Мајда Сикошек

Као ветаркроз Европу

Београдска издавачко-књижевна задруга2014.

...

Ову књигу посвећујем најважнијим мушкарцимау свом животу, набројани су по старешинству, а не поважности:

Свом тати Борису, који ме је заразио вирусом пу-товања и у мени одмалена одгајао страст према аван-тури, који ме је учио шта је на путовању важно и збогчега је добро путовати.

Човеку мог живота – дугокосом средовечном хи-пику, мом Зорану, који је мој вирус радосно прихватиои учинио да многи моји снови постану јава.

Својим синовима Јанку, Борису и Ивану, мојојдики и поносу, који су заслужни што се ова књигаданас налази испред вас, који су ме храбрили и под-стицали да поделим свој доживљај са свима.

...

Посебну захвалност дугујем својој лекторки Тањи Милано-вић, издавачу Оливеру Кнежевићу и писцу предговора МилошуВасићу. Без њихових савета, препорука и стручности тешко дабих у овом подухвату успела.

5

Предговор

ЧАРИ ПУТОВАЊА

Искрено речено, ја сам се у животу напутовао то-лико да ми је тога доста. Сада путујем само кад морами то ми је гњаважа неопевана. Чак и кад стигнем кудсам кренуо, па ми буде лепо, опет ми је неподношљивапомисао да морам да путујем натраг. Кажу да чичаКант никад није мрднуо из свог Кенигсберга (данас –Калињинград), па шта му је фалило! Неко је, уоста-лом, лепо рекао да све наше невоље и потичу од тогашто нисмо у стању да седимо ди смо (ни за ди смо –нисмо). Ваљда сам ја то оматорио (јесам) и олењио се(и то).

То, међутим, не значи да не одобравам авантури-зам људи који воле да путују – све док ја не путујем.Ето њих тамо, на путу, on the road, знам како им је илепо ми је да о томе читам заваљен у фотељу. Са од-ређеном пакошћу узео сам да читам овај Мајдин пу-топис који следи: аха, мислим, запели Мајда и Зоранчак у Португалију; аутом, уместо авионом као сав нор-малан свет; видеће они свога бога. Ја бих, ако ме сепита, ухватио неки пароброд до Лисабона (ваљда тогајош има), па бих се излежавао на палуби и све штоспада. А они запели да возе... С тачке гледишта нор-малног човека (дакле, ленчуге) најбоље је кад вози

7

неко други: таксиста, пилот, машиновођа, барба од па-роброда итд. Још боље је кад има и вагон-ресторанили бродска благоваона, па да још дају и пушити...Али, авај, та су срећна и декадентна времена прошла:нема више Wagon Lits Cook, ни Оријент експреса,нема озбиљних пароброда каква је била Berengaria;зашто би човек уопште некуда кретао? Данас се глупитуристи возе у оним седмоспратним cruiserima каосардине, једу сплачине у авионима, а вагон-ресторанису превазиђени. Шта остаје путнику осим моторногвозила?

Ето, дакле, Мајде и Зорана у том опеловом полу-комбију, где се труцкају по Европи уз помоћ „џи-пи-еса са небеса“ (један загребачки рокер), траже камповеи хостеле, распремају и опет пакују своје домаћинствоиз гепека, муче се са шаторима и врећама за спавање,станују у ауту. Притом се не скидају са интернета – пашта кошта да кошта, мада, у ствари, није скупо чак итамо где наплаћују бежичну везу. Као фол – да буду увези са децом, а у ствари да би Мајда писала блоговеод којих је овај путопис настао; знам ја њу. Мислим даје вредело, све то заједно – путовање, интернет и бло-гови; чак и GPS, колико се ја у то разабирам.

Лако је мени: узмем да читам овај путопис и об-радујем се, све у фотељи, уз пиће и цигарету. Што бихја путовао кад има ко ће? Као да сам био с њима. То језато што је Мајда то све написала лепо, глатко, пис-мено и надахнуто, уз пратеће информације; ипак је ис-торичарка уметности. Не бих да претерујем, али самсе сетио путописа Црњанског; још више сјајног путо-писа оног авантуристе који је у гуменом чамцу опло-вио Балкан још пре тридесетак година, можда и више.И тај је био човек образован и све је лепо успут описао

8

уз корисне примедбе. Кренуо човек са Савског приста-ништа, па низ Дунав, па Црно море, па поред Грчкеузбрдо до Ријеке, камионом до Загреба, па низ Саву доКапетаније. Све у гуменом чамцу. Ова Мајдина и Зо-ранова авантура наравно да је другачија, али мениподједнако херојска. Возио сам и ја својевременоспачека до Женеве и натраг више пута, али је то биопосао (искрено речено: шверц, али то је друга прича).Било је то почетком седамдесетих (и нису били нар-котици, не радујте се; биле су филмске камере и пра-тећа електроника). Данас је све то ауто-пут (досаднодо неба и скупо).

