VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ČAČAK

SEMINARSKI RAD

Predmet: EKONOMIJA SOCIJALNOG, ZDRAVSTVENOG I PENZINOG OSIGURANJA

MEGA DRŽAVA: IZBOR KAPITALIZMA

Mentor: Student:Prof. dr Miroslav Dinčić Milosava Ranković

Prof. dr Žarko Risić Br. Indeksa

Čačak, april 2010 godina.

1. UVOD

Tematika rada je kapitalizam, odnosno tema glasi „Izbor kapitalizma“. Tema je

privlačna jer je kapitalizam složena tema, s obzirom da je i period od kada se pojavio, pa do

današnjih dana kada je u pojedinim državama kapitalizam u krizi,jako je dugoročan.

Kapitalizam je ekonomski i društveni sustav u kojem su kapital, zemlja i sredstva za

proizvodnju privatno vlasništvo; rad, dobra i izvori (resursi) trguju se na tržištima; i zarada,

nakon oporezivanja, podijeljena je vlasnicima ili uložena u tehnologiju i industriju. Govoreći o

kapitalizmu, razmatrajući njegove dobre i loše strane, njegov razvoj, pojavu, pomenućemo

teorije kapitalizma, a to su : 1. Markisistička teorija kapitala

2. Nemarksističke teorije kapitalizma

3. Menadžerski kapitalizam

4. Savremene teorije kapitalizma

Pre toga pozabavili smo se razvojem države blagostanja, i putem koji je ona prošla

dok nije „dogurala” do gospodara ekonomije, tj dok nije postala tzv. megadržava u

razvijenom svetu, kao socijalna agencija, kao gospodar ekonomije,kao fiskalna država, kao

hladnoratovska držva. A zatim je pomenut i period krize države blagostanja.

Zatim smo govorili o italijanskom kapitalizmu, a nedavno je u Italji otvorena debata

o budućnosti nacionalnog kapitalizma .

Govorićemo i o američkom kapitalizmu. Američki pogled na svet kapitalizma cilja na

mnogohvaljeni nemački ekonomski i društveni model, čiji obožavaoci zbog para imaju muke

da shvate da je došlo vreme da mu se kaže zbogom.

Takođe se bavimo temama u koje je uključen kapitalizam, a koje se tiču savremenog

perioda, tekućih problema kada je svetska ekonomska kriza u toku tako da govorimo o tome

zašto je svet razočaran u kapitalizam i zašto kapitalizam „propada”.

1

2. RAZVOJ MEGADRŽAVE 1Nacionalna država je je sve do 1870. god. zamišljena i konstruisana kao staratelj i

čuvar građanskog društva, kome je mnogo kasnije megadržava postala gospodar. Nacionalna

država je bila tako projektovana da zaštiti život građana i njihovu slobodu. Razni autori

različito tretiraju Megadržavu:

1. Po Sumpeteru – građaninu pripada samo ono što država otvoreno ili prećutno dopušta

da on poseduje, da zadrži ili koristi

2. Bodenova nacionlana država je kao svoju najvažniju funkciju imala održanje

građanskog društva i čuvanje mira megadržave

„Prelazak“ od nacionalne države ka megadržavi započeo je krajem 19. veka. Prvi

korak je na tom putu bio Bizmarkov patent „Država blagostanja“, kome je cilj bio da se

izbori sa ubrzanim razvojem socijalizma. Bizmark je od vlade napravio službu za postizanje

dobrobiti. 2Kada je krajem XIX veka nemački kancelar Oto fon Bizmark (Otto von Bismarck)

stvorio sistem socijalne politike za industrijske radnike, imao je veoma jasan cilj na umu.

Uporedo sa konsolidacijom geostrateške pozicije Rajha, želeo je da industrijske radnike

podvede pod kontrolu države. Integrisanje masa u telo novoformirane ujedinjene nemačke

države je bio cilj a obuhvatan sistem socijalne zaštite je obezbedio sredstva za postizanje ovog

cilja.Socijalna politika je najvećim delom bila nacionalna politika i sistem socijalnog

osiguranja je prvenstveno bio instrument za izmamljivanje radnika iz privatnih i

komunitarističkih sistema u ruke države. U Bizmarkovim očima je upravo država bila ta koja

je stvorila nacionalno jedinstvo, i taj faktor je takođe bio potreban za održanje socijalnog

jedinstva putem uzajamnog obavezivanja između države i njenih građana. U Nemačkoj je

tokom Prvog svetskog rata i zbog njegovih posledica, i kasnije u vreme Trećeg Rajha 1930-ih,

država blagostanja doživela svoja najveća proširenja. Naročito je u nacionalsocijalističkom

režimu bilo pozivanje na socijalnu pravdu i širenje sistema socijalne zaštite i sigurnosti, koje

je išlo uporedo sa izgradnjom ratničke države. U prvih nekoliko godina diktature, socijalna

politika je bila jedan od glavnih zakonskih projekata kodifikacije. U Trećem Rajhu su mere

