Marko Krajsic - Vikinzi, u traganju za mestom pod suncem

Marko Kraji

Vikinzi: u traganju za mestom pod suncem

ecHo

Marko Kraji

2

1.

Vikinzi! Zvuno ime koje podstie i budi enju za dugim putovanjima i romantinim avanturama. U njihovom slikovitom jeziku more je put labudova, a njihov brod morski at, sebi su govorili kao o jahaima na talasima. Savremenici su ih smatrali demonima ednih krvi, dok ih danas zamiljaju kao romantine heroje. Meutim, Vikinzi nisu bili ni jedno ni drugo ve, pre svega, zemljoradnici i stoari. Lutali su morima traei pogodnu zemlju za naseljavanje, bogate panjake za svoju stoku i kvalitetno drvo za svoje kue i brodove. To to su pljakali po itavoj Evropi, ne ostavljajui u ivotu ak ni psa, koji bi za njima zalajao, bilo je prvenstveno zato da bi, po povratku u domovinu, kupili neki dobar posed, stoku i vino, i da bi mogli da dre veliki broj slugu i ratnika.

Vikinzi su normansko pleme i, u skladu sa znaenjem rei normani (severni ljudi), potiu sa severa, iz krajeva dananjih skandinavskih drava Norveke, vedske i Danske. Uestvovali su u svim takozvanim normanskim pohodima na Britaniju, Irsku i kontinentalni deo Evrope. Na staronordijskom jeziku re vik je oznaavala fjord, dubok i uzan zaliv, a viking oveka koji dolazi iz fjorda. Prema tome, viking je znailo napustiti fjord i krenuti u pljaku i ubijanje ili vrebati skriven u fjordu na brodove u prolazu.

Uspeh vikinkih napada u mnogome je zavisio od iznenaenja koja su prireivali stanovnicima evropskih zemalja. Brzina njihovih ratnih brodova i sposobnost da se sasvim priblie obali ili ak da plove uz plitke reke, omoguavala im je da iznenadno napadnu, otmu plen, povuku se na svoje lae i otplove u nepoznatom pravcu. A tamo gde im nije uspevala sila i iznenaenje, znali su se posluiti i lukavstvom.

Vikinke ratne lae bile su dobro poznate i isto toliko omrznute stanovnicima zemalja na jugu, istoku i zapadu od Skandinavije. Oni su eljno oekivali otre zime, buru i nemirno more kada pljakai nisu mogli daleko da se otisnu od svojih domova. Spasi nas, dobri Boe, vikinkog besa! bila je esta molitva preplaenog stanovnitva.


3

2.

Vikinki ratni brodovi bili su najbolje konstruisane lae toga doba. Zbog izuzetno dugakog i uzanog oblika bile su poznate pod imenom dugi brodovi, a rtvama vikinkih napada znane su i kao drakari (zmajeve lae) i snekari (zmijske lae), zbog zastraujuih figura glave zmaja ili zmije, kojima su esto bili ukraeni pramci vikinkih brodova.

Dugi brodovi graeni su obino od hrastovih dasaka spojenih gvozdenim zakivcima sa okruglom glavom. Sredinom broda uzdizao se jarbol sa velikim etvrtastim jedrom. Na bokovima broda bila su vesla razliite duine, koja su se provlaila kroz okrugle otvore. Duina vesala zavisila je od mesta na kojem su se nalazila, kako bi sva istovremeno i podjednako mogla da zagrabe vodu, a njihov broj od veliine broda. Za kormilarenje je sluilo posebno kratko veslo sa irokim perom, koje se nalazilo na desnoj strani krme. Vei vikinki brodovi esto su nosili ili vukli na konopcu maleni amac.

Osim ratnih laa, meu Vikinzima su bili popularni i takozvani knarovi, manji od dugih brodova, ali isto tako pokretani pomou vesala ili jednog jedra; ova vrsta brodova koriena je za plovidbu okeanom i, to je jo vanije, za prevoz robe.

Vikinzi nisu znali za kompas ili plovidbene mape. Pravac su odreivali na veoma primitivan nain: danju pomou sunca, a nou prema polarnoj zvezdi. Ali ta su radili u periodima gustih magli i oblaka, toliko karakteristinih za daleki sever? Prema nekim starim zapisima, Vikinzi su posedovali sunano kamenje specijalne kristale koji menjaju boju kada se okrenu ka suncu, ak i kada je vreme oblano. Ako se ova tvrdnja prihvati kao tana, postaje razumljivo zato su Vikinzi bili tako vrsni navigatori: uvek su mogli da se orijentiu pomou sunca.

Marko Kraji

4

3.

Mogunost umiranja nasilnom smru pri nekom pohodu bila je meu Vikinzima stalno prisutna. Mnogi su, zahvaeni olujama i gonjeni razbesnelim talasima, zalutali i propali u nepoznatim zemljama ili su nali smrt na dnu mora, mnogi su opet ostavili svoje kosti na bojitima irom Evrope, u Aziji, na severnim obalama Afrike i na istonim obalama Severne Amerike. Meutim, Vikinzi se nisu plaili smrti. tavie, smrt u bici bila je za njih najslavniji kraj zemaljskog ivota. Odin, vrhovni vikinki bog, kome je bilo poznato sve to se dogaa na zemlji, naroito je cenio hrabrost u borbi. U vreme bitaka slao je Valkire ratoborne boanske device da sakupljaju pale junake po bojnom polju i nose ih u Valhalu, dvorac u kojem ive due poginulih ratnika. Tamo su se junaci gostili i svakodnevno meusobno borili, a oni koji bi tom prilikom poginuli ponovo bi bili vraeni u ivot. Zato su Vikinzi, pre no to bi krenuli u bitku, pevali uz vino o svojim ranijim pobedama i podvizima kako bi podsetili Odina na svoju hrabrost i podstakli ga da poalje po njih Valkire, ukoliko padnu u boju.

Sa takvom verom, Vikinzi su bili najhrabriji borci svoga vremena; uspevali su da se domognu bogatog plena i da u svojim skitnjama po moru otkriju mnogo novih ostrva i zemalja.


5

4.

Danas uglavnom postoje tri glavna izvora podataka o ivotu Vikinga i njihovim pohodima. Katkad oni potvruju jedan drugog, a ponekad su potpuno protivreni.

Prvi izvor su bogati arheoloki nalazi koji potiu iz vremena Vikinga. Vekovima su arheolozi profesionalci i arheolozi amateri pronalazili ostatke vikinkih naselja, brodova, alatki, oruja i ratne opreme irom Evrope, pa i izvan nje. Drugi izvor su nordijske sage (prozni epovi) stvarani izmeu XII i XIV veka, a trei zapisi savremenika, obino istoriara i hroniara, u zemljama koje su Vikinzi napadali.

Marko Kraji

6

5.