Оно што охрабрује (не мене, без бриге, него бу-дуће авантуристе), то су подаци о томе колико се водирачуна о сиромашним авантуристима на бициклу, уауту, чак и пешке; има их који још увек путују и же-лезницом, чак и аутобусима. Кампови су углавномуљудни, има и топле воде, негде чак и бесплатно; бе-жични интернет такође; људи су углавном љубазни,каже Мајда и ја јој верујем. Велико је олакшање штоје то сада све сама Европа, па не гњаве на границама(осим Швајцараца, али тако је увек било). Ја сам се,рецимо, напутовао ауто-стопом, али то је било шезде-сетих, кад је владала свеопшта љубав плус џабалук. Уто време Зорану Мајдином не би ни требао ауто, онакочупавом и брадатом хипику какав је, чисти анахрони-зам данас; у оно време био би mainstram; вукли би газа рукав да га возе и да га воде кући.

Иначе апсолутно одобравам циљ (српски: дести-нацију) Мајдине и Зоранове авантуре. Та Португалијаме фасцинира годинама, путници су ми сви причалибајке о њој (као и Мајда), али ме због нечега није за-пало да и тамо стигнем, а био сам на много места која

9

нисам ни хтео, ни волео; због посла... Тај португалскидео овог путописа препоручујем од срца читаоцу:најбољи је, што је – слутим – и била намера списате-љице. Добри су и они делови где је реч о добрим љу-дима, а њих је пуно, како и треба у данашње време кадсе мисли да су се људи покварили од похлепе, глоба-лизма, шовинизма и осталих гадости. Нису.

Укратко, читајте ову књигу, вратиће вам веру уљуде и у авантуру.

А што се Португалије тиче, чим нађем неки па-роброд до Лисабона – идем.

Милош Васић

10

ПОЧЕТАК ВЕЛИКОГ ПУТОВАЊА

Од књиге до стварног живота

Раних деведесетих година XX века сасвим слу-чајно у руке ми је дошла књига Човек из Лисабона То-маса Гифорда о једном од највећих фалсификаторасвих времена. На страну његова животна прича –описи Лисабона с почетка XX века, описи кафеа ифадо музике навели су ме да се, слободно могу рећи,заљубим у земљу на крајњем западу нашег конти-нента. Не треба заборавити да је Португалија деце-нијама била затворена земља о којој се мало чуло, ајош мање знало. Годинама сам користила сваку при-лику да сазнам нешто о њој, а све заједно само јепојачавало моју жељу да једног дана отпутујем баштамо и сама откријем чари мале државе са великомисторијом.

Тако је један сан прерастао у животну жељу, штоје пак навело човека мог живота да на веселом и буч-ном породичном новогодишњем скупу у јануару 2013.пред сведоцима изјави да је ово та година, годинакада ће ми испунити животни сан да видим Португа-лију.

Није искључено да се врло брзо, у себи, покајаозбог те брзоплете изјаве, али речено је речено, а он јечовек од речи, те нема повлачења. Можда се потајно

11

надао и да сам ја заборавила изјаву дату на веселом ибучном новогодишњем породичном скупу. Нисам.

И тако, био је фебруар и одбројавање је почело.Решени да овога пута све неопходне припреме за путобавимо на време, започели смо са ковањем великихпланова.

Пут у Португалију у нашој изведби не значи ку-повину авионских карата до Лисабона и резервацијупреноћишта. Не, пут у Португалију у нашој изведбизначи путовање аутомобилом кроз неколико европ-ских земаља до жељеног одредишта, ноћење у успут-ним камповима и вожњу путевима на којима се ненаплаћује путарина – ако је икако могуће.

