkom

vojskom"4. Propagandna mašinerija DSK odgovorila

je napisima pod naslovom "Kosovski Srbi

dobrovoljno se prijavljuju da se bore u

Hrvatskoj"5.

Pitanje albanskog ujedinjenja

Iako su,krajem 1992. godine, ideju o

nacionalnom ujedinjenju morali da ostave " na

čekanju", Albanci su bili čvrsto uvereni da je

početni vid ujedinjenja već postignut i da je

albanska nacija dosegla ono što je predsednik

Beriša nazvao "duhovnim ujedinjenjem". Uprkos tome

što je Beriša bio opterećen veoma ozbiljnim

unutrašnjim problemima, njegova otvorena podrška

kosovskim Albancima doprinela je da Kosovo ostane

na međunardonoj sceni i predstavila svetu

4 Zogiani Behar, Granićev prosrpski stav o Kosovu,

Bujku, Tanjug, 27. februar 1996.

5 Bilten Ministarstva informisanja Republike

Kosovo, br.77, 5. februar 1993.

228

jedinstveni albanski front. Ali, kako je situacija

u Bosni sve više izmicala kontroli, jačao je

pritisak Zapada na Tiranu da prizna nepovredivost

svojih granica sa Srbijom i Crnom Gorom.

Međunarodna zajednica je zahtevala od Beriše da

pomogne da spreči širenje rata po Balkanu,

ispoljavajući uzdržanost prema rastućem

zlostavljanju Albanaca na Kosovu. Beriša je bio

svestan da bi svaki korak ka nasilnoj promeni

granica i stvaranje ujedinjene Albanije izazvao

krvoproliće, a za Albaniju značo gubitak svake

ekonomske pomoći iz inostranstva koja joj je bila

tako očajnički potrebna.

Ipak, pitanje albanskog nacionalnog ujedinjenja

i dalje je žučno razmatrano među albanskim

nacionalistima i akademicima. Suprotno Rugovinom

umerenom stavu, koji je očito i dalje uživao

podršku ogromne većine kosovskih Albanaca,

uticajni kosovski intelektualac, Redžep ]osja,

koji je odbijao da ga vezuju za bilo koju

političku partiju, izrastao je u predstavnika

jednog, sve jačeg, segmenta albanske populacije

koji je zaključio da Albanci i Srbi moraju poći

odvojenim putevima. ]osja je javno prekorio Rugovu

zbog toga što svojim insistiranjem na miroljubivom

otporu Albance, navodno, vodi na slepi kolosek.6

Prvi nagoveštaj da je Beriša počeo da gubi

popularnost među kosovskim Albancima zabeležen je

početkom 1993. godine. Znak da postoje duboke

razlike u pogledima na albansko-kosovski dijalog

pojavio se u februaru, kada je ]osja napisao

Beriši jedno prilično histerično otvoreno pismo,

optuživši ga da "narušava naš (kosovskih Albanaca)

istorijski imidž i odbacuje naše ideale" .

Problem je nastao nakon što je Beriša u

intervjuu listu "Bujku" izjavio: "Ideja o Velikoj

Albaniji se ne razmatra u ozbiljnim albanskim

6 Biberaj, Kosovo: Balkansko bure baruta, p.14

229

političkim krugovima". ]osja je odgovorio

optuživši Berišu da:

"...brka termin 'Velika Albanija' sa terminom

'Izvorna Albanija'. Albanija i Kosovo se ne

mogu nazivati Velikom Albanijom. Postoji,

međutim, gospodine predsedniče, Izvorna

Albanija, prirodna Albanija,... istinska

Albanija. Vi umanjujete žrtve svih onih

albanskih istoričara, naučnika i pisaca koji su

propatili u srpskim zatvorima zbog toga što su

se borili za Izvornu Albaniju i Kosovo

Republiku. Vi, takođe, kažete da 'Albanija ne

želi i da neće tražiti nikakvu promenu

granica'. Na prvi pogled, to se čini razumnim i

shvatljivim. Albanija je članica UN i KEBS i

mora poštovati međunarodna pravila i propise.

Ali, kao predsednik, Vi ne govorite u svoje

sopstveno ime, već u ime istorije i budućnosti.

Albanija nikada nije prihvatila svoje postojeće

granice i oduvek je pokušavala da podseti

međunarodne krugove da su te granice

nepravedne, jer dele albansku zemlju na dva

dela. To su granice koje prolaze kroz srce

albanskog naroda. Kao predsednik, trebalo bi da

poznajete istoriju svog naroda i istoriju

pisanu 1912. godine. Niko od nas nema moralno

pravo da govori u ime budućih generacija".

Beriša je na ovo srdito odgovorio u otvorenom

pismu, objavljenom u listovima "Zeri i Populit" i

"Bujku", u kojem je ]osju optužio da je

"radikalan": "Pitanje Kosova nikada se ne može

rešiti terorizmom. Albanski pokret na Kosovu je

uspešan, pre svega, zbog svojih civilizovanih i

neterorističkih metoda". Albanija ne bi dopustila

promenu granica silom i "druge ideje koje podstiču

nasilje legalizovale bi nasilje i agresiju na

Balkanu i dovele do istinske balkanske i albanske

tragedije"7. U ovoj izjavi pada u oči to što su,

7 . Illyria, 3. februar 1993, str.5

230

suprotno svim pokazateljima, Beriša, a verovatno i

ostali, verovali da je albanski pokret na Kosovu

bio "uspešan".

Tokom prvih godina nacionalističkog konflikta u

ostatku Jugoslavije, albanski lideri na Kosovu

imali su tu prednost što su čistke albanskih

komunista, koje je srpska partija izvršila

osamdesetih godina, za albanske nacionaliste, kao

što je Ibrahim Rugova, obavile posao

antikomunističke revolucije. Srpska politika

osujećivanja albanskog autonomaštva i bojkot

kosovskih Albanca, nakon 1988. godine, pre svega,

uklanjanjem sa zvaničnih položaja čitave

političke, ekonomske i kulturne elite, doveli su

do stvaranja neobične kohezije i paralelne

organizacije okupljene oko antisrpstva i Rugove.

Ali, to jedinstvo nije se moglo održati u

izmenjenim uslovima raspada Jugoslavije - prilici

za sticanje potpune nezavisnosti, stvorenoj

međunarodnom osudom Srbije - i sve većeg

nestrpljenja zbog odugovlačenja u ostvarivanju

sopstvenih ciljeva. Do 1993. godine, sve veće

nezadovoljstvo međunarodnim pregovaračima zbog

nepostizanja saglasnosti o potpunom statusu Kosova

na razgovorima održanim te godine u @enevi, kao i

prethodnim u Londonu, bilo je počelo da menja

ravnotežu unutar Rugovinog pokreta u korist

radiklanih i militantnih snaga koje su zagovarale

vojno rešenje. @ivoti umerenih Albanaca bili su

time izloženi opasnosti.8

Politici nenasilja DSK počele su tada da se

suprotstavljaju nove i radiklanije grupe, kao što

je ona u Peći, predvođena Rešatom Nurbojom, koja

se zalagala za aktivnije mere otpora. Takvi

zahtevi usledili su kao odgovor, kako na sve veće

patnje kojima je bila izložena većina albanske

populacije na Kosovu, tako i na spoznaju kosovskih

8 Vudvord (Woodward), Balkan Tragedy, str.35

231

Albanaca da možda ne čine dovoljno da skrenu

međunarodnu pažnju na svoje teško stanje. Bilo je

vreme za akciju. Tako je, 24. maja, Adem Demaći

počeo štrajk glađu, u znak protesta zbog gašenja

"Rilindje" i zatvaranja svih medija na albanskom

jeziku. "Umreću za slobodu javne reči", rekao je

pobunjeni Demaći.9 "Adem Demaći ne sme umreti!",

poručivali su naslovi informativnog biltena DSK.10

Kako se vest o štrajku glađu širila, tako je

situacija postajala nekako zbrkana, ako ne i

smešna, pošto su kosovski Albanci širom Holandije,

[vajcarske, Norveške, Nemačke i Sjedinjenih Država

počeli da štrajkuju glađu. Suvišno je reći da niko

nije štrajkovao do smrti i to masovno ispoljavanje

nacionalne solidarnosti ubrzo se ugasilo.

