ДРЖАВНИ УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ ПАЗАРУ

Департман за филолошке науке

Српска књижевност и језик

Интертекстуалност у поезији Исмета Реброње

Ментор: Кандидат:

Доц. др Сеад Шемсовић Емина Пепић

Нови Пазар, 2012.

САДРЖАЈ

УВОД......................................................................................................................3

I ЛИК И ДЕЛО ИСМЕТА РЕБРОЊЕ..................................................................5

1. Аутобиографија Исмета Реброње.....................................................................5

2. Стваралаштво Исмета Реброње........................................................................6

II МИТ.....................................................................................................................9

III МИТСКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПОЕЗИЈИ ИСМЕТА РЕБРОЊЕ........................23

1. Основне одлике поезије Исмета Реброње......................................................23

2. Интертекстуалност...........................................................................................27

3. Митолошки мотиви у поезији Исмета Реброње............................................38

ЗАКЉУЧНА РЕЧ..................................................................................................66

ЛИТЕРАТУРА...................................................................................................... 71

КОРПУС............................................................................................................... 72

2

УВОД

Културна и цивилизацијска слојевитост Балкана показује значај старијег,

паганског верског наслеђа у конституисању духовног и религијског идентитета

балканских народа. Уколико се ослушну импулси из дубина тих културних слојева,

онда постају разумљивија њихова значења у каснијим процесима. Старо наслеђе није

само претходни слој, већ и садржај који је саображавао касније верске и традиционалне

представе, дајући им нова синкретичка обележја.

Актуелизовано у културном, верском и социјалном животу колектива, паганство

је и у новим условима потврђивало своју духовну виталност. Употребљавано у

контексту традиције, паганство је широк и недовољно одређен појам народне

религиозности. Елементи паганског наслеђа често се одређују претпостављеним

културним или духовним континуитетом којим се, међутим, замагљује проблем њихове

генезе и функције у одређеном контексту. У веровањима, обредима и митским

представама уочавамо деловање паганског духа који је постао битан чинилац културног

и духовног идентитета народа са ових простора.

Држећи се својих посебних обичаја, свака заједница је показивала одређени дух

паганства у менталитету, понашању, уметности и животу уопште. Чување и неговање

обичаја открива корене идентитета различитих заједница које су међусобно

разликовање темељиле на посебности обичајне праксе. Одређени елементи ове праксе

имали су, између осталог, и функцију разликовања. Језгро првобитне духовне културе

било којег народа чине тесно повезани и међусобно испреплетани мит и обред.

За разматрање мита као „зрна” приповедања (епике) постоје како историјске тако

и логичке основе. Барем у својој класичној форми, митови описују макрокосмос и

микрокосмос у облику приповедања о пореклу и њихових саставних елемената. Може

се рећи да је митологија као идеолошка доминанта првобитне синкретичке културе

чинила тло у настанку уметности уопште, а посебно књижевне уметности. Уметност је

управо од мита наследила свој сопствени синкретизам, метафоричку сликовитост,

способност за симболе и уопштавање уз задржавање чулне конкретности.

У наслеђу балканских народа, њиховој култури и веровањима, која се кроз усмену

епику веома јасно исказују, затичемо једне поред других, у синкретизму, али и у

противуречности, најразличитије појаве из митологије и религије, од најстаријих до

3

најмлађих: преданимизам, анимизам и тотемизам, безличне демоне и божанства,

демоне у полуљудском или људскоме обличју, историјске личности са одликама

митских јунака, свеца - евлије или јунака - газије, чак и са особинама паганских

божанстава, прастаре и новије култне и магијске радње.

Филолошком, историјском и понајвише компаративном методом, могуће је

проучавајући (етнолошко) обичајно - фолклорно, те религијско (магијско, култно или

обредно) наслеђе, разлучити да су неке форме старије и од античких и да је и народна

свест сачувала и, у остацима или у целости, очувала и заогрнула их у ново рухо,

примањем, прво хришћанске, а потом и исламске религије. То је, заправо, један велики

хиљадугодишњи континуитет, који је у основи задржао најраспрострањеније обичаје и

обреде. Неки митови преносе се са колена на колено без већих измена, а неки су везани

за поједине личности, на пример: Марка Краљевића, Милоша Обилића, Муја Хрњицу,

Алију Ђерзелеза, Будалину Тала и др.

У уметничку књижевност мит се икомпонира двојако – директно или индиректно.

Кад је у питању индиректно коришћење мита, углавном се мисли на фолклорну

традицију која је настала и обликована на митској основи и постала саставни део

веровања, размишљања и живљења односно потка целокупне народне књижевности.

Појам који се најчешће употребљава да именује ту појаву је појам фолклорне

фантастике.

Када се мит преузима директно, за разлику од посредног, који је карактеристичан

за раније књижевности, то се дешава у оквиру савремене уметности и књижевности.

Многи савремени писци се враћају миту и користе га да би њиме предочили

општељудске и своје уметничке истине.

Овај рад ће најпре бити плод сагледавања феномена митског и паганског наслеђа

у књижевности, односно у поезији истакнутог савременог санџачког песника Исмета

Реброње. Тема рада је интертекстуалност упоезији Исмета Реброње, са посебним

освртом на митолошке мотиве у поезији Исмета Реброње. Циљ рада је да уочимо,

класификујемо и истражимо митолошке мотиве у поезији овог великог песника, будући

да његово дело у највећој мери комуницира са митом у смислу интертекстуалности, али

и са другим текстовима, не би ли смо продубили сазнања о његовој поезији и њеној

уметничкој вредности.

4

I

ЛИК И ДЕЛО ИСМЕТА РЕБРОЊЕ

1. (Ауто)биографија Исмета Реброње

О животу овог санџачког аутора можемо дознати пуно, на основу низа

докумената и података које је сам оставио, а исто тако и читајући његову биографију

написану од стране његових колега писаца, пријатеља, књижевних критичара и других.

У Новом Пазару је 2009. године, у част овог аутора, издат зборник насловљен У спомен

Исмету Реброњи, у оквиру којег је велики број његових сарадника и пријатеља дало

скроман прилог сећању на овог ствараоца.

Између осталих текстова, можемо пронаћи и аутобиографски текст самог Реброње

у којем каже: „У Бихору, у Годуши, рођен сам 26. јуна 1942. године. Отац ми је Иљаз,

више сточар него земљорадник, а мајка Ђула Ђукић, с' Полице код Берана, више сточар

но домаћица. Дјед ми је био Хузеир Реброња (који није имао браћу већ сестре). У

дједовој кући смо живјели добро. Негдје око 1950. године, отац је наградио своју кућу

на имању које није обрађивано, те смо се три године мучили док пашњак није постао

њива и ливада... Отац је знао пуно епских пјесама, нешто мање лирских. Отац је све то

био чуо од нашег рођака Касума. Муж моје тетке Хајрије, Ћерим Хадровић, знао је,

поред крајишница и пуно прича. Неке приче су се збиле, такорећ, синоћ, јер је покрај

куће Хадровића растао орах, а испод ораха био гроб неког путника, који је, немиран и

послије смрти, обилазио домове. Тако сам ја, чим сам научио слова, почео да састављам

саставе, а у осмом разреду сам објавио и једну пјесмицу у титоградској Побједи и

добио награду у облику игре „Не љути се човјече”. До четвртог разреда сам учио у

Годуши. Учитељи су скоро недељно одлазили и долазили. Један, Лексо Фемић (тек

пристигао из иностранства, гдје је био до краја рата у фашистичком логору), остао је

дуже и када сам завршио четврти разред, наредио је мом оцу да се упишем у осмољетку

у Лозној. У Лозној су били јако добри наставници, углавном ту на служби по казни. Ту

сам више научио но послије у средњој школи. Новопазарска учитељска школа, коју сам

уписао, била је врло слаба, књиге лоше и досадне, професори углавном препотентни и

недоучени и то мртвило су једва успијевали да освијеже професор за историју Ејуп

5

Мушовић, за руски Љубо Радовић, за математику Сулејман Маврић и за матерњи језик

Рада Јеремић. Те људе сам волио па сам чак усвајао њихове васпитачке препоруке.

Ипак сам побјегао у Фочу и тамо завршио учитељску школу. У Новом Пазару сам се

учланио у Књижевни клуб „Санџачка искра”, али са извјесном резервом јер су ме

одредили да пишем дјечије песмице, пошто је то било дефицитарно. Ипак сам успио да

објавим недјечије пјесмице у листу „Братство” те и у неким листовима за ђаке у

Београду и Светозареву. Запослио сам се у Годуши као учитељ. Имао сам дивну дјецу

првог разреда и био сам их лијепо научио рачуну и писању и читању. У прољеће ми

узеше тај први разред, а убрзо сам добио други разред... Мој школски друг Растко

Палибрк запосли ме на Радио Новом Пазару и ту сам углавном радио културу. Растко

Палибрк, Џемал Кијевчанин, тада партијски секретар у Новом Пазару и ја, покренусмо

поново лист Братство. Послије сам стално био у групама за оснивање неких

манифестација („Сопоћанска виђења”, Фестивал хорова, књижевне и позоришне акције

и слично). Књижевна врата су ми, некако истовремено, отворили Танасије Младеновић

и Богдан А. Поповић (Књижевне новине), Мухарем Первић и Божо Вукадиновић

(Дело). Послије сам бирао гдје да објавим. Ћамил Сијарић ми је у Пљевљима објавио

прву књигу. Након објављивања Газилара у Нолиту, Васко Попа и Бора Радовић су ми

омогућили да бирам издаваче. У Београду су ми била отворена сва врата, а самим тим и

у Србији те и у Југославији. Пуно сам времена утрошио борећи се против културног

примитивизма, што је донекле омогућивао државни програм такозване

деметрополизације. Нове фашистичке тенденције су ме присилиле да живим посве

повучено”1.

Исмет Реброња је умро 1. маја 2006. године у Новом Пазару.

2. Стваралаштво Исмета Реброње

По речима Миљурка Вукадиновића, кад се посматра довршено песничко дело

значајног и особеног песника, какав је био Исмет Реброња, природно је да се могу лако

уочити извесне фазе које илуструју и бележе етапе пређеног песничког пута.

Огласивши се још давне 1959. године, а издашно се потврдивши и као самосвојан и

другачији песник седамдесетих, а нарочито осамдесетих година, када је за собом већ

1 У спомен Исмету Реброњи (2009): Аутобиографија, Нови Пазар, стр. 9.

6

имао трокњижје (Књига рабја 1972, Изложба, 1976. и Газилар 1978.) устоличује свој

лик песника и квалитет певања2.

Исти извор наводи неколико лирских кругова који се издвајају у Реброњиној

поезији.

Први лирски круг (временско одређење 1959 – 1972) могао би се назвати

Испробавање пера, а окупља најразличитије песме објављиване у периодици,

закључно са појавом Књиге рабја. Ову етапу карактерише испробавање

најразличитијих поетских могућности, а нарочито приклањање модернијим песничким

моделима. Постоји у тим песмама, не само приклањање, већ извесна сукобљеност и

притајена полемика са најрадикалнијим модернистичким захватима, као што су онај

Миодрага Павловића и Васка Попе, а нарочито онај у знаку Миљковићевог трагичног

геста и његове издвојене песничке појаве.

Други лирски круг (1972 – 1986), могао би се грубо означити ауторовом

синтагмом из наслова Паганска крв. Полазишна година је тренутак објаве циклуса

Газилар, а потом и целе Изложбе у листу Књижевна реч (тада легло нових и

најживљих поетичких комешања између младих писаца), а исходишна појава

истоимене књиге по којој смо ову етапу и насловили. „Ту је и Реброња већ на свом

освојеном, прирођеном терену где се на чудноват начин укрштају митолошко и

поетско, паганско и баштињено, народна предања и празноверице са поетским

фантазмагоријама, словенске и оријенталне, а понајвише завичајне митологије и све то

у садејству са иронијским и хуморним сенчењем”3. Том кругу припадају следеће

песничке збирке: Изложба (1976), Газилар (1978), Среда и Среда кћи (1983), Паганска

крв (1986). Сродна им је по много чему и проза овог аутора, а посебно књига која се и

рубно поклапа са овим периодом, роман Бели унуци (1986). Можда је у поезији Исмета

Реброње најразуђенији и најфантасмагоричнији свет митолошких и измаштаних бића,

ликова или јунака. Ту су наказе, чудаци, божјаци, добродушници, здухачи и демонска

бића, сеоске и горске луде, посрнули богови, свакојаки намерници и њима слични.

Трећи лирски круг (1990 – 2004) могао би се именовати као Похвала ругајућем.

Двоумљење између чарања и похвале, са једне стране и ругалице са хуморним и

саркастичним упливима, са друге стране, врло су испреплетени. Ипак, у овој етапи, с

2 Вукадиновић, М. (2009): Лирски кругови Исмета Реброње, зборник У спомен Исмету Реброњи, Н. Пазар, стр. 53.3 Ибидем.

7

краја пишчевог живота, све су изразитији, све наглашенији звуци и знаци ругалице –

песме иронијско – хуморног „претреса” своје околине. „Родни Бихор и завичај постоје

између причаног и поетски опорог, што измаштаног, где етимолошко и топонимско

бива ситуирано као археологија ишчезлог завичаја бива ситуирано између душе и

света, тамо где је блага шала и притајени и неодољиви хумор. Обиље ликова се креће у

најчешће ванисторијском и ванпросторном завичају”4. Ту спадају преостале песничке

књиге објављене за живота: Кероника (1991), Јесен празних ораха (1997), Кад форминга

не досвира (2002) и Сузе Лејле Шеховић (2003).

Четврти лирски круг представљају збирке песама и избори који су објaвљени

постхумно. Ту је свакако најзначајнија Nulla insula (избор који је аутор сачинио – по

сопственим речима и то је хроника његове поезије у периоду 1959 – 1999 – 2007). Том

кругу припадају, поред поменутог избора, и песничке књиге Сиње море (2006), Магнет

и алгебра (2007).

II

4 Вукадиновић, М. (2009): Лирски кругови Исмета Реброње, зборник У спомен Исмету Реброњи, Н. Пазар, стр. 53.

8

МИТ

Реч мит потиче од грчке речи mythos, што значи реч, прича, казивање или

предање, а такође означава схватање света и живота које се начелно разликује од нашег

данашњег научно заснованог разумевања и тумачења човека и његовог положаја у

целини свега постојећег. У протекла два века антропологије, дато је много различитих

дефиниција мита и постоји већи број митолошких теорија. Педесетих година

двадесетог века, појавили су се кључни Леви-Стросови текстови, у којима је поставио

врло једноставну основну дефиницију мита која гласи: „Мит је прича”5. Наравно,

утврдити коју причу прича мит сложен је поступак, који је развио Леви-Строс. То је

аналитичка процедура која у антропологији фолклора, фолклористици и антропологији

уопште, служи за анализу мита и за откривање значења и порука које мит носи.

У најопштијем смислу мит је света прича која говори о догађајима везаним за

деловање божанских или полубожанских бића, у времену које је неодређено, али које

се схвата као нешто што постоји изван обичног људског искуства. Мит се разликује од

свих осталих сличних прича по томе што се сматра врховним ауторитетом у одређеном

друштву и у том погледу се може сматрати важним елементом религије. Митолошка

нарација, као и сваки религијски симболизам, не оправдава се, нити се преиспитује

њена веродостојсност. Готово је немогуће навести народ за који би се могло рећи да

нема своју митску историју. Народ без митова је исто што и човек без детињства, без

периода маштања и снова у којима се као у митовима појављују невероватна бића

(богови, духови, свеци, огромне звери...) са људским особинама (говоре, размишљају,

воле, мрзе...) која су у стању да својом снагом и натприродним могућностима учине

невероватне ствари. Иако је њихова истина упитна, митови обликују људска веровања,

понашања, обичаје и вредности. Митови о давно прошлим временима преношени су

током многих векова усменом речју, са колена на колено, а касније су и записивани.

Често су их чували и наредним поколењима преносили професионални приповедачи.

Неки су се митови приповедали уз верске ритуале и обичаје, и то у одређено време и на

одређеном месту, да би на слушаоца оставио незабораван утисак.

5 К. Л. Строс (1966): Дивља мисао, Београд, стр. 53.

9

Ниједан феномен модерне културе не може се разумети, а да се у њему не сагледа

значајно присуство мита.

Данас постоје две тенденције: за и против мита. Још су Платон и Ксенофан

критиковали мит и говорили да наступа доба трезвености, тријумфа разума и

рационалне свести. У 18. веку, епохи просветитељства, долази до доминације разума,

па мит губи на важности. Са Хегелом у теорији и филозофији, али и у социјалној

пракси 19. и 20. века довршено је укидање митског и имагинарног. Прелазак од света

мита на свет рефлексног мишљења био је пресудан за развој европске цивилизације.

Међутим, са апсолутизовањем разума сам човеков живот је постао сиромашнији јер је

човек изгубио све оно што му је давало наду. Има и оних који сматрају да се истински

мит не супроставља разуму, да је неприхватљива дилема: мит или разум и митологија

или наука. Компаративна митологија показује да мит заузима истакнуто место у свакој

цивилизацији и да у миту уметност, религија и филозофија имају своје исконско

порекло.

Често су митови повезани са обичајима, али то не значи да сви митови потичу из

обичаја. У неким случајевима митови превазилазе обичаје да би се позабавили са

недаћама и питањима која су тада мучила људе. Због тога нам митови пружају податке

од непроцењиве вредности о друштвима која су их створила. Сматра се да су први

митови настали са појавом робовласничког друштва. Неки сматрају да се то одиграло

још раније, на почетку развоја људске мисли. Али митови се не могу везати само за

друштва далеке прошлости. Чињеница је да и данашња савремена друштва имају

митове.

Проблем истинитости мита је једна од највећих замки у које се уплела још

античка рационалистичка мисао, онда када га је супротставила логосу. Због тога је, у

многим периодима историје у којима је губио делотворност, био идентификован са

лажима и манипулацијом, чиме се искључивала она димензија мита која га суштински

одређује, а то је да се он у амбијенту у коме настаје сматра прворазредном и

непобитном истином.

Модерна друштва, а нарочито историја XX века, покренуле су лавину производње

митова у политици, употребе и ревитализације мита у уметности и популарној култури,

што је подстакло готово све друштвене и хуманистичке науке на изучавање овог

феномена. Упркос његовој комплексности и „лажности”, открића неколико великана:

10

Касирера, Пропа, Леви Строса, Елијадеа, Мелетинског, Јунга, али и Фрејзера,

Малиновског, Лосева и Барта открили су нам тајну митског говора, његову структуру,

функцију, значење и варијације у времену и простору6.