Одлуке које ће до поласка на пут једине остатинепромењене су: датум поласка 25. мај – Дан младо-сти, и датум повратка 7. јул – Дан устанка. За све онекоји нису сигурни да знају о којим празницима је речследи мали подсетник. Држава у којој су јунаци овеприче рођени и одрасли звала се Социјалистичка Фе-деративна Република Југославија, настала је наконДругог светског рата и трајала је до 1992. Чиниле су једанашње самосталне државе: Словенија, Хрватска,Босна и Херцеговина са Републиком Српском, ЦрнаГора, Македонија и Србија са своје две аутономне по-крајине – Војводином и Косовом. Председник је биоЈосип Броз Тито. За његов рођендан одабран је 25. маји проглашен је Даном младости блажено почившеСФРЈ. Датум нашег повратка 7. јул – Дан устанка, биоје дан када је у Србији 1941. започео устанак противокупатора. Свака тадашња република, данас би рекличланица СФРЈ, имала је свој Дан устанка. Иако држа -ва у којој смо рођени и стасали у људе и на свет донелинаше синове не постоји више од 20 година, волимо по-

12

некад симболично да се подсетимо на њено постојање;отуда и одабир ових датума. Може се рећи пролеће узамаху – на почетку, а лето у узлету – на крају, нијеневаж но да је добар део тог интервала у туристичкојвансезони, па су и цене некако драже души, а и нов -чанику.

У почетку смо са весељем смишљали могуће пу-тање, замишљали како ћемо посетити неке драге људекоје нисмо видели последњих десет година, плани-рали да обиђемо места и кампове у којима смо биликада смо пре једне деценије заједно са својим под-млатком обилазили Европу. Испоставиће се да јетакав план преамбициозан и презахтеван, и времен-ски и новчано – тако је започела игра кажи, па от-кажи.

Како је време одмицало, тако се наш елан топио– деловало је некако сувише далеко и нестварно, па суи припреме успориле; живот се након недељу данавратио у нормалу, еуфорија се потрошила. Време јеодмицало, ми смо о путу причали, али практичне ко-раке никако нисмо предузимали.

Затим је у Београд стигао април, а са њим и благапаника у наше редове. Са одлучношћу ђака на почеткунове школске године да буде другачија од досадаш-њих, купила сам свеску са намером да планове измаште и приче учиним конкретнијима. Да покушамда бар на папир ставим шта је све неопходно урадити.И то је потрајало два дана, а онда су, опет, свакоднев -ни неодложни послови учинили своје.

Април је одмицао, а наши планови су се из данау дан драстично мењали. Једино што је поред дана по-ласка и повратка у међувремену договорено је да ћенаше путовање на крајњи запад Европе започети „нај -

13

пречим“ путем преко земље сатова, чоколаде и банака– Швајцарске.

Почетком маја блага паника је прешла у панику,а са паником је стигла и прва „оштрија“ размена миш-љења: да ли прво треба одредити комплетну рутукојом ће се путовати, а онда одређивати етапе, то јестпутовања на дневном нивоу од тачке А до тачке Б; илиодмах треба разматрати етапе. Било је ту повишенихтонова, озбиљно повишених тонова, оптужби за нера-зумевање онога што је неко изговорио и томе слично.Када се бура стишала, неспоразуми разјашњени, посаоје настављен у миру и лагано.

Први успех је био када су одређене етапе, прона-ђени кампови и срачунати трошкови. Након тога свеје потекло као поток у пролеће. Уз спискове, мање иливише „оштре“ размене мишљења, прерачунавања, до-говарања и свесрдну помоћ средњошколских друга-рица раштрканих по белом свету припреме су сеприближиле свом крају.

Дан младости – 25. мај, ове 2013. године ’пада’ усуботу, што нам је савршено одговарало. У четвртакувече владало је затишије пред буру, наизглед смомирни, верујемо да смо урадили све што смо на спис-кове ставили, добар део тога у последњем од послед-њих момената. Пред нама је још један дан који битребало да буде посвећен паковању. Но, као и у свакомдобром роману, неће бити баш тако.

У петак 24. маја све мора бити спремно и спако-вано како би у 21 час наша мала породица могла при-суствовати премијерном концерту новооснованогбен да редакције часописа Време (недељника у комекао новинар ради мушки део средовечног пара којисутра ујутру креће на далеки пут из снова). Осим што

14

је колегијално да се присуствује лансирању таквогхвале вредног подухвата, наша мала породица морабити присутна јер ће као special guest star наступитиуправо мушки део средовечног путничког пара ичовек мог живота. Повратак се очекује најкасније допоноћи, али...

