MPP Skripta TOP PDF

8/19/2019 MPP Skripta TOP PDF

1/179

Međunarodno privatno pravoPrilagođena D i g e s t verzija... :D

skripta

By Uroš Topić


2/179


3/179

**Uvodna razmatranja**

1. Pojam, predmet i naziv MPP

Predmet

Postoji više shvatanja o tome šta je predmet međunarodnog privatnog prava. Predmet

mogu biti sami pravni odnosi ili pravne norme. Kako? Ako posmatramo mppkao

granu prava onda je njegov predmet pravni odnosi. Ako posmatramo mppkao

disciplinu koja izučava tu granu prava onda je predmet mpp-asame pravne norme.

Koji su to pravni odnosi koji predstavljaju predmet ove grane prava? Reč je o

privatnopravnim odnosima. Ali samo onda kada ti odnosi sadrže eleme nt inostranosti.

Veće dileme postoje kada govorimo o pravnim normama kao predmetu discipline mpp.

Te norme regulišu pomenute privatnopravne odnose sa elementom inostranosti.

Oblast koja nesporno spada u mpp jeoblast sukoba zakona i obuhvatakolizione

norme. Predmetom se smatraju inorme o sukobu jurisdikcija, tj pravila koja regulišu

građanskoprocesne odnose sa elementom inostranosti. Predmet

čine i pravila o

privatnim pravima stranaca.

Pojam međunarodnog privatnog prava

Mpp jegrana unutrašnjeg prava kojom se regulišu pravna pi tanja iz oblasti

privatnopravnih odnosa sa elementom inostranosti.


4/179

Njegova pravila dakle nisu međunarodna, već samo odnosi koje reguliše imaju

međunarodno obeležje jer su vezani za više suvereniteta.

Naziv mpp

Međunarodno privatno pravo, kao što smo već rekli, nije „međunarodno“ jer je ono

grana unutrašnjeg prava. Naziv nije do kraja logički konstruisan, ali je najšire prihvaćen

i za najširi krug ljudi označava uglavnom istu stvar. Pokušaji da se naziv zameni nisu

uspeličak ni u nekoj postojbini gde su novi nazivi nastali.

Element inostranostiu privatnopravnim odnosima i

relevantnost elementa inostranosti

Element inostranosti

Za pojavu međunarodno-privatnopravne problematike nije dovoljno da postoji samoprivatnopravni odnos, već je potrebno da se u tom odnosu pojavi i jedno ključno

obeležje da bi taj odnos postao predmet mpp. Reč je oelementu inostranosti („strani

element“, „međunarodni element“). On pretvara privatnopravne odnose u odnose

međunarodnog privatnog prava.

Pošto je mpp unutrašnje pravo i organi zato uvek polaze od međunarodnog privatnog

prava svoje države, kada posmatramo jedan privatnopravni odnos vezan za višedržava, iz gledišta organa jedne države se primećuje da u tom odnosu pored domaće

izraženih elemenata pojavljuju i strani element(i).

Postoje tri pojavna oblika elementa inostranosti: usubjektu ,objektu i u pravima i

obavezama.


5/179

U subjektu se javlja na bazičinjenice državljanstva , domicila i boravišta lica koja

stupaju

u određeni privatnopravni odnos.

- U objektu se strani element javlja na bazi mesta nalaženja s tvari i na bazi

pripadnosti stvari (pripadnost osnovnih sredstava prevoza) koja su predmet

transakcije.

Mpp by Uroš Topi ć

2


6/179

Strani element u pravima i obavezama nastaje ako su nastanak ili ispunjenje prava i obaveza

inostrano obeleženi. Npr: ako je pravni pos tao nastao u inostranstvu ili je delikt učinjen u

inostranstvu, ili je mesto ispunjenja obaveze u inostranstvu..

Postavlja se pitanje da li je svaki strani element relevantan tj bitan razlog da se razmotri i sa

stanovišta mpp.Relevantan je onaj strani element koji je u kolizionoj normi od strane zakonodavca

određen kaotačka vezivanja, i koji vodi do primene stranog prava.

3. Način (metod) regulisanja MPP

Postoje dva osnovna načina regulisanja mpp:direktan (neposredan) iindirektan (posredan,

kolizioni)način.

a)- Direktan (neposredan) nač in regulisanja iz činjeni čnog odnosa automatski stvara konačni

pravni odnos. Primenom pravnog pravila načinjenični odnos on ga pretvara u pravni odnos jer

određeno ponašanje učesnikačini obaveznim.

Može biti direktno regulisanjemeđunarodnim propisima,sporazumima kojima se regulišu

značajna pitanja iz oblasti građanskog, privrednog, porodičnog i radnog prava koji su prihvaćeni od

velikog broja zemalja. Značajna je i Bečka konvencija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe iz

1980. Značajno je i osnivanje UNCITRAL-a (Komisije UN za međunarodno trgovačko pravo)čija je

uloga u stvaranjuuniverzalnih pravila međun.trg (poslovnog) prava. Na regionalnom nivou značajne

su norme donete u okviru EU.

Direktno regulisanjeunutrašnjim propisima , normama domaćeg prava je pre svegau oblasti

prava stranaca i međ unarodnog postupka. Ove norme ne zadovoljavaju se ukazivanjem na

merodavno pravo većsame postavljaju određena pravila ponašanja.

Npr: po zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa: „Strana fizič ka lica mogu sticati pravo svojine

na pokretnim stvarima kao i domać a lica.“

b)- Indirektan (posredan) načinregulisanja po nekima je jedini način koji spada pod mpp. Ova

shvatanja su napuštena, ali je nesumnjivo da je indirektan način regulisanja tipičan za mpp.Suština


7/179

je u odabiranju merodavnih pravila za razrešenje spornog odnosaputem kolizionih normi. Putem

kolizionih normi se upućuje na merodavno pravo po kojemće se pitanja raspraviti.

4. Izvori MPP i njihova hijerarhija

Opšti pogled

a)-Unutrašnji izvori mpp u pojedinim državama

U nekim državama postoje posebni zakoni(ci) u kojima se u potpunosti ili u najvećem delu nalaze

pravila iz oblasti mpp. (Srbija)

U drugoj grupi zemalja se propisi iz ove oblasti nalazeu raznim zakonima, uglavnom uz

odgovarajuće materijalnopravne (supstancijalne) propise. Npr: Kolizione norme za menicu nalaze se

u meničnim zakonima itd. Postoji i podgrupa zemalja gde su propisi mpp najvećim delom

koncentrisani u jednom zakonu, građanskom zakoniku gde postoji blok odredbi mpp.

U zemljamacommon law sistema dugo je izvor prava bila sudska praksa, koja i dalje ima značajnu

ulogu ali se trend menja počev od sredine 20. veka. Od tada se mpp stalno menja putem zakona

kroz implementaciju međunarodne konvencije. Poslednjih nekoliko decenija je obeleženo zakonskim

intervencijama u ovoj oblasti koje su označene kao „šunjajuća kodifikacija“. U SAD je oblast

regulisanja mpp u zakonodavnoj nadležnosti p ojedinih državačlanica.

b)- Multilateralne konvencije kao izvori i kao način unifikacije međunarodnog privatnog prava

Problem kod mpp je što različita rešenja različitih pravnih poredaka o tome koje je pravo merodavno

mogu dovesti do različitog meritornog rešenja. Da bi se to što više sprečilo ulažu se napori na

međunarodnom planu u cilju izrade višestranih konvencija kojima bi se kolizione norme ujednačile.



8/179

3


9/179

Značajna je aktivnostHaške konferencije za mpp na unifikaciji međunarodnog privatnog prava.

Delatnost konferencije se sastoji u pripremi tekstova mult.konvencija koje su namenjene potpisivanju

i ratifikaciji od strane država.

Značajne su iregionalne multilateralne konvencije.

MPP Evropske unije- Na osnovu izmenjenog Ugovora o osnivanju EU za unifikaciju mpp EU

nadležan je Savet EU. Time je unifikacija izmeštena sa konferencijskog nivoa koji je bio ranije na

nivo tzv. sekundarnog zakonodavstva. Sada se unifikacija vrši regulativama. MPP EU se sve više

unifikuje i stvara se tzv. „evropski sudski prostor“ na komeće promet odluka i procesna saradanja

biti lakši, a uporedo se unifikuje sve veći krug kolizionih normi.

Izvori međunarodnog privatnog prava u Srbiji

Su:Ustav, ZMPP,drugi zakoni i podzakonski akti,međ unarodni ugovori,bilateralne konvencije.

DonošenjemZMPP naša zemlja je ušla u uži krug zemalja u kojima je mpp relativno potpunokodifikovano. ZMPP sadrži pre svega kolizione norme i oblast sukoba jurisdikcija. Ne sadrži norme o

pravima stranaca koje su regulisane drugim propisima.

Ustav- osnovni izvor svake grane prava. Međunarodno privatno pravo Ustav reguliše na neposredan

i posredannačin.

Neposredna pravila su razumljivo malobrojna (npr: stranci mogu steći pravo na nepokretnostima,

stranim licima se garantuje jednak tretman na tržiš tu kao i domaćim..) jer ustav postavlja samo

osnovna načela i norme uređenja.

Posredno - ustavna načela i norme posredno određuju i ograničavaju stavove u pozitivnim propisima

i daju smernice. Npr time što Ustav zabranjuje određenu diskriminaciju ni kolizione norme ne mogu

biti diskriminatorske prema rasi, narodima, veroispovesti itd.

Drugi zakoni (osim ZMPP)- I nakon donošenja ZMPP veći broj zakona je i dalje ostao izvor MPP.

ZMPP nije dirao u postojeće pozitivne norme domaćeg mpp, već ih je dopunio. Te norme dopunjuju

supstancijalne norme iz odgovarajućih oblasti. Tako ih imamo kao izvore kolizionih normi, kao izvore


10/179

normi o pravima stranaca, kao izvore normi o građanskoprocesnim odnosima sa elementom

inostranosti.

Međunarodni ugovori- Srbija je zaklju

čila brojne multilateralne i bilateralne konvencije. Potvr

đeni međunarodni ugovori su sastavni deo pravnog poretka Srbije ineposredno se primenjuju. Moraju biti

u skladu sa Ustavom.

Hijerarhija izvora mpp

Prema ustavu Srbije , u hijerarhiji izvora (u sukobu između međunarodnih ugovora i unutrašnjih

izvora) nakon Ustava za primenu dolaze potvrđeni međunarodni ugovori ( bilateralni imaju primat

nad multilateralnim), a zatim domaći zakoni.

U sukobu unutrašnjih izvora odredbe ostalih zakona imaju primat nad ZMPP, na osnovu pravilalex

specialis derogat lex generalis.

Dakle, lestvica izvora: - Ustav

međunarodni ugovori (bilateralni imaju primat nad multilateralnim)

lex specialis

ZMPP (lex generalis)

Ako nijedan izvor po lestvici ne propisuje rešenje za problem nastaje pravna praznina. ZMPP sadrži

odredbu po kojoj se pravna praznina prevazilazi tako što organ koji primenjuje pravo ima zadatak da

pronađe rešenje primenom:

odredaba i načela ZMPP, načela pravnog poretka Srbije, načela međunarodnog privatnog prava.


