Manjinski i višejezični Mediji u kontekstu sprovođenja Medijskih

Manjinski i višejezični Mediji u kontekstu sprovođenja Medijskih zakona

izveštaj

IZDAVAČ:Nezavisno društvo novinara vojvodine

zmaj jovina 3/iNovi Sad

www.ndnv.org

ZA IZDAVAČA:Nedim Sejdinović

UREDNIK:Dinko Gruhonjić

SARADNICI:Kristina MolnarDuško Medić

Teodora VasiljevićMilica Đilas

LEKTURA I KOREKTURA:Slobodanka šatara

ŠTAMPA:Stojkov, Novi Sad

TIRAŽ:300

iSBN 978-86-88303-16-3

Manjinski i višejezični Mediji u kontekstu

sprovođenja Medijskih zakona

izveštaj

ŽUŽANA SERENČEŠ NEDIM SEjDINOVIć

Novi Sad, april 2016.

Izveštaj o manjinskom i višejezičnom informisanju, u kontekstu sprovođenja medijskih zakona u Srbiji, nastao je u okviru projekta koji su podržali Ambasada

Kraljevine Holandije u Srbiji i Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine. Zahvaljujemo se Medijskom odeljenju Misije OEBS-a u

Srbiji na stručnoj podršci tokom izrade ovog dokumenta.

Za sadržaj publikacije i mišljenja izneta u njoj odgovornost snosi isključivo Nezavisno društvo novinara Vojvodine.

SADRŽAj

i POKUšaji MeDijSKiH ReFORMi – KONFUzija KaO izBOR .................7

ii DeCeNijSKO OSPORavaNje i ODUPiRaNje – iStORijat jeDNOG NeDOvRšeNOG PROCeSa ..........................................................27

III DRUGI KRUG: TENDENCIjE I PRIMERI .....................................................41

iv PRiLOzi ............................................................................................................61

7

7

I POKUŠAJI MEDIJSKIH REFORMI – KONFUZIJA KAO IZBOR

Sa željom da sumiramo i analiziramo efekte sprovođenja seta medijskih zakona1, usvojenih u avgustu 2014. godine, u nekoliko navrata prolongirali smo završetak

i objavljivanje ovog izveštaja-istraživanja, a nameravali smo da pokušamo da damo

što jasniju sliku i preciznije odgovore na pitanja odakle smo krenuli i gde smo došli.

Namera nam je bila da izmerimo i vrednujemo uticaj medijskih reformi na višejezično

i informisanje na manjinskim jezicima, sa fokusom na izlazak države iz vlasništva

nad medijima, ali je danas više nego očigledno da će precizni odgovori na ova pitanja

dugo još biti nepoznati. Iako smo se nadali da će sprovođenje medijskih zakona, bez

obzira na to što su podrazumevali i pomalo bolne rezove za neke medijske aktere –

uneti jasna pravila igre na izrazito konfuznoj medijskoj sceni, sa ove tačke gledišta

čini se da je konfuzija trajno određenje javnog informisanja u našoj zemlji, a da je

samo pitanje u kojoj je meri to i namera predstavnika vlasti, a u kojoj – proizvod

nesposobnosti i nekompetentnosti državnih organa i drugih donosilaca odluka da u

bilo koju društvenu oblast uvedu red i zakon? U kojoj je meri to takođe proizvod ne-

dovoljne stručnosti, neaktivnosti i nezainteresovanosti drugih učesnika medijske i šire

društvene scene, pogotovo kada se radi o manjinskom informisanju?

Verujemo da će ovaj izveštaj, koji je svojevrsni presek stanja jednog nedovršenog

procesa, barem naznačiti glavne tendencije na medijskoj sceni Srbije, i to ne samo

1 Pod setom medijskih zakona podrazumevaju se: Zakon o javnom informisanju i medijima, Za-

kon o elektronskim medijima i zakon o javnim servisima. Ova tri zakona usvojena su 2. avgusta

2014. u Skupštini Srbije.

8 9

manjinskoj i višejezičnoj već i ukupnoj. Naime, tokom svih ovih postpetooktobarskih

medijskih mena jasno se pokazalo da su manjinsko i većinsko informisanje ne samo

deo istog problema ili rešenja, već i da su duboko međuzavisni, mnogo više nego što

se to čini na prvi pogled. Izgleda da to nikada nije u dovoljnoj meri reflektovano, čak

ni među medijskim ekspertima, bez obzira na činjenicu da je upravo informisanje na

manjinskim jezicima poslužilo kao alibi da se medijske reforme maksimalno, godi-

nama odugovlače, te da neprestano živimo u svojevrsnom tranzicionom medijskom

periodu, koji je ostavljao i ostavlja veoma loše posledice. Ne samo na medije i novi-

nare, nego na celo društvo. Čudi, stoga, to što više pažnje manjinskom informisanju

nije posvećeno u procesu donošenja novih medijskih zakona.

I u slučaju medijskih reformi pokazala se tačnom tvrdnja ekonomskih eksperata da je

svaki oblik tranzicije loš, odnosno svojevrsno nužno zlo koje prate nepravde, ali da je

najpogubnija ona tranzicija – koja najduže traje!

Iako za medijsku konfuziju svakako najveću odgovornost, po definiciji, snosi vlast2,

nepravedno bi, međutim, bilo samo nju okriviti. U decenijskim raspravama o medij-

skim reformama, koje su intenzivirane 2009. godine, u susret donošenju Medijske

strategije3, učesnici su se uglavnom podelili u dve međusobno suprotstavljene grupe.

To se vremenom pokazalo kao mnogo veći problem nego što se činilo u prvom mahu.

jednu grupaciju su činili oni koji su se zalagali za suštinsku reformu medijskog sek-

tora, koja bi bila u duhu tada već postojećih, a nikada sprovedenih medijskih zakona4,

ali i standardima zemalja razvijene demokratije; druga se skoro u potpunosti zalagala

za održanje statusa quo. U prvu grupu spadaju predstavnici medijskih i novinarskih

udruženja, medijski eksperti, međunarodne organizacije prisutne u Srbiji, dok se u

drugoj nalaze pokrajinska vlast, lokalne samouprave, nacionalni saveti, rukovodstva

2 Karakteristika je to svih vlasti u Srbiji, bez obzira na to ko činio većinu u republičkom parlamentu.

3 Skraćeni naziv za Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016.

godine, usvojenu u septembru 2011. na telefonskoj sednici Vlade Srbije

4 Zakon o radio-difuziji iz 2002. godine i Zakon o javnom informisanju iz 2003.

8 9

javnih preduzeća za informisanje, pa i zaposleni u ovim kućama. Državna je vlast

do 2012. godine balansirala između ove dve grupe, pokušavajući da pronađe srednje

rešenje, štiteći svoje interese, ali i shvatajući potrebu za reformama, pogotovo što su

one apostrofirane i od strane najvažnijih međunarodnih faktora. Upravo su uz pritisak

međunarodnih činilaca, vlasti posle 2012. i odlučile da novi medijski zakoni ipak

ugledaju svetlo dana, u avgustu 2014. godine. Po oceni domaćih i stranih ekspera-

ta zakoni su dobri, iako imaju manjkavosti, na koje je upozoravano i tokom javne

rasprave. Pokazalo se, nažalost, da će se te manjkavosti, svojevrsne pravne pukotine,

pretvoriti u prave provalije, koje su, uz primere nepoštovanja zakona i uz naknadne

“čudne” odluke Vlade Srbije, doprinele nastavku konfuzije, odnosno nisu ispunile

svoju osnovnu namenu – a to je uspostavljanje jasnih i nediskriminatornih pravila igre

u sferi javnog informisanja.

Reformatori i antireformatori

Sukob između reformatora i antireformatora na medijskoj sceni imao je loše posledi-

ce ne samo po sadržaj medijskih zakona, nego i na njihovu implementaciju. Spome-

nute pukotine su najverovatnije mogle, bar u određenoj meri, da budu otklonjenje da

je postojala istinska, konstruktivna javna rasprava, odnosno da je nisu pratili, često

populistički i nepromišljeni, otpori antireformatora, koji nisu bili zasnovani na argu-

mentima niti na vrednostima medijskih sloboda. javne debate su se uglavnom svodile

na sukob oko teme izlaska države iz vlasništva nad medijima, a ogromna energija je

potrošena na svađe i veoma oštre reči, zbog čega je propuštena prilika da se, kroz ot-

vorenu razmenu argumenata i konstruktivnih ideja, pronađu najbolja rešenja za mno-

ga ključna medijska pitanja, od kojih neka skoro da uopšte nisu ni tretirana. Među

njih spada i čitav korpus nejasnoća u sferi manjinskog informisanja. Propuštena je

šansa za pronalazak modela za dugoročnu održivost manjinskih i višejezičnih medija

i profesionalni razvoj u kontekstu neminovnog izlaska države iz vlasništva i za javno

zagovaranje tih rešenja. Propuštena je i prilika da se preduprede, ili da se bar pokuša-

ju preduprediti brojni problemi vezani za privatizaciju medija i postprivatizacione

10 11

procese, kao i da se ustanove jasnija pravila i procedure za drugi ključni segment

medijskih reformi – a to je konkursno sufinansiranje javnog interesa u sferi javnog

informisanja.

Nedovoljna uključenost neesnafskog nevladinog sektora u proces medijskih reformi

i javne debate o njima takođe prepoznajemo kao značajan problem. Nažalost, ovaj

sektor nije prepoznao važnost dugogodišnje javne debate, koja je i te kako imala, ima

i imaće posledice i na druge društvene sfere. Time je, nažalost, izostala i preko potreb-na ekspertiza organizacija iz raznih oblasti delovanja, od onih koje se bave ljudskim i manjinskim pravima i drugim pravnim pitanjima, do onih koji tretiraju probleme transparentnosti i efikasnosti rada države i njenih organa. U poslednje vreme je pri-sustvo nevladinog sektora u većoj meri vidljivo u medijskoj sferi – i to ohrabruje, ali treba iskreno reći da to ne može, bar ne u kratkom vremenskom periodu, nadoknaditi njihovu neaktivnost u ranijim fazama procesa.

ukratko o privatizaciji i besplatnom prenosu akcija

jedno od pitanja kojem je nedostajala ozbiljna, široka i stručna rasprava svakako je sam proces privatizacije medija u državnom vlasništvu i procedure koje će omogućiti da se on sprovede u interesu medija, novinara, javnog interesa, odnosno građana. Propušteno je da se utvrde, predlože, javno zagovaraju jasna pravila i rokovi, da se

unapred spreče zloupotrebe i odugovlačenja, da se uspostave jasne procedure i javnost

procesa, da se ustanove mehanizmi kontrole porekla imovine učesnika u privatizaciji,

ali i da se jasnije definiše postupak prenosa besplatnih akcija na zaposlene ukoliko medij ne bude privatizovan putem javne aukcije5. S obzirom na to da su predmet privatizacije u velikoj meri (od ukupno 73 medija koji su bili predmet privatizacije,

5 U članu 142 Zakona o javnom informisanju i medijima definisano je da se, u slučaju da kapital

izdavača medija koji su predmet privatizacije ne bude prodat, on privatizuje prenosom akcija

zaposlenima bez naknade. Navedeno je i da Vlada donosi akt kojim se bliže uređuje prenos akcija

10 11

43 je sa manjinskim sadržajima) bila i javna informativna preduzeća sa manjinskim

sadržajima, zaista je nejasno zbog čega predstavnici manjinskih samouprava i elita,

ali i lokalnih vlasti u višenacionalnim sredinama nisu dali doprinos razrešenju ovih

nedoumica, nego su naprotiv ceo proces osujećivali, verujući valjda da se, ukoliko ga

ignorišu, on neće ni desiti. Time su sami sebi napravili “medveđu uslugu”.

Dodatni dokaz za svojevrsnu “agresivnu pasivnost” lokalnih samouprava, rukovod-

stava javnih preduzeća, ali i manjinskih elita u ovom procesu, jeste i drastično kaš-njenje u pripremi neophodne dokumentacije za postupak privatizacije medija u javnoj svojini od strane pojedinih lokalnih vlasti. to kašnjenje je prolongiralo privatizaci-ju medija za četiri meseca, odnosno prouzrokovalo je izmenu Zakona o javnom in-formisanju i medijima, a Ministarstvo je u nekoliko navrata javno pozivalo lokalne samouprave da budu aktivnije u ovom procesu. Čini se zaista da su neke od njih verovale da se privatizacija na kraju ipak neće desiti, pa to nisu ni činile, druge su verovale da će odugovlačenjem kupiti vreme i prolongirati je unedogled, a treće su se ponašale kao da nisu ni obaveštene o donošenju novih medijskih zakona i njihovim konsekvencama. Svejedno iz kog razloga to činile, svojom ukupnom pasivnošću su dovele u težak položaj medije i zaposlene u njima, a u pojedinim slučajevima se može reći da su same lokalne samouprave odgovorne za likvidaciju svojih medija.

Dodatnu, u pojedinim slučajevima i fatalnu komplikaciju u procesu privatizacije, pre-ciznije procesu prenosa besplatnih akcija na zaposlene, donela je odluka vlade Srbije po kojoj pravo na besplatne akcije imaju samo oni zaposleni koji u prethodnim pos-

tupcima nisu postali vlasnici akcija državnih preduzeća. Time je zakonska odredba o

besplatnim akcijama, na kojoj su posebno insistirala novinarska udruženja, u velikoj meri obesmišljena, jer su skoro svi građani Srbije upisivali besplatne akcije koje su

deljene u vreme ministra ekonomije Mlađana Dinkića. Posledica ove odredbe je to

što je u mnogim medijima, uključujući i manjinske i višejezične, bilo veoma malo

zaposlenih, ili ih uopšte nije bilo – sa pravom na besplatne akcije.

zaposlenima bez naknade. Prvobitno rok za prodaju kapitala je bio kraj juna 2015, a naknadno je

produžen do 31. oktobra iste godine.

12 13

U pojedinim medijima su odluku Vlade Srbije praktično ignorisali i akcije su upisivali

skoro svi zaposleni, pa je to, ako je verovati predstavnicima vlasti, dodatno produžilo i

otežalo proces, jer su Agencija za privatizaciju, a potom Ministarstvo privrede6 morali

da istražuju ko ima, a ko nema pravo na akciju, što je bio posebno težak slučaj u fir-

mama koje imaju više stotina potencijalnih akcionara, kao što je to recimo novosadski

“Dnevnik”. Čitav ovaj proces će biti potrebno posebno analizirati, jer je moguće da je

u njemu postojao veći broj nepravilnosti.

U pojedinim medijima su bili skloni svojevrsnom “unutrašnjem menadžmentu”, to

jest stvaranju uslova da neko ipak ostvari pravo na akcije, recimo kroz nova zapoš-

ljavanja i slično, ili pak kroz razne “kombinacije” unutar kolektiva. U slučaju, recimo,

Radio Sečnja, ova Vladina odluka je imala pogubne efekte: iako su zaposleni bili

zainteresovani za besplatne akcije, ovaj medij bi uskoro trebalo da prestane sa radom

jer ni novinari ni drugo osoblje nisu imali pravo na njih. veliki je propust to što odluku

Vlade Srbije, ako je već morala da bude donesena, nije pratila mogućnost da se zapos-

leni eventualno odreknu prethodnih akcijskih udela, mahom u velikim državnim kom-

panijama, kako bi mogli da preuzmu vlasništvo i odgovornost za preduzeća, odnosno

medije u kojima rade. Nažalost, i odluka i druge kontroverze koje su je pratile, nisu

prouzrokovale pravovremenu, valjanu reakciju tih medija, lokalnih samouprava ili

nacionalnih saveta, veća samo pojedinih medijskih i novinarskih udruženja. Zakon

inače predviđa da, ukoliko zaposleni ne prihvate prenos besplatnih akcija, odnosno

ukoliko ne postoji mogućnost prenosa na zaposlene, medij prestaje da postoji i briše

se iz Registra medija.

6 agencija za privatizaciju Srbije prestala je sa radom krajem januara 2016. godine, a njene nad-

ležnosti prenete su na Ministarstvo privrede, osim postupaka stečaja, koju sprovodi Agencija za

licenciranje stečajnih upravnika. Ministarstvo privrede preuzelo je od Agencije za privatizaciju

deo prava, obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu.

12 13

stranačka kupovina i (moguće) posledice

I dok prenos besplatnih akcija još uvek traje, i teško se može predvideti kada će biti okončan, a pogotovo kakvi će biti njegovi efekti, proces aukcijske prodaje medija, među kojima je i veliki broj manjinskih, odnosno višejezičnih, pratile su brojne kon-troverze. Postoje naime brojni dokazi da su novi vlasnici privatizovanih medija ljudi bliski vladajućim strankama, a nije jasno ni poreklo novca kojim su kupljena ova preduzeća. Očigledno je najaktivnija bila trenutno najveća stranka u Srbiji, Srpska napredna stranka, a najpoznatije ime privatizacije medija je Radoica Milosavljević, medijskim ekspertima do tada potpuno nepoznat, koji je postao vlasnik osam medija (RTV Pančevo, RTV Kragujevac, RTV Brus, TV Pirot, RTV Caribrod, Centar za infor-misanje Novi Kneževac, TV Požega i RTV Kruševac), među kojima su i višejezični. O ovom problemu ćemo kasnije opširnije izvestiti, ali u ovom trenutku potrebno je reći da privatizacija višejezičnih medija od strane političkih stranaka svakako nema posledice samo na medijske slobode. ako uzmemo u obzir prošlost glavnih ljudi u partiji, aktivno učešće Srpske napredne stranke u ovim procesima – ne samo što pred-stavlja suštinsko podrivanje medijskih reformi koje bi trebalo da počivaju na potpuno suprotnim principima od partokratskih, ne samo što je upitno sa pozicije zakonitosti i svakako je u dubokoj suprotnosti sa etičnošću i konceptom slobode medija – već ot-vara i ozbiljno pitanje kvaliteta, održivosti i ciljeva programa na manjinskim jezicima u ovim medijima i eventualnih loših društvenih posledica, odnosno negativnog uticaja na međunacionalne odnose.

