Sedam crkava

Miloš UrbanSEDMIKOSTELI

Copyright © 1999 Miloš Urban

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne možesmatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Miloš Urban

Sedam crkavaGotski roman iz Praga

Prevela sa češkogAleksandra Korda-Petrović

MMXIII

Svi likovi u ovoj priči su izmišljeni.Nasuprot tome, sve građevine su stvarne.

Bez izuzetka, sve institucije su plod mašte.

Pragu

Iz nove napetosti između razuma i osećanja, iz novog interesovanjaza subjektivno i psihologiju, rodio se gotski roman ...Ne samo da se proza u izvesnoj meri vratila svojim romantičarskimi fantastičnim korenima, već je takođe preispitala odnos između ra-zuma i imaginacije, između postojanosti i revolucije.

R. Rulan, M. Bredberi

Zastrašujuća priča i oslikavanje istorijskog događaja mogu se uza-jamno osvetljavati i čak izazvati proživljavanje istorijskog zbiva-nja, probuditi osećanje kod onih koje prošlost ostavlja ravnodu-šnim.

M. Prohaska

Romantičarski umetnik okreće pogled od sebe i svoga okruženja igleda natrag.

F. Niče

9

Bilo je prekrasno jutro početkom novembra. Tokom oktobraproduženo miholjsko leto zadržavalo je dolazak jeseni, sve dotrenutka kad je prvi ljuti mraz kao pokretom čarobnog štapi-ća učinio da se grad skameni od straha. Nije prošlo ni polagodine otkako beše Moderno doba; metropola se spremala zazimu koja je dolazila. Dani su se skraćivali i hladnoća se uv-lačila ispod noktiju, dimnjaci fabrika ispuštali su svoj vreosmrdljiv dah, a prozorska stakla svetlucala od kondenzacije.Ali to su bila isparenja raspadanja, samrtnički znoj. Uprkossvim otmenim novim fasadama i brzim automobilima –šminci i nakitu grada – ovu neumoljivu istinu najbolje je pri-krivalo nepromenljivo drveće na Karlovom trgu, neko starogodinu, neko vek, neko staro kao sam milenijum. Pa ipak,svako je mogao da vidi da to dolazi. Mnogi su povijenog vra-ta odvraćali pogled u strahu i predavali se zubima te posle-dnje jeseni: troglavi pas banuo je u Prag, tri izgladnele njuškebacale su se na sve što se u te pozne sate čovečanstva usudilopomaći. Klali su bez milosti.

To je bilo prošle godine, a onda se sve promenilo. Došlo jeDoba milosti.

I

Govorim o novom dobu.Proleće je došlo usred zime. Sneg će sa grana leteti kao behar.

T. S. Eliot

10

Nisko belo sunce uspuzalo se uz bolnički zid i uplelo se upaučinu vrhova javora. Polagano i kao iz inata grejalo je lede-ni suvi vazduh koji je mirisao na lišće od koga nije mogao dase vidi trotoar pod nogama. U Kateržinskoj ulici to nije bilogore nego prethodnih godina, ali Viničnu ulicu je celom du-žinom zasula šuštava dina, ispod koje su se izgubili asfalt ikaldrma. Sigurnost čvrste podloge pod nogama nestala je,svaki korak značio je avanturu bez čvrstih obrisa, nejasan, ne-određeno zlosutan otisak đonova u crvenom smetu. Probijatise kroz lišćem prekrivenu ulicu može biti opasno: isto opasnokao šetnja po zamrznutoj reci.

Polako sam se kretao po Vjetrovom grebenu u pravcuKarlova, razgrtao nogama žuto more i izmicao se pred plju-skovima uskomešanog okera, cinobera, siene i umbre. Ulicase promenila u rečno korito sa vertikalnim obalama: bolničkizid sa leve strane a zgrada Fakulteta prirodnih nauka sa des-ne. Kada u mislima produžite put, presečete uzvišicu i pre-mostite dolinu, zasigurno stižete do crkve. Predani putnikneće zalutati.

Prošla su kola hitne pomoći, odmah zatim i druga, a zakoji tren i treća. Nije ih bilo mnogo. Ranije sam ih uvek viđaoviše. Bio sam u uniformi i nisam tuda prolazio iz zadovolj-stva. U mirnoj ulici, koja nikada nije videla drogu niti lažninovac, mogli ste tek tako da skratite vreme a da vas niko neprimeti. Zbog čega sam sada tuda prolazio? Valjda iz navike,iz uživanja u šetnji praskozorjem, koje obećava da ćete oddana dobiti više od pritiska na prekidač, onda kada na poslepodne padne sumrak. Kome je stalo da juri u ambulantnimkolima koja zavijaju po Novom Gradu i narušavaju ovu tiši-nu uzvišenog jutra?

