32

3

KOSOVO I PROPAST OSMANLIJSKOG CARSTVA

Pitanje Kosova je internacionalizovano u

vreme velike istočne krize, 1875. godine, koja je

otvorila pitanje samog opstanka Osmanlijskog

carstva i skrenula neposrednu pažnju velikih sila

na ovu zabačenu evropsku provinciju. Posle niza

pobuna hrišćana protiv Osmanlija u Bosni i

Hercegovini, 1875. godine, Porti je nametnut plan

reforme koji je predložila Austro-Ugarska, sa

ciljem da spreči, ili bar odloži, rusku

intervenciju. Novi sultan, Abdul Hamid, došao je

na presto 1876. godine,na vrhuncu unutrašnje i

spoljašnje krize carstva i prekinuo do tada

vodjenu politiku modernizacije (Tanzimat), a time

je počelo dugo razdoblje njegove autokratije. On

je pokušao da još jednom uspostavi legitimnost

osmanlijske države i dinastije, zalažući se za

islamske vrednosti i interese. U to ime on je,

više nego bilo koji njegov predhodnik u

devetnaestom veku, prednost davao svemu

muslimanskom na Balkanu i probudio u

muslimanskom stanovništvu ono osećanje

pripadnosti povlašćenoj zajednici, tada ugroženoj

unutrašnjim pobunama hrišćana, kao i iredentizam

novih balkanskih država u usponu. Na Kosovu je

to, u suštini, značilo podsticanje albanskog

stanovništva da izravna račune sa lokalnim

slovensko-pravoslavnim življem.1

Prizrenska Liga i albanski nacionalizam

U međuvremenu, sve vidnije unutrašnje

propadanje, kao i spoljni pritisak, ozbiljno su

oslabili Portu. Računajući na te slabosti, srpska

i crnogorska kneževina iskoristile su rusko-

turski rat, 1877-78. godine, da upadnu na Kosovo,

i na taj način Srbi i Crnogorci su ušli u prvi

ozbiljan sukob sa Albancima. Hiljade kosovskih

1 M. Dogo, "National Truths and Disinformation in Albanian-Kosovar

Historiography" in Duijzings, Janjić and Maliqi (eds), Kosovo -

Kosova, str. 45.

33

Srba prešlo je na srpsku teritoriju i

priključilo se srpskoj vojsci. Srbi i Crnogorci

koji su ostali na Kosovu uglavnom su uspeli da,

podmićivanjem vojnih vlasti, izbegnu regrutovanje

u osmanlijsku vojsku.

Naišavši na slab otpor, srpska vojska je

dobro napredovala i zauzela Niš, Leskovac,

Vranje i Prokuplje, pre nego što je ušla na

Kosovo. U to vreme, hiljade Albanaca bile su

silom proterane iz topličkog kraja u Niški

sandžak, a mnoge džamije u ovoj oblasti bile su

srušene, dok su mnogi Srbi pobegli u južni deo

Kosova ispred razularenih bašibozuka koji su

počeli da se svete preostalom srpskom

stanovništvu. Dejstva srpske vojske na Kosovu

dovela su do toga da talas izbeglica krene u

suprotnom pravcu i smatra se da je oko 30.000

Albanaca napustilo delove ove oblasti koje je

srpska vojska zauzela. Pored osmanlijske vojske

u povlačenju, tu su bile i hiljade raseljenih

Albanaca koji su na Kosovo došli kao izbeglice.

Neznajući da su Rusija i Porta sklopile

primirje, vojnici srpskog dobrovoljačkog puka pod

komandom majora Radomira Putnika zauzeli su

Gnjilane, a prethodnica srpske vojske stigla je

do manastira Gračanice, krajem januara 1878.

godine. Tu je održana svečana liturgija u čast

pobede srpske vojske i kneza Milana, a održan je

i pomen junacima palim 1389. godine. Primirje je,

medjutim, bilo obavezujuće za srpsku vojsku čije

su jedinice zato bile primorane da se povuku sa

Kosova2.

Posle poraza Porte, u martu 1878. godine,

Rusija je osmanlijskoj vlasti nametnula surovi

Sanstefanski ugovor.On je bio sačinjen tako da

smanji austrougarski uticaj na Balkanu, da

zadovolji panslaviste koji su želeli oslobađenje

svih Slovena i da ojača pozicije Rusije u ovoj

oblasti. Na osnovu odredbi mirovnog ugovora, koji

su potpisale Rusija i Porta u San Stefanu, 3.

marta 1878. godine, najveći deo oslobođene

2 Bataković, The Kosovo Chronicles, str. 108.

34

teritorije dodeljen je Bugarskoj koja se znatno

proširila i na zapadu protezala čak do Korče.

Srbija, koja je tada postala potpuno nezavisna

od Porte, obuhvatila je svojim granicama

Mitrovicu i veliki deo Prištinskog sandžaka, dok

je preostali deo Kosova ostao pod kontrolom

Osmanlija. Crna Gora je dobila oblasti nastanjene

pretežno Albancima kao što su Peć, Ulcinj, Hoti,

Plav, Gusinje i Podgorica. Ogorčeni zbog toga što

su u San Stefanu teritorije nastanjene Albancima

dodeljene slovenskim državama, Albanci su ubrzo

formirali lokalne odbore za odbranu u kosovskom,

skadarskom i bitoljskom vilajetu. Albanski

nacionalistički aktivisti su, zauzvrat, odlučili

da sazovu sve albanske vodje. I tako je, 10. juna

1878. godine, u Prizren došlo preko 300 delegata,

uglavnom sa Kosova i iz zapadne Makedonije, ali i

nekoliko predstavnika iz južne Albanije.

Ovom sastanku, na kojem je osnovana

"Prizrenska liga", prisustvovali su pretežno

veoma konzervativni muslimanski zemljoposednici

koji su se zalagali za očuvanje suvereniteta

Porte nad njihovim područjem, da bi sprečili

svoje balkanske susede da ih razgrabe. Porta se

nadala da bi preko njih mogla i dalje vršiti

uticaj u svom interesu . Zbog toga je, u početku,

Porta podržavala Ligu, jer i ona je, prirodno,

bila protiv nametnutog Sanstefanskog sporazuma.

Sultan Hamid se nadao da će Liga usaditi neki vid

panislamske ideologije kao protivtežu rastućem

nacionalnom nezadovoljstvu koje se širilo

njegovim poljuljanim carstvom. U tom smislu,

Prizrenska liga je trebalo da igra bitnu ulogu i

bude neka vrsta albanske vojne krajine između

preostalih Portinih poseda na Balkanu s jedne, i

Srbije i Crne Gore s druge strane. [to se

Albanaca tiče, glavni cilj Lige bio je da se,

politički i vojno, odupre rasparčavanju

teritorije naseljene Albancima i da od sultana

zahteva da ujedini četiri vilajeta - Janjinu,

Bitolj, Skadar i Kosovo u jedinstvenu političku i

administrativnu jedinicu. Mada u to vreme nije

bilo lako odrediti šta je to što se smatra

35

albanskom teritorijom, Liga je ostala jedinstvena

po pitanju odbrane albanskog teritorijalnog

integriteta. Po okončanju sastanka u Prizrenu,

delegati su se razišli da bi osnovali regionalne

odbore u svojim oblastima.