1 „Ekonomija socijanog, zdravstvenog i penzionog osiguranja“, Prof Miroslav Dinčić, Prof Žarko Ristić, Čačak 20102 “Država blagostanja”, Dr.Miroslav Ružica, Beograd 2007

2

socijalne politike bile proširene tako da zaštite i ideološki definišu standarde reprodukcije,

zdravlja i okoline.1Dve decenije pre kraja 19. veka nacionalna država je već bila pretvorena u agenciju sa

„ekonomski zaduženjima” koja reguliše biznis, privredna preduzeća i vlasništvo. Nešto

kasnije u SAD – u je počelo preuzimanje privrednih preduzeća u vladino vlasništvo. Većina

ekonomista je verovala da tržišna privreda ima sposobnost „samoregulacije”, čak su i

socijalisti verovali da privreda može da reguliše sebe čim se ukine pivatna svojina. Postepeno

se međutim uviđalo da će posao nacionalne države i vlade sadržan u očuvanju klime za

privredni prosperitet kroz održavanje poreza na niskom nivou kroz održavanje stabilnosti

novca, kroz podizanje štednje.

Vreme između dva svetska rata transformisalo je nacionalnu državu u „budžetsku

državu”, i razotkrilo činjenicu da praktično ne postoji granica u onome što je vlada može da

iscedi od stanovništva. Posle Drugog svetskog rata skoro sve razvijene zemlje su

postale”fiskalne države”, pošto su došle do uverenja da nema ekonomskih ograničenja u

onome što vlada može da oporezuje ili uzajmi, pa ni u onome što mora da potroši. Od Drugog

svetskog rata sam proces budžetiranja u suštini znači da se svakome kaže „da”. „po novom

režimu davanja , koja prolaze od toga da nema ekonomskoh granica javnim prihodima koje je

u stanju da pribavi, vlada postoje gospodar građanskog društva.

Tako je država blagostanja dogurala do gospodara ekonomije. I to je bilo dovoljno da

se stvori tzv. megadržava u razvijenom svetu, kao socijalna agencija, kao gospodar

ekonomije,kao fiskalna država, kao hladnoratovska držva. Kretanja ka megadržavi postalo je

univerzalno u čitavom industrijski razvijenom svetu, koga je ubrzano sledio svet zemalja u

razvoju. U praksi se megadržava najslabije pokazala kao „budžetska država”.

U skoro svim zemljama savremenog sveta vlade su postale toliko veliki potrošači da

nisu u stanju da uvećaju svoje troškove kada nastupi recesija. Vlade su, dostigle granice svoje

sposobnosti da oporezuju i svoje moći da uzajme. Vlade moraju da nauče da čuvaju deficite

kao oružje kome se poslednjem pribegava samo da bi se finansirala stalna poboljšanja

sposobnosti privrede da proizvodi bogatstvo.

Drucker, se zalaže za potpuno napuštanje teorije budžetske države na kojoj operiše

megadržava u privrednoj sferi,kao i za okretanje od socijalne politike oporezivanja ponovo ka

1

3

ekonomskoj politici oporezivanja. Pravi cilj budžetske politike mora da se ogleda u

podsticanju ulaganja u znanje i u ljudske resurse u proizvodna postrojenja u privrednim

preduzećima i u infrastrukturu.