Vinična ulica je dugačka trista metara i prava kao strela,lako je sagledate od jednog do drugog kraja. Stigao sam ot-prilike do polovine kada sam opazio ženu koja ide malo

11

ispred mene. Kako to da je do sada nisam video? Iznenadiosam se jer mi se činilo da na ulici nema ljudi. Žena je bilamala, put pred sobom je teško savladavala. Pogrbljena, ali nei oronula, kratko ošišane sede kose, u braon kaputu i sa braontašnom, kao neodvojivim detaljem uz stare dame. U strahuda je ne uznemirim, usporio sam. Nije bilo potrebe. Lišće jojje doduše dosezalo iznad kolena, ali koračala je sa zadivljuju-ćom odlučnošću.

Gazila je kroz crveno–zlatnu poplavu i svaki čas gledalana levu stranu, kao da na požuteloj fasadi traži crvenu ozna-ku sa nazivom ulice ili neku drugu oznaku. Nije bila odavde.Primetio sam da na nosu ima naočare koje joj pokrivaju celugornju polovinu lica. Okrenula je glavu udesno i na trenutakzastala da bi kroz otvorena vrata pogledala u dvorište jedneod zgrada. U tom trenutku se iznad stuba vrata, tačno iznadnjene glave, pojavio kršni toranj crkve svetog Apolinara, sašpicastim krovom. Izgledao je kao kapuljača pokvarenog ka-luđera, koji vreba nepoznate putnike na putu do crkve. Većsam hteo da viknem kako bih je upozorio, a onda sam shva-tio da se mojim očima poigrao treperavi vazduh.

Žena je bila u nedoumici i ponovo krenula a moju prvuhalucinaciju smenila je druga. Pričinilo mi se da njene cipelekoje šušte u lišću čujem blizu, odmah iza leđa, a ne maloispred sebe. Znao sam da iza mene niko ne ide, a ipak se ni-sam smirio i okrenuo sam se. U ulici je bilo pusto i prazno. Pokolovozu prekrivenom lišćem crnili su se tragovi točkova, poprostoru se uzdizala tišina, još dublja otkako je zamukla sire-na na kolima hitne pomoći. Zafijukao je vetar i pruge u lišćusu potpuno nestale.

Nasmešio sam se svojoj nervozi i hteo da krenem dalje, alimala žena je nestala. Sigurno je skrenula u Apolinarsku: ilidesno ka crkvi, ili levo ka glavnom putu. Ili je krenula pravouz staro stepenište na Albertov? Da li bi se na to odvažila?

12

Vjetrov je neprijatno brdo, zlurada lepotica za nerazumneljude koji su tu pronašli lepotu. Vetar koji juri kroz Viničnu iApolinarsku ulicu stvara na raskrsnici vir sličan malom tor-nadu. Više puta mi je oduvao službenu kapu i poneo je prekoograde ili ispod automobila, a kiša me je tu uvek zaticala utrenutku kada nisam imao gde da se sklonim. Toga jutra suoba mučitelja lunjala negde drugde, možda na drugoj stranidoline, tako da je brdo za mene izmislilo nešto drugo: malopre raskrsnice, na trotoaru prekrivenom lišćem, spotakaosam se, izgrebao poluduboke cipele i bolno udario palac.Razgrnuo sam stopalom lišće i ispod njega se pojavila kaldr-ma. Bila je je razbijena. Zelenkaste kamene kocke su bile po-ređane u šaru pravilnog oblika, a na nekim mestima ih uop-šte nije bilo. Iz sive zemlje izbijala je bela trava, izbledelauspomena na leto.

Na raskrsnici, pored koje je nekada bio Otrovni putir, go-stionica na lošem glasu, mitsko sastajalište praških studenatai bandita, skrenuo sam desno i, kao nekoliko puta ranije, bioiznenađen svetlim bojama cveća u bašti apolinarske župe.Valjda cveta za uspomenu na nestalu gostionicu. Kroz tarabusu ga verno zalivale generacije stalnih posetilaca kafane, kojisu se noću teturali. U cveće se pomalo razumem, ali nikadanisam umeo sa sigurnošću da razlikujem georginu od astre.Obožavam i jedan i drugi cvet. „Visoke astre, to poslednjesazvežđe leta koje nestaje, tamo su plamtele jasnim sjajem.“Te rečenice sam se setio toga jutra i shvatio je kao nagoveštaj.Ne znam ko je te reči napisao i kada sam ih pročitao, ali to štosam ih se setio imalo je izvesno značenje. Kada prođete poredSvetog Apolinara, prisetite se da je nakostrešeno cveće izaograde astra. Nazivi su ovde važni.

