FILOZOFSKI FAKULTET U NIŠU

Prof. dr Momčilo Stojković

UVOD U SOCIJALNU ISTORIJU RADA

Niš, 1997.

2

SADRŽAJ

UVOD............................................................................................................................3

1. - ISTORIJSKI OBLICI RADA I PODELA RADA..............................................7

2.- ISTORIJA RADA I ANTROPOLOGIJA RADA..............................................16

3.- PRVI OBLICI RADA...........................................................................................21

4.- PRETPOSTAVKE I USLOVI NASTANKA CIVILIZACIJA........................25

5. CIVILIZACIJE STAROG SVETA......................................................................28

5. 1. NASTANAK I SOCIJALNA STRUKTURA................................................................285. 2. EKONOMSKI ŽIVOT I ORGANIZACIJA RADA........................................................34

6. FEUDALNA PRIVREDA U EVROPI.................................................................45

6. 1. RAD NA SELU.....................................................................................................456. 2. ZANATSKA PROIZVODNJA..................................................................................476. 3. RAZVITAK SREDSTAVA ZA RAD.........................................................................496. 4. SREDNJEVEKOVNA SRBIJA................................................................................49

6. 4. 1. Socijalna struktura, ekonomski život i organizacija rada........................49

7. POČECI SAVREMENE CIVILIZACIJE...........................................................53

7. 1. PRETPOSTAVKE I USLOVI...................................................................................537. 2. POČECI KAPITALIZMA........................................................................................55

7. 2. 1. Industrijska revolucija...............................................................................587. 2. 2. Promene u poljoprivredi............................................................................61

7. 3. SOCIJALNO-EKONOMSKE PRILIKE U SRBIJI 19. VEKA........................................627. 3. 1. Predrevolucionarno razdoblje...................................................................627. 3. 2. Postrevolucionarno razdoblje...................................................................64

8. SAVREMENO INDUSTRIJSKO DRUŠTVO....................................................67

9. PROGRES I STVARALAŠTVO..........................................................................69

LITERATURA...........................................................................................................74

3

UVOD

Kao što su u svakodnevnom životu predrasude nepremostiva prepreka ispravnom rasuđivanju, tako su i u teorijskom mišljenju oveštale "istine" uzrok mnogih saplitanja, zabluda i nedoumica, kojih je rezultat stagnacija naučne misli i društvenog života u celini. I u svakodnevnom životu i u teorijskom mišljenju čini se da nema ničeg tako poznatog i tako utvrđenog kao što je rad. Uopšte je problem sa velikim kategorijama i pojmovima taj što mi njihovo značenje zapravo samo podrazumevamo i što može pokazati, kao što i pokazuje, svu raznolikost i šarenilo u tumačenju tih naizgled opšteprihvaćenih značenja. To ne mora biti loše ni za svakodnevni život ni za teorijsku misao, naprotiv, ali samo dotle dok sva ta različita tumačenja imaju u nauci i u društvu jednak tretman, odnosno dok silom, a ne argumentima, jedna ne počnu bivati nametana drugima.

Problem nije time, naravno, skinut sa dnevnog reda. Odnosno, ako i isključimo bilo kakvu prisilu, ostaje nam težak posao suočavanja sa brojnim definicijama i pojmovima velikih kategorija; ostaje nam zadatak ispitivanja i upoređivanja činjenica, odbacivanja ne samo neopozivo utvrđenih "istina" već ponekad i preispitivanja i ponovnog vrednovanja onoga što smo "definitivno" odbacili. Moramo se pomiriti sa tim da opšte kategorije, i to ne samo u društvenim naukama, izmiču, i da će uvek izmicati, našim nastojanjima njihovog konačnog i neopozivog utvrđivanja i definisanja. U fizici je još od Demokrita bila vladajuća teorija o atomu kao najsitnijoj, pa prema tome, nedeljivoj čestici materije, a danas znamo da nije tako, kao što ne znamo šta je elektricitet ili magnetizam. U medicini se i danas, kao i pre nekoliko hiljada godina, pitaju šta je život i gde počinje (a gde završava). Filozofija ima još manje uspeha u pokušajima da odgovori na isto pitanje, a psihologija i neuropsihijatrija su još uvek bliže metafizičkom negoli racionalnom u nastojanjima da objasne svesno i nesvesno, "duh" i "dušu", odnosno da utvrde materijalnu vezu između hemijskih procesa u mozgu i procesa mišljenja. Antropolozi, najzad, danas, manje nego ikada, znaju šta je čovek, a mnogi među njima, zajedno sa filozofima i sociolozima, stavljaju znak jednakosti između pitanja "Šta je rad" i "Ko je čovek", što se mora

4

učiniti, ali što nas, na žalost, za sada ne približava bitno odgovoru ni na jedno od ova dva pitanja.

Društveni razvoj, koji, pored ostalog, podrazumeva razvoj nauke i naučnog mišljenja (a sve to zajedno ne bi se smelo jednoznačno i jednosmerno tumačiti), ostvaren je zahvaljujući beskrajno složenom procesu društvene podele rada (i u nauci), kojeg je rezultat i naučno-tehnološki progres, šta god da ova sintagma danas znači. Sama ideja progresa, nastala pre nekih trista godina, sada se, naime, dovodi u pitanje, čime se, a da to ne mora na prvi pogled biti jasno, dovodi u pitanje i uloga rada u životu čoveka i postavlja pitanje o smislu ljudskog života uopšte. Silan razvitak nauka i naučnog mišljenja nije nas, prema tome, približio odgovoru ni na jedno od tzv. "velikih pitanja". I pored neospornih rezultata, postaje problematično i ono što sociolozi nazivaju "kvalitetom života"; drugim rečima, naučni i tehnički razvoj nisu sinonim za viši kvalitet života. Štaviše, kao da je i sam život postao samo jedna od funkcija progresa. Najzad, taj razvitak danas mnogo više znači realnu opasnost za sam život, nego što je ispunjenje sna o društvu pravednih i slobodnih.

Tako smo suočeni sa jednom prividnom protivrečnošću:da možemo sve više a da znamo sve manje; da je sve više naučnih disciplina i da su sve značajnija naučna otkrića, a da je budućnost sve neizvesnija. Ovi redovi bi hteli da podsete na ono što je već dobro poznato; na činjenicu da je društvena podela rada došla do krajnje tačke svog produktivnog istorijskog kretanja, da ta samostalna sila mrvi društveni i lični život u prah i pepeo, i da je, stoga, neophodan preokret u pravcu reintegracije društvenog života i rada. Konkurencija i kompeticija, tako zaslužne za dosadašnji civilizacijski razvitak, više nisu dovoljne. Danas je za opstanak neophodna saradnja svih u svim oblastima; od ekonomije i nauke do spontanih i kolokvijalnih oblika zajedničkog i uzajamnog ispoljavanja i delovanja.

Ta saradnja, da se sada vratimo osnovnom predmetu ovoga rada, saradnja, recimo, različitih naučnih disciplina u pokušajima da se odgovori na fundamentalna pitanja čovekovog života, ne može imati za cilj da, relativno brzo, pruži nekakve opšteprihvatljive odgovore ili, što bi bilo još gore, reducira broj pitanja. Osnovni smisao saradnje je, naprotiv, usvajanje jednog principa stalne otvorenosti za svako novo argumentovano mišljenje, jednog principa koji bi odbacivao definitivne odgovore, i, što je najvažnije, principa po kome bi postavljanje pitanja bilo isto toliko značajno kao i pokušaj odgovora na njega. Za svoj postanak, bilo to dobro ili loše, mi pre svega treba da zahvalimo upitanosti koja se javila u nekom pramozgu, a opstajaćemo dok god budemo mogli ili hteli da postavljamo pitanja. Time život neće biti lišen dramatike, bez koje i ne vredi bogznašta, ali će se možda

5

moći izbeći tragedija i smrt koje sobom, potencijalno, nosi svaki definitivni odgovor. U najkraćem: nedoumica, zbunjenost i zebnja nisu posledice nemoći nauke da odgovori na nova (stara) pitanja, nego insistiranja na neopozivosti i definitivnosti odgovora. Šta to znači u ravni tzv. "velikih pojmova", na primer, rada, biće jasno ako pomislimo da, uz svu njegovu univerzalnost, on nije nikakva okamenjena čovekova suština i da se njegova uloga u životu čoveka isto onoliko menjala koliko je značaj ostao nepromenjen. Iz saradnje svih nauka koje se, na bilo koji način bave radom, kao i iz kooperacije svih disciplina koje se bave čovekom (i čiji je zajednički imenitelj antropologija), ne treba da proizađe jedan definitivan odgovor šta je rad i ko je čovek, što bi, uostalom, bio uzaludan posao, nego šta rad može biti i kakav čovek može biti. Odgovori, prema tome, nisu isključeni, ali oni mogu biti samo za svoje vreme, a ne za sva vremena.

Zato filozofija, koja na izvestan način stoji izvan vremena, i koja je sebi stavila u zadatak da otkrije poslednju suštinu stvari, nije ništa bliža odgovorima nego što je to bila u svojim počecima. Zato je filozofija rada, koliko god inače ukazuje da rad nije samo radni proces ili samo radna aktivnost, već događanje koje prožima čitav čovekov život (Kosik), nemoćna da obuhvati i definiše to događanje. Ali, filozofija (rada) ne gubi time svoj smisao; naprotiv, ona ga zadobija zahvaljujući tom stalnom izmicanju. Nama nije dato da otkrijemo poslednju suštinu stvari, i ova igra, u koju smo uvučeni ili smo je sami započeli, svejedno, imaće smisla samo dok u njoj budemo gubili, odnosno samo dok budemo neuspešni u pokušajima (dok god pokušavamo) da odgovorimo na pitanja šta je život a šta rad, šta je sloboda i koje je najveće dobro, čemu treba težiti itd.

Gotovo je izlišno nabrajati sve discipline prirodnih, društvenih i primenjenih nauka, koje se, svaka sa svog stanovišta, bave proučavanjem rada. Stepen njihove kooperacije bitno će zavisiti od obima i intenziteta reintegracije društvenog života u celini. Takve saradnje je i do sada nije bilo, ali ovde treba ukazati na značaj jednog principa na kome se temelji savremeni svet, principa koji u sebi objedinjuje konkurenciju, kompeticiju i kooperaciju a obuhvata društveni život u celini. Taj princip ne trpi okamenjene forme, ne priznaje nikome ekskluzivno pravo i stečene pozicije, i ruši granice ne samo između država i političkih sistema, već i između naučnih disciplina, vođen samo predmetom svoga interesovanja, odnosno istraživanja. Taj se princip probio i na ove stranice, što znači da izlaganje istorijskih oblika rada, koje će uslediti, ne može biti cilj samo sebi, već je tek osnova za suočavanje i razmenu između filozofije rada, antropologije rada i

6

sociologije rada, više u pokušaju da se postave neka pitanja negoli pruže neki novi ili definitivni odgovori.

7

1. - ISTORIJSKI OBLICI RADA I PODELA RADA

Za razliku od umetnosti, koja slovi kao jedan od najviših oblika ljudskog stvaralaštva i po svojoj ontološkoj strukturi gotovo isključuje mogućnost instrumentalizacije, za razliku od igre, gde je ta mogućnost i prikrivena i poželjna, rad je otvoreno i neposredno povezan sa ljudskom nevoljom i prinudom. U svakom sistemu moralnih vrednosti rad zauzima visoko mesto i istovremeno se izbegava kad god je to moguće. Čak i kao predmet proučavanja (svejedno koja vrsta rada je u pitanju), on se intimno prihvata kao manje vredan ili bar kao manje poželjan u odnosu na navedene i druge društvene fenomene. Rad je, u stvari, toliko povezan sa prinudom da se jedna ista aktivnost doživljava kao teško kulučenje (uvek kada je nametnuta bilo spolja ili iznutra), ili kao slobodno stvaralaštvo (ako takvih pritisaka nema ili ih bar nismo svesni). Nije, stoga, neobično da u čitavoj istoriji ljudske civilizacije i kulture, sve do političkih i industrijskih revolucija, gotovo nema koherentnih teorija o radu, i da se, sve u svemu, ljudska misao bavila njime sporadično i nesistematično.

Hesiod, ratar i pesnik iz Akre u Beotiji, bio je jedan od prvih mislilaca u istoriji (VIII vek pre nove ere) koji se bavio problemom rada, što nije bez izvesne simbolike ako se ima u vidu njegovo osnovno zanimanje. Rad je bitan izvor svakog napretka i pretpostavka samopotvrđivanja čoveka, pa stoga Hesiod ističe ideal radljivosti, kao najviši ljudski ideal. Samo pregalaštvom i radinošću može se obezbediti opstanak, uspeh i sreća. Beotski zemljoradnik lenjost smatra sramotom i odlučno, ali bez jakih negativnih osećanja, prekoreva neradnike:

Za sutra nemoj odgađat niti za slijedeće dane; Besposlen neće kuću napunit, kao ni onaj

Koji odgađa rad: za dijelo se hoće mara. Čovjek što odlaže poso vječno se s nevoljom bori.

Hesiod podseća da ljudi i bogovi mrze onoga ko je neradan. On poručuje marljivima da uz bogatstvo idu časno ime i slava, što se i danas teško povezuje jedno s drugim:

8

Radiše mnogo su ne samo besmrtnim bozima draži,Nego i ljudima, neradin čovjek mrzak je svima. Nije sramota raditi već je nerad sramota.Radi i bit ćeš bogat, lijen će ti zavidan biti,A uz bogatstvo idu časno ime i slava. Za što si sposoban to ćeš najbolje raditi moći,Ako od tuđeg imetka okreneš bezumnu dušuI za svoj se pobrineš život radom, kako ti velim.1

Pored ovih uopštenih didaktičko-moralizatorskih poruka, pesnik iz Akre upućuje i praktične savete o tome kada treba započeti sa radom, kako napraviti neophodne alatke, kako obrađivati zemlju i obavljati poslove oranja, setve i žetve, i druge.

Sam po sebi, ideal radinosti, što ga postavlja Hesiod, neće nam objasniti ništa više od toga da je, eto, u staroj Grčkoj bilo i onih mislilaca koji su veličali manuelni rad u suprotnosti prema "aristokratima rada" (Platon, Ksenofont, Aristotel). Ako se, međutim, podsetimo koliko su stari Grci cenili slobodu i demokratiju, i ako znamo da niko ne može biti slobodan dok nije ekonomski slobodan, onda ćemo lakše shvatiti da je baš manuelni rad, pre svega u poljoprivredi i pre svega za vlastite potrebe, obezbeđivao neophodne pretpostavke nezavisnosti. Kod Hesioda ideal radinosti povezan je sa idealom slobode; obrađivanje zemlje je najmukotrpniji posao, ali baš ta sposobnost da se vlastitim rukama obezbedi sve ono što je neophodno za život (Hesiod je sam pravio plug, a žene u njegovoj kući šile odela), oslobađala ga je zavisnosti od spoljnjeg sveta. Niko ne može biti stvarno slobodan ako ga neko drugi plaća, i takav život u neslobodi nije vredeo ni prebijene pare u očima starih Grka. Za Homera najstrašnija sudbina bila je život seljaka bezemljaša (teta), koji mora prodavati rad svojih ruku da bi se prehranio.

Vidimo, prema tome, da se ideal radinosti tiče samo slobodnog čoveka, pa i oni kojima je to bila najviša vrednost, izuzev stoika, gotovo su se jednako odnosili prema robovskom radu kao i "aristokrati rada". Ovi potonji čak su i umetničko stvaranje smatrali nižim oblikom aktivnosti od filozofije. Tako, na jednoj strani, spominjemo Hesioda, Demokrita, Sokrata i stoike, a na drugoj Platona, Ksenofonta i Aristotela. Za Demokrita, rad i napor su jedan od uslova postizanja blaženstva; svaki napor je prijatniji kada znamo da ćemo postići cilj koji smo sebi postavili. Sokrat je odlazio u

1Hesiod, Poslovi i dani, Matica hrvatska, Zagreb, 1970, str. 34, 28, 29. Videti takođe: Miloš Đurić. Istorija helenske etike, BIGZ, Beograd, 1976, str. 53.

9

atinske dućane i radionice da bi tamo naučio nešto novo. On savetuje jednog Atinjanina da svoje rođake, što su mu pali na grbaču, zaposli, i navodi primere onih građana koji se nisu ustručavali da se prihvate manuelnog rada: "Onda misliš , što su slobodni i rođaci ti, da im ne treba ništa drugo raditi nego jesti i spavati".2

Učenje stoika o jednakosti ljudi sažeto je u stavu da niko nije od prirode rob i da se plemenitost može dokazati samo radom. Ropstvo je, u stvari, nemogućnost slobodnog i samostalnog delanja. Panatije poručuje da su stvari koje čoveku donose korist proizvod ljudskog rada, a Seneka traži da filozofija uči radu. Rimski imperator i filozof Marko Aurelije ističe rad kao najbolje sredstvo protiv sudbine i nesreće. On se zalaže za meru i u radu i u neradu (jer se u prvom slučaju čovek previše iscrpljuje, a u drugom ne postiže ono što bi mogao učiniti). Nesvojstveno jednom caru, on savetuje one koji jutro dočekuju mrzovoljni: "Pomisli, budim se da radim kao čovek!"

Ciceron u svom spisu "O dužnostima" navodi razloge za preoblikovanje prirode radom (da bi služila zadovoljavanju ljudskih potreba i reprodukciji ljudskog života). On uviđa da nije samo proizvodnja materijalnih dobara zavisna od ljudskog rada, nego da je to i celokupna oblast civilizacije: medicinska nega, građevinarstvo, uređenje gradova, regulacija reka, brodarstvo, trgovina.3

U protivstavu prema ovim shvatanjima, stoje spomenuti "aristokrati rada". Ova sintagma ne izražava, međutim, suštinu stvari, jer bi mogla imati i pozitivno značenje; da, naime, pod njom podrazumevamo afirmativan stav prema radu. Ipak, ovde se imaju u vidu shvatanja Platona, Ksenofonta i Aristotela. U njihovim očima bilo koji oblik manuelnog rada, pa čak i umetničko stvaranje, nalazi se ispod filozofije i politike, i ima, u najboljem slučaju, drugorazredni značaj. Uopšte uzev, manuelni rad nije dostojan slobodnog čoveka, i svako ko se njime bavi zaslužuje prezir. Mudrac je posvećen samo praxisu (političkim aktivnostima) i teoriji, odnosno proučavanju filozofije. Poznata je Platonova koncepcija idealne države i podela građana na filozofe-upravljače, vojnike i radnike, prema njihovim prirodnim mogućnostima i sklonostima. U "Fedru" Platon daje hijerarhiju vrednosti zanimanja, izrađenu u devet nivoa. Ratar i zanatlija, na primer, zauzimaju sedmi nivo, a niže na lestvici su samo demagog i tiranin, kao apsolutno najgori medju ljudima. Aristotel je smatrao da država koja hoće da

2Robert Flacelierre, Grčka u doba Perikla, Naprijed, Zagreb, 1979, str. 128.3Arne Eggebrecht, Jens Flemming, Achatz v. Muller, Gert Meyer, Alfred Opollzer, Akos Paulinyi, Helmuth Schneider, Povijest rada od starog Egipta do danas, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1987, str. 8.

10

bude najbolja, ne sme dati svim ljudima građanska prava, pa čak i ako ne može bez nekih od njih; na primer bez radnika. Onaj ko se bavi manuelnim radom i živi životom teta ne može da neguje vrlinu, što znači da ne živi život dostojan čoveka. Za razliku od Platona, koji polazi od prirodne nejednakosti ljudi, Aristotel opravdava robovlasničke odnose i robovski rad njihovom nužnošću. Poznato je njegovo objašnjenje da graditeljima ne bi bili potrebni pomoćnici ni gospodarima robovi, kada bi svako oruđe samo radilo svoj posao.4

Tako smo suočeni sa jednom prividnom protivrečnošću. Na jednoj strani slavi se ideal radinosti a na drugoj - stari Grci izražavaju prezir prema radu. Taj prezir ide do potpunog odbacivanja svakog oblika stvaralaštva koji u sebi sadrži makar i neznatno učešće manuelnog rada. Rešenje ove protivrečnosti treba tražiti u navedenom Aristotelovom objašnjenju, ali i u naglašenom značaju slobode i nezavisnosti. Ta dva načela (radinosti i slobode) bila su istovremeno i u korespondenciji i u sukobu. Hesiod, na primer, kao zastupnik ideje o autarhičnom razvoju pojedinca, porodice i društva, čvrsto povezuje ideal radljivosti sa idealom slobode (prvi je pretpostavka drugog), a Aristotel zastupa stanovište da oni koji se bave manuelnim radom ne mogu postići vrlinu. Da je bilo koji oblik robovskog rada, pa i najsloženiji, bio socijalno degradiran, ne treba, međutim, posebno dokazivati. U celini uzev, i bez obzira na Platonovo učenje o prirodnoj predestinaciji ljudi ili Aristotelov zahtev da radnici, seljaci, zanatlije i trgovci ne treba da imaju građanska prava, stav starih Grka prema radu bio je, kaže H.D.F. Kito, razborit. Jer, nema takve stvari kao što je "rad" sam za sebe. Sve zavisi od toga kakav je posao, i da li omogućava čoveku da bude svoj gospodar. Atinski građanin se nije stideo da radi zajedno sa svojim robovima, i sva je razlika bila u tome što je on mogao da napusti posao i ode, recimo, u Skupštinu.5 Ti su građani, kako izveštava Flaselijer, imali u Skupštini ista prava, kao i ostali. Većina Atinjana priznavala je umetničkom stvaralaštvu istu dostojnost kao filozofiji ili politici, a cenili su i obrađivanje zemlje, ako se time bavio sam vlasnik (auturg), kao i trgovinu ili finansije.

Upozorenje koje sledi može izgledati suvišno: "aristokrati rada" ne odbacuju rad uopšte nego samo manuelni rad slobodnih ljudi. Aristotel polazi od čoveka kao organskog bića, koje, da bi održalo svoju vrstu i podmirilo sve veće potrebe, mora da stvara ekonomska dobra. U pribavljanju ovih dobara postoje dva osnovna načina: prirodni (ratarstvo, stočarstvo i lov) i neprirodni (koji su plod iskustva i umešnosti). Aristotelovo učenje sadrži još dva momenta; jedan moralizatorski 4O tome opširnije u navedenom delu Robera Flaselijera, str. 54, 61-62, 128-129.5H. D. F. Kito, Grci, Matica srpska, Novi Sad, 1963, str. 295.

11

(prekomerno sticanje ekonomskih dobara opasnost je za vrlinu isto kao i puko siromaštvo), i drugi ekonomski (on je prvi uočio razliku između upotrebne i prometne vrednosti robe, što upućuje na značaj koji tržište već ima). Važnu ulogu u rasvetljavanju mesta i uloge rada u životu Helena ima, svakako, i leksika. Reč banausos označavala je najpre jednu određenu vrstu radnika, a zatim je obuhvatila sve manuelne radnike. Ta je reč imala naglašeno pogrdan smisao. Tu je zatim i izraz demiurgos u značenju "javni poslenik", a odnosio se i na manuelni i na umni rad tadašnjeg "srednjeg staleža", ako se ova sintagma sme tako upotrebiti. Termin heironaks skovan je u Joniji od reči heir (ruka) i anaks (glavar), a Flaselijer ga prevodi kao "majstor" i naglašava da je uvek imao vrlo plemenito značenje.6 Zanimljivo je da se pogrdno značenje izraza "radnik" utoliko više gubilo ukoliko je privreda i trgovina u nekoj grčkoj državici bila razvijenija. Treba, najzad, podsetiti i na antropološki aspekt antičkog shvatanja rada. Anaksagora je prvi mislilac u istoriji čovečanstva koji je ukazao na značaj ljudske ruke za razvitak čoveka. On je tvrdio da je čovek najinteligentniji od svih živih bića zato što ima ruke. Razvitak ruke uticao je na razvitak ljudskog mozga, pa, prema tome, i ljudskog društva uopšte. Aristotel se suprotstavio ovom stavu obrnutom tvrdnjom: da čovek nije mudar zato što ima ruke, već da ima ruke zato što je najmudriji od svih živih bića. Ova dva suprotna iskaza "pomirio" je Engels, ukazujući da ruka nije samo organ rada nego i njegov proizvod. Ne postavlja se pitanje: šta je starije - ruka ili mozak, već je reč o sadejstvu, kojeg je rezultat razvitak čoveka. Anaksagorina besmrtna zasluga, kaže Miloš Đurić, jeste u tome što je prvi u istoriji ljudskog mišljenja naglasio rukovodstvo duha u odnosu prema materiji.7

Ima više razloga da se ovde izloži shvatanje Ibn Halduna o radu. Za razliku od svojih velikih prethodnika, koji su se, izuzev Hesioda, ipak marginalno bavili problemom rada, ovaj arapski mislilac svestranog obrazovanja, koji je čitav svoj život proveo u trouglu Tunis - Španija - Egipat, stavlja fenomen rada u centar svoga interesovanja i ljudskog društva uopšte. On je prvi mislilac u istoriji čovečanstva (živeo je u 14. veku) koji uvodi pojam ljudskog društva (umran) u teorijsku misao i društveni život, nastojeći da što više naglasi razliku između države i društva. Rad, društvo i osećanje zajedništva (asabiya) tri su stožerne kategorije Ibn Haldunovog učenja o nastanku i razvitku civilizacije i kulture.

6Rober Flaselijer, navedeno delo, str. 130. 7Miloš Đurić, navedeno delo, str. 159.