2.1. KRIZA DRŽAVE BLAGOSTANJA3

Političko tržište na kojem se nadmeću političke stranke u borbi za glasove birača, uz

mnoge sličnosti sa ekonomskim, pokazuje i značajne razlike: tu se ne razmišlja u kategorijama

štednje i racionalizacije, niti postoji jasan odnos ekvivalentne razmene. Političko tržište ne

poseduje ugrađene mehanizme kontrole, samokontrole i uravnoteženja i izaziva

nekontrolisano i neopravdano širenje državne delatnosti. Pogubnu ulogu na ovom tržištu imaju

interesne grupe (za pritisak) među kojima, posebno, sindikati, 'nova klasa', državna birokratija,

grupe za zaštitu interesa deprivilegovanih po osnovu prirodnih svojstava, a neoliberali

izdvajaju i organizovane posebne ekonomske interese. Suočavanje naraslih zahteva sa

ograničenim kapacitetom za njihovo zadovoljavanje izaziva preopterećenje vlade i krizu

njenog autoriteta, što je jedan od glavnih uzroka krize države blagostanja.

3. POJAM KAPITALIZMA4

Kapitalizam je ekonomski i društveni sustav u kojem su kapital, zemlja i sredstva za

proizvodnju privatno vlasništvo; rad, dobra i izvori (resursi) trguju se na tržištima; i zarada,

nakon oporezivanja, podijeljena je vlasnicima ili uložena u tehnologiju i industriju. Ne postoji

konsenzus oko definicije kapitalizma, niti kako bi kapitalizam bio prikazan u analitičkoj

kategoriji. Postoji niz događaja u kojima se primjenjuje, razlikujući se u vremenu, zemljopisu,

politici i kulturi.

Ekonomisti, politički ekonomisti i povesničari uzeli su drugačiju perspektivu analize

kapitalizma. Znanstvenici u društvenim znanostima, uključujući povesničare, ekonomske

sociologe, ekonomiste, antropologe i filozofe, debitirali su o tome kako definirati kapitalizam,

kako bilo, postoji kontroverza o privatnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju,

stvaranju dobara, usluga i zarade na tržištu i o tome da cijene i plaće elementi kapitalizma.

Ekonomisti uvek ističu to, da se vlada ne meša u ekonomiju (laissez faire) i vlasnička prava,

dok većina političkih ekonomista ističe privatno vlasništvo, odnos moći, plate radnika i stalež.

3 “Država blagostanja”, Dr.Miroslav Ružica, Beograd 20074 Internet : www. vikipedija . rs/

4

Postoji općeprihvaćeni dogovor da kapitalizam ohrabruje ekonomski rast. Opseg koji određuje

tržište "slobodnim", kao i pravilo što sme i što ne sme biti privatno vlasništvo, pitanje je

politike i mnoge države danas imaju uvedenu "mešanu ekonomiju". Kapitalizam kao sustav

počeo se razvijati u Europi u 16. stoleću, iako su kapitalističke organizacije postojale još u

antičko vreme, a rani trgovački kapitalizam razvijao se u vreme kasnog srednjeg veka.

Kapitalizam je dominirao zapadnim zemljama nakon pada feudalnog poretka. Kapitalizam se

na veliko širio Evropom, a u 19. i 20. stoleću, uvetovan je sredstvima industrijalizacije širom

sveta. Postoje različite vrste kapitalizma, ovisno o teoretičaru, kao anarhokapitalizam,

korporativni kapitalizam, smežurani kapitalizam, financijski kapitalizam, laissez faire,

tehnokapitalizam, neokapitalizam, kasni kapitalizam, postkapitalizam, državni kapitalizam i

državni monopolistički kapitalizam.

Kapitalizam se izvodi iz riječi kapital, čiji je koren u latinskoj riječi "caput" (glava).

Naziv "kapitalizam", pojavio se u zapadnoj Europi u drugoj polovini 19.veka. Reč "kapital"

upotrebljavala se u ekonomskom smislu od 17. stoleća u značenju određenog novčanog

iznosa, a kasnije je označavala glavnicu (za razliku od kamate). Naziv "kapitalist" pojavio se u

drugoj polovini 18. stoleća Temelj savremenih teorija kapitalizma postavili su Max Weber i

Karl Marx.

3.1.TEORIJE KAPITALIZMA4

Markisistička teorija kapitala

Za Marxa, pojava tržišta ljudskog rada čini bit kapitalizma: "kapitalizam može oživeti

tek kad se vlasnik sredstava za proizvodnju sretne na tržištu sa slobodnim radnikom koji

prodaje svoju radnu snagu" To je glavna razlika kapitalizma prema feudalnoj ili

robovlasničkoj ekonomiji..Marksistička sociologija vidi kapitalizam kao jedan stadijum u

progresivnom razvoju prema komunističkoj budućnosti, te ga često deli na 6 stadijuma:

prvobitna akumulacija kapitala, manufaktura, industrijska proizvodnja, monopolski kapital,

napredni monopolski kapital i državno-upravljani monopolski kapital.

