VREME 750, 19. maj 2005. / MOZAIK

Život i misao Ksenije Atanasijević (3):

Od progona do priznanja

Monografija Ljiljane Vuletić o "genijalnoj Kseniji Atanasijević i njenomkatastrofalnom dobu" priča je o našoj prvoj univerzitetskoj nastavnici, ali io nama i našim elitama

Ksenija Atanasijević je godine okupacije najvećim delomprovela u Beogradu iako je još pre rata mogla da ode uAmeriku. Naime, njena prijateljica Paulina Lebl-Albala jojje još 1940. ponudila i novčanu pomoć da na vreme napustiJugoslaviju: slutila je da će Ksenija zbog svog otvorenogpacifizma i javne kritike nacionalsocijalizma iantisemitizma, zbog svojih predavanja u Jevrejskom domu,imati ozbiljnih neprilika, otkriva knjiga Ljiljane Vuletić.

Ksenija je odbila da potpiše Nedićev Apel srpskom naroduprotiv komunista. Iako su mnogi srpski intelektualcipotpisali Apel, među njima i njen veliki prijatelj SimaPandurović, ona je beskompromisno ostala dosledna svojimjavno iskazanim moralnim uverenjima. Znala je koliki jerizik: neke istaknute ličnosti iz javnog života koje su odbileda potpišu Apel završile su u logoru na Banjici.

Do rata je Ksenija Atanasijević bila persona dramatis beogradske javne scene: držala jepredavanja, pisala knjige, ali i tekstove u dnevnim novinama. Kada je došlo do okupacije ona sepovukla iz javnog života. To je bilo njeno shvatanje patriotizma. Za neke od njenih kritičara bile suto "najbolje godine života", vrhunac karijere: tako je, na primer, za vreme okupacije NikolaPopović, kolega koji je bio jedan od glavnih protagonista i režisera "slučaja Ksenije Atanasijević" injenog udaljavanja sa Univerziteta postao – rektor.

U junu 1941. u "Opštinskim novinama" oštro su napadnuti intelektualci koji su pre rata pisali protivnacizma i rasizma i držali predavanja u Jevrejskoj čitaonici, kritikovani su čak i Srbi koji su bilipublika na tim predavanjima. Zahvaljujući dnevnicima koje je Ksenija vodila i za vreme rata, akoje je Ljiljana Vuletić prva pronašla u njenoj zaostavštini, saznajemo da su 28. oktobra 1942.agenti Gestapoa upali u njen stan, pretresli ga, a filozofkinju pozvali na saslušanje. Očigledno,Ksenijini neprijatelji su je i dalje proganjali. Mnogo godina kasnije ona je pričala da je tada uprostorijama Gestapoa "odgovarala na denuncijaciju da su u njenom stanu držani masonskisastanci, da je partizanima nosila oružje u šumu i da je u Jevrejskoj čitaonici držala predavanja".

Ksenijine dnevničke beleške otkrivaju i sumornu ratnu svakodnevicu: strepnje, glad, težak fizičkirad u Univerzitetskoj biblioteci, potucanje od jednog do drugog crnoberzijanca, rasporodaja stvari...

"Žudno je iščekivala kraj nemačke okupacije... Strepela je od pomisli da bi moglo da nastupi vremeosvetoljubivosti, nove netrpeljivosti, isključivosti i, što je za nju kao mislioca bilo najgore – vreme

Vreme - Život i misao Ksenije Atanasijević (3): Od progona do priznanja

1 од 4 16.09.2012 10:07

duhovnog ropstva...", piše Ljiljana Vuletić, alinaglašava da Ksenija Atanasijević ipak nijeprestajala da se nada, da će se posle rata situacijau zemlji ipak srediti, da će ona možda opetdobiti mesto na fakultetu... Iz akademskihkrugova dobijala je takve nagoveštaje... Svovreme okupacije Ksenija je sistematski, danonoćno radila, pripremala je svoje filozofske radove zaobjavljivanje. Najviše je radila na svom kapitalnom delu Filozofski fragmenti.

ŽRTVA NOVIH MOĆNIKA: Stigla je sloboda, ali, bilo je to i vreme odmazdi i obračuna.Ljiljana Vuletić otkriva u ovoj knjizi potpuno nove i nepoznate detalje iz biografije KsenijeAtanasijević.