Preteće urušavanjeje Osmanlijskog carstva

prilično je uzbunilo evropske sile. Britanija,

Francuska, Austro-Ugarska, Nemačka i Italija

pretpostavljale su da će sanstefanska, proširena

Bugarska postati produžetak Rusije. One su

smatrale da će ona sila koja bude ovladala

strateški važnom oblašću Istanbula i moreuzima

istovremeno steći vlast i nad sultanovim

hrišćanskim podanicima. U pitanju je bila

ravnoteža snaga u srednjoj Evropi i na

Mediteranu, kao i evropskim suparništvima u

Aziji. Zato su, da bi se pronašlo prihvatljivo

rešenje za "istočno pitanje", ove sile primorale

Rusiju da prihvati novo mirovno rešenje na

Berlinskom kongresu, kojim je predsedavao

Bizmark, održanom juna 1878. godine.U nadi da će

umanjiti ruski uticaj na Balkanu, Berlinski

kongres je drastično suzio granice Bugarske.

Nova, manja Bugarska svedena je na područje

između Dunava i planine Balkan i priznata je kao

autonomna kneževina, formalno pod vlašću sultana.

Južna Bugarska je pretvorena u novu, manje

autonomnu provinciju Osmanlijskog carstva, po

imenu Istočna Rumelija. Berlinski kongres je

manje više suzbio težnje Rusije u odnosu na

Balkan. I zato je ona pažnju usmerila ka istoku

gde je pre toga došla u sukob sa Japanom. Sve

oblasti naseljene Albancima bile su vraćene pod

kontrolu Porte. Pretenzije Srbije na albansku

teritoriju drastično su smanjene i nije joj bio

dodeljen Prištinski sandžak, a zadržala je samo

oblasti koje je osvojila pre rata. Kada

su Srbija i Porta potpisale primirje, srpske

trupe su se povukle sa Kosova. Tokom Berlinskog

kongresa, koji je trajao mesec dana, Srbi sa

Kosova slali su peticije delegatima kongresa,

tražeći da ovaj vilajet bude ujedinjen sa

Srbijom, dok su albanski predstavnici putovali po

36

evropskim prestonicama i energično se zalagali za

to da se Kosovo ujedini sa ostalim vilajetima u

kojima žive Albanci. Pod takvim okolnostima,

Porta je i dalje podržavala Prizrensku ligu, u

nadi da će ona moći da izvrši pritisak na velike

sile da ponovo razmotre čitavo "istočno pitanje"

i sagledaju opasnosti koje prete od daljeg

širenja nezavisnih balkanskih država i da, samim

tim, pomogne oporavljanju oslabljene osmanlijske

vlasti u tom području. Liga je postala prvi bedem

zaštite od ekspanzionističke politike susednih

balkanskih zemalja, ujedinvši slabašni albanski

nacionalistički pokret oko njihovih zahteva da im

se da administrativna i kulturna autonomija u

okviriu carstva. Ipak, osmanlijska država,

suočena sa evropskim silama, nije uspela da

zaštiti svoje interese, što je doveo do toga da

se rukovodstvo Albanske lige postepeno opredeli

za ideju potpune autonomije. Nije prošlo mnogo

vremena, a Liga je odlučila da se suprotstavi

autoritetu Portinih službenika, pa je odbila da

šalje svoje regrute i počela da iskazuje

građansku neposlušnost i da se laća oružja

umesto političkih protesta.

Većina Albanaca nije želela raspad

Osmanlijskog carstva,niti nezavisnu državu.

činilo im se da je autonomija unutar carstva

najbolja garancija njihovih interesa i nacionalne

bezbednosti. Sada su čak i mnogi konzervativni

albanski nacionalistički lideri sa severa počeli

da posvećuju veliku pažnju pitanju autonomije.

Pošto su severnjaci dugo uživali izvesnu lokalnu

autonomiju, njima je, više nego onima sa juga,

bila mrska centralizatorska politika Porte3. Nije

prošlo mnogo vremena kada se oko 16.000

naoružanih Albanaca pripremilo za sukob sa

osmanlijskim vlastima i vojskom. Prvi pokušaj

3 Za više detalja o osnivanju lige videti M. Vickers, The Albanians:

A Modern History, London, 1995, i S. Skendi, The Albanian National

Awakening, Princeton University Press. Liga je manju podršku imala u

južnoj Albaniji gde opasnost od gubljenja teritorija nije bila tako

velika. Sanstefanskim ugovorom Grčkoj nije dato ništa i zbog toga

akcija za ujedinjenje nije bila tako hitno potrebna kao na severu.

37

Porte da se suprotstavi snagama Lige izazvao je

veliku albansku pobunu, avgusta 1878. godine, u

kojoj je jedan od najuglednijih diplomata Porte -

Mehmed Ali Paša - koji je došao da protumači

odluke Berlinskog kongresa, ubijen u Đakovici.

Ogorčenje Albanaca bilo je tako veliko da je

ubijen i njegov domaćin Abdulah Paša Dreni,

predsednik lokalnog odbora Prizrenske lige. Tokom

čitave sledeće godine trajale su antiosmanlijske

demonstracije na jugu Kosova. Mladi Englez,

Edvard Najt (Edward Knight), koji je, u leto

1879. godine, istraživao Crnu Goru i severne

krajeve nastanjene Albancima, kasnije je opisao

kako je Porta gotovo sasvim izgubila kontrolu nad

severnom Albanijom, uključujući Kosovo:

"Vlast je ovde veoma slaba, pa je se ne

plaše niti je poštuju, samo je trpe. Albanija

je u stanju potpune anarhije, žandarmerija je

u štrajku, vojnici odbijaju da pozdrave svoje

oficire, platu nisu primili mesecima, a

domaće stanovništvo održava protestne

sastanke javno i neometano u džamijama

garnizonskih gradova, u kojima se otvoreno

govori o pobuni protiv Porte. Loše stanje i

krajnja nemoć Porte nigde nije tako očigledna

kao ovde"4.

Politiku ulagivanja albanskim vodjama koju je

šezdesetih godina devetnaestog veka vodio srpski

ministar inostranih poslova, Ilija Garašanin,

sedamdesetih je ponovo primenio Ignatijev, ruski

ambasador u Istanbulu, koji je čak ponudio svoja

lična dobra kako bi se Albanci ubedili da se

pridruže Slovenima. Iz istih razloga se

crnogorski knez, Nikola Petrović Njegoš, trudio

da osamdesetih godina pridobije vladajuću

katoličku porodicu Bib Doda iz bratstva Mirdita,

priznajući da je to činio u nadi da će se

Albanci, "kada se naredi juriš", pridružiti

Crnogorcima u borbi protiv Osmanlija. Tako su

srpska vlada, beogradski posrednici i brojne

poluzvanične organizacije nastojali svim snagama

4 E. Knight, Albania: A Narrative of Recent Travel, London, 1880,

str. 117.