Nemarksističke teorije kapitalizma

Nemarksistički (ili kako ih marksisti zovu "buržoaski") sociolozi i ekonomisti kao bit

kapitalizma navode ekonomiju osnovanu na slobodnom tržištu i poduzetničkom interesu, što

4

5

ju bitno razlikuje od socijalizma s njegovom ekonomijom osnovanom na državnom vlasništvu

i centralnom planiranju.

Menadžerski kapitalizam

Neki sociolozi tvrde da je pojava velikih kapitalističkih korporacija, s raspršenim

deoničkim vlasništvom i birokratskom organizacijom, smanjila moć kontrole pojedinih

kapitalista nad korporacijom u koju su uložili svoj kapital. Tvrdi se da su umesto njih kontrolu

nad korporacijskim kapitalom stekli birokratski menadžeri, koji su pod razmjerno manjim

pritiskom da maksimiziraju profit.

3.2.SAVREMENA TEORIJA KAPITALIZMA

U toku je završna faza borbe na život ili smrt između čovečanstva i kapitalizma.

Specifičnost kapitalizma je u tome što on za razliku od „klasičnog” varvarizma, uništava život

tako što stvara „novi svet” – „tehničku civilizaciju” i njoj odgovarajućeg dehumanizovanog

čoveka. Kapitalizam je isadio čoveka iz njegove životne sredine i sasekao korene preko kojih

je crpeo životvornu snagu. Najdramatičnija istina glasi : kapitalizam može da pretrpi smrt

čoveka kao ljudskog i biološkog bića.

4. IZBOR KAPITALIZMA5

4.1. ITALIJANSKI KAPITALIZAM

Za kapitalizam „tradicionalni čovek” je samo privremeno sredstvo za njegovo

reprodukovanje. Nauka i tehnika su postale osnovna poluga kapitala za uništavanje sveta i

stvaranje „tehničke civilizacije”. Teško da se danas može podržati optimizam prosvetiteljstva,

Marksov stav da čovek sebi postavlja samo one zadatke koje koje može da reši, pogotovu

optimizam koji se zasniva na na mitu o „svemoći” nauke i tehnike.

Nedavno je u Italji otvorena debata o budućnosti nacionalnog kapitalizma sa porodičnim

grobovima, sa pitanjem da li je veliki familijarni kapitalizam na umoru i da li će biti žrtvovan

na oltaru osavremenjavanja nacionalne ekonomije.U polemičkoj analizi usledilo je

kontrapitanje”ko će ga naslediti”: usamljeni privredni nekleusi što lutaju poljima bespoštene

konkurencije ili javne kompanije sa hiljadama malih akcionara. ? Oštra pitanja se postavljaju u

5 „Ekonomija socijanog, zdravstvenog i penzionog osiguranja“, Prof Miroslav Dinčić, Prof Žarko Ristić, Čačak 2010

6

trenutku kada Italija pokušava da ponovo dizajnira svoju ekonomiju i društvo. Italija je zato

potpuno zaštićena da bi odgovorila na pitanje ko bi trebalo da zauzme mesto upražnjemo

povlačenjem periodičnog kapitalizma, pošto po njenoj utrobi tumaraju dva modela, rajnski i

anglo-saksonski. Prvi joj donosi sporazume i pregovore sa sindikatima, snažan uticaj

akcionara države koji se ukršta sa privatnim interesima ; drugi zastupa otvoreno tržište,

glorifikuje ulogu javnih kompanija, globalizuje privredu”, dereguliše i liberalizuje ekonomiju i

finansije . U svojoj tranziciji Italija ne zna kojem će se modelu preokrenuti : da li je moguće

sačuvati snažnu socijalnu državu koja je razapeta na krstu rigorozne finansijske discipline i

socijalnog mira, ili preokrenuti pred vetrovima anlo-amerčkih uticaja u kombinaciji sa

rajnskom privrednom kulturom, koja razvija formulu ”stabilnih nukleusa” kontrole

ekonomskih i finansijskih tokova i inicijator je reformi koje jačaju tržište na kome su javne

kompanije modni slogan. Da li je predstojeća privatizacija šansa za neophodne reforme,

razbijanje centara moći oličene u porodičnom kapitalu i torpedovanje italijanskog elitnog

kapitalizma, ili se sumnja u komande sponzora rajnkom kapitalizmu, pošto je šesta-sedma

svetska ekonomija još nezrela za difuzne varijante laganog kretanja ka američkom modelu. U