Уметност у свакој заједници константно иде са митом и у свакој великој култури

се сусрећемо са настојањем уметника који у миту трагају за својом инспирацијом.

Мит је до нас стигао највише посредством народних веровања и народне

књижевности. Осим словенског утицаја, несумњиво је постојање и других чинилаца

који су утицали на њено обликовање.

У научној литератури (историјској, књижевној) потврђена је теза о утицајима

старих азијских култура на културе и традицију балканских народа, и даље на културе

старе Европе. У овом контексту, афирмативно је индикативан одраз прототурских и

протомонголских митова, предања, легенди и веровања, као и поетских облика и

поетске традиције на културе балканских народа, са посебним садржајима на усмену

традицију и културу свих Бошњака. У том смеру и циљу, занимају нас засведочени

турско - монголски утицаји, односно њихови стари митски слојеви, у култури и усменој

традицији косовско - санџачких Бошњака, као и других њихових балканских суседа.

Ови се утицаји, и даља културолошка симбиоза, углавном посматрају као историјски

рефлекси из векова и још много пре Косовског боја (1389), који се у досадашњој

историографији узимао као формални временски граничник за долазак Турака на

Балкан, односно у Европу, што је ненаучно, анахроно и субјективно гледање на ову

историјску тематику. Турско - монголско присуство и њихове културе евидентни су и у

ранијој традицији балканских народа, а код неких и особито експонентне и

афирмативне, као на пример код бошњачког становништва у области Шар-планине (у

косовском делу, македонском и албанском – које историјски чини јединствен етничко-

културни и језички корпус)7.

Најновијим историјско - лингвистичким аргументима и истраживањима у области

ових научних дисциплина, потврђују се тезе о предосманском присуству бројних

прототурских и прототатарских племена на Балкану, посебно у његовом средишњем

делу (Македонија, Косово, делови Санџака, југоисточна Србија, Тракија, Подунавље,

делови Румуније и Бугарске). Потврђено је присуство Кумана, Ујгура, Татара, Басмила

6 Према - Ђорђевић, Ј. (2009): Религијски и остали митови, Београд, стр. 17.7 Према - Џоговић, А. (2006): Трагови неких митских предања и веровања турско – монголских народа из предосманског периода у традицији Бошњака, часопис Алманах, Подгорица, стр. 7.

11

(недовољно идентификованих), Хефталита (Белих Хуна), Жуанжуана (Авара), Бугара

са Волге, Хазара, Ојрата (уп. народни израз: Орјатине један – онај који се користи

снагом, који осваја), а хипотетично и Тућуа и Кипчака. У недовољно изученим

историјским и другим писаним изворима, као и у топономастици (врло стабилним

макро и микро топонимима), те у старим балканским антропонимским системима –

засведочени су траговитих народа8.

Може се претпоставити, да је старо име Балкан (као ономастички супстрат)

својеврстан реликт, односно топономастички слој из предосманског периода и да су

овај балкански планински систем тако именовала прототурска племена која су овде

стизала много раније него што се то до сада мислило9. Трагови прототурских митова,

предања, легенди и других облика централноазијске протокултуре у традицији

Бошњака, и других народа на Балкану, врло су евидентни и препознатљиви. Постали су

чак хомоген слој њихове укупне социокултуре – посебно оне литерарно - усмене (мит,

легенда, бајка, фолклор, обред, паганско наслеђе) и социолингвистичке (ономастика,

лексика, азијски пагански пантеон, и сл.), највише преко својих култова10.8 Према - Џоговић, А. (2006): Трагови неких митских предања и веровања турско – монголских народа из предосманског периода у традицији Бошњака, часопис Алманах, Подгорица, стр. 8.9 Зоранић,Х. (2003): Прилог генезе Бошњака и народни континуитет Санџака – дијелова народа Босне и Херцеговине (Прилог етногенези Бошњака Санџака), Тутински зборник 3, Тутин, стр. 207-239.10 Култови - Један од врло стабилних и компаративних, митова је онај о култу огњишта (куће, прага) – у метафоричној семиотици и породичног интегритета, који је у прототурској заједници био темељ егзистенције, традиције и етнокултуре, експонентан је и код Бошњака у свим областима живота и усмене баштине (у поетици, религији, народној реторици, лингвистици, етносоциологији, затим у латентном фолклорном политеизму који се темељио на природним искуствима и сазнањима). Код свих Бошњака (а особито оних у Гори и Жупи, на Косову), култ огњишта је у средишту народнога живота, народне традиције и поетске креације.

Култ ватре је посебно митологизован и афирмативан у традицији и фолклорној социокултури Бошњака и рефлекс је централноазијских култова (турско - монголских, алтајских). Код Бошњака су врло живе обредне манифестације посвећене култу ватре: паљење лила и њихово ношење кроз село, прескакање ватре с иницијацијом храбрости и физичке снаге, поштовање и чување ватре („запретање у пепео”). У народној традицији сачуване су многе клаузе гномске семиотике , Ватре се ложе испред торова – са профилактичком функцијом. О култу ватре у народу постоје стиховане структуре (бројалице, синтагме магијске семиотике). У компаративном дискурсу, ове усмене творевине резултирају из старих азијских култова и усменог турско - монголског фолклора и политеистичке традиције.

Лунарни и соларни мит у потпуности је адекватан у традицији Бошњака са онима у палео традицији турско - монголских народа (Тућуа, Кипчака, Ујгура, Огуза, Сјунгнуа, Кумана, Џигила, Хефталита, и др.). То је карактеристично не само за слој паганских веровања, латентних у бошњачкој традицији, већ и за корпус бошњачке лирике и епике, као на пример у песмама: Дјевојка је сунцу говорила, Мјесец кара звијезду Даницу, Сјај мјесече до зоре, и сл. Елементи овога мита присутни су и у лексичкој и синтаксичкој семиотици: девојачко лице је као сунце / месец, као млад месец, као пун месец, девојци из ока сунце сија, сунчева мајка прати сунце на пут, жена носи сунце под пазухом (дете), сунце се рађа сваког јутра, сунца ми (заклетва особитог уважавања и уверења) итд. У Гори и Жупи – на Шар-планини, култ сунца је посебно изражен. Сунце се не сме псовати. Највећи је грех сунцу опсовати мајку. Наравно, у овом дискурсу је и култ месеца. Код Бошњака се пева да је мјесец фесчић накривио – да је он момак враголан и сл. Космогонија, и култови везани за њен систем, идентични су код Бошњака са оним код турско - монголских племена. Култови сунца, месеца, звезда, извори светлости – све је у идентичним

12

У традицији Бошњака присутне су и друге зоонимске митолошке семантеме чији

се извори препознају у прототурским и протомонголским митолошким системима. У

руралним срединама било је уобичајено постављање бикових лобања са великим

роговима на довратнике торова, као и пресецање мртворођеног јагњета или јарета и

закопавање њихових делова са обе стране вратница (струге) торова. Свакако, овај

митолошки супстрат имао је паганско - профилактичну функцију – да заштити стада, и

кућу, од злих духова. Овај митолошки семантем био је присутан и у грађевинарству. На

облицима заступљено и у традицији Бошњака, са специфичним карактеристикама код Бошњака у области Шар -планине. Космичке силе и други космички феномени заступљени су у бајкама и другим причама, епици и лирици, што потврђује да су утицаји поетско-митолошког карактера на бошњачку поетску традицију били флексибилни и остали стабилни до данашњих времена, привлачни по својим митским садржајима, као и по поетским структурама (бајке, епови). Светлост, и извори светлости, као предмет култа и религијских схватања Бошњака имају узоре у космогонијским култовима турско-монголских народа. У митовима ових народа нур као космогонијски феномен има посебно значење у егзистенцији, што се одразило и на укупну традицију и мишљења – културу, веровање, усмену надградњу, дакле, на колективну усмену традицију. Тако је и код Бошњака, али и код других балканских народа, што укључује претпоставку да су утицаји у прошлости били врло снажни и да је централноазијска култура протицала према Балкану као митски слојеви, а могли су их доносити Кумани, Ујгури, Татари и друга турско-монголска племена.

Култ дрвета је посебно стабилан и код Бошњака, посебно у високогорским областима и руралним срединама, али и у урбаним. Дрво се не сме посећи без разлога, не сме се ломити (јер оно је живо, види, чује, осећа, од агресивне особе повлачи лишће и гране), не сме се ружити (псовати). Посебно се гаји култ према дрвету на гробљу, према усамљеном дрвету поред пута или на брду – оно је „обележено”, према великом дрвету у шуми – јер у њему живе духови, дивови, виле, душе умрлих. Гране са овога дрвета се не носе кући – јер „не ваља”, „неће после берићет у кућу”. У Жупи и Гори, на Шар-планини, посебно се његује култ према тзв. самодрву” (номинатив: „самодрво”). На атарима села може их бити више. По врло живом предању, у овом дрвећу живе самовиле, пирке, конџолиси, разни шумски духови. У усменом фолклору Жупе и Горе (у причама, бајкама, легендама) ова стара веровања су заступљена у великој мери. Мештани их и данас приповедају и показују места где се налази „самодрво”. Храбрији мештани су тамо „одлазили, да слушају шта виле или конџолоси зборе”, да чују приче о закопаном благу, да сазнају нешто о лековитом биљу, или нешто о умрлима. Обично су ти најхрабрији неки чобанин, неки путник, нека жена (која после постаје видовита). Као и код прототурских и протомонголских племена,тако и код Бошњака, дрво је често један од родитеља, најчешће мајка. Жена - дрво је родила дете, или одгајила („подњивила”) напуштено дете, као у причи како је настало бошњачко презиме Дупљак (дете нађено у дупљи дрвета), или још нејасној причи о презимену Храстодер. Врло често ће мајка рећи свом детету „родила те трешња”. За лепу дјевојку ће се рећи да ју је „родила ружа”. Овај мотив налазимо у бошњачком усменом фолклору (приче, песме, реторични облици). Много дрвеће се сматра светим и њима се приписују натприродне моћи, као на пример дрену (испод дрена је „чучао онај”), бору и јели (момак и девојка су бор и јела), јабуци, трешњи, ораху, клеки, глогу (нарочито) и сл. Јабука, шефтелија и дуња су симболи љубави (чест мотив у севдалинкама). Дрен је симбол здравља, глогом се терају зли духови од куће и стоке (потврђено код Бошњака у Гори). Дрво које рађа не сме се посећи, нити псовати. Неке врсте дрвећа имају профилактичну функцију, па се од њих праве амајлије које мајке својој деци ушивају у делове одеће (најчешће на левом рамену или испод пазуха, а често и као кићанке на капици). Ове амајлије понекад носе и одрасли. У овом контексту су и разне траве (лековите и чаробне моћи), цвеће (са различитим симболичним и обредним функцијама). Њиме се могу неутралисати зле силе (зли духови), болести и магије, може се утицати на некога. Цвеће и траве се приносе и као жртва (остатак паганског, или шаманског, веровања). Травом се пчеле маме да се врате у кошницу. Траве се такође ушивају деци у одећу (као талисман), против злих очију, и сл.

Култ воде је врло стабилан и вишефункционалан код свих Бошњака, у свим крајевима. Водом се „скидају” болести и разне чини. Вода се не загађује, по води се „не удара прутом”. Извори, реке, чесме, потоци су места где се сакупљају или живе митолошка бића (доброћудна и злоћудна), вода је лек (посебно она исцеђена из дрвета или траве). Цеђењем воде из дрвета мери се снага. Вода се приноси

13

куће, стаје и друге објекте постављани су дрвени рогови – са истом профилактичном

функцијом. Ове теме су, такође, предмет бошњачке реторике и традиције. Семантика

лексеме бајрак и функција овога симбола као хералдичног знака, има иста значења код

турско - монголских народа и Бошњака. Бајрак (заставу) је могао носити само јунак,

или одабрани појединац, како је то и данас код Бошњака. Утицај турско - монголске

традиције и култова одражавао се и у области антропонимије. У прилог овој тези иду

још врло фреквентна имена: Џингис, Азар, Бајазит, Бејзат, Арзу (женско име), Бајкал

умрлима, оставља на скровита места, на воду се учи, води су посвећене многе молитве. Код извора и језера, посебно оним у шуми, остављају се разни предмети, делови одеће, шарене крпице. Све то има магијску функцију. Вода је мотив и садржај разних бајки и веровања. Чесме и извори су хајрати. Бошњаци их граде као задужбине умрлима. У Гори и Жупи на Шар-планини, забележили смо да су све воде и извори уређени (изграђене су чесме и шадрвани). Извори, чесме и реке су мотив у песмама свих врста и облика. Ту се зачињу севдах и ашик, ту егленишу девојке.

Код Бошњака врло је изражен и култ земље. Она се не сме ружити (псовати). Не сме се „тући”. У народу постоји израз: Не ударај мотком / прутом по земљи,умреће ти мајка. Овај митолошки реликт рефлекс је из најстаријих времена и веровања о земљи као Мајци – Мајци живота, богињи земље. Код старих турско - монголских народа Жена - земља је, у општем митолошком систему, била један од средишних култова. Код Бошњака, кад неко умре, каже се Земља иде у земљу. Земља се носи у завежљају, као симбол завичаја. У Поибарју, код санџачких Бошњака, током ономастичких истраживања, забележено је да се део земљишта који се користи као гумно, не отуђује, не продаје. Не отуђују се темељи старих (срушених) кућа, нити јуртине (заједничко сеоско земљиште), нити путеви, извори, вакуфско земљиште, и сл. И сама лексема јурта (дериватив: јуртина) има извор у турскомонголском глосарију алтајске лингвистичке зоне. У песништву Бошњака земља је завичај, мајка, очевина, светиња. Она је тема и мотив и усмене и писане традиције (поетике).

Култ пута (и путовања) код Бошњака је афирмативно турско - монголског порекла. Божанство пута је латентно. Јавља се и у исказима реторичног карактера: Срећан ти пут, Хаирли ти пут, Нека те Бог / Аллах прати на путу, Бог те чувао на путу, Да се здраво и добро вратиш с пута . За путовање се спрема посебан хлеб (брашњеник) – путни хлеб. Градити пут је севап. Пут је царски – царски друм (код Бошњака в. у делима Ћамила Сијарића и Рагипа Сијарића). Пут је народни. Воће покрај пута је свачије – путници могу да га беру. Синтагма пут на путу (врло честа у делима Рагипа Сијарића) има шири смисао – метафора је, мудрост, предсказивање... О путу и путовањима постоје многе приче (бајке и реалистичне приче), као и о догађајима на путовањима. Пут се наговештава у гатањима и сновима. На путу су реке, мостови, савладиве препреке, чардаци ни на небу ни на земљи, дивови, виле, змајеви, орлови... Путеви и мостови су задужбине (хајрати). Сакрални објекти (гробља, турбета, џамије) су покрај пута. Путеви и путовања честа су тема бошњачке лирике и епике.

Мит о белом лабуду такође је препознатљив у усменој традицији Бошњака, оној приповедној и оној у структурама епског и лирског стиха – у литерарним садржајима, метафорама и компарацијама, као и другим врстама стилема у бошњачкој поетици. Код турско - монголских племена овај мит је био врло распрострањен и популаран – код свих алтајских племена и њихових суседа. Чајковски је на ту тему написао познату композицију “Лабудово језеро”. Постојао је и култ других птица, што се одражавало и на традицију Бошњака, посебно оних у области Шар - планине, али и осталих – у корпусу поетике и ономастике, на пример у антропонимији. Приликом теренских ономастичких истраживања за потребе једне академије, забележили је женско име Гуска (Плав, Гора код Драгаша), што може бити зоонимска замена за име Лабудица. За девојку се често, у песмама, каже да се шеће кано лабудица. Међутим, апелатив гуска у народној реторици има пежоративно значење. Некада је, највероватније, имао профилактичну функцију. Код неких балканских народа постоје мушка имена Лабуд, Голуб, Соко / Сокол, Орле / Орло; женска имена Врана, Тица; надимци и хипокористици Креја, Жуна, Шотка; презимена Лабудовић, Голубовић, Соколовић, Орловић, Ждрале; име коња Ждрал.

Код старих турско - монголских племена био је врло раширен култ о Камену за кишу. У области Горе и Жупе, на Шар-планини, забележен је адекватан објекат и локалитет. То је већи камен на истакнутом месту у селу или на пределу села који мештани називају Плачен камен. Саопштено је да до овог места родбина испраћа своје печалбаре када одлазе далеко – на рад. Међутим, ово место са каменом

14

(мушко име), Урал (мушко име); и презимена Тараниш / Тарханиш (тар хан), Куртиши,

Куртагић, Татари, Татаревић, Алтај и сл. Имена и презимена овога типа особито су

фреквентна у антропонимском систему Бошњака Горе и Жупе, на Шар - планини, али и

код санџачко - босанских Бошњака.

Митолошки супстрати и њихова семиотика препознатљиви су и у фреквентно

заступљеној лексици оријенталног порекла у језику Бошњака, у усменој и писаној

литерарној традицији. У богатој бошњачкој традицији, евидентни су и други облици

митова и култова који су пореклом из прототурског и протомонголског митолошког

система.

„видиковцем” је, у ствари, метафора за Камен за кишу, односно место за молитву. Одавде су се упућивале молитве божанствима за благослов и наклоност путницима и радницима, и молбе за кишу – када она лети дуже не би падала. Понекад се на ово место или на видно и чисто место испред куће, износила софра са кашикама и другим прибором, па се са овог места упућивала молитва да киша падне или да олуја „прође” (забележено у селу Лахоло, код Бијелог Поља, у Санџаку). Лексема плачен у синтагми Плачен камен има митску семиотику, јер у Гори и Жупи за онога који плаче каже се он жела (у овом дијалекту редак је инфинитив као облик коњугације). Култ о камену за кишу, као део митолошког система, могао је свакако доћи на Балкан врло давно – са Ујгурима, Татарима, Куманима и другим турско-монголским племенима, која су на Балкан долазила током предосманског периода, и много раније, што сведоче неки архитопоними и митолошки реликти.