У суботу 25. маја на пут дуг 1070 км требало бикренути што раније. Да ли ће тако и бити, остаје да ви-димо.

15

ШТО ТИ ЈЕ ЧОВЕК КА’ ТИЦА, ЗАЈЕДАНАЕСТ САТИ КРОЗ ПЕТ ДРЖАВА

Пробудиш се у Београду, у Хрватској свратишна пумпу ’споради себе’, ручаш у Словенији, точишгориво у Италији, а вечераш у Швајцарској

Упркос сумњама свих, посредних и непосреднихучесника у припремама за ово путовање, па и нас пут-ника, у могућност поласка у планирано време план јеспроведен са веома малом доцњом.

Као и већина ствари у вези с овим подухватом, иполазак је био драматичан и помало патетичан. По-здрављање испред камере, која ће бити објективнисведок наредних шест недеља, у рано сивкасто, про-хладно, кишовито мајско јутро. Поздрављање са де -цом и псом: „Будите паметни, чувајте се, чувајте кућу,не свађајте се...“

„Опустите се на том путу, уживајте. Мама, не сма-рај превише тату са знаменитостима...“ Музичка под-лога филмском растанку су The Doors „Riders on thestorm“. И они су кренули.

Ауто-пут са две траке, назовимо то пристојногквалитета, до Шида. Петнаестак минута задржавањана граничним прелазима, замена новца и наставакауто-пута од Батровца (Хрватска) и даље две траке,али је зато пут бољег квалитета. Мало кише, више

16

сунца и равница. Први програм хрватског радија – ин-тервјуи, политичке приче, предизборне кампање залокалне изборе, вести и трендови у савременој музици(да не кажем експерименталној). Добар предуслов давише него добар провод претходно вече и устајање упет ујутру узму свој данак. Ауторка ових редова лаганотоне у сан, а возач бива препуштен сâм себи.

Пут којим идемо и возач и ја знамо напамет, штоне помаже при покушајима да се разбудимо и оста-немо концентрисани. Повремено нас тргне строгиженски глас који опомиње возача да је прекорачиодозвољену брзину. Глас се јавља са „чуда нових техно-логија“, мале справице са екраном која се зове GPS, тојест „систем глобалног позиционирања“, која омо-гућава једноставно стизање у било који одабрани градили на било коју одабрану адресу.

Стижемо до још једне границе, словеначке овогпута, коју пролазимо уз климоглав и брз преглед па-соша полицајке на дужности и рукомах незаинтересо-ване царинице. Нова валута, безобразно скупа вињетаза вожњу ауто-путевима словеначким (15 евра за не-дељу дана) и јарко сунце, температура коначно правапролећна. Ауто-пут и даље са две траке, али овог путаизврсног квалитета, обележен да боље не може бити.Нашој срећи никад краја.

Гутамо километре, чудимо се како су се разда-љине на неки необјашњив начин смањиле, срећништо смо коначно из равница прешли у брдовитекрајеве. Нова држава радио-станица: Вал 202. Менеза ову станицу вежу неке лепе успомене и сећања навреме проведено са тетком у Љубљани. Опет вести, до-гађаји, новости, ништа посебно занимљиво, мало ра -зочаравајућа „временска наповед“, да не кажем вре

17

менска прогноза – киша, киша, па мало пљускови...Музика је поново далеко од онога што би смо ми радослушали, али трпимо.

Позната траса, али другачије све, нигде лепих се-новитих паркинга на шумовитим обронцима. Јединаместа за кратак предах су велике пумпе и паркинзиоко њих. Тужно, зар не?

Ћаскамо, присећамо се неких ранијих живота иситуација, присећамо се оних који више нису са нама,а први пут су нас водили овим пределима. Мене по-ново опхрвао умор и неприметно тонем у лагани сан.Тренутак касније човек мог живота ме буди: „Узмиапарат, ово морамо да сликамо!“ Испред нас биб-лијски призор црног облака разапетог преко целог хо-ризонта изнад танке светле линије који, повременопретећи, дотиче земљу најављујући потоп. Није про-шло много од фотографисања старозаветног призоракада смо се и сами нашли у потопу. Киша је падалатаквом јачином да су брисачи били потпуно беспо-моћни. Стварно је било свеједно да ли раде или не –ништа се видело није, могло се само наслутити где судруги аутомобили и поуздати се у искуство и осећај даби се мимоишли камиони којих је на словеначкимауто-путевима много.