11/179


4


12/179

**Opšti deo – opšte ustanove međunarodnog privatnog prava**

5. Kolizione norme

Suština kolizionih normi

Zadatak kolizionih normi je da odrede, u odnosu sa elementom inostranosti, odlučujuću tačku

vezivanja i upute organ na merodavno pravo. Među svim kontaktima nekog odnosa sa stranom

državom zakonodavacće se opredeliti za jedan koji smatra najjačom vezom, što je stvar

zakonodavne politike svake zemlje, tj njenih interesa. Zakonodavac prilikom uređivanja polazi od

jednekategorije pravnih odnosa i pravnih pitanja (npr. ugovori).

Struktura kolizionih normi

Kolizione norme imaju dva osnovna elementa:

U kolizionoj normi se imenuje prvo pravna kategorija pod koju se podvodi konkretno pravno pitanje;

A zatim se određuje tačka vezivanja , tj izdvaja se jedna odlučujuća veza kojaće dovesti do

merodavnog prava.

(npr. „Za pravnu i posl. sposobnost fizič kog lica merodavno je pravo države č iji je ono državljanin. “

Tu je pravna kategorija- pravna i poslovna sposobnost fiz.lica , a tačka vezivanja je državljanstvo.)

a)- Pravna kategorija

Pravna kategorija kao element kolizione norme može da bude jedan društveni odnos,jedan pravni

institut, jedan tip pravnog odnosa ili jedno pravno pitanje. U savremenom međunarodnom privatnom


13/179

pravu postoji tendencija sužavanja pravnih kategori ja,čime one postaju brojnije ali nijansiranije tj

bliže stvarnim problemima.

b)-Tačka vezivanja

Je onaj element u kome zakonodavac vidi odlučujuću vezu koja nas vodi do jednog prava. Ona

neposredno određuje pravo koje države treba da se primeni kao merod avno. Postoje tipi čne tačke

vezivanja u uporednom pravu za pojedine pravne oblasti.

Podela prema širini ovlašćenja foruma:

-Neposredno vezujuće tjčvrste i brze, forumu ne ostavljaju nikakvu mogućnost za procenu toga da li

je pravo na koje ukazuju zaista u najbližoj vezi sa odnosom koji je u pitanju.Takve su gotovo sve

tač ke vezivanja.

-Okvirne su one tačke vezivanja kod kojih je procena toga da li je pravo na koje ukazuju zaista u

najbližoj vezi prepuštena sudiji . Zakonodavac tu samo postavlja okvire i smernice, ali ne utvrđuje

najbližu vezu. Takva tačka vezivanja je princip najtešnje povezanosti , koja daje samo uputstvo

sudiji da kao merodavno izabere ono pravo koje je najtešnje povezano sa datim odnosom.

Podela na proste i kompleksne:

-Proste – koje nas vode do jednog merodavnog prava. (npr. mesto zaključenja ugovora,lex loci contractus,vodi samo do prava zemlje gde je ugovor zaključen)

-Kompleksne – su one koje nas vode do više merodavnih prava. (npr. Za materijalne uslove

zaključenja braka merodavno je pravo državljanstva partner a i zakon mesta zaključenja, što može

dovestičak do primene tri prava) Mogu biti kumulativno, alternativno i supsidijarno postavljene.

Podela na stalne i promenljive:


14/179

-Stalne - su one koje su vremenski i prostorno fiksirane,čija ječinjenična podloga jedan događaj.

(npr. izvršenje delikta, mesto nalaženja nepokretno sti)

-Promenljive - Koje nisu trajno fiksirane u jednom konkretnom slučaju jer se zasnivaju načinjenicikoja se može menjati i pri tome mogu da ukazuju na razna prava kao merodavna. (npr. mesto

nalaženja nepokretnosti, državljanstvo, domicil, bo ravište. Poželjno bi bilo da postoji što manje

promenljivih tačaka vezivanja tako što bi se one uz odgovarajuća preciziranja pretvorila u stalne.


5


15/179

Vrste kolizionih normi

-Jednostrane i višestrane

Višestrane suapstraktne i ukazuju na pravo bilo koje države sveta u zavisn osti od okolnosti.

Jednostrane u svakom slučaju vode primeni domaćeg prava. (npr.za stvarna prava na nepokretnosti

koje se nalaze u Srbiji primeniće se srpsko pravo.) One treba da budu u razumnim i opravdanim

granicama, kao što je to u ovom primeru jer se radi o nepokretnosti koja se nalazi u Srbiji.

-Samostalne i nesamostalne

Samostalne su norme koje ukazuju na merodavno pravo. Koje primenom na konkretne okolnosti

slučaja dovode do konkretnog merodavnog prava.

Nesamostalne su one kolizione norme koje nisu dovoljne da se pomoću njih odredi merodavnopravo. One dopunjuju samostalne kolizione norme tako što sadrže objašnjenja, uputstva koja utiču

na utvrđivanje konkretnog merodavnog prava. (npr. „Odredbu stranog prava ne treba primenjivati

ukoliko bi ona dovela do rezultata nespojivog sa vrednostima javnog poretka“).

Pravna priroda kolizionih normi

Dilema je jesu li kolizione norme imperativne ili dispozitivne?Da li je sud obavezan da primenjuje

ova pravilaex officio čim se u pravnom odnosu javi relevantan strani element?

Ako su kolizione normeimperativne njih treba uvek primeniti, i onda kada stranka to ne traži.

Ako sudispozitivne prirode onda ponašanje stranaka, predlozi, mogu da utiču na to da liće sud

primeniti svoje kolizione norme u sporu sa elementom inostranosti.


16/179

U nekim zemljama kolizione norme nisu imperativne, paće ih sud primeniti samo ako stranka to

traži.

U najvećem broju prava , kontinentalnih, kolizione norme su imperativne prirode. Sudije ne treba dabrinu imaju li stranke interes za primenu stranog prava.

Norme domaćeg ZMPP su imperativne, sudovi su dužni da primene kolizione norme po slu žbenog

dužnosti, i dužni su da primene strano pravo ako na to ukazuje tačka vezivanja. Međutim praksa u

tome nije dosledna, jer sudovi najradije izbegavaju primenu osim ako ih stranka zahtevom ne

dovede u situaciju.

6. Saznanje i primena stranog prava

Uvod

Kada je reč o primeni stranog prava misli se pre svega na primenustranog materijalnog (supstancijalnog) prava.

Strano procesno pravo se u načelu ne primenjuje, izuzev pružanja pravne pomoći stranom sudu po

stranoj proceduri i izuzev u postupku pred domaćom arbitražom, ako stranke žele primenu stranih

procesnih normi.

Postoje i slučajevi kada domaći organ uzima u obzir strano pravo, ali to nije primena , već je reč o

spoznavanju stranog prava kao preuslova za primenu određenih domaćin normi (npr kod reciprociteta, gde je potrebno utvrditi sadržinu st ranog prava da bi se videlo ima li reciprociteta).

Značaj i svrha primene stranog prava

Primena stranog prava je jedno od najvećih dostignuća međunarodne pravne saradnje.

Zašto se primenjuje strano pravo?

Zato što primena stranog prava dolazi iz uzajamnog interesa i korisnosti. Prati je svest o

nepogodnostima koje bi nastale iz suprotne doktrine. Ako neka zemlja želi da se njeno pravo


17/179

primenjuje, mora učiniti gest značajan za međunarodnu ravnotežu interesa i primenjivati strano

pravo.


6


18/179

Svrha međunarodnog privatnog prava je upravo da omogući da se na teritoriji jedne države primeni

pravo stranih država.

Koncepcije o pravnoj prirodi stranog prava

Postoje dva stava o pravnoj prirodi stranog prava:

Da je strano pravo-pravo, tj da je upodobljeno domaćem pravu

Da je strano pravočinjenica, tj da je upodobljenočinjenicama

Podela je bitna jer izaziva posledice na terenu inicijative i na terenu dokazivanja stranog prava.

a)-U anglosaksonskom pravu strano pravo je upodobljeno činjenicama. Strano pravo je činjenica

koju treba dokazivati kao i drugečinjenice na kojima se zasniva neko pravo. Najpoznatija jeteorija

lokalnog prava(predstavnik Kuk), koja kaže da doma ći organi zapravo ne vrše priznanje prava stečenog u inostranstvu na bazi stranog prava, već je ta subjektivna prava kreiralo domaće pravo,

pa prema tomeforum uvek primenjuje domać e pravo.

b)-Najnovija pozitivna rešenja pokazuju sasvim jasno približavanje stavu da je strano pravo- pravo.

Stvaran položaj stranog prava pred domaćim organima

Domaći organi primenjuju strano pravo mnogo ređe nego što to koliziona pravila nalažu. Razlozi za

to su:

Nespremnost sudovada kolizione norme foruma koje ukazuju na strano pravo tretiraju kao

imperativne i da ih primenjujuex officio.


19/179

Drugi razlog je taj što sudovi retko preuzimaju punu inicijativu pri utvrđivanju sadržine stranih normi i

čestoidu linijom manjeg otpora, tj pribegavaju rešenjima koja su predviđena za slučaj da se

strano pravo ne može saznati. Naime, u većini zemaljma utvrđivanje stranog prava nije apsolutna

obaveza, jer u slučaju da se jave prekomerne teškoće sud može odustati od utvrđivanja sadržine

„nesaznatljivog“ stranog prava,pa ima ovlaš ćenje da pribegne alternativnom rešenju- primeni

domaćeg materijalnog prava (lex fori). Nekada je nesaznatljivost opravdana, pa stoga i postoji

ovo alternativno rešenje, dok nekada nije i predstavlja alibi za nedovoljno zalaganje suda.

Način saznavanja stranog prava

-Strano pravo kaočinjenica- ako ga tako koncipiramo saznavanje stranog prava se prevaljuje na

stranke. Ako stranka ne uspe da dokaže sadržinu norme stran og prava na koju se poziva, važiće

pretpostavka da je strano pravo jednako domaćem.

-Strano pravo kao pravo- Kao što smo rekli, u većini zemalja važi stav da sudovi ex officio saznaju

strano pravo. Prilikom saznavanja stranog prava ex officio sud se može obratiti strankama za

pomoć, može se obratiti i državnim organima (organu upra ve nadležnom za poslove pravosuđa),

ministarstvu inostranih poslova, pravno-naučnoj instituciji.

Postoje i međunarodni sporazumičiji je cilj lakše saznavanje stranog prava. Značajna je Evropska

konvencija o informisanju o stranom pravu.

Primena stranog prava prema MPP Srbije

U našoj teoriji strano pravo se dosledno tretira kao pravo. Po ZMPP važi praviloiura novit curia ( sud

poznaje pravo)što znači da je sud ili drugi organ primene prava obavezan da sazna i primeni strano

pravo, i nema alternativnog rešenja (kakvo bi npr bilo primena lex fori). Može zatražiti pomoć od

Ministarstva pravde, stranke takođe sudu mogu podneti javnu ispravu o sadržini strano g prava.