Pojedini medijski eksperti su, nažalost bezuspešno, tokom javne debate o medijskim zakonima upozoravali da je potrebno ustanoviti jasnu proceduru efikasne provere porekla imovine u privatizaciji, kao i ustanoviti druge mehanizme kontrole i garanci-je, kako bi se izbegli propusti evidentirani u prethodnom turnusu privatizacije, sre-dinom dvehiljaditih, odnosno političke zloupotrebe i stranačkog preuzimanja medija. isticano je da je to posebno opasno kada se radi o medijima na manjinskim jezicima koji imaju važnu ulogu i u ostvarivanju prava nacionalnih manjina.

još jednoj veoma važnoj temi nije posvećena dužna pažnja, ne samo tokom javne rasprave uoči donošenja Medijske strategije i novih zakona nego i u periodu njihove

14 15

implementacije – kakve su garancije da će se poštovati kontinuitet medijskih sadržaja

u medijima koji su privatizovani, a što je posebno važno za medije koji emituju pro-

gram na manjinskim jezicima7. Ovome problemu kasnije ćemo se vratiti, ali ga sada

navodimo kao mogući zamajac buduće medijske konfuzije, tim pre što je ova oblast

suštinski potpuno neuređena i ostavlja prostor za razne zloupotrebe, a pogotovo što su

nejasne potencijalne sankcije za nove vlasnike koje ne uspeju da obezbede kontinuitet

u proizvodnji medijskih sadržaja.

Konačno, postavlja se i pitanje (koje se može ispostaviti i kao najvažnije kada su u

pitanju posledice izlaska države iz vlasništva) da li su mediji, kupljeni na aukciji – ili

bar deo njih – preuzeti samo za jednokratnu upotrebu, odnosno za kampanju za iz-

bore na svim nivoima koji su održani 24. aprila 2016. godine? Da li će neki ili mnogi

od njih potom biti “pušteni niz vodu”? Poznavaoci medijskih prilika ovu mogućnost

su već spominjali u javnosti. Svedoci smo da su se mediji, kojima su u prethodnom

ciklusu privatizacije (do 2007) poništeni prodajni ugovori, našli u svojevrsnon prav-

nom interegnumu i da se neki od njih nikada posle toga nisu oporavili, kao što je

recimo slučaj sa nekada uglednim Radio Somborom, koji je i zvanično prestao da po-

stoji kraljem 2015, posle dugogodišnje agonije. ako se raskidi ugovora budu dešavali

u većem obimu, posle izbornog i postizbornog procesa – konfuzija, koja je glavna

junakinja ovog teksta, dobiće “vetar u jedra” i proces izlaska države iz vlasništva

7 U članu 142. Zakona o javnom informisanju i medijima se navodi: “Privatizacija medija iz stava

1. ovog člana vrši se na način kojim se kupac medija obavezuje da obezbedi kontinuitet u proi-

zvodnji medijskih sadržaja od javnog interesa, u periodu od 5 godina od dana zaključivanja ugo-

vora o prodaji kapitala, a druge obaveze kupca, koje su predviđene ugovorom, mogu se odrediti u

trajanju od pet godina od dana zaključivanja ugovora o prodaji kapitala. Kontinuitet u proizvodnji

medijskih sadržaja iz stava 2. ovog člana za elektronske medije podrazumeva, obavezu održa-

vanja udela programskog vremena u skladu sa programskom šemom koja je važila u periodu od

12 meseci pre dana stupanja na snagu Zakona, odnosno obavezu održavanja udela informativnih,

obrazovnih, naučnih, kulturno-umetničkih, dečjih, zabavnih, sportskih i drugih programskih sa-

držaja od javnog interesa na pojedinim jezicima nacionalnih manjina, u skladu sa programskom

šemom koja je važila u periodu od 12 meseci pre dana stupanja na snagu Zakona.”

14 15

pretvoriće se u beskonačno okretanje ukrug, imajući u vidu da će akcije u slučaju

poništene privatizacije biti usmerene u Akcijski fond Srbije. Ne treba posebno isticati

kakve sve to negativne posledice može imati na medije i zaposlene u njima.

Ne smemo, međutim, smetnutni s uma ni mogućnost da država, u skladu sa svojim

interesima, izmeni medijske zakone i čitav dosadašnji proces medijskih reformi dove-

de u pitanje. izmena medijskih zakona nije jedini put, jer vladavina prava ne stanuje

skoro ni u jednoj društvenoj oblasti, a u medijskoj – pogotovo. Činjenica da agencija

tanjug – posle neuspešnih aukcijskih prodaja i posle donesene odluke o prestanku

rada, u skladu sa zakonom, početkom novembra prošle godine – još uvek nesmetano,

takoreći punom parom radi, pogotovo u predizbornom periodu – govori o realnoj

opasnosti da izvršna vlast kreira medijsko okruženje onako kako bude odgovaralo

njenim trenutnim interesima, nezavisno od toga šta sami zakoni i podzakonski akti

sadrže8.

konkursno sufinansiranje ili sprovođenje odluka nacionalnih saveta

Ulozi nacionalnih saveta u procesu medijskih reformi biće posvećeno posebno po-

glavlje, ali ovde ćemo, pokušavajući da ponudimo širu perspektivu, samo ukazati

na to da su medijski zakoni stvorili dve potpuno odvojene medijske scene na kojima

važe potpuno različiti principi: onu koju kontrolišu nacionalni saveti i onu koja je

odvojena, bar formalno, od državnih organa. Dok organi vlasti – videli smo, sa veli-

kim poteškoćama i preprekama – izlaze iz višejezičnih i medija na većinskom jeziku,

8 Koliko država drži do zakona i principa najbolje govori slučaj dnevnih listova „Politike“ i

„Večernjih novosti“, koji su izdvojeni iz procesa privatizacije iako država u njima ima značajan

vlasnički udeo. Dok se za „Politiku“ i našlo kontroverzno, ali ipak rešenje u vidu Vladine Odluke

o određivanja subjekata privatizacije od strateškog značaja (29. maj 2015.) kojom je odložena

privatizacija 17 preduzeća, pa među njima i Politike AD (ova kompanija ima 50 odsto udela u

Politici novine i magazini), dotle se „Večernje novosti“ nigde ni ne spominju.

16 17

dotle nacionalni saveti (skupštine nacionalnih manjina) učvršćuju uticaj na manjinske

medije kojima su osnivači, sa otvorenom namerom da svoj uticaj učine presudnim na

sve manjinske medijske sadržaje.

Tokom političkog, odnosno partijskog usaglašavanja Zakona o javnom informisanju i

medijima, iz jednog od njegovih nacrta nestali su delovi koji su predviđali autonomiju

uređivačke politike medija kojima su nacionalni saveti osnivači, odnosno stvarali mo-

gućnost da se izbegne brahijalna politička kontrola osnivača. Prema zahtevima novi-

narskih i pojedinih medijskih udruženja, ideja je bila da ovi mediji funkcionišu kao

svojevrsni manjinski javni servisi, što podrazumeva procedure koje štite uređivačku

politiku po ugledu na njih. Uključivalo je to i tripartitno upravno telo medija, koje je

trebalo da bude sastavljeno, ravnopravno, od predstavnika nacionalnog saveta, re-

dakcije i civilnog sektora. Sve to je međutim iz nacrta zakona, praktično preko noći

nestalo, a kasnije će se jedan manjinski političar pohvaliti da su izmene nacrta urađene

u dogovoru manjinskih i većinskih političkih elita.

Nacionalni saveti su zadržali pravo da budu osnivači medija, pa i da nekontrolisano

upravljaju njima, a pored toga imaju pravo da daju mišljenja o predlozima projeka-

ta na konkursima za informisanje koji se raspisuju na republičkom, pokrajinskom i

lokalnom nivou za medijske sadržaje na manjinskim jeziku. Pravna forma mišljenja

nije obavezujuća i mogla bi se smatrati nekom vrstom pomoći nezavisnoj stručnoj

komisiji da vrednuje određene predloge projekta, imajući u vidu širi kontekst i po-

trebe određene zajednice. Ovakvo zakonsko rešenje međutim nije zadovoljavajuće

za nacionalne savete, pa su oni u više navrata tražili da verifikuju odluke komisije,

odnosno da daju saglasnost na njih. Cilj ovoga zahteva je verovatno monopolizacija

informisanja na jezicima nacionalnih manjina, odnosno želja nacionalnih saveta da

upravljaju celokupnim sredstvima namenjenim manjinskom informisanju, što svaka-

ko može da se posmatra i kao želja da se kontrolišu i sami medijski sadržaji.

Posledica pritiska nacionalnih saveta nacionalnih manjina jeste izmena člana 23. stava

3. Pravilnika o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti jav-

nog informisanja, koji u novoj verziji navodi da su “članovi komisije dužni da, uz

puno uvažavanje, razmotre mišljenje nacionalnih saveta nacionalne manjine”. Pravil-

16 17

nik je dokument koji donosi Ministarstvo kulture i informisanja i njime se pobliže

određuju pravila i procedure procesa konkursnog sufinansiranja. On je prvobitno do-

net kao prateći podzakonski akt novih medijskih zakona, u novembru 2014. godine, a

novi, izmenjen, objavljen je u januaru 2016. U prethodnoj verziji Pravilnika nije bilo

sintagme “uz puno uvažavanje”, pa je Koalicija novinarskih i medijskih udruženja9

tražila od Ministarstva kulture i informisanja tumačenje ove izmene, pokušavajući da

utvrdi šta su uzroci, a šta njene posledice.

Ministarstvo je u odgovoru (vidi Prilog 4) navelo da je u pitanju samo bliže određenje

nivoa stepena pažnje, koje je uvedeno na insistiranje nacionalnih saveta nacional-

nih manjina u akcioni plan za ostvarivanje prava nacionalnih manjina10, usvojen od

Vlade Srbije, i kao takvo je preneto u Pravilnik. Ministarstvo je potvrdilo da su “čla-

novi komisije nezavisni u donošenju svoje odluke i mišljenje nacionalnih saveta za

njih nema obavezujući karakter”, navodeći da su organi vlasti, koji raspisuju konkurs

za javno informisanje, dužni da pribave mišljenje za projekte medijskih sadržaja na

manjinskim jezicima od odgovarajućeg nacionalnog saveta, a da su članovi stručne

komisije dužni da se upoznaju sa tim mišljenjem.

Ovo tumačenje Ministarstva je izuzetno važno za sufinansiranje manjinskih medij-

skih projekata, jer se njime sprečava monopolizacija manjinske medijske scene od

strane manjinskih nacionalnih saveta, odnosno očuvava krhki medijski pluralizam.

Višim nivoom obaveznosti bio bi ugrožen ne samo pluralizam, već bi se i nezavisnost

rada, ali i smisao stručne komisije doveli u pitanje. Razrešenjem je međutim otklonjen

samo jedan manji deo problema koji se javlja u postupku konkursnog sufinansiranja

manjinskih medijskih sadržaja u skladu sa javnim interesom.

9 Koaliciju novinarskih i medijskih udruženja čini: Nezavisno udruženje novinara Srbije,

Udruženje novinara Srbije, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Asocijacija nezavisnih elek-

tronskih medija ANEM i Poslovno udruženje asocijacije lokalnih i nezavisnih medija “Lokal

pres”.

10 Akcioni plan za ostvarivanje prava nacionalnih manjina, koji je predviđen u Akcionom planu

za pregovaračko Poglavlje 23, usvojen je na sednici Vlade Srbije održanoj 3. marta 2016. godine.

18 19

konkursno sufinansiranje ili arbitrarnost

Podsetimo, Zakon o javnom informisanju i medijima definisao je obaveze organa

vlasti, odnosno ukazao da izlazak države (na svim nivoima) iz vlasništva nad mediji-

ma ne znači i prestanak njene odgovornosti za javno informisanje, odnosno za ostva-

renje javnog interesa u sferi informisanja. I u Medijskoj strategiji i u Zakonu o javnom

informisanju i medijima javni interes u ovoj oblasti je definisan, a dodela sredstava se

vrši u skladu sa njim, u nediskriminatornom postupku i kroz rad stručnih nezavisnih

komisija. jedan od bitnih segmenata definicije javnog interesa je i informisanje na

manjinskim jezicima, a u Zakonu o javnom informisanju i medijima postoji i poseban

član koji se konkretno odnosi na prava nacionalnih manjina na informisanje na sop-

stvenom jeziku.11

Suštinska promena koju su, teorijski, doneli novi medijski zakoni – glasi: u centru

pažnje nalazi se građanin i njegovo pravo na kvalitetno, potpuno i pravovremeno

informisanje. Država će sufinansirati medijske sadržaje koji su u skladu sa javnim in-

teresom, a odluku o tome neće donosti predstavnici vlasti već medijski stručnjaci koji

ne obavljaju javnu funkciju i nisu u sukobu interesa. Tako to zvuči u ovom pravnom

aktu, a u praksi je prilično drugačija situacija.

Proces konkursnog sufinansiranja medijskih sadržaja prate brojni problemi, kontro-

verze, ali i drastična kršenja zakona u sferi konkursnog sufinansiranja. I u ovom sluča-

ju su se neke nedoslednosti u zakonima pretvorile u nepremostive provalije, a kada se

tome pridoda i kršenje i takvih zakonskih odredbi, i to bez ikakvih sankcija – dobija

se potpuno zamešateljstvo. Značajan broj lokalnih samouprava, suprotno Zakonu o

javnom informisanju i medijima, konkursna sredstva koristi za sopstvenu promociju

11 U pitanju je član 13 ovog Zakona koji glasi: „U cilju omogućavanja ostvarivanja prava nacio-

nalnih manjina na informisanje na sopstvenom jeziku i negovanje sopstvene kulture i identiteta,

Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave obezbeđuje deo

sredstava, putem sufinansiranja, ili drugih uslova za rad medija koji objavljuju informacije na

jezicima nacionalnih manjina, preko organa nadležnog za poslove javnog informisanja“.

18 19

i političku propagandu, a u javnosti je već nekoliko puta dokazivana teza, čini se us-

pešno, da su sredstva dobijena po javnom konkursu za sufinansiranje javnog interesa

u sferi javnog informisanja u pojedinim lokalnim samoupravama – zapravo iskorišće-

na za kupovinu medija. Ovaj proces prati i potpuna netransparentnost, što u praksi

znači da ne postoji kontrola trošenja državnog novca u ovoj oblasti. Postoje i pozitivni

primeri, pre svega primer Ministarstva kulture i informisanja, čiji su konkursi tokom

2014. i 2015. godine sprovedeni uz poštovanje zakonskih odredbi, visoku transparent-

nost i stručnost članova komisije. U većoj meri, to se može reći i za konkurse koje je

sprovodio Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje, kao i pojedine ma-

nje lokalne samouprave. Najveći problemi uočeni su upravo u najvećim gradovima12.

Stav Ministarstva kulture i informisanja, nažalost nikada jasno i javno izrečen, glasi

da lokalne samouprave imaju obavezu da pored opšteg konkursa za sufinansiranje

medijskih sadržaja raspišu poseban konkurs za informisanje na jezicima nacionalnih

manjina, naravno ukoliko je to relevantno za pojedinu samoupravu u odnosu na struk-

turu stanovništva. Moguće je to rešiti eventualno i posebnim odeljkom namenjenom

manjinskom informisanju u okviru opšteg konkursa. (Isto se odnosi i na informisanje

osoba sa invaliditetom13.) Međutim, s obzirom na činjenicu da ovo nigde nije precizno

zakonski definisano, ova, kao i mnoge druge stvari u ovom procesu, ostavljene su na

volju lokalnim samoupravama. S obzirom na činjenicu da ne postoje sankcije ni za

drastična, evidentna, pa i više puta ponovljena kršenja Zakona o javnom informisa-

nju i medijima od strane lokalnih samouprava, jasno je da će se lokalne samouprave,

12 Koalicija novinarskih i medijskih udruženja prati sprovođenje medijskih zakona u sferi

konkursnog sufinansiranja i kvartalno prezentuju svoje nalaze javnosti.

13 Član 12 Zakona glasi: “U cilju zaštite interesa osoba sa invaliditetom i obezbeđivanja njihovog

ravnopravnog uživanja prava na slobodu mišljenja i izražavanja, Republika Srbija, autonomna

pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, preduzima mere kojima im se omogućava da

nesmetano primaju informacije namenjene javnosti, u primerenom obliku i primenom odgovara-

juće tehnologije, i obezbeđuje deo sredstava ili drugih uslova za rad medija koji objavljuju infor-

macije na znakovnom jeziku ili Brajevom pismu ili na drugi način omogućavaju tim licima da

nesmetano ostvaruju prava u javnom informisanju.”

20 21

odnosno vlasti u njima i u slučaju manjinskog informisanja ponašati u skladu sa svo-jim partikularnim interesima, a ne principima i pravima.

Pojedine lokalne samouprave jednostavno ignorišu informisanje na jezicima manjina i ne izdvajaju posebna sredstva, druga izdvajaju simbolična, ali postoje i potpuno obr-nuti slučajevi – da se sav novac opredeljen na konkursu dodeljuje za informisanje na jezicima manjina, što podrazumeva diskriminaciju informisanja na većinskom jeziku. Posledica je to, naglasimo, pre svega nedovoljne rečitosti samog zakona i podzakon-skih odredbi.

Navedimo primer opštine Preševo, koje je za 2016. godinu raspisalo konkurs samo za medije koji imaju sedište na teritoriji te opštine (protivzakonito, jer se na ovaj način ne mogu onemogućavati potencijalni aplikanti da razvijaju predloge projekta koji će se sprovoditi na teritoriji lokalne samouprave), i to oni “koji proizvode program na jezicima nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi na teritoriji opštine Preše-vo”. Ovim se, praktično, finansijska podrška lokalne samouprave uskraćuje medijima koji proizvode programe na srpskom i drugim manjinskim jezicima, čime se vrši jasna diskriminacija. iako je mišljenje Ministarstva bilo da je u pitanju prekršaj zakona, niko zbog toga nije i najverovatnije neće odgovarati, posebno imajući u vidu sličnu praksu koju je ova opština imala i prošle godine.