Po navici sam podigao pogled sa crvenih i ljubičastih cve-tova ka monumentalnim zidovima i tamnim prozorima pro-čelja crkve. Ukoliko prilazite sa te strane, Apolinar će vas za-

13

prepastiti svojom robusnošću i prinuditi vas da ubrzate ko-rak, jer crkvu iz prevelike blizine vidite kao nepristupačnutvrđavu koja se nad vama nadvija i preti da vas smrvi bez-brojnim – ali ipak precizno izbrojanim – kamenim blokovi-ma. Bolji je pogled sa juga nego sa istoka – samo tako može-te sagledati ceo hram. Sa te strane se čini svetliji i prijatniji, atek kada ga pogledate sa jugozapadne strane, kako biste boljesagledali ceo toranj, brod i prezviterijum, videćete svu raskošcrkve i pored toga što je do nedavno propadala.

Puzio sam pogledom po potpornim stubovima, skakaopogledom od prozora do prozora, od tablica izlivenih iz olo-va ka šiljastim svodovima i nazad. Zid ispod prezviterijumanagrizlo je vreme, žućkasti malter prelivao se u zelenu boju, apri tlu ga je prekrivala mahovina, koja je na nekim mestimaod vlage podnadula i stvarala krte džepove koje su nastanji-vali insekti. Na osloncima, tamo gde je kamen ogoleo, sijala jevlaga i vijugali su tragovi. U šupljinama između prizmi prekoleta su se nastanili lišaji, trulež i crna čađ. Video sam pauko-ve kako mamljeni toplotom izlaze iz pukotina na sunce. Uniši jednog visokog prozora bila je braon bubašvaba.Očigledno se upravo probudila i nešto je neprijatno iznena-dilo.

Nekada su ovde živeli drugi stanovnici. Lukovi koji podu-piru zid služili su kao nosači krovova napravljenih od preple-tenih vrljika, a ispod njihovih senki pružali su svoje krastaveruke siromasi proseći od zanatlija, službenika i šićardžija kojisu žurili na misu. I oni su imali svoj ceh i branili su svoja tro-šna staništa od došljaka sa sela koji ništa nisu imali. Od pro-sjačkih skloništa pored zida danas nije ostalo ni traga, ali sa-marićanski duh ovog mesta je opstao. Malo dalje od crkve bioje centar za lečenje narkomana, gubavaca dvadesetog veka.

Ovoga jutra ovuda niko nije tumarao, svi su se sakrili odsvetla koje je bolo oči. Apolinarska ulica bila je prazna i tiha.

14

Nije bilo ni kaluđera, crkva je bila zatvorena zbog rekon-strukcije. Zapravo, nije bilo nikakvih promena, osim na pla-tou ispred betonskog obdaništa prekoputa: uz statuu koja jepredstavljala devojčicu koja kleči stajala je još jedna.

Bila je to ona žena iza koje sam išao. U ruci je i dalje ste-zala braon tašnu i upirala pogled u stilizovanu predstavu ne-vinog detinjstva. Verovatno ju je na nešto podsećala, videosam kako pokreće usta. Prišao sam bliže. Uznemirio me je tajneobičan prizor ljudskog bića koje se obraća statui. Naravno,potpuno sam zaboravio da više ne nosim uniformu.Slobodno sam prišao ženi i tiho upitao kako mogu da joj po-mognem.

Pokazala je na statuu i rekla: „To nije moguće...“Šta to? Ovo ružno zdanje koje tu ne spada? Ili institucija,

koja je u njemu? Na ovom mestu je prvo bio Otrovni putir, ubliskoj okolini su se dešavala brutalna ubistva, a posle rušenjastarih kuća, gle kakvo prosvetljenje – obdanište. Duh jednogmesta se ne uništava tako lako. Ali začuđeni izraz u razroga-čenim očima žene sa naočarima i tašnom nije otkrivao ogor-čenje, već paniku. Palo mi je na pamet da je luda. Možda jekrenula kod lekara, možda na psihijatriju, koja se nalazi u bli-zini, pa je zaboravila gde je pošla. Pogubljena u svojim uspo-menama, izgubila se u nepoznatim ulicama. Ponovo sam jojse obratio, što je moguće uljudnije.

