Културно-просветна делатност кнежевине Србије у време Милоша и Михаила Обреновића

професор: Тубић Биљана ученици: Кљаић Бојана

датум: 28.09.2015. године Кнежевић Јована

Недељковић Софија

Остојић Невена

Паунковић Дамјан

Спаић Данило

1

Садржај

Култура за време прве владавине кнеза Милоша

Образовање – школа ...................................................... 3

Образовање – књига ...................................................... 4

Здравствене прилике ..................................................... 6

Црква ............................................................................... 8

Књижевност .................................................................... 9

Библиотеке ..................................................................... 11

Позориште и музика ..................................................... 12

Пренумерација ............................................................... 13

Новине и часописи ......................................................... 14

Науке ............................................................................... 14

Ширење страног утицаја ............................................... 15

Култура за време друге владавине кнеза Михаила ........ 16

Развој језика и напредак просвете .................................... 19

Литература ......................................................................... 22

2

Образовање - школа

У време прве владавине кнеза Милоша школе нису биле његова главна и једина преокупација којој је посвећивао пажњу, али исто тако не мозе се рећи да се није уопште залагао за унапређење просвете, нарочито након 1830. године.

Све до стицања аутономије кнез Милош се више фокусирао на друштвене и економске прилике у Београдском пашалуку, док је култура сматрана за споредну делатност, што је у том тренутку заиста И била. Да је за кнеза просветно питање било споредно види се из његовог става према Вуковом предлогу из 1820. године о стварању Велике школе која би спремала способне људе ,,за сваку службу’’. Кнез Милош је предлог одбио. Исту судбину доживљава и апел Димитрија Давидовића из 1821. године, којим је тражио од кнеза да се оснују штампарије и школе у којима би учила и женска деца.

Други Хатишериф из 1830. године поставио је правне основе за просветни и културни напредак Србије. У овом документу је наглашено да Срби слободно могу оснивати школе, цркве, болнице и штампарије. Вук је 1832. године поново дао предлог о подизању школе, међутим овај пут Караџић је предложио отварање три велике школе, мислећи да једна школа не би могла да задовољи потребе земље за способним чиновницима. Јо[ једна од потреба била је и отварање Универзитета и Академије. До краја прве владавине кнеза Милоша углавном су све те потребе остварене.

Најраније сведочанство о уређењу школа потиче из 1833. године: ,,Устав народних школа у Књажеству Србије’’, који је одобрен од стране кнеза и служио је као школски закон на основу којег су организоване школе у Кнежевини наредних година. Њиме су предвиђене три врсте школа: мале - у селима и варошицама, редовне - у окружним варошима и једна редовна у Београду. Све школе делиле су се на државне (правитељствене) и општинске (обстествене). У државне школе убрајале су се: гимназија са четири разреда, три полугимназије у Чачку, Шапцу и Зајечару и двадесет и две основне школе у варошицама и варошима Србије.

За развој просвете од великог је значаја оснивање Министарства правде и просвете 1834. године. Након 1835. године број приватних школа је нагло почео да се смањује и почеле су да се отварају прве државне ( правитељствене) основне школе. Иако је држава више пажње посвећивала овој установи, увек је њих било мање у односу на општинске.

Школовање није било обавезно, тако да многе школе нису имале довољно ђака. Једино је у школама у Београду и Неготину увек био довољан број ученика. Из тог разлога основана је 1835. године једна школска комисија, чији је циљ био да убеди родитеље због чега је важно да шаљу децу у школу у што већем броју.

До 1838. године у школама се учило без наставног програма, на основу традиције - читање, писање, рачунање, словенска граматика, црквена историја. Од те године, створен је први наставни ,,план И програм‘’ - ,,Назначеније учебни предмета који се у школама нормалним за прво и друго течение школско предавати имају”.

3

Стицањем аутономије почеле су да се отварају прве средње школе. Настојањем Вука и доласком Димитрија Исаиловића, почела је да ради прва таква школа ( верховна, виша, велика), у октобру 1830. године. Исаиловић је планирао да школа буде троразредна, а две године су и сами кнежевићи Михаило и Милан похађали ову школу. У новембру 1833. године кнез ју је преместио у Крагујевац, а од марта 1835. добија звање гимназије. Школске 1835-6. постаје четвороразредна школа, а школске 1838-9. постаје петоразредна школа.

Кнежевина тридесетих година добија и прве стручне сколе. Прва стручна скола у Србији била је Богословска школа. Године 1837-8. настала је и прва војна школа која је имала за задатак да задовољи потребе земље за школованим официрима. Тадашњи министар просвете С.С. Тенка предложио је да се војна школа унапреди у Лицеј. Комисија је размотрила предлог, кнез га је прихватио и Лицеј је почео са радом 13. октобра 1838. године у Крагујевцу. У току прве две године рада, створена су два филозофска одељења, а треће и четврте године отворена су два правна одељења. Из Лицеја ће касније понићи Велика школа И Београдски универзитет.

Оснивањем Лицеја поставило се питање његовог издрзавања, као и Крагујевачке гимназије. Школска комисија израдила је предлог о стипендирању ученика и оснивању школског фонда од ког би се издржавала гимназија, Лицеј И професори. Кнез је одлучио да се поменути фонд оснује из његових личних средстава. Милош Обреновић је поред тога помагао и стипендирао бројне ђаке који су се школовали, како унутар земље, тако и у иностранству.

На школском пољу започете су многе радње за време прве владавине кнеза Милоша Обреновића и већина њих је остварена до кнежевог пада, али је кнежевим наследницима остало још доста тога да одраде. Сматра се да би кнежевина Србија постигла још много тога на пољу културе и просвете, да је у неколико последњих година кнежеве владавине није потресала снажна политичка криза.

Образовање - књига

Још 1816. године Срби су у молби поднетој Порти тражили одобрење да могу ,,печатњу књигу ( типографију) имати’’. Овај захтев је султан свечано потврдио Хатишерифом из 1830. године. Пре него сто је Србима признато право отварања штампарија, три покушаја њеног набављања су пропала (Давидовић 1821.; Герман 1826. и Караџић 1827.). Прва штампарија је, по налогу кнеза, стигла ис Русије 2. јуна 1831. године. У септембру исте године почели су да се штампају разни административни материјали (пасоши, протоколи, објаве). Прва књижица из штампарије је изашла 1831, а књига 1832. године. Тиме је започет књижевни и публицистички рад у Србији.