12

Posle kolokvijalnog zaključka da je bog stvorio čoveka i da mu je dao ruke, Ibn Haldun odmah stavlja sudbinu čoveka u te iste ruke, ističući da je rad i ništa drugo uslov ljudskog opstanka i prosperiteta. On ukazuje na to da se i kod životinja mogu naći neki oblici graditeljstva, ali da je to uvek samo plod instinkta, dok je mišljenje to koje čoveka suštinski izdvaja iz sveta prirode, pri čemu radna aktivnost i proces mišljenja predstavljaju dve strane jednog istog procesa. Iz sadašnje perspektive ovi nam Haldunovi stavovi ne moraju izgledati izuzetno revolucionarni, sve dok se ne prisetimo da su u prosvećenoj Evropi devetnaestog veka optuživali Darvina za svetogrđe kada je tvrdio da je čovek nastao od majmuna. U delu Muqaddima (uvod, prolegomena) Ibn Haldun daje ne samo celovitu teoriju o društvu, već izlaže koherentno ekonomsko učenje o sitnoj robnonovčanoj proizvodnji u feudalizmu. Podela rada stožerna je kategorija ekonomske teorije i teorije o društvu, a tu su još i razmatranje zakona ponude i potražnje, kao i pitanja vezana za trgovinu, novac, vrednosti, cene, nauku i zanate, odnosno za oblike proizvodnje, i druga.8 Radom se zadovoljavaju dve vrste ljudskih potreba - primarne i izvedene, odnosno osnovne i luksuzne. Da bi se zadovoljile sve brojnije i luksuznije potrebe, neophodno je stalno razvijanje podele rada. Najopštija podela, kaže Ibn Haldun, jeste podela na selo i grad, na temelju koje se razvijaju sve potonje podele među ljudima: u materijalnom, socijalnom, statusnom, psiho-fizičkom i etičkom pogledu. Podela rada, koliko god inače prouzrokovala podelu među ljudima, izraz je nemoći čoveka da živi sam, izvan društvene zajednice. U podeli rada Ibn Haldun prepoznaje različite oblike sticanja dobiti, a dva su osnovna: prirodni i neprirodni. Pomoću prirodnih formi zadovoljavaju se osnovne životne potrebe i bez njih (formi) ljudsko društvo ne bi moglo opstati. Stoga Ibn Haldun, kao i Hesiod, na prvo mesto stavlja

8Videti Pogovor Hasana Sušića u: Ibn Haldun, Muqaddima, Veselin Masleša, Sarajevo, 1982, str. 138-139. Društvo u suštini, piše Ibn Haldun, njegovo bogatstvo i procvat, zavise isključivo od inicijative i truda ljudi. Ako dođe do opadanja želje za sticanjem sredstava za život i ako njihove ruke postanu slabe za sticanje dohotka, onda propada tržište i čitavo društveno stanje, a ljudi se raseljavaju u druge države tražeći sreću koja je nestala. Stanovništvo se smanjuje, domaćinstva propadaju, gradovi se ruše. Rasulo društva dovodi do propadanja države i vladara, jer oni su samo forme društvenog života, a forma nužno propada ako propada materija. (Str. 72-73). Haldun ističe da je nepravedno teranje na naporan rad i eksploatacija sirotinje jedna od najvećih nepravdi i najveća opasnost koja dovodi do propasti društva. Na drugoj strani, manjem nasilju korespondira veća aktivnost ljudi.

13

poljoprivredu, iza koje dolaze zanati, profesije, trgovina i slično. Neprirodni način sticanja dobiti plod je umešnosti i veštine da se prisvoji rezultat rada drugih ljudi. Ovde arapski mislilac ima, pre svega, na umu politiku. On će za trgovinu reći da je to veština jeftino kupiti a skupo prodati.

Jedna se linija može povući od Platona i Aristotela preko Ibn Halduna, Helvecijusa, socijal-utopista, Adama Smita, Vilhelma Vajtlinga, Karla Marksa i Svetozara Markovića, do Žorža Fridmana, Radovana Rihte, Andre Gorca i drugih savremenih autora. Pitanje podele rada je ono što sve njih povezuje.

Kod Platona podela rada zasnovana je na učenju o prirodnoj predestinaciji ljudi, a Aristotel izvodi ovu podelu iz stepena razvoja materijalnih proizvodnih snaga društva. Ibn Haldun i Helvecijus, a to se može naći i kod Smita i Marksa, u podeli rada između sela i grada otkrivaju uzroke najdubljih podela medju ljudima. Koliko je Vajtling kritičar nepravedne raspodele rezultata rada, toliko su utopisti konstruktori takvih društvenih odnosa u kojima niko nije izuzet od radne obaveze, i u kojima je rad privilegija i čast (svakako i obaveza) svih članova društva. Kod Marksa, podela rada je istorijska kategorija, rezultat i pretpostavka razvitka društva, i, istovremeno, uzrok klasnih sukoba. Fridman se bavio ispitivanjem uzroka i posledica podele rada u konkretnoj radnoj sredini, da bi došao do zaključka, kao i Rihta, o destruktivnom učinku podele rada, dovedene do krajnje tačke istorijskog razvitka ("razmrvljeni rad"). Gorc ukazuje na pojavu desetina hiljada novih zanimanja, što je jedan od rezultata podele rada i zbog čega se nisu ostvarila Marksova predviđanja o brojnoj, obrazovanoj i homogenoj radničkoj klasi, koja će srušiti kapitalizam.

Adam Smit i Svetozar Marković, živeći u različitim društvenim okolnostima, došli su do sličnih zaključaka o dometu i posledicama društvene podele rada. Svetozar Marković, iz perspektive postrevolucionarne Srbije devetnaestog veka, uviđa značaj podele rada za razvitak društva, ali ne zatvara oči ni pred činjenicom da ona istovremeno znači takvo socijalno raslojavanje, kojeg je rezultat osiromašenje i krajnja beda širokih slojeva stanovništva. Adam Smit povlači razliku između korisnog rada, kojim se stvara narodno bogatstvo, i nekorisnog, koji to bogatstvo troši. Obilje ili oskudica određenog naroda zavisi od srazmere između broja onih koji su zaposleni korisnim radom i drugih koji se bave nekorisnim radom. Smit se zalaže za razvijanje podele rada, ističući da je u svakom naprednom društvu poljoprivrednik samo poljoprivrednik, a manufakturni radnik samo manufakturni radnik. Prednost podele rada je u povećanju količine rada istog broja ljudi, a to se objašnjava povećanjem spretnosti svakog pojedinačnog radnika, uštedom vremena (koje se obično

14

gubi prelaskom sa jedne na drugu vrstu rada) i izumom velikog broja mašina (koje olakšavaju i skraćuju rad, omogućavajući da jedan čovek radi posao mnogo ljudi). Adam Smit lucidno zaključuje da su razlike u prirodnim talentima mnogo više učinak podele rada nego što su njen uzrok, kako se, inače, često veruje. On ukazuje na vezu koja postoji između opsega tržišta i stepena podele rada; veća potražnja, naime, neposredno utiče na dalji razvoj podele rada. Drugim rečima, što je tržište veće, to je i složenija podela rada.9

Adam Smit preporučuje poslodavcima da radnike ne plaćaju "po komadu" nego "po vremenu". U prvom slučaju učinak je veći, ali su radnici onda skloni da rade prekomerno, pa unište svoje zdravlje i život za nekoliko godina.10 U ovoj tački najviše se približavaju stavovi Adama Smita i Svetozara Markovića o negativnom učinku podele rada. I jedan i drugi ispuštaju iz vida logiku profita i činjenicu postojanja rezervne armije rada. Filantropija i ekonomija nemaju baš ništa zajedničko.

* * *

Istorijski oblici u kojima se rad javlja, od početka civilizacije do naših dana, samo su drugo ime za istoriju čoveka (setimo se da Engels stavlja znak jednakosti između čoveka i rada), odnosno za istoriju slobode (Hegel), ili za istoriju kulture (Drojsen). Za Hegela je povest rada i povest slobode jedno isto, a Drojsen (Droysen) tvrdi da je nivo rada samo drugačiji izraz za nivo kulture.11 Izlaganje istorijskih oblika rada, prema tome, nije cilj samo sebi nego ima smisla tek u trouglu koji tvore rad, kultura i sloboda. Ova jednačina, koliko god inače važila u istorijskim relacijama, krije, međutim, jednu opasnost; opasnost, naime, takvog uprošćavanja ovog odnosa koje bi dovelo do toga da se svaki novi, viši oblik organizacije rada automatski smatra višim oblikom kulture i višim stepenom slobode. Stvar je u tome da se interakcija između rada, kulture i slobode mora uvek posmatrati u svetlu vladajućih društvenih odnosa ili, drugačije, odnosa moći vladajućih i potlačenih društvenih klasa. Stoga su viši oblici rada u konkretnim društveno-istorijskim okolnostima, često značili manje a ne više slobode za eksploatisane slojeve, sve dotle dok se te okolnosti, pod pritiskom istorijske

9Adam Smit, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Kultura, Beograd, 1970. str. 43-65. 10Isto, str. 147-148.11Grupa autora, Povijest rada, 8-13 str.

15

nužnosti, ne promene u korist pritešnjenih klasa i slojeva. Ne smemo zaboraviti da su inovacije u proizvodnji od samih početaka uglavnom služile povećavanju produktivnosti u cilju uvećavanja prihoda vlasnika zemljišnih poseda, zanatskih radionica, rudnika i, kasnije, fabrika, odnosno preduzeća, a gotovo nikako poboljšavanju uslova rada. Poboljšavanje radnih uslova (radne kulture) nikada nije ostvareno bez otpora, pobuna i sukoba seoske i gradske sirotinje sa poslodavcima, od stare mesopotamijske civilizacije do tzv. socijalističkog društva. Više slobode nije nikada bilo neposredni rezultat viših oblika rada i tehničkog napretka, nego uvek plod teških klasnih trvenja i borbi. Za Marksa, stoga, istorija čovečanstva i nije ništa drugo do istorija klasnih borbi.

16

2.- ISTORIJA RADA I ANTROPOLOGIJA RADA

Kada se uporedi sa fizičkim poretkom, život, a ne smrt, ukazuje se

kao neobična, paradoksalna i zaprepašćujuća pojava, zaključuje Edgar Moren u Uvodu svoje knjige Čovek i smrt. Moren se pita kako je uopšte moguće da postoji život s obzirom na to da fizičko-hemijsko ustrojstvo u prirodi podleže delovanju zakona propadanja, raspadanja i konačnog raspršivanja molekula. Za milijarde molekula u kojima su povezani osnovni hemijski elementi; ugljenik, kiseonik, vodonik i azot, njihovo "prirodno" stanje jeste njihova raspršenost posle smrti živog bića, a ne njihova organizovana združenost za vreme života. Život je kretanje suprotno rastućoj entropiji, ali joj i sam podleže, jer su sva živa bića smrtna. Ipak, baš to neminovno propadanje izvor je neprestanog obnavljanja života. Život je neraskidivo povezan sa neredom i propadanjem, jer ga istovremeno trpi, suprotstavlja mu se i služi njime u jednom antagonističko - komplementarnom odnosu.

Moren se suprotstavlja shvatanjima po kojima su priroda i kultura razdvojene, pozivajući se na radove iz oblasti psihosociologije viših životinja i na istraživanja ljudske preistorije, iz kojih se može zaključiti da je većina kulturnih obeležja postojala u zametku u životinjskim skupinama. Kultura se, prema tome, nije odjednom pojavila, nego je čoveka konstituisao jedan bio-kulturni dijalektički razvoj u toku koga su se neka kulturna obeležja (sposobnost govora, na primer) javila pre čovekovog konačnog biološkog uobličavanja kao njegov neophodni uslov.12

Metafizici pripada ta privilegija da se bavi problemom paradoksa života Što se nas tiče, to nam pitanje ne izgleda naročito značajno, jer život jeste paradoks isto toliko koliko je to i smrt, ali sa tim se ništa više ne može učiniti, pa o tome ne vredi ovde dalje govoriti. Pažnju zaslužuje Morenovo ukazivanje na pojavu kulturnih obeležja u životinjskim skupinama i pre čovekovog konačnog biološkog uobličavanja. Ako bi se prihvatila teza o javljanju govora kao jednog od najvažnijih kulturnih obeležja, pre čovekovog konačnog biološkog uobličavanja, onda bi, mislimo, to bio dokaz više da u istoriji čoveka nedostaje bar još jedna, veoma važna, karika.

12Edgar Moren, Čovek i smrt, BIGZ, Beograd, 1981, str. 7-15.

17

Razvitak civilizacije i kulture ne donosi, uprkos epohalnim otkrićima, definitivne odgovore gotovo ni u jednoj oblasti stvaranja kako, verovatno, očekuje laički um. Danas smo, kako kaže Maks Šeler (Max Scheler), udaljeniji od jedinstvene ideje čoveka više nego ikada ranije. Teološka antropologija iznedrila je jevrejsko-hrišćansko predanje o Adamu i Evi, u okviru filozofske antropologije formiran je grčko-antički misaoni krug o logos-u (mogućnost da se shvati "što" svih stvari), a iz prirodno-naučne antropologije (moderne prirodne nauke i genetička psihologija) proizašla je teorija o čoveku kao vrlo kasnom i konačnom rezultatu razvoja Zemlje. Ova tri misaona kruga tvore pet osnovnih ideja o bivstvu, izgradnji i poreklu čoveka: 1. ideju religioznog verovanja, 2. ideju "homo sapiens"-a (Anaksagora, Platon Aristotel), 3. ideju "homo faber"-a, (naturalistička, pozitivistička i pragmatična nauka), 4. ideju o nužnoj dekadenciji čoveka - čovek kao ćorsokak života (Šopenhauer), i 5. ideju natčoveka (Niče). Svih pet ideja danas je dovedeno u pitanje, ali to nije sve. Na temeljima ovih idejnih krugova i nezavisno od njih, pojavila su se slična ili drugačija rešenja problema porekla čoveka: marksizam, teorije o poreklu čoveka iz svog vlastitog niza, teorije kataklizmičke evolucije i druge. Maks Šeler, na primer, tvrdi da bivstvo čoveka i njegov osobiti položaj u odnosu na druga živa bića, stoje visoko iznad inteligencije i sposobnosti izbora. Drugim rečima, čak i ako životinji pripada inteligencija, između nje i čoveka postoji bivstvena a ne samo graduelna razlika, a ta se bivstvena razlika ne bi mogla doseći i kada bi se inteligencija i sposobnost izbora (životinja) predstavili kvantitativno u beskonačnost. Ta bivstvena razlika je duh, a akt-centar u kome se duh pojavljuje jeste "osoba", ličnost. Takvo duhovno biće nije vezano za nagon i okolinu, već je slobodno i prema svetu (koji stvara) otvoreno. Snagom svoga duha čovek pretvara okolinu u dimenziju svetskog bitka, opredmećujući ne samo spoljni svet nego i vlastite filozofske i psihičke kvalitete. Samo je čovek taj koji može da svoj život slobodno odbaci od sebe, i u tome leži odgovor zašto nije izumrla tako loše prilagođena vrsta (kao što je izumrlo stotine drugih), nego se, naprotiv, spasila izgrađujući "princip čovečnosti", civilizaciju i kulturu.13

13Maks Šeler, Položaj čovjeka u kozmosu, Veselin Masleša, Sarajevo, 1987, str. 11-12. U raspravi Čovjek i povijest, Maks Šeler navodi pet osnovnih ideja o bivstvu, izgradnji i poreklu čoveka. Ta rasprava objavljena je kod nas u navedenom delu M. Šelera, str. 111, i u Zborniku Filozofija modernog doba, Veselin Masleša, Sarajevo, 1986. Helmut Plesner smatra da se skrivenost čoveka za samog sebe (homo abskonditus) podudara sa njegovom otvorenošću prema svetu. Videti u navedenom Zborniku: Helmuth Plessner, Homo Abskonditus, str. 199.

18

Pošto "duh" o kome govori Šeler nije onaj duh koji tek treba da nastane kroz askezu, potiskivanje i isključivanje organa, nego odmah postoji sa čovekom (čime se on bitno razlikuje od životinje), moramo se zapitati otkuda se pojavljuje, jer je to, zapravo, pitanje o poreklu samog čoveka. Na žalost, Šeler o tome ništa ne govori, pa ako bismo i prihvatili tu mogućnost, onda bi nam ostalo da sasvim slobodno i neobavezno pravimo najrazličitije pretpostavke.

Ono što je za Šelera "duh", to je za Arnolda Gelena (Arnold Gehlen), nespecijalizovanost kao pretpostavka kulture. Čovek je delatan jer nije, poput ostalih zivih bića, specijalizovan, odnosno nije bio niti je u stanju da se prilagodi okolnom svetu (prirodi). Prerađujući prirodu, čovek stiče iskustvo sveta, a ta tako prerađena priroda jeste kultura; svet kulture je ljudski svet. Ne postoji mogućnost egzistencije čoveka u nepromenjenoj prirodi i ne postoji nikakav "prirodni čovek". Ne postoji, drugim rečima, ljudsko društvo bez oruđa, bez vatre, bez prerađene hrane, bez krova nad glavom i bez formi uspostavljene kooperacije. Kultura je "druga priroda" u tom smislu što je to samovlasno obrađena priroda u okviru koje čovek jedino može da živi, i ta "neprirodna" kultura je ispoljavanje jednog "neprirodnog" bića, stvorenog u suprotnosti životinjskom svetu. Tačno na mestu gde kod životinje stoji "okolni svet", izrasta kod čoveka svet kulture - deo prirode koji je on preinačio da služi njegovom životu.14

Da je čovekov svet svet njegovih dela i da je prerađena priroda kultura niti treba posebno dokazivati niti se može ozbiljno osporavati. Ali iskaz da je čovek po prirodi neprirodan, zaslužuje, mislimo, komentar. Čovek je, naime, utoliko "neprirodan" ukoliko se suprotstavlja prirodi i menja njena značenja. I takav, međutim, on izrasta iz nje, ostajući čvrsto vezan za nju. On je, istovremeno, i prirodan i neprirodan, kakav će ostati sve dok je čovek. Ponosan na svoju slobodu, čovek zaboravlja da je, kako kaže Eugen Fink, možda samo zaobilazni put prirode.15 Zaobilazni put, ali prema čemu? Prema samoosvešćivanju prirode? Ako je to smer kretanja, rad tu treba da bude ne samo glavno nego i jedino sredstvo. I tu nastaje problem. Engels, na primer, stavlja znak jednakosti između čoveka i rada, pri čemu nam neprekidno izmiču obe strane ove

14Arnold Gelen, Čovjek, Veselin Masleša, Sarajevo, 1974, str.36. Maks Miler takođe kaže da je svet svet dela, odnosno kulture: Maks Miler, Princip slobode i fenomen institucionalizacije. Videti u Zborniku Filozofija modernog doba, str. 114. Helmut Plesner, kao i Gelen, smatra da je čovek po prirodi neprirodan: Helmut Plesner, Čovjek kao živo biće. Videti u navedenom Zborniku, str. 206. 15Eugen Fink, Osnovni fenomeni ljudskog postojanja, Nolit, Beograd, 1984, str. 209.

19

jednačine, a Fink priznaje da se rad ne može stvarno definisati, odnosno ne može se objasniti polazeći odnekud drugde, "spolja", time što ga podvodimo pod nešto opšte kao poseban slučaj. Zablude su moguće utoliko pre i utoliko više ukoliko mi pod radom podrazumevamo, uglavnom, ili isključivo, radni proces, radnu aktivnost, radni učinak, način rada, organizaciju rada itd. Sve ovo, naime, dolazi spolja, odnosno "posle", pošto smo rad pojmovno odredili kao čovekovu generičku suštinu (Marks), kao osnovni fenomen ljudskog postojanja (Fink), ili kao događanje u kome se konstituiše jedinstvo čoveka i prirode (Kosik).

Pitanje o prirodi rada Fink smatra spornim zato što je ono neraskidivo povezano sa smislom života. U savremenim uslovima, kada gigantska naučna i tehnička moć dominira ljudskim svetom, pitanje o smislu rada zadobija neposredni značaj pitanja o smislu postojanja uopšte.16 Ova razdiruća suprotnost ne konstituiše se samo na relaciji čovek -rad, već je ona imanentna samoj suštini rada. Rad je ispoljavanje ljudske moći, izraz čovekovih tvoračkih snaga i pobede nad okolnom prirodom i prirodom u sebi, ali istovremeno rad je potvrda čovekove nemoći, neopremljenosti i konačnosti. Gospodar prirode ujedno je i njen rob; ukoliko se bude više oslobađao zavisnosti od prirode, utoliko će sve jasnije uviđati svoju sudbinsku povezanost sa njom, ukoliko se bude više uzdizao nad prirodom, utoliko će bolje videti svoju ograničenost, nemoć i konačnost.

Paradoksalna pozicija rada temelji se, kako bi rekao Kosik, na jednoj zameni, na poistovećenju same suštine rada sa vrstama rada, sa radnim procesom, radnim učincima itd. U stvari, i sam se izraz "zamena" mora upotrebljavati oprezno i sa izvesnom uzdržanošću, jer upućuje na to da je nešto već bilo ili jeste, pa je zamenjeno drugim i drugačijim. To drugo i drugačije ovde znači suštinu rada, pa onda i nije drugo nego je prvo i odnosi se na biće rada. Šta god da se podrazumevalo pod radom, međutim, od antičke misli do naših dana, i bio on odbacivan ili prihvatan, kuđen ili hvaljen, uvek su mu pridavana demijurška svojstva; za prve hrišćane rad je sredstvo spasenja, za socijal-utopiste čast i obaveza svih članova društva, za ekonomiste izvor bogatstva, a centralno pitanje marksizma je problem oslobođenja rada. Za Božidara Kneževića civilizacija je glorifikacija rada.

Ta zamena ili to poistovećivanje potvrda je, mislimo, istorijske instrumentalizacije rada. Jednostavno rečeno: rad je uvek bio sredstvo za nešto drugo, za nešto što se imalo doseći ili ostvariti radnom aktivnošću, radnim procesom, organizacijom rada. Cilj rada bio je, i jeste, izvan rada. Veza između radne aktivnosti i postavljenog cilja izgleda nam toliko

16Videti o tome opširnije u navedenom delu Eugena Finka, str. 170-221.

20

logična, da teško možemo zamisliti kako rad može biti cilj samom sebi, kao što bi malo ko od nas prihvatio da je smisao života sam život. Ako, međutim, projektujemo razvoj civilizacije daleko u budućnost, relativno lako ćemo shvatiti da, i u slučaju ostvarenja najplemenitijih stremljenja, još uvek ostaje otvoreno pitanje smisla rada i smisla ljudskog života uopšte. To nas opet vraća na početak, na pitanje o suštini rada i o biću čoveka. Problematika filozofije rada, kako kaže Kosik, prati svako ispitivanje o biću čoveka, ukoliko se pitanje "ko je čovek?" shvata kao ontološka problematika.17 Kosik upozorava da ontologija čoveka nije antropologija, a mi dodajemo da je prva pretpostavka druge, i da će se nauke o čoveku, ma kako egzaktne bile, uvek morati vraćati biću čoveka, koliko god to biće bilo nedokučivo. Najzad, čini nam se potrebnim da ukažemo na razliku koju Kosik povlači između rada u filozofskom i ekonomskom smislu. Ukoliko se, naime, pitamo o ulozi rada u stvaranju društveno-ljudske stvarnosti, nećemo u radu naći ništa ekonomsko. Rad, kao predmetno delovanje čoveka u oblikovanju ljudske stvarnosti, jeste rad u filozofskom smislu i u njemu nema ničeg ekonomskog. Nasuprot tome, u ekonomskom smislu rad je tvorac specifično istorijskog i društvenog oblika bogatstva. Ovo je ona ista razlika o kojoj je već bilo reči kroz relaciju rad - radna aktivnost, radni proces, radni učinak, i ta se relacija mora uvek imati u vidu. Drugim rečima, različite discipline koje se bave proučavanjem rada imaju i različite zadatke, pa će, tako, sociologija rada proučavati društvene uslove u kojima se organizuje radna aktivnost, a istorija rada otkrivati razvoj istorijskih oblika rada, kao što ekonomiju interesuje prosečan rad, prosečno radno vreme itd. Gde će se ukrstiti istraživanja ovih i drugih naučnih disciplina, to se ne može unapred znati, kao što se ne može znati ni šta će iz toga proizaći.

17Videti o tome opširnije u: Karel Kosik, Dijalektika konkretnog, Prosveta, Beograd, 1967, str. 202-216.

21

3.- PRVI OBLICI RADA

U istoriji rada nećemo naći pitanja kojima se bave filozofija rada, ontologija rada, antropologija rada ("šta je rad - ko je čovek"?) ili sociologija rada (rad kao društveni fenomen, društveni karakter rada). Istoriju rada jedino zanimaju oblici u kojima se rad javlja kao specifična ljudska delatnost. Kada je tako, čini se da je zadatak istorije rada, ako ne lak, a ono bar prilično jednostavan. Međutim nije. Već na početku moramo odbaciti pretpostavku da je negde u prošlosti bio jedan trenutak u kome su se pojavili gotovi prvi oblici rada, i da, prema tome, taj trenutak možemo označiti kao momenat rađanja čoveka. Moramo se, isto tako, osloboditi zablude da je istorija čoveka i rada jednosmerno kretanje od nižih oblika ka višim, odnosno da je to, na kraju krajeva, samo mučno i sporo napredovanje, u kome možda ima lutanja ali ne i padanja u animalnu prirodu onih oblika života koji su se već podigli iz sveta divljine. Gledano u tom svetlu, teško bi se i za nas danas moglo tvrditi da smo prebrinuli sve brige vlastitog opstanka, uprkos tako silnom napretku koji smo ostvarili. Borba za opstanak nije stvar istorijskog sećanja čoveka; ona se mnogo više tiče naše budućnosti nego naše prošlosti.