Dakle, posledice su sledeć e: na sudu je teret dokazivanja stranog prava, sud ne može zaklju čiti

da prava nema ukoliko ga stranke nisu uverile u to. Pravna sredstva protiv odluke suda, u kojoj je

došlo do pogrešne primene stranog prava po mišljenju stranke, su: žalba, direktna revizija, revizija,

zahtev za zaštitu zakonitosti.


20/179

7. Kvalifikacija

Postavljanje problema


7


21/179

Kao što znamo, suština kolizionog rešavanja privatnopravnih odnosa sa elementom inostranosti je u

tome da se postavi merilo kojeće odrediti koje je pravo merodavno za taj odnos.

Pitanje (problem) kvalifikacije se javlja kada se neko pravno pitanje javlja još u toku primenekolizionih normi, tj u momentu kada još nije poznat o materijalno pravo koje je pozvano da

daje odgovore. Problem je u tome što se još ne zna koje je pravo merodavno, pa se ne zna iz

aspektačijeg prava treba dati odgovor na to prerano javljeno pitanje, a odčijeg rešenja zavisi

kojeće pravo konačno biti merodavno.

-Slikovit primer radi razumevanja: Imamo preduzeć e iz Engleske i preduzeć e iz Srbije. Englesko

preduzeć e šalje ponudu srpskom preduzeć u za kupovinu neke opreme. Srpsko spoljnotrgovinsko

preduzeć e odgovara pozitivno na ponudu i pribavlja opremu i prodaje je Englezima. Međ utim,

Englezi poč inju da sumnjaju u ugovoreni kvalitet kupljene opreme, i sumnja prerasta u spor koji se

vodi pred alžirskim sudom (jer su stranke to unapre d ugovorile). Koje je pravo merodavno?

Alžirski sudć e konsultovati svoje kolizione norme, alžirske. One kažu: Merodavno je pravo one

države gde ugovor zaključ en. Upravo tu nastaje problem, prerano javljeno pitanje o kome govorimo,

sukob kvalifikacija, jer je pitanje gde je ugovor zaključ en a pošto je zaključ en na daljinu (inter

absentes, u odsustvu, npr telefonom i mailom), postavlja se pitanje koje je to mesto. Po engleskom

pravu (teorija izjave) to je Srbija jer je izjava o prihvatu ponude data u Srbiji. Po našem pravu (teo rija

prijema), mesto je Engleska jer naše pravo smatra d a je ugovor zaključ en kada ponudilac primi

pozitivan odgovor ponuđ enog.

Po kom pravu treba rešiti tu dilemu gde je ugovor zaključen, da bi se na osnovu toga moglo odrediti

merodavno pravo za nastali spor preduzeća? Kakoće alžirski sud da postupi?

Pojava i definisanje problema u teoriji

U teoriji postoji veliki broj studija o ovom pitanju. Iako bi se za praksu moglo reći da sudovima ovo

pitanje nije ni padaločesto na pamet. Javljala su se i mišljenja u teoriji da je pitanje kvalifikacije

preuveličano i da stvarne teškoće u praksi ne zaslužuju toliko prostora u teoriji.

Kvalifikacija u svakodnevnom značenju reči znači nalaženje mesta nečemu u određenom sistemu

vrednosti. U pravnom smislu kvalifikacija označava postupak traženja mestačinjenica u svetu

pravnih pravila ili - primenu prava. Počemu se kvalifikacija u međunarodnom privatnom pravu

razlikuje od uobičajene primene prava? Po tome što problem u međunarodnom privatnom pravu

predstavlja sukob kvalifikacija , dilema o izboru pravnog pojma. Još prostije,kako se opredeliti za


22/179

jednu sadržinu pojma korišćenog u kolizionoj normi (mesto zaključenja ugovora po

alžirskom pravu, iz primera) između više sadržaja koje tom pojmu daju razna prava (en

glesko i srpsko, iz primera) za koja se dati odnos vezuje.

Dilema je, po pravilima kojeg pravaćemo vršiti supsumiranje u trenutku kada tek tražimo merodavno

pravo? Iz toga sledi da treba krenuti sa terena nekog određenog prava.

Kvalifikacija pravne kategorije i kvalifikacija tačke vezivanja

Sukob kvalifikacija se javlja u dva osnovna vida:

Kao kvalifikacija pravne kategorije – određivanje pravnog smisla kategorija, jer neke su kategorije

opšte i nesumnjive (npr testament svuda spada u kategoriju naslednopravnh problema), ali postoji

veliki broj kategorija koje različita prava drugačije svrstavaju ili ih uopšte ne poznaju. Dilema je koje

od dve ili više kolizionih normićemo primeniti zavisno od toga kakoćemo shvatiti njihove kategorije.

Kao kvalifikacija tačke vezivanja – dilema je koju tačku vezivanja treba primeniti na utvrđenu

kategoriju, dakle nema više dileme koju kolizionu normu primeniti jer je pravna kategorijakvalifikovana. Tačke koječesto daju povoda kvalifikaciji su mesto zaključenje ugovora, mesto delikta

i domicil.

Rešenja problema kvalifikacije

a)- Kvalifikacija po lex fori-Kvalifikaciju treba vršiti lege fori, po pravu države gde se sudi i od čijih

kolizionih normi se polazi prilikom rešavanja spora ( po alžirskom, u našem primeru).


8


23/179


24/179

Ovo rešenje ima široku podršku, a osnovni je argument da je logično da se kolizione norme shvataju

u sistemu i prema pojmovima onog prava kome pripadaju. Shvatiti određene pojmove po domaćem

pravu je najlakše za sud i smanjuje mogućnost grešaka.

Kontraargumeti su da neopravdano proširuje domen primene domaćeg prava, da vodi

zloupotrebama i stvara pravnu nesigurnost. Nastaje problem i kada domaće pravo ne poznaje

određenu pravnu ustanovu.

b)- Kvalifikacija po lex causae i stepenasta kvalifikacija-prema pravu koje je merodavno za

odnos koji se raspravlja. Argument je da ako kvalifikujemo po lex fori možemo doći u situaciju da

domaće pravo ne poznaje određenu pravnu ustanovu (npr trust). Zamerka je da ono vodi do

logičkog začaranog kruga, jer upravo merodavno pravo (lex causae) još nije poznato. Upravo zato

nema podršku prakse.

Međutim veoma široku podršku dobilo je tumačenjelex causae kod tzv. dvostepene kvalifikacije

prema kojoj se pri izboru i tumačenju kolizione norme polazi od shvatanjalex fori (prva stepenica)

dok se na drugoj stepenici strano pravo tumači po pojmovima i smislu koje sadrži (lex causae).

c)- Kvalifikacija pomoću autonomnih pojmova –kvalifikaciju ne bi trebalo vršiti po jednom nacionalnom pravu, bilolex fori ililex causae, već treba koristiti autonomne pojmove, nezavisne od

nacionalnih prava.Ti pojmovi bi se stvarali međunarodnim sporazumima. Ovaj tip kvalifikacije trpi

dosta kritika zbog njene prakti čne ostvarivosti. Problem je ima li takvih autonomnih pojmova.

Međutim brojni autori je smatrajudelimi čno primenljivom.

Rešenje kvalifikacije u pravu Srbije

U teoriji i praksivlada stanovište da problem kvalifikacije treba rešavati lege fori , ali elasti čno, jer se

preporučuje autonomna kvalifikacija u onim slučajevima u kojima autonomni pojmovi nedovosmileno

postoje, pre svega ako su utvrđeni međunarodnim sporazumima.

ZMPP- jedino predviđa da se drugostepena kvalifikacija vrši lex causae. Dakle u pitanju je

stepenasta kvalifikacija.

8. Prethodno pitanje


25/179

Postavljanje problema

Prethodno pitanje se javlja ukoliko je za rešavanje po tužbenom zahtevu u jednoj pravnoj stvaripotrebno prethodno rešiti da li postoji neko drugo pravo ili pravni odnos (tzv prethodno pitanje) od

čijeg rešenja zavisi odgovor na glavno pitanje postavljeno sudu, a pri tome prethodno pitanje je

samostalna pravna celina.

Na terenu međunarodnog privatnog prava, u odnosima sa elementom inostranosti, zadatak je suda

da odredi merodavno pravo za oba pitanja (i glavno i prethodno), nakon što konstatuje postojanje

stranog elementa. Dilema je da liće sud odrediti merodavno pravo i za prethodno pitanje polazećiod sopstvenih normilex fori kao što je učinio za glavno pitanje iliće ga odrediti polazeći od kolizionih

normilex causaeza glavno pitanje?

Uslovi postavljanja prethodnog pitanja

Za glavno pitanje mora biti po domaćim kolizionim normama merodavno strano materijalno pravo.

Inače bilex causae, logično, bilo =lex fori. Pa bi jedino moguće povezivanje bilo samolex fori.

Prethodno pitanje mora u sebi da sadrži a)-strani element, mora biti b)-samostalna pravna celinai

c)- za to pitanje mora postojati posebna koliziona norma.

Materijalnopravni rezultat do koga vodi povezivanje putemlex fori mora biti drugačiji od rezultata do

kojeg bi se došlo ako se ide putemlex causae. U suprotnom bi stvorili „lažnu dilemu“ lažni sukob

zakona.

Rešavanje prethodnog pitanja u teoriji i praksi

a)-Zavisno povezivanje- merodavno pravo za prethodno pitanje određuje se primenom kolizione

norme prava koje se ima primeniti i na glavno pitanje- dakle zavisno povezivanje lex causae.



26/179

9


27/179

Osnovni argument je međunarodna harmonizacija rešenja. „Sudiću o prethodnom pitanju onako

kako bi o njemu , kao o glavnom pitanju, sudio sud zemlječije je pravo merodavno za glavno

pitanje.“

b)- nezavisno povezivanje- po drugima formula povezivanja, koje se naziva nezavisno, je: „sudiću

o prethodnom pitanju na isti način kao da mi je ono glavno“. To znači primenu kolizionih normilex

fori, jer se ovde pak smatra da treba pretpostaviti internu harmonizaciju međunarodnoj, da ne bi

došlo do toga da bi jedno isto pitanje u jednoj zemlji moglo biti ništavo kao glavno pitanje a

punovažno kao prethodno, ili obrnuto.

c)- po trećima ne treba se unapred odlučiti za jedno rešenje kao načelno, već treba u svakom

konkretnom slučaju vagati interese, pa se onda opredeliti za međunarodnu ili unutrašnju

harmonizaciju.

Posebno mišljenje autora udžbenika MPP je daako prethodno pitanje ulazi u dispozitiv sudske

odluke, tj obuhvaćeno je pravnom snagom, treba ga rešavati po lex cau sae-zavisno;

a ako ne ulazi u dispozitiv, tj prethodno pitanje nije obuhvaćeno pravnom snagom, već ga

sud razmatra po sopstvenoj inicijativi onda ga treba rešavati po lex fori.