Prve pljakake pohode na svoje susede, stanovnike Britanije i Irske, Vikinzi su preduzeli dvadesetih godina VIII veka. U to vreme u Britaniji su postojala mnoga mala kraljevstva koja su stalno meusobno ratovala. Englesku su sainjavala tri vea krljevstva: Merija, Nortambrija i Veseks, i etiri manja: Eseks, Ist Anglija, Kent i Saseks. kotska je bila podeljena izmeu Pikta, kota, Brita i Angla. Meutim, pred opasnou od normanske najezde, Pikti i koti su se sredinom IX veka ujedinili u jednu dravu, kojoj su se u XI veku prisjedinile i oblasti Brita i Angla. Vels je bio rascepkan na slian nain, a u Irskoj su mnoga mala kraljevstva bila vazali vrhovnog kralja cele Irske sa seditem u Tari.

Jednog dana 789. godine, tri duga broda danskih Vikinga zaustavila su se na obali Dorsita u jugozapadnoj Engleskoj. Pljakai su ubili tamonjeg plemenskog vou i pobili sve stanovnike koji nisu uspeli da se na vreme sklone. S bogatim plenom napustili su obale Engeleske i vratili se u domovinu.

etiri godine kasnije, Vikinzi su opljakali i zapalili bogati manastir na ostrvu Lindisfarnu, zvanom i Holi Ajlend (Sveto ostrvo), na severu Engleske ispred obale Nortambrije. U starim hronikama ostalo je zabeleeno: Te godine pojavila su se strana znamenja koja su do uasa zaplaila stanovnike Nortambrije; bile su to neobine munje, a ognjeni zmajevi leteli su nebom. Ubrzo zatim nastupila je velika glad, a neto kasnije, iste godine... horda pagana do temelja je unitila crkvu na Holi Ajlendu, sve pobila i opljakala..

Nekoliko sledeih godina Vikinzi su Englesku ostavili na miru, jer su bili zauzeti pustoenjem kontinentalnog dela Evrope. Meutim, sredinom IX veka ponovo su napali. Napadi su postali toliko uestali da su stanovnici priobalnih podruja Engleske bili primorani da danonono dre strae du cele obale, kako bi na vreme otkrili vikinke brodove na puini. To neprekidno straarenje bilo je najsigurniji nain zatite. Na datu uzbunu mukarci bi uzimali oruje i zaposedali mesta na obali pogodna pljakaima za iskrcavanje, ene i deca bi urno traili sklonite, a svetenici bi sklanjali i zakopavali crkvene dragocenosti.

U poetku, Vikinzi su se zadovoljavali samo iznenadnim napadima i plenom do kojeg bi tom prilikom doli. Meutim, ubrzo oni poinju da dolaze u Englesku i radi naseljavanja, jer ih je privlaila zemlja daleko bogatija i rodnija od njihove. U severnim i istonim delovima Engleske niu prva stalna vikinka naselja.

Sredinom IX veka Vikinzi su se osetili dovoljno snanim i sposobnim da bi mogli da pokore i celu Englesku. Jo 842. godine oni su se iskrcali na istonoj obali Engleske, prodrli do Londona i spalili ga. Do 869. godine porazili su vojsku Ist Anglije (Istone Anglije), slomili otpor


7

Nortambrije i prinudili kraljevinu Meriju na plaanje danka. I pored poraza kod Edauna 871. godine, danski Vikinzi su osvojili severoistoni deo Engleske. Na tom podruju formirali su svoju dravu Dejnlo, koja je nastavila borbe sa engleskim kraljevima.

Da bi sauvao jugozapadni deo Engleske, kralj Veseksa Alfred Veliki ratovao je protiv danskih osvajaa etvrt veka. U bici kod Edingtona 878., Alfred je do nogu potukao Dance i time otklonio opasnost, ali samo za izvesno vreme.

Novi talas normanskih osvajanja naiao je osamdesetih godina X veka, kada su danski Vikinzi krenuli u pljakake pohode na istonu i junu obalu Engleske. Engleski kralj Eterled, nazvan Nespremni, umesto da organizuje svoj narod i povede ga u borbu, pokuao je da potkupi neprijatelja zlatom. Porez koji je za tu svrhu ubirao poznat je kao danegeld (dansko zlato). Razume se, Vikinzi su stalno navraali da bi primili tako lako steeni danak.

Danski kralj Sven Forkberd napao je 1013. godine Englesku, s namerom da je celu osvoji, ali je umro pre nego to je ostvario svoju nameru. Konanu pobedu izvojevao je njegov sin Knud Veliki. Knud se 1017. proglasio kraljem Engleske, a budui da je 1030. osvojio i Norveku, nastala je pod njegovom vlau velika nordijsko-engleska drava.

Nakon Knudove smrti (1035.) velika nordijsko-engleska drava se raspala, mada se danska vlast odrala u Engleskoj do 1042. godine. Prvi kralj otcepljene Engleske bio je Edvard Ispovednik. Nakon njegove smrti nasledio ga je Herold II, ali se kao pretendent za englesku krunu pojavio i Vilijem, vojvoda Normandije (Vilijem I Osvaja). Vilijem je 1066. godine krenuo s vojskom u Englesku i u bici kod Hejstingsa porazio Herolda. Otada u Engleskoj poinje period normanske vladavine. Meutim, Normane su vremenom, do kraja XII veka, asimilovali domoroci.

Vikinki pljakaki pohodi nisu zaobili ni kotsku. Prve udarce zadavali su Orknijskim i etlandskim ostrvima i Hebridima, sve dok ih nisu osvojili, a u VIII i IX veku poeli su sve ee i sve ee da napadaju i osvajaju obalsko podruje kotskog kopna. Tek nekoliko stotina godina kasnije, kotski kralj je uspeo da konano povrati Hebride, ali su Orknijska i etlandska ostrva i dalje ostala pod vlau norvekih i danskih Vikinga, sve do osamdesetih godina XV veka.

Prvi jai vikinki pljakaki pohod zadesio je Irsku krajem VIII veka, kada je potpuno opustoen manastir na ostrvu Lembej. A ve tridesetih godina IX veka norveki Vikinzi se iskrcavaju na irskoj obali i osvajaju Armag, glavni grad severnog dela zemlje.

I pored snanog otpora, Norveani su u prvoj polovini IX veka nametnuli svoju vlast Irskoj. Da bi se oslobodili njihove dominacije, Irci su pozvali u pomo danske Vikinge, i uspeli da mestimino potisnu norveke. Meutim, poetkom X veka udrueni danski i norveki Vikinzi osvojili su celu Irsku i u njoj osnovali mnoga svoja naselja, meu kojima Dablin, Veksford i Voterford.

Obale susednog Velsa Vikinzi su naselili u drugoj polovini X veka.

Marko Kraji

8

6.

Vikinzi se nisu zadovoljavali samo pljakanjem i naseljavanjem Britanije i Irske; straan haos sejali su i u kontinentalnim delovima Evrope. Jo za ivota monog franakog imperatora Karla Velikog, oni su dolazili do ua Sene i Loare, usuivali su se i da zaplove uz njihove tokove i opljakaju neko naselje u unutranjosti i to je uglavnom bilo sve. Vikinzi su dobro znali da je Franaka drava isuvie jaka za njih da bi smeli da preduzmu bilo kakav ozbiljniji korak.