38

da dobiju podršku Albanaca za zajedničku borbu

protiv Porte. Oni su se, pre svega, nadali

pozitivnom odgovoru Albanaca sa severa, čija je

hrišćanska vera mogla pre da ih podstakne da se

pridruže borbi protiv Osmanlija i islama, nego

protiv srpskih hrišćana. To se, međutim, nije

dogodilo5, najpre zato što su Albanci bili prvo

Albanci pa onda katolici ili muslimani, što su

primetili brojni strani putnici u devetnaestom

veku6.

U međuvremenu, antihrišćanska usmerenost lige

zabrinula je mnoge Albance - nemuslimane koji su

se premišljali da li da joj se pridruže7.

Osamdesetih godina devetnaestog veka, izvesni

Kirbi-Grin (Kirby-Green) , britanski generalni

konzul za severnu Albaniju, bio je toliko

usamljen na svom radnom mestu da je sa posebnim

zadovoljstvom primio g. Najta i njegovog

pratioca. Prateći političku situaciju, zapazio je

da u Ligi postoje verske podele pa ih je, čuvši

da se dvojica Engleza spremaju da idu u Prizren,

upozorio:

"Prizren je, da vas obavestim, sedište

albanske Lige, organizacije najfanitičnijih

muslimana u zemlji. Ti ljudi su sada dovedeni

do najvećeg verskog usijanja i mržnje prema

hrišćanima. Prizren je, ukoliko se izuzme

Meka, najopasnije mesto za hrišćane u svim

muhamedanskim zemljama"8.

U to vreme, mudžahedini su aktivno podsticali

politiku srodnu etničkom čišćenju. Kako se

situacija na Kosovu pogoršavala, sve više

slovenskih porodica se preseljavalo u Srbiju, a

čim bi ih one napustile, oblasti na jugozapadu

Kosova naseljavali su albanski katolici, poznati

kao Fandi (Fandas), čija je postojbina bila u

gornjem toku reke Fan i Fandit. Mnoge porodice,

5 Dragnich and Todorovich, The Saga of Kosovo, str.89. 6 Videti M. Vickers, The Albanians, str. 15. 7 Većina katolika se na kraju pridru`ila ligi, ali tek po{to je

postalo očigledno da će sve veće slabljenje moći Porte dovesti do

toga da budu apsorbovani u nekoj od pravoslavnih slovenskih dr`ava,

bilo u Srbiji, bilo u Crnoj Gori. 8 E. Knjight, Albania, str. 115.

39

odnosno, nekoliko hiljada ljudi je zbog toga

napustilo ovaj kraj i naselilo se oko Peći,

Đakovice i Prizrena; one su tada bile prinuđene

da se isele na Kosovo, jer je tamo gde su pre

toga živele bilo malo obradive zemlje, a to je

bio uzrok opšteg siromaštva. Ti doseljenici nisu

prelazili u islam, iako su skoro svi njihovi

susedi bili muslimani koji su se svojih novih

suseda najčešće plašili. Sudeći po izveštaju

britanske obaveštajne službe iz Prvog svetskog

rata, te doseljenike su njihovi susedi muslimani

nazivali "Fandi", i "mnogo su ih se plašili jer

su bili hrabri i neumoljivi kada su se svetili

zbog uvreda koje bi im bile nanete"9.

Neposredno posle bosanske bune, 1875. godine,

snage Lige su svakodnevno jačale jer su im se

pridruživale izbeglice iz Bosne i dezerteri iz

osmanlijske vojske. Ljudi iz Lige, ohrabreni

svojom sve većom moći, proširili su program i

zatražili autonomiju kako bi se suprotstavili

napredovanju, kako Austrije sa severa, tako i

Grčke sa juga. Postojao je, isto tako, osnovani

strah da će Crna Gora pokušati da proširi svoju

teritriju i na Prizren i Skadar. Vodjstvo Lige

bilo je zaprepašćeno potezom Porte koji su

smatrali izdajom oblasti nastanjenih Albancima,

a ustupljenih Crnoj Gori. Zbog svega toga, Liga

je na sebe preuzela zadatak da ujedini oblasti u

kojima žive Albanci, jer bilo je jasno da Porta

nije u stanju da to učini. Albanski otpor na

Kosovu je zaista počeo 4. januara 1881. godine,

kada su prizrenske snage, pod komandom Sulejmana

Vokšija, zauzele, prvo Skoplje, a odatle i

Mitrovicu na severu i delove Novopazarskog

sandžaka. Do kraja meseca, snage Lige su zauzele

i Prištinu. One su, na kraju, proterale

osmanlijsku upravu sa celog Kosova i sebe

proglasile vlašću u pokrajini. Sa Kosova su se

spremale da krenu na jug.

9 The Tribes of Northern Albania: A Handbook of Serbia, Montenegro,

Albania, Admiralty War Staff Inteligence Division (no. I.D.1096),

jun 1916, str. 399.

40

Sve jači albanski pokret direktno je ugrozio

osmanlijsku vladavinu i stvorio uslove koji će

neizbežno zahtevati stranu intervenciju. Zbog

toga je sultanu savetovano da Ligu što pre

slomi. Kada je sa Grčkom postigla sporazum o

Tesaliji, Porta je mogla da posveti pažnju

uništenju Albanske lige10. članovi lige su, 23.

marta, uhapšeni u Carigradu i deportovani na

Rodos. Mesec dana kasnije, osmanlijska vojska od

10.000 ljudi, pod komandom Derviš Turgut paše,

pobornika centralizacije, umarširala je na Kosovo

i, ugušivši žestok otpor, zauzela je Prizren.

Sedište Lige je brzo premešteno u đakovicu, ali

je i tu otpor trajao samo nekoliko dana11.

Albanski nacionalisti su, posle toga, redovno

hapšeni, a sve lokalne organizacije, koje su

imale veze sa Ligom, bile su raspuštene.

Iznuđivanje poreza, korumpiranost Turgut paše,

povećanje troškova života, kao i ukidanje

nekadašnjih sloboda izazvali su duboko

nezadovoljstvo stanovništva, a u Prizrenu i

okolnim oblastima ljudi su potpuno klonuli duhom

.

Uporno gušenje albanskog pokreta, u sprezi sa

politikom Porte koja je u sve većoj meri bila

centralizatorska, navelo je vodje albanske Lige

da se sve otvorenije zalažu za otpor Porti, da

istovremeno osporavaju autoritet njenih

službenika i odbijaju da šalju svoje regrute.

Iako je Porta, u stvari, uništila Ligu, nije

mogla da uništi ni pobunjenički duh ni nacionalnu

svest koju je Liga probudila. Oni su postajali

sve snažniji, pa su i ideali Lige nekoliko

decenija i dalje snažno uticali na albanske

intelektualce. Ono što je pokrenulo to rano

iskazivanje nacionalizma manje je bila želja da

10 Pregovori o budućnosti Epira odugovlačeni su gotovo dve godine,

dok Grčka i Porta nisu postigle sporazum 1881. godine na osnovu koga

je Grčka dobila Tesaliju i Artu u Epiru, ali ne i Janjinski vilajet. 11 Bilo je sličnih poku{aja da se uni{ti ju`ni ogranak Lige. U roku

od nekoliko nedelja, vojni sudovi su osudili njene vo|e i većinu

proterali u udaljene delove Anadolije. Abdul Fra{eri je pobegao, ali

je bio uhvaćen krajem aprila. Njegova smrtna presuda je preinačena u

do`ivotni zatvor, ali ga je sultan oslobodio 1885. godine, u okviru

op{te amnestije. Umro je 1894.