9. Renvoi (Ranvoa)

Uvod

Sluč aj Forgo – Forgo je bio Bavarski državljanin koji j e imao od detinjstva domicil u Francuskoj. Tu

je proživeo ceo život i tu je i umro.Nije stekao dr žavljanstvo Francuske niti zakonski domicil. Forgo

je imao naslednike samo po majč inoj liniji koji su imali pravo na nasleđ e po bavarskom naslednom

pravu ali ne i po francuskom, po kome bi naslednik bila francuska država. Francuska koliziona

norma ukazivala je na bavarsko pravo, jer je bio bavarski državljanin, a kao što rekosmo nije imao

francuski zakonski domicil. Trebalo je da se primeni bavarsko pravo. Međ utim francuski sud je

zastao i postavio pitanje da li koliziona norma upuć

uje na bavarsko nasledno (supstancijalno) pravoili na bavarsko pravo u celini!?


28/179

Sluč aj je rešen po koncepciji da francusko prvo upuć uje na celokupno bavarsko pravo (koliziono

upuć ivanje), a bavarska koliziona norma kaže da je mero davno francusko pravo (dakle došlo je do

tzv. uzvrać anja, videti posle.)

Zadatak kolizionih normi je da upute organ jedne države na pravo koje se treba primeniti. Međutim

postavlja se pitanje da li koliziona norma upućuje na materijalno (supstancijalno- npr nasledno,

porodično itd.) pravo neke zemlje(supstancijalno upućivanje) ili pak na pravo u celini (celokupno

pravo neke zemlje), dakle i na kolizione norme te druge zemlje(koliziono upućivanje) .

Ako stanemo na stanovištekolizionog upućivanja, moguće su tri situacije:

Da kolizione norme zemlje suda upute na celokupno pravo druge zemlje, a da kolizione norme tedruge zemlje određuju da je merodavno njeno supstancijalno pravo. Tako da lanac upućivanja

izgledaa-b-B. Rezultat je jednak kao pri supstancijalnom upućivanju.

Druga situacija je da kolizione norme te druge zemlje smatraju da je merodavno polazno pravo,

pravo zemlje suda. Tako dolazi douzvraćanja, pa je lanac upućivanjaa-b-A.

U trećem slučaju moglo bi se dogoditi da koliziono pravo te druge zemljepreuputi na pravo neke

treće zemlje kao merodavno. Tada bi lanac izgledao kaoa-b-C.

Postoji jedan skupni termin za uzvraćanje i preupućivanje, francuskog porekla, koji je prihvaćen u

čitavom svetu, a to jerenvoi.

Uzvraćanje i preupućivanje su misaone operacije, koje se odvijaju u glavi sudije polazne

države (države koja primenjuje koliziono upućivanje), koji traži odgovor na pitanje koje jepravo merodavno.



29/179

10


30/179

Pretpostavke za renvoi

Osnovna pretpostavka je da kolizione norme upućuju na jedno pravo u celini, ne samo na

materijalno pravo određene zemlje, nego i na njene kolizione norme.

Da kolizione norme zemlje suda i kolizione norme zemlje na koje upućuju polazne kolizione norme

imaju razli čite tačke vezivanja. Ako bi imale iste tačke vezivanja, ne bi došlo do ranvoa, jer bi se sve

završilo lancem a-B.

Odgovarajući sklopčinjenica koji omogućuje da se razli čita merila prihvaćena u kolizionim normama

vezuju za više država. (npr Forgo je imao bavarsko državljanstvo a fakti č ki domicil u Francuskoj)

Razlozi za i protiv renvoi

Argumenti za-Pristalice ranvoa smatraju da nije potrebno samo primeniti strano materijalno pravo,

već je potrebno da se domaći sudija u potpunosti stavi u položaj sudije zemlje na koju je ukazala

domaća koliziona norma ( npr „smatram da sudim kao u Belgiji“). Putem uzvraćanja dolazi do

primene domaćeg materijalnog prava koje ima više veze sa slu

čajem, koje sud bolje poznaje (to

stay at home- princip), a to utiče na kvalitet suđenja.

Agrumenti protiv-Kolizione norme zemlje suda su te koje treba da odrede da li će se u nekom

slučaju primeniti domaće ili strano pravo i koje strano pravo. Domaći zakonodavac i domaći sud nisu

dužni da se obaziru na to da li je rešenje str anog kolizionog prava isto kao domaće za isti slučaj.

Sudija bi trebalo da prihvata rešenje sopstvenog zakonodavca, koje je ujedno blisko sa slučajem.

Takođe, ranvoa dovodi do „začaranog kruga“ , jer bi svaki put trebalo uzeti u obzir kolizione norme

zemlje na koju se upućuje, pa bi lanac preupućivanja bio beskrajan (a-b-a-b...ili a-b-c-a). Osim ako

se prirodno lanac u nekim slučajevima ne prekine kad neko od prava smatra da se imaju primeniti

domaće materijalne norme.

Ranvoa predstavlja nelogi čnost jer je protivrečan autonomiji volje (kada zakonodavac dozvoli

strankama da one svojom voljom odaberu (predvide) pravo za regulisanje odnosa), pošto je ranvoamanje predvidiv.


31/179

Na kraju, posebnu prakti čnu teškoću predstavlja primena stranog kolizionog prava, koje je neretko

nekodifikovano, kontroverzno, rasuto po mnogim zakonima..

Zaključak je da je supstancijalno upućivanje adekvatnije i bolje rešenje , naročito sa

stanovišta praktičnosti i predvidivosti.

Načini primene ustanove ranvoa

U slučajevima kolizionog upućivanja postavlja se pitanje gde treba stati jer lanac upućivanja može

da dovede do zatvorenog kruga. Postoje dva rešenja iz uporednog prava:

Ranvoa u „jednom koraku“– tehnika u kojoj se čini samo jedan korak upućivanja, kada država

foruma smatra da je merodavno pravo (celokup no) druge države , onda druga država ima konačan

izbor.

Foreing court teory (teorija stranog suda), „pingpo ng doktrina“–Razvijena u engleskom

pravu. Polazi od postavke da prilikom uzvraćanja i preupućivanja domaći sud treba da se postavi u

položaj stranog, pa mesto prekida lanca z avisi od stava prava prvoupućene zemlje

(„sudim kao što bi sudio sud zemlje na koju upuć uju moje kolizione norme“).

Primer: Imamo sluč aj testamentalne sposobnosti britanskog državljanin a sa domicilom u Francuskoj

pred engleskim sudom. Engleski sudć e suditi kao da je u Francuskoj ( „sudim kao da sam

Francuski sud“) i primeniti francuske kolizione norme. Francuski sud bi dakle primenio svoje

kolizione norme, uč emu ga oponaša u ovom sluč aju engleski sud, pa i on primenjuje francuske

kolizione norme. A one (fran.koliz norme.) kažu da je merodavno pravo- pravo državljanstva

testatora, a to je englesko pravo, ko je opet kaže da je merodavno pravo domicila (francusko).



32/179

11


33/179

Konačan ishod je dać e Engleski sud primeniti francusko supstancijalno pravo. Šema i koraci (č etiri

koraka) iz primera:

-Engleski sud sudi kao da je francuski (polazna osnovna ideja)

-zato koristi fr koliziono pravo (a ono kaže da je merodavno pravo državljanstva, a to je englesko)

-englesko (drugopuć eno koliziono pravo) kaže da je merodavno pravo dom icila (za test.nasleđ iv.)

-pošto je domicil u francuskoj, znač i merodavno je francusko materijalno pravo, i njegać e primeniti

engleski sud

Dakle u ovoj teoriji stranog suda meri se i stav stranog prava o ranvoa.

Ranvoa u našem MPP

ZMPP je ustanovi ranvoa dao izuzetno široko polje d elovanja, i takav stav je danas naše

pozitivno pravo. Zakon nalaže primenu ranvoa ako bi po odredbama OVO G zakonatrebalo primeniti strano pravo. Znači dolazi u obzir samo primena kolizionih pravila stranog prava kada

ukazuje na to norma ZMPP.Ranvoa dakle ne pretenduje da bude opšta ustanova n ašeg mpp,

tj ne primenjuje se u oblastima koje nisu regulisane ZMPP.Ranvoa ne bi trebalo primenjivati

kada je merodavno (strano) pravo utvrđeno autonomijom volje stranaka, ni kada se merodavno

pravo utvrđuje principom najbliže veze.

Na č in primene ranvoa kod nas : U Srbiji je po ZMPP prihvaćena teorija stranog suda(foreign court

theory) (kao u Engleskoj), sem onda kada neko pravo uzvrati na naše ,domaće pravo, teće se onda

primeniti naše materijalno pravo.Dakle, moglo bi se rećipingpong doktrina saznačajnim

izuzetkom.

Javni poredak

Kod kolizionog načina regulisanja odnosa sa elementom inostranosti podrazumeva se primena

stranih pravnih normi od strane domaćih organa. Timenastaje rizik da domaći organi nekada

primene i neke norme koje su duboko protivne osnovnim načelima na kojima se zasniva domaće


34/179

pravo.Do koje granice u tom smislu se može i ć i u primeni, prihvatanju i priznanju stranih normi koje

su suprotne našem pravu?

Postoje vrednosti koje se ne mogu žrtvovati. Te vre dosti su načela javnog poretka.

Pojam javnog poretka

Javni poredakčineosnovne norme domaćeg prava koje se u svakom slučaju moraju zaštititi. U

smislu međunarodnog privatno prava javni poredak jeinstitucija, ustanova koja omogućava da

domaći organ ne postupi po kolizionoj normi ili ne prizna stranu odluku koja ispunjava ostale uslove

za priznanje, a sve da bi zaštitio domaći javni poredak.

Krug normi koječine javni poredaksu ona pravila od kojih se ne može odstupiti i koj a domaći

organi moraju poštovatičak i kada domaće norme mpp prihvataju kompetentnost stranog prava.

Granice i sadržaj javnog poretkase mogu utvrditi ili apstraktnim definicijama(opštim klauzulama

kojih ima mnogo) ilienumeracijom (nabrajanjem normi ili nabrajanjem oblasti u kojima imperativne

norme predstavljaju deo javnog poretka).

U poređenju sa imperativnim normama javni poredak je još uža kategorija jer obuhvata s amo

one domaće norme koje štite osnovne vrednosti našeg poretka.

Strana norma se ne otklanja automatski ako je bitno različita od domaće, već samo ako njena

konkretna primena dovodi do takvog maritornog rezultata koje je nespojiv sa osnovnim principima

domaćeg poretka. Uvek treba imati u vidu samo konkretnu normu stranog prava, i ne treba seobazirati na neke druge norme tog istog prava koje su suprotne domaćem poretku, a koje su u

datom slučaju irelevantne.



35/179

12


36/179

Prednosti i mane ustanove javnog poretka

Osnovni nedostatak ustanove javnog poretka je taj što se nisu oformili jasni pokazatelji niti postoje

jasne pretpostavke za primenu. Organima su na raspolaganju samo uopštena uputstva, što generišepravnu nesigurnost.

Razlog za je taj što ustanova javnog poretka ipak predstavlja „nužno zlo“ za mpp, bez koga mpp ne

bi moglo postojati. Države bi se teško odlučile za međunarodnu saradnju na bazi kolizionih normi

kada bi morale bezuslovno da prihvatatju svaki rezultat do koga kolizione norme mogu da dovedu.

