Krv i čokolada

Annette Curtis Klause - KRV I ČOKOLADA

~ 2 ~

ANNETTE CURTIS KLAUSE

KRV I ČOKOLADA

Prevela s engleskoga

Ana Badurina


~ 3 ~

Za moju majku, premda sam uvjerena da bi joj draža

bila maznija, uljudnija bida.


~ 4 ~

Smiješ loviti za se, za ženu i djecu

koliko im treba, no nikad ne ubij iz zadovoljstva

i sedam puta nikad ne ubij čovjeka!

Rudyard Kipling, »Zakon džungle«*

Pun zebnje išao sam goredolje, u ustima dutio okus

krvi i okus čokolade, gadan jedan kao i drugi.*

Hermann Hesse, »Stepski vuk«


~ 5 ~


~ 6 ~

Plamen je suknuo u visinu i obasjao nod karnevalskim svjetlom. Iskre su zamijenile zvijezde. Stoljede staro svratiste pretvoreno je u siluetu što se bori s paklom. Sve što je Vivian poznavala, progutala je vatra.

Kroz polomljena ulazna vrata istrčala su dva lika i otrčala prema šumi gdje se nalazila ona. Njihove su pidžame bile umrljane čađom, lica problijedjela od straha. Osoba koja ih je izgurala van još je jednom nestala u unutrašnjosti svratišta. Još se jedan prozor rasprsnuo.

Plamen je zahvatio i tri kudice te štagalj. Prestravljeni konji vrištali su dok ih je šačica tinejdžera istjerivala iz staje.

Nitko i nije očekivao da bi na brežuljke Zapadne Virginije, kilometrima daleko od najbližega grada, moglo stidi vatrogasno vozilo.

Negdje iza nje neka je žena neprestano jaukala. »Namjerno su to učinili. Podmetnuli su nam požar.«

»Odvedite je u jedan od kamiona«, doviknuo je muški glas. »Dovest du drugi automobil.«


~ 7 ~

»Pazi se snajpera«, uzvratio mu je ženski glas. »Možda čekaju da krenemo kako bi nas skinuli.«

»Kreni prema Marylandu«, začula je Vivian majčin glas. »Nadi čemo se kod Rudyja.«

Vivian je osjetila da ju je netko povukao za ruku. Esmé, njezina majka, teško je disala. »Tetu Persiju sam smjestila u svoj automobil. Gdje ti je otac?« Sada kad je ostala sama sa svojom kderi, panično je povisila glas.

»Vratio se unutra«, odgovorila je Vivian. Otežano je govorila zbog dima i suza. »S Gabrielom i Buckyjem.«

»Ivane!« Esmé je htjela krenuti prema zgradi kad ju je Vivian zgrabila i čvrsto stisnula. »Ne! Ne možete oboje završiti unutra. Ne bih to mogla podnijeti.«

Esmé se pokušavala osloboditi, ali Vivian joj je sa svojih petnaest godina bila u stanju dobro parirati. »Ne možeš ga zaustaviti«, rekla je Vivian. »Obedao je zaštititi čopor.«

»Ali ja moram biti uz njega«, preklinjala ju je Esmé. »To su i moji ljudi.«

Što sam to napravila? Pomislila je Vivian. Da je samo zaustavila dečke, ovo sada možda se ne bi događalo. Da je samo rekla ocu da su se oteli kontroli.

S bočne strane kude pojavili su se neki likovi. Bucky je vodio vitku mladu ženu neznatno stariju od Vivian. Gabriel je u naručju nosio vrištedi smotuljak.


~ 8 ~

A zatim je vatra pobjedonosno zagrmjela. Uz prasak, kao da se raspuknula kralješnica kakvoga diva, središnja je greda popustila i krov se urušio tvoredi paunov rep satkan od iskri i plamena.

»Tatice!« vrisnula je Vivian.

Ali bilo je prekasno.


~ 9 ~


~ 10 ~

1.

Mama, ponovno si se borila.«

Vivian se zagledala u svoju majku.

Esmé Gandillon zavalila se u naslonjač i svoju je dugu, vitku nogu prebacila preko ruke. Nije se prestajala ceriti. Posjekotina na njezinu obrazu još je uvijek lagano krvarila.

»Izgledaš očajno«, rekla je Vivian.

»Možda, ali trebala bi vidjeti drugu kuju«, odgovorila je Esmé. Objema je rukama s užitkom počešala tjeme i razbarušila svoju gustu plavu kosu.

Vivian je uzdahnula i prišla majci nježno obrisati obraz rupčidem koji je uzela iz kutije na stolidu za kavu. Uništit de svoje prelijepo lice. »Zar ti i Astrid zbilja ne možete jedna drugu ostaviti na miru?« Ovako je otkad su se doselile iz Zapadne Virginije prije više od godinu dana. Više gotovo da i ne poznaje svoju majku. »Zar zbilja ne možete?« ponovila je.

»Rafe te tražio«, rekla je Esmé zanemarujudi pitanje. Vivian je zakolutala očima. Samo joj je još to trebalo. Zar nije shvatio?

Esmé je sjela i zagledala se u svoju kder. »Mislila sam da si bila s njima, s Rafeom i ostalima.«

»Ne, nisam.« Nakostriješila se na samu pomisao. Nastave li se ovako ponašati, zbog tih de pet mladih mužjaka, njezinih


~ 11 ~

jedinih vršnjaka, stradati ostatak čopora.

»Pa gdje si onda bila?«

Vivian se okrenula s namjerom da iziđe iz prostorije. Otkad se to njezina majka toliko brine gdje je bila? »Dolje na rijeci, na stijenama«, odgovorila joj je preko ramena.

»Što si tamo radila?«

»Ništa.«

Dok je odlazila, Vivian je čula svoju majku kako tiho reži od nezadovoljstva.

Zašto Esmé neprestano spominje Petorku? Zar si ne može utuviti u glavu da Vivian ne želi provoditi vrijeme s njima?

Ponovno joj se javio onaj dobro poznat grč u želucu. Za prošlogodišnji požar krivi su Petorka i Axel. Zalupila je vratima svoje sobe. Unutarnja strana vrata bila je izbrazdana tragovima kandži. Pustila je da joj izrastu nokti i zaderala još jedan red.

Axel je baš morao poludjeti i ubiti onu djevojku.

Axel se prošlog proljeda počeo ponašati sve lude, govorio je besmislice. Čula je njega i Petorku kako se hvale ponodnim posjetima gradu, gdje su se iz sjene prikradali ljudima i paralizirali ih od straha. To što su činili zvučalo je zabavno. Vivian ih je jednom nagovorila da povedu i nju. Ali školom su počele kružiti glasine. Ljudi su postajali nervozni. Kad je


~ 12 ~

Vivian rekla da bi se možda trebali smiriti, Axel i Petorka počeli su joj se smijati.

Tada je Axel počeo idi sam, a ona je shvatila da nešto nije u redu. Nije više puno pričao i to ju je izluđivalo.

Bila sam pomalo zaljubljena u Axela, pomislila je Vivian dok je svlačila tajice. Rafe je mislio da sam njegova, ali ja bih ga zbog Axela bila ostavila u sekundi. Frknula je s gnušanjem. Bila sam glupa što mije bilo stalo do Axela.

Vidjela je kako njihovo ponašanje izmiče kontroli, a nije učinila ništa. Trebala je redi ocu što izvode premda bi tako i ona upala u nevolje. Ali ne možeš cinkati prijatelje, zar ne?

A onda je one večeri, kada se održavao ples povodom Valentinova, Axel otišao sam u grad i iza škole ubio jednu djevojku.

Vivian je još uvijek pucala od bijesa kad bi se prisjetila što je učinio. Bila je uvjerena da ju je ubio iz nekog tričavog razloga, kao na primjer jer ga je djevojka odbila. A mogao je imati mene, ogorčeno je pomislila.

Vjerojatno je baš poprimao svoje ljudsko obličje kad ga je netko iz razreda ugledao gdje čuči nad njezinim tijelom. Prije negoli ga je Axel nanjušio, dečko je pobjegao i prijavio ga policiji.

Petorka je odlučila pomodi. Ubili su još jednu djevojku dok je Axel bio u zatvoru. Vivian nisu rekli što planiraju. Vjerojatno su smatrali da de se usprotiviti. I bila bih se


~ 13 ~

usprotivila, pomislila je, ali nije bila posve sigurna.

»Kako bi tijelo jednog dečka moglo biti obraslo krznom? Kako bi ljudsko bide moglo nanijeti takve ozljede?« branio je Axela obiteljski odvjetnik. Novo ubojstvo, počinjeno dok je Axel bio iza rešetaka, dokazalo je da je na slobodi divlja životinja. Axel je samo otkrio tijelo, uspaničio se i pobjegao. Postupak je obustavljen.

Ali netko iz mjesta povjerovao je u svjedokovu priču o vuku koji se pretvorio u dječaka i jedne je nodi u svratištu i njegovim pomodnim zgradama na šest mjesta buknuo plamen, a jedak crni dim sakrio je Mjesec.

U 17. stoljedu njezini su preci izbjegli pred progonom vukodlaka iz Francuske u rijetko naseljeni Novi svijet te su se krajem stoljeda nastanili u divljoj Louisiani. U 19. stoljedu u New Orleansu trojka iz obitelji Verdun oglušila se o zabranu jedenja ljudskog mesa i čopor se u žurbi preselio u Zapadnu Virginiju, gdje su mu se pridružili ostaci njemačkog čopora iz Pennsylvanije. Prošle je godine zabranjeni apetit ponovno pobijedio i čopor je pobjegao s brežuljaka, koji su mu stotinu godina pružali dom, i izbjegao u predgrađe Marylanda. Pet obitelji i nekolicina probranih naguralo se u trošnu viktorijansku kudu ujaka Rudyja u Riverviewu. Uz malo srede, tamo ih nitko nede slijediti i modi de obilježiti novi teritorij.

Kuda na Sionskoj cesti postupno se praznila kako su ostali nalazili posao i novi smještaj te su naposljetku u njoj ostali samo Vivian, Esmé i ujak Rudy. Vivian je mislila da de do sada


~ 14 ~

ved imati planove za bududnost, ali činilo se da je cijeli čopor poludio, uključujudi njezinu majku. S obzirom da ih je više od polovice umrlo, više nitko nije znao gdje mu je mjesto. Neprestano su se prepirali. Njihovo je preživljavanje ovisilo o tome kako de se uklopiti u novu sredinu dok se ne organiziraju i ne odluče kamo otidi i trajno se smjestiti, ali neprestano je prijetila opasnost da de se čopor sam raznijeti. Hitno su trebali vodu, ali nisu se mogli složiti tko bi to mogao postati.

Uklopiti se, pomislila je. Kada bih barem uspjela.

Prošlog se ljeta sakrila u svoju sobu i uglavnom spavala, a u ranojutarnje sate, u vrijeme kada su se pripadnici vučje vrste vradali svojim kudama i svlačili krzno, Vivian bi čula svoju majku gdje neutješno plače uz otvoren prozor svoje sobe za nekim tko se nikada više nede vratiti kudi.

No kad je krenula u tredi srednje, Vivian je ponovno počela gotovo redovito jesti, a Esmé je našla posao kao konobarica u Tooley'su, lokalnoj rupi. Postupno je postalo lakše podnositi dane. Kad bi se u tri i trideset pojavila na vratima, više nije bila tako iscrpljena, a školske su obveze počele imati smisla.

Počela je čeznudjivo promatrati skupine djece koja su se nakon nastave smijala oko koplja za zastave.

Isprva je pomislila Zašto bih se sprijateljila s ljudima koji bi me ubili da znaju što sam? Što ako se odam? No i dalje je


~ 15 ~

žudjela za time. A tada je shvatila da ne zna kako stedi prijatelje.

Oko nje uvijek je bio čopor, čopor koji se sada skrivao u odvojenim brlozima. Uvijek je bilo djece iz čopora. Nikada nije trebala tražiti društvo, društvo je uvijek bilo tu. Petorka je i dalje bila tu, naravno, ali više nije mogla podnijeti njihovu prisutnost, a oni joj više ne mogu biti samo prijatelji. Svi su na nju gledali kao na ženku — bude li dobra prema jednom od njih, ostali de se naduriti i podivljat! Pridavati im pozornost značilo je samo svađati se, svađati se i svađati se.

Želim druge prijatelje, pomislila je. Ali činilo se da je nitko ne želi.

Stajala je pred ogledalom na svom ormaru u majici kratkih rukava i osvrtala se u jednu pa u drugu stranu. Što nije u redu sa mnom? pitala se.

Njoj se činilo da je s njom sve u redu. Bila je visoka i dugonoga poput svoje majke, s jedrim grudima, uskim strukom i vitkim bokovima dovoljno zaobljenima da bi se moglo prepoznati da je ženka. Koža joj je bila zladana, uvijek je bila zladana bez obzira na sunce, a njezina je svijetlosmeda kosa bila gusta, duga i divlja.

Pa zašto bi onda skupine cura prestale razgovarati kad bi im prišla u školi, a na njezina pitanja odgovarale su šturim riječima koje bi onemogudile svaki razgovor koji bi eventualno pokušala pokrenuti? Je li bila previše zgodna? Je


~ 16 ~

li to mogude? Jesu li u njoj vidjele prijetnju? Ona je predivna loup-garou, znala je to — Petorka je zavijala za njom — ali što su vidjele ljudske oči?

Dečki su se gurkali kad je prolazila, vidjela ih je krajičkom oka. Primjedivali su je. I shvadala je zašto se pokoji od njih zacrvenio i počinjao zamuckivati kad bi mu se obratila. Uvijek je bilo sramežljivih dečki koji bi propali u zemlju kad bi ih koja djevojka primijetila. Ali gdje su oni odvažni dečki?

I muškarci i žene odolijevali su joj. Jesu li u njezinim očima vidjeti šumu, sjenku njezina krzna? Jesu li joj zubi preoštri? Teško je ne biti vuk, pomislila je.

Nedostajali su joj planinski obronci na kojima su ljudi udaljeni, a čopor je prisan, gdje gotovo nikada nije morala glumiti.

Baš me briga, pomislila je i okrenula se. Ne trebaju mi ljudi. I dalje imam čopor. Uostalom, uskoro demo ionako krenuti dalje. Samo što ju je bilo briga. Čopor se raspadao, a među ljudima je bila pripadnica vučje vrste — loup-garou — zbog čega je bila autsajder, neželjena. Ali svidjela bih im se kad bi me upoznali, pomislila je. Jednostavno me ne poznaju.

Zavalila se na krevet, podignula noge visoko u zrak i stala se diviti njihovim elegantnim konturama podupirudi se za bokove. Ispružila se koliko je god mogla, nožne je prste uperila uvis, uživala je u slatkoj napetosti mišida, uživala je gotovo kao kod presvlačenja u krzno. »Snažna sam«,


~ 17 ~

prošaptala je. »Mogu trčati u društvu nodi i sustidi zoru. U stanju sam udarcem rušiti nebeske zidove.« Izvela je udarac nogom kako bi dokazala da je u pravu. A zatim se sklupčala.

Nedostajao joj je otac, nedostajali su joj njegovi savjeti, njegova utjeha. Poznatoj boli pokazala je zube.

S mjesta na kojem je ležala vidjela je zid od kojeg je odmaknula sve pokudstvo i mural koji je počela slikati kako bi se utješila i kako bi sobi dala osobni pečat.

Tekstura lišda i grana preklapala se, a od grubog gustog crnila šuma se doimala divljom; naslikani Mjesec snažno je sjao. Mrak je bio ispresijecan crvenilom — očima, krvlju.

U davnoj prošlosti njezinih predaka loups-garoux su jurili nodu okupani mjesečinom. Prema pričama, oni su svoje duše brojnim obredima, žrtvama i sakramentima otvarali Šumskom bogu, velikom lovcu koji je poprimio oblik vuka. Kako bi nagradio njihovu predanost, njegov im je prijatelj Mjesec podario mogudnost da postanu više od običnih ljudi. Zahvaljujudi tome odbacili su krzno ulovljenih životinja i pustili da im izraste njihovo vlastito krzno, riješili su se svojih kremenih noževa i stali rabiti vlastite zube. Djeca djece njihove djece i dalje su u sebi nosila zvijer i svi su se pokoravali Mjesecu.

Točno u središtu murala ona je postajala dio nodi i jurila s čoporom svojih predaka. No, kada bi sad uzimala kist u ruku, više nije mogla nastaviti. Više se nije vidjela tamo.


~ 18 ~

Neprestano je sanjala isti san o slikanju. Bila je okružena tamom i nije vidjela njuške oko sebe. Jurila je i jurila nastojedi izidi na čistinu, ali svugdje oko nje natiskivali su se golemi obrisi i grebli joj kožu svojim oštrim, gustim krznom dok su se zabijali u nju i gurali je. A njezino krzno nije htjelo izrasti. Kožu joj je stalno doticalo samo njihovo krzno i ona se budila plačudi.

Kao da želi neutralizirati taj san, neko je vrijeme bila opsjednuta i naslikala je desetke manjih slika i skica čopora koji je poznavala dok je odrastala. Poslagala ih je po ormaru i nagomilala ih je između toaletnog stolida i zida. One su joj pomagale da se drži prošlosti. One su je štitile da ne poludi.

Nastavnik likovnog smatrao je da je jedna od onih neiskusnih, pretencioznih pseudoumjetnika i oduševljavao se modu ekspresionizma.

Mili Mjeseče, usrao bi se od straha da zna da su moji motivi stvarni, veselo je pomislila Vivian. Nagovorio ju je da nekoliko reprodukcija ponudi školskom književnom časopisu. Isprva se tome samo nasmijala — ali, zašto ne bi? Na njezino iznenađenje jedna je njezina reprodukcija sada bila u središtu časopisa Truba. Vivian se nasmiješila. Nema sumnje, ljudi njezin rad smatraju totalno cool vizijom krajnje modernoga i opasnoga.

Pomisao na ovaj mali znak prihvadanja odagnao je njezinu natmurenost i skočila je po svoju naprtnjaču kako bi bacila još jedan pogled na njega. Trebala bi časopis ostaviti


~ 19 ~

otvoren na kuhinjskom stolu kako bi ga mama vidjela sutra prije odlaska na posao. Hode li prepoznati umjetnost svoje kderi? Hode li se ponositi njome?

Časopis je mirisao na sjajni papir i bio je svjež. Pronašla je svoju reprodukciju i stala upijati njezin sjaj, njezinu prodornost i jednostavnost. Hode li me cure u školi sada primjedivati? zapitala se.

Nije se ni potrudila provjeriti s čime njezina slika dijeli prostor. Je li moj rad bolji od ostalih? zapitala se. Na suprotnoj stranici nalazila se pjesma. Sumnjičavo ju je pogledala. Bezvezna pjesma obezvrijedila bi njezin rad.


~ 20 ~

Naslov ju je zapanjio — »Vučja preobrazba«. Nastavila je čitati.

Šumski gusaru,

odbaci svoju kožu

svoju blijedu, crvolikur

ranjivost.

Šumski gusaru,

zamijeni svoju kožu

tamnim krznom

i raznobojnom raskoši.

U očima ti pentagram

plamti

a nježne, blijede vitice

vučjega korijena

obavijaju ti srce.

Mukotrpan bol

grči ti bedra

hrskanje kostiju

navještava početak preobrazbe.


~ 21 ~

Otimaču mesa,

zabaci glavu

i razjapi čeljust

da bi otpjevao mjesečevu pjesmu.

Mračni su šumski putoviduga je nod.

Zadrhtala je od ugodnog šoka.

On zna, pomislila je. On zna stoje na slici. Ljutnja je istisnula uzbuđenje i Vivian je stisnula oči. Tko je taj Aiden Teague? Zašto bi on poznavao šumske putove?

No ovo ju je zaintrigiralo. Možda bi ga trebala potražiti i provjeriti osobu koja je pisala o hrskanju kostiju, vidjeti odobrava li je.

A što ako je ne odobri? Hode li poslati Petorku na nju? Lagano se nasmijala i pokazala svoje oštre bijele zube.


~ 22 ~

2.

Jutro je privremeno bilo ugodno toplo, a iz susjedova je dvorišta dopirao miris ranih ruža. Kasnije de postati vrude pa joj je bilo drago što je odlučila odjenuti kratke hlače. Još malo do kraja škole, pomislila je Vivian dok se spuštala niz ulicu omeđenu drvoredom. Što du raditi tijekom ljeta? Nadala se da de se preseliti, da de se maknuti iz ovoga mjesta. »Hej, Viv!«

Mršav, mišidav lik provirio je iza kamene ograde i ona je na tren razrogačila oči. »Rafe«, usputno ga je pozdravila i produžila dalje. Da nije sanjarila, bila bi ga nanjušila.

Rafe je krenuo za njom. Primijetila je da pušta brkove i kozju bradicu. Provukao je ruku kroz svoju gustu, dugu smeđu kosu i stisnuo paketid umotan u novine, koji je nosio pod rukom. »Ideš u školu?«

»Neki od nas to rade.«

Petorka se češde mogla zatedi u zalogajnici iza škole ili na rijeci.

»Buuuuuuuuuuuu!«

»Aaaaaaaaaaaaaaa«!

Dva su dečka iskočila iz svog skrovišta iza stabla


~ 23 ~

zveckajudi lancima dok im je kosa vijorila. Ovoga se puta lagano prenula i prekorila se zbog toga. Trebala je pretpostaviti da su ostali u blizini. Blizanci Willem i Finn djelovali su zadovoljno sobom. Bucmasti Willem obujmio ju je oko struka i prijateljski je stisnuo. »Nismo te valjda prepali?« upitao je u nadi da ipak jesu.

»Baš si dražestan«, rekla je Vivian i pomaknula njegovu ruku. Dok su odrastali, bio joj je draži od njegova brata. Bio je sladi i predvidljiviji, ali njegove su srdačne geste u posljednjih godinu dana izgubile vedi dio svoje nevinosti.

Finn, mršaviji brat blizanac, podrugljivo se nasmijao.

Sada je znala da de se pojaviti i ostali pa je nije iznenadilo kada je Gregory, štrkljasti plavokosi rođak blizanaca, nečujno napustio svoje skrovište iza drugog stabla i pridružio im se, ni kada je Ulf preskočio bijelu ogradu i nervozno doplesao do njih divlje se smijudi sve dok ga Rafe nije opalio po stražnjici.

Nosili su svoju uobičajenu uniformu: čizme, crne traperice, majice kratkih rukava i probrane tetovaže. Rafe je podvrnuo rukave kako bi pokazao svoje bicepse. Moji tjelohranitelji, pomislila je Vivian.

»Vidio sam ti mamu kako s Gabrielom ide u Tooleys sinod«, rekao je Finn. »Totalno je navalila na njega«. Usne su mu se zlobno iskrivile, a oči su mu se stisnule u očekivanju.

Vivian se nakostriješila, ali nije htjela ništa redi.

»Da, ni Astrid nije bila daleko«, rekao je Rafe. »Djelovala


~ 24 ~

je bijesno.« Nasmijao se.

»Hej, ne miješaj moju majku u ovo«, oglasio se Ulf.

Dakle zato su se potukle, pomislila je Vivian. Zbog Gabriela. To je odvratno. Samo su mu dvadeset četiri godine. A prema onome što je vidjela, užasno je pun sebe.

Rafe je uzeo smotuljak koji je nosio pod rukom. Vivan je začula Ulfovo hihotanje. Rafe je povukao konopac i odvezao čvor. Kad ju je pogledao, oči su mu bile više crvene nego smeđe, na usnama mu je titrao zloban smiješak i Vivian je znala da sprema neku psinu.

»Vivian, želim ti pokloniti svoje srce«, rekao je Rafe. Na tren se uozbiljio da bi se odmah zatim nakesio. »Ali s obzirom da bi to bilo nepraktično, donio sam ti tuđe.«

Novine su se rastvorile i na pločnik je pljusnuo sluzav smeđi grumen.

»Rafe!« Osvrnula se oko sebe u nadi da u blizini nema nijednog susjeda. »Kog vraga izvodiš?«

Petorka je umirala od smijeha.

Vivian je istrgnula novine iz Rafove ruke i počistila nered.

»Poklanjam ti svoje srce...« protisnuo je i svinuo se od smijeha.

Gdje de s tim? Gdje je tijelo?

Počela je zamatati odvratni trofej. »Rafe, baš si šupak«,


~ 25 ~

zavapila je. »Ovo je ovčje srce.«

Petorka je urlala od smijeha.

Nije znala treba li se ljutiti ili osjedati olakšanje. »Bio si u trgovini ujaka Rudyja, zar ne?« Rudy radi kao rezač mesa u Safewayevom supermarketu. Nitko joj nije odgovorio pa je zarežala i pogodila Rafea zamotuljkom u lice. To je ostale još više odvalilo. Ulf je plakao.

Okrenula se i otišla od njih, ali oni su je nastavili slijediti izdaleka. Slušala je kako pucaju od smijeha sve do škole.

Mama je uvjerena daje Petorka izvukla pouku, pomislila je Vivian. »Ha!« glasno je izustila.

Kad se Axel vratio kudi iz zatvora, njezin je otac brzo izrekao presudu. Kazna za ugrožavanje čopora je smrt.

Vivian nije uspjela spasiti Axela, ali se kod oca založila za Petorku. Bili su samo djeca poput nje. Ubili su samo kako bi dokazali da je svjedok pogriješio i tako zaštitili tajnu čopora. Nede to ponoviti. Ivan Gandillon ih je natjerao da preklinju Mjesec za oprost i izveo ih pred Sud zuba derača. Morali su trčati niz uzak puteljak uz koji su bili poredani članovi čopora, u svom vučjem obličju, i svi su ih grizli. Neki su smatrali da se Petorka izvukla s preblagom kaznom iako su još tjednima lizali svoje rane. Možda su bili u pravu. Vivian otada ne vjeruje Petorki.

Tek se u vrijeme ručka Vivan sjetila da je htjela pronadi Aidena Teaguea.


~ 26 ~

Da, zašto ne bih bacila oko na tog pjesnika, rekla si je. Da vidim je li mi drago što piše o stvarima za koje ne bi smio znati. To je bolje nego samo sjediti i očajavati. Gdje da ga potraži? Odlučila je pitati svog nastavnika likovnog. On je jedan od savjetnika časopisa Truba.

»Oh, da. On pohađa tredi razred«, rekao je profesor Antony tresudi nekoliko kistova iznad sudopera u učionici za likovni.

»Kako da ga pronađem?« upitala je Vivian.

»Pa, ostaneš li u blizini još pola sata do ručka, trebat deš samo proviriti kroz prozor. Tada provodi vrijeme s prijateljima u dvorištu, tamo ispod onih lukova.« Kistovima je pokazao prema prekrivenom prolazu koji je opasao četvrtasto dvorište.

»Kako izgleda?«

»Oh, ne znam. Visok je, boemski tip.«

Što god to značilo, pomislila je.

Profesor Antony zasigurno je primijetio njezin tup pogled. »Znaš, zaostao je u šezdesetima s trapericama i zrnatim ogrlicama, MTV hippie.«

Način na koji je to izgovorio dao joj je naslutiti da je on nekada bio original.

»Ah, znam«, dodao je nastavnik. »Jutros je nosio nekakvu košulju na cvjetide s puno žutog i plavog. Nasmijao


~ 27 ~

me. Slušaj, moram pojesti sendvič. Zatvori vrata kada odeš.«

»Naravno.«

Sredom, ručak je ponijela sa sobom. Opustila se na toploj prozorskoj dasci i počela žvakati odrezak dok čeka. Skupine djece raštrkale su se po cijelom dvorištu, jeli su, razgovarali, sunčali se. Neki su dečki svukli majice, a njihova tijela bila su zladana i sjajna kao da su progutali sunce. Oku je bilo ugodno promatrati ih. Njezine su oči nježno počivale na njima dok je žvakala svoje meso.

Kad se začulo zvonce, došlo je do smjene. Djeca su nevoljko pokupila svoje majice, limenke sokova i knjige te požurila natrag u svoje razrede, a zamijenile su ih nove skupine koje jedva da su se razlikovale od prethodnih.

Zakasnit du na francuski, pomislila je Vivian. No nije marila, nastavnik je ionako voli zbog njezina savršena naglaska. Vivian se uspravila i rukama zgnječila praznu vredicu u kojoj je donijela ručak. No nije micala pogled s lukova.

U vidno polje ušla su joj dva mladida. Jedan je imao tamnu, do ramena dugu kosu i nosio je košulju na cvjetide. To mora da je on. Pridružio im se još jedan dečko, a zatim i jedna djevojka. Smijali su se pod baldahinom, a sjena im je sakrivala lica.

Dakle, to si ti, Pjesniče, pomislila je Vivian, ali nije ga jasno vidjela. Htjela ga je bolje pogledati.


~ 28 ~

Zašto se zamaram time? zapitala se dok je izlazila. Zato što sam ja nodni gusar i želim vidjeti tko je to neovlašteno stupio na moj teritorij, odgovorila je. Možda je on pripadnik njezine vrste, samo iz drugog čopora. Ili samo zna previše, pomislila je. Glasno se nasmijala svojim melodramatičnim mislima dok je gazila travu. Jedan pjegavi dečko iz drugog razreda znatiželjno ju je pogledao. Na suncu je bilo vrude pa je svukla majicu i pokazala top koji je nosila ispod.

Da ga samo pogledam ili da nešto kažem? zapitala se. »Oh, jako mi se svidjela tvoja pjesma.« Istog je trena odlučila igrati prljavo. Počela je njihati bokovima. Možda de sada on pogledati mene.

Prvo ju je primijetio dečko koji je Aidenu stajao slijeva. Bio je to krupni plavokosi dečko s dobrodudnim licem i očima koje su se vidno zacaklile kada ju je primijetio. Vivian nije mogla odoljeti, namignula mu je, a njegovi su se obrazi zarumenjeli. Ovo je bilo tako lako. Drugi dečko, onaj sa smiješnom asimetričnom frizurom, nije prestajao brbljati, ali ju je zato cura pogledala i namrštila se. Bila je niska, s kratko podšišanom kosom — tip cure koji nosi crne najlonke čak i u dane poput ovoga. Dušo, pogledaš li me opet ovako, pobrinut du se da ti ode još nekoliko očica na tim najlonkama, obedala je Vivian nečujno.

Tada se Aiden Teague okrenuo da vidi što je zaokupilo pozornost njegovih prijatelja. Kristalna naušnica u njegovu lijevom uhu na suncu se prelijevala u duginim bojama.


~ 29 ~

Protrnula je od njegova polaganog, opuštenog osmijeha.

Znala je da se zablejala, ali njegovo je lice bilo preslatko. Imao je zabavljene, sanjive oči koje kao da život promatraju izvana i doživljavaju ga nekako smiješnim. Doimao se tromim, nije bio napet poput Petorke — tih zveketavih, napetih, nervoznih, uzvrpoljenih, svadljivih, naglih, nabrušenih stvorenja koja su od nje tražila tako puno. Uočila je njegov plesački stas i dugoprste ruke i pomislila je da bi uživala u njegovim dodirima.

»Poznajem li te?« upitao ju je. Zbunjeno je čekao odgovor.


~ 30 ~

3.

Vivian je odgovorila prvo što joj je palo na um. »Ovaj, svidjela mi se tvoja pjesma u Trubi.« Ne mogu vjerovati da sam izgovorila tako glupu rečenicu, pomislila je.

»Hvala ti«, rekao je Aiden. Još je djelovao iznenađeno.

Nije vukodlak, pomislila je razočarano. Kako to da ovako reagiram kad nije jedan od nas? Njegov miris po slatkom znoju i sapunu čisto je ljudski. Djevojko, saberi se, rekla si je Vivian. Nije voljela kad bi je nešto izbacilo iz takta. Podbočila se i izazvala njegove tamne oči da vidi hode li se utopiti u njima. »Tvoja je pjesma bila uz moju reprodukciju. Drago mi je da uz nju nije bilo neko smede.«

Plavi se dečko grohotom nasmijao.

»Prestani, Quince«, rekao je Aiden, ali on se podsmjehnuo.

»To je bila nekakva šumska scena, zar ne?« upitao je dečko sa smiješnom frizurom. »Čovječe, bilo je sablasno.«

Tamnokosa cura dotaknula je Aidenovu ruku. »Bingo nas čeka.«

»Pričekaj, Kelly.« Aiden je nježno oslobodio svoju ruku i djevojka se namrštila. »Cool slika«, rekao je Vivian. »Kao da si mi pročitala misli.«

»To sam ja pomislila za tvoju pjesmu«, odgovorila mu je


~ 31 ~

Vivian. Njezina je reakcija na njega bila uznemiravajuda, ali htjela je to istražiti. Uzela je njegovu ruku i okrenula je prema sebi. Noktima je prošla po njegovim prstima. Nije odolio.

»Što je, predvidjet deš mi bududnost?« upitao ju je Aiden.

»Da«, odgovorila je. Iz torbice je izvukla flomaster. Dok ju je hipnotizirano promatrao, na dlanu mu je napisala svoj broj telefona. Iz fore je nacrtala i petokraku zvijezdu.

»Što je to?« upitao je Quince. »Ti si Židovka?«

»Ne«, rekao je Aiden tiho. »To je pentagram.«

»Dakle, ona je vještica«, obrecnula se Kelly.

Ne, draga moja, pomislila je Vivian. Ne gledaš dovoljno kasnovečernjih filmova. Osoba koja ugleda pentagram na svom dlanu postane žrtva vukodlaka.

»Jesi li vještica?« upitao je Aiden trepdudi očima. Glas joj je promukao. »Zašto to sam ne saznaš?« Preklopila je njegovu ruku oko znaka koji ga je učinio njezinim. Srce joj je tuklo kao ludo zbog ove komedije, ali nije izgubila živce.

Dok je odlazila, čula je kako Kelly podiže glas, ali nije se trudila čuti što govori. Je li ona njegova djevojka? Jer on bi mogao imati i bolje. Mnogo bolje.

Motao joj se po mislima cijelog poslijepodneva poput pjesme koju ne može izbiti iz glave. Nakon nekog vremena to


~ 32 ~

joj je počelo idi na živce. Zar sam postala pervertit? zapitala se. Za ime Mjeseca, pa on je čovjek — nije potpuna osoba.

To je samo igra, rekla si je, da vidim mogu li ga namamiti u stupicu. Ali htjela je saznati što se to mora dogoditi u ljudskoj glavi da napiše takvu pjesmu, a htjela je i shvatiti zašto ju je ostavio bez daha.

Kad je stigla do kude, ulazna su se vrata otvorila. Gabriel, nadahnude majčine posljednje tučnjave, taman je bio na odlasku. Stajao je na vratima i priječio joj ulazak. Majica mu se priljubila uz široka prsa.

»Bok, Viv«, rekao je. »Dobro izgledaš.« Glas mu je tutnjao poput lijene grmljavine.

Izazivački ju je promatrao svojim plavim očima zbog čega ga je poželjela pljunuti. »Sačuvaj to za Esmé.«

Gabriel je počešao bradu i podsmjehnuo se. Primijetila je naborani bijeli ožiljak na njegovoj desnoj nadlanici. Vršak ožiljka uočila je i na njegovu vratu. »Ne viđamo te kod Tooleys'a«, rekao je ne maredi za njezinu ljutnju.

Bijesno ga je pogledala. »Premlada sam da bih mogla piti.«

Promatrao ju je, nije se žurio. Nije si mogla pomodi, povukla je prema dolje svoje hlačice. Imala je osjedaj da joj je majica preuska. Bila je svjesna kapljice znoja koja je naumila kliznuti medu njezine grudi. »Mene bi prevarila«, rekao je naposljetku.


~ 33 ~

Izazivački mu se zagledala u oči. Znala je da gubi tlo pod nogama, ali svejedno mu je prkosila i snagom volje prisilila je usnu da ne zadrhti. Na tren je nastupila tišina, nije uspijevala pročitati njegovo snažno, istesano lice. Posegnuo je za njom. Uzmaknula je. Tada se nasmijao poput gorostasa i pomaknuo se u stranu. Ona je kliznula u kudu, ljuta što se lecnula, ali pokazala mu je da se usuđuje igrati njegovu igru. Zalupila je vratima pred njegovim arogantnim licem.

»Mama!« vrisnulaje.

Esmé je izvirila iz blagovaonice.

»Koliko je dugo bio ovdje?« Vivian je zatražila objašnjenje.