Све се више стабилизује теза да је становништво у широј области Шар - планине пореклом арумунско (влашко), а могуће и етнички конгломерат са Ујгурима и другим прототурским племенима. Они су се могли досељавати на Балкан у време раних сеоба народа, па су са собом доносили и своје култове, и своје митолошке садржаје, а тамо где су се настањивали остављали су своје трагове у ономастици (топонимији и антропонимији). Ове претпоставке се поклапају са предањима да су даљи преци шарпланинске популације долазили на Балкан на тзв. „северна врата”, или преко Сирије, и даље преко Тракије. Такође, ово би се могло довести у везу са тезом о богумилима (Манихејцима) у чијој је традицији (култури, религији) било веровања из централне Азије, односно Горње Азије, с обзиром да је манихејство тамо и настало и да се из њега развило богумилство – њихово дуолистичко учење и њихова (богумилска) вера.Велики је број знакова у области Шар - планине, Санџака, Босне и Херцеговине, северне Црне Горе, југоисточне и западне Србије – који упућују на богумиле и њихова станишта (хумке, стећци, топоними, гробишта, садржаји у усменој култури и традицији – пјесме, приче, предања, лексика).

Култ вука (посебно сивог вука) присутан је и у традицији Бошњака, као што је и у традицији турско - монголских племена. Иако се третира као звер, према вуку се гаји посебно поштовање, које досеже из горњеазијских митолошких система. Вук је прогонитељ злих демона (вештица, ђавола, бића која доносе болести и временске непогоде). Код Бошњака делови вуковог тела употребљавају се као талисмани и амајлије (зуб, шапа, чељуст, капа од вучје коже, чак и други делови вучје коже уз одећу. Кроз вучју чељуст провлаче децу која су болесна, која су уплашена од нечега, која не говоре. Бошњаци на Шар - планини убијеног вука носе кроз село, певају вучарске песме, играју око њега, а читав церемонијал има пагански карактер. Овде, и у многим другим балканским крајевима вука не зову овим именом, већ кажу: он, непоменик, онај – камен му у уста, дивина, и сл. У Гори и Жупи, на Шар - планини, вучарске песме су посебан фолклор (о овом фолклорном церемонијалу писала је Фехмија Мурати у косовској ревији Алем током 2002/3. године). Јунаке и храбре људе, у традицији Бошњака, упоређују са вуком. Вук је симбол борбе, храбрости, издржљивости, понекад и наивности, али никад лисичјег лукавства.Вучицу често називају кујом, децу вучићима. Приповедају да је неко дете „задојила и подњивила вучица”, те да оно има неке особине вука (физичке и психичке – вучје очи, вучје зубе, љутито је).

Посебно је раширен и култ медведа, као код турско - монголских племена. Код Бошњака се приповеда, да је нека медведица, у некој пећини „подњивила изгубљено дете”.

15

Ако уронимо, испод површине бошњачке народне епике11, откривамо друге дубље

слојеве знатно старијих хришћанских и још ранијих паганских, најчешће

старословенских предања и веровања.

Од народне уметности, по духу који у њој влада, свакако је најпримитивнија она

која је задржала ипак своје митске и мистичке идеје, своје мистично схватање о

природи и животу. Зашто народни певач задржава прастара веровања, чак иако се

његов религиозни светоназор томе супротставља? Природа је у то време народном

11 Ислам не познаје ништа друго осим Једног Бога (Аллаха) и Мухаммеда (Посланика његовог). Међутим, иако исламско веровање не зна за свеце, народни певач често позива у помоћ и свеце заштитнике. Неретко, спомињу се и имена хришћанских светаца, празника, обичаја... Војску султан Сулејман окупља око Ђурђева дана и војева до Митрова дана, чак и у далеком Багдаду. Веома често, народни певач спомиње и Илиндан. Значајни хришћански празници, која су добили име по свецима заштитницима, углавном су у функцији означавања годишњих доба (Ђурђевдан - означава почетак лета, Илиндан - средину лета, а Митровдан почетак зиме). Исламско рачунање времена, као ни хиџретски календар, никада нису у потпуности заменили старије хришћанско рачунање времена. Оно је, пак, наследило многе празнике из паганске старословенске и, митологије осталих балканских народа. Магијско значење бројева, пренето из паганских ритуала, као и њихова библијска употреба, сачувано је и појављује се комплементарно са неким религијским исламским обредима и веровањима. Значење бројева седам и девет, толико фреквентних у народној поезији, посебно је важно код означавања бројности породице (седам сестара, деветоро браће), али и, доста често, употребљава се као формула заштите. Јунака Дојчић – капетана (песма Освајање Багдата) штити девет хамајлија и на коњу му је седам дилбакија. Тек кад његове хамајлије и дилбакије нестану, могуће га је убити. Девет хамајлија, као девет ступњева заштите, означава девет живота које веома често имају јунаци и у песмама осталих балканских народа. У једној македонској епској песми, јунаково срце је иза девет враки железни (девет гвоздених врата).

У бошњачкој епској поезији занимљиве су и представе о бићима, односно демонима у људском или полуљудском облику са којима се веома често срећу епски јунаци: виле, аждаје и змајеви... Вила или виле најчешће прате јунака. Представе о њима најсложеније су, јер су примиле на себе особине многих женских демона, шумских и пољских, водних и метеорских, најмоћнијих и најнезнатнијих, локалних и општих. Оне су индивидуализоване, добијају чак и своја имена, почињу деловати самостално свака за себе. У приповеткама које су најстарија врста народних умотворина јављају се у колективитету, док у поезији најчешће се јављају самостално. Живе у шумама, на облацима, високим планинама. То су младе девојке које имају и своја кола и своја гувна и своје воде. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена, и дугачке, низ леђа опуштене косе записао је у свом Речнику Вук Караџић. Овај опис у потпуности одговара општим веровањима о овим женским демонима. У бошњачкој народној епици описује се најјачим изразима велика лепота вила. Оне су понегде заштитнице и господарице поједних локалитета. Често су одгајатељице деце, задојиле и отхраниле јунаке. Прате јунаке, помажу им у бојевима, лече њихове ране, показују му пут којим треба ићи, разговарају са њим.

За разлику од вила које углавном имају задатак да помогну јунацима, представе аждаје и змајева битно су другачије. Аждаја је огромно страшно чудовиште, о којој је народна песма створила јасну представу. Понекад се представља у потенцираном животињском облику, са две, три или седам глава. Она је водени демон и, у додиру са водом, обнавља снагу.

Мотив борбе јунака са аждајом који затичемо у бошњачкој епици, веома је стар. Наслеђен је из хришћанских веровања и библијских легенди, а корени му могу бити и у византијским предањима или персијској митологији (сама реч долази од персијског -ажи дахака - змија Дахака, познати змијски демон из иранских есхатолошких мотива). Пошто је представа о аждаји баштина свих балканских народа и њхових митологија, није тешко закључити да овај симбол може имати и друге корене, пре свега у илирској митологији.

Представе народне епике о змајевима имају веома дубоке корене, мада су временом измењене и измешане са представама о другим сродним демонима. Првобитно, змај је, као што говори и етимологија његовог имена, велика крилата змија. Појаву змаја тешко је издржати, њу прати велика светлост, грмљавиња, севање, тутњава, потрес, врло јак ветар... Змај, према једном народном веровању, живи у

16

уметнику још потпуно несхватљива сем у једном односу мистичког деловања и држања

према њој, а његова песничка стварања су више под утицајем мистичкога ритуала,

врачарије и магије, но под утицајем закона спонтане естетике. Многи примери можда

су и старији од једне праве митологије; примитивнији од њених легенди које често

нису одбацивали, а сасвим блиски најархаичнијој магији; други, пак, примери не морају

бити еволуција митских умотворина, остаци митских форми предања, као што је случај

иначе код многих, него су створени аналогијом и угледањем на такве већ познате

митске облике и примере. Ако уђемо у срж онога што је тајанствено у духовноме

животу народнога уметника; у саму ону радионицу где се изграђује из колективних

делиријума, из расних заноса, из религиозних визија, из друштвених нервоза, из

митолошког ритуала, из магије, из заносне промене годишњих времена, пред нама је

велики духовни ритам простране народне етике. То нису заноси хришћанско - исламско

религиозни јер су и сами ти обичаји туђи овим религијама, нити је то деловање

митологије у њеној снази, пошто је народ већ изгубио њен главни смисао, и сем

извесних митолошких обичаја којима се и сам појединачни значај често променио,

ваљда је као концепцију мистерија сасвим избрисао из себе. То су заправо формуле,

које су сачуване и у памћене у језику, које нити хришћански ни исламски филтер није

могао ишчистити и ускладити са монотеистичким светоназорима.

Међутим, у смислу задате нам теме односно истраживања мита у поезији

одабраног писца, незаобилазно је направити увид и у чисто словенску митологију којом

се песник обилато користи.

Писани документи и археолошки материјал, сматрају се у науци поузданим

изворима за проучавање прошлости. Међутим, у проучавању словенске митологије, ти

извори су сасвим оскудни, а обавештења нису потпуна. Писаних извора има у

црквеним забранама, беседама, хроникама и другим документима. Археолошки

материјал готово и да не постоји. Зато поглед треба скренути ка другим изворима. Њих

дубоким језерима и водама, или у пећинама и јазбинама. Ово веровање пренесено је највероватније са аждаје на змаја. По другом веровању змајеви живе на високим и неприступачним планинама. Метаморфоза змаја у човека нарочито је честа у епској поезији. Змајеви у епици имају исклучиво људски облик са незнатним животињским додацима. Он граби жене и девојке и одводи их у свој змајски стан. Врло често епски јунаци, на свом путу срећу змајеве, са којима се боре и убијају их као аждаје. Змај је каткад и чувар великог, небројеног блага, мада је чешће та улога намењена змији. Обим овог текста далеко би премашила објашњавања представа о другим демонима у људском или полуљудском облику, о представама везаним за анђеле-мелеке, ђавола (иблиса, шејтана), затим представа о значењу појединих небеских тела и природних појава. Све њих, у мањој или већој мери, сусрећемо у бошњачкој епској поезији.

17

има довољно и они богато надокнађују недостатак поменутих. За наша проучавања

могу добро послужити извори из народних предања: обичаји, веровања, усмена

предања и друго. У већини случајева, топографски називи су добар траг при решавању

неких питања из далеке прошлости. Језик је такође добар чувар прошлости, па многи

савремени изрази носе у себи дубоке трагове старине. Када се у српској традиционалној

култури говори о низу обичаја, очуваних до данас, лако се може приметити да иза њих

стоје озбиљни митолошко - религијски, дакле, и теоријски системи идеја.

Духови и демони су појмови из традиционалне вере српског народа. Духовима се

сматрају уопште сва невидљива бића која примитивни људи замишљају у природи и

око себе, а под именом демона разумеју се само духови или духовна бића нарочите

врсте. У ужем смислу, духови су невидљива бића у људском облику, но надљуске

моћи, која могу ступити у дијалог са људима. Неки дух може чак и ући у човека, или

пак људска душа може у виду духа да излази из човековог тела. Ту спадају и

анимашистичка веровања о тзв. „живом покојнику”, због чега се нпр. у српској вери,

када неко умре, овоме приноси храна, затим вода и вино, и све до 40 дана, разним

поводима, носи се храна на гробље, и тамо оставља. Демони, пак, могу чинити

свакојака зла људима. Када човека задеси невоља, болест, или пак слаб принос усева на

њиви, онда се претпоставља да је непосредан узрок какав зао дух, демон. Но, они се

могу појавити и после смрти у форми вампира, злог духа, и узнемиравати људе. Али,

демони могу живети и у шумама, у изворима, у олујним облацима, у животињским

телима.

На самом крају претхришћанског периода, код неких словенских народа почео се

јављати појам виших бића, богова. Из овога следи и једно од најзначајнијих питања

односа, с једне стране, старе словенске религије и српске традиционалне вере, и

хришћанства, с друге стране.

Слободан Зечевић наводи неколико групација митских бића која су постојала код

Срба; он сва митска бића једним именом назива демонима па тако постоји следећа

класификација: демони природе, демони судбине, демони болести, домаћи демони,

демони који настају од људи и остали демони12. Већина наших етнолога увиђа да у

12 Демони (класификација): Демони природеЛесник - Словени прехришћанске епохе су целим својим животом били везани за природу.

Веровање да је цела природа одуховљена, тј. настањена духовима и демонима, било је код нас толико укорењено да га касније нису могли искоренити ни хришћанство ни утицаји виших облика цивилизације. Лесник се у српској историји сматрао шумским духом и заштитником стоке. Назив овог митског бића –

18

многим народним обичајима и веровањима живе многе старе словенске представе које

је данас тешко идентификовати. На основу тога би се могло с разлогом установити да

српска народна религија у облику у којем је данас затичемо, јесте последица

„дуготрајног процеса акултурације” у току којег су, у њен састав ушли бројни и

различити елементи верских система. Поједини елементи су се прожимали са

елементима древне словенске матрице, и природно унеколико мењали делове

примарног садржаја али, обогаћени, они су на древној матрици наставили да живе.

лесник, у свом корену има старословенску реч лес (шума) и сам назив потврђује да ово митско биће има шумске карактеристике.

Шумска мајка - Међу митским бићима у која је веровао, а местимично и данас верује сеоски народ источне Србије и Баната, својом занимљивошћу и архаичношћу, истиче се женски шумски демон – шумска мајка. Господарица шуме се у источној Србији замишљала као лепа жена, јако развијених груди, расплетене косе, са дугим ноктима, каткад нага, а каткад одевена у белу одећу. Ово се митско биће могло јавити и у другим облицима. Шумска мајка се могла јавити и као стара и ружна жена са веома израженим зубима. У измењеном облику могла се јавити као пласт или навиљак сена, ћурка, крава, свиња, пас, коњ или коза. Веровало се да се појављује само ноћу, највише око поноћи. При сусрету са људима није наносила зло.

Водењак - Водени демон који се називао и ђаволом, овде се замишљао као човек малог раста са дугом брадом, седом косом, истакнутог носа, са шиљатом црвеном капом. Једна од његових запажених функција била је да утапа људе и одвлачи их на дно. Мање су опасни млади ђаволи, па се човек од њих могао и спасити. „Матори” ђаво је био много јачи од човека и од њега није било спаса. Сем људи, веровало се да водени демон радо дави и коње. Да би се показивао људима искакао је из воде до појаса, тада би пљескао по води, вртео главом, гласно се смеја и викао.

Виле - Иако о вилама има довољно грађе у нашим предањима, наука још није успела да изведе на чистину порекло веровања у ово митско биће. Ђорђевић (1940:90) их сматра наслеђем новогрчких нереида, док Васић (1954:67) сматра да су им менаде могле бити најближи узор. Филиповић (1950:34) их посматра као општебалканску својину и истиче разлике које су се јављале у садржини веровања западних и источних делова Балканског полуострва. У западним деловима се сматрало да су оне добронамерне према људима, док на истоку сматрају да су могле бити и опаке.

Герман - У источној и југозападној Србији постојале су две врсте веровања у вези са германом. У првом случају, тако се називао идол – лутка од глине или сламе која се бацала у реку или сахрањивала са циљем да се изазове или заустави киша. Упоредо са овим паганским веровањем, Герман је и хришћански светац за кога се веровало да управља природним појавама, громом, поплавом и градом.

Але - Међу српским веровањима у демоне непогоде, истицало се веровање у митско биће под називом ала. По машти сујеверног света, међу главне дужности овог демона спадало је довођење и предвођење градоносних и олујних облака и одношење летине с поља, грожђа из винограда и воћа са воћњака. По српским веровањима, њој се супротстављао зма, који је био у стању да победи и отклони њено штетно дејство.

Змај - Важна замишљена функција змајева била је борба са алама које воде градоносне облаке и изазивају непогоду. По народном веровању, змај је био дужан да обезбеди кишу онда када је она потребна. Према томе, змај је био добар демон у чију је дужност спадало одређивање атмосферских појава на корист људи.

Демони судбинеСуђенице и Усуд - Вера у судбинске демоне била је веома раширена по свим српским крајевима.

Већ је истакнуто да се народна митологија Срба унеколико разликовала у источним и западним крајевима. То долази до изражаја и код судбинских демона. У источним крајевима се ти демони јављају као тројство, тј. као три девојке под називом суђенице или суђаје, док је у западним крајевима, поред њих, господар људске судбине Усуд, митско биће мушког рода.

Демони болести Бабице - У српским веровањима очувала се успомена на порођајне демоне, зла митска бића за која

се мислило да могу донети болест младој мајци и новом људском бићу. Српским предањима била су позната митска бића која су се у првим данима после порођаја налазила око мајке и детета, с намером да

19

Нема тога комплекса обичаја, обреда или веровања, нпр. ђурђевдански обичаји,

веровања у вампире и ђаволе, у коме нећемо, са мање или више духовног напора,

открити различите компоненте, но свакако целовитог, аутохтоног система који из

позадине као спиритус ректор управља и организује делове целине. Веома сложени

српски обичај „крсне славе” најбољи је пример за то. Мада у том комплексу нема

ниједног елемента који не би био познат у обичајима других народа, код Срба је добио

оригиналан склоп и значајну функцију религијског типа. Према Филиповићу, ипак је

им нашкоде. Како се веровало, та митска бића делују само првих четрдесет дана по рођењу детета, нарочито прве седмице, док дете још није крштено.

Чума - Код Срба је успомена на ово митско биће готово потпуно избледела, пошто већ дуго није било епидемија куге. У старијим зборницима, записима или архивској грађи, може се о чуми наћи доста података. Чума се у Србији замишљала као старица, али и као млада жена одевена у бело и забрађена белом марамом. Каткад се замишљала и у животињском облику, најчешће као мачка. Мислило се да са собом носи стреле којима усмрћује своје жртве. Носила је и списак у коме су биле записане особе које је требало да умори. Веровало се да не може уморити онога ко није на списку. Неки су мислили да са собом носи прут и кога додирне тим прутом морао би да се разболи од куге. Мислило се да је неуништива али је постојало и веровање да је може убити црни пас или во, зато је она избегавала да на путу сретне ове две животиње.

Домаћи демониЗмија чуваркућа - Веровања у натприродне моћи кућне змије засведочена су код многих народа, па

су зато и веровања нашег народа у ову змију без сумње остатак заједничке баштине. По том веровању, кућна змија живи под прагом или под огњишем. Дужност јој је да се брине о добробити дома. Зато су домаћа деца ову опасну животињу јако пазила и поштовала да је чиме не узнемире. За ово су постојали јаки разлози, јер ако би се нпр. змија убила, мислило се да ће умрети кућни домаћин или неко од укућана. У многим крајевима се мислило да је кућна змија беле боје.

Таласон - Таласони су се у Србији сматрали добрим духовима који чувају зграде, а укућаним неће да учине никакво зло. Зли су једино према оним људима који би кући прилазили са лошим намерама. Дужност таласона је била да бди над кућом чији је дух заштитник и да је брани од свих недобронамерних људи. Таласони су везани за одређену кућу и ту треба да остану, без обзира на то што се мењају људи који је настањују. Он је невидљив, могли су га видети само пас или људи који су рођени у уторак или суботу.