Штампарија је од 1833. до 1835. године радила у Крагујевцу, а све остало време у Београду. Припреме за издавање новина почеле су одмах након отварања прве штампарије. Димитрије Исаиловић је 1832. године издао огледни број (,,Проба србских

4

новина”). Због премештања штампарије у Крагујевац, прве новине (,,Новине сербске’’) појавиле су се тек 1834. године, али под уредништвом Димитрија Давидовића. Давидовић је, као искусан новинар, успешно уређивао политичку хронику. Зато што се превише упустио у писање политичких текстова, добио је прекор од кнеза и одмах након тога новине су стављене под цензуру. Новине су живнуле у време Милетине буне и рада Сретењске скупштине јер су веродостојно преносиле ток знаменитих догађаја из 1835. године. Премештањем штампарије и Новине су премештене у Београд 1835. године.

У државној штампарији је, до краја кнежеве власти, поред Новина сербских одштампано око 90 књига, али ниједна Вуковим правописом, који је био забрањен до 1832. године.

Највише књига штампано је за потребе цркве, неке чак у тиражима од 5.000 примерака. Такоже, штампали су се и уџбеници за потребе учитеља и професора. Штампале су се разне књиге, од буквара до стручних књига за потребе Лицеја и војне школе. Издају се и књиге за ширу читалачку публику, као што су ,,Живот и прикљученија’’ Доситеја Обрадовића, ,,Историја Русије’’ А. Тодоровића итд.

Пре постојања штампарије, књига је у Србију долазила на разне начине. Кнез је радо набављао књиге из Русије, углавном историје руских владара. Сам кнез био је власник позамашне библиотеке, док је библиотеку при штампарији Давидовић уредио по узору на ’’библиотеке европејске’’. Године 1838. ова библиотека је пренета у Министарство просвете. Зна се да су веће приватне библиотеке имали Јеврем Обреновић, Јаков Јакшић и Глигорије Возаревић, наш први књижар.

У време владавине кнеза Милоша Обреновића развија се тзв. Династијска поезија. Њен циљ је величање владара и његове породице. Опевани су скоро сви догађаји из живота кнеза Милоша. Неки од бројних страних путописаца који су обилазили нашу земљу оставили су за собом дела која представљају драгоцен извор за проучавање државе и народа. Лепа сведочанства о кнежевини тридесетих година оставили су нам Буе, Ламартин, Роберт, Рихтер, Пасарт и многи други.

Почетком тридесетих година није оживело само интересовање за нове, штампане књиге, већ и за стара рукописна дела. Интересовања за стару српску књигу показали су скоро сви странци који су пропутовали Србију.

Иако је рад на књижевном пољу тридесетих година био велики, књига је слабо залазила међу шире народне масе. Читаоци су углавном били свештеници, чиновници, ђаци, учитељи изанатлије. У сваком случају, тридесетих година 19. века створени су темељи за даљи развој културе и образовања у Србији.

5

Здравствене прилике

Иако не постоје поуздани подаци о здравственим приликама у Србији до стицања аутономије, народна изрека која се често помиње у извештајима кнезу и гласи ,,Благодареније Богу, болести никакових нема'' може нам послужити као потврда о томе да је у том моменту владало благостање. Међутим, то свакако није било истина, јер се под наведеним изразом углавном мислило на епидемијске болести.

Стицањем аутономије, пре свега одређивањем српско-турске границе и правим подизањем санитетских установа, према Хатишерифу из 1830. године, створени су основни услови за организацију санитетске службе у Кнежевини.

Учестале епидемије куге и колере у Турској, које нису мимоилазиле ни далеко напредније земље Европе (Аустрија, Француска, Италија), принудиле су кнеза да убрза рад на уређењу санитетских установа. Њега је на то посредно нагонила и Аустрија, која је у време епидемије у Турској затварала границу, чиме је успоравала, а понекад И онемогућавала промет добара и остали саобраћај, што српској држави никако није одговарало. С друге стране, Турска није поклањала никакву пажњу санитетској служби и установама (тек 1838. турска власт је покушала да уведе карантине).

О здравственом стању народа највише се старао кнез. Он је водио рачуна о довођењу лекара, справљању лекова, сузбијању болести, отварању апотека, карантина, сузбијању епидемија, све до 1835. када је здравствену службу поверио Министарству унутрашњих послова, а 3 године касније Министарству просвете, чији попечитељ је био ,,врховни надзиратељ карантина у Србији''. Ова служба остаје и после доношења Закона о централној управи (1839.) при овом Министарству.

За модернију здравствену службу у Србији били су неопходни школовани лекари, болнице, апотеке и санитетски кордон дуж српско-турске границе. До појаве школованих лекара (а чак и касније) народ се, као и сам кнез и чланови његове фамилије, лечио код разних надрилекара(бербера, ећима, видара). Један од најпознатијих био је ећим Тома Костић који је уживао од 1834. државну пензију, али свој посао није прекидао све до смрти.

Лечење код надрилекара често је било неуспешно, некад и погубно. Чак ни под интервенцијом самог кнеза и забране справљања ,,здрављу шкодљивих лекова'' од стране суда њихов занат је и даље цветао, захваљујући сујеверју, под којим је и сам владалац поклекао.

Када се није могло наћи лека у земљи, тражили су се искуснији лекари у иностранству (најчешће у Земуну или Панчеву).

Први дипломирани лекар у Србији помиње се 1820. године. Њихов број је стално варирао, будући да многи нису могли да се прилагоде средини и због тешких услова су напуштали Кнежевину. Лекари су били размештени у здравственим установама у 9 места ( Београд, Крагујевац, Пожаревац, Ваљево, Неготин, Алексинац, Чачак, Бања, Радујевац), имали су

6

тачно утврђене плате И били су дужни да од богатих наплаћују прегледе према тачно утврђеној тарифи, док су сиромасима услуге пружали бесплатно.

Прва болница, која је почела са радом 1826. налазила се у Шапцу, док је најзначајнија по капацитету и лекарској служби ,, шпитаљ палилулски'' отворена у Београду.

Лекови су се набављали преко Аустрије, куповали у дућанима (најчешће јеврејским) или су справљани од стране лекара/надрилекара. Прва фармацеутска установа настала је у Шапцу, заједно са тамошњом болницом, а у Београду је прва апотека отворена тек 1930. године. Њен оснивач И власник био је Земунац Матеј Ивановић.1836. основана је државна апотека, њен управник био је Павле Илић.