»Samo nekoliko minuta«, odgovorila je Esmé. Djelovala je samodopadno. »Svratio je pozvati me na kasnovečernje pide.«

»Kvragu, mama. Ima dvadeset četiri godine.«

»Pa?«

»A ti skoro četrdeset.«

»Samo ti guslaj po tome.« Ali ništa nije skidalo osmijeh s Esméina lica.

»Zar ne misliš da je to pomalo odvratno?«

Esmé je odmahnula. »Za ime Mjeseca, pa ne mislim ništa ozbiljno S njim.«


~ 34 ~

»Divno. Znači, on je samo tvoja igračka.«

Esmé se podsmjehnula. »I to kakva igračka.« Otplesala je uza stube mašudi pozadinom kao da maše repom. Vivian je pošla za njom na kat i zalupila vratima svoje sobe.

Rudy je nakon posla otišao u Tooley's pa su Vivian i Esmé pri večeri bile same za stolom. Vivian je još uvijek mučio Gabrielov posjet. Razmišljala je o svom ocu i bolnoj praznini koja ju je još uvijek grizla. Njezini su roditelji djelovali tako sretno zajedno. Mislila je da s majkom dijeli tu bol, ali Esmé se ponaša kao glupa četrnaestogodišnjakinja.

»Zar nisi voljela tatu?« naposljetku je izustila.

Esmé je zapanjilo ovo pitanje postavljeno iz vedra neba. »Jesam, voljela sam ga.«

»Pa zašto onda švrljaš okolo?«

»Godinu dana je puno, Vivian. Umorna sam od plakanja. Usamljena sam. Ponekad mi je potreban muškarac u krevetu.«

Vivian je nenadano zgrabila tanjur i krenula u kuhinju. Zar njezina majka ne može s njom razgovarati kao s kderi? Bacila je ostatke u smede škripedi pritom nožem po porculanu.

»Pazi na te tanjure!« povikala je njezina majka.

To je ved bolje, pomislila je Vivian.

Sat vremena kasnije Vivian je na svom krevetu bezvoljno


~ 35 ~

učila kemiju kad je zazvonio telefon. Javila se na hodniku drugoga kata očekujudi nekoga iz čopora, ali s druge strane bio je Aiden.

»Ovaj je vikend besplatan koncert na faksu«, rekao je. »U nedjelju popodne. Bi li možda... htjela idi?«

Pritvorila je oči i oblizala usnu. »Možda. Tko svira?«

Počeo je u superlativima pričati o grupi za koju nikada nije čula pa je pretpostavila da je poznata i njemu jedna od omiljenih. Želi s njom podijeliti nešto posebno. »Moram vidjeti ima li moja obitelj planova«, rekla mu je. »Sutra du ti redi.« Nema smisla da pomisli kako joj je previše stalo. »Ne, ne brini. Nadi du te.«

Vivian je poklopila i ispružila ruke prema stropu zadovoljno izvijajudi leđa. Da ode ili je dovoljno to što je zagrizao?

Nešto je zasjenilo njezino dobro raspoloženje. Odu li na spoj, htjet de je poljubiti. Je li za njega sigurno približiti joj se toliko da njezine nozdrve ispuni svojim mirisom?

Esmé je izišla iz svoje spavade sobe. Na sebi je imala usku crnu haljinu za konobarenje. »Tko je zvao?« usputno je upitala dok je stavljala naušnicu.

»Dečko iz škole.«

Esmé je zastala. »A da?«

»Pozvao me na koncert.«


~ 36 ~

»Jedan od njih pozvao te van?« U njezinu su se izrazu isprepletati gnušanje i iznenađenost. »Nedu to dopustiti.«

Vivian se nakostriješila. »Ne možeš mi odrediti s kim du izlaziti.«

Esmé se podbočila. »Poslovica kaže >Nemoj se gnjaviti s kim se ne možeš paritk.<« Ljudi i pripadnici vučje vrste biološki se ne mogu međusobno razmnožavati.

»Idem na koncert, nedu mu roditi dijete«, obrecnula se Vivian. »I nemoj mi pričati da se pripadnici vučje vrste upuštaju u vezu samo kad žele djecu. Znam da nije tako.«

»Pametnjakovidka«, opomenula ju je Esmé dok je odlazila.

Vivian je upravo odlučila da de idi.

Nazvao ju je što znači da više nije autsajder, nije nedodirljiva, neobična, ni nevidljiva. Ali zašto joj je toliko stalo do toga? Ta on je čovjek: nedovoljno dlakav muški narezak, nepotpuno stvorenje koje ima samo jedno obličje.

Baš tužno, pomislila je i odjednom je počela čeznuti za preobrazbom.

Kao i svi pripadnici njezine vrste, u vrijeme punog Mjeseca morala se preobraziti htjela ona to ili ne. Poriv je bio presnažan, bilo je nemogude oduprijeti mu se. U ostalim prilikama mogla se preobraziti po vlastitu nahođenju, u potpunosti ili samo dijelom. Mjesec je sada natekao poput


~ 37 ~

sedmomjesečnog trbuščida i htjela se preobraziti jer je to bilo mogude. Htjela je juriti radi užitka koji joj to pruža.

Iskrala se kroz sumrak stražnjeg dvorišta, prešla čistinu prošaranu šišmišima i zašla u uski pojas šume, pošla prema potoku, uz nasip pa dolje do široke, travnate doline koja je udomila rijeku.

Trava je ved visoko narasla. Mogla bi nabasati na ljubavna gnijezda klinaca ili na skupine koje se napušavaju, ali ponjušila je zrak i nije namirisala ljudsko meso.

Nakupina stijena skrivala je obalu rijeke. Iza stijena, usred do ramena visoka korova, polako je svukla svoju odjedu. Koža ju je ved svrbjela od rastudeg krzna. Povjetarac joj je milovao stražnjicu, a bradavice su joj se stisnule na svježem riječnom zraku. Nasmijala se i skinula gadice.

Njezin se smijeh pretvorio u zavijanje pri prvom mreškanju u njezinim kostima. Napela je bedra i abdomen da potakne preobrazbu i poput ljubavnika zgrabila nodni zrak dok su joj se prsti produživali, a nokti rasli. Krv joj je usplamtjela kao od žudnje. Nod, pomislila je, slatka nod. Uzbudljiv vonj zečeva, vlažne zemlje i urina preplavio je zrak.

Ruke su joj nabubrile, a noge su joj se svinule i poprimile novi oblik. Pognula se kad su joj se trbušni mišidi nakratko zgrčili, a zatim je iskrivila lice dok su joj se zubi šiljili, a čeljust proširivala. Osjetila je prolaznu bol dok joj se lomila kralješnica, a zatim ugodno opuštanje.


~ 38 ~

Postala je stvorenje puno krupnije i snažnije od bilo kojeg prirodnog vuka. Imala je predugačke nožne prste i noge, prevelike uši, i vatru u očima. Vuk je samo prikladan termin koji su usvojili. Oni kojima je znanost bila draža od mitova rekli su da potječu od nečeg znatno starijeg — nekog drevnog sisavca koji je apsorbirao raznovrsne tvari što su na Zemlju stigle meteoritom.

Vivian se istegnula i zagrebla do, ponjušila veličanstveni zrak. Osjedala se kao da repom može pomesti zvijezde s neba.

Zavijat du za tebe, dječače, pomislila je. Progonit du te u svojoj djevojačkoj kozi, ali slavit du kao vuk.

I trčala je uz rijeku sve do ruba gradskog predgrađa i natrag, pod ranoljetnim Mjesecom što ulijeva nadu.


~ 39 ~

4.

U osam je sati dnevna soba u Vivianinu domu bila puna. Čopor se raspršio po kauču, naslonjačima i podu, tvoredi pred kaminom nešto nalik polukrugu — samo se Astrid odvojila i lijeno zavalila u sjedalo smješteno u erkeru, dok je Petorka tratila vrijeme uz prozor zadirkujudi se i razmjenjujudi zafrkantske udarce.

Među njima bilo je i lutalica, koje su se priklonile čoporu kad je stigao u predgrađe, te još nekoliko osoba koje Vivian nije dobro poznavala, a koje su radile u svratištu kad je ona bila malena. Mnogi od onih koji su otišli svojoj rodbini kad su počele nevolje, nisu se više vratili.

Vivian se odjednom počela osjedati usamljenom. Evo na što smo se sveli, pomislila je. A ni prema kome od njih ne osjedam bliskost. Čak ni prema mami. Sklupčala se u svom naslonjaču.

Astrid se smijala forama koje su izvodili dečki. Zabacila je glavu i činilo se da je njezina crvena kosa zapalila zelene zastore.

Sa svojim oštrim crtama lica i punašnom pozadinom, Astrid je Vivian više podsjedala na lisicu nego na vuka.

Gabriel je nemirno koračao pred kaminom. Astrid ga je


~ 40 ~

neprestano pogledavala sve dok najzad nije susrela njegov pogled.

Tad mu jc namignula. Njegov je osmijeh lagano tinjao, a ona se naslonila zadovoljno se podsmjehujudi.

Vivianina je majka uočila razmjenu pogleda. »Kuja«, promrmljala je. Nagnula se preko Vivian da bi se požalila Renati Wagner, a zatim pogledala prema Gabrielu i otvoreno oblizala usne.

Renata se nasmijala. »Esmé, prestani.«

Vivian se posramljeno okrenula.

»Može malo tišine, molim vas«, povikao je Rudy.

Jenny Gamier se lecnula i privila svoje dijete bliže sebi. Osjetljiva je poput zeca u stupici otkako je u požaru izgubila muža. Rudy je ustao s podstavljenog naslona za ruku na kauču i ohrabrujude ju je potapšao po ramenu.

Svi su ga pogledali puni očekivanja. Zapravo, gotovo svi.

Willem i Finn cerekali su se i zamahivali jedan prema drugome, a Ulf, koji je sjedio medu njima, izbjegavao je udarce s uspaničenim izrazom na svom malenom, blijedom licu. Rafe je zapanjenom Gregoryju prepričavao kako su velike grudi nekih djevojaka.

Rafeov otac, Lucien, zavaljen u naslonjač, okrenuo se prema njima. »Prestanite«, zarežao je i prijetedi podignuo šaku. Rafe se izazivački zagledao u njega, ali je pričekao da se


~ 41 ~

Lucien okrene prije negoli mu je pokazao srednji prst.

»Stigao je novac od osiguranja«, razbio je Rudy tišinu. Začuli su se piskutavi šapati. »Sada imamo dovoljno da učinimo što nas je volja.«

Vivian je potisnula bijesan uzvik. Ved dugo iščekuju ovu vijest, a Rudy joj nije ništa rekao. Ta doručkovali su zajedno, za ime Mjeseca.

»A najbolje je to što«, nastavio je Rudy, »ne bismo bili dobili novac da se šerif Wilson nije toliko potrudio prikriti dokaze da je požar podmetnut — kako njegovi prijatelji ne bi upali u nevolje.«

»Triput hura za šerifa Wilsona«, rekao je Bucky Dideron uz provale smijeha.

Rudy je podignuo ruke. »U redu, u redu.«

Soba je utihnula.

»Moji su agenti provjerili neka iskoristiva imanja«, rekao je Rudy, »došao je tren da odaberemo kamo de se čopor preseliti.«

»I tko de nas voditi«, rekao je Gabriel. Vivian je iritiralo vidjeti kako se Esmé smiješi. Bilo je posve očito koga ona podržava.

Na podu, pred svojom nezainteresiranom majkom, Gabrielove sestre — uznemirujude slične osmogodišnje trojke — naumile su otkriti koja od njih može najduže sjediti


~ 42 ~

na ostalima. Vivian je izgarala od želje da ode do njih i ispljuska ih dok ne počnu jaukati. Prije negoli je popustila toj napasti, Gabriel se nagnuo prema njima i nešto im šapnuo pa su se smirile.

Stari Orlando Griffin progovorio je drhtavim glasom. »Rudy, ti si sve ovo izveo. Primio si nas kad smo postali beskudnici, pomogao nam da se smjestimo na nepoznatom terenu, pronašao odvjetnike i agente. Bio si dobar vođa dok smo bili ovdje.« Upro je u Rudyja svojom rukom prošaranom ožiljcima od opeklina. »Predlažem te za vođu u vrijeme selidbe.«

»Cijenim tvoju podršku«, rekao je Rudy. »Ali ja ne idem s vama.«

»Rudy!« uzviknula je Esmé.

Rudy je provukao prste kroz svoju pepeljastosivu kosu. »Moj je život ovdje. Bio sam spreman pomagati vam da se stvari opet pokrenu, ali sada je vrijeme da krenete dalje, a za to vam treba snažniji i voljniji vođa od onoga kakav bih ja mogao biti.«

»Puno pretpostavljaš«, javila se Astrid sa svog prozorskog sjedala.

Rudy je naborao čelo. »Kako to misliš?«

»Što ako ne želimo otidi?«

Vivian se zapanjila što Astrid nisu istog trena ušutkali.


~ 43 ~

»Morate otidi«, rekao je Rudy. »Ovo nije mjesto za čopor. Ima previše ljudi, preblizu su. S obzirom da nas je toliko, prije ili kasnije netko de pogriješiti, a ovoga bi puta to moglo biti pogubno za sve nas. Pogledaj samo ove dečke.« Pokazao je na Petorku. »Nemoj mi redi da su dovoljno razumni da se klone neprilika.«

»Samo se ponašaju kao i svi dečki«, rekla je Astrid i blagonaklono se osmjehnula Petorki.

»A možda su i u pravu«, rekao je Lucien Dafoe. »Možda je vrijeme za promjenu pravila. Možda je vrijeme da počnemo loviti umjesto da love nas. To je moje mišljenje.«

»Znamo za tvoja mišljenja«, obrecnula se teta Persia, postarija iscjeliteljica.

A i piješ, pomislila je Vivian. Nije dobro podnio svoje gubitke. Ako ih itko ugrožava, onda je to on. Što ako izgubi kontrolu i jedne se nodi otkrije u nekom baru? Rudy je u pravu, moraju otidi iz grada.

»Ali tek smo se smjestili«, rekao je Raul Wagner. »Zaposlili smo se.« Kimnuo je prema svojoj ženi Magdi. »Napokon imamo pristojan dom.«

»A vidi što se događa našoj djeci dok se mi ubijamo od posla nastojedi zaraditi dovoljno da bismo mogli živjeti u gradu«, uzvratio mu je njegov brat Rolf. »Trebamo živjeti negdje gdje demo si ponovno modi priuštiti vlastiti biznis, gdje demo si sami odrediti radno vrijeme i imati vremena za


~ 44 ~

djecu.«

»Mama«, prošaptala je Vivian nestrpljivo. »Što ti želiš?« Esmé je odmahnula glavom. »Sviđa mi se ovdje.« Ali, djelovala je nesigurno.

Uvijek sam bila uvjerena da se svi slažu, pomislila je Vivian. Da demo otidi kada dođe vrijeme.

Wagnerovi su se sada međusobno prepirali kao da ne postoji nitko osim njih; trojke su se ponovno rvale i cičale; Orlando Griffin je pokušavao nadglasati buku. Jenny Gamier je briznula u plač, a pridružilo joj se i njezino dijete.

Uskočio je Rudy. »Umuknite!«

No njegove riječi nisu pomogle. Buka je rasla. Vivian je rukama prekrila uši i zaželjela da svi nestanu. Vidjela je kako se Petorka primiče vratima.

Tada je Gabriel divovskim koracima prišao stolidu za kavu i skočio na njega. »Tišina!«

Petroka se ukipila. Nastupila je grobna tišina. Gotovo grobna.

Rudy je kleknuo uz Jenny kako bi je utješio pa su majka i dijete postupno prestali jecati.

»Snažan voda drži stvari pod kontrolom, Rudy«, rekla je Astrid. »Možda su dečki malo podivljali zbog tebe, a ne zbog grada. Mislim da uz dobroga vodu možemo ovdje dobro živjeti.« Zadovoljno je proučavala Gabriela. »Znam


~ 45 ~

prepoznati dobra, snažna muškarca kad ga vidim.«

»Prepoznala si mnoge«, glasno je rekla Esmé.

Astridina usna se trznula, ali uspjela se suzdržati od rezanja. »Što kažeš, Gabe? Želiš ostati u gradu i voditi čopor?«

Gabriel je zabavljeno promatrao sad jednu sad drugu ženu, a Vivian je pomislila da de umrijeti od srama.

»Da, Gabe«, rekla je Esmé nježno. »Vrlo si tih. Što ti kažeš?« »Glasam da odemo«, rekao je Gabriel i skočio sa stola. Astrid se zapanjeno zagledala u njega.

»Ha, i ja glasam da odemo«, kliknula je Esmé, »i da nas Gabriel vodi.«

Raul je krenuo prema stolidu za kavu kako bi se suprotstavio Gabrielu. »Što tebe čini vođom, mladce? Vodim te po godinama.«

Još je nekoliko mužjaka ustalo raspravljati o tome.

»Glasajmo o ovome«, rekao je Rolf »Budimo pošteni.«

»Tko je rekao da je ovo demokracija?« uzviknuo je Lucien.

»Nije«, rekla je teta Persia glasom koji je s lakodom nadglasao ostale i zapanjio ih. Čuvarica drevne magije polako je podignula svoje ruke na kojima se presijavalo prstenje. »Vrijeme je«, rekla je, »vrijeme da izaberemo vođu na Stari način.«


~ 46 ~

Vivian je bila zapanjena. Na Stari način? Kada su to posljednji put napravili? Istina, njezin se otac mogao nositi sa svakim mužjakom i izišao bi kao pobjednik, ali proglašen je vodom zbog svojih upravljačkih vještina i to nitko nije osporavao. Poštivali su ga i voljeli.

»Ne sasvim na Stari način«, rekla je Astrid. »Vremena su se promijenila.«

Teta Persia ju je hladno pogledala. »Samo mužjaci.«

»Ne!« udarila je Astrid šakom o svoje sjedalo.

»Zar želiš da nas sve uhite?« upitala je Renata.

»U okolici je nekoliko državnih parkova do kojih se možemo odvesti«, odgovorio je Gabriel. »Ta su mjesta nodu pusta.«

»Izgubili smo toliko ljudi«, rekao je Rudy. »Želimo li biti odgovorni za smrt i ozljede onih koji su još tu?«

»Voda mora uživati podršku cijelog čopora«, rekla je teta Persia. »Ako nema dogovora, to se pravo mora osvojiti borbom.«

»Stari način, Stari način, Stari način«, počela je skandirati Petorka. Rafe se veselo nacerio; Finnove su oči zasjale snažno poput lanca omotanog oko njegova zgloba.

Orlando Griffin je ustao i stao u središte prostorije. Buka se stišala. »Kao najstariji mužjak predsjedam Strašnim sudom«, rekao je. Pokazao je prema Petorki. »Premladi ste.


~ 47 ~

Ne tamanimo svoje mlado.«

»Znamo se boriti«, zarežao je Rafe.

Što god da su rekli ostali dečki, zaglušilo je okupljeno mnoštvo. Svi su imali mišljenje. Svi su ga izražavali.

Vivan je nečujno ustala i iskrala se iz kude. Nitko je nije primijetio. Nitko je nije zaustavio, čak ni njezina majka. Osjetila je olakšanje kad je izišla.

Sjela je na klupu pod rasklimanom pergolom prekrivenom vinovom lozom, čije su je vitice djelomice sakrivale. Stražnje je dvorište bilo tiho, čuo se samo žamor sidušnog nodnog života. U sjeni su plesale rane krijesnice.

Nikad nije prisustvovala Strašnome sudu. Znala je samo da se svi odrasli mužjaci bore u svom vučjem obličju dok ne ostane samo jedan — najsnažniji, najpametniji, ponekad i najpodmukliji.

Dok ih je zamišljala kao klupko krzna i udova, osjetila je da je prožima val uzbudljive topline. Predočila si je napola preobraženog Gabriela, njegova prsa ispresijecana ožiljcima svjeducala su od znoja. Ljutito se otresla te slike. Hode li on pobijediti? Hode li njezina majka napraviti još vedu glupaču od sebe, postati njegova ženka i ponovno biti kraljica kuja?

Netko je zalupio vratima sa zaštitnom mrežicom.

Petorka je izišla mrmljajudi i gunđajudi.

»Ta ofucana stara psina«, rekao je Rafe. »Ne može nam


~ 48 ~

zabraniti da se borimo.«

»Nego što da si u pravu«, složio se Gregory. »I mi zaslužujemo priliku.«

Vivian se nasmijala.

Petorka je uprla pogled u njezinome smjeru. Zagledali su se kroz vitke poput ljutitih pohotnika.

Rafe je počupao nekoliko zapetljanih peteljki, pri čemu su mu narasle kandže. »Što je smiješno, Viv?«

»Ti«, odgovorila je. »Zar zbilja misliš da bi imao šansi na Strašnom sudu? Da bi te čopor slijedio? Daj odrasti.«

Rafe je pokazao zube. Zbog svoje nove bradice imao je demonski izgled. »Stvar je u borbi«, procijedio je, ali ona je znala da mašta o pobjedi.

»Ne želim da me odvuku natrag u provinciju«, rekao je Willem, zvučao je gotovo kao da se duri. Njegov brat blizanac pogledao ga je s gađenjem.

»Zašto ne?« upitala je Vivian. »Tamo smo dobro živjeli. Lovili smo po brdima, slobodno jurili naokolo, nitko nije dizao lažne uzbune, nije bilo skrivanja, šuljanja ni zabrinutosti.«

»Nije bilo zabave«, nadodao je Rafe.

»Ne sviđa mi se način na koji se vi zabavljate«, rekla je. »Ne zabavlja me istjerivati zaljubljene parove sakrivene u visokoj travi grickajudi im pete, ili se prikradati djeci u


~ 49 ~

sumrak odjevena u krzno, samo da ih čujem kako vrište.«

»Ali, Vivian, to je fora«, rekao je Gregory. »To je jednostavno fora.«

»Nekad ti je to bilo zabavno«, rekao je William, izgledao je povrijeđeno.

»A koliko de smiješno biti kad prepadnete pogrešnu osobu i primite metak u čelo?« upitala je. »Možda jeste snažniji od Homo sapiensa, vaše rane možda brže zacjeljuju, ali niste besmrtni. Možete umrijeti ako vam raznesu glavu. Ne ubijaju nas samo srebrni meci i vatra; poslužit de sve što nam presiječe kralješnicu.«

»Daj, Viv. Ne brini se«, nježno je rekao Willem. »Mi bismo njega prvi sredili, časna riječ.«

Vivian je zastenjala, prošla ju je jeza. »Upravo je to ono što me brine. To je isto ono sranje zbog kojeg nam je izgorio dom i zbog kojeg je stradao moj otac.«

Rafe se njihao po klimavoj pergoli. Mjesečina je nakratko posudila sjaj njegovim njegovanim, mišidavim rukama. »Ali, u gradu je drugačije. Bolje. Puno je ljudi. Puno sumnjivaca. Lako je sakriti se.«

»Anonimni smo«, složio se Gregory, trgajudi lišde sa stabljike.

»Viv, ne glumi nevinašce«, rekao je Finn. »Čujem da voliš meso mladih dečki.« Jezikom je prešao preko zuba koji su


~ 50 ~

sada bili zašiljeniji nego prije nekoliko trenutaka.

»Tko ti je to rekao?« obrecnula se.

»Mama je rekla da sutra imaš spoj«, odgovorio je Gregory s vragolastim smiješkom.

Dovraga i Esmé, sigurno je rekla Renati. »Pa što onda?« uzvratila mu je Vivian. »Idem na koncert, a ne raščetvoriti ga. Mislim da to nikoga nede dovesti u nepriliku.«

Rale joj se primaknuo. »Ne volimo kad se naše ženke druže s muškim narescima. lb je neprirodno.« Na licu je osjetila njegov topao dah. »Bolje ti je da ne izabereš muški narezak umjesto jednoga od nas.«

»Nosi se«, procijedila je Vivian i ustala. »Nitko mi nede govoriti što da radim.« Odgurnula je Rafea kako bi prošla, ulovila ga je nespremnog.

»Sada nisi Vučja kraljevna«, zarežao je Rafe za njom. »Budeš li previše čekala, uzet demo ono što želimo.«

»Nemoj tom čovjeku dati ništa što mi ne možemo dobiti«, upozorio ju je Finn, »ili demo mu i mi nešto dati.«

Dok se prikradala u kudu, Vivian je začula Ulfovo piskutavo cerekanje.

Kvragu i oni, pomislila je.


~ 51 ~

5.

Ne ideš u toj haljini, zar ne?« upitala ju je Esmé.

»Idem, zašto ne?«

»Ne misliš da je malo premalena?«

»I treba ovako stajati.« Dok je prolazila blagovaonicom, mekana žuta haljinica pripila se uz svaku njezinu oblinu. Vivian se zločesto nasmijala uočivši svoj nepostojan dugonogi odraz u staklenoj vitrini. »U svakom slučaju, vani je vrude.«

»Definitivno de biti vrude izideš li u tome«, rekla je Esmé. »Ne želim da tom dečku daš nešto naslutiti — tom muškom naresku.«

»A ti nikada nikome ne daš da nešto nasluti, zar ne?« uzvratila je Vivian.

Esmé je izgledala kao da de joj svakog trena izrasti kandže, no samo ju je upitala: »Gdje si nabavila tu smiješnu haljinu?«

»U tvom ormaru, mama.« Sa stolida u hodniku Vivian je uzela svoju najbolju torbicu. »Pričekat du vani.«

Izjurila je i za sobom zalupila vratima. Sa zadovoljstvom je zamišljala kako joj majka unutra kipi. Vivian je znala da je


~ 52 ~

Esmé nede slijediti. Glumit de da je Vivian nije ni najmanje uzrujala.

Vivian je čekala na pločniku uz rub travnjaka. Što ako se predomislio? Što ako je zaključio da ipak ne želi izidi s njom? Pogledala je dolje niz cestu. Koji auto vozi?

Plavi sportski automobil protutnjio je ulicom sa zvučnicima iz kojih je tutnjila užasna glazba. Nije se zaustavio. To je bilo za očekivati. Nekako nije mogla zamisliti Aidena Teaguea u Corvetti.

U sljededih su sedam minuta ulicom prošla još dva automobila, a svaki joj je put zastao dah. No, oba su puta automobili samo produžili.

Počela se predomišljati. Što ako se uz njih ne mogu normalno ponašati? Što ako me pokuša poljubiti i ja ga ugrizem? Ali, nije se mogla vratiti u kudu i suočiti se s Esméinim samodopadnim pogledima.

Najzad je neko čudo skrenulo lijevo iz Ulice Madison i počelo puzati njezinom ulicom. Golema žuta buba zaustavila se uz škripu pred njezinom kudom. Aiden je skinuo svoje sunčane naočale i kroz prozor joj se lijeno nasmiješio. Proždirala je njegovu ljepotu. Razmetao se još jednom groznom košuljom, djelovao je zgužvano i toplo, kao da se tek probudio. Od pomisli na njega u krevetu oblila ju je vrudina, a svi su se njezini strahovi raspršili.

»Sviđa ti se?« upitao ju je tapšajudi vanjsku stranu


~ 53 ~

automobila.

»Sviđa li mi se?« uzvratila mu je. »Nisam sigurna niti što je to.«

»Volkswagen Buba«, odgovorio je. »Iz 1972. Mog oca izbezumljuje — ne samo da je uvezena, nego je i tip automobila kakav su vozili >oni prokleti hipiji<.«

Suosjedajno je kimnula. »Sviđa mi se zmaj na vratima«, rekla je.

»Da, Jem mi ga je naslikao.« Razrogačio je oči. »Hej, možda mi ti možeš nešto naslikati. Umjetnica si.«

Zagrizla je donju usnicu i gledala ga dok je promatra kako to radi. »Možda.«

Nacerio se. »Uskoči, zakasnit demo.«

Zastor na njezinim ulaznim vratima spustio se kad je pogledala prema njima. Radoznalka, radoznalka, pomislila je podsmjehujudi se i ležerno prošla oko prednjeg dijela automobila do suvozačkog mjesta.

Automobil je vonjao na banane i staru plastiku. Na podu je bila knjiga Čarobnjaštvo za sutrašnjicu. Sjedalo je zacvililo kad ju je progutalo, a haljina joj se opako zadignula. Pitala se kako li de uspjeti graciozno izidi kad za to dođe vrijeme. Aidenov pogled, dok je sanjivo proučavao njezine noge, govorio joj je kako se nada da joj to nede podi za rukom.


~ 54 ~

Dodirni me, pomislila je.

»Idemo li?« upitala je i rukama zagladila bedra.

Trepnuo je i pozornost obratio volanu. »Moramo pokupiti Quincea«, rekao je i zastrugao mjenjačem, a auto se uz trzaje udaljio od rubnjaka. Pojačao je radio i ona se opustila. Bila je sretna što može uživati u njegovu slatkom znoju, u rijetkom krznu što mu prekriva noge i osmijesima koje joj je dobacivao poput bljeskova munje.

Quince stanuje u prizemnici obloženoj opekom, blizu fakulteta. Vivian je morala izidi kako bi se on mogao uvudi preko preklopljenog sjedala i sjesti straga. Suzbila je podsmijeh kad se on doslovce zacrvenio prilikom njezina dugonogog izlaska, ali bilo bi joj draže da ne mora s njim dijeliti Aidena. Slušala je kako se Aiden i Quince nadvikuju sa štropotom motora i tutnjavom glazbe — tko dolazi na koncert, tko nede biti tamo — i nastojala je zamisliti što joj sprema ovo poslijepodne.

Parkirališta ispred sveučilišta bila su krcata. Aiden se najzad uspio parkirati na polju koje je konopcima pregrađeno u privremene prolaze. Uhvatio ju je za ruku glumedi da je opušten, no ona je u njegovome znoju osjetila napetost. Zatim su slijedili dreku predgrupe sve dok nisu pronašli mjesto održavanja koncerta na otvorenom. Vijugali su među tijelima rasutim po šarenim pokrivačima prostrtima na blago strmom travnjaku, sve do polukružno poslaganih kamenih sjedala okrenutih prema pozornici nakrcanoj


~ 55 ~

zbunjujudim spletom skela, žica, svjetala i pojačala.

»Eno Kelly«, Quince je viknuo nadglasavši glazbu i pokazujudi ulijevo. »Keh-LEY!« zagrmjeo je mašudi rukama iznad glave.

Niska, tamnokosa djevojka, koja je bila u Aidenovu društvu u školi, odmahnula im je, a veselo su odzdravile i druge dvije što su se s njom utaborile u posljednjem redu. Vivian i dečki probili su se do njih pazedi da pritom nekome ne stanu na ruku ili ne prevrnu boce.

»Žene!« uzviknuo je Quince i bacio se na dvije bezimene djevojke grizudi im vratove i grledi ih dok su se one hihotale.

»Sjedaš se Vivian, zar ne?« upitao je Aiden Kelly.

»Da«, odgovorila je Kelly i ne trudedi se pogledati Vivian. Na sebi je imala crnu majicu kratkih rukava, crne hlačice i niske crne čizme. Vivian se nadala da u tome skapava od vrudine.

»Hej, ljudi.« Pridružio im se hipster s asimetričnom frizurom kojeg je neki dan vidjela s njima. Ispalo je da je on Jem, umjetnik koji je naslikao zmaja. Podijelio im je sokove iz prevelikog ručnog hladnjaka. Aiden je zgrabio dvije Cole i strovalio se na kamenu izbočinu zabacivši kosu prema natrag. Jednu je dodao Vivian kad je sjela uz njega. Vivian je živciralo što mu je s druge strane sjela Kelly, koja nije prestajala pričati, pa mu je sjela tako blizu da ga je gotovo dodirivala, i on je mogao osjetiti njezin dah na svome vratu.


~ 56 ~

Okrenuo je glavu, ispitivački je pogledao, a njegov se dah neko vrijeme družio s njezinim.

»Bože, grozni su«, rekao je visoki crvenokosi dečko uspinjudi se na sjedalo do Vivian i kimajudi prema pozornici. »Yo, Aidene.« Pljesnuo je Aidenov dlan.

»Gubite se!« doviknula je bendu njegova debeljuškasta desna ruka. Neki klinci iz reda iza njih dobacili su mu da sjedne, a on je napravio nepristojan pokret rukom, začinjen trunkom zlobe.

Odmah za njima stigla je djevojka, plavuša s karikom u nosu i bubuljicom na bradi. »Da, sjedni i začepi, i daj mi pivo«, rekla je.

»Isuse, Bingo, izbacit de nas zbog tebe«, požalio se Jem. Vivian nije znala je li Bingo djevojka ili debeljko, koji je iz svoje naprtnjače izvukao crvenobijelu limenku.

»Bingo!« Aiden je raširio ruke prema djevojci i Vivianine oči su se stisnule.

Plavuša se nagnula prema njemu i na čelo mu utisnula sestrinski poljubac. »Hej, seronjo.«

Vivian se opustila.

Bingo je primijetila Vivian. »Hej, pridošlice.«

Vivian je podignula dva prsta u znak pozdrava i rekla »Bok«. Plavuši je to bilo dovoljno; uspela se u red ispred njih i nastavila zadirkivati Debeljka.


~ 57 ~

Praskav zvuk rasparao je zrak i bend je napustio pozornicu. Netko je iz mnoštva zapljeskao, nekolicina ih je zazviždala, ali činilo se da vedina dijeli mišljenje crvenokosog dečka. »Visions, Visions, Visions« skandirala je nekolicina nestrpljivo očekujudi sljededi nastup. Uskoro su im se pridružili i drugi gledaoci, ali bend se nije pojavio na pozornici. Umjesto njega, iz obližnjeg je zvučnika zatreštao bučni rock.

»Pohađaš Wilsona?« upitala ju je jedna od hihotavih djevojaka.

»Da«, odgovorio je crvenokosi dečko. Vivian je iznenadilo što on to zna.

»S kim se družiš?« upitala je djevojka.

»Zapravo ni s kim«, odgovorila je Vivian.

»Vidjela sam te s onim opakim tipovima u parku«, rekla je Kelly podrugljivo.

»Misliš na Petorku«, odgovorila je Vivian ne želedi ih zanijekati unatoč Kellynu ruganju i bez obzira na ono što je sada o njima mislila.

»Tako se nazivaju?« nasmijala se Kelly.

»Tako ih zove moja obitelj«, odgovorila je Vivian. »Zajedno smo odrasli.«

»U rodu si s njima?« upitala je Kelly šokirano.

»Recimo da su mi rođaci.«


~ 58 ~

»Oh, baš su zgodni«, rekla je druga hihotava djevojka. »Pogotovo onaj s bradicom.«

»Kloni ga se, on grize.«

Djevojka se još glasnije zahihotala.

Pojavila su se dva dečka u vredastim kratkim hlačama, gležnjačama i drečavim majicama, i pljesnula se rukama s ostalim dečkima. »Ovo je Vivian«, rekao je Aiden, a zbog njihovih ju je pohlepnih pogleda čvrsto zagrlio u znak posjedovanja. Vivianini nožni prsti skvrčili su se od zadovoljstva slušajudi njegov ponosni glas. Bacila je pogled u Kellynu smjeru. Sviđalo joj se kako se uz Aidena osjeda poput blaga na kojem mu ostali zavide. Da se netko od Petorke tako ponašao, to bi je živciralo, ali s Aidenom osjedaj je bio dobar.

»Dobrodošla u Amebu«, rekao je jedan od dečki.

»Amebu?« upitala je Aidena.

»U bandu«, odgovorio joj je i rukom pokazao na sve oko sebe. »Ovo su moji ljudi. Velika amorfna masa koja neprestano mijenja veličinu, nije od prevelike koristi, od koje ti je ponekad zlo, a povremeno se raspada u manje dijelove koji se ponašaju jednako kao i njihov roditelj.«

Vivian se nasmijala, no istovremeno ga je sa zanimanjem proučavala. Imao je smisla za čopor. To joj se svidjelo. Zapravo, usprkos Kelly, svidio joj se njegov čopor. Nisu joj prkosili, prihvatili su je. Kada se u današnje vrijeme nađe


~ 59 ~

dvoje njezinih, odmah frcaju iskre. Ovo je ugodno olakšanje.

Kelly je ustala. »Idemo u WC.« Svi ženski naresci poslušno su krenuli za njom, ona je njihova glavna kuja.

»Ideš?« pozvala ju je Bingo preko ramena.

