Miloš Šumonja - doiSerbia€žBitka za Tractatus“ dobila je na zamahu poslednjih dvadesetak godina sa artikulacijom tzv. “rezolutnog čitanja Tractatusa“.1 Dosadašnji razvoj

THEORIA 1 DOI: 10.2298/THEO1201085SBIBLID 0351–2274 : (2012) : 55 : p. 85–108 Originalni naučni rad

Original Scientific Paper

86 Miloš Šumonja

Miloš Šumonja

TRACTATUS I KANT

APSTRAKT: U ovom radu istražujem prisustvo Kantovog nasleđa u Vitgenštajnovom Tractatusu kroz ispitivanje pretpostavke da Tractatus predstavlja oblik kritičke filozofiju nakon jezičkog obrata: da je Vitgenštajn povukao granice jeziku ograničivši ga na opisnu upotrebu, kao što je Kant povukao granice saznanju ograničivši ga na iskustvo.

KLJUČNE REČI: Kant, Vitgenštajn, Tractatus, jezik, granica, transcendentalno, logika.

1. Uvod

Bezmalo jednovekovna istorija recepcije Tractatusa uverljivo svedoči o već notornoj teškoći razumevanja ranog Vitgenštajnovog dela. „Bitka za Tractatus“ dobila je na zamahu poslednjih dvadesetak godina sa artikulacijom tzv. “rezolutnog čitanja Tractatusa“.1 Dosadašnji razvoj tumačenja Tractatusa osoben je po tome što između suprotstavljenih tabora ne postoji konsenzus ni oko najosnovnijih egzeget-ičkih pitanja, neretko čak ni oko toga koje su osnovne egzegetičke teme. Utoliko bi uspešno uspostavljena veza Tractatusa i Kantove filozofije mogla poslužiti kao dragocena Arijadnina nit neophodna da se iznađe put iz lavirinta tumačenja ka „pravom“ smislu knjige.2

1 Vidi dole str. 87.2 Po strani ostavljam istorijsko–filozofska pitanja: da li je Kantov uticaj bio neposredan, odnosno

da li je Vitgenštajn čitao Kritiku čistog uma pre pisanja Tractatusa?; u kojoj meri je Kantov uticaj posredovan Vitgenštajnovom lektirom Šopenhauera (Schopenhauer)?; da li je Vitgenštajn bio izložen uticaju neokantovskih impulsa svojstvenih istorijskom i kulturnom kontekstu njegovog vremena? Dosadašnja istraživanja pokazuju da je Vitgenštajn čitao prvu Kritiku neposredno po okončanju rada na Tractatusu, januara 1919. tokom zarobljeništva u Kasinu (Monk 1991: 158). Postoje i razlozi koji navode na zaključak da je Vitgenštajn pre pisanja Tractatusa čitao Prologomenu za svaku buduću metafiziku, prevashodno činjenica da on u jedinom eksplicitnom pominjanju Kanta u Tractatusu (TLP– 6.36111) raspravlja Kantov problem inkongruentnih protivdelova koji je prisutan u Prologomeni, ali odsutan iz Kritike čistog uma (Proops 2004: 109). Pored toga, Alen Dženik i Stiven Tulmin (Allan Janik & Stephen Toulmin 1973) su uverljivo pokazali da je Vitgenštajn bio makar posredno inspirisan Kantovom filozofijom jer su njeni fundamentalni problemi bili i osnovne duhovno–istorijske determinante „Beča na kraju veka“, mesta i vremena u kom se Vitgenštajn formirao.

THEORIA 1 DOI: 10.2298/THEO1201085SBIBLID 0351–2274 : (2012) : 55 : p. 85–108 Originalni naučni rad

Original Scientific Paper

86 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 87

Naime, ako utvrdimo da je Tractatus u bitnom određen namerom autora da odgovori na pitanje: „Kako je moguć smisaon stav?“, ili: „Kakav mora biti odnos jezika i sveta, ako treba da je moguće da nas jezik istinito obavesti o objektivnim svojstvima vanjezički postojećeg realiteta?“, osvojićemo neutralnu tačku sa koje ćemo moći sagledati celokupno interpretativno polje, te doneti argumentovanu odluku o temeljnom smislu Tractatusa. Tada bi nam preostali još fini radovi na obja- šnjenju razlika između Kantovog i Vitgenštajnovog odgovora na suštinski identično – transcendentalno – pitanje o mogućnostima i granicama iskustva odnosno jezika, razlika koje ishode iz jezičko–analitičkog čitanja Kritike čistog uma.

Koliko su izgledi za ovakav ishod varljivi, te da nas olako obećana lakoća zauzimanja interpretativne uzvišice već na prvom koraku suočava sa salvom kontraargumenata iz drugih pravaca tumačenja, shvatamo onog trenutka kada uvidimo da je kota kojoj težimo cilj svih interpretativnih tabora, a da smo već sada, nagoveštajem kantovske kontekstualizacije ranog Vitgenštajna, uveliko zagazili na polje „bitke za Tractatus“. Naime, polazeći od pitanja Vitgenštajnovog odnosa prema (be)smislenosti pokušaja da se povuče granica smisla, linija razdvajanja između vladajućih tumačenja povezuje baš one problemske tačke na koje se naslanja klasično kantovsko čitanje Tractatusa. Istovremeno, valja konstatovati i značajan dobitak. Pokazaće se da pitanje odnosa Tractatusa prema Kantovom transcendentalnom idealizmu može poslužiti, ako ne kao putokaz ka izlazu izvan interpretativnog lavirinta, onda zasigurno kao način da se u lavirint uđe.

Da anticipiram – po mišljenju nekih autora „ortodoksne“ ili „metafizičke“ ško- le, bliskost Vitgenštajnove rane filozofije i Kantovog transcendentalnog idealizma je takva da se Tractatus može nazvati i „Kritikom čistog jezika“ (Stenius, internet). Kao što je Kant povukao granice saznanju ograničivši ga na iskustvo, tako je i Vit- genštajn povukao granice izražavanja smisla ograničivši jezik na njegovu deskrip-tivnu upotrebu. Kantovskoj transcendentalnoj logici iskustva odgovara vitgenštaj- novska logička forma jezika, Kantovom transcendentalnom Vitgenštajnov metafiz-ički subjekat, dok fundamentalni koncept kritičke filozofije – koncept nesaznatljive stvari po sebi – korespondira predmetima iz uvodnih stavova Tractatusa.

Druga grupa prokantovski nastrojenih tumača takođe smatra da između Kritike čistog uma i Tractatusa postoji tesna veza u pogledu kritičke namere. Međutim, za razliku od „tvrdih“ kantovaca, ovi autori ističu značaj jezičkog obrata za ispravno razumevanje odnosa Kanta i Vitgenštajn. Po mišljenju „liberalnih“ kantovaca, je- zički obrat omogućava Vitgenštajnu da izvrši kantovski zadatak ograničenja smisla, a da pri tome izbegne poznate teškoće koje sa sobom nosi pojam stvari po sebi.

Varijacije na kantovske teme se tu ne završavaju: po etičkom tumačenju, Trak- tatus, na tragu Kritike čistog uma, povlači granice iskazivom (teorijskom, opisnom) ne bi li obezbedio autonomnost za sferu pokazivog (praktičkog, vrednosnog).3

3 Etičko tumačenje je steklo pravo građanstva u sekundarnoj literaturi sa sada već klasičnom knjigom Alena Dženika i Stivena Tulmina „Vitgenštajnov Beč“ (Janik & Toulmin 1973)

86 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 87

88 Miloš Šumonja

Tumači iz škole „rezolutnog čitanja“ veruju da kantovski momenat Tractatusa nije transcendentalna logika jezičke konstitucije „našeg“ sveta, već Kantova koncepcija opšte, „čiste“ logike svakog mogućeg predstavljanja. Poenta je u sledećem: ako je rani Vitgenštajn kantovac utoliko što preuzima ideju opšte i čiste logike kao nauke o konstitutivnim normama svakog mogućeg (a ne samo „našeg“) mišljenja, onda izvan logički omeđenog područja iskazivog smisla ne leži tajna Tractatusa u vidu neiskazivih, ali u formi besmislenih filozofskih stavova po- kazivih metafizički istina, već naprosto – običan, svakog uvida lišen, besmisao. Drugim rečima, rezolutisti smatraju da je glavna meta Tractatusa upravo „kritičko vjeruj“ kantovskih tumačenja: da postoje granice jezika koje nas sprečavaju da iskažemo (iako ne i da pokažemo) uslove mogućnosti jezičkog smisla.

Ja ću se u ovom radu usresrediti na prokantovske interpretacije. Osim što se rezolutističko tumačenje i ne može valjano razumeti negoli na pozadini kantovskih, ono zahteva posebnu pažnju i prostor. Ipak, u zaključku ću napomenuti razlog zbog kog gajim sumnju u rezolutističku interpretaciju i naznačiti put kojim bi dalje istraživanje trebalo ići.

2. Tractatus kao „Kritika čistoga jezika“

Od objavljivanja pa do pedesetih godina prošlog veka tumači su u Tractatusu videli teoriju jezika čija je kritička oštrica usmerena prema tradicionalnoj metafizici. Dok je po Raselu (Russell 1987) zadatak Tractatusa otkrivanje uslova logički savršenog jezika čija bi sintaktička pravila sprečila jezičke besmislice ranije filozofije, pripadnici Bečkog kruga su doživaljavali ranog Vitgenštajna kao pred- vodnika krstaškog pohoda protiv metafizike, u kom su „naši bečki jurišnici baratali sa tri uništavajuća oružja: raselovskom logikom, tvrdnjom Tractatusa da je svaka nužnost tautološka i verifikacionističkim kriterijumom smislenosti koji su izveli iz svojih razgovora sa Vitgenštajnom“ (Glock 2001: 210). Po najvažnijim interpreta-tivnim pitanjima logički pozitivisti su se slagali sa Raselom: ključan pojmovni par Tractatusa je smisao/besmisao, a da bi se sačuvao njegov „zdrav“ deo neophodno je odbaciti Vitgenštajnovu tezu o nemogućnosti formulisanja semantičke teorije i pripadajuće razlikovanje iskazivog i pokazivog.