Interesantan je i primer Kule, gde je lokalna samouprava takođe raspisala konkurs samo za medijske sadržaje na manjinskim jezicima, iako je ovoj opštini srpsko sta-novništvo čini više od 50 odsto žitelja. U ovom slučaju evidentno je da nije u pitanju posebna briga za manjinsko informisanje niti pozitivna diskriminacije, već najvero-vatnije interes lokalne samouprave da suzi broj potencijalnih aplikanata, odnosno da veći deo novca, ili čak celokupan iznos, usmeri ka jednom mediju, a o čemu može da svedoči i činjenica da se u konkursu, što je u suprotnosti sa novim Pravilnikom o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja, ne navodi najniži i najviši iznos koji će se dodeliti po jednom odobrenom projektu.

Ova dva interesantna, ali i zabrinjavajuća primera navodimo da pokažemo koliko je nejasan (konfuzan) položaj manjinskog informisanja u sferi konkursnog sufinansira-nja medijskih sadržaja i u kojoj meri on može da bude predmet zloupotreba i arbitrar-

20 21

nog odlučivanja. Kao, uostalom, i u drugim oblastima. Posledica je to činjenice da

se u pripremi i izradi seta medijskih zakona nije u dovoljnoj meri posvećivala pažnja

informisanju na jezicima nacionalnih manjina, što je prouzrokovalo niz problema koje

smo do sada identifikovali, ali nisu oni jedini. Posledica je to i toga što se „rešava-

nje problema“ manjinskog informisanja svelo na dogovor političkih elita, van svetala

javnosti i učešća struke.

Podsetimo na to da jedan od zaključaka (vidi Prilog 3) Nezavisnog društva novina-

ra Vojvodine nakon konferencije „Manjinsko i višejezično informisanje u kontekstu

sprovođenja medijskih zakona”14 glasi: „S obzirom na mnogobrojne probleme u im-

plementaciji Zakona o javnom informisanju i medijima na lokalnom nivou u sferi

konkursnog sufinansiranja medijskih sadržaja, neophodno je da kroz izmene medijske

legislative država obezbedi precizne mehanizme i oba veze konkursnog sufinansiranja

javnog interesa u oblasti informisanja na manjinskim jezicima za medije kojima os-

nivači nisu nacionalni saveti.“

Finansiranje medija kojima su osnivači nacionalni saveti

Kao što je propuštena prilika da se uporedo sa medijskim zakonima, donese i zakon

koji će, bolje nego postojeći, regulisati za medije veoma važnu oblast oglašavanja,

tako je propuštena i šansa da se kroz proces promene zakona o nacionalnim savetima

nacionalnih manjina predvide jasni mehanizmi stabilnog, adekvatnog i nediskrimi-

natornog finansiranja medija kojima su osnivači nacionalni saveti. Bolje rečeno, pro-

puštena je prilika da se obezbede sredstva za finansiranje jedne od četiri oblasti za

koju nacionalni saveti nacionalnih manjina imaju nadležnost – javno informisanje

na manjinskim jezicima, ali i utvrde principi odgovornosti nacionalnih saveta u ovoj

14 Konferencija u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine i Medijskog odeljenja

Misije OEBS-a održana je 18. decembra 2015. godine u Velikoj sali Skupštine AP Vojvodine.

22 23

oblasti. Time bi se izbegla konfuzija, koja je nastala i u ovom segmentu medijske scene.

Uspostavljanje ovih mehanizama naravno ne bi značilo da država gubi obavezu da na svim nivoima, adekvatno, izdvaja sredstva za sufinansiranje drugih manjinskih medijskih sadržaja koji praktično treba da budu garant medijskog pluralizma. Narav-no, bilo bi idealno i da sami nacionalni saveti, poštujući duh Zakona o javnom infor-misanju i medijima i dobru praksu, izdvajaju odgovarajuća sredstva i za medijske sadržaje, odnosno medije kojima nisu osnivači a koji izveštavaju na jezicima manjina, i to kroz stručno vrednovanje projekata pristiglih na konkurs.

Konfuzija oko finansiranja medija kojima su osnivači nacionalni saveti dovela je do svojevrsnog sukoba između republičke i pokrajinske administracije. Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje je naime, bez obzira na donošenje novih medijskih zakona, odlučio da 2015. godine nastavi da, bez konkursa, subvencioniše 22 medija u vlasništvu nacionalnih saveta, i to sa značajnim sredstvima (294 miliona dinara). To je ponovio i ove godine, a iznos sredstava je nešto manji – 265 miliona dinara. Najviše novca je dobio jedini dnevni list na mađarskom jeziku, zapravo, jedini manjinski dnevni list u Srbiji „Mađar so“: 2015. dobio je 85 miliona dinara, a ove nešto više od 76. U obe godine Pokrajinski sekretarijat je opredelio znatno manja sredstva za sve ostale medijske sadržaje kroz različite konkurse za sufinansiranje jav-nog interesa u sferi javnog informisanja. Ove godine je to posebno drastičan slučaj15.

15 Pokrajinski sekretarijat je 2015. godine izdvojio ukupno 65 miliona dinara za konkurse u

oblasti javnog informisanja, a 2016. samo 11,5 miliona, pravdajući to značajnim umanjenjem

sredstava koje vojvođanska vlada i, sledstveno tome, sekretarijat dobijaju iz državnog budžeta. U

Sekretarijatu ukazuju da su smanjeni i iznosi za medije kojima su osnivači nacionalni saveti, ali je

procenat smanjenja neuporedivo manji (sa 294 na 265 miliona dinara). Oni misle da se – s obzi-

rom na činjenicu „da je planirani iznos sredstava za 2016. godinu, projektovan i za 2017. i 2018.

godinu“ – iznos sredstava namenjenih za projektno finansiranje medija neće značajno po većati

narednih godina. „Možda bi prava adresa za dobijanje odgovora u vezi smanjenja projektnih ak-

tivnosti, ne samo Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje, već i ostalih organa

uprave, i same Pokrajinske vlade, mogla biti Vlada Republike Srbije i Ministarstvo finansija“,

22 23

Ministarstvo kulture i informisanja smatra da subvencionisanje medija nacionalnih

saveta, koje Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje vrši bez konkursa,

nije u skladu sa zakonom. Sekretarijat se sa druge strane poziva na prelaznu odred-

bu Zakona o javnom informisanju i medijima koja upućuje na Zakon o nacionalnim

savetima nacionalnih manjina kada je položaj medija kojima su osnivači nacionalni

saveti u pitanju. Poziva se i na ugovorne obaveze iz 2004. godine, kada je Skupština

AP Vojvodine osnivačka prava nad medijima nacionalnih manjina prenela na manjin-ske savete.

Treba, međutim, jasno reći da za ovakvo zamešeteljstvo i zapravo nezakonutu situaci-ju odgovornost i krivicu snosi sama vlast, zbog toga što nije sprovela ono što je sa ma sebi odredila i propisala. Naime, Zakonom o javnom informisanju i medijima (član 143.) precizirano je da se „finansiranje medija čiji su osnivači saveti nacionalnih ma-njina uređuje posebnim zakonom kojim se reguliše položaj nacionalnih saveta nacio-nalnih manjina“. Budući da takav novi zakon ne samo da još nije donet, već praktično nije ni započeo rad na koncipiranju izmena, odnosno na njegovom donošenju, vlast je tako samu sebe (pokrajinu) dovela u apsurdnu situaciju da bude ujedno i prva koja – ukoliko ne želi da te manjinske medije liši mogućnosti preživljavanja – praktično krši sopstveni zakon koji zabranjuje finansiranje medija iz javnih prihoda.

Manjinsko informisanje na javnim servisima

Novi medijski zakoni, odnosno zakon o javnim medijskim servisima iz 2014. godine ne precizira način na koji javni medijski servisi treba da zadovolje potrebe pripadnika

nacionalnih manjina za informisanje na njihovom jeziku. Tačno je da on manjinsko

informisanje prepoznaje kao javni interes koji ostvaruju javni servisi, kao i da se na-

navodi se u odgovoru koji je pokrajinski sekretar Slaviša Grujić uputio Koaliciji novinarskih i

medijskih udruženja na pitanje zašto je došlo do drastičnog smanjenja sredstava za konkursno

sufinansiranje medija.

24 25

lazi u popisu delatnosti RTS-a i RTV-a. U članu 8. navodi se da je javni servis „dužan

da uvažava jezičke i govorne standarde, kako većinskog stanovništva tako, u odgo-

varajućoj srazmeri, i nacionalnih manjina na području na kome se program emituje“.

Sve to, međutim, nije ništa novo u odnosu na prethodni Zakon o radiodifuziji (iz 2002.

godine), koji nije naterao RTS da svih ovih godina poštuje svoju obavezu izveštavanja

na manjinskim jezicima, ako izuzmemo više nego simbolične programske sadržaje na

romskom jeziku. Novi zakoni nisu, u protekle skoro dve godine, doneli u ovom smis-

lu nikakve promene u RtS-u, ukoliko se u to ne ubraja više puta javno ponovljena

namera rukovodstva ove kuće da će, ukoliko se stvore finansijske mogućnosti, uvesti

medijske sadržaje na manjinskom jeziku.

Sa druge strane, Radio-televizija vojvodine emituje program na deset jezika nacional-

nih manjina. Bez obzira na neke probleme u funkcionisanju manjinskih redakcija, u

smislu slabijih kadrovskih potencijala, ovo i dalje predstavlja veliko bogatstvo koje

treba održavati, pogotovo ako uzmemo u obzir neizvesne efekte medijskih reformi u

oblasti manjinskog i višejezičnog informisanja.

Treba, međutim, naglasiti da dugo već postoji napetost između između nacional-

nih saveta i urednika na RTV-u oko uticaja manjinskih samouprava na uređivačku i

kadrovsku politiku manjinskih programa. Dok nacionalni saveti tvrde da su onemo-

gućeni da ostvare ona prava koji im zakon omogućava16, dotle zaposleni u ovoj kući to

negiraju. Nacionalni saveti verovatno podrazumevaju da pod njihova prava potpada

i uticaj na uređivačku politiku javnog servisa, što je naravno neprihvat ljivo, ali istine

radi valja reći da se za taj uticaj bore i drugi organi vlasti. Program na manjin skim i

većinskim jezicima u proteklih nekoliko godina unapređeni su u pravcu interkultural-

nosti, ali ne u dovoljnoj meri.

16 Prema članu 23. stav 10 Zakona o javnim medijskim servisima, generalni direktor javnog

medijskog servisa “pribavlja mišljenje nacionalnog saveta nacionalne manjine o kandidatima za

odgovornog urednika programa na jeziku nacionalne manjine pre podnošenja predloga za njegovo

imenovanje u Upravnom odboru”.

24 25

interkulturalnost, ta teška reč

Tokom dugog i traumatičnog procesa izrade nove medijske legislative, Nezavisno

društvo novinara vojvodine, zasebno ili u okviru Medijske koalicije, insistiralo je

na interkulturalnosti u medijima, zahtevajući da se ona definiše kao jedan od javnih

interesa. Udruženje je smatralo da će interkulturalnost, ako se prepozna njen značaj u

medijskoj sferi, pa i u celom društvu, omogućiti opstanak i razvoj višejezičnih medi-

ja, što je veoma važno ako uzmemo u obzir da više od polovine medija koji su ušli u

proces privatizacije izveštavaju na više jezika. Osim toga, viši nivo interkulturalnos-

ti, koja predstavlja otvorenu i dinamičnu komunikaciju između različitih zajednica i

kultura, doprineo bi, kroz adekvatne medijske sadržaje, i smanjenju etničke distance

u društvu. Nažalost, ta inicijativa, i pored toga što je imala podršku i međunarodnih

organizacija, nije polučila uspeh. Nije podržana ni od strane manjinskih ni od strane

većinskih političara. Zašto?

Možda odgovor leži u tome što su se predstavnici nacionalnih manjina u Srbiji, pogo-

tovo posle 2000. godine pa do danas, nudili kao konstruktivni partneri svakoj vlas-

ti u Beogradu, a zauzvrat su dobijali nedovoljno kontrolisanu vlast u okviru svojih

zajednica, uključujući tu i medije. Mnogobrojni su primeri nedemokratskih načela i

sputavanja kritičke misli unutar manjinskih zajednica. Zahtevi za pravima nacional-

nih manjina nije pratila demokratičnost unutar manjinskih autonomija, pa je takva

politika u velikoj meri morala da bude osuđena na dvoličnost. jedna vrsta poruka

šalje se svojim potencijalnim biračima, a druga ostalim građanima. jedan diskurs je

prisutan u zajednici, a drugi izvan nje.

Stoga možda i nije čudno što se niko nije u velikoj meri zalagao za interkulturalnost

u medijima. Ona bi, po definiciji, trebalo da podrazumeva komunikaciju, ras pra vu,

javnost, glasnost, što je upravo suprotno od načina na koji su se ponašale manjinske i

većin ske elite – dogovorili su se u tišini i oko medijskih zakona, kao i o mnogo čemu

drugome.

Mnogi manjinski političari smatrali su da javna rasprava o zakonima i nije potrebna

i da će se sve postići neposrednim pregovorima i trgovinom između partija ili unu-

26 27

tar njih. Time se propustila mogućnost da se ova pitanja izvuku iz podruma nerazu-mevanja i da se prava manjina prezentuju ne kao opasnost za većinu, ne kao nametnu-ta pravila, već kao investicija u bolju i srećniju budućnost.

26 27

II DECENIJSKO OSPORAVANJE I ODUPIRANJE – ISTORIJAT JEDNOG NEDOVRŠENOG PROCESA

Mnogo puta opaženo pravilo da Srbija i nema tako veliki problem sa zakonima koji ne bi bili dovoljno dobri ili dosledni, koliko ima teškoća sa doslednom

primenom i sprovođenjem zakonskih propisa – izrazito je uočljivo u medijskoj sferi.

Od samog početka sada već bezmalo petnaestogodišnjeg procesa medijskih reformi

u Srbiji, i to nezavisno od sastava vladajućih struktura koje su se smenjivale u tom

periodu, medijsko zakonodavstvo predviđa vlasničku transformaciju. Izlazak države

iz vlasništva u medijima, kako bi se onemogućio politički, ekonomski i drugi uticaj na

medije, a stvorili uslovi za njihovo ravnopravno učešće na medijskom tržištu, zacrtani

su još prvim setom reformskih medijskih zakona (Zakon o radiodifuziji iz 2002. i

Zakon o informisanju iz 2003. godine), a završetak tog procesa naložio je i aktuelni

Zakon o javnom informisanju i medijima, donet 2014. godine.

I pored toga, međutim, čitav proces svojinske transformacije medija bio je tokom

decenije i po praćen brojnim kontroverzama: mnogim opstrukcijama i odlaganjima

tog procesa, stvaranjem konfuzije donošenjem kontradiktornih propisa u nemedijskoj

sferi i stvaranjem pravnog haosa, odugovlačenjem, kašnjenjem i prekidanjem, uz

mnoga osporavanja i naglašeno odupiranje privatizaciji medija u delovima medijske

zajednice i nemedijske, odnosno političke sfere. Čak, ni s početka proleća 2016. ovaj

proces još uvek nije okončan, imajući u vidu da zakonom predviđeno prenošenje be-

splatnih akcija na zaposlene u neprivatizovanim medijima na aukcijskim prodajama

koje su završene 31. oktobra 2015. godine – još uvek nije završeno, a da mu se kraj, u

28 29

trenutku pisanja ovog izveštaja i ne nazire. No, i samim besplatnim prenosom akcija

ovaj proces po svemu sudeći neće biti okončan.

Svo ovo vreme jedan od ključnih i centralnih argumenata kojeg su iznosili oni koji

su se odupirali vlasničkoj transformaciji u medijima odnosio se na zabrinutost za

budućnost informisanja na jezicima nacionalnih manjina. Protivnici izlaska države

iz vlasništva u medijima smatrali su da zbog brojčano ograničene ili male populacije

kojoj se manjinski medijski sadržaji obraćaju, budući medijski vlasnici neće imati

ekonomskog interesa da ih kupe i održavaju, kao i da je opstanak manjinskog infor-

misanja bez državnih subvencija iz lokalnih budžeta ugrožen, čime se dovodi u pita-

nje i ostvarivanje ustavom garantovanih stečenih prava nacionalnih manjina.

Strepnja za budućnost manjinskog informisanja u novim uslovima, s jedne strane,

razložna je i razumljiva, imajući u vidu značaj tog pitanja ne samo zbog često i višede-

cenijske tradicije izveštavanja na manjinskim jezicima u mnogim medijima u Srbiji,

a naročito u Vojvodini, nego pre svega jer se ono tiče tako značajnog i osetljivog po-

dručja ostvarivanja ljudskih i manjinskih prava, standarda zacrtanih ne samo među-

narodnim propisima u toj oblasti koje je Srbija potpisala17, nego pre svega garancija i

obaveza koje je domaćim ustavnim i zakonodavnim okvirom sama utvrdila i propisala.

Sa druge strane, česta tvrdnja protivnika privatizacije medija da se na taj način dovodi

u pitanje i ugrožava ustavom garantovani nivo stečenih prava nacionalnih manjina

u oblasti informisanja baca svetlo i na problem da u Srbiji zapravo niko nikada nije

jasno ni definisao šta to tačno predstavlja stečeno manjinsko pravo u oblasti infor-

misanja. Otuda se onda u interpretacijama dešava da se ponekad i svaki pojedinačni

medij ili njegov sadržaj poistovećuje sa stečenim pravom manjinske zajednice koje je

ustavom garantovano, koje ne može da bude umanjeno i koje je država dužna da štiti.

17 Zakon o potvrđivanju okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina (“Sl. list SRj –

Međunarodni ugovori”, br. 6/98) i Zakon o ratifikaciji Evropske povelje o regionalnim ili manjin-

skim jezicima, (“Sl. list SCG – Međunarodni ugovori”, br. 18/2005).