Vivian je odmahnula glavom. Pišam kada mi se hode, pomislila je.

Dok se Aiden zafrkavao s prijateljima, Vivian se zabavljala njegovom blizinom. Dobro se osjedala uz njega, mirisao je seksi, nije joj bilo jasno zašto se prije toliko brinula. Ugrize li ga, on de u tome uživati. Grudima je okrznula njegovu ruku i od toga joj je zastao dah. Kad de je poljubiti? Hode li joj se to svidjeti? Do sada se ljubila samo s pripadnicima svoje vrste. Može li se to usporediti?

Čim su se djevojke vratile iz WC-a, iz mnoštva se začulo klicanje i Vivian je automatski pogledala prema pozornici. Doskakutalo je šest likova u raznobojnoj odjedi i dohvatilo instrumente i mikrofone. Prekinuta je buka iz zvučnika, a u roku od nekoliko sekundi zrak je protkan živom glazbom.

Melodija je bila lagana, zvonka i prozračna, prepuna ljubavi i snova, posve različita od mukle, drečave, parajude glazbe koju je glasno puštala Petorka — Vivian ju je zvala glazba koja para utrobu, premda nije mogla zanijekati da joj je uglavnom pružala žestok užitak. No, i ova je glazba bila dobra. Osjetila je u njoj slatku čežnju. Prepustila se glazbi kako bi se barem nakratko stopila s nečim, da ne bude uvijek


~ 60 ~

samo autsajder koji sve promatra sa strane.

Sunce joj je grijalo leda, upijala je njegovu toplinu poput života. Aidenova ruka kliznula joj je oko vrata. Okrenula se prema njemu. Susreli su im se pogledi.

»Usne su ti tako crvene«, šapnuo joj je na uho.

Usuđuje li se priznati mu? »Da te bolje poljubim, dragi moj«, uzvratila mu je.

A tada su im se usne susrele.

Bio je nježan. Nije to očekivala. Njoj su poljupci značili čvrst stisak, zube i jezik. Njegova ju je ruka mučila kliznuvši joj niz bokove i lagano joj pomilovavši leđa. Kad joj je jezikom okrznuo usnu, rastvorila je usta i pozvala ga da uđe. No, on je uzmaknuo i uzdahnuo. Zaintrigirao ju je.

Njegove oči skrivene iza tamnih trepavica bile su sramežljive, a njegove su se usne zakrivile od užitka i požude — požude koju nije htio nametati. Tada je mnoštvo ustalo kredudi se u ritmu sve glasnije glazbe, na koju je bila zaboravila, pa su i oni morali učiniti isto kako bi se stopili sa svijetom što ih okružuje.

Pogledala je uzbuđena lica oko sebe. Bili su drugačiji. On je bio drugačiji. Shvatila je da ne zna njihova pravila.

Bingo je plesala na svom sjedalu gubedi se u vrtlogu svoje košulje, hihotavice su plesale u prolazu, a mnoštvo oko njih njihalo se i mahalo rukama. Kad ju je Aiden privukao da se


~ 61 ~

njiše uz njega, Vivian se našla u njegovu zagrljaju. No, koliko mu se smjela približiti? Nije ga htjela prestrašiti i otjerati, ali nije joj se dalo ni predugo čekati. A možda je sve ovo pogrešno.

Ovo je posljednji put, pomislila je. Nema više spojeva. Ne mogu ponovno proživljavati ovu agoniju.

Mnoštvo je klicalo, a Aiden joj je prstima lagano podignuo bradu. Njegove su mekane usne ponovno dotaknule njezine, jezik mu je ovoga puta bio pustolovni]!, ali ruke su mu i dalje bile krotke. Ovo je igra, pomislila je, glumimo da ne žudimo za seksom. Možda on smatra da nije pristojno žudjeti.

Zatvorio je oči. Uživao je u njezinu okusu. Njezin je miris eruptirao u njegove nosnice. To je dobro. No kada su se i njezine oči počele sklapati, na brdu iznad njih primijetila je poznate joj likove — Petorku.

Prsata se djevojka objesila Rafeu oko vrata, njegova se ruka smjestila na polovici stražnje strane njezinih kratkih hlača. Njihovu su svitu upotpunjavale druge tri lutke natapirane kose, u trapericama i oskudnim topidima. Ovo nije njihova vrsta glazbe — daleko od toga. Došli su je špijunirati.

Vivian je primijenila znanje stečeno od Debeljka i uputila im nedvosmislenu gestu iza Aidenovih leda. A zatim su joj se prsti zapleli u Aidenovu kosu. Naučit du te da budeš manje


~ 62 ~

pristojan, pomislila je.

6.

Tog tjedna Vivian nije mogla odgonetnuti je li joj krv usplamtjela zbog Aidena ili zbog dozrijevajudeg lipanjskog Mjeseca. Svake je nodi trčala iz užitka, ali To nije ljubav, uvjeravala se za doručkom dok je u mislima risala Aidenovo lice. Samo se zabavljam.

Dolazila je rano u školu kako bi mogla provoditi više vremena s njim, a između predavanja u hodniku su kradom razmjenjivali poljupce. Voljela je promatrati kako se rumene obrazi mladida koji su prolazili uz njih, kao i zavist na licima neljubljenih djevojaka. Sada sam netko, govorila si je.

Aiden je nakon nastave radio u videoteci pa tada nisu mogli provoditi vrijeme zajedno. No ona bi uvečer prije trčanja otišla pridrijemati, a on bi je nazvao i probudio je. Pokazalo se da imaju puno zajedničkih tema. On je volio igrati igru »što da«. Upitao bi je: »Što da misteriozna bolest s lica Zemlje izbriše sve osim nas, što bismo radili?« i tada bi smišljali svakojake priče.

Vivian je isprva nevoljko odgovarala na pitanja o svojoj obitelji, ali ubrzo mu je otkrila da joj je otac stradao u požaru i da se neprestano svađa s majkom, iako mu nije rekla što


~ 63 ~

uzrokuje te svađe. Nikada nije ismijavao ono do čega joj je stalo i uvijek ga je zanimalo ono što mu je pričala. Bilo je veliko olakšanje imati nekoga tko de je slušati, pa makar mu mogla pričati samo o jednom dijelu svojega života.

Kelly se prestala pojavljivati u dvorištu u vrijeme ručka, a hihotavice je povela sa sobom kamo god da je otišla. Pametan izbor, djevojko, pomislila je Vivian. Kroz glavu joj je proletjelo da sada možda razumije zašto se Esmé bori s Astrid. No ubrzo je odagnala tu misao. Esmé nema pravo boriti se za Gabriela, on je premlad za nju.

»Ove je subote antimaturalni tulum kod Bingo«, rekao joj je Aiden jednoga dana. »Nema joj roditelja. Bit de divlje.«

»Volim divlje«, rekla je Vivian nosom mu se igrajudi s uhom. U subotu de možda definitivno postati njezin.

No, u četvrtak uvečer kad je pogledala u nebo kroz prozor svoje sobe, uvidjela je da de Mjesec biti pun u subotu uvečer. Nema šanse da ode na taj tulum s Aidenom. Dlake na rukama grubo su je svrbjele. Žurno se uspela na nadstrešnicu pred svojim prozorom, skočila u dvorište te se umalo počela preobražavati još prije negoli je stigla do trave uz obalu rijeke.

Što se više bližio puni Mjesec, to se brže preobražavala, sve je više gubila kontrolu. A u nodi kada se Zemljina sestra vidjela u svojoj punini, nije bilo izbora — loup-garou mora se preobraziti bez obzira na sve. U subotu, pomislila je Vivian


~ 64 ~

malodušno dok je tresudi se padala na sve četiri. No, tada je miris nodi izbrisao sve njezine misli.

Vivian se prije zore protegnula u svoj ljudski oblik među travom i obrisala riječni mulj sa svoga golog trbuha. Široko je zijevnula i izvila jezik. Vrijeme je da pridrijema prije negoli ode u školu.

Visoka je trava zašuštala iako nije bilo vjetra. Vivianine su se oči suzile. Namirisala je mošusni miris pripadnika vučje vrste i njezine su se nakostriješene dlake ponovno spustile.

»Vivian«, prošaptao je hrapav glas. Rafe je ispuzao iz svoga skrovišta. Mahnuo joj je njezinim donjim rubljem. »Čekao sam te.«

»Daj mi to.« Preotela mu ga jc.

Čučnuo je i stao promatrati kako se odijeva. »Nedostaješ mi«, rekao je.

Vivian je slegnula ramenima. »Viđaš me.«

»Ne kao prije.«

»Udaljili smo se. znaš to.« Ved su prošli sve ovo.

»Ne razumijem te, Vivian.«

»Zvučiš poput moje majke.«

Rafe je prilijepio svoje lice uz njezino. »Prekinula si sa mnom zbog djevojke koju sam ubio kako bih Axela izvukao iz


~ 65 ~

zatvora«, rekao je. »Ali kladim se da bi ti se njuška navlažila kad bi samo primirisala ljudsku krv.«

Izmaknula mu se.

Kad je Mjesečeva božica pripadnicima vučje vrste podarila mogudnost preobražavanja, upozorila je prve loups-garoux da trebaju žaliti ljude zbog njihovih nježnih, nepromjenjivih tijela jer su i oni sami nekada bili poput njih. »Rabite svoje oči«, rekla je Božica. »Promatrajte ih i hvalite moje ime jer sam vas promijenila; ubijte ih i ubit dete sebe.« Ali ljudi su bili ranjivi i previše su nalikovali plijenu. Budili su nagon za lovom.

»Trebali bi se držati podalje od ljudi kad se preobrazimo.«

»Trebali bi ih loviti«, uzvratio je Rafe. »Axel je to znao. Nije se više mogao suzdržavati. U Zapadnoj smo Virginiji počeli gubiti muda, Vivian.«

»Možeš si ih čvrsto stisnuti i zgnječiti«, rekla je Vivian i navukla majicu preko glave.

Koliko pripadnika čopora čezne za lovom poput Petorke? zapitala se Vivian nešto kasnije dok se zavlačila u krevet. Koliko nam vremena preostaje dok nas ne unište?

Telefon je zazvonio dok je Vivian doručkovala s Esmé. Javio se Rudy. Nakon kratkog razgovora došao je u kuhinju. »Dobili smo i posljednji pristanak. Ide se pred Strašni sud.«


~ 66 ~

»To ne može biti za ovog punog Mjeseca«, rekla je Esmé.

Rudy je sjeo s njima za stol. »Znam. Orlando kaže da nas zakon obvezuje pričekati cijeli mjesec u slučaju da netko izdaleka odluči sudjelovati.«

»Dakle, bit de to u srpnju«, rekla je Esmé. »Trinaestog?«

»Zvuči u redu.« Rudy je odmahnuo glavom. »Iako, volio bih da ne treba prodi toliko vremena.« Popio je kavu i ustao. »Moram na posao.«

»Da, i ja«, rekla je Esmé. »Dušo, počisti umjesto mene, može?« Otišla je popradena Vivianinim protestima.

»U kazni sam«, rekla je Vivian Aidenu u pauzi za ručak. I sama pomisao na to da bi netko mogao ograničiti njezinu slobodu bila je ponižavajuda, ali tu je ispriku Aiden mogao shvatiti.

»U kazni?« Zapanjeno ju je pogledao. »Što si napravila da si u kazni?«

»Ostala sam vani cijelu nod sa svojim rođacima i pušila travu.« Nema teorije da glumi kako je u kazni iz nekog bezveznog razloga.

Provukao je ruku kroz kosu probavljajudi ono što mu je rekla. Nečujno ga je izazvala da je prekori. No, on je očito odlučio ništa ne komentirati. »Do kada?«

»Dok ne natjeram majku da promijeni mišljenje, a za to uglavnom treba oko tjedan dana.« To je dijelom bilo istinito.


~ 67 ~

Aidenov taman pogled razočarano se spustio. »Pretpostavljam da otpada sutrašnji tulum, ha?«

»Da.«

»Nema veze«, rekao je Aiden i poljubio joj uho. »Kad se izvučeš, imat demo vlastiti tulum.«

Baš je lakovjeran, pomislila je Vivian. To ju je pomalo iritiralo. No, nije joj imao razloga ne vjerovati. Zašto joj ne bi vjerovao?

Aiden je na poslu trebao biti tek u šest pa mu je Vivian dozvolila daje odveze kudi. »Ali ne možeš dugo ostati«, rekla mu je kako bi bila dosljedna svojoj ulozi. »Mama de mi se uskoro vratiti kudi.« To je ionako bila istina. Esmé je u vrijeme oko punog Mjeseca radila dnevnu smjenu. Bilo bi loše za napojnice kad bi počela gristi mušterije.

Sjeli su na deblo u udaljenom dijelu stražnjeg dvorišta, ispod stabla s krošnjom nalik brokuli.

»Koja je tvoja soba?« upitao ju je Aiden.

Vivian je pokazala na prozor iznad natkrivenog trijema. Aiden je u zafrkanciji glasno uzdahnuo.

»Nedostajat deš mi sutra«, rekao je. Kad se smijao, uz rubove očiju javljale su mu se sitne bore. On je stvorenje koje zrači toplinom i utjehom.

»Zašto si pisao o vukodlacima?« upitala je razmišljajudi o tamnoj šumi u njegovoj pjesmi.


~ 68 ~

Aiden je slegnuo ramenima. »Volim sve te stvari — vještice, vampire, vukodlake. Uzbudljive su.«

»Zašto?«

»Ne znam. Nisam nikada razmišljao o tome. Možda zato što bih htio biti poput njih. Ne želim biti poput svih ostalih.« Oprezno je dozvolio mravu da s njegova zgloba prijeđe na vlat trave.

Vivian se nasmijala. Svaki član Petorke bio bi zgnječio tu bubu. »Mislim da ne bi bio dobar vukodlak.«

»Naravno da bib bio.« Zgrabio joj je ruku i u zafrkanciji joj zagrizao prst. Imala je osjedaj da su iz njegovih zuba u nju udarile munje.

Promukla dreka ispunila je šumu iza njih i začuli su kako se kroz šikaru probijaju nečija tijela. Povukla je ruku. »Što je to?« upitao je Aiden.

»Moji rođaci«, odgovorila je. »Dovraga i oni.« Ne smiju ga zatedi ovdje s njom. Nije joj bio problem nositi se s njima, ali nije htjela da Aiden počne postavljati pitanja na koja nede modi odgovoriti. A što ako ih optuži da je zbog njih u kazni? Mili Mjeseče, kako bi se samo nasmijali.

»Moram unutra«, rekla je. »Obedala sam da se nedu družiti s njima dok sam u kazni. Došli su samo da bi se tu vani zafrkavali i razbjesnili moju majku.«

»Dobra ti je obitelj«, rekao je i pokušao je poljubiti.


~ 69 ~

Bilo joj je mrsko što ga mora odbiti. »Odi, odi. Oni donose nevolje.«

Pogledao je prema šumi, a ona je primijetila zabrinutost u njegovim očima, no usne su mu se tvrdoglavo stisnute.

»Molim te, za moje dobro«, rekla je kako bi spasila njegov ponos.

Oklijevao je. »Pa dobro. Vidimo se i prije nego što misliš«, obedao joj je i otišao sporednim puteljkom.

Subotnja večer otegla se u vječnost, pozladena sunčevom svjedošdu i ispunjena mirisom kozokrvine.

»Dođi s nama«, preklinjala ju je Esmé. Vedi dio čopora išao je trčati po državnom parku.

»Ovoga puta ne idem«, rekla je Vivian. Htjela je biti sama. Znala je da de se boriti. Oni de to nazvati igrom, ali zapravo de se međusobno testirati, provjeravati tko je sposoban sudjelovati u Strašnome sudu. Nije joj bilo do borbi. Sve što je htjela bili su jasni mirisi i lude zvijezde. Ispunjavala ju je neka nova toplina i htjela je u miru zagrliti nod.

Baš si se zatreskala, rekla si je i istegnuta se poput vesela štenca.

Gore u svojoj sobi nastavila je raditi na svom muralu. Naslikala je sebe u svojoj koži kako promatra vukove u trku.


~ 70 ~

No, to nije izgledalo dobro. Možda se trebala prikazati u trenutku preobrazbe, kada je spremna pridružiti im se.

Voljela bih se sada odijevati za onaj tulum, pomislila je i bacila kist.

Crvenilo je prošaralo nebo, pred njezinim su prozorom treperile krijesnice — maleni pohotnici željni nodi ispunjene ljubavlju —a glasovi sumraka postajali su glasniji. Tanke dlake na Vivianinim leđima nakostriješile su se, čeznule su za preobrazbom. Pričekaj malo, rekla si je, pričekaj dok ne padne mrak. Ali, bilo je teško čekati nod u vrijeme punog Mjeseca.

U dvorištu se začuo prigušen smijeh. Što je sad? Zbor isprekidanih glasova proparao je zrak zaglušivši pjesmu kukaca. »Auuuuuu! Auuuuuu!«

Gurnula je glavu kroz prozor. »Prestanite s tim zavijanjem.«

Zavijanje se pretočilo u smijeh.

»Izicti i dođi trčati s nama, Vivian«, pozvao ju je Willem. »Molim te, molim te.«

»Nema šanse«, uzvratila je Vivian. Izišla je na krov i pogledala dolje. Finn se zgražao promatrajudi kako Willem teatralno stišde ruke. Ulf se vrpoljio kao i uvijek, skakutao je s jedne noge na drugu kao da želi piškiti. Gregoryjev je osmijeh blještao, zubi su mu ved bili zašiljeni. »Hajde Viv. Bit de ludo.«


~ 71 ~

Rafe joj je domahnuo kandžom. »Mjesec de goditi tvojim leđima, Viv.«

Vivian je osjedala kako se u njoj budi vuk, ali se svejedno podrugljivo nasmijala. »Ono što ti zamišljaš na mojim leđima nije Mjesec. Odite posjetiti svoje glupe droljice da vidite kako dete im se dopasti u vučjem obličju. Vjerojatno ionako nede primijetiti razliku.«

Gregoryjev zašiljeni osmijeh dodatno se povedao čuvši taj prijedlog, a Ulf se zahihotao. Mili Mjeseče, pomislila je.

Willem je podignuo svoje goleme, razočarane oči. »Ah, Viv. Više uopde ne ideš s nama. Zečevi postaju drski. Jedan mi je sinod isplazio jezik.«

Neznatno se raznježila. Ona i Willem znali su se ludo provoditi lovedi zečeve. »Drugom prilikom, dobro Willeme? Ali ne za vrijeme punog Mjeseca.«

Rafe je zagrlio Gregoryja. »Hajdemo onda. Ova se kuja ionako previše uobrazila da bi se družila s nama. Draži su joj muški naresci. Nije li ti majka rekla da se ne smiješ igrati s hranom?« doviknuo joj je.

Willem joj je uputio pogled pun isprike, a Gregory joj je poslao poljubac. Finn je Ulfa gurnuo nogom u pozadinu od čega je ovaj zacvilio. Kad su zašli u tamu šume, vidjela je kako je Rafe u zrak bacio svoju košulju dok se Finn nagnuo i stao na svoje šape.

Sjela je na nadstrešnicu i dala im dovoljno vremena da


~ 72 ~

odu. Uglavnom su trčali prema gradu kako bi pravili psine po gradskim ruševinama. Ona de otrčati uzvodno kroz lokalne parkove i mirnije predjele.

Zapjevušila je od ugode. Nod se počela doimati drugačijom — dlačice na listu doimale su se velikima poput šume, rubovi drveda poprimili su jasne obrise. Legla je kako bi uživala u zvijezdama.

Jesmo li odande došli? zapitala se. Jesmo li mi zapravo napuštena izvanzemaljska vrsta? Možda je naša mod preobrazbe bila lukavština kojom smo se borili za opstanak, a sada smo zaboravili da ljudsko obličje nije naš izvorni oblik. Možda je vjerovanje u Mjesečevu božicu samo odjek drevne istine.

Šindra pod njom bila je gruba što je godilo njezinoj osjetljivoj koži. Ved je osjedala škripanje kostiju koje počinju poprimati novi oblik, praskanje tetiva koje se preobražavaju.

Potisnula je grč u utrobi. Uskoro de morati podi. Ne može se preobraziti na nadstrešnici obasjanoj mjesečinom. Što bi pomislili susjedi ?

A tada je namirisala čovjeka. Netko je možda pošao u večernju šetnju?

Na mjestu gdje se praznila odvodna cijev, začulo se šuškanje. Štakor? Čučnula je. Ne, netko se penjao uz cijev. Začula je kako netko prigušeno stenje zbog naprezanja i sasvim lagano udaranje metala o metal.


~ 73 ~

Provalnik? Svjetla su ugašena, nema kamiona, a subota je uvečer. Mogude je.

Vivian je puznula do ruba nadstrešnice pazedi da je provalnik ne uoči. Oči su joj se suzile, izrasle su joj kandže, zlobno se osmjehnula. Lopov Jack de se kudi vratiti s prugicama.

Podigla je ruku kako bi udarila glavu što je izvirila iznad strehe.

»Ti!« naglo je povukla ruku.

»Vivian, skoro sam umro od straha.«

Aiden se prebacio preko krovnog žlijeba i stao na nadstrešnicu.


~ 74 ~

7.

Iznenađenje!« rekao je Aiden.

Vivian se suzdržala od rezanja. Ne seri.

»Što radiš ovdje?« uspjela je protisnuti kad je sjela. Drhtala je od napora pokušavajudi suzbiti preobrazbu.

»Mislio sam da de ti biti drago što me vidiš«, rekao je Aiden.

»Prepao si me«, promrmljala je, bilo joj je žao što ga je povrijedila.

Njegov joj je baršunasti osmijeh oprostio. »Mislio sam da ako ti ne možeš na tulum, možemo napraviti tulum kod tebe.« Dovukao se do nje i skinuo naprtnjaču. Ona se htjela povudi, ali ju je bogatstvo njegova mirisa u tome spriječilo. »Nisam očekivao da du te nadi na nadstrešnici«, rekao je. »Mislio sam ti pokucati na prozor.« Otvorio je naprtnjaču i izvukao bocu vina.

Mili Mjeseče, baš je sladak, pomislila je Vivian tjeskobno. Utrobu joj je presjekao iznenadni bol, a ona se ugrizla za unutarnji dio obraza u nadi da de joj to pomodi da ostane pribrana. Ne sladak na taj način, nečujno je uzviknula dok je s panikom u očima promatrala njegova okrugla, čvrsta bedra.


~ 75 ~

Nakon vina izvukao je dvije čaše umotane u maramu, zatim komad sira, plastični nož te papirnate ubruse preostale od Božida.

»Otmjeno, ha?« Aidenove oči veselo su zasjale.

Ona je nervozno oblizala usne. »Dražesne. Donio si večeru«, začula se kako govori. Htjela je jurnuti u šumu. Budalo, pomislila je. Nisi smio dodi.

Pogledala je prema Mjesecu. Još je bio iza drveda, a njegovu je svjedost presijecalo lišde pa je nju i Aidena skrivala prošarana sjena. Uočava li kakvu promjenu na njoj? Aiden je rezao sir na marami i blebetao. Činilo se da ne primjeduje ništa.

Zavrtjelo joj se od bola i užitka koji su je obuzimali, a lice joj se počelo trzati. Ruke su joj poletjele prema ušima i osjetila je kako joj se probijaju kroz prste. Žurno je lice zakrila kosom.

Kako da ga natjeram da ode? zapitala se kad su joj zglobovi počeli praskati.

»Evo, izvoli.« Njezinim je ustima primaknuo krišku sira, a ona ju je prihvatila kako mu ne bi odgrizla prste. Sir je bio jak i zreo, lijepio joj se za jezik. Zalila ga je čašom vina kojom ju je ponudio.

»Hej, ludice, trebala bi ga pijuckati«, rekao je. »Ne želim da učiniš nešto zbog čega deš kasnije žaliti.« Njegove su oči govorile nešto drugo.


~ 76 ~

Njezine usne iskrivile su se u nešto za što se nadala da je osmijeh, a zatim se žurno okrenula. Kakvi su joj zubi ?

Približio joj se i zagrlio je. »Baš si izabrala pravi tren da postaneš sramežljiva«, rekao je.

Nečujno se nasmijala svojoj gluposti od čega su joj se zatresla ramena. Kako je uopde mogla pomisliti da bi mogla biti intimna s čovjekom? Osjetila je nepobitno mreškanje uz kralješnicu, a oči i rubovi usana očvrsnuli su joj. Na um joj je palo nešto drugačije. Pa što ako mu naudim?

»Vivian?« prošaptao je Aiden. Na obrazu je osjetila njegov dah prožet mirisom toplog vina i sira.

Bila je to glupa pomisao. Savila se od bola i zastenjala. »Žao mi je, tako mi je žao.«

»Što se događa?« upitao je Aiden. U glasu mu je osjetila iznenađenje i zabrinutost.

»Mislim da me hvata gripa«, odgovorila je. Kako joj samo mozak radi. »Možda bi trebao idi. Ne želim te zaraziti.«

»Ali netko bi se trebao brinuti o tebi ako si bolesna.«

»Radije bih bila sama«, ustrajala je stisnutih zuba.

No on se nije ni pomaknuo.

»Što je s tobom, dečko?« zavapila je. »Zar voliš promatrati ljude dok povradaju?«

Razrogačio je oči.


~ 77 ~

Osjedala se kao govno. Promijenila je ton. »Molim te. Bit de mi neugodno ostaneš li.«

»Ali — «

Presjekao ju je grč, a kosti u koljenima počele su se drobiti. »Odi! Molim te, odi!« povikala je i četveronoške krenula prema prozoru poput pijanca. Noge su joj odbijale poslušnost. »Pozlit de mi.«

Srušila se na krevet, otkotrljala se na pod i poput pauka izišla iz sobe kredudi se na zglobovima i nožnim prstima. Stigla je do kupaonice na kraju hodnika i za sobom zalupila vratima. Povukla je zasun.

Izvana ju je kroz prozor zlobno promatrao natečeni Mjesec što je virio iznad stabala.

Zadrhtala je od bola, a njezino su pahuljasto lice ispresijecale suze. Nikad joj se nije dogodilo da ne želi preobrazbu, da ne uživa u preobrazbi, a sada joj je pozlilo od suzdržavanja. Ali, on je ne može vidjeti ovakvu. Ne može izdati svoje.

Na vratima kupaonice začulo se lagano kucanje. »Jesi li dobro?«

Pokušala jc izgovoriti Jesam, ali čeljust joj više nije dozvoljavala da govori pa su njezine riječi zvučale poput prigušenog rezanja. Zašto je ovaj predivan dar zbog njega


~ 78 ~

djelovao prljavo ?

»Pa, ako si sigurna da deš biti dobro...«

>>Mhrnmmmrnmmmmmmm!« zastenjala je u nadi da je zvučala potvrdno. Ruke su joj se izdužile, mišidi su joj nabrekli i razderala je odjedu dok joj se na tijelu mreškalo krzno. Nikada se prije nije trebala sakrivati. Kakav je grijeh držati njezino predivno tijelo zarobljenim. A sve je to njegova krivica.

»Čuj, nazovi me sutra da čujem kako ti je. Nadam se da de ti biti bolje.«

Kad je bila sigurna da je otišao, Vivian je nečujno povukla zasun svojim kratkim, dlakavim prstima. Posegnula je za okruglom kvakom na vratima.

Ali, što ako sam kao Axel? Pomislila je, Što ako ga dok sam ogrnuta krznom nanjušim kao plijen?

Čvrsto je stisnula ruku, povukla svoju drhtavu šaku i sklupčala se u čvrstu, drhtavu kuglu na podu kupaonice. Nedu izidi, obedala je. Nedu izidi. Iziđe li, mogla bi ga slijediti i pratiti do njegova brloga.

Uz drhtaje poprimila je svoj konačni oblik, podigla njušku i počela osujedeno zavijati na porculanske pločice. Njezin je glas odjekivao oko nje poput kletve.

Vivian je trepnula prema ranojutarnjem suncu. Probudila


~ 79 ~

su je vrata kamiona kojima je netko zalupio. Vratili su se Esmé i Rudy. Kihnuia je rastjeravši kuglice prašine i ispuzala onako ružičasta i gola ispod svoga kreveta gdje je provela vedi dio nodi. Bila je iscrpljena, a sve ju je boljelo od nastojanja da obuzda svoje tijelo kako ne bi popustilo vlastitim porivima.

Morat du mu redi da se više ne možemo viđati, pomislila je. Ne mogu se sakrivati od njega za vrijeme svakog punog Mjeseca.

Pokušavala se osjedati pravednom i predanom, ali osjedala je samo mučninu u želucu. On se uspeo do njezina prozora, donio joj je vino, mislio je na nju, a mogao je biti vani i zabavljati se. Prisjetila se kako joj je njegova kosa škakljala obraze, prisjetila se njegova daha na svom vratu i zadrhtala od užitka.

Vivian je posegnula za svojim svilenastim sivoplavim ogrtačem, što je ležao preko njezine stolice, i provukla četku kroz svoju zamršenu svijetlosmedu kosu. Ne, rekla si je odlučno. Pustit du jadnog dečka na miru. Koliko još vremena treba prodi pa da ga Petorka počne gnjaviti zbog nje? Koliko još vremena treba prodi prije negoli se umiješa čopor? Nede vječno biti bez vođe. Uskoro de morati početi nekome odgovarati. Ta ju je posljednja pomisao i živcirala. Možda ona ne želi nikome odgovarati.

»Možda je Astrid u pravu« rekla je Esmé kad je Vivian ušla u kuhinju.


~ 80 ~

»Kako to misliš?« upitao ju je Rudy sa šanka gdje je točio kavu.

»Zašto se žene ne smiju natjecati u Strašnome sudu?« upitala je Esmé. Sjela je za kuhinjski stol. U njezinoj kosi bio je list i Vivian je počela biti ljubomorna na Esméinu nod provedenu na otvorenom.

»Daj ne gnjavi!« uzviknuo je Rudy. »Nije li to očito? Stvar je čisto fizička. Ženke pripadaju različitoj kategoriji kad je težina u pitanju. Njihovi se mišidi ne razvijaju u jednakoj mjeri. Zašto riskirati ozljede ili smrt kad nema šanse za pobjedu?«

Vivian je Rudyiju iz ruke uzela šalicu kave namijenjenu njezinoj majci i naslonila se na šank kako bi je popila. Rudy je zakolutao očima, ali je natočio novu šalicu.

»Ali neke ženke su pametnije od mužjaka, lukaviji su borci«, ustvrdila je Esmé.

Rudy je Esméinu kavu stavio pred nju i sjeo. »Prestani biti čudna, Esmé. To je samo način da odmjeravanje snaga bude pravedno i da zaštitimo svoje. Vi ženke dete dobiti svoju priliku. Samo se vrhunska ženka može pariti s pobjednikom. Ona mora biti najjača i najpametnija kako bi se osigurao naš opstanak.«

»Da, divno, i to mi je neka prilika. To je muški svijet, zar ne? Ženka može postati kraljica kuja, ali ona ne bira svoga kralja.«


~ 81 ~

»Ali, voljela si Ivana, zar ne, sestro?« upitao ju je Rudy. »Nisi ubila boga u svakoj novoj djevojci koja bi te izazvala samo da očuvaš svoj status.«

Vivian je budno promatrala majčino lice.

Esmé je oborila pogled, ali tek nakon što je Vivian uspjela uočiti da su joj se oči smekšale. »Istina«, odgovorila je Esmé.

»I on je volio tebe. Držala si ga za rep. Tko kaže da kraljica kuja nije pravi vođa čopora?«

Da, pomislila je Vivian. Mama je uvijek postizala stoje htjela s tatom. No, što da je htjela mod, ali ne i njega? To nije mogla imati.

»Tako da si imala izbor«, rekao je Rudy. »Nisi se trebala boriti za vođu. Ženka može izabrati bilo kojeg drugog mužjaka pod uvjetom da je on želi.«

»To je smijurija«, rekla je Vivian, što ih je iznenadilo. »Čopor treba potvrditi novi par, a ženki nije dozvoljeno ni da se koti bez vođine dozvole. Kakav je to izbor?«

»Pa«, rekao je Rudy sa zabavljenim izrazom lica. »Nisam znao da imamo još jednu buntovnicu u kudi.«

Esmé se nasmijala. »Za ime Mjeseca, ta ona je tinejdžerka. To se od nje očekuje.«

Vivian se nakostriješila. Kako samo lako otpisuju njezine osjedaje kao fazu kroz koju prolazi. Stisnula je usta.

Esmé se nacerila i namignula joj. »Ne obaziri se, dušo.


~ 82 ~

Sigurna sam da se nedemo usuditi odbiti te jednom kad napraviš svoj izbor. Zagorčala bi nam život.«

A da? pomislila je Vivian. Mogla bih vas iznenaditi. Zagledala se u majku i tiho pila. Prokletstvo, nema razloga zbog kojih bih trebala dopustiti običajima čopora da upravljaju mnome, zaključila je. Zakon bi nas trebao štititi, osigurati nam snagu i omogučiti nam da rodimo zdravu djecu, pa ipak, Zakon nalaže da se međusobno rastrgamo kako bismo pronašli vodu. Zakon je hrpa licemjerja.

Opuštena nakon tuširanja, Vivian je u svojoj sobi stala pred ventilator i uživala osjedajudi svjež zrak na svojoj mokroj koži. Lijeno se nasmijala zamišljajudi kako umjesto kapi vode po njezinom tijelu kližu prsti. Mora postojati način da iziđem na kraj s Aidenom, pomislila je. Mora.

No, je li Aiden ljut na nju nakon onoga od prethodne večeri ? Upropastila je njegovo iznenađenje. Dečki koje je poznavala bili bi bijesni. No, on nije kao dečki koje je poznavala, zar ne? U tome i jest stvar.

Prošetala je do telefona u hodniku.


~ 83 ~

8.

Zašto mora uvlačiti roditelje u ovo?« progundala je Vivian kopajudi po svom ormaru.

Aidenova obitelj organizirala je svoj prvi ovosezonski piknik kako bi obilježila kraj škole, a Aiden je pozvao i nju.

»Bit de to ležerno druženje«, rekao joj je. Ležerno! Što je ležerno u tome da te proučavaju nečiji roditelji?

Bilo je prevrude za traperice pa je izvukla grimiznu haljinicu. Roditelji vole djevojke u haljinicama, zar ne ? Htjela im se svidjeti, za njegovo dobro. Navukla je usku pamučnu haljinicu i začešljala svoju gustu kosu. No, to ne znači da se ne može odijevati i za njega.

Sišla je. Kad ju je Rudy ugledao odmahnuo je glavom. »Neka Bog pomogne jadniku, tko god on bio.«

Aiden je zatrubio i ona je izjurila prije negoli je Esmé uspjela primijetiti u čemu izlazi.

Godilo joj je kad je Aiden zazviždao ugledavši je, a čak ni poljubac koji mu je utisnula nije uspio posve izbrisati glupav smiješak s njegova lica.

Vivian je namirisala drveni ugljen čim su se zaustavili uz rubnjak pred velikom prizemnicom zaraslom u bršljan. Aiden


~ 84 ~

ju je uveo kroz vrata bijele drvene ograde mimo stuba što vode u kuhinju pa do stražnjeg dvorišta. Na terasi popločanoj šarenim pločama mršav, prodelav muškarac u prugastoj pregači gurkao je žar pod roštiljem.

»Hej, tata!« pozdravio ga je Aiden.

Muškarac je podignuo pogled, mahnuo sinu lopaticom, a zatim je ugledao Vivian. Još je malo razjapio usta i podignuo obrve. Brzo se pribrao. »Ti si Vivian?«

»Drago mi je«, odgovorila je.

»Pa, ti si definitivno napredak«, rekao je gospodin Teague i nasmijao se.

»Tata!« zaprepastio se Aiden.

»Uglavnom pada na cure u vojničkim čizmama i s crno našminkanim očima«, objasnio je Aidenov otac. »Drago mi je da je za promjenu doveo nekog normalnog. Njegove mi cure uglavnom ulijevaju strah u kosti.«

»Prestani sramotiti sina.« Privlačna žena starija od Vivianine majke spustila se niz kuhinjske stube nosedi pladanj. Za njom je izišla mršava djevojčica od kojih trinaestak godina, u ružičastim hlačicama, nosedi boce mineralne vode pod svakom rukom. Djevojčica je smiono promotrila Vivian.