Tokom prve polovine 1993. godine, u razmacima

su, u @enevi, održavani razgovori o problemu

obrazovanja na Kosovu (uz učešće i saveznih i

predstavnika Srbije), ali oni nisu imali uspešan

ishod. Trebalo je da se ti razgovori usredsrede na

politiku obrazovanja, ali su krenuli ka

suštinskijim političkim pitanjima kao što je

autonmija. Dogovoreno je da se ide korak po korak.

Trebalo je prvo usvojiti pragmatičan pristup

najvažnijim i hitnim pitanjima, bez prejudiciranja

stavova dve strane o širim problemima. Ali, uprkos

naizgled dobrim namerama i ohrabrujućem početku,

razgovori su bezmalo odmah propali zbog razlika

između srpskog i albanskog nastavnog plana i

problema manjinskog statusa za Albance. To je

umanjilo značaj razgovora zamišljenih, pre svega,

tako da pomognu poboljšanju opšte političke klime

kako bi eventualno započeo dijalog o trajnom

rešenju statusa Kosova.

9 Bilten Ministarstva informisanja Republike

Kosovo, br. 109, 31. maj 1993.

10 Ibid., br. 110, 4. jun 1993

232

Kosovski Albanci u emigraciji

U međuvremenu, sve veće prisustvo ekstremno

nacionalističkih paravojnih formacija uticalo je

da se iseljavanje kosovskih Albanaca u

inostranstvo nastavi. Iako je većina i dalje

tražila utočište u Zapadnoj Evropi, sve veći broj

prelazio je i u Albaniju, gde se, do 1993. godine,

smestilo oko 25.000 kosovskih Albanaca. Uprkos

očitoj opasnosti prelaska nestabilne kosovske

granice na kojoj je, posle otpočinjanja sukoba u

bivšoj Jugolsaviji, porasla napetost, manje grupe

mladih muškaraca, u tajnosti i tišini, prelazile

su svake noći šumskim putevima preko planina,

izmičući nervoznim srpskim graničarima koji su

pucali na sve što se kreće. Kako se sukob u Bosni

rasplamsavao, tako su vojnici albanske

nacionalnosti sve češće napuštali Jugolsovensku

narodnu armiju (JNA) i bežali u Zapadnu Evropu gde

su tražili politički azil, tvrdeći da će, ako se

vrate na Kosovo, biti ponovo pozvani u vojsku i

poslati da se bore u Bosni. Procenjuje se da je do

1993. godine oko 400.000 Albanaca otišlo iz bivše

Jugoslavije, uglavnom u sledeće zemlje: Nemačka

(120.000), [vajcarska (95.000), [vedska (35.000),

Austrija (23.000), Belgija (8.000), Francuska

(5.000), Danska (5.000), Italija (4.000), Norveška

(3.500), Britanija (3.000), Holandija (2.000),

Finska (600) i Luksemburg (200); Hrvatska je

primila oko 40.000, Slovenija 15.000 i Republika

Albanija 25.000. Znatan broj njih je, iz već

pomenutih razloga, emigrirao u Sjedinjene Države,

gde su se priključili davno uspostavljenoj

dijaspori. 11 Pojedini albanski mladići koje su

11 H. Islami, "Demografska etni~ka realnost Kosova

i ciljevi srpske hegemonije", Kosovska istorijsko-

politi~ka revija, br. 1, 1993, str.33. Procenjuje

233

tražile srpske vojne vlasti, našli su utočište u

bivšoj jugoslovenskoj (Republici) Makedoniji, gde

gotovo da nema Albanca koji nema rođake na Kosovu.

Albanci su masovan egzodus svojih mladića nazvali

"tihim etničkim čišćenjem". U to vreme, makedonski

lideri bili su veoma zabrinuti zbog mogućeg

prelivanja mogućeg budućeg sukoba sa Kosova u

njihovu zemlju; oni su već imali težak zadatak da

drže pod kontrolom etničke razlike u sopstvenoj

kući i da održe koheziju i stabilnost među

"makedonskim" Slovenima i Albancima. Još u jesen

1992. godine, članovi posmatračke misije

Konferencie za evropsku bezbednost i saradnju

(KEBS) u Makedoniji uočili su intenzivnu aktivnost

na granici prema Srbiji, kod mesta Tabanovce i

Sopot, kao i na granici prema Kosovu, kod mesta

Blace. Na sva ova tri mesta izgrađeni su privremni

objekti za prihvat očekivanog talasa izbeglica. 12

Svi oni sa kojim su članovi posmatračke misije

KEBS u Makedoniji razgovarali predviđali su

iznenadan i masovan priliv albanskih izbeglica u

slučaju širenja neprijateljstava na Kosovu. Oni

su, takođe, verovali da, ukoliko njihova republika

ne dobije značajnu ekonomsku pomoć, takav priliv

izbeglica može izazvati, ne samo privredni kolaps,

već i destabilizovati vladu i izazvati socijalna

previranja.13 Makedonski zvaničnici bili su,

takođe, zabrinuti da će, ako Kosovo bukne,

severozapadni kvadrant republike postati koridor

za vojsku i oružje.

se da je pre rata u Beogradu `ivelo oko 100.000

Albanaca. 1997. ostalo ih je manje od 20.000. 12 Saop{tenje Sekretarijata KEBS br. 282, Prag, 16.

septembar 1992, str.7. CSCE-CPC Be~, 21. septembar

1992.

13 . Ibid., str.15

234

Pogoršavanje socijalno-ekonomskih uslova

U zimu 1993. godine, opšti uslovi života na

Kosovu postali su nepodnošljivi. Prodavnice su

bile gotovo prazne, a stanovništvo je sve više

izlagano različitim vidovima silovite represije.

Sa jačanjem srpskog vojnog prisustva zavladala je

situacija nalik ratnoj. Aerodrom, nadomak

Prištine, postao je vojna baza, tenkovi su

okruživali sam grad, a više albanskih osnovnih

škola korišćeno je za smeštaj jedinica srpske

vojske i policije, koje su tada razmeštane, u sve

većem broju, širom Kosova. Gotovo svakodnevno,

avioni su u niskom letu nadletali gradove i sela,

a noću se skoro redovno čula pucnjava iz

automatskog oružja.