Metafizičko tumačenje postaje vladajuća paradigma šezedesetih godina. Po ovoj interpretaciji Tractatus ne samo da ne sadrži učenje o „umeću antimetafizičk-og ratovanja“, već zapravo predstavlja metafizičko delo posebnog kova. Tumačenje Tractatusa mora se, pre svega, držati razlike između iskazivog i pokazivog, jer se u onome što se može pokazati (iako ne i iskazati) krije filozofska srž knjige – meta- fizička teorija o formi koju jezik i svet moraju deliti, ukoliko jezik treba moći istinito izveštavati o objektivno postojećem.4 U očima ove grupe tumača razlikovanje

4 Najuverljiviji tekstualni dokaz ispravnosti ovakve hermeneutičko–metodološke odluke, izvan

Tractatus i Kant 87

88 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 89

smisla i besmisla – vodeći motiv ranijih recepcija, predstavlja drugorazredni problem Tractatusa. Doista, reći će metafizičari, Vitgenštajn povlači granicu između smislene i besmislene upotrebe jezika, ali, i ovo je suštinsko, ne da bi diskvalifiko-vao svaku metafiziku zbog besmislenosti, već da bi otvorio prostor za ono što se ne može izreći, ali se može pokazati. Iako su metafizički stavovi besmisleni, nisu lišeni svakog kognitivnog sadržaja. Naprotiv, baš oni, stavovi neizrecive metafizike Tractatusa pokazuju, pružaju na uvid, temeljnu strukturu odnosa jezika i sveta – formu njihovog identiteta. Kada je ključ za „zadnja vrata Tractatusa“ iskovan po meri razlike iskazivo/pokazivo, otvorila se mogućnost kantovskog pristupa.

2.1 Problem: predstava i predmet, jezik i svet

U pismu Markusu Hercu (Marcus Hertz) iz 1772. godine, Kant obaveštava prijatelja o otkriću novog i do tada zanemarenog metafizičkog pitanja. Ključno pitanje metafizike, veli Kant, glasi: „Šta je osnov odnosa onoga u nama što zovemo „predstavom“ prema objektu?“ (Kant 1999: 133). Nazovemo li kantovskom onu filozofiju koja traga za odgovorom na pitanje o odnosu čoveka i sveta, ili subjekta i objekta, onda nije teško uvideti zašto su tumači iz ove grupe verovali da, u opštem smislu, Tractatus pripada kantovskoj tradiciji: Kritika čistog uma ispituje odnos mišljenja i sveta, a Tractatus jezika i sveta.

Ipak, ova teza ne daje dovoljan razlog da se povuče plodna i dalekosežna paralela između Kanta i ranog Vitgenštajna. Uostalom, nije li se još Platon bavio problemom odnosa jezika i sveta? Tako će Elizabet Enskom, u klasičnom uvodu u Tractatus metafizičke provenijencije, ustvrditi da je osnovno pitanje Tractatusa formirano pred–kantovskim interesom da se spoznajom ontološke strukture sveta razreši problem govora o nepostojećem, postavljen argumentom iz Platonovog Teeteta. Enskomova piše: „Platonov Teetet 189 A: „Onaj koji sudi sudi o jednoj stvari; sudeći o jednoj stvari, on sudi nešto postojeće; stoga sudeći nešto neposto-jeće, on sudi o ništa; ali sudeći o ništa, on uopšte ne sudi.“ Vitgenštajn se kroz ceo život vraćao problemu postavljenom u ovom argumentu“ (Anscombe 1959: 13). A ako je problem pred–kantovski, zar se onda i rešenje – slikovna teorija značenja – ne „vraća mnogo starijim istorijskim tradicijama (starijim pogotovo u smislu pred–kantovskim) u svom insistiranju na teoriji istine kao korespodencije i ikoničnoj prirodi jezika.“ (Pippin 1979: 179). Sama po sebi, činjenica da se mladi Vitgenštajn

samog Tractatusa, zastupnici metafizičke interpretacije našli su u Vitgenštajnovom pismu upućenom Raselu tokom avgusta 1919. godine. Odgovarajući na prve Raselove upite o Tractatusu, Vitgenštajn piše: „Bojim se da niste shvatili moju glavnu tvrdnju, u odnosu na koju je ceo posao sa logičkim stavovima samo izvod. Glavna poenta je u teoriji onoga što se može iskazati (gesagt) stavovima – tj. jezikom – (i, što je isto, onoga što se može misliti) i onoga što se ne može iskazati stavovima, već samo pokazati (gezeigt); što je, verujem, kardinalni problem filozofije“ (Wittgenstein 2008: 98).

88 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 89

90 Miloš Šumonja

bavio odnosom jezika i sveta nije imala potrebnu dokaznu snagu čak ni da se pokrene slučaj „Tractatus i Kant“.

Posredne indicije su postale čvrsti dokazi onda kada se interpretatorska pažnja usmerila ka pitanju načina na koji Tractatus odgovara na postavljeno pitanje i za- datka koji sebi postavlja. Kao što je „Kant postao Kant“ sa pronalaskom transcen-dentalno–kritičkog metoda, kada je, ispitujući saznajne moći „iznutra“, ograničio teorijsko saznanje sveta na iskustvo, tako je i Tractatus integrisan u kantovsku tra- diciju uvidom da Vitgenštajn problem odnosa jezika i sveta rešava analizom jezika sa ciljem da ograniči jezik na njegovu deskriptivnu upotrebu. Kao što je Kant kri- tikovao ambicije tradicionalne filozofije da sazna ono što leži izvan granica iskustva, tako je i Vitgenštajn tretirao stavove metafizike kao besmislene. Obojica veruju da filozofija nije super–nauka o nadčulnoj stvarnosti, već kritička aktivnost obu- zdavanja pretenzija metafizike i opravdanja naučnog saznanja. Navedeni stavovi predstavljaju opšte mesto i polaznu heremeneutičku tačku kantovskih tumačenja Tractatusa. Ilustrovaću ovu važnu tvrdnju sa nekoliko karakterističnih citata:

„Poput Kanta, Tractatus postavlja filozofiji zadatak da povuče granice između legi- timnih oblika diskursa – posebno „spornog područja prirodne nauke“ (TLP–4.113) – i nelegitimne filozofske spekulacije, koju Kant i Šopenhauer zovu „dogmatska metafizika, a Vitgenštajn jednostavno „metafizika““ (Glock 2001: 199). „Najjednostavnija opšta karakterizacija njegove (Vitgenštajnove – prim. M. Š.) filozofije je da je kritička u kantovskom smislu reči. Kant je ponudio kritiku miš- ljenja, a Vitgenštajn nudi kritiku izražavanja mišljenja u jeziku. Ljudski intelekt je ograničen instrument i zadatak filozofije je da ga okrene ka sebi i natera ga da otkrije svoja ograničenja...Filozofijino staro, loše definisano partnerstvo sa naukom davno je raskinuto, ali pokušaje da se iznova uspostavi u rivalskom poduzeću dogmatske metafizike tek treba sprečiti“ (Pears 1987: 3) „Vitgenštajn je bio „kritički filozof“, u dva manje ili više kantovska smisla. Prvo, on je težio, u ranoj i kasnoj fazi, da razjasni granice jezika. Gde je Kant pod “Kritik“ razumeo povlačenje granica moćima saznanja, Vitgenštajn je jezički preobličio formu kritičke filozofije. Gde je Kant istraživao granice čistog uma, Vitgenštajn je istraživao granice jezika... Drugi smisao u kom je Vitgenštajnova filozofija kritička je komple-mentaran prvom... Analogno Kantu, Vitgenštajn je bio nemilosrdan kritičar filozof-skih iluzija koje nastaju kada se granice smisla pređu“ (Hacker 2001: 39).

2.2 Metod: transcendentalna dedukcija i logička analiza jezika

Videli smo da na kantovsko pitanje o odnosu mišljenja i sveta Tractatus odgovara, po uverenju ove grupe interpretatora, na Kantov način – povlačeći granice jeziku. Ali, paralele idu i dalje – u samu srž metoda Kritike čistog uma i Tractatusa. Može li biti da obojica, osim što rešavaju isti problem sa istom – kritičkom namerom, idu i istim – transcendentalnim – putem?

Tractatus i Kant 89

90 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 91

Naime, kao što je Kant povukao granice saznanju iznutra, ispitujući samu saznajnu aparaturu ljudskog uma, tako je i Vitgenštajn granice jezika povukao logičkom analizom jezika – takođe iznutra. Da bi utvrdio opravdanost metafizičkih pretenzija uma, Kant se obratio samom umu, jer sudija koji odlučuje o pravu uma na saznanje nužnih istina ne može biti poticati iz, po definiciji kontigentog, iskustva. Proces koji um vodi o stvari sopstvenog prava na posed metafizičkog saznanja je Kritika čistog uma. Na istom tragu, Vitgenštajn kaže da će povući granicu mišljenju povlačeći granicu izražavanju mišljenja u jeziku. „Sva filozofija je „kritika jezika““ (TLP–4.0031) koja „treba da ograniči nemišljivo iznutra pomoću mišljivog“ (TLP–4.114).

Kantovo kritičko istraživanje odnosa mišljenja i sveta polazi od činjenice o kojoj svedoče matematika i prirodna nauka: objektivno saznanje nužnih osobina realiteta je moguće. Pravo pitanje je kako? Na isti način polazi i Vitgenštajn: nije upitna mogućnost jezičkog izražavanja smisla. Sledi da je i ovde Tractatus veran Kantovom duhu, jer Vitgenštajnovo pitanje glasi: kako je jezik (stav) moguć?

Prethodne dve teze mogu se potkrepiti beleškama studenata sa Vitgenštajnovih predavanja iz 1931. godine. Razmatrajući problem metoda filozofije, Vitgenštajn preporučuje: „Kantov kritički metod bez Kantove primene“, a nešto kasnije čitamo: „To je prava vrsta pristupa. Hjum, Dekart i ostali su pokušali da krenu od jednog stava kao što je „Cogito ergo sum “ i da odatle idu dalje. Kant se nije složio i počeo je sa onim što znamo da je tako i tako, a onda nastavio da istražuje validnost onoga što pretpostavljamo da znamo“ (Wittgenstein 1980: 73).

Sada možemo zaokružiti sliku jedinstva problemsko–metodoloških sklopova prve Kritike i Tractatusa. Kantov odgovor na pitanje o mogućnosti iskustva je transcendentalne prirode. U pojmovnom aparatu Kritike, transcendentalno je ono saznanje koje se bavi uslovima saznanja predmeta, a ne saznanjem samih predmeta. Postupak utvrđivanja granica saznanja se sastoji u dedukciji uslova mogućeg iskustva iz činjenice da znanja matematike i fizike poseduju tražena svojstva nužnos-ti i objektivnosti. Ono što je za Kanta transcendentalna dedukcija čulnosti i kategorija, to je za Vitgenštajna logička analiza jezika – način da se iz činjenice postojanja jezikog smisla izvedu uslovi i granice smislene upotrebe jezika. Području mogućeg u sferi teorijskog uma, onome što se može saznati, odgovara područje smislene upotrebe jezika – ono što se jezikom može opisati.