Демони који настају од људиВампир Вештица - Вештица је женски корелат вампира. Код Срба постоји веровање да је вештица свака

стара жена кад умре, док млада жена кад умре постаје вила. Вештицом постаје и жена у коју се уселио ђаво, рођена у крвавој кошуљици или у последњој месечевој мени. Вештица поприма облик лептира, црне птице, пса, мачке, вука итд. Може да предводи градоносне облаке. Уврежено је мишљење да не може потонути, да је вода неће. Верује се да се она храни људским срцима и џигерицом. Најопаснија је од Божића до Богојављања (тј. у време „некрштених дана“), а посебно насртљива у пролеће, за време Белих поклада.

Мора - Опште је схватање да је мора демон који ноћу притиска, мори људе на спавању и зауставља им дисање. Мора јеслична или чак сродна вештици. Често се сматра да је мора вештица која се покајала, па не једе више људе, већ их само мучи, мори, или пак ћерка вештице која до удаје не може да буде вештица.

Остали демониТодоровци - Митска бића под називом тодорци замишљала су се на два начина: као коњи или као

јахачи. Ова су се митска бића јављала само једном годишње, током Тодорове недеље, прве недеље ускршњег поста. Иако је реч о хришћанском празнику и хришћанском свецу, овде смо сведоци религиозном синкретизма у коме преовлађују прехришћански елементи. Коњ и јахачи су очигледно далеки одјек паганских демона у хришћанском празнику.

Караконџула - Треба напоменути да се караконџула јављала у веровањима само оног дела становништва Балканског полуострва који је био под турском управом и грчким културним утицајем. У

20

православна црква „положила оружје и узела га под своје окриље и сматра се данас

саставним делом српског православља”, а како ћемо видети, исти статус имају и многи

други култови и обичаји.

У том смислу, дакле, словенска митологија је обликована под утицајем цркве као

што је касније и сама религија попримила нешто од словенског мита.

Балкански простор, дакле, врло је богат различитим митовима који су словенског

и несловенског порекла.

другим српским крајевима и код других европских народа нема митског бића под овим називом. Веровало се да се караконџула појављивала само у периоду тзв. некрштених дана. У хришћанском календару то је период од Божића до Богојављења. Назив караконџуле није словенски већ нам долази посредством Турака. У том речнику турцизама Шкаљић каже да је ова реч сложеница од кара (црн) и концолос (утвара, вукодлак, вампир). Караконцолос би био црни демон који се јављао око Божића.

Сима Тројановић је показао у својим студијама да су „Словени, вероватно и Руси, примили хришћанство у периоду митског развића, кад је на челу стајао култ Перун. Али предање о Перуну није у српском народу нимало свесно. Миленко Филиповић је запазио да се „хришћанство нарочито било окомило на божанства из прехришћанске религије и у томе је имало много више успеха него у сузбијању мађијских практика и анимистичких представа.

У српској народној религији камен има нарочити култни карактер. Служи у многим обредима и магијским радњама. Камен има амбивалентна својства: атрибуте хладног, мртвачког, хтонског с једне, али и потенцијал оживљавања иревитализације, плодоносност са друге стране.

Култни статус босиљка, маслине и бадњака прихватила је и православна црква и обогатила га својом симболиком. Посебно место у паганској религији Словена имао је култ храстовог дрвета. Оно је повезивано са душама умрлих.Поједини примерци храста код Срба вршили су улогу првобитних храмова. Храст у функцији „записа” је табуисано дрво. Посебно место има култ бадњака у коме се заправо укрштају култ дрвета и ватре.

Култ ватре је карактеристичан елемент индоевропских религија. У ритуалном ложењу бадњака сам бадњак представља замену бога сунца. Бадњак је божанство које се спаљује да би опет оживело. Зато се он сече пре изласка сунца и ставља у кућу после његовог заласка. Сам Бадњи дан и Божић доводе се у везу са зимским солистицијем, после кога се сунце „поново рађа”, тј. дан постаје дужи. Бадњак се доводи и у везу сакултом покојника, с обзиром да се на Бадње вече окупљају домаћи покојници.

У сваком крају у Србији постоји нека оглашена здрава вода око које се људи окупљају, умивају се, пију је и купајусе. Такви извори често се походе о Видовдану. Болесни (посебно се та вода сматра добром за очи) марамицом или пешкиромо бришу очи и лице, а затим ове предмете оставе крај врела. Они су табуисани – не смеју се додиривати јер су „нечисти“, према принципу контагиозне магије, они су инфицирани болешћу. Често је вода лековита јер је на месту где извире сахрањен какав велики јунак.Велика је моћ проточне воде уопште, а посебно оне која се захвата крај воденице. Врачаре у бајањима обично траже воду са левог или десног воденичног точка како би отерале злу намеру душмана. Проточна вода се користила да се опере одећа умрлог што је симболизовало одлазак мртвог из света живих.

Змија у српској митологији одговара хтоничном старијем и прасловенском митолошком супстрату (насупрот змају који одговара антропоморфном митолошком систему). Однос према змији је амбивалентан: човек је се плаши и чини све да предупреди њено негативно дејство. Истовремено човек исту змију обожава и приноси јој жртве. Српски народ верује да змија живи у темељу куће, испод кућног прага, крај огњишта, дакле, на местима трајног пребивалишта људске душе. Верује се да свака кућа има своју змију и она се назива чуваркућа. Она брани човека од сваког невидљивог зла. Змијска кошуљица користи се да се деца лече од страха. Глава змије користи се у љубавној магији. Онај ко поједе чорбу од змије знаће немушти језик. Змија се појављује и као животињски представник житног демона и утиче на род усева. Самим тим она је и симбол плодности.

Коњ је изразито хтонско биће. Код Срба коњ се појављује у вези са демонима доњег света. У коње се претварају грешне душе, вештице, мора и вукодлак. У источној Србији је добро очуван култ светог Тодора. То је покретни празник који пада у прву суботу ускршњег поста и траје шест дана. Коњи се прво јашу пољима ради плодности, а онда се коњу даје колач тодорчић (или копитњак), у облику копита,како

21

Осим тога, не смемо заборавити чињеницу да се Реброња ослањао пуно и на

античке митове што је сасвим разумљиво имајући у виду да је целокупна европска

култура чији смо и ми део настала на античкој основи и да се антички мит и данас

проучава, користи и протиње кроз сегменте живота. Но, ипак постоји разлика између

словенског, ранохришћанског мита и утицаја источних митова који су постали удео

балканске културе и античког мита. Прво поменути су саставни део живота, народног

обичаја, народних веровања и народне књижевности. Антички мит јесте базична основа

за многе митове европског културног наслеђа, али вековима уназад антички мит везан

је за образованог човека и институције, а не за народног човека и живот.

У делу Исмета Реброње желимо увидети улогу мита у смислу интертекстуалних

односа у обликовању његове поезије.

III

МИТСКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПОЕЗИЈИ ИСМЕТА РЕБРОЊЕ

би се усеви заштитили од гажења од стране Тодорових коња. Тодор се замишљао као хроми коњ или као његов јахач.

Добар део обичаја око Бадњег дана повезан је са житним демоном у оличеним у птици. Он има два лика.Доброћудан као домаћа кокош и петао, и злоћудна у облику гаврана и вране. Код нас је познато ритуално клање петла које севезује за два празника: Свети Илија и Мратиндан. Ако би такав петао остао жив после Илиндана, верује се да ће умрети домаћин из те куће. На дан Светог Мрате коље се црно пиле, кокош или петао. Клање петла обављала би најстарија жена у домаћинству и то на кућном прагу. Његово перје, ноге и врат окачили би се изнад огњишта и касније користили као апотропеј, за кађење. Петао се користи и у погребним обредима – као супституција за тзв. трећу главу из куће у којој је за непуну годину умрло двоје људи. – Према: Зечевић, С. (2007): Митска бића српских предања, Вук Караџић, Београд, стр. 8.

22

Мит и књижевност имају блиску везу.

Андре Жид сматра да је уметност људска ствар, иако је делом повезана са небом.

Истиче да у позадини уметности мора лежати неко веровање митолошког типа.

Митологизам је карктеристична појава у књижевности 20. века. Романсијери

склони митологизовању претрпели су снажан утицај Фројда, Адлера и Јунга. Мит се

испољио у драми, поезији и роману.

Модерну књижевност која се ослања на мит одликује превладавање социјално -

историјских и просторно - временских граница. Спацијализација у савременој

књижевности значи укидање историјског времена и његово претварање у космичко или

вечно време.

Савремени песници се користе митом највише због тога што су у миту садржане

опште и универзалне истине о људском постојању. Мит им омогућава да сагледају

сопствено, садашње време и да обележја данашњице сагледају кроз универзална

мерила.

Како сам песник истиче, у једном интервјуу датом часопису Сент, поезија му је, у

ствари, помогла за одгонетање нечега нејасног и скривеног, какав је управо био

словенски мит и култ проткан кроз живот људи са овог поднебља.

Не виде савремени песници и писци садашњост као нешто блиставо, често је

њихова слика света трагична, туробна и горка. Али смештена у свевременску

категорију, као да бива бар мало светлија. Јер људи, кроз време, са готово сличним

проблемима се суочавају, греше, губе се, али ипак опстају.

1. Основне одлике поезије Исмета Реброње

Исмет Реброња долази са простора на чијем тлу су се мешали истина и прича,

реалност и фантастика и спајали у народне обрасце, по којима се живело вековима. Не

само у кући, крај огњишта, не само на планини Лађевац, не само на непрегледним

пољима те планине, већ и у успаванкама, Реброња је одрастао са вишевековним

наслеђем предања, причања, замајавања. Додир природе, грмљавина, сурове зиме,

многе смрти и сусрети са зверима, учинили су да у Реброњи поникне песничко биће већ

у петој години, када је по сопственом признању, први пут побегао из куће на планину

Лађевац, да би се придружио људима на вашаришту.

23

Осим народног причања које је обликовало психу Исмета Реброње, народна

поезија, крајишнице о Мују и Халилу, такође су биле основа са које је почео да

сагледава свет, прошлост и будућност. Према аутобиографским подацима, његов ближи

рођак био је знаменити казивач народних песама Касум Реброња, за кога се у народу

говорило да је знао песама колико у години има дана. Отуда се наводи мисао да је

Исмет Реброња у својим генима имао „добру подлогу” за бављење поезијом.

Према речима Зехније Булића, песништво је у Реброњином поимању непрекидна

нит која осветљава човечанство кроз време, али и потреба песника да се уздигне.

Реброњино песништво је и дотицање саме бити људских судбина, углавном трагичних.

Свет песама и свакидашњи свет песник види као теразије, на тасовима поезије мери се

и огледа свет.

Усамљен и угрожен, Реброња евоцира слике завичаја. У њима он већ тражи азил13.

Песник дозива планину да се отвори и заштити га као у басни, или прижељкује да се

склони у завичај, у очев дом кога нема. Реброњино песништво је условљено и

окружењем у коме пише, али и сећањима која навиру. Реброња осећа да је само у

завичају јак.

Овај аутор је пророчки наговестио многе појаве у друштву. Далековидост песника

произашла је из познавања историје, цивилизације, етимологије, народне и завичајне

мудрости, словенске митологије, оријенталне мисли, природе, савременог песништва и

људских нарави.

Битна одлика Реброњиног стваралаштва, коју су помињали многи критичари,

јесте специфична употреба језика, којом значајно доприноси богаћењу лексике родног

краја. Реброња постојећи лексички инвентар смешта у неколико димензија, ,,од

архајског до савременог, тумачећи етимологију на само себи својствен начин”14.

Као основно обележје Реброњине песничке слике је хаос, флуидно песничко

осећање хаотичности као битног елемента модерне песничке свести15. У песмама

Исмета Реброње може се пронаћи више елемената архаичне свести и уметности, најпре,

метаморфоза предметног и живог света, потом, надравне појаве пред којима је човек –

субјект, зачуђен, задивљен и немоћан, а чије схватање има својства уметности16.

13 Булић, З. (2009): Путокази, зборник У спомен Исмету Реброњи, Нови Пазар, стр. 91.14 Колаковић, М. (2009): Традицијски трептаји у ЦИ причи Исмета Реброње, зборник У спомен Исмету Реброњи, Нови Пазар, стр. 123. 15 Драгољуб, Ј. (1987): Од поетичности до поетике, Израз, 9/10, Сарајево, стр. 89.16 Лакићевић, Д. (1978): Хроника гробља и света, Савременик, 11. Београд, стр. 138.

24

Реброњина поезија представља хронику, летопис живота и смрти, где се ни живот

ни смрт не могу одгонетнути, нити рационално објаснити.

„Као и модерни песници разних европских култура, као код нас Васко Попа и

Миодраг Павловић у неким својим делима, тако и Реброња полази од сведочанстава

старих хроничара и историографа, од старих записа, предања остатака минулих

култура, од обичаја, веровања, ритуала, од свега сачуваног и од тога твори песничке

текстове у којима настоји да, пре свега, успостави песничку свест, а основни циљ

песничке свести јесте уздићи клонулу духовност, испунити истрошене, празне ћелије

духа”17.

Може се стећи утисак да је поезија Исмета Реброње тематско – мотивски

једнолична и да песник није у том смислу ништа мењао нити иновирао. Ту се најпре

мисли на књиге Газилар (1978), Среда и Среда кћи (1983), Паганска крв као и о књизи

Кероника (1991). Те књиге припадају истом или сличном тематском миљеу, али то се не

би могло односити и на књиге Књига рабја (1972) и Изложба (1976) или код каснијих

књига Јесен празних ораха (1997), Кад форминга не досвира (2002) и Сиње море (2006).

Иронија, сарказам и гротеска прожимају се кроз све књиге овог песника, али су у овим

последњим књигама доминантније и упечатљивије.

Књига рабја, прво Реброњино дело, остварена је по начелима песничког тока који

је у српској поезији означавао и предводио Бранко Миљковић. Она је проткана

симболима, метафорама, стилско – језичким средствима карактеристичним за

неосимболички концепт казивања, а на тематско – мотивском плану доминирају

општепесничке теме и општепеснички мотиви – казивање о смрти, љубави, смислу

човековог постојања, којима је аутор дао лични печат. Ова књига карактеристична је и

по томе што песник унутар њеног симболичког подтекста и користи симболе из

уметничке баштине санџачког краја. Служи се симболима из ововременог народног

предања и фолклора, доминантни мотиви су везани за историју и уметност.

Изложба, Реброњина друга књига, није остварена према начелима

неосимболистичке поетике. У њој нема згуснуте метафорике, тежње да се једним

стихом одгонетне трансцендентално. Остварена је модерним песничким поступком, у

њој песник успоставља ироничну дистанцу према предметима казивања. Иронија,

сарказам и хуморни сегменти су у првом плану песниковог казивања. Књига се

17 Вукадиновић, М. (2009): Лирски кругови Исмета Реброње, зборник У спомен Исмету Реброњи, Н. Пазар, стр. 55.

25

разликује и обликовним поступком од Књиге рабја. Сачињена је од три поеме, односно

циклуса. Обликовни поступак није усмерен ка стварању једне песме. Он је усредсређен

ка цикличном организовању песничке грађе. У књизи су насловљене само две песме.

Реброњине књиге песама Газилар, Среда и Среда кћи и Паганска крв, за разлику

од Књиге рабја и Изложбе, проистекле су из истог духовног језгра, на темељу митског,

паганског наслеђа које се до дана данашњег протеже и живи кроз народ овог поднебља.

Знатан тематско – мотивски искорак је Исмет Реброња направио у књигама Јесен

празних ораха, Кад форминга не досвира и Сиње море. Све три књиге нуде евокацију

наслеђа. Раскол морала, егзистенцијална угроженост, поништавање традиционалних

вредности, казивање о злу, присутни су, рецимо у књизи Јесен празних ораха. У књизи

Кад форминга не досвира, песник се обраћа Сенеки, призива Нерона, Бахуса, Боша.

Оновремено и ововремено време су сједињени, на шта упућује и име старогрчког

жичаног инструмента форминга.

Књига Сиње море у формалном погледу представља апсолутну новину. Песнички

субјект у њој је свезнајући певач који има увид у све о чему казује, а у средишту ове

ироничне, саркастичне и критичке књиге, јесте расправа о неким појавама у

цивилизацији Балкана.

У сваком случају, то је хибридна песничка творевина, херметична, чврсто

обликована и значењски усредсређена на одгонетање алхемије живота хомо

балканикуса18.

Исмет Реброња је, како га Тиодор Росић назива, песник културе. Он се на

тематско-мотивском нивоу посветио враћању традиције. Он жели одгонетнути тајне

културе и цивилизације и тако постаје песник иманиране културе. Учен је песник и

његова поезија заиста представља богатство наше књижевности и културе.

2. Интертекстуалност

Интертекстуалност је појам који означава везу текста са другим текстовима.

Појам је први пут употребљен од стране Јулије Кристеве а затим га прихватају и други

теоретичари различитих опредељења.

У разматрању значења појма, могу се уочити 3 равни. Прва је да је

интертекстуалност веза текста са другим текстом. Значење текста увек има ослонца у

18 Росић, Т. (2009): Тематско – мотивске доминанте у поезији Исмета Реброње, зборник У спомен Исмету Реброњи, Нови Пазар, стр. 27.

26

некој појави предментне стварности, тако да су текстови повезани. У овом смислу се

трага за везама једног текста са другим, једне идеје са другом идејом и сл. Није ствар у

утицају текста на текст, већ о суштинској протканости значења два различита текста. У

овом смислу смо се и ми бавили интертекстуалношћу мита са поезијом Исмета

Реброње.

Друга раван значења појма односи се на везу текста са Текстом односно да је све

већ написано, да се целокупна књижевност понавља јер нема ничега што је сасвим

оригинално. Присталице ове тезе например наводе да целокупна књижевност и духовно

наслеђе Европе почива на Библији и да је Библија метатекст из којег изничу сви други.

Трећа раван тумачења проматра интертекстуалност као цитат, плагијат или

алегорију.

У центру наше пажње је веза поезије Исмета Реброње са митом. Међутим, у

смислу интертекстуалних односа, његова поезија кореспондира и са неким другим

текстовима.

Прво, са својим савременицима песницима. Међутим, за разлику од уобичајених

метода постмодерне, Реброња се не користи цитатношћу као типичном стратегијом, већ

својом поезијом успоставља „дијалог” са песницима.