Значај лековитих вода се увидео врло рано, па су узорци бањских вода упућивани у Беч на детаљна испитивања. Бање су биле запуштене до тридесетих година, када почиње њихово рестаурирање. Тамо где су постојала стара купатила извршено је реновирање (Рибарска бања), а тамо где ничега није било, зидана су нова ,,зданија'' и прављене каде. Највише пажње је поклањано Сокобањи јер су у њу најчешће навраћали кнез и његова породица.

Умоболни су искључиво лечени (,,исцељивани'') посебним методама, у манастирима. Од 1839. држава преузима старање над њима, па је манастир Студеница одређен за место њиховог опоравка.

Такође, једна од честих болести била је и сифилис, поготово у источној и југоисточној Србији. Болесници су лечени од ове опаке болести кореном траве сасапереле.

Поред наведених, у изворима се помињу и следеће болести: мицина (полна), грозница, срдобоља, красте, богиње, као и веома честе епидемије куге и колере.

После друге епидемије колере, 1836. кнез је санитету поклонио више пажње- почело је изграђивање карантина(7), као и нових санитетских установа на граници- састанака(9) који су поред војне, имали улогу да штите од уношења заразних болести у Кнежевину.

Куга се у Турској јавила 1836., а у пролеће 1837. године дошла је до турско-српске границе, немилосрдно косећи становништво. Кнез Милош је предузео све могуће мере да епидемију заустави на граници.Авраму Петронијевићу, санитетском комесару, кнез је наредио: ,,Пребудите тамо И чувајте, ама да ни врана не прелети''. Карантински зид био је подигнут на шест недеља, а војска изведена на границу са наређењем да пуца у свакога ко буде прешао на недозвољеном месту.

Годину дана касније, несмотреношћу лекара, куга је унета у земљу. Кнез је одмах блокирао цариградски друм, преко кога је куга ушла у Кнежевину и због тога имао проблема са београдским везиром. Захваљујући брзом реаговању и поштовању правила, куга је брзо локализована. Кнежевина је избављена захваљујући огромним напорима, уз релативно мало жртава од ,,страшне опасности'' која је десетковала многа насеља у Турској.

7

Црква

Пошто је стекла аутономију (1831.) и исплатила дуг Васељенској патријаршији (1832.), Српска православна црква, као и држава, окренула се унутрашњем уређењу. Односи између Васељенске патријаршије и Београдске митрополије били су веома добри, што се види из преписке цариградских патријарха и београдских митрополита, као и из пријема који је патријарх приредио Милошу у време његове посете Цариграду.

Мелентије Павловић, тридесетих година седео је на митрополитском трону Српске православне цркве. Истакао се у другом устанку, посебно у бици на Љубићу, па је стога био веома уважаван на кнежевом двору и био једна од најзначајнијих личности српске цркве.

После стицања црквене аутономије и избора за митрополита, он се посветио уређењу запуштене црквене организације, сходно канонима православне цркве. Успео је да организује митрополитску канцеларију, установи Свети архијерејски сабор, разграничи епархије и сузбије самовољу епископа. Црквени устав, који је пре свега, регулисао материјални положај свештеника, издао је пред смрт, а планирао је отварање ,,школе православија'' у Крагујевцу.

Након Мелентија Павловића, митрополит је постао Павле Јовановић, кнежев секретар, у народу познат по својој лепоти и прозван ,,Лепи Паја''. Био је веома образован, што му је омогућило да успешно води православну цркву у Кнежевини.

После церемонијалног избора у звање митрополита у Цариграду, он се сместио у Крагујевцу, који је неколико година био резиденција ,,архиепископа београдског И митрополита целе Србије'', Новине сербске објавиле су у свом првом броју црквени програм који су имали да остваре митрополит и кнез. Сама чињеница да је овај програм везан за две личности, врховну свештену- митрополита и врховну световну- кнеза, довољно сведочи да односи између државе и цркве нису били уређени. Црква није била незавина од државне власти. Без кнежевог знања ништа се није смело радити у цркви, од најобичнијих увођења у свештенички чин, до доношења најважнијих црквених прописа.

Резиденција митрополита пренета је 1835. у Београд. Тешко је утврдити прави разлог оваквог кнежевог опредељења . Пошто је ово пресељење извршено непосредно после Милетине буне, чини се највероватнијим да је кнез тиме хтео да одвоји митрополита од бунтовничке средине. Међутим, треба имати на уму да је кнез већ тада планирао да Београд начини престоницом земље, па би ово премештање могло да представља зачетак остварења таквог плана.

Српска православна црква у Кнежевини имала је 3 епископиједо присаједињења 6 отргнутих нахија. Београдском епископијом управљао је митрополит, ужичком, епископ Нићифор Максимовић, а шабачком- епископ Герасим Ђорђевић. Од присаједињених

8

области 1834. основана је тимочка епископија за чијег је епископа посвећен Доситеј Новаковић.

Свештеници су се раскалашно понашали, опијали, тукли и били немарни према свом послу. Српско свештенство је у оно време било необразовано И неподобно да савесно обавља црквену службу, па је сасвим разумљиво што се лако одавало разним пороцима И празноверицама.

Овакво стање српског свештенства и цркве уопште, објачњава се следећим чињеницама: После укидања Пећке патријаршије(1766), грчка јерархија није водила никакву бригу о спрском свештенству и цркви. Томе није погодовало ни политичко стање- турска управа. Многе цркве и манастири били су запустели, а црквених књига никада није било довољно. Оно што је учињено у време првог устанка није знатније поправило стање. До стицања аутономије, у Србији је радило 24 манастира, са око 100 калуђера, док је цркава било још мање. У таквим приликама није се могао створити бољи свештенички кадар. Чином стицања црквене аутономије, отпочела је нова епоха у историји Српске православне цркве.

Најосновније је било опоравити и отворити запуштене цркве и манастире, нарочито у варошима и паланкама, где је турски живаљ био веома осетљив на православне богомоље. Употреба звона, која су се слободно оглашавала у селима и варошима позивајући вернике на службу, представљала је прву значајну новину у црквеном животу с почетка тридесетих година.

1836. године основана је Богословија која је пре свега, имала за циљ спремање младих свештеника који ће својим понашањем и знањем на достојан начин представљати српску цркву и народ учити вери.