Program posrbljavana uporno je nastavljan i već

je bio sproveden u većem delu javnog sektora i

lokalne uprave. Pivatizacija je sprovođena

prodajom preduzeća Beogradu, kako bi se sprečilo

da Albanci, koji su ranije tu radili, postanu

deoničari. Srpsko zakonodavstvo omogućavalo je

osnivanje privatnih preduzeća za izdavačku i

grafičku delatnost, ali je u praksi to bilo

izuzetno teško ostvarivo za Albance. Iako se tokom

1992. i 1993. godine pojavilo više listova i

časopisa na albanskom jeziku, oni su prestali da

izlaze, uglavnom zbog nedostatka sredstava. Osim

toga, dobijanje dozvole za novo izdanje

podrazumevalo je takvu birokratsku prceduru da je

malo ko bio spreman da se upušta u to.

Sudstvo na Kosovu je, postepeno i gotovo

potpuno, potpadalo pod srpsku kontrolu - od maja

1990. godine do 1993. godine, više od 300, od

ukupno oko 500, ili više albanskih sudija,

okružnih tužilaca i drugih visokih zvaničnika u

pravosudnom sistemu otpušteno je i zamenjeno sa

osamdesetak srpskih. Srpska Skupština je, takođe,

imenovala 68 sudija za Kosovo od kojih je svega

njih 25 bilo albanske nacionalnosti, a samo je 16

235

od tog broja prihvatilo je novu dužnost - ostali

su odbili. Istrage je rutinski sprovodila

policija, bez ovlašćenja tužilaštva, a suđenja su

često služila samo da se legalizuje procedura i

potvrde kazne koje su već ranije odredili drugi

organi. U mnogim slučajevima, presude su donošene

bez ikakvog suđenja, kao administativne odluke,

isključivo na političkim osnovama. Zbog toga što

je tako veliki broj novih sudija imenovan samo na

osnovu etničke pripadnosti i lojalnosti politici

Beograda, sudstvo na Kosovu nije bilo moguće

smatrati nezavisnim, a koncept poštenih suđenja

je, moglo bi se reći, napušten.14

Otkako je Srbija preuzela zdravstvenu zaštitu,

albansko stanovništvo mahom je izbegavalo ustanove

pod srpskom upravom, posebno u oblasti

ginekologije, pedijatrije i hirurgije. Albanske

žene nisu želele da se porađaju pod nadzorom

sprskih lekara, pa se procenjuje da je oko 85%

porođaja obavljeno bez ikakve profesionalne

medicinske pomoći. Zbog niskog životnog standarda

i loših higijenskih uslova to je dovelo do

povećanja stope smrtnosti beba i majki Rizične

trudnoće bile su prekasno, ili uopšte nisu bile

konstatovane.Među oko 55.000 novorodjenčadi,

koliko se tada godišnje rađalo na Kosovu,

zabeležen je porast broja slučajeva polia,

tetanusa i infektivnih bolesti uopšte. Većina

albanske dece na Kosovu nije bila uključena u

program imunizacije od bolesti, jer je valdalo

uverenje da srpske vakcine, kao deo plana Beograda

za smanjenje visokog nataliteta među Albancima,

izazivaju sterilitet. Zato je, uprkos apelima

lidera DSK na roditelje da vakcinišu svoje

potomstvo, stopa mortaliteta dece na Kosovu od 5,5

odsto nastavila da raste.

14 Od autonomije do kolonizacije: Ljudska prava na

Kosovu, str.56

236

U isto vreme, na Kosovu nije bilo ni mnogo

obrazovanja. Na stotine hiljada albanske dece bilo

je onemogućeno da ima normalan intelektualni

razvoj, pošto su srpske vlasti pritegle obruč oko

obrazovnog sistema. U sred kaldrmom popločane

Prištine, deca školskog uzrasta traćila su vreme,

igrajući karte, ili prodajući cigarete. Iako je u

osnovnim školama i dalje postojala nastava na

albanskom jeziku, srednjoškolska i visokoškolska

nastava morala je da se drži na srpskom jeziku, po

nastavnom programu nametnutom iz Beograda. Srbi su

sasvim zanemarivali albanski bojkot školstva.

Miodrag \uričić, kosovski ministar obrazovanja,

kojeg je postavio Beograd, izjavljuje: "Problem je

što Albanci ne priznaju Srbiju, ili Jugoslaviju;

nastavni plan je napravljen na srpskom jeziku za

čitavu Srbiju. Albanci bi trebalo da prihvate

srpski nastavni program, jer je Kosovo

administrativni deo Srbije".15 Otprilike dve

trećine od ukupno 450.000 albanskih đaka je, 1994.

godine, pohađalo nastavu držanu u privatnim

kućama, crkvama, restoranima, pa čak i garažama.

Udžbenika i nastavnog materijala bilo je

nedovoljno, jer ih je srpska policija zaplenjivala

u povremenim racijama na "ilegalne" škole. Iako je

kosovska vlada u izgnanstvu uspostavila nacionalni

fond, kao pomoć za održavanje parlalelnog sistema,

iz tog fonda moglo se obezbediti svega 30%

potrebnih sredstava. DSK je u to vreme već imala

finansijske teškoće,jer je bilo sve više onih koji

su odbijali da plate, ili nisu plaćali porez od

tri do pet odsto. Zato su nastavnici bili slabo

i neredovno plaćeni, a tvrdnje kosovske vlade da

uspešno vodi svoju paralelnu administaciju počele

su da zvuče prilično prazno. Sve veći broj mladih

Albanaca dvoumio se da li da nastavi ovakvo

školovanj, jer su "paralelne" škole izdavale

15 Intervju autora, 5. avgust 1994.

237

diplome koje ni srpski, ni bilo koji drugi sistem

obrazovanja nije priznavao. Kako je bilo sve više

albanske dece koja su ostajala bez srednjeg ili

fakultetskog obrazovanja, roditelje su počele da

zabrinjavaju dugoročne posledice koje će ključne

godine provedene bez obrazovanja imati po njihovu

decu i budućnost kosovskog društva.

@ivotni standrad albanskog stanovništva na

Kosovu i, u manjoj, ali, postepeno, ipak, rastućoj

meri, standard sprske manjine, od 1991. godine,

neprestano je padao. Prema podacima humanitarne

organizacije Majka Tereza, 1992. godine bilo je

43.320 ugroženih porodica, 1993. bilo ih je

45.835, a 1994., 57.353. Društvo Majka Tereza

računalo je da prosečna porodica ima 6,52 članova,

što znači da je 1994. godine više od 370.000

ljudi, ili otprilike 20 odsto albanskog

stanovništva na Kosovu, sasvim, ili delimično

zavisilo od humanitarne pomoći. Pokazalo se,

takođe, da se finansijska pomoć od rođaka

zaposlenih u inostranstvu smanjuje i to iz dva

razloga. Prvo, radnici na privremenom radu u

inostranstvu bili su sve zabrinutiji zbog

sopstvenih ekonomskih teškoća i, drugo, svojim

porodicama kod kuće više nisu mogli da šalju novac

preko banke ili pošte zbog sankcija UN, a plašili

su da im policija na granici ne oduzme novac, ako

ga sami budu donosili, ili da im ne oduzmu

pasoš.16 Restrikcije u snabdevanju vodom i

strujom, posebno zimi, dodatno su doprinele opštem

padu životnog standrda. Prema podacima iz jednog

švajcraskog izveštaja, gradovi i oblasti naseljeni

albanskim stanovništvom bli su teže pogođeni nego

područja na kojima živi veliki broj Srba. Primera

radi, u gradu Fushe Kosove (u kome živi srazmerno

16 Repatriate the Expellers, [vajcarska

organizacija za pomoć izbeglicama (OSAR), Cirih,

6. februar 1995, str.12.