Књига рабја је створена начелно као дијалог са Бранком Миљковићем.

Прихвативши неосимболистички концепт казивања у овој збирци, Реброња многе

метафоре и стилска решења дугује управо Миљковићевој поезији.

Наиме, један од идеала Миљковићевог певања назначен је у Миљковићевој песми

Поистовећивање бића и речи. У овој песми Миљковић захтева од речи да се претворе у

стварност и тако да живе мој живот и да га васкрсну (...)Пoнaвљaм рeчи koje су ми

дaлe/Taj цвeт тaj кaмeн птицу штo искрсну/Из ничeгa, сунцe кoje сe рaспрсну. Срж

неосимболистичког концепта који је заједнички овој двојици песника је дат управо у

овој песми. Реброња ће, као и Миљковић, Ратковић, Попа и др. покушати да оживи реч.

Међутим, та Реброњина тежња се највише односи на опредмећивање митских речи и

њихових значења. Отуд у његовој поезији мноштво нових језичких конструкција

којима се он труди да оживи митску представу коју су та бића, предмети и појаве

имале, управо преко враћања моћи самој речи.

Брисање границе између архаичне прошлости и садашњости се и код једног и код

другог песника врши преко поезије. Међутим, за обојицу песника, песник сам је

27

трагичан лик. Тако ће Реброња, између осталог, и песника „описати” у песми Речи

човека који плаче

два сина рањена пуна јада

два сина и њихова бела беспућа

црну дворкиње црно јато пију

њену свечану хаљину у цветњак однеше

ситна деца голим трбусима осветљавају

путове што воде у загледан крах

и пепео коме је дан спржених круница

још увек мајке вичу на сиротишта

самоубици нема места у нашем гробљу

сасвим бела ноћишта оплакују звезде

јуре ме утваре као лето непотребно

на велико дрво пење се пастир и песник

јер и један и други беже – пастир да би се сачувао, а песник да би певао. Он се мора

„склонити” од света да би могао певати о животу – који је увек црн и трагичан. И

Миљковић је у песми Распоред речи назначио да корача у шуму прогнану, јер песник је

увек ПОРЕД живота, и у животу, прогнан од живота. Мора бити и близу и далеко да би

могао (о)певати живот.

Осим овог мотива, ову двојицу песника спаја мотивска структура – мотиви звезда

(М. – звезде које се над мојом главом пале – КУЛА ЛОБАЊА, мотиви краха и пепела)

(М. – прахптица, скок од пепела – ГРАЂЕЊЕ ПЕСМЕ; мотив смрти (који је

доминантан мотив Миљковићевог певања, јер је он увек и свуда видео само смрт).

Међутим, ни за Реброњу ни за Миљковића смрт није коначна, она јесте извесна, али је

принцип, исто као и живот. Тако ће Миљковић у својој песми Сунце певати:

Чујеш ли звездани принцип мога крвотока!

Понављам: неки ће свемир поново да нас створи

а Реброња у песми Рафет спава:

28

магла нечије чело стеже ово вече

киша улази у језиви гроб мог брата

и нешто почело његово тело да жваће

и оно место на лицу где сам га пољубио

први и једини пут а век бежи

твоја башта и цвеће поново кисне

само мајка понекад ноћу врисне

и моли да је јесенас лепо да је сину добро

дођи брате једно јутро мало

купио сам ти нову свиралу

ти ниси умро

И:

Уводни стихови за изложбу

Где се све налазе гробља ко у њима спава

Да ли спава ил удара у лиру

По гробљима шетају летње звери

А самци у време дивљих ружа кидају цветове

За домами драгана које седе на високим праговима

И црне се као да су урезане

Купају се скидајући излив после љубави

На чесмама испод планина где се нису одржавале

битке

Нити су у биљу војсковође силовале невернице

Самци у гробљима трагају руже а клесачи

Вешају торбе с алатом о знак гроба

Пастири преко хумке простиру прекриваче

Да се суше ако је киша лила лила

А црне удовице замишљају да су мужеви живи

29

И доживљавају оргазам хистерично вриште

Гробља у хору певају

Хор дубоких гласова

Иако сваки пут у гробља води

Гробља биљем покривена из гола

Гробови певају јер се у њима и даље одвија живот, али другачији од овог нашег.

Његова песма Смрт пијетла успоставља дијалог са Миодрагом Павловићем и

Васком Попом. Слично смрти Павловићеве кокошке у песми На смрт једне коке, смрт

петла постаје симбол умирања уопште:

Умрла је мала зора

Са раширеним крилима

К избледијелом небу...

Исто тако, могуће је Павловићеву песму Завршни облик19 пронаћи у рефлексијама

у поезији Исмета Реброње.

Наиме, Реброња завршни облик човека надовезује Павловићевом. На крају пута је

пропаст. Зна да ће опет морати да га деле/од стопала до пупка од главе до чвора

утробе/где су црева, јетра, човечија рибица/која пећином трбушном лута слепа./Иначе

ће последња представа бити/заплетеност андрогина – док моје тело завршава лоше.

19 1. Човек тежи облику завршном и светомиде му у сусрет кад се пење на планинуонда се појави он сам из даљинеи радост га увеличава дивљење прави од његаузор свих појава које су могућеу подножју неба и у огледалуиспупченом тако да надима његову слику.Зна да ће опет морати да га делеод стопала до пупка од главе до чвора утробегде су црева, јетра, човечија рибицакоја пећином трбушном лута слепа.Иначе ће последња представа битизаплетеност андрогина.У сећању се успоставља велики стајаћа,он се колеба док цртају по њему одељкебудућег света створеног од жељекоја је често обесвећење,али у облику који никоме не смета,најмање неком богу који се без мукепрепознаје у сопственој жртви.

30

Такође, Павловићев Реквијем се може тумачити као подтекст ове Реброњине

песме, али док у Павловићевој песми лирски субјекат испраћа неког, у Реброњиној је

он тај који бива испраћен. И како ће Павловић песмом рећи да тај који одлази, одлази

испраћен само празнином и свешћу да је све само формалност, Реброња ће са тачке

оног који бива испраћан, бива испраћен несвестан ичег осим сопственог нестајања:

Пропаст

ништа нема у свету пролећа

овде ово непостојеће место

док моје тело завршава лоше

обешен од мутних вода ношен

моју усну покушава псето

јер глава је моја пуна смећа

сва уништена и нестаће бестелесна

доливам отров на свој затровани део

и блуднице које умиру претећи

и тај погреб поред пута од прашине бео

још се крећем црном свом потопу

у животу нећу више ни за стопу

31

У Павловићевој песми Под земљом20 се такође могу пронаћи усмерења

Реброњиног виђења смрти. Човек се распада и постаје мањи од мрава, истог мрава по

којем ће Реброња препознавати гроб Хамзин из песме Хамза:

Сад је на његовом гробу мравињак

По томе хамзу знам.

Епитаф словенског прапесника21 Павловићева је песма у којој се најјасније

распознају заједничке одлике неосимболиста којима је начелно Реброња припадао у

20 На дашчаном зиду дугоноги паук лови у мрежу своју сенку

Низ труле степенице жута свећа пљује у подрум

Подрум је далеко и тоне све дубље под влажне зидове

једна врата затворила су неког у поноћ И један мрав у виду човека на дну степеница дигао је руку

Његов крик не допире

21 Епитаф словенског прапесника

Ја остајем где саму земљи језика мог,нећу да ми се на вашим саборима суди,ни да ме под отворена небеса бацитена хладно решето вечности.

Други нек 'иду богу на истину,мени је моја рупчага добра,земља је ко рунои кости у потаји певањем се плоде.Словени под ПарнасГлавари су нас на јужне довели странеод безмерја пијане, од снаге зелене,да мрамору гриземо бедра,да батинама кваримо планине,да стада луда по мору терамо.Дивље сред плавети играмо коло,с вечери голи спавамо

32

неким сегментима. Наиме, Павловић у овој песми истиче потребу за песниковим

преокупацијама. Песник мора бити прапесник, вратити митологију и митолошко стање

духа и свести. Његов песник у таквом стању способан је да буде прави песник. А готово

целокупна Реброњина поезија усмерена је враћању мита и тежњи да се мит врати.

Исто тако, стих песме: (...) Онда у планине! рефлектован у песми Планина ће

повезати суровост природе и живота садашњице са прошлошћу.

2

Орао на пањ слете испија дете

Раскљувава тело ужасне очи

У руци јабука презелена

А мајка још ништа не зна

грабљивица

Брише кљун о трулеж

коса

Бестелесност

А мајка још ништа не зна

рубље пере

Затим, (...) Све што си видео на Балкану/ беху само привид-лађе на мркој пучини

прапочетка – из исте Павловићеве песме, у склопу Реброњине преокупације значиће

исто. Све је већ виђено, понавља се. Песници морају помоћи да дешифрујемо

прапочетке чија нам цикличност често остаје недокучива.

Реброња је испевао и песму Губимо се.

ја нећу данас да полудим

јер дивни мрав проучава моје биће

а неко црне састанке уговара отац креће

стопала му пуна трња он посрће

крај премлаћених кипова.

33

а из наше куће годинама се извлачи

тужан звук те старе свирале

то нама нешто прети бојим се

па одабирам цвет да у санџаку све растужим

У овој песми проналазимо повезаност са поезијом Васка Попе22. Мотив цвета –

код Попе ће то бити неми цвет, који ће код Ребрође све растужити. како? Кључ је у

ствари у Попиној песми Ружокрадице23.

Мотив крађе златне јабуке (у грчкој митологији златног руна) наћи ћемо у песми

Ружокрадице, једној од најлепших, али и најсуровијих игара. У овој игри трагања за

унутрашњом лепотом играчи су подељени у три групације. Пошто се вредности крију у

најдубљој интими, у самом срцу живота и света, до тог срца треба доћи. Тако се

22 ... Црн ти језик црно црна нада

Све ти црно само језа моја белаМој ти курјак под грлоОлуја ти постељаСтрава моје узглављеШироко ти Непочин-пољеПламени ти залогаји а воштани зубиПа ти жваћи изелицеКолико ти драго жваћиНем ти ветар нема вода немо цвећеСве ти немо само шкргутање моје гласноМој ти јастреб на срцеМање те у мајке грозе

23 Неко буде ружино дрвоНеки буду ветрове кћериНеки РужокрадицеРужокрадице се привукуружином дрветуЈедан од њих украде ружуУ срце је своје сакријеВетрове се кћери појавеУгледају обрану лепотуИ појуре РужокрадицеОтварају им грудиЈедном по једномУ некога нађу срцеУ некога богами неОтварају им отварају грудиСве док у једног срце не откријуИ у срцу украдену ружу

34

трагање за украденом ружом-љепотом поклапа у сваком покушају са покољем

ружокрадица.

Такав цвет Реброња дарује родном Санџаку, цвет који ће значити разоткривање,

истину, крај игре, али ће донети и тугу.

У песми Васка Попе Жмуре простор је уништавајући. Улазак у њега значи

губитак себе. Да би се играла, ова игра захтева огроман простор. То је игра тражења

израза (језик), ума (цело), памћења (заборав). Трагање се завршава губитком своје

личности у огромном простору (земља, небо, трава). Али трагање је погрешно. Не треба

трагати за другим већ за собом. Другог је могуће тражити само кроз себе. Што упућује

на мисао: упознај себе да би познавао друге. Ако је игра жмуре егзистенцијални

архетип трагања за својом личношћу, што је једна од основних преокупација

Реброњиног певања, то значи да су обојица песника дошли до истог закључка – да је

човек свакако на губитку. Посебно ако је песник.

И као што је у својој песми Реброња испевао да још се крећем црном свом

потопу/ у животу нећу више ни за стопу, Попа ће у својој песми Одлазак24 – Нисам

више ту. Осим тога, Попин чамац који плови преко воде у Хад је као и Реброњина лађа

у песми Блато.

Истовремено, његови персонификовани предмети су у ствари идентични

Попином свету оживљених предмета (збирка поезије Списак ).

24 Нисам више туС места се нисам помериоАли ту више нисам

нека уђуНека прегледају нека претраже

Воденица у сенци ребараЗрелу празнину мељеОпушци јевтиних сноваУ пепељари се димеНисам више ту

Привезан чамац њише сеНа црвеним таласимаПар недозрелих речиУ облачном грлу висиНисам више ту

С места се нисам помериоАли сам већ далекоТешко да ће ме стићи

35

Затим песник остварује и дијалог са Црњанским, посебно преко мотива завичајне

трешње, чији се плодови румене као зрна корала из далеких мора. Осим тога, сам

принцип објашњавања поезије, као што је поступио Црњански како у свом Објашњењу

Суматре и свим коментарима поезије, то исто ради и Реброња, посебно у последњој

антологијској збирци. У Apendixu ће песник и рећи да га чуди како то ником није

сметало објашњавање поезије од стране Црњанског, а од стране њега неком смета. У

свим тим коментарима непосредно се обраћа Црњанском.

Реброња остварује дијалог и са Ристом Ратковићем, посебно преко мотива Лима.

И један и други песник Лим поистовећују са завичајем. Реброња ће написати:

Али како да пређем Лим. То море морско.

То чудо светско.

Тај Лим.

За Реброњу је Лим море, чудо светско, пространство. За Ратковића је река,

завичај и дом.

Међутим, Реброњин особен дијалог са песницима не бива остварен само са

његовим савременицима. Тако ће он својом поезијом „разговарати” и са Ахмедом

Гурбијем – новопазарским мистичним песником погубљеним 1775. год25. Обојица ће

песника закључити да је овај свет препун срамоте и да се човек нема где осамити, а

свет је кратак и варљив и ништаван – сухи црви са дна сита.

Пише и Ахмеду Валију:

Не харчи се Ахмед Вали,

Нема казне што су крали

(...)

Али ништа за то, Вали

Ми смо ипак стиховали.

25 Apendix I Nulla Insule, и по Гуџевићевим наводима у Зборнику.

36

Он остварује дијалог са Валијем и Гурбијем да би разумео свој порив писања.

Њихова се поезија уздиже изнад поквареног света. Он себи, овим песницима и свим

песницима света поручује:

Вриском ждрала не гнијезди,

Зато крени ка звијезди.

У смислу кореспондирања Реброњине поезије са осталим текстовима,

примећујемо да је то најчешће у виду мотива. Прегледавши Apendix и Nulla insule,

можемо увидети да песник комуницира и са: шејхом Абдулахом – песником и

мистиком који је умро у Истанбулу 1760. год.; Самјуелом Бекетом (аутором Чекајући

Годоа – једине књиге коју је прочитао као војник ЈНА), Фирдусијем, Хафизом,

Хомером, Пастернаком (лик Ларе из Доктор Живаго), Љубом Стојановићем (песник и

критичар за театристику), Саксом Граматиком и др.

Осим са песницима, Реброња остварује интертекстуални дијалог и са историјом и

многим историјским личностима, као и са људима свог краја.

Дакле, када се разматра интертекстуалност у поезији Исмета Реброње, запажамо

да реброња јесте модеран песник који користи модерне технике поетског казивања. У

смислу интертекстуалности, он је надишао своје савременике, те уместо да се користи

поступком цитатности и на тај начин оствари јединство свог поетског казивања са

другим текстовима, он остварује особен песнички дијалог – са другим песмама,

романима, песницима. Тако Реброња комуницира са поезијом својих савременика, али

и са претходницима, са многим мислиоцима и историјским личностима. На тај начин

интертекстуалност и њен специфичан начин обликовања у поезији Исмета Реброње

чини да увидимо колико је образован био овај песник, колико је тога знао, те био у

могућности да своје мишљење каткад супротстави, каткад изједначи са текстовима

других великана поезије и филозофске мисли.

Но, како је песников циљ да првенствено оствари или обнови дијалог са митом,

отуд се о интертекстуалности специфичној за овог песника може углавном говорити у

смислу повезаности његове поезије са митом.

37

3. Митолошки мотиви у поезији Исмета Реброње

За разумевање поезије Исмета Реброње, неопходно је разумети, дакле,

интертекстуалност његових песама (а и прича). Интертекстуалност као особина текста

заснована је на његовој унутрашњој повезаности са другим текстовима, односно

његово значење. Већ смо навели да су Реброњини текстови повезани са митом. На који

начин?

У претходном поглављу рада смо истакли да је балкански простор специфичан по

мноштву утицаја који су обликовали духовну и материјалну свест народа који је ту

обитавао. Истакли смо словенски мит који до нас стиже или у неизмењеном,

примарном облику који се утврдио већ поменутим истраживањима или у фолклорној

баштини чије су нам тековине познате захваљујући народном стваралаштву и разним

обичајима који су се до данас сачували, топонимима и сл. Са њим у вези је и

хришћанска баштина која се у неким сегментима сјединила, али у већини случајева

покушала да одбаци пагански мит.

Затим, незаобилазан је и источњачки утицај који је на Балкан допро највише у

доба Османлија, али и у предосманском добу.

Антички мит, уткан у митове европске цивилизације, а данашњем образованом

свету познат кроз многа филозофска, књижевна и научна дела, такође има своје место у

делима Исмета Реброње. Напомињемо да под појмом антички подразумевамо тековине

и старогрчке и староримске цивилизације.

У том смислу, у сфери нашег интересовања су сва наведена обличја мита који су

присутни у поезији овог великог уметника. Управо ћемо митолошке елементе и

класификовати под поменутим категоријама: словенски мит, антички мит, оријентални

утицај.

Међутим, већ при првом покушају тумачења Реброњине поезије према наведеној

класификацији, наишли смо на сличан проблем.

Реброњине песничке збирке су тематски веома разноврсне. У оквиру само једне

збирке проналази се мношто заједничког са осталом његовом поезијом, али и много

различитог. Митско и елементи митског протежу се готово у свим његовим песмама, са

мање или више утицаја.

38

Зато ћемо направити осврт на оне песничке збирке у којима је утицај мита

доминантан. Ту првенствено мислимо на песме његовог II лирског круга односно

збирке песама Изложба, Газилар, Среда и Среда кћи и Паганска крв. Из III лирског

круга најинтересантнија је збирка Кероника. IV лирском кругу припада збирка Nulla

insula.

Мит се у поетско дело може инкомпонирати на различите начине – у тематско-

мотивском смислу, симболици и сл. Највише ћемо пажње обратити управо на

митолошке мотиве у његовој поезији. У том смислу се интертекстуалност не

доживљава као утицај некога или нечега на стваралаштво, већ духовна база са које

аутор црпи инспирацију и захваљујући којој он обликује своје дело.