Ни потоп није што је негда био, па како је почео– тако се и завршио, а мало иза синуло је и сунце.Иако се претећи облак није наново појављивао на хо-ризонту као птица злослутница, више пута смо наиз-менично пролазили кроз пљусак и сунчане интервале,као што су у временској прогнози и најавили.

Ни приметили нисмо, а већ смо у следећој држ а -ви – Италији, без граничних прелаза и промене валу -те – лепота уједињене Европе. У Италији нема ви ње та,

18

само безобразно скупих путарина (27,90 евра релацијаТрст–Милано, плус по коју десетину центи на још двапарчета пута).

Возимо обилазницом око Трста, присећамо сешездесетих и седамдесетих година прошлог века иважности овог града за ’југошопинг’ супкултуру. Од1965, када су грађани СФРЈ добили прилику да сасвојим црвеним пасошем слободно путују по Европи,а и шире – Трст, као трговачки град скоро па на гра-ници две државе, постао је Мека за све потрошаче ужељи да задовоље своје новооткривене потребе: балонмантили – шушкавци, фармерке, завесе и шта све не.Неки су од путовања возом до Трста ускоро направилизанимање и допуну кућног буџета. Купити јефтино,продати нешто скупље, па опет у Трст. Са пуно ризика,али и са лепом зарадом. Други су опет путовали у Трстда би сами уживали у његовим продавницама и на ње-говим пијацама. Крајем 70-их и почетком 80-их го-дина XX века Трст је полако почео да губи на значају.Раслојавање друштва у бившој држави огледало се иу одабиру дестинација за шопинг – од Солуна прекоРима, Лондона и Париза. Са возова и аутомобила ви -ши слојеви прешли су на авионе, а туристичке аген-ције осмислиле су шопинг-туре које нису укључивалеТрст. На послетку Трст је поново био Трст – лучки итрговачки град у Италији, у коме је током XVIII и XIXвека живела велика заједница Срба.

Сећања одлазе тамо где им је место, а ми изла-зимо на ауто-пут са три траке, квалитет није свуда башкао онај у претходној држави, али три траке су тритраке. Није потрајало дуго кад се наш тротраки ауто-пут неким чудом претворио у пут са четири траке!Савршеног квалитета и гужве као да се возимо по бео-

19

градским улицама, камиони, аутомобили, мотори,свега има, али нико нема потребу да вози свемирскимбрзинама, знају да ће стићи тамо где су кренули.

На ознакама за излазе са ауто-пута ређају сеимена познатих градова невероватном брзином. Осе-ћам се потпуно нестварно, колико истог јутра билисмо испред своје куће у сиво прохладно мајско јутро,а сада смо у долини Поа, обасјаној сунцем и прекри-веној виноградима и уредно обрађеним пољима, утег-нутим као војнички чаршав.

Како смо радио, због нама неподношљивих ме-лодијских комбинација, угасили негде на путу по Сло-венији, са зебњом га поново укључујем и остајемозапањени – пршти рокенрол из све снаге, девојчицаод реда петнаест, шеснаест година наручује Goinghome Алвина Лија. Станице су локалне, мењају се какопролазимо градове, али је музика увек баш онаквакакву радо слушамо. Човек мог живота, мушки деосредовечног пара у улози возача, коментарише: „Бра -ћо ’Талијанци’, свака част, ја сам очекивао неке сла-дувњаве канцонице, а ви осветласте образ! О овоме ћесе причати!“ И ево, о томе се пише.

Док се човек окрене и гориво наточи, ето Ми-лана, тачније обилазнице око Милана и питање јекако бисмо се из тога искобељали да нам није нашеНевене, зване Нена, из ’глобалног позиционог си-стема’. Како је некада било једноставније, мање ауто-мобила, путеви су пролазили кроз градове који су тадабили мањи и није било много недоумица. Све се мења,а пре свега ми, мада бисмо нарадије порекли баш тупромену.