Једна од најважнијих тежњи српске цркве била је одвајање црквене власти од световне и заснивање самосталне црквене организације.

,,Начертаније о духовним властима у Србији'', трећи нацрт црквеног закона, настао је после Петровске скупштине(1835), а митрополит је био принуђен да пред кнезом и пред Саветом брани поједине одредбе овог нацрта. После мањих исправки, он је проглашен на Духовној скупштини(1836) као први црквени закон у Србији. Према његовим одредбама основана је једна конзисторија за све епископије у Кнежевини. Овим законом учињен је први значајнији корак ка одвајању црквене власти од државне.

Књижевност

Развоју књижевности у Србији у 19. веку допринели су српски учитељи доласком из Аустрије, где је она била на много већем нивоу него код нас и где су учитељи били образованији и културнији. У Србији у употреби су били рускословенски, славеносербски и српски народни језик (писмо уведено 1868. године). Носиоци нове културе, световне и

9

грађанске, били су српски учитељи и интелектуалци из Угарске, као и писци. Међу њима, најзначнајнији је био Доситеј Обрадовић. Пречани и многи учитељи су слушали предавања на латинском и преносили у Србију класицистичку поезију за време И владавине Милоша Обреновића. У исто време се неговала и народна књижевност. 40-тих година 19. века под утицајем Вука Караџића јача романтизам. Почиње да се обраћа пажња на народну прошлост, скупљају се и објављују народне умотворине, негује се народни књижевни језик, развија се национализам, појављује либерализам, итд. Романтизам у Србији траје до 80-тих година 19. века.

Теодоровић Атанасије (Рума, (1801-1842), Београд)

Доктор Теодоровић Атанасије, први професор Лицеја, бавио се и књижевним радом. Током студирања, писао је песме за Давидовићеве „Новине сербске“. Није објавио пуно песама, а те које је објавио углавном су биле за школске приредбе. Сарађивао је са „Летописом Матице српске“. Ту историју, која има карактер уџбеника је посветио кнезу Милошу. Одржавао је везе са многим српским књижевницима и научницима (Вук Караџић, Димитрије Тирол, Јован Стерија Поповић, Димитрије Давидовић и други)

Димитрије Тирол (Чаково, (1793-1857), Темишвар)

Био је приватни учитељ у кући Јеврема Обреновића. Објављивао је и у Београду и у Будиму. Оставио је велики број дела, као што су: „Повест краковске принцезе Ванде“ (1813),“ Прављствователна књижица употребленија ради српске јуности“ (Будим, 1818), „Банатски алманах“ (Будим, 1828), „Сила пријатељства или Дон Жуан и Дона Теодора“ (Београд, 1835), „Месецослов“ за године 1836, 1838. и 1842. (Београд), „Уранија“ за 1837. и 1838. годину, „Казивање старих Требешана и Архива сердара Малише и казивање Бошка Бућића Никшића“ (Београд, 1842.). Писао је чланке и за Давидовићеве „Новине србске“, „Забавник“, ,,Српски магазин“ и „Народни српски лист“. Водио је преписку са Караџићем о разним темама (о објављеним књигама, догађајима у Србији, спонзорству, итд.) .

Николић Атанасије (Бачки Брестовац, (1803-1882), Београд)

Драме је углавном писао током летњег распуста. Најпознатије су: „Женидба цара Душана“ (1840), „Краљевић Марко и Арапин“ (1841) и „Драгутин, краљ србски“ (1844). Станоје Станојевић је хвалио његове драме, напомињући да су радо гледане по српским крајевима. Написао је још драма, али ове су биле најпознатије. У духу романтизма, Николић је сакупљао и народне приповетке које су објављене у три збирке (1842, 1843,1855). Јован Деретић је издвојио Николића из групе српских драмских писаца који су стварали „у сенци Јована Ст. Поповића“ тридесетих и четрдесетих година 19. века, мада је такође рекао да његове драме, писане у десетерцу, немају велику књижевну вредност.

Живојновић (Живојиновић) Мојсеј

Био је песник и драмски писац, живео је у Пожаревцу од 1838. до 1855. године, радећи као учитељ и писар. Већ 1842. шаље своју прву драму „Пијаница и пропалица“, као и молбу Попечитељству да се она цензурише. Уважио је све примедбе цензора Атанасија

10

Николића (избацивање вулгарних речи и сцена, прерада завршног дела) и 1844. године у Пожаревцу штампао ову своју драму под називом „Скитничка конфузија или Несторово путовање“. Посветио ју је Ђорђу Атанасковићу, помоћнику Начелства Пожаревачког округа, који је и помогао штампање. Написао је и романтичарску комедију, која је објављена после његове смрти, „Смрт Вукашина краља“ 1869. године. Године 1844. објавио је малу књижицу која је уствари дужа песма у којој хвали повратак Томе Вучића Перишића и Аврама Петронијевића, под називом „Србска светковина приликом повратка Г.Г.Вучића и Петронијевића у своје отачество у Србији држана“. Написао је и неколио песама о Доситеју, Караџићу и Јосифу Павлу Шафарику. Једна од њих – „Утјеха“, објављена је у „Подунавци“.

Библиотеке и читаонице

1829. године је отворена прва књижара у Београду, под власништвом Глигорија Возаровића. Она постаје место окупљања српских интелектуалаца.

1832. године је отворена прва српска библиотека – Библиотека вароши београдске.

1846. године су основана читалишта у Смедереву, Неготину, Крагујевцу и Пожаревцу. Касније и у другим варошима.

Атанасије Николић и Димитрије Марић су били за то да читалишта буду обавезне културно-просветне установе.

Читалишта су углавном отварали учитељи, обично пречански, који су већ имали искуства у томе. На пример, пожаревачке библиотеке су отворили учитељ Живан Ковачевић и писар и учитељ Мојсеј Живојиновић. И чланови библиотеке су били учитељи из прека. И у осталим варошицама и селима, оснивачи читалишта били су свештеници, професори, учитељи и чиновници.