41

se promeni status quo, a više potreba

samoodržanja. Ipak, niz lokalnih pobuna, koje su

obeležile deceniju proteklu posle osnivanja

Prizrenske lige, nisu bile podstaknute

nacionalnim interesima, već odbijanjem Albanaca

da prihvate da osmanlijski službenici skupljaju

poreze i uvode nove, od kojih je samo mali deo

trošen na lokalne potrebe, a veći je odlazio

pravo u državnu kasu. Albanci su bili ogorčeni

već i zbog toga što su uopšte morali da plaćaju

poreze, a još više zato što su morali da plaćaju

isto koliko i hrišćani.

Krajem septembra 1884. godine, u prizrenskom

okrugu je izbila je albanska pobuna zbog pokušaja

Porte da popiše stanovništvo i njegovu svojinu,

da bi utvrdila osnov za plaćanje novih poreza.

Kada je širom grada Prizrena zavladalo nasilje,

Porta je pokušala da odobrovolji Albance

oslobadjanjem nekih političkih zatvorenika, ali

je ishod bio takav da je putovanje van velikih

gradova postalo krajnje opasno. Jednog

Australijanca, koji je 1887. godine želeo da

otputuje iz Prizrena u đakovicu, upravnik

prizrenske policije, Ahmet Hamdi beg, energično

je opomenuo da to ne čini. On je napisao:

"Beg se veoma trudio da me ubedi da to

ne činim, ali ja sam ostao pri svome. Na

kraju me je iskreno zamolio rekavši: 'Nemam

tu moć da vam zabranim da odete, niti da

tražim od vas da mi učinite uslugu, ali,

ipak, bilo bi vrlo ljubazno s vaše strane

ukoliko biste odustali od tog putovanja. U

ovom trenutku, opasnost od odlaska tamo je

ogromna, i ukoliko se bilo šta dogodi, ja ću

biti okrivljen za to'."12

Dugogodišnja osmanlijska okupacija Kosova

dovela je do velike stagnacije. Porta nije

gradila ni škole ni puteve i, ako se izuzmu neke

trošne kasarne i carinske zgrade, ova oblast je

ostala gotovo ista onakva kakva je bila i pre

dolaska Osmanlija. Poslednjih decenija

12 H.A. Brown, A Winter in Albania, London, 1888, str. 251.

42

devetnaestog veka, osim zbog dolaska Fanda, broj

stanovnika na Kosovu povećan je i doseljavanjem

nekoliko hiljada albanskih porodica koje su na

volovskim zapregama prešle preko visova

severnoalbanskih planina da bi se stalno

nastanile u gradovima i selima plodne ravnice

između Peći i Prizrena. Nikla su i nova albanska

sela duž severnih granica kosovskog vilajeta. Po

svemu sudeći, osnovni razlog tog doseljavanja na

Kosovo bio je, kao i u prošlosti, veliki

nedostatak pašnjaka i obradive zemlje. U

pomenutom izveštaju britanske obaveštajne službe

kaže se da je skučenost oblasti koja je pripadala

bratstvu Beriša, " mnoge navela da se presele,

prvenstveno na severozapad, u pravcu đakovice,

gde su se nastanili u mnogim selima. Oni su često

prelazili u muhamedansku veru"13.

Katoličko bratstvo Šalja, čija se oblast

nalazila u veoma krševitoj oblasti Teti, u

severnoalbanskim planinama, bilo je nekada veoma

brojno, ali je nedostatak obradive zemlje

primorao mnoge porodice da se isele na Kosovo,

prvenstveno u Peć i njenu okolinu, gde je bilo na

stotine porodica Šalja. Svi stanovnici sela

Isnić, u blizini Dečana, bili su Šalje14. Vidimo,

dakle, da je u to vreme stanovništvo Kosova

postalo pretežno albansko. U dopisu koji je, 27.

jula 1880. godine, uputio lordu Grenvilu

(Granville), ministru inostranih poslova, lord E.

Ficmoris (Fitzmaurice), njegov predstavnik u

istočno-rumelijskoj komisiji, piše: "U svom

dopisu od 26. maja ove godine izneo sam mišljenje

da se čitav nekadašnji Prizrenski vilajet, koji

je obuhvatao Debar, Đakovicu, Peć, Kosovo,

Prizren i Prištinu, veoma razlikovao od

slovenskih zemalja i prostirao se istočno i južno

od njih, a po verskim odlikama bio je pretežno

muhamedanski i albanski"15.

13 The Tribes of Northern Albania, str. 397. 14 Ibid., str. 411. 15 J. Swire, Albania: The Rise of Kingdom, London, 1929; novo

njujor{ko reprint izdanje iz 1971, str. 53.

43

Sa svojih 46.000 stanovnika, Prizren je i

dalje rastao i postao je jedan od najvećih i

najznačajnijih balkanskih gradova. Zahvaljujući

veštini svojih metalaca, postao je najznačajniji

centar za izradu i trgovinu oružjem. U srpskoj

mahali, koja je zahvatala i strme obronke ispod

ogromne tvrđave, svi stanovnici su, bez obzira na

nacionalnu pripadnost, govorili turski, kao jezik

svakodnevne komunikacije. Mnoge gradske albanske

porodice su i kod kuće govorile turski, pošto se

to smatralo znakom gradske otmenosti. On se u

velikoj meri koristio i kao lingua franca zbog

raznolikosti drugih jezika na koje se moglo naići

u Prizrenu. Na Kosovu je došlo do novog uzleta

trgovine, zahvaljujući otvaranju pruge između

Mitrovice i Soluna, 1873. godine. Proizvodi

prizrenskih zanatlija, sa izuzetkom fine,

dekorativne obrade srebra po kojoj je ovaj grad

bio poznat, počeli su slabije da se prodaju zbog

jeftinije evropske robe koju su na Kosovo

donosili jevrejski trgovci iz Soluna. Jedan

strani posetliac je, 1887. godine, zabeležio na

Kosovu da su tada hrišćani držali najveći deo

trgovine u gradu:

"U Prizrenu živi ogroman broj

Slovena i drugih pripadnika grčke

crkve. Poslovni život grada je gotovo

sasvim u rukama hrišćana. Rimokatolici

imaju veliki broj radnji, ali najveći deo

pripada Grcima"16.

Uzavreli, kosmopolitski duh ovog grada

ogledao se u odeći koju su ljudi obično nosili:

Turci su nosili fesove i široke čakšire, Albanci

bele kečiće i pojaseve jarkih boja, visoki

Crnogorci šarene kratke dolame i male, okrugle

kape, ljudi iz Sandžaka turbane živih boja,

nalik na gusarske, srpske seljanke u šarenim

čarapama i opancima raznih oblika, vanredno

izvezenim kratkim suknjama, jelecima i maramama

svetlih boja, a Srbi smedje i crne suknene

pantalone, pripijene uz gležnjeve, a široke oko

16 Brown, A Winter in Albania, str. 236.

44

bedara. Sva ta divlja šarolikost plavila je

ulice Prizrena.17.