238

veliki broj Srba) struja nikada nije isključivana

na duže od tri sata, dok su isključenja u

albanskim delovima centra Prištine trajala i po

osamnaest sati. Druge opštine sa većinskim

albanskim stanovništvom, Mališevo, na primer,

ponekad su nedeljama bile bez struje. Lako je

zamisliti posledice takvih mera, na temperaturi od

minus 20 stepeni i u domaćinstvima koja se greju

pretežno na struju.17

Stanovanje je, takođe, postalo ozbiljan problem

na Kosovu. U bivšoj Jugoslaviji stanove su

uglavnom gradili država ili preduzeća. Troškove

stambene izgradnje pokrivala su preduzeća koja su

stanove potom iznajmljivala svojim zaposlenima,

ili ih prodavala na slobodnom tržištu. Zaposleni

su mogli da žive u stanu koji je vlasništvo

preduzeća sve dok su u njemu radili, ili su, ako

su želeli, mogli otkupiti taj stan po relativno

niskim cenama u privatno vlasništvo. Ali, od

zavođenja "vanrednih mera", većina Albanaca je

otpuštena sa posla,odnosno, izbačena iz stanova. U

isto vreme, stanovi su davani Srbima koji su

stekli pravo da ih otkupe od države. Srpske vlasti

su, isto tako u to vreme počele otvoreno i kao

nikada do tada, da nameću kosovskim Albancima

finansijske obaveze, bogateći istovremeno srpsku

državu. U poslednjih pet meseci 1994. godine, od

pojedinaca je samovoljno oduzeto 229.096 DEM i

značajna suma drugih valuta. Samo u novembru te

godine, srpska finansijska policija zaplenila je

1.415 miliona dinara (oko milion DEM) od privatnih

albanskih preduzetnika u četiri opštine - Peć,

Istok, Dečani, Klina.18

17 Ibidi., str.13. 18 Ibid., str.10. Za potpunu analizu kr{enja

ljudskih prava na Kosovu tokom ovog perioda vidi

izve{taje Amnesti interne{enela (Amnesty

International): Jugoslavija: Etni~ki Albanci-

239

Iako je Beograd, neosporno, politički tlačio

kosovske Albance, neke od njih je, nesvesno,

ekonomski stimulisao. Mnogi Albanci iskoristili su

masovna otpuštanja da se, ne samo politički, već i

ekonomski organizuju i srazmerno veliki broj onih

koji su otpušteni sa posla na kraju je iz toga

izvuklo korist. Tome je dodatno doprineo pad

komunizma i loše funkcionisanje državnih

preduzeća, čime jestvoren novi ekonomski prostor.

Oni koji su imali korisne veze i početni kapital,

počeli su da se bave malom privredom, uglavnom

trgovinom, agencijama, proizvodnjom i

ugostiteljstvom. Odmah je registrovano na stotine

taksija, kombija, kamiona i minibuseva koji su

izašli na gradske i međugradske linije (gotovo

dvostruko toliko počelo je da radi bez

registracije). Nrešto slično dogodilo se i sa

hiljadama mini-marketa i pratećom trgovačkom

mrežom u kojoj je i snabedvanje poptuno

privatizovano. Tursitičke agencije počele su da

niču kao pečurke, jer je samo od zarade na prodaji

karata mogla da se izdržva jedna porodica. Brzo su

nicali i kafići, restorani, i druga preduzeća.

Mnogi službenici otkirli su skriveni talenat za

privatni biznis i nisu žalili zbog gubitka posla

koji im je obezbeđivao mesečnu zaradu od sto

dolara, pošto su shvatili da su sposobni da zarade

tri puta više i da ostvare značajnu dobit. Ovo se

ne bi moglo reći za slovensku zajednicu na Kosovu.

Dok su Albanci pronalazili načine da razgranaju

izvore prihoda, Srbi su i dalje radili u

administraciji i u preduzećima koja su propadala i

zavisila uglavnom od državnih subvencija. Država,

koja je u međuvremenu osiromašena ratom i

sankcijama, počela je da biva svesna ogromnih

troškova podržavanja aparthejda na Kosovu i

su|enje batinom, februar 1994, i druge izve{taje

iz 1994.

240

ukinula je finasijske privilegije kosovskim

Srbima. U proleće 1994. godine, njihova prosečna

plata, koja je za vreme "trijumfalističke"

aneksije Kosova devedestih godina iznosila oko 400

dolara, prema jednom izveštaju, bila je 12

dolara.19 U celini gledano, čvrsto povezane

mnogočlane porodice u sprezi sa nečuvenim stepenom

nacionalne solidarnosti kosovskih Albanaca

omogućile su im da odole ekonomskom pritisku

Srbije.

Pojava albanskih organizacija otpora

Tokom ovog razdoblja više otcepljenih

radikalnih organizacija obelodanilo je svoje

postojanje. U proleće 1993. godine, organizacija

pod imenom Narodni front Republike Kosovo delila

je letke u kojima je pozivano na uklanjanje sa

čelnih položaja onih Albanaca koji su napustili

cilj ujedinjenja ili Velike Albanije. Druga

organizacija, već pomenuti Nacionalni pokret za

oslobođenje Kosova, delio je, širom Kosova, letke

u kojima se poziva na narodnu pobunu. U maju te

godine naoružani Albanci ubili su dva srpska

policajca u Glogovcu, a u oktobru se već otvoreno

znalo za postojanje albanske organizacije otpora,

kada je srpski list "Jedinstvo" objavio da je u

Dečanima otkrivena neprijateljska organizacija

Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova čiji su

pripadnici uhapšeni (4. oktobra 1993). Dok je

izveštaja o tome da se Albanci okreću nasilju

bivalo sve više, rukovodstvo DSK je uporno

poricalo postojanje ma kakvih oružanih snaga

Kosova. Ono je, takođe, odbacivlao tvrdnje da

paralelna vlada ima ministarstva za odbranu i

unutrašnje poslove. Ali, sve je više bilo

19 [. Malići (S. Maliqi), Ratni izve{taj (War

Report), april/maj 1993, str.14.