„Ovo je samo statua. Ukoliko idete kod lekara i ukoliko stese izgubili, otpratiću vas.“

„Zar vi to ne vidite?“ okrenula se ka meni sa gnevom uglasu. „Zar ne prepoznajete to cveće?“

Stvarno je luda, sada sam bio u to uveren. Ipak sam baciopogled na statuu: olupani sivi beton, umesto otpale leve rukezarđala žica. Glava ukrućene devojčice bila je tamnija od tela,skupljala se na njoj rosa. Na temenu je stajao venčić od cveća,

15

pravog i jarko žutog, koji je tu verovatno zaboravila neka dru-ga devojčica, živa, od krvi i mesa.

„Sveže je,“ rekla je mala gospođa sa naočarima. „Neko gaje jutros nabrao i spleo u venac. Napravio venčić za kamenudevicu. Kako je to moguće? Od kada je sveta i veka, ovo cve-će raste samo u proleće.“

„Ništa neobično,“ umirivao sam je. „Ispod brda je neki in-stitut, Brožekov, ili kako se već zove. To je genetička baštakoja pripada fakultetu prirodnih nauka. Nalazi se u blizini.Možda im je uspelo da odgaje vrstu koja cveta u jesen.“

Pogledala me je kao da sam ludak ja, a ne ona. „Ovo?Volela bih da vidim onoga kome je to uspelo. Klekla bih prednjim na kolena. Gospodine, ovo cveće je lek, veoma redak.Raste samo u rano proleće.“

Kroz glavu mi prolete uspomena iz detinjstva. Išao sam sabakom da berem žuto cveće... Med, sirup protiv kašlja. Da,bapski lekovi.

Približio sam se i pogledao. Mala gospođa se malo odma-kla kako bi mi napravila mesto. Podigao sam ruke i pažljivoskinuo venac sa kamene glave. Nekoliko puta sam ga okrenuou dlanovima i na kraju pomirisao. Odmah mi je sinulo ime.Podbel.

Još sam držao venčić u dlanovima, kad se odnekud začuoudarac, koji je u sledećem trenutku propratio gadan, potmu-li metalni zvuk. Dolazio je iz vazduha, sa visine, iz vetra. Kadje ponovo zavladala tišina, spustio sam pogled. Cveće mi jejoš bilo među prstima. Mala gospođa je nestala, stajao samusamljen ispred biste. I ponovo taj zvuk: sada je bio povezani čudnim, neujednačenim tonovima začuo se svuda. Bimbam, bim bam, ali nekako drugačije, neobično. U crkvenomtornju se njihalo zvono i nepravilno zvonilo. Sat na mojoj ruci

16

pokazivao je petnaest do devet. Pretrnuo sam od straha.Crkva je zatvorena a u njoj zvoni za misu.

Nisam junačina. Iz portirnice obližnje klinike pozvao sampoliciju. Spontano sam okrenuo broj svog bivšeg nadređenogi u sebi odahnuo što se nije on javio, već njegov zamenik.Patrola je stigla za četiri minuta. Dva čoveka koja sam poz-navao. Podivljala zvonjava parala je uši i nije prestajala.

Vrata sporednog ulaza bila su poluotvorena. Ušli smo. Ujedinom brodu bilo je polumračno. Prljavi prozori prezviteri-juma propuštali su unutra sivi talog – i dnevna svetlost jeovde čekala na rekonstrukciju. U brodu nikoga nije bilo, pooltaru prašina, iza orgulja tama i paučina. Zakoračili smo utamu ispod oltarskog podijuma. Pipajući, a više po sluhu, jerje buka zvona ovde bila skoro prigušena, pronašli smo vratakoja vode ka stepenicama do zvonika. Nije bilo zaključano.Iza vrata nas je čekala tama, na prvom odmorištu nam jeosvetljavao put jedan policajac svojim upalječem. Peli smo sepo tri stepenika i ubrzo je plamen bio suvišan. Beli sunčevizraci odozgo su ga potpuno zagasili.