Ni godinu dana posle oslobođenja Ksenijino ime je povezano sa događajima koji su doveli do krizeu prvoj posleratnoj vladi i do ostavke Milana Grola, koji je, posle povratka iz Londona, bioprihvatio položaj potpredsednika u koalicionoj vladi Tito–Šubašić. U kampanji koja je usledilaposle Grolove ostavke i "pokušaja razbijanja jedinstva Narodnog fronta" našla se i Ksenija "samozato što je poznavala Milana Grola", piše autorka monografije. Optužena je da je uticala na svogprijatelja da podnese ostavku u avgustu 1945. i tako izazove krizu vlade! Na osnovu ovebesmislene optužbe Ksenija Atanasijević je uhapšena. Mnogo godina kasnije Ksenija je rekla da jeiza ove bizarne optužbe bio dr Dušan Nedeljković, koji joj nikada nije oprostio što je u Parizu1921, u vreme kada je pisala doktorsku tezu, odbila njegovu ponudu za saradnju sa boljševičkimagitatorima. Sada je dr Nedeljković bio postavljen za predsednika Komisije za ispitivanje ratnihzločina, odlučivao je o životu i smrti. Na obnovljenom Filozofskom fakultetu on je držaocelokupnu nastavu filozofije. Postao je i redovni profesor, akademik, dekan fakulteta i prorektor.On je za Kseniju na osnovu lažne inkriminacije tražio – smrtnu kaznu! Nije streljana zato što su jepojedinci u političkom vrhu branili, podsećajući da je bila istaknuti borac protiv fašizma i da nijestavila svoj potpis na Nedićev Apel protiv komunista.

Ksenija je ipak uhapšena: u zatvoru je ostala od 25. aprilado 17. maja 1946. Posle je nastavila da radi uUniverzitetskoj biblioteci. Ostali su zapisi nekih njenihsavremenika o ovoj krhkoj, izmučenoj, ali hrabroj ženi:"...kao pravi mudrac podnosila je poniženje za nepočinjenegrehe, otrpela je neviteško ponašanje univerzitetske sredinekoja ju je izložila poruzi..."

"Politika" za 1. i 2. januar 1947. opširno izveštava da sudvojica optuženih "narodnih izdajnika, koji su radili zaračun strane špijunaže – dostavljali lažne podatke o stanju uFederativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji kako biizazvali mešanje strane sile u unutrašnje poslove našezemlje", izjavljuju da informacije nisu dobijali direktno odGrola, već preko Ksenije Atanasijević. Autorka monografijemisli da su ovo bile, po svoj prilici, iznuđene izjave, da biKseniji "Damoklov mač neprestano visio nad glavom".Dvojica optuženih su osuđeni na smrt.

Ksenija nije uhapšena, ali su nove vlasti 19. maja 1947. zabranile sve njene knjige. Žigosana je kao"reakcionarni građanski element". Zabranjeno joj je da objavljuje, da nastupa na tribinama, njeneknjige su stavljene na Index librorum prohibitorum, povučene su iz svih knjižara i biblioteka.

Vreme - Život i misao Ksenije Atanasijević (3): Od progona do priznanja

2 од 4 16.09.2012 10:07

U dnevniku od 17. juna 1948. ona zapisuje: "Kako bi bilo divno da što pre počne moja slobodna,puna, javna filozofska i književna aktivnost..." Njena raspoloženja se menjaju, ima i trenutaka kadagubi nadu, ali onda ipak zapisuje: "Treba češće da izlazim na vazduh. Užasan mi je ovaj neaktivniživot. Moram biti veći stoičar nego što jesam...Važno je svakog dana raditi... Sve će proći – samoće ostati ono što smo stvorili, ako bude imalo vrednosti. Jer vrednost se sama sobom potvrđuje,pobeđuje sve prepreke koje joj postavljaju prilike i ljudska rđavština."

REHABILITACIJA: Posle konsultacija sa prijateljima, Ksenija se 1951. obraća nekim visokimfunkcionerima u nadi da će biti skinuta zabrana sa njenih knjiga: traži prijem kod AleksandraRankovića, obraća se kabinetu Rodoljuba Čolakovića, pa Moši Pijadi. Niko je ne prima. Raspitujese u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u Savetu za nauku i kulturu... Bez uspeha. Početkom 1952.obraća se vrhovnom javnom tužiocu Brani Jevremoviću koji ju je, kako zapisuje u dnevniku, "lepoprimio i dobro saslušao". Posle dva meseca zabrana je skinuta sa njenih knjiga.

Ksenija je bila u dilemi da li da objavljuje ili ne. Nije mogla da se "uklopi u nove prilike" kao daništa nije bilo. Duboko je zamerala Simi Panduroviću što je posle izdržavanja petogodišnje kaznegubitka srpske nacionalne časti, pristao da se uključi u javni život i sarađuje sa institucijama novevlasti.