Изложба

Збирка поезије Изложба почиње стиховима Где се све гробље налазе ко у њима

спава/Да ли спава ил удара у лиру, а сам песник ју је, по наводима Енеса Халиловића,

тумачио тиме да је и пакао бољи него ништа, него неизвесност односно ништавило које

нуди савремени свет.

Збирка поезије Изложба састоји се из 3 циклуса: Гробља – Иза гробљанског

простора назире се могућност ужаса, Насеља – У насељима изумрли богови, Планина –

Вазда азил страшни.

Ова збирка представља тек увод у оно што ће у каснијим збиркама добити право

уметничко отелотворење. Наиме, Реброња у овој збирци тек начиње теме и мотиве који

ће постати једно од главних обележја његовог певања.

Овој се песничкој збирци проналазе многе мане у смислу да је песник

тенденциозно користио митолошки мотив да би осликао своје вођење стварности, али

померањем симболичких представа на ироничну раван, померио је и природу песме, па

је општи утисак вештачки.

Али у смислу у ком се ми занимамо за његову поезију, ова збирка са своја три

циклуса песама значајна је по следећем:

У поглављу Гробови Реброња најављује смрт као једну од главних тема која ће

обележити његово певање. Гробље је симбол смрти, њена кућа. Одувек је мисао о

смрти окупирала човека. Смрт такође и плаши, па је отуд изрођено много митских и

39

религијских појава које ублажују њену коначност. Но, Реброњина кућа смрти

обликована је једнин додатним митолошким мотивом – мотивом блуда.

У хришћанској и осталој монотеистичкој доктрини, гробље је место за мртве где

им живи одају поштовање. Свако гробље се одржава и чува као спомен онима који су

отишли пре нас, као залог духовима њиховим да ћемо их памтити.

Но, Реброњини становници смрти гуше се у трулежи, даве у разврату, греху,

пијанству, раскоши или беди, и све воња, харају болештине, смрде тела мртвих богова,

по виру пена плива итд.

Гробље са својим мртвим сам је симбол првих људских представа о смрти. То је

она мисао на којој је изграђен мит о паклу, али је ово гробље пакао још на земљи, и са

„доње” и са „горње” стране. Тако црно и трагично виђење смрти остаће донекле стална

слика Реброњиног суочавања са коначношћу.

Насеља и Планина симболично сугеришу хаос, онај хаос из кога је све настало и

хаос који ће на крају прогутати свет. Иако има и тумача који у овим поглављима виде

трачак неке позитивне идеје о песниковој мисли о смрти, налазимо да се варају. Јер

песник „не прескаче” без разлога хришћанску или исламску доктрину о смрти као

преласку из овог у онострани живот. Почетни митови у себи сви имају релативно

слично виђење смрти – смрт као коначан крај. Ранохришћанска идеологија је додала и

блуд уз појмовно одређење смрти кад се смрт почела гледати и као вид казне за све оно

што излази из оквира Доброг као вечне категорије.

А Реброња намерно спаја ова два мотива – желећи да истакне савремени свет и

његов блуд и смрт и своје чуђење како људи и даље могу ићи стазама зла, разврата и

блуда, свесни краткоће свог боравка на земљи и своје коначности:

Напуштајући развратна места где су

девојке

Блуд нудиле

А нису посве труле биле

Исто тако, песник се чуди како не постоји страха пред смрћу, јер нечег иза живота

засигурно има. Па ако је савремено доба одбацило Бога и његову присутност, нека

сила, митска, праисконска ипак постоји. Казне ће бити за овоземаљски грех.

40

Газилар

Књигом песама Газилар Реброња још јасније назначава кретања своје поезије.

Осим тога, почиње да усавршава свој кратки слободни стих. Слободан стих је, с једне

стране, представљао одраз припадности књижевној традицији у оквиру које је живео и

стварао, али и лични однос према хаосу у савременом свету који је слободни стих

симболисао.

У књизи Газилар се, пре свега, издвајају глобална значења, која симболизује

Казивар – тајна књига у којој су записане људске судбине. Отуд се многе песме из ове

књиге могу тумачити схватањем да је све унапред одређено.

Прва песма збирке је песма Казивар која се сматра једном од најбољих песама ове

збирке:

У село стиже

човек незнан

Седе на пањ

Показа

Казивар

Окружисмо

Незнанца

Он отвори

Казивар

Пођосмо према стадима

Старац се с места

Не миче

Чита Казивар

Све о нама зна

41

Ова песма је увод у песничку збирку. „Песма Казивар има особине песме- легенде

и садржи елементе усмене народне приповетке”26. У њој се митолошки мотиви

преплићу са савременим светом. Брисање границе између архаичне прошлости и

садашњости послужиће песнику да овом песмом најави садржај целе збирке као и

сопствену уметничку преокупацију. Казивар упућује на две ствари – на неумитност

судбине, јер све нам је унапред записано, предодређено; а други митолошки мотив је

садржан у самом Казивару као Књизи која поседује знање, та Једна и Посебна књига у

којој је садржано све о људској судбини, коју најчешће данас помињу атеисти који

тумаче појавности религије па истичу да је управо из мита преузета та потреба да баш у

књизи буду садржана упуства која је Бог дао човеку да би био на путу Добра, а имамо

је и у народној баштини (кад она свом старцу-мудрацу најчешће се покаже прво у сну и

сл.).

Тако ће у песми Усахла добра вода песник саопштити да трагика човека потиче из

његове грешности која, иако изван људске свести, изван је и људске воље. Човек је за

њу предодређен или није, а кодекс понашања који мора испунити да би био у милости

Неба је да се придржава оквира понашања која су предвиђена као пожељна. У

супротном следи казна.

Митолошки елементи се огледају и у метаморфози предметног и живог света и

натприродне појаве које збуњује човека. Песник се користи визијама архаичног света и

мишљења и то баш у оним сегментима који су свим људима, од почетка времена до

данас најмистичнији – а то су смрт, помор као варијација апокалипсе; инкарнација

људског света у свет флоре и фауне, појављивање натприродних бића попут але; мотив

скривеног блага, змије у кући (Змија ми мајку буди); мотиве губљења и нестајања

света, човека и животиња заувек као у песми Полудеше стада или Помор стада чији

последњи део звучи застрашујуће, кад се жели смрт деце наместо стоке јер смрт деце

би значила уста за храњење мање, а смрт стоке значи мање хране, што је непожељнија

варијанта.

У песмама овог типа наићи ћемо на условљеност човека од Природе коју се он

труди умилиостивити не би ли била добра према њему. Човек од ње зависи у

потпуности. Из ове побуде настали су многи ритуали и обреди жртвовања и

умилошћавања природе.

26 Лакићевић, Драган (2009): Хроника гробља и света, 137.

42

Тако нпр., у песми Бела девојка, девојка устаје из гроба огрнута белим платном и

ту Реброња уноси мит о нечистим силама које вребају човека са гробова.

Или у другој песми До јутра, пољар Емро који је већ умро, иде својој кући да

преспава. Према народном веровању, вода штити од вампира, али овај Реброњин јунак

и поред тога што је гробље преграђено реком, иде својој кући и у њој остаје до зоре.

Истом тематском кругу припада и песма Невид девојка.

Ако санџачког човека изведемо из сфере смрти, наићи ћемо на још митских

елемената који употпуњавају и остале сегменте његовог живота, а не само оне везане за

смрт и гробља.

Таква је нпр. песма Невестица, која изражава још један сегмент митског модела

овдашњег човека. У песми се констатује да је јунак растурио невестичије (ласичије)

гнездо. Али у песми се даље казује колективно искуство. У Санџаку је раширено

веровање да онога ко убије младунче невестице или њу саму, стиже зло, стиже

невестичја освета. Невестица има одлике демона.

Илустративна је рецимо и песма Змија ми мајку буди која изражава

општесловенски култ змије. Њена значења упућују на обожавање чуваркуће, кућне

змије, која је душа умрлог претка. У Санџаку је распрострањено веровање да кућна

змија сиса овце и краве, што и Реброња илуструје у наредним стиховима: ,,Пола стада

мајка помузе/пола змија подоји”.

Нека значења проистичу из самог наслова књиге. Наиме, Газилар је гробље у

Новом Пазару, старо преко три века, које је песнику послужило као својеврстан

симбол.

Знамо да су за санџачког човека важни елементи гробље и смрт. По Реброњи, он

је суштински остао паганин и често доживљавао смрт као дело натприродних сила. Као

у народном предању, и у песмама књига Газилар, напоредо са мотивом смрти јавља се

и мит о вампирима и другим натприродним силама.

У том смислу Газилар је лирска историја газиларског гробља, хроника, казивар

такође, али казивар мртвих, али не живих.

Врисак је последња песма у књизи:

Газилар је близу

Наше куће

43

Па се ноћу чује

Врисак

Из таме

Тамо Амилу

Даве

Љубав њену

Прогоне

Пренели смо кућу

На другу место

Узалуд

Газилар је свуда

Око нас

Свет мртвих и живих измешан је. Оба имају своје Казиваре. У оба се воли и мрзи,

љуби и пати, у оба се страда и плаши. Сама смрт је та која нас меша. Води нас тамо кад

нам дође време. Од Газилара се не може побећи. Смрт је свуда око нас.

Започето претходном збирком, и у песмама ове књиге поезије тема је смрт. О

смрти пева обнављајући јој митолошка својства. Смрт као казна за непоштовање богова

и смрт као казна за изневеравање неког од устаљених образаца понашања, константа је

ове збирке.

Враћајући јој митолошка својства и спајајући је са савременим добом, смрт у овој

збирци иако осликана демонима који вребају и могу нас свакћчас прогутати, ипак је

хуманија визија смрти него она против које се песник бори. Враћајући традицију чак и

у овом најтрагичнијем сегменту људског живота, хуманизује онај појам смрти који

данас преовладава – смрт као ништавило. И успева у томе.

44

Среда и Среда кћи

Збирка Среда и Среда кћи збирка је завичајне митологије.

Стиховна организација ове збирке слична је Казивару, али су песме дуже, а

стихови асоцијативнији. Песнички свет књиге Среда и Среда кћи евоцира сећање на

песникову породичну кућу у селу Годуша. У ту кућу, за коју сам песник каже да је

кућиште на коме сада расте обзовка (препознајемо мит везан за култ дрвета, дрво језе –

обзовка), су долазили разни људи који су певали уз гусле и приповедали приче. Приче

које је Реброња слушао од малих ногу биле су саткане од нити словенске митологије и

религије, обичаја и веровања неких старих, прастарих народа.

Примећујемо да се овај песник, како би своју поезију учинио богатијом, користио

историјском грађом, сведочанствима византијских писаца и мисионара, одређеним

сазнањима о животу старих Словена. Осим историјских докумената, Реброњин главни

извор за песничку реконструкцију словенске митологије, јесте језик, именовање неких

предмета и појава сточарске и ратарске културе и топоними27. Његов песнички,

митолошки опус би био знатно сиромашнији да га није откривао у називима разних

планина, пећина, биљака, животиња итд.

У својој поезији овај аутор користи локални мит. Са појединим елементима тог

мита се срећемо први пут.

У књизи Среда и Среда кћи, песник је инспирисан предањем, фолклором,

словенском митологијом и патријархалним начином живота. Свет песниковог

детињства, саздан од елемената словенске митологије, проткан празноверјем и

27 Многе митове и култове Реброња је разоткрио истражујући топониме. Како нам је познато, Словени су пред налетом хришћанства и ислама, изгубили паганство као исконску веру, али су навике и обичаје које су тада имали као пагански народ, задржали и данас када декларативно припадају једној или другој религији.

У својим текстовима, Исмет Реброња често помиње Лађевац и процесије на том месту, које, према његовим речима, датирају још од Словена. Истражујући, може се доћи до етимолошког значења тог места. Песник о њему каже: „Лађевац је храм под отвореним небом између Бихора и Пештери; годишња процесија одржава се и дана 20. дана српова месеца, како би се умилостивио наопаки громовник и градственик. Лађевац је био главни храм између Лима и Рашке. Поред Перуна и помоћницима му, добар део процесије односио се на богињу Ладу, а девојке који је тог дана богиња Лада била склона, удавале су се”.

Песник помиње ливаду Тријебеж – место где су Словени једном годишње приносили жртву, затим Границу – место које, како нам се чини, представља некакву границу, заправо је место где су Словени помоћу лесковог дрвета покушавали да се бране од града.

Топонимом Мрвица означава се место где су се бацали делови тела животиња које су приношене као жртве.

45

паганским сујеверјем, веровањем у добре и зле духове, представља песнички свет ове

књиге.

Његов свет је омеђен планинама Лисом и Дрезгом, пећином Лазмом и реком

Потајницом и у тај свет је сместио своја страшила и здухаче, Дремоне и Суре Осеве,

Среду и њене кћери, кућне змије и ласице и још мноштво других ликова.

Паганска крв

Драгољуб Јекнић ће рећи да је пратио како Реброња настоји именовати докучено,

у Изложби, да премеће ту мисао у Казиварима и Газилару, како себе ломи ломећи

стихове у којима ствара универзална бића, у Среди, и затим дочекује да види

Реброњину збирку Паганска крв у којој је свака песма исклесана од речи које као да јој

од давнина припадају.

Језгро збирке Паганска крв је именовање. Њоме Реброња жели да упути да

Словени и данас јесу, бар у последњем куту своје душе, многобошци. „Следећи ту

мисао, Реброња именује читав Олимп богова, и бога дрвећа и бога зоре, и бога траве и

бога ражи, и бога планине и бога реке, и белог бога и бога лова, и још много богова,

именује их у складу са старим словенским митом, именује их природно, како су и

Стари Словени радили, именује их полеолитским звучањем речи, и то је оно што овој

његовој књизи даје не само тематско-мотивску заокруженост, целовитост, него и

симболичко-значењску универзалност, песничку једноставност, што је обележава као

резултат властите поетичке свести и сигурности”28.

Његова природност и једноставност проистичу из природности и једноставности

мита, израз култа.

Таква је песма Сахрана секире

Разгрнусмо смет у долу

Ноктима ископасмо хумку

И шакама развејасмо земљу

Секиру пољуби Гарибор

28 Лакићевић, Драган (2009): Хроника гробља и света, 137.

46

А потом ми

Језиком дотакосмо оштрицу

Око гроба трчи Гаробор

И ми за њим

Па у често коло заиграсмо

Играли смо до у ноћ

И све док се

Јави крик сове

Секиру окићену

Венцем сламе и ораха

У ископ положисмо

За Гаробором свирач

За свирачем ми

Око хладног огњишта седосмо

Један од доминантних мотива збирке је колективна свест. Како у митском

окружењу у духу заједништа испраћају оружје на починак, уз одређен ритуал се

испољава тај дух колектива, који је и у нашем народу постојао до пре неколико, а био

изражен у заједничком обављању послова, поседцима, сијелима кад су сви заједно

друговали, туговали, веселили се, једно мислили и слично говорили и били сретни, не

увек, али не били усамљени, а више га нема. Тај дух је нестао, замениле су га свађе,

препирке и масовни медији.

Гуџевић у том смислу слика поетски и људски лик Реброње и говори о његовој

усамљености. Није ли онда могуће претпоставити да ова псничка збирка, и уопште

интересовање Реброње за мит и митолошко у поезији можда зебња песника за овај свет

где је човек, губитком колективне свести и колективног духа препуштен сам себи и Злу

које и даље постоји јер је вечно, само мења обличја, а бранитељ односно Добро је било

у заједништву, колективу људи којег данас нема? Вероватно. Јер све време песник врда

47

међу тим светом и садашњицом, истовремено показујући да везе нису покидане, само

их не видимо.

У том смислу се не може говорити о песниковом песимизму. Једна од највећих

врлина његовог песништа, па и са аспекта мита и митолошких мотива је веровање

песника да све није још увек сасвим изгубљено. Само треба да се прво вратимо себи да

бисмо пронашли прави пут. А мора се до суштине човека копати дубоко, јер пуно се

талога времена накупило на нашим душама.

За то су нам потребни и богови. Богови који сарађују, неопходни су. Без њих нема

ни нас. Без њих немамо шансу. Без њих нема ни Залуг-села:

Ако богови из Засеља

Оду у Сутонлес

Шта ће кућа

Рађу у Белом засељу

на њиви раж

Дажд у рујну

Влађ ако оде

Шта ће сено

Леслов пут

Стог јечма

Залушка зима

И дабижаву

Рој преко реке

Ако оде Богораж

Биће траг вука

У конопљи

Багрем из татреба

Жедан јастерб

48

Дојчину у кућу

Ждрал у здели

Неће бити Залуг села

Чајкановићеве студије у миту послужиле су као грађа за песме, али Реброња их

користи само као полазиште над које надграђује и култну стварност.

Тако је он, највише у овој песничкој збирци, словенски мит обогатио и митовима

других народа који су били у додиру у песниковом завичају. Тако је основна релација

ове збирке песничка реконструкција мита.

У овој је збирци песнички дочарано веровање у загробље, моћ мртвих, читав низ

митолошких појава и бића, али је најважније што је тако успело осликао моћ наших

предака и њихову снагу која нас једина може спасити и која је једина права моћ.

Ту снагу су преци црпели из колектива, али и из заједништва са природом. Култ

дрвета на пример зато има врло важно место.

Задруг-село у природи па и природа сама – огњиште је, свето и животно.

Огњиште се не ограђује кољем и оградама. Огњиште се не ограђује каменом и жицом

као што су у средњовековно доба кренули зидати замкове и зидове, па су зато и

страдали, него само мистичном моћи две сестре – Две сестре голе/ Куна и бела:

На тиси сова

Изнад пећинских овнова

Месец као млад хлеб

Уочи одласка пастира

У планину козорога

И у хлеб

Забодене игле

За јеленске коже

Стар јасик

49

Ловац минулих зима

Рало и јарам узима

Две сестре голе

Куна и бела

Вукле рало око Залуг-села

Оба рога казосродна

Дивизима и зелен брез

Хватали челе уз брег

Ишло јутро преко поља

Јасик отварао брест

Бежао Дивизима и за њим Брез

Митолошки елементи у овој збирци највише се дакле разумеју у смислу слике

света коју песник даје. Тај свет је реконструисани свет чарања, свет веровања, магије и

обреда – које песник обликује.

У овој збирци песме прве половине књиге сачињавају строфе од 3 стиха. Строфа у

песми је најчешће 7, а има и песама са 5 или 6.

Песме Сутонлеса се разликују. Осим песме Молба богу грома, све су са по 5 или 6

стихова. По један стих између се издваја, осим у поменутој песми.