Primena ustanova javnog poretka

Posledice primene ustanove javnog poretka su takve da se –1)- neće primeniti strano pravo (već lex

fori), 2) niti priznati ili izvršiti strana odluka.

Norme neposredne primene

Uvod

Norme neposredne primene su u kontekstu mpp normečija je primena nezavisna od kolizione

tehnike.To su norme koje se primenjuju u odnosima sa elementom inostranosti ali mimo osnovnog

instrumenta za određivanje merodavnog prava (kolizionih normi), bez njihove konsultacije.

Te su norme: npr norme o uvozu i izvozu (npr Iranska norma o zabrani uvoza piva) , devizni propisi,

antimonopolsko zakonodavstvo, zakoni o bojkotu i zabrani izvoza u određene zemlje..itd. One

moraju biti pod drugačijim tretmanom jer se njihova merodavnost teško mož e prepustiti neutralnim

kolizionim merilima. Sa druge strane ove norme ne mogu biti ni izostavljene izvan polja mpp.

Sličnost sa ustanovom javnog poretka je ta što u oba slu

čaja postoji jak razlog za odstupanje od

kolizione tehnike, ali su sa druge strane u oba slučaja nesigurna merila za primenu.


37/179

Koje su norme norme neposredne primene?

Norme neposredne primene su prinudna materijalna pravila koja određuju oblast svoje sopstvene

obavezne primene, odnosno nameću sopstvenu merodavnost bez posredovanja kolizionih normi.

Kada ih treba primeniti?

Potrebno je razlikovatitri situacije:

Kada je norma neposredne primenedeo lex fori (deo pravnog sistema domaće države). Tuće sud

normalno postupiti po nalogu svog zakonodavca i primeniti normu, bez obzira koje je pravomerodavno po kolizionoj normi.

Ako je norma neposredne primenedeo lex causae (dakle deo pravnog sistema zemlje na koje je

koliziona norma ukazala) takođe je logično da se ona primeni jer je deo pravnog sistema zemlječija

je merodavnost utvrđena.

U trećoj situaciji norma neposredne primene jedeo nekog trećeg prava. U teoriji ima prevagu stav

da je se mogu primeniti i norme neposredne primene nekog trećeg prava.(npr. Odluka Vrhovnog

suda Holandije: „ ...Može biti sluč aj da za jednu stranu zemlju poštovanje određ enih njenih pravila ,

č ak i izvan teritorije, ima veliku važnost da holand ski sudija mora o tome da vodi rač una...“).

Uslovi su da sama norma treće zemlje jasno pretenduje na primenu ida postoji znač ajna veza

spornog odnosa sa pravnim poretkom kome norma neposredne primene pripada.

Primena, odnosno uzimanje u obzir strane norme neposredne primene

Kod primenestrane norme neposredne primene zahteva se da se umesto jednog merodavnog

prava primeni prinudna norma drugog prava.

Kada se strana norma neposredne primeneuzima u obzir ona se tretira kao činjenica, postajući

tako osnov preko koga se slučaj rešava po normama prava koje je određeno kao merodavno. Tako

se zapravo uti če na odabir odgovarajuće norme merodavnog prava kojaće biti primenjena.


38/179

Mpp by Uroš Topi

ć

13


39/179

Izigravanje zakona (Fraus legis)

Pojam

Pošto su tačke vezivanja u kolizionim normama takvečinjenice na koje subjekti pravnog odnosa

mogu da utiču, postoji mogućnost za fenomenfraus legis- izigravanje zakona.

Izigravanje zakona u mpp postoji kada subjekti stvaraju takvočinjeni čno stanje na veštački način

koje prouzrokuje primenu druge kolizione norme od one koja bi trebala da se primeni.Nrp. subjekti

mogu menjati mesto nalaženja stvari, mogu menjati d omicil, boravište, pač ak i državljanstvo, a sve

da bi ishodile primenu određ enog prava koje je povoljnije po subjekte.

Elementi fraus legis

1.) Osnovni element jevešta čko stvaranje tačke vezivanja. Međutim taj način promene tačke

vezivanja treba da bude sama po sebi dozvoljena radnja (premeštaj stvari, promena boravišta,

državljanstva..itd.). Ali su te radnje preduzete ra di postizanja posrednog cilja- nametanja primene

drugog prava koje po redovnim okolnostima ne bi bilo merodavno.

2.)Namera izigravanja je takođe element,tzv. fraudulozna namera.

3.) Izigravanje zakona sečini upravo da bi se postigloizbegavanje primene određenih

imperativnih materijalnih normi.Prema vladajućem stanovištu to su domaće imperativne materijalne norme.

Stanovišta o sankcionisanju fraus legis

Izigravanje zakona ima izvesne sli čnosti sa ustanovom javnog poretka, mada ideja o sankcionisanju

fraus legisnije tako široko prihvaćena kao u prvom slu

čaju, jer kod izigravanja zakona ne moraju biti

toliko ugrožene osnovne vrednosti javnog poretka.

Protivnici sankcionisanjaizigravanja zakona smatraju da ono unosi povećanu pravnu nesigurnost.


40/179

Fraus legis ječesto odraz nekih neadekvatnih i nazadnih materijalnih normi ,pa bi pre svega trebalo

voditi računa o uzrocima, a učestalo izigravanje nekog propisa je opomena zakonodavcu da

preispita konkretnu normu.

U nemačkom i anglo-američkom pravu argumenti protiv sankcionisanja su odneli prevagu, dok u

francuskom i našem pravu je opravdano sankcionisanje fraus legis. Ali treba istaći da učestalost

izigravanja zakona u našem mpp nije velika,čemu doprinosičinjenica da u oblastima od značaja za

fraus legis naši materijalni propisi ne podsti ču fraudulozno ponašanje.

Oblici izigravanja zakona u mpp

Izigravanjem zakonapred domaćim organom nameće se primena stranog prava umesto domaćeg,

time što se skreće normalan pravac dejstva domaće kolizione norme, tako što se stvara veštačka

tačka vezivanja. Sankcionisanje - se sastoji u tome što se ne uzima u obzir veštački stvorena tačka

vezivanja, većse primenjuje ono pravo koje bi bilo merodavno.

Izbegavanje domaćih imperativnih propisapred stranim organom. Fraudulozno stvorenom tačkom

vezivanja se utiče na donošenje određene strane odluke. Sankcionisanje – se sastoji u

nepriznavanju dejstva jedne strane odluke. Ipak, to sankcionisanje drugog tipa fraus legis povećava

pravnu nesigurnost jer jerečo stranoj odluci koja je većstvorena i koja ima dejstvo i uživa

poverenje. Tu treba biti posebno oprezan prilikom sankcionisanja. Tu se ne radi o izbegavanju

domaćih kolizionih propisa jer strani sud primenjuje samo svoje kolizione norme, većse radi o

izbegavanju domaćih materijalnopravnih propisa.

Fraus legis u našem MPP

ZMPP: „ ne primenjuje se pravo strane države koje bi bi lo merodavno po odredbama ovog ili drugog

zakona ako bi njegovo primanjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja prava SRJ (Srbije)“

Uslovi su: da je izbegnuta primena domaćeg materijalnog prava, da je to cilj.

ZMPP ima u vidu samo prvi oblik fraus legis, pa se ne može fraus legis kao pitanje postaviti u

postupku priznanja i izvršenja strane sudske ili arbitražne odluke.


41/179


14


42/179

Po ZMPP posledica izigravanja zakona je naknadna primena onog prava koje bi bilo merodavno.

Vremenski faktor u MPP

Domašaj pravnih normi ima svoje granice.One su prostorne, vremenske a nekad i personalne.

Prostorni sukob zakona proizilazi iz koegzistencije zakona više suverenita u prostoru i njihove

konkurencije. Vremenski sukob zakona (intertemporalni) nastaje iz sukcesije zakona na jednoj

teritoriji, između starog i novog zakona. Personalno važenje je vezano za pripadnike manjina,

nacionalih i plemenskih zajednica, pripadnike određenih veroispovesti.

U stvarnosti prostorno i vremensko važenje pravnih normičesto nisu odvojena pitanja, kako se to

didaktički tj udžbenički prikazuje, već su u međusobnom odnosu (videti posle).

Vremensko važenje u MPP

MPP se u suštini bavi problemom određivanja teritorijalnog važenja pravnih normi. Ali se u mpp

javlja i sukob zakona u vremenu. Vremenskim promenama su podložni razni elementi na koje se

mpp oslanja, pa se na više načina javlja pitanje vremenskog važenja, bilo odvojen o ili u

kombinovano sa prostornim važenjem.

A)- Vidovi odvojenog javljanja pitanja vremenskog važenja (intertemporalnog)

1.)kada se menjaju kolizione norme rešenje treba tražiti u opštim pravilima o vremenskom

važenju pravnih normi. Zakonodavci se uglavnom odlučuju za to da se domaće norme ne

primenjuju na odnose nastale pre njihovog stupanja na snagu. Najmoderija rešenja su nešto

nijansiranija pa predviđaju važenje starih normi na „završene situacije“ (stečena svojina, zaključen

brak..), a ako je situacija „trajna“ i njeni učinci traju i nakon promene kolizionih normi ( npr imov.

dejstva ranije zaključenog braka) stari zakonće odrediti merodavno pravo za ranije učinke takve

situacije a nove kolizino normeće odrediti merodavno pravo za učinke nakon stupanja na snagu

novih kolizionih normi.


43/179

2.)promena normi na koje je koliziono pravilu ukazalo - strano pravo treba primeniti onako kako

se primenjuje u datoj stranoj državi. Logično, treba prepustiti pravilma te zemlje da razreši

vremenski sukob zakona svojih normi (nove i stare norme).

3.) promena javnog poretka - je promena domaćih materijalnih normi. Norme javnog poretka

predstavljaju granice dejstvu pravila o sukobima zakona. Neće se primeniti pravila stranog prava na

koje je ukazala domaća koliz. norma ako bi se time povredio domaći javni poredak. Logično bi bilo

da se primenjuju pravila novog javnog poretka (a ne promenjenog).

4.)promena suvereniteta (slučaj Jugoslavija)- U SFRJ je došlo do nastanka novih suvereniteta,

tako što su se republike osamostaljivale. Zbog toga je došlo do promene zakona na jednoj

definisanoj teritoriji na taj način što su stari zakoni za nove suverenitete (npr Sloveniju) postali strani.

U ostalim vidovima vremenskog sukoba zakona, i stare i nove zakone su donosile iste vlasti te su svi

oni domaći, a ovde je slučaj obrnut, zakoni su ostali isti ali su promenili karakter zahvaljujući promeni

tj nastanku novih vlasti (suvereniteta).

Da li ova specifičnost stvara potrebu za drugačijim regulisanjem od ostalih slučajeva? Većinski

odgovor teorije i prakse je da i ovaj vid treba rešavati- opštim normama o vremenskom sukobu

zemlje suda.

Da li je rešenje jednostavno i kada koliziona norma uputi na pravo neke od novonastalih država (npr

Hrvatske) kao merodavno? Da li se primenjuje njeno novo pravo, ili se primenjuje staro ex-

jugoslovensko pravo, za nove države sada strano? Ne ki autori smatraju da je potrebno primeniti

uvek pravo države prethodnice. Dok većina autora smatra da je potrebno primeniti materijalno pravo

zemlje koje sa datim slučajem ima najviše veze.