Posle samoizolacije tokom Drugog svetskog rata Ksenija još sedam godina nije mogla daobjavljuje. Onda je dve godine ćutala... Na javnoj sceni je nije bilo trinaest dugih godina: ona je unekoj vrsti kućnog pritvora od njene četrdeset sedme do šezdesete godine. U međuvremenu, Đilasse u "Novoj misli" obračunavao sa "dvostrukom filozofskom ulogom profesora Nedeljkovića". Usvojim dnevnicima Ksenija beleži da je taj napad na Nedeljkovića bio za nju velika satisfakcija.Konačno, počinje da piše za "Republiku": zapaženi su njeni tekstovi o Tolstoju, Dostojevskom,Viktoru Igou, Tomasu Manu, Oldosu Haksliju, Ipolitu Tenu, Štefanu Cvajgu, Žorž Sandovoj,Litonu Krečiju, Remarku... Tu su i prilozi iz filozofije: o Kantovom učenju o moralu, Spinozinojraspravi o poboljšanju razuma, tu je i omaž Božidaru Kneževiću, objavljuje u "Letopisu Maticesrpske", sarajevskom "Životu", cetinjskom "Stvaranju". Obnavlja saradnju sa Kolarčevim narodnimuniverzitetom. Ljiljana Vuletić napominje da je u dokumentaciji Kolarčevog narodnog univerzitetazabeleženo da su Ksenijina predavanja bila veoma posećena: ona svoja predavanja nije čitala, većih je usmeno izlagala. Kultura 1959. preštampava Ksenijin prevod s latinskog slavnog dela Baruhade Spinoze Etika, a iste godine objavljuje i njen prevod sa starogrčkog Platonovog dijalogaParmenid. Isti izdavač 1965. izdaje njen prevod, takođe sa starogrčkog, Aristotelovog Organona,sa Ksenijinim napomenama. Filozof Radmila Šajković smatra da bi Kseniji Atanasijević biloobezbeđeno visoko mesto u našoj kulturi čak da nije učinila ništa drugo sem što je prevelaSpinozinu Etiku, Aristotelov Organon i Platonovog Parmenida.

ODLAZAK DOAJENA: Ova značajna i vrlo dokumentovana monografija koja prvi put u celinisagledava život i delo Ksenije Atanasijević otkriva da je naša značajna filozofkinja, prva žena kojaje doktorirala na Beogradskom univerzitetu i prvi nastavnik na našoj najstarijoj visokoškolskojustanovi, tek poslednju deceniju svoga života proživela bez osporavanja, nepravdi i potresa: tihgodina ona doživljava priznanja, ona je među našim najistaknutijim filozofima i uživa ugleddoajena. Godine 1972. Filosofsko društvo Srbije i časopis "Filosofske studije" prvi broj posvećujuKseniji Atanasijević. Ovaj gest može se shvatiti i simbolično, kao ispravljanje nepravde koja joj jenaneta pre četrdeset šest godina, kada je udaljena sa Katedre za filozofiju, kaže u razgovoru za"Vreme" Ljiljana Vuletić. Na Kolarčevom narodnom univerzitetu priređeno je veče posvećenoKseniji Atanasijević, govorili su profesori filozofije dr Zdravko Kučinar, dr Radmila Šajković i drMiladin Životić.

U dubokoj starosti, uz svog muža dr Milana Markovića, Ksenija pokazuje zadivljujuću vitalnost:

Vreme - Život i misao Ksenije Atanasijević (3): Od progona do priznanja

3 од 4 16.09.2012 10:07

piše, čita, prati zbivanja u umetnosti, muzicira. Izabrana je za člana Saveta Filozofskog fakultetakao predstavnik Filozofskog društva Srbije. Aktivno učestvuje u raspravama koje su tada bile vrlodramatične zbog kampanje koja se vodi protiv osmorice nastavnika Filozofskog fakuleta radinjihovog udaljavanja sa Univerziteta. I ovom prilikom Ksenija ostaje dosledna svojoj moralnojvertikali: staje u odbranu "osmorice" i njihovog prava na slobodu mišljenja.

Umrla je 1981. u 88. godini, u bolnici, u koju je preneta zbog povrede glave prilikom pada u svomstanu u Gospodar Jovanovoj 49. u Beogradu.

Zahvaljujući filozofu Ljiljani Vuletić, koju javnost već zna po sjajnoj monografiji o tragičnomživotu Anice Savić-Rebac, sada je pred nama dokumentovana, dragocena i zanimljiva monografijao "genijalnoj Kseniji Atanasijević i njenom katastrofalnom dobu"... kako to kaže jedan odrecenzenata dr Đorđe Vid Tomašević, profesor Emeritus antropologije na Bafalskom koledžuNjujorškog državnog univerziteta. On smatra da ova monografija Ljiljane Vuletić predstavljaprekretnicu u dosadašnjem, mahom ovlašnom i ideološki obojenom ocenjivanju vrlo složeneličnosti Ksenije Atanasijević: "Ova knjiga je izuzetno visok domet srpske filozofskehermeneutike."

O Kseniji Atanasijević čak je i Isidora Sekulić jednom prilikom rekla da se "preučila". Da li ju jezato srbijanska elita decenijama prosto satirala? Da li i zato što je Ksenija Atanasijević imalahrabrosti da ide mimo struje, da otvoreno kritikuje elite, da ide ispred svog vremena? O njoj ipaknajbolje govori – njeno delo. Kako je to uostalom i ona sama želela.

(Kraj)

Slobodanka Ast

Copyright © 1998-2012 Vreme, Beograd

Vreme - Život i misao Ksenije Atanasijević (3): Od progona do priznanja

4 од 4 16.09.2012 10:07