28 29

U pogledu nivoa ostvarivanja prava manjina u oblasti informisanja i obaveze države

da ih zaštiti, problem, takođe, predstavlja i to što u Srbiji nije striktno definisano ni

šta se može smatrati manjinskim, odnosno višejezičnim medijem, iako se ta odred-

nica često koristi. U praksi funkcioniše više različitih medijskih modela u kojima se

proizvode sadržaji na jezicima nacionalnih manjina – od onih čiji je format i sadržaj

u potpunosti na jeziku nacionalne manjine, preko onog čiji se sadržaj samo delimič-

no priprema i prezentuje na manjinskom jeziku, sve do onih koji sporadično samo

prevode i objavljuju tek kratke sadržaje na nekom od manjinskih jezika...Ne posto-

ji ni zvaničan podatak koliko je ukupno medija u Srbiji koji objavljuju programske

sadržaje na jezicima nacionalnih manjina, osim što su na nekim javnim skupovima

iznošeni podaci da je u 2013. godini bilo 213 takvih medija, a da se u 2015. taj broj

za trećinu uvećao. Sve ovo takođe otežava da se realno sagleda i stvarni nivo i obim

informisanja na manjinskim jezicima, a naročito da se bilansiraju verodostojni efekti

i posledice privatizacionog procesa u odnosu na stepen ostvarenosti manjinskih prava

u informisanju.

Bez ikakve sumnje, najglasniji i najžešći protivnici privatizacije medija u ulozi zaštit-

nika manjinskih prava i interesa u čitavom periodu medijske tranzicije bili su nacional-

ni saveti nacionalnih manjina i političke elite etničkih manjinskih zajednica. Doduše,

njihovim istrajnim zahtevima da se iz procesa privatizacije izuzmu višejezični medi-

ji pridružile su se zdušno i druge snage, recimo pokrajinska vlast u Vojvodini zbog

zabrinutosti za sudbinu višejezičnog informisanja sa najdužom tradicijom u zemlji, ili

one lokalne samouprave i lokalne medijske kuće koje su se u osnovi snažno suprot-

stavljale gubitku vlasništva (i uticaja) u medijima, odnosno izlasku na medijsko tržište

iz sigurnog okrilja subvencija, a koji su se neretko pozivali na potrebu zaštite dostig-

nutog stepena prava manjina i javnog interesa kao „zvečećeg“ argumenta u ospo-

ravanju vlasničke transformacije, nezavisno od obima sopstvene višejezične prakse.

Iskustvo je naime pokazalo da je širom Srbije bilo i masovnog naprasnog uvođenja

kratkih medijskih sadržaja na nekom od manjinskih jezika (najčešće recimo kratkih

vesti na romskom jeziku), kao pokušaja tih medija da se kao „višejezični“ zaštite od

privatizacionog talasa. To je takođe doprinelo teško sagledivom stvarnom obimu i

nivou informisanja nacionalnih manjina na maternjem jeziku. Sa druge strane, pred-

30 31

stavnici pokrajinske vlasti su još i na samom kraju aukcijskih prodaja medija pred kraj 2015. godine navodili da su smatrali da ne treba sprovoditi privatizaciju medija „dok se ne nađe dobar model za očuvanje medija na lokalu i manjinskih medija“. Treba međutim zapaziti i da pokrajinska medijska strategija – koja bi eventualno i ponudi-la takva moguća rešenja – nikada nije obelodanjena, mada je još na samom izmaku 2010. godine javno bilo najavljeno da je ona napisana.

Fokus nacionalnih saveta

Nacionalni saveti nacionalnih manjina (takođe i predstavnici političkih stranaka et-ničkih manjina) tokom čitavog procesa medijskih reformi u Srbiji bili su nepokolebljivi u stavu da privatizacija medija predstavlja loše rešenje i da ona ugrožava opstanak i budućnost manjinskog informisanja. Gotovo horski su ponavljali ocenu da su rešenje o obaveznoj privatizaciji kod svih domaćih vlada u poslednjoj deceniji i po izdejstvo-vali lobisti u liku nekih najvećih informativnih kuća i medijskih i novinskih asocijacija i i udruženja u Srbiji, uz obilatu podršku međunarodnih faktora. Te da će ugrožavanje višejezičnog informisanja zbog obavezne privatizacije predstavljati kolateralnu štetu u nameri tih „lobista“ da se zbog sve oskudnijih međunarodnih donacija za medijske projekte domognu novog finansijskog izvora za sebe iz lokalnih budžeta za medije, a čiji je lavovski deo pre privatizacije izdvajan za lokalne informativne kuće u držav-nom vlasništvu.

Manjinski nacionalni saveti i političari (a s njima zajedno i manjinski medijski kolek-tivi i novinarska udruženja nacionalnih manjina) istrajno su jedinu garanciju i si-gurnost za održivu budućnost manjinskog informisanja videli u državnom vlasništvu u tim medijima, a ne u stvaranju i obezbeđenju uslova rada tih medija i iznalaženju adekvatnih rešenja za takav ambijent. Otuda su oni i za čitavo vreme trajanja medij-skih reformi u Srbiji svu svoju energiju i angažman isključivo usmerili na odupiranje obaveznoj privatizaciji medija i na zahteve za prekidanjem tog procesa, odnosno za izuzimanje višejezičnih medija iz njega. To je karakterisalo njihovo angažovanje ne samo tokom rasprava i priprema svih propisa za regulisanje medijske scene tokom

30 31

dugog niza godina (medijskih zakona, Strategije razvoja sistema javnog informisanja

u Republici Srbiji), već i nakon stupanja na snagu i početka primene tih propisa, prak-

tično sve do poslednjeg trenutka.

U anketi Nezavisnog društva novinara vojvodine sa nacionalnim savetima nacio-

nalnih manjina kojoj se odazvalo osam manjinskih samouprava (bošnjačke, češke,

makedonske, mađarske, nemačke, rumunske, rusinske i slovačke manjine) pismeni

odgovori iz ovih tela (vidi Prilog 2) o tome koje su najvažnije aktivnosti i akcije uoči i

tokom samog procesa privatizacije medija preduzeli u cilju očuvanja što većeg nivoa

informisanja građana na jeziku njihove nacionalne zajednice, osim retkih izuzetaka

(recimo posebno u slučaju makedonske manjine) pokazuju da su se ova tela goto-

vo isključivo fokusirala na suprotstavljanje privatizaciji medija i iznošenje zahteva

predstavnicima vlasti za prekidanje tog procesa, ili izuzimanje višejezičnih medija iz

njega. Slično se može zaključiti i na osnovu njihovih odgovora o tome da li su imali

nekih zajedničkih aktivnosti sa nekim drugim savetima nacionalnih manjina sa ciljem

očuvanja višejezičnih medija.

Koordinacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina Republike Srbije, koja okuplja

sve manjinske nacionalne savete na svom skupu sredinom maja 2015. u Kovačici (10.

i 11. maja), u trenutku kada je na snazi još uvek 1. jul bio važeći zakonom propisani

krajnji zakonski rok za okončanje privatizacije medija i koji je tek docnije prolon-

giran) odlučila je da se ministru kulture i informisanja obrati otvorenim pismom sa

zahtevom : „...iz privatizacije treba izuzeti lokalne i regionalne elektronske medije

(po preporuci nacionalnih saveta) koji decenijama emituju program i na jezicima na-

cionalnih manjina, naročito u lokalnim samoupravama u kojima su manjinski jezici u

službenoj upotrebi. Radi se o stečenom pravu na informisanje na maternjem jeziku na

lokalnom nivou i zbog toga nacionalni saveti zahtevaju da ovi mediji ostanu u funkciji

lokalnog i regionalnog javnog servisa i da budu u vlasništvu lokalnih samouprava,

sistemski finansirani od strane istih...“. U otvorenom pismu (objavljenom 22. maja

2015.) Koordinacija nacionalnih saveta, pored ostalog, navela je i da „ulazimo u pri-

vatizaciju lokalnih i regionalnih medija a da nismo adekvatno pripremili privatizacioni

proces, pravila i kriterijume privatizacije gledajući da mediji na lokalnom nivou ne

32 33

samo informišu građane na maternjem jeziku već i ispunjavaju funkciju ustanova koje čuvaju nacionalni, kulturni i jezički identitet pripadnika nacionalnih zajednica...“

I ova manjinska reakcija, ali i neke druge, pokazuju da je očigledno propuštena prilika da se tokom dugih godina tranzicije medijske scene u Srbiji, zajednički i blagovre-meno kreiraju rešenja koja bi u uslovima privatizacije na najbolji način obezbedila sigurne i održive uslove rada medija koji svoje programske sadržaje pripremaju na manjinskim jezicima. Razlozi i odgovornost za to teško da mogu da se traže samo na jednoj strani. Dugogodišnje iskustvo reformisanja medijske scene u Srbiji pokazalo je, s jedne strane, da kreatori i donosioci medijskih propisa i odluka u Srbiji oblast informisanja na manjinskim jezicima nisu imali u centralnom fokusu svog intereso-vanja, iako njegovi aspekti zahtevaju ozbiljan i sistemski pristup. Otuda je ovo pitanje često tretirano kao političko pitanje, iskorišćeno u političke svrhe, kao što je to bio i slučaj koncem 2007. sa prekidanjem procesa privatizacije. Ili se, kako je iskustvo pokazalo, umesto doslednog zajedničkog traženja najboljih i usaglašenih rešenja i mehanizama, njemu pristupalo kao polju za političke sporazume, nagodbe ili pogod-be većinske i neke manjinske političke elite. Sa druge strane, strategija manjinskih političkih elita da igraju isključivo na jednu kartu – izuzeće višejezičnih medija iz privatizacije – pokazala je da su i one imale sličan pristup, sa verom da će (ponovo) prevladati politički kriterijumi i interesi.

zbog svega ovoga, izgubljeno je dragoceno vreme i propuštena prilika da se blagov-remeno, makar i uporedo sa načelnim odupiranjem vlasničkoj transformaciji, iz ma-njinskih zajednica predlože i razrade modeli i rešenja koji bi u uslovima privatizacije na najbolji način osigurala sigurnu budućnost manjinskog informisanja, kao i što su neka, na kraju usvojena rešenja možda mogla biti i povoljnija, da nisu formulisana „u pet do dvanaest“. Primera radi, predstavnici vlasti govorili su da privatizacija medija neće ugroziti prava nacionalnih manjina, pozivajući se upravo na zakonsku odredbu (član 142. Zakona o javnom informisanju i medijima) koja pozitivno diskriminiše manjinske medije na način da kupce ovih višejezičnih medija obavezuje da tokom pet godina moraju ne samo da sačuvaju osnovnu delatnost nego i da zadrže udeo pro-grama na manjinskim jezicima u programskoj šemi na nivou koji je postojao godinu dana pre donošenja zakona, odnosno udela informativnih, obrazovnih, naučnih, kul-

32 33

turno-umetničkih, dečjih, zabavnih, sportskih i drugih programskih sadržaja od jav-

nog interesa na pojedinim jezicima nacionalnih manjina. Istina je, međutim, da je ova

glavna garancija za kontinuitet emitovanja programskih sadržaja na manjinskim jezici-

ma tek amandmanski uključena u sadržaj zakona samo nekoliko dana uoči njegovog

usvajanja, i to nakon razgovora iza zatvorenih vrata između predstavnika resornog

ministarstva i jedne manjinske političke stranke – Saveza vojvođanskih Mađara. O

tome je javno posvedočio i predsednik poslaničke grupe te partije, kao što je i sam

zapazio da je odlukom Ustavnog suda Srbije još nekoliko meseci ranije (21. februara

2014.) praktično pravno i presečena mogućnost da opštine i gradovi imaju vlasništvo

u medijima. O tim u poslednji čas definisanim garancijama programsko-jezičkog kon-

tinuiteta u privatizovanim višejezičnim medijima, Koordinacija nacionalnih saveta

nacionalnih manjina je devet meseci nakon stupanja na snagu zakona o javnom in-

formisanju i medijima iznela stav da „garancije koje se daju u postupku privatizacije

da se programske šeme neće menjati i da će programi na jezicima manjina ostati, nisu

dovoljno čvrste i ne postoje nikakve sankcije za odgovorna lica ako se programska

šema ne očuva.“

tok privatizacije medija

I prvi krug privatizacije medija u Srbiji, koja je odlukom vlade potpuno zakočena

na kraju 2007. godine, opterećivale su mnogobrojne kontroverze, pravno konfuzne

i neusaglašene situacije, prolongiranja i kašnjenja, a u mnogim slučajevima, kako se

pokazalo, prevagu su odnosili različiti politički uticaji i motivi, ili u mnogim sluča-

jevima i ekonomski interesi koji nisu imali mnogo veze sa medijskom sferom i am-

bicijama. iskustvo je pokazalo da su rezultati tog ciklusa ponajmanje i u tek retkim

slučajevima bili su skladu sa intencijom privatizacije medija predviđenih Zakonom

o radiodifuziji (2002) i Zakonom o informisanju (2003) o distanciranju medija od

svakovrsnih centara moći i stvaranju uslova za unapređenje profesionalnosti i neza-

visnosti medija. Mnogi su kupoprodajni ugovori docnije zbog nepoštovanja preuzetih

34 35

obaveza od strane novih vlasnika bili raskidani, a pojedini mediji (kao što je recimo

slučaj višejezičnog Radio Sombora) nisu se nikada oporavili.

Štampani mediji, među njima mnogi višejezični, sa stranicama na manjinskim jezici-

ma (recimo u gotovo svim većim gradovima Vojvodine) dobili su nove vlasnike

manje-više u roku, do kraja 2005. godine, osim nekih izuzetaka. Među njima je bilo

najmanje uspešnih kupaca iz medijske i novinarske struke, lokalni listovi su često

prodavani po izlicitiranim astronomskim cenama do kojih su („po svaku cenu“) na

aukcijama išli ljudi bliski pojedinim političkim (i bezbednosnim) strukturama, ili oni

kojima je motivacija bila da se domognu nekretnina u vlasništvu medija. U mnogim

tako privatizovanim listovima menjane su uređivačke politike, dolazilo do raslojava-

nja redakcija i stvaranja paralelnih, teško održivih izdanja lokalnih listova.

Osim ovog, drugi model vlasničke transformacije u slučaju manjinskih listova pri-

menjen je u leto 2004. godine u vojvodini, kada je Skupština vojvodine na manjinske

nacionalne savete prenela svoja osnivačka prava u sedam ključnih listova koji izlaze

na mađarskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom, hrvatskom i romskom jeziku

(docnije su još nacionalni saveti postali osnivači i u pokrenutim listovima na make-

donskom, bunjevačkom i ukrajinskom jeziku). Transferom osnivačkih prava (koji

je tek pet godina docnije, zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina iz

2009. dobio svoju zakonsku verifikaciju) pokrajinska vlast se ugovorom obavezala da

će i nakon toga nastaviti da u nesmanjenom obimu subvencioniše izlazak tih listova,

što je na snazi i danas.

Iako je iskustvo pokazalo da je ta odluka o prenosu osnivačkih prava bila dragocena

u pogledu očuvanja i obezbeđenja uslova za rad ovih manjinskih medija, ona je bila

i predmet žestokih sukobljavanja mišljenja i političkih trzavica, pa je tako u prvom

pokušaju njenog donošenja čak bila i prekinuta sednica pokrajinskog parlamenta,

da bi bila izglasana tek nakon posebnih naknadnih međustranačkih pregovora dve

političke partije. Kritičari te odluke su, s jedne strane, imali ozbiljnih rezervi u smislu

koliko ona zaista suštinski ostvaruje deetatizaciju tih medija, a sa druge strane, ospo-

ravana je i sa stanovišta zakonitosti, ali i legitimiteta. Zakon o informisanju (član 14)

koji je bio na snazi, naime, propisao je da „osnivači javnog glasila ne mogu biti, ni

34 35

posredno ni neposredno, država i teritorijalna autonomija, kao ni ustanova, preduzeće

i drugo pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili koje se u celini

ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda“, dok se nacionalni saveti finansiraju

(i) iz javnih prihoda. Neke manjinske redakcije su protestovale, pojedine manjinske

nevladine organizacije i stranke obraćale su se i Ustavnom sudu Srbije, tražeći ocenu

ustavnosti i zakonitosti donete odluke, ali se on tada izjasnio kao nenadležan.

Mogućnost prenošenja osnivačkih prava u medijima na nacionalne savete zakonski je

utemeljena pet godina docnije, donošenjem zakona o nacionalnim savetima naciona-

lnih manjina. Međutim, Ustavni sud Srbije je početkom 2014. godine takvu odredbu

proglasio neustavnom18. Godinu i po ranije, inače, taj sud proglasio je neustavnom i

odredbu iz zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina donetog još 2002.

godine, koja je predviđala da država „može da osniva i posebne radijske i televizijske

stanice koje bi emitovale programe na jezicima nacionalnih manjina“, ocenjujući da

je ona suprotna načelu jedinstva pravnog poretka, odnosno sistemskim medijskim

zakonima.

Utvrđivanjem neustavnosti prenošenja osnivačkih prava u medijima na nacionalne

savete nije ni na koji način doveden u pitanje ranije izvršen proces prenošenja osni va-

čkih prava u medijima na manjinske savete (u Vojvodini), jedino je takva mogućnost

pravno onemogućena ubuduće. Na taj način, u informativnom smislu nacionalne

manjine koje žive u Vojvodini ostale su privilegovane u odnosu na druge manjinske

zajednice u Srbiji (albanska, bošnjačka, bugarska) koje ili nemaju svoje listove, ili

nisu imali obezbeđeno njihovo sistemsko finansiranje od strane države, kao što su

imala pokrajinska glasila, čiji nastavak je i najnovijim medijskim zakonodavstvom

18 Polazeći od svoje ranije donete odluke da republika i autonomna pokrajina ne mogu biti osni-

vači elektronskih medija, kao i odredaba Zakona o javnim preduzećima prema kome ni republika,

ni autonomna pokrajina ni jedinica lokalne samouprave, ne mogu biti osnivači javnih glasila,

Ustavni sud je tada, pored ostalog, utvrdio da zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih ma-

njina ustavno-pravno nije moguće predvideti ni prenos osnivačkih prava na javnim glasilima na

nacionalni savet.

36 37

definiše kao obavezu. Mogućnost da nacionalni saveti osnivaju medije, doduše, i na-dalje je ostala, ali se u praksi u slučaju tih manjinskih zajednica u centralnoj Srbiji postavlja problem njihovog finansiranja.