241

izveštaja koji su se pozivali na ilegalne albanske

izvore i u kojima su oružane snage Kosova

opisivane kao dvoslojna organizacija, sastavljena

od specijalnih snaga i vojske, i finansirana

sredstvima iz male privrede, švercom i preprodajom

droge, kao i novcem Albanaca koji žive u

inostranstvu. Novac je korišćen za nabavku oružja,

kako na crnom tržištu, tako i na otvorenom

međunarodnom tržištu i za podmirivanje troškova

obaveštajnih aktivnosti. Pripadnici specijalnih

snaga Kosova obučavani su, navodno, u dva logora

oružanih snaga Albanije, nedaleko od gradova Kukeš

i Tropoja. Kosovski Albanci ilegalno su

prebacivani u Albaniju negde u Prokletijama, na

području koje su jugoslovenski graničari teško

mogli da kontrolišu. Jedinice vojske Kosova bile

su organizovane u četiri puka, razmeštena na

području Kačanika, Prizrena, Prištine i Podujeva i

svaki puk je brojao oko 10.000 pripadnika,što je

iznosilo kupno 40.000 vojnika. 20

Iako je u januaru 1993. godine bilo nekoliko

stotina mladih kosovskih Albanaca koji su živeli u

vojnim kampovima u Labinotu i u regionu Kukeša i

Tropoje, na severu Albanije, izveštaj koji je

govorio o tome, implicirajući da kosovski Albanci

nameravaju da napuste svoj dotada pasivan stav,

izazvao je žučno reagovanje albanske vlade, čiji

je portparol, Gence Polo, na to ljutito odgovorio:

"Mi kategorički poričemo tvrdnje da se

specijalne snage Kosova obučavaju u logorima

albanskih oružanih snaga. Zapravo, bili bismo

20 A. Vasović, "Kosovo - napeto i naoru`ano za

sukob", Ratni izve{taj (War Report), januar 1993,

str. 19. Vidi tako|e ~lanak F. [mita (Schmidt)

Transition, 3. novembar 1995. u kome se govori o

name{tenim procesima Albancima optu`enim za

pripadnost "Minsitarstvu odbrane i general{tabu

Vojske Republike Kosovo".

242

veoma iznenađeni kad bi 'nekakve specijalne

snage Kosova' uopšte postojale. Pozivamo strane

novinare da dođu u Albaniju i vide da govorimo

istinu kad kažemo da albanska vlada i albanski

narod ne žele vojno rešenje krize na Kosovu,

niti se za to pripremaju".21

Albanskoj vladi je, u stvari, bilo mrsko da

prizna da njena armija ne bi bila u stanju da

ponudi nikakvu pomoć kosovskim Albancima. Zbog

višegodišnje nebrige, oružja i municije bilo je

veoma malo, a moral vojnika bio je na niskom

nivou.

U slučaju izbijanja sukoba, kosovski Albanci

planirali su da povuku svoje trupe u planine, duž

jugoslovensko-albanske granice, odakle bi

preduzimali gerilske napade i odbrambene akcije,

dok im zapadni saveznici, tačnije Amerikanci, ne

priteknu u pomoć. Kosovska armija tada bi

preduzela sveobuhvatne ofanzivne aktivnosti,

obezbeđujući kopnenu podršku za interventne snage.

Otpor srpskih paravojnih formacija bio bi, kako se

verovalo, slomljen zajedničkom akcijom kosovskih

Albanaca, redovnih oružanih snaga Albanije i

zapadnih saveznika. Svaki eventualni otpor

jugoslovenske armije bio bi savladan međunardonim

sanagama. Tako su se, barem, nadali.22 Nakon

Miloševićeve izborne pobede, u decembru prethodne

godine, predsednik Sjedinjenih Država, Džordž Buš,

je upozorio predsednika Srbije da ne dopusti da se

rat proširi na Kosovo, jer će "Sjedinjene Države,

21 Ratni izve{taj (War Report), februar/mart 1993,

str. 19. Vidi tako|e izve{taj Albanske telegrafske

agencije (ATA) od 13. decembra 1992, u kojem se

demantuju tvrdnje objavljene u "Tajmsu" 0d 9.

decembra 1992. da Albanija koncentri{e svoje vojne

snage na granici prema Kosovu.

22 Vasović, "Kosovo - napeto i naoru`ano za sukob",

str. 19.

243

u slučaju sukoba na Kosovu, izazvanog srpskom

akcijom, biti spremne da primene vojnu silu protiv

Srba na Kosovu i u samoj Srbiji".23

U međuvremenu, kosovski Albanci su još jednom

bojkotovali izbore koji su u krnjoj Jugoslaviji

održani januara 1994. godine, što je omogućilo,

ne samo Miloševićev ostanak na vlasti, već i izbor

ekstremnih srpskih nacionalista, kakav je

ozloglašeni Arkan, za poslanike na Kosovu.

(Albanci koji žive na jugu Srbije učestvovali su,

međutim, na izborima). Od 24 poslanika koliko je

birano sa Kosova, njih 21 bilo je iz redova

vladajuće Socijalističke partije, dvoje iz Srpske

radikalne stranke ultranacionaliste Vojislava

[ešelja i samo jedan iz demokratske opozicije,

DEPOS-a. Ti poslanici predstavljali su izbor Srba,

pošto su Albanci bojkotovali izbore. Muslimani,

kojih ima oko 60.000, osnovali su sopstvenu

partiju, Stranku demokratske akcije (SDA) koja,

takođe, nije učestvovala na izborima, kao što nije

ni Turska nacionalna partija koja predstavlja

tursku manjinu od otprilike 12.000 ljudi.24 Na

izvestan način je paradoksalno što je albanski

bojkot prethodnih višepartijskih izbora u Srbiji,

1990., 1992. i 1993. godine, zapravo ojačao vlast

vodećih partija u Srbiji. To uporno odbijanje

kosovskih Albanaca da učestvuju u izbornom procesu

izazvalo je razočaranje među međunarodnim

posmatračima koji su verovali da problem Kosova ne

može biti rešen bez jačanja demokratskih

institucija u Srbiji, odnosno bez političkog

učešća albanskog dela stanovništva u političkom

životu Srbije i Savezne Republike Jugoslavije.

23 "Njujork tajms" (New York Times), 28. decembar

1992. 24 I. Beri{a (Berisha), "Pri{tinska vladavina jedne

partije", Ratni izve{taj (War Report), februar

1994, str.12.

244

Na izborima održanim 1992. godine,

Socijalistička partija Srbije (SPS) dobila je 13

mandata u izbornoj jedinici Priština i to sa

42.396 glasova; Srpska radikalna stranka (SRS)

dobila je pet mandata, sa 18.735 glasova, i tako

redom. Situacija se ponovila i na izborima

održanim u decembru 1993. godine, kada je

vladajuća SPS na Kosovu osvojila ukupno 21 mandat

(SRS je dobila dva, a koalicija opozicionih

partija, DEPOS, jedno mesto). Iako su neki

istaknuti albanski intelektualci sa Kosova, među

kojima i [keljzen Malići, pojedinačno pozivali

Albance da izađu na izbore u Srbiji, samo su dve

albanske partije izvan Kosova (Partija demokratske

akcije i Demokratska partija Albanaca) izašle na

izbore i osvojile dva mandata u Skupštini Srbije.