Излазимо са ауто-пута, што путокази, што нави-гација воде нас неким чудним правцима, улазимо по-

20

ново на ауто-пут, да бисмо мало потом изашли, па сеокренули, па поново ушли, али у другом правцу...Срећа, измислили GPS.

Још мало и стићи ћемо до земље која је крајњаодредница овог дела пута. Сунце је још увек јако иакоје скоро осам увече. Гранични прелаз је у самом гра-дићу, што је чест случај у овом делу Швајцарске, на-лази се на великој низбрдици одмах после изласка изтунела, пролази се брзо, без прегледа пасоша, безконтроле – било какве. Поново куповина вињете и на-ставак пута уз нестварни пејзаж језера и планина.Вода заиста чини да сваки предео добије бајковитипризвук.

Пролазак кроз Лугано на истоименом језерумало је конфузан због много кућа и уских улица, по-маже GPS, мада у кључном моменту терминологија„скренути благо улево“ не поклапа се са стварним ста-њем – скретање озбиљно улево. Следи „израчунатипоново“ са нагласком на поново и то веома љутитиокао да се пита како је могуће да возач није схватио штаму је речено. Мало укруг, укруг по веома стрмим ули-цама луганским и ето нас на истој раскрници одаклепочиње успон у брда швајцарска. Нижу се мала и маловећа места са пуно кружних раскрсница. Агно који јемоја средњошколска другарица којој у посету идемопоменула као одредницу; још једна кружна рас-крсница, путоказ за место Пура, која нам је циљ овогадана, и нагли успон са серпентинама, улазак у Пуру ипаркинг поред капелице као крајња тачка прве етапепута средовечног пара.

Поглед на планине и Луганско језеро у долини(Lago di Lugano), сеоце у коме смо, све подсећа на Ме-дитеран, а у швајцарским планинама је. Загрљаји са

21

старом пријатељицом, прича углас, пењање до кућекоја ће бити наш дом наредних шест дана, веома,веома уском и веома, веома стрмом уличицом. Пре-уређене камене сеоске куће из XVII века, штале и еко-номске зграде такође претворене у стамбене јединице,пуно растиња, цвећа и палми. Да човек не поверује,палме праве правцате. Медитеран.

Пријатна вечерња атмосфера уз дрвени сто, до -бро црно швајцарско вино из сребрног пехара, меди-теранско (а какво другачије) послужење – сиревиразни, пармезан прави у комаду, маслине, мортадела,преслатки чери парадајз, домаћи песто, хлебови самаслинама, без маслина, сељачки и, наравно, колачи– воћне корпице шарене да шареније не могу бити ибеоградске ванилице умешене претходни дан. Причиникада краја, полако нас савладава умор и вече сеприближава крају. „Лепа је ова Швица“, изговарамоуглас. Наредних дана ћемо схватити колико.

22

САДРЖАЈ

Предговор Почетак великог путовања Што ти је човек ка’ тица,

за једанаест сати кроз пет државаМедитеран на ободу ШвајцарскеНије како је планирано, него како је суђеноИ сунце је коначно сванулоКолико је Агата Кристи била у правуПретварање пет дана у два, Дан првиПретварање пет дана у два, Дан другиМали градић чудног имена – Селорико де БаштоЉубав на први погледСан на јавиКолико је време релативна стварУ главном градуЛисабон и још понештоЈош мало од Лисабона, па пут под ногеШта смо открили код пара

који је требало да се бави пољопривредомОпроштај од земље која ме је опчинилаЈош једно преплитање култура

средњовековне ШпанијеЈош мало о ГранадиНови дан, нови планА сада Барселона заистаБарселона по последњи путКуда се средовечни пар враћао са пута својих сноваМало разочарања, мало изненађењаЈош мало па Межевет

711

1623293133364253596573798894

102110

117125131137144151157164

Коначно толико помињани МежеветСусрет са прошлим временомНа путу кућиМинхенПоправљено расположење

О ауторки

170174180187195

205

Мајда СикошекКАО ВЕТАР КРОЗ ЕВРОПУ

ИздавачиБеоградска издавачко-књижевна задруга

lepotazivota.rs

За издавачеОливер Кнежевић

Мајда Сикошек

УредникОливер Кнежевић

Лектура и коректураТања Милановић

Корицу приредилаМаја Медић

ШтампаКаргановић д.о.о.

Тираж500