Naseljavanje našeg sveta, prema onome što sada znamo, otpočelo je u paleolitskom lovačkom razdoblju. Tome je, međutim, prethodilo savladavanje straha od vatre, smeli korak ranog čovečanstva, kako kaže Žaketa Houks (Jacqetta Haukes).18 Ono što lovce mlađeg paleolita takođe izdvaja od lovaca životinjskog sveta to je kultura ručnog klina, nastala ranije kao pretpostavka upotrebe mozga i ruku u izradi oruđa. Pitekantropus i Neandertalac (u kome se možda javila i misao o besmrtnosti) ipak su još uvek bliži animalnom negoli svetu čoveka. Ustvari, ono što je definitivno obeležilo pojavu čoveka bio je nagli razvitak govora i umetnosti. Bez kulture klina i oštrice, to, naravno, ne bi bilo moguće, kao što ni pojava ovih kultura nije sama bila dovoljna za razvitak govora i umetnosti. U istoriji čovečanstva smenjuju se periodi naglog i burnog razvitka i dugih stagnacija, a ni za jedno niti za drugo nema uvek racionalnih objašnjenja.

18Jacquetta Haukes, Prethistorija, Naprijed, Zagreb, 1966. Videti str. 412-418.

22

Ručni klin je prvi i, istovremeno, najznačajniji pronalazak u svekolikoj istoriji čovečanstva. Važnost tog otkrića ne umanjuje ni činjenica da su već lovci mlađeg paleolita nasledili od prošlosti tela i mozgove, latentno jednako snažne kao što su naši. Naprotiv. Jer, prvo: sva su se kasnija otkrića temeljila na nekom prethodnom (radnom) iskustvu. I drugo: to što su potencijalne mogućnosti čoveka mlađeg paleolita bile gotovo jednake našim, ukazuje da stvaranje ljudskog sveta ne znači samo proizvodnju materijalnih dobara nego i razvijanje društvenih formi opštenja, privrednih i kulturnih institucija, sistema vrednosti itd. Drugim rečima, prirodne mogućnosti će zauvek ostati samo skrivene mogućnosti ako nisu stvorene odgovarajuće društvene pretpostavke za njihovu realizaciju. A opet, pronalazak ručnog klina bio je, istovremeno, početak ili preduslov svih socijalnih revolucija. Uspon čoveka i razvitak ljudskog društva određeni su uzajamnim delovanjem te dve poluge: radne aktivnosti i socijalnih institucija. Pronalasci luka i strele, mreže za hvatanje životinja i alatki za obradu zemlje, nisu značili samo obezbeđivanje hrane za opstanak, nego su istovremeno omogućili nastajanje novih potreba, ali i novih društvenih institucija: svojine, organizacije i svega onoga što odlikuje sada već složenu društvenu strukturu. Koliko god razvitak ljudskog društva ne bi bio moguć bez uzajamnog delovanja dve njegove osnovne poluge, toliko je tempo tog razvitka suštinski određen istovremenim i uzajamnim "kočenjem" ovih poluga. Organizovanje radne aktivnosti određeno je nivoom društvenih potreba i ne može ići preko toga, kao što i način proizvodnje određuje karakter društvenih odnosa. Kretanje napred može biti samo korak po korak. Što se suprotnog smera tiče, tu nema nikakvih ograničenja: bez obzira na stepen svog razvitka, čovečanstvo se uvek i odjednom može vratiti na sam početak.

Lovačke kulture, čije početke moramo tražiti u samoj animalnoj prirodi, inače tako zaslužne za opstanak i uvećavanje ljudske vrste, nikada same ne bi bile dovoljne za razvitak civilizacije i kulture, čak i ako imamo na umu da su prvi crteži na zidovima pećina bili, zapravo, prikazi (lova) životinja. Hvatanje i pripitomljavanje životinja bio je važan korak u razvitku ranog čovečanstva, ali lovci i nomadi ne bi mogli stvoriti kulturu bez stalnih staništa - sela i poljoprivredne proizvodnje. Tek onda kada je suštinski krenuo u protivakciju prema prirodi, kada je počeo da menja prirodni materijal, dajući mu nova značenja, čovek je stvorio osnovne pretpostavke da taj materijal prilagođava svojim potrebama na mnogo različitih načina. Pa i samo selo, ako se moglo održati veoma dugo, stotinama godina, bilo je tek preduslov razvitka grada i gradskog načina života; bilo je, prema tome, preduslov razvitka civilizacije i kulture. Potraga za hranom, stalno

23

pomeranje sa jednog na drugo mesto, zahteva jednostavnu društvenu organizaciju i ne dopušta stvaranje složenijih formi opštenja. Tek kada se nomad zaustavio, kada je čovek počeo sebi da pravi krov nad glavom, kada se okrenuo oko sebe, u nameri da tu i ostane, mogao (morao) je da na tom jednom mestu stvori sve one životne uslove koje je dotle zaticao gotove u prirodi na različitim mestima. On se zaustavio sa svojim stadom, sa već izvesnim iskustvom uzgajanja žitarica i izgradnje nastambi, kao i sa znatno usavršenim načinima izrade i upotrebe ne samo oruđa za lov i odbranu, već i oruđa za obradu zemlje, izgradnju kuća, ali i za različite oblike umetničkog izražavanja, što je bio njegov unutrašnji duhovni poriv.

Lovačkim kulturama sledio je seoski način života, a ovome gradska zajednica. To, naravno, ne znači da se prethodni oblik gubio sa pojavom novog. Već u razdoblju o kome je ovde reč, kako izveštava Žaketa Houks, svet se jasno delio na zone. U središtu naseljenog sveta, od Inda do jugoistočne Evrope i do doline Nila, živelo se gradskim načinom života. Oko ovog središta, od Kine do Britanije i od centralne Rusije do Sudana, prostirao se pojas poljoprivrednih naroda, od kojih su se neki više bavili ratarstvom a drugi stočarstvom. Iza njih, po beskrajnim severnim područjima Evrope, Azije i Afrike, sačuvale su se lovačke kulture. U Americi se u to vreme još uvek nije ustalio gradski način života, pa su jezgro činili poljoprivredni narodi u severnim Andima i Srednjoj Americi, dok su severnije i južnije od njih obitavale lovačke kulture i zajednice kojima je sakupljanje hrane bio osnovni način obezbeđivanja sredstava za život.

U formiranju ovih ljudskih zajednica različitog načina života bitnu ulogu imali su geografski uslovi. Ne bi se moglo očekivati da se poljoprivreda razvije u sušnim predelima ili daleko na severu. Ravnomerni prirodni ritmovi i umerena klima pored velikih reka bili su najpovoljniji za razvitak poljoprivrede i seoskog načina života. Selo, koje se održalo vekovima, predstavljalo je uvod u grad, a grad je jedino mesto i mogućnost razvitka pisma, masovne i raznovrsne proizvodnje i različitih oblika umetnosti. Ovaj razvoj nije bio ni pravolinijski ni opšti. Žaketa Houks ukazuje na to da su rani prosperitet i kasnija stagnacija karakteristični za mnoge životne sredine, kao što je uočljivo i to da su se jednom pronađeni oblici i načini obrade prirodnog materijala (na primer, obrada zemlje, izrada poljoprivrednih alatki, izgradnja kuća i spremišta) održali nepromenjeni gotovo do naših dana.

Treba se, najzad, prisetiti da je napredak u materijalnoj proizvodnji silno uticao na promene u organizaciji društvenog života. Pojava privatne svojine i sama je bila posledica određene društvene organizacije i određenog načina života u krajevima sa povoljnim životnim uslovima. Ali, sa svoje

24

strane, privatna svojina je neposredno uticala na pojavu novih, brojnih i važnih socijalnih institucija. Sada su se morala rešavati pitanja imovine i vlasništva. Kulture koje su napredovale prema civilizaciji počele su uvoditi zamršeniji poredak privatnog i javnog vlasništva, kao uvod u ono što će tek doći.

25

4.- PRETPOSTAVKE I USLOVI NASTANKA CIVILIZACIJA

Neopremljen da se prilagodi značajnijim klimatskim promenama,

čovek je uspeo da pronađe drugo rešenje problema vlastitog opstanka. On je do sada jedina vrsta života koja se, iako biološki neprilagodljiva, održala zahvaljujući tome što je započela prilagođavanje prirode potrebama svoje egzistencije. Drugim rečima, ako je "goli majmun" bio lišen sposobnosti biološkog prilagođavanja promenjenim klimatskim uslovima, jedino je on razvio sposobnost aktivnog preoblikovanja prirodnog materijala, koje mu (preoblikovanje) može obezbediti opstanak i razvoj. Svim teorijama (teološkim, filozofskim, prirodno-naučnim), kao i različitim pravcima u okviru njih, zajednički su antropocentrizam i antropomorfizam. Na ulogu ruke u razvitku čoveka ukazivali su još Anaksagora i Aristotel, Ibn Haldun i Helvecijus, Čarls Darvin i Luis Morgan. Značaj ljudske ruke za razvitak čoveka ne može se, naravno, dovoditi u pitanje, ali je za nastanak civilizacije bilo neophodno ispunjenje i drugih uslova. Njihovim navođenjem nećemo se, međutim, približiti ni milimetar odgovorima na pitanja kao što su: zašto se samo čovek okrenuo protiv prirode, a ne i neki drugi oblik života (takođe nespecijalizovan), da li je jedino ruka bila predodređena za potonju istorijsku misiju, zašto šake čovekovih najbližih srodnika (takođe osposobljene za hvatanje) nisu uticale, niti utiču, na takav razvitak mozga da to za rezultat ima pojavu civilizacije i kulture, i mnoga druga. Takvim se pitanjima, uostalom, istorija rada ne bavi.

Pošto, prema tome, imamo u vidu razvitak čoveka, tog neopremljenog, nespecijalizovanog bića, onda, na prvom mestu, moramo razmotriti značaj prirodno-geografskih činilaca za nastanak civilizacije. Hladne i duge zime ili žarka i sušna leta nisu čovekovom pretku omogućavali išta drugo sem pukog preživljavanja, prinuđujući ga da se stalno kreće u potrazi za hranom. Bujna vegetacija i obilje hrane, na drugoj strani, umrtvljivali su u njemu svaki motiv za pregnućem; sve što mu je bilo neophodno za opstanak, bilo je tu, nadomak ruke. Samo je umerena klima, pored velikih reka, ili bar sa dovoljnim brojem kišnih dana u godini, pružala pretpostavke neophodne za jedan bitno drugačiji način života. Pravilni prirodni ritmovi, dovoljno široka prostranstva plodne zemlje, mogućnost navodnjavanja obradivih površina, "zaustavili" su nomada i lovca; na tim

26

prostorima čovek je izgradio stalna staništa i okrenuo se obradi zemlje, gajenju životinja, a zatim i trgovini i zanatima. Selo je bilo uvod u trgovište, a trgovište pretpostavka nastanka gradova.19 Uz sve to, ljudske zajednice koje su u bronzanom dobu ostvarile najupadljiviji napredak, za svoj razvitak veoma mnogo duguju narodima o kojima ne znamo ništa, a koji su došli do značajnih otkrića u obradi zemlje i metala, i u drugim oblastima. Prelaz od nomadsko-lovačkog načina života prema obradi zemlje i metala i, uopšte, prirodnog materijala, izgleda sasvim jednostavan, prirodan i razumljiv. Rezultat toga je bio, pored ostalog, i stvaranje viška proizvoda, a taj je višak omogućio dalju podelu rada, pojavu zanatstva i trgovine itd. Istovremeno su nastajale, razvijale se i menjale institucije trampe/razmene, porodice, države; rečju - sve složenije forme opštenja među ljudima. Skloni smo da zaključimo kako je već tada došlo do podele ljudskih potreba, koja se održala do danas, na osnovne (egzistencijalne) i luksuzne. U antropologiji i sociologiji čovek se određuje i kao neprirodno biće (biće u protivstavu prema prirodi), kao jedino biće koje ima neutaživu glad za luksuznim potrebama, pa ga je, eto, ta glad danas dovela do ivice sveopšte katastrofe. Koliko god inače uvažavamo zakonitosti u razvoju ljudskog društva, spremni smo da sve svedemo na problem čovekovog pogrešnog izbora, uvereni da je bilo i drugih puteva, koji bi, da smo se za njih opredelili, omogućili miran i stabilan razvitak i prosperitet čovečanstva.

U svakodnevnom životu i čoveka pojedinca i ljudskog društva postoji, zaista, mogućnost izbora (recimo zanimanja, odnosno jednog određenog puta razvoja), ali mogućnost izbora da li će se proizvoditi ili se neće proizvoditi - takva mogućnost ne postoji, ili tačnije: ta je mogućnost definitivno odbačena onog trenutka kada je čovek, da bi uopšte preživeo, počeo da menja prirodnu formu, stvarajući nešto čega u prirodi nije bilo.

19Leonard Vuli piše da je stvarna civilizacija mogla započeti samo onde gde su karakter tla i klima bili takvi da su omogućavali i olakšavali proizvodnju viškova; samo u takvim uslovima čovek ne mora svu svoju energiju i sve svoje vreme da ulaže u puko preživljavanje, samo u takvim okolnostima on može svoje proizvode trampiti za one predmete koje nije u stanju sam napraviti i koji povećavaju njegovo blagostanje. Ti uslovi moraju biti zastupljeni na dovoljno širokom prostoru da se stanovništvo ne samo održava nego i uvećava; na prostoru dovoljno velikom da se javi interes za različita zanimanja koja će moći zadovoljiti sve brojnije i luksuznije potrebe. Povećanje bogatstva i neravnomeran rast privatnog vlasništva bili su uzrok razvoja tehničkih znanja, zanata, umetnosti, ali i institucija vlasti (pravnih normi) za zaštitu od spoljnjeg i svakog drugog neprijatelja. Viši stepen napretka neposredni je rezultat stečenih veština i tehnika, koje se, međutim, mogu razvijati samo tamo gde prirodni uslovi omogućavaju proizvodnju prehrambenih viškova. - Sir Leonard Woolley, Počeci civilizacije, Naprijed, Zagreb, 1966, str. 72. Videti takođe str. 7-8, 57.

27

Ono što nazivamo luksuznim potrebama, samo je prividno luksuz. Bez "luksuznih" potreba ne bi bilo ni gradova ni umetnosti, ni civilizacije ni kulture. Kao što je gomilanje prvih viškova proizvoda bilo neophodno za opstanak, tako je sakupljanje svojine u mali broj ruku bilo neophodna pretpostavka razvitka ljudskog društva. Komunizam rodovske zajednice zauvek bi to i ostao. Da li bi to, možda, bilo bolje, pitanje je kojim se ne bave ni istorija rada ni sociologija rada.

Za očuvanje viška proizvoda bilo je neophodno uložiti dodatnu energiju, izdvojiti deo vremena, angažovati deo radne snage i stvoriti do tada nepoznate institucije. Tu već nije postojala nikakva mogućnost izbora. Takvo ulaganje zahtevalo je, sa svoje strane, složeniju organizaciju radne aktivnosti i društvenog života u celini. Ono što je jednom stečeno moralo se čuvati i braniti, a to je bilo moguće jedino neprekidnim uvećavanjem blaga i razvijanjem sve razuđenijih formi koje se dižu nad samom ljudskom zajednicom i gospodare njome. Kontrola i upravljanje su one dve institucije koje su omogućile praktičnu primenu sada već složene filozofije života: da bi se očuvalo stečeno, mora se još više proizvoditi i mora se sve više prisvajati.

U tom svetlu treba gledati na sve razvijenije forme društvene podele rada u materijalnoj proizvodnji i u tzv. društvenoj nadgradnji. Bilo bi, međutim, pogrešno ignorisati autentični poriv u čoveku za stvaranjem, koji se, jednom probuđen, više nije dao ugasiti. Na drugoj strani, činjenica je takođe da još i danas ciljevi čoveka mnogo češće i mnogo više leže izvan samog rada, odnosno još uvek je rad pre svega sredstvo da se ostvare neki drugi ciljevi izvan njega samoga.

28

5. CIVILIZACIJE STAROG SVETA

5. 1. Nastanak i socijalna struktura

Otkrića i primena novih načina obrade prirodnih materijala, pre svega metala, sve složenija podela rada i njoj odgovarajuća socijalna struktura, pojava pisma i drugih institucija kulture, te, najzad, začuđujuća sličnost u nastanku i razvoju civilizacija Starog sveta, upućuju na dve pretpostavke. Prema prvoj, svaka civilizacija za sebe došla je do istih otkrića, jer je do njih pre ili kasnije morala doći; prema drugoj, trampa proizvoda i razmena ideja odigrale su odlučujuću ulogu u razvitku svake od njih. Ako se prisetimo izolovanih ljudskih zajednica u prošlosti i u današnje vreme, onda ćemo videti da je stagnacija njihovo osnovno obeležje. Bilo je, istina, među njima (naročito na području centralne Amerike) i visokorazvijenih kultura, koje, međutim, nisu počivale na tehničkoj civilizaciji i koje su pred naletom te civilizacije jednostavno nestale sa lica zemlje. Druga hipoteza potkrepljena je mnogobrojnim istorijskim spomenicima u obliku pisanih dokumenata i arheoloških iskopina.20 Svaki pronalazak ima svoju vlastitu dugu predistoriju, ali kada se jedan oblik ili jedan način ustalio kao najpogodniji, širio se on daleko preko granica carstava i civilizacija. Istovetni ili slični oblici organizacije društvenog života i proizvodnje svojevrsno su svedočanstvo o prožimanju i međusobnom uticaju različitih kultura. Specifičnosti su, na drugoj strani, svedočile ne samo o istorijskim i geografskim osobenostima, već i o izolaciji, prinudnoj ili situacionoj, svejedno.

20Poznato je da su stari Kinezi, Egipćani, Grci i Rimljani pozajmljivali jedni od drugih različite vrste uređaja i oruđa: točkove, mehove, glodalice, poluge, lončarska kola, mehanizme za predenje i tkanje, mlinove, peščane časovnike, beskrajni vijak (Arhimedov), pa čak i neke vrste automatizovanih uređaja. Snaga vode i vetra stolećima se upotrebljavala i na Istoku i na Zapadu starog sveta za mlevenje žita, pumpanje vode, obrađivanje metala i obradu drveta. Ova razmena nastavljena je i u srednjem veku, i to najviše u pomorskoj plovidbi i nekim oblastima proizvodnje. U to vreme već su u širokoj upotrebi bili brodsko kormilo, latinsko jedro, pramčano i krmeno jedro, kompas, kvadrant, mehanički satovi, usavršeni tkalački razboj i drugo. - Videti o tome opširnije u: Louis Gottscshalk, Loren C. MacKinney i Earl H. Pritchard, Temelji modernog svijeta, Naprijed, Zagreb, 1974, Svezak IV, knjiga četvrta.

29

Prirodno-geografski uslovi (umerena klima i dovoljno velike teritorije koje presecaju rečni tokovi) bili su, kako je već rečeno, oni neophodni uslovi zahvaljujući kojima su nastale civilizacije Starog sveta. Istorijski spomenici i areheološki nalazi omogućili su da se njihov nastanak rekonstruiše precizno i detaljno. Izuzetak su indijska i kineska civilizacija i kultura, koje se odjednom pojavljuju gotove a malo je verovatno da su nikle iz svog varvarskog okruženja, daleko zaostalog za njima. Pošto staro indijsko pismo još uvek nije dešifrovano, može se samo pretpostavljati da su na tim prostorima postojale još starije civilizacije o kojima ne znamo ništa, ili je ovde došlo do svojevrsne implantacije već stvorenih civilizacija na drugim krajevima sveta.

Kameni srp i žrvanj za mlevenje žitarica, čija je starost oko 15000 godina, ukazuju na početke staroegipatske civilizacije, na početke civilizacije uopšte, odnosno na početke organizovane proizvodnje materijalnih dobara i životnih namirnica, neophodnih za opstanak i razvitak ljudske zajednice. Stara egipatska civilizacija jedan je od prvih primera organizacije rada u velikim razmerama, organizacije koja obuhvata stotine hiljada ljudi. Ako pomislimo da je organizacija ekonomskog života, ma koliko inače bila značajna, ipak samo deo organizacije društva u celini, možemo lako sebi predstaviti svu složenost staroegipatske (i svake druge) socijalne strukture. Egipatsku civilizaciju nisu stvorili bogovi i faraoni (tada bi čuda bila lako objašnjiva), niti je ona samo dar Nila. Faraoni su obeležili vrhunce uspona jedne kulture i civilizacije, dolina Nila je pružila neophodne životne uslove, ali je Egipat rezultat rada mnogih generacija projektanata, umetnika, tehničara i radnika21, a ne milosni dar bogova. U doba najvećeg uspona, Egipat je imao između petsto hiljada i milion stanovnika, od čega je bar sto hiljada radilo na izgradnji Keopsove piramide, istih onih koji su u vreme setve i žetve obrađivali poljoprivredna dobra. Čitav Egipat je, u stvari, bio jedno poljoprivredno dobro kao što je, po završetku poljoprivrednih radova, bio jedno veliko gradilište. Visoko razvijena organizacija rada upućuje na visok stepen društvene podele rada i ukazuje na veliki broj zanimanja, zanata i specijalizacija u duhovnoj i materijalnoj proizvodnji. Ako izuzmemo kraljevski dvor, osnovne grupe stanovništva u Egiptu činili su: 1. činovnici (sa izvesnim

21Pojam "radnik" upotrebljava se uslovno; reč je, zapravo, o "nosaču" - u Starom i Srednjem Carstvu svako je mogao biti angažovan za manuelni rad (na polju, u kamenolomu, na građevini, ali i za ratne pohode), ukoliko dekretom nije bio oslobođen te obaveze. Sve te aktivnosti obavljali su "nosači", odnosno radnici u današnjem značenju te reči.

30

udelom u kraljevskoj vlasti), 2. slobodnjaci (služili mrtvim vladarima u hramovima mrtvih i bili izvan delokruga državne vlasti), 3. zanatlije i 4. "meru" ili poslušni, koji su se u najvećem broju slučajeva bavili zemljoradnjom. U Starom Carstvu nema robova (ropstvo je ovde bilo duhovne prirode). Srednje Carstvo uvodi instituciju ropstva manje-više sličnu onoj u drugim drevnim civilizacijama. I dok je Staro Carstvo ostalo u istoriji po izgradnji monumentalnih građevina - piramida, Srednje je upamćeno po irigacionim radovima i izgradnji čitave mreže kanala, što je sve omogućilo veliki napredak u agrarnoj proizvodnji; usavršavanje sredstava rada i povećanje prinosa. Naselja oko piramida, podizana za smeštaj desetina hiljada radnika, nastavljala su, po završetku radova, svoj samostalni život izrastajući postepeno u velike i uređene gradove.

Civilizacija Mesopotamije (Vavilon i Asirija) trajala je oko dvadeset i šest vekova; od 2900. godine pre nove ere do dolaska Aleksandra Velikog - 330. godine pre nove ere. Razdoblje najvišeg uspona mesopotamijske civilizacije i kulture pada između 700. i 530. godine pre nove ere. Kao i u Egiptu, poljoprivreda i građevinarstvo su bile dve najznačajnije privredne grane. Osnovna životna namirnica, ječam, imao je, do pronalaska srebra, i funkciju mere vrednosti. Graditeljstvo je, pre svega, bilo usmereno na stalno razvijanje mreže kanala na Tigrisu i Eufratu, što je silno doprinelo razvoju saobraćaja, trgovine, ribolova i poljoprivrede, kao i zaštiti gradova od poplava. Istovremeno, kejovi su bili središta društvenog i privrednog života.

U osnovi, mesopotamijsko stanovništvo se delilo na tri sloja, u okviru kojih je takođe bilo velikih razlika u ekonomskom i socijalnom statusu. Prvi sloj činili su slobodni ljudi, drugi "muškini" ili siromašni, i treći robovi. Kako nas obaveštava Žorž Kontno, ropstvo kod Asiraca i Vavilonaca različito je od ostalih po tome što su robovi, iako u vlasti svog gospodara, mogli držati trgovinu, oženiti se slobodnom ženom (po dozvoli svog vlasnika), imati i sami robove i štedeti novac.22 Možemo pretpostaviti da su neki robovi takvom ušteđevinom uspeli otkupiti i svoju slobodu. Što se Indije tiče, tu se moraju razlikovati dva perioda: prvi, nama nedovoljno poznati (jer staro indijsko pismo, kako je rečeno, još nije odgonetnuto) i povesni u uobičajenom značenju te reči. U prvom periodu, koji traje do 3. odnosno 2. veka pre nove ere, već je razvijena usmena verska književnost (Buda je živeo u 6. veku p.n.e.); u drugom (do 7. veka n.e.) Indija doživljava najviši uspon na svim poljima: političkom (u tih devet vekova dva puta je bila politički ujedinjena), religioznom (procvat bramanizma i budizma), graditeljskom i kulturnom (osnivanje najlepših svetilišta i manastira, širenje svetovne književnosti). Zajedničko ovim 22Georges Contenau, Babilon i Asirija, Naprijed, Zagreb, 1978. god, str. 20-24.