Da su kosovski Albanci koristili svoje izborno

pravo i na republičkim i na saveznim izborima,

mogli su računati na osvajanje vlasti u 24 od 29

opština u Pokrajini i na najmanje 24 mesta u

republičkoj Skupštini, kao i na 12 mesta u

saveznoj Skupštini. S obzirom na to da bi, u tom

slučaju, veće srpske partije izgubile odgovarajući

broj mandata, učešće Albanaca na izborima bi

znatno izmenilo postojeću političku ravnotežu u

zemlji,25 ali, kao što je već rečeno, DSK nije

imao nikakvu želju da doprinese procesu

demokratizacije u Srbiji. Iskustvo srpske

represije i pogoršanje odnosa izmedju dveju

zajednica samo je učvrstilo rešenost Albanaca da

ne treba da se bore samo za ljudska prava

pojedinca, a to je mnoge navelo na zaključak da

Albanci neće odustati od svojih zahteva u pogledu

teritorijalnih prava. Osim toga, ni sama Srbija

nije bila imuna na sukob. Sve dok Albanci

bojkotuju svake izbore, demokratizacija Srbije -

25 P. Simić, "Problem Kosova i Metohije", str.14.

245

što je, po mnogim mišljenjima, bio preduslov bilo

kakvog rešenja - biće zaustavljana. 26

Sve veće podele u redovima kosovskih Albanaca

Tokom čitave 1994. godine, većina međunarodnih

posmatrača prilika na Kosovu verovala je da će

Kosovo nesumnjivo buknuti, ukoliko ne dođe do

izvesnog popuštanja u stepenu represije. Bilo je

uvreženo mišljenje da su Rugovina politika

miroljubivog otpora i paralelna vlada omogućili

Srbima da uspešno kontrolišu Kosovo i podstiču

iseljavanje kosovskih Albanaca nasilnim

sredstvima, zahvaljujući čemu je situacija bila

sasvim stabilna. Dok se Rugova, vodeći svoju

politiku, s jedne strane, uzdao da će međunarodna

zajednica umeti da ceni pravednost albanskog

pitanja na Kosovu, ta politika, sa druge strane,

nije uspela da izmeni sutuaciju, što je dovelo do

sve većih napetosti, kako unutar DSK, tako i u

drugim manjim partijama, a posebno u Seljačkoj

partiji i u liberalima. U jesen 1994. godine,

raskol između tvrde linije, koja se zalagala za

potpunu nezavisnost Kosova, i umerenjaka, koji su

zagovarali autonomiju unutar nove Jugoslavije,

počeo je da se širi. Bio je to prvi javni sukob

unutar DSK od njegovog osnivanja, a prouzrokovali

su ga kosovski Albanci koji su se sve više

protivili dominaciji DSK u lokalnoj vlasti. Podela

između umerenjaka i "nezavisnjaka", ne samo na

Kosovu, već i širom dijaspore, posebno u SAD,

[vajcarskoj i Nemačkoj, počela je da biva jača

nakon ostavke nekolicine vodećih umerenjaka na

članstvo u DSK, u oktobru 1994. godine.

To se najbolje moglo uočiti u Tirani, gde je

Anton Kolaj, potpredsednik DSK, koji je preuzeo

ambasadu Kosova, oštro kritikovao kosovskog

26 Vudvord (Woodward),Balkan Tragedy, str. 341.

246

premijera, Bujara Bukošija, zbog toga što je bio

spreman da prihvati autonomiju. Tvrdeći da Bukoši

nema mandat da govori u ime većine kosovskih

Albanaca, i delujući, kao što i jeste, iz svog

skrovišta u jednom selu kod [tutgarta, Kolaj je

sklonio sa položaja Bukošijevog predstavnika u

Tirani, Skendera Zogaja. Kolaj je, takođe, napao

Bukošijevu organizaciju u Tirani zbog lošeg

vođenja politike i moguće pronevere kosovskih

sredstava. Bukošijevi ljudi su, naravno,

demantovali ove tvrdnje, ali je većina rukovodstva

kosovskih Albanca u dijaspori stala na Kolajevu

stranu. Situacija je postala napeta, a probudjeni

strah i sumnjičavost stvorili su zid ćutanja u

svim ispostavama DSK, jer je članstvo požurilo da

se opredeli za jednu, ili za drugu stranu.

Kosovski Albanci bivali su sve spremniji za

promene u rukovodstvu, a ljudi kao što su [keljzen

Malići, Veton Suroi, Mahmut Bakali (bivši

komunistički funkcioner) i Fehmi Agani dobijali su

sve veću podršku. Spominjanje autonomije na Kosovu

i dalje je predstavljalo političko samoubistvo,

ali je glavno pitanje tada postalo stanje u samoj

Albaniji. Zavladalo je nezadovoljstvo zbog

najnovije promene politike Salija Beirše kojom je

i on, pod pritiskom SAD, prihavtio ideju

autonomije za Kosovo. Beriša se, kao i Ramiz

Aljija pre njega, u više navrata zalagao za

prestanak kršenja ljudskih prava albanskog

stanovništva, ali se uzdržao od zahetva za bilo

kakvu izmenu međunarodnih granica.

Iako su Rugova i Bukoši javno morali da slede

Berišinu liniju, usledilo je burno razdoblje

"leteće diplomatije" u korist rukovodstva

kosovskih Albanaca, 24. oktobra Adem Demaći je

posetio organizacije za zaštitu ljudskih prava u

[vajvcarskoj, a 2. novembra, Ibrahim Rugova je u

@enevi razgovarao sa kopredsednicima Međunarodne

konferencije o bivšoj Jugoslaviji, lordom Dejvidom

Ovenom i Torvaldom Stoltenbergom. Rugova je

247

kopredsednike upoznao sa albanskim stavovima u

vezi sa rešenjem kosovskog problema: "Nezavisno i

neutralno Kosovo, otvoreno, kako prema Albaniji,

tako i prema Srbiji, predstavlja optimalno rešenje

za sve u regionu". Na ovo su Oven i Stoltenberg

dali sada obavezujući odgovor da međunarodna

zajednica nije zanemarila pitanje Kosova i da gaji

simpatije prema nenasilnoj politici koju vode

kosovski Albanci.27 Sve što su Oven i Stoltenberg

mogli da ponude Rugovi bilo je, još jednom, da će

biti započet dijalog o pitanju obrazovanja.

Naredne nedelje, Rugova je otišao u Holandiju i

Belgiju gde se sastao sa organizacijama za ljudska

prava, dok su dvojica poslanika DSK u Skupštini

posetili Ministarstvo spoljnih poslova Kanade.

Rugova se, 22. novembra, u Bernu sastao sa

švajcarskim ministrom spoljnih poslova, a početkom

decembra otišao je u Sjedinjene Države na

razgovore sa najvišim zvaničnicima. Sredinom

decembra ponovo je bio u Bonu, gde je razgovarao

sa Klausom Kinkelom, nemačkim ministrom spoljnih

poslova. U svim ovim susretima kosovskim Albancima

obećavano je jedno te isto - podrška za nastavak

njihove miroljubive borbe i posredovanje u

eventualnom dijalogu sa Beogradom.

U to vreme, političkim životom kosovskih

Albanaca potpuno dominira DSK, dok su manje

političke partije bile marginalizovane. Rešavanje

pitanja kao što su ekonomski razvoj i socijalni

problemi bilo je odloženo do postizanja rešenja

glavnog pitanja, oslobađanja od srpske kolonijalne

dominacije. Moglo bi se tvrditi da DSK nije bio

isključivi krivac za odsustvo političke

konkurencije. Kosovska demokratska unija, na

primer, izbegavala je saradnju sa drugim manjim

partijama kao nekorisnu. Ipak, DSK je činio sve

što može da marginalizuje druge političke partije.

Kao ustupak preživlajvanju nekih manjih partija

27 Bilten Ministarstva informacija..., br. 194, 7 novembar 1994

248

DSK je pristao da učestvuje u osnivanju Saveta

političkih partija Kosova (SPPK) koji je trebalo

da olakša koordinaciju među političkim partijama

radi stvaranja pokreta za nacionalno oslobođenje.

DSK je, međutim, iskoristio Savet za svoje

sopstvene ciljeve, a posebno da zadobije inostranu

podršku za svoj sopstveni program, sprečavajući

tako pojavu nacionalnog pokreta zasnovanog na

jednoj demokratskijoj osnovi.28 Sada je već

postajalo sve očiglednije da DSK nema jasnu

strategiju, osim bojkotovanja zvaničnih

institucija i svih izbornih procesa i nade da će

ga međunarodna zajednica, možda, nagradititi

priznavanjem.