Ipak, i pored izvesnog napretka i blagostanja

Slovena koji su živeli po gradovima, većina Srba

i Crnogoraca sa Kosova još uvek je živela u

seoskim sredinama i to ne baš previše lagodno.

Oni su i dalje bili u posebnom, uočljivo

podredjenom položaju. čak ni njihove kuće nisu

smele biti upadljivije, ili veće od kuća njihovih

suseda, muslimana. Vilijam Forsajt, koji je,

takođe, putovao po Kosovu, 1885. godine,

zabeležio je sledeće:

"Malobrojni hrišćani, koji su

ostali da žive po selima, gorko su zažalili

zbog toga. Plaćaju velike poreze, a uslovi

života na selu su toliko loši da dovode do

očajanja sve tamošnje stanovnike. Nije čudo

što oni čežnjivo gledaju na svoju braću u

slobodnoj Kneževini Srbiji, ali, tvrdi se

da vlada u Srbiji nastoji da ih odvrati od

iseljavanja iz Stare Srbije zato što bi to

značilo prepuštanje ovog područja

Albancima. Zbog toga se ono što bi slobodni

Srbi nazvali rodoljubljem neguje po cenu

patnji njihove nesrećne hrišćanske braće"18.

Grupe muslimana, studena tateologije

obilazile su kosovska sela, naročito u vreme

ramazanskog posta, u znak podrške i jačanja

panislamske politike sultana Abdul Hamida II.

Srpski trgovci i zanatlije, koji su živeli

pretežno po gradovima, živeli su bolje od svojih

rođaka na selu, ali su se trudili da se ničim ne

ističu i radije su ostajali u svojim kućama.

Uprava grčkih mitropolita u raško-prizrenskoj

eparhiji, koja je obuhvatala gotovo čitavo

Kosovo, u velikoj meri je sputavala delovanje

Srbije u vezi sa nacionalnim pitanjima među

Srbima koji su živeli pod osmanlijskom

vladavinom. Beograd i Istanbulska patrijaršija

17 F. Jones, With Serbia into Exile, London, 1916, str. 296. 18 William Forsyth, The Slavonic Provinces South of the Danube,

London, 1876, str. 71.

45

počeli su, 1885. godine, da pregovaraju o

imenovanju Srbina na mesto prizrenskog

mitropolita. Uprkos tome što pregovori nisu

uspešno završeni, srpska vlada je počela da

šalje mlade ljude na školovanje za buduće verske

dužnosti u Osmanlijskom carstvu. Austrougarski

uticaj u Kosovskom vilajetu je postepeno rastao

preko katoličkih misija u severnoj Albaniji i na

Kosovu, kao i preko bečkih konzulata u Prizrenu,

Skoplju i Skadru.

U međuvremenu, položaj Srba na Balkanu bivao

je sve gori. Jedinu zaštitu Srbima na Kosovu

pružale su ruske diplomate, jer je Rusija, na

osnovu člana 23 Berlinskog kongresa, kao

tradicionalni zaštitnik pravoslavnog stanovništva

u Osmanlijskom carstvu, imala pravo da štiti

hrišćane. Ipak, sve slabiji uticaj Rusije na

Balkanu posle ovog kongresa, nepovoljno se

odrazio na Srbe pod vlašću Osmanlija. Zbog

austrofilske politike Milana i Aleksandra

Obrenovića, Srbija je kod Porte izgubila

dragocenu rusku podršku u naporima da zaštiti

srpsko stanovništvo19. U vreme proslave

petstogodišnjice Kosovske bitke, juna 1889.

gdine, Srbija je bila pod austrijskim uticajem i

samim tim, njeni planovi o ujedinjenju su bili

osujećeni. Što se više bližio dan proslave, sve

je veća bila napetost u slovenskim oblastima koje

je kontrolisala Austro-Ugarska. Od aprila 1889.

godine, nije se moglo putovati po carstvu bez

"velikog pasoša", a nijednom Srbinu nije davan

takav pasoš za putovanja na jug ili istok. Carska

policija je počela da čuva sve puteve ka Srbiji i

zabranjivala je prolaz svim Srbima koji su tamo

želeli da otputuju pre same proslave20.

Ipak, obeležavanje petstogodišnjice bilo je

uspešnije nego što je iko mogao i zamisliti.

Uprkos svim pokušajima represije, godišnjica je

postala omiljeni simbol u oslobodilačkoj borbi

svih Južnih Slovena koji su živeli pod stranom

19 D. Bataković, The Kosovo Chronicles, str. 58. 20 T.A. Emmert, "The Kosovo Legacy", Serbian Studies, vol. 5, no. 2,

1989, str. 12.

46

vladavinom. Mnogima koji su još uvek žudeli za

slobodom, kosovske epske pesme su donosile tračak

nade. U Beču se južnoslovenska omladina okupljala

po svojim klubovima da bi obnovila sećanje na

kosovske junake. Proslave su ujedinile slovenski

i pravoslavni svet. Jedan slovenofilski list u

Rusiji nazvao je Kosovo "srpskom Trojom" i pozvao

sve Ruse da ga priznaju kao takvo. U Sankt

Peterburgu, u Crkvi svetog Isaka, održano je

opelo, a na crkvama u Atini bile su istaknute

crne zastave21.

Osamdesetih godina devetnaestog veka, velike

sile su počele da pregrupišu svoje savezničke

snage u nadi da će uspostaviti novu međusobnu

ravnotežu. Francuska okupacija Tunisa, 1881.

godine, podstakla je Italiju da se pridruži

Nemačkoj i Austro-Ugarskoj u Trojnom savezu,

1882. godine, da bi se zaustavila dalja ruska i

francuska ekspanzija,pre svega,na Balkanu.

Obnavljanje Trojnog saveza, 1887. godine, bilo je

propraćeno separatnim austro-italijanskim

ugovorom, kojim su se dve strane obavezale da će

na Balkanu sačuvati status quo, što su smatrale

osnovom za očuvanje mira u tom području. Ipak, to

nije otklonilo nepoverenje između Italije i

Austro-Ugarske. Obe zemlje su priznavale

strateški značaj Albanije. Austro-Ugarska je

planirala da Albanija, ukoliko dođe do propasti

Osmanlijskog carstva, bude autonomna, ali pod

njenom zaštitom, kako ne bi potpala pod uticaj

neke druge velike sile. Taj spoljni uticaj bi

najverovatnije došao od Italije koja, isto tako,

nije želela da Albanija padne u ruke Austro-

Ugarskoj.

činilo se da interesi Italije zavise od toga

da li će proširti svoju sferu uticaja na drugu

stranu Jadrana, da bi nadoknadila svoje neuspehe

u ostalim svojim kolonijalnim poduhvatima. Na

pragu novog veka, albanska nacionalna književnost

počela je da se javlja među italijanskim

Albancima, Arbarešima, koji su, 1794. godine,

21 Ibid., str. 16.

47

osnovali školu na albanskom jeziku u Kalabriji.