Претпоставља се да су учитељи имали своје приватне библиотеке, у којима су биле књиге које су доносили из Аустрије. Тако је Аврам Гашпаровић, који је био учитељ Милошеве такозване дворске школе имао своју приватну библиотеку и познато је и да је Димитрије Давидовић имао „скромну библиотеку са страним књигама, које је донео из Аустрије или их је касније куповао.“

У време уставобранитеља формирају се и школске књижнице. Све основне школе су биле снадбевене прописаним школским књижницама. Из бројних извештаја учитеља о стању школа, видело се да се велика пажња посвећивала школским библиотекама и да су многи ученици куповали књиге.

11

Позориште и музика

Било је јако тешко раздвојити позориште и музику јер су представе ишле уз песму у првој половини 19. века.

Од 1825. године прве позоришне представе изводила је дилетанска позоришна дружина, под вођством Ђорђа Евгенијевића, учитеља крагујевачке основне школе. Упознао се са позориштем за време свог школовања у Аустрији (Богословија у Сремским Карловцима) па је то знање преносио у Крагујевцу.

16.септембра 1829. године организовао још једну представу у Крагујевцу – Лазаревићеву драму „Владимир и Косара“. Учитељи-глумци били су награђени са 200 гроша из Народне благајне.

У Војводини су прва школска позоришта била световног карактера и представе су биле извођене тек по завршетку првог полугодишта и на крају године, кад су већ завршени сви испити.

1834-1836. године Књажевско-србски театар – основано прво званично србијанско позориште од стране Јоакима Вујића, драмског писца и преводиоца, на обалама Лепенице. Његове представе гледали су крагујевачки учитељи и ученици коју су касније изводили мање представе „на даскама“ и у другим школама.

Учитељ Василије Бајић, који је глумио у 3. разреду осијечке основне школе, касније је причао да је 1813. Вук Караџић учио њега и његове другаре глуми.

7. новембра 1840. године, Атанасије Николић, професор Лицеја, извео је своју драму „Женидба цара Душана“(у три чина, са певањем) у част рођендана кнеза Михаила, а одржана је у пространом школском ходнику. Глумачку екипу чинили су професори, ученици и чиновници. Јосиф Шлезингер је припремио песме, а представу је пратио и његов оркестар. Главну улогу је играо сам Атанасије Николић. Пошто је представа одушевила кнеза, поновљена је уочи Светог Николе.

1841. године, по пресељењу Лицеја, Николић заједно са Јованом Стеријом Поповићем отвара позориште у Београду. Директор је био Петар Радовановић, директор основних школа. Николић је сачинио представу „Краљевић Марко и Арапин“, која је била позоришна игра у три чина. Прекида се рад позоришта у време хаоса Вучићеве буне.

Позоришта се отварају и у окружним варошима, најпре у Пожаревцу, те 1841. године Мојсеј Живојиновић тамо оснива прву позоришну дружину. Он је истовремено аутор драма, управник, редитељ и сценограф. Он је од својих средстава издржавао припреме и одржавање представа у дворани за више од 200 гледалаца. Његова драма „Скитничка конфузија“ је имала велики успех, и од 70-тих година 19. века се играла и у Сомбору, Београду, Шапцу, Лозници, Новом Саду и другим местима. У пожаревачком позоришту је 1842. године током јануара и фебруара приказано осам представа. 31. јануара је било извођење „Ромео и Јулија“ и то први пут на Балкану.

12

У време прве владавине кнеза Милоша, зачетник музичке уметности био је Јосиф Шлезингер који је, прво, организовао музички живот у Шапцу и учио децу Јеврема Обреновића. После две године, у Крагујевцу, основао је „Књажеско-србску банду“, која је углавном музицирала на Милошевом двору, а касније учествовала и у позоришним представама.

Године 1834. помиње се најстарије певачко друштво у Србији, када је певало песму Димитрија Исаиловића поводом одликовања кнеза Милоша султановим орденом.

Матија Бан је у Дубровнику штампао народну химну дубровачких Срба.

Др. Антанасије Теодоровић, има значајно место у историји српске музике, јер је он један од зачетника музичке наставе у Србији. Свирајући је на гитари пратио је песме које су се певале у позоришним представама, уз гитару учио ђаке да певају у позоришту, организовао прве ђачке хорове, писао за њих композиције. Добро сарађивао са Јосифом Шлезингером, нарочито када је реч о дворском музицирању.

Учитељи су за време црквене службе били у певници, а у школи су учили ђаке певању. Ако то нису добро радили, свештеници су их тужили Попечитељству просвештенија. Тако се на пример, 1850. године рачанска општина (Крагујевачки округ) жалила на Атанасија Филиповића јер није обучавао децу црквеном певању.

Пренумерација

Прве књижаре у Србији отварају се тек крајем 19. века што је разлог спорог продирања првих књига. Књиге су ширене путем претплате (пренумерација) или посредством путујућих продаваца књига (торбара), углавном на вашарима. Помоћу спискова сазнајемо, такође, и о сакупљачима. Учитељи су били ти који су углавном сакупљали пренумеранте.

У Београду, први претплатници на српске књиге јављају се тек 1809. године, година када је српски песник Јована Атанасијев Дошеновић штампао своју књигу „Численица или наука о рачуну“.

Прва штампарија у Београду појавила се 8. маја 1831. и исте године су почеле да се штампају књиге. После две године, у тој штампарији штампана је књига Доситеја Обрадовића „Живот и прикљученија“.

У Вуковој преписци се налази велики број текстова о пренумерацији. Он је тражио сакупљаче претплатника, већином пречанске учитеље као што су Никола Димитријевић, Марко Милошевић, Ђорђе Николић и други.

Славко Златојевић је из Прага писао Вуку Караџићу 11. фебруара 1852. године поводом претплате на Српски рјечник.

Татомир Миловук сакупљао је претплатнике за Доситејеве књиге „Собраније разних наравоучителних вешчеј“...(1835), „Христоитију“ (1836), и „Мезимца“.

13

Званично гласило Кнежевине Србије носило је назив „Новине србске“.

Увођењем Вуковог правописа 1868. године књига је постала приступачнија ширем кругу читалаца. Тај круг је постао знатно већи када је основно образовање постало обавезно 1882. године.

Новине и часописи

Прве српске новине под називом „Новине сербске из царствујушћега града Виене“ у Бечу 1813. године заједно са Димитријем Фрушићем покренуо је Димитрије Давидовић. Новине које суи мале И краћи назив који је гласио „Новине сербске“, угашене су због дугова.