31

periodima je održavanje veoma živih veza Indije sa Mesopotamijom i Susijamom. Arheološka iskopavanja u dolini Inda potvrdila su, naime, postojanje razvijenih urbanih aglomeracija (sličnih onima u Avganistanu i Beludžistanu) još oko 2000. godine pre nove ere.23

O kastama u Indiji uglavnom je sve poznato. Tradicionalistička civilizacija stvorila je u praksi idealnu državu, sličnu onoj koju je Platon opisao u svom delu. Bramani (sveštenici) i kšatrije (plemići) su dve vladajuće klase. Uz njih, još samo vajsije imaju pravo na Vedu (svetu knjigu). Vajsije (sloj seoskih i gradskih trgovaca) imaju obavezu da rade, a čudre (sluge) da služe. Između pripadnika različitih kasti zabranjeni su svi socijalni kontakti, a naročito sklapanje braka. Ljudi izvan svih kasti ("poslednji rodjeni", "nedodirljivi") nazivaju se zajedničkim imenom parije, a među njima su u najgorem položaju čandala. Parije su prezreni i njima je dodeljeno da se bave onim delatnostima koje povlače za sobom obrednu ljagu. To su: lovci, ribari, mesari, dželati, grobari, đubrari i drugi. Strogoj podeli stoji nasuprot stvarni život u kome su mnoga pravila na ovaj ili onaj način kršena. Klasna i socijalna depriviranost nije ometala parije da stiču položaje i bave se uglednim zanimanjima lekara, pisara, pevača, glasnika. Najzad, i u Indiji je bilo robova. U ropstvo se zapadalo zarobljavanjem, kupovinom, rođenjem i na druge poznate načine. Položaj robova bio je, kako izveštava Žanin Obuajer (Jeannine Auboyer), često povoljniji i od položaja čudri.24

Kao u Indiji, tako se i u Kini odjednom pojavljuje visokorazvijena civilizacija, negde na početku drugog milenijuma pre nove ere, od kada datira i drevno kinesko pismo. Uporedo sa tim, tehnika obrade metala (bronze) dostigla je visok stepen nedugo pošto je bila razvijena na zapadu. Leonard Vuli (Leonard Woolley) sugerira tezu, doduše "oprezno i suzdržljivo", o postojanju ranije faze civlizacije Šang, okružene varvarskim narodima. Problem je u tome što i njeno poreklo ostaje nerazjašnjeno, a to onda vraća celu stvar na početak. Vuli razvija hipotezu o tome da su Kinezi preuzeli tehniku obrade metala i veštinu pisanja, pošto su one bile otkrivene na zapadu. Dve tako složene veštine, koje su u tešnjoj međusobnoj vezi nego što bi se na prvi mah pomislilo, teško da su mogle, po Vulijevom tvrđenju, nastati istovremeno u dva ogranka ljudske rase. Mnogo je verovatnije da je do širenja ovih znanja došlo prenošenjem ideja iz jedne u drugu civilizaciju. Trgovinske i kulturne veze između različitih država Starog sveta bile su

23Videti o tome opširnije u: Jeannine Auboyer, Indija (do osmog steljeća), Naprijed, Zagreb, 1979, str. 6 - 14. 24O društvenoj strukturi drevne Indije opširnije u navedenom delu Žanin Obuajer, str. 41-55.

32

znatno razvijenije nego što to obično pretpostavljamo. Komuniciranje nije izum savremenog doba. Tezu o preuzimanju osnovnih proizvodnih načela i postupaka kao preduslovu napretka određene civilizacije i kulture, odnosno tezu o razmeni ideja i iskustava, Vuli potkrepljuje primerom centralnoameričkih civilizacija, u kojima veličanstvena dostignuća u umetnosti prati u najmanju ruku iznenađujuće tehničko neznanje.25 Uzrok tome je zatvorenost spomenutih civilizacija.

Izolacionizam je imao značajnu ulogu i u razvitku stare japanske civilizacije. Dok je, naime, konfučijanizam u Kini počivao na čovekoljublju kao osnovnoj društvenoj vrlini, dotle je ovo učenje u Japanu doživelo transformaciju u pravcu odanosti i potpune potčinjenosti gospodaru, što je podrazumevalo i žrtvovanje bez kolebanja. Strah od velikog i moćnog kineskog carstva gurao je Japan u izolacionizam26 i politički sistem vojne birokratije. Osećanje inferiornosti i ugroženosti dovešće mnogo vekova kasnije do ubrzanog ovladavanja Japana tehnologijom zapadnog sveta. Odanost gospodaru i žeđ za znanjem dve su osnovne poluge koje i danas pokreću Japan. Nacionalizam i tradicionalizam su osnovni uzroci održavanja klasne podele na ratnike (samuraje), seljake, zanatlije i trgovce, od stvaranja japanske civilizacije do druge polovine 19. veka. Arhajsko socijalno uređenje ranog Rima (u kome dominira sitnoseljačka naturalna proizvodnja, uz ograničeni obim zanatstva i trgovine), predstavlja osnovu iz koje izrasta robovlasnička privreda. U rasponu od šest stoleća (od 3. veka pre nove ere do 3. veka nove ere) robovlasništvo je bilo osnova rimske privrede i rimskog društva, kao što su poljoprivredna i urbana proizvodnja predstavljale najrazvijenije oblike privredne aktivnosti. Rad robova činio je tipičan oblik zavisnog rada; Rimska imperija i rimska privreda svoj uspon zahvaljuju radu robova, koji (rad), međutim, nikada nije sasvim eliminisao rad slobodnih ljudi. U okviru klase slobodnih ljudi, vladajući sloj činili su veleposednici sa gotovo neograničenom ekonomskom moći i političkom vlašću. U gradovima su sloj slobodnih građana činili još sitni trgovci i zanatlije, a na selu sitno seljaštvo i seljaci bezemljaši (koloni), sitne zanatlije i trgovci, te, kao i u gradu, nadničari. Položaj ovih kategorija slobodnog stanovništva (u 25Leonard Vuli, navedeno delo, str. 50-55, 126.26Japan je instinktivno shvatio da, ukoliko želi da sačuva svoje mesto u istočnoj Aziji, mora biti istovremeno i štedljiv i hrabar. Defanzivni nacionalizam i izolacionizam od početka je bio istaknuto obeležje japanskog konfučijanizma. Posledica toga je da je, u vreme najvišeg uspona kineske civilizacije i kulture (5. i 6. vek nove ere), Japan još uvek varvarska država. - Mičio Morišima, Zašto je Japan "uspeo"? Rad, Beograd, 1986, str. 45.

33

provincijama) jedva da je bio nešto bolji od položaja robova. Neprekidno socijalno raslojavanje slabilo je moć rimskog društva sve do konačnog pada Rimske imperije. Čak ni robovi nisu bili jedinstvena socijalna kategorija. U najnepovoljnijem položaju svakako su bili robovi na veleposedima (obično bez ikakvih kvalifikacija), pa odmah zatim oni u zanatstvu. Bilo je, međutim, i robova koji su obavljali razne administrativno- upravne poslove u privatnom i javnom životu, zatim lekara, glumaca, učitelja, arhitekata, graditelja i drugih. Sve stvarne razlike među njima učinile su da se na oslobođenje gleda kao na lično i pojedinačno izbavljenje, a ne kao na proces socijalne revolucije. Stalni i sve veći otpor robova, najpre na veleposedima i u zanatskim radionicama, uz delovanje ostalih povesnih činilaca, doveo je najzad do ukidanja robovskog rada, najpre u poljoprivredi a zatim i drugde.

Koliko god bile velike razlike između klasa i unutar njih, toliko je carski Rim stajao visoko iznad provincija, iz kojih je izvlačio sve najbolje za sebe. Biti slobodan građanin carskoga grada značilo je veliku i doživotnu privilegiju. Rim, u kome se nalaze Dvor, senatori, funkcioneri i činovnici mnogobrojne administracije, bio je, kako izveštava Žerom Karkopino, grad rentijera: veleposednika, pisara u magistratima (čija se zvanja kupuju), upravnika i deoničara finansijskih društava, mnogobrojnih funkcionera, i, najzad, oko 150.000 nezaposlenih, koje izdržava Anona (socijalna služba), i čija je jedina "obaveza" bila da jednom mesečno podignu svoje sledovanje.27

27Carski Rim je grad sa 150 cehova, mnogobrojnim zanatima i zanatskim radionicama, trgovačkim društvima, skladištima i radnim ekipama, tako da broj radnika nadmašuje broj rentijera. Svest o sebi kao o superiornim bićima štitila je Rimljane od svakog većeg napora; radni dan trajao je šest ili sedam sati, na svaki radni dan dolazila su dva neradna, a broj svetkovina i praznika neprekidno se uvećavao. Dokolica je ispunjavana igrama. Na putu ka samovlasti igre su bile efikasan način sprečavanja revolucije. U samom gradu Rimu, sa 150.000 nezaposlenih i isto toliko rentijera, čiji je jedini posao bio da svakoga dana, kada prođe podne, skrste ruke, a koji su bili isključeni iz odlučivanja o državnim poslovima, priredbe su prekraćivale vreme i zaokupljale strasti, uspešno obuzdavajući ogromnu socijalnu energiju. Narod koji se dosađuje spreman je na pobunu i zato rimski carevi nisu dopuštali da on zeva, bilo od gladi bilo od dosade. Igre su bile neprekidna razonoda besposlenih podanika i sigurno sredstvo apsolutizma vlastodržaca. Trošeći ogromne svote na igre i svetkovine, rimski imperatori znalački su radili na sigurnosti svoje vlasti. - Jerome Carcopino, Rim u razdoblju najvišeg uspona carstva, Naprijed, Zagreb, 1981, str. 173, 208.

34

5. 2. Ekonomski život i organizacija rada

Poljoprivreda i građevinarstvo su dve najznačajnije privredne delatnosti u civilizacijama Starog sveta. Iz njih ili pokraj njih razvile su se i ostale; ratarstvo i stočarstvo, lov i ribolov, trgovina i turizam na jednoj strani, a na drugoj - irigacioni sistemi i saobraćaj, rudnici i kamenolomi, gradovi i saobraćajnice, hramovi i kuće za stanovanje. Sličnost u načinu organizovanja radne aktivnosti u drevnim vremenima i danas mogla bi biti začuđujuća. Ipak, već je rečeno da se jednom pronađeni najbolji način ili oblik prenosio i kroz prostor i kroz vreme. Tako je, na primer, u starom Egiptu jednu radnu i organizacionu celinu činilo od 16 do 120 ljudi, bez obzira da li je reč o poljoprivredi, izgradnji piramida i irigacionih sistema, radu u kamenolomima, rudnicima ili zanatskim radionicama. Nil je bio uzrok jedne egipatske osobenosti; da se, naime, radna snaga masovno koristi samo tri meseca godišnje u vreme sezone poplava - višak radne snage zbog poplavljenih obradivih površina upotrebljavao se za izgradnju piramida, kao i za rad u rudnicima i kamenolomima.

Pjer Monte (Pierre Montet) daje iscrpan prikaz organizacije rada u zanatskoj radionici starog Egipta. Na osnovu brojnih slika iz grobnica Nove države na kojima je prikazan rad u radionicama, kao i iz propratnih napisa, može se, sa dosta sigurnosti, tvrditi da su na istom prostoru istovremeno radili: klesari, kamenoresci, drvodeljari, lončari, zlatari, izrađivači dragulja, posuđa i oružja, stolari i drugi. Poslove je nadgledao glavni poslovođa. Sam proces i organizacija rada može se uporediti sa kasnijim oblicima: zanatskom radionicom i kooperacijom; ili je jedan majstor obavljao različite operacije od početka do kraja, ili su radnici predavali jedan drugom predmet rada, obavljajući samo pojedine radne operacije na njemu. Radno vreme zavisilo je od prirode posla, ali je njegova dužina najčešće bila osam sati dnevno. Gazde su plaćale radnike jednom mesečno ili češće, a plata se sastojala od životnih namirnica i odeće. Gospodari su se brinuli da sledovanja hrane budu redovna (mada ne i obilna), stanovi prostrani i svetli, a radionice uredne i čiste. Uz to, praznici i neradni dani bili su brojni, pa je radnik imao dosta slobodnog vremena, u kome je, uglavnom, nastojao da poveća svoje prihode. Ovakav položaj radnika u mirnim vremenima

35

radikalno se menjao u ratu, i oni su prvi na svojoj koži osećali njegove posledice.28

U Egiptu zanatlija nije bio svoj gospodar niti je uživao poštovanje, kao uostalom ni svi oni koji su zarađivali svojim rukama: zidari i kovači, graditelji i pekari. Po svom socijalnom položaju, oni su bili zapravo kmetovi. Koliko je njihov rad bio prezren, vidi se po tome što su kasnije na sličnim poslovima radili robovi. Jedina mogućnost da se popravi vlastiti socijalni položaj bilo je takvo isticanje na poslu da majstor svog zanata bude primljen u kraljevsku radionicu.29

Dve najznačajnije privredne grane u Mesopotamiji su, kao i u Egiptu, poljoprivreda i građevinarstvo. Osnovna životna namirnica, kako izveštava Žorž Kontno (Georges Contenau) bio je ječam koji je, bar u počecima, rastao samoniklo i koga je bilo u izobilju. Ječam je, do osvajanja proizvodnje srebra, bio i osnovna mera vrednosti. Zahvaljujući mreži kanala na Tigrisu i Eufratu, koja je stalno širena od najstarijih vremena, urod se iz godine u godinu povećavao. Zemlja je obrađivana u osnovi na dva načina: kamenom motikom manje površine, a drvenim plugom, odnosno ralom u obliku trougla, velike poljoprivredne površine. Vršidba se, takođe, obavljala na dva načina, a oba su se zadržala kroz istoriju do naših dana. Prvi način sastojao se u tome da se pomoću mlatila odvaja zrno od stabljike, a drugi, rasprostranjeniji, izgledao je potpuno isto kao ponegde i danas: na zemlju se rasprostre žito i domaće životinje hodajući po njemu odvajaju plodove od slame. Silos, valjkastog oblika, u koji se skladišti letina i koji nije promenio svoj oblik do naših dana, izgrađen je prvi put u Mesopotamiji. Po sebi se razume da je trgovina žitom bila najznačajniji i najrasprostranjeniji vid trgovine uopšte; reč je o primanjima, pozajmicama, nametima plaćenim u žitu, zatim razmeni, upoređivanju vrednosti različitih roba i drugim aktivnostima vezanim za trgovinu.30

Graditeljstvo je predstavljalo drugu važnu privrednu aktivnost. Sirotinjske četvrti u velikim gradovima građene su bez reda, ali su svejedno ti gradovi imali urbanistički plan, kojim je regulsana izgradnja luksuznih četvrti, javnih ustanova i saobraćajnica. Tok velikih reka Tigrisa i Eufrata bio je regulisan nasipima, kejovima i odvodnim kanalima, koji su štitili gradove od poplava.31 Preko Eufrata u njegovom toku kroz Bagdad pružao

28Pierre Montet, Egipat u doba Ramzesa, Naprijed, Zagreb, 1979, str. 141-159. 29Leonard Vuli navodi primer graditelja Imhotepa, koji je radio za Zosera iz treće dinastije i u Egiptu postao legendaran. - Videti u navedenom delu L. Vulija, str. 276-277.30Georges Contenau, Babilon i Asirija, Naprijed, Zagreb, 1978, str. 48-49. 31U Mesopotamiji voda je, kao i u Egiptu, bila osnova celokupne životne i privredne aktivnosti. Razuđena mreža kanala omogućavala je razvoj saobraćaja i trgovine,

36

se veliki kameni most na pet stubova nosača. Pošto je razgranata mreža kanala omogućavala živ saobraćaj, ribolov i trgovinu, razumljivo je što su kejovi bili središta društvenog i privrednog života. Ono što je za nas danas berza, za stanovnike Mesopotamije je bio Kej (Karum), mesto na kome su se nalazili trgovački punktovi, komore i javne institucije uopšte.32

U navođenju najvažnijih privrednih delatnosti Mesopotamije ne može se zaobići ni industrija ili, ako se to pre industrijske revolucije čini apsurdnim, zanatska proizvodnja, i to pre svega proizvodnja tkanina. Tkanina je bila važan izvozni artikal i zbog toga je država bila neposredni organizator proizvodnje i plasmana. Kako izveštava Leonard Vuli, zanatske radionice su pripadale kralju, hramovima i privatnim trgovcima. Rad u njima bio je pomno nadgledan, zanimanja su bila nasledna a tkalci organizovani u cehove. Posao je bio visoko specijalizovan; prelci, bojadžije i valjači sukna pripadali su posebnim cehovima, ali čak i unutar njih bilo je dalje podele posla na tkanje platna, vune i obojenih tkanina. Arheološka iskopavanja otkrila su u Nin-galinom hramu u Uru tkalački razboj koji je verovatno radio na pedale. U zanatskim radionicama bili su zaposleni muškarci i žene, slobodni i robovi. Naglašenije okretanje tržištu dovelo je do značajnih promena; sve više je proizvodnja prelazila u privatne ruke i sve više su se tim poslom bavili slobodni ljudi. Što se tiče organizacije rada, susrećemo se sa modelom za koji bismo rekli da je tekovina modernog doba i da u ono drevno vreme on jednostavno nije bio moguć. Ipak, starešina ceha je pregovarao sa carskim službenicima; dogovarao se o plaćanju poreza; vodio pločicu o učinku svakog radnika; o količini vune koju je svako od njih primio; o količini, težini i kvalitetu proizvedene tkanine; o plaćanju; smrtnim slučajevima; odsustvima i zamenama (npr. zbog bolesti); o naknadama bolesnim i ženama za vreme dok su "nečiste". Isto su tako marljivo vođeni skladišni zapisi: o merama, težini, kvalitetu proizvoda, izdavanju robe (uvek uz priznanicu) i drugim poslovima.33

Elementi tržišta mogu se prepoznati u odnosima između prodavaca i kupaca; prodavac isporučuje robu, kupac utvrđuje njenu cenu. Naizgled potpuno suprotno od savremenih tržišnih odnosa. Ipak, kupac je, na kraju krajeva, taj koji ili prihvata prodavčevu cenu ili je obara usled delovanja zakona ponude i potražnje.34 Što se nadnice tiče, sve dok je ječam bio

obezbeđivala povećavanje obradivih površina, pa time i prinosa, podsticala razvoj ribolova, kao važne privredne aktivnosti. Barke su se kretale kanalima povlačenjem uz pomoć užadi (sa obale), zatim potiskivanjem o dno pomoću dugačkih motki, ili su imale jednostavna jedra od asure (kao i danas na Dalekom Istoku). 32Žorz Kontno, navedeno delo, str. 35. 33Leonard Vuli, navedeno delo, str. 297-299. 34Žorž Kontno, navedeno delo, str. 72.

37

osnovna mera vrednosti, ona (nadnica) se isplaćivala određenim količinama te žitarice. Ono što je preostalo služilo je za razmenu. Ovaj način plaćanja važio je i u zanatstvu; radnik je dobijao određenu količinu sirovina, koje je prerađivao i od koje je jedan deo ostajao njemu. Tek sa pojavom srebra, ječam je izgubio ulogu mere vrednosti i platežnog sredstva. Koliko su tržišni odnosi bili razvijeni i kakve su bile uzanse, odnosno koliko su čvrsto i precizno bile utvrđene obaveze prodavaca i pružalaca svih vrsta usluga, najbolje pokazuju primeri iz Hamurabijevog zakonika. Za nepridržavanje propisa i utvrđenih standarda sledile su teške materijalne i fizičke kazne.35

U pogledu materijalnog stanja, život u Mesopotamiji nije se menjao hiljadama godina. U poređenju sa starim Egipćanima, taj je život bio bukvalno ispunjen radom i bez mnogo radosti. Kako Kontno kaže, ni život Egipćana nije bio lak, ali u Mesopotamiji odmor kao da nije bio poznat. Teškim radom stvorena je jedna velika civilizacija, koja je i savremenom čovečanstvu mnogo dala.36 Ratarstvo je predstavljalo osnovu vrlo razvijenog ekonomskog života drevne Indije. Zahvaljujući opsežnim irigacionim radovima, koje je država podsticala i organizovala, obradive površine su redovno navodnjavane, a razgranata mreža kanala omogućavala je živ saobraćaj i doprinosila razvoju trgovine. Pošto u privrednom životu, kao uostalom i drugde, aktivnost u jednoj oblasti pobuđuje preduzetništvo i u drugim, u privredi Indije saobraćaj je podsticao trgovinu, trgovina razvoj zanatstva, a sve delatnosti su, nesumnjivo, pored uticaja jednih na druge, bile potaknute atmosferom opšteg prosperiteta u kome je pojedinac mogao da nađe svoj vlastiti interes. Izgradnja i održavanje puteva, stvaranje trgovačke mornarice, te državni monopoli koji obezbeđuju stabilne prihode - samo su neki od poduhvata koje su brižno nadzirali kraljevi i carevi Indije, što može da odudara od našeg poimanja vlasti (da vladati pre svega znači baviti se političkim poslovima).37

Značaj koji je ratarstvo imalo u indijskoj civilizaciji zahteva da se o njemu kaže još ponešto. Pre svega, to da se stav prema poljoprivredi i ratarima nije menjao od slučaja do slučaja, nego da je u jednom dugom razdoblju država vodila takvu agrarnu politiku kojom podstiče i razvija

35Ako, na primer, projektant nije dobro napravio kuću pa se ona srusila, bio je dužan nadoknaditi štetu. Ako je kuća usmrtila vlasnika i graditelj se kažnjavao smrću, a ako je stradalo dete vlasnika tako nesolidno izgrađene kuće, ubijali bi dete projektanta. 36Babilon s punim pravom zauzima najviše mesto u drevnoj starini, no kako ih je danas malo koji bi poželjeli da su u njemu živjeli!" - Žorž Kontno, navedeno delo, str. 268. 37Videti o tome u navedenom delu Ž. Obuajer, str. 86-87.

38

poljoprivrednu proizvodnju.38 Među samim ratarima moglo se uočiti nekoliko kategorija: najpre, to su oni koji sami obrađuju svoju zemlju (obično su to bile parcele jedva dovoljne da se prehrani porodica), zatim vlasnici čiju zemlju obrađuju kmetovi za novčanu naknadu, kao i oni koji svoju zemlju izdaju napoličarima, i, najzad, veleposednici, kojih je najmanje, jer gotovo sva velika imanja pripadaju kralju odnosno državi. Moramo spomenuti i hramove koji su takođe imali velike zemljišne posede. Osnovni poljoprivredni proizvod bio je pirinač, a takođe su uzgajani: ječam, pšenica, proso, šećerna trska, susam, lan, konoplja i mahunaste biljke. Na parcelama najbližim selu bili su voćnjaci, povrtnjaci i vrtovi, u kojima su seljaci uzgajali voće, povrće, cveće i začine. Zemlja je obrađivana isto onako kao i svih potonjih vekova - nepoduprtim plugom koji su vukli volovi. Za socijalni i ekonomski status seljaka bogatstvo u stoci bilo je jednako važno kao i vlasništvo nad zemljom. Posle ratarstva, za ekonomski život Indije trgovina je bila od naročite važnosti, a ona je opet bila u tesnoj vezi sa zanatstvom koje ju je snabdevalo svojim proizvodima. Unutrašnja i još više spoljna trgovina obavljala se zahvaljujući suvozemnim i morskim putevima.39 Do obala Indije dolazili su grčki, rimski i arapski brodovi sa zapada, a sa istoka kineske lađe. Već početkom naše ere najrazvijenije zemlje starog sveta imale su svoja trgovinska predstavništva u državama sa kojima su trgovale. Trgovina se obavljala po tačno utvrđenim pravilima, savremenim jezikom rečeno, međunarodnog pomorskog prava. Za račun brodovlasnika kapetan je prevozio teret i utvrđivao cenu prevoza. Često se događalo da jedan ili više trgovaca otkupe deo broda i tako postanu deoničari. Platni promet obavljao se kovanim novcem mada ni trampa nije bila retkost. Trgovina je, kako je

38Država se trudi da bude sklona poljoprivredi i da ne tlači seljaka, jer zna da je on preko potreban za život zemlje. Tako mu ona priznaje vlasništvo zemlje za vreme od pet godina ako je bila neobrađena kad ju je stekao, a za vreme od tri naraštaja (oko sto godina) ako je zemlja bila obrađena. Pokretna dobra, uključujući stoku, pripadaju mu deset godina. Kada seljak osniva svoje domaćinstvo, država mu daje predujam u novcu, a podstiče ga u krčenju i polaganju novih nasada. - O poljoprivredi drevne Indije videti opširnije u navedenom delu Ž. Obuajer, str. 87-95. 39U izgradnji puteva učestvovali su projektanti, tehničari, tesari, drvoseče, užari, nadzornici, obični radnici i plaćenici. Jednom izgrađene saobraćajnice redovno su održavane, što je opravdavalo uvedenu putarinu. O visokom standardu puteva govore i svratišta podignuta pored puteva, u kojima su se trgovci i hodočasnici mogli odmoriti i okrepiti. Morske luke i pristaništa bili su takođe dobro uređeni, sa tornjevima na kojima su gorele baklje, organizovanom službom spasavanja i carinarnicom.

39

već rečeno, bila u tesnoj vezi sa zanatstvom. Na selu, delatnost zanatlija40omogućavala je autarhični ekonomski život, utoliko pre što su mnogi među njima istovremeno bili i zanatlije i trgovci.

Kastinska organizacija indijskog društva, paradigmatičan primer klasne podele uopšte, nije, međutim, bila i jedina. Manje je poznat oblik strukovnog okupljanja zanatlija i trgovaca u posebna udruženja. Ovaj drugi vid društvene strukture kosio se sa podelom društva na klase, ali je, po mišljenju Ž. Obuajer, bio možda i važniji od te podele. Ovo stoga što razvijen ekonomski život nije moguć u zemlji okovanoj klasnim i drugim podelama. Privredni i društveni uspon stare indijske države ostvaren je zahvaljujući visoko izdiferenciranoj podeli rada na temeljima ekonomskih a ne ideoloških interesa i klasnih podvojenosti.