Oni su nastojali da Italiju i Evropu upoznaju sa

ciljevima albanskog nacionalnog pokreta preko

svog lista Flamuri Arberit (Albanska zastava).

Italijanski Albanci, medjutim, nisu bili bliže

upoznati sa pravim političkim prilikama u

Osmanlijskom carstvu i verovali su da uvođenjem

albanskog jezika, kao zvaničnog, u pet vilajeta

može da se odredi nacionalna teritorija Albanije,

zanemarujući, pri tom, nealbanske činioce22.

Kao odgovor na sve veće zanimanje velikih

sila za ovo područje, nekoliko istaknutih

Albanaca sa severa odlučilo je da obnovi svoju

političku delatnost, pa se, u januaru 1889.

godine, u Peći okupilo preko 400 delegata iz svih

delova Kosova.Tom prilikom je Prizrenska liga

reformisana i nazvana Pećka liga (albanski naziv

za Peć je Peja), a predsednik je postao Hadži

Mula Zeka, zemljoposednik iz te oblasti23.Po uzoru

na program Prizrenske lige kosovskih Albanaca, i

Pećka liga je bila više muslimanska nego

nacionalistička i nije posvetila neku veću

pažnju tadašnjim zahtevima albanskih i

makedonskih hrišćana koji su tražili da se

sprovedu reforme. Došlo je do sukoba između

umerenih i radikalnijih frakcija. Umerenjaci su

tražili prevashodno kulturne reforme, a radikali

političku reformu, odnosno, pravu autonomiju.

Nacionalna svest plemena na severu bila je tek u

začetku, tako da je glavna svrha sastanka bila

zaštita islama. Nacionalna ideja još uvek je

morala da se izbori sa plemenskim zasebnostima,

ali su Albanci hrišćanske vere bili jedinstveni,

zahvaljujući snažnom nepoverenju i gnušanju prema

osmanlijskoj vladavini. Iako su se muslimani sa

Kosova, koji su po prirodi bili konzervativni,

verski poistovećivali sa Osmanlijama, Porta je

još uvek bila veoma podozriva prema svim

Albancima, a osmanlijskim službenicima bilo je

22 Skendi, The Albanian National Awakening, str. 249. 23 Početkom 1902. godine, Hadži Mula Zeku ubio je izvesni Adem Zaim

u, kako se verovalo, plemenskom obračunu.

48

naređeno da prate svaki njihov korak i da guše

sve nagoveštaje novih nemira.

U međuvremenu, napetost na Balkanu je znatno

porasla, jer su velike sile pojačale pritisak na

Portu da počne sa sprovođenjem reformi u

Makedoniji. Oblast koja je tada bila poznata kao

Makedonija, bila je na severu i istoku omedjana

Šar-planinom i Rodopskim planinama, na jugu

Egejskim morem i Pindskim planinama, a na zapadu

Ohridskim i Prespanskim jezerom.U sastavu

dvomilionskog stanovništva bila je gotovo svaka

etnička grupa koja se mogla naći na Balkanskom

poluostrvu - Bugari, Turci, Srbi, Cigani,

Albanci, Vlasi, Jevreji, Grci i makedonski

Sloveni. U ovoj oblasti nalazila se i strateški

najznačajnija luka na Balkanu - Solun. Zbog

ogromnog strateškog značaja Makedonije, ostale

balkanske države - Bugarska, Grčka i Srbija -

želele su da prisvoje po neki njen deo, jer onaj

ko nju kontroliše, biće najjača sila na

Balkanskom poluostrvu. Svaka od tri balkanske

države tvrdila je da joj Makedonija istorijski

pripada jer je bila značajan deo njihovih

nekadašnjih carstava. Srpsko-bugarski rat, 1885.

godine, pogoršao je odnose između ove dve zemlje

i pretvorio Makedoniju u još opasnije bure

baruta, i otada ona postaje briga koja je u

najvećoj mogućoj meri zaokupljala Bugare koji su

kovali tajne planove o njenom anektiranju24.

Tada je već postalo jasno da je vreme

Osmanlijskog carstva isteklo i zbog toga su i

Rusija i Austro-Ugarska postale još

zainteresovanije za jačanje svog uticaja na

Balkanu. To što je Istočna Romelija ušla u sastav

Bugarske, 1885. godine, bilo je, u stvari, baš

ono što je Rusima onemogućeno da urade u San

Stefanu. Na Kosovu je zavladalo potpuno rasulo.

Slabljenje moći Porte dovelo je do učestalih

albanskih upada na srpsku teritoriju, gde su

stalno upućivana pojačanja u pogranične

garnizone. Uprkos brojnim apelima srpske vlade

24 S.E. Palmer and R.R. King, Yugoslav Communism and the Macedonian

Question, Shoestring Press, Hamden, CT, 1971, str. 7.

49

Porti da stane na put tim upadima, stanje je

bivalo sve gore. Na jugu su Pećka patrijaršija i

drugi srpski manastiri bili primorani da plaćaju

Albancima zaštitu od pljačkaških i razbojničkih

napada. Kada je sedište Kosovskog vilajeta, 1888.

godine, premešteno u Skoplje, srpski konzulat u

Prizrenu je ostao, kao usamljena diplomatska kula

za osmatranje, u okrugu koji je vrlo slabo

nadziran. Srpski konzulat je, 1889. godine,

konačno otvoren u Prištini pa je srpska vlada

mogla da ima bolji uvid u zbivanja na Kosovu.

Ubistvo prvog srpskog konzula, Luke Marinkovića,

na ulicama Prištine, juna 1890. godine, pokazalo

je, medjutim, koliko je konzulat bio nepoželjan.

Zahvaljujući pritisku srpskih i ruskih diplomata,

ubice srpskog konzula - muhadžiri (muslimanski

fanatici) iz Prokuplja - bili su uhapšeni i

osuđeni na kazne zatvora, ali oni koji su

zamislili ovo ubistvo nikada nisu uhvaćeni25.

Srpski vice-konzul u Prištini, Milan Rakić,

u to vreme je tvrdio da je jedino pravo rešenje

za bezakonje da Srbi nastave da plaćaju Albancima

za zaštitu srpskih manastira i sela. Srpske

diplomate su zahtevale da se Albanci razoružaju i

da se pojačaju osmanlijski garnizoni u oblastima

naseljenim mešovitim srpsko-albanskim

stanovništvom, a postignut je i napredak u

suzbijanju anarhije na Kosovu, zahvaljujući

posredovanju ruskih diplomata, 1892. godine, koji

su tražili da se Porta pobrine za javnu

bezbednost i da zaštiti hrišćane. Ali, i pored

slanja podrobnih izveštaja o prilikama na

Kosovu, jedini diplomatski uspeh Srbije bio je to

što je za raško-prizrenskog mitropolita,1896.

godine, posle niza antisrpski raspoloženih grčkih

episkopa, koji su se smenjivali na tom položaju

posle 1830. godine, konačno izabran jedan Srbin26.