Kako se rat u Bosni i Hercegovini nastavljao,

spoljne sile su bile sve sklonije stavu da je

republika državni entitet. Prema tome, Kosovo je

bilo integralni deo Srbije i pod njenom

unutrašnjom jurisdikcijom. Međunarodna zajednica

insistirala je na teritorijalnom integritetu Bosne

iz dva razloga. Prvo, da bi se očuvali bezbednost

i stabilnost Evrope zaštitom helsinških normi o

postojećim granicama i drugo, zbog obuzdavanja.

Naime, ako bi se dopustila podela Bosne i

Hercegovine, stvorilo bi se pogodno tle za domino

efekat i uvećala verovatnoća da bukne rat na

susednim područjima. Da su bosanski Srbi, na

primer, mogli da stvore nacionalnu državu, a

međunarodni pregovarači da priznaju taj princip,

koliko bi legitimne bile Miloševićeve tvrdnje da

su Kosovo i Vojvodina delovi Srbije? Koji bi

princip zauzdao radikalne snage na obe strane

nacionalnog sukoba, i na jednom i drugom području,

da ne počnu da ratuju (Srbi za republičke granice

a Albanaci i Mađari za nezavisnost)?29 Tako je

28 Beri{a, "Pri{tinska vladavina jedne partije",

str.12.

29 Vudvord (Woodward), Balkan Tragedy, str. 330.

249

Rugova, kao i Beriša, bio prinuđen na taktičko

povlačenje prihvatanjem balkanske realnosti. Od

tog trenutka, DSK se oglašava u vidu vrlo

slabačke borbe za ljudska prava zaodevene u ruho

političke borbe. I taj lagani, ali stalni porast

nezadovoljstva Rugovinom politikom doveo je dotle

da sve veći broj mladih kosovskih Albanaca počne

da razmišlja o nasilnom rešenju.

Kako su meseci prolazili, napetost na Kosovu je

sve više rasla. Situacija je postala posebno

osetljiva u avgustu 1995. godine, kada je, posle

nasilne reintegracije Krajine, u Srbiju stiglo oko

200.000 Srba iz Hrvatske. Iako je na hiljade tih

izbeglica poslato na Kosovo, većina mladih

muškaraca gotovo odmah se vratila u Srbiju, a

tamo su ostali samo žene, deca i stari. Zvanični

argument za slanje izbeglica na Kosovo, umesto na

velika nenaseljena područja na jugu Srbije, glasio

je da bi naseljavanje izbeglica iz Krajine

poboljšalo nacionalnu strukturu Kosova (na kome su

u to vreme samo 6 odsto stanovništva činili Srbi)

i da bi ta ravnoteža pomogla da se izbegnu moguća

buduća nacionalna sukobljavanja. Početkom oktobra

1995. godine, broj srpskih izbeglica iz Krajine

koje su se smestile na Kosovu i u Vojvodini

dostigao je 16.000. Uprkos tome što se DSK bunio,

tvrdeći da Beograd pokušava da izmeni etničku

ravnotežu Kosova i da se okreće svojoj međuratnoj

politici podsticanja naseljavanja Srba i

Crnogoraca na Kosovu, dolazak relativno malog

broja Srba nije mogao imati većeg uticaja na

ukupnu demografsku superiornost Albanaca. Ali,

mogućnosti da se bude primljeno još izbeglica bile

su praktično iscrpljene, jer Srbi iz Krajine nisu

bili prvi došljaci sa strane. Mnogi došljaci na

Kosovu bili su, u stvari, Albanci. Te izbeglice,

koje su stigle u prvom talasu naseljavanja, koji

je započeo 1991. godine, bili su uglavnom albanski

i muslimanski povratnici - Albanci i Muslimani,

rodom sa Kosova, koji su pedesetih i šezdesetih

250

godina otišli u Sloveniju i Hrvatsku iz ekonomskih

razloga. Oni su se vratili na početku rata, 1991.

godine, a primile su ih njihove porodice. Oni nisu

mogli steći izbeglički status, pošto je jedan od

najvažnijih uslova za sticanje statusa izbeglice

mesto rođenja. Pošto su ti ljudi bili rođeni na

Kosovu nisu mogli biti smatrani izbeglicama i zato

nisu dobijali humanitarnu pomoć.

Prema rečima Ružice Simić, sekretara Crvenog

krsta Kosova, broj "novih" izbeglica (onih iz

Krajine) bio je između 6.000 i 7.000. Na Kosovu

je, takođe, bilo i oko 4.000 registrovanih srpskih

izbeglica iz Bosne koji su došli još ranije. Još

tokom leta 1992. godine, na Kosovu se smestilo

nekoliko stotina srpskih izbeglica, tačnije, 700

njih, u vikendice u naselju "Pishat e Decan",

nedaleko od Dečana. Pored izbeglica, glavni

korisnici konfiskovane albanske zemlje i kuća u to

vreme bili su srpski vojnici. Velike površine

zemlje konfiskovane su u Globočici (deo Kačanika,

kod makedonske granice), posebno u Džemajl Zeki

(Xhemajl), gde je armija počela da gradi vojna

postrojenja i u Ponošecu, uz albansku granicu, gde

su bili smešteni rezervisti srpske vojske.30 Među

izbeglicama je bilo mnogo hroničnih bolesnika,

zbog čega je stopa smrtnosti bila visoka, a još

veći broj smrtnih slučajeva očekivao se tokom zime

koja je, za razliku od umerene klime u Krajini, na

Kosovu veoma oštra. Crveni krst je ulagao velike

napore da spreči humanitarnu katastrofu, a priloge

u hrani i odeći donosili su i pojedinci, nudeći

izbeglicama i smeštaj.31 Uprkos realnom strahu od

agresivnih reakcija na dolazak izbeglica na

30 Otpu{tanja i etni~ko ~i{ćenje na Kosovu,

Me|unarodna konfederacija slobodnih sindikata,

Brisel, oktobar 1995, str.6.

31 Izve{taj o Kosovu Humanitarne kancelarije EU,

ECHO, Beograd, 9.-30. avgust 1995, str.1-12.

251

području Prizrena, srpska i albanska zajednica

pokazale su, naizgled, izvesnu solidarnost, možda

delom i zbog relativno kosmopolitskog sastava, a

time i trpeljivosti, Prizrena u poređenju sa

drugim kosovskim gradovima. Državna preduzeća,

privatne firme i privatni dsarodavci donosili su

hranu i odeću, što su činili i pripadnici albanske

zajednice koji su na poklon nudili hranu i novac.