Bilo bi veliko iznenađenje kada bi se istraživanja koja polaze od istog proble-ma, sa istom namerom, i pri tome na isti način tragaju za rešenjem razlikovala u pogledu rezultata. Doista, i ovde je Vitgenštajnova posthumno objavljena za-ostavština saveznik metafizičko–kritičkoj interpretaciji, jer u belešci koja datira iz 1931. godine Vitgenštajn daje najjači dokaz njihove teze: „Granice jezika se manifestuju u nemogućnosti da se opiše činjenica koja odgovara rečenici (ili nje- nom prevodu) bez da se jednostavno rečenica ponovi (Imamo posla sa kantovskim

90 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 91

92 Miloš Šumonja

rešenjem problema filozofije)“ (Wittgenstein 1998: 13). Retrospektiva pruža ele- gantan prizor stapanja ranijih linija tumačenja u kantovsku srž Tractatusa: granica jezika je odgovor na pitanje kako je jezik (stav) moguć.

2.3 Rešenje: transcendentalno–logički identitet

Kantov odgovor na pitanje kako je moguć odnos između dva ontološki različita regiona, onoga unutar nas (predstave, subjekta) i onoga izvan nas (predmeta, objekta), njegovo rešenje tajne metafizike je u tome da – tajne nema. Drugim rečima, predstava i predmet zapravo nisu različite „stvari“, ono što je empirijski doista izvan nas je, u transcendentalnom smislu, unutar nas. Glasoviti „kopernikanski obrat“ postavlja nove temelje objektivnosti objekta. Transcendentalni subjekat je demijurg čiji posao nije samo projektovanje skele sveta za buduće uređenje već postojećeg materijala, već je, u transcendentalnom smislu, i snabdevač materijalom. Jer iz njegove subjektivnosti se otvara horizont objektivnosti unutar kog se objekt uopšte može pojaviti za subjekat. Utoliko je objektivnost objekta omogućena i ograničena njegovim biti–za–subjekat. Odredbe koje određuju objekat u njegovoj objektivnosti ne pripadaju mu kao stvari po sebi, već su unapred postojeća mreža prediskustvenih saznanja subjekta o objektu kao pojavi. Subjekat konstituiše polje mogućnosti iskustva i tako dovodi objekat do pojave, koja se ne može saznati drugačije nego onako kako se subjektu u iskustvu pojavljuje. Da bi objekat mogao biti saznat, mora biti konstitiuisan kao objekat. Da bi bio konstituisan kao objekat, mora biti–za–subjekat. Biti–za–subjekat znači pojaviti se – objektivno biti. Forme iskustva i predmeta iskustva su identične.

Pandan „najvišem stavu svih sintetičkih sudova a priori“ o transcendentalno–formalnom identitetu iskustva i predmeta iskustva je, po mišljenju „kantovaca“ (Ferber 1984: 461) izražen u stavu 4.0312 Tractatusa: „Mogućnost stava počiva na principu zastupanja predmeta znakovima. Moja je osnovna misao da „logičke konstante“ ne zastupaju. Da se logika činjenica ne da zastupati“. Kantovski prevod glasi: jezik je, po svojoj unutrašnjoj strukturi, “o svetu“, jer odnos jezika i sveta je počiva na produktivnom identitetu logičke forme (produktivnom zato što je on-tologija – „logika činjenica“ – izvedena iz transcendentalno–semantičke refleksije). Evo i zašto.

Opšte mesto filozofske obrazovanosti je da se Vitgenštajnovo rešenje problema odnosa stava i sveta zasniva se na ideji odslikavanja („Stav je slika stvarnosti“, TLP–4.01). Međutim, nije odmah vidljivo da se i kako se ova ideja može tumačiti kao transformacija Kantove teze o transcendentalno–logičkom identitetu predstave i predmeta. Po Rafaelu Ferberu, važno je uočiti da logičke konstante i logiku činjenica određuje zajednički princip nezastupanja: prve ne zastupaju, druga se ne može zastupati (Ferber 1984: 465). I ne samo to, odnos logike jezika i logike sveta

Tractatus i Kant 91

92 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 93

je odnos identiteta: „U slici i odslikanome mora biti nešto identično, da bi jedno uopće moglo biti slika drugoga“ (TLP–2.161). Da bi jezik mogao odslikati stvarnost, pored principa zastupanja (principa razlike jezika i sveta), nužan je i princip identiteta logičke forme. Logička forma nije ništa drugo do spomenuta logička konstanta, ono što svi stavovi imaju zajedničko – suština stava. (TLP–5.47,5.471). A navesti suštinu stava znači „navesti bit svih opisa sveta, dakle bit sveta“ (TLP–5.4711). Stoga, logika jezika je transcendentalna logika sveta („Logi-ka je transcendentalna“, TLP–6.13). Ona izražava suštinu unutarsvetskog „biti slučaj“, činjeničnost činjenice, ili kantovski, predmetnost predmeta. No, suštinska kantovska lekcija za tumače je da, nasuprot uobičajenim interpretacijama, Vitgen-štajnova misao o slikovnoj prirodi stava ne govori o suštini entiteta koji se može upotrebiti da se nešto ustvrdi, već o delatnosti tvrđenja, razumevanja, izražavanja smisla (Schwyzer 1971: 272).5 Pre razumevanja logičkih pravila upotreba znakova, oni su inertni, nesposobni da sami odrede logičku formu zahvaljujući kojoj se odnose na stvarnost (Livingston 2004: 39).6 Slikovna teorija jezika Tractatusa nije teorija po kojoj su stavovi nekakve mentalne slike ili zamrznuti kadrovi stvarnosti koje mi u jeziku pasivno registrujemo. Vitgenštajn kaže nešto sasvim suprotno, upravo kantovsko: “Mi pravimo sebi slike činjenica“ (TLP–2.1). Dženik i Tulmin smatraju da pojam slike (Bild) treba razumeti onako kako ga je upotrebljavao Herc (Hertz) u fizici, opet u Kantovom duhu: kao ljudski kreiran model stvarnosti. Jezičko modelovanje stvarnosti moguće je zato što to dvoje dele logičku formu: „...logika čini mogućim samo postojanje opisivog sveta, jednostavno tako što čini sam opis mogućim. Kao što kod Kanta razumevanje stvara poredak u prirodi, logika čini Vitgenštajnov „svet“ mogućim, dajući mu formu...“(Janik & Tulmin 1973: 188). Kao što je čisti um, osim teorije saznanja, ponudio i transcendentalnu ontologiju u vidu teze o produktivnom identitetu forme iskustva i predmeta iskustva, tako je i „čisti jezik“, iskazujući i pokazujući vlastitu suštinu u stavovima

5 Paradoksalno, antikantovska lekcija je da Vitgenštajn postupa doslednije od Kanta: iako obojica, da bi uopšte postavili problem predstave, moraju pretpostaviti postojanje spoljnog sveta, Vitgenštajnu ne trebaju forme čulnosti da obezbede mišljenju kontakt sa svetom: svet je po sebi, takav kakav je, misliv. Zato su neki tumači bili navedeni da u Tractatusu vide predkantovsku, umesto (post)kantovsku filozofiju.

6 Kantovac bi rekao da analogno metafizičkoj dedukciji kategorija iz elementarnih operacija razuma kao moći suđenja, a nasuprot Raselovom uverenju da je primordijalni čin jezika imenovanje senzornih datosti, Vitgenštajn smatra da jezički smisao potiče iz upotrebe znakova po logičkim pravilima. Iz tog ugla vodeća ideja Tractatusa - da logika nije nauka o platonskim entitetima, kao kod Fregea, ili najopštijim kategorijama stvarnosti, kako ju je u aristotelovskom duhu shvatao Rasel – ima kantovski smisao: ne postoji predmetno područje logike zato što logika uopšte nije nauka koja ima posla sa predmetima bilo koje vrste. Njeni stavovi nisu nužni zato što iskazuju nepromenjive istine o nečemu, već zato što pokazuju transcendentalne uslove pod kojima kombinacija znakova može biti smislena predstava nečega u svetu.

92 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 93

94 Miloš Šumonja

Tractatusa, pokazao ontološku strukturu realiteta u vidu teze o produktivnom identitetu logičke forme jezika i sveta.

Prisetimo li se Kantove upotrebe pojma transcendentalnog, primetićemo da je Vitgenštajnova „logička analiza jezika, onako kako je on zamišlja, vrsta transcen-dentalne dedukcije u Kantovom smislu, čiji je cilj da naznači a priori formu iskustva koja je „pokazana“ u svom smislenom jeziku i koja stoga ne može biti iskazana. Sa ove tačke gledišta Tractatus se može nazvati Kritikom čistog jezika“ (Stenius, internet). Jer kao što je horizont mogućeg saznanja u Kritici čistog uma omogućen i ograničen transcendentalnom logikom iskustva, tako je horizont saopštivog smisla u Tractatusu otvoren i ograničen transcendentalnom logikom jezika: „Transcendentalna filozofija je Kantovim učenjem najprije postavila pitanje o mogućnosti metafizike kao refleksije o uslovima mogućnosti iskustva...Samo s obzirom na moguće iskustvo mogu postojati „smisleni stavovi“ – tako bi se mogao, oslanjajući se na Kanta, formulisati Vitgenštajnov kriterij smisla odslikavanja mogućih činjenica“ (Apel 1980: 180).

2.4 Transcendentalni i metafizički subjekat

Kantov „najviši stav“ kaže: predstava je moguća jer je predmet empirijski izvan predstave; ali, istovremeno: predstava je moguća jer je predmet transcenden-talno unutar predstave predstava. Zajedno: predstava i predmet su jedno – predsta-va predmeta. Kako? Objašnjenje je da imaju isti izvor i granicu – transcendentalni subjekat. Sličnu ideju nalazimo u stavu 5.6 Tractatusa: „Granice moga jezika znače granice mog svijeta“. I dalje: „Nema mislećeg, predstavljajućeg subjekta.“ (TLP–5.631); „Subjekat ne pripada svijetu, nego je on granica svijeta....“ (TLP–5.632); „Gdje se u svijetu može primetiti metafizički subjekt? Kažeš da je ovde sasvim isto kao s okom i vidnim poljem. Ali oko stvarno ne vidiš. I ni po čemu u vidnom polju ne možeš zaključiti da se ono ne vidi iz jednog oka.“ (TLP–5.633). Konačno, u 5.6331 čitamo:

„Vidno polje, naime nema ovakvu formu: oko

To je u vezi s tim što nijedan dio našeg iskustva nije također apriori...Nema

apriornog poretka stvari“ (TLP–5.634).