Kulturni događaji

25 D. Bataković, The Kosovo Chronicles, str. 128-9. 26 Ibid., str. 58.

50

Uprkos opštoj anarhiji, postignut je brz

napredak. Prvog maja 1889. godine, u Prizrenu je

otvorena prva kosovska škola na albanskom jeziku,

iako je školovanje na tom jeziku još uvek bilo

protivzakonito. Osmanlijska vlada je bila

uplašena albanskim zahtevima za političku, ali i

kulturnu autonomiju, jer je duh Prizrenske lige

opstajao, zahvaljujući intenzivnoj kulturnoj

delatnosti. U carstvu, a i van njega, pokrenuto

je, do 1908. godine, tridesetak listova i

časopisa na albanskom jeziku,a otvorene su i neke

škole na albanskom jeziku. U obrazovnom smislu,

islam je više sputavao nego što je pomagao većini

Albanaca, s obzirom na to da su sve verske

zajednice u carstvu imale svoje škole, izuzev

Albanaca, koji su se školovali kao Turci. Ukoliko

se želelo jedinstvo ljudi, nove škole nisu smele

biti zasnovane na verskom opredelenju27. Po zakonu

iz 1902. godine, posedovanje neke knjige na

albanskom, pa čak pisanje pisama na albanskom

jeziku bilo je krivično delo. Zbog toga su

zatvorene sve škole na albanskom jeziku. Albanci

su uzvratili osnivanjem tajnih društava za

unapređivanje učenja svog jezika, koje su,opet,

zabranjivale grčke crkvene vlasti.

Nekoliko godina pre osnivanja Prizrenske

lige, nekoliko albanskih intelektualaca iz

centara dijaspore kao što su Bukurešt i Istanbul,

okupili su se da bi rešili neodloživo pitanje

albanskog pravopisa, a osnivanjem albanskih škola

to pitanje se neprekidno postavljalo.Tom prilikom

ispoljene su razlike u mišljenjima onih koji su

bili za arapsko pismo i onih koji su se zalagali

za grčko, ali i za latinsko pismo. U to vreme, u

upotrebi je bio niz različitih pisama zasnovanih

na latinskom, grčkom ili arapskom, što je vodilo

dodatnoj podeljenosti. Vasa Paša Efendi, katolik

iz Skadra i pobornik latinskog pisma, bio je tako

27Prva muška albanska škola za dečake, i muslimane i hrišćane,

otvorena je 1885. godine u Korči.I prva ženska škola na albanskom

jeziku otvorena je u Korči, 1891. godine.Porta je, medjutim, ubrzo

odlučila da spreči obrazovanje na albanskom i muslimani su morali da

napuste školu, I pravoslavna crkva je vršila pritisak na roditelje,

preteći im izop{tenjem, ako ne ispišu decu iz škole.

51

ogorčen da je napisao pesmu u kojoj kaže:

"Albanci, ubijate svoju braću, razišli ste se na

sto strana. Jedni kažu - ja sam hrišćanin, drugi

- ja sam Turčin, a treći, opet, - ja sam Latin,

Grk ili Sloven ili nešto drugo. Ali, vi ste

braća. Svi vi. Sveštenici i hodže su vas zbunili,

ujedinite se u jednoj veri; vera Albanaca je

albanstvo 28.

Otkada su Srbi počeli da žive u pravoslavnim

spahilucima (millet), nisu priznavani kao posebna

nacionalna grupa i zato su nezavisni Bugari

nastojali da predstave sve srpske škole kao

bugarske. Na osnovu carskog dekreta o

obrazovanju, donetog 1896. godine, Srbi na

Kosovu i u drugim osmanlijskim oblastima,

medjutim, mogli su da otvaraju sopstvene škole i

tako posredno ostvare priznavanje svoje

nacionalnosti. Prva srpska knjižara otvorena je

1893. godine, u Prištini. Posle smrti grčkog

mitropolita, Melentija, jedan Srbin, arhisinđel,

Dionizije Petrović (1896-1900) - postavljen je za

raško-prizrenskog mitropolita, zahvaljujući

zajedničkim naporima vlada Srbije i Crne Gore, uz

podsticaj ruske diplomatije u Istanbulu. Po

naređenju srpske vlade, novi mitropolit je

pristupio opsežnom reorganizovanju verskih i

obrazovnih ustanova, otvorio je nove škole,

obnovio nastavnički kadar, stvorio nove crkveno-

školske zajednice i ujedinio aktiviste koji su se

zalagali za rešavanje nacionalnih pitanja29. Ti

rasadnici nacionalne propagande nikli su širom

Kosova i Makedonije, jer su se Srbija i Bugarska

borile za uticaj nad tamošnjim stanovništvom.

Grčko-osmanlijski rat, 1897. godine, nagovestio

je skori raspad Osmanlijskog carstva. Do 1898.

godine, srpski seljak na Kosovu bio je vrlo

ugrožen. Smatra se da je većinu albanskih nereda

na Kosovu podsticala austrougarska obaveštajna

služba kako bi izazvala rasulo koje bi Beču

omogućio da interveniše i okupira ovo područje.

28 Vasa Effendi, La Verit‚ sur l'Albanie et les Albanais. Etude

historique et critique, Pariz, 1879, str. 98. 29 D. Bataković, The Kosovo Chronicles, str. 132.

52

Putujući po jugozapadnom delu Kosova, ubrzo

posle toga, engleski antropolog, Edit Darem

(Edith Durham), je ovako opisala neveliko

prisustvo Srba na Kosovu i odlučnost Albanaca da

oslobode ovu pokrajinu od preostalog slovenskog

življa:

"Albanci govore gotovo isključivo

albanskim jezikom, dok malobrojni Srbi

obično govore oba jezika i kada im se neko

obrati na srpskom, obično prvo odgovore na

albanskom. Da nije bilo podrške i uputstava

koja su često dolazila spolja, Srbi bi do

sada, verovatno, bili većinom, ako ne sasvim,

apsorbovani ili potisnuti. Albanac je pak

temeljno uveren da je zemlja s punim pravom

njegova i to za sva vremena. Srbin ga je

pobedio i proteklih nekoliko vekova vladao

njime,ali je sada proteran i nikada se više

neće vratiti. On je učinio Srbinu ono što je

Srbin učinio njemu"30.

Edit Darem je, takođe, zabeležila kako su

Srbi nastojali da sačuvaju svoje uporište u

prizrenskoj oblasti:

"Škola, lepa i nedavno proširena i

obnovljena zgrada, može da primi sto učenika.

Mnogi su iz Crne Gore. Obišla sam je sa

tugom. Delovalo je kao potpuna ludost praviti

veliku i skupu srpsku teološku školu u

muslimanskom, albanskom gradu i uvoziti

nastavnike i učenike, kada je novac tako

hitno potreban za razvoj srpskih zemalja"31.