Italiji je, smatra se završena era ekonomije familije, čiji su uticaji vešto prebacivani u svet

politike s ciljem da manipulišu državom. Ova arhaična karakteristika kapitalizma je

nezamisliva u drugim evropskim ekonomijama, pošto lokomotiva italijanske države iza sebe

vuče javni dug reda veličine od dva miliona milijardi lira ( što je kompozicija od 15 nula ). Ali

i takva država je uvek dobrodošla u spasavanju sopstvenih poslovnih interesa porodičnog

kapitalizma, kao saveznik u apsorbovanju troškova nezaposlenosti preko držva jačala. Time je

rođen „lažan” odnos između politike i ekonomije, između tržišta i države, ekonomije

otvorenosti i konkurencije, između rada i kapitala, između prefinansiranih i prezaduženih

firmi. Ograničeno slobodno tržište sa oligarhijama jeste posledica abnormalnog prisustva

države. Invazija i nezasitost državnih apetita, koji uvek traže i gutaju novac, jesu kočnica

potencijalima razvoja. Ne, ni u takvim uslovima Italija nije rešila ključno pitanje načina

ponašanja svojih kapitalista, koji ipak moraju da brinu o većini koja je tranzicijom dospela u

nepovoljan položaj. Čak su madritski novopečeni kapitalisti saznali da u društvu gde dolazi do

masovnog osiromašavanja građana opadaju izgledi za berićetno poslovanje. Pametni

kapitalista treba da zna da kupuje samo proizvodnu snagu da bi stvorio kupovnu moć ljudi i da

ne treba previše da veruje u to da se samo čarolijom izvoza može uzdići zemlja do blagostanja.

7

Svaki kapitalista, ukoliko nije avanturista a i ako pošteno privređuje i investira na duže staze,

treba takođe da bude spreman i na određene žrtve u društvenom konsenzusu. Zato biznismeni,

preduzetnici i menadzeri treba da budu svesni da za gubitnike u procesu tranzicije i

kapitalizacije moraju da preuzmu odgovornost ukoliko teže izgradnji kapitalizma koji će biti

prihvatljiv za svakoga ( doduše kapitalisti za sada još i ne znaju tačno kako )

4.2. AMERIČKI KAPITALIZAM

"Američki model" kapitalizma je preuzet od vladajuće elite širom sveta kao primer

ekonomskog savršenstva. Nije ni čudo: ni u jednom drugom sistemu vladajuća elita ne

napreduje tako dobro! Ali, šta nam to govori o prirodi modernog društva da je tako veliki deo

bogatstva koje celo društvo stvara, pod monopolom malog, i da budemo iskreni, sebičnog i

kratkovidnog segmenta stanovništva?

Tu nema istinskih pionira nauke i tehnologije, nema Ajnštajna ili Edisona na ovoj listi

milijardera. Tu su možda geniji, neke vrste, ali uglavnom geniji u sopstvenoj promociji, geniji

u korišćenju komercijalnog preimućstva, udruženo sa uskogrudnom nemilosrdnošću

neophodnom za održavanje monopolnog profita što je moguće duže.

Američki pogled na svet kapitalizma cilja na mnogohvaljeni nemački ekonomski i

društveni model, čiji obožavaoci zbog para imaju muke da shvate da je došlo vreme da mu se

kaže zbogom. Bolno je saznanje jasno, da je nemačka zaštitnička, na konsenzusu zasnovana

država blagostanja, loše skrojena tvorevina koja nije kadra da odgovori izazovima globalne

privrede. Niko više ne misli da se može učiti od Nemačke, čiji je model nekada služio za uzor

industrijskim državama.6

SAD, najviše voli „razvoj” dužničke ekonomije, kao najgoreg i najpogubnijeg oblika

kolonijalizma, koje, kako primećuje Edvard Goldomit, primenjuju MMF, Svetska banka i

multinacionalne kompanije. I doista, u srcu novog međunarodnog poretka „razvoj” i

„kolonijalizam” jesu dva izraza istog fenomena koji teži istom cilju. Era razvoja je tako

usavršila tehniku neformalnog kolonijalizma i tehniku zajmova kao sredstvo za za kontrolu.