B)- kombinovano javljanje prostornog i vremenskog važenja-14. Mobilni sukob

zakona u MPP

primer:


44/179

Mobilni sukob zakona se najč ešć e javlja kod brač no-imovinskih odnosa. U već ini zemalja tač ka

vezivanja je najč ešć e zajednič ki lex personalis (nationalis ili domicilii). Ovo rešenje se susreć e sa

teškoć ama jer brač ni drugovi menjaju svoje državljanstvo tj domicil. Po kojim normama bi trebalo


15


45/179

proceniti njihove imovinske odnose, u sluč aju da npr 10 godina lex nationalis bilo pravo drža ve gde

važi princip odvojenih dobara, a zatim žive u držav i u kojoj je prihvać en sistem zajednič ke imovine?

Hoć e li se na njihovu imovinu primenjivati stari imovinski režim, ili novi, ili na različ ite delove imovine

različ iti režimi?

Pojam conflit mobile

Je kombinacija vremenskih i prostornih sukoba zakona do koje dolazi kada se protekom vremena

menjajučinjenice na kojima se zasniva tačka vezivanja, i to tako što se vezuju za više pravnih

poredaka, potencijalno merodavnih prava. Problem je dakle u promenljivim tačkama vezivanja.

Razlika od fraus legis

Osnovna sličnost je što postoji problem više tačaka vezivanja i koja je od njih relevantna. Međutim

kod mobilnog sukoba zakona ne postoji namera izigravanja zakona. Postoji stvarna dilema koje

pravo treba primeniti. Kod mobilnog sukoba zakona nema sankcionisanja, već je potrebno iznaći

način rešavanja.

Načini rešavanja mobilnog sukoba zakona:

Dva osnovna pristupa:

Poteoriji stečenih prava . „Prava pravilno steč ena u jednoj državi imaju se poštovati u drugim

državama.“ Koncepcija nije postala opšteprihvaćena, jer se ne može uvek jednostavno zaklju čiti

rešenje zaconlit mobile. Teorija je „pokrivena oblakom lažne jednostavnosti.“ Ipak teorija je našla

mesto u zakonodavstvima. Brojni zakoni predviđaju da promena državljanstva ne utiče na poslovnusposobnost ili lični status zasnovan po prethodnom pravu. (npr Brazilac koji nakon navršenih 19

godina stekne argentinsko državljanstv o i dobije otpust iz brazilskog, punoletstvo koje je stekao u

Brazilu i daljeć e važiti iako je u Argeniti po zakonu punoletstvo s teč eno tek sa 21 godinom života).

Postavkom posebnih pravilaza pojedine oblasti u kojima se javljaju problemi. Zakonodavac tada

vremenski precizira pojedine tačke vezivanja i pretvara ih u trajne. (Npr po ZMPP za nasleđ ivanje je

merodavno pravo državeč iji je državljanin bio ostavilac u vreme svoje smrt i.)


46/179

Tako je od više državljanstava koje je ostavilac mo gao za života imati i menjati, izabrano samo

jedno.

15.Nejedinstveni pravni poredak u mpp

Problem određivanja merodavnog prava ne javlja se samo u relacijama između država. Sopstvenu

legislativnu imaju i druge teritorijalne jedinice, te su mogući i sukobi zakona između njih (federalne

jedinice, metropole i kolonije, teritorije pod protektoratom..itd).

Neki osnovni tipovi pravnotehi čkog uobli čenja unutrašnjih kolizionih normi:

U nekim zemljama (anglosaksonske zemlje ,Španija) norme međunarodnog privatnog prava služe

istovremeno i za određivanje merodavnog prava unutar države.

U nekim zemljama pravila o unutrašnjim sukobima bila su odvojena od kolizionih normi (bivši SSSR,

Jugoslavija, kod koje te norme donosi federacija).

Kolizione norme pred nejedinstvenim pravnim poretkom

Međunarodna i unutrašnja koliziona sfera ne mogu biti potpuno odvojene. Isti pravni odnos može da

pokrene i međunarodni i unutrašnji kolizioni mehanizam istovremeno, pa se postavlja pitanje

njhovog razgraničenja i sadejstva. Ako kolizione norme ukazuju na pravo države koja ima više

pravnih područ ja u sebi (npr SAD, koja se sastoji iz 50 država), javlja se dilema kako utvrditi

federalnu jedinicučijeće se norme primeniti?

Rešenja u teoriji:

1) Po jednom rešenju pravila međunarodnog privatnog pravamogu neposredno da biraju merodavna pravila, (jednostepenost)

2) Po drugom se konačan izborprepušta unutrašnjim kolizionim normama složene države.


47/179


16


48/179

Većina nacionalnih zakonodavstava ima naklonost prema drugom rešenju, tj prepuštanju, s tim što

se primenjuje princip najtešnje povezanoti ako slož ena država nema odgovarajući mehanizam za

unutrašnje sukobe zakona.

Međutim, postoje veoma jaki prakti čni razlozi koji nameću jednostepenost kao rešenje, s obzirom da

najveći broj složenih država nema unutrašnje kolizione no rme, pa bi se najčešće ostalo bez rešenja.

Neposredno biranje je celishodnije osim u slučajulex nationalis tačke vezivanja koja logično nije

pogodna za lokalizaciju na uže područ je. Tu se primenjuje rešenje da se merodavno pravo

federalne jedinice određuje tako što se primenjuje pravo federalne jedinice sa kojom je državljanin u

najbližoj vezi, ako nema unutrašnjeg mehanizma koji bi sam odredio merodavno pravo federalne

jedinice.

Norme ZMPP pred nejedinstvenim pravnim poretkom

ZMPP daje primat jednostepenosti ako je kolizono pravilo podobno da bira pravno područ je. Većina

tačaka vezivanja je podobna za lokalizaciju.

Ako tačka vezivanja nije podobna za lokalizaciju, tj da neposredno uputi (lex nationalis, državnapripadnost) rešenjeće se prvo tražiti u unutrašnjim kolizionim normama složene zemlje, a ako

država nema te norme, primeniće se princip najbliže veze.

16. Reciprocitet i Retorzija

Pojam

Ideja reciprociteta (uzajamnosti) je jedna od opštih ideja koječine temelj međunarodnog privatnog

prava. Ona predstavlja težnju za ravnopravnom sarad njom suvereniteta. Reciprocitet omogućava

saradnju na ravnopravnim osnovama i osigurava dostojanstvo koje je suverenitetu neophodno, jer

time štiti slabije u odnosu sa jačima.

Pretnja retorzijom (odmazdom) teži da sačuva ravnopravnu saradnju, međutim sama primena

retorzione mere znači napuštanje saradnje.


49/179

U pravnotehni čkom smislu reciprocitet znači konkretno uslovljavanje primene stranog prava,

priznanje strane odluke, ili nekog prava stranaca istim ili sličnim postupanjem tangirane države

prema našim građanima, našem pravu i odlukama.

Kada je opravdano postavljanje uslova reciprociteta?

-Reciprocitet i retorzija u određivanju merodavnog prava?

-Reciprocitetu određivanju merodavnog prava zna

či slede

će: Strano pravo na koje ukazuje domaća koliziona norma primeni će se samo u slučaju ako se u doti čnoj stranoj zemlji u simetri čnom

slučaju primenjuje pravo Srbije.

-Retorzija je retka pojava u praksi i nema podršku u teoriji. Retorziji ima mesta jedino u slučajevima

kada ustupak jednog prava ne bude praćen ustupkom drugog u cilju međunarodne saradnje, pa se

prvi ustupak povuče (odmazda). Dakle kada se izneveri očekivanje daće ustupci u mpp biti

paralelni.

Međutim,ne zahteva se simetrija ustupaka, što bi značilo da sve zemlje imaju iste kolizione norme.

Države treba dačine ustupke u cilju saradnje, ali merila zakonodavstava (prirodno) nisu u svemu

ista. Insistiranjem na simetriji bi se rušila međunarodna saradnja. ZMPP ne poznaje uslove

reciprociteta i retorizije u određivanju merodavnog prava.

-Reciprocitet i retorzija u oblasti sukoba jurisdikcija?

U domenu sukoba jurisdikcija uslov reciprociteta i retorzija javljaju se u vezi sa priznanjem i

izvršenjem stranih odluka. Tako je u većini prava i kod nas. Suština je da:domaći organi priznaju

strane odluke samo u slučaju ako se u zemlji porekla odluke takođe priznaju naše odluke.

-Reciprocitet i retorzija u pogledu prava stranaca?


50/179

Reciprocitet i retorzija imaju opravdanje i u domenu prava stranaca. Treba li usloviti sva prava

stranaca ili samo neka?


17


51/179

U većini prava se po pravilu ne uslovljavaju sva prava stranaca reciprocitetom. Ne bi trebalo da

postoji uslov reciprociteta kao opšte pravilo u oblasti privatnih prava stranaca, jer treba voditi računa

o tome da pojedina prava spadaju u opšta pravačoveka garantovana Poveljom UN, Deklaracijom o

pravimačoveka, Evropskom Konvencijom koja se bezuslovno moraju poštovati. Prema tome

preciprocitetom nisu uslovljena sva prava stranaca ,većsam ona koja zakonodavac odredi.

Reciprocitet i retorzija u odnosu na složene pravne sisteme

Ako se reciprocitet traži između država od kojih je makar jedna složena (sa više p ravnih područ ja)

između kojih jedinica treba da postoji reciprocitet? Na relaciji država država, ili država –fed. jedinica

ili fed. jedinica - fed. jedinica?

Reciprocitet jenedeljiv jer je država (i složena) jedini međunarodni subjekt. Što znači da serelacija

uspostavlja tj zahteva na nivou država.

Dokazivanje reciprociteta

Reciprocitet nije kod nas opšti uslov pa se on dokazuje samo ukoliko se izričito zakonski zahteva.Reciprocitet se zahteva u odnosu na državučiji je državljanin stranac očijem je pravu reč, iličiji je

organ doneo odluku (kada se odlučuje o priznanju i izvršenju). Za apatride se uslov ,logično, ne

zahteva.

Dokazivanje zavisi od zakonske formulacije, nekada je potrebno da sud dokazujeex officio. Ako

organ ne može utvriditi postojanje reciprociteta sm atra se da on postoji. Stranka može dokazivati da

reciprocitet u stranoj državu u praksi ne primenjuj e, iako postoji postoji zakonski propisan.

Oblici reciprociteta

Prema nastanku:

Diplomatski nastaje neposrednim sporazumevanjem država bilater alno ili multilateralno. Države se

dogovore o uzajamnom tretmanu svojih građana i sudskih i arbitražnih odluka. Ugovorena prava


52/179

mogu biti nabrojana ili garantovana klauzulama (klauzula nacionalnog tretmana-izjednačavanje

položaja državljana sa domaćim, klauzula materijalne uzajamnosti, klauzula neposredne

uzajamnosti –taksativno se navode prava koja se garantuju međusobno, klauzula najpovlašćenije

nacije- državljanima saugovornice se daje tre tman kao državljanima neke treće najpovlašćenije

države)

Zakonski kada se u nekoj državi dostupnost prava strancima g arantuje domaćim zakonom.(npr

Zakon o nasleđ .-strani državljani imaju isti nasledni položaj u R epublici Srbiji, pod uslovom

reciprociteta, kao i domać i državljani, ako međ .ugovorom nije drugač ije određ eno.)