Tractatus i Kant 93

94 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 95

Nije teško pretpostaviti kako bi kantovac razumeo stavove do 5.6334: reč je o kritici kartezijanske koncepcije subjekta. Vitgenštajn priznaje Hjumovu kritiku Dekarta (Descartes), ali izvlači Kantov zaključak. „Ja“ se ne može sresti u iskustvu, u iskustvu srećemo samo niz predstava, taj ne–stvarni subjekat–kontejner je „misleće, predstavljajuće ja“ iz 5.631 – njega nema; međutim „ne–stvaran“ znači da subjekat nije kartezijanska misleća stvar, a ne da nema nikavog subjekta; subjekat iz 5.632 je granica sveta – metafizički subjekat iz 5.633, a ne misleći iz 5.631; on je „povezan sa svetom kao što je oko povezano sa vidnim poljem“ (Hack-er 1986: 87), te ga treba razumeti kao izvor vidnog polja; konačno, u 5.634 srećemo eho Kantovog „Ja mislim“, naime, to što nijedan deo našeg iskustva nije a priori imlicira da „naše iskustvo pripada nama i da ne može pripadati drugome je a priori...'Vlasnik iskustva uopšte', posednik sveg iskustva koje Ja ikada mogu sresti, jeste metafizički subjekat“ (Hacker 1986: 87).7 Kakva je veza doktrine o metafiz-ičkom subjektu sa apriornošću logike? Za studenta Kritke čistog uma ne bi trebalo da bude teškoća: ista kao što je između transcendentalne i metafizičke dedukcije. Zadatak transcendentalne dedukcije je da objasni kako se pojmovi čistog razuma (dedukovani iz formalne logike) mogu a priori odnositi na objekte: Tractatusovski odgovor je da Ja (metafizički subjekat) „ubrizgava sadržaj u (logičke – M.Š.) forme u kojima se ogleda priroda sveta“ (Hacker 1986: 102). Bez mene, jezik i nije jezik, već „mrtvo slovo na papriru“. U tom smislu, jezik je moj jezik, a njegove granice su granice moga sveta. Odbačeni misleći subjekat iz 5.631 je kartezijanska res cogitans, prihvaćeni metafizički subjekat (granica sveta) iz 5.632 je Kantovo „Ja mislim“, te slika oka i vidnog polja ilustruje odnos metafizičkog subjekta i sveta.

3. Tractatus kao jezičko–kritička transformacija Kritike čistog uma

Reklo bi se da je sa dokazom analogije između Kantovog i Vitgenštajnovog rešenja ključnog problema metafizike i mesta subjekta u njemu slučaj „Tractatus i Kant“ uspešno zaključen. Ali zastupnik bi budnoj poroti dugovao još dva, možda odlučujuća, objašnjenja. Završna reč mora položiti račun o mogućnosti transcen-dentalno–semantičke refleksije unutar Tractatusovske ideje jezika, i o povezanom problemu prećutane razlike prve Kritike i Tractatusa u pogledu odnosa prema mogućnosti proširujućeg apriornog saznanja.

Prvo, ako se jezik, kao što Vitgenštajn tvrdi, sastoji isključivo od opisnih iskaza, kako je onda moguć iskaz: „Jezik se sastoji isključivo od opisnih iskaza“? Nevolja je u tome opisni iskazi, poput slika, pružaju pogled na svet, ali ne i pogled sa kog je prvobitni pogled moguć (Pears 1987: 7). Čini se da je Tractatusovska semantička građevina zapravo „čardak ni na nebu ni na zemlji“ osuđen na kolaps

7 Za raspravu na sličnom tragu vidi: Moore, 1987.

94 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 95

96 Miloš Šumonja

onog trenutka kada se filozof sa hrapavog tla deskriptivnog jezika lestvama logičke analize uputi ka arhimedovskoj tački transcendentalne refleksije o uslovima i mogućnostima jezičkog smisla. Doista, nije li Vitgenštajnova pozicija beznadežno paradoksalna karikatura Kantove?

Sa druge strane, ceo Kantov projekat predstavlja pokušaj da se da odgovor na pitanje: „Kako su mogući sintetički sudovi a priori?“ (Kant, 1958: 99). Kako pre iskustva možemo znati kakav je svet, i to po svojim nužnim svojstvima? No, ne kaže li Vitgenštajn eksplicitno da je baš takvo znanje nemoguće, jer bi sve što postoji moglo biti i drugačije (TLP – 5.634)? Osporavajući kantovski pedigre Tractatusa, Rudlof Haler (Rudolph Haller) ukazuje na upadljiv kontrast između Kantove ideje da su uslovi iskustva dati a priori i Vitgenštajnovog čvrstog empiri-stičkog uverenja da nijedan deo iskustva nije a priori: „Drugim rečima, i izraženo u terminima Kantovog kriterijuma za a priori: postoji samo logička, i ne postoji empirijska, nužnost“ (Haller 1988: 53). Jer apriorni stavovi logike su u Tractatusu shvaćeni kao prazne tautologije koje ne govore ništa o svetu, a ponajmanje kakav svet nužno mora biti (TLP–6.1,6.124). Oni su, opet na kantovskom, analitički, nipošto sintetički sudovi a priori. Razlika ne može biti veća, jer se tiče najvažnijeg – mogućnosti nužnih istina o svetu, ili, drugim rečima, mogućnosti metafizike. Kod Kanta je ona opstala u vidu „metafizike iskustva“, ali Vitgenštajn kaže da su svi stavovi metafizike, pa i stavovi Tractatusa, besmisleni (TLP – 4.003, 6.54). Izgleda da se ceo slučaj ruši kao kula od karata.

Ipak, rano je za odustajanje. Advokat kantovske teze ima na raspolaganju tri strategije odbrane. Sve tri uviđaju osnovnu slabost klasične „prokantovske“ argumentacije u – zanemarivanju jezičkog obrata! A ako se Vitgenštajn, u inače teško razumljivom tekstu Tractatusa, o bilo čemu jasno odredio, onda je to da će knjiga „povući granicu mišljenju, ili tačnije – ne mišljenju nego izražavanju misli: jer da bismo povukli granicu mišljenju morali bismo moći misliti obje strane ove granice...Granica će, dakle, moći da se povuče samo u jeziku... (podvukao M.Š.) (TLP – 23). Glavni simptom ovog interpretatorskog previda je uverenje da Vitgen-štajnovi neiskazivi predmeti ograničavaju jezik spolja, na isti način na koji Kantove nesaznatljive stvari po sebi ograničavaju saznanje. Pojednostavljenim poistoveći-vanjem kritičkog zahvata Tractatusa sa onim iz prve Kritike ne samo da se gubi metakritička perspektiva jezičkog obrata, već se Tractatus pretvara u neuspešnu verziju Kantove doktrine. Jer, dok je kantovska stvar po sebi: a) transcendentalno–transcedentna granica saznanja, ali ne i mišljenja – prostor opšte logike je širi od prostora transcendentalne, i b) izvod iz kritičkog postupka, Vitgenštajnovi predmeti su, sa ovog gledišta: a) potpuna onostranost jezika (jer izvan logike jezika nema ničega mislivog), i b) zatečena spoljna granica jezika – pretpostavka kritičkog postupka. Stoga ne treba da čudi što je, polazeći iz ovog interpretativnog okvira, Dejvid Pers zaključio da je Vitgenštajn u Tractatusu, uprkos kritičkoj nameri,

Tractatus i Kant 95

96 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 97

podlegao „nekritičkom realizmu“ (Pears 1987: 9). Pers smatra da je semantika Tractatusa „realistička u sledećem smislu: jezik uživa izvesne mogućnosti na površini, ali je u dubini zasnovan na instrisičnoj prirodi predmeta koja nije naše delo već nam je nametnuta u svojoj misterioznoj nezavisnosti“ (Pears 1987: 8). Iz ovako postavljenog odnosa jezika i sveta – u kom je svet dominantan partner – proizilazi predkantovska, „nekritička“ priroda Vitgenštajnovog semantičkog rea- lizma zato što se stabilnost semantičkih veza ne zasniva na našem doprinosu kon- stutuciji značenja (a time i sveta), već na suštini nezavisno postojećih predmeta.8

8 Paralelna tema metafizike Traktausa (prirode predmeta i njihovog odnosa prema činjenicama) profilisala je u sekundarnoj literaturi četiri tumačenja: dva realistička (Persovo semikantovsko i Raselom inspirisano predkantovsko), kantovsko–idealističko i postkantovsko–deflacionističko. Dok je po Persu teorijsko postuliranje nezavisno postojećih predmeta ishod „transcendentalne dedukcije“ nužnih uslova jezika, raselovski realisti tretiraju predmete kao posebnu vrstu primordijalnih ontoloških entiteta sa kojima prvo ostvarujemo predjezički kontakt, a zatim ih „krstimo“ u izvornom jezičkom činu uspostavljanja značenja. Naravno, iz ugla punokrvnih realista Persova primedba u pogledu nekantovske prirode predmeta se ne može postaviti. Po mišljenju istaknutog kantovca Njutona Garvera (Newton Garver) Tractatusovsko dvojstvo činjenica i predmeta odgovara kritičkom dvojstvu pojava i stvari po sebi: činjenice izražavaju emirijski realitet a predmeti transcendentalni idealitet stvarnosti (Garver 1990: 234; 1994: 109–110). Predmeti nisu demokritovski atomi realiteta, već deo transcendentalne opreme jezika (poput Kantovih formi čistog opažaja i kategorija čistog uma): nasuprot zatečenom i indiferent-nom svetu činjenica stoji horizont značenja uspostavljen u jezičkoj konstituciji predmetnog sveta. Na drugom kraju semantičko–metafizičkog spektra, nalazi se postkanovsko– deflacioni-stičko tumačenje Hide Išiguro (Hide Ishiguro 1969) i Brajana Mekginisa (Brian McGuinness 2002). Po Išiguro–Mekginis tezi, nasuprot udžbeničkoj doktrini o dva Vitgenštajna (i njegove dve teorije značenja: slikovno–realističkoj i upotrebnoj), već u Tractatusu imamo posla sa upotrebnom teorijom značenja (Ishiguro 1969: 20–21). U prevratničkom eseju „Upotreba i referencija imena“ Hide Išiguro argumentuje da, ukoliko za ozbiljno uzmemo Vitgenštajnovu reformulaciju Fregeovog načela kontekstualnosti („Samo stav ima smisao; samo u sklopu stava ime ima značenje“ TLP–3.3; „Izraz ima značenje samo u stavu“ TLP–3.314), moramo odbaciti realističku teoriju značenja (u početku beše predmet a potom veza sa imenom koje ga zastupa) jer Vitgenštajn ima na umu nešto sasvim drugačije: „Gledište Tractatusa podrazumeva da je upotreba Imena ono što daje identitet objektu pre nego vice versa“ (Ishiguro 1969: 34). To znači da se drugi kraj semantičke veze – ravan jezičke referencije – ne nalazi izvan jezika, već se konstituiše unutar njega: o regionu predmeta ne smemo misliti kao o „misterioznom, beskonačnom magazinu stvari, kao da su konkretni predmeti...“ zato što su u „jeziku i mišljenju već sadržane mogućnosti svih predmeta koji su mogući. Sve logičke forme su logički moguće unutar jezika, unutar mišljenja. Nikakvo izdvojeno istraživanje ili ispitivanje stvarnosti nije moguće“ (McGuinness 2002: 91). Sva stvarnost je jezička, i zato jednostavno – stvarnost. Izvestan oprez je neophodan u formulaciji metakritičkog smisla ovako shvaćenog postkan-tovskog manevra „apsolutnog“ jezičkog idealizma Tractatusa. Naime, teza da je „sve u jeziku“ je a) semantička a ne metafizička ; i zato b) deflacionistička. Promakne li nam ova važna nijansa, ako reorijentaciju od vertikalno–predmetnog ka horizontalno–kontekstualnom objašnjenju značenja shvatimo kao „okretanje Rasela na glavu“, onda ćemo pasti u iskušenje da, zajedno sa Dejvidom Persom, kritikujemo Išiguro–Mekginis interpretaciju zbog pogrešnog