Nekoliko Albanaca ponudilo je i da primi izbeglice

u svoje kuće, a jedan od njih poželeo je čak da

jednoj izbegličkoj porodici da pet hektara zemlje. 32

U međuvremenu, zbog svoje neodlučnosti i

oklevanja, međunarodna zajednica beležila je tužne

neuspehe u nastojanjima da okonča krvoproliće u

Bosni i Hercegovini. Albanci ,kao nacija, bili su

uznemireni zbog nesposobnosti sveta da, ne samo

zaustavi rat, već i da pozove Beograd na

odgovornost zbog kršenja ljudskih prava. Iako su

kosovski Albanci uporno nastojali da

internacionalizuju svoj problem, nakon početne

podrške iz inostranstva prižene albanskom

nacionalnom pokretu na Kosovu, međunarodna

zajednica je promenila stav i zauzela stanovište

da bi svaki pokušaj nasilnog ocepljenj Pokrajine

iz Srbije i ostatka Jugoslavije nesumnjivo

proširio sukobe, prvo na susednu Makedoniju

(početkom devedesetih došlo je do jačanja

albanskih političkih partija u pograničnom

području), a onda i na druge, susedne zemlje.

Imajući to na umu, predsednik Milošević je u prvu

posetu Kosovu, tri godine posle one od 20. jula

1995. godine, došao sa rečima pomirenja. On je

izrazio uverenje da će Kosovo postati "region

uzajamnog razumevanja, saradnje i koegzistencije".

To nije predstavljalo znak njegovog čudesnog

preobraženja iz jastreba u goluba, već je taj

32 Ibid., str.12-19.

252

njegov poslednji potez bio povučen iz potrebe da

se predstavi kao ozbiljan član međunarodne

zajednice, sposoban da podrži mirovni proces u

Bosni. Tokom njegove posete, postalo je očigledno

da Socijalistička partija Srbije nije iskrena u

svojoj rešenosti da pregovara sa kosovskim

Albancima i da je razumevanje između Rugove i

Miloševića gotovo nemoguće. Na mitingu u

Mitrovici, Milošević je jasno pokazao da namerava

da zabije klin između kosovskih Albanaca i

njihovog političkog rukovodstva, zalažući se za

politiku "nacionalne jednakosti" u kojoj će "svi

građani biti jednaki". On je zatražio od Albanaca

da odbace svoje političke vodje i da prigrle

srpsku upravu. Dok je bio u poseti metalskom

kombinatu "Trepča", on je izrazio "duboko

zadovoljstvo" zbog povratka na posao oko 1.200

Albanaca koji su bojkotovali fabriku od ukidanja

autonomije, 1989. godine.33

U oktobru je u međunarodnoj zajednici zvaladalo

opšti optimizam jer je bila uverena da se rat u

bivšoj Jugoslaviji primiče kraju. Vodje kosovskih

Albanaca nadale su se, takođe, da će i status

Kosova biti rešen u okviru sveobuhvatnog mirovnog

rešenja za bivšu Jugoslaviju, ali će u tome

doživeti teško razočaranje: međunarodna zajednica

morala je da odustane od svake nade da će se naći

rešenje kosovske krize, kako bi zadobila podršku

Beograda za sprovođenje mirovnog sporazuma za

Bosnu. Kada je, u Dejtonu, takav sporazum

postignut, međunarodna zajednica je ostala

privržena opredelenju za rešavanje srpsko-

albanskih odnosa na Kosovu u okviru Srbije i krnje

Jugoslavije.34 U Dejtonu, gde je konačno

postignuto mirovno rešenje za Bosnu, bosanski Srbi

33 F.Schmidt, Strategic Reconciliation in Kosovo,

"Transition", 25. avgust 1995, str.19.

34 P. Simić, "Problem Kosova i Metohije", str. 5.

253

dobili su sopstvenu republiku unutar Federacije

Bosne i Hercegovine, a ukidanje sankcija

Ujedinjenih nacija protiv Srbije i Crne Gore nije

uslovljeno rešenjem kosovskog problema koji treba

tretirati kao problem autonomije i ljudskih prava.

O nezavisnosti Kosova nije bilo ni pomena.35

Tako su kosovski Albanci bili, ne samo

iznenađeni, već i gorko razočarani ishodom

Dejtonskog sporazuma u kojem nije bilo posebnog

spominjanja Kosova, izuzev saglasnosti Saveta

bezbednosti UN da zadrži "spoljni zid" sankcija

dok Beograd ne počne ozbiljno da se bavi kosovskim

pitanjem. Sada je svima već postalo jasno da će,

sve dok na Kosovu naizgled vlada relativni mir,

međunarodna zajednica izbegavati da sugeriše bilo

kakve suštinske promene. Osećaj kosovskih Albanaca

da su izdati dostigao je vrhunac kada se

predsednik Albanije Sali Beriša priklonio zapadnim

kolegama, podržavši rešavanje albanskog pitanja

unutar Srbije. Beriša, koga su u to vreme UN i

NATO veoma hvalili zbog njegove uzdržanosti u vezi

sa albanskim nacionalnim pitanjem, zalagao se sada

za razgovore između lokalnog rukovodstva kosovskih

Albanaca i Beograda. Opredelenje se za nenasilni

otpor, rukovodstvu kosovskih Albanaca nije,

međutim, donelo nikakvu korist. Naprotiv,

pretrpeli su poniženje, a njihov narod je postajao

sve očajniji.

Izjava kosovskog "premijera", Bujara Bukošija,

od 31. oktobra 1995. godine bila je zlokobno

upozoravajuća: "Neka se zna da je upravo na Kosovu

sve počelo i da je perspektiva uistinu sumorna,

ako se našem pitanju ne posveti dužna pažnja i

duboko razumevaje praćeni intenzivnim

mejdunarodnim pritiskom na Beograd". On je dodao:

"S tim u vezi, stav vlade Republike Kosovo je

sledeći: Prvo, iako pozdravljamo dobru volju

35 Kosotovicova,Parallel Worlds, str.56-7.

254

koja stoji iza usvojene odluke da Kosovo bude

uslov za reintegraciju Beograda, vlada

Republike ipak smatra da, zbog dosadašnjih

iskustava i sadašnjih okolnosti, autonomija za

Kosovo ne predstavlja pravedno i trajno rešenje

i stoga neće biti prihvaćena. U tom kontekstu,

vlada podvlači svoj stav da će je obavezivati

samo izražena volja stanovnika Kosova za

nezavisnom republikom i da će raditi samo na

ispunjenju tog cilja. Ministri EU obavezali su

se 'na poštovanje međunarodno priznatih granica

Savezne Republike Jugoslavije'. Vlada Kosova

smatra da ni samoproglašena 'Savezna Republika

Jugoslavija" ni njene granice nisu međunarodno

priznate. Mi odlučno držimo da je volja naroda

ovog regiona ono što treba da da oblik

granicama preostalih teritorija bivše

Jugoslavije i tek onda će svet biti u poziciji

da prizna ili da blagoslovi realnost. Kosovo sa

svojim definisanim granicama predstavlja

realnost koju treba priznati. [to pre ta

realnost bude shavćena, to bolje".

Bio je to ton sve ljućeg rukovodstva kosovskih

Albanaca. Krajem 1995. godine, potezi koji su

vodili odbacivanju Rugovinog pristupa počeli su da

dobijaju na snazi velkikim govorima Adema Demaćija

i opširnim intervjuom Redžepa ]osje u magazinu

"Intervista". I jedan i drugi su jasno izrazili

stav, koji je sada delila većina kosovskih

Albanaca, da Rugovina politika za pet godina nije

ništa postigla. Rukovodstvo DSK optuženo je da je

nefleksibilno i da je nanelo štetu kosovskoj

stvari, dok je na uporne Rugovine tvrdnje da

međunarodna zajednica "čvrstom rukom" rešava

pitanje Kosova počelo da se gleda kao na potpune

laži.

255