»Ovo su moja majka«, rekao je Aiden, »i moja sestra Ashley.«


~ 85 ~

»Drago nam je što si mogla dodi« rekla je gospoda Teague, ali ju je odmjerila od glave do pete s nervoznim osmijehom na licu. Spustila je pladanj na stolid za piknik.

»Da«, rekla je Ashley. »Naravno.« Istovarila je velike plastične boce uz pladanj, a zatim se zavalila u naslonjač i stavila u uši slušalice što su joj visjele oko vrata.

»Ashley, nismo sami«, opomenuo ju je otac.

Ashley je samo zatvorila oči, a gospoda league ogorčeno je uzdahnula. »Želiš Colu« upitala je Vivian.

»Da, molim vas. Super.«

»Kakav hamburger voliš?« upitao ju je gospodin Teague.

»Slabije pečen, hvala«, odgovorila je Vivian. Sjela je u drugi naslonjač i prekrižila noge. Aiden je sjeo na kamen uz nju. Osjedala je da je gospodin Teague kradom promatra. Aiden je bio previše zauzet promatrajudi je da bi to primijetio.

Aidenovi roditelji bili su dovoljno pristojni, ali nije se osjedala dobrodošlom poput člana obitelji ili slično, bila im je neobična. Pomalo se zabrinula. Hode li Aiden zbog njih promijeniti mišljenje o njoj?

Jelo je posluženo na stolu za piknik, uz daskanje. Aiden je koristio svaku priliku kako bi je dotaknuo: ovlaš ju je dodirnuo prstima kad joj je dodao vilicu, obrisao joj je mrvice s lica, gurkao je ramenom kad bi provalio neku šalu. Vivian je


~ 86 ~

primijetila da njegova majka skrede pogled kad on to čini, kao da joj smetaju njegovi znakovi pažnje.

Vivian im je ispričala pročišdenu verziju o sebi. Gospođa Teague bila je oduševljena idejom o vođenju svratišta na selu. Imala je dojam da je Esmé jako šik. »Moraš me upoznati sa svojom majkom«, rekla je. Da, pomislila je Vivian. Sigurna sam da bi te oduševilo podi s njom u bajkerski bar i prijateljski se potudi oko dečka čija tetovaža, otisnuta preko srca, kaže »Popuši mi osovinu«.

»Pretpostavljam da ste ponosni na Aidenovu pjesmu u Trubi«, rekla je kako bi promijenila temu.

Ashley je prasnula u smijeh.

Gospodin Teague ubo je još jedan hamburger s pladnja. »Bila bi mi draža slika s momčadi u godišnjaku.« Ovo je mirisalo na staru prepirku.

Vivian je očekivala da de majka redi nešto Aidenu u prilog, ali ona je šutjela.

Aiden se usredotočio na hranu, ali obrazi su mu se zacrvenjeli. Vivian je poželjela otidi i odvesti ga sa sobom.

Nakon jela Aiden je pomogao majci oko suda. Gospođa Teague djelovala je iznenađeno, ali Vivian je znala da se Aiden želi prikazati u najboljem svjedu.

Gospodin Teague bacio je pogled prema svojoj kderi koja se ponovno izgubila u svojoj glazbi, a zatim se obratio Vivian.


~ 87 ~

»Onda, što divna djevojka poput tebe radi s mojim sinom?« upitao ju je.

Bila je u iskušenju da mu odgovori Odličan je u krevetu samo da vidi koji de izraz složiti, ali nije. »I on je prilično divan.«

»Bio bi zgodniji kad bi ošišao tu prokletu kosu. Pomislio bih da de djevojka poput tebe izlaziti sa starijima.« Namignuo joj je.

S nekim tvojih godina? pomislila je Vivian zgađena činjenicom da čovjek nije ni najmanje odan sinu. Provokativno ga je pogledala. »Pa, neki stariji muškarci jesu privlačni«, rekla je namjerno dahtavim glasom i promatrala kako se nadima poput pijevca, »ali ved dugo nisam srela takvoga.«

Sredom, gospoda Teague i Aiden vratili su se prije negoli je gospodin Teague odlučio je li ga uvrijedila ili nije, a Ashley je skinula slušalice da glasom punim dosade pita kad de desert.

»Pokazat du Vivian svoju sobu«, rekao je Aiden.

Ashley je živnula. »Opa, ohoh.«

»Misliš li da je to primjereno?« upitala je njegova majka.

»Daj ne gnjavi«, promrmljao je. »Ta svi ste tu dolje, zar ne?«

»Ne razumijem zašto bi ikomu htio pokazati tu sobu«,


~ 88 ~

rekao je gospodin Teague. »Ali, nemojte se predugo zadržati gore jer demo poslati dobrovoljce da vas traže.« Neiskreno se nasmijao.

Čim su ostali sami, Aiden se opustio. Dok su se uspinjali gurkao ju je nosom i ljubio je, a ona se migoljila i nastojala ne hihotati se preglasno. Poželjela je da su njegovi kilometrima daleko.

»Zao mi je što sam spomenula pjesmu«, rekla je.

On je slegnuo ramenima. »U redu je.«

Drvenarija u njegovoj sobi bila je obojena crno, kao i radijatori i strop. Zidovi su bili prekriveni plakatima i kukama s kojih su visjele stvari poput krunica, resa, i jedne umjetne glave napravljene od jabuke. »Mama mi ne dopušta da i zidove obojim crno«, objasnio joj je Aiden. »Rekla je da de biti dovoljno teško prebojiti strop, kad najzad odem od kude, pa sam joj popustio.«

Mogu mislit', pomislila je Vivian zamišljajudi njihovu svađu. »I ja trenutno bojim svoju sobu.« Rekla mu je za svoj mural.

Nasmijao se. »Pretpostavljam da ni tvoja majka nije oduševljena time.«

Odmahnula je glavom. »Slatko«, rekla je proučavajudi plastičnu figuru Godzille, što je na vrhu njegova crnog ormara predvodila povorku manjih Godzilla.


~ 89 ~

»Mamazilla« rekao je Aiden.

Uz obitelj Godzilla nalazio se humak od plastelina s raspelom. Pretpostavila je da bi to trebao biti grob. Kroz njegovu površinu virila je sidušna ruka neke lutJke, što je podsjedalo na truplo koje se budi.

»Dečko, imaš bolestan smisao za humor«, rekla je.

Aiden se nasmijao s njom. »Teta Sarah mi je dala križ. Od pravog je srebra. Misli da du završiti u paklu.«

»Zašto?« upitala je Vivian. Bilo joj je neobično što ga je netko iz njegova čopora tako prokleo.

»Oh, zbog moje duge kose, sotonističke glazbe koju slušam, a i zbog moje bolesne znatiželje. Predložila je mojoj majci da spali moje knjige.«

»Ne!«

»Časna riječ.«

Prišla je pogledati ta opasna literarna djela na njegovoj polici za knjige. Uglavnom je bila riječ o romanima strave i užasa te o fantastičnim romanima, ali na kraju srednjeg reda nalazili su se Cjelovita Biblija za vještice i Druidska tradicija. Na gornjoj polici bilo je otvoreno džepno izdanje Aleistera Crowleyja.

»Vjeruješ u te stvari?« upitala je.

Laknulo mu je jer se u njezinom glasu nije skrivao sarkazam. »Zapravo sam znatiželjan. Hodu redi, moramo biti


~ 90 ~

otvoreni prema različitim mogudnostima, zar ne?«

Dakle, voli biti otvoren prema različitim mogudnostima, ha? Je li dovoljno otvoren da prihvati istinu o njoj? To je zanimljiva misao. Bi li mu i dalje bilo stalo do nje da zna?

»Znaš čitati tarot?« upitala gaje podignuvši svežanj karata. Bio je to klasičan svežanj karata Rider-Waite.

»Nisam još naučio. No imam ovdje nešto o tome.« Prekopao je nekoliko knjiga.

»Nije važno«, rekla je. »Samo me zanimalo. Moja prateta rabi taj svežanj.« Bilo je lakše Persiju Devereux nazvati pratetom nego objašnjavati. Čopor je poput obitelji, a svi su njegovi članovi stričevi i tete. »Dobra je u tome.«

» Cool. Tvoja teta zna čitati tarot. Kojim se još zanimljivostima bavi tvoja obitelj?«

Volio bi znati? pomislila je.

»To je pokvaren smiješak.« Zagrlio ju je. »Pada li ti što na um sada kad sam te doveo u svoje leglo razvrata?«

Leglo. Svidio joj se njegov izbor riječi. »A što bi mi to trebalo pasti na um?«

»Nešto poput ovoga.« Njegove su usne pronašle njezine, a njegova je ruka kliznula i nježno stisnula njezinu lijevu dojku. Ona je stavila svoju ruku na njegovu i natjerala ga da je jače stisne dok se njezin jezik šuljao u njegova usta. Zašto uvijek mora biti tako prokleto pristojan?


~ 91 ~

Zastenjao je. Tako je ved bolje, pomislila je. Dečko, opusti se.

»Vrijeme je za desert!« odjeknuo je Ashleyin glas stubištem.

»Čovječe.« Aiden joj je poljubio vrat. »Bolje da siđemo ili de ona dodi po nas.« Glas mu je promukao. Vivian ga je voljela slušati kad je tako zvučao. »Ti sidi«, rekao je i pustio je. »Ja moram nešto obaviti.«

Da, na primjer izliti čašu hladne vode u svoje hlačice, pomislila je i nacerila se. »Vidimo se uskoro«, prošaptala je i išuljala se na način za koji je znala da de ga zadržati gore nekoliko minuta duže.

Nakon deserta Vivian se ispričala. »Moram do kupaonice«, rekla je.

»Aiden, budi ljubazan i pokaži Vivian toalet u podrumu, tako nede trebati ponovno klipsati gore«, rekla je gospoda Teague.

Hodeš redi da ne bih ponovno morala u njegovu sobu, pomislila je Vivian. Kad je Vivian sišla iz sobe, gospođa Teague ju je promatrala kao da je Aiden ostavio otiske po njezinoj haljini.

Aiden je odveo Vivian do radionice. Sa zidova su visjeli pištolji, a po stolarskom su stolu bili rasuti dijelovi i alat.

»Tatin hobi«, objasnio je Aiden. »Sakuplja i popravlja


~ 92 ~

antikno oružje.«

Vivian je bila očarana. »Što je to?« upitala je pokazujudi na nekakvu opremu na stolu.

»Izrađuje vlastite metke za neke od njih«, odgovorio je Aiden.

»Nije li to teško?«

Aiden je odmahnuo glavom. »Ne. I mene je naučio.«

Vivian se iznenadila. »Nisam znala da te zanima oružje.«

»I ne zanima me. Bilo je to davno. Vodio me u lov«, rekao je Aiden. »Znaš, kao što bi trebali raditi >pravi američki< otac i sin. Mrzio sam to. Trebalo bi biti ljepših stvari koje možeš raditi s ocem od zajedničkog ubijanja.«

Vivian je šutjela. Sve bi dala da može ponovno ubijati sa svojim ocem. Žalosna, udaljila se od Aidena. Maknula je njegovu ruku sa svoga struka. »Nađemo se vani«, rekla je.

»Ah da. Kupaonica. Tamo je.« Pokazao je prema vratima uz stube.

Dok je izlazila iz kupaonice, Vivian je začula glasove iz smjera kuhinje.

»Djeluje prilično otmjeno za Aidena, ne misliš li?« upitala je gospoda Teague.

»Djeluje zrelo.« Vivian je osjetila aluzije u glasu gospodina Teaguea od čega se naježila.


~ 93 ~

»Pazi se.« Činilo se da gospoda Teague nije oduševljena. »Bolje ti je da po razgovaraš s tim dečkom.«

Vivian je čula kako se zatvaraju vrata sa zaštitnom mrežicom. O čemu da porazgovara s njime? zapitala se. U čemu je pogriješila? Zašto gospoda Teague ne želi družicu za svoga sina?

To je Vivian uništilo ostatak posjeta.

»Nisam se svidjela tvojim roditeljima«, rekla je na putu kudi.

»To je dobar znak«, rekao je Aiden. »Ne sviđa im se nitko do koga je meni stalo.«

Ali, nije stvar samo u njegovim roditeljima.

Vivian je duboko udahnula. »Ni ljudi u školi nisu baš srdačni«, rekla je. »Zar nešto nije u redu sa mnom?«

»Bože, ne!«

Aiden je neko vrijeme šutio, ali taman kad je pomislila da nema što dodati na tu temu, on je progovorio. »Ti si tako lijepa i cool i sigurna u sebe, mislim da te se ljudi u školi boje.«

»Boje me se?« Vivian se iznenađeno nasmijala. Ti ljudi nemaju dovoljno mozga da znaju čega bi se trebali bojati. Mogla bi im pokazati što je zastrašujude.

»Pa znaš što mislim«, nastavio je Aiden. »Boje se da ti ne bi tolerirala inferiorne smrtnike pa se i ne trude.«


~ 94 ~

Zaustavili su se pred njezinom kudom. »A ti, bojiš li me se?« upitala je nastojedi prikriti koliko je to zabavlja.

»Prestravljen sam«, rekao je i nagnuo se prema njoj.

Vivian ga je nježno zaustavila. »Zašto nisi poput ostalih? Zašto me nisi ignorirao kad sam ti se prvi put obratila?«

Proučavao ju je dok je razmišljao. »Pa, osim činjenice da si najljepša djevojka koju sam ikada vidio, pretpostavljam da sam bio znatiželjan.«

»Znatiželjan?«

Pogledao si je u krilo kao da se srami redi joj istinu. »Dok nisi nacrtala pentagram na mome dlanu, tada sam znao da možemo postati prijatelji. Da si ti možda...« Zagrizao je usnu, nagnuo glavu prema natrag i sklopio oči. »Čovječe, ovo zvuči glupo.«

Bio je tako mio. Nagnula se prema njemu i vrškom jezika dotakla ga je po obrazu. »Što to?«

»Da si možda moja srodna duša.« Izgovorio je to brzo gledajudi svugdje samo ne u nju. »Da se pred tobom mogu ogoliti i da deš me ti razumjeti.«

Vivian je bila zapanjena. Potpuno joj se ogolio. Tijelo joj je preplavila toplina. »Slatkice«, rekla je. »Samo se ti ogoli i sigurno deš zaokupiti svu moju pozornost.« Jezikom mu je dotaknula uho.

»Zafrkavaš me«, rekao je. Njegov je zabrinut pogled


~ 95 ~

najzad susreo njezin.

Uspravila se. »Ne, ne zafrkavam te. Počašdena sam«, rekla je ozbiljno. Nije ga htjela povrijediti.

Opustio se i u njegove oči vratio se osmijeh. »Vidimo se sutra?« upitao ju je.

»Da.«

Je li ona Aidenova srodna duša? Vivian je otišla u svoju sobu. Zar to ne bi trebala osjedati? Možda se prvo trebaju tjelesno spojiti da bi saznala.


~ 96 ~

9.

Stalno su išli na zabave, ili u kino, ili su se družili u nečijoj kudi, stalno su bili okruženi Aidenovim prijateljima, Amebom. Čak i kad su bili sami dobro je pazio koliko de daleko idi, kao da se bojao da de je prestrašiti i otjerati od sebe. Nasmijala se. Dragi, uskoro du ti pokazati koliko se ne bojim, pomislila je.

A onda joj je jedne večeri, kad ju je otpratio kudi, Aiden prenio loše vijesti. »Moram s roditeljima na odmor.« Zacrvenio se od nelagode kad je to izgovorio. »Mislio sam da du se uspjeti izvudi«, rekao je. »Prestar sam da me mamica i tatica vuku na plažu. Ali oni nisu prestajali mljeti o tome kako du uskoro na koledž i kako nam je to posljednja šansa da zajedno provedemo odmor, bla, bla, bla.« Nasmijao joj se s nelagodom. »Nedostajat deš mi.«

»I prepustit deš moj rođendan«, rekla je Vivian namrgođeno, a zatim je shvatila koliko ga je to pogodilo pa joj je bilo žao. Poljubila ga je u obraz pustivši daj joj se usnice zadrže na njemu dok mu se šapatom ispričavala. »Nema veze, donesi mi školjku ili nešto.« Osjedala je kako mu se koža zagrijala dok je odgovarao na toplo titranje njezina daha.

»Vratit du se taman pije 4. srpnja«, obedao je i zagrlio je.


~ 97 ~

»Idi demo gledati vatromet u park. Kladim se da de netko organizirati zabavu.« Uvijek je netko organizirao zabavu.

Ove godine očito se nede praviti velika strka oko njezinog rođendana. Vivian je pronašla Rudyjev poklon na kuhinjskom stolu, uz poruku da de ostati vani dokasna, a nakon što joj je dobacila svoj prilog, Esmé je pjevušedi otišla do telefona i satima razgovarala. Hvala što si ostala vidjeti sviđa li mi se, pomislila je Vivian dok je odmatala svilenu košulju. Nekada je cijeli čopor slavio njezin rođendan.

U osam navečer netko je pozvonio na vrata. »Odi otvoriti«, doviknula joj je Esmé s gornjeg kata. »To je za mene, idem na spoj.«

Divno, pomislila je Vivian. Ostavlja me samu na moj rođendan.

Ali, kad je otvorila vrata upala je Petorka. Odvukli su je dnevnu sobu grledi je, ližudi i razdragano je grickajudi dok su joj pjevušili »Sretan rođendan«. Gregory je nosio veliku papirnatu vredicu punu poklona.

Esmé je sišla hihodudi se. »Žena na svoj rođendan treba biti okružena muškarcima«, izjavila je.

Ponovno se oglasilo zvonce i ovoga je puta Esmé otišla otvoriti. Vratila se s Gabrielom.

Oh, kužim, pomislila je Vivian. Dovela si je frajera.


~ 98 ~

Ali, Esmé je djelovala iznenađeno. Dugim je prstima protresla svoju dugu kosu i uspjela se zatalasati dok je mirno stajala. »Gabriel.« Glas joj je odjednom promukao. »Došao si me odvesti na neko dobro mjesto.« Posljednje je riječi izgovorila medenim glasom.

»Došao sam Vivian čestitati rođendan«, odgovorio je.

»Baš lijepo«, rekla je Esmé odustavši od svoga medenoga glasa.

Mili Mjeseče, krenuo je u političku agitaciju, pomislila je Vivian, kao da mora osvojiti glasove da bi postao voda, a ne pobijediti u borbi. »Počeo si ljubiti dječicu?« upitala ga je.

»Ne bih te nazvao djetetom«, uzvratio joj je pogledavajudi je sa smiješkom.

Šupak, pomislila je.

Esmé je otrčala u kuhinju i vratila se s limenkama Cole i dvije vredice čipsa koje je istovarila na stolid za kavu. To je njoj značilo biti dobar domadin.

Rafe je zakolutao očima kad mu je Vivian dodala Colu. Otpio je velik gutljaj, a zatim, kad je bio siguran da ga Esmé i Gabriel ne vide, iz stražnjeg je džepa izvukao pljosku i u limenku ulio tekudinu boje jantara.

Gregory je iskrenuo sadržaj vredice koju je nosio na stol uz zakusku. »Pokloni«, nepotrebno je izjavio i smjestio svoje


~ 99 ~

štrkljasto tijelo na kauč. Vivian je primijetila da pušta zaliske. Znala je da de uskoro pustiti i bradicu. Uvijek je kopirao Rafea.

Dok se Esmé oduševljavala hrpom poklona, Ulf je laktom lagano gurkao Rafea dok mu ovaj nije dodao pljosku. Gabriel ih je ovog puta vidio. Nije ništa rekao, ali su mu se usne iskrivile kao da de zarežati. Tko si ti da glumiš Boga? pomislila je Vivian. Rafe ga je mrko pogledao, ali spremio je pljosku. Ulf se namrštio, crveni su mu čuperci pali na lice.

»Zar nedeš otvoriti poklone?« upitao je Finn.

Vivian je popustila i uzela paketid. U njemu je pronašla minijaturne čipkaste gadice. »Nemoj mi redi«, rekla je. »Opljačkali ste neku od trgovina Victorias Secreta.« Petorka je pukla od smijeha, a Willem joj je dodao sljededi poklon. Esmé i dečki umirali su od smijeha dok je Vivian otvarala kutiju za kutijom provokativnog, prozirnog donjeg rublja.

»Isprobaj ih«, predložio joj je Willem dok je u zraku držala još jedan par cifrastih gadica.

»Da, želimo se uvjeriti da ti pristaju«, rekao je Finn i preoteo ih svom bratu blizancu.

»Samo sanjaj, vučidu« rekla je Vivian.

Poludjela je kad se Gabriel podsmjehnuo njezinim riječima. Ona smije spustiti Finnu, ali on ne smije. Uostalom, zašto je još ovdje? Pokazao se, zašto još nije otišao?


~ 100 ~

Odlučila je učiniti sve kako se ne bi osjedao dobrodošlim pa ga je ignorirala i izljubila Petorku u znak zahvalnosti, unatoč njihovom ruganju i nepristojnim prijedlozima. Gregory je pustio glazbu — onu žestoku tutnjavu koju Petorka voli — a ona je zaplesala sa svima osim s Gabrielom. Iznenadila se kad je shvatila da se dobro provodi.

Esmé je sjala od zadovoljstva. Nije djelovala razočarano ni činjenicom da je Gabriel s njom otplesao samo jedan ples. Puna nade obilno mu je nalijevala Jack Daniel's s ledom.

Kasnije, dok je Vivian ispirala čaše u sudoperu, osjetila je iza sebe nečiju prisutnost. Nečije su ruke počele vijugati oko nje, zaustavile su se na njezinim grudima i nepristojno ih stisnule. Prepoznala je malog tetoviranog pauka na njegovoj desnoj ruci.

»Miči se, Rafe«, rekla je ne prestajudi polijevati čašu vrudom vodom.

»Ma daj, voliš to.«

»Vraga.«

»Ne primjedujem da bježiš«, uzvratio joj je. Osjedala je njegov topao dah na vratu i zube kojima ju je grickao.

Vivian je spustila čašu na šank. Polako se okrenula prema njemu i njegovom zagrljaju, licem u lice s njegovim bahatim i pohotnim pogledom.

Nacerio se. »Znao sam.«


~ 101 ~

Ona mu je uzvratila osmijeh. Njezina je ruka kliznula uz njegovo bedro, a njegove su oči otupjele od požude, usne su mu se razdvojile očekujudi njezine.

Tada ga je zgrabila za medunožje i stisnula.

»Auuuuuuuu!« zgrabio ju je za zapešda objema rukama.

»Ma daj, voliš to«, rekla je i jače ga stisnula.

»Puštaj!«

Esmé se javila iz dnevne sobe: »Što se događa?«

Vivian je pogledala prema vratima. Iznenadila se kad je tamo ugledala Gabriela. Oči su mu sjale od smijeha, bljesnuli su njegovi bijeli zubi.

Vivian je pustila Rafea. »Ništa, mama. Samo se zafrkavamo, zar ne, Rafe?«

Rafe je šutio. Okrenuo se i ugledao Gabriela pa je potisnuo svoj bjesni i posramljeni jecaj. S ljutnjom na licu napustio je kuhinju.

»Znaš se brinuti za sebe«, rekao je Gabriel i kimnuo joj.

»I nemoj to zaboraviti«, odgovorila je Vivian. Dok je prolazila uz njega, osjetila je osebujan miris njegova znoja i nakratko ju je preplavila mješavina straha i opojnih trnaca slatkoga prkosa. Možda de je pljusnuti zbog njezine drskosti. No, čula je samo grleno smijuljenje.

Nije smjela poticati Petorku. Cijeli su joj sljededi tjedan


~ 102 ~

bili pred vratima ili su joj telefonirali. Nije htjela trčati s njima nodu, ali je najzad popustila i počela provoditi vrijeme s njima danju. Uglavnom su se družili i zafrkavali se s bajkerima pred Tooleyjevim barom. Jednom su otišli u trgovački centar gdje se Petorka odvaljivala prijetedi osnovnoškolkama plazedi im svoje duge, duge jezike. Vivian se to zgadilo pa je otišla.

Petorka joj je počela idi na živce sa svojim neprestanim rječkanjem i borbom za položaj. Bila je ugodna promjena podidi slušalicu jednoga dana i začuti Aidenov glas.

»Spremna si za vatromet?« upitao ju je.

»Dušo, jesi li ti?« odgovorila je.

Kad je Aiden stigao sljedede večeri, još je uvijek bio dan. Izgledao je zdravo i osunčano. Vivian je poželjela odgristi dugmad s njegove košulje.

»Nedostajala si mi«, rekao je i predao joj malen, sjajno umotan paket.

Vivian ga je okretala u rukama, divila mu se kao da je riječ o dragulju. Je li to školjka koju je tražila? Nitko izvan čopora nije joj nikada nešto poklonio. Ovo je zbilja divno i obedavajude.

»Trebala bi ga otvoriti«, nježno ju je požurio Aiden.

»Ah, da.« Vivian je noktima rastrgala ljepljivu traku i skinula omot uživajudi u njegovu pucketanju. Unutra je bila


~ 103 ~

baršunasta kutija. »Oooo!« Pogladila je pliš odgađajudi nakratko veliki trenutak, a zatim ju je otvorila i pronašla sjajni srebrni pentagram na srebrnom lančidu.

Vivian je na tren ostala bez riječi, a zatim je prasnula u smijeh. Poklonio joj je srebro.

U doticaju s krvlju vukodlaka srebro žari poput kakve kiseline i uzrokuje vedu štetu nego što bi je mogle zaustaviti čak i nevjerojatne iscjeliteljske modi njezinih ljudi. Zato su srebrni meci često fatalni bez obzira na to gdje se rana nalazi i koliko je duboka. Mogu nositi srebro sve dok ono ne dolazi u doticaj s otvorenom ranom, no borbe su za njezinu vrstu uobičajene. Vukodlaci stoga radije nose zlato, za svaki slučaj.

Legenda je kazivala o daru Gospe od Mjeseca koji je poput dvosjeklog mača: darovala im je mogudnost preobrazbe, ali je i svoju svjedost pretvorila u srebro koje ih može ubiti u slučaju da zloupotrijebe svoju mod. I Aiden joj je darovao nešto nalik dvosjeklome maču: obilježje njezinih ljudi sačinjeno od otrova.

Aidena je njezin smijeh prvo smeo, a zatim povrijedio. »Ne sviđa ti se«, rekao je.

Mogu ga barem nositi kad smo na spoju, zaključila je. To je zvučalo dovoljno bezazleno. »Sviđa mi se«, svečano je izjavila. »Savršeniji je nego što bih mogla riječima opisati.«

Jer i ja sam također poput dvosjeklog mača, pomislila je. I trebao bi pobjedi od mene koliko te god noge nose.


~ 104 ~


~ 105 ~


~ 106 ~

10.

Adenov su automobil ostavili ispred njezine kude, bilo bi teško pronadi parkirališno mjesto u blizini školskog igrališta na kojem se održavao vatromet. Festival povodom 4. srpnja održavao se tijekom cijeloga dana, počeo je svečanom povorkom i nastavio se u znaku klaunova, natjecanja, utrka i glazbe. Najbolja parkirališna mjesta zauzeta su još satima prije.

»Hajdemo sa stražnje strane«, rekla je Vivian. »Brže je.«

Presjekli su njezinim dvorištem i pošli uzvodno uz rijeku. Sunce je bilo na zalazu i večer je poprimila zlatne tonove. Vivian je duboko udahnula kao da sve želi usisati i zadržati u sebi. Bogatstvo mirisa tog vrudeg dana pomiješano s izvanrednim Aidenovim mirisom preplavilo ju je sredom. Dok su se probijali kroz busene trave do pokošenog dijela uz rijeku, Vivian je osjetila potrebu za trčanjem. »Hajde«, pozvala gaje i odjurila radosno dišudi punim pludima dok su joj se udovi napeli kao da pleše po Mjesecu.

Kad je preskočila zid prema uličici iza nekakvih stanova, on je malo zaostao za njom. Pričekala je da je sustigne.


~ 107 ~

Preskočio je zid pomažudi se objema rukama, a njoj je bilo žao što se nije uspio prebaciti kao ona, ne dotičudi ništa osim vjetra. Možda jednostavno nije kadar. Istog mu je trena poželjela podariti sposobnost letenja upakiranu u lijepu kutijicu poput dara što ga je on dao njoj. Umjesto toga poklonila mu je čvrst zagrljaj zbog kojeg je zarežao, a zatim se nasmijao.

Uličica je vodila prema mostu. Vivian je skakutala uz Aidena, silno je željela ponovno pojuriti. Otežano je disao, ali nije se bunio. S vrška nosa visjela mu je kapljica znoja. Isplazila je jezik i srknula je.

»Fuj!« Aiden je nadlanicom obrisao nos, a zatim se nacerio.

»Ne kredeš se dovoljno«, rekla je Vivian. »Trebao bi češde trčati.«

Aiden je zakolutao očima. »Naravno.«

»Ozbiljno to mislim, naučit du te.« Ponovno je krenula ujednačenim, sporijim ritmom. Stenjao je za njom, ali čula je da je slijedi. Cim su stigli do bejzbolskog igrališta zaplesala je oko njega dajudi mu savjete o disanju i ritmu. Neko je vrijeme trčala staloženo, uživala je osjedajudi kako trči uz nju. Njegovo se lice zacrvenjelo i bio je pomalo zapuhan, ali naučit de.

Nešto je zaiskrilo među drvedem i na tren je pomislila da je vatromet počeo ranije, no bio je to samo odbljesak


~ 108 ~

zalazedeg sunca na školskom prozoru, što se probijao do njih lomedi se među lišdem što je zaplesalo na iznenadnom večernjem povjetarcu. Pogledala je unatrag. Zapadno je nebo plamtjelo crvenom bojom kao da je umočeno u krv nodi. Uspjela se suzdržati da ne počne radosno zavijati.

Morala se osloboditi. Nošena uzbuđenjem, odjurila je u naručje tami.

Trava joj je šibala gležnjeve, suton joj je milovao lice. Potrči li dovoljno brzo, uspet de se nevidljivim stubama ravno do zvijezda. Stigla je do tri i pol metra visoke žičane ograde iza škole i bacila se preko nje gotovo bez razmišljanja.

Kad ju je Aiden sustigao uspeo se uz ogradu proizvodedi strašnu buku, dahtao je, koprcao se i klizao.

»Kad si ti to bila u vojnom kampu?« jedva je protisnuo kad joj je pao pod noge. Izgledao je iscrpljeno, ali ne i ljuto. »Isuse. Nisam znao da mi je draga amazonska kraljica.«

Draga. Nazvao ju je svojom dragom. Bila je treba, stara, komad, ali nikada je prije nitko nije nazvao draga. Ta je riječ bujala u njoj poput pjenušca. Bacila se na tlo hihodudi. »Iscrpljena sam«, lagala je.

Pokušao ju je nježno podidi, ali ona mu je uporno klizila iz ruku te su se ubrzo pretvorili u hihotavo klupko što se koprca u travi. Njegovi su je slatki, vlažni poljupci uvjerili da se ne ljuti, a on je ponovno ostao bez daha, no ovoga se puta nije imao zbog čega žaliti.


~ 109 ~

Pridružili su se okupljenom mnoštvu tako isprepleteni, njihove usne nisu bile kadre razdvojiti se.

Članovi Amebe stajali su uz rub asfaltiranog igrališta i prelijevali se na zabranjeno područje s kojeg je trebao biti ispaljen vatromet. Kad su im prišli Aiden i Vivian, neki od njih su ih pozdravili. Kelly se kiselo nasmiješila jedva ih i pogledavši. Nagnula se natrag prema svojoj uobičajenoj družini hihotavica i rekla nešto rezervirano samo za njihove uši. Vivian je stisnula zube u Kellyinu smjeru, frknula nosom i pokvareno se nacerila kad ju je Aiden povukao za sobom na pokrivač i počeo joj nosom milovati vrat. Pogledaj me Kelly, sjala je nečujno Vivian. Moj je, ne tvoj. Baš šteta.

Jedan je dečko Aidenu dodao Colu. Aiden je otpio gutljaj, namrštio se i dodao je Vivian. »Popij sve ako želiš. Ja vozim.« Vivian ju je kušala. Cola je bila začinjena rumom i cijelo joj je tijelo prožeo slastan plamen. Otpila je još malo i čvrsto stisnula bocu.

Povremeno bi im prišao koji umoran policajac i rekao im da maknu guzice sa zabranjenog područja, a Ameba bi nešto progundala i počela premještati pokrivače pravedi se silno zaposlenom da bi na kraju ostala na potpuno istom mjestu.

»Hej, stari!« stigao je Aidenov najbolji prijatelj Peter Quincey. Potapšao ga je po leđima i pozdravio ostale. Dvije hihotavice odlijepile su se od Kelly i počele mu se uvaljivati. Djevojke su ga stalno htjele dodirivati i grliti.


~ 110 ~

Tada su se pojavili Bingo i Jem glasno raspravljajudi o tome koja je grupa lošija. Uskoro su sve uključili u raspravu.

»Čuj, moram pišati«, rekao je Aiden. »Bolje da odem sada, prije vatrometa.« Poljubio ju je u obraz i ustao.

»I što misliš o grupi The Purge?« upitao ju je Jem.

»Gomila cmizdravaca«, odgovorila je. »Trebali bi se udaviti i riješiti se muka.«

Jedna od hihotavica ogorčeno je vrisnula, a Quince se glasno nasmijao. Ovo je pokrenulo novu rundu rasprave. Vivian se zbog ruma ulijenila i postala je popustljiva. Jednom se čak i složila s Kelly.

Jedna se krijesnica muvala uz Vivian tražedi ljubav, a sjaj njezina repa objavio je dolazak nodi. Kao da su to svi istovremeno shvatili, mnoštvo je utihnulo iščekujudi vatromet. Nekoliko je muškaraca žurno obavljalo posljednje provjere.

Aidena ved dugo nije bilo.

Neočekivanom tišinom odjeknulo je zborno zavijanje poput daleke pjesme što je dopirala iz šume iza kemijskih WC-a.

Bingo se podsmjehnula. »Netko se zabavlja.«

»Da«, složila se Vivian, a sitne su se dlačice na njezinim leđima nakostriješile. Mrko je provirila iznad glava okupljenih. Aiden je tamo sam. Krv u njezinim žilama naglo


~ 111 ~

se sledila. »Mislim da i ja moram piškiti«, rekla je u prazno. Spustila je bocu i požurila u Aidenovu smjeru.

Krivudala je medu ispruženim skupinama obitelji, prijatelja i djece okupljenima oko svojih ručnih hladnjaka i košara za piknik, nastojala je ne nagaziti na prste i pida rasute po puteljku što je vodio kroz sav taj nered. A tada se našla na drugoj strani.

Nanjušila je WC-e puno prije negoli im se približila. Cijeli su dan u upotrebi pa je smrad kemikalija pomiješanih s urinom i fekalijama zrak pretvorio u bojno polje. Zgadeno je frknula nosom dok je tražedi bilo kakav znak Aidena ili Petorke zaobilazila metalne kabine s otisnutom riječi Porto-let sjajnom narančastom bojom.

Iz jednog od odvratnih sarkofaga odjeknuo je nečiji kašalj, no bio je predubok da bi bio Aidenov. Vrata toaleta otvorila su se i zatvorila za neznancem. Činilo se da su ostali toaleti prazni.

Začula je lagano komešanje u šumi. Možda je zaključio da toaleti previše smrde pa je otišao pišati u šumu? To bi joj se činilo razumnim u svakoj drugoj prilici, ali večeras kad je Petorka u lovu...

Vivian se nečujno ušuljala medu stabla držedi širom otvorene svoje sjajne oči. Bilo bi im bolje daje na sigurnom, pomislila je. I ne razmišljajudi dozvolila je da joj izrastu nokti, čvrsto je napela svoje modne mišide.


~ 112 ~

Mjesec se pokazao tek kao iverak na zapadnome nebu. Sumu je preplavila tama. Negdje iza nje mnoštvo je nestrpljivo čekalo da vatra obasja nod, no njihove glasove prigušila je tama. Čak su i zrikavci zadržali dah.

Iz smjera rijeke začuo se staccato petardi. Negdje u daljini zalajao je pas. Iz Vivianinih pazuha znoj je kliznuo uz njezine grudi. Hodala je na prstima, stopala su joj podsjedala na šape.

Sebi s desna začula je šuškanje. Netko se probijao kroz grmlje rododendrona. Veselo je pjevušio. Umalo je odahnula s olakšanjem, ali tada je prepoznala glas.