Konačno smo stajali ispod skele velikog zvona. Buka jebila nepodnošljiva, još koji tren i sva trojica bismo se bacili uponor sa prozora tornja, samo da pobegnemo od nje. Zbogoblaka uskovitlane prašine nije bilo moguće skoro ništa vide-ti, a još nas je zaslepljavalo i sunce, koje se ovde raspršavalo uhiljade odraza po zidovima. Jasno se ocrtavala samo crnasenka ogromnog pauka, koji se njihao na dugačkoj nititamo–amo. Strašilo...? Lutka za plašenje dece...? Ono što jetamo visilo bilo je ljudsko biće – jadna žrtva nekakvog noć-nog čudovišta, sada i sama transformisana u čudovište. Nijeizazivao strah, ali je bilo strašno to šta su sa njim uradili.Trzao se kao drvena lutka. U jednom potezu je stajao na ru-kama i živahno igrao na muziku zvona, u drugom bi puzaopo zidovima, a u trećem bi plivao po vazdušnom prostoru i

17

koprcao se kao riba na udici. Gvozdeno srce davalo je takt ibacalo ga tamo–amo. Između zvona i noge žrtve bilo je raza-peto uže.

Bacili smo se prema njemu, ali sila inercije ga je opet od-bacila na suprotnu stranu i ponovo udarila njim o zid tornja.Kada je konopac sa svojim živim klatnom poleteo ponovo kanama, uhvatili smo nesrećnika za mišice i držali ga, dok seustreptalo srce zvona nije smirilo. Na kraju ga je zacimalo,desno, levo, a mi smo se polako zaljuljali sa njim kao ribari natalasima. Onda se zvono zaustavilo. Bolele su uši, glava, celotelo.

Policajci su ga držali u naručju a ja sam presekao uže.Okrvavljena glava se klimala u ravni naših grudi, oči su bilečvrsto zatvorene, lice bledo. Samo su usta govorila u prilog ži-vota, iz njih se čulo slabašno stenjanje. Pažljivo smo ga polo-žili na pod. Bio je u nesvesti. Kada sam se uverio da diše, pa-žljivo sam opipao telo i letimično pregledao stomak, kako bihutvrdio da li ima zloslutne podlive. Izgledalo je kao da su murebra nagnječena, možda i polomljena, a najviše je sve ukazi-valo na potres mozga od nemilosrdnog udaranja glavom okamene zidove. Ali očevidno da nije bio izgubljen slučaj.Jedan od policajaca je preko radio-stanice pozvao centralukako bi nam poslali hitnu pomoć.

Uradili smo sve što smo mogli. Maramicom sam mu obri-sao lice i ispravio sam mu leđa. Onda sam primetio sa ka-kvom okrutnošću su od čoveka napravili zvonara protiv nje-gove volje. Sve do tada smo mislili da njegov članak visi učvoru od kanapa. Sada smo videli da kanap prolazi kroznogu. Iskolačili smo oči pred tim prizorom: sa spoljne stranedesnog lista kanap je prodirao u gadnu ranu a otvor izmeđuzgloba i Ahilove tetive užasavajuće je podklobučio kožu i tki-vo. Sa druge strane konopac je izlazio napolje kao konac pro-vučen kroz uvo igle. Učvršćivao ga je dvostruki čvor. Rana

18

skoro da nije krvarila, ali oko nje je sve do cevanice bilo cr-venilo, a tu i tamo pojavljivale su se plave fleke.

Napolju se začula sirena, po stepenicama su zatrupali ko-raci i pojavili su se bolničari u crvenim kombinezonima.Jasno se videlo kako ih je pogled na ranu iznenadio, ali bezreči su položili muškarca na nosila, privezali ga kaiševima isneli ga niz strmo stepenište. Saopštio sam policajcima svojusumnju: neko je žrtvu zaljuljivao sve do našeg dolaska, a ondaje brzo nestao. Bio sam siguran da je počinilac negde u blizi-ni. Pregledali smo oko zvona u osmougaonim produžecimatornja i popeli se merdevinama do konusnog potkrovlja.Zatim smo otvorili prozorske kapke kako bismo utvrdili da lise neko skriva na simsu ivice tornja. Kula je bila toliko šiljatada bi se i majmun jedva pridržao. Moja pretpostavka nije bilaodrživa, ali me nije napuštao osećaj da u tornju nismo sami.Policajci su zapisali nekoliko napomena i otišli. Nisu žurili saprotokolom, poznavali su me kao bivšeg kolegu. Ponovo samsve pregledao, ali nisam pronašao drugi izlaz sa zvonika osimstepeništa kojim smo došli. Bila je to zagonetka, poput svežegcveta podbela pronađenog u novembru.

Miloš UrbanSEDAM CRKAVA

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačaMilivoje Lalić

urednikSaša Lalić

ISBN 978-86-7034-094-7

štampaC-print

marketingZavet( (011) 292 06 13E-mail: office@zavet.co.rs

www.zavet.co.rs