Ivan V. Lalić

OKEAN

Crn i zelen zimzelen vode, zanet Činom svoga cvetanja, kada vetarTrese slane prašnike, nosi penuU vazduh kopna –

Slano perje drozdova, mokro grmlje, Slani krici galebova u kosom Blesku leta obronkom mokre strujeNa pragu kopna,

Ovo tu je obala; ova stena Mesto gde se kontinent seća sebe Na početku; tutnjava plitkog mora, Zvono na bovi,

Kratka staza između smreka, signal, Zvuk motora grebenom crnog rta, Kuća prazna, vetrokaz njuši milje, Godine, kišu;

Tu se slike rasture, kao jata Naglim vetrom vraćena kopnu; govor Brzo stari, bezvremen; obala je Ničija zemlja,

Prostor lep i opasan, jer se sećaKružno; vetar govori jezicimaZemlje, vode; vetar je neodlučan Pramlad i mokar;

Evo čamac izlazi iza rta, Jedna mena nevažna, jedan poraz Kratke slike; vlaga u glasu drozda, Mrlja u sluhu;

Iza crte nemira ravnoteža: Drevni piton začaran svojim stiskom, Zmijsko meso puno srebrnih larvi Ogromnih kiša.