Ž. Obuajer navodi, na osnovu različitih istorijskih izvora, tridesetak udruženja: tkalaca, bojadžija, tesara, lončara, uljara, vrtlara, vajara i drugih. Udruženje (čreni) obuhvatalo je radnike pojedince i one druge sjedinjene u zadrugama u kojima se obavljala neka vrsta lančanog rada; svaki radnik je, naime, izvršavao samo određen deo posla na predmetu koji je išao od jednog do drugog. Zanati su gotovo uvek bili nasledni i porodični, što je omogućavalo visoku specijalizaciju ne samo u okviru jedne kuće već i čitavog sela.41

Najzad, u privrednom životu Indije važnu ulogu imali su državni prihodi i monopoli. Država je, u stvari, bila najkrupniji i najvažniji privredni subjekt. U tom pogledu neophodno je praviti razliku između klasičnih državnih troškova (izdržavanje dvora, vojske, hramova i činovnika, izvođenje javnih radova i drugo) i socijalne politike (prava što su bila priznata hramovima i bramanima, ženama, maloletnicima, bolesnima, starima, studentima, naučnicima i plemstvu). Potrebno je, isto tako, razlikovati državne prihode stečene porezima, carinama, putarinama i drugim dažbinama od onih ostvarenih na tržištu radom kraljevskih radionica, rudnika, šumskih gazdinstava, velikih poljoprivrednih imanja, flote (pomorski i rečni saobraćaj) i na druge načine.42

40Spomenimo, primera radi, neke zanatlije i zanate: kožari, krznari, tesari, zidari, kamenoresci, teraceri, kovači, užari, lončari, tkalci, bojadžije, krojači, zlatari, graditelji muzičkih instrumenata. 41Kao što se u nekom bazaru zanati još i danas okupljaju po četvrtima, isto su se tako u drevnoj Indiji koncentrisali po određenim naseljima, isključujući sva druga zanimanja. Pored šuma bila su sela šumskih radnika i lovaca, u blizini velikih gradova bilo je samo kovača, tesara, tkalaca, bojadžija, lončara - u zavisnosti od toga šta je gradskom tržištu bilo najpotrebnije. - Videti opširnije u navedenom delu Ž. Obuajer, str. 141-143.42Ž. Obuajer, navedeno delo, str. 146-150.

40

Kada se govori o civilizaciji stare Kine moraju se imati na umu neke činjenice. Na primer, da o korenima te civilizacije još uvek ne znamo ništa, nego nam se ona odjednom javlja u razvijenom obliku. Ne treba, potom, zaboraviti golema prostranstva Kine koja su bila predmet čestih osvajanja, kao ni brojne ustanke seljaka. Za kinesku civilizaciju se s pravom može reći da je imala buran razvoj, u koji su svoj pečat utisnuli i osvajači i trgovci, dinastije koje su se smenjivale i filozofija konfučijanizma, izražena načelom da je prirodna povezanost članova porodice temelj društvenog morala. Najvažnija privredna aktivnost bila je poljoprivreda, pa ipak se specijalizacija zanimanja razvila toliko da su se ljudi i u agraru i u zanatstvu, kao i u drugim privrednim delatnostima, mogli posvetiti usavršavanju ne samo u svom poslu već i u pojedinim granama tog posla.

Osnovu feudalnog odnosa činio je leno, odnosno zemljoposed43 koji se dobijao na korišćenje u zamenu za vazalni odnos prema vlasniku zemlje, (car ili velikaši). Uslovi za držanje i korišćenje poseda bili su: uredno ispunjavanje materijalnih i novčanih obaveza (utvrđenih vazalskom zakletvom) i vernost gospodaru (vlasniku lena). I pored sve raznolikosti, na čitavom prostoru Kine važilo je jedno opšte načelo; da je svaki posednik zemlje samo zakupnik a ne i vlasnik. Graditeljstvo je predstavljalo drugu važnu privrednu delatnost, a tu ćemo ubrojiti i izgradnju irigacionih sistema za navodnjavanje, saobraćaj i trgovinu.44

Razvitak poljoprivrede u Rimskoj imperiji bio je podstaknut eksproprijacijom sitnog seljaštva; velika poljoprivredna imanja omogućila su povećavanje produktivnosti rada, a porast proizvodnje neposredno je uticao na razvitak gradova. Privredni napredak gradova temeljio se na razvitku zanatske proizvodnje, naročito proizvodnje tkanina u kojoj je deo eksproprisane seoske sirotinje nalazio posao; veći deo njih (bez ikakvih znanja i kvalifikacija) pretopio se u sloj nadničara (građevinarstvo i radionice) i lučkih radnika, odnosno nosača.

Stvaranje velikih zemljišnih poseda bilo je neophodna pretpostavka za razvoj rimske tržišne privrede. U počecima krupne poljoprivredne proizvodnje cilj je još uvek zadovoljavanje vlastitih potreba, što se vidi po tome da su, uporedo sa robovima, radili i članovi familije, uključujući i glavu porodice. Do temeljnih promena u karakteru privređivanja došlo je u 43U drevnoj Kini postojao je čin-tjan sistem, po kome je zemlja deljena na jednake parcele koje su dodeljivane članovima osam porodica. Postojala je i zajednička parcela koju su obrađivali svi i dobijenim proizvodima plaćali porez vlastima. - Videti navedeno delo Mičija Morišime, str. 43. 44Videti opširnije u navedenom delu Leonarda Vulija, str. 130-132.

41

3. veku pre nove ere, što se, na jednoj strani, može objasniti uglavnom dovršenim procesom eksproprijacije, a na drugoj - razvitkom gradova i stvaranjem ogromnog tržišta Rimske imperije. Robovi postaju najvažnija radna snaga na zemljišnim posedima, velikim i po nekoliko hiljada hektara i razasutim po mnogobrojnim (često veoma udaljenim) provincijama. Proizvodnju za vlastite potrebe zamenjuje tržišna privreda, pa je odluka o tome šta će se proizvoditi, pre svega, zavisila od izgleda prodaje.

Nesklad između profiterskog ponašanja gornjih slojeva rimskog društva i socijalnog položaja radnih masa, odnosno između tržišnog karaktera privređivanja i robovskog rada, bio je uzrok ponovne parcelizacije velikih imanja. Pošto su robovi, naime, bili "stimulisani" fizičkom prinudom, povećavanje produktivnosti rada bilo je objektivno ograničeno, uz sve veće otpore, pa i pobune. Veleposednici su bili prinuđeni da ponovno isparcelisano zemljište (koje je sada pripadalo jednom vlasniku) izdaju u zakup kolonima, kako bi povećali motivisanost a time i prihode.

U rimskom društvu događalo se sve ono što je prethodilo ekonomskoj revoluciji u Evropi dvadesetak vekova kasnije, uz jednu bitnu razliku: čitav privredni i društveni život počivao je na robovskom radu kao osnovnom obliku rada, a to znači na besplatnom, odnosno prinudnom radu. Tako se jedna velika privilegija zasnovana na ropstvu pokazala kao bitan ograničavajući faktor razvitka privrede i društva, što je u krajnjem ishodu poništilo rezultate same ekonomske reforme. Odsustvo novih metoda podele rada i tehničkih inovacija onemogućilo je koncentraciju radne snage i proizvodnih sredstava, reprodukujući neprestano zanatski karakter proizvodnje.45

Bitna pretpostavka za razvitak svakog društva jeste podela rada. Ukoliko je ona konsekventnije i potpunije sprovedena, utoliko su veći izgledi za brži razvitak, ali istovremeno su i veće mogućnosti eksploatacije socijalno obespravljenih slojeva stanovništva. Privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju (nad zemljom i ljudskom radnom snagom) predstavljalo je osnovu privrednog i socijalnog razvoja Rima. Ono je, na jednoj strani, dovelo do koncentracije kapitala i bogatstva, gotovo bez presedana u svekolikoj ljudskoj istoriji, a na drugoj - bilo je uzrok dovršavanja podele rada na robovski i slobodni, umni i fizički, te podele rada između sela i grada. Svaku od ovih podela karakteriše oštra suprotstavljenost jednog oblika drugom. Nemoguće je, pritom, izjednačavati, na primer, robovski i fizički rad (mnogi umni ljudi onog

45O tome opširnije u: Povijest rada, str. 69-78.

42

vremena i sami su bili robovi), kao što se mora uvažavati činjenica da su se i slobodni ljudi bavili fizičkim radom (pre svega zanatima), mada se na to u rimskom društvu gledalo sa prezrenjem.

Podela rada između sela i grada je isto toliko značajna kao i prethodne, naročito s obzirom na to da je agrarna proizvodnja predstavljala osnovu rimskog društva. Najveći deo stanovništva živeo je na selu i radio u poljoprivredi; prihodi od zemljoradnje bili su sve do pozne antike najznačajniji izvor bogatstva gornjih društvenih slojeva. Celokupno seosko stanovništvo, bez obzira jesu li bili robovi, koloni ili slobodni ljudi, bilo je podvrgnuto gotovo neograničenoj eksploataciji putem poreza, dažbina i zakupnina do krajnje granice socijalne izdržljivosti. Porast produktivnosti rada u poljoprivredi (brojna sitna poboljšanja) bio je nužno ograničen, odnosno određen razvojem proizvodnih snaga (ako se o razvoju uopšte može govoriti), što se u krajnjoj liniji odražavalo i na mogućnosti urbanizacije. Razvoj gradova, drugim rečima, temeljio se, uglavnom, na ekstenzivnoj eksploataciji sela, posledica čega je spora urbanizacija (ovaj izraz ne znači samo puko uvećavanje gradova vec njihov skladan razvoj i podizanje kvaliteta života i rada za sve njegove stanovnike).

Širenje robovskog rada i eksproprijacija sitnog seljaštva, ekstremna koncentracija bogatstva i siromaštvo velike većine stanovništva ogromne Rimske imperije, stvaranje velikih poljoprivrednih imanja i orijentacija ka tržištu (u gradu i agraru), uz već spomenuti značaj poljoprivredne proizvodnje za čitavu rimsku privredu i društvo - osnovni su i najznačajniji činioci uslova rada a time i socijalnog položaja rimskog puka.

Od socijalnog položaja pojedinaca neposredno je zavisilo i njihovo radno vreme. Dok se "obaveza" rentijera sastojala u tome da svakog prvog u mesecu podignu sledovanje na koje su imali doživotno pravo, dotle je radno vreme robova bilo stvarno ograničeno samo vremenom neophodnim za obnavljanje radne energije. U letnjem periodu robovi su radili od izlaska do zalaska sunca, a to znači petnaestak sati dnevno. U zimskom periodu robovi su u večernjim satima radili u kući pri veštačkom osvetljenju. Pored maksimalnog produžavanja radnog dana, gospodari su nastojali da što više podignu tempo rada robova, formirajući male radne grupe (po desetak robova) kojima su rukovodili nadzornici, često i sami robovi. U vreme poljoprivrednih radova veleposednici su zapošljavali nadničare na jedan ili više dana, a položaj ovih jedva da je bio nešto bolji od položaja robova. Monoton i težak fizički rad karakterističan je i za gradsku sirotinju, bez obzira da li je reč o zanatskim radionicama, poslovima u luci ili povremenim i slučajnim poslovima nosača gde god se za to ukaže potreba. Eksploatacija žena i dece bila je, takođe, veoma rasprostranjena. Žene su, uglavnom, radile

43

u kući na pripremanju hrane, čišćenju, predenju vune, tkanju i drugim poslovima. Deca su uključivana u rad već u desetoj ili dvanaestoj godini. Najvažniji ekonomski preduslov eksploatacije robova i eksproprisanih seljaka bila je proizvodnja za tržište; organizacija rada, a time i socijalno-radni položaj obespravljenih, bila je podređena principima profitabilnosti i ekonomske rentabilnosti.

Produženje radnog vremena, povećanje intenziteta i opadanje životnog standarda robova imali su smisla samo zato što su robovlasnici mogli prisvojiti učinak rada robova, te što je produkt robovskog rada predstavljao za robovlasnike vrijednost robe u razmjeni dobara, što znači da je rob mogao biti pretvoren u novac. Na osnovi uske povezanosti privredne i socijalne strukture, s jedne, i radnih uvjeta s druge strane, bilo bi površno promatrati brutalno iskorištavanje zaposlenog stanovništva u Rimskom imperiju kao slučajnu pojavu, objašnjivu moralnom defektnošću vladajućih slojeva; radni uvjeti u Rimskom imperiju bili su nužan odraz privrede zasnovane na robovskom radu.46

Jeftina, odnosno besplatna radna snaga bila je, međutim, jedan od uzroka sporog razvoja sredstava za rad. Tržišno privređivanje zato i nije moglo da podstakne revolucionarnije promene u proizvodnji i društvenim odnosima. U stvari, ma koliko da su robovlasnički društveni odnosi i tržište bili u kooperaciji, u istorijskim relacijama takva simbioza mora da dovede do propasti ili tržišne privrede ili društvenih odnosa, a najčešće oboje.

Razumljivo je, onda, što prirodna energija nije u antičko doba imala nikakvu primenu. Čitav tehnički napredak svodio se na poboljšanja uglavnom primitivnih oruđa, što je dovodilo do ograničenog povećavanja produktivnosti rada. Više kao kuriozitet ovde se mogu spomenuti Arhimedova dizalica za podizanje velikih tereta u građevinarstvu, plug sa točkovima u Beciji, galski uređaj za žetvu žita, prva vodenica u Pontu (prvi vek nove ere), napredak u tehnici melioracije. Ono što, međutim, mašinu suštinski odvaja i od najsloženijih alata jeste činjenica da ona preuzima funkciju obrade predmeta, i time upotrebu alata od strane čoveka čini izlišnom. S druge strane, a to je isto toliko važno, mašina preuzima i funkciju pogona. Stoga i nije moguće govoriti o tehničkom napretku već samo o usavršavanju alata, pa i ono nije imalo za cilj da olakša radne uslove 46Grupa autora, Povijest rada, str. 95.

44

sirotinje i robova, nego da poveća produktivnost rada u cilju sticanja što veće dobiti. Ako je usavršavanje alata u ponečemu i oslobodilo ljude teškog rada, ono je donosilo nova, veća i teža iskušenja. Heron se može smatrati pretečom teorije i prakse uspostavljanja humane organizacije rada u materijalnoj proizvodnji, jer u svom delu "Mehanika" upozorava na opasnost velikih tereta po zdravlje radnika i ukazuje na postupke koji treba da spreče nesreće na radu. Treba, svakako, spomenuti i zalaganje Cicerona da se robovi tretiraju kao nadničari, što znači da za svoj radni učinak dobijaju odgovarajuću nagradu.47

47O organizaciji rada u Rimskoj imperiji videti opširnije: Grupa autora, Povijest rada, str. 83-93, 101.

45

6. FEUDALNA PRIVREDA U EVROPI

6. 1. Rad na selu

Kao što je robovski rad bio osnovni oblik rada u rimskoj robovlasničkoj privredi a rimsko društvo bilo pre svega agrarno društvo, tako je život i rad ljudi Evrope srednjeg veka bitno zavisio od sela, odnosno od poljoprivredne proizvodnje. Zemljišna svojina određivala je socijalni status, ekonomsku i vojnu moć. Onaj ko je posedovao zemlju i na njoj zapošljavao ljude bio je gospodar. Zakup zemlje obezbeđivao je ista prava zakupcu za sve vreme trajanja ugovora. Na drugoj strani, nasuprot feudalcima, stajale su različite socijalne grupacije: slobodni seljaci (sa pravom posedovanja oružja i pravom na svoje predstavnike u sudovima, kao i sa dužnošću služenja vojske), poluslobodni seljaci, neslobodni seljaci (radili su na vlastitu inicijativu) i robovima slični seljaci (radili su samo na gospodarevom imanju). Ova poslednja kategorija predstavlja rani tip zemljoradnika bez sredstava za proizvodnju, od kojih će se (zemljoradnika) kasnije regrutovati nadničari i gradska sirotinja. Proces formiranja osnovnih klasa (i u okviru njih brojnih društvenih slojeva) u feudalizmu završava se u 9. veku, kada neslobodni slojevi čine oko 90 procenata stanovništva.

Temelji društveno-ekonomskih i industrijskih revolucija udareni su baš tu, na selu, dovođenjem do kraja jednog dugog procesa klasno-socijalne diferencijacije. U zemljama pod turskom vlašću (u Srbiji, na primer) selo je bilo jedino mesto gde se, neizbežnim konzerviranjem društvenih odnosa i institucija, mogao očuvati narodni život. U zemljama srednje Evrope, naprotiv, proces socijalne diferencijacije završen je najpre na selu. Pauperizacija širokih slojeva seoskog stanovništva nije bila jedina posledica tog procesa. Socijalno raslojavanje imalo je za rezultat stvaranje sitnih i srednjih seoskih gazdinstava, a ovo je, pored konkurencije, upućivalo i na međusobnu saradnju. Seoske zajednice zadružnog karaktera nastale su kao izraz potrebe zajedničkog organizovanja i proizvođenja, što je podrazumevalo zajedničku nabavku i korišćenje skupih sredstava za rad (gvozdenog pluga sa točkovima, pre svega). Vitalna zainteresovanost seljaka za stalno podizanje produktivnosti rada proizilazila je, pored ostalog, i iz potrebe da se zaštite od sve veće eksploatacije.

46

Povećavanje proizvodnje dovelo je do pojave viška proizvoda, a višak proizvoda bio je neposredna pretpostavka razvoja tržišta i robnonovčanih odnosa. Razvijanje trgovine, sa svoje strane, iz temelja je menjalo strukturu seoskog radnog sveta orijentacijom seoske proizvodnje prema tržištu i povezivanjem autarhičnih gazdinstava u jedinstvenu privrednu celinu. Specijalizacija, širenje tržišta, pojava luksuzne robe, dalje socijalno raslojavanje i nagli razvoj gradova - bile su neke od najvažnijih posledica svega toga.

Razvoj gradova, sa svoje strane, predstavljao je snažan podsticajni činilac za dalje usavršavanje poljoprivredne proizvodnje. Razmena dobara između sela i grada bivala je sve složenija, što je objektivno povećavalo potrebu za stabilnom i opštepriznatom merom vrednosti - novcem. Naturalna privreda ranofeudalne epohe još uvek je u globalnim razmerama bila dominantna, ali je brzi privredni napredak ostvarivan tamo gde je počela preovladavati robnonovčana proizvodnja.

Time i za ljudski rad nastupa novo razdoblje. Jedina mogućnost za mnoge gospodare da dođu do novca bila je pretvaranje radne obaveze i obaveze davanja u naturi, dakle radne i naturalne rente, u novčanu rentu. To je opet seljake prisiljavalo da počnu prodavati vlastitu robu kako bi zadovoljili i zahtjeve gospodara, i - koliko je bilo moguće - vlastite prohtjeve. Stoga su često stare feudalne veze zamenjivane ugovorima o zakupu ili poluzakupu, koji su zemljoposjedniku omogućavali željeni novčani prihod, a seljaku pružili više slobode u vođenju gospodarstva i nove stimulanse za vlastiti rad. Općenito se u Evropi od 11. stoljeća primjećuje tendencija razbijanja vilikacija i stvaranje novih sloboda.48

Pojava i funkcionisanje tržišta, kao i širenje slobode privređivanja nisu, međutim, označili kraj feudalnog sistema nego su, u okvirima postojećeg društva, predstavljali najavu novih institucija koje će iznutra razviti vladajući poredak do krajnjih granica njegovih istorijskih mogućnosti.

Poboljšavanje privrednog položaja seljaka, što se nije ostvarivalo samo pukom ekonomskom nužnošću već i različitim oblicima njihovog otpora, omogućilo im je ulaganja u povećavanje produktivnosti. To je bio početak masovne upotrebe tehničkih sredstava, pre svega gvozdenog pluga, i 48Grupa autora, Povijest rada, str. 119.

47

primene novih agrotehničkih mera u obradi zemlje. Povećanje produktivnosti rada, podstaknuto uvođenjem tržišnih odnosa, dovelo je do promena i na socijalnom i na ekonomskom planu - nastavljen je proces socijalne diferencijacije među seoskim stanovništvom, ali je, isto tako, otvoren put daljoj specijalizaciji poljoprivredne proizvodnje. Sve su to, zapravo, samo različite strane jednog istog procesa razvitka novih društveno-ekonomskih odnosa u krilu postojećeg sistema.

Dovršavanje eksproprijacije i pojava seoskih proletera, odnosno nadničara-bezemljaša, jeste jedna od posledica socijalno-ekonomskog raslojavanja na selu. Nadničari su vodili sopstveno domaćinstvo i sa poslodavcem (jednim ili više njih) bili vezani ugovorom o najmu. Sve što je bilo neophodno za sklapanje ugovora o iznajmljivanju radne snage jeste određena "količina" slobodnog vremena. Poslodavci nisu bili samo zemljoposednici, odnosno vlastela, nego i slobodni seljaci, koji su nadničare unajmljivali bilo za rad na sopstvenom imanju bilo za rad na imanju feudalca, čime su sopstvenu radnu obavezu praktično otkupljivali.

U celini gledano, položaj seoskog stanovništva ostao je i dalje težak, uprkos socijalno-ekonomskim i tehničkim poboljšanjima života i rada o kojima je bilo reči. U socijalnom pogledu, i najimućniji seljaci ipak ostaju na dnu društvene lestvice, u pravnom oni su neraskidivo vezani za zemlju, a u političkom - bez ikakvih mogućnosti uticaja na donošenje državnih odluka. Između seljaka i poslodavaca ostao je nepremostivi jaz, a oštrina sukoba zavisila je od stepena ugnjetavanja i mogućnosti organizovanja otpora. Čak i kada počinje preovladavati proizvodnja orijentisana ka tržištu (od 12. veka), položaj seljaka neće se bitno promeniti; robnonovčana privreda, toliko značajna za povećavanje produktivnosti rada i globalni civilizacijski napredak, proizvodi istovremeno nove, savršenije oblike eksploatacije seoskog i gradskog stanovništva.

6. 2. Zanatska proizvodnja

Socijalno-ekonomski procesi u Evropi srednjeg veka: eksproprijacija seoskog stanovništva i njegov otpor, brojne mere da se seljak motiviše na povećavanje produktivnosti rada i porast proizvodnje, usvajanje tržišnih zakonitosti i jedinstvenog merila vrednosti, neprekidna glad za novim, luksuznim potrebama - delovali su kao samostalna pokretačka sila u pravcu daljeg preobražavanja feudalnog društva. Koreni prevladavanja feudalne strukture nisu bili u administrativno-pravnom uređenju gradova, već u

48

širenju mogućnosti ekonomskog samoodređenja čoveka i s tim povezanog napretka u podeli rada; u specijalizaciji delatnosti koja će socijalno kulminirati u pojavi i pojmu zanimanja.

Što se specijalizacije i podele rada tiče, najvažnije područje bilo je zanatstvo. Zanati postoje već u seoskim gazdinstvima; vilikacije su podsticale specijalizaciju i razvoj zanata. Po raspadanju vilikacija, zanati se vezuju za feudalna imanja. Položaj seoskih zanatlija na feudalnom imanju nije se bitno razlikovao od položaja njihovih prethodnika u vilikacijama; i jedni i drugi bili su neslobodni, i jedni i drugi bili su daleko od tržišta. Njihovu robu, drugim rečima, prodavao je njihov gospodar i poslodavac a ne oni sami.49

Veoma rano, već od 8. veka, nastaju u italijanskim gradovima, pod uticajem rimske pravne tradicije i vizantijske upravne strukture, cehovska udruženja. Bila su to udruženja zanatlija po principu specifičnosti zanimanja. Cilj osnivanja ovih udruženja bio je obezbeđivanje socijalne, ekonomske i pravne sigurnosti njihovih članova. Osnivanje cehova ili bratstava bilo je neophodna pretpostavka približavanja zanata gradovima. Ako i nema verodostojnih istorijskih podataka o čuvenim tkalcima iz Majnca, pouzdano se zna za ribarski ceh u Vormsu (1106. god.) i obućarski ceh u Vizburgu (1128. god.). Zadatak cehova, kasnije bratstava, bio je osiguranje uzajamne pomoći u slučaju smrti, povreda na radu, profesionalnih bolesti i uopšte nesrećnih slučajeva. Na području ekonomije značajna funkcija bratstva bila je zaštita od konkurencije, i to kako one spoljne, nelojalne, tako i konkurencije samih članova udruženja. Veličina radionice, broj zaposlenih, količina prerađenih sirovina, minimalna cena proizvoda - sve to bilo je utvrđeno, kako bi tržište bilo jednako dostupno svima. Bilo je čak zabranjeno i reklamiranje ili dovršavanje proizvoda započetih u drugoj radionici. Posebna pažnja posvećivana je kvalitetu proizvoda, utvrđivanju radnog vremena i nagrađivanju. Grad je, sa svoje strane, takođe bio zainteresovan za kontrolu kvaliteta proizvoda, pre svega radi zaštite potrošača, pa je donosio vlastite uredbe o tome, kao i o ceni, načinu isplate i drugim pravilima ponašanja.

Sa socijalno-ekonomskog stanovišta, u bratstvima se mogu razlikovati "unajmljeni rad", "rad za prodaju", "radionički rad", "rad na strani" i "kućna radinost". Pod prvim se podrazumevao rad sa vlastitim alatima i tuđim sirovinama, pod drugim rad na sopstvenom proizvodu (od sopstvenih sirovina i sa sopstvenim alatom), pod trećim rad kod zanatlije (sa tuđim

49O zanatskoj proizvodnji i zanatima videti u: Povijest rada, str. 124-127.

49

alatom i sirovinom), pod četvrtim rad u kući naručioca, pod petim rad zanatlije u vlastitoj kući sa članovima domaćinstva.