96 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 97

98 Miloš Šumonja

Nasuprot Persu, sekundarne „prokantovske“ strategije dele uverenje da su granice jezika do kojih je Vitgenštajn stalo – unutrašnje granice. Kao što je prostor iznutra ograničen svojom geometrijom, tako je i jezik iznutra ograničen nemoguć-nošću uspona ka arhimedovskoj tački sa koje se može opisati odnos jezika i sveta.9 Hegelova misaona figura određene negacije može biti od pomoći: postkantovski smisao jezičkog obrata nije apstraktna negacija realističkog statusa navodne trakatatusovske stvari po sebi kojom bi se predmeti, „uvlačenjem“ u jezik, od vanjezičkog uslova predstavljanja pretvorili u jezičke entitete, već je reč o određenoj negaciji zajedničke metodološke pretpostavke svih verzija metafizičkih tumačenja – da se na pitanje o uslovima jezičkog smisla mora odgovoriti teorijom o odnosu jezika i sveta! Utoliko metodološko uputstvo sekundarnih prokantovskih strategija možemo sažeti na sledeći način: pošto jezik možeš razumeti samo iznutra, ne traži metafizičko objašnjenje odnosa jezika i sveta, već gledaj u pravcu onoga što se pokazuje unutar svakodnevne upotrebe jezika!

Prva strategija – sintaktičko kantovstvo – sastoji se u tome da se interpretacija liši neizdrživog metafizičkog tereta, te da se izvrši prekvalifikacija Tractatusovog kantovstva. On više nije Kritika čistog jezika, već svojevrsna kritička transformaci-ja Kritike čistog uma. Po „liberalnim“ kantovcima, Vitgenštajn je imao na umu primedbu koju je još Jakobi (Jacobi) uputio Kantu10 – da nije moguće povući

razumevanja „smera uklapanja“ partnera u semantičkoj vezi (Pears 1987: 111). Pers previđa da Išiguro–Mekginis teza ne odgovara na pitanje o „smeru uklapanja“ imena i predmeta, zato što takvo pitanje pretpostavlja da ime i predmet mogu postojati nezavisno jedno od drugog te da ih treba na adekvatan način spojiti. A upravo tu pretpostavku Išiguro i Mekginis poriču. Budući da je ime i predmet nemoguće identifikovati izvan propozicionalnog konteksta, pitanje o „smeru uklapanja“ se ne može ni postaviti (Medina 2002: 198). Metafilozofska posledica kontekstuali-stičke doktrine je njen deflacionistički karakter. Metakritička svrha Tractatusa, po Išiguro–Mekginis tumačenju, jeste da nam ukaže na besmislenost pitanja kao što su „Ko je dominantan partner u semantičkom odnosu?“ ili „Koji je smer uklapanja imena i predmeta?“, bilo da odgovor nalazimo u raselovskom čitanju Tractatusa, bilo da ga izražavamo rečnikom kan-tovskog dvojstva onoga što je transcendentalno u nama i onoga što je empirijski izvan nas. Mekginis smatra da koncept predmeta iz uvodnih stavova Tractatusa predstavlja samoukidajući „ontološki mit“ koji nam Vitgenštajn pruža ne bi li nam pokazao prirodu jezika, pri čemu je „glavni rezultat tako stečenog gledišta na jezik odbacivanje svih takvih mitova“ (McGuinness 2002: 85). Za dalju diskusiju vidi dole str. 103–104.

9 Piter Saliven sugeriše da koncept unutrašnje granice treba razumeti kao suštinsku prirodu ili unutrašnju formu onoga što granica ograničava, a ne kontrastivno - kao ograničenje koje deli konceptualni prostor na deo koji poseduje tu unutrašnju formu i onaj koji ne poseduje: „Nema ničega nalik mišljenju što je isključeno granicama mišljenja zato što ne poseduje suštinsku prirodu mišljenja, kao što nema tačaka isključenih iz prostora zato što su kontra-geometrijske“ (Sullivan 2011: 172).

10 Ni ova tvrdnja nije bez osnova, jer Vitgenštajn na jednom mestu beleži „da ukoliko ljudi veruju da mogu videti „granice ljudskog razumevanja“, oni takođe prirodno veruju da mogu videti i iza njih“ (Wittgenstein 1998: 22).

Tractatus i Kant 97

98 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 99

razliku između znanju dostupnog sveta pojava i nedostupnog sveta stvari po sebi, a da se pri tome ne pretpostavi neko znanje o potonjem. Na primer, ako je zakon uzročnosti validan samo u svetu pojava, sa kojim pravom ga Kant primenjuje na stvari po sebi, kada kaže da one uzrokuju osećaje u nama? Nevolja ove vrste prati svaku transcendentalnu filozofiju. Dok je Šopenhauer odbacio Kantova antime- tafizička ograničenja, ustvrdio da je „svet kao predstava“ objektivacija „sveta kao volje“, te da su nam stvari po sebi dostupne kroz sopstvenu volju, Vitgenštajn je ista ta ograničenja radikalizovao. Kantovi sintetički sudovi a priori su u Tractatusu pretvoreni u norme jezičkog predstavljanja (Hacker 1986: 207). Poenta jezičke transformacije kritičke filozofije je u tome da se izbegne Kantov paradoks tako što će se granice znanja pretočiti u granice mišljenja, a ove ustanoviti u medijumu izražavanja misli – jeziku. Ono što leži s onu stranu mislivog će biti nemislivo, te se granica ne može povući stavovima koji govore o obe strane granice. Ali filozofi-ja može povući granicu iznutra, tako što će utvrditi jezička pravila koja određuju da li neka kombinacija znakova ima ili nema smisla. Izvan tako određenih granica smislene upotrebe jezika ne leži svet stvari po sebi, već besmislene kombinacije znakova (Glock 2006: 433).11

Druga strategija – semantičko kantovstvo – takođe polazi od uverenja da Vit- genštajn uvažava lekcije postkantovske kritike pojma „stvari po sebi“. Ali, po mi- šljenju autora teze o „semantičkom kantovstvu“ Tractatusa, na putu od Kanta do Vitgenštajna dogodilo se više od puke konverzije transcendentalnog idealizma u transcendentalni lingvalizam obogaćen uvidom u paradoksalnu prirodu kritičkog projekta povlačenja granica predstavljanju sveta: osim paradoksa (ne)predstavljive „stvari po sebi“, Tractatus je, za razliku od Kritike čistog uma, samosvestan i u pogledu „paradoksa transcendentalnog saznanja“ (Hintikka & Hintikka 1986: 4–5). Potonji se ogleda u tesnoj vezi između nesaznatljivosti prirode sveta nezavisno od naše saznajne delatnosti i konceptualnog okvira koji upotrebljavamo, i nesaz-natljivosti prirode te delatnosti i tog okvira (Hintikka & Hintikka 1986: 5). Naime, zar Kant, polazeći od činjenice njutnovske fizike, ne pretpostavlja transcendentalni identitet predstave i predmeta koji nastoji dedukovati? A ako ga pretpostavlja, onda

11 Maslov zauzima tvrđi stav u pogledu očuvanja kantovskog jezgra Tractatusa. Uzimajući u obzir primedbu da se iz uslova simbolizma ne može izvesti ontologija, autor tvrdi da se Tractatus ipak mora dovesti u veću blizinu Kritike čistog uma. Mada u Tractatusu nema sintetičkih sudova a priori, ipak se jezičke norme ne mogu svesti na formalne zahteve upotrebe znakova jer nije moguće raspravljati (i nešto saznati) o stvarnosti ako se ona ne može opisati jezikom. A da bi se svet uopšte mogao opisati jezikom, njegova bitna svojstva moraju odgo-varati formalnim uslovima svakog simbolizma. Po ovom shvatanju, jezik u Tractatusu nije samo instrument mišljenja, već „sveprožimajući faktor organizovanja našeg saznajnog iskustva“ (Maslow 1961: xiii–xiv), pa je osnovna filozofska ideja ranog Vitgenštajna „vrsta kantovskog fenomenalizma“ (Maslow 1961: 16). Maslovljevo tumačenja oscilira između dva načina razumevanja (anti)metafizičkih implikacija transcendentalne teorije uslova predstavljan-ja, i možda je baš zato ponajviše – kantovsko.