Годину дана после отварања прве штампарије у Србији, Димитрије Давидовић је 1832. године штампао је поприличан број првих новина под називом „Проба Србских новина“. Због оклевања кнеза Милоша и премештања штампарије у Крагујевац, „Новине србске“ почеле су да излазе тек у јануару 1834. године. Новине су излазиле до 1919. године, у почетку као недељник, а касније свакога дана. Давидовић је често смењиван као уредник, због либералних идеја које су пролазиле кроз текстове. Новине постају службени лист Кнежевине Србије од јуна 1837. године јер се у њима штампају закони и уредбе, због тога су обавезни претплатници били чиновници, школе, општине које су имале школу... На првој страни новине су доносиле вести о кнезу Милошу и његовој породици, на пример, у фебруару 1835. године објавиле су Сретењски устав.

Поред Новина србских, Давидовић је обновио и „Забавник“ (1833-1836), који је био подељена на календарски и књижевни део.

Димитрије Фрушић је значајан за српску културу, прво је у Темишвару објавио два броја „Банатског алманаха“ (1827, 1829), а затим је у Београду уређивао „Уранију“ (1837-1838), алманах у коме су, поред приповедака и песама, објављивани и научни радови.

У време прве Милошеве владавине излазили су још неки часописи и календари, као што су Вукова „Даница“ (Беч, 1826-1829, 1834), „Београдска лира“ (1833-1835) и „Месецослов“ (1836-1839).

За новине и часописе писали су и неки пречански учитељи који су радили у Србији као што су Димитрије Тирол, Тодор Влајић, Ђура Јакшић и други.

Наука

Науком су се углавном бавили дворски учитељи јер су имали веће образовање од учитеља државних и општинских школа. Они су били међу покретачима првих научних институција. Атанасије Николић био је један од оснивача Друштва српске словесности (1841; почело с радом 1842). Поред земљорадње, писао је и о путевима и трговини.

14

Димитрије Тирол написао је специјална правила – „Начертаније“ – за Друштво српске словесности. Оставио је и рукописе „Политичка историја“ Баната и „Историјски преглед Србије нашег времена“.

Неколицина учитеља бавила се историјом. „Историја Русије“ др Атанасија Теодоровића представља значајан допринос нашој науци.

Димитрије Давидовић, као кнежев секретар, састављао је правне прописе и акте. Радио је на Закону о Савету, а урадио је и седам поглавља нацрта Сретењског устава. Тада се највише замерио кнезу Милошу јер је преносио либералне идеје са Запада.

Ширење страног утицаја и културе живљења

Немачки језик, који је нарочито био јак у првој половини 19. века, највише је раширен од стране учитеља и професора из Аустрије. Посебна пажња немачком језику се поклањала у средњим школама.

Српски учитељи у Аустрији били су у сталном контакту са Немачком, али и са немачком књижевношћу. У њиховим личним библиотекама највише је било књига на немачком језику. Захваљујући књигама, немачкој култури и језику, српски речник се постепено ослобођао турцизама.

Други утицај, односно руски утицај, био је слабији од немачког. Изузетно јак је био међу Србима у Угарској само у 18. веку, нарочито у Сремским Карловцима и српској цркви. Из Русије, Срби су доносили црквене књиге. Руски романтизам је имао утицаја у српској књижевности, нарочито у делима Ђуре Јакшића. Међутим, руски културни утицај је слабио током 19. века, углавном због јачања немачког утицаја међу Србима у Панонији.

Трећи утицај долази из Француске тек средином 19. века. Ширили су га свршени ученици и студенти, међу њима и будући учитељи.

15

Култура за време друге владавине кнеза Михаила

Култура у кнежевини Србији у време кнеза Михаила ишла је упоредо са идејама и напретку ка ослобођењу и уједињењу свих Срба. Сам кнез Михаило је схватио, још пре почетка своје друге владавине, колики је значај књижевне културе за националну свест Срба, па тако и за наше јединство. О томе сведочи податак да је Михаило Обреновиц још у Бечу помагао рад Вука Караџића, Ђуре Даничића, Бранка Радичевића, а изузетно је ценио и Светозара Милетића.

Године које су предстојале владавини кнеза Михаила обележили су млади амбициозни либерали, махом школовани на западу, који су својим жустрим идејама и радом тежили да замене старије који су од раније били на високим функцијама у земљи. Још од тих година у Србији постоји ривалство између старих и младих и став међу младима да старији не прихватају ништа ново само зато што су лењи за промене или не желе да се одрекну своје моћи, занемарујући чињеницу да стари имају много више искуства. Михаило се у својој политици разишао од либерала и прихватио конзервативније елементе у којима се слагао са Илијом Гарашанином.

Уметност периода Михаилове владавине у Србији био је зрели романтизам, и то највише у књижевности крајем педесетих и шездесетих година 19. века. У ранијем периоду књижевници су се држали старог калупа класицизма и псеудокласицизма који се осећају у ,,Горском вијенцу” Петра ИИ Петровића Његоша и драмама Јована Стерије Поповића, али треба нагласити да су они већ увелико кренули пут романтизма.

Романтизам у Србију долази и као последица Вукове реформе и његове сарадње са Јернејом Копитарем који је био под великим утицајем германских романтичара. Романтичари су уздизали култ народа, његове вредности, наслеђе и, у случају Србије, култивисали његов језик. Описмењавање, језик и књижевна култура постављају темеље српском књижевном национализму и иду упоредо са политичким национализмом Михаила Обреновића и других српских великана тог доба. Омладина, инспирисана борбом других народа за ослобођење, у случају Пољске, и за уједињење, у случају Италије и Немачке, желела је да се народ и политика усмере у том истом правцу, што се подударало са тежњама кнеза Михаила и Илије Гарашанина.

Снага кнежевине Србије је у очима младих чак била и прецењена, те се сматрало да би рат против увелико ослабљене Турске водио ка сигурној победи. Овај занос огледа се у песмама аутора као што је Ђура Јакшић који су критиковали мир и прижељкивали рат и борбу:

,,Шта ће нам овај мир,

16

Овај блатомир?

Зар није боља борба, и крв, и нож,

И крвав онај пир?”

Стеван Каћански је чак написао песму о кнезу Михаилу:

Давно на те Призрен гледа,

где те српска круна чека,

Да т’ аманет царски преда

Душановог славног века:

Царски позив, свети глас:

"У бој, у бој води нас!"