»Rafe.«

Ukipio se u sjeni. S ramena mu je visjelo nešto veliko skoro koliko i on i posesivno je to stisnuo.

Vivian je prepoznala melodiju koju je pjevušio. Bila je to jedna pjesma skupine Oingo Boingo. Riječi su glasile hodam s mrtvacom preko ramena.

»Što to imaš?« zatražila je objašnjenje, a želudac joj se stisnuo od straha.

Rafeove ruke privile su se čvršde uz teret. »Ništa.« Uzmaknuo je korak unatrag.

»Budalo jedna.« Krenula je prema njemu. Srce joj je prestravljeno tuklo.

»To je moje«, zarežao je. Ispustio je teret koji je tresnuo


~ 113 ~

na staro, mrtvo lišde. Čučnuo je pred njim, spreman na borbu.

Mili Mjeseče, u pravu sam, pomislila je. To je tijelo. Samo da nije Aiden, preklinjala je. Ubit de Rafea ako je to on.

»Podijelit du ga budeš li dobra prema meni«, dodao je s lukavim prizvukom.

»Pokaži mi«, rekla mu je dodvoravajudi mu se. »Da vidim je li vrijedno moga vremena.«

»Ha, lažeš, Viv«, bijesno joj je uzvratio. Oči su mu zasjale i zlobno se stisnule. »Želiš vidjeti je li to tvoj muški narezak, Viv?«

Supak se poigravao njome. Brzo je zakoračila prema naprijed, ali ju je zaustavio smijudi se.

Bacila se udesno, ali Rafe se ponovno našao pred njom.

»Želi li Vivi svoju igračkicu?« izazivao ju je. Poželjela mu je razbiti te zašiljene zube.

Odglumila je da de krenuti ulijevo, a zatim ga je prije negoli se snašao udarila i oborila na tlo. Mnoštvo u daljini glasno je pozdravilo početak gromoglasnog vatrometa. Postavila se četveronoške iznad njega kad je pao, gurnula ga laktom ispod vrata, a koljenom ga udarila u trbuh te otpuzala u grmlje.

Zabljesnulo je narančasto svjedo i ona je ugledala smeđe, ved zacakljene oči. Smeđe oči na licu presvučenom krznom.


~ 114 ~

Na tlu je ležao velik pas sa širom rasporenim grkljanom.

Rafe je dopuzao do njega smijudi se. »Prešao sam te, zar ne?«

Njegov je smijeh odjekivao i ostatak Petorke došuljao se do čistine — Finn, Willem, Gregory i uzvrpoljeni Ulf. Na licima su im na tren zatitrale razne boje i osjenčale ih demonskim sjenama. Zar su je svi promatrali i smijali joj se ?

Crn, zgrušan, razjapljen grkljan zlobno ju je promatrao.

»Slasno miriše, ha, Viv?« rugao joj se Rafe. »Misliš da bi ti se dopao zalogaj s obzirom da to nije tvoj dečko?«

Ustala je i proklela ga, a sve je naglašeno novom grmljavinom na nebu. Prišla mu je i ošamarila ga ostavivši mu tragove kandži na obrazu.

Willem je jedva disao od smijeha, a Ulf je otrčao u grmlje histerično se hihodudi.

Finn je pomogao Rafeu da ustane dok je Gregory netremice promatrao sad Vivian, sad Rafea nervozno si oblizujudi usne.

Rafe je nadlanicom obrisao krv s lica. »Misliš da si drugačija od nas«, zarežao je. »Ali nisi. Mi znamo tko smo mi, Viv. I znamo što želimo. Ne bježimo od toga. Ako misliš da možeš glumiti ljudsko bide, bolesna si, Vivian.«

Pucnuo je prstima. »Ulf, dovudi svoju guzicu i pomogni Gregu nositi ovo.« Petorka je nečujno krenula za Rafeom i


~ 115 ~

pošla za njim u šumu. Samo se Willem osvrnuo.

»Tako sam impresionirana«, doviknula je za njima.

Znam ja tko sam, pomislila je. Kako se usuđuje tvrditi da ne znam? Obožavam činjenicu da sam loup-garou. Obožavam slatku preobrazbu i ljepotu što mi je ona donosi nodu. Kada lovim, lovim divlju lovinu poštujudi zakone svoje Božice. Ne ubijam ljubimce radi zabave.

Snažna nebeska paljba nalik onoj strojnice natjerala ju je da podigne pogled prema meteorima što su se nazirali među lišdem. Za petama je začula cvrkutavi zvižduk, a nebom se razlilo crvenilo iz vatrene fontane. Nedostaje mi to, pomislila je.

Otrčala je natrag Amebi vijugajudi među mnoštvom okupanim bojama. Aiden ju je čekao i njezino je srce poskočilo kada ga je ugledala.

»Gdje si ti završila?« upitao ju je Aiden. Zagrlio ju je.

»Mogla bih te isto pitati.« Nije mu uzvratila zagrljaj. Sada kada zna da je na sigurnom može se ljutiti na njega — barem nakratko, dok za oprost nije počeo moliti poljupcima. Tada se i ona, obavijena njegovim rukama, pridružila bezličnome mnoštvu u ispuštanju oduševljenih aaaova i ooova i stopila se s njima pod svjetlom nalik rasprsnutim krizantemama.

No, iz šume je mnoštvo vrebala opasnost i ona se molila Mjesecu da se svi koji uživaju u vatrometu večeras sigurno vrate kudi. Petorka je jednom ubila čovjeka. Žude li još za


~ 116 ~

tim?

Grmljavina je bila sve glasnija. Nod je bujala zvižducima i fijucima kometa iz ljudske radinosti. Zrak je bio zadimljen zbog čega ju je peklo grlo, a promatrajudi iskre, prisjetila se jedne druge nodi prije više od godinu dana. I ja snosim krivicu za požar, pomislila je. Trebala sam redi ocu da su Axel i Petorka podivljali.

Zarila je lice u rame svog ljudskog dečka i priljubila se uz njega kako bi zatomila bol. Poljubio joj je kosu, a njegov je smijeh vibrirao kroz njezine grudi. Bio je prepun uzbuđenja u krvi, prepun osmijeha i snova — prepun nečega što njezin otac nikada više nede imati.

»Žao mi je«, prošaptala je, pretiho da bi je on čuo, a oni kojima se obradala bili su mrtvi.


~ 117 ~

11.

N povratku prema Vivianinoj kudi Aiden se zaustavio uz rijeku. »Nemoj još idi kudi«, zamolio ju je pa su si napravili gnijezdo u do koljena visokoj travi i zagledali se u nebo.

»Zar nod nije čarobna?« upitala je Vivian i pružila ruke prema zvijezdama.

»Nije prava čarolija«, odgovorio je Aiden. »Volio bih da jest. Život je vedim dijelom gnjavaža — rođenje, škola, posao, smrt — znaš ved. Volio bih da se dogodi nešto zbilja čarobno.«

Želiš čaroliju? Mogla bih ti je pokazati, pomislila je. »Na kakvu čaroliju misliš?« upitala je. »Želiš pronadi vrata u čarobnu zemlju? Ili novčid koji ispunjava želje? Ili upoznati vješticu?«

Aiden se nasmijao. »Sve od navedenoga.«

»A što ako se ispostavi da je zla vještica?«

»Možda bih ja uspio doprijeti do dobra u njoj.«

»A što je s vampirima?«

»Ne znam. Možda i medu njima ima dobrih.«

»A što je s napaljenim vukodlacima?« upitala je Vivian.

Aiden ju je zagrlio. »Sada ved pričaš gluposti.«


~ 118 ~

Međusobno isprepleteni, uronili su u dugo krzno riječne livade. Zrak je ispunio sladak miris tek zgnječenog sijena.

»Baš si divlja«, promrmljao je Aiden smušeno u procjep između njezinih grudi prije negoli je tamo poljubio njezin madež.

»Mhmmmmm.« Vivian je pogladila njegovu kosu, uživala je što ga je uspjela tako uspaliti.

Poljubio ju je u usta, a ona je uzvratila divljim poljupcem, privila se uz njega čvrsto ga držedi za košulju. Njezini su prsti napipali prsten u njegovu stražnjem džepu — svinut rub gumice omotane folijom. Prošli su je tako snažni i slasni trnci da je na tren pomislila da se preobražava.

Drhtavim je prstima otkopčala Aidenovu košulju. Rukama je pogladila njegov čvrst trbuh i prsa. Tijelo mu je žarilo i bilo je tako glatko i nepoznato njezinoj ruci. Zubima mu je kušala vrat nastojedi ga ne ugristi prejako, a on je počeo nepravilno disati.

Niz rijeku je odjeknulo zborno zavijanje. U daljini je puknula petarda.

Ili je to bio pištolj ?

Vivian se ukipila.

»Au! Tvoji nokti.« Aiden je uzmaknuo.

Žurno je uvukla svoje kandže. »Oprosti. Ja...«

Aiden se pokvareno nasmijao i ponovno krenuo prema


~ 119 ~

njoj. »Ti divljakušo.«

Vivian je osjetila podrhtavanje tla. Uspjela je kleknuti unatoč Aidenovim prosvjedima. Tamo u nodi, mračna je masa tutnjala medu travom u njihovu smjeru.

»Nešto nije u redu?« upitao je Aiden i kleknuo uz nju.

»Sve je u redu«, odgovorila je objesivši mu se oko vrata i bacila ga na tlo. To ne može biti čopor, pomislila je. Oni ne bi trčali gradom. No, bilo ih je previše da bi se radilo o Petorki.

Aiden se dokotrljao iznad nje, a ona je pokušala glumiti zainteresiranost. Morala ga je zabaviti. Vidi li što je večeras izišlo u lov, mogao bi se preplašiti i pobjedi. A pobjegne li, postat de lovina.

Trava je šuštala sve glasnije i glasnije kao da se približava oluja. Približavali su se ne ispuštajudi ni glasa — samo su im šape nježno grmjele.

Prošli su desno od njih.

»Koji...« Aiden je sjeo uspravno.

Vivian mu je obavila ruku oko vrata i povukla ga natrag k sebi. »Ostani dolje«, rekla mu je. »To su psi. Ludi su kad su u čoporu.«

Aiden je djelovao zapanjeno. »Isuse, koliko ih je.« Njihov mošus ispunio je zrak — poznati su joj to mirisi. Predvodi ih Astrid. Prokleta kuja. Što joj je bilo na pameti kad je odlučila


~ 120 ~

predvoditi ovoliko njih u utrci kroz središte Riverviewa? Za Astrid je trčao Lucien Dafoe, Rafeov otac, smrdio je po alkoholu. Rafe ga je ubrzano sustizao. Bio je tu i preostali dio Petorke, ali i mnogi drugi, uglavnom Astridini vršnjaci. Nije bilo starijih i svi su bili mužjaci. Ulf je bio na začelju. Čula ga je kako teško diše uz astmatično soptanje.

A tada su prošli i nastavili uzvodno proždirudi nod.

»Opa«, rekao je Aiden. »Na tren sam pomislio da je to Divlji lov — da lovac Herne predvodi lov na duše prokletih.«

Osjetila je kako mu se naježila ruka.

»Ljudi ne bi smjeli puštati svoje pse tako na slobodu. Možda bismo trebali nazvati šinteraj.«

»U ovo doba nodi?« upitala je Vivian.

Šaljivo se nasmijao. »Valjda si u pravu.«

Uzvodno se začuo vrisak.

»Nekoga su prepali.« Aiden se nasmijao.

Za razliku od Aidena, ona je čula da se taj netko probija prema obali rijeke. Srce joj se stegnulo, ali čopor se nije okrenuo kako bi slijedio tog čovjeka.

»Trebali bismo otidi«, rekla je. »Mogli bi se vratiti.« A tko zna što de učiniti postanu li žedni krvi. Morala je Aidena otpraviti kudi.

Aiden se nasmijao. »Ne nalikuje ti da budeš tako


~ 121 ~

nervozna.«

»A što ti znaš o tome što mi nalikuje?« otresla se. Istog je trena požalila, no iritirala ju je njegova snuždenost. Zar joj ne može uzvratiti? »Zao mi je«, rekla je. »Ali mislim da ovdje nismo sigurni.«

Pokušao ju je ponovno povudi dolje k sebi, nije htio prestati. No, nestalo je čarolije i ona je bila osujedena i ljuta. »Moram kudi«, lagala je. Uklonila je njegovu ruku i ustala. »Majka de mi se brinuti.«

»Čovječe«, rekao je Aiden. Nespretno je ustao i popravio odjedu. »U redu«, progunđao je. Primijetila je da se nakratko ulovio za džep kao da se pozdravlja sa svojim planom.

Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo, pomislila je.

»Kako to misliš: da kažem Gabrielu?« upitala je Vivian.

Bila su dva sata ujutro i Rudy se upravo vratio kudi. Esmé je još uvijek bila vani, sam Mjesec zna gdje.

»Zašto njemu? Još nije pobijedio u Strašnome sudu.« Odlučila je da više nede šutjeti uoči li ponovno da nešto ne štima, ali nije mislila da de se morati obratiti Gabrielu.

Rudy je koračao dnevnom sobom. Njegova kršna grada i čvrst korak trebali su je tješiti. »A što si očekivala da du ja napraviti?«

»Razgovarati s Astrid. Natjerati je da prestane.«


~ 122 ~

Rudy se gorko nasmijao. »Živi bili pa vidjeli.«

»A zašto misliš da de poslušati Gabriela?« upitala je Vivian.

»Jer ga poštuje.«

»Hodeš redi jer ga želi povaliti.«

Rudy ju je probo svojim sivim pogledom i ona se posramila. »Poštuje ga jer ga se boji. Mod je jedino što Astrid razumije. Nije sigurna koliko daleko on može idi.« Zastao je. »A ni ja nisam siguran.«

»Zašto bih mu onda trebala išta redi?«

»Meni se čini da nam je on trenutno jedina opcija. Nemamo koristi od vode koji bi vladao pomodu mozga, a ne pokazujudi zube.«

Vivian je ustala. »Moj je otac vladao pomodu mozga. Zar želiš redi daje bio loš voda?«

Rudy je provukao svoju žuljevitu ruku kroz kosu. Djelovao je tužno. »Tvoj je otac bio najbolji voda kojeg smo tada mogli imati, ali ovo je nemirno doba. Potreban nam je voda koji razumije mod svojih ralja.«

»Sita sam nasilja.«

Rudy je kimnuo. »Ali nije važno čega smo siti, ono je svejedno prisutno. Ne biste bili tako lako istjerali Petorku iz Zapadne Virginije da Gabriel nije ubio Boga u njima.«


~ 123 ~

Točno, pomislila je Vivian. Suočio se s njima na pougljenjenim ostacima dvorišta svratišta kad su se spremali upustiti u glup, beznadan rat protiv grada. Rafe je bio ošamuden od udaraca, ostali su krvarili, no na Gabrielu ni ogrebotine. Zaprijetio im je da de ubiti svakoga tko se udalji tri koraka od konvoja na putu za Maryland. Nakon toga se onako prljav od pepela šepirio i ona ga je mrzila zbog toga iako bi da je mogla i sama bila pretukla Petorku. Njezin je otac bio tek umro, a Gabriel je ved preuzimao kontrolu. On nije voda, njezin otac je to bio. Njezin je otac bio dostojanstven.

»A kad ste stigli ovdje«, nastavio je Rudy, »Gabriel je bio jedan od prvih koji je pronašao posao i svoj je novac uložio kako bi se ostali smjestili, dok je on spavao kod nekoga na podu ili u šumi.«

A bome je tako i smrdio, pomislila je. Nema do varioca koji se nema gdje oprati. »Dakle, ti deš podržati Gabriela na Strašnome sudu, nedeš se sam natjecati« rekla je.

»Pretpostavljam da je tako. A sada u krevet, dušo. Prekasno je za bilo što večeras.«

* * *

Sljedede je večeri Gabrielov crnosrebrni motocikl bio na parkiralištu pred Toolyjevim barom, baš kako je Rudy predvidio. Rudy je ušao potražiti ga, a Vivian ih je čekala vani


~ 124 ~

prekriženih ruku i nervozno je tapkala nogom.

Iz bara su izišla dva bajkera s traperjaknama bez rukava navučenima preko golih prsa. Onaj visoki okrenuo se za njom. Ulovio se za međunožje i poslao joj vrlo jasnu pozivnicu. Drugi se nasmijao kao da je to najsmješnija šala koju je ikad čuo, tresao se od smijeha.

Pokazala im je srednji prst.

»Hej, nisi baš srdačna«, požalio se visoki bajker i polako krenuo prema njoj. Nestao je osmijeh s njegova lica. »Zar nemaš nimalo poštovanja?«

Prijatelj ga je pratio u stopu. Zločesto su se cerili.

O, sranje, pomislila je Vivian.

»Ali, predložit du ti nešto. Možemo se poljubiti i pomiriti se«, rekao je visoki bajker.

»Ne bih ni da si zadnji na planetu«, uzvratila je kipedi. Požalila je čim je ugledala kako stišde šake. Njegov je prsten s lubanjom zloslutno zasjao.

Osjetila je kako joj se noge grče od prve faze preobrazbe. Kontroliraj se, instruirala se. Samo koliko je potrebno da dobiješ nešto mišida. Uopde nije sumnjala da ga može srediti preobrazi li se u potpunosti, ali to si sada ne može dozvoliti, zar ne? Nekoliko poštenih šamara natjerat de ga da se predomisli.

»Vidim da si upoznao moju sestru.« Vivian je prepoznala


~ 125 ~

Gabrielovo grleno rezanje.

Visoki se bajker na tren ukipio, licem mu je zatitrala panika, a zatim se okrenuo. »Hej, Gabe! Čovječe, tvoja sestra. Opa! Stvarno zgodna djevojka. Taman sam joj to govorio. Da. Tvoja sestra. Opa.«

»Ah, hajdemo, Lubanjo. Moramo na zabavu«, upao mu je prijatelj u riječ.

Kad su zašli iza ugla, Gabriel i Rudy prasnuli su u smijeh.

»Mogla sam to sama srediti«, rekla je Vivian. Živciralo ju je što ih to toliko zabavlja.

»Znam, malena«, odgovorio je. To ju je iznenadilo. »U svakoj drugoj prilici bih te rado samo promatrao, ali Rudy mi kaže da imaš neke vijesti za mene.«

»Onda du ga išamarati nekom drugom prilikom«, uzvratila je.

Otišli su prema mračnijem dijelu parkirališta. »Onda, o čemu je riječ — sestrice?« upitao ju je. Htjela mu je spustiti zbog ovog sranja sa sestricom, ali zbog njegova se gnjevnog izraza okanila svog sarkastičnog odgovora.

»Sinod je Astrid predvodila čopor u utrci uz rijeku«, rekla je.

»A da?« Glas mu je bio ležeran, ali uočila je gotovo neprimjetan trzaj na njegovom obrazu. »A tko je sve sudjelovao?«


~ 126 ~

Dok ih je nabrajala slušao ju je pognute glave gladedi maleni ožiljak na svojoj usni.

Kad je završila, nastupila je tišina. Pogledala je Rudyja, ali on je zabrinuto promatrao Gabriela.

Gabriel je najzad progovorio. »Izgleda da du morati posjetiti gospođicu Astrid«, tiho je rekao. Podignuo je pogled, a svjetlost udaljene ulične svjetiljke obasjala mu je zjenice — bile su crvene.

Što sam to započela? zapitala se Vivian.


~ 127 ~

12.

Vivian je bacila vredicu punu novih boja uza stube. Ova se prevrnula i ekonomično pakiranje tube boje zemlje, debele poput kobasice, otkotrljalo se i nježno se zanjihalo na drvenom podu uz rub saga. Kuda je bila toliko tiha da je prigušen štropot tube odjekivao u njezinim ušima. Gdje je Esmé? zapitala se Vivian. Ponedjeljak je njezin slobodan dan, ali u kudi nije treštala glazba niti se zrakom širio miris večere.

Vivian je dobila odgovor kad je ušla u dnevnu sobu gdje se zapanjila kad je ugledala majku kako sjedi na du okružena fotografijama ispalima iz prevrnute kutije za cipele koja je ležala uz nju.

Esmé je podignula pogled sa suzama u očima. »Nisam se mogla sjetiti njegova lica«, rekla je.

Vivian je sjela uz Esmé, usne su joj se zabrinuto napele. Po cijelom su sagu bile rasute fotografije njezina oca: nasmijani tata, tata siječe drva, tata u kuhinji u svratištu dok priprema umak.

»Toliko sam se trudila zaboraviti ga kako bi me njegov gubitak prestao boljeti«, rekla je Esmé, »a danas sam razmišljala o njemu i nisam si ga mogla predočiti. Kao da sam otkinula dio sebe i namjerno se osakatila. Kao da sam pogledala u ogledalo i ne mogu vidjeti vlastiti odraz.« Suze su joj klizile niz obraze.


~ 128 ~

Vivian je boljelo gledati ovako uzrujanu majku. Nije mogla odlučiti što je gore, sjajan, tvrd dragulj, koji je postala ove godine, ili žena slomljena srca koju je sada u njoj vidjela. Nije znala što redi. Podignula je svoju fotografiju na kojoj je imala tri godine, bila je odjevena samo u tregerice marke OshKosh i stajala je uz oca dok je on plijevio vrt. »Pomagala« mu je i u mislima je još uvijek čula njegov glas kako govori. »Ne dušo, ne tu biljku.« Neprestano je to morao ponavljati.

»Tata bi sve uspio srediti, zar ne?« upitala je Vivian. »Ne bismo bili u ovoj kaši da je on ovdje.«

Esmé je odmahnula glavom. »Ne znam.«

Vivian se šokirala kao da joj je netko zario nož u srce. »Naravno da bi. Znao bi kako zauzdati Astrid. Spriječio bi svako zlo.«

»Ali, to mu nije pošlo za rukom, zar ne?« rekla je Esmé. »Svratište je izgorjelo. Bilo je mrtvih. Da je preživio, prigovarali bi mu da je nesposoban.«

»To nije istina!« zavapila je Vivian.

»Znaš da je«, rekla je Esmé. »U svom je vučjem obličju bio snažan kao i svi ostali, ali kao osoba bio je nježan. Znao je toliko patiti zbog neuspjeha da bi vjerojatno ustupio mjesto nekom drugom i bez borbe.«

Esmé je bila u pravu, ali Vivian je zbog tih riječi na tren zamrzila majku.


~ 129 ~

Esmé nije uočila Vivianinu ljutnju. Odsutno je razvrstavala fotografije po sagu kao da iz njih može proreci bududnost, kao da su karte za tarot. »Možda je Rudy u pravu. Sada nam je potreban drugačiji voda. Voda koji de po potrebi bez oklijevanja ozlijediti nekoga za dobro sviju nas.« Drhtavim je prstom dotaknula usne na licu koje je sada postojalo samo na četverokutnom Kodakovu papiru. »Ali onda«, prošaptala je, »da, bio je najbolji.«

Esméina su se ramena tresla od bespomodnih jecaja i Vivianina je ljutnja popustila. Majku je obavila rukama, zarila lice u kosu i s njom zaplakala neskladan duet. Esmé se privila uz nju.

Ništa nisu mogle učiniti. On je otišao, a svijet je postao nepoznat krajolik.

»Hajdemo van«, iznenada je rekla Esmé i nadlanicom obrisala oči. »Hajdemo se oraspoložiti.« Zgrabila je Vivian za ramena, utisnula poljubac kderi u nos. »Počastit demo se večerom. Zaslužile smo je.« Skočila je na noge.

Zbunjena majčinom promjenom raspoloženja, Vivian nije odgovarala.

»Otidi demo do Tooley'sa vidjeti ima li koga iz čopora«, rekla je Esmé. »Ali mogu nam priuštiti samo hamburgere.«

»Ne mogu tamo«, rekla je Vivian. »Maloljetna sam.«

»Glupost«, ustrajala je Esmé. »Sve dok ne počneš piti, nitko te nede izbaciti. Tim više što deš definitivno uljepšati


~ 130 ~

prostoriju.« Esmé se ponosno nasmijala svojoj kderi. »Ista si ja.«

Vivian se morala početi smijuljiti. Esmé je ponovno bahata kao inače. Možda bude zabavno.

Možda bude uživala u malo grubosti i zadirkivanja u lokalnome baru. Možda joj se svidi pod dlanom osjetiti obraze svježe mlade budale koja de se svemu tome samo nasmijati. »Naravno, mama. Hajdemo ih rasturiti.«

»Dogovoreno«, rekla je Esmé. »Idem se umiti. Znam da izgledam usrano.«

Zastala je na vratima i okrenula se prema Vivian. Donja joj se usna gotovo neprimjetno trznula. »Hvala ti, zlato«, rekla je.

U Tooley su je bila šačica ljudi za stolovima i u separeima. Neki su bajkeri bili za šankom, a četiri su se muškarca okupila pred velikim televizorom i promatrala su kako Orioles gube utakmicu. Nema nikoga iz čopora, pomislila je Vivian, no tada ih je iz zabačenog mračnog separea pozdravilo entuzijastično zavijanje.

»Pazi se, Bucky«, upozorila ga je Esmé podbočivši se rukom, ali Vivian je znala da bi bila razočarana da je nije primijetio.

»Večeras ne radiš«, zarežao je vlasnik, Terry O'Toole, iza


~ 131 ~

šanka. »Što deš ovdje?«

»Ne mogu se odvojiti od tebe, dušo«, odgovorila je Esmé i ah, tako je dražesno i izazovno kliznula u stolicu.

Vivian je primijetila da se Tooley lagano zacrvenio i uočila zadovoljan trzaj na njegovim usnama. »Ona nede piti«, otresao se uprijevši krpom za sude u Vivianinu smjeru.

Vivian je slegnula ramenima. »Nedu.« Sjela je uz majku i prekrižila noge tako da se doimlju kilometarski dugima.

»Znam da nemaš dvadeset jednu«, dodao je Tooley kao da se netko prepire s njim, a zatim je počeo energično uklanjati mrlje od vode s čaše koju ionako nitko ne bi pomno proučavao.

»Hej, Brenda«, Esmé je pozdravila konobaricu koja se pojavila. »Željele bismo naručiti dva masna u pecivu sa svim prilozima. Meni jedno točeno i Shirley Temple za moje djetešce.«

»Dajte radije Colu«, rekla je Vivian.

Brenda joj je namignula. »Želiš da ti je začinim?«

Vivian je odmahnula glavom. »Ne, stara ne smije izgubiti posao.«

»Stara!« pobunila se Esmé, a Brenda je otišla hihodudi se.

Članovi čopora počeli su pristizati dok su brisale mrvice s lica. Neki od njih još su zijevali nakon što su malo pridrijemali nakon posla, dok su drugi bili spremni izazivati vraga. Tooley


~ 132 ~

s je bilo mjesto na koje se izlazilo, mjesto na kojem se moglo otkriti gdje je zabava.

Vedina pripadnika vučje vrste došla je za Vivianin i Esméin stol i pozdravila ih. Još nisu imali novoga vodu, a Esmé je bila udovakraljica. I slastan zalogaj također, pomislila je Vivian. Vidjela je to u očima mužjaka i kiselim osmijesima njihovih družica. Ženka na slobodi bila je opasno stvorenje, mogla je izazvati drugu kuju zbog mužjaka koji bi joj se svidio. Neki od pogleda zalutali bi i prema Vivian i ona se ponosila mišlju da predstavlja prijetnju.

Ona i Esmé izmijenile su znakovite poglede i samodopadno napudile i zakrivile usne.

Skupina oko televizora se povedala, umnožila se zahvaljujudi pripadnicima vučje vrste. Dva mužjaka bila su medu onima koji su trčali s Astrid. Netko je počeo navijati. Igra se preokrenula.

Vivian je primijetila da dva bajkera koračaju prema njihovom stolu. Bila su to ista ona dvojica od protekle nodi — Lubanja i njegov pratilac. Nikada nede naučiti, pomislila je.

Prije negoli su bajkeri stigli do njih, pridružio im se Bucky s dva prijatelja — Esméina vršnjaka na vrhuncu snage. Prijetedi su se podignuli, stisnuli šake kako bi im nabrekli bicepsi i poslali im pozivnicu pokazavši zube. Bajkeri su skrenuli i krenuli prema izlazu. Nije bila tajna koji su mužjaci uglavnom pobjeđivali u barskim tučnjavama kod Tooley sa.


~ 133 ~

Kad su bajkeri stigli do vrata, ona su se naglo otvorila i oni su se hitro povukli u drugu stranu.

Lucien Dafoe ušao je teturajudi. Netko ga je premlatio. Krv mu je prekrila pola lica i još je uvijek kapala s porezotine na njegovu čelu. Stisnuo je lijevu ruku koja mu je beskorisno visjela. Košulja mu je s prednje strane bila razderana, a što god da ju je razderalo dohvatilo je i njegova prsa. Pamuk se zabio u njegove rane kao kasirani papir. Esmé je ustala, a i Vivian skupa s njom, izvukla je kandže, srce joj je tuklo kao ludo. Tko god da ih napadne, bit de spremna. Ustali su svi članovi čopora.

»Koji ti se vrag dogodio, čovječe?« upitao je Lubanja. Drugi je bajker blenuo kroz vrata. Trznuo se kad je bijesno uletio bučan vrag — Astrid.

»Kukavico!« vrisnula je na Luciena. »Ti govno!«

Bajkeri su se pogledali, šok je ustupio mjesto cereku.

»Što se to tamo događa?« Tooley je stao pred šank sa starom, korištenom bejzbolskom palicom u ruci. Pridružilo mu se nekoliko stalnih mušterija. »Ne želim nevolje u svome baru«, rekao je Tooley.

»Smiri se, čovječe«, rekao je Bucky. »Obiteljska stvar.« Uperio je prstom prema bajkerima i oni su žurno otišli.

»Dohvatit du vas zbog smijanja«, doviknuo im je Lucien. To je zvučalo više kao cvilež nego prijetnja.


~ 134 ~

Čopor se okupio i okružio Astrid i Luciena.

»Hajde«, rekla je Esmé i uzbuđeno zgrabila Vivianinu ruku. Pridružile su se ostalima.

Dvije ljudske žene žurno su kliznule van. Neki je muškarac pošao za njima znatiželjno pogledavajudi unatrag. Još ljudi u baru djelovalo je kao da bi rado pošlo za njima.

»Tko je ovo napravio?« upitala je Esmé u ime sviju.

»A što ti misliš, kozo?« obrecnula se Astrid, a Vivian ju je poželjela odalamiti.

»Gabriel«, rekao je Lucien gotovo jecajudi. »To kopile, Gabriel.«

Njihovim se krugom razlio žamor.

Jesam li ja odgovorna za ovo? zapitala se Vivian. Malo joj je pozlilo.

»Zašto bi Gabriel to učinio?« upitao je Bucky.

»Jer je diktator«, odgovorila je Astrid. »Želi nas batinama prisiliti da ga slijedimo. Želite li vodu koji de se tako odnositi prema nama?«

Vivian bi se u svakoj drugoj prilici bila složila s njom, ali Astrid je bila ta koja je skoro čopor ugrozila razotkrivanjem. To je gore od nasilničkog ponašanja. Ne može odvesti tolike da trče predgrađem i očekivati da ih nitko nede primijetiti. A da su ih primijetili ljudi... Vivian je sa zebnjom pogledala okupljene ljude. I ovo je previše javno mjesto.


~ 135 ~

Esmé je u riječi pretočila njezine misli. »Ovo nije mjesto za to, Astrid.«

»Koga je briga što ti misliš, kujo?« uzvratila je Astrid.

»Mene«, rekao je Bucky. Opasno je stisnuo oči, njegovo tek obrijano lice zamračilo se. Više od polovice prisutnih u krugu promrmljalo je da se slaže.

Lucien ga je zgrabio, zastenjao i srušio se na pod. Sjedio je zapanjeno, a u uglu usana napuhao mu se krvav mjehurid.

»Zar ga nitko od vas nede odvesti u bolnicu?« upitao ih je Tooley.

»Da, hajdemo«, složila se Vivian. Trebaju otidi odavde prije negoli netko pozove policiju. Ali, nede otidi u bolnicu. Odvest de ga teti Persiji.

Jedan od Buckyjevih prijatelja stavio je ruku ispod Lucienova pazuha i povukao ga gore. Bucky je zgrabio Lucienove noge. Odnijeli su ga prema vratima.

Vratima na kojima je stajao Gabriel.

Bucky se ukipio. »Hej«, rekao je tiho.

Gabriel je samo kimnuo. Još je tren tamo stajao. Njegova tišina i tama odudarale su od blještavila s ulice. Njegove nedokučive oči promatrale su sve okupljene, izazivale svakoga da mu se usudi suprotstaviti.

»Postalo je loše po zdravlje tulumariti s Astrid«, najzad je zarežao svojim tenorom. »Savjetujem vam da to ne činite.«


~ 136 ~

Vivian je pogledala ostale koji su trčali s Astrid. Problijedjeli su i smrknuli se. Skoro da ih je žalila.

I što sada? zapitala se, ali kad je ponovno pogledala prema vratima, Gabriela više nije bilo.


~ 137 ~

13.

Kamo deš tako sređena?« upitala je Esmé.

»Nalazim se s Aidenom«, odgovorila joj je Vivian.

Nestao je osmijeh s Esméina lica. »Dušo, znam da si usamljena za dijete tvojih godina, ali voljela bih da si opreznija. Ako ved moraš mahati repom, voljela bih da to učiniš zbog nekoga iz Petorke.«

»Oni su šupci.«

»Ali su naši šupci. Znaš što možeš očekivati od njih.«

»Znam što mogu očekivati od Aidena.« Mislila je na njegove nježne zagrljaje i njegove snove o magiji.

»Ali, on nikada nede upoznati pravu tebe.«

Vivian je zaustila u želji da progovori, ali zatim je začepila usta.

Esmé je zasigurno u njezinim očima pročitala što je htjela redi. »Nemoj ni razmišljati o tome da mu ispričaš sve o sebi«, rekla je. »To bi ti bio najgluplji potez u životu. Kad bi čopor saznao za to, protjerali bi te da ne dovučeš opasnost u brlog. Kako bi ti bilo kad bi izgubila sve do kojih ti je stalo i ostala posve sama? A kad bi to još dovelo i do nečije smrti...«

Vivian se uputila prema vratima. »Ne treba mi


~ 138 ~

predavanje.«

»Dušo, samo sam zabrinuta«, rekla je Esmé. »Naježim se svaki put kad ugledam srebro oko tvojega vrata.«

Vivianini prsti poletjeli su prema pentagramu. Nosila ga je na svaki spoj otkad joj ga je Aiden poklonio.

»Slušaj«, rekla je Esmé. »Uskoro demo se preseliti. Život de se vratiti u normalu.« Otpratila je Vivian do vrata. »Imat deš dovoljno muškaraca na izbor. Prelijepa si. Ne troši se na nekoga tko te ne može zbilja cijeniti.«

»Zašto misliš da me ne može cijeniti?« Vivian je izišla iz kude i zalupila vratima.

Bio je to jedan od onih sparnih dana kada zrak čepi grlo poput vlažne vate. Prokleti Mjeseče, pomislila je Vivian. Požalila je što je ustrajala na tome da je Aiden ne pokupi, ali htjela ga je držati što dalje od svoje kude. Miris vrudeg, prašnjavog pločnika žario joj je nos, a sunce joj je pržilo tjeme.

Kod trgovine na malo Dobb's naletjela je na Rafea sa šest limenki piva pod rukom. Nosio je čistu majicu grupe Nine Inch Nails, a dio kose podignuo je u punđu pa je izgledao kao kakav poganski poglavica.

»Dakle ideš na neki svečani događaj?« upitala ga je Vivian.

»Našao sam si draganu«, odgovorio je Rafe.


~ 139 ~

Zakolutala je očima. »A tko je ona kad je pri svijesti?«

»Vidjet deš«, odgovorio je i otišao hihodudi se.

Nije bilo vrijedno time razbijati glavu. Nastavila je hodati sretna što mu nešto odvlači pozornost pa više nede ustrajno progoniti nju.

Kad je stigla do Aidena, majica joj se zalijepila za leđa, a kosa na vratu bila joj je mokra. Po tisuditi put stavila je svoje sunčane naočale s leopardovim uzorkom. Dok je prilazila prednjim puteljkom, Aiden je izjurio van. Prije negoli su se vrata zatvorila, začula je njegovoga oca kako viče.