У циклусу Још увек Влађ три песме имају са по 5 строфа са по 4 стиха, једна

песма има 4 такве строфе, а последња 7 са по 3 стиха.

У претпоследњи циклус Похвала ушла је само једна песма – Похвала житодару и

у последњем циклусу Јава песма Паганска крв, имају по 2 стиха.

Геометријска структура поглавља је заснована на митској представи о магијској

моћи бројева.

У књизи Паганска крв, амбијент је, дакле смештен у Залуг село, Бели Залуг.

„Обичаји, веровања и обредне радње везане за земљорадњу и сточарство, неодвојиви су

50

од магијских радњи које показују однос према појединим предметима везаним за

свакодневни живот”29.

Ту се пре свега издваја појам српа – као једног од најзначајнијих симбола

Реброњине поезије. Песник полази од народног веровања да срп, уз секиру и остала

сечива, штити од демона и урока, а њиме се након жетве врше и неке обредне радње.

Према Реброњиној песми Словенски срп, срп је сковао Костоглед, биће са

божанским одликама. Срп му је, међутим, украо млади Рађ, након чега су Сви жњели у

освит раж/ до јутра пшеницу.

Једна песма у књизи носи наслов Српа. Карактеристична је, не само због свог

назива, већ и због тога што се у њој обрађује мотив жртве. Стари Словени су, како је

утврђено, имали и жртвене обреде.

Према историјским изворима, они су боговима приносили жртве у виду волова и

овнова, а некад и у виду хришћана. У овој песми треба да буде принесена жртва богу

Треборују, а као замену за њу Белозалужани нуде срну, зверску крв и јарца.

Срп је био важан и при рођењу. Код Словена се новорођенчету, према народном

обичају, пупчана врпца пресецала српом.

Реброњина песма Паганска крв управо о томе говори: „Након седам година дали

су ми име победника с реке/ али погрешили су јер су прво употребили срп”.

Певајући нам о обичајима Словена, Реброња нас упознаје и са мноштвом оних

крај којих згрожени и са неверицом застанемо. Такав случај је са митом о томе да

Словени радо једу женске дојке и то посебно кад су пуне млека, затим да одојчад

разбијају о стене или да се дозивају као вукови – на шта указују песма Говори Рађ.

Међутим, он овде посредно признаје да код оваквих предања несумњиво очитавамо

утицај хришћанства који су, у борби против паганства, наводили чак да Словени једу

хришћане.

Ова књига, дакле, говори о веровању у богове, разна митолошка бића и демоне.

Истакнуто место заузимају, како их песник назива, божила: Житодар, Богораж,

Богодажд, Крилокос, Костолом, Богобиљ, Гор итд. „Чајкановић је извео закључак да су

стари Срби, као и остали Словени, имали идоле. Њихов облик био је примитиван.

Нејчешће су били од дрвета”30.

Управо о томе нам говори Реброњина песма Ждрал у лану:

29 Ибидем.30 Ибидем.

51

Божила с планина крећу

носе стабло црнобора

и на стаблу главног бога

Овде Реброња потврђује да се слаже са Чајкановићевом тезом о постојању идола.

Једно од најзначајнијих значења ове књиге своди се на казивања о обичајима и

веровањима везаним за светковине и празнике. Ту сусрећемо култ дрвета – које према

песнику, представља станиште божанстава и демона али је и само божанство. Доказ за

то је и ова песма Ждрал у лану.

Осим ове, и остале песме у овој књизи тичу се култа дрвета, представљајући га

као свето. Најистакнутије место има тиса, вилинско дрво. Око њега се скупљају виле, а

предмети од тисовине служе као хамајлије. Мотив тисе се јавља у неколико

Реброњиних песама: у песми Сипа треба да буде принесена жртва овом дрвету, а у

другој песми се говори о томе да преко кућног прага од тисовине „стравила” не могу

ући.

Везано за култ дрвета, у овој књизи се појављује и Древогој, бог шума. У песми

Молба богу дрвећа и њему се приносе жртве.

За бога названог Гор, песник каже да је као бор, да је јасен. Песник га је упоредио

са бором јер је бор сеновито дрво, дрво које у појединим представама, како смо већ

истакли, може да буде и божанство. Гора је поистоветио са јасеном јер јасен има

заштитну улогу. Песник је и у ову песму веома успешно уградио митолошке елементе

словенске митологије.

Збирка је прво насловљена Божило Сакса Граматика јер је песник хтео да истакне

идолопоклонство старих Словена, да су Словени остали многобошци. Међутим,

одустао је имајући у виду да је Саксо само био сведок томе, а да он жели открити и

обновити тај свет, и назив је промењен.

Осим митолошких елемената које препознајемо као део словенске митологије и

народних веровања и обичаја, песник је користио и историјску грађу и објективизује је

док је не доведе до стања универзалности која је подсредством уметности једино и

могућа.

52

Тако ова збирка, која „врви” од митолошких мотива који представљају подтекст

готово свих песама збирке, на чудесан начин обнавља стари свет смештајући га у наше

време које захваљујући фантастичности и хуманости митолошких представа о животу,

постаје бар мало лепше за живот.

Кероника

Словенска митологија и религија, теогонија и космогонија у средишту су и књиге

Кероника. Богови и демони, добри и зли духови, ретке травке и зверке, поменути у овој

књизи, а станују између Ибра, Западне Мораве и Лима.

Сам назив Кероника је симболичан, како Реброња објашњава на крају књиге, тај

назив означава скидање гаћа на јавном месту, обично поред пута или на скуповима,

прво ухвате човека, потом му кроз рукаве протну мотку, а другу од јаке па низ леву

ногавицу, оштрицу забоду у земљу и засучу гаће да се види уд. Показивање укереног је

вероватно имало за циљ да се сазна јесу ли богови сагласни да приме жртву31.

Разликује се од претходно поменутих збирки по формалним иновацијама као и по

већем преплитању оног и овог времена.

Постоје матрице у којима се све понавља. Довевши то на разину садашњег

времена, разумемо то лакше онда кад сагледамо цикличност сваког појединца на

свакодневној и општој равни. Наиме, већина људи свакодневно се буде, спрема за

посао, иде, рад, враћа се, спава. Задовољава све биолошке потребе и завршава дан сном.

Сутра опет тако. И прекосутра.

А затим ту је и матричност у смислу: рођење - одрастање - зрело доба - старост -

смрт. И то нам је свим људима исто без обзира које време проводимо на земљи.

У тим матрицама Зло је вечно, Добро је вечно. Страх је такође вечан, још од

Старог Келта је ту. А и песник се плаши и ми се плашимо.

Песник ствара свој Боговник који је заснован на опозицијама љубави и мржње,

добра и зла. Реконструкција прасловенског паганског погледа на свет овде је

најуспелија.

31 Реброња, И. (1991): Кероника, Београд, стр. 76.

53

Ова књига је упечатљива по томе што Реброња у њој сасвим јасно именује сваког

бога или митско биће које спомиње. Ту је поменута читава плејада богова.

У песми Молитва да се дигне полегла раж песник редом моли богове да престане

невреме и да му се раж обнови. Ту се појављује лик Годуна који врши те молитве

редом. Најпре се обраћа богињи Њиви – словенској богињи жита, затим Морани –

словенској богињи смрти која је имала министарство над зимом због уништавања

биља и над рекама32. Затим Мокоши, богињи прорицања, гатања и бајања; богињи

Кради – богињи спаљивања мртвих; Лили – богињи млека итд.

У песми Сцлавиница песник спомиње и бога Перуна – бога грома и града, а у

истој песми и Перунову мајку Перкуна Тете – праљу сунца која ноћу враћа опрано

сунце са запада на исток, које се дању испрљало од прашњавих путева. Антички мит,

дакле, такође проналази своје место у поезији Реброње.

У песми Фотографија се јавља Симаргл као руски бог исцељивања рана, а затим

га поново срећемо у песми Мој орао Симаргл, у којима се пева о приношењу жртве

богу Перуну како би одустао од погрома. У песми Мој орао Симаргл описује орла

попут Бодлеровог Албатроса. Словени су веровали да овај орао исцељује ране, а

Реброња налази корен имена у персијском језику. То иде у прилог наводу да

митолошки мотиви нису пореклом само из словенског мита већ да има и утицаја

османског и предосманског периода.

Намеће се закључак да је Исмет Реброња у свакој животној активности налазио

везу са митским и праисконским, па тако и смех који доживљава негде на средини ове

песме, он повезује са култом Кикимора – словенском богињом жалости и туге, мором

смеха, мором кикота.

Поред именовања божанстава, у овој књизи песник описује и извесне обреде које

су упражњавали Словени. У песми Скитско шкембе, помиње се обред специфичног

спремања хране. Наиме, још је Херодот писао и тврдио да Стари Грци, када закољу

вола, очисте његово шкембе, односно утробу и црева, и у њему кувају месо од закланог

вола. Тај, за неке, невероватан начин спремања хране, Реброња описује управо у

споменутој песми.

Песме ове збирке призивају магијске радње из давнина, персонификују

старословенска божанства, сједињују светове, уводе паралелизме из веровања Хелена,

32 Реброња, И. (1991): Кероника, Београд, стр. 79.

54

Келта, Авара и Трачана, у њима се препознаје и дух османског и предосманског

наслеђа, али најуспелије су када песник, обликовавши или реконструисавши тај свет у

сопствено време пренесе и психолошку матрцу страха, неизвесности и чежње за

сигурношћу ондашњег човека.

Паралелизам древног и савременог даје садржинску слојевитост.

Тако ће песма Након смрти Бора приказати како се научница претвара у древну

јунакињу и тако су слојеви митског постли функционални део низа симболичких

значења.

Као и у претходно поменутим збиркама, дакле, мит и митолошки мотиви нису

преузимани готово нити их песник оставља у неизмењеном облику. Он их истражује,

обнавља, осавремењује, а све у тежњи да направи спојницу између модерног живота и

прастарих времена. Хуманост у наивном облику коју су поседовали тадашњи људи

обликовала је њихове наивне представе о животу. Таквог света више нема, али

захваљујући Реброњи, створен је макар у окриљима корица његове уметничке визије

живота.

Nulla insula

Ова збирка песама означена је као тестаментарна збирка поезије Исмета Реброње.

У њој су објављене, измењене или неизмењене већ објављиване песме, као и нове

песме. Реброња је не именује као антологију већ као особену хронику сопственог

стварања од 1959. до 1999. године.

Митолошки подтекстови песама налазе се и у овој књизи.

Већ смо класификовали митолошке мотиве које смо проматрали у поезији овог

песника. Како збирка Изложба представља увод у митолошко, Газилар који обрађује

словенски мит и митолошке представе о смрти инкомпониране у песников свет

завичаја, Среда и Средина кћи обједињује завичајни мит и словенски мит, Паганска крв

која у себи садржи и словенски мит са елементима завичајног и антички мит и елементе

источњачког утицаја, Кероника такође, тек у овој тестаментарној збирци имамо све

митолошке мотиве сасвим обједињене у избору који је начинио сам песник.

55

Ток античке поезије се рефлектује као снажна интелектуална, тематска и језичка

инспирација за Исмета Реброњу. Одражава се као песникова стална заокупљеност

везама са Антиком. Пут на Олимп једна је од песама тог тока:

Већ је лето с дна зачета,

На излогу, да очара,

Намазана црна четка

И приручник опанчара.

И атласне висе мапе,

И упуства за капије,

Ка Олимпу све етапе,

За еснафске процесије.

Тек је јутро: и са липа

Гладан голуб доле слеће,

Креће шустер пут Олимпа,

Пристигоше и за смеће.

Је ли Олимп ко са рафа

Зарђала шитка игла,

Изветрео као кафа

Без поклопца што је стигла.

Зар се к Зевсу еснаф пење,

Јел то стигла задња мера,

Руши ли се јутрос стење

Са Олимпа на Хомера.

Као што истиче Љиљана Пешикан-Љуштановић, овом песмом односно спајањем

античког мита о Олимпу и врховном богу Зевсу са час скаредном свакодневицом

56

савременог доба, Реброња се пита није ли једна од његових највећих песничких

преокупација постала излишна у лудом времену које је свему одузело смисао.

Међутим, није. Песник ће управо због примораности да се бори са бесмислом и

нехуманошћу свакодневице њој супроставити антички мит који траје до данашњег

дана, баш захваљујући њему и њему сличним.

У том трагању за смислом живота и човекове душе, антички мит проналази место

и у песми Блато:

Имали смо и ми језеро

По којем су птице пливале

И с којег је стадо пило

И крај којег се крдо било

А младићи дубоко ронили

Имали смо и ми језеро

Крај чијих су обала старци

Умирали гледајући воду језерску

Имали смо али отече

Једноставно оде доле дубоко

Оде наше језеро тамо далеко

И оста само име да је ту

Вода била језерска

Па место то још блато зовемо

У трави се купамо

А у сутону за граб

Сплав привежемо

Сећање на некадашње купање оличено у стиховима У трави се купамо у ствари

даје одговор где иду све воде? У Лету. Река смрти је истина којој све воде отичу, а у

сумрак се сплав за гроб веже. То је онај сплав којом се душе воде у Хад.

Свест о смрти која долази по нама незнаноме реду допринела је „бегу” песника у

још дубљу митологију не би ли тамо пронашао лека за људске патње и одговоре

нањегова људска и песничка питања.

57

Међутим, антички мит готово никад не функционише самостално, па се и у овој

песми сусрећемо са митом воде.

Вода као извор живота основ је сваког митског наслеђа и културе. Реброња то

обилато користи у целокупном стваралаштву. Исто је и са хаосом, праисконским

хаосом из чије искрице се родио живот, али у том хаосу живот ће и нестати.

Супростављање хаосу изван је људских моћи. Но, човек у страху од њега се може

макар уметношћу и веровањем бранити и одагнати страх. Најгоре је и сам постати хаос.

Словенски мит је индоктриниран у готово све песме и ове песничке збирке.

Издвајамо, у оквиру њега, сем већ поменутог завичајног мита који код Реброње није

обојен националним тежњама и истицањем славне прошлости народа, још и

средњовековље, односно већ помињани ранохришћански уплив у словенски мит који је

текао двосмерно – хришћанство у жељи да уништи паганство и словенски мит који је

покушао (и успео) да се супростави сопственом уништењу (као у песми Сцлавиница).

Реброња искорачује чак и из те супростављености словенског мита и хришћанске

идеологије и обликује и користи чисто хришћански мит, који се примећује у његовом

односу према средњовековној прошлости, језику и култури старог Раса, као у песми

Елена. Елена је блистава, надмоћна и свесна своје надмоћи, иако окружена себрима,

велможама, пажевима, витешким оружјем и свим знацима средњовековног господства.

Осим наведених, Реброња користи и исламску традицију родних простора која је

саставни део завичајне традиције, али је и сама обликована њиме, као и источњачким

утицајима чији је продужетак. Зато сматрамо да, као што је у песмама наведено, сбве

објединимо термином завичајна традиција која каткад нагиње народном обичају и

мишљењу, општој митској подлози, а каткад религиозности и типичним разликовним

одликама Бошњака.

Реброња ступа у дијалог са носиоцима те специфичне културе. Разговара са шејх

Мухамедом из Ужица, са мистиком и дервишем Ахмедом Гурбијем којем ће реће да је

Овај свијет празна слама/Пас безноги за срнама. Овом песмом Реброња је осликао

једну од најсуморнијих слика овог света, у којем ни не вреди живети, већ је паметније

ићи ка звездама.

У овоме изналазимо и сагласје са модерном српском поезијом и његову

повезаност, осим са раније поменутим песницима, још и Момчилом Настасијевићем и

58

Ристом Ратковићем, чак и Црњанским. У песми Смрт петла препознајемо мит о птици,

петлу као сунчаној птици која тера демоне ноћи и у којој срећемо дијалог са древном

усменом традицијом која обележава укупно песништво овог аутора. У песми

препознајемо и дијалог са Попом и Павловићем.

Но, Реброња чешће „разговара” са исконским, митским, древним и чудесним

живим светом свог родног краја. Песнички дијалог који води са усменом традицијом

родног Бихора представља једну од најдубљих шифара његовог укупног певања.

Реброњин родни Бихор је усмен и судбина му је садржана у песми, причи и

сећању. Све је у речи. Са том речју родног краја, његовом усменом песмом, песник ће

водити дијалог у песми Шта коме припада:

Пазару Новоме: чаршија,

Колашину: вода,

Пештери: овца,

Кладуши: гудало,

Бихору: збор о

Чаршији,

Води,

Дрвету,

Овци,

Малину,

Халилу гојном,

Мују мујном,

Талу талном.

Бихору припада причање. А из тог завичајног причања до песника стиже и древно

митско предање и сећање на средњовековље, и турски период, али и слика

свакодневице која је на том крају слика и прилика сиротиње са душом.

Максима – ако не видим – не постоји, овде ће бити – ако није речене – не постоји.

Казивар је књига-свет у којој се сабиру сва знања. Оно што ту пише, истина је. Што не

пише, није. Значи, реч је та која је господар реалности бихорског краја.

Певању о Казивару ће се песник вратити деценијама касније, у песми Тајна књига:

59

Да је Шаботић Рустема

Да ме с друма узме на вар,

И из торбе које нема,

Тајно извади казивар.

Знам га ко врт испод кише, Знам лице, дрехе, знам Руста,

А шта у тој књиги пише

Знају само Рустова уста.

Ако ја, ил тице друге,

Само погледамо у слова,

Ко замагљен спектар са дуге,

Нестаће и књига ова.

Као ловца златна куна

Доводи ме до очаја

Је ли Русто од Гостуна

Дринска тајна Гостичаја.

Дал је књига с дна ријеке,

Богумилна је ли тема.

Март је и већ крај вијека

И за мене и Рустема.

Песма се разликује од првог облика, наративна је, римована и садржи

интерпункцијске знаке. Казивар је добио име и презиме – Рустем Шаботић. Но, иако

познат, има моћ, само он сме читати казивар.

Рустем је постојао и био је са Бихора и ушао је у народно предање, па у

Реброњину песму да би опет песмом био враћен у стиховано усмено предање. Сусреће

се још много људи са бихорског краја у поезији Реброње, попут богатог Хамзе коме

богатство по смрти није значило ништа нити му је могло помоћи.

60

Лик који се често протиње кроз песме овог тематског круга су песме о оцу. Али

отац у поезији Реброње је посредник између древних знања и давно заборављених

значења. Отац је, пре свега, заштитник. Без њега је лирског субјекта, дете, страх јер у

његовом одсуству се све ружно може десити, чак и смрт, а кад је отац ту нема бојазни.