Meutim, nakon smrti Karla Velikog (814. godine), zapadnu Evropu su zahvatili veliki nemiri. Prostrane oblasti, koje su bile ujedinjene pod monim imperatorom, podelile su se na tri nezavisne kraljevine: Zapadnu Franaku (Francusku), Istonu Franaku (Nemaku) i Italiju. Meutim, svaka od tih kraljevina bila je u stvari drava samo po imenu. U njihovim okvirima postojalo je niz samostalnih dravica koje su se meusobno gloile. Te dravice bile su slabe i predstavljale su lak plen za osvajae. To su Vikinzi dobro znali pa su iskoristili povoljnu priliku da ih napadnu i jednu po jednu pokore.

Prve grupe danskih Vikinga stigle su do ua Sene samo nekoliko godina nakon smrti Karla Velikog. Oseajui se dovojno jakim, oni nemilosrdno ubijaju i pljakaju stanovnitvo priobalnog podruja i sve ece prodiru u unutranjost, uterujui paniku i strah meu stanovnitvom koje je do tada bilo poteeno njihovih napada.

Ve 834. godine Vikinzi osvajaju, s jedne strane, Friziju severni deo Holandije, a s druge, ostrvo Il de Noartmutje na Atlantiku, blizu ua Loare, odakle poinju da prodiru u unutranjost. Koristei se tokovima reka Sene, Loare i Garone, Vikinzi 841. godine pljakaju Ruan, etiri godine kasnije na Uskrs pustoe Pariz, a zatim Nant i Bordo. Propast Dortata, koji se nalazio na obalama Rajne, Vikinzi su prouzrokovali 864. godine time to su izmenili tok reke.

Novi talas normanskih osvajanja usledio je krajem sedamdesetih i poetkom osamdesetih godina IX veka. Brojnim snagama Vikinzi ponovo opsedaju Pariz (francuski kralj morao je da im plati preko tri tone srebra da bi ih ubedio da odu s mirom), pljakaju Burgundiju i ostale francuske pokrajine. Kraj normanskom pritisku uinio je francuski kralj Karlo Prosti (911. godine) ali ne pobedom na bojnom polju. On je ugovorom ustupio normanskom vojvodi Rolonu podruje na uu Sene, koje je otada nazvano Normandija zemlja Nordijaca. Odatle su Normani u XI veku krenuli u osvajanje Engleske i Mediterana.

Nakon osvajanja Engleske, stvorena je englesko-normandijska unija. Francuska drava vodila je itav niz ratova protiv te unije i 1204. godine polo joj je za rukom do potini Normandiju. U izmenjenim uslovima ivota, Normani su primili hrianstvo i priznali vlast


9

francuskih kraljeva; vremenom su se potpuno stopili sa starosedeocima.

Marko Kraji

10

7.

Iz junih obalskih podruja Francuske, Vikinzi su sredinom IX veka nastavili pohod du obala Pirinejskog poluostrva. U to vreme najveim delom panije i Portugalije vladali su Mavri.

U svojim pljakakim pohodima du obala Pirinejskog poluostrva, Vikinzi su osvajali naselja i pljakali ih, ne zadravajui se u njima. Osvojili su Lisabon i Kadis, ali kada su 844. godine opljakali Sevilju, najzad su dobili ono to su zasluili. Dobro organizovani i disciplinovani mavarski ratnici konano su porazili surove Nordijce i naterali ih da vrate veinu plena. Mavarski voa (emir) poslao je tada 200 odseenih vikinkih glava u Tanger na obali severne Afrike, kao dokaz svog trijumfa.

Meutim, Vikinzi su bili veoma odluni i nisu lako odstupali. S jakom flotom od ezdeset dva duga broda oni ponovo dolaze do obala panije. Ipak, kada su u prvom sukobu uvideli da su Mavri za njih isuvie jaki, odustali su od osvajanja panije i krenuli ka severnoafrikoj obali, u oblast dananjeg Maroka. U jednoj arabljanskoj hronici ostalo je zabeleeno: Prokleti bili! Mausi (Vikinzi) su opljakali Nekor, pobili su njegove stanovnike....

Nakon pustoenja obala Maroka, Vikinzi kreu du istone obale panije, zauzimaju Valensiju i stiu sve do ua Rone u Francuskoj i Arna u Italiji. Odatle su u prolee 900. godine zaplovili na jug, du italijanske obale s namerom da osvoje Rim. Kada su na obali ugledali velianstveni grad, pomislili su da je to Rim i napali ga. Meutim, stanovnici grada su se grevito branili i Vikinzima nikako nije polazilo za rukom da ga osvoje. Tada su odluili da se poslue lukavstvom. Razglasili su da je njihov voa umro, a zatim su zamolili stareine grada da im dozvole da unesu njegove ostatke u crkvu radi opela. Verujui da e nakon toga Vikinzi da odu, stareine grada i stanovnici su ih pustili u grad i koveg s telom unet je u crkvu. Ali, usred mise pokojnik je iznenada iskoio iz kovega i ubio episkopa. Bio je to znak za ostale Vikinge da povade svoje oruje sakriveno ispod odee i ponu sa ubijanjem i pljakom. I tek kada je bilo sve gotovo, Vikinzi su, na svoje veliko razoarenje, videli da su pogreili. Grad koji su osvojili nije bio Rim, ve jedna malena i takorei beznaajna luka.


11

8.

Vikinzi su 1016. godine stigli na jug Italije i tu ubrzo stvorili svoju dravu. Meusobno zavaene dravice june Italije, ugroene jo i od upada Vizantinaca i Arabljana, pozivale su Vikinge u pomo, te su oni kao najamnici uestvovali u borbama u junoj Italiji i na Siciliji u prvoj polovini XI veka.

U irenju svojih poseda Vikinzi su u drugoj polovini XI veka osvojili Apuliju i Kalabriju. Osvojena podruja povezao je njihov vojskovoa Rober Giskar u veliku feudalnu dravu i proglasio se 1059. godine vojvodom Apulije i Kalabrije, a kasnije i Sicilije.

U tenji da osvoji istone obale Jadranskog mora, Giskar je, u savezu sa hrvatskim kraljem Dmitrom Zvonimirom, poeo 1081. godine rat protiv Vizantije i njenog saveznika Mletake Republike. Sa flotom od oko 150 160 brodova i sa oko 30.000 ljudi Giskar se iskrcao u Albaniji i opseo Dra, da bi ga pretvorio u polaznu bazu za pohod na Konstantinopolj (Carigrad, danas Istambul). U bici kod Draa naneo je teak poraz vizantijskim snagama, koje su krenule da deblokiraju grad. U tom ratu Giskar je osvojio vei deo zapadne Makedonije i delove Epira i Tesalije. Na poziv pape Grgura VII, on je 1084. godine proterao nemakog kralja i rimskog cara Hajnriha IV iz Rima, a zatim je dozvolio svojim ljudima da opljakaju grad. Tom prilikom nepovratno je uniteno mnogo znaajnih istorijskih i kulturnih spomenika.