Fakti čki reciprocitet- kada sticanje prava stranaca nije garantovano ni međ. ugovorom ni zakonski,

već se u praksi faktički obezbeđuje. Dakle bitno je da se u praksi ostvaruje.

Koja je onda vrsta reciprociteta zadovoljavajuća kada se sticanje određenih prava uslovljava

uzajamnošću? Kod nas je u praksi i teoriji dovoljan fakti čki reciprocitet.

Kada je uzajamnost zagarantovana međ. ugovorom, a strana država je ne sprovodi u praks i, u

takvim slučajevima retorzija se ne preduzima sve dok se međunarodni ugovor ne otkaže, zbog

poštovanja principa pacta sund servanda (ugovor obavezuje).

Kada je uzajamnost zagarantovana zakonom, a strana država takođe uskraćuje neko pravo,

retorzija je opravdana, tj može se uskratiti isto p ravo tih državljana u Srbiji.

Prema sadržini:

Formalni - postoji kada su stranci kod nas izjednačeni sa domaćim državljanima, a naši državljani su

u toj državi izjednačeni sa njenim državljanima.(npr Italijan u Srbiji ima ista pravo kao Srbin, a Srbin

u Italiji ista prava kao ’talijan).Dakle, formalni reciprocitet garantuje ravnopravnost u tretmanu, a ne u

specifičnim davanjima.

Materijalni- znači da stranac ima ista prava kao kao naš državljanim u toj stranoj državi.



53/179

18


54/179

Kod nasformalni reciprocitet je kod prava stranaca da stupaju u privatnopravne odnose i da budu

nosioci privatnih prava, dok je materijalni u slučajevima priznanja i izvršenja stranih odluka.

**Deo treći- istorijiski razvoj**

17. Italijanska škola statuta

Uvod i istorijske okolnosti

U srednjovekovnoj Italiji između 12. i 15. veka javljaju se ideje od velikog značaja za razvoj mpp. U

to doba dolazi do uspona privrede i povećanja razmene dobara jer je nastajala nova društvena klasa

(buržoazija) koja je bila nosilac progresa.

Ugovorom u Kostanci 1183 Italijanski gradovi dobijaju samostalnost koja je veoma bliska po obimu

statusu države. Gradovi su mogli donositi svoje zak one –statute.

Povećana razmena dobara stvorila je pravne probleme koji se vezuju za više gradova (kuporodaja,

brakovi..itd). Više nije bilo moguće održati strogi teritorijalni princip u primenistatuta, bilo je

neophodno da se pravna dejstva priznaju u više gradova, da bi životni (i pravni) odnosi mogli da

funkcionišu i opstanu.

Napušta se princip da se na jednoj teritoriji primenjuje samo pravo te teritorije. Umesto toga se

tražilo logično rešenje za pravni odnos koji se vezuje za više područ ja a koje bi bilo prihvatljivo za

sve. Italija je bila pogotno tlo za takvu vrstu tolerancije (prihvatanje drugih principa sem teritorijalnog)

jer nije bila opterećena velikim istorijskim, jezičkim i verskim barijerama koje bi to onemogućavale.

Rad italijanskih statutista

Da bi pronašli osnov za svoje učenje- da treba napustiti apsolutno važenje teritori jalnog principa

statutisti su se okrenuli idejama rimskog prava. Oni su našli relativno slučajan osnov u rečenici


55/179

Justinijanovog kodeksa, najverovatnije zato što su u to doba nove ideje teško mogle imati prolaznost

bez oslonca na neku ustaljenu i priznatu dogmu. „Oni narodni nad kojima se prostire vlast našeg

cara...“ Akurzije iz rečenice izvodi zaključak da postoje narodi nad kojima se vlast cara ne prostire.

To je značilo da se u carstvu mogu naći pripadnici naroda na koje se ne odnose carski zakoni.

Akurzije dolazi do zaključka danpr Bolonjcu kome se sudi u Modeni ne treba suditi po zakonima

Modene nego po statutima Bolonje.Treba samo naći kriterijume kada treba primeniti statut zemlje

kome lice pripada (realni princip) ili statut zemlje u kojoj se lice nađe (teritorijalni princip).

Dakle, prodrlo je shvatanje da ne mora svaki grad uvek da primeni svoje statute, ali je ostao problem

određivanja merila za primenu domaćeg statuta ili statuta grada odakle je lice.Realni ili personalni

princip?Italijanska škola statuta je dosta učinila povodom određivanja merila. Najznačajniji je

Bartolus. On je do merila dolazio analizom slučajeva, nije dao sveobuhvatni sistem, već

individualna rešenja. Među njegovim idejama je pomenuta podela statuta ne realne i personalne.

Realni su se primenjivali na svakoga na teritoriji gde su doneti a nisu važili van, a personalni su se

primanjivali samo na podanike drža ve bilo gde da su. Priroda statuta je služila prema tome kao

kriterijum primene. Problem je bio u tome da se odredi koji je statut realan a koji personalan.

Bartolus je smatrao da o tome može odlučiti red reči u statutu (!?), ako bi norma glasila tako da

prvo označava neko lice (npr. prvorođ eni nasleđuje sva dobra..) onda je statut personalan a ako bi

glasila tako da označava prvo stvar ( npr. svadobra nasleđuje prvorođeni..) reč je o realnom.

Ipak, kroz praksu su se razvila neka shvatanja o tome kakvi su koji statuti.

Bartolus je došao do značajnog broja ideja koje su poslužile kao inspiracija daljem razvoju mpp.


19


56/179


57/179

18. Savinji

Je jedan od utemeljivača istorijskopravne škole. Njegova aktivnost je znatno šira od bavljenja

oblašću međunarodnog privatnog prava.

Savinji potvrđuje Vehterovu postavku da je mpp unutrašnja grana prava. Razlika se javlja u njihovim

gledištima u pogledu pitanja kako treba postupiti kada pravo zemlje suda (lex fori) nema normi koje

bi služile kao merilo za određivanje merodavnog prava. Vehter zastupa ostajanje u granicama

domaćeg prava.

- Savinji predlaže da se pođe od pozicija univerzalizma, da se istraže i formulišu principi koji bi

služili napretku civilizovanih naroda.

-Savinji smatra da sve veći obim kretanja ljudi i razmene dobara nameće potrebu za udaljavanjem

od principa da svaka država primenjuje svoje pravo.

-Zalaže se za ravnopravan tretman stranaca, kako u pogledu izjednačavanja u pravima sa domaćim

državljanima tako i u slučaju sukoba zakona koji bi se rezrešavali na iste načine, bilo u kojoj državiod dve.

-Savinjinapušta ideju da treba istraživati prirodu statuta, već smatra da treba istraživati

težište pravnih odnosa, sa kojim mestom imaju najvi še veze, gde je pravnih odnosasedište.

-Savinjiju konkretno idu zasluge za sedište stvarnopravnih odnosa (mesto nalaženja stva ri),

jedinstvenu zaostavštinu i primenu jednog prava- personalnog prava ostavioca. Savinji je

podrazumevao pravo domicila.

19. Anglo-ameri čke koncepcije u MPP i američka revolucija u oblasti

sukoba zakona

U Engleskojse razvijenija doktrina ne javlja do 19. veka. Svakako je najznačajnija odluka od uticaja na

englesko pravo, ( postoje i druge odluke koje su i ranije nastajale, 17 vek) koja je značajno proširila svest

o kolizionoj problematiciodluka lorda Mansfilda u sporu Robinson vs Blant iz 1760. U sporu se

postavilo pitanje može li se neka obav eza koja je pravnovaljana u zemlji gde je doneta priznati u

Engleskoj, koje tu obavezu smatra nemoralnom i ne priznaje joj pravna dejstva.


58/179

Lord Mansfild se u svojoj odluci povodom slučaja više puta poziva na Hubera, a odluka sadrži

pravilo da se na ugovor primenjuje pravo zemlje gde je zaključ en. Odluka takođ e sadrži i reč enicu

koja omoguć ava autonomiju volje, kada su stranke prilikom sastavljanja ugovora imale u vidu drugu

kraljevinu.Mansfildovo oslanjanje na Hubera nije slučajno, jer je Holandsko–Flamanska škola ostvarivala velik uticaj na englesko pravo, putem školovanja u Holandiji.

U američkom pravuse ranije javila razvijena teorija mpp nego u engleskom, zahvaljujući Storiju

(sudija VS i prof. Harvarda). Stori je pod uticajem Huberovih učenja, u svom deluKomentari o

sukobima stranih i domaćih zakona, dao značajan doprinos daljem razvoju Huberovih ideja. On je

prihvatio tri polazna Huberova principa- aksioma, ali primećuje da su oni uopšteni i teško odgovaraju

izazovima prakse.Stori je veran ideji suverenosti i teritorijalnosti i istič e da ć e snaga jednog zakonau drugoj državi zavisiti isključ ivo od domać ih propisa te druge države.Naglašava da pravila mpp

treba da se razvijaju na principu reciprociteta.

Jedna od najistaknutijih ideja anglo-ameri čke teorije mpp jeideja steč enih prava (najznač ajniji

predstavnici suDajsi i Bil) (treba priznati prava koja su valjano steč ena po pravu neke druge zemlje,

tj treba primeniti pravo strane državeč ijim je pravom kreirano neko subjektivno pravo, a to je ono

pravo gde je stvorena poslednja potrebna pravnač injenica za nastanak).

Međutim savremeno englesko i ameri čko pravo razvijaju se upravo na kritici teorije stečenih

prava!

Američka revolucija u oblasti sukoba zakona i njeni odjeci

Uvod:

Početkom 20. vekau Americi vlada teorija stečenih prava, koju je najdoslednije razvio profesor Bil.

On je bio poznat kao glavni redaktor tzv Ristejtmenta I iz 1934 (svojevrsni kvazizakonodavni

Mpp by Uroš Topi

ć

20


59/179


60/179

tekst ,sličan evropskim zakonima sa komentarima, koji nije pozitivno pravo, ali je cenjen i od uticaja

na praksu).

Ristejtment i američko koliziono pravo toga doba bili su veoma dosledan sistem prava zasnovan nanekoliko osnovnih principa. Sukob zakona se rešava pomoć u višestranih kolizionih normi ,

merodavno pravo se traži kroz teritorijalne kontakt e spornog pravnog odnosa, i važi princip da valja

primeniti ono zakonodavstvo gde je jedno pravo steč eno.

Međutim, jedna nadahnuta grupa ameri čkih stručnjaka je ovu Bilovu građevinu napala u

samim njenim temeljima.Kroz osporavanja i bitku sa autoritetom Ristejtmenta I, stvaraju originalna

shvatanja suštine i metoda mpp. Američka teorija tako postaje avangarda i izvorište novih

(kontroverznih) ideja.