Отац може и смрт победити (Кад отац Лим гази).

Песма Вратио се отац приказује оца као оног који окончава везу између живота

и смрти:

...А Ћазим поручио за воду нашу

Да се напије воде наше

И неће зажалити да умре

Само ако се напије

Вратио се отац вратио

Ћазиму воду носио

И чим се воде напио

Умро Ћазим с бољком тешком

А да је отац одоцнио још коју годину

Још годину би оцу Ћазим жив био

Отац је виђен као предуслов постојања, као носиоца осмишљавања света. Али и

отац постаје смртан, и песник ће у песми Вечера за кртице испевати да оца више нема

и да му се плаче, али да све око њега наставља да живи и велики животни принцип не

посустаје над појединцем.

Очева смрт значи и нестанак старих прича без којих је он уплашен, да му гуја не

уђе у уста. Очевом смрћу се све руши, нема више заштитника нити у окриљу родног

дома нити у древном предању чији је пренослилац отац. Очева смрт тема је и циклусу

од три песме Писма оцу.

У Реброњиној поезији упечатљива је слика мајке, која је обликована двоструко,

као симбол љубави и топлине, али и као митизована слика видарке, као у песми Слово

салинево стравом, мајка је жена која из саливеног олова чита страхове, обрће око главе

вука и пса од олова. Има моћ да прочита чак и име - Слово салинево стравом:

61

Нашла је сестра моја,

Лежећи потрбушке

Крај крушке с осоја,

Зрно оловно с пушке.

И прича како је било:

Прво се тијело распало

Јер га је олово убило,

А зрно ето остало.

И кости некуд нестале

Ил заорало их неко рало,

Тице му га знале,

Ал олова ето остало.

Потом се из прикрајка

Сад збива ово:

Растопи зрно мајка,

У тајно претвори слово.

И чита она страве

Из оног сливеног слова,

Обрће око главе

Вука и псе од олова.

Страва се наставља тиме

Кад мајка посве занесена

Прочита погинулог име

Са слова сливена.

62

Мајка је у поезији Исмета Реброње и попут господарице речи за чијим гласом и

курјаци јуре, она је митска родиља чија је веза са властитим породом нераскидива и

исконска. Митска родиља у песми Мајка моја представљена је овако:

У утроби кућерка скупила

Нас је она ко хомора

Огранке своје.

Око главе њене плетенице

Ћуте као дебеле канџије.

Сан путова због ње клечи

И залуд траве шапћу успаванке.

За њеним гласом курјаци јуре

Кад тишину тјера

Са огнојених њива.

Много куне ждријела

Кад јој из очи нестанем.

Кад тке зелене ћилимове

Љепоту с ливадама мјери.

У њене испуцале пете

увиру кише.

Митска родиља је и брижна за свој пород, куне кад јој нису пред очима и страхује

за њих. У њене испуцале пете од напора и кише увиру, али њеној деци не науде. А по

тој животодавној моћи, може се изједначити и са Мајком земљом.

Из завичаја и породичног огњишта црпи Реброња своју дубоку фасцинираност

исконским значењима језика и света. То није једино интересовање и тема овог песника.

Он дакле у своје дело уноси мит, најстарији праисконски људски мит, али и словенски

мит, фолклорну баштину бихорског краја са којима је порастао и обликовао се као

63

песник, уметник и човек. Користи и антички мит којим се смело поиграва истовремено

њиме отварајући најчешће питања о уметнику и уметности.

Али није Реброња тек онако имао занимања за мит. Он је мит и митско наслеђе у

свим варијантама проучавао, некад и мењао, додавао, измишљао, одузимао, али увек

обликовао тако да оствари што блискију релацију између митског света и савременог

живота. Тиме је он садашњицу обогатио духовношћу у оном праисконском смислу коју

је савремени човек, углавном, одавно изгубио.

Није за чудо што је прва песма ове збирке управо Изнад могућности. Песник пева

о јабуци, пшеници, бору – који кад сувише нарасту, буду сатрти. Бик потоне у блато. А

Кад се сувише људи народи/ Тешко је Земљи да држи/Па се земља стресе/Ил очисти

ратом. Тако Песник и у овој збирци отвара једну од својих главних преокупација –

смрт – у којој се стичу и сви остали дискурси његовог певања.

Последња песма у збирци је песма Живот:

Је ли живот пањ из шуме,

Ил изваљен праг са двери,

Ил згариште старе гуме,

Ил је само врат за звери.

Је ли живот склон разуму,

Зна л се можда нека сврха

Као кад је у подруму

Купус плеснив с дна до врха.

Је ли живот само ламент,

Пропиштало с мајке млеко,

Ил положен тврди камен

Преко груди напопреко.

Је ли живот што смо били

Попљувани од скупина,

Ил је живот кад доцвили

64

Неко псето с олупина.

Је ли живот лист са блитве,

Ил округло као лопта,

Ил несхватљив ко с молитве

Древни језик клеру Копта.

Изванредна и упечатљива песма на хумористичан, готово саркастичан начин

ставља у предмет песме сва интересовања Реброње као песника и као човека.

Мит и уметност су и настали у упитаности човека о животу. Човек живи и труди

се, колико му је дато разумом, да разуме, објасни и доживи свет око себе. Свестан је да

постоји и нешто друго и то друго га плаши. Али највише га плаши незнање о смислу

човековог трајања – има ли живот смисла или не. Тако ће и свештеник вршити молитву

на језику који нико не разуме.

Овде можемо извући две паралеле – прва о сличности песника и келтског

свештеника – јер поезију данас слабо ко разуме, а друга је у сличности тог свештеника

односно његовог језика са митом. Мит се више не разуме, заборављен је, као и келтски

језик. Али свештеник се и даље моли, песник и даље пева, а мит? Мит постоји, никуд

није одлазио, само се требају боље отворити очи да би се приметио. Исмет Реброња је

добро видео.

65

ЗАКЉУЧНА РЕЧ

Оно што нам је јасно док се бавимо збиркама Изложба, Газилар, Среда и Среда

кћи и Паганска крв, Кероника, Nulla insula јесте да се без познавања бар неких

елемената и историјских чињеница, оне не могу разумети и схватити. Али не само

њима.

Овај песник се вешто служи историјским изворима и подацима, забележеним

веровањима и предањима, али и властитим визијама, слутњама, својим смислом за

неизрециво. Без познавања тога, тешко је продрети у његову симболику и значења

митова и симбола, какви су нпр. млеко, козе, срп, секира, имена богова, људи, планина,

река и слично. Исмет Реброња се бави именовањем богова, као да жели показати

вишебоштво старих Словена, које је остало прикривено иза прихватања монотеизма.

Да бисмо боље разумели ове несвакидашње песникове пројекте, помоћи ће нам

обимни одељци означени као Боговници , који се налазе на крају књига. У њима се

налазе објашњења мање познатих речи и митолошких појмова. Митолошки каталог

Исмета Реброње изузетно је раскошан јер обухвата, уз главна словенска божанства и

бројне познате ликове, и појмове из паганства.

Како се напомиње, ишчитавање студија о српском миту и предању Веселина

Чајкановића умногоме би помогло читаоцу да продре до суштине песама Исмета

Реброње, посебно када је реч о збирци Паганска крв.

Култне радње, веровања, култну културу прошлих народа и сам Реброња је

најбоље могао да види у радовима споменутог истраживача, одакле их је враћао,

обликовао и развијао у неке посве нове облике. У том погледу, није битно да ли су

Срби, Бошњаци или Словени су својој религијској прошлости имали толико богова,

важно је како је Реброња те богове у својој поезији именовао и у какве односе и

релације их је постављао.

Намеће се утисак да је песник Србима, Словенима, Старовласима приписивао и

веровања неких других народа, са којима се њихова култура спајала и прожимала током

времена. Ту се првенствено мисли на утицај Истока који је кроз прошла времена

додиривао балканске просторе.

66

Јунаци Реброњиних песама верују у палеолитску огромност живота, а нешто од

тих веровања и данас затичемо у свести санџачких старица и стараца, у њиховој причи

о загробном животу и вилама, у њиховој песми уз гусле, о гуслама и јавором дрвету. И

данас санџачки човек воли мит, воли да га ослушкује, да митски ослушкује природу

око себе, а хтео би и да ствара мит33. Та иста потреба учинила је и да Исмет Реброња

пожели и успе да нам врати макар делић тих прошлих времена.

Попут Томаса Елиота, који је предводио учење о вези традиције и песничке

индивидуалности, и Исмет Реброња се својом поезијом укључио у покрет обнове

неправедно запостављене традиције. Својим темама и мотивима, овај песник се

усмерио на одгонетање тајни традиције, културе и цивилизације, при чему је највише

пажње поклањао духовном језгру тла са којег је потицао. Духовно језгро целокупног

Балкана је склоп паганских и старословенских божанстава и ранохришћанских, а

касније и исламских и протурских веровања и предања.

У својој поезији Исмет Реброња креће од патријархалног човека, какав и јесте

санџачки човек, подлежан специфичним обичајима и веровањима. Јасно нам је да, да

би свој специфични песнички подухват успешно остварио, Реброња се морао

послужити историјском грађом и сведочанствима ранијих записивача. Неки елементи у

књизи Паганска крв упућују на то да се песник користио и руском Несторовом

хроником, али је сасвим сигурно, како сматрају критичари песниковог дела, да је

узимао податке из текстова византијских хроничара Псеудо – Цезарија, Прокопија,

Константина Порфиреогенита.

Лирски јунаци његових песама носиоци су колективног морала и њихов живот се

одвија према извесним митским обрасцима. Они су типични представници средине која

и за болест и за смрт и за многе друге догађаје, у недостатку егзактних одговора, тражи

одговоре у паганским предањима и ритуалима. Кренувши у истраживање ове тематике,

сасвим наивно, сусрели смо се са много озбиљнијом тематиком и терминологијом него

што смо очекивали.

Да бисмо разумели срж ове поезије морамо најпре упознати и разумети појмове

које је аутор вешто користио у њој. Упознали смо се са разним словенским боговима,

преко Перуна, Свебога, Богодажда, Житорада, Крилокоса, Среде и њених кћери, са

разним митским појавама, светим дрвећем, храстом, тисом, леском, затим са

33 Јекнић, Д. (2009): Тематско – мотивске доминанте у поезији Исмета Реброње, зборник У спомен Исмету Реброњи, Народна библиотека „Доситеј Обрадовић“, Нови Пазар,стр. 153.

67

митизованим животињама и бићима, петловима, орловима, вилама, вампирима као и са

најразличитијим митским обредима које су Словени имали у својој култури.

На споменуте појмове смо највише наишли и сусрели се са њима у збиркама

поезије Газилар, Среда и Среда кћи, Паганска крв, Кероника и Nulla insula мада се

неки митски мотиви налазе и у осталим књигама Исмета Реброње, макар у виду

поднаслова или наслова песама.

Песник је пошао од многих локалних веровања, од лолакног митског слоја, од

цивилизације која је вековима остала тајанствена за истраживаче и научнике и остала

затворена у својој чаури. Исмет Реброња као да је ушао у ту чауру и извео на видело

све што се у њој скривало: богови, змије, вампири, српови, храстови, орлови, пчеле и

створио једну читаву нову митологију и теологију.

У његовој поезији приметан је модеран приступ организацији митова, симбола и

значења. Главни разлог и смисао те организације јесте да се тим митовима, симболима

и значењима да виши смисао, да се преко једноставности употребе истих досегне

димензија универзалног. У том подухвату песник се предао потпуно и сјединио се са

духом старог Словена, па је неке облике и митове унео у култну стварност, иако можда

то нису били.

Ако бисмо тражили разлог песниковог бављења овом тематиком, којом је

очевидно био јако заокупљен, онда бисмо, могли извести претпоставку да је његова

митска уметничка активност заправо била тражење одговора на питање - шта је живот,

шта је његов смисао, односно ко му даје смисао? Бог у старословенски свет божанстава

и митова, по нама, није ништа друго до кретање у спознају самог себе.

Тако поезија Исмета Реброње, у контексту митолошких мотива, заиста

представља величанствен свет. Бавећи се збиркама у којима су ови мотиви доминантни:

Изложба, Газилар, Среда и Средина кћи, Паганска крв и Nulla insula – открили смо још

један вид савременог песништа. Поезија од почетка XX века покушава да општи са

културним наслеђем. Исмет Реброња то чини са целокупним културним наслеђем

Балкана али и уже, свога завичаја.

Балканско културно наслеђе слојевито је. Почива на оним првим, предавним

прамислима праисконског човека који је почео да осмишљава свет око себе.

Многобоштво, паганство су створили мит. Античко доба обликовало је тај мит о

општим питањима људског постојања у ликове богова и њихових моћи. Словенски мит

68

баштинио је све разноврсне митове који су настајали пре њега и прилагодио их својој

словенској природи и животу који су били усмерени на природу од које су зависили и

од које су се плашили. Тај словенски мит уградио се у основу народног стваралшта,

обичаја, обреда, ритуала и традиције. С појавом хришћанства митско и религиозно се

сукобљавају, али мит ипак не нестаје само се заогрће другим рухом и теже га је

препознати.

Балкан је одувек представљао мешавину различитих народа, њихових веровања и

културе. Отуд се на просторима Балкана проналази и османлијски и предосманлијски

утицај.

Сви ти слојеви мита, комбиновани са завичајним топосом планинског Бихора,

тема су поезије Исмета Реброње. Чак и кад ти слојеви нису доминанта, проналазимо их

у песниковим симболима. Константа мита коју проналазимо у поезији овог истакнутог

песника су митске представе о животу. Полазећи од себе и испитујући сопствени

положај као човека и уметника, Реброња нуди решење управо у миту. Улога човека у

том свету, улога мајке, оца, богова и демона – су архетипски обрасци који помажу

уметнику да разуме и сопствени свет.

Мит и књижевност се баве истим питањима. Тим се питањима бави и Исмет

Реброња. Његове главне преокупације су живот и смрт, као и човеково место у свету.

Али свет Исмета Реброње битно је измењен у односу на тај фантастични свет.

Мит је за Исмета Реброњу извор истине и истинског живота и инспирација за поезију.

Он мит користи као полазиште које ће кројити и прекрајати према сопственим хтењима

и потребама. Једино је у миту могућност живљења и стварања. Његова креација је

оригинална.

Управо због тога му се песник и враћа, јер само у враћању тој митској традицији

песник проналази смисао и избављење из сопственог света. То је једини пут да човек не

изгуби душу у овим временима која су остала без душе, Бога и смисла. Реброња

спајањем та два света кроји сопствени који није копија нити једног нити другог.

Песников свет је једно лепше место за живот, иако буђењем мита будимо и све старе

страхове. Нис сва бића светла, чак их је и више демонских. Међутим, то су демони са

којим човек може да се суочи. Демони савременице су гори. Усамљеност и отуженост,

чини нам се, Реброњи падају најтеже. Али решење увек постоји. Он га је пронашао у

миту.

69

Осим са митом, песник се у смислу интертекстуалних веза повезује и са

песницима свога времена, али и са песницима ранијих времена. Издвојили смо

Павловића, Попу и др. Међутим, осим са колегама књижевницима, Реброња

кореспондира и са древним мислиоцима и историјом. Он интертекстуалност не схвата и

не користи у смислу цитатности, не прености дословно стихове, песме или текстове

других књижевника. Он од других каткад преузима мотиве, али чешће расправља о

визији песника, уметника и живота, па се некад слаже са другима, некада не. Зато је

боље говорити о интертекстуалности Реброњине поезије у смислу остваривања

дијалога са другим личностима и текстовима. И то је такође битна црта оригиналности

овог песника, који је стварао у савремено доба, али је модерне поетичке поступке ипак

подредио сопственој генијалности, бежећи од готових форми и решења.

70

ЛИТЕРАТУРА

1. Брозовић, Д. (1987): Трагови паганских, хришћанских и исламских култова у

топонимији, Зборник ВИ југословенске ономастичке конференције, САНУ, Београд.

2. Чајкановић, В. (1994): Стара српска религија, СКЗ, Београд.

3. Драгољуб, Ј. (1987): Од поетичности до поетике, Израз, 9/10, Сарајево.

4. Ђорђевић, Ј. (2009): Религијски и остали митови, Београдска отворена школа,

Цирел, Београд.

5. Џоговић, А. (2006): Трагови неких митских предања и веровања турско –

монголских народа из предосманског периода у традицији Бошњака, часопис Алманах,

Подгорица.

6. Ердељановић, Ј. (1951): Етнолошка грађа о Шумадинцима, Српски етнографски

зборник LXIV, Београд.

7. Филиповић, М. (1986): Трачки коњаник, Просвета, Београд.

8. Јовановић, Б. (2006): Дух паганског наслеђа, Народна књига Алфа, Београд.

9. К. Г. Јунг. (1977): Психолошке расправе, Одарана дел, књига 4, Матица српска,

Нови Сад.

10. К. Л. Строс. (1966): Дивља мисао, Нолит, Београд.

11. Мелетински, Ј. (2009): Увод у историјску поетику епа и романа, Књижевна

мисао, Београд.

12. Мустафић, С. (2005): Осврт на неке религиозне и митолошке представе у

бошњачкој епици, часопис Алманах, бр. 31-32, Подгорица.

13. Поповић, Тања (2007): Речник књижевних термина, Логос арт, Београд.

14. Тројановић, С. (1911): Главни српски жртвени обичаји, СЕЗ, СКА, Београд.

15. Зечевић, С. (2007): Митска бића српских предања, Вук Караџић, Етнографски

музеј, Београд.

16. Зоранић, Х. (2003): Прилог генезе Бошњака и народни континуитет Санџака –

дијелова народа Босне и Херцеговине (Прилог етногенези Бошњака Санџака), Тутински

зборник 3, Тутин.

17. Жан-Пол Ру (2002): Религија Турака и Монгола, Издавачка књижарница ЗС,

Сремски Карловци – Нови Сад.

71

КОРПУС

1. Реброња, И. (1976): Изложба, Заједница културе, Нови Пазар.

2. Реброња, И. (1976): Газилар, Заједница културе, Нови Пазар.

3. Реброња, И. (1983): Среда и Среда кћи, Бигз, Београд.

4. Реброња, И. (1986): Паганска крв, Српска књижевна задруга, Београд.

5. Реброња, И. (1991): Кероника, Бигз, Београд.

6. Реброња, И. (2007): Nulla insula, Међурепубличка заједница за културно-просвјетну

делатност, Пљевља.

72