Posebno veliki problem sa medijima u kojima nacionalni saveti imaju ulogu osnivača, kako je iskustvo pokazalo, vezan je za pitanje njihove uređivačke autonomije i uticaja manjinskih saveta, odnosno političkih stranaka koje u njima imaju dominantnu ulogu na uređivačku politiku tih medija. Prava, a naročito obaveze manjinskih saveta kao medijskih osnivača koji biraju upravnu i nadzornu strukturu i vode kadrovsku politiku u tim medijima izuzetno su oskudno ili nikako definisana važećim Zakonom o nacio-nalnim savetima nacionalnih manjina. Nisu stvoreni ni mehanizmi samoregulacije koji bi jasnije regulisali međusobne odnose osnivača i redakcija, a analize prakse izveštavanja, kao i pojedina svedočenja iz ovih manjinskih redakcija, ali i neki sluča-jevi potpuno otvorenih i brutalnih pritisaka osnivača na uređivačke politike tih medija (recimo na mađarskom jeziku) svedoče o ugroženosti profesionalnog izveštavanja tih medija i snažnom političkom uticaju nacionalnih saveta, odnosno vodećih političkih partija u njima na rad tih medija.

Prvi ciklus privatizovanja lokalnih elektronskih medija protekao je u atmosferi snažnog odupiranja, uz česta pozivanja na to da je time ugroženo informisanje na jezicima manjina u višejezičnim medijima, ali i uz mnoge nelogičnosti, apsurde, pa i situacije pravne „šizofrenije“. Iako su medijski zakoni, koji su naložili izlazak države iz vlasništva u medijima doneti još dve-tri godine ranije, na uputstvo, odnosno na Pravilnik o načinu privatizacije elektronskih medija čekalo se sve do sredine 2005. godine, a čitav proces je potom vođen paralelno sa dodelom frekvencija po konkur-sima, pa se desilo da su neki mediji (recimo Radio Kula i Radio Srbobran) prodati i uoči rešenog pitanja frekvencija. Krajem 2007. godine (kada je i trebalo da bude okončan ceo proces privatizacije lokalnih elektronskih medija) nastao je pravi pravni haos donošenjem nemedijskih zakona (zakon o glavnom gradu i zakon o lokalnim samoupravama) koji su bili potpuno kontradiktorni i predviđali mogućnost da gradovi i opštine budu vlasnici lokalnih medija. Istovremeno su još više intenzivirani politički pritisci i zahtevi za obustavljanjem privatizacije medija, naročito iz redova manjinske elite, ali i iz pokrajinske i administracije mnogih lokalnih sredina. vlada Srbije je 27.

36 37

decembra 2007. godine, samo četiri dana pre isteka zakonskog roka za završetak pri-

vatizacije elektronskih medija u kojima su lokalne samouprave bili osnivači, donela

odluku da zaustavi privatizaciju medija koji emituju program na jezicima nacionalnih

manjina, kakvih je u Vojvodini bilo najviše (20).

Mada se ova odluka Vlade o stopiranju procesa zasnivala na zvaničnom obrazloženju

da je potrebno zaštititi manjinsko informisanje i obezbediti adekvatna rešenja za nje-

govu sigurnu budućnost, bilo je jasno, a i naknadna zbivanja su pokazala da se radilo

samo o formalnom izgovoru za prekidanje čitavog procesa i politički motivisanoj

odluci vlasti (zbog skorih izbora u Srbiji). Ona je najpre bila oročena na šest meseci,

ali je taj rok stalno produžavan, sve do donošenja novog medijskog zakona 2014. Is-

prva su mnogi elektronski mediji u Srbiji masovno uvodili poneke kratke sadržaje na

manjinskim jezicima, u nameri da sebi obezbede status „višejezičnih“ i zaštite sebe od

privatizacije, no ubrzo je odluka o njenom zaustavljanju primenjena praktično na sve

do tada neprivatizovane medije.19

U međuvremenu (2011), doneta je i Strategija razvoja sistema javnog informisanja u

Republici Srbiji do 2016. godine, koja je takođe zacrtala izlazak države iz vlasništva

u medijima, ali je i nakon toga proces vlasničke transformacije bio zakočen, sve do

donošenja novog Zakona o javnom informisanju i medijima tri godine docnije. Poka-

zalo se, takođe, da tokom sedam godina nakon zaustavljene privatizacije medija nije

urađeno ništa ni na zajedničkom iznalaženju najboljih rešenja koja bi u uslovima pri-

vatizacije osigurala budućnost manjinskog informisanja, iako su odmah po vladinoj

odluci o stopiranju privatizacije (28. januara 2008.) ključni državni i politički akteri

saopštili da „treba u kratkom roku predložiti odgovarajuće rešenje za dalji proces

19 Postoje dokumenti koji rečito svedoče da je zaštita manjinskog informisanja od početka bila

samo alibi da se zaustavi izlazak države iz medijske sfere: Agencija za privatizaciju, recimo,

donosi niz odluka da se obustavlja postupak privatizacije pojedinih lokalnih elektronskih medija

pod obrazloženjem da su u pitanju mediji koji emituju program i na manjinskim jezicima, iako u

prethodnom dopisu koji je sastavni deo te dokumentacije rukovodstva ovih kuća tvrde da nemaju

manjinski program.

38 39

privatizacije lokalnih medija koji emituju program na jezicima nacionalnih manjina“ i da je „konstatovana spremnost da se što pre usaglasi sistemsko rešenje u toj oblasti“.

Zakon o javnom informisanju i medijima, koji je 13. avgusta 2014. stupio na sna-gu, naložio je obaveznu privatizaciju medija koji su preostali u državnom vlasništvu, najkasnije do 1. jula 2015. godine, a nakon tog roka predvideo zabranu finansiranja ovih medija iz javnih prihoda i prelazak na projektno finansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa. I ovaj završni krug procesa transformacije medijskog vlasništva, međutim, bio je snažno opterećen pre svega opstrukcijama od strane mnogih lokalnih samouprava i medija, koji nisu u predviđenim rokovima ispunjavali svoj deo oba-veza u propisanim procedurama. Vladini funkcioneri su mesecima, uporno poručivali da ovog puta neće biti odstupanja i prolongiranja povlačenja države iz vlasništva u medijima, ali se i pored toga ispostavilo da je svega deset dana uoči krajnjeg roka za okončanje privatizacije (do 19. juna 2015.) kompletna dokumentacija Agenciji za privatizaciju dostavljena ukupno svega za 14 medija. Budući da je tada postalo i jasno da neće moći da se ispune zakonom predviđeni rokovi za raspisivanje javnih poziva za aukcijske prodaje kapitala, Vlada je na kraju ipak ustuknula i za četiri meseca prolongirala krajnji rok za završetak prodaje kapitala, na način da je 29. juna 2015. u parlamentu usvojenom izmenom medijskog zakona taj rok pomeren na 31. oktobar 2015. „Mesecima dobijamo prigovore o ugroženosti medijskih sloboda u Srbiji, a istovremeno se mediji grčevito bore za budžet i državu“ – ocenio je tom prilikom re-sorni ministar i dodao da je privatizacija mogla da bude završena u predviđenom roku, ali da se to nije dogodilo jer su mnogi u medijima i institucijama „verovali u čuda“. “Agencija je bila u situaciji da moli medije da dostave dokumentaciju jer je većina mislila da nikada neće doći do privatizacije” – izneo je recimo i predstavnik Agencije za privatizaciju.

Osim toga, čitav proces ni ovog puta nije bio lišen različitih nejasnoća, konfuzija ili takvih interpretacija od strane predstavnika različitih državnih institucija. Primera radi, oni su mesecima javno iznosili i različite podatke o tome koliko medija ukupno stoji pred privatizacijom, pa se tako taj broj u javnim izjavama kretao u rasponu od 81 do 72. Stvari su dodatno bile zakomplikovane i činjenicom da je Agencija za pri-vatizaciju, u skladu sa majskim izmenama zakona o privatizaciji, od medija koji su se

38 39

nalazili pred privatizacijom zatražila da dostave novi popis i procenu tržišne vrednosti

celokupne imovine, obaveza i kapitala, kao i novu privatizacionu dokumentaciju sa

stanjem na kraju 2014. godine, što najveći broj medija nije u tom roku ispoštovao.

Poseban problem pojavio se u pogledu različitih tumačenja i odnosa prema podeli

besplatnih akcija zaposlenima u medijima koji nisu imali kupca. Medijski zakon je

naime predvideo da će, ukoliko do krajnjeg propisanog roka ne bude prodat kapital

izdavača medija koji su vlasništvu države, postupak prodaje biti obustavljen, a nji-

hov kapital biti privatizovan prenosom akcija zaposlenima bez naknade. Međutim, u

martu 2015. godine vlada Srbije usvojila je uredbu koja je odredila da ove besplatne

akcije u medijima mogu preuzeti samo oni zaposleni koji u ranijim periodima već nisu

ostvarili pravo na besplatne akcije po nekom drugom osnovu, a budući da je većina

građana to uradila u ranijim privatizacijama velikih državnih preduzeća u Srbiji, to je

potencijalno značajno smanjilo mogućnost da zaposleni na taj način postanu vlasnici,

a u jednom broju medija nije bilo niti jednog zaposlenog koji bi imao tu mogućnost.

Shodno zakonskoj odredbi, u slučaju da zaposleni ne prihvate prenos ovih besplatnih

akcija (pa i u slučaju da nema onih koji imaju takvu mogućnost) ti mediji se gase i

brišu iz Registra medija. Problem prenošenja besplatnih akcija na zaposlene nakon

isteka roka za prodaju kapitala javnim nadmetanjem, međutim, zaoštren je zbog raz-

ličitog tumačenja Agencije za privatizaciju, sa jedne, i ministarstava Vlade20 sa druge

strane u odnosu na to da li na taj način zaposlenima u medijima prenosi tek trećina,

ili celokupan iznos kapitala, odnosno da li se u takvom slučaju primenjuje Zakon

o privatizaciji, ili Zakon o javnom informisanju i medijima. Zbog osporene podele

akcija zaposlenima u RTV Vranje, taj slučaj našao se i pred Upravnim sudom, a sve

se završilo traženjem autentičnog tumačenja od Skupštine Srbije. Ona je u februaru

protumačila da zaposleni u medijima, kod kojih su ispunjeni uslovi, imaju pravo na

prenos ukupnog kapitala bez naknade. Zaštitnik građana Srbije ocenio je tim povo-

dom da će to autentično tumačenje ublažiti štetne posledice koje je proizvelo ranije

stanovište Agencije za privatizaciju, ali i dodao: „Nažalost, navedeno tumačenje je

20 Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Ministarstvo privrede Republike Srbije.

40 41

usvojeno nakon što su mediji koji nisu privatizovani, prestali da emituju programe jer

zaposlenima nisu prenete akcije iako su se za to opredelili, a među njima su i oni koji

decenijama emituju programe na jezicima nacionalnih manjina“.

Ni s početka proleća 2016. međutim, proces prenošenja akcija bez naknade na zapos-

lene još nije sasvim završen, a time ni ukupan krajnji bilans drugog privatizacionog

kruga u medijima nije poznat, kao što to onda nisu ni ukupni efekti vlasničke trans-

formacije na obim i nivo informisanja na jezicima nacionalnih manjina. Ukupno se

17 izdavača medija našlo u postupku prenosa kapitala bez naknade, ali se još uvek

ne zna da li će se u svim slučajevima ovaj proces i završiti besplatnim prenosom ili

procesom likvidacije, budući da su rešenja o prenosu akcija na zaposlene izdata još

za samo sedam medijskih kuća. Naime, u pojedinim medijima, po našim saznanjima,

za besplatne akcije konkurisali su i oni koji na to nisu imali pravo. Postoji, takođe,

mogućnost da i pojedini menadžmenti svesno opstruiraju ovaj proces ne dostavljajući

Ministarstvu potrebnu dokumentaciju. Sve u svemu, odgovori na mnoga pitanja nisu

poznati u ovom trenutku, a čini se da ćemo još dugo tragati za njima.

40 41

III DRUGI KRUG: TENDENCIJE I PRIMERI

Prema rezultatima istraživanja Nezavisnog društva novinara Vojvodine, većina (59%) medija obuhvaćenih drugim krugom vlasničke transformacije izveštavala

je na više jezika, a od ukupno 73 medija u ovom procesu, 43 su bili višejezični (20

radio-stanica, 15 RTV kuća, 5 televizijskih stanica i 3 štampana medija). Među njima

se u 21 mediju, osim na srpskom, izveštavalo još na po dva ili više jezika nacionalnih

manjina. Svi mediji sa sadržajima na manjinskim jezicima, koje je obuhvatio drugi

talas privatizacije, proizvodili su ukupno 79 manjinskih programa na 15 jezika na-

cionalnih manjina. Najviše ih je bilo na romskom (17) i mađarskom jeziku (16), na

slovačkom 11, rumunskom 7, po 4 na rusinskom i vlaškom, po 3 na bosanskom i hr-

vatskom, po 2 na bugarskom, makedonskom, bunjevačkom, nemačkom i ukrajinskom

jeziku i 1 na češkom.

U procesu prodaje kapitala javnim nadmetnjem, našlo se 50 od ukupno 73 medija.

za 23 medija u javnom vlasništvu, agencija za privatizaciju nije ni raspisivala javni

poziv za prodaju kapitala, a među njima je 14 izveštavalo na više jezika. Razlozi

što se bezmalo trećina medija nije ni našla u aukcijskoj prodaji su višestruki: neki

od njih imali su nagomilane gubitke, koji su višestruko premašivali iznos kapitala

preduzeća pa su i ugašeni, otišli u stečaj, pojedine lokalne samouprave i mediji jed-

nostavno su opstruirali čitav proces i nisu u propisanim rokovima dostavili potrebnu

dokumentaciju za raspisivanje javnih poziva, pojedini su promenili delatnost, dok je

u slučaju nekih medija u startu prevladala ambicija da se vlasnička transformacija

ostvari prenošenjem akcija na zaposlene.

U grupi medija koji nisu ni ponuđeni na aukcijskim prodajama ugašeno je 14 medija,

a među njima je devet izveštavalo i na nekom ili i na više manjinskih jezika, ponekad

i sa višedecenijskom tradicijom (Radio Sombor, Informativni centar Kikinda, Radio

42 43

Novi Bečej, Radio Zrenjanin, jPI Vrbas Radio Drina iz Loznice, RTV ćuprija, Radio Lazarevac, Radio Leskovac). U stečaj je otišla RTV Vrnjačka Banja, Radio ćićevcu i Radio Paraćinu, koji nisu imali manjinske sadržaje, promenjena je delatnost. Dve medijske kuće među onima za koje nisu ni organizovana javna nadmetanja nalaze se još uvek (zajedno sa još osam drugih medija) u postupku podele akcija bez naknade zaposlenima i radi se o višejezičnim medijima (RTV Vranje i Kovačica). Od medija koji nisu ni bili na aukcijama, četiri su već dobila rešenja o prenosu akcija na zapos-lene bez naknade, a među njima su tri višejezična (televizije iz Preševa i Tutina i preduzeće Štampa, radio i TV iz Bora).

Slučaj RTV Vranje je specifičan, ali i važan za postprivatizacioni proces, jer su upravo zaposleni u ovom mediju pravovremenim reakcijama i aktivnom pristupu problemima – uz podršku novinarskih udruženja, stručne javnosti i međunarodnih organizacija – dali značajan doprinos razrešenju nedoumice da li mediji koji nisu ušli u proces proda-je postanu stoprocentno vlasništvo novinara kao što je to slučaj i sa onima koji nisu uspeli da pronađu novog vlasnika na aukcijama. Stoprocentnom, besplatnom prenosu vlasničkog udela opirala se Agencija za privatizaciju, koja je, iz nedovoljno jasnih razloga, izdala rešenje da zaposlenima u ovom slučaju pripadne samo trećina akcija, a da ostatak ide u Akcionarski fond. Agencija je pritom javno ignorisala Mišljenje Ministarstva kulture i informisanja, koje je bilo u skladu sa zahtevima novinara. RTV vranje je sa agencijom vodilo pravi mali rat, a bilo je jasno da je postiglo pobedu onda kada je Narodna skupština u februaru 2016. donela autentično tumačenje člana 142 Zakona o javnom informisanju i medijima, koje je napokon razrešilo nedoumicu i jasno kazalo da zaposleni u ovim medijima imaju pravo na sve akcije21. trenutno se pred Upravnim sudom vodi spor, po tužbi RTV Vranja protiv Agencije za privatizaci-

21 U Autentičnom tumačenje piše, između ostalog, da odredbu člana 142. Zakona “treba razu-

meti tako da, u postupku prenosa kapitala izdavača medija zaposlenima bez naknade, zaposleni

ostvaruju pravo na prenos kapitala za koji nije objavljen javni poziv za prodaju, odnosno kapitala

koji nije prodat, na način da se to izvrši u celosti, bez ograničenja koji se odnosi na ukupnu nomi-

nalnu vrednost za svaku punu godinu radnog staža u radnom odnosu, ali najviše za 35 godina

provedenih u radnom odnosu kod tog izdavača medija”.

42 43

ju, i potom, posle njenog gašenja, protiv pravnog naslednika Ministarstva privrede, jer je još uvek na snazi prvobitno rešenje koje, sada i zvanično, nije u skladu sa zakonom. Na pomolu je vansudski dogovor, a RTV Vranje traži izdavanje novog rešenja pre povlačenja tužbe. Ostaje nejasno da li su tačni navodi koji su se pojavljivali u javnosti da iza pokušaja da se spreči besplatna podela akcija novinarima stoje pojedini uticajni ljudi SNS-a koji su bili nezadovoljni mogućnošću da novinari postanu vlasnici svojih medija. Inače, RTV Vranje, pored srpskog, emituje i program na romskom jeziku, a u pripremi je i program na albanskom.