Да се цело Српство споји

Под слободе сунцем јасним

И застава бојних твоји’

Под знамењем славним, красним,

Цело Српство, један глас:

"Хура! У бој води нас!"

Ратоборно расположење у Срба распиривали су и устанци у Херцеговини и каснији рат Црне Горе и Турске. Због овог рата и сумње да Србија помаже Црну Гору, Београд је бомбардован. Инцидентом на Чукур-чесми по граду почињу уличне борбе и нереди. Вест о томе дошла је до Црне Горе и Србе је поново уједињила жеља за ослобођењем од Турака. Ово доба осликава песма Ђуре Јакшића ,,Падајте браћо”:

Падајте браћо! плин'те у крви!

Остав'те села нек гори плам!

Бацајте сами у огањ децу!

Стресите са себе ропство и срам!

Ове бурне године утицале су на велико узбуђење међу омладином, која ствара своје идеале српског народа као људи испуњених националним духом. Испољава се жеља за уједињењем српства и обновом великог Душановог царства. Тада код Срба највише расте култ цара Душана, те је и сам кнез Михаило довођен у Душанов ранг. Много уобичајеније и цењеније било је ношење народне ношње на свечаностима, неговање култа народних

17

епских песама и народних обичаја и свих других идеала српства. Одбацивани су страни утицаји, а посебно они који су долазили са запада. Историчар Владимир Ћоровић тврди: ,,У том одушевљењу за све што је српско отишло се у претеривање. Срби су оглашавани за први народ; чак су и неке занесене будале певале и о српском небу и о Србину богу на њему.”

Главни песници овог периода били су Ђура Јакшић, Лаза Костић, Јаков Игњатовић и Јован Јовановић Змај. Ови песници су највећег утицаја и успеха имали у Војводини, где су и радили. У Новом Саду се у то време истиче и Светозар Милетић, као вођа борбене Војводине и народа. Нови Сад постаје српски политички, културни и духовни центар, назван ,,српска Атина”, па је тако и Матица Српска пребачена тамо и издавала часописе: ,,Даница”; ,,Славјанка”; ,,Матица” и ,,Јавор”. Јављају се и политички листови ,,Српски дневник” др. Данила Медаковића и као најпопуларнија ,,Застава” Светозара Милетића. Српски писци тог времена инспирисали су се књижевном културом Новог Сада, а и наука је свој центар нашла у Новом Саду.

Укидање Војводине 15. децембра 1860. године био је велики удар за српску културу. Светозар Милетић о том укидању у ,,Српском дневнику” пише да је ,,политичко биће Србије ван њених граница сахрањено”, али и да ће сам Бог помоћи обнављање. Овај догађај као и борбе у Херцеговини и Црној Гори у Србији је створио атмосферу општег сједињења Срба у борби против два страшна непријатеља, Аустрије и Турске. То је доприносило духовном уједињењу Срба, што је био важан корак у каснијем политичком уједињењу, по угледу на Немачку и Италију.

Када је у Пољској избио устанак против Руске превласти, 1863. у Србији су многи, иако је већина Срба била русофилски оријентисана, симпатисали пољске устанике само због борбе за слободу. У време избијања устанка на Криту 1866. већина српске омладине питала се шта Србија чека и зашто нема општег устанка. Тада су књижевна друштва као што је ,,Зора” у Бечу и ,,Преодница”у Пешти прерасла у патриотске заједнице. У Новом Саду 1866. организована је скупштина Уједињене омладине српске. Вођа скупштине био је Владимир Јовановић из Србије, бивши професор Велике школе и велики противник режима кнеза Михаила. Његово мишљење било је да је задатак омладине да окупи све Србе и да омладина представља српски народ. Његовим радом омладина има већи утицај. Омладина је тада вршила велики утицај и на друге крајеве Србије, а режиму кнеза Михаила се противила највише из разлога што је омладина заговарала потпуну слободу говора и штампе. Други разлог за њихово непријатељство је било и то што је омладина била јако нестрпљива у погледу рата и ослобођења од Турака и пожуривала је делање, а кнез је по том питању оклевао. Омладина је овиме угрожавала кнежев углед.

Она је имала и велики утицај на новинарство и књижевност. Песник Јован Јовановић Змај такође је био велики бунтовник и противник режима кнеза Михаила, па се тако у неким својим песмама чак подсмевао српском оклевању. Осим тога он се и сатиричним песмама ,,Јутутутунска јухахаха” из 1864. године и ,,Јутутутунска народна химна” из 1865. године подсмевао Михаиловој ауторитативној власти. У песми ,,Јутутутунска јухахаха”

18

Змај говори о владару који константно свом народу обећава устав (јухахаха) и о народу који је задовољан са владаревим празним обећањима.

Чак је и сама предаја кључева градова 1867. године кнезу Михаилу била исмевана од стране омладине. С једне стране кнез Михаило био је задовољан тим великим успехом без проливене крви и ратова, док су занесеници жељни рата били разочарани јер је предаја кључева била султанов поклон. Змајева песма осликава то време:

,,Мрко ј гледо полумесец до сад српски жар,

Сад нам мора мио бити јербо нам је дар,

До сад беше један барјак узданица сва,

Српска војска, српско срце, сад их имаш два.”

Српска влада је углавном радила на политици зближавања балканских народа, па је тако Вук Караџић преговарао са црногорским књазом Николом. Значајна је била и блискост Србије и Бугарске у то доба, па је тако и Бугарска имала своју културну колонију у Београду, а ступала је и у односе са Уједињеном омладином српском.

Даље преговоре о уједињењу и напретку у ослобођењу Србије је, бар на неко време осујетило убиство кнеза Михаила и изазвало велико запрепашћење тадашње јавности, па чак и омладине.

Развој језика и напредак просвете

На почетку 19. века Србе је затекло питање нерешеног књижевног језика. Док су у Европи већ били установљени стандардни књижевни језици, попут француског, немачког, италијанског и шпанског, у Србији и међу Србима није било једног јединог књижевног језика, већ су постојала три: рускословенски, славеносербски и народни језик. Рускословенски је у употреби био међу свештенством и веома образованим људима (образованим претежно у Русији), био је тежак за учење и као такав се није укоренио у народу. Славеносербским су се служили многи писци, али укрштање српског и руског језика често је доводило до двосмислености, нејасноћа и губљења једне јасно уобличене језичке целине, зато је сваки писац имао проблема да квалитетно срочи реченицу. Није било утврђених правила и језичких принципа којих би се писци придржавали. Народни језик је такође био у употреби, користили су га Доситеј Обрадовић, Јоаким Вујић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ и многи други. Живи народни говор је све више освајао место у књижевности, што је ишло природно и упоредо са јављањем све већег броја световних писаца. Иако су народном српском језику недостајали многи изрази за апстрактне појмове, као и за тековине новије цивилизације, он ће у току 19. века постати стандардизован књижевни језик, највише захваљући раду Вука Стефановића Караџића.