»Nemoj misliti da možeš pobjedi od toga, momče.«

Aiden ju je zgrabio za ruku. »Hajde«, požurio ju je i povukao je prema automobilu.

Uzbuđena zbog njegova čvrstog stiska, Vivian je naglo otvorila vrata i uskočila u automobil. Aiden ga je obišao i sjeo na vozačko mjesto.

Prednja su se vrata ponovno otvorila i na njima je zastao Aidenov otac gotovo ljubičasta lica. »Mladidu, da si se smjesta vratio.«

Aiden je ubacio u brzinu i oni su krenuli unatoč štropotavim prosvjedima starog automobila.

Aiden je šakom lupio o kontrolnu ploču. »Prokletstvo!«

Vivian se trznula. Nikad ga nije vidjela ovakvog. Stisnula je zube zbog drndave vožnje i čvrsto se uhvatila za svoje


~ 140 ~

sjedalo. Bila je uvjerena da de se automobil raspasti, ali pustila je Aidena da se sam nosi sa svojim bijesom.

Oštro je skrenuo prema ulazu u trgovački centar pri čemu je ona poletjela prema ručnoj kočnici, a zatim prema vratima. Najzad se parkirao pred nizom jeftinih trgovina kojima je dominirao outlet s jeftinim fluorescentnim plakatima polijepljenim po prozorima.

»Kakva vožnja«, rekla je Vivian.

Aiden ju je pogledao s nelagodom u očima. »Oprosti.«

»U čemu je stvar?« upitala je Vivian nastojedi zvučati ležerno i dopuštajudi mu da laže ako de se tako osjedati sigurnije.

»Roditelji žele da odem psihijatru.«

Vivian je podignula obrve. »Oh?«

»Misle da sam čudan.«

»Dragi moj«, rekla je i stisnula mu koljeno. »Nisu oni vidjeli čudno.«

Nasmiješio se i prekrio njezinu ruku svojom. »Hvala ti.«

Vivian nije shvadala koliko je napeta zbog njegove ljutnje sve dok je njegov osmijeh nije opustio.

»Pa koliko misle da si čudan?« upitala je brišudi kapljicu znoja s vrška svog nosa.

»Misle da sam sotonist.«


~ 141 ~

»Da si što?« Vivian se zabavljala.

»Sotonist. Samo zato što me zanima nepoznato. Hodu redi, kako naučiti bilo što ako nisi znatiželjan? Kako bi znanstvenici došli do svojih otkrida? Baš su uskogrudni. Bijesni su jer sam drugačiji od njih. Svatko ima pravo biti drugačiji, zar ne?«

Vivian je kimnula puna suosjedanja. Zna li on koliko ljudi mogu biti drugačiji, on koji je pisao o zamjeni kože raznobojnom raskoši krzna? Bi li joj on dopustio da bude drugačija? »Što je dovelo do toga?« upitala je.

»Moja im je teta poslala neke glupe knjige o tinejdžerima koji slušaju heavy metal ploče unatrag, nakon čega počine samoubojstvo. To i pamflet pod naslovom >Deset znakova da je vaše dijete prodalo dušu vragu<.«

Vivian se nije uspjela suzdržati i prasnula je u smijeh. »Ali, to je smiješno.«

»Znam. Ja čak i ne volim heavy metal.« Više se ni Aiden nije mogao suzdržati od smijeha. »Uz tebe se uvijek osjedam bolje, Vivian. Nikad me ne osuđuješ. Prihvadaš me.«

Vivian je prste zapetljala u kosu što mu je pala na sljepoočnice i privukla njegove usne prema svojima. »Da«, prošaptala je tren prije negoli su im se usne susrele. Kada de shvatiti do koje ga je mjere spremna prihvatiti?

Njezine su oslobođene kandže ocrtavale obedanja na njegovim leđima. Njegovo je tijelo od vrudine u automobilu


~ 142 ~

postalo iznimno stimulativno. Poželjela je da su negdje drugdje, bilo gdje osim na prednjem sjedalu njegova automobila. Treba li pričekati da on predloži da pronađu neko osamljeno mjesto? Dovraga i čekanje, zaključila je. Odvest du ga do rijeke.

»Zar nedete udi?« upitao je nečiji glas.

Aiden se naglo povukao, a Vivian je podignula pogled i ugledala Kelly kako viri kroz vozačev prozor.

»Ovaj, da, hodemo Kelly, za tren«, rekao je Aiden.

»Gdje?« upitala je Vivian i ne trudedi se sakriti svoju razdraženost.

»Pa na pizzu, naravno«, odgovorila je Kelly. Rukom je pokazala prema pizzeriji Mama Lucia's Pizza, točno nasuprot njihovom parkirnom mjestu. Tako se slatko smiješila.

Vivian se zlokobno zagledala u nju preko Aidenova ramena. Znala je da je Aidenu sada previše nelagodno krenuti. Mogla bih te ubiti zbog ovoga, u mislima se obratila Kelly.

Mora da je Kelly pročitala njezine misli. Udaljila se od automobila. »Idete?«

»Bolje da uđemo«, nevoljko je rekao Aiden.

Unutra je podskupina Amebe sjedila oko dva spojena stola pod stropnim ventilatorom koji jedva da je miješao težak zrak.


~ 143 ~

»Hej, Vivian«, rekao je Jem. Vivian je zaključila da njegova frizura nije tako loša kad se navikneš na nju.

I ostali su ih pozdravili, a Bingo je nazdravila Vivian svojom Colom.

»Opa, Vivian! I dalje si prelijepa!« uzviknuo je Peter Quincey kao da se iznenadio, a dvije djevojke koje su se objesile oko njega udarile su ga u ruku.

Dok su jeli, razgovarali su o spotovima, a Aiden i Quince prijateljski su se prepirali oko nečega što se dogodilo prije sto godina u osnovnoj školi. Aidenovo lijevo bedro čvrsto se stisnulo uz njezino desno i ona je žudjela za tim da ostane sama s njim. Skupila je kosu nadajudi se da de joj povjetarac ventilatora uspjeti rashladiti vrat. Ništa nije pomagalo protiv vrudine. Ponovno je razmislila o obali rijeke, ali sada je uvidjela da je to bila posve glupa zamisao. Ne može biti sigurna da Petorka tamo nede vrebati plijen.

Nakon jela zadržali su se ispred pizzerije i raspravljali o tome koji bi film mogli idi pogledati. Nebo je na zapadu bilo ljutito crveno, a vrudina se još nije povukla iako je ved pala nod. Klimom rashlađeno kino Vivian je zvučalo kao dobra zamisao. Nadi de im lijep mračan kutak.

S prilazne je ceste zarežao motor i zaustavio se pred trgovinom autodijelovima nešto niže od njih. Odmah ga je prepoznala. Gabriel, bez kacige i odjeven u traperice i majicu bez rukava, ušutkao je glasan stroj.


~ 144 ~

Vidio ju je, lagano podignuo obrve i ostao sjediti promatrajudi je zagonetnim pogledom.

Pa što! nečujno mu je rekla i okrenula se.

»Što ti kažeš, Vivian?« upitao je Aiden. »Ubojiti smrtonosni roboti ili sladunjava ljubavna priča?«

Prije negoli je uspjela odgovoriti, primijetila je uplašen pogled na Kellynu licu, a Jem je uzmaknuo korak unatrag. Čvrste su se ruke spustile na Vivianina ramena.

»Gabriel«, rekla je ni ne okrenuvši se.

»Bok, malena«, zatutnjao je njegov glas negdje iznad njezine glave.

Aiden je djelovao istovremeno iživcirano i povrijeđeno.

»Mamin prijatelj«, rekla mu je i obratila se Gabrielu: »Miči ruke s mene.«

No, njegove su je ruke čvršde stisnule, osjetila je njegov dah na svom obrazu kad je približio svoju glavu. »Pusti ga«, šapnuo joj je. A zatim je stisak njegovih ruku iščeznuo.

Okrenula se i vidjela ga kako odlazi prema trgovini autodijelovima. Kako se usuđuje?

Nastupila je tišina, a zatim je Bingo zadovoljno promrmljala. »Mmmmmm. Čelična guza, nema što.«

»Tko je to bio?« upitala je bez daha jedna od hihotavica.

»Jedan bezveznjak«, rekla je Vivian i zagrlila Aidena.


~ 145 ~

»Nije te gnjavio, zar ne?« upitao je Quince stisnuvši šaku.

Vivian je dirnula njegova zabrinutost. »Ne, samo me živcira«, odgovorila je. Quince ne bi izdržao ni sekunde protiv Gabirela.

Aiden je prijateljski stisnuo Quinceovu ruku. »Hajdemo«, rekao je. »Čeka nas film.«


~ 146 ~

14.

Kd je nazvao sljededeg dana, Aiden joj je prenio loše vijesti. »Nemoj nikome redi«, zamolio ju je. »Nikad me ne bi pustili na miru zbog toga. Dečki jednostavno ne mogu biti u kazni.«

0 da, pomislila je Vivian. A kome bih ja to mogla redi? Pretpostavljala je se nede viđati s Amebom bez Aidena. »Koliko dugo?« upitala je.

»Dok ne nagovorim mamu da kaže tati da ohladi.«

Kako im može dozvoliti da ga tako ograničavaju? Pomislila je Vivian. Što nije u redu s njim? Nju nitko ne bi mogao tako zatočiti. »To je strašno«, rekla je. »Što deš učiniti?«

»Pretpostavljam da du oličiti sobu«, odgovorio je. »Tata mi je pred vratima napravio piramidu od kanti. Rekao je da bi dvadeset pet ruku trebalo biti dovoljno.«

»A što je s poslom?«

»O, i to je isplanirao.« Aiden je zvučao poraženo. »Mogu na posao, ali vratim li se kudi pet minuta kasnije, nazvat de sud da me službeno proglasi nediscipliniranim maloljetnikom.«

Vivian nije bila sigurna razumije li što to znači, ali prijetnja je zvučala strašno. »Zar to može napraviti?«


~ 147 ~

»Sam Bog zna, Viv, ali ja nemam želje iskušavati ga. Mislio sam da de malo popustiti kad se umirovi iz vojske. Nema šanse. Ponekad se pitam jesu li ga raznijeli u Vijetnamu prije negoli sam se ja rodio i kudi poslali robotsku repliku.«

Vivian se nasmijala. »To bi značilo da si ti kiborg.«

»Ha?«

»Pola čovjek, pola robot.«

Aiden se od srca nasmijao, ali netko ga je zazvao izdaleka i prekinuo ga. »Moram idi. Vratili se roditelji«, rekao je, a Vivian je ostala s mrtvom linijom u slušalici.

Vivian se iznenadila kad joj se te večeri pred vratima pojavila Bingo.

»Mislila sam da bi ti dobro došlo društvo s obzirom da ti je dečko u kazni«, rekla je Bingo.

»Kako znaš?« upitala je Vivian.

»Nazvala sam ga da čujem što je na rasporedu večeras i njegov mi je stari rekao«, odgovorila je Bingo. »Zapravo«, nastavila je, »rekao mi je: >Nede provoditi vrijeme s vama čudacima dok se ne popravi. <«

Vivian se nasmijala. Prepoznala je taj ton. »Želiš udi?«


~ 148 ~

Hvala nebesima da je Esmé na poslu. Vjerovala je da de se Rudy ponijeti džentlmenski.

Bingo je provirila unutra. »Zgodna kuda, ali u autu me čekaju Jem i hrpa filmova. Želiš li dodi k meni i predozirati se kokicama?«

Vivian je oklijevala. Nede se modi skrivati iza Aidena. Što ako ne bude znala kako se uklopiti? Što ako ispadne smiješna? Ali, to si htjela, ti kukavico, rekla si je. Zanemarila je strah u želucu i kimnula. »Da, hvala. Bit de mi drago.«

»Eto, rekla sam Jemu da deš pristati«, rekla je Bingo pobjedonosno.

Vivian se zapitala zašto je Jem mislio da nede. »Čekaj da uzmem torbu«, rekla je.

Bingoini roditelji bili su kod kude što je objašnjavalo zašto nije banula cijela Ameba. »Rekla sam im da je njihova dužnost izlaziti kako bih mogla organizirati divlje tulume, ali nisu me poslušali«, rekla je Bingo dok ih je vodila na kat u malenu sobu koju je pretvorila u svoj brlog.

»Bingoin brlog«, rekao je Jem i pucnuo svojim mršavim prstima.

»Mama kaže da razumije moju potrebu za privatnošdu, ali i da je mogu prokleti ako dozvoli da zabavljam dečke u svojoj sobi«, objasnila je Bingo bacajudi se na prenatrpan


~ 149 ~

kauč. »Stavi ovaj«, naredila je i bacila videokasetu Jemu kojem su zbog toga umalo ispale kokice, ali ju je svejedno pokorno poslušao. »Kao da stvari koje je brinu ne mogu raditi ovdje«, rekla je Vivian i namignula.

Vivian je zaključila da se ne treba brinuti o tome može li s njom držati korak u razgovoru, ali što Jem misli o tome da im se pridružila? No, ubrzo je postalo jasno da su Bingo i Jem samo prijatelji.

Film je bio odličan — pravi B-film, promašaj za drive-in kino — a Bingo i Jem odmah su počeli sa sarkastičnim komentarima na ono što se događa. »Čovječe, danas je loš dan za moju frizuru«, rekao je Jem u falsetu kad je ekranom zateturao zombi sa samo nekoliko čuperaka kose na glavi.

»Možda sam predsjednik Frizerskoga kluba za zombije«, dodala je Bingo parodirajudi dobro poznatu reklamu.

»Ali sam i njegov klijent«, skladno su je nadopunili Jem i Vivian.

Sve troje prasnulo je u smijeh.

»Cijeli je tvoj život loš dan za tvoju frizuru«, rekla je Bingo Jemu i oni su ponovno vrisnuli od smijeha. Vivian je morala obrisati suze.

»Dobra si ti, curo«, rekla je Bingo, a Vivian je preplavio val topline.

Negdje na pola filma zazvonio je telefon. Bingo je


~ 150 ~

zaustavila traku i zgrabila slušalicu. »Da? Oh, bok, Kelly.«

Vivian se ukočila.

»Oh, tulumarim uz film«, rekla je Bingo. »Da? Ne. Zaista? Da, čula sam. Nazvala sam ga. Da, opet. Tata mu je pravi šupak.«

Očito su razgovarale o Aidenu. Vivian je uzela jednu od kaseta i pravila se da ne sluša, ali Bingoine sljedede riječi natjerale su je da je pogleda.

»Pa, zašto je sama ne pitaš, Kelly? Baš sjedi uz mene.« Njezin je glas zvučao podrugljivo dražesne »Bookid«, zapjevala je Bingo odgovarajudi na što god da joj je Kelly rekla s druge strane i poklopila je.

»Ta cura zna biti prava kuja«, rekla je Bingo.

»Što je rekla?« upitao ju je Jem. Vivan je nikad to ne bi pitala. Oprezno je čekala njezin odgovor.

Bingo je odmahnula rukom kao da tjera Kellyne riječi. »Nešto kao; >Pretpostavljam da Vivian nede izidi ovaj vikend<, samo što je zvučala kao da joj je drago zbog toga, kužiš? Misli da nemaš prijatelja ili nešto tako.«

»Ljubomorna je«, rekao je Jem i posegnuo za daljinskim.

»Ma nemoj!« odgovorila je Bingo, a zatim se obratila Vivian. »Prije nego što si ti došla takva je bila prema meni, znaš. Oduvijek sam Aidenova prijateljica, samo što je gospođica Jasamuvijekprva odlučila položiti pravo na njega i


~ 151 ~

ja sam odjednom postala neprijatelj, a nisam se ni natjecala.«

»Hajdemo gledati film«, rekao je Jem.

»Aiden je predobar«, nastavila je Bingo ignorirajudi Jema. »Počeo je padati na nju samo zato što je to lakše nego odbiti je i povrijediti joj osjedaje.«

»Nije ona tako loša«, rekao je Jem i ponovno pustio film.

»Dečki«, rekla je Bingo, »razmišljaju ovime.« Uhvatila se za međunožje.

Jem se nasmijao. »Baš si sirova.«

Bingo mu se izbeljila. »Da, zato me i voliš.«

Na ekranu znanstvenik je stavio odsječenu zombijevu glavu u lonac i zalio je hranjivom tvari kako bi je oživio. Zombijeve su se usne izvile, a oči su mu se preokrenule.

»Mmrnmmmm! Zombi twist«, rekao je Jem. »Ubacite ga u pednicu i pecite.«

Bingo je dodala vlastitu interpretaciju. »A sada, malena, upotrijebi svoj zombi pijesak za nuždu.«

»Dobar«, rekao je Jem veselo.

Vivian se naslonila na jastuke. Ovo je izvrsno. Ima saveznika. Tko bi rekao? Zabavljala se kako se ved dugo ni s kim nije zabavljala, a uopde nisu pripadnici čopora. Možemo biti prijatelji, pomislila je, ne moramo uvijek biti podijeljeni


~ 152 ~

na njih i nas.

Ali, što kad bi je vidjeli u vučjem obličju? Razbježali bi se ulicama kao oni tinejdžeri na televizoru.

»Stani, čekaj«, rekla je umjesto zombija koji je lovio neku djecu u uličici. »Zaigrajmo Scrabble.«

Jem i Bingo su se odvalili.


~ 153 ~

15.

Drvede u državnome parku Gaskill bilo je urešeno kristalnim kapljicama kiše, a grmljavina je i dalje tutnjala na udaljenim nebesima. Vrudina dana isparavala je s travnjaka u kositreno svjetlo sumraka i zrak je ispunila magla.

Tamni su obrisi vijugali među drvedem i izranjali na čistinu—u paru, sami, u skupinama. Vivian ih je promatrala kako pristižu sjededi na srušenome brijestu. Neki su tiho, uzbuđeno razgovarali, neki su dolazili u potpunoj tišini. Vedina ih je prevalila dalek put nakon dvosatne vožnje, a svoje su automobile, kombije ili motore ostavili uz puste seoske ceste, na skrivenim čistinama ili zaboravljenim uličicama — važno je bilo samo da ne privuku pozornost čuvara parka.

Lucien Dafoe šepao je između dvojice prijatelja i glasno se žalio da su mu ozljede još prevelike da bi se borio. Vivian je frknula s gađenjem: njezini ljudi jako brzo zacjeljuju.

»Nadam se da de netko ubiti Boga u njemu«, rekao je Lucien glavom pokazujudi prema Gabrielu koji se smijao s nekim svojim prijateljem. »Netko tko nije toliko osjetljiv na to gdje i što smije loviti.«

Gabriel je svukao majicu i bacio je na tlo. Njegovo je


~ 154 ~

tijelo bilo poput istesanog, dobro podmazanog stroja s plakata za kakav akcijski film. Vivian je nanjušila njegov mošusni miris u vlažnom, vrudem zraku — miris modi i uzbuđenja izmiješan s mirisom jeftinog, snažnog sapuna. Od toga joj se naježilo sitno krzno na leđima i vratu.

Uz grmove kozokrvine stajali su Willem, Finn, Gregory i Ulf. Ulf se zagledao onkraj svojih kompanjona zanemarujudi njihovo blebetanje i zafrkantsko udaranje. Ukočio je svoja mršava ramena i čvrsto stisnuo šake. Vivian je pogledom slijedila njegov i ugledala dva lika isprepletena u sjeni bijeloga hrasta. Da joj razum nije govorio drugačije, bila bi pomislila da se međusobno proždiru. Ženka se odmaknula smijudi se i ostavila mužjaka koji ju je pokušavao uhvatiti Izišla je na čistinu i postalo je jasno da je to Astrid. Onaj koji ju je lovio bio je Rafe. Usta su mu bila razjapljena i mokra od njezina jezika.

Rafe i Astrid! Vivian je ponovno pogledala Ulfa i shvatila razlog bijesa na njegovu licu. Kurva, pomislila je Vivian. Uopde ne mari koga de povrijediti. Sada Ulfa, a kasnije Rafea, ako pobijedi u Borbi kuja nakon muškoga Strašnoga suda. Tako de modi polagati pravo na novog vođu kao svog partnera.

»Jesi li vidjela?« Esmé je sjela na deblo uz Vivian i pokazala glavom u smjeru Astrid.

»Da«, odgovorila je Vivian. »Dovoljno je stara da mu može biti majka.«


~ 155 ~

Esméine su se usne trznule, a zatim se pokušala uozbiljiti. »Bože, mama, ne odobravaš to, zar ne?«

Esmé je napravila grimasu. »Ne. To može voditi samo u nevolje.« Zastala je, vratio joj se osmijeh. »Vedina nas samo mašta o tome.«

»Mama!«

Vivian se nije pružila prilika nastaviti. Prišla im je Renata. Njezine su kratke hlačice bile raskopčane, a fino, smedkasto krzno joj je prekrilo trbuščid. »Ta dva štenca jednoga de dana proliti krv zbog Astrid.« Obrisala je znoj s gornje usne rukom koja se suzila u duge, duge kandže. »Ubit du tu lutalicu naudi li mome sinu.«

»Ne brini, Rennie«, utješila ju je Esmé. »Gregory je najrazumniji među tim budalama.«

Vivian je frknula. »To ne znači mnogo.«

Esmé ju je boenula laktom i Vivian je zašutjela.

»Onda«, Renata se obratila Vivian. »Plesat deš Ples kuja? Sada si dovoljno stara.«

»Ne«, odrješito je odgovorila Vivian. Ne pada joj na pamet glumatati pred njima kako bi stekla naklonost kojeg god nabildanog kretena koji pobijedi.

Esmé se nasmijala. »Ne bi ona naudila svojoj staroj majci, zar ne, zlato? Navijat de za mene.«

Nema šanse, pomislila je Vivian. Vjerojatno du umrijeti od


~ 156 ~

srama.

Čistinom se razlio zainteresiran žamor. S prvim blijedim treptajem mjesečine stigli su Orlando Griffin i Rudy. Oni de ove večeri imati sudačku ulogu, pobrinut de se da se poštuje Zakon. Čopor se okupio oko njih iščekujudi Orlandov govor. Vivian, Esmé i Renata pridružile su se ostalima.

Vivian je primijetila neka nepoznata lica. Pročuo se glas o Strašnome sudu, kako joj je Rudy bio rekao. Uvijek se pojavi nekoliko osamljenih vukova. Jedan od njih bio je velik, plavokos vuk zlobnog izgleda i s ožiljkom na obrazu. Zapitala se je li dovoljno snažan da sredi Gabriela.

Mršavog pratioca plavokosog vuka je, čini se, više zanimalo kako uhvatiti Esméin pogled nego odmjeravati konkurenciju. Drsko se nasmiješio, a Esmé je mu je toplim, grlenim zvukom dala do znanja da je zainteresirana. Nije mu okrenula leđa pa joj je prišao i predstavio se kao Tomas. Kroz smijeh je rekao Esmé da se »uozbilji« kad gaje upitala hode li se pridružiti natjecateljima.

»Moja mi je mršava guzica previše prirasla srcu da bih je riskirao boredi se protiv tih divljaka«, rekao je. »Ne želim voditi čopor. Više volim loviti sam. No, mogu napraviti koju iznimku«, dodao je i namignuo Esmé.

»Kakva drskost«, rekla je Esmé kad je otišao upitati Orlanda treba li im pomodni sudac, ali zadovoljno se migoljila.


~ 157 ~

Orlando je podignuo ruke pa su zašutjeli i posljednji šaptači. »Poslušajte tekst Zakona«, rekao je.

»Kada vodu usmrti vučji zub, izazivač preuzima vodstvo čopora. Kada vodu usmrti zub sudbine, saziva se Strašni sud jer samo brzi i snažni mogu voditi čopor. Svaki voljan odrastao vuk ustat de i boriti se, a borit de se dok god može stajati na nogama. No, kada prolije prvu kaplju krvi, borac se mora povudi. Posljednji de se par boriti do smrti ako se nijedan od njih ne odluči predati. To je riječ Zakona.«

»Brado, odajte počast Mjesecu.«

Mužjaci su se počeli odvajati od mnoštva, svukli su košulje, otkopčali hlače, no njihovo je izdvajanje zaustavio nečiji glas.

»I sestre«, rekla je Astrid. Prišla je Orlandu, a Vivian je istovremeno osjedala i bijes i nasladu.

»Griješiš«, ljubazno je rekao Orlando.

»Ne griješim«, ustrajala je. »Ponovi tekst Zakona, starce. Svaki voljan odrastao vuk ustat de i boriti se. Gdje točno kaže da se ženke izuzimaju?«

»Takva je tradicija«, zarežao je Orlando, a u očima mu je bljesnula mladenačka mod. »Nijedna se ženka nede boriti. Ovo nije igra, Astrid. Prva prolivena kaplja krvi može i život odnijeti, osobito kad je suparnik dvostruko vedi od tebe.«

Astrid se ogorčeno nadula pripremajudi se ispljunuti


~ 158 ~

sljededi argument, no Vivian nikada nije otkrila što je htjela redi jer je progovorio Gabriel.

»Nek' se bori.«

»Što?« protisnula je Vivian u suglasju sa zapanjenim žamorom što se razlio uokolo.

Orlando je iznenađeno razjapio usta, a Astrid se pobjedonosno podsmjehnula od čega joj je lice poprimilo zloban izgled.

»U pravu je«, objasnio je Gabriel. »Zakon ne isključuje ženke, premda tradicija ima svoje dobre razloge. No odvažna gospođica Astrid dobrodošla je pokazati nam u praksi zašto je tome tako.«

Vivian je na Astridinu licu uočila borbu između ponosa što ju je Gabriel nazvao odvažnom i ljutnje što ju je otpisao. »Nema šanse da pobijedi«, rekla je Vivian tiho svojoj majci. »Zašto ovo radi?«

»Kladim se da znam«, prošaptala je Esmé. »Misli da de, uspije li onesposobiti nekoliko mužjaka, biti u prednosti pred nama. Da je to dojmljiviji način dokazivanja vlastite snage nego da samo prebije nekoliko slabašnih kujica.«

Gabriel je promatrao Orlanda i čekao njegovu odluku.

Orlando je najzad progovorio. »Protivi li se netko tome?«

Svi su se međusobno pogledali, ali nitko nije odgovorio.

Orlando je odmahnuo glavom kao da žali što je tako.


~ 159 ~

»Neka bude tako«, rekao je.

S druge strane kruga nastalo je komešanje. Rafe se probijao naprijed, slijedio ga je ostatak Petorke. »A što je onda s nama?«

Orlando se smrknuo. »Zar dete sada prkositi i riječi odrastao« zagrmio je.

»Da«, odgovorio je Rafe i zabio palac u remen.

Ulfove su oči nervozno promatrale ljude u krugu, ostali su ih dečki prkosno gledali.

»Dečko, to što ti se diže ne znači da si odrastao«, rekao je Gabriel, a neki su se odrasli mužjaci nasmijali.

Orlando im je mahnuo da se stišaju. »Zakon je po tom pitanju jasan, Rafaele. Krv i meso, meso i krv, potrebno je vremena da se razviju. Dva-pet-dva je broj mjeseci potrebnih da ih muškarac dobro upozna. Prije toga on nije takmac muškarcu, a muškarac nije obvezan takmičiti se s njime.«

»U prijevodu za vas lošije đake, potrebna je dvadeset jedna godina«, istaknuo je Bucky. Finn mu je pokazao srednji prst.

»Kako da znam da to nisi izmislio?« upitao je Rafe Orlanda.

Svi u krugu zarežali su uglas. Ulf se šdudurio od straha.

»Zakon nikada ne laže«, doviknuo je netko.


~ 160 ~

»Odustanite«, doviknuo je netko drugi, a ostali su mu se pridružili kličudi dok Orlando nije ponovno podignuo ruku.

Intenzivna srebrna svjetlost starčevo je naborano lice izbrazdala i pretvorila u krševit krajolik drevan koliko i Mjesečev. »Takav je Zakon«, rekao je glasom koji je i sam zvučao kao Zakon. »Pokorit dete mu se ili umrijeti.«

Mužjaci su se u tišini stali probijati kroz mnoštvo prema Petorki i okružili je. Ulf se osvrtao amotamo, od panike je pokazao zube. Podsmijeh je sišao s Gregoryjeva i Finnova lica. A tada Vivian više ništa nije vidjela jer su joj pogled zaklonila široka leda i ramena.

»Hajdemo, Rafe«, začula je kako ga Gregory moli. »Drugom prilikom, u redu?«

»Da«, pridružio mu se Willem. »Bit de prilike.«

Na tren spustila se tišina.

Vivian je najzad čula Rafeov glas. »Jebite se.« Ta je psovka bila pokazatelj poraza.

Čvrsti se zid satkan od mužjaka opustio, a Vivian je na tren vidjela kako se Petorka pokunjeno probija kroz mnoštvo.

Gabriel je potapšao Buckyja po leđima i rekao mu nešto što ga je nasmijalo. Muškarci su se okrenuli kako bi napustili krug kao da su do sada stajali u kakvome redu. Dok je prolazio uz svoju ženu Magdu, Raul ju je zgrabio i snažno


~ 161 ~

poljubio. Začuvši cicanje iza sebe, Vivian se okrenula udesno i ugledala Rolfa i Renatu u sličnom zagrljaju. Esmé je zurila u tlo i Vivian je znala da i ona čezne za nekim koga bi mogla poljubiti za sredu.

»Hajdemo«, prošaptala je Vivian povlačedi majčinu majicu.

Kada su stigle do ruba čistine, Esmé je svukla majicu. Vivian je skinula svoju bluzu i spustila hlačice. U tren oka bile su gole kao i svi ostali okupljeni u polukrug okrenut prema čistini.

Borci su se poredali u središtu čistine, leđima okrenuti prema gledaocima, a licem prema izlazedem Mjesecu. Astrid je bila posljednja u redu i djelovala je apsurdno maleno naspram ostalih, poput djeteta koje želi oponašati odrasle. U redu je stajalo sedamnaest mužjaka, a neke se od njih odostraga nije moglo prepoznati. No, Gabriel je bio itekako prepoznatljiv. Bio je za pola glave viši od najvišega medu njima, a samo su ramena plavokosog novajlije bila široka poput njegovih.

Esmé je stala pogađati tko je tko. »Ono do Raula je Jean«, rekla je Renati. »Svugdje bih prepoznala tu čvrstu malu guzu.«

Renata je suspregla osmijeh. »Šššš!«

Zrak je na tren ispunilo samo škripanje i cvrčanje kukaca.

Zatim se u šumi nasuprot čistine pod izlazedim Mjesecom


~ 162 ~

začulo šuštanje. Stalo se sve više približavati u pratnji stenjanja. Iz tame je isplivao blijed lik, Persia Devereux odjevena u srebrnu halju. U rukama je nosila srebrnu posudu, oblu i punu poput Mjeseca. Tiho je pjevušila pjesmu što je vibrirala poput srca kakve zvijeri. Teta Persia je bila daleko od njih, ali njezina je glazba tutnjala u Vivianinim ušima i ona se njihala u njezinu ritmu.

Starica je svakom borcu pružila zdjelu. »Pij iz Mjeseca«, rekla je. Dok je išla od jednoga do drugoga, leda su se prekrivala krznom, udovi su se svijali, a iz ušiju su im rasli čuperci. Vivian je osjetila hrskanje u kralješnici — oštar bol, sladak bol — a u žilama joj je uzavrela krv i potekla prema rukama i stopalima pri čemu su joj izrasli nokti.

Teta Persia je naposljetku stigla do Astrid. Jedina se ženka ved presvukla u crvenkastosmeđu odjedu i, premda je još uvijek imala prste da je uhvati, pila je iz zdjele svojom njuškom poput egipatskog božanstva. Kad je Astrid podignula glavu, tekudi joj je biser visio s crne usne, a teta Persia je grlenim glasom uzviknula riječ na nekom drevnom jeziku i bacila zdjelu preko glave.

Vivian je uz zavijanje uzvratila odgovarajudom riječi što ju je naučila još kao mlado i pala na sve četiri.

Očekivala je da de središte čistine eksplodirati, no mužjaci su se povukli kao da plešu na dobro poznatu melodiju, a Gabriel je jurnuo prema kraju reda dok su mu se noge još razvijale. Izvio je svoju izduženu ruku pa udario


~ 163 ~

jednom, dvaput. »Prva kaplja krvi«, podmuklo je odjeknula grmljavina iz šupljine njegovih usta.

Astrid je zateturala, a njezina se od krvi zacrvenjela njuška uvukla i pretvorila u šokirano žensko lice. »Varalico!« vrisnula je svojim ljudskim usnama, a zatim se posve preobrazila i posegnula za njegovim vratom. Odbacio ju je u stranu poput stare krpe. Rudy i mršavi neznanac, koji se nisu preobrazili, potrčali su prema njoj u želji da je odvuku iz bojnog polja. No, ona im se izmaknula i ogrebla Rudyja po boku. Napao ju je još jedan mužjak, no ona mu je snažno zagrebla vrat te se on iznenađeno povukao stenjudi. Ostali su je mužjaci netremice promatrali dok ih je izazivala rezanjem, nisu bili sigurni što im je činiti, a onda ju je Gabriel zgrabio i ponovno bacio na tlo. Što god da joj je viknuo u uho kad ju je pritisnuo, natjeralo ju je da ostane na tlu. Ustao je i stao iznad nje pokazujudi svoje duge očnjake sve dok se ona nije otkotrljala na leda i pokazala svoj trbuh bijesno stisnuvši oči. Kad se povukao nekoliko koraka okrenula se i posramljeno se povukla do ruba čistine nekoliko metara dalje od ostalih ženki.

Vivian je zajedno s ostalima režala dok je promatrala Astrid. Znala je da su sve spremne skočiti na Astrid napravi li ona samo jedan pogrešan pokret svojom šapom. I Astrid je to znala. Legla je i položila nos na šape, no krzno na leđima ostalo joj je nakostriješeno.


~ 164 ~

Glasno zavijanje odjeknulo je u nodi.

Vivian se okrenula kako bi vidjela gdje staro, prosijedo, vukoliko stvorenje zavija prema Mjesecu, a pod nogama mu srebrna halja.

Mužjaci, odjeveni u svoje krzno, uzvratili su joj dubokim lavežom.

A zatim je čistinu prekrio vrdog režedeg krzna.


~ 165 ~

16.

Četiri mužjaka eliminirana su i prije negoli je Vivian uspjela dvaput trepnuti. Pošto su se izvukli iz vrtloga, odšepali su sa svojim krvavim bokovima ustranu, krivudajudi svaki svojim putem. Jedan je za sobom vukao ozlijeđenu nogu. Drugi se povukao iz tučnjave i odjurio u šumu podvijena repa.

Rudy i Tomas, koji se još uvijek nisu do kraja preobrazili, zaronili su među njih kako bi iz tučnjave i dosega kandži izvukli šarena neznanca. Neznanac je ostao nepomično ležati u grmlju, ali nije svukao krzno što je značilo da je još živ.

Ostatak je satkao zakučast keltski čvor. Cilj je bio raniti druge, a da te pritom nitko ne dotakne. Ranjenike se diskvalificiralo. Čeljusti su pucale, šape su plesale, tijela se ritala i najzad se kotrljala na stranu.

Vivian je na suprotnim krajevima tučnjave primijetila bradu Raula i Rolfa. Izbjegavat de se dok god budu mogli. Bucky nije dvojio kad su u pitanju bila njegova dva prijatelja. Zavarao je jednoga, a zatim se okrenuo i sasuo njegove zube u grlo drugoga. Gabriel je prvoga zaskočio nespremna u trenutku kad je ovaj izbjegao Buckyjev lažnjak, a zatim mu rasporio rame. Tada je Gabriel okrenuo svoje derače prema plavokosom neznancu i ovaj se žurno povukao.


~ 166 ~

Bucky je srušio svog protivnika. Ta režeda nakupina krzna i pjene stala se kotrljati, no Bucky nije popuštao i zario je zube kroz gusto krzno. Vjerojatno je okusio krv jer je popustio stisak, bacio se na sve četiri i podignuo njušku uz pobjedonosno zavijanje. Vivian je uvidjela da i ona zavija, te je iznenađeno prestala.

Bucky se ubrzo stao okretati štitedi si leđa. Nije mudro predugo uživati u pobjedi. Njegov poraženi prijatelj povukao se prema rubu čistine i priljubio trbuh uz tlo.