6. 3. Razvitak sredstava za rad

Sve razvijenija podela rada omogućavala je porast produktivnosti, konstruisanjem i uvođenjem u proces proizvodnje tehničkih pomagala i uređaja. Već od 13. veka, u zanatstvu se počinje koristiti pogonska snaga vode i vetra u mlinovima i radionicama; za valjanje, pranje i bojenje tkanina, za sečenje i obradu drva, za muljanje voća i mrvljenje gvozdene rude, kao pogon mehova za topioničke peći i kovačkih čekića, za pripremanje pivskog slada i drugo.

Širenje radioničkog rada, sve veća podijela rada i s tim u vezi potreba za strukturiranjem i mjerenjem radnog dana, usmjerili su zanimanje graditelja, inženjera i konstruktora ponajprije na bolje mjerenje vremena, na pronalazak mehaničkog sata. Preteču sata nalazimo već u 12. stoljeću.50

Visok stepen organizacije rada objašnjenje je postojanja i funkcionisanja onih institucija za koje se obično misli da su proizvod savremene epohe. U takve primere spadaju, pored ostalih, "najamni rad" (14. vek), "udruženje kalfa" (preteča savremenih sindikata), nagrađivanje po vremenu i učinku (potkraj 14. veka) i druge.

6. 4. Srednjevekovna Srbija

6. 4. 1. Socijalna struktura, ekonomski život i organizacija rada

Socijalna struktura srednjevekovne Srbije u osnovi se poklapa sa klasnom podelom toga doba, i to ne samo u evropskom geopolitičkom prostoru nego i šire. U okviru globalne podele na slobodne i neslobodne

50Grupa autora, Povijest rada, str. 129.

50

društvene slojeve jasno se razlikuju carski dvor, krupna i sitna vlastela, crkva, državni činovnici, sudije i "obični" slobodni seljaci i zanatlije od meropaha, odnosno parika i otroka. Osnovna razlika između dve poslednje socijalne grupacije je u tome što su meropsi (parici) vezani za zemlju (adscriptus glebae), a otroci za ličnost feudalca. Kao u drugim državama toga doba, svojina nad zemljom je u srednjovekovnoj Srbiji predstavljala osnov ekonomske i političke moći pojedinca. Dva su osnovna oblika te svojine. Jedno je carska i vlastelinska zemlja, ali i parcele slobodnih seljaka, i drugo meropaška zemlja, odnosno parička baština. Prvi oblik predstavlja "čistu svojinu", drugi je "meropšina" ili specifičan oblik susvojine na zemlji veleposednika i meropha. Osnovno načelo srednjevekovne Srbije, sankcionisano Dušanovim zakonikom, bilo je, naime, da zemlja pripada onome ko je obrađuje.51

Šta je to značilo u slučaju "meropšine" odnosno "paričke baštine"? Da zemlja ne sme ostati neobrađena i da svaka parcela mora da odbaci prinos, od koga je jedan deo išao vlastelinu. Susvojina se, drugim rečima, temeljila na jasno utvrđenim međusobnim pravima i obavezama feudalca i meropha.52

51Iz starih srpskih spomenika srednjeg veka vidi se da je najveći deo zemljišta u staroj srpskoj državi bio u rukama vladaoca i krupnog i sitnog plemstva... i crkava i manastira, tako da su pojedinci imali u posedu ne samo veće ili manje delove zemljišta, nego i čitava sela, i to ne samo jedno selo, nego i po nekoliko desetina sela. Ovaj posed koji se nalazio u rukama vlastele, odn. vladaoca i crkve, sastojao se iz dve vrste zemljišta. Jedno je bila takozvana "meropaška zemlja" ili "meropšina" ("carska meropšina", čl. 34. D. zakonika). To su bile one zemlje na kojima su živeli težaci onoga doba zvani "meropsi", dakle zemlje koje su isti držali i za svoj račun radili. Drugi deo poseda je bio zemljište na kome je živeo vlastelin odn. vladar, crkva, koje je, dakle, bilo u državini istoga i koje je ovaj obrađivao za svoj račun. To je bila vlastelinska zemlja u užem smislu te reči (kod manastirskih vlastelinstava ta se zemlja... zvala "crkovna zemlja"). Bilo je, prema tome, u staroj srpskoj državi dve vrste težaka: jedno su bili slobodni težaci, a drugo su bili potčinjeni težaci, poznati pod imenom "meropsi" ili "parici". Prvi su bili potpuno slobodni i nezavisni ljudi... isključivi gospodari zemlje na kojoj su živeli. Drugi su pak, kako prema zemlji na kojoj su živeli tako i prema gospodaru pod čijom su vlašćcu bili, stojali u naročitom odnosu - meropaškom odnosu, koji ih je stavljao u ... stanje neslobode. Borislav M. Radojković, O sokalnicima (Rasprava iz socijalnih odnosa u staroj srpskoj državi srednjeg veka), Srpska kraljevska akademija, Beograd, 1937. god., str. 1-2. 52Meropaška zemlja bila je "u vlasti ne samo dotičnog meropha, nego i dotičnog vlastelina - gospodara. Meropah je držao tu zemlju, na njoj živeo, obrađivao je za svoj račun; imao je prava za života prodati je, dati je u miraz, pokloniti je, a posle njegove smrti ostajala je naslednicima. Ali ta je zemlja stajala pod teretom "rabote", tj. dok je ta zemlja stajala u vlasti jednog ... meropha, isti je morao gospodaru raditi - davati rabote. Na toj zemlji je, dakle, uvek morao stojati jedan rabotnik gospodaru zemlje. Inače je gospodar zemlje bio vlastan da tu zemlju uzme i da je da na uživanje drugom merophu koji će gospodaru

51

Feudalac je imao pravo na deo prinosa, i dok god je meropah uredno izvršavao svoje obaveze njegov gospodar nije mogao svojevoljno povećavati dažbine niti mu uzeti zemlju. Meropah je bio dužan obrađivati zemlju; bile su predviđene stroge fizičke kazne za onoga ko bi je napustio, kao i konfiskacija celokupne imovine vlastelina koji je primio odbeglog meropha.53 Ali ako je savesno izvršavao svoju obavezu a gospodar postavljao samovoljne zahteve, mogao je meropah tražiti zaštitu suda, pa makar se u ulozi tuženog pojavio i sam car. Meropah je, ipak, mogao otuđiti zemlju na različite načine: prodajom, poklonom, davanjem u nasleđe, ali samo ako je za to dobio saglasnost feudalca i pošto je obezbedio da novi vlasnik obrađuje do tada njegove parcele.

Što se tiče carskih i vlastelinskih poseda, sav prihod je odlazio vlasniku, mada su tu zemlju takođe obrađivali meropsi, na osnovu utvrđene obaveze da "rabotaju" za račun svoga gospodara i na njegovom imanju. Iz svake meropaške kuće troje-četvoro odraslih imali su obavezu da obavljaju poljoprivredne poslove na vlastelinskom posedu određeni broj dana, odnosno da obrade određenu površinu zemlje. Pored toga, meropah je bio dužan davati i dažbine, bilo u naturi ili novcu.54 Novcem je on, zapravo, mogao i da otkupi svoju radnu obavezu ili bar da je smanji, ako je to, naravno, bilo u interesu samog feudalca. U Srbiji srednjeg veka, u kojoj je poljoprivredna proizvodnja bila najvažnija privredna delatnost, najznačajnija socijalno-ekonomska institucija bila je, svakako, susvojina feudalca i meropha na takozvanoj "meropaškoj zemlji". Rad na feudalnim posedima, sa kojih je sav prihod išao vlastelinu i na kojima je meropah imao obavezu "rabotanja", nije se, naime, temeljio ni

rabotati (v. čl. 174. Dušanova zakonika). Ta rabota koju je meropah dugovao gospodaru zemlje ležala je, dakle, na istoj kao jedan realan teret. Ona je, takoreći, bila sastavni i nerazdvojni deo zemlje. Ko je uzimao meropašku zemlju na uživanje, morao je preuzeti i rabote koje su na njoj ležale. Meropah je na toj zemlji imao... jedno ograničeno pravo svojine." - B. M. Radojković, navedeno delo, str. 3. 53Meropah, ako pobegne kuda od svoga gospodara u drugu zemlju ili u carevu, gde ga nađe gospodar njegov, da ga osmudi i nos raspori, i ujemči da je opet njegov, a drugo ništa da mu ne uzme. - Zakonik cara Stefana Dušana, 1349. i 1354, čl. 201. Videti i 140. član. - Nikola Radojčić, Srpska akademija nauka i umetnosti, Naučno delo, Beograd, 1960. 54U Dušanovo doba meropsi koji su živeli na pronijama bili su dužni davati svojim gospodarima umesto naturalnih novčane dažbine. - "Pravu meropaha na uživanje zemlje odgovarala je... njegova obaveza na davanje rabota i dažbine. Za gospodara zemlje ovo pravo je bilo upravo glavna svrha, jer je tek putem tog prava... gospodareva odn. meropaška zemlja dobijala stvarnu vrednost za gospodara." - Borislav M. Radojković, nav. delo, str. 4.

52

na čemu drugom sem na goloj prinudi. Institucija "meropšine" već nosi u sebi značajne ekonomske motive i na strani veleposednika i na strani meropha. Ako su obaveze unapred utvrđene, a jesu, onda je meropah bio motivisan da što više i kvalitetnije proizvede, kako bi njemu samom ostalo više poljoprivrednih proizvoda. Od toga je, naravno, koristi imao i feudalac. Setimo se da su u Rimskoj imperiji pribegli ponovnoj parcelizaciji velikih zemljišnih poseda i davanju zemlje na obradu kada fizička prinuda nije više bila u stanju da obezbedi povećavanje prinosa. Dušanovim zakonikom u Srbiji je već sredinom 14. veka utemeljen jedan socijalno-ekonomski princip koji je objektivno nadilazio feudalne društvene odnose. Nije, istina, bilo nikakvog tržišta rada u savremenom značenju te reči, ali su ipak jedan prema drugom jasno stajali feudalac, koji je svoja prava "vukao" iz svojine nad zemljom, i meropah čija su se prava temeljila na njegovom radu. Bar prema Dušanovom zakoniku, nije tu bilo mesta nikakvoj samovolji ili improvizaciji. Svojina nad zemljom i obrađivanje te zemlje bilo je ono što je vezivalo dve strane, i to ne samo u ekonomskom smislu. Osećanje međuzavisnosti i upućenosti imalo je i svoje socijalne posledice. Koliko se uvažavao rad meropaha i kolike su bile potrebe za radnom snagom, vidi se i po tome što je feudalcu pretila opasnost konfiskovanja celokupne imovine ako primi na svoje imanje odbeglog meropha. Fizička prinuda još je glavno sredstvo, koje, međutim, ne isključuje ekonomske motive.

Trebalo je da prođu decenije i stoleća pa da kožnu kamdžiju zameni ekonomski bič, onako kako se to dogodilo u najrazvijenijim evropskim zemljama toga doba. Posle sloma srpske srednjovekovne države za tako nešto nije više bilo ni vremena ni mogućnosti. Klasa plemića i visokih sveštenika, i građanski sloj - nosioci vizantijske kulture, bukvalno i istorijski nestali su sa lica zemlje. Petstogodišnja okupacija nije samo zaustavila socijalni i ekonomski razvitak Srbije kao dela evropskog kulturnog prostora. Ona je dovela u pitanje biološki opstanak naroda, koji će se po oslobođenju obnavljati, ne na temeljima vizantijsko-mletačke civilizacije i kulture, već autarhične agrarne privrede, zadružne svojine i seoske opštine.

53

7. POČECI SAVREMENE CIVILIZACIJE

7. 1. Pretpostavke i uslovi

Pretpostavke i uslovi nastanka savremene civilizacije u užem smislu stvarani su od početka 14. veka do sredine 18. stoleća. U širem smislu, čitav prethodni istorijski razvitak bio je priprema za koreniti preokret u odnosu čoveka prema prirodnim i društvenim uslovima vlastitog opstanka i razvoja. Ono što se u minulim milenijumima javljalo sporadično, povesno je postalo glavna pokretačka snaga i osnov svih ljudskih aktivnosti kada je fizička prinuda (po osnovu svojine nad ljudima a potom nad zemljom) iznutra istorijski potrošena, i kada je na mesto tih klasičnih oblika ropstva nastupio novi oblik zavisnosti od tržišta i kapitala.55 Napredak u ekonomskom i političkom smislu ne može se poricati kao što je, na drugoj strani, neosporno i (manje manifestno ali zato još efikasnije) stvaranje novih, suptilnijih formi eksploatacije mehanizmima ekonomske i profesionalne motivisanosti i mogućnostima socijalne promocije.56 Kratko rečeno: oslobađanje od jednih, stvara nove oblike zavisnosti u svakom pogledu: ekonomskom, tehničkom i društvenom. Tako u razvitku čovečanstva uporedo teku dva protivrečna i isključujuća procesa: oslobađanje od sveta prirode i ropskih uslova života, na jednoj, i zapadanje čoveka u sve veću zavisnost od artificijelnog sveta: materijalnih proizvoda, naučnih otkrića (njihove tehničke primene) i sve brojnijih institucija opštenja, na drugoj strani.

Uz sve bitne razlike koje se moraju uvažavati, povest čovečanstva nije puko smenjivanje jedne društveno-ekonomske epohe drugom, niti su te epohe jasno i oštro bile odeljene bez ikakvih međusobnih povezanosti i, istovremeno, bez unutrašnjih protivrečnosti. Samo se u udžbenicima, zbog

55Kada društveni sistem ne može više da proizvodi odgovarajuće motive da bi samoga sebe reanimirao, on mora prestati da postoji ili mora promeniti svoj karakter. - David Brown, Michael J. Harrison: A Sociology of Industrialisation, The Macmillan Press LTD, London and Basingstoke, 1983, str. 55. 56Piter Ribo i Stiven Poplton navode kao glavne motivacione faktore u industrijskoj radnoj sredini: oblikovanje posla, plaćanje, mogućnosti profesionalne promocije i radne uslove. - Peter Ribeaux, Stephen E. Poppleton: Psychology and Work, The Macmillan Press LTD, London and Basingstoke, 1983, str. 128-133.

54

neizbežnih potreba klasifikacije i sistematizacije, šematski razdvajaju društveno - ekonomske formacije, samo se tu na razvitak čovečanstva gleda kao na beskrajan i konsekventan istorijski proces uzdizanja ljudskog društva od nižih oblika ka višim. Ovo stoga što su preovladali kriterijumi tehničke i ekonomske civilizacije, a ne, recimo, umetničkog stvaralaštva ili etičkih vrednosti.

U realnim događanjima, stvari stoje nešto drukčije. Nikada, naime, u robovlasništvu, robovski rad nije sasvim eliminisao rad slobodnih ljudi, kao što je u feudalizmu, pored zavisnih, bilo i slobodnih seljaka. Tržište, nadalje, nije izum kapitalističkog poretka nego samo njegova osnovna karakteristika i pokretačka snaga. Robovski rad bio je samo osnovni oblik rada u robovlasništvu, kao što je vezanost seljaka za zemlju bila osnova ekonomskih i društvenih odnosa u feudalizmu. Ipak, tržište je i u civilizacijama starog sveta imalo tako značajnu ulogu da ga moramo smatrati jednim od činilaca ekonomskog i celokupnog društvenog života.57

Pored osnovnog svojinskog odnosa koji je odlučujuće bojio društvene odnose datog vremena, uvek su manje-više marginalno egzistirale i uticale one forme koje će, u povesnom smislu, tek doći na red kada se za to steknu svi neophodni društveni, ekonomski i tehnički uslovi. Urbanizacija, razmena materijalnih proizvoda i ideja sa Azijom i Amerikom, kao i primena naučnih otkrića u proizvodnji - tri su najznačajnija činioca preobražaja feudalno-agrarnih zajednica Evrope.58 Kada su se

57U Rimskoj imperiji, pošto su iscrpljene sve mogućnosti "stimulisanja" robova i seljaka fizičkom prinudom radi povećavanja prinosa, veliki zemljišni posedi podeljeni su na male parcele koje su davane u zakup bezemljašima. Obema stranama bilo je to u ekonomskom interesu, a višak proizvoda bio je namenjen tržištu. Uopšte je proizvodnja za tržište bila najmoćnija sila u razaranju ekonomskih i političkih autarhija. 58Ekonomske i društvene promene od početka 14. do pred kraj 18. veka značajno su izmenile život većine ljudi. U Evropi i njenim prekomorskim kolonijama razvio se ekonomski sistem bitno različit od do tada preovladavajućih agrarnih društava i kultura. Od mnogih snaga koje su uzajamnim delovanjem preoblikovale evropsku društveno-ekonomsku strukturu, L. Gočak, L. MekKini i E. Pričard navode tri: sve veće značenje grada, sve širi uzajamni promet između Evrope, Azije i Amerike, kao i sve izraženija nastojanja da se tekovine nauke primenjuju na industriju, trgovinu i poljoprivredu. Porast gradova pomogao je da se slomi feudalni poredak a novčana privreda zameni naturalnu, doprineo je porastu specijalizacije u poljoprivredi i uvećavanju broja slobodnih seljaka-zakupnika, što je sa svoje strane podiglo opšti životni standard na selu. Trgovanje, kao zanimanje, usavršeno je zahvaljujući sve boljim metodima plaćanja i prenošenja novca. Pojavile su se banke i finansijske korporacije, karakteristične za kapitalističko društvo. - Louis Gottschalk, Loren C. MacKinney i Earl H. Pritchard, Temelji modernog svijeta, Naprijed, Zagreb, 1974, svezak četvrti, knjiga prva, str. 68.

55

konačno ova tri faktora istorijski i geopolitički spregla, a to je period od 1300. do 1775. godine, definitivno su postavljeni temelji modernog sveta. Političke i industrijske revolucije 18. i 19. veka samo su završni čin složenih procesa stvaranja ekonomskih i socijalnih institucija građanskog društva, započetih u 11. stoleću. U osnovi svih ovih promena je obostrana ekonomska motivisanost učesnika u procesu proizvodnje. Ako je, naime, u robovlasništvu gospodar neposredno bio zainteresovan za povećavanje obima proizvodnje, to nije bio slučaj sa robovima, kao ni sa kmetovima u feudalizmu. Ali su zato slobodni seljaci, koliko god inače bili marginalna društvena grupa, videli svoj ekonomski interes u povećavanju proizvodnje, pa su, u okviru datih mogućnosti, činili sve da poboljšaju tehniku obrade zemlje i povećaju prinose. Zemlja je i ranije davana u zakup bezemljašima i slobodnim seljacima, ali je bilo potrebno mnogo vremena da ta institucija, od koje su obe strane imale koristi, preovlada na prostorima današnje zapadne Evrope. Mnogo pre političkih i industrijskih revolucija, u krilu samog feudalnog sistema, pripremljeni su ekonomski i socijalni uslovi za njegovo rušenje. Kada je zakupnički sistem konačno preovladao, bio je to, u povesnom smislu, kraj feudalno-agrarnog društva. Promene u ekonomskim odnosima dovele su do bitnih promena u samom socijalnom biću. Kao zakupnik se, naime, nije mogao pojaviti ni rob ni kmet nego slobodan čovek, koji nije vezan ni za ličnost gospodara ni za zemlju, i koga opredeljuje njegov vlastiti ekonomski interes. Taj je interes nalagao veću pokretljivost i u ekonomskom i u socijalnom smislu; on je bio pretpostavka proizvodnje za tržište. Umesto vilikacija i autarhičnih privrednih zajednica, koje same zadovoljavaju sve svoje potrebe i u kojima novac ima gotovo simboličnu ulogu, proizvodnja za tržište postaje sada osnovni motiv privređivanja.

Na razvitak gradova i tržišta moramo gledati kao na dve strane jednog istog procesa, koji, međutim, u sebi nosi i razvitak industrije, trgovine, bankarstva, ali i nauke, obrazovanja, umetnosti i kulture uopšte.

7. 2. Počeci kapitalizma

Koncentracija i centralizacija kapitala, kao neophodna pretpostavka kapitalističkog načina proizvodnje, drugim rečima - industrijske proizvodnje za tržište na širokoj osnovi u svim privrednim granama i oblastima, nije ostvarena u zanatstvu, koje toj proizvodnji u tehničkom

56

smislu prethodi.59 To nije neobično ako se setimo da su već u minulim vekovima cehovi, odnosno bratstva stvoreni sa ciljem da zaštite malog i srednjeg zanatliju od unutrašnje i spoljne konkurencije ograničavanjem proizvodnje, utvrđivanjem cena proizvoda i drugim merama. Težeći očuvanju sitne robne proizvodnje na zanatskoj osnovi i sa zanatskim alatom, cehovi su zapravo radili na konzerviranju ekonomskih i društvenih odnosa. Objektivno, oni su bili saveznici feudalaca a ne nove građanske klase koja se formirala. Kapital, neophodan za pokretanje industrijske proizvodnje na širokoj osnovi, došao je sa druge strane; iz trgovine, koju je po prirodi stvari karakterisala velika pokretljivost i visok stepen koncentracije novčanih sredstava. U sukobu zanatske proizvodnje i preduzetništva nestali su cehovi, sitni zanatlija se povukao na rubna područja privrednog života a industriji (tekstila i poljoprivrednih mašina) otvorena su ogromna ekonomska područja Evrope, Azije i Amerike. Za razliku od zanatske radionice, karakteristika industrije je specijalizovani rad, što je dovelo do pojave velikog broja novih zanimanja i to ne samo u materijalnoj proizvodnji već i u drugim oblastima društvenog rada. Industrijska proizvodnja zahtevala je potpuno novu i drugačiju organizaciju rada, u kojoj više niko nije bio majstor svoga zanata koji poznaje radni proces od početka do kraja. Specijalizacija je smanjila veštinu radnika i višestruko povećala brzinu i efikasnost, svodeći radni zadatak na nekoliko jednostavnih operacija. Time je radnik bio prikovan za svoje radno mesto. Zavisnost od gospodara ili zemlje ustupila je mesto vezanosti radnika za radno mesto. Radniku je ostala samo mogućnost slobodne prodaje svoje radne snage na tržištu rada. Sama mogućnost slobodnog izbora hoće li ili ne prodavati svoju radnu snagu, za njega je definitivno bila izgubljena.60

59Ulaganje akumuliranog bogatstva u cilju daljeg dobitka preovladava u svetskoj ekonomiji već nakon 14. veka. - Luj Gočak, Loren MekKini i Erl Pričard, navedeno delo, str. 83.

60Specijalizacija proizvodnje smanjila je veštinu i mogućnost radnika da obavljaju rad u raznim fazama proizvodnog procesa, na račun brzine pojedinih operacija. Industrijska proizvodnja omogućila je veliki porast količine proizvoda i njihovu nižu cenu. Ekonomičnost i sposobnost da se zadovolji sve veća potražnja odlučujuće su uticale na širenje industrijskog rada, najpre u Engleskoj, a onda i u drugim zemljama današnje zapadne Evrope. Konačno pronađeni način maksimalnog ceđenja radne snage imao je, na društvenom planu, teške posledice po život i zdravlje radnika, o čemu svedoče mnogobrojni štrajkovi i pobune. Time su, istovremeno, stvorene pretpostavke za početak sindikalnog organizovanja radnika. - Videti o tome opširnije u navedenom delu L. Gočaka, L. MekKinija i E. Pričarda, str. 83-85.

57

Promene u ekonomskim odnosima, koliko god zaokupljaju našu pažnju, moramo, međutim, posmatrati u svetlu stvaranja jednog potpuno novog, bitno drugačijeg sveta.61 Čitav prethodni društveni život u svim njegovim aspektima, rastavljen je sada na najsitinije delove da bi mogao biti integrisan na novim osnovama. Progres je postao cilj kome ljudi teže zbog njega samog, ne pitajući se zašto i kuda ih to vodi. Ono što je u minulim vremenima išlo jedno pored drugog manje-više nezavisno i nepovezano (proizvodnja, nauka, kultura, obrazovanje),62spregnuto je u jednu silu koja neće poštedeti nikoga i ništa: čovekov svet, svet njegovih duhovnih i moralnih vrednosti, društvene odnose i samu prirodu. Sve mora radikalno da bude promenjeno u ime razvoja. Time se, na jednoj strani, ciljevi čoveka neprestano pomeraju u neko buduće vreme, neprestano mu izmiču, a na drugoj se pojavljuju kao supstitucija, kao zamena ljudskog sveta artificijelnim svetom, odnosno svetom čovekovih proizvoda - prema tome veštačkim svetom. 61Simbolično i bukvalno na kapijama novog sveta stoji mehanički časovnik, koji zauzima počasno mesto u povesti jedinica merenja. Najpre su to bile naprave koje su, već od kraja 14. veka, delile vreme na sate. Razvoj industrijske proizvodnje, saobraćaja, trgovine, ali i astronomije i nauke uopšte, bio je nezamisliv bez usavršavanja merenja vremena i njegovog deljenja na minute i sekunde. "Nisu to bili samo prvi strojevi kojih je izrada iziskivala strogo znanstveno mišljenje i poznavanje svega što je do toga vremena na tom polju učinjeno, nego je te strojeve po prvi puta pokretala nakupljena i pohranjena energija koja se trošila u točno izmjerenim i određenim intervalima... Dnevni su se poslovi mogli sada obavljati točno na minutu, pa čak i na sekundu, dok se prije toga vrijeme mjerilo na jedan sat ili pola sata urama na javnim trgovima i samostanima". - L. Gočak, L. MekKini i E. Pričard, nav. delo, s. 112-113. 62U 17. veku u Evropi započinje proces integrisanja nauke i tehnologije. U industriji tehničari su sve više potiskivali majstore, kao što je fabrički rad potiskivao zanatske radionice. Zanatski alat zamenjuju mašine oko kojih se brinu mehaničari i inženjeri. Tehničke temelje industrijske revolucije 18. stoljeća nisu postavili naučnici nego stručno obrazovani mehaničari. "Baconov san napokon će se ispuniti tek u devetnaestom stoljeću, kad se budu razvili novi izvori energije, nove tehnike i nove vještine, i kad dođe do nove društveno-ekonomske situacije; uspješni brak znanosti i tehnologije, bilo da on donosi dobro ili zlo, dovest će do trajnog savezništva između znanstvenika, inženjera, mehaničara i obrtnika-majstora, a to će savezništvo zdušno pomagati trgovina, cijelo društvo i politička vladavina". - L. Gočak, L. MekKini, E. Pričard, navedeno delo, str. 120. Novo shvatanje uloge nauke u istorijskom smislu će vrlo brzo otvoriti problem koji sve izraženije pritiska i savremenog čoveka: nauka može služiti dobru, ali i zlu. Već je Frensis Bekon pozivao da se nauka učini sredstvom za poboljšavanje društva. Srednjevekovni pojam hrišćanskog bratstva francuski filozofi 18. veka prevode u čovekoljublje i "neotudjiva prava svih ljudi" da razumno menjaju društveni sistem u skladu sa potvrđenim i nepromenjivim prirodnim zakonima. - Isto, str. 211-212.