Kajvers (1933.)objavljuje „Kritiku izbora merodavnog prava“ u kojoj kritikuje metodologiju izbora

merodavnog prava, zapaža da „sud treba da zatvori oči“ pred sadržinom i rezultatom do kojeg to

pravo vodi. Kajvers predlažeda se „skine povez sa o čiju sudiji“ i da se rešenje nalazi putem

analize konkretnih pravila u sukobu, jer se time otvaraju mogućnosti da se pokaže da je reč o

lažnom sukobu zakona u nekom slučaju, da ne postoji prava potreba da se vrši izbor merodavnog

prava, jer sudija neće primenjivati odredbe mehanički.

Za slučaj da sukob nije lažan, tj da države u konkretnom s lučaju imaju interes za primenu svog

prava, Kajvers predlaženačela preferencije, koja znače kombinaciju teritorijalne veze sa vrstom

materijalnopravnih rešenja (npr. da li propisi mesta nastanka štete predviđaju blaža ili stroža pravila

o odgovornosti), te se tako dolazi do kolizionih rešenja.

Još jedan radikalni reformatorKari, takođe odbacuje tradicionalna učenja i predlaže da se

merodavno pravo traži krozanalizu državnih interesa i zakonodavne politike. Ova analiza bi trebala

da pokaže da li stvarno postoji zainteresovanost ko nkretnih država za primenu njihovog prava. Ako

bi zainteresovanost bila obostrana Kari predlaže no vu analizu, kojom bi se tumačili državni interesi i

zakonodavna politika država u sukobu. Ako bi se i t u pokazala zainteresovanost više država,

primenilo bi se pravo foruma.

Među brojnim imenima javlja se i Merena, koji se zalaže za funkcionalnu analizu. Prvo se identifikuju

zainteresovana pravosuđa, da bi se zatim kroz analizu zainteresovanosti pojedinih pravosuđa,


61/179

analizu zakonodavnih politika, analizu pravila i drugih elemenata stvorile pretpostavke za izbor.

Analize Merena su veoma iscrpne.

Jedan broj autora pokušava da stvori tipologiju metodoloških principa koji utiču na izbor merodavnogprava.

Ameri čka revolucija u oblasti sukoba zakona izazvala je veliki interes, ali je imala malo uticaja van

SAD. To su visokointelektualne ideje ali koje se ne mogu lako pretvoriti u upotrebljive instrumente i

pravila. Međutim proširile su vidike i doprinele boljem vi đenju i razumevanju fenomena sukoba

zakona.

Klasi čne teorije:

Lord Mansfild (Robinson vs Blant)

Stori (načela suvereniteta i teritorijalnosti, reciprocitet, uticaj Hubera- tri aksioma) Dajsi

Bil (Ristejtment I, teorija stečenih prava)

Ameri čka revolucija u oblasti sz:

Kajvers (kritika mehaničkog izbora merodavnog prava, „skidanje poveza sa očiju sudiji“, načela

preferencije)

Kari (analiza državnih interesa i zakonodavne polit ike država u sukobu) Merena (komplikovana

funkcionalna analiza)


62/179


21


63/179

**Četvrti deo- Određivanje merodavnog prava**

21.Državljanstvo kao pravna ustanova i tačka vezivanja

Državljanstvo jejavnopravni odnos između države i lica u kojem lice, državljanin, ima najširi

status, tj dostupna su mu sva prava koja pravni sistem te države obezbeđuje za svoje građane.

Postoje dva osnovna metoda sticanja državljanstva:ius sanguinis ( se stiče preko državljanstva

roditelja) iius soli (po ovom metodu državljanstvo se sti č e rođ enjem na teritoriji).

Sticanje državljanstva po pravu Srbije (zakon o drž avljanstvu Republike Srbije) :

a)- Po poreklu (ius sanguinis),primarni način sticanja po našem zakonu. Dete stiče državljanstvo

Srbije po sili zakona:

1-kada su mu oba roditelja državljani Srbije (bez ob zira na mesto rođenja) 2-kada je jedan roditelj

državljanin Srbije a dete je rođeno u Srbiji,

3-kada je jedan roditelj državljanin Srbije, a drugi je nepoznati ili je apatrid, čak i kada je dete rođeno

u inostranstvu.

Dete rođeno u inostranstvu,čiji je jedan roditelj državljanin Srbije, može steći državljanstvo ako

bude prijavljeno u dipl.-konzularnom predstavništvu i roditelj podnese zahtev za upis u matičnu

knjigu državljana do navršene 18. godine deteta. Po sle potomak ima dodatni rok do navršene 23.

godine da sam zatraži državljanstvo.

b)- Rođenjem na teritoriji Srbije (ius soli).Supsidijarni, korektivni način sticanja državljanstva, u

situaciji u kojoj je dete rođeno ili nađeno na teritoriji Srbije, ako su mu roditelji nepoznati, ili apatridi ili

ostali bez državljanstva. Da bi se predupredila pojava apatrida od rođenja.


64/179

c)- Dopunski načini- Naturalizacija. -Obi čna naturalizacija, omogućava sticanje državljanstva

svim strancima koji to žele i podnesu zahtev. Punol etni, poslovno sposobni stranac, koji ima tri

godine neprekidno prijavljeno prebivalište u Srbiji i koji ima dozvolu za stalno nastanjenje. Mora se

odreći svog prethodnog državljanstva (što nije slučaj kod drugih tipova naturalizacije).Koji stranci

mogu dobiti dozvolu za nastanjenje?-Neko kome je član uže porodice naš državljanin ili stranac koji

već ima dozvolu za stalno nastanjenje, osoba koja je našeg porekla, stranac koji je uložio sredstva u

našu privredu, i „izuzetno drugi stranci“. Za bračne drugove naših državljana važi „olakšana

naturalizacija“, ne traži se naime odricanje i vrem enski period boravka.

-Naturalizacija u specijalnim okolnostima, ZOD određuje i neke grupe za koje smatra da su

naročito poželjne da poseduju srpsko državljanstvo. Njim a se ne zahteva odricanje iz stranog

državljanstva i dozvoljava im se bipatridija ili po lipatridija. Reč je oiseljenicima, ilicima po etni čkom kriterijumu(pripadniku srpskog naroda ili drugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije Srbije koji

nemaju prebivalište u Srbiji).

-Izuzetna naturalizacija.Ovaj vid naturalizacije dostupan je strancima čiji bi prijem u državljanstvo

predstavljao interes za Republiku Srbiju. Interes je ekonomski, sportski, naučni itd. Stranac mora biti

punoletan i poslovno sposoban. Pokreće se putem predloga nadležnog ministra a odlučuje Vlada.

Državljanstvo kao tačka vezivanja

Jugoslovensko zakonodavstvo se opredelilo za državl janstvo kao tačku vezivanjaza statusna,

porodi čna i naslednopravna pitanja.Ovo je normalno opredeljenje jedne emigrantske zemlje, jer

želi da zadrži kontrolu nad svojim državljanima kad a nisu u zemlji, osim ako steknu državljanstvo

zemlje u koju su imigrirali.

U slučaju apatrida ili bipatrida, ZMPP rešava pitanje po kom se pravu određuje državljanstvo jednog

lica (?), tako štoće se bipatrid smatrati našim državljaninom ako mu je jedno držav ljanstvo naše, a

ako ima više stranih državljanstava smatraće se da je državljanin one države u kojoj ima

prebivalište. Ako nema ni u jednoj prebivalište ondaće biti državljanin one države sa kojom je u

najbližoj vezi.



65/179

22


66/179

Apatridi- Ako neka odredba zmpp upućuje nalex nationalis, a to lice nema državljanstvo, automatski

će se tražiti tačka vezivanjalex domicilii, ako nema domicil, tražiće se tačka vezivanja zakon

boravišta, a ako se ne može utvrditi ni boravište, primeni će se pravo lex fori.

22. Domicil kao pravna ustanova i tačka vezivanja

Pod domicilom se najprostije rečeno podrazumeva „stalni dom“.

Po shvatanju našeg prava pojam domicila oduhvatadva osnovna konstitutivna elementa-fakti čki

element, koji se sastoji u prisustvu na jednom mestu, dok je voljnielement sadržan u nameri lica da

trajno ostane u tom mestu. Jezdić dodaje i treći element (ispravno) a to jeposlovna sposobnost,

(jer u suprotnom takva lica bez posl. sposobnosti imaju zakonski domicil u mestu prebivališta svojih

roditelja).

Domicil ne prestaje odmah gubitkom jednog od elemenata, naročito ako je to voljni element, jer bi u

suprotnom dolazilo do nesigurnosti, jer je voljni element teško utvrditi a takođe bi nesigurnost

nastala što bi time jedan domicil prestao pre nego što nastane drugi.

U pogledu naših državljana koji duše borave i rade u inostranstvu, naša pravna politika je smatrala

da su oni i dalje vezani za jugoslovenski domicil jer nemaju nameru da tamo trajno ostanu, a da u

inostranstvu imaju samo boravište. Tako je nastajala mulitdomicijalnost jer je zemlja njihovog

boravka smatrala da oni imaju domicil u njoj.

Domicil stranaca u Srbiji je uređen tako da stranci moraju da ispune dodatne uslove da bi stekli

domicil (prebivalište). Mora imati odobreno stalno nastanjenje u Srbiji. Stalno nastanjenje može se

odobriti: nekome kome ječlan uže porodice naš državljanin ili stranac koji v eć ima dozvolu za

stalno nastanjenje, osoba koja je našeg porekla, neko ko je zaključio brak sa našim državljaninom,

stranac koji je uložio sredstva u našu privredu, i „izuzetno drugi stranci“.

Domicil kao tačka vezivanja u ZMPP

U našem ZMPP se domicil korisit kao supsidijarna tačka vezivanja. Ukoliko se po primarnoj tački ne

može pronaći merodavno pravo koristi se supsidijarna tačka. U slučaju nekih pitanja porodičnog


67/179

prava (bračnog) i kod ugovornih odnosa kada se merodavno pravo određuje po nosiocu

karakteritične prestacije (NKP).

Dilema između državljanstva i domicila kao ta

čaka vezivanja?

Pristalice državljanstvaističu da je ono jača veza i da je manje podložna promenama pa se lakše

utvrđuje.

S druge strane, pristalice domicila ističu da je prebivalište mnogo realnija veza sa teritorijom i da je

logi čnije da se merodavno pravo određuje prema sredini gde lice živi. Kao i da postoje t eškoće kod

apatrida prilikom utvrđivanja državljanstva kao tačke vezvianja.

Ustvari, između opredeljenja za jedan od ova dva načina vezivanja stoje interesi dve grupe država:

imigracionih i emigracionih.Imigracione su države u koje se stranci doseljavaju, dok suemigracione

one iz kojih se stanovništvo iseljava. Interes treba tražiti u želji jednih da kontrolišu svoje državl jane

u inostranstvu (emigracione države), dok je interes imigracionih da imaju kontrolu nad doseljenicima

na njihovoj teritoriji. Međ

Documents

MPP Skripta TOP PDF