U središtu su Gabriel i plavokosi neznanac oprezno kružili jedan oko drugoga nakostriješeni i iskešenih zuba. Rolf se oprezno kretao uz njih usredotočen na trenutno slobodnog sivonju čiji su se bokovi nadimali.

To je bila pogreška.

Plavokosi je nasrnuo, razderao Rolfu nos i u tren oka vratio se Gabrielu.

Netko je u međuvremenu sredio Raula. Vivian nije znala tko, ali vidjela je da je Jean oborio sivonju, koji je do sada izdržao pukom sredom.

Gabriel i plavokosi i dalje su nepopustljivo kružili jedan oko drugoga. Usne su im se iskrivile od mržnje, tetive su im se tresle od susprezanja. Gabriel je zamahnuo, promašio, prevrnuo se i vratio se na sve četiri prije negoli su zubi plavokosoga zagrizli zrak.

Bucky je stjerao u kut druga dva neznanca kao da se radi


~ 167 ~

o ovcama. Pridružio mu se Jean. Dokrajčili su nepoznati par, a Vivianino je srce snažno zatitralo promatrajudi ljepotu njihova žestokoga sklada.

Nakon toga mogli su se okrenuti samo jedan protiv drugoga.

Pogledali su se i nasmijali spremni za borbu. Bucky je bacio pogled prema Gabrielu i plavokosome, a zatim ga je vratio na Jeana. Zabacio je glavu i Vivian je znala da želi redi: »Ostali smo samo mi, prijatelju, osim ako se ne želiš umiješati medu njih dvojicu.«

Jean je namjerno podignuo nogu i u njihovu smjeru poslao mlaz urina. Poruka je bila jasna: »Popišam ti se na njih.«

Vivian se nasmijala njihovoj šali široko razjapivši svoja nazubljena usta.

Razdvojili su se, okrenuli, uzeli zalet, a zatim su skočili i sastali se u zraku.

Bucky je udario Jeana i sletio opkoračivši ga.. Još samo jedan brz ugriz, pomislila je Vivian, i Jean ispada.

No, Jean je krenuo prema Buckyjevu vratu. Bucky je uzmaknuo. Izgubio je tlo pod nogama i iz njegovih je očiju nestalo smijeha. Jean se pokušao izmigoljiti dok Bucky nije pazio, no Bucky je pod bradom osjetio Jeanov trbuh i zario mu zube u njega. Jean je vrisnuo, a Bucky je od tog zvuka ili od okusa krvi poludio. Derao ga je i derao, a Jean je vrištao.


~ 168 ~

Vivian je zateturala od šoka dok su se Jeanova crijeva razlijevala po tlu. Ali smijali su se, pomislila je. Osvrnula se oko sebe tražedi nekoga tko bi zaustavio Buckyja, no okruživali su je samo neznanci s pjenicom na usnama i isplaženim jezicima, opijeni ubijanjem poticali su Buckyja da nastavi. Njihove su oči ukrale srebrni Mjesec i obojile ga crveno. Prošli su je trnci unatoč vrudem, reskom zraku.

Gabriel i plavokosi kružili su oko para na tlu visoko podignutih repova. Plavokosi je zacvilio i grickao zubima kao da čezne pridružiti im se, no Gabriel je frknuo nosom osjetivši miris krvoprolida i zarežao. Pravo na ubijanje pripada njemu, njemu ili plavokosome, a ne Buckyju. Zgrabio je Buckyja za šiju i bacio ga u stranu.

Playokosi je nasrnuo na Buckyja. Zgrabio ga je za vrat i snažno ga zatresao. Vivian je uočila iznenađenje u Buckyjevim očima. Umrijet de, pomislila je. Ali, Gabriel je zaskočio plavokosoga odostraga i ovaj je zacvilio. Bucky je pao na Jeanovo tijelo i izvalio se na zemlju natopljenu krvlju. Jean je zadrhtao i poprimio ljudski oblik. Još se jednom trznuo, a zatim ostao mirno ležati — poput nepomična, izmrcvarena mesa.

Plavokosi se okrenuo prema Gabrielu iskesivši zube. Nije htio odstupiti. Nitko to i nije očekivao. Još de netko umrijeti prije negoli se razdani.

Sudarili su se i zakotrljali se režedi, odvojili se, a zatim ponovno sudarili dok su im se na koži otvarale vlažne rane


~ 169 ~

kao da su kakve raspukle dozrele vodke. Vivian nije marila tko de pobijediti. Nije željela gledati, ali nije se mogla zaustaviti. Zašto su morali okaljati svoju ljepotu? Kakvi su to oni ljudi kad su spremni ubiti svoje prijatelje? Kakvi to ljudi pozivaju neznance na obrednu smrt? Zar im užitak trčanja i slatke, tako slatke nodi nije dovoljan?

Svršetak je stigao iznenada, taman kada je pomislila da de borba potrajati vječno i da de ona izgorjeti od sramote.

Gabriel je čvrsto zgrabio gusti ovratnik plavokosoga i skočio mu na leda. Glava plavokosoga okrenula se do nemogudih razmjera. Vivian je čula prasak. Plavokosi je izbečio oči i omlitavio. Gabriel ga je pustio i plavokosi se srušio na tlo, a glava mu je ostala visjeti. Iz usana mu je potekla krv. Kako li je to bilo lako, kao da je ubio kokoš za nedjeljni ručak. Vivianina se utroba poput jegulje počela meškoljiti od gađenja i ona je najzad uspjela sklopiti oči.

Stajala je šutke dok je oko nje odjekivalo zavijanje koje nije uspijevala isključiti — Gabrielov gromoglasan lavež, Orlandovo praskavo zavijanje, združene tenore Rolfa i Raula. Pjesma je bila pobjednička, pohlepna, strastvena. Sopran njezine majke dosegao je nečuvene visine, a mladi su je oponašali, njihov je piskutav cvrkut brzo postao promukao. Čak se i Petorka vratila sa svojim raskalašenim i promuklim glasovima. Čopor se čvrsto zbio, svatko je htio osjetiti nečije krzno na sebi. Zrak je preplavio miris seksa. Mladi de večeras dobiti svoje očeve. Vivian je stavila rep među noge.


~ 170 ~

A tada je Esmé vrisnula i Vivian je otvorila oči.

Esmé se izvijala kružedi poput štenca što juri za svojim repom. Pokušavala je zagristi Astrid koja ju je zajahala zarivši svoju njušku u Esméinu grivu.

Vivian se povratio glas i ona je zacviljela ogledavajudi se uokolo i tražedi pomod, no ostali su se povukli i stali ukrug oko njih. Vivianinim je žilama kolao bijes. Sva se nakostriješila. Ovo je ženka koja se parila s njihovim vodom, bila je kraljica, a oni su dozvolili da je zaskoči ta prevarantska crvenokosa kuja. Astrid ju je zajahala kao bika na rodeu, a oni nisu šapom pomakli da joj pomognu.

Astrid ju je stisnula i Esmé je zacviljela.

Dok je bila u zraku Vivian se zapitala tko joj kontrolira tijelo. Snažno je udarila Astrid, ali crvenokosa kuja nije popustila stisak i povukla je Esmé za sobom na tlo. Vivian je snažno zagrmila i zadrhtala. Što je tu njezino krzno? Vidjela je samo njušku koja je uhvatila vrat njezine majke i Astridine žute oči. Posegnula je za njezinim licem.

Astridinu njušku oblila je krv. Ali, nije popuštala. Vivian se ugurala između Astrid i Esmé kako bi ih razdvojila. No, Astrid se i dalje držala. Vivian je zagrizla Astridinu gubicu i udarila je nogama. No, Astrid se i dalje držala, a njezine su joj se žute oči rugale. Esmé je pod njima cviljela i teško disala.

Njezin dušnik, pomislila je Vivian. Zatvara se.

Vivian je jauknula. Napala je zlu dušu koja je ugrozila


~ 171 ~

njezinu majku — zlo što joj se prkosno smijalo kroz svoje žute oči. Trebalo joj je sedam udaraca da bi pogodila savršen kut: šest neuspjelih udaraca odbilo se od arkade, a tada se očnjak zario u mekanu površinu koja je izdržala samo tren, a zatim je prsnula poput žutog grozda.

Astrid ju je pustila.

Otkotrljala se u stranu vrištedi kao da želi probuditi mrtve.

Vivian nije odustala. Nije vjerovala Astrid. Što ako kuja glumi? Snažno se zabila u uplakanu ženku, a Astrid je naravno ustala izbacivši zube i kandže. No, bijes je škodio Astrid. Nije bila snažna poput nje. Nije bila brza poput nje. Vivian se nikada prije nije osjedala ovako modnom. Mod je raspjevano kolala njezinim tijelom. Mogla je oderati kožu i vuku na Mjesecu, ali zadovoljit de se i Astridinom. Može je bacakati, može je kotrljati, može je pojesti centimetar po centimetar, a rastudi strah u Astridinu zdravu oku pozivao ju je da krene. Zarežala je Astridin bok, tjerala je da trčkara lijevo-desno, a zatim ju je okružila tjerajudi je da pravi piruete.

Crvenokosa je kuja jedva dolazila do zraka, a njezino je neuredno, ljepljivo lice na mjesečini sjalo crnom bojom. Bila je slaba, poražena i Vivian ju je poželjela ubiti samo zbog toga.

Oko nje pripadnici čopora stali su zavijati jedan po jedan.


~ 172 ~

Zavijanje je postajalo sve glasnije i glasnije dok nije doprlo do zvijezda. Vivian je odmahnula glavom. Htjela je da prestanu. Zašto su sada morali tako galamiti, čučnula je pripremajudi se za skok.

A tada joj se na putu našlo tijelo, pa još jedno, pa još jedno. Okružile su je ženke koje nisu prestajale trčati. Smeteno se okretala sad u jednom sad u drugom smjeru. Okružile su je kao da igraju kakvu dječju igru — teta Persia, Jenny, Renata, Magda, Minerva, Odessa, Sybil, Flavia, pa još njih i još, i još. Htjela ih je preskočiti kako bi se dokopala Astrid, ali više se nije sjedala u kojem bi smjeru trebala podi.

A tada su se primirile.

Vivian je iza njih ugledala mužjake gdje stoje u tišini. Sve su oči bile uprte u nju. Što žele od mene? pomislila je, a bijes je postupno zamijenila zebnja. Željela je pobjedi, no bila je zarobljena u gustoj, prozirnoj nodi poput muhe u jantaru.

Učinila sam nešto strašno, zaključila je. Upropastila sam Strašni sud. Strah joj je stegnuo srce. Kako se to kažnjava? No, podigla je glavu i izazivački ih pogledala. Branila sam svoje kada vi to niste htjeli učiniti, pomislila je. No, gorak je bio okus krvi na njezinu jeziku. Zla je koliko i oni. To leži i u njoj — žeđ za krvlju, potreba za ubijanjem. Uostalom, gdje je Esmé? Nema sumnje da leži mrtva na raskvašenoj tratini. Možda i zaslužujem koju god mi kaznu odrede. Snažno je udarila prednjim šapama. Dajte ono najgore od sebe, pomislila je.


~ 173 ~

No unatoč svemu tom razmetanju, šdudurila se kad je teta Persia ušla u krug. Ono što se dogodilo nakon toga posve ju je zbunilo.

Teta Persia čučnula je na tlo, spustila uši. Zatim se okrenula na leda i pokazala svoj trbuh. Što to radi? zapitala se Vivian u šoku. Zatim su ženke, jedna po jedna, slijedile Persijin primjer, pokazale su svoje trbuhe, izložile vrat, odale počast.

Oh, ne! Oh, ne! Vivian se izbezumljeno osvrtala. Je li ovo nodna mora? Ne ja, htjela je poviknuti. Nisam ja kraljica.

Što se dogodilo s ceremonijom? Mislila je da de Ples kuja početi kakvim službenim obredom, a ne podmuklim napadom. Nije namjeravala sudjelovati u njemu. No, ženka koja je proslavila šesnaesti rođendan smatra se odraslom. Prestravljeno je čučnula i zarila nos među šape.

Ovo nije pravedno. Ostale se nisu borile. Što je s ostalima ženkama? Stala ih je brzo razvrstavati — prestara, premlada, ved sparena, previše krhka. Nikada prije nije razmišljala o tome, odlučila je ne sudjelovati u borbi, ali s obzirom da se nije pojavila nijedna nepoznata ženka, ostale su samo tri mogude suparnice.

Nježan joj je jezik liznuo nos, a s njim je osjetila i poznat dah koji ju je podsjetio na toplu hranu i udobne krevete. Nečija je njuška gurkala njezinu. Otvorila je oči. Esmé. Neozlijeđena. Na tren je zaboravila svoj očaj, skočila je na


~ 174 ~

noge i napravila nekoliko uzbuđenih koraka.

Ali, Esmé se povukla u stranu, krug se razdvojio, a prema Vivian je kroz nestrpljiv čopor koračao Gabriel. Njegovi su se mišidi napinjali, a tamno mu je krzno bilo posipano zvijezdama.

Vivian se ukočila. Nestala je radost koja ju je obuzela kad je vidjela da joj je majka neozlijeđena. Slučajno se proglasila Gabrielovom družicom.

Stajao je pred njom razjapljenih usta pokazujudi svoj zubati osmijeh.

Zagledala se u njegove ledeno plave oči, a on je čekao da ona prizna njegovu nadmod.

Tiho je zarežala. Nikada, pomislila je. Nedeš me natjerati da ti ponudim svoj trbuh. Nisam te svjesno izabrala.

On se još jače nasmijao vidjevši njezin prkos i oblizao usne.

Uživao bi u izazovu, zar ne ? Pa, da bi okrunio kraljicu prvo je mora uhvatiti.

Jurnula je uz njega kroz prolaz što ga je on sam napravio, jurnula je kroz krzneni tunel i zaputila se prema šumi. Jurila je poput Sjevernoga vuka sačinjena od zvijezda na nebu, vuka koji jednim dugačkim korakom može preskočiti cijelu Zemlju. Trava što ju je gazila ispunila je nodni zrak prodornim mirisom slobode. No, za sobom je čula tutnjavu. Gabriel je


~ 175 ~

slijedi.


~ 176 ~

17.

Vivian se gola uspela kroz prozor sobe i srušila se na krevet. U svoj se ljudski oblik preobrazila u grmlju stražnjeg dvorišta prije negoli se uz odvodnu cijev uspela na nadstrešnicu. Zapadno je nebo obasjao ružičast sjaj. Nadala se da joj susjedi nisu ranoranioci.

Činilo joj se da je prošla cijela vječnost otkad je pobjegla Strašnome sudu. Mora da je letjela kao nošena vjetrom da bi pobjegla Gabrielu, ali nije stala uzeti zraka sve dok za sobom nije čula samo tišinu. Sakrila se u plitku spilju kraj krševita vrha sve dok nije bila posve sigurna da je Gabriel ne može nanjušiti, a zatim je otišla kudi. Nikada prije nije otrčala tako daleko. Njezino je putovanje potrajalo cijelu nod.

Dlanovi i tabani bili su joj krvavi, boljelo ju je cijelo tijelo. Oprezno je odšepala do kupaonice i otvorila tuš. Pustila je vodu toliko vrudu koliko je mogla izdržati i namočila svoje tijelo, lice, kosu, kao da pokušava isprati posljednjih dvanaest sati. Kako sam to mogla učiniti Astrid? neprestano se pitala.

Esmé i Rudy još se nisu vratili, ali bila je uvjerena da nisu daleko. Nakon slavlja sigurno su ostali koliko je bilo potrebno da zakopaju tijela na zabačenu mjestu, a tada su krenuli natrag. Pojačala je klimatizacijski uređaj i zaključala vrata svoje sobe. Kako su joj mogli dopustiti da se tako ponaša?


~ 177 ~

Kako su to mogli odobravati?

Prekrila se plahtom, ali nije mogla zaspati. Je li zbilja primorana postati Gabrielova družica ili joj pobjeda u borbi daje samo pravo na njega? Može li tu ulogu dodijeliti nekom drugom? Možda bi je mogla dodijeliti Astrid. Histerično se nasmijala.

Prokleti Mjeseče, zašto je Gabriel uopde želi ? Sada je on vođa čopora, čak bi se i neke ved sparene ženke odšuljale s njim iza grma. Mogao bi pridi nekoj iz koje druge zajednice i bez problema se vratiti sa ženom.

Vivian je od uzbuđenja otvorila oči. Upravo de to predložiti. Čopor mu sigurno ne bi oprostio da se spare protiv njezine volje, zar ne? Opustila se i sklopila oči. San ju je obavio pamučnim velom.

Kad se probudila, vani je bila nod. Kuda je bila tiha. Prespavala je cijeli dan. Nejasno se sjedala da se nakratko probudila kad je netko okrenuo kvaku na njezinim vratima. Glas koji ju je zazvao vjerojatno je bio Esméin. Ustat du za koji tren, rekla si je, a zatim se okrenula na drugu strana i ponovno se onesvijestila.

Kada je sljededi put otvorila oči bilo je jutro, a netko je uporno kucao na njezina vrata.

»Što je?« ljutito je upitala.


~ 178 ~

»Hodeš li ustati?« upitala je Esmé.

»Nedu.«

»Moramo razgovarati.«

»Ne moramo.«

»Gle, sve je u redu«, rekla je Esmé. »Neugodno ti je jer si pobjegla. Svi to razumiju. Uzrujalo te ono što se dogodilo. Mlada si. Naučena si na dečke. Muškarac je nešto posve drugo. Ali, dovoljno si zrela žena da bi se mogla s njime nositi. Znam da jesi, dušo. Ti si moja curica.«

Čovječe, uopde ne kuži u kojem grmu leži zec, pomislila je Vivian. Nemoj gubiti vrijeme obavještavajudi me kako je Astrid i jesam li je zauvijek osakatila. Nemoj mi redi kako se Bucky nosi s činjenicom daje ubio prijatelja.

»Nisam namjerno ušla ni u kakvu borbu i ne želim Gabriela, stoga, majko, odi kvragu«, najzad joj je odgovorila.

»Vivian!« Esmé je zvučala više povrijeđeno nego ljuto.

Zazvonio je telefon. »U redu, u redu«, rekla je Esmé. »Pustit du te na miru da se privikneš na to.« Otišla je odgovoriti na ustrajnu zvonjavu.

Vivian je bacila čašu koja je udarila u prozorski okvir i raspala se. Čak bi je i njezina majka rado predala mužjaku kojeg ne želi.

Vivian je čitav dan izlazila iz sobe samo kad je bila sigurna da nema Esmé. Znala je da de time izluditi majku. Zaslužila je


~ 179 ~

to, pomislila je. Da nisam morala spašavati njezinu guzicu, sada ne bih bila u ovoj kaši.

Činilo joj se da telefon neprestano zvoni. Glupa njuškala, pomislila je Vivian. Zar se ne mogu zabavljati vlastitim seksualnim životom? Pojačala je televizor kako bi nadjačala zvonjavu, ali emitirali su samo glupe kvizove i emisiju u kojoj su se debele žene žalile da ih njihovi dečki ne prihvadaju takvima kakve jesu. Zgroženo je isključila televizor.

Zagledala se u svoj nedovršeni mural, s pripadnicima vučje vrste u trku, od čega su joj se nakostriješile dlačice na leđima i vratu. Zapitala se ima li dovoljno boje da ga izbriše, no i od same te pomisli presjekla ju je bol. Ne, rekla si je. To su bila lijepa vremena. Sklad, to je ono čega se želim sjedati. Zaželjela se prepustiti blaženome zaboravu što je kolao njome dok je slikala pa je ustala i dohvatila kist iz teglice na svom stolu, no zaboljele su je još uvijek nezaliječene rane na njezinim prstima. Morala bih otidi po vodu, uvidjela je. Bacila je kist na tlo.

Škripanje na stubištu upozorilo ju je da se Esmé ponovno približava.

»Zove te onaj dečko«, rekla joj je Esmé s druge strane vrata.

Misli na Aidena, pretpostavila je Vivian.

»Reci mu da sam bolesna.«

Esmé je otišla bez prigovora. Ionako bi ga rado bila


~ 180 ~

otkantala, pomislila je Vivian. Pozvala me samo zato što se nadala da de me telefonski poziv izvudi iz sobe.

Nakon što je Esmé otišla na posao, Vivian je pokušala nazvati Orlanda Griffina kako bi saznala koje joj mogudnosti nudi Zakon čopora. No, nitko se nije javio. Zalupila je slušalicom. Tada je Rudy stigao kudi, a ona nije htjela zvati dok je on u blizini. Laknulo joj je kad je on odlučio rano podi u krevet i pustio je samu uz HBO. Namjerno je zaspala na kauču samo kako bi mogla zarežati na Esmé kad je majka probudi i pošalje u krevet.

Rudy je u subotu rano ustao i otišao u vožnju biciklom prije negoli temperatura skoči iznad trideset stupnjeva. Esmé je ostala dugo spavati, kao i inače, pa je Vivian bila sama kad je odlutala u prizemlje. Pokušala je ponovno nazvati Orlanda, ali ponovno se nitko nije javio.

»Kamo je mogao otidi taj stari vuk?« promrmljala si je Vivian u bradu. Mislila je da starci ne izlaze i da se drže svoje rutine.

Zazvonio je telefon i ona se odmah javila kako zvonjava ne bi probudila Esmé, a tada je nečujno opsovala samu sebe. Što ako je to Gabriel?

Ali, to nije bio on. »Hej, Vivian, je li ti bolje?« Ponovno ju je nazvao Aiden.

Na tren se isključila. Njegov glas bio je tako normalan, tako nevin.


~ 181 ~

»Ne baš«, lagala je. »Još sam uvijek nekako slaba.«

»Gripa?«

»Da.«

»To je gadno«, rekao je. »A još je gore razboljeti se tijekom ljeta.«

»Slažem se. Ti si još u kazni?« upitala je.

»Da. Ali olakotna okolnost je na vidiku. Moji roditelji sutra navečer idu van. Nalaze se sa starim prijateljima. Ljudima s kojima uvijek ostanu dugo vani. Kužiš? Ha, ha? Želiš navratiti?«

»A što je s tvojom sestrom?« upitala je Vivian. Ona joj se činila kao netko tko bi ih odmah cinkao.

»Prespavat če kod prijateljice.«

»Zgodno se poklopilo.«

»Ma nemoj mi redi. Onda?«

Oklijevala je. Poziv ju je jako privlačio. U bilo kojoj drugoj prilici ne bi trebala dvaput razmisliti, ali nakon onoga što je učinila Astrid, usuđuje li se ostati sama s Aidenom bez obzira na to koliko žudi za njim? Mislila je da se može kontrolirati, ali sada više nije toliko sigurna u to.

»Molim te, molim te, Viv. Nedostaješ mi.« Aiden je govorio tihim i zavodljivim glasom kao da mu glava leži na jastuku do njezina. U njoj se budila žudnja. »Nedostaju mi


~ 182 ~

tvoji nožni prsti«, nastavio je, »nedostaju mi tvoja stopala, nedostaju mi tvoji listovi, nedostaju mi tvoja koljena, nedostaju mi tvoja bedra, nedostaje mi tvoja... pamet.«

Vivian je prasnula u smijeh. Kako bi tako zabavan, sladak dečko mogao probuditi njezinu nasilnu narav? On nije kao Astrid. »Čuj, nazvat du te sutra i redi kako mi je«, odgovorila mu je.

»Ali rano jer nedu modi podnijeti neznanje.«

»Rano«, obedala je.

»Super.«

Vivian se još uvijek smiješila kad je ušla u dnevnu sobu, no ono što je tamo ugledala obrisalo joj je osmijeh s lica.

»Kako si ušao?«

U naslonjač se zavalio Gabriel. »Rudy.« Čak i kad je mirovao, djelovao je modno pa je ostala na distanci. Primijetila je bijeli zavoj što mu je virio ispod ruba košulje i nove, sjajne bijeloružičaste ožiljke na rukama. Pomislila je na ozljede koje je u stanju nanijeti i zadrhtala.

Gabriel se lijeno osmjehnuo. »Ne ljuti se na njega. Pozvao sam se na svoj čin.«

Da, pomislila je Vivian. I kladim se da obožavaš to raditi. »Što hodeš?« upitala je.

Gabriel je podignuo obrve. »Mislio sam da znaš.«


~ 183 ~

»Pa, to nedeš dobiti«, otresla se Vivian. »Stoga odi.« Iznutra je drhtala. Izišla je iz prostorije i otišla u kuhinju gdje je bučno otvorila toster, zatim je zgrabila dva peciva i počela ih rezati nazupčanim nožem.

Gabriel joj je prišao straga i položio svoje dlanove na njezine kako bi obuzdao njezine pokrete. Njegova ju je toplina zažarila od stražnje strane koljena do šije. »Tako deš se porezati«, promrmljao je. Osjetila je njegov dah u kosi.

»Koga je briga?« Na tren je pomislila da bi ga mogla porezati po ruci, ali odbacila je tu mogudnost. Znatno je vedi od nje i nije mu problem udariti ženku.

Uzeo joj je pecivo i nož, a ona se sagnula i napustila njegov zagrljaj i toplinu. Oprezno je prerezao kruh. »Prepečen?« Bio je tako prokleto miran, tako ju je razdraživao.

»Ne.«

Stavio je pecivo u toster i poklopio ga. »Naravno.«

Prekrižila je ruke na grudima i zagledala se u njega. »Onda. Ideš li?«

»Možemo krenuti polako«, rekao je. »Možeš naučiti kako biti sa mnom. Saznati više o meni. Nikad ne znaš, možda ti se svidi ono što saznaš.«

»Nemoj se nadati«, rekla je.

Ležerno joj je prišao, na usnama mu je titrao zabavljen


~ 184 ~

osmijeh. Ona se ukočila, očima je stala tražiti kuda bi mogla pobjedi.

»Ili...« Naglo je ispružio ruku i zgrabio je u čvrst zagrljaj. »Možemo krenuti brzo i grubo.« Ustima je nasrnuo na njezina i svojim vrudim jezikom razmaknuo njezine usne. Ona se povukla unazad, ali on ju je zgrabio za kosu i privukao je bliže sebi. Pokušavala se odgurnuti od njegovih prsa i opirala mu se, ali nije je puštao. Proklet bio, pomislila je, a u očima su joj se počele stvarati suze. Ne želim žestinu, želim nježnost.

Kad ga je pokušala koljenom udariti u medunožje svojevoljno se povukao sa smijehom u očima.

»Misliš da si pravi pastuh, zar ne?« rekla je.

»Zar ti ne misliš tako?« upitao ju je.

Izjurila je iz kuhinje u dnevnu sobu.

Slijedio ju je. »Vidim da se od mene traži da ti udvaram u svakoj prostoriji u kudi.«

»Ne baš«, odgovorila mu je.

»Veselim se spavadim sobama«, rekao je.

»Odi kvragu!«

Prestao se cerekati. »Udvarat du ti«, rekao je. »I nedu odustati. Čekat du te baš kao što sam te čekao pred spiljom, i slijedit du te baš kao što sam te slijedio do kude one nodi, štitedi te. Čekat du te, jer je suđeno da budeš moja«, glas mu


~ 185 ~

je promukao od požude, »i jer si vrijedna čekanja. Zbogom, vučja kraljevno. Javi mi koja junačka djela moram učiniti da bih te osvojio.«

Otišao je, a ona je još osjedala njegov miris u prostoriji kao da je upravo položio pravo na cijeli njezin život.

»Sama du odabrati svoga para«, zaklela se i otišla do telefona.


~ 186 ~

18.

Što kad bih ja bila čarobno stvorenje?« upitala je Vivian Aidena. Čula ga je kako diše s druge strane žice. Poželjela je da i njezino srce lupa tako polako i ujednačeno.

»Kakvo čarobno stvorenje?« upitao je.

»Što kad bih se mogla preobraziti u nešto drugo?«

Aiden se nasmijao. »Kao selkie iz škotskih bajki?«

»Ili... kao vuk«, rekla je.

»Bila bi jako lijep vuk«, rekao je.

Nasmiješila se. »I jesam.«

»Onda, gospođice Vuk, što želite od mene?« upitao je.

»Želim da razmisliš o ovome što sam ti upravo ispričala«, odgovorila mu je. »Dolazim k tebi večeras i pobrinut du se da se čarolija obistini.«

Prošlo je devet, a debelom, pretjerano mirisnom nodi odjekivalo je naklapanje kukaca. Vrudina dana još nije popustila i Vivian je sa sebe odljepljivala mokru haljinu dok je prelazila glavnu cestu kako bi ušla u drvoredom omeđeno Aidenovo susjedstvo.


~ 187 ~

Drhtala je od straha. Prkosila je Zakonu čopora. Ali nitko ne mora saznati, pomislila je. Samo Aiden i ja. Što je zlo u tome?

Znala je da Aiden misli kako se tog jutra samo zafrkavala. Znala je da de mu morati pokazati kako bi povjerovao. Ali, ako ga je potaknula na razmišljanje o obličju u koje se preobražava, možda de mu sada biti lakše prihvatiti ga kad to najzad i učini. Zamišljala je njegov začuđen pogled u trenutku kad se bude preobražavala pred njegovim očima. Možda de se isprva uplašiti, ali on je voli, zar ne? Vidjela je to u njegovim očima. Znat de da mu nikada ne bi naudila. On voli nju i ona voli njega. Zadrhtala je od uzbuđenja. Nikada prije te osjedaje nije pretočila u riječi. Želim dijeliti život s nekim do koga mi je stalo, pomislila je. Odakle im pravo da mi određuju koga du voljeti?

Ali, što ako čopor sazna? Hode li ona i Aiden morati pobjedi zajedno? On de to sigurno htjeti kad sazna da netko drugi polaže pravo na nju. On teško podnosi očeva pravila. Nede htjeti ostati. Mogli bi otidi negdje daleko. Nede umrijeti od gladi. Ona može loviti za oboje.

Prasnula je u smijeh. Zvuči kao ljubavni romani koje Esmé guta poput kokica. Aidenu su roditelji potrebni da mu plate školovanje. Ne želi mu upropastiti život. Ali želi nekoga tko de u potpunosti cijeniti ljepotu onoga što ona stvarno jest. Nekoga tko de razumjeti zašto ne želi obezvrijediti život ili rabiti svoju snagu kako bi zapovijedala drugima. Razumjet de


~ 188 ~

da joj je dovoljno biti to što je.

Možda postoji način i da on postane poput nje. Nije čula da se to ikada dogodilo, ali postoje legende — preživi li njegov ugriz i ljudsko de bide postati vukodlak; popije li vodu iz otiska šape vukodlaka; namaze li se čarobnim melemom — legende se često temelje na zrncu istine. Oh, volio bi on to. Znala je da bi on to volio. Tako je silno htio biti poseban. Ali, on joj nede zapovijedati niti de svoje nove sposobnosti uprljati krvlju i modi. On de biti njezin pravi partner.

Prišla je cvijedem omeđenom puteljku koji vodi do Aidenove kude. Zastala je kako bi duboko udahnula i pomolila se Mjesecu. Mjesec bdije nad ljubavnicima. Kap znoja kliznula joj je niz izrez meke pamučne haljine koju je nosila. Pokucala je na vrata u ritmu otkucaja svoga pomahnitala srca.

»Otvoreno je«, doviknuo joj je Aiden iznutra. »Broji do deset pa uđi.« Glas mu je bio uzbuđen i tajanstven. Odražavao je njezino raspoloženje kao da je blizanac njezine duše. Žudnja za njim istisnula je njezine strahove.

Bila je znatiželjna i nestrpljiva, ali udovoljila mu je. Brojila je polako, a zatim je posegnula za kvakom i ulazna su se vrata otvorila. Napustila je vrudinu mrkle nodi i ušla u sjenovit hodnik ispunjen diskretnim svježim zrakom.

Nije gubila vrijeme tražedi ga u prizemlju. Znala je da nije tamo. Shvadala je njegovu igru. Tiho se uspela stubama.


~ 189 ~

Kako se približavala vrhu, njegova je jabučno slatka toplina sve intenzivnije ispunjavala njezine nozdrve. Znala je točno gdje je.

Njegovoj je sobi prilazila sasvim polako, uživajudi u mekom pamuku što joj je klizao po bedrima. Mučila je i sebe i njega otežudi iščekivanje s bolnim užitkom. Kvragu, ne moram mu odmah redi, pomislila je. Možda bih prvo mogla ljubovati s njim.

Kroz otvorena vrata dopirao je vrud zrak ispunjen parom što je jako nalikovao ovoj nodi. Kliznula je unutra i našla se u kupaonici s kadom još uvijek punom vode. Nije se trebao okupati za nju. Bila bi se udavila u njegovu znoju, oblizala ga s njega i trljala se o njegovo mirisno tijelo dok ne bi preuzeo njezinu esenciju. Nije važno, pomislila je. Natjerat du ga da se ponovno oznoji.

Zadrhtala je od užitka. Pala je na koljena uz kadu, a zatim nagnula glavu prema njoj i pohotno otpila gudjaj. Voda je imala okus po njemu. Dolazim i uzet du te, ushideno je pomislila.

Dok se približavala njegovoj sobi, pjevušila je lako pamtljiv refren popularne pjesme s opakim tekstom. Zaustavila se pred vratima njegove spavade sobe. »Je li tu još uvijek hladno?« rekla je naglas i pričekala tren. Posegnula je za kvakom. Gurnula je vrata. »Ili je vrude?«

Pustila je da vrata lagano udare o zid, a ona je ostala u


~ 190 ~

njihovu okviru. Njezina je pobjeda prerasla u zadivljenost kad je ugledala svijede. Širok asortiman svih oblika, veličina i boja prekrivao je svaku slobodnu površinu. Bilo ih je barem stotinu. Svjetlucale su poput zvijezda i njegovu su sobu pretvorile u sjajnu spilju.

»Gdje si ih našao toliko?« upitala je bez daha.

»Oh, žicao sam okolo«, odgovorio je Aiden. Bio je u krevetu i očito je bio gol pod plahtama.

»Pretpostavljam da su ti potrebne kako bi te grijale«, rekla je.

Zacrvenjeo se i skrenuo pogled s nje i njezina zabavljenog ispitivačkog pogleda očito se pitajudi je li se preračunao.

Osjetila je poznato grčenje kralježnice. Preobrazba? zapitala se. Sada? Osjetila je prasak u koljenima. Želi li joj Božica redi da ne gubi vrijeme vodedi ljubav?

»Lijepo je ovako te sresti«, rekla je Aidenu drhtavim glasom. Aiden se nasmijao unatoč svom crvenilu. Vjerojatno je drhtanje u njezinim riječima pripisao osjedajima. Osjetila je gdje joj se napinju mišidi niz kralježnicu. »Ovo je savršen ambijent za čaroliju koju sam ti večeras namjeravala pokazati.« Iako, računala je da de imati više vremena da ga pripremi.

Njegov se osmijeh raširio.

»Željan si čarolije, zar ne?« upitala ga je ne očekujudi


~ 191 ~

odgovor. Bila je očarana, kao da na nebu visi puni Mjesec. »Žudiš za nečim posebnim, ali nikada nisi mislio da de se to obistiniti. Pa, mogu ti pokazati nešto što nikada prije nisi vidio. Nešto prelijepo, nešto što ne možeš ni zamisliti.«

Pritvorio je oči i razdvojio usne pun iščekivanja.

Vivian se nasmijala. »Ne, budalice. Želim ti pokazati u što se mogu pretvoriti.« Preplavilo ju je uzbuđenje, znala je da više nema povratka.

Skinula je cipele, a zatim ulovila rub haljine i podigla je lagano se izvijajudi kako bi jer svukla. Bacila je haljinu ustranu i ostala samo u gadicama.

Aiden je ispustio lagan, čeznutljiv uzdah.

Spustila je gadice do koljena i one su kliznule niz njezine listove. Iskoračila je iz njih, a crvenilo preobrazbe oblilo joj je grudi poput osipa što nesnosno svrbi. Niz bokove joj je curio znoj unatoč svježem zraku.

Aiden je pružio ruke prema njoj. Teško je disao, oči su mu plamtjele. Htjela je popustiti i podati mu se, to bi bilo toliko jednostavnije nego objašnjavati, ali njezino je tijelo imalo druge planove. »Ne još«, rekla je i lecnula se. »Kad se vratim u prvobitno stanje. Ali prvo du ti pokazati svoju tajnu.«

Namrštio se i zaustio u želji da progovori, ali ona ga je ušutkala.