Svetska organizacija za trgovinu sada izmišlja obavezu prezaduženim zemljama da

prihvate sve strane investicije, da tretiraju svaku stranufirmu kao svoju nacionalnu kompaniju,

6 Internet www.knowledge.com

8

da ukinu sve carinske barijere, kvote uvoza i netarifne prepreke trgovini, pa i sve ono što bi

povećalo troškove proizvodnje.

Nove kolonijalne sile su nove mašine za povećanje profita i pritiskanje Vlade da štiti

njihove interese bez obzira što se time marginiziraju ljudi, uništava kultura, prouzrokuje

ekološka katastrofa, osiromašuje nacionalno bogatstvo, pljačka budućnost nacije. Ali pozitivna

je činjenica da ekonomija koja ne donosi uvećanje bogatstva, ne može da opstane da duže

staze.7

5.SVET JE RAZOČARAN U KAPITALIZAM6

Svet je, 20 godina nakon rušenja Berlinskog zida i pada komunizma u Istočnoj Evropi,

razočaran kapitalizmom, pokazala je anketa koju danas objavljuje Bi-Bi-Si (BBC). Samo 11

odsto ispitanika u 27 zemalja sveta smatra da privreda u kapitalizmu ispravno funkcioniše, a

51 odsto njih misli da su nephodne reforme. Prema toj anketi, građani samo dve zemlje, SAD

(25 odsto) i Pakistana (21 odsto) što je 20 odsto od ukupnog broja ispitanika, smatraju da

kapitalizam u sadašnjem obliku dobro funkcioniše.

“Čini se da pad Berlinskog zida 1989. nije ipak doneo veliku pobedu kapitalizma

slobodnog tržišta kao što je to izgledalo u to doba, posebno nakon događaja u poslednjih

godinu dana”, prokomentarisao je predsednik instituta za istraživanja GloubSken (GlobeScan)

Dag Miler, koji je sproveo ovo istraživanje.

Prema anketi, oko 54 odsto ispitanika odobrava raspad Sovjetskog Saveza, 22 odsto

smatra da je to bilo loše, dok se 24 odsto ispitanika nije izjasnilo na tu temu.

Oko 23 odsto smatra da je kapitalizam pogrešan i da je neophodan novi model, a

većina ispitanika u 17 od 27 zemalja zalaže se za veće regulisanje finansijskog sektora.

5.1. ZAŠTO KAPITALIZAM PROPADA ?

Kada je globalni finansijski sistem pre dve godine počeo dramatično da se urušava i

ugledni ekonomisti su zapali u krizu. Univerzitetski profesori, koji su na sav glas najavljivali

dolazak nove ere stabilnosti, uzmuvali su se pokušavajući da objasne kako se dogodilo da ih

7 „Ekonomija socijanog, zdravstvenog i penzionog osiguranja“, Prof Miroslav Dinčić, Prof Žarko Ristić, Čačak 2010

6

9

najgora finansijska kriza od 1929. toliko iznenadi. Hajman Minski, donedavno malo poznati

makroekonomista koji je umro pre više od deset godina. Mnogi ekonomisti nisu ni čuli za

njega dok nije nastupila kriza. Minski je bio jedini ekonomista koji je video šta se sprema.

Predvideo je slom koji je nedavno poljuljao svetsku privredu. On je verovao u kapitalizam, ali

je takođe bio ubeđen da kapitalizam ima jednu bezmalo genetsku slabost. Savremene finansije,

kako je tvrdio, nisu faktor stabilizacije. Naprotiv, to je sistem koji stvara iluziju stabilnosti,

istovremeno stvarajući uslove za neizbežni i dramatični krah.

Drugim rečima, isti čovek koji je predvideo krizu verovao je i da naš čitav finansijski

sistem u sebi nosi klicu sopstvenog uništenja. „Nestabilnost“, pisao je on, „jeste urođena i

neizbežna mana kapitalizma“.Možda su njegova predviđanja bila mračna, ali on nije bio

fatalista. Verovao je da se mogu preduzeti određeni koraci koji bi ublažili kolateralnu štetu

prouzrokovanu finansijskom krizom.

U idealnom svetu, profesija koja je posvećena proučavanju kapitalizma bila bi

slobodna i inovativna kao i oblast koju proučava. Ali ekonomija je oduvek bila pod uticajem

snažnih dogmi, a pogotovo u trenutku kada je Minski stupio na pozornicu.