98 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 99

100 Miloš Šumonja

je dedukcija i suvišna i, po pravilima ustanovljenim u prvoj Kritici, neopravdana (jer sa kojim pravom upotrebljava pojmovna oruđa čistog uma izvan granica iskustva?). Analogno paradoksu transcendentalnog saznanja, u Tractatusu nalazimo međuzavisnost neizrecivosti predmeta posmatranih nezavisno od jezika, i neizre-civosti semantičkih veza između jezika i sveta. Međutim, u Vitgenštajnovom slu- čaju paradoks nije neotplaćeni dug transcendentalne samorefleksije, već deo cene koju mora platiti svako ko deli njegovo stanovište o jeziku kao univerzalnom me- dijimu. To stanovište odlikuje uverenje da smo „zarobljeni“ u gvozdenom kavezu jezika, da ne možemo izaći izvan njega i opisati prirodu veze između reči i stvari. Žuta mrlja transcendentalne refleksije, razlog ove nemogućnosti, jeste to što je postojanje mreže fiksiranih semantičkih veza uslov jezičkog predstavljanja sveta, te se o tim vezama, zato što ih se mora uvek već pretpostaviti, ne može smisleno i saznajno plodno govoriti (Hintikka & Hintikka 1986: 2–3). Suština ideje o jeziku kao univerzalnom medijumu je u tezi o neizrecivosti semantike, i, sada već nije iznenađenje, njenoj pokazivosti kroz upotrebu jezika.12

U čemu bi se sastojao metakritički smisao semantičkog kantovstva? Naravno, u paraleli između neizrecivosti semantike i „neizrecivosti“ transcendentalnog. Kada Vitgenštajn kaže da se „granica jezika pokazuje u nemogućnosti da se opiše či- njenica koja odgovara rečenici...bez da se jednostavno ne ponovi rečenica“, te da zato „imamo posla sa kantovskim rešenjem problema filozofije“ (Wittgenstein 1998: 13), on ne čuva na jezičko–analitičkoj straži tekovine kantovske revolucije, naprotiv, on izražava sledeću kritiku: Kantov pokušaj da izloži mogućnosti i granice saznanja omogućen je i ograničen činjenicom da nam, pod krinkom transcendentalne dedukcije, saopštava ono što smo već znali (i što smo, uostalom, od početka i uočili kao problem) – da su jezik i svet „napravljeni jedno za drugo“. Stoga su stavovi transcendentalne logike ili prazni (kao stavovi logike u Trac- tatusu) ili besmisleni. Koliko god se tumaču nudila zavodljiva mogućnost da odnos Kantove i Vitgenštajnove koncepcije logike efektno rezimira konstatacijom da je Vitgenštajn obrnuo smer metafizičke dedukcije kategorija – dok je Kant transcen-dentalizovao formalnu logiku, Vitgenštajn je formalizovao transcendentalnu – on mora načiniti korak više i postaviti metakritičko (ili, jezikom poznog Vitgenštajna –„terapeutsko“) pitanje: da li nam Kantova transcendentalna logika doista govori nešto više od fomalne logike? U negativnom odgovoru se istovremeno ispoljava deflacionistički i metakritički karakter Tractatusa: stavovi logike su tautologije koje se pretvaraju u besmislice ako se tretiraju kao objašnjenje „odnosa onoga u

12 Hintike navode niz primera koji potkrepljuju prisutnost učenja o neiskazivosti veze jezika i stvarnosti u Trakatatusu. Npr., u 4.022 Vitgenštajn kaže da stav pokazuje svoj smisao; zatim u nizu stavova tvrdi neiskazivost odnosa imena i predmeta, što znači da ne možemo u pojedinač-nim slučajevima reći da nečega ima na „drugom kraju“ semantičke veze ( npr. 5.61) , te da se postojanje predmeta može samo pokazati kroz upotrebu imena u stavu. Više vidi u Hintikka & Hintikka 1986 7–9.

Tractatus i Kant 99

100 Miloš Šumonja

Tractatus i Kant 101

nama što zovemo „predstavom“ prema objektu“. A besmisleni stavovi se ne mogu „osmisliti“ objašnjenjem razloga njihovog besmisla, jer i kada se čini da imaju smisla, oni zapravo parazitiraju na onome što teže da objasne: „Besmisao ostaje večito sahranjen kao redudantnost“ (Lowney 2001: 37).

Konačno, i Murovo etičko tumačenje uzima u obzir validnost gornje kritike jednosmernih kantovskih tumačenja, ali, polazeći od onoga što je već Stenijusova pionirska analiza istakla kao najznačajniju tačku konvergencije Vitgenštajnove i Kantove filozofije – zajednički zadatak da se kritičkim povlačenjem granica teorijskog (deskriptivnog jezika) oslobodi prostor za sferu praktičkog uma (sferu neiskazivih vrednosti) – obnavlja Stenijusovu tezu na sledeći način: zajednički eti- čki zadatak Vitgenštajn ostvaruje kritikom transcendentalnog projekta povlačenja granica jezika. Mur smatra da sama činjenica da Vitgenštajn pokušava, makar i besmislenim stavovima Tractatusa, povući granicu deskriptivnom jeziku svedoči da ga, kao i Kanta, vodi uvid da se naša racionalnost ne može svesti na diskurzivno saznanje paradigmatično otelovljeno u prirodnoj nauci (Moore 2007:184). Iz te kantovske klice Tractatus razvija široku lepezu fenomenoloških likova razumevan-ja normativne dimenzije ljudskog postojanja: kao ni razumevanje samog Vitgenštaj-na (TLP–6.54), tako se ni razumevanje jezika (TLP–4.022,4024,4.121), prakse filozofiranja (TLP 4.11.–4.115), logičkih izvođenja (TLP 5.13–5.133; 6.12–6.1201), konačno ni razumevanje prakse etičkog vrednovanja (TLP–6.43,6.45) ne mogu izraziti deskriptivnim jezikom. Kantova kritička filozofija predstavlja po- kušaj da se filozofski objasni razlika i povuče granica između činjeničkog i vrednosnog horizonta, te iako Vitgenštajn u završnim stavovima Tractatusa odbacuje njen vitalni deo u vidu Kantove koncepcije a priorija, egzistencijalni izvor transcen-dentalnog idealizma, njegova etička poenta nastavlja da vodi Vitgenštajnovu misao. Savremenijim jezikom izražen rezime glasi: sledeći Kanta, u nameri da obezbedi autonomiju sferi vrednosti, Vitgenštajn Tractatusom pokazuje fundamentalnu raz- dvojenost i nesvodivost normativnog na deskriptivno.

4. Pre logike: normativnost i etički smisao Tractatusa

Zajednička nit svih kantovskih tumačenja Tractatusa je uverenje da Vit- genštajn, istražujući uslove smislenog govora, nastoji da nam pokaže granice jezika na koje nalećemo kada pokušavamo da iskažemo ono što se može samo pokazati – ne možemo reći šta su predmeti, ne možemo reći šta je logička forma, ne možemo reći šta je smisao stava...Upravo ova ideja, da nas Vitgenštajnove granice sprečava-ju u nečemu, da postoji nešto što ne možemo iskazati jezikom, jeste osnovna meta rezolutističko–metakritičkih tumačenja Tractatusa – nismo zatočenici granica jezika, već iluzije da takve granice postoje!

100 Miloš Šumonja


102 Miloš Šumonja

Po mom mišljenju, egzegetička linija razdvajanja spaja strane u sukobu utoliko što obe previđaju važnu kritičku nijansu Tractatusa. Naime, čak i da su rezolutisti- čki argumenti protiv kantovskih tumačenja uverljivi (a u velikoj meri jesu), nije li deo poente Tractatusa upravo to da postoji li ili ne postoji nešto o čemu treba ćutati ono što leži izvan granica „jezika kao predstave“? (Nordmann 2005: 85). Jer, zar rezolutistički moto: „Ne traži nešto izvan granica jezika, jer tamo nema ničega!“ i sam ne narušava metakritičke granice smislenog govora?

Verujem da dalji dijalog na temu odnosa Kanta i ranog Vitgenštajna mora poći od sledećeg uvida: to što ne postoji nešto (npr. kvazi–činjenica „da jezik i svet dele logičku formu“) o čemu postoje neiskazive ali pokazive istine, ne znači da ne postoji ništa što nam Tractatus može pokazati! Jednu takvu interpretativnu moguć-nost izložio je Andej Jandrić u nedavno objavljenom tekstu „Normativnost u Tractatusu“ (Jandrić 2011). Jandrićeva osnovna teza je u naširem smislu kantovska – ono što se pokazuje u besmislenim stavovima Tractatusa su pravila upotrebe jezika. (Jandrić 2011: 18–19). Ja mislim da se pokazuje nešto drugo – etička priroda tih pravila. Drugim rečima, dok Jandrić misli da Tractatus pokazuje nesvodi-vost normativnog na faktičko, ja smatram da pokazuje egzistencijalno–etičku di- menziju razlikovanja normativnog i faktičkog!

Ključan tekstualni trag nalazim u Vajsmanovim (Waissman) beleškama sa razgovora Vitgenštajna i članova Bečkog kruga održanim neposredno po Vitgenštaj- novom povratku filozofiji. Vitgenštajn kaže: „Čovek oseća poriv da naleće na granice jezika. Pomisli na primer na začuđenost što bilo šta postoji. Ova začuđenost ne može biti izražena u formi pitanja, i takođe nema ni bilo kakvog odgovora. Bilo šta što možemo reči je a priori osuđeno da bude obična besmislica. Ipak, mi nalećemo na granice jezika...Ovo naletanje na granice jezika je etika...ova sklonost, ovo naletanje na nešto, pokazuje nešto...“ (Wittgenstein 1979: 68)

Poriv o kom Vitgenštajn govori svedoči o teskobi pred mogućnošću pada našeg semantičkog sistema, pred mogućnošću da zanemimo pred svetom. Kako je to moguće ako „čovjek posjeduje sposobnosti da gradi jezike kojima se može izraziti svaki smisao, nemajući ni pojma o tome kako i šta znači svaka riječ“ (TLP – 4.002)? Stvar je u tome što, iako ne moramo imenovati predmete da bismo govorili, kada god govorimo, jer svaki stav može biti analiziran na jednostavna imena, govorimo o predmetima (TLP 3.2 i dalje). Zahvaljujući svojoj imanentnoj inten-cionalnosti, jezik može da odgovara, istinito ili neistinito, stvarnosti (TLP 2.15–2.1515). Što znači da mu nije potrebna pomoć u vidu injekcije smisla od strane nekakvog transcendentalnog subjekta (TLP–5.542), već da se nama, semantičkim bićima, u jeziku otvara horizont mogućnosti izražavanja smisla. Ako elementi jezika ne crpe život iz vanjezičkih izvora, već iz logike jezika, onda egzistencija nije realan predikat, a biti – znači biti dat nekoj poziciji. Imena zastupaju samo u kontekstu stava (TLP–3.3); stav pokazuje kako stvari stoje, ako je istinit (TLP–


102 Miloš Šumonja


4.022); ali, stav predstavlja činjenice u logičkom prostoru: on protivreči, implicira ili je nezavistan od drugih stavova (TLP–4.023, 4.463); sledi da to što razumeti stav znači znati šta je slučaj ako je stav istinit (TLP–4.024) ne znači da je za razumevanje stava potrebno znati činjenicu o njemu (da je neki drugi stav istinit) već da razumeti stav znači „biti u poziciji da vidimo šta sledi iz njega i šta je nezavisno od njega“ (Ricketts 1985: 13). Svet nam se otvara u jeziku tako što razumevajući stav prepoznajemo mogućnosti inherentne predmetima. Tek na pozadini prepoznavanja mogućnosti da bude „i ovako i onako“ moguće je znati da stvari stoje „tako i tako“. Pozicija iz koje se vidi da nešto postoji nekako je mesto subjekta u jeziku – tu je granica jezika.