58

7. 2. 1. Industrijska revolucija

Svođenje industrijske revolucije na prelazak sa zanatskog na mašinski način proizvodnje, predstavljalo bi nedopustivo pojednostavljivanje najznačajnijeg i sveobuhvatnog preokreta u celokupnoj ljudskoj istoriji. Čitav prethodni razvitak čovečanstva bio je priprema za dalekosežne promene u socijalnim odnosima, ekonomskom životu i materijalnoj proizvodnji. Razvoj tehnike i prelazak od alata ka mašinama, od zanatskog prema industrijskom radu - samo je jedna manifestacija bitno drugačijeg poimanja života i potpuno nove organizacije rada. Industrijska revolucija je globalna revolucija koja obuhvata promene socijalnog bića, ekonomskih odnosa i tehnike proizvodnje.

Promene u socijalnom biću mogu se posmatrati sa više aspekata. Najpre treba spomenuti pravne i političke slobode koje su označile kraj dotadašnjih oblika zavisnosti i vezanosti (za ličnost gospodara ili za zemlju), omogućavajući i podstičući do tada nezamislivu socijalnu pokretljivost. Ta je pokretljivost iznutra razorila autarhiju, tu osnovnu karakteristiku dotadašnje organizacije života od porodice do države. Tradicionalne vrednosti i verske dogme povlače se pred novim načelima o materijalnom bogatstvu kao poželjnom cilju; strogost u pogledu izbora sredstava zamenjuju preduzetništvo i aktivizam.

U ekonomskom životu promene se najkraće označavaju kao definitivna pobeda robnonovčane privrede, odnosno proizvodnje za slobodno tržište. Koliko god to bilo tačno, toliko je nedovoljno da ilustruje dubinu i obuhvatnost tektonskih ekonomskih procesa u kojima je ljudska radna snaga roba kao i svaka druga, u kojima se vrednost svake robe ne meri uloženim radom i sredstvima već odnosom ponude i tražnje na tržištu, i u kojima je profit osnovni pokretački motiv kome je sve podređeno - od pojedinačnih sudbina do sudbina klasa, naroda i zemalja.

Značaj tehničkog razvoja leži u tome što je proizvodnja definitivno oslobođena ograničenosti alata i zanatske radionice, na jednoj strani, i majstorstva nadarenih ili bar izvežbanih pojedinaca na drugoj. Dugo i teško naukovanje zamenilo je brzo osposobljavanje za industrijski rad, kao što su veštinu i složenost posla potisnule jednostavne radne operacije. Mašina nije samo preuzela obavljanje operacija koje su dotle bile "privilegija" radnika; ona je bukvalno i simbolično označila završni čin na dugom povesnom putu društvene podele rada. U tehničkom smislu, ona je "prikovala" radnika za radno mesto, u socijalnom mu je oduzela svaku sigurnost i izvesnost, a u

59

ekonomskom je otvorila mogućnost neograničene upotrebe jeftine radne snage, povećavajući konkurenciju među samim radnicima (zaposlenim i nezaposlenim) i uključujući u proizvodnju slabije plaćeni rad žena i dece. Za mnoge generacije radnika tehnički progres nije bio i napredak u onome što se široko i nejasno određuje kao "kvalitet života". Naprotiv. Jer ako je motiv poslodavaca bio da jeftinu radnu snagu zamene jos jeftinijim radom mašina, onda je to neizbežno vodilo daljem obezvređivanju živog ljudskog rada. Rastavljanjem složenih operacija na proste nije samo povećana količina proizvoda, već je snižena cena ljudskog rada i omogućeno još uspešnije "ceđenje" radne snage. Zanatska proizvodnja, kako je poznato, "prirodno" je limitarana ograničenim mogućnostima sredstava za rad (alata) i simboličnim uključivanjem prirodne energije u proizvodnju. Kada je i drugi osnovni predindustrijski oblik proizvodnje (kućna radinost) izgubio trku sa fabrikom (posledice čega su razdvajanje radnika od sredstava za rad i mesta rada od mesta stanovanja), industrijskoj revoluciji ništa više nije stajalo na putu.

Mi polazimo od toga da je industrijska revolucija bila sveobuhvatan tehnički, ekonomski i društveni proces koji je - ponajprije u Velikoj Britaniji - stvorio temelje modernog, kapitalističkog ekonomskog i društvenog uređenja. Tehnika - ekonomija - društvo: te tri riječi bilo bi najbolje izreći u jednom dahu kako se ne bi narušilo njihovo jedinstvo.63

Odvajanje radnika od njihovih jednostavnih kućnih naprava za predenje i tkanje (najpre pamuka a potom i vune), kao i razdvajanje mesta rada od mesta stanovanja, nisu izazvali samo posledice tehničko-

63Grupa autora, Povijest rada, str. 141. Promene u socijalnim odnosima, ekonomskom životu i načinu organizacije proizvodnje najuočljivije su u prvoj zemlji industrijske revolucije - Velikoj Britaniji. Mada je proces prelaska iz predindustrijskog u industrijsko društvo završen tek sredinom 19. veka, čitavih sto godina ranije u ovoj su se zemlji već počele upotrebljavati mašine u proizvodnji materijalnih dobara. U to vreme Velika Britanija je već bila ekonomska velesila s visokorazvijenom, u osnovi već kapitalističkom poljoprivredom čije su karakteristike: zakupničko, odnosno preduzetničko - najamni odnosi, proizvodnja prevashodno za tržište, melioracija, plansko smenjivanje setve različitih kultura, intenzivno stočarstvo. Ako pomislimo da je ovakva poljoprivreda morala imati uporište u odgovarajućoj industrijskoj proizvodnji (poljoprivrednih mašina) i razvijenoj spoljnoj trgovini (za plasman proizvoda), onda ćemo lakše uvideti značaj socijalno - političkih promena za ekonomski napredak, kao i međusobnu uslovljenost različitih privrednih oblasti i grana (str. 144).

60

organizacione prirode. Promene su bile sveobuhvatne i neminovne. Bez njih industrijska revolucija jednostavno ne bi bila moguća. U tehničkom smislu, bilo je neophodno "izvlačenje" radnika iz njihovih kuća i vezivanje za mašinu i njen ritam rada; to je, opet, podrazumevalo strogo utvrđen početak i kraj radnog vremena (za razliku od rada u kući). U ekonomskom pogledu, industrijski radnik više nije imao nikakvih mogućnosti (zbog dužine radnog vremena - najpre 14 potom 12 sati dnevno) da se bavi dopunskim (najčešće poljoprivrednim) delatnostima i tako poveća svoje prihode. Sa socijalnog stanovišta - prekinuta je svaka veza sa selom i seoskim načinom života; industrijski radnik živi u gradu u prenaseljenim četvrtima i radi u gotovo nepodnošljivim uslovima.64 Trebalo je da prođe čitav jedan vek (od 1750. do 1850) da bi bio dovršen proces industrijalizacije, poznat u istoriji kao "Prva industrijska revolucija". U tih sto godina organizacija i shvatanje rada pretrpeli su veće izmene negoli u čitavom prethodnom razvoju. Uvođenje parne mašine u proizvodnju i silno povećanje produktivnosti rada nisu rezultirali poboljšanjem uslova života i rada velike većine stanovništva. Naprotiv. Na početku industrijske revolucije životni standard radnika bio je viši nego ikada ranije (zahvaljujući kućnoj radinosti i poljoprivredi kao dopunskoj delatnosti), ali je taj standard bio viši i u odnosu na decenije koje će tek doći. I poslodavci i radnici imali su čitavo stoleće da nauče svoje uloge. Poslodavci kako da iz radnika izvuku što više živog rada (plaćanjem "po komadu", angažovanjem žena i dece, održavanjem "rezervne armije rada" i na mnoge druge načine stalnog snižavanja cene rada), a radnici kako da se sindikalno organizuju i izbore za desetosatni radni dan, utvrđivanje minimalne cene najamnine i opšte poboljšavanje uslova života i rada. Zakoni o radnim odnosima, kojima se štite osnovna prava radnika, doneti su u engleskom parlamentu uprkos protivljenju većine poslodavaca. Mada

64Industrijska revolucija označila je prekid sa tradicionalnim životnim i radnim navikama i sadržajima. Radno vreme u fabrici bilo je tačno utvrđeno (od 12 do 14-15 sati dnevno), radni ritam određivala je mašina, a odmore poslodavac. Rad kod kuće nosio je u sebi makar i simbolične mogućnosti kreativnog (svesno prerađivanje materije vlastitim rukama i umom), industrijski rad je, po prirodi stvari, uništio svaki stvaralački motiv u pojedincu. Sadržaj rada radnika sastojao se u snabdevanju mašine sirovinom, nadgledanju, upravljanju, otklanjanju kvarova. Neprekidan i ravnomeran rad mašine zahtevao je stalnu koncentraciju i beskrajno ponavljanje jednih istih manuelnih pokreta u bučnoj, zagušljivoj i slabo osvetljenoj radnoj sredini. Disciplina, podređenost i prilagodljivost bili su stoga važniji od obrazovanja i talenta. - Videti opširnije u: Grupa autora, Povijest rada, str. 151-153. Videti takođe: Fridrih Engels, Položaj radničke klase u Engleskoj, MED, Drugi tom, Institut za izučavanje radničkog pokreta - Prosveta, Beograd, 1968, str. 282-283.

61

mnogi od tih zakona dugo nisu primenjivani ili su primenjivani uz velike otpore, bio je to značajan korak napred ne samo za tadašnje već i buduće generacije radnika; osvojena prava, kao i svaka druga civilizacijska tekovina, više se nisu mogla dovoditi u pitanje. Dovršavanje procesa industrijalizacije značilo je, istovremeno, socijalno - ekonomsko uobličavanje dve osnovne klase, definisanje odnosa među njima (pravila parlamentarne i vanparlamentarne borbe, pravo na štrajk, na političko organizovanje i drugo) i usvajanje standarda života i rada ispod kojih se nije moglo ići i koja nisu smela biti dovođena u pitanje. Još jednom se pokazalo da napredak u "kvalitetu života" i poboljšavanju uslova rada nije puka posledica organizacionih i tehničkih usavršavanja proizvodnog procesa, nego rezultat uporne i organizovane borbe ugnjetenih. To, naravno, neće, niti može, ukinuti eksploataciju utemeljenu na privatnosvojinskim odnosima, već će je samo "naterati" da se iznova javlja u novim, uvek rafiniranijim, oblicima.65

7. 2. 2. Promene u poljoprivredi

Koliko je Velika Britanija paradigma industrijske revolucije, toliko je Pruska isto to u procesu industrijalizacije agrarne privrede. Eksproprijacija seljaka i njihovo pretapanje u gradski, industrijski proletarijat - onako kako se to dogodilo u Engleskoj - u Pruskoj se nisu ponovili. Preobražaji podstaknuti industrijskom revolucijom ne samo što nisu uništili poljoprivrednu proizvodnju već su odlučujuće doprineli industrijalizaciji agrarne privrede. Uzroke tome treba tražiti u poslovičnom nemačkom tradicionalizmu i konzervativizmu, na kojima je ostvaren savez seoskog plemstva i slobodnih seljaka.66 U poljoprivredi su se, svejedno, dogodile 65Socijalni odnosi u savremenom društvu ne mogu biti shvaćeni bez ispitivanja svojinskih odnosa. Životne prilike pojedinaca, opšti obrasci ekonomske i društvene nejednakosti, institucije, kultura i ideologija u savremenim zapadnim društvima - sve to odražava fundamentalne karakteristike institucije privatne svojine i neravnomerne raspodele proizvodnih bogatstava... Pravo na svojinu uvek je pravo protiv drugih ljudi...svojina utvrđuje odnose superiornosti i inferiornosti, običaje i osećanja koji je okružuju, obezbeđujući mnoge od najvažnijih elemenata u ... socijalnom poretku. Svojina određuje bazične interese i konsekventne konture okvira saradnje i pozicije koji strukturiraju društvo. - Brian Elliott and David McCrone, The City, Patterns of domination and conflikt, Macmillan Press, London, 1982, str. 97.66Ekonomskim osvješćivanjem seljaka i njihovim postepenim prelaskom u status tako reći "srednjestaleškog" agrarnog proizvođača koji radi s intenzivnim ulaganjima kapitala i orijentiran je prema tržištu, stvoreni su temelji za savez vlasnika plemićkih imanja i

62

velike promene, ali one nisu dotakle vladajuće svojinske odnose na selu. Te su se promene, pre svega, ticale sve većeg ulaganja kapitala u agrarnu proizvodnju, značajnog poboljšavanja proizvodne tehnike, odnosno tehnike obrade zemlje, kao i donošenja odgovarajućih pravnih propisa kojima se regulišu odnosi u agraru i (u manjoj meri) radni odnosi. Društveno i ekonomsko raslojavanje nije, naravno, moglo da zaobiđe ni prusko selo, ali se ovaj proces odigravao unutar agrarne proizvodnje, što je za posledicu imalo, na jednoj strani, uvećavanje zemljišnih poseda, a na drugoj - stvaranje seoskog proletarijata.67

Što se tiče promena na pruskom selu izazvanih industrijskom revolucijom, u najkraćem se može reći da priroda poljoprivredne proizvodnje nije dopustila onakvo mrvljenje rada i usku specijalizaciju, kako se to dogodilo u fabrici. Prirodni ritmovi, radni prostor, samostalnost seljaka (bar onih koji su opstali) - sve je to sačuvalo agrar, koji je od industrijske revolucije uzeo samo ono što ga je unapređivalo.68

7. 3. Socijalno-ekonomske prilike u Srbiji 19. veka

7. 3. 1. Predrevolucionarno razdoblje

Temelji društva tržišne privrede i građanske demokratije postavljani su u Evropi od 11. do 13. veka postepenim napuštanjem autarhične poljoprivredne proizvodnje, uspostavljanjem zakupničkih odnosa u agraru, specijalizacijom u zanatstvu, razvojem tehničkih sredstava rada i naglim širenjem trgovine. Eksproprijacija poljoprivrednog zemljišta i prelazak

seljačkih gospodarstava, savez velikih i malih poljoprivrednika. Za njemačku socijalnu povijest to je imalo dalekosežne posljedice, jer je na osnovi tog saveza tek postalo moguće poljoprivredne krajeve zaštititi od utjecaja liberalne ili socijalne demokracije, a regije su mogle postati bastionima konzervativne politike. - Grupa autora, Povijest rada, str. 186. 67Iako, po tvrđenju autora Povijesti rada, taj proces nije doveo do definisanja seoskog proletarijata (onako kako se to dogodilo u industriji), ipak i oni sami navode četiri socijalna sloja seoske sirotinje: sluge, radnike angažovane fiksnim ugovorima na najmanje godinu dana, slobodne radnike i sezonske ili putujuće radnike. Radni odnos ovih težaka je mešavina naturalnog i robnonovčanog ekonomskog sistema; feudalnog iz koga izrastaju i kapitalističkog u koji uranjaju. Nije samo kuriozitet podatak da je nemačka agrarna privreda, zbog manjka radne snage na selu, već početkom 20. veka zapošljavala oko 400.000 stranih radnika (najviše Poljaka). - Videti opširnije na stranama 189, 194-197.68Grupa autora, Povijest rada, str. 201-202.

63

seoske sirotinje u gradove i industriju završeni su uglavnom svuda u Evropi mnogo pre nego što će se u Srbiji na samom početku 19. stoleća podići ustanak. Razvitak gradova, industrije i trgovine, ma koliko značajan sam po sebi, bio je, takođe, pretpostavka razvitka jedne nove, bitno drugačije, civilizacije i kulture.

Ovi civilizacijski tokovi u dugom razdoblju od preko četiristo godina nisu ni dotakli Srbiju. U gradovima su živeli gotovo isključivo Turci, prepuštajući sela i lokalnu samoupravu seljacima. Svetozar Markovic navodi patrijarhalnu zadrugu i seosku opštinu kao dve osnovne, bolje reći jedine, ustanove u kojima i kojima je narod prikupljao svoj razbijeni život i odupirao se vlastodršcima; zadruga je bila ekonomska a opština politička institucija. Klasičan feudalni odnos mogao je ostati nepromenjen vekovima, zahvaljujući možda najviše činjenici da su dve klase, feudalaca i seljaka, pripadale dvema kulturama, nacijama, religijama i filozofijama života. Koliko god to izgledalo protivrečno, stabilnost takvog sistema počivala je upravo na podeli životnih sfera (grada i sela) između osvajača i pokorenih. Prepuštajući lokalnu samoupravu srpskom seljaštvu i pažljivo odmeravajući dažbine, Turci su mudro čuvali svoju vlast.69 Porodična zadruga kao ekonomska institucija bila je autarhična društvena grupa, zasnovana na zajedničkoj svojini i proizvodnji za vlastite potrebe. Obaveze članova zadruge, koje je utvrđivao njen starešina, proisticale su, na jednoj strani, iz prirodne podele rada, a, na drugoj, iz same prirode patrijarhalnih odnosa. Osnovno pravilo srednjovekovne Srbije, utvrđeno još Dušanovim zakonikom, da zemlja pripada onome ko je obrađuje, predstavljalo je materijalni fundament očuvanja jedinstva zadruge. Niko, pa ni starešina, nije mogao samostalno raspolagati ma kojim delom zajedničke svojine, niti je mogao sticati neku svoju imovinu; sve je bilo zajedničko sem predmeta za ličnu upotrebu. Samo dogovorom svih odraslih članova, zemlja se mogla prodavati i kupovati. Komunizam zadružnog života ogledao se u praktično primenjivanom načelu da svako doprinosi uvećanju blagostanja zadruge prema vlastitim mogućnostima, a za uzvrat dobija prema svojim potrebama, koje se, međutim, utvrđuju zajednički. 69Danak se uzimao u raznim formama: u vidu kuluka (seljaci su morali da rade na pašinom imanju i do sto dana u godini), u sirovim proizvodima, u novcu. Te su dažbine bile teške ali ipak nisu prelazile egzistencijalni minimum. Prepuštajući lokalnu samoupravu selu i seljacima, turske vlasti su, na jednoj strani, sačuvale njihovu ekonomsku motivisanost, a na drugoj oslobodili sebe teških obaveza političke i vojne kontrole. - O tome opširnije u : Svetozar Markovic, Srbija na Istoku, Gradina, Niš, 1972, fototipsko izdanje Srpske narodne zadružne štamparije u Novom Sadu, 1872, str. 5-8.

64

Zajedništvo koje prevazilazi okvire porodične zadruge, ali ne i opštine, manifestuje se u različitim oblicima kolektivnog rada članova dve ili više zadruga. Marković navodi četiri takva oblika: mobu, pozajmicu, spreg i bačijanje. Kao što zadrugari saglasno odlučuju o svim pitanjima života i rada unutar svog nukleusa, tako sve zadruge to čine u okviru seoske opštine. Opštinska svojina, koja predstavlja zajednički zemljišni fond, može biti prodata ili ustupljena seoskom proletarijatu na korišćenje tek saglasnošću svih zadruga.

7. 3. 2. Postrevolucionarno razdoblje

Oslobođenjem od turske vlasti započeo je u Srbiji proces dubokih socijalno-ekonomskih promena koji neće poštedeti nijednu instituciju, nijedan oblik rada. Porodična zadruga i seoska opština - te dve ustanove bez kojih ne bi bio moguć biološki i kulturni opstanak naroda u tako dugom periodu ropstva - bile su skoro potpuno razorene za samo nekoliko decenija. U gradovima se počela formirati "klasa varošana" od vođa narodne revolucije, trgovaca, činovnika i zanatlija. Najtvrđi zakon da zemlja pripada onima koji je obrađuju (ustanovljen još Dušanovim zakonikom), poštovan vekovima, izgubio je sada svako značenje. Do revolucije zemlja se mogla prodavati, kupovati ili deliti samo dogovorom svih odraslih članova zadruge. Ako bi se neki član zadruge jednostrano odlučio za napuštanje zajednice i bavljenje nekim drugim poslom (na primer, zanatstvom), gubio je time sva prava na zemlju i prihode od nje, sve dok se, eventualno, ne bi vratio zadruzi. Sada su, međutim, centrifugalne sile razorile porodičnu zadrugu iznutra. Svaki član koji je znao neki zanat, ili se odlučio za bavljenje trgovinom odnosno prihvatio nekog činovničkog posla, napuštao je zadrugu odnoseći svoj deo sa sobom.

Kućna radinost i zanatstvo - dve jedine privredne delatnosti izvan agrara - povlačile su se pred jeftinijim uvoznim industrijskim proizvodima. U vreme kada je u Evropi okončana industrijska revolucija, a to je sredina 19. veka, u Srbiji je tek započeo proces socijalnog raslojavanja, formiranja društvenih klasa i okretanja ka industrijskoj proizvodnji. A tek je predstojala eksproprijacija seljaka, dok o formiranju radničke klase, njenih sindikata i drugih tekovina (kao što su, na primer, standardi života i rada, političke i

65

ekonomske slobode, zaštita prava radnika) nema smisla govoriti u uslovima "uvezene" industrije i bukvalne rasprodaje nacionalnog bogatstva.70

Bilo je istorijski neminovno da porodična zadruga i seoska opština izgube onu vitalnu ulogu očuvanja nacionalnog bića u novonastalim uslovima nacionalnog i socijalnog oslobođenja. Sem težnje za slobodom, u Srbiji, međutim, nije bilo nikakve druge osnove (civilizacijske, materijalne, kulturne) za izvođenje građanske revolucije. Propadanju autarhične privrede i zanata nije sledila industrijska revolucija; trgovački kapital nije, kao na Zapadu, ulagan u materijalnu proizvodnju. Mogućnosti zarade bile su mnogo povoljnije u samoj trgovini robom (uvozno-izvozni poslovi) i novcem (visoke kamate). Čak i ako pođemo od pretpostavke da je u Srbiji posle oslobođenja mogla uslediti industrijska revolucija, onako kako se odigrala u Evropi, istorijsko zakašnjenje od nekoliko vekova ne može se ignorisati. Podela sveta na interesne sfere, međunarodna podela rada i raspodela međunarodnog tržišta već su bili završeni.

Sloboda rada i sloboda nadmetanja, koja je u prvi mah išla na to da oslobodi privrednika od sviju monopolija i privilegija izgubila je... svoj prvobitni značaj. Ove slobode počele su sada služiti samo pojedinim kapitalistima da potčine rad kapitalu, da uguše slobodu rada i da povrate monopoliju. I u ono vreme kad se u svoj Evropi započinjala propoved novih načela: dogovor mesto nadmetanja, uzajamnost mesto borbe, organizacija rada mesto grabeža kapitalista, u to vreme Srbija je učila otrcane ćiftinske teorije ekonomske.71

70Sa razvitkom bogatstva u gradovima, rasla je glad za luksuznim potrebama, čemu je doprineo i uticaj stranaca koji su u Srbiji (sa uglavnom nepismenim stanovništvom) obavljali razne stručne i činovničke poslove. Domaća proizvodnja (poljoprivreda, kućna radinost i zanatstvo) nije više mogla da zadovolji sve veće potrebe gradova. Povećan uvoz stranih proizvoda bio je moguć samo još većim izvozom domaćih poljoprivrednih proizvoda i sirovina, u uslovima u kojima porodična zadruga nestaje a dažbine nove države postaju sve veće. U ruke činovnika i trgovaca prelazi sve veći deo narodnog bogatstva. Kako S. Marković kaže, u Srbiji se vršilo i izvršilo za mnogo kraće vreme ono što se već dogodilo na zapadu: bogatstvo naroda, proizvod rada celog naroda, prelazi neprestano u ruke jedne klase - varošana, one klase koja neposredno ne proizvodi već samo dobija proizvode u zamenu za svoje usluge - prave ili uobražene - učinjene narodu. - Svetozar Marković, navedeno delo, str. 102-103. 71Svetozar Marković, navedeno delo, str. 129-130.