Lav Trocki (Leon Trotsky), ratni dopisnik

Pravde u vreme balkanskih ratova, napisao je

sledeće:

"Albanska sela su mnogo bolja, mnogo

bogatija od srpskih. Srbi, čak i kada su

bogati, ne zidaju lepe kuće u selima u kojima

ima Albanaca. Ukoliko neki Srbin ima kuću na

30 Edith Durham, High Albania, London, 1909, repr. 1985, str. 294. 31 Ibid., str. 275.

53

dva sprata, on je ne kreči spolja, da ne bi

izgledala bolje od albanskih kuća"32.

U novom veku, ojačao je pokret za autonomnu

albansku upravu. Tada je postalo jasno da Porta

verovatno neće svojevoljno dati Albancima

autonomnu upravu, tako da su razni albanski vodji

odlučili da uzmu stvar u svoje ruke i organizuju

povremene i nasumične upade u usamljena slovenska

naselja i osmanlijske garnizone. U maju 1901.

godine, albanske bande su opljačkale i delimično

spalile Novi Pazar, Sjenicu i Prištinu. Srpsko

stanovništvo je najviše prepatilo zbog blizine

Albanaca koji su, kada su zauzeli Kolašin,

masakrirali veliki broj Srba33. U pokušaju da

zaustavi ubijanje Slovena, grupa uglednih

Albanaca iz Peći i đakovice došla je u Beograd na

poziv srpske vlade. Među njima je bio i pećki

starešina, Mehmed Zaim. Bili su zasuti poklonima

u novcu i oružju i obećanjima da će im biti

pružena pomoć u borbi protiv Porte, ako pomognu

da se nasilje na Kosovu zaustavi.

Krajem 1902. godine, Rusija je otvorila

konzulat u Mitrovici, zvanično da bi zaštitila

Slovene od nasilja, a, u stvari, da bi bolje

kontrolisala sve jači uticaj Austro-Ugarske na

albansko stanovništvo katoličke vere. Uplašene

brzim slabljenjem osmanlijske vlasti, velike sile

su ubrzano pokušavale da sprovedu niz novih

reformi predvidjenih sa ciljem da se poboljša

položaj napaćenog hrišćanskog stanovništva i

možda ublaži eksplozivnost situacije. Ali, mada

je, na kraju, osnovana hrišćanska žandarmerija,

njenim ljudima nije bilo dopušteno da nose

oružje, tako da su oni lenstvovali kraj

policijskih stanica i bili predmet podsmeha

albanskih muslimana.

Kosovski Albanci, po prirodi konzervativni i

nepoverljivi, smatrajući da strano mešanje ide u

prilog Slovenima, žestoko su se suprotstavili

austro-ruskom programu reformi za Makedoniju, a

32 Leon Trotsky, The Balkan Wars - 1912-1913, Njujork, 1980, str.

123. 33 Skendi, The Albanian National Awakening, str. 201.

54

time i njihovih zemalja. Naročito im je bilo

nepodnošljivo prisustvo hrišćanskih slovenskih

žandarma na njihovoj teritoriji. Pobunili su se

marta 1903. godine i zauzeli Vučitrn i Mitrovicu,

gde su napali osmanlijski garnizon. Jedan Albanac

je, 31. marta, ubio Grigorija Stepanoviča

Ščerbina, novonaimenovanog ruskog konzula u

Mitrovici.

Srbi su to ubistvo doživeli kao nacionalnu

tragediju. Oni su Ščerbina smatrali zaštitnikom i

predstavnikom sile koja će, kako su se nadali,

okončati anarhiju i nasilje. Voz koji je nosio

njegov kovčeg pratilo je nekoliko hiljada Srba, a

pomeni su održavani u crkvama širom Kosova34.

Snage koje je Porta poslala da sprovedu reforme,

malo su pažnje posvećivale bezakonju koje je i

dalje vladalo. Razlog napada albanskih muslimana

na Srbe kao pravoslavne hrišćane bilo je

nemirenje sa tim da na položaje u vladi, umesto

muslimana, dolaze hrišćani koji su do tada bili

pod njihovom vladšću - a ti hrišćani su se

oslanjali na srpsku državu koja ih je

podržavala35.Neredi su ubrzo zahvatili Prištinu,

Novopazarski sandžak i severni deo Skadarskog

vilajeta, ali su, kao i obično, bili samo

neusaglašeni polušaji. Drita, list albanske

dijaspore u Sofiji, opisuje pravo stanje stvari

kratko i jezgrovito: "đakovica se bori i gine, a

Peć ne zna ništa o tome. Kuće gore kraj Ljume, a

druga mesta o tome nisu ni čula"36. Kao odgovor na

sve teže prilike, 2. avgusta 1903. godine, izbio

je ustanak 25.000 Slovena iz Makedonije, koji je

organizovala Unutrašnja makedonska revolucionarna

organizacija, VMRO, kojoj je cilj bio da zauzme

Bitoljski vilajet (Monastir) i da na taj način

oslobodi Makedoniju od Osmanlija. Pošto je veći

deo centralnog Balkana bio zahvaćen pobunom,

Porta je poslala bašibozuke, većinom Albance,

da guše ustanke, što su oni i činili, i to vrlo

okrutno.

34 D. Bataković, The Kosovo Chronicles, str. 153. 35 Skendi, The Albanian National Awakening, str. 295. 36 Ibid., str. 213.

55

Posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića,

1903. godine, dinastija Karađorđevića se vratila

na srpski presto, čime je počelo novo razdoblje

nezavisnosti u odnosu na Austro-Ugarsku. Petar

Karađorđević je naglo promenio srpsku spoljnu

politiku koja je tada postala proruska i obnovio

veličanje srpstva među Srbima koji su živeli pod

osmanlijskom upravom. Zbog toga je Srbija odmah

došla u sukob sa Bečom i Portom, a u vezi sa

reformama. Austro-Ugarska je, zauzvrat, pojačala

svoju propagandu među Albancima koji su, sa svoje

strane, odgovorili neprestanim pobunama i

ustanacima. Oružane pobune su postale trajno

obeležje svakodnevnog života širom Makedonije,

zato što su bugarske, grčke i srpske bande

nastavile svoju borbu da bi za sebe zadobile

teritorije i stanovništvu koje je na njima živelo

nametnule svoju nacionalnost.

S obzirom na to da se situacija u Makedoniji

pogoršavala, u Bitolju je hitno osnovan Odbor za

oslobođenje Albanije, kako bi se nekako usmerio

razjedinjeni albanski politički pokret. Početkom

1906. godine, ogranak ovog Odbora osnovan je u

đakovici, a na njegovom čelu je, među ostalima,

bio i veliki poglavar Bajram Curi (1862-1925),

rodom iz tog kraja. Odbori su osnovani i u

drugim vilajetima naseljenim albanskim

stanovništvom. Nešto kasnije, Albanci su osnovali

sopstvene gerilske bande, poznate kao čete.

Osmanlijsko carstvo je već bilo u samrtnom ropcu.

Sultan Abdul Hamid bio je tužno ovaploćenje

opšteg duhovnog očaja, ukupne moralne propasti i

poptune izobličenosti svog režima. Nad samu dušu

Hamidovog carstva, nad njegove jalove reforme i

njihov podjednako jalov ishod, nadvio se mrak

očajanja, senka neminovne smrti.