Granica se manifestuje u tome što „mogu samo govoriti o njima (predmetima–M.Š.), ne mogu njih izgovoriti. Stav može reći samo kakva je stvar, a ne šta je ona“ (TLP–3.221). Formalno–logičke garancije jezičkog smisla imaju tek ograni-čeno važenje jer se njihova apriornost odnosi na kako sveta, ali ne i na šta (TLP–5.552). To da nešto uopšte jeste, pre nego da nije – besmisleni fakticitet postojanja – to je neiskaziva nulta tačka jezika. Mada To Tu, jezički point zero, nije bremenito neiskazivim istinama koje Vitgenštajn sa mukom porađa u obliku stavova samo- svesno protivrečnog onto–semantičkog sistema, ono nije ni poslednja metafizička iluzija u vidu „superčinjenice od slame“, kao što misle rezolutisti, već je pre nalik hajdegerovskom Ništa13: praznina koju uvek iznova određujemo u jeziku. I baš zato što nijedna semantička veza ne može uhvatiti ovo Ništa (jer ono izmiče svakom propozicionalnom zahvatu), razlika između naše sposobnosti iskazivanja i razu- mevajućeg prepoznavanja generiše horizont smisla ali, istovremeno, i poriv ka besmislu („Ima li smisla pitanje: šta mora biti da bi nešto moglo biti – slučaj?“, TLP – 5.542).

Rezolutisti su u pravu kada opominju metafizičare na to da Tractatusovske neiskazive uslove mogućnosti jezika ne smemo zamisliti kao preegzistirajuće hipostazirano to (onto–logičku strukturu realiteta ili transcendentalnu logiku jezika) koje se povlači u transcendentnost da bi se zatim pokazalo kroz upotrebu jezika. Ali previđaju mogućnost da se u samom događaju povlačenja pokazuje–konstituiše prostor mogućnosti: čin zatvaranja semantičkog polja (formacije diskursa) istovre-meno isključuje transcedentno (uslove diskursa kao objekat), i uključuje ga u polje kao prazno mesto u jeziku (kao horizont objektivnosti), jer iskustvo „koje nam je potrebno za razumevanje logike nije iskustvo da je nešto takvo i takvo, nego da nešto jest; ali to upravo nije nikakvo iskustvo“ (TLP–5.552; vidi i 6.44).

13 Mada ova ideja nije deo standardnog interpretativnog repertoara analitičkih filozofa (što nije naročito iznenađenje), ona, naravno, nije bez presedana u sekundarnoj literaturi. Eli Fridlender (Eli Friedlander) je razvio celovitu ranim Hajdegerom inspirisanu interpretaciju Tractatusa (Fridelander 1998; 2001), gde na jednom od karakterističnih mesta piše: „Pitanje o ništa je pitanje o besmislu kada se prevede u pojmove Tractatusa“ (Fridelander 1998: 230).

102 Miloš Šumonja


104 Miloš Šumonja

Vitgenštajnovo razračunavanje sa projektima ograničavajuće stabilizacije onto–semantičkog polja ukazuje na to da se sam čin konstituisanja određenog horizonta smisla ne može objasniti resursima koje taj horizont stavlja na raspolaganje. Transcendentalno–ontološki mit glasi: stav je istini ili neistinit nezavisno od postojanja odslikane činjenice jer (logika jezika zahteva da) iza „sveta kao pred-stave“ nužno postoji region predmeta povezan sa imenima; postakantovsko–de- flacionistička kritika: mi možemo da govorimo kao da je stav istinit ili neistinit nezavisno od postojanja odslikane činjenice zato što ništa izvan logike jezika ne garantuje semantičku vezu; a po mom sudu, Vitgenštajn pokazuje: mi govorimo kao da je stav istinit ili neistinit nezavisno od postojanja odslikane činjenice jer govorimo kao da logika jezika garantuje semantičku vezu. Pojasniću na jednom kantovskom problemu.

Po Njutonu Garveru, kantovski puls Tractatusa ponajpre se može opipati u pojmovni dihotomijama (činjenica–predmet; svet–slika sveta; znak–simbol) koje reflektuju fundamentalnu pretpostavku Kantove filozofije: postoji nešto što nam je dato i ono što mi, ljudi, radimo sa tim što nam je dato (Garver 1994: 107–108). Zato Garver, svrstavajući se u sporu oko ontološkog statusa predmeta uz zastupnike Išiguro–Mekginis interpretacije, konstatuje da Mekginis, za razliku od Išiguro, ipak ide predaleko u sematičkom idealizmu kada i činjenicama poriče vanjezički realitet. Naime, dok Išiguro smatra da Tractatus „zdravorazumski“ polazi od nezavisno postojećih činjenica, te da je „slikovna teorija jezika“ teorija tumačenja sveta koji je tu da bi ga mi poredili sa onim što mislimo i kažemo (Ishiguro 1990: 27,44), Mekginis misli da su „Vitgenštajnove napomene o činjenicama tek način da se ustvrdi princip bivalentnosti, za koji nikakav temelj ne može biti pružen“ (McGuin-ness 2002: 102), te da činjenice, poput misterioznih predmeta, pripadaju samouki-dajućem „ontološkom mitu“. Iako ni Išiguro ni Mekginis ne spominju Kanta u svojim radovima, spor možemo razumeti kroz odnos Kantove i Vitgenštajnove koncepcije datog. Po Kantu, horizont mogugućnosti istinitog ili neistinitog pred-stavljanja stvarnosti otvoren je sintezom logičkih oblika i empirijski datog. Ni Vitgenštajn naravno ne spori vanjezičku stvarnost činjenica – tu je Išiguro u pravu. Međutim, svet Tractatusa je, da tako kažem, dat već sintetisan kao totalitet činjeni-ca (TLP 1–2). Iz činjenice da sistem Tractatusa ne poznaje transcendetalnu estetiku, posledično ni transcendentalnu dedukciju kategorija (a onda ni podelu logike na formalnu i transcendentalnu) Mekginis izvlači, po mom mišljenju, pravu pouku. Nije reč o Vitgenštajnovom povratku na predkritičku metafiziku, ni o zdravorazumskom polazištu logičke analize jezika, već o doslednom provođenju transcendentalnog metoda: sve što nam je bilo kako dato mora biti (dato) već jezički strukturirano jer je sinteza svojstvo samog jezika.

Ako je suština (post)kantovskog uvida Tractatusa to da je sinteza svojstvo samog jezika, a ne odnosa između jezika i datog (empirijski ili konceptualno


104 Miloš Šumonja


strukturiranog) sveta, onda se taj nalaz mora primeniti i na sam sistem Tractatusa. Utoliko finalni čin odbacivanja lestava ima metateorijski karakter: i logika jezika, ništa manje negoli sadržaj ontološkog mita, ima teorijski status „datog“ pa je i „kao da“ logike jezika rezultat „sinteze“ nekog ranijeg pre–logičkog „kao da“. A ako je prostor logičke nužnosti zavisan od prelogičke geneze, onda se novonastala teorijska sitacija ne može uhvatiti propozicionalnim mrežama skrojenim po uzu- sima logike, već jedino jezikom mita i metafore. Zato je, po mom mišljenju, temeljna postkantovska ideja Trakatausa – šelingovska: nužna pojava praznog mesta u onto–semantičkom lancu znači da pre ili kasnije ostajemo bez razloga i temelja, da nalećemo na granice jezika. Nalećući na njih susrećemo neiskazivu (etičku) odluku konstitutivnu za našu racionalnost. Rečima poznog Vitgenštajna: „Moraš imati na umu da je jezička igra, tako reći, nešto nepredvidljivo. Hoću da kažem: ona nije utemeljena. Nije razborita (ili nerazborita). Ona je tu – kao naš život“ (Vitgenštajn 1988: &559).

U iskustvu sudaranja sa zidom jezika se ne pokazuje njegova granica u vidu onostrane neiskazive normativne dimenzije logike, estetike ili etike, već je samo to iskustvo egzistencijalno odelovljenje dimenzije normativnosti uopšte: „Ovo naletanje na granice jezika je etika“. Naravno, Vitgenštajn nema na umu etiku u bilo kom uobičajenom značenju reči, mada je njeno poreklo kantovsko. Naime, žuta mrlja Kantove transcendentalne refleksije je prostor izvan lanca nužnosti koji nastanjuje subjekat kao donosilac odluka. Paralelna misao vodi i Vitgenštajna: egzistencijalno-etički prostor naznačen opozivom logičke analize jezika osvetljen je u mističnom iskustvu postojanja kao postojanja. Vitgenštajn pod etikom prevashod-no misli na našu odgovornost prema onome što nam je dato u smislu načina na koji odgovaramo na zagonetku postojanja.

Da odgovaranje besmislenom fakticitetu imlicira konstitutivnu odluku, ali takvu koja je zapravo već donesena, znači da smo uvek već „bačeni“ u neko polje smisla, da je za našu ulogu u svetu scenografija već postavljena. Tractatusovska dijalektika neuspešnih pokušaja da se ta odluka racionalno zasnuje (da se povuku granice smisla) rasvetljava ljudsku egzistenciju predočavajući beztemeljnost našeg razumevanja sveta. Kada Vitgenštajn emfatično kaže da njegova knjiga povlači granicu etičkom iznutra14, i da se ona samo tako može povući, to, po mom sudu, znači da je čin povlačenja granice jezika paradigmatičan etički čin, jer je sama razlika između normativnog i deskriptivnog normativna – ona je mogućnost i

14 U pismu Ludvigu fon Fikeru (Ludwig von Ficker), potencijalnom izdavaču tada još neobjavl-jenog Tractatusa, Vitgenštajn piše: „Poenta knjige je etička. Mislio sam da uključim u pregovor rečenicu koje sada zapravo tamo nema, ali koju ću sada Vama napisati, zato što će Vam možda poslužiti kao ključ dela. Ono što sam mislio da napišem, onda, je bilo ovo: Moje delo se sastoji iz dva dela: jednog koji je ovde predstavljen plus sve što nisam napisao. A upravo je taj drugi deo onaj koji je važan. Moja knjiga povlači granice sferi etičkog iznutra, i ja sam uveren da je to JEDINI rigorozan način da se ove granice povuku“ (Engelmann 1967: 143).

104 Miloš Šumonja


106 Miloš Šumonja

granica normativnosti uopšte. Vitgenštajn „ozbiljno“ misli kada kaže da je etika transcendentalna (TLP– 6.421). Samo što trakatusovski „primat praktičkog uma“ nije konsekvenca naše semantičke limitiranosti, već način našeg postojanja u svetu, ali i način na koji se fakticitet postojećeg otkriva u horizontu objektivnosti kao neiskazivi „višak“ – krunski svedok slučajnosti našeg jezik–sveta. Jer, koliko god da rasteretimo logičke norme ontoloških obaveza potonje iznova iskrsavaju na ovom ili onom nivou refleksije kada se svaka mreža semantičkih nužnosti pretvara u ontološku slučajnost: „U samom trenutku inverzije, u kojem otkrivamo neo-dređenost onoga što je uvedeno kao određeno, iskušavamo neuhvatljivost domena svih domena koji, uprkos njegovoj neuhvatljivosti uvek nastanjujemo“ (Gabriel 2009: 74). Golu činjenicu da svet uvek srećemo unutar nekog okvira (da smo konačni) a da taj okvir sam nikada ne srećemo (jer smo konačni) možemo „imeno-vati“ samo u obliku onoga što će Vitgenštajn u „O izvesnosti“ nazvati mitologijom. Utoliko je i sam Tractatus mit, ali je, kao što svedoči čin samoopoziva iz 6.54, svestan sopstvene mitske prirode.