U nastavku rata sa Vizantijom, Giskar je 1085. zauzeo Krf, ali je umro na putu za Kefaloniju. Nakon njegove smrti Normani su napustili osvojene oblasti.

U daljoj ekspanziji na podruju Mediterana, Vikinzi su 1091. godine osvojili Maltu, a zatim Napulj. U nezajaljivoj tenji za osvajanjem, Normani iz june Italije su, pod vostvom Bojemunda I, uestvovali u prvom krstakom pohodu protiv Turaka Selduka. Na putu od Draa preko Ohrida do Soluna, i dalje do Konstantinopolja, nemilosrdno su pljakali i ubijali stanovnitvo. Poto je osvojio Antiohiju i proglasio se knezom Antiohijske Kneevine, Bojemund se vratio u Italiju da bi organizovao pohod protiv Vizantije. Iskrcao se kod Valone ali su ga vizantijske snage blokirale i prinudile na predaju. Nakon toga, bio je prinuen da kao knez Antiohije prizna Vizantiju za svoga sizerena.

Normanski vojvoda Ruero II ujedinio je 1130. godine Siciliju, Napulj i ostale normanske posede na Apeninskom poluostrvu i osnovao Kraljevinu Dveju Sicilija. Ova kraljevina je postojala do 1194. godine, kada je enidbenim vezama njenih vladara prela u posed nemakih kraljeva.

Marko Kraji

12

9.

Dok su danski i norveki Vikinzi pustoili zapadnu Evropu, vedski Vikinzi, koji su se za razliku od Danaca i Norveana vie zanimali za trgovinu, uputili su se u jedan do tada nepoznati svet kasnije nazvan Rusija. vedske Vikinge Sloveni su nazivali Varjazima a Finci Rusima, pa neki veruju da je Rusija po tome dobila ime.

U poetku, Vikinzi su dolazili u Rusiju radi trgovine ili su bili najamnici ruskih knezova i plemenskih stareina. Meutim, koristei se meusobnim borbama ruskih knezova i sukobima izmeu pojedinih plemena, poeli su u IX veku sa osvajanjem velikog ruskog prostranstva. Prema predanju, vikinki voa Rurik osvojio je 862. godine Novgorod i pretvorio ga u vaan trgovaki centar cele oblasti, a njegova dva ratnika Askold i Dir spustili su se niz Dnjepar i zauzeli Kijev. Nakon Rurikove smrti, staratelj njegovog sina Oleg, preoteo je 882. godine Kijev i preneo u njega kneevski tron. Oleg je ujedinio istonoslovenska plemena Severjane, Drevljane i Radimie i stvorio takozvanu Kijevsku Rusiju. U novostvorenoj dravi Vikinzi su nametnuli svoju vlast Slovenima, ali brojno slabiji, ubrzo su bili slovenizirani.

Iz Kijeva (niz Dnjepar) Vikinzima je bio otvoren put do Crnog Mora i Konstantinopolja prestonice Vizantijske Imperije. Vikinzi su vie puta bezuspeno napadali Konstantinopolj, ali su tek poetkom X veka doiveli uspeh. Vizantijski car morao je tom prilikom da im isplati veliku svotu novca da bi spasao grad.

Vikinzi su 910. godine sa esnaest brodova zaplovili niz reku Volgu, probili se kroz teritoriju plemena Kazara i uplovili u Kaspijsko jezero. Tom prilikom opustoili su persijsku obalu Kaspijskog jezera, ali su na uu Volge potueni. Retke preivele doekali su divlji Kazari i pobili sve do poslednjeg. Druga vikinka ekspedicija pokuala je 941. godine da osvoji Konstantinopolj, ali im to nije polo za rukom. Nakon toga, zaplovili su Egejskim morem i izgleda stigli na ostrvo Del. Dokaz da su bili tamo je stih koji su runskim pismom uklesali na slabinama i nogama kamenog lava koji se danas nalazi u Veneciji. (Kameni lav donet je u Veneciju iz grke luke Pireja, a u Pirej najverovatnije sa Dela.).


13

10.

Najzad, umee plovidbe i pustolovni duh Vikinga omoguio im je da se otisnu morem dalje prema Zapadu dalje nego to je bilo koji Evropljanin pre njih ikada stigao. Norveki Vikinzi su bili glavni junaci te pomorske epopeje prema Zapadu. Meu njima bilo je i izgnanika, poraenih u bitkama ili onih koje je prognao zakon.

Jedini izvor koji govori o otkriu Islanda je rukopis Landnamabk, poto ni jedan drugi izvor ne pominje taj dogaaj. Po tom rukopisu, veanin Gardar Svarson je sasvim sluajno otkrio ovu zemlju, kad je krenuo iz Skandinavije na Hebride da trai porodino naslee. Strana bura skrenula ga je s pravca plovidbe i bacila ga daleko na jugoistonu obalu tada nepoznatog Islanda. Kad je vreme to dozvolilo, krenuo je put Islanda i utvrdio da je to ostrvo. Meutim, postoji mogunost da su Vikinzi i ranije dolazili na Island, ali njihova putovanja nisu zabeleena.

Drugi Nordijac koji je stigao na Island bio je norveki Viking Nadod. I njega je jaka bura bacila daleko od eljenog pravca, da bi se, najzad, iskrcao u Rejdarfjoru kod Austfirtiga. U nadi da e otkriti tragove ljudskih prebivalita, Narod se popeo na oblinju planinu Rejdarfjal, ali nigde nije otkrio dokaz da neko ivi na ostrvu. Kada je zaplovio natrag, jaka snena bura obavila je ostrvo neprozirnom belinom; zato je Nadod dao Islandu ime Sneland zemlja snega.

Norveki Viking Floki Vilgerdason, bio je prvi koji je pokuao da se nastani na Islandu. Najpre se zaustavio na na etlandskim, a potom na Farskim ostrvima, da bi odatle zaplovio ka Islandu. Na puini, Floki je pustio jednog od tri gavrana koje je poneo sa sobom. Ptica je odletela pravo prema kopnu koje su ostavili za sobom. Neto kasnije, pustio je i drugog gavrana koji se vinuo u vazduh, da bi ubrzo ponovo sleteo na brod. Tek trei gavran je poleteo pravo napred i tako odredio smer dalje plovidbe ka Islandu.

Kada je Flokijev brod, najzad, stigao do Islanda, zaplovili su du june obale ostrva, a zatim na sever. Tako su stigli do mesta zvanog Vatnsfjord, gde su nali mnotvo riba. Odmah su se bacili na ribarenje; toliko su bili zabavljeni ribarenjem da su zaboravili na pripreme za nadolazeu zime. Rezultat toga je bio da je uginula sva stoka, jer nisu na vreme prikupili seno za zimu.