RTV OK Kovačica je važan medij pre svega za slovačku nacionalnu manjinu, a pored slovačkog i srpskog, emituje program i na mađarskom i rumunskom jeziku. I ovo preduzeće, koje nije ušlo u proces aukcijske prodaje, čeka da se akcije dodele zapos-lenima, koji se međutim žale da “novi menadžment opstruira njihovo pravo na udeo u vlasništvu televizije“, ne dostavljajući potrebnu dokumentaciju Ministarstvu privrede. Novo rukovodstvo, koje je postavljeno nakon smene vlasti u Kovačici, a koje je blisko SNS-u, u više navrata zaposlenima je poručilo da “od besplatnih akcija neće biti ništa” i da treba da “nastave da rade kao i do sada”. Po svemu sudeći, i ovde će prenos bes-platnih akcija uskoro biti ipak realizovan, ali novinari koji će biti novi vlasnici strepe da će zbog njihove “političke nepodobnosti” ovaj medij od strane opštine biti “pušten niz vodu”, odnosno da će lokalna samouprava uz pomoć “svojih ljudi” osnovati novi medij. U svakom slučaju, zbivanja u RTV Kovačici će biti važno pratiti u narednom periodu, i sa pozicije medijskih sloboda i sa pozicija prava nacionalnih manjina i iz ugla odnosa lokalnih samouprava i medija u vlasništvu zaposlenih.

prodaja kapitala i otvorena pitanja

Od ukupno 50 medija, čiji je kapital ponuđen u aukcijskoj prodaji, 29 je izveštavalo na više jezika (13 radio-stanica, 10 RTV kuća, 3 televizije i 3 štampana medija). Proiz-vodili su medijske sadržaje na ukupno 15 manjinskih jezika, a preko polovine ovih višejezičnih medija (15), osim na srpskom, izveštavali su još i na po dva ili još više jezika nacionalnih manjina. Recimo, Radio Bačka iz Bača je, osim na srpskom, iz-

44 45

veštavao i na pet manjinskih jezika (hrvatskom, slovačkom, mađarskom, rumunskom i romskom), a Radio Subotica, RTV Pančevo, radio-stanice iz Bele Crkve (BC Info) i iz Kule (IPC Kula) imali su, osim na većinskom, programske sadržaje i programe na po četiri manjinska jezika.

Na aukcijama je 33 medija (od ponuđenih 50) i dobilo nove vlasnike. Prodat je, doduše i još jedan medij (jP RTV Pruga iz Lajkovca), ali je nekoliko meseci docnije ta privatizacija poništena zbog nepoštovanja ugovornih obaveza novog vlasnika, pa je sudbina tog medija s proleća 2016. još nejasna. Ugašeni su Radio Pirot, kao i RTV Petrovac na Mlavi (koji je imao sadržaje na vlaškom jeziku), a takođe su ugašeni, ali s proleća 2016. još uvek rade, osim novinske agencije Tanjug i Radio Sečanj (programi i na mađarskom i na rumunskom jeziku), a nadalje radi i Radio Požarevac koji iza sebe ima neuspelu privatizaciju (sadržaji i na romskom i vlaškom jeziku). U procesu podele akcija bez naknade zaposlenima nalazi se još uvek osam medija koji na auk-cijama nisu našli kupce (zajedno sa još dva medija koji nisu ni bili predmet javnih nadmetanja) i u ovoj grupi je pet višešejezičnih medija.

Pažnju privlači činjenica da podaci o prodaji medija pokazuju da nije tačno da su mediji sa sadržajima i na manjinskim jezicima bili neatraktivni za kupce. Deman-tuju tako kritičare procesa privatizacije koji su zabrinutost za opstanak i budućnost manjinskog informisanja često argumentovali tezom da budući vlasnici neće imati komercijalnog interesa da kupe višejezične medije. Oni su smatrali da zbog objektiv-no ograničene i malobrojne publike kojoj su medijski sadržaji na manjinskim jezicima namenjeni, tako i vrlo ograničenog tržišta za oglašavanje, potencijalni novi vlasnici neće imati ekonomskog interesa za medije sa tako „skupim“ sadržajima, budući da zakon u petogodišnjem periodu obavezuje kupce na obavezu kontinuiteta u proizvod-nji medijskih sadržaja od javnog interesa na pojedinim jezicima nacionalnih manjina. Više je, naime, višejezičnih medija koji su prodati na aukcijama (19) nego onih koji izveštavaju samo na srpskom jeziku (14). Podaci pokazuju i da je učešće višejezičnih medija (sa 57,6%) među prodatim na aukcijama gotovo istovetno sa učešćem ove vrste medija među svim ponuđenim medijama na aukcijama (58%), odnosno da je učešće medija koji imaju sadržaje samo na većinskom jeziku među prodatim (42,4%) takođe istovetne njihovom učešću među 50 medija na aukcijama (42%). Očigledno

44 45

je, dakle, da kupci medija na aukcijama nisu imali odbojan stav ili smanjen interes za kupovinu u slučaju višejezičnih medija, kako su ranije mnogi strepeli.

U odnosu na budućnost informisanja na jezicima nacionalnih manjina, posebno veliku odgovornost u slučaju medija koji su dobili nove vlasnike imaće Regulatorno telo za elektronske medije (REM), koje treba da nadzire i kontroliše da li novi vlasnici poštu-ju zakonsku odredbu (član 142. Zakona o javnom informisanju i medijima) a ona im nalaže da obezbede kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja od javnog interesa u periodu od pet godina od dana zaključivanja ugovora o prodaji kapitala22. Ova odredba ih, naime, striktno obavezuje da, pored ostalog, održe udeo programskog vremena na pojedinim jezicima nacionalnih manjina, odnosno udela informativnih, obrazovnih, naučnih, kulturno-umetničkih, dečjih, zabavnih, sportskih i drugih programskih sa-držaja od javnog interesa na pojedinim jezicima nacionalnih manjina, u skladu sa programskom šemom koja je važila u periodu od dvanaest meseci pre stupanja na snagu medijskog zakona. Predstavnici ReM-a iznosili su da je za monitoring spro-vođenja ove obaveze u tom telu pripremljen poseban protokol, koji predviđa da će se posao kontrole obavljati kombinovanom metodom – uvidom u izveštaje kupaca koje oni dostavljaju REM-u i sopstvenim uvidom u programe tih medija, kontrolišući na taj način ispunjavanje obaveza, budući da su programske šeme i programske dozvole sastavni deo obavezne dokumentacije svih elektronskih medija u tom telu. Mnogi, međutim, na osnovu i ranijih iskustava sa (ne)efikasnošću regulatornog tela u kon-troli emitera (i sankcionisanju kršenja obaveza) postavljaju pitanje kapaciteta REM-a za ovaj zamašan i istovremeno veoma važan posao stalnog monitoringa rada više-jezičnih medija. Otuda, nema sumnje da će u pogledu nadziranja kontinuiteta medij-skih sadržaja na manjinskim jezicima i sankcionisanju onih koji se ne pridržavaju tih obaveza posebno značajnu i nezaobilaznu ulogu imati nacionalni saveti nacionalnih manjina, odnosno njihov stalni monitoring i komunikacija sa ReM-om.

22 Kada je u pitanju kontrola održanja kontinuiteta poslovanja subjekata privatizacije, za nju

je zaduženo i Ministarstvo privrede, preko Komisije za kontrolu izvršenja obaveza kupca, a po

Uredbi o postupku kontrole izvršenja ugovornih obaveza kupca iz ugovora o prodaji kapitala ili

imovine (“Sl. glasnik RS”, br. 69/2015 i 12/2016).

46 47

U anketi NDNv-a sa nacionalnim savetima nacionalnih manjina (kojoj su se odazvala tela manjinske samouprave osam manjinskih nacionalnih zajednica), na pitanje da li će i na koji način oni biti angažovani u praćenju kontinuiteta proizvodnje medijskih sadržaja koji se emituju na jeziku njihove nacionalne zajednice, sva ova tela su potvr-dila da će kontinuirano praćenje sprovođenja te obaveze biti jedna od primarnih aktiv-nosti njihovih odbora za informisanje. „Reagovaćemo svakako na sve nepravilnosti, ali, plašimo se da zbog nedostatka kaznenih mehanizama Regulatorno telo može samo da konstatuje naš izveštaj, a da li će biti konkretnih akcija – ostaje nam da vidimo“ – dodali su ipak u Nacionalnom savetu Slovaka. Predstavnik Bošnjačkog nacionalnog vijeća dodao je da kontinuitet proizvodnje medijskih sadržaja već prate i da je „po prvim analizama praćenja medijskog programa RTV Novi Pazar broj sadržaja koji se emituju na bosanskom jeziku drastično opao“. Pesimističan je, recimo, ton odgovora iz Nacionalnog saveta Rumuna, gde smatraju da su sredstva koja opštine izdvajaju za lokalne medije nedovoljna da bi se oni održali, iako će neki „na ovaj ili onaj način op-stati, ali ispod profesionalnog standarda i dostojanstva“, uz opasku da „ono što postoji i na rumunskom jeziku je nekvalitetno i nema perspektivu“.

Mada predstavnici vlasti smatraju da manjinsko informisanje privatizacijom nije ugroženo, budući da zakon pozitivno diskriminiše manjinske medije na način da kupce višejezičnih medija obavezuje da tokom pet godina moraju ne samo da sačuva-ju osnovnu delatnost, nego i da zadrže udeo programa na manjinskim jezicima, ma-njinski nacionalni saveti nisu delili takvo mišljenje, a postavljali su i pitanja šta će sa manjinskim informisanjem biti po isteku pet godina, kao roka u kojem zakon obave-zuje na kontinuitet. „Garancije koje se daju u postupku privatizcije, da se programske šeme neće menjati i da će programi na jezicima manjina ostati, nisu dovoljno čvrste i ne postoje nikakve sankcije za odgovorna lica ako se programska šema ne očuva“ – ukazala je Koordinacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina u otvorenom pismu resornom ministru neposredno uoči drugog talasa privatizacije medija u Srbiji.

Potpisan je i protokol između Regulatornog tela za elektronske medije i Agencije za privatizaciju o načinu praćenja poštovanja odredbe o kontinuitetu programa, ali nije jasno da li je to efikasna mera. Naime, u praksi skoro svakodnevno elektronski mediji drastično krše usvojene programske šeme, a ne snose nikakve posledice. Da li će ova

46 47

odredba zbog toga ostati samo mrtvo slovo na papiru? Da li će se programi na jezici-ma nacionalnih manjina u ovim medijima u najboljem slučaju svesti samo na formu, koja će i kao takva biti ukinuta posle pet godina? Ko će kontrolisati štampane medije? Odgovor koji sada već imamo nikako nije utešan, i glasi: ukoliko se ove zakonske odredbe u smislu održavanja udela programa na manjinskom jeziku u višejezičnom i budu poštovale u formalnom smislu, pitanje kvaliteta programa ni na koji način nije ni teorijski tretirano.

smanjenje obima informisanja

Nezavisno od toga šta će sve još ubuduće pokazati monitoring obaveza novih kupaca medija u pogledu kontinuiteta programa na manjinskim jezicima, može se, među-tim, već i pre konačnog bilansa konstatovati da je nakon procesa privatizacije medi-ja 2015. došlo da smanjenja obima informisanja na jezicima nacionalnih manjina. I pre konačnog ishoda postupka za podelu besplatnih akcija zaposlenima u medijima, naime, može se već beležiti formalni gubitak od ukupno 20 manjinskih programa na ukupno osam jezika. To predstavlja četvrtinu ukupnog broja manjinskih programa (79) koji su postojali u medijima obuhvaćenim drugim krugom privatizacije medija. Radi se o gubitku manjinskih programa iz medija koji su otišli u stečaj, koji su ugašeni ili su promenili delatnost, odnosno za sobom imaju neuspešnu privatizaciju, a bez mo-gućnosti da zaposleni preuzmu akcije, kakvih je ukupno 23, a među njima je 12 imalo sadržaje na manjinskim jezicima. Neki među njima, doduše (recimo Radio Sečanj, kao jedini lokalni medij u toj opštini) nastavili su još da rade, mada im predstoji gašenje. U tom smislu, i pre konačnog ishoda čitavog procesa vlasničke transformaci-je, moguće je evidentirati gubitak po pet programa na mađarskom (Radio Sombor, Radio Sečanj, Radio Novi Bečej, Radio Zrenjanin, RTV u Vrbasu) i romskom jeziku (Radio Lazarevac, RTV ćuprija, Radio Leskovac, Radio Požarevac, radio u Kikin-di), po tri programa na rumunskom jeziku (radio u Kikindi, Sečnju i Zrenjaninu) i vlaškom jeziku (RTV ćuprija, RTV Petrovac na Mlavi, Radio Požarevac) i po jedan program na bosanskom (Radio Drina iz Loznice), hrvatskom i bunjevačkom (Radio

48 49

Sombor), kao i rusinskom jeziku (RTV iz Vrbasa). Evidencija gubitka od ukupno 20 manjinskih programa u fazi pre konačnog ishoda u postupku preuzimanja akcija od strane zaposlenih u medijima, međutim, ipak ne govori o tolikom obimu smanjenja in-formativnih sadržaja na manjinskim jezicima kakav je nakon isteka roka za aukcijske prodaje pominjan u brojnim javnim ocenama o smanjenju ili gašenju većine sadržaja na manjinskim jezicima.

Međutim, nakon dodele rešenja o prenosu besplatnih akcija na zaposlene samo u sedam od ukupno 17 medija, koji su bili u tom procesu, s proleća 2016. i nadalje je ostalo otvoreno pitanje sudbine još ukupno 18 manjinskih programa na osam jezika nacionalnih manjina u medijima, a još uvek se nalaze u postupku podele akcija bez naknade zaposlenima. U ovaj proces (zasad bez konačnog ishoda) uključeno je sedam višejezičnih medija od ukupno 10. Do ishoda postupka za podelu akcija zaposlenih ostala je tako još neizvesna sudbina četiri programa na mađarskom jeziku (Radio Subo tica, RTV Bačka Palanka, Radio Bačka – Bač, RTV Kovačica), po tri na slovač-kom (RTV Kovačica, RTV Bačka Palanka, Radio Bačka – Bač,) i romskom jeziku (RTV Trstenik, Radio Bačka –Bač, RTV Vranje), po dva programa na hrvatskom (Ra-dio Subotica, Radio Bačka – Bač), rumunskom (RTV Kovačica, Radio Bačka – Bač) i nemačkom jeziku (Radio Subotica, RTV Bačka Palanka), kao i po jedan program na bunjevačkom (Radio Subotica), odnosno sadržaj na vlaškom (Reč naroda). Konačni ishod postupka preuzimanja akcija u medijima od strane zaposlenih, koji, nažalost, traje šest meseci nakon okončanja aukcijskih prodaja, tek će pokazati pravi ukupan obim gubitaka u informisanju na manjinskim jezicima.

Mediji u Srbiji, ili bar pretežna većina, na aukcijskim prodajama 2015. nuđeni su i prodavani po ipak skromnim i relativno pristupačnim cenama. Ukupno 33 medija prodata su po zbirnoj ceni od oko 2,9 miliona evra. a primera radi, tokom prethodnog talasa privatizacije medija, samo za jedan lokalni list (“Pančevac”) izlicitirana je cena od 2,2 miliona evra, mada je, doduše, ta privatizacija kasnije poništena zbog nepošto-vanja obaveza od strane kupca. Tako je sada taj isti list na aukciji prodat praktično za desetinu prethodne sume (238.000 evra). Prosečna cena po kojoj su prodati mediji na aukcijama 2015. iznosila je 88.301 evro.

48 49

Višejezični mediji prodati su po nižim prosečnim cenama (67.645 evra), a čak 14 od ukupno 19 ovakvih medija kupljeni su po cenama ispod tog proseka. Ukupno je za kupovinu ovih medija izlicitirana suma nešto veća od 1,285 miliona evra, ali se među višejezičnim medijima, koji su našli kupce, nalazi i najskuplje prodat medij (Radio Šid, po ceni od 531.000 evra) kao i najjeftiniji (jP Centar za informisanje Novi Kneževac, kupljen za svega 480 evra). Mediji koji izveštavaju samo na srpskom jeziku (14) prodati su po ukupnoj ceni od 1.628.675 evra, odnosno po prosečnoj ceni od 116.334 evra.

I pored toga što je većina medija prodavana po relativno skromnim cenama, novinari i članovi redakcija, odnosno konzorcijumi zaposlenih su, nažalost, samo simbolično zastupljeni među kupcima medija. Radio Medveđa je, naime, ostao jedini i usamljeni primer da su se novinari odlučili da preuzmu odgovornost kupujući svoj medij, i to u poslednjem trenutku. tako je poslednjeg dana za prodaju medija za koje je agencija za privatizaciju raspisala javne pozive, Radio Medveđu kupio konzorcijum od četiri zaposlena po ceni od 1.420 evra. „Pošto niko od zaposlenih nije imao pravo na bes-platne akcije, jedina mogućnost da spasemo naš radio bila je da oformimo konzorci-jum i kupimo ga“ – obrazložili su članovi tog konzorcijuma. U tom mediju, inače, bilo je 14 zaposlenih, a desetoro je uzelo otpremnine.

Prema podacima koje je saopštilo Udruženje novinara Srbije (UNS), preko 1.000 no-vi nara i zaposlenih u medijskim kućama uzeli su otpremnine23. ipak, nije bilo i dru-gih primera da su se zaposleni odlučili da uz pomoć tih sredstava postanu i vlasnici svojih medija, iako su u brojnim slučajevima „njihovi“ mediji na aukcijama nudili po cenama nižim od otpremnina koje su uzeli. Simptomatičan je, na primer, slučaj Centra za informisanje Novi Kneževac, kojeg je kupio kruševački biznismen Radoica Milosavljević po ceni od svega 480 evra (početna cena bila 235 evra!), a da zaposleni nisu ni pokušali da postanu vlasnici. U sklopu tog preduzeća bile su (višejezične) novine Novokneževačke i kablovski Info-kanal, radilo je sedam zaposlenih i svi su

23 Treba biti oprezan sa značenjem ovog podatka. Naime, prema brojnim istraživanjima, mediji u

javnom vlasništvu imali su višak zaposlenih, a manjak novinara i ostalog produkcijskog osoblja.

50 51

uzeli otpremnine (200 evra po godini staža). Slična je situacija i sa Radio Sečnjem, koji na aukciji nije našao kupca (početna cena 7.469 evra) u kojem su zaposleni uzeli otpremnine, a budući da nemaju pravo na akcije bez naknade ovom (višejezičnom) mediju predstoji gašenje.