Za Vitgenštajna je, baš kao i za Kanta, podložnost iluzijama smisla integralni deo naše sposobnosti razumevanja jezika. Razumeti Tractatus znači razumeti egzistencijalni izvor poriva ka ekplanatornom utemeljenju inteligibilnost našeg jezika (i naše konačnosti): jer, ako su naši pojmovi tek „naši“, kako (i na osnovu čega) uspevaju da istinito opišu svet, osim ako i svet, takav kakav nam se u jeziku javlja, nekako nije „naš“? Onaj koji poseduje sposobnost prepoznavanja „transcen-dentalnog brbljanja“15 razumeće da ne možemo transcendirati horizont jezičkog smisla zato što smo uvek već unutar njega: „Naš život (i naš jezik – M.Š.) je isto tako beskrajan kao što je naše vidno polje bezgranično“ (TLP– 6.4311). Pre nego paradoksalna verzija „transcendentalne analitike“, Tractatus je jezička–analitička „transcendentalna dijalektika“ – majstorski kurs brušenja metakritičkog „know–how–not–to“ upotrebe „naših“ pojmova.

Moja interpretativa skica ostavlja puno otvorenih pitanja koja se ne mogu rešiti drugačije nego na terenu celovitog tumačenja teksta Tractatusa. Ipak, jedno se posebno nameće. Naime, zar ne bi uvereni rezolutista, posle svega, mogao priupi-tati: „Nije li tvoja pozicija još jedna varijacija na staru pseudoTractatusovsku temu granica jezika? Vitgenštajnova dijagnoza važi i za tebe: nismo zarobljenici granica jezika, već iluzije da takve granice postoje“. Moj odgovor je jednostavan: iluzije granice jezika jesu granice jezika. Smisao čina iz 6.54 nije u odlučujućem oslobađanju od iluzije metajezičke perspektive zarad suočavanja sa sopstvenom konačnošću, zato što tu konačnost i ne možemo drugačije susresti (i opet–zato što smo unutar nje) nego kao iluziju perspektive sa koje je možemo uvidet i/ili po- vući granice jezika. Rezolutista ili mora priznati da je svest o neizbežnosti te iluzije sastavni deo „ispravnog viđenja sveta“, ili je i sam u vlasti iluzije da je

15 Izraz pripada Vitgenštajnu. Vidi Hacker 1986: 104.


106 Miloš Šumonja


moguće, na terenu svakodnevnog jezika, neposredno razabrati granice smislene upotrebe jezika.

Miloš ŠumonjaPedagoški fakultet, Sombor

Literatura:

Anscombe, Gertrude Elizabeth Margaret (1959), An Introduction to Wittgenstein's Tractatus. Themes in the philosophy of Wittgenstein, London: Hutchinson University Library.

Apel, Karl Oto (1980), Transformacija filozofije (1980), Sarajevo:Veselin Masleša. Conant, James (1991), “The Search for Logically Alien Thought: Descartes, Kant, Frege

and theTractatus", Philosophical Topics 20(1): 115–180.Conant, James (2002), “The Method of the Tractatus”, u E. Reck (prir.), From Frege to

Wittgenstein: Perspectives on Early Analytic Philosophy, Oxford: Oxford University Press, str. 374–462.

Diamond, Cora (1991), “Throwing Away the Ladder: How to Read the Tractatus,” u Cora Diamond, The Realistic Spirit: Wittgenstein, Philosophy and the Mind. Cambridge, MA: MIT Press, str.179–204.

Diamond, Cora (2000), „Etics, Imagination and the Method of Wittgenstein's Tractatus“, u A. Crary & R. Read (prir.), The New Wittgenstein, London: Routlege, str. 149–173.

Engelmann, Paul 1967. Letters from Ludwig Wittgenstein, with a Memoir, Oxford: Basil Blackwell.

Ferber, Rafael (1984), „Der Grundgedanke des Tractatus als Metamorphose des obersten Grundsatzes der Kritik der reinen Vernunft“, Kant–Studien 75, str. 460–468.

Friedlander, Eli (1998), „Heidegger, Carnap, Wittgenstein: much ado about nothing“, u A. Biletzki& A. Matar (prir.), The Story of Analytic Philosophy: Plot and Heroes, New York: Routlege.

Friedlander, Eli (2001), Signs of Sense: Reading Wittgenstein’s Tractatus. Cambridge, MA: Harvard University Press.

Gabriel Markus & Žižek,Slavoj (2009), Mythology, Madness and Laughter: Subjectivity in German Idealism, New York: Continuum.

Garver, Newton (1990), „Wittgenstein and Critical Tradition“, History of Philosophy Quarterly 7: 227–240.

Garver, Newton (1994), This complicated form of life: essays on Wittgenstein, Chicago: Open Court.

Glock, Hans–Johan (2001), „Wittgenstein and Reason“, u J. Klagge (prir.), Wittgenstein – Biography and Philosophy, str. 196–218.

106 Miloš Šumonja


108 Miloš Šumonja

Glock, Hans–Johan (2006), “Schopenhauer and Wittgenstein: Representation as Language and Will”, u C. Janaway (prir.), The Cambridge Companion to Schopenhauer, Cam-bridge and New York: Cambridge University Press,str. 422–458.

Haller, Rudolph (1988), “Was Wittgenstein a Neo–Kantian”, u Questions on Wittgenstein, London: Routlege, str. 44–73.

Hacker, Peter (1986), Insight and Illusion – revised edition. Oxford: Clarendon Press, Oxford University Press.

Hacker, Peter (2001), „Wittgenstein and the Autonomy of Humanistic Understanding“, u R. Allen & M. Turvey (prir.), Wittgenstein: Theory and the Arts, London: Routledge, str. 39–74.

Hintikka, Merrill & Hintikka, Jaakko (1986), Investigating Wittgenstein, Oxford: Basil Blackwell.

Ishiguro, Hide (1969), “Use and Reference of Names”, u P. Winch (prir.), Studies in the philosophy of Wittgenstein, London: Routledge, str. 20–50.

Ishiguro, Hide (1990), “The So-called Picture Theory: Language and the World in Tractatus Logico-Philosophicus”, u H. Glock (prir.), Wittgenstein: a critical reader, Oxford: Balckwell, str. 26-46.

Jandrić, Andrej (2011), „Normativnost u Tractatusu“, Theoria, 54(1): 5–26.Janik, Allan & Toulmin, Stephen (1973), Wittgenstein's Vienna, New York: Simon and

Schuster.Kant, Imanuel (1958), Kritika čistog uma, Beograd: Kultura.Kant, Immanuel (1999), Corespondence, Cambridge: Cambridge University PressLivingston, Paul (2004). „'Meaning is Use' in the Tractatus“, Philosophical Investiga-

tions, 27 (1): 34–67.Lowney, Charles (2001), "The Silence After Kant", u R.Haller & K. Puhl (prir), Wittgen-

stein and the Future of Philosophy: A Reassessment after 50 Years, Kirchberg am Wechsel: The Austrian Ludwig Wittgenstein Society, str: 33–38.

Maslow, Alexander (1961), A Study in Wittgenstein’s Tractatus, Berkeley: University of California Press

Medina, Jose (2002), The Unity of Wittgenstein’s Philosophy, Albany: State University of New York Press

McGuinness, Brian (2002), Approaches to Wittgenstein, London: RoutledgeMonk, Ray (1991), Ludwig Wittgenstein – The Duty of Genius, New York: Penguin BooksMoore, Adrian (1987), „On Saying and Showing“, Philosophy 62: 473–497.Moore, Adrian (2007), „Wittgenstein and Transcendental Idealism“, u G. Kahane, E.

Kanterian, & O. Kuusela (prir.), Wittgenstein and His Interpreters, Oxford: Blackwell, str. 174–199.

Nordmann, Alfred (2005), Wittgenstein’s Tractatus: An Introduction, Cambridge: Cam-bridge University Press.

Pears, David (1987), The False Prison: A Study of the Development of Wittgenstein’s Philosophy, vol. I, Oxford: Clarendon Press.


108 Miloš Šumonja

Pippin, Robert (1979), „Negation and not–being in Wittgenstein's Tractatus and Plato's Sophist," Kant Studien 70: 179–196.

Proops, Ian (2004), “Wittgenstein on the Substance of the World“, European Journal of Philosophy, April 2004, 12: 106–126.

Russell, Bertrand (1987), Uvod u Tractatus logico–philosophicus (1987), Sarajevo: Veselin Masleša, str. 5–19.

Ricketts, Thomas (1985), „Frege, the Tractatus, and the Logocentric Predicament“, Noûs 19: 3-15.

Sullivan, Peter (2011), „Synthesizing without Concepts“; u: Read R. & Lavery M.A. (prir.), Beyond Tractatus Wars, New York : Routledge.

Stenius, Erik, “Wittgenstein as a Kantian Philosopher”, dostupno na htpp://www.ditext.com/stenius/11.html, (pristupljeno 19. novembra 2010).

Stern, David (2003), "The Methods of the Tractatus: beyond Positivism and Metaphysics?“, u P. Parrini, W. Salmon & M. Salmon (prir.), Logical Empiricism: Historical & Contemporary Perspectives, Pittsburgh University Press, str. 125–156.

Vitgenštajn, Ludvig (1980), Filozofska istraživanja, Beograd: Nolit.Wittgenstein, Ludvig (1980), Wittgenstein’s Lectures: Cambridge 1930–1932. (prir.) Des-

mond Lee, Totowa: Rowman and Littlefield.Wittgenstein, Ludvig (1987), Tractatus logico–philosophicus, Sarajevo: Veselin Masleša. Wittgenstein, Ludvig (1998), Culture and Value – revised edition, (prir.) G. H. von Wright

& Heikki Nyman, Oxford: Blackwell.Wittgenstein, Ludvig (2008), Wittgenstein in Cambridge – Letters and Documents 1911–

1951, (prir.) B. McGuiness, Oxford: Blackwell Publishing

Miloš Šumonja

Tractatus and Kant(Summary)

In this paper I explore the presence of Kant’s heritage in Wittgenstein’s Tractatus through examination of hypotesis that Tractatus represents form of critical philosophy after language turn: that Wittgenstein limited language by restricting it to it’s descriptive use, as Kant limited knowledge by restricting it to experience.

KEY WORDS: Kant, Wittgenstein, Tractatus, language, limit, transcendental, logic