Kad je nastupilo prolee, Floki se popeo na oblinju planinu s namerom da malo vie osmotri okolinu, ali je video samo samo gromade leda po fjordovima. Zbog toga je ostvo nazvao Island zemlja leda. Gorko iskustvo koje su naseljenici stekli tokom zime, dovelo ih je do zakljuka da je ova zemlja isuvie negostoljubiva i teka za ivot, pa su se spremili za povratak kui. Ali zbog snanih vetrova, to im je uspelo tek narednog prolea.

Marko Kraji

14

Floki nije imao nita lepo da isptia o svojim doivljajima na Islandu, ali je jedan od njegovih drugova, Herjolf, ne elei (kako je zapisano) ni da grdi niti da hvali tu zemlju, govorio lepo o nekim stvarima, a ravo o drugim.


15

11.

Negde oko 870. godine, braa po mleku, Ingolfur Arnason i Leif Hrodmarson, bili su primorani da ostave svoje posede u Norvekoj zbog umeanosti u dva ubistva. Naime, neki mladi se u pijanstvu zakleo da nee uzeti za enu nijednu drugu devojku osim Ingolfurove sestre. Ali poto je Ingolfurova sestra ve bila verena za Leifa, ova zakletva kotala je mladia ivota. Kako je za nepunih godinu dana ubijen i mladiev brat, Ingolfur i Leif su bili prinueni da napuste Norveku; odluili su da svojim oima provere kakva je to zemlja o kojoj je govorio Floki.

S velikim brodom, najverovatnije knarom, braa su se iskrcala na Islandu, gde su i prezimili.

Ingolfur i Leif nisu imali mnogo vremena da uoe sve nedostatke zemlje gde su proveli zimu; vratili su se u Norveku puni oduevljenja, s namerom da se vrate na Island i zauvek se nastane. Dok je Inglofur prikupljao novac i traio dobrovoljce da pou s njim na ostrvo, Leif je krenuo u Irsku, s namerom da se domogne bogatog plena i robova. Nakon ovog puta, on je dobio ime Hjerleif Leif s maem. Ovo ime je dobio kada je, bar tako se pripoveda, uao u neku podzemnu odaju koja je bila obasjana svetlou koja je dolazila od jednog maa. Leif je ubio oveka koji je drao taj ma, prigrabio neobino oruje i drugo blago koje je tu naao. U Norveku se vratio sa desetak robova i velikim blagom.

Ipak, tek tri ili etiri godine nakon prvog putovanja, negde oko 874. godine, braa po mleku su bili spremni da zaplove prema Islandu, s nekoliko brodova.

Na domaku obala Islanda, Ingolfur je bacio u more kune grede koje je poneo sa svog poseda u Norvekoj. Ove grede bile su ukraene urezanim verskim prizorima i bile su posveene bogu Toru. Naime, Ingolfur se zakleo da e sagraditi svoj dom na onom mestu na obali gde te grede budu isplovile.

Ingolfur se iskrcao na junoj obali Islanda ispod Vatna Jekula, u mestu koje i danas nosi ime Ingolfofdi. Hjerleif je nastavio plovidbu i, nakon nekih stotinak kilometara, iskrcao se u Mirdalsandru obalskom podruju uglavnom sainjenom od peska i barutina, gde je na mestu poznatom kao Hjerleifofdi izgradio dve kue.

Kad je u prolee Hjerleif odluio da poseje ito, morao je da upregne i robove u ralo, jer je imao samo jednog vola. Meutim, u jednom trenutku kad je bio otsutan, neko od robova je predloio da ubiju vola i kau kako ga je medved rastrgao. Hjerleif, a ni robovi, nije znao da na Islandu nema medveda i organizovao je poteru. Meutim, robovi su iz zasede sve ih pobili, jednog po jednog. Nakon toga, robovi su pokupili sve to je moglo da se ponese, zarobili

Marko Kraji

16

vikingke ene i ukrcali se na ukradeni brod. Uputili su jugozapadno od Islanda, prema nekim njima poznatim ostrvima.

U meuvremenu, Ingolfur je poslao dva svoja roba da du obale potrae njegove kune grede. Kreui se prema zapadu, stigli su do Hjerleifodija. Odmah su shvatili ta se dogodilo i o tome izvestili Ingolfura. Razume se, Ingolfur je odmah krenuo u poteru za odbeglim robovima, otkrio ih i sve pobio, oslobodivi zarobljene ene. Ostrva na koja su se pobinjeni robovi sklonili postala su poznata pod imenom Vestmanajar ostrva zapadnih ljudi, kako su Vikinzi nazivali Irsku.

Ingolfur se na kraju nastanio na mestu gde je, najzad, pronaao svoje kune grede. To mesto je nazvao Rejkjavik Zadimljeni zaliv, zbog pare koja je dolazila iz vrelih izvora rasutih po celoj oblasti. Ingolfur i njegova druina su se nastanili na prostoru izmeu reke Olfuse i Hjalfjorda, severno od Rejkjavika bila je to prva stalna naseobina na Islandu. Kasnije, prema islandskom predanju, oni su bili duboko potovani kao praoci svih Islanana.


17

12.

Prvi naseljenici na Islandu nali su pogodne panjake za svoju stoku. Obraivanjem zemlje doli su i do skromnih zaliha ita. Jezera i reke obilovale su ribom pastrmkama i lososima, a okolno more je bilo prepuno haringi i foka. A katkad bi more izbacivalo na obalu kitove i tako snabdevalo stanovnike ostrva mesom i uljem.

U drugoj polovini IX veka, kada je Harold Plavokosi postao prvi Norveki kralj, mnogi nekada moni Vikinzi, ije je posede Harold drsko prigrabio, napustili su Norveku, smatrajui ga tiraninom, a Island je postao najpogodnije mesto za izbeglice. Ljudi su u velikom broju poeli da se iseljavaju iz Norveke, sve dok Harold nije stavio zabranu, bojei se da zemlja u potpunosti ne opusti.

Prve zajednice na islandu preuzele su norveke zakone, jezik i religiju, iako je otprilike sedmina naseljenika poticala iz Irske (ili je bila u rodbinskim vezama sa Ircima); ostali su bili iz kotske, s Orknijskih, etlandskih ili Farskih ostrva. Neki naseljenici su su ve bili hriani, ali u elji da zaponu novi ivot u miru, nisu se previe pridravali hrianskih obiaja. Tako je, na primer izvesni naseljenik po imenu Helgi verovao u Hrista, ali se ipak molio Toru pred odlazak na put preko mora ili u sluaju nevolje, kao i pred svaki znaajniji dogaaj. Ipak, ve krajem X veka, Island je zvanino postao hrianska zemlja pod papskom vlau.

Marko Kraji

18

13.

Poto je Island ve bilo potpuno naseljeno, njegovi stanovnici su se sve manje bavili pomorstvom a sve vie poljoprivredom. Ali sa sve veim priratajem naseljenika, plodnog i obradivog zemljita je bivalo sve manje. Island je postao prenaseljen!

