Алфонс де Ламартин о Србима

Први пут Европом се пронео глас о овом споменику

турске свирепости и српске храбрости 1833. године,

када је француски песник и академик Алфонс де

Ламартин (1790-1869) публиковао књигу „Пут на

Исток”:

„Стигох у равницу код Ниша”, пише Ламартин и

наставља: „Сунце је пекло. На једну миљу од вароши

отприлике, угледах широку белу кулу где се уздиже усред равнице, блистајући као

париски мермер. Стаза је водила к њој. Приђох јој ближе, седох у хлад од куле да

се мало одморим. Тек што сам сео, подигнем очи споменику и видим да су његови

зидови, за које ми се учинило да су саграђени од мермера или од белог камена,

начињени од људских лобања, поређаних у равномерне слојеве. Ове лобање и ова

човечја лица, огуљена и побелела од кише и сунца, облепљена са мало малтера

образовале су славолук који ме је заклањао од сунца. Могло их је бити на 15–20

хиљада, на неким је још преостало косе која се лепршала на ветру као лишај и

маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планина, продирао у многобројне

шупљине глава, лица и лобање и у њима изазивао тужно звиждање. Рекоше ми да

су то лобање поубијаних Срба у последњем устанку за слободу. Поздравих оком и

срцем остатке ових јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац

независности њихове отаџбине... Зато народ који има овакве споменике не може

никада пропасти. Србија, у коју ћемо сада ући, сад је слободна... Ускоро ће Срби

узети и сам Ниш: нека сачувају овај споменик. Он ће њиховој деци причати шта

вреди независност једног народа, казујући им по коју су је цену њихови очеви

платили”.