19

Године 1818, Вук Караџић је објавио Рјечник, прво дело штампано његовом реформисаном ћирилицом (која је у употреби и данас). Успео је да оствари начело идеалне азбуке, где се сваки глас обележава једним словом и то увек истим. Таква азбука се најлакше учи и њоме се најлакше пише. Уз Рјечник, Вук је објавио и Српску граматику. Година 1818. (уз 1847. годину), једна је он најзначајнијих година у историји српске културе. Срушене су баријере између виших и нижих слојева, а и национални идендитет српког народа могао је несметано да се уобличи, јер је зависност од туђих утицаја сведена на минимум.

Вук је наставио са својим реформаторским радом, путовао је по крајевима насељеним српским живљем (Црна Гора, Дубровник), сакупљао народне песме. Међутим, његов револуционарни рад наилазио је на отпор чак и међу највишим круговима. Један од Вукових најљућих противника био је митрополит Стеван Стратимировић. Његовом смрћу, 1836. године, странка Вукових противника није била сломљена. Лидерску улогу у тој струји преузео је правник и књижевник Јован Хаџић, један од оснивача Матице српске (која на почетку свог деловања није била претерано наклоњена Вуковом раду). У јавним расправама Вука и Хаџића, Караџић није са лакоћом успевао да изађе на крај с Хаџићем. Иако је доказао да Хаџић није компетентан за било какву филолошку расправу, код одређеног броја читалаца изазвана је доза неодобравања и револта. Коначан ударац Хаџићу и његовим следбеницима задао је Ђура Даничић, млади правник и филолог, који је у Рату за српски језик и правопис доказао неодрживост Хаџићевих теза да треба писати старом азбуком, а такође је приметна била и Хаџићева нестручност у филологији.

Интересантна је чињеница да је у кнежевини Србији, на захтев митрополита Стевана Стратимировића, 1832. године забрањено коришћење Вукове азбуке. Та забрана је укинута 1859/60, осим за званична издања и школске књиге. За владавине кнеза Михаила, године 1865, нова азбука је прихваћена као службена на Великој школи, а 1868. године, укидањем последњих забрана, употреба старе азбуке убрзо се угасила.

Три епохална дела, објављена су 1847. године: Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића, Песме Бранка Радичевића и Горски вијенац Петра ИИ Петровића Његоша (те године је, такође, објављен и Вуков превод Новог завјета). Она су, неформално, представљала коначну победу Вуковог језика и правописа, и народни језик је однео превагу над славеносербским и рускословенским језиком.

Вук Караџиић је последње дане свог живота провео поштован и слављен међу Србима, победоносно је окончао своју вишедеценијску битку, а његов рад наставили су многи млади филолози и књижевници. Најистакнутији међу филолозима био је Ђура Даничић, који је био веома систематичан, марљив, радан. Од 1859. до 1865. године Даничић је предавао на београдском лицеју, а од 1873. до 1877. био је професор Велике школе. Својим обимним научним радом, бројним књигама, расправама, Даничић је ударио темеље српској филологији, оставши упамћен као највечи српски филолог и веома заслужна личност за развој српске културе. Иза Даничића остали су бројни следбеници, попут београдског професора Јована Бошковића и карловачког професора Јована

20

Живановића. Они су неговали чистоту језика, некада у томе и претеривали, те је њихов рад имао ограничене успехе.

Уз Ђуру Даничића, за коначни тријумф народног језика био је заслужан и Бранко Радичевић. Доказао је да поезија писана на чистом народном језику може имати високу естетску вредност, и разбио је предрасуде како народни језик не може звучати узвишено и лепо. Епоха зрелог романтизма представљала је и епоху коју су дефинисала велика три српска књижевника: Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић и Лаза Костић.

Иако 19. век везујемо за напредак у култури и просвети, он се није догодио током ноћи, већ је то био процес који је текао постепено. У тренутку када је утемељена кнежевина Србија, становништво је готово искључиво било неписмено. Највише писмених људи налазило се ван територије саме кнежевине. Добар пример представља тираж новина за време прве владавине кнеза Милоша. Новине сербске, које је у Бечу издавао Димитрије Давидовић, једне године су у Београду продате у само 5 примереака, док у унутрашњости земље није продат ниједан једини примерак. За владавине уставобранитеља радило се на унапређивању школства – 1858. године у кнежевини Србији било је 340 школа са преко 17000 ђака (од тога преко 200 девојчица). Премда то није мали број, попис из 1866. доноси нам поражавајуће резултате. На том попису, било је чак 96% неписмених. На крају 19. века, тај број спао је на 83%, а кнежевина (тада краљевина) Србија је увек била међу водећим државама по броју неписменог становништва. Године 1868. и Феликс Каниц и Павле Ровински морали су да се сложе да су српска школска здања веома сиромашна и јадна и да учитељи нису дорасли својим задацима.

Србија је у 19. веку направила огроман корак у погледу културне еманципације становништва. Под турском управом, никаква култура скоро да није ни постојала, а црква као једини баштиник исте била је маргинализована и уништавана. Идеје француске револуције повољно су утицале на развој српског духовног и националног бића. После успешне револуције и стицања аутономије дошла је потреба за отварањем школа и образовањем. Срби су уобличили свој национални идентитет, а учешће просвете и културе било је неопходно у таквом процесу. Учених Срба сада није било само северно од Саве и Дунава, већ их је било и у матичној држави.

21

Литература

1. Историја Срба, 3. том, Владимир Ћоровић2. Српски учитељи из Хабзбуршке монархије у Србији (1804-1858),

Дарко Ивановић3. Кнежевина Србија (1830-1839), Радош Љушић4. Историја српског народа, 5. књига, 2. том5. Историја Србије од 19. до 21. века, Холм Зундхаусен6. Преглед југословенске књижевности, 2. књига, Драгутин

Стефановић, Вукашин Станисављевић

22

23