Jo, otprilike sto godina ranije, Vikinzi na Islandu su uli prie da se jo dalje na zapadu nalazi nepoznato kopno. Po jednom predanju, Viking Gunbjern je krenuo iz Norveke na Island, ali su ga vetrovi odbacili daleko na zapad, gde je ugledao nepoznatu, golu i stenovitu obalu. Iako nije ni pokuao da se iskrca na nepoznatu obalu, kada je stigao na Island, uveloko je priao da je otkrio novu, dotle neistraenu zemlju. Kada je 975. godine naila strana glad, Islanani su sasvim ozbiljno poeli da razmiljaju o seobama jo dalje na zapad.

Erik Torvaldson, nazvan Crveni, je bio prvi Nordijac koji se nije zadovoljio samo praznim priama o nepoznatoj zemlji. Kao mladi naseljenik doao je s ocem na Island; njegov otac je bio primoran da napusti Norveku zbog ubistva. Meutim, dogodilo se da je i sam Erik 982. na Islandu stavljen van zakona, za period od tri godine, zbog teke svae. To ga je navelo da na neispitanom zapadu potrai Gunbjernovu zemlju.

Sa aicom drugova, Erik je 982. zaplovio na zapad. Kroz nekoliko dana ugledali su kopno negostoljubivu i neplodnu zemlju. Krenuli su dalje na put, sve dok nisu nali pogodnije mesto za naseljavanje, gde su proveli zimu. To mesto nazvali su Eriksej Erikovo ostrvo. Nakon trogodinjeg lutanja po novoj zemlji, Erik se vratio na Island jer je isteklo vreme njegovog trogodinjeg progonstva.

Erik je sa puno ara priao o zemlji u kojoj je proveo tri godine. Meutim, kako je ubrzo bio uvuen u svae sa starim protivnicina, odluio je da otplovi do novootkrivenog ostrva i da se tamo trajno nastani. Erik je ovo ostrvo nazvao Genland Zelena zemlja, jer s mora gledano vide se njegove ozelenele obale. Ako je verovati sagama, on je izabrao to izuzetno ime da bi lake namamio ljude da pou s njim na novootkriveno ostrvo.

Erikovi pratioci nisu bili razoarani onim to su zatekli. Prema jednoj sagi, sa Islanda je krenulo na put 25 brodova, a po drugoj bilo ih je 35. Meutim, samo ih je 14 stiglo na odredite. Neke lae su bile pretovarene i nisu mogle da se suprotstave nevremenu. te su morale da se vrate na Island, dok su druge jednostavno potonule u nemirnim ledenim vodama.

Pretpostavlja se da je prvih naseljenika Grenlanda nije bilo vie od 400-500 ljudi. Razume se, poto je Erik ve boravio na Grenlandu, mogao je svojim pratiocima da pokae najbolja mesta za naseljavanje. Meutim, veina je otila dalje, ezdesetak kilometara od stenovite


19

obale. Tamo su podigli kue na prilazu fjordovima. A neki su otili jo dalje... Godine su prolazile a sve vie porodica se naseljavalo na Grenland, ohrabreni priama roaka i prijatelja onih koji su prvi stigli na ostrvo. Izvesni Norveanin je u prvoj polovini XIII veka ovako opisao Grenland: Tu zemlju naseljava malo ljudi, jer je samo mali deo ostrva dovoljno dugo bez leda da bi bio pogodan za ivot. Svi su hriani, imaju crkve i svetenike, i da se ostrvo nalazi u blizini neke neke vee zemlje, moglo bi se smatrati treinom biskupije. Ali poto je udaljenost od ostalog kopna veoma velika, Grenlanani imaju sopstvenog biskupa poto tree mogunosti nema. Pitate se od ega ive stanovnici ove zemlje kad ne seju ito? Ljudi mogu da se hrane i drugom hranom osim hleba. Saznao sam da su panjaci dobri i da na Grenlandu ima velikih i lepih farmi. Farmeri gaje krave i ovce u velikom broju i prave mnogo butera i sira. Ljudi se uglavnom hrane time i govedinom, ali takoe jedu meso raznih vrsta divljai, kao to su irvasi, medvedi, kitovi i foke..

Kolonija na Grenlandu je ivela vie od etiri stotina godina. Norveki brodovi su donosili na ostrvo ito, koje su Grenlaani tako eljno oekivali, a odnosili su ono to su dobijali u zamenu: zube morskog konja, medvee krzno i fokine koe. Negde poetkom XV veka, kolonija je izumrla, moda zbog neke epidemije, ili zbog zbog uestalih napada Eskima, a moda je naputena usled pogorane klime to se jo uvek ne zna.

Marko Kraji

20

14.

U sagama se mogu nai i podaci da su Vikinzi doplovili i do Severne Amerike, mada tome niko nije poklanjao neku veu panju vie od sedam vekova. Razvoj nauke a posebno arheologije, kao i buenje interesovanja za prolost u XIX i XX veku, uticale su na to da tvrdnje u sagama prestanu da budu samo proizvod puke mate. Iako je veliki broj naunika verovao da su Vikinzi zaista otkrili severnu Ameriku, nedostajali su im dokazi kojima bi potkrepili svoje teorije.

Poetkom sedamdesetih godina XX veka, norveki istraiva Helge Markus Ingstad otkrio je u severnom delu Njufaundlenda ostatke vikingkog naselja, koje je odgovaralo opisima iz saga, to je potvrdilo Ingestadovo miljenje da su Vikinzi doplovili do Amerike nekih pet stotina godina pre Kolumba.

Saga o Grenlananinu i Saga o Eriku Crvenom pruaju dve verzije o otkrivanju zemalja koje lee iza Grenlanda. Veina naunika smatra da je Saga o o Grenlananinu pouzdanija.

Prema Sagi o Grenlananinu, obale Severne Amerike je sasvim sluajno otkrio izvesni Bjarni Herjulfson. U leto 986. godine, Bjarni se uputio iz Norveke, s robom koju je namenio svome ocu na Islandu. Meutim, na Islandu je saznao da je njegov otac otiao s Erikom Crvenim na Grenland. Bjarniju nije preostalo nita drugo nego da krene za ocem na Grenland.

Plovidba je u poetku protekla dobro, ali etvrtog dana je nestalo vetra i spustila se neprozirna magla. Takvo vreme potrajalo je sledea tri dana, tako da putnici nisu vie znali gde se nalaze. Kad se najzad magla digla i sunce pojavilo, razapeli su jedro i uskoro dospeli u blizinu nekog kopna. Kad su prili blie, ugledali su umovite breuljke. Nastavili su ka severu i nakon dva dona ponovo naili na kopno. Ovoga puta su ugledali ravniarski predeo obrastao umom. Posada je elela da se iskrca na obalu i potrae vodu i hranu, ali im je Bjarni zabranio, rekvi: Imamo dovoljno i vode i hrane. Tako su nastavili dalje i nakon tri dana po tei put ugledali kopno. Sada su imali pred sobom planinsko kopno prekriveno ledom. I ovaj put je Bjarni zabranio iskrcavanje. Tako je, iz ne ba posve jasnih razloga, prokockao jedinstvenu ansu da bude prvi Evropljanin koji je kroio na tlo Amerike.