Očigledno je da je i medijska zajednica u celini, a u njenom sklopu i manjinska medij-ska zajednica u velikoj meri nespremno dočekala privatizaciju medija i bila nedovo-ljno motivisana da i sama učestvuje u tom procesu. Odnosno da je podlegla, kako se pokazalo, uzaludnim nadanjima da će iskazivana protivljenja i otpori privatizaciji medija u dobrom delu političke i medijske sfere i ovaj put prevladati i da do vlasničke transformacije u medijima ipak neće doći. To se odnosi i na manjinsku sferu, što sve-doči i činjenica da su i u anketi NDNV-a nacionalni saveti nacionalnih manjina potvr-dili da se njihova aktivnost u susret privatizaciji medija praktično svela na delovanje sa ciljem da se ona odbaci ili zaustavi, makar u slučaju višejezičnih medija. Sudeći prema odgovorima iz nacionalnih saveta o tome da li su imali neke aktivnosti na motivisanju i podsticanju zaposlenih i novinara koji izveštavaju na jeziku njihove na-cionalne zajednice da kao potencijalni kupci učestvuju u procesu privatizacije, može se zaključiti da je takav angažman uglavnom izostao, dok su profesionalna medijska udruženja manjinskih nacionalnih zajednica, koja su takođe zamoljena da učestvuju u anketi, u potpunosti i uskratila odgovore.

Uprkos mnogim načelnim pozivanjima na vrednosti multikulturalizma i značaj interetničke komunikacije u višejezičnim sredinama, tok drugog talasa privatizaci-je pokazao je jasno da su u zalaganjima za očuvanje višejezičnog informisanja svi ipak brinuli samo brigu u pogledu informisanja na jeziku sopstvene etničke zajed-nice, a da je istovremeno u multietničkim sredinama izostala bilo kakva ozbiljnija zajednička inicijativa u odnosu na celinu multijezičnih medija, odnosno ustanova koji su, uostalom, imali osim manjinskih i programe na srpskom jeziku. Ovakav odnos moguće je tumačiti i posledicom činjenice što je prilikom izrade novog medijskog zakonodavstva propušteno da se kao javni interes definišu i vrednosti interkulturalnog društva i komunikacije, odnosno negovanja i unapređivanja duha tolerancije, čime su višejezični mediji u oblasti projektnog sufinansiranja dovedeni u položaj proizvođača etnički „getoiziranih“ programa.

50 51

U pogledu takve podvojenosti i brige za budućnost programa samo na jeziku sopst-vene zajednice simptomatičan je, recimo, i slučaj Radio Subotice, medija koji je za sobom imao 47-godišnju tradiciju i koji je uz tri redakcije – na srpskom, mađarskom i hrvatskom – emitovao i programe na bunjevačkom i nemačkom jeziku. Izostao je ovde čak i bilo kakav pokušaj zajedničkog ozbiljnijeg angažmana ili inicijative nacio-nalnih saveta manjinskih saveta tih zajednica (osim načelnog zajedničkog protivljenja privatizaciji) u traženju celovitog rešenja za budućnost te medijske kuće. Ova kuća aukcijama nije našla kupca, ali i pre krajnjeg ishoda privatizacionog procesa (podele akcija zaposlenima), aktivnošću Nacionalnog saveta Mađara, odnosno Saveza vojvo-đanskih Mađara, kao dominantne partije u njoj, program Radio Subotice na mađar-skom praktično izdvojen i za njega je potraženo separatno rešenje.

Dogodio se, tako, svojevrsni déjà vu ovom radiju, koji je do pre samo desetak godina bio jedan od najslušanijih u celoj Srbiji. Kroz čiju prizmu su se, slično kao i sada, još u vreme i prvog talasa (2007. prekinutog) privatizacionog procesa i dodele frekvencija, prelamale gotovo sve slabosti ovdašnje medijske tranzicije, a naročito uticaji pojedi-načnih političkih i partijskih interesa u zbivanjima i odlučivanju, sve do prećutnog tol-erisanja poluzakonitog ili nezakonitog stanja. Strasti oko sudbine ovog medija i ovog puta su proradile, kao što ih je, svojevremeno, posebno podgrejala okolnost što mu je tadašnja Republička radiodifuzna agencija (RRA) uskratila do tada korišćenu re-gionalnu radio-frekvenciju, dodelivši je na konkursu tek osnovanom (jednojezičnom) Radio Panonu. taj radio do tada nije emitovao ni minut programa, ali, iza njega su stajala uticajna imena bliska Savezu vojvođanskih Mađara, odnosno Fondacija Panon, i u kojoj je u međuvremenu Nacionalni savet Mađara postao i suosnivač. Budući da je Radio Subotica tradicionalno emitovao program na dve frekvencije, sa celodnevnim programom na mađarskom jeziku na jednoj od njih, stvari je dodatno zakomplikovalo to što je tadašnja vlada uskratila podršku inicijativi SvM da se zakonskim izmenama omogući da jedan radio može imati više od jedne frekvencije. Tako je za narednih osam godina (sve do kasne jeseni 2015) prećutno pronađeno solomonsko rešenje za očuvanje celodnevnog programa na mađarskom jeziku, na način da je on emitovan na „pozajmljenoj“ frekvenciji od Radio Novog Sada, odnosno Radio-televizije Voj-vodine. Pokazalo se, istovremeno, da su uzaludna bila i obraćanja sudu zbog odluke

52 53

regulatornog tela, kao i prigovor i peticija pod koju se tada potpisalo bezmalo 20 hiljada nezadovoljnih slušalaca Radio Subotice, a funkcioneri SVM-a nisu ni krili da je „dodelom frekvencije Radio Panonu ostvareno predizborno obećanje“, te da SVM „više nije imao interesa da se bori da Radio Subotica dobije regionalnu frekvenciju jer bi morala da se deli sa programima na drugim jezicima“.

Priča o Radio Subotici i predizborna obećanja SVM-a, ponovo su se zaukala s jese-ni 2014. a epilog, još mnogo pre konačnog ishoda postupka dodeljivanja besplatnih akcija zaposlenima nakon neuspešnih aukcija, u jesen 2015. je sledeći: RTV napras-no obaveštava Radio Suboticu o otkazivanju ugovora o pozajmljenoj frekvenciji, svi zaposleni u mađarskoj redakciji Radio Subotice dobijaju ponudu da pređu u Radio Panon i nastave da rade, deo njih to prihvata i od 1. novembra 2015. u okviru te kuće pod nazivom Mađarski subotički radio počinju da emituju program. Dakako, na istoj frekvenciji (89,6 MHz) koja je sada na volšeban način ustupljena i pozajmljena kući Panon, u najmanju ruku, uz tihu saglasnost regulatornih tela, budući da se po zakonu frekvencije mogu dodeljivati isključivo na konkursu. I dok su funkcioneri SVM-a, s jedne strane, povodom svega poručivali da „ljude zanimaju rešenja“, a da ga je Na-cionalni savet Mađara, odnosno SVM na ovaj način ponudio jer „Radio Suboticu niko ne može da spase“, sled zbivanja pokazuje, ipak, da se radilo o ozbiljnije razrađenoj strategiji.

još u jesen 2014. naime, u izborima za nacionalne savete, izbornim programom (po-bedničke) liste SVM-a doslovno je bilo precizirano: „rešavanje statusa Radio Subo-tice, najslušanijeg i najomiljenijeg radija vojvođanskih Mađara kao dela vojvođanskih mađarskih elektronskih medija“. Mada su neki u toj formulaciji još tada iščitavali zapravo nameru utapanja mađarskog programa Radio Subotice u RTV Panon, konk-retno rešenje ostalo je kao strogo čuvana tajna sve do jeseni 2015. Predsednik SVM-a je u julu te godine izjavio: „Sasvim je sigurno da u slučaju Radio Subotice – da ne bude nesporazuma, mi smo zainteresovani samo za mađarski program – i Radio Bač-ka Topola postoji već rešenje i kada dođe vreme mi ćemo ga staviti na sto. Ima još elemenata koje još treba da potvrdimo i dok nije sve prodiskutovano sa donosiocima odluka, dotle neću da ga obelodanim“. Ubrzo po njegovom obelodanjivanju, među-tim, ono je i sprovedeno, redakcija na mađarskom jeziku se podelila, a oni (na čelu sa

52 53

glavnim urednikom) koji ga nisu prihvatili ocenili su da „SVM, preko Nacionalnog saveta Mađara, u kojem ima većinu, želi da ugasi slobodne medije na mađarskom jezi-ku i da mađarskoj nacionalnoj zajednici plasira vesti samo preko jedne radio-stanice, odnosno RTV Panon“. Takođe, odbačen je i njihov alternativni predlog o osnivanju Fondacije „Subotički mađarski radio“, sa idejom da se stvori mreža mađarskih radij-skih studija širom vojvodine, za koji su peticijom prikupili 6.500 potpisa podrške. U međuvremenu, strasti su još dodatno bile pojačane i političkim turbulencijama unutar mađarske političke zajednice i osnivanjem udruženja Mađarski pokret koji je, opet, pokrenuti Subotički mađarski radio u okviru RTV Panona ocenio kao „protivzakonit i ilegalan“, nazivajući ga „piratskim radiom“. Istovremeno, uz političke i druge lomove oko mađarskog programa, sudbina i budućnost celovite multijezične kuće Radio Su-bo tica i dalje je ostala neizvesna.

novi vlasnici i državne pare

Iako je osnovni smisao izlaska države iz vlasništva u medijima u tome da se oni os-lobode uticaja političkih centara moći, spektar novih vlasnika, koji su na aukcijama kupili medije, daje za pravo strepnjama da je u pretežnom delu prodatih medija centar uticaja samo izmešten i da umesto državnih medija sada imamo partijske. Karakteris-tično je da su medije mahom pokupovali ljudi čiji posao ranije nije bio u bilo kakvom dodiru sa medijskom industrijom i čiji je biznis usmeren ka sasvim drugom pravcu, ali je isto tako karakteristično i da se najmanje polovina novih medijskih vlasnika u javnosti prepoznaje i po njihovoj povezanosti sa vladajućim političkim strankama, pre svega Srpskom naprednom strankom. Ovo se odnosi i na većinske i na višejezične medije.

Primera radi, kruševački biznismen i vlasnik fabrike za proizvodnju plastične am-balaže Radoica Milosavljević, koji je za ukupno 281.280 evra kupio čak osam medija (pet RTV kuća, dve televizije, jedan informativni centar), bivši je funkcioner Socija-lističke partije Srbije, a sada se u javnosti dovodi u vezu sa potpredsednikom SNS-a, novi je vlasnik čak pet medija koji su višejezični. Milosavljević se naime dovodi u

54 55

vezu sa donedavnim ministrom odbrane i bliskim saradnikom premijera Srbije alek-sandra Vučića – Bratislavom Gašićem, čija porodica u svom vlasništvu već ima ne-koliko medijskih kuća. Činjenica da Milosavljevićevi mediji u predizbornom periodu pružaju nedvosmislenu podršku Srpskoj naprednoj stranci24, samo pojačava dokaze da iza ovih privatizacija, ali i mnogih drugih stoji trenutno najmoćnija stranka u zemlji. Događaj u RTV Pančevu, koji je u javnost izneo novinar Vladimir Đoković, takođe ide u prilog ovoj tezi. Đoković je rekao25 da je novi glavni i odgovorni urednik ovog medija, koji je ujedno i predsednik Odbora za informisanje pančevačkog SNS, Miro-slav Milakov zahtevao od njega da se učlani u ovu stranku ukoliko želi da dobije produženje ugovora. Dve nedelje pošto je to odbio – nije mu produžen ugovor. Neko-liko novinara je takođe potvrdilo da su morali da potpišu pristupnice SNS-u kako bi zadržali posao u ovom mediju.

Nadalje, prema navodima iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, Kopernikus cable network iz Niša smatra se bliskom Srpskoj naprednoj stranci26, a radi se i o no-vom vlasniku tri višejezična medija (Radio Šid, Radio Raška i RTV jagodina). Radio Šid je, inače, najskuplje prodat medij na aukcijama, a izlicitirana suma od 531.000 evra čak je 76 puta veća od početne. Novosadsku televiziju (Informativni centar Apo-lo) kupio je portal sa nevelikim prethodnim medijskim iskustvom Srbija danas, koji se u delu javnosti takođe prepoznavao kao blizak najvećoj vladajućoj partiji, dok se na takvu bliskost sa njenim manjim koalicionim partnerom, strankom Rasima Ljajića u javnosti ukazivalo u slučaju novih vlasnika RTV Novog Pazara27.

24 Pogledati recimo rezultate monitoringa medija u izbornom procesu 2016. godine kojeg je radi-

la Novosadska novinarska škola (www.novinarska-skola.org.rs).

25 www.cenzolovka.rs/iz-prve-ruke/vladimir-dokovic-urednik-rtv-pancevo-trazio-da-se-uclanim-

u-sns-posto-sam-odbio-nije-mi-produzen-ugovor

26 “Izveštaj o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji”, Savet za borbu protiv korupcije,

Beograd 2015.

27 http://www.nuns.rs/info/activities/26123/privatizacijo-tvoje-je-prezime-gasic.html

54 55

Pojedini primeri iz različitih gradova o dodeli javnih sredstava medijima nakon auk-cijskih prodaja – i to u postupcima po nedovoljno jasnim kriterijumima, a koji su po pravilu bili netransparentni – svedoče ne samo o problemu političko-partijsko-fi-nansijske povezanosti i nakon nominalne vlasničke transformacije, već i takvom us-meravanju javnog novca koje je, praktično, pojedinim novim vlasnicima omogućilo kupovinu medija od budžetskih sredstava. Tako je u ne jednom slučaju iznos sredstava koja su lokalne samouprave izdvojile za medije sa novim vlasnicima ubrzo po nji-hovoj kupovini premašio, u nekim slučajevima i znatno, sumu za koju su ti isti mediji nedugo pre toga kupljeni.

jedan od poznatijih primera je opština Dimitrovgrad, od koje je Rtv Caribrod, u vlas-ništvu Milosavljevića, dobio 13,2 miliona dinara (oko 107.000 evra), a prethodno je, nekoliko meseci ranije, kupljen za svega 18.600 evra. Drastične primere kršenja Za-kona o javnom informisanju i medijima imamo u Pančevu i Kragujevcu: ovi gradovi, bez konkursa, a nekad i bez postupka javne nabavke, u nekoliko navrata Milosavlje-vićevim medijima (RTV Kragujevac i RTV Pančevo) prebacuju velika novčana sred-stva. Prema izveštaju Koalicije za nadzor javnih finansija28, Radoica Milosavljević je sve medije koje je kupio platio 281.280 evra, a za samo tri meseca država mu je kroz različite aranžmane vratila oko 220.000 evra. Protivzakonito finansiranje medija u vlasništvu ljudi bliskih vlastima, a od strane pre svega lokalnih samouprava, nastavlja se i tokom 2016. godine, bilo kroz konkurse za sufinansiranje medijskih sadržaja koje po pravilu prate brojne nepravilnosti i netransparentnost procesa, bilo na neki drugi način.

Navedimo i primer Studija B, koji je na aukciji prodat za oko 530.000 evra firmi Max-im Media, čiji je osnivač Miloš Krdžić. Krdžić je ujedno i vlasnik nekoliko lokalnih radio-stanica. Ubrzo posle privatizacije, Grad Beograd raspisuje konkurs na kojem se dodeljuje ukupno 45 miliona dinara za medijske sadržaje, a više od polovine (23 miliona) dobija Studio B za emisiju “Beograde, dobro jutro”. Konkursni postupak

28 „Građanski nadzor privatizacije medija u Srbiji“, Toplički centar za demokratiju i ljudska pra-

va, Prokuplje 2016.

56 57

pratili su brojni proceduralni problemi, pre svega oni koji se tiču sastava konkursne komisije, u kojoj nisu bili predstavnici relevantnih novinarskih i medijskih udruže-nja okupljenih oko Medijske koalicije, ali je zato u njoj bila osoba zaposlena Studiju B, što svakako predstavlja eklatantan primer konflikta interesa. Pored ovog novca, Kodžić je dobio značajna sredstva za druge radijske stanice u svom vlasništvu (i na gradskom i na republičkom konkursu), pa se računa da je za samo mesec-dva vratio više od polovine novca uloženog u kupovinu Studija B.

Nažalost, ovo su samo neki od mnogobrojnih primera koji svedoče da je najvero-vatnije unapred postojao plan da se osobe bliske vlasti domognu medija u javnom vlasništvu, i to zahvaljujući državnom novcu. U otvorenom pismu upućenom Vladi Srbije, u kojem ukazuju na kršenje vladavine prava u sferi javnog informisanja, 60 nevladinih organizacija Srbije, između ostalih, ističe i ovaj problem i smatra “da je u skoroj budućnosti neophodno oformiti nezavisnu komisiju koja će ispitati proces pri-vatizacije medija u Srbiji i javnosti pružiti odgovor na pitanje da li su u ovom procesu kršeni zakoni i na koji način, ko su novi vlasnici medija, čijim novcem su isti kupljeni i u čijem interesu je to urađeno”. “javnost mora da ima odgovore na ova pitanja, jer su ona vezana i za vladavinu prava, i za transparentnost vlasništva nad medijima, i za medijske slobode, ali i za kontrolu trošenja državnog novca”, navodi se u otvorenom pismu od 25. marta 2016. godine.

Među kupcima medija ima i novih vlasnika čije ambicije i motivi da u svoje poslo-vanje uključe i ulazak u medijsku sferu zasad nisu jasni. Recimo, kupac lokalnog lista “Pančevac” je vlasnik Auto-centra „Zoki“, a novi vlasnik Informativno propagandnog centra Kula (višejezični radio) vlasnik je firme koja se bavi čišćenjem i održavanjem poslovnih prostorija i veleprodajom opreme za ugostiteljstvo.

oni koji su prošli “ispod radara”

Pojedini javni mediji, među kojima i višejezični, u procesu izlaska države iz vlasništ-va prošli su „ispod radara“ i nisu uopšte konstatovani kao predmet privatizacije, već

56 57

se i dalje nalaze u javnom vlasništvu. U pitanju su uglavnom elektronski mediji, koji su radili u okviru kulturnih centara, kao što je to recimo slučaj sa Radio Temerinom i Radio Kisačem. Ova dva medija i dalje, nesmetano, emituju program, što dodatno svedoči u konfuziji u procesu medijskih reformi. Niko od nadležnih nema odgovor na pitanje šta će se desiti sa ovim radijskim stanicama koje su se našle u pravnom in-teregnumu. Niti jedna odredba zakona ne može se na njih primeniti osim, eventualno, procesa likvidacije.