Jedna od takvih dogmi, stvorena po završetku Drugog svetskog rata, zvala se

neoklasična sinteza. Starije verovanje u slobodno tržište koje se samo reguliše i samo

stabilizuje pripojeno je pojedinim učenjima Džona Mejnarda Kejnza, velikog ekonomiste iz

tridesetih godina prošlog veka, koji je opširno pisao o raznim mogućnostima pod kojima je u

kapitalizmu nemoguće održati punu zaposlenost. Većina ekonomista je i dalje verovala da

kapitalizam slobodnog tržišta u osnovi čini stabilan temelj za privredu, iako su sada pojedini,

zahvaljujući Kejnzu, priznavali da država u pojedinim slučajevima može da igra neku ulogu u

stabilizaciji privrede i zaposlenosti.

6. ZAKLJUČAK

Sve vreme, pokušavamo da pokažemo kako društvo može da funkcioniše, da se razvija

ili da stagnira usled uticaja kapitalizma. Pokazali smo kakve modele kapitalizma razlikujumo,

10

kakvom kapitalizmu teži Italija, a kakvom Amerika. Takođe bili je reči o razvoju države

blagostanja odnosno Megadržave, a zatim i smo govorili i o njenoj krizi. Tematika rada je

kapitalizam i njegova borba kroz vreme, tj govorimo kao što i sam naslov kaže o „Izboru

kapitalizma“.

Nacionalna država je je sve do 1870. god. zamišljena i konstruisana kao staratelj i

čuvar građanskog društva, kome je mnogo kasnije megadržava postala gospodar. Nacionalna

država je bila tako projektovana da zaštiti život građana i njihovu slobodu. Razni autori

različito tretiraju Megadržavu.

Za kapitalizam „tradicionalni čovek” je samo privremeno sredstvo za njegovo

reprodukovanje. Nauka i tehnika su postale osnovna poluga kapitala za uništavanje sveta i

stvaranje „tehničke civilizacije”. Teško da se danas može podržati optimizam prosvetiteljstva,

Marksov stav da čovek sebi postavlja samo one zadatke koje koje može da reši, pogotovu

optimizam koji se zasniva na na mitu o „svemoći” nauke i tehnike.

Teoretičari i kritičari kapitalizma imaju različite stavove o kapitalizmu, njegovom

uticaju na privredu jedne zemlje, ekonomsku politiku. Mišljenja se razlikuju od zemlje do

zemlje. Postoji općeprihvaćeni dogovor da kapitalizam ohrabruje ekonomski rast. Opseg koji

određuje tržište "slobodnim", kao i pravilo što smije i što ne smije biti privatno vlasništvo,

pitanje je politike i mnoge države danas imaju uvedenu "miješanu ekonomiju". Kapitalizam

kao sustav počeo se razvijati u Europi u 16. stoleću, iako su kapitalističke organizacije

postojale još u antičko vreme, a rani trgovački kapitalizam razvijao se u vreme kasnog

srednjeg veka. Kapitalizam je dominirao zapadnim zemljama nakon pada feudalnog poretka.

Na kraju govorimo o kapitalizmu u novije vreme, kada dolazi do pada kapitalizma,

razočaranosti ljudi u njega, kada je i ceo svet uzdrman svetskom ekonomskom krizom i kada

su nastupila teška vrema za većini zemalja. Prema sprovedenoj anketi, samo 11 odsto

ispitanika u 27 zemalja sveta smatra da privreda u kapitalizmu ispravno funkcioniše, a 51

odsto njih misli da su nephodne reforme.

U toku je završna faza borbe na život ili smrt između čovečanstva i kapitalizma.

Specifičnost kapitalizma je u tome što on za razliku od „klasičnog” varvarizma, uništava život

tako što stvara „novi svet” – „tehničku civilizaciju” i njoj odgovarajućeg dehumanizovanog

čoveka. Kapitalizam je isadio čoveka iz njegove životne sredine i sasekao korene preko kojih

11

je crpeo životvornu snagu. Najdramatičnija istina glasi : kapitalizam može da pretrpi smrt

čoveka kao ljudskog i biološkog bića.

7. LITERATURA

1. Prof Miroslav Dinčić, Prof Žarko Ristić „Ekonomija socijanog, zdravstvenog i penzionog osiguranja“, Čačak 2010

12

2. Dr.Miroslav Ružica ,“Država blagostanja”, Beograd 2007

3. Internet : www. vikipedija . rs/

4. Internet : www.knowledge.com

13