Na kraju je Bjarni krenuo natrag i bez nekih veih problema stigao na Genland, tamo gde je iveo njegov otac, i tu se nastanio.


21

15.

Bjarni nikad nije krenuo da opet vidi nepoznatu zemlju. Umesto njega, to je uino Leif Erikson, sin Erika Crvenog. On je kupio Bjarnijevu lau i sakupio posadu od 34 oveka iskusnih i hrabrih pomoraca. Leifova elja je bila da ekspediciju predvodi njegov otac, koji je imao veliko iskustvo u putovanjima morem. Iako nije bio ba oduevljen, Erik Crveni je na kraju pristao na nagovaranje. Meutim, sluaj je hteo da se, idui ka brodu, Erik povredi pri padu s konja, to je smatrao ravim predznakom, te je odluio da odustane od putovanja, a Leif je morao da preuzme vostvo ekspedicije.

Leifova ekspedicija je najpre stigla do zemlje koju je Bjarni poslednju otkrio. Kada su se iskrcali, nisu uopte bili oduevljeni predelom neplodno tlo i lednici u svim pravcima. Leif je ovoj zemlji dao ime Heluland zemlja pljosnatih stena. Iako se veina naunika slae da se Leif iskrcao negde na junom delu Bafinove zemlje, neki ipak kau da bi to mogao da bude Labrador ili Njufaundlend.

Nezadovoljna izgledom Helulanda, Leifova ekspedicija je krenula ka drugom kopnu o kome je Bjarni govorio. Ova zemlja bila je izrazito pitomija od prethodne, zemljite je bilo nisko i pomljeno, sa belim peanim plaama. To je bio razlog to je Leif nazvao ovu zemlju Markland zemlja uma. Po miljnju naunika to je mogao da bude Labrador, Njufaunlend ili ak Nova kotska. Ipak su nastavili put dalje i kroz neka dva dana ugledali su novo kopno. Pristali su uz ostvo prekriveno bujnom travom, koje je lealo severno od nekog rta. Na ostrvu se nisu dugo zadrali; krenuli su dalje uz kanal izmeu ostva i rta, da bi ubrzo zali u tok neke reke. Reka ih je dovela do jezera, gde su na obali sagradili najpre privremeno sklonite, a potom bolju i vru kuu (Leifsbudir Leifova kua), jer su odluili da na tom mestu provedu zimu.

Jednog dana, Leif je primetio da nedostaje jedan lan njegove verne druine Tirkir, koji je bio German. Leif je bio posebno zabrinut jer je Tirkira smatrao svojim pooimom. Ali pre nego to su stigli da organizuju potragu, Tirkir se pojavio. Bio je vidno uzbuen; tvrdio je da je naao vinovu lozi i groe! Niko mu nije odmah poverovao, ali ih je Tirkir ubedio da tano zna o emu govori tim pre to potie iz zemlje u kojoj se spravlja vino.

Zagonetka o tom grou ni do danas nije reena, bar ne na zadovoljavajui nain. Naunici su davali mnoga objanjenja, od toga da je re groe pogreno prevedena i da treba da glasi trava, do toga, kako neki misle, da je nekada groe uspevalo ak i u tako udaljenim oblastima na severu, a da se kasnije klima znatno promenila. Bilo kako bilo, Leif je nazvao ovu zemlju Vinland zemlja vinove loze. Naunici danas veruju da se Vinlad nalazio negde izmeu Njufaundlenda i Long Ajlanda.

Marko Kraji

22

Na povratku na Grenland, Lejf je spasao izvesnog norvekog prognanika koji mu je dao nadimak Leif Sreni.


23

16.

Oko 1002. godine, Leifov brat Torvald iznajmio je lau i zaplovio ka Vinlandu. Sam Leif nije mogao da mu se pridrui, jer je imao neodlonih poslova na Grenlandu. Totvald je bez nekih veih problema naao Leifsbudir, gde su proveli zimu. U prolee su krenuli u ispitivanje oblinjih ostrva, ali izuzev jednog drvenog trapa za ito u obliku konice, nisu otkrili nikakvih drugih znakova o nastanjenosti ostrva.

Sledeeg leta, Torvald je nastavio istraivanja, pratei obalu, uputio se najpre na istok, a zatim na sever. Zahvaena jakom olujom, njegova laa se nasukala na jedan rt i pri tom je slomila kobilicu. Vikinzi su ovo mesto nazvali Kjalarnes rt brodske kobilice. Tu su ostali sve dok nisu popravili lau.

Nakon popravke lae, nastavili su put prema istoku sve do ulaska u neki fjord, gde su se iskrcali. Torvaldu se toliko dopalo to mesto da je saoptio svojim ljudima da e ba tu da sagradi svoj dom. Naalost, tu svoju elju nije nikada ostvario. Naime, ubrzo su Torvaldovi ljudi naili na jednom sprudu na tri amca od ivotinjskih koa (kanua); ispod svakog amca leala su po tri oveka u dubokom snu. Bez razmiljanja, oni su ih sve pobili, osim jednog, koji je uspeo da pobegne sa svojim kanuom. Opisujui ove ljude, Vikinzi su upotrebili re skreling, to u sagama znai uroenik. (To su mogli da budu Indijanci-Algonkinjani, po miljenju poznatog francuski istraivaa aka Kartijea (1491. 1567.), kad je primetio naviku amerikih Indijanaca da se na putu odmaraju ispod prevrnutih amaca.).

Vikinzi su nastavili je nastavila sa istraivanjem unutranjosti kopna, sve dok, kako kae saga, nisu zaspali od umora vrstim snom. Iz sna ih je prenula jaka graja koja je dolazila s druge strane fjorda. Uroenici su pristizali u svojim kanuima u velikom broju. Svojim strelama gaali su Nordijce, a zatim se brzo povukli. Jedna od strela je smrtno ranila Torvalda koji je umirui zatraio od svojih ljudi da ga sahrane na mestu na kojem je eleo da sagradi svoj dom. (Izvesni danski arheolog naao je 1950. godina na Grenlandu, meu ostacima neke farme, vrh strele kakvu su upotrebljavali Indijanci. Uskoro su neki naunici zakljuili da je ba to strela kojom je ubijen Torvald. Oni vrsto veruju da su je na Grenland doneli Torvaldovi pratioci.).

Trei Erikov sin, Leifov i Torvaldov brat Torstejn, kada je saznao za Torvaldovu smrt, reio je da otplovi za Vinland i donese bratovljevo telo na Grenland. Ali kako jake bure nikako nisu dozvoljavale da napusti vode Grenlanda, odluio je da provede zimu u jednom grenladskom naselju. Neka zaraza pokosila je mnoge iz tog naselja, ukljuujui i Torstejna.