Radio Temerin, kao medij, nije pravno lice, već radi u okviru Kulturno-informativnog centra (KIC-a). Isto se to odnosi i na Radio Kisač, koji radi u okviru Kulturno-infor-mativnog centra „Kisač“, a u međuvremenu „informativni“ izbacio je iz imena. Do pre deset godina, Radio temerin bio je samostalna ustanova koju je još 1971. god. os-novala opština. Opštinska vlast je 2006, da bi izbegla privatizaciju, radio utopila u no-voosnovanu javnu ustanovu nazvanu KIC, čime je ovaj medij izgubio status pravnog lica. Postojala je mogućnost da se ovaj problem reši, ali očigledno je da su opštinari zakazali, jer, po svemu sudeći ne slučajno, nisu izvršili potrebne pripremne radnje za privatizaciju ovog medija, verovatno verujući da će se pronaći neki vaninstitucionalni način za njegov opstanak u sadašnjem obliku. S obzirom na to da on još uvek radi, možda i nisu bili daleko od istine. Nije jasno kako se ovaj medij danas finansira i kako zaposleni u njemu ostvaruju zaradu, ali opština tvrdi da radio ne dobija sredstva iz javnih prihoda, zbog čega im je omogućeno da učestvuju na lokalnom konkursu za sufinansiranje javnog informisanja.

Specifičan je i slučaj kablovske televizije IN oktobar iz Vršca, kojoj je osnivač pre-duzeće u društvenoj svojini za komunalne delatnosti Drugi oktobar. Ona takođe nije prepoznata u procesu privatizacije, ali i dalje nesmetano emituje program, a naročito je aktivna u predizbornoj kampanji. iN oktobar je nastavio da emituje program i pored toga što je REM saopštio da ovo javno-komunalno preduzeće više nema dozvolu za pružanje medijske usluge. U dopisu koji je REM poslao NDNV-u, navodi se da se “na teritoriji Vršca emituje program pružaoca medijske usluge: Rumunsko udruže-nje Viktorija iz Vršca”. TV Viktorija je, inače, kao medij civilnog društva, smeštena u prostorije ovog javnog preduzeća, a nisu jasni odnosi između ove televizije i IN oktobra. Poznavaoci lokalnih prilika tvrde da je u pitanju rezervni medij javnog pre-

58 59

duzeća, odnosno stranke koja njime upravlja. Ako je to tačno, postoji ozbiljna opas-nost da ovo postane model zaobilaženja medijskih zakona i u drugim sredinama. U međuvremenu, direktor ovog javnog preduzeća je uhapšen i optužen za proneveru značajnih svota novca.

U Kanjiži je u okviru Obrazovno-kulturne ustanove Cnesa funkcionisala kablovska televizija Info TV Cnesa. Ovu ustanovu je osnovala opština Kanjiža 1958. godine, a 2011. je 50% osnivačkih prava preneseno na Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine, koji ju je proglasio ustanovom od posebnog značaja za mađarsku nacional-nu zajednicu u Vojvodini. Kako stoji na njenom sajtu „zbog promene u zakonu Info TV Cnesa od 1. juna 2015. radi u okviru drugog preduzeća“. Na sajtu Agencije za privredne registre nalazi se informacija o televizijskoj stanici Info TV Tiszapart, reg-istrovanoj 17. juna 2015. godine, a osnivač je Tiszapartfest DOO za usluge, izdavačku delatnost i trgovinu Kanjiža.

Interesantan razvoj događaja imamo i u Vrbasu, gde je jP za informisanje Vrbas, u ok-viru kojeg je radila Televizija Bačka, otišlo u stečaj, uopšte ne ušavši u proces prodaje pošto su zaduženja mnogostruko prevazilazila vrednost kapitala. Deo zaposlenih je “prebačen” u drugo javno preduzeće “Komunalac”, a prvobitni, protivzakonit plan da ovo preduzeće počne da se bavi i javnim informisanjem – osujećen je reakcijom javnosti. U međuvremenu sa radom je počela privatna Televizija Bačka, koja osim imena ima i skoro isti logo kao ona prethodna i emituje se na istom kanalu, preko kablovskog operatera. Navodno, deo novinara koji su sada zaposleni u “Komunalcu” rade za ovaj medij, a zarade dobijaju od javnog preduzeća, koristeći pritom opremu javnog preduzeća u stečaju. Kako god, slučaj “Vrbas” svakako treba čitati kao jedan u nizu dokaza da se lokalne vlasti veoma teško odriču medija, ali i kao upozorenje sa kakvim se sve izazovima možemo uskoro susretati kada je odnos između vlasti i medija u pitanju.

58 59

Mediji civilnog društva – neiskorišćena šansa

Iako u Srbiji još od 2002. godine kontinuirano postoji zakonska mogućnost za rad medija civilnog društva, pa i pored toga što su za ovu vrstu elektronskih medija kojim se zadovoljavaju specifični interesi pojedinih društvenih grupa (recimo nacionalnih manjina) predviđene i određene pogodnosti u vidu oslobađanja od obaveze plaća-nja naknade za korišćenje frekvencije, ta mogućnost je izuzetno retko i tek sporadič-no iskorišćena. Sasvim u skladu sa takvom tendencijom, ni među kupcima medija u drugom privatizacionom talasu nema značajnije zastupljenosti organizacija civilnog društva, uprkos tome što bi snažnije prisustvo takvih medija upravo u sferi informi-sanja na manjinskim jezicima bilo višestruko korisno. Među kupcima medija na auk-cijama 2015. naime svega je jedno udruženje – Udruženje za regionalnu komunikaci-ju URKO iz Pačira, koje je kupilo (višejezični) Radio Regije, odnosno javno informa-tivno preduzeće Bačka Topola. Ali, čak i u ovom slučaju u javnosti su iznošeni podaci koji upućuju na povezanost i bliskost sa političkom partijom – Savezom vojvođanskih Mađara.

Gotovo petnaestogodišnje iskustvo tranzicije medijske scene u Srbiji pokazuje da po-tencijal modela medija civilnog društva ne samo da nije značajnije korišćen, nego se o njemu, naročito sa stanovišta očuvanja nivoa prava nacionalnih manjinskih zajednica na informisanje na maternjem jeziku – nije ozbiljno ni razmišljalo. Razlozi se bez sumnje mogu tražiti i u tome što su političke, a i manjinske elite očigledno privrženi-je modelima koje mogu u većoj meri imati pod kontrolom. Već evidentirani gubici ma njinskih programa, još u očekivanju krajnjeg ishoda i bilansa suženog medij skog okvira za informisanje na jezicima nacionalnih manjina, međutim, nužno će aktu-elizovati značaj inicijativa za osnivanje manjinskih i višejezičnih medija civilne sfere (kakvih naznaka već ima, recimo u Sečnju) kojima bi mogla da se popuni praznina koja je nastala zbog nestanka pojedinih medija u procesu povlačenja države iz medij-skog vlasništva. Ovakvi novi mediji, budući da zbog svoje prirode imaju veću mo-gućnost otklona od političkih uticaja, osim toga, mogli bi da predstavljaju značajan doprinos i smanjenju prisutnog deficita nezavisnog i pluralističkog informisanja na manjinskim jezicima.

priLozi

63

63

Prilog 2: Odgovori nacionalnih saveta nacionalnih manjina – anketa Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Odgovori nacionalnih saveta na anketu Nezavisnog društva novinara vojvodine o ak-tivnostima manjinskih samouprava u procesu medijskih reformi1

koje su konkretno bile najvažnije aktivnosti i akcije koje je

nacionalni savet – u cilju očuvanja što većeg nivoa informisanja

građana na jeziku vaše nacionalne zajednice nakon okonačanja

procesa privatizacije medija – preduzelo uoči i tokom samog

procesa privatizacije medija?

Bošnjačko

nacionalno

vijeće

tokom 2014. godine proglasilo je televiziju tutin i Regionalnu

televiziju Novi Pazar za ustanove od posebnog značaja za Bošnjake

i aktivno djelovalo ka zaustavljanju procesa privatizacije ova dva

medija. Dok su vlasništvo nad tv tutin preuzeli radnici ove medijske

kuće, RTV Novi Pazar je protivpravno i protiv odluke Bošnjačkog

nacionalnog vijeća privatizovana. Privatizovana Regionalna televizija

Novi Pazar koja je veliki dio svog sadržaja prije procesa privatizacije

proizvodila na bosanskom jeziku nakon privatizacije televizija mijenja

ime u Radio televizija Novi Pazar i danas proizvodi većinu svog

sadržaja na srpskom jeziku.

1 Nezavisno društvo novinara vojvodine uputilo je pitanja na adrese svih manjinskih nacionalnih

saveta, pokušavajući da prepozna glavne aktivnosti koje su manjinske samouprave imale u proce-

su medijskih reformi. Odgovori od svih nacionalnih saveta nisu stigli, i pored naših ponovljenih

molbi.

64 65

češki

nacionalni

savet

Aktivno je pratio proces privatizacije medija učešćem na javnim

tribinama, panelima i drugim skupovima organizovanim od strane

relevantnih udruženja i institucija. Tom prilikom su njegovi

predstavnici upućivali sugestije i učestvovali u izradi zaključaka

i zahteva za izuzeće manjinskih medija iz procesa privatizacije i

iznalaženja rešenja za opstanak medija na jezicima manjina.

nacionalni

savet Mađara

Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine svake godine raspisuje

konkurs za sufinansiranje medijskih sadržaja na mađarskom jeziku.

Makedonski

nacionalni

savet

Preduzeo je korake koje je u datom procesu mogao, pre svega započeo

je projekat na osmišljavanju i implementiranju sopstvene produkcije

(u toku), ojačao je prisustvo na društvenim mrežama izradom dobrog

i kvalitetnog sajta i pojačao je kapacitete Novinsko izdavačke

ustanove Makedonski informativni i izdavački centar. Sa druge

strane, dogovoren je protokol o saradnji sa nedeljnikom Pančevac,

jednim od najtiražnijih nedeljnika u južnom Banatu a i šire, sa ciljem

pokretanja stranice na manjinskim jezicima. Obavljeni su i razgovori

sa televizijama u Pančevu, Nišu, Leskovcu i Vranju, tamo gde su

postojale emisije na makedonskom jeziku o njihovom očuvanju.

nemački

nacionalni

savet

Najvažniji su sastanci svih nacionalnih saveta u Vladi Republike

Srbije, zbog toga što ovako možemo zajednički da nađemo rešenje za

ova pitanja, tako da to doprinosi svim nacionalnim zajednicama a i

većinskom narodu.

64 65

PRILOG 3: Zaključci konferencije “Manjinsko i višejezično informisanje u kontekstu sprovođenja medijskih zakona” (NDNV)

KONFeReNCija

Manjinsko i višejezično inForMisanje u kontekstu spro-vođenja Medijskih zakona

Izlazak države iz vlasništva nad medijima – posledice, izazovi, pouke i mogućnosti (Velika sala Skupštine AP Vojvodine, petak 18. decembar 2015, 11-15.30 časova)

zakLjučCi

Nezavisno društvo novinara vojvodine nakon diskusije i mišljenja iznesenih na kon-ferenciji “Manjinsko i višejezično informisanje u kontekstu sprovođenja medijskih zakona” donosi sledeće zaključke:

1. U pripremi i izradi seta medijskih zakona nije se u dovoljnoj meri posvećivala pažnja informisanju na jezicima nacionalnih manjina, što je prouzrokovalo niz problema sa kojima se ono suočilo u procesu medijskih reformi. Apelujemo na Ministarstvo kulture i informisanja, ali i druge nadležne državne organe i institucije, kao i na sve sudionike medijske scene, da u narednom periodu prob-lemu informisanja na jezicima nacionalnih manjina prilaze sa odgovarajućom ozbiljnošću, uz poštovanje prava nacionalnih zajednica, ali i koncepta medijskih sloboda i multikulturalnog društva.

66 67

2. zakonodavac je prilikom izrade medijske legislative propustio da prepozna vrednost interkulturalnog društva, odnosno međuetničku komunikaciju i nego-vanje duha tolerancije – kao javni interes, čime je doveo u loš položaj višejezične medije. Posredno je ovim zakonodavac podstakao i getoizaciju i samogetoizaci-ju manjinskih zajednica. Neophodno je da se interkulturalnost u narednom peri-odu prepozna kao jedan od osnovnih temelja naprednog višenacionalnog društ-va i kao izrazito važan javni interes, i to ne samo u medijskoj sferi.

3. Država Srbije mora da bude svesna da prava nacionalnih manjina, među koje svakako spada i manjinsko i višejezično informisanje, predstavljaju vrednost koja će imati značajno mesto u pregovorima između Srbije i Evropske unije o pristupanju eU.

4. Ministarstvo privrede, Ministarstvo kulture i informisanja i Agencija za privati-zaciju dužni su da pod hitno nastave proces sprovođenja Zakona o javnom in-formisanju i medijima, odnosno da, kako zakon nalaže, kapital neprivatizovanih medija u javnom vlasništvu bez naknade prenesu na zaposlene. Svako dalje odugovlačenje stvara ozbiljnu konfuziju i ugrožava ne samo prava zaposlenih i medija, već i lokalno, manjinsko i višejezično informisanje.

5. Ministarstvo kulture i informisanja, Regulatorno telo za elektronske medije i druge nadležne institucije moraju otkloniti sve prepreke za osnivanje i razvoj manjinskih i višejezičnih medija civilnog društva, prepoznajući ove medije kao medije od velikog društvenog značaja. Državne institucije moraju da obezbede mehanizme pomoću kojih zakonske pogodnosti za medije civilnog društva neće ostati “mrtvo slovo na papiru”.

6. S obzirom na mnogobrojne probleme u implementaciji zakona o javnom in-formisanju i medijima na lokalnom nivou u sferi konkursnog sufinansiranja medijskih sadržaja, neophodno je da kroz izmene medijske legislative država obezbedi precizne mehanizme i obaveze konkursnog sufinansiranja javnog in-teresa u oblasti informisanja na manjinskim jezicima za medije kojima osnivači nisu nacionalni saveti.

66 67

7. Nadležne institucije moraju da pronađu efikasan način kontrole kontinuiteta medijskih sadržaja u skladu sa članom 142. zakona, a pod tim se podrazumeva i definisanje sankcija za nove vlasnike medija koji ne poštuju ovu zakonsku odredbu.

8. Kroz proces promene zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina po-trebno je predvideti jasne mehanizme stabilnog, adekvatnog i nediskriminator-nog finansiranja medija kojima su osnivači nacionalni saveti, a izuzeti su iz opštih pravila koji važe za druge medije po Zakonu o javnom informisanju i medijima. S obzirom na činjenicu da su mediji nacionalnih saveta stavljeni u poziciju svojevrsnih manjinskih javnih servisa, potrebno je izmenama ovog za-kona obezbediti i mehanizme zaštite uređivačke politike od uticaja osnivača, po logici koju zakonsko definisanje javnih servisa nalaže.

9. Stabilnim finansiranjem medija kojima su osnivači nacionalni saveti nacional-nih manjina država na svim nivoima ne gubi obavezu sufinansiranja drugih medijskih sadržaja na manjinskim jezicima, a to treba da radi tako što poštuje principe medijskih sloboda, pluralizma mišljenja i medijskih sadržaja.

10. Kao primer dobre prakse, trebalo bi da nacionalni saveti usvoje samoregulatorne mehanizme kojima će, kroz definisanje jasnih procedura, obezbediti autonomiju medija kojima su osnivači, odnosno dobrovoljno se odreći političkog uticaja na nezavisnu uređivačku politiku ovih medija.

11. iako su u prethodnom periodu nacionalni saveti, predstavnici pojedinih ma-njinskih medija, sa jedne, i novinarska i medijska udruženja sa druge strane, imali različite poglede na proces medijskih reformi, potrebno je u narednom periodu ojačati međusobnu saradnju i obezbediti partnerstvo u cilju pronalaže-nja dugoročnih rešenja za manjinsko i višejezično informisanje u Srbiji, uz uvažavanje prava nacionalnih zajednica, ali i u skladu sa principima ostvarenja medijskih sloboda, poštovanja profesionalnih i etičkih normi novinarstva, kao i pluralizma mišljenja.

68 69

12. Primetne pozitivne trendove u informisanju na jezicima nacionalnih manjina na javnom servisu vojvodine – Radio-televiziji vojvodine, potrebno je nastaviti, uz stalno jačanje profesionalnog nivoa manjinskih programa, koji podrazumeva i otklon od političkog uticaja i promociju vrednosti interkulturalnog društva. Sa druge strane, neprihvatljivo je to što Radio-televizija Srbije ignoriše obavezu uvođenja programa na manjinskim jezicima, pogotovo za one nacionalne ma-njine koje uglavnom žive van teritorije AP Vojvodine.

13. Učesnici skupa apeluju na domaće i međunarodne organizacije da, u skladu sa svojim mogućnostima, pruže podršku novinarima koji su osnovali ili su u procesu osnivanja manjinskih i višejezičnih medija kojima će biti popunjena praznina zbog nestanka pojedinih medija u procesu izlaska države iz vlasništva nad njima.

u ime nezavisnog društva novinara vojvodine, nedim sejdinović, predsednik io

Novi Sad, 18. decembar 2015.

68 69

PRILOG 4: Mišljenje Ministarstva kulture i informisanja o ulozi nacionalnih saveta u procesu odlučivanja stručnih komisija za ocenu kvaliteta predloga medijskih projekata

CIP - Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

316.774:323.15(497.11)316.774:316.754(497.11)

СЕРЕНЧЕШ, Жужана Manjinski i višejezični mediji u kontekstu sprovođenja medijskih zakona : izveštaj /Žužana Serenčeš, Nedim Sejdinović. - Novi Sad : Nezavisno društvo no-vinara vojvodine,2016 (Novi Sad : Stojkov). - 67 str. : ilustr. ; 24 cmTiraž 300. - Napomene i bibliografske reference uz tekst.

iSBN 978-86- 88303-16- 3

1. Сејдиновић, Недим [аутор]

a) Националне мањине - Медији - Војводина b) Медији - Закони - Србија

COBiSS.SR-iD 305203463

Documents

Manjinski i višejezični Mediji u kontekstu sprovođenja Medijskih