66

Izostajanje industrijske revolucije u Srbiji 19. veka nije pitanje pogrešnog izbora nego objektivnih istorijskih mogućnosti. Samo nacionalno i socijalno oslobođenje (mada ovo drugo mora ostati pod znakom pitanja) nisu bili dovoljna osnova za jedan tako radikalan preokret. Prisetimo se svih onih procesa u Evropi počev od 11. veka, procesa koji su značili postepeno uvođenje tržišnih zakonitosti u privredni život i drugačiju organizaciju proizvodnje (uz sve češću primenu naučnih otkrića u industriji), izgrađivanje sve viših standarda života i rada, klasno osvešćivanje i povezivanje radnika, te sazrevanje svesti o neminovnosti kooperacije svih društvenih snaga u ostvarivanju nacionalnih, klasnih, građanskih i ličnih interesa. Do tih civilizacijskih i kulturnih tekovina Evropa je došla posle nekoliko vekova teških socijalnih trvenja, nacionalnih ratova, verske netolerancije i industrijskih revolucija. To je bio dovoljno dug period da svaka klasa, svaki društveni sloj, svaki pojedinac, razviju svest o vlastitim i tuđim interesima, međusobno utvrde pravila ponašanja i nauče svoje uloge.

67

8. SAVREMENO INDUSTRIJSKO DRUŠTVO

Od prve industrijske revolucije prošlo je tek nešto više od dva veka, a u tih su se dvesta godina dogodile tako značajne promene u sferi rada da se, uprkos nezapamćenom tehničkom napretku,72 moramo sa zebnjom zapitati kuda nas sve to vodi. Parnoj mašini sledila je široka upotreba električne struje u svim oblastima društvenog života i rada ("Druga industrijska revolucija"), potom je na red došla atomska, odnosno nuklearna energija. Kao rezultat dugog povesnog razvoja, na Zemlji su stvorena sredstva masovne proizvodnje i totalnog razaranja svega postignutog. Da li je to pitanje nesrećnog sticaja okolnosti, pogrešnog izbora ili zakonomerni rezultat čovekovog osvajačkog pohoda na prirodu i pohoda kapitala na čovekov svet? Društvena podela rada, započeta u detinjstvu čovečanstva na prirodnoj (fiziološkoj) osnovi, dostigla je u ovo naše vreme krajnju tačku svog istorijskog kretanja. Ljudski rad je, ne samo u industriji, rastavljen na najjednostavnije operacije (Fridman, "razmrvljeni rad"), svedočeći o univerzalnoj dezintegraciji čoveka i svetskoj integraciji kapitala. Šta nam donose mikroelektronska i informatička revolucija, i kakvi će biti mesto i uloga rada u postindustrijskom društvu? Da li se možemo odreći tehničkog

72Autori Povijesti rada pridružuju se sve brojnijim shvatanjima o spornom karakteru pojma "napredak". Tehnički napredak nije iz osnova niti sam po sebi poboljšao radne uslove, nego je, pre svega, izazvao promenu težišta u zahtevima koje su poslodavci postavljali radnicima saglasno novoj, industrijskoj organizaciji rada. Na socijalno - ekonomskom planu, povećana produktivnost rada, koju je bilo moguće ostvariti strogim disciplinovanjem radnika, intenziviranjem rada i pojednostavljivanjem (monotonijom) radnih operacija, u prvom redu je koristila vlasnicima proizvodnih sredstava a ne radnicima. Bez obzira na porast životnog standarda (i cenu koja je za to plaćena), ipak su radnici, u poređenju sa drugim kategorijama stanovništva, zakinuti u pogledu dohotka, obrazovanja, stambenih prilika, zdravstvenih uslova i dužine životnog veka. Stoga se neizbežno postavlja pitanje nije li progres (omogućen porastom produktivnosti rada i mukotrpnom socijalnom borbom radnika) zapravo samo kvantifikovani napredak koji ništa ne dodaje ali zato mnogo uzima onome što se naziva "kvalitetom života", i to najviše onima na kojima počiva materijalna proizvodnja. - Grupa autora, Povijest rada, str. 310.

68

napretka i da li uopšte ima više smisla tako postavljati pitanja, ili se ona moraju drugačije formulisati?

Silan razvitak nauke i tehnike, porast ljudske obaveštenosti i znanja - nisu dali odgovor ni na jedno bitno pitanje smisla čovekove egzistencije i njegovog radnog angažmana. Industrijski je razvitak pokazao, bolje nego ijedan drugi period u istoriji čovečanstva, da oslobađanje od jednih stvara nove oblike zavisnosti. Ljudska vrsta je jedini poznati oblik života koji se mora (tehnički) razvijati da bi uopšte preživeo i opstao. Da paradoks bude potpun, istiskivanje živog ljudskog rada iz proizvodnje je nezaustavljiv proces, kao što je to i porast obrazovanja; sve više je visokoobrazovanih ljudi bez ikakvih izgleda da se uključe u svet rada na onim radnim mestima koja odgovaraju njihovim kvalifikacijama, ili da čak uopšte nađu bilo kakav posao.73 Savremenu industrijsku proizvodnju karakterišu obilje i oskudica; obilje visokokvalitetnih proizvoda i oskudica radnih mesta. U artificijelnom svetu koji čovek stvara za njega samog ima sve manje mesta; on više nije gospodar nego izvršilac, bez obzira da li imamo na umu poslodavca ili radnika. Među njima postoji, naravno, razlika u socijalno-ekonomskom statusu, ali u ontološkom ne. I jedan i drugi su zarobljenici novih božanstava koja upravljaju našim životima.

73U uslovima brzog prodora novih tehnologija, i pored svih mera organizovane, socijalne države, budućnost donosi perspektivu ne širenja, već sužavanja polja tradicionalnog angažovanja "živog rada". - Brana Marković, Nove tehnologije i nezaposlenost, Socijalizam, Beograd, 1989, broj 3, str. 80. Čarls Hendi piše da su novi načini rada, nove tehnologije i novi stavovi prema radu, podsticaji tihe revolucije reorganizacije rada u fabrikama, trgovinama, kancelarijama i bankama. Miljama duga fabrika ili bezbrojne kancelarije za armiju ljudi - jednog će dana biti samo uspomena na jednu staru civilizaciju. Neće više biti potrebno skupljati armiju ljudi zajedno na jednom mestu da bi se ostvarila određena količina rada. Automatizacija, sve pametnije i pametnije mašine traže vodove ljudi a ne bataljone. Komunikaciona revolucija znači da ti vodovi ne moraju da budu jedni kraj drugih da bi međusobno sarađivali. - Charles Handy, The Future of Work, A Guide to a Changing Society, Basil Blackwell, New York, 1985, str. 68.

69

9. PROGRES I STVARALAŠTVO

Dok se u ovo naše vreme, više nego ikada ranije, pojavljuju nove teorije o nastanku prirode i čoveka, koje, uz već klasična tumačenja teološke, prirodno-naučne i filozofske antropologije, pokušavaju da dokuče nedokučivo - dotle nema nikoga razumnog, bez obzira kojoj konfesiji ili ideologiji pripada, ko bi porekao da je svet u kome živimo, bio on dobar ili loš, svet stvoren ljudskim radom. Generacijama ljudi, uključujući i sadašnju, nije u tom pogledu ostavljena nikakva mogućnost izbora; mi se sada ne možemo odreći tehničke civilizacije i na njoj podizane kulture (zašto bismo?). Ono na šta se svodi naš izbor je pitanje: Da li je moguće pomirenje sveta prirode i sveta ljudi, da li su realne nade u mogućnost koegzistencije između prirode i prirodno - neprirodnog čovekovog sveta?

Odgovor na postavljeno pitanje uzalud ćemo tražiti u hipotetčkoj budućnosti čovečanstva. Bavljenje pretpostavkama o onome što se najverovatnije nikada neće dogoditi (naročito ne baš onako kako smo mi to zamislili) nije poučno, ali može biti zabavno jer se mašti pušta na volju i ništa se ne mora (niti uostalom može) dokazivati. Ne ostaje nam, prema tome, ništa drugo, nego da odgovore na sve brojnija pitanja o našoj budućnosti (kada ne bismo postavljali pitanja, bili bismo lišeni svih briga) potražimo u našoj prošlosti.

Istraživanje prošlosti ne pruža, nažalost, jednoznačne odgovore. Na razvitak civilizacije i kulture, a posebno na naučno-tehnički progres, više ne smemo gledati (ako smo to ikada činili) kao na neprekidno i jednosmerno uzdizanje od nižeg ka višem, od manje ka više ljudskosti. Progres je toliko očigledan da ga je izlišno dokazivati (naročito u oblasti industrijskog rada, nauke i tehnologije, saobraćaja i komunikacija), ali je, takođe, sve vidljivije i nazadovanje koje se najpre ogleda u sve opasnijem odizanju čoveka od njegove prirodne osnove i smeštanju u artificijelni svet u kome on samo obavlja određene funkcije. Ekonomski i tehnički superioran čovek današnjice u odnosu na svog pretka nije nadmoćan ni u jednoj oblasti koja tvori autentični čovekov svet; on, najpre, nije biološki sposobniji niti je kulturno napredniji, odnosno moralno bolji. Najzad, da li bi iko smeo da

70

tvrdi (i da li bi uopšte mogao da dokaže) da savremeni čovek potencijalno nosi veće mogućnosti stvaralačke imaginacije u odnosu na svog pretka?

Šta nam je, onda, doneo razvoj? Gradove, pismenost, obrazovanje, nauku, tehnologiju, konvencije, zakone i institucije. Ljudi su stvorili ono čega u prirodi nije bilo i što sama svemoćna priroda nije mogla (ili nije htela) da stvori. Uporedo sa napredovanjem, koje se i egzaktno može posmatrati zahvaljujući sačuvanim istorijskim spomenicima i dokumentima, svet se kretao i u suprotnom smeru, i to ne samo u prenosnom, figurativnom smislu, već i u realnim društvenim odnosima. Oslobađanje robova bilo je nesumnjivo veliki povesni uspeh, ali šta mu je sledilo? Vezivanje seljaka za zemlju, čvršće i sigurnije nego li kako je do tada bilo samo za ličnost gospodara. Pravne i političke slobode - ta najveća tekovina buržoaskih revolucija bile su neophodna pretpostavka istorijski novih, efikasnijih, oblika eksploatacije i samoeksploatacije od svih do tada poznatih (temeljenih uglavnom na neposrednoj fizičkoj prinudi).

Neprekidno poboljšavanje uslova života i rada sve većeg broja ljudi, te dostignut visok standard naročito u razvijenim zemljama, jesu važne istorijske tekovine. Čak i ako zaboravimo po koju cenu je to ostvareno, moramo se makar prisetiti (a to nam neće biti teško) po koju se cenu taj standard održava. Otkrića u medicini oslobodila su čovečanstvo mnogih teških epidemija, ali su se, začudo, pojavile nove bolesti (zavisnosti). Ovakvih primera ima u svakoj oblasti društvenog života i rada; svaki napredak značio je istovremeno i nepovratno napuštanje ili gubljenje bar jedne prirodne mogućnosti, jednog instinkta. To je uvek bila najmanja cena koja se morala platiti za prevođenje prirodnog u društveno.

Najzad, bilo bi licemerno ne postaviti pitanje zašto nama treba rad, ako i poželjni razvoj događaja (dakle, izbegavanje katastrofa i akcidenata svake vrste) neizbežno vodi u jedan visokoorganizovani svet uređaja bez kojih će život čoveka (i rad - kojeg li paradoksa) biti nezamisliv? Da li je to udes čoveka zbog same suštine rada ili je u povesnom hodu izabran pogrešan put, pogrešna mogućnost? Patetična pitanja mogu se postavljati unedogled, pa je zato bolje zaustaviti se ovde. Ne, nije napravljen nikakav pogrešan izbor. Išli smo putem kojim smo morali ići. Toliko drugačiji od ostalih oblika života, da bismo uopšte preživeli bilo je neophodno da stvorimo tehničku civilizaciju. Naša moćna kultura izraz je naše nemoći da budemo samo prirodna bića. Rad koji nas je promenio ali nas nije učinio i boljim, rad kojim smo izvršili tako značajne promene u prirodi (značajne sa našeg - beznačajne sa stanovišta prirode), završava u ovo naše vreme svoju povesnu misiju. Postindustrijsko društvo, ponegde već ostvareno ponegde na obzorju, neminovno će redefinisati prirodu, mesto i ulogu rada u životu

71

čoveka i ljudske zajednice. Na planeti Zemlji sve je više obrazovanih i radno sposobnih, a posla ima sve manje. I sve će ga manje biti. Civilizacija rada, koja je postavila progres kao svoj glavni cilj, suočava se u naše vreme sa apsurdom da već uloženi rad dovodi u pitanje svaki budući rad. Ni profit ni progres, drugim rečima, ma koliko u svoje vreme bili snažni pokretački motivi, nisu danas dovoljni da sačuvaju, da "spasu" rad. Baš to svojstvo, imanentno samoj suštini rada, naime svrha, cilj rada neizbežno i u krajnjoj konsekvenci nameće pitanja o smislu ljudskog angažovanja i bitisanja uopšte. Kosmičku harmoniju narušila je, koliko nam je poznato, do sada samo ljudska vrsta, koja jedina i zna o svojoj (kao i svakoj drugoj) rodnoj smrtnosti. Stoga je rad tu trebalo da bude panaceja, čarobni lek protiv svih bolesti, pa čak i onih koje smo sami stvorili. U perspektivi teološke antropologije rad je sredstvo spasenja (doduše tek na onom svetu), prirodno-naučna antropologija počiva na mitu o homo sapiensu - biću nadmoćnom nad svim ostalim živim bićima (zato jer je uman), marksistička teorija čoveka i društva postavlja kao krajnji cilj kome ljudi treba da teže humanizovanje prirode. Pošto radni proces podrazumeva sukcesiju i trajanje, homo faber više nije u stanju da svet oko sebe i samog sebe posmatra kao deo jedinstvenog i opšteg kosmičkog događanja. On je čovek koji postavlja ciljeve, od jednog do drugog radnog procesa, on ide iz jednog u drugo opredmećivanje; njegov život je definitivno i neopozivo podeljen na detinjstvo i mladost u koje ne može da se vrati, zrelo doba u kome ne može da se zadrži, i starost i smrt koje ne može da izbegne. Sva ta pitanja, koja nemaju nikakav stvarni smisao (konačnog i beskonačnog, života i smrti itd.), pitanja su proistekla iz rada. Sve su to pitanja koja će sa tragičnom ozbiljnošću zaokupljati čovekovu pažnju, dok god on bude zarobljenik sopstvene uobrazilje o sebi kao posvećenom biću koje stremi u budućnost da otkrije poslednju suštinu stvari, umesto da svoje ljudske i ekumenske zadatake projektuje u ono što jeste i kako jeste. Pomirenje sa prirodom (u interesu samog čoveka) ne može se ostvariti ni radom niti se može ostaviti za neko buduće vreme. Zašto je to tako? Zato što rad ne može a da ne proizvodi ono čega u prirodi nema niti ga je bilo (tzv. luksuzne potrebe), gonjen jasnom idejom profita i sve zamagljenijom idejom naučno-tehničkog progresa.74 Kao što

74U materijalnoj proizvodnji neposredno se iskazuje zamena tradicije napretkom, a taj isti proces zamene mnogo je sporiji i manje očigledan u oblasti duhovnog života i često ima samo simbolička, metaforska i mitološka značenja. Zbog toga je u materijalnoj proizvodnji više nego u duhovnoj proizvodnji vidljivo prožimanje i međudelovanje tradicije i napretka/razvoja. - Veselin Ilić, Rad kao kultura, Vuk Karadžić, Beograd, 1984, str. 111.

72

čovek, to prirodno-neprirodno biće izrasta iz divljine, koju hoće da "humanizuje" svojim radom, tako stvaralaštvo izrasta iz rada, koga, međutim, prevazilazi kao jedina čovekova uteha i nada. Motivi za rad plod su pritisaka materijalnih i spoljašnjih nužnosti; još uvek je rad ponajpre sredstvo da se ostvare ciljevi izvan njega samoga; on ima svoju cenu (jer je roba), dužinu i svrhu trajanja, načine organizovanja. Društvenost je bitna odlika rada (društveni karakter proizvodnje), a uniformnost (u pogledu kvaliteta, cene, dizajna, funkcije) bitna pretpostavka opšteusvojenih standarda. Ukoliko se više priklanja društvenosti i uniformnosti, utoliko je umetničko delo manje umetničko. Kao oblik rada, stvaralaštvo izrasta (iz) i nadilazi svaku radnu aktivnost. Ono nije, za razliku od rada, kretanje poznatim, dobro proverenim, putevima (što se pokazalo kao dobro treba primenjivati, dok se ne pronađe bolji način), nego je bežanje od utrtih puteva. Gotovo je besmisleno govoriti o društvenom karakteru stvaralaštva, onako kao se to čini kada je reč o radu (primeri kolektivnog stvaralaštva toliko su retki da samo potvrđuju njegovu posebnost, autentičnost i neponovljivost). Cena umetničkog dela nema nikakve, pa čak ni posredne, veze sa utrošenim materijalom i vremenom. Najzad, mogućnost profita ne može povećati stvaralačku imaginaciju umetnika. Naprotiv, najčešće je umanjuje.

Trenutak je da se na samom kraju postavi i pitanje o odnosu naučno-tehničkog progresa (tog istorijskog rezultata društvene podele rada započete u detinjstvu čovečanstva) i stvaralaštva.75 Umetničko stvaralaštvo ne

75O problemu odnosa naučno-tehničkog progresa i stvaralaštva videti: Zbornik radova Umetnost i progres, Književne novine, Beograd, 1988. god. Tako, na primer, Milan Damnjanović u tekstu Da li je legitimna upotreba pojma "napredak" u umetnosti, najpre upozorava na prosvetiteljski karakter ideje napretka u umetnosti (i prelaska mythosa u logos). Damnjanović naglašava da je umetnost po delu u različitim epohama nešto drugo po biću, a ne nešto bolje ili gore po vrednosti..." Istorijski interes istorije kao nauke mora se povući pred bitnim povesnim interesom zbivanja umetnosti, kao što se momenat u istorijskom razvoju umetnosti mora povući pred povesnim trenutkom dela kao funkcije večnosti..." Drugim rečima, istorija je posebna nauka (o umetnosti, radu itd), a povest je zbivanje (umetnosti, rada itd). - Str. 5-8. Najjednostavniji primer razlikovanja industrijskog rada i umetničkog stvaralaštva pruža Zdravko Radman u tekstu Proces, povijest i progres umjetnosti. On, naime, podseća da se o umetničkom stvaranju govori kao o jednokratnom, neponovljivom činu koji je, dosledno tome, bez-vremen ili izvan-vremen, odnosno koji nadilazi vreme i zapravo se na njega ne obazire. - Str. 21. Prema shvatanju Mirka Zurovca, umetnost je i večna i istorijska kategorija; ona je jedina čovekova delatnost kojoj je uspelo da usred vremena ostvari bezvremeno postojanje. "Zato doista izgleda da je već prva umjetnost išla do dna budućnosti"... zato i možemo reći da umetnost (mada istorijska kategorija) u bitnom smislu ne poznaje progres. - M.

73

priznaje progres, niti naučna otkrića imaju u tome iole značajniju ulogu. Umetnička dela nisu bolja, vrednija, savršenija, samim tim što su nastala u kasnijim istorijskim epohama; ona su samo drugačija. Koliko god smo mi ljudi, zahvaljujući radu, spoznali trodimenzionalnost vremena, toliko je stvaralaštvo (koje nastaje u određenom vremenu) nad-vremeno, jer pripada celom ljudskom rodu, bez obzira na istorijske, geopolitičke, kulturne razlike. Rad je razbio jedinstveni društveni život; stvaralaštvo (pokretano samo unutrašnjim motivima i porivima u čoveku, kao pobuna protiv etabliranog poretka stvari i glorifikovanog rada) hoće da ponovo stvori osećanje jedinstva života. Ne u pogledu na hipotetičku budućnost čovečanstva, niti samo čovečanstva, već života samog.

Zurovac, Istorijska kategorija bez progresa, str. 45. Videti takođe: Ernst Bloch, Tibingenski uvod u filozofiju, Nolit, Beograd, 1966, str. 138-143. L. F. Iljičev u svom delu Filozofija i naučni progres, Odeljak: Pitanja naučnog i tehničkog progresa, povlači razliku između naučno-tehničkog i socijalnog progresa, što nikako ne znači da on ova dva procesa posmatra kao uzajamno isključujuća, a to se vidi i iz naslova u kome govori o novim tendencijama u razvitku tehnike.- L. F. Iljičev, navedeno delo, Nauka, Moskva, 1977, str. 40-76.

74

LITERATURA

AUBOYER, Jeannine: INDIJA (DO OSMOG STOLJEĆA), "Naprijed", Zagreb, 1979.

BROWN, David; HARRISON, Michael: A SOCIOLOGY OF INDUSTRIALISATION, "The Macmillan Press LTD", London and Basingstoke, 1983.

CARCOPINO, Jerome: RIM U RAZDOBLJU NAJVIŠEG USPONA CARSTVA, "Naprijed", Zagreb, 1981.

CONTENAU, Georges: BABILON I ASIRIJA, "Naprijed", Zagreb, 1978.

DAMNJANOVIĆ, Milan: DA LI JE LEGITIMNA UPOTREBA POJMA ‘NAPREDAK’ U UMETNOSTI, u: UMETNOST I PROGRES (zbornik radova), “Književne novine”, Beograd, 1988.

ĐURIĆ, Miloš: ISTORIJA HELENSKE ETIKE, BIGZ, Beograd, 1976.

EGGEBRECHT, Arne; FLEMMING, Jens; MILLER, Achatz; MEYER, Gert; OPOLLZER, Alfred; PAULINYI, Akos; SCHNEIDER, Helmuth: POVIJEST RADA OD STAROG EGIPTA DO DANAS, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1987.

ELLIOTT, Brian; MCCRONE, David: THE CITY, PATTERNS OF DOMINATION AND CONFLICT, "Macmillan Press", London, 1982.

FINK, Eugen: OSNOVNI FENOMENI LJUDSKOG POSTOJANJA, "Nolit", Beograd, 1984.

FLACELIERRE, Robert: GRČKA U DOBA PERIKLA, "Naprijed", Zagreb, 1979.

75

GELEN, Arnold: ČOVJEK, "Veselin Masleša", Sarajevo, 1974.

GOTTSCSHALK, Louis; MACKINNEY, Loren; PRITCHARD, Earl: TEMELJI MODERNOG SVIJETA, "Naprijed", Zagreb, 1974.

HAUKES, Jacquetta: PRETHISTORIJA, "Naprijed", Zagreb, 1966.

HESIOD: POSLOVI I DANI, Matica hrvatska, Zagreb, 1970.

HANDY, Charles: THE FUTURE OF WORK, A GIDE TO A CHANGING SOCIETY, Basil Blackwell, New York, 1985.

IBN HALDUN: MUQADDIMA, "Veselin Masleša", Sarajevo, 1982.

ILIĆ, Veselin: RAD KAO KULTURA, “Vuk Karadžić”, Beograd, 1984.

ILJIČEV, L. F.: FILOZOFIJA I NAUČNI PROGRES, “Nauka”, Moskva, 1977.

KITO, H.D.F.: GRCI, Matica srpska, Novi Sad, 1963.

KOSIK, Karel: DIJALEKTIKA KONKRETNOG, "Prosveta", Beograd, 1967.

MARKOVIĆ, Brana: NOVE TEHNOLOGIJE I NEZAPOSLENOST, “Socijalizam”, Beograd, 1989, br. 3.

MARKOVIĆ, Svetozar: SRBIJA NA ISTOKU, "Gradina", Niš, 1972, fototipsko izdanje Srpske narodne zadružne štamparije u Novom Sadu, 1872.

MARKS, Karl: KAPITAL I, “Prosveta”, Beograd, 1974.

MILER, Maks: PRINCIP SLOBODE I FENOMEN NSTITUCIONALIZACIJE, Filozofija modernog doba (zbornik), "Veselin Masleša", Sarajevo, 1986.

MONTET, Pierre: EGIPAT U DOBA RAMZESA, "Naprijed" Zagreb, 1979.

76

MOREN, Edgar: ČOVEK I SMRT, BIGZ, Beograd, 1981.

MORIŠIMA, Mičio: ZAŠTO JE JAPAN "USPEO"? "Rad", Beograd, 1986.

PLESSNER, Helmuth: ČOVJEK KAO ŽIVO BIĆE, Filozofija modernog doba (zbornik), "Veselin Masleša", Sarajevo, 1986.

PLESSNER, Helmuth: HOMO ABSKONDITUS, Filozofija modernog doba (zbornik), "Veselin Masleša", Sarajevo, 1986.

RADMAN, Zdravko: PROCES, POVIJEST I PROGRES UMJETNOSTI, u: UMETNOST I PROGRES (zbornik radova)

RADOJČIĆ, Nikola: ZAKONIK CARA STEFANA DUŠANA, 1349. i 1354, Srpska akademija nauka i umetnosti - "Naučno delo", Beograd, 1960.

RADOJKOVIĆ, Borislav: O SOKALNICIMA (rasprava iz socijalnih odnosa u staroj srpskoj državi srednjeg veka), Srpska kraljevska akademija, Beograd, 1937.

RIBEAUX, Peter; POPPLETON, Stephen: PSYCHOLOGY AND WORK, "The Macmillan Press LTD", London and Basingstoke, 1983.

SMIT, Adam: ISTRAŽIVANJE PRIRODE I UZROKA BOGATSTVA NARODA, "Kultura", Beograd, 1970.

ŠELER, Maks: POLOŽAJ ČOVJEKA U KOZMOSU, "Veselin Masleša", Sarajevo, 1987.

WOOLLEY, Leonard: POČECI CIVILIZACIJE, "Naprijed", Zagreb, 1966.

ZUROVAC, Mirko: ISTORIJSKA KATEGORIJA BEZ PROGRESA, u: UMETNOST I PROGRES (zbornik radova)

77