Marko Kraji

24

17.

Negde u leto 1005. godine, na Grenland je stigao trgovac sa Islanda Torfin Karlsefni. On se sprijateljio sa Leifom Eriksonom, i ve sledee zime se oenio sa Torstejnovom udovicom Gudrid. Upravo je Gudrid bila ta koja je nagovorila Karlsefnija da krene na put za Vinland. Otplovili su za Vinland vodei sa sobom 65 mukaraca, 5 ena i neto stoke. Lako su nali Leifsbudir, a istovremeno i nasukanog kita koji ih je obilno snabdeo mesom i uljem. Prvi susret sa domorodcima Skrelinzima ptoao je veoma dobro; Skrelinzi su menjali krzna za hranu, a zatim su otili svojim putem. Jedina neprijatnost je bila ta to je Skrelinge uveliko preplaio bik, kojeg su naseljenici poveli sa sobom.

Ipak, Karlsefni nije mnogo verovao domorodcima, i naredio je da se oko kue sagradi ograda od kolja. U meuvremenu je njegova supruga Gudrid rodila sina Snorija, za kojeg se danas veruje da je prvi Evropljanin roen na amerikom tlu.

Druga poseta Skrelinga nije prola tako glatko kao prva. Skrelinzi su pokuali da ukradu Vikingko oruje, to je dovelo do zategnute situacije. Trei susret Vikinga i Skrelinga se ve pretvorio u daleko ozbiljniju bitku. Karlsefni je tada odluio da napusti Vinlad; shvatio je da neprilike sa domorocima mogu da budu mnogo vee od pogodnosti koje im prua ova zemlja. Uskoro su se ukrcali na brod i vratili na Grenland.

Sledei inicijator putovanja u Vinland bila je ena Frejdis, kerla Erika Crvenog, sestra Leifa, Torvalda i Torstejna. Ona je ubedila dva brata poreklom iz Norveke, Helgija i Finbogija, da sa njom i njenim muem otplove do Leifsbudira.

Kolonisti su bez nekih veih problema stigli na odredite, gde je Frejdis uz pomo supruga sagradila kuu na obali jezera. Nedaloko odatle, dva brata Norveanina podigli su dom za sebe. Naalost, jednog dana dolo je do teke svae izmeu dve porodice. Frejdis je reagovala surovo. Nagovorila je mua da pobije Norveanine i njihove ljude, a nakon toga je uzela sekiru i lino se pozabavila njihovim suprugama. Nakon toga, u rano prolee, Frejdis se sa suprugom vratila na Grenland.


25

18.

Prema manje pouzdanoj Sagi o Eriku Ctvenom, jer je njen autor znatno vie putao mati na volju, opisano je i putovanje Torfina Karlsefnija. Po toj verziji, Karlsefni je sledio ve poznati kurs do Leifsbudira. Plovei tako naiao je na kobilicu nekog broda na mestu nazvanom Kjalarnes rt brodske kobilice. Daleko na jugu videli su obale sa naizgled beskrajnim plaama, kojima su dali ime Furdustrandir udesne plae.

U Leifsbudiru su se neznatno zadrali; nastavili su put za zemljom na koju niko od prethodnika nije polagao pravo. Na jednoj obali, s namerom da ispitaju okolinu, iskrcao se brani par iz kotske, Hake i Hekja.Nakon nekoliko dana, oni su se vretili nosei sa sobom klas divlje penice. Na to je ekspedicija uplovila u jedan od mnogih zaliva, sa brojnim potocima. Mesto je nazvano Straumsej ostrvo potoka.

Prva zima na ovom mestu bila je izuzetno otra, pogotovo to nita nisu uinili da se za nju pripreme. Zato je desetak kolonista odluilo da se vrati na Vinland, ali ih je zahvatila bura i odnela daleko sve do Islanda, gde su ih stanovnici ostrva pretvorili u robove.

Ostali su krenuli na jug i privremeno se nastanili na mestu zvanom Hop. Jednog jutra ugledali su desetak kanua koji su se pribliavali. Uroenici su mahali toljagama, s kojima su mahali kroz vazduh, izazivajui pomalo jeziv zvuk. Meutim, kada su se iskrcali, neko vreme su zapanjeno buljili u Nordijce, a zatim su odveslali dalje.

Vikinzi su proveli zimu na Hopu, gde je klima bila vrlo blaga. Jednog prolenog dana ponovo se pojavila manja flota kanua. Skrelinzi su doli da bi trampili krzna i koe za crvenu tkaninu, koju su po svemu sudei veoma cenili. Meutim, bik koji je pripadao jednom od Karlsefnijevih ljudi, poeo je toliko snano da rie, da su Skrelinzi napustli naselje u panici. (Domoroci nikada ranije nisu videli takvu ivotinju, jer rogate stoke u ovom delu amerikog kontinenta nije bilo).

Nekoliko dana kasnije, Skrelinzi su se vratili sa ogromnom flotom kanua. Dolo je do strahovite bitke. Prema Sagi o Eriku Crvenom, naseljenike je spasla Frejdis. Naime, videvi njen mrki pogled i kako oiri ma na svojim grudima, preplaeni Skrelinzi su odluili da se povuku.

Vikingka putovanja do amerikog kontinenta trajala su sve dok su postojale njihove kolonije na Grenlandu. Vremenom je grenlandskih naselja bivalo sve manje i manje. Zapadne grenlandske naseobine su se odrale nekih 350 godina, a istone neto due. Sasvim je verovatno da su tokom tih nekoliko vekova neki trgovci i pomorci bili prinueni da zbog nevremena skrenu s kursa i doplove do Amerike. Isto tako je verovatno da su Grenlanani morali esto da plove do

Marko Kraji

26

Marklanda radi grae, poto su potroili sve svoje, inae oskudne zalihe drvea.

Era Vikinga trajala je samo nekih 300 godina, od kraja VIII, odnosno od 793. godine, kada poinju intenzivniji vikingki napadi na Britanska ostrva i obale Severozapadne Evrope do sredine XI veka, kada je zavreno pokrtavanje nordijskih zemalja Danske, Norveke i vedske, i njihovo pretvaranje u centralizovane monarhije, ime postaju sastavni deo civilizovanog hrianskog sveta. Mnogi istoriari uzimaju 1066. godinu, kao kraj vikingke ere. Te godine poginuo je norveki kralj Harald Sigurdson, nazvan Hardrada strogi savet ili teak vladar) u bici kod Stamford Brida, u pokuaju osvajanja severne Engleske. Harald je nazvan poslednjim vikingkim kraljem ili poslednjim velikim Vikingom, jer nakon njegove smrti nije bilo daljih vikingkih osvajanja.

Vremenom su se Vikinzi integrisali i utopili u okolne narode; njihovo traganje za mestom pod suncem bilo je zavreno.

ecHo

ecHo1.2.3.4.5.6.7.8.9.10.

Documents

Marko Krajsic - Vikinzi, u traganju za mestom pod suncem