~ 192 ~

»Sjedaš se svoje pjesme, >Vučja preobrazba<?« upitala gaje. »Ovo je tvoja pjesma.«

Srce joj je ubrzano tuklo. Savila je ruke na kojima su nicali tvrdi jastučidi, stajala je na vršcima prstiju dok su joj tabani postajali hrapavi. No, kad su je leda zasvrbjela od rastudega krzna, preplavila ju je sumnja. Što ako je ne bude volio u vučjoj koži? Je li drevna mržnja usađena preduboko u sve njih? Pogledala je van kako bi preuzela snagu Mjeseca što visoko leti u svojoj tredoj četvrti. Ne, on de uočiti njezinu ljepotu.

Zadrhtala je i pognula se u bolnoj ekstazi, a ruke je uvila oko trbuha. Aiden se uspravio u krevetu. »Jesi li dobro?«

Nasmijala mu se kroz svoju raščupanu kosu. Oštrim se zubom ubola u usnu, »Sve je u redu«, rekla je. »Pričekaj i vidjet deš.« Glas joj je postao grleno promukao.

Ramena su joj prekrili lelujavi čuperci i raširili se po njezinim rukama. Laktovi su joj prasnuli.

Aiden je djelovao zapanjeno.

Nakon toga uslijedila je brza preobrazba. Ruke su joj se izdužile, noge skratile, zglobovi preoblikovali. Ispustila je grlen usklik zadovoljstva kad joj se kralježnica stala produživati u rep, a kosti se počele obavijati prvo mesom, a zatim i krznom. Osjetila je škripanje, drobljenje dok joj se izduživala čeljust, a njezine su oči sada mogle vidjeti i dugu oko plamena svake pojedine svijede. Pogledala je prema


~ 193 ~

Aidenu tražedi čuđenje i užitak na njegovu licu.

No, Aidenovo lice obasjano treperavom svjetlošdu svijeda bilo je bijelo, njegove oči širom otvorene. Privukao je svoje udove bliže sebi. Začudo, stao se udaljavati od nje pritišdudi leđa o naslon kreveta. Razjapio je usta, a iz njih je izišao strašan cvilež. Gol i crvolik skupio se na krevetu poput prestravljenog pacijenta kakve umobolnice. Smrdio je na strah.

Srce što joj je tutnjilo u sve širim grudima postalo je hladno. Pokušala je obrnuti preobrazbu, ali tijelo je nije slušalo. »Ne«, rekla mu je. »Ne želim ti nauditi.« Ali na ruci koju je zaljubljeno ispružila izrasle su kandže.

Vrisnuo je.

»Čekaj«, rekla je. »Znam, znam. Izgledam neobično, ali kad završim bit du predivna.« No, usta kojima nije predodređeno govoriti uspjela su samo muklo zarežati. Od silnoga joj je truda njušku smočila pljuvačka.

Kad je preobrazba završila, Aiden je počeo plakati, a tihe su mu suze tekle niz potreseno lice.

Počela se gnjevno gnušati nad samom sobom. Kako je mogla biti tako glupa? Gađenje koje je osjedala prema samoj sebi pomiješalo se s prezirom prema Aidenu jer je ustuknuo, a zatim i s osjedajem krivnje jer je ona za to bila kriva. Slomio joj je srce jer se bojao, jer nije znao prepoznati njezino čudo, a zatim je pobješnjela na njega jer se zbog njega osjedala


~ 194 ~

prljavom.

Došla sam k tebi tražedi utjehu, zarežala, je. Mislila sam da deš razumjeti. Ali njegovo joj je lice govorilo da on vidi samo divlju zvijer. Nisam poput njih, zavapila je.

Stao je tapkati po stolu kraj kreveta ne skidajudi pogled s nje.

Pogledaj, ljupka sam, preklinjala ga je. Cvilila je i mahala repom poput psa.

Bacio je šalicu na nju.

Ne! zarežala je kad se šalica rasprsnula na zidu iza nje.

On je mrzi. Gnuša se nad njom. Nanijela mu je bol. Ona ne pripada ovdje. Ona nigdje ne pripada. Mora otidi.

Najbrži je put vodio kroz prozor. Nije ju bilo briga što je ispod. Posljednje čega se sjeda je snažan prasak, a zatim je letjela zrakom okružena svjetlucavim komadidima stakla.


~ 195 ~

19.

Vivian se probudila s bakrenastim okusom krvi u ustima. Namrštila se i progundala, a zatim otvorila oči. Brzo ih je sklopila kad joj je blještava dnevna svjetlost probola lubanju. U glavi joj je još uvijek tutnjilo.

Bila je u svojoj sobi, u to je bila sigurna. Osjedala je da je gola i otkrivena na svom krevetu, plahta joj se omotala oko gležnjeva, ali nije se sjedala kako je došla ovdje.

Zrak je ispunio zbunjujudi zadah koji nije mogla razaznati. Boljelo bi je kad bi pokušala. Zašto je cijelo tijelo boli? Što je sinod radila?

Aiden! Sjetila se kako je ustuknuo pred njom. »Mili Mjeseče«, zastenjala je.

Ali, što sada?

Skočila je kroz njegov prozor, znala je to — to je bilo glupo, ludo — ali Mjesec bdije nad svojima i ona je udarila o tlo i dala se u bijeg. To je sve čega se mogla sjetiti — bježala je, bježala, bježala.

Ili nije? Činilo joj se da je negdje vidjela Rafeovo lice. Ili je to samo sanjala?

U sobi je bilo strašno vrude. Htjela je uključiti klimatizacijski uređaj, ali svaki ju je živac u tijelu preklinjao:


~ 196 ~

»Ne miči se!«. Zanemarila je oprez, neprimjetno je promijenila položaj i preokrenuo joj se želudac. U redu, u redu, nedu se micati, rekla si je. Nije tako vrude. Možda de, bude li imala srede, ponovno zaspati i nede više ni razmišljati ni osjedati.

No, nije imala srede. Ležala je posve budna na rubu povradanja dok su joj se u glavi neprestano vrtjeli događaje iz Aidenove sobe.

Tako sam glupa, pomislila je. Tako glupa. Glupa. Glupa.

Pokušavala se prisjetiti što se dogodilo nakon toga, ali pred njom se prostirao samo mrak nalik crnom ništavilu bez ijedne smjernice koji ju je neprestano vradao na scenu u Aidenovoj sobi. Znala je samo da je proteklo dosta vremena, a njoj je ukraden komadid života dok se bezglavo gubila u potpunom očaju. Činilo joj se kao da za to vrijeme nije postojala. Je li to ništavilo nalik ništavilu smrti? Pokušala je zamisliti vječno nepostojanje u kojem se nikada više nede ponoviti nijedan svjestan trenutak. Zadrhtala je unatoč vrudini.

Čula je priče o takvim slučajevima — o preobrazbi koja je nastupila tako silovito da je posve izbrisala ljudsku stranu dok je životinjska nadmodno carevala. No, to se događalo u pričama, a takvu je preobrazbu pokretala velika strast poput ljubomore ili bijesa. Nikada nije čula da se to dogodilo stvarnoj osobi. A za takvog se pomračenja — pomaknula se i ponovno osjetila mučninu — uglavnom događalo nešto


~ 197 ~

strašno.

Prestani gnjaviti, rekla si je. Priče su očito utemeljene na stvarnim događajima, ali ti strašni dijelovi su prisutni samo zato što to i jesu priče.

Bila je ljepljiva i hrapava i dehidrirana. Potreban mi je tuš, pomislila je. Zamislila je kako pluta u kadi punoj vode i leda. Ta je slika djelovala toliko umirujude da se umalo ponovno uljuljkala u san, ali je u njoj istovremeno budila i strašnu žeđ.

Ponovno je otvorila oči, no ovoga puta polako i napola, te se zagledala kroz uske otvore. Glava ju je još uvijek boljela, ali bude li se pažljivo kretala možda uspije izdržati bol. Sada joj se voda iz slavine u kupaonici činila sladom i od ambrozije. Lagano se nasmiješila, a oko njezinih usana nešto je popucalo i razmrvilo se. Primaknula je ruku usnama i napipala krastu. Pogledala je prste i ugledala mrlje boje hrde. Mukli udarci ubrzano su odjekivali kroz nju.

Sigurno sam ugrizla usnu kad sam skočila, pomislila je. To je to. Ili sam možda ulovila zeca. Tako je. A u dubini, u zapedku njezina uma, drugi je glas zavapio: Daj da nije ljudska.

Sjela je ne obradajudi pozornost na strašan bol koji je to izazvalo i na hladan znoj koji joj je klizio niz leda. Spustila je pogled i primijetila da je išarana ostacima krvi. I plahte su bile umrljane suhom smeđom krvlju medu ostacima njezina


~ 198 ~

povradanja. Sada je mogla jasno namirisati krv među znojem, bljuvotinom i suzama. Nije bilo dvojbe. To jest ljudska krv.

Nagnula se prema rubu kreveta i slabašno zgrabila komad plahte da obriše usta. »O, Mili Mjeseče, što sam učinila?« zavapila je. Tad ju je presjekao još strasniji strah. Nije valjda Aiden?

Iskobeljala se iz kreveta zapletena u plahtu i umalo ugazila u lokvu vlastite bljuvotine. Na vratima je shvatila — Ne mogu ovakva do telefona. Što ako me Esmé vidi?

Zgrabila je ogrtač što je visio na vratima i otišla u kupaonicu gdje je do zahodske školjke stigla taman na vrijeme da ponovno povrati.

Njezin tuš nije bio poput umirujude kade iz njezine mašte. Grubo je trljala kožu nastojedi izbrisati i najmanji trag krvi, a kosu je prala dok je nije zabolio korijen. Sve su joj vrijeme niz obraze tekle suze. Ne bih mogla, rekla si je. Ne bih ga povrijedila ma koliko on povrijedio mene. Ali, nije bila uvjerena u to.

Prišla je telefonu u hodniku na katu, omotana ručnicima.

»Jesi li to ti, dušo?« zazvala ju je Esmé iz svoje sobe.

»Da, mama«, nevoljko je odgovorila Vivian. Zvučala je kao da krekede.

KKV 1 ČOKOLADA


~ 199 ~

»Jesi li bolesna?« upitala je Esmé.

Itekako, pomislila je Vivian. »Da, mama.«

»Onda se vrati u krevet«, naredila je Esmé i nedolično se zahihotala.

Mili Mjeseče, netko je s njom u sobi. No, Vivian to ovoga puta nije zasmetalo. Barem joj Esmé nede smetati.

Vivian je podignula slušalicu, a zatim se uspaničila. Što da kažem ako se javi njegov otac? »Bok, ovdje Vivian, je li Aiden mrtav?« Potisnula je histeričan napad smijeha i utipkala njegov broj. Slušalica joj se tresla u ruci, a zvonjava joj je parala nježan mozak. Zvonilo je i zvonilo. Otišli su u policijsku stanicu, pomislila je. Ili u bolnicu. Njegov otac upravo identificira njegovo tijelo.

A zatim se netko javio. »Halo?« Bio je to Aiden.

Vivian je poklopila slušalicu. »O hvala ti, hvala ti, hvala ti« šapnula je Mjesecu.

No čija je to krv ako nije Aidenova?

Pronašla je čiste hlačice i majicu i obukla se slušajudi vijesti na radiju, ali čula je samo beskrajne rezultate bejzbolskih utakmica. Pošto je ručnikom obrisala pod, smotala ga je zajedno s plahtama i odvukla u prizemlje te sve ubacila u perilicu rublja. Uključila je lokalnu kablovsku stanicu s vijestima i odgledala izvješde o novoj pucnjavi u gradu, seksualnom uznemiravanju u saveznoj vladi i


~ 200 ~

nekakvom glupom sajmu plovila u konferencijskom centru.

A tada, dok se prisiljavala ugurati u sebe nekakve žitarice, obližnjim se ulicama razlilo zavijanje jedne pa druge, pa trede sirene. Odgurnula je zdjelu i stigla do vrata taman kada su pred njima protutnjala kola hitne pomodi za kojima je išao policajac na motoru. Otišla je za njima.

Dok je trčala, pluda su je pekla od podnevne vrudine, a oko sebe je vidjela samo bijeli bljesak sunca. Čula je kako negdje pred njom zamire sirena i pucketanje radija. Skrenula je desno pored Dobbove trgovine i na uglu sljededega bloka ugledala Tooleyjev bar okružen stotinama bljeskajudih svjetala. Činilo se da je tamo svaki policajac iz obližnja tri grada. Dvoja vatrogasna kola tutnjila su poput gladnih zmajeva, a kola spasilačke ekipe stajala su u leru uz kola hitne pomodi. Okupljalo se mnoštvo.

Spotaknula se o pukotinu na pločniku, obraslom mahovinom, i pokušala dodi do daha. Rukom se pridržavala za opeku brijačnice kao da de joj njezina hrapavost povratiti ravnotežu i vratiti je u stvarnost. Kad je došla do poprečne ulice, jedna od vatrogasnih kola su zacvilila i ona se lecnula. Još su jednom zarežala, a zatim krenula. Primijetila je da se sve događa oko stražnjeg ulaza u bar koji je gledao na malo dvorište s kontejnerom za smede.

Dok se približavala tapetarskoj radionici točno nasuprot dvorišta, neka je policajka na ulaz postavljala plastičnu žutu vrpcu. Mili Mjeseče, pomislila je Vivian.Je li to moje djelo?


~ 201 ~

Okrenula se i prislonila čelo na prljav prozor radionice.

Za sobom je čula lupanje peta i zveckanje lanaca. Okrenula se prema izvoru buke i ugledala Petorku. Blizanci i Gregory gotovo da su plesali naelektrizirani od uzbuđenja.

»Dovraga, Vivian. Izgledaš očajno«, rekao je Finn.

Pokazala mu je srednji prst.

»Ooooo, baš je opasna«, rekao je Gregory.

Willem ga je gurnuo. »Pusti je na miru.«

»Bolje ti je da Gabe ne sazna da se još pališ na nju«, rekao mu je Gregory.

»Da. Razbio bi te«, rekao je Finn.

Willem je pljunuo prema svom blizancu, ali Finn mu se izmaknuo.

Rafe nije progovorio ni riječ. Samo ju je promatrao sa samodopadnim i zabavljenim izrazom na licu. Ulf je stajao uz njega i vrpoljio se.

»Što se tu dogodilo?« upitala je Vivian otresito.

Najzad je Ulf progovorio. »Pronašli su tijelo iza kontejnera.« Cičao je. »Neki tip.«

Vivian se zgrčio želudac.

»Nismo vidjeli tko je«, rekao joj je Willem. »Ali ima puno krvi.«


~ 202 ~

»Cijela rijeka krvi iscurila je u odvod«, rekao je Gregory s nasladom. »Neki je policajac mrmljao o divljim životinjama.« Blebetao je s užitkom.

Preko puta su kola hitne pomodi otišla u tišini. Za njima su krenula jedna policijska kola. Lucien Dafoe pojavio se iza ugla. Vivian nije bila iznenađena: Lucien je jedna od Toolvjevih najboljih mušterija. Nagnuo se preko dovratnika na ulazu u bar i nacerio se. Trebao je biti dovoljno pametan i praviti se šokiranim premda uopde nije mario.

Vivian je tada shvatila da ju je Rafe nešto pitao. »Što?«

Rafe je prekrižio ruke i nagnuo glavu. »Pitao sam te jesi li ti nešto vidjela, Viv?«

»Ha?«

»Ovdje. Sinod. Vidio sam te u vučjem obličju pod mostom. Išla si u ovom smjeru.«

Sunce joj je žarilo glavu kao da joj pokušava zapaliti lubanju. Jezik joj se zaplitao i bilo joj je teško pričati. »Jesam li?« Nastojala je zvučati nonšalantno.

Rafe se smijuljio, ali oči su mu bile hladne i pune iščekivanja.

»Imaš li nam što redi, malena? Nešto što bismo trebali znati? Ha?«

»Samo sereš, Rafe.« Morala je nestati prije negoli njezino drhtanje izbije na površinu. Ne smiju vidjeti da je lovi panika.


~ 203 ~

»Ovdje nemam više što vidjeti. Sigurna sam da de mi Esmé prenijeti sve detalje kad odradi sljededu smjenu.« Okrenula se i otišla.

»Nemoj misliti da si bolja od nas, Viv«, doviknuo joj je Rafe. »Vidjeli smo što si učinila Astrid.«

Vratila se putem kojim je došla po opakoj, nesnosnoj ljetnoj vrudini kroz toliko nepoznatu četvrt koliko joj je bio nepoznat krajolik vlastitih snova.

To nisam bila ja. To nisam mogla biti ja, pomislila je. No krv koju je očistila ispod noktiju govorila je da laže.


~ 204 ~

20.

Kad se Vivian u nedjelju probudila, zrak u njezinoj sobi bio je svjež i sladak, a sunčeva svjetlost što se šuljala između zavjesa bila je blijeda i nevina. Čula je kako u prizemlju tiho svira radio. Sve je to bio samo san, pomislila je i udahnula polako i duboko. Aiden je još uvijek voli. Lice joj nije bilo uprljano krvlju.

Čim je ušla u kuhinju Vivian je znala da si je ponovno lagala. Pod Esméinim očima visjeli su tamni kolutovi, a kosu je nehajno skupila odostraga jednim jedinim češljidem. Još je bila u spavadici. »Je li ti bolje, dušo?« upitala ju je Esmé odsutno i zagledala se u prazno dok je ispijala kavu.

»Što se događa?« upitala je Vivian bojedi se odgovora.

»Pronašli su tijelo iza Tooleysa u subotu ujutro.«

Vivian je shvatila da nitko nije rekao Esmé da je i ona bila na mjestu događaja. »Pa?« rekla je, a srce joj je ubrzano tuklo.

Esmé je spustila šalicu. »Kuhar koji je pronašao tijelo mi ga je opisao«, odgovorila je. »Osim ako nešto nije pobjeglo iz zoološkog vrta, ubojica je netko od nas.«

Vivian je nastojala djelovati šokirano. »Tko bi učinio takvo što?«


~ 205 ~

»To je ono što moramo otkriti jer nastavi li se to, ponovit de se ono iz Zapadne Virginije.«

»Ali, sad smo u gradu«, rekla je Vivian. »Mislit de daje riječ o kakvom luđaku.«

»Možda de policija i novine to i pripisati kakvom luđaku«, odgovorila je Esmé. »Ali uvijek postoji netko tko može zbrojiti dva i dva i dosjetiti se vukodlaka. A što ako si umisli da je junak?«

»Možda se to nede ponoviti.« Ja nedu dopustiti da se to ponovi, pomislila je Vivian.

Esmé je odmahnula glavom. »Voljela bih misliti da nede, ali to ne ide tako.«

Vivian se trudila suzbiti paniku. »Kako to misliš?«

»Jednom kad netko prijeđe granicu i okusi krv, ne može se zaustaviti. To se dogodilo u New Orleansu. Zato se čopor prije mnogo godina preselio u Zapadnu Virginiju. A onda se i tamo dogodilo. Tvoj je otac rekao da možemo mirno živjeti sve dok se držimo za sebe. Pogriješio je. Sada se pitam hodemo li ikada imati mira. Prema pričanju ljudi, mi smo prokleti. Možda su u pravu.«

Vivianina usta bila su suha. Jedva da je mogla govoriti. »Čak i ako su vidjeli ubojicu, ako ga pronađu i ulove, nede znati da postoje i drugi, zar ne?«

»Ne znam, Vivian. Ne znam kamo ovo vodi. I mi smo


~ 206 ~

ranjivi. Ti bi to trebala znati nakon onoga što si vidjela.«

Vivian se očajnički držala za činjenicu da je Esmé neprestano ponavljala riječ »on«, ta ju je riječ udaljavala od tijela i ona je bila zahvalna na tome. Umrla bi od srama kad bi joj majka saznala. Što ako netko od njezinih umre zbog nje, a sve samo zato što je mislila da je ljudsko bide može voljeti ?

Zazvonilo je zvono na vratima.

»Prokleti Mjeseče«, rekla je Esmé i počupala kosu. »To je Gabriel.«

Vivian je glas zastao u grlu. »Što on radi ovdje?«

»Ne brini«, otresla se Esmé. »Nije ti došao udvarati, gospođice Kreposna. Želi čuti što sam saznala o sinodnjim događajima.«

Zašto te onda nije nazvao? pomislila je Vivian. Kako da iziđe na oči Gabrielu koji kao da je uvijek uspije prozreti?

»Pusti ga unutra dok se ja uredim«, naredila je Esmé.

Kad je Vivian otvorila vrata, laknulo joj je ugledavši Rudyja kako staje na kolnom prilazu. Gabriel se okrenuo pozdraviti ga prije negoli je ona bila prisiljena progovoriti. Rudy je potapšao Gabriela po ramenu i uveo ga u kudu.

Htjela se izgubiti gore, no Gabriel ju je pozvao da ostane. »I ti bi trebala sudjelovati u ovome.«


~ 207 ~

Što time misli? Zna li nešto?

Esmé je sišla nosedi kratku ljetnu haljinicu. Čak je ni katastrofa nije mogla spriječiti kad je Gabriel bio u pitanju. Zar mi ga nisi prepustila, mama? pomislila je Vivian.

Smjestili su se u dnevnu sobu gdje je Esmé detaljno opisala leš. Vivian to nije htjela slušati, ali nikako nije uspijevala odagnati njezine riječi. Ja to ne bih učinila, pomislila je. Ne bih mogla. No, ponovno se prisjetila krvi na plahtama.

»Ljudi u baru misle da je ubojica bijesan pas ili odbjegla velika mačka koju je netko držao kao kudnog ljubimca«, rekla je Esmé.

Vivian je progovorila iako nije namjeravala. »Možda to misli i policija.« Sjetila se da je Gregory spomenuo policajca koji je mrmljao o divljim životinjama.

»Njihovi forenzičari bit de prilično zbunjeni kad pokušaju identificirati dlake, slinu ili krv koje pronađu«, rekao je Rudy. »A veličina bilo koje ugrizne rane nede imati smisla.«

»Je li to dobro ili loše?« glasno se zapitala Vivian.

»To bi moglo ovisiti o tome hode li to biti izolirani incident«, odgovorio je Gabriel. »One nodi kada je Astrid predvodila utrku uz rijeku«, rekao je probadajudi Vivian svojim prodornim, ledenim očima. »Jesu li nekoga napali?«

»Ne.« Intenzitet njegova pogleda plašio ju je, a njezin je


~ 208 ~

odgovor izletio brzo i zvučao je obrambeno.

»Nitko s kim sam do sada razgovarao nije čuo da se pojavilo neko drugo misteriozno tijelo«, rekao je Gabriel. »Stoga, ne ponovi li se to, možda de sve biti u redu. Možda de nakon nekog vremena, ako ne identificiraju ubojicu, policija otpisati ovaj incident kao neobičan pojedinačni slučaj kojim de plašiti novake na nodnim smjenama. Do tada du narediti da nitko ne smije izlaziti u krznu, ako je to mogude. Policija de tražiti veliku životinju.«

Esmé je izgledala kao da se želi usprotiviti, ali nije se usudila.

»Što ako se to ponovi?« upitao je Rudy.

Gabriel se namrgodio. »Na nama je da to spriječimo.«

»Prvo moramo znati koga trebamo spriječiti«, rekao je Rudy. »Imaš kakav prijedlog?«

»Imam ih nekoliko«, odgovorio je Gabriel.

»Astrid?« predložila je Esmé.

Gabriel je slegnuo ramenima. »Trenutno ima cjelovečernji alibi, iako nemam previše povjerenja u ono što kaže Rafe.« Esmé je zakolutala očima. »Još uvijek voli dečkide, ha?«

»A što je s Rafeovim ocem?« upitao je Rudy. »Lucien stalno visi kod Tolleyja ispijajudi svoje obroke. Cesto se potuče s onim bajkerom, Lubanjom, i njegovim prijateljima.«


~ 209 ~

Vivian se prisjetila kako je Lucien promatrao policiju ceredi se.

»Ne«, rekao je Gabriel. »Tučnjava bi proizvela previše buke. Netko bi je čuo. Ovo je moralo biti brzo. Nije očekivao smrt i nije uspio ni vrisnuti.«

Vivian je pokušala zamisliti ubojstvo plašedi se da de tamo iznenada ugledati sebe, ali očajnički je trebala istinu. Bi li ona bila u stanju na taj način srediti potpunog neznanca, bez ljutnje, bez razloga?

»Razumio bih da se ovo dogodilo za oštre zime prije nekoliko stotina godina i da skapavamo od gladi«, rekao je Gabriel, a oči su mu ljutito sjale. »Ali on nije ubijen radi jela, ved radi užitka — užitka koji bi nas sve mogao osuditi na propast. Budno du paziti, drugi de budno paziti za mene, a kad budem siguran tko je to učinio, natjerat du ga da plati.«

Njegove su riječi pogodile Vivian silinom udarca i na tren nije mogla dodi do zraka.

Gabriel je ustao i stao koračati sobom. Vivian ga je promatrala u strahu. Njegove su ruke modne, jednim bi šamarom mogle slomiti čovjeku vrat. Njegove su noge duge, a čak je i kroz traperice osjedala mišide i tetive zahvaljujudi kojima bi uspio uloviti i najbrži plijen. Kad se odjene krznom pretvara se u golemu, mračnu, nemilosrdnu životinju.

»Razumijem potrebu za ubijanjem koliko i svatko od nas«, rekao je bijesno, a Vivian mu je povjerovala. »Ali, ona


~ 210 ~

se mora kontrolirati. Nema više divljine u koju bi se sakrili. Ne možemo više trčati u čoporu po planinama u kojima nitko mjesecima ne krene tražiti nestale putnike, nema više crnih šuma za koje su potrebni dani da bi se pretražile, prošla su stoljeda otkako smo poput kakvih božanstava vladali malenim kraljevstvima u mračnu središtu Europe. Homo sapiens je svagdje, brojčano nas je nadvladao, a Homo lupus mora živjeti uz njega. Koliko god žudjeli za time, ne možemo ga ubiti. Učiniti to znači ugroziti nas.« Zastao je. »Ponekad mi se čini da smo nadživjeli svoje vrijeme.«

On čezne za starim vremenima, zadrhtala je Vivian fascinirano. Zapitala se proizlazi li njegov bijes dijelom iz činjenice da sebi ne može priuštiti isti taj luksuz. A duboko u sebi prepoznala je istu crvenu iskru žudnje za vremenima kada ništa nije sputavalo nagone, a mladi je Mjesec lako opraštao. Zadrhtala je i skrenula pogled.

»Žao mi je ako te ovo prestrašilo«, rekao je Gabriel, a ona je shvatila da stoji pred njom i proučava je. Pogled mu je bi nježniji nego prije nekoliko trenutaka.

»Zašto misliš da sam se prestrašila?« upitala ga je.

»Vivian, mogu nanjušiti strah u tebi.« Ispružio je ruku i lagano joj dotaknuo obraz prstima koji su joj bez poteškoda mogli zdrobiti vrat. Nije se usudila uzmaknuti. »Žao mi je što si izgubila svoj dom u Zapadnoj Virginiji. Pronadi du ti drugi dom i to brzo, obedavam. Pobrinut du se za tvoju sigurnost.«


~ 211 ~

Ona se skoro nasmijala.


~ 212 ~

21.

Vivian se zavalila u kauč i pustila da joj se osuše suze na licu. Posljednja je tri dana samo visjela u dnevnom boravku, slušala najdepresivniju glazbu koju je uspjela pronadi, i grizla se. Nodu se zatvarala u svoju sobu i tješila se čokoladom. Snove su joj preplavili tama i krv.

CD je došao do kraja i nastupila je grobna tišina što je dozvolilo da joj uvijek ista misao nastavi odzvanjati u glavi. Kako može ne voljeti me? Stisnula je pentagram koji je još uvijek nosila oko vrata. Nitko je nikada nije odbio. Čak ju je i Gabriel želio. A sve što je ona htjela bilo je blijedo ljudsko bide obješene kose i golemih tamnih očiju koje nije htjelo nju.

Sada je znala da je počinila golemu pogrešku — glupu, glupu pogrešku. Trebala je uživati u njemu dok je mogla i nikada mu ne odcriti da je drugačija. Što da je učinio nešto ludo? Što da se zbog nje dogodilo nešto strašno?

I još gore, što je ona napravila kad je otišla od njegove kude?

»Što se događa?« upitala je Esmé kad se vratila kudi i zatekla Vivain na istom mjestu na kojem je bila kad je Esmé otišla. »Onaj dečko te nogirao?«


~ 213 ~

Vivian se okrenula u drugu stranu. Nije to mogla opovrgnuti, ali nije htjela ni razgovarati o tome jer bi u tom slučaju morala smisliti razlog. Istina je, naravno, neponovljiva.

»Kako se usuđuje«, izjavila je Esmé, ali zvučala je kao da joj je laknulo. »Kakav idiot! Zar nije shvatio koliko je sretan? Muškarci su baš budale. Bez obzira kojoj vrsti pripadaju. Je li me netko zvao?« dodala je nestrpljivo.

Vivian je odmahnula glavom.

»Jao, dušo. Znam da se grozno osjedaš«, rekla je Esmé. »Ali on toga nije vrijedan. Ionako nije moglo potrajati, znaš to. Ti možeš bolje. Puno bolje. Mogla bi imati Gabriela — nekoga s kim možeš biti svoja. Okusila si svoju pobunu, sada je vrijeme da se spustiš na zemlju.«

Vivian nije imala snage svađati se. Mislila je da može biti svoja s Aidenom, a on je se sada boji.

»Pripremit du večeru«, rekla je Esmé. »Kladim se da nisi ništa jela. Kako ti zvuči pivo?« Otišla je u kuhinju.

Esmé joj nikada nije ponudila pivo. Pokušavala ju je podmititi.

Pivo je Vivian podsjetilo na Tooleyjev bar. Vijesti su brujale o ubojstvu iza tog bara cijeli vikend. Aiden sigurno misli da je Vivian za to odgovorna.

Što ako je nekom rekao za nju? Mora razgovarati s njim i


~ 214 ~

uvjeriti ga da ubojstvo nema veze s njom. Gorko se nasmijala. Možda i sebe uspije u to uvjeriti. Ali, neprestano je odgađala telefonski poziv, nije mogla podnijeti pomisao na ono što bi on mogao redi.

Usred večere zazvonilo je zvonce na vratima. Vivian je duboko udahnula, a u grudima joj se rodila nada, ali prije negoli je uspjela ustati Esmé je skočila i otišla otvoriti. Vivian je ostala sjediti, rukama je prdjala oko noža i vilice, ali nije mogla jesti. Kad se Esmé vratila s Tomasom, novajlijom sa Strašnoga suda, Vivian se osjedala kao da ju je netko opalio.

»Dušo, izlazim«, rekla je Esmé. »Bit deš okej.«

Naravno«, odgovorila je Vivian žalosno.

Pošto je Esmé otišla, Vivain se pokupila u krevet. San joj je bio jedini izlaz.

No idude večeri to više nije mogla izdržati. Pričekala je da Esmé ode u Tolley s i utipkala Aidenov broj. Nadala se da de ga uloviti prije negoli ode na posao.

Javio se.

»Aiden?«

Poklopio je.

Pričekala je s grčem u želucu. Možda de požaliti što je poklopio i nazvati je. No, telefon nije zazvonio. Možda čeka da ga ona opet nazove da ne bi ispalo da je popustio. Možda


~ 215 ~

mu je potrebna njezina ustrajnost. Ponovno ga je nazvala.

Javio se.

»Aidane, molim te...«

Ponovno je poklopio.

Ponovno ga je nazvala snažno pritišdudi brojeve koje je jedva vidjela od izmaglice pred svojim očima. Javila se snimljena poruka. Poklopila je slušalicu, zgrabila zdjelu i zavidala je u zid. Zdjela je pala na pod i otkotrljala se niz hodnik. Vrude suze opekle su joj obraze.

Komadid poznatog papira dolepršao je na stol — Bingoin broj. Vivian ga je sigurno ostavila uz telefon kad je nazvala Bingoa joj zahvali za nod provedenu uz filmove i kokice.

Naravno, pomislila je Vivian i rukom obrisala oči. Nazvat du Bingo. Ona je dobra s Aidenom. Redi du joj da smo se posvadili i da ne želi razgovarati sa mnom. Ona de ga nagovoriti umjesto mene. Vivian je ponovno posegnula za telefonom.

»Bingo. Bok.' Vivian je.«

»Stvarno si drska kad se usuđuješ nazvati me.« Glas joj je zvučao napeto i ljutito. Njezine su riječi zapanjile Vivian.

»Što?«

»Dobro znaš što«, uzvratila je Bingo.

Ali Vivain nije znala. »Ne razumijem.«


~ 216 ~

»Nakon onoga što si napravila Aidenu.«

0, Mili Mjeseče, rekao joj je, pomislila je Vivian. Kako joj je mogao redi? I kako to da Bingo zvuči tako činjenično. Zar se ne bi trebala bojati? »Posvađali smo se«, rekla je Vivian nastojedi vratiti se na scenarij što ga je osmislila, no i dalje je bila zbunjena zbog Bingoina napada.

»Posvađali! Kako da ne. Bio je to još jedan od tvojih ljubomornih ispada. Pričao mi je o njima. Bojao se i pogledati drugu curu da ti ne bi poludjela na njega. Iznenadila sam se kad mi je rekao. Mislila sam da si pametnija. To samo dokazuje da uopde ne znam procijeniti ljude.«

»Ljubomorni ispadi?« Vivain se zatekla kako glupo ponavlja njezine riječi. Kakve je to laži izmislio Aiden?

»Ne glumi mi nevinašce«, rekla je Bingo. »Aidena znam godinama. Stalo mi je do njega. Obično mi priča o svemu. Ono što me izluđuje je da uopde nisam bila primijetila. Za ime Isusovo, rekla si čak i da ti gaja pokušavam oteti. I to nakon što sam dala sve od sebe da se sprijateljimo.« Vivian je u Bingoinu glasu čula da je povrijeđena i znala je da je nikada nede uspjeti uvjeriti u suprotno.

»Bingo, ja ga volim«, rekla je umorno, znala je da je sve beskorisno. »Napravila sam nešto što ga je prestravilo, zato ti je rekao to što je rekao. Nisam ga htjela uznemiriti. Promijenila bih to, ali ne mogu. Samo sam te htjela zamoliti da mu kažeš da mi je strašno žao i da ga pokušaš natjerati da


~ 217 ~

me shvati. Molim te, pomogni mi.«

Vivian je čula psikanje kad je Bingo udahnula stisnutih zuba prije negoli joj je odgovorila. »On savršeno dobro razumije zašto si stolicom razbila njegov prozor kad je pokušao prekinuti s tobom«, rekla je Bingo, »Ti si luda, ljubomorna, zlobna kuja i on te više nikada ne želi vidjeti. Sada ima još više problema s ocem. Želiš li napraviti nešto za Aidena, mogla bi njegovim roditeljima poslati novac za taj prozor, a onda nestati iz njegova života.« Poklopila je.

Vivian je polako i nečujno spustila slušalicu, a prsti su joj pobijelili od nastojanja da ne smrska telefon. Na tren je pomislila da je našla put do Aidena, a sada je otkrila da je taj put zatrpan bujicom laži.

Dakle to im govori, pomislila je. Ja sam ludara koju treba izbjeavati. Sada se može prestati viđati sa mnom i istovremeno zaštitivoje prijatelje od mene. -

Vivian je otrčala u svoju sobu i bacila se na krevet. Čvrsto je stisnula jastuk na svoj prazan trbuh. Tako je okrutan. On je ne želi pa se pobrinuo da je ne želi ni itko drugi.

Ali, nikome nije rekao što je vidio. Znači li to da mu je još uvijek malo stalo ili se boji da mu nitko nede povjerovati? Dođe li do novog ubojstva, hode li se usuditi pokušati ih uvjeriti u suprotno? Morala je saznati što namjerava. A morala ga je ponovno vidjeti i jer je žudjela za njegovim zagrljajem.


~ 218 ~

Aidenov automobil bio je parkiran na udaljenom kraju parkirališta trgovačkog centra College City, uz drvored što je odvajao trgovine od kino dvorane. Savršeno. Modi de sjesti ispod stabala i nadzirati njegov automobil, a da to nitko ne primijeti. Ukaže li se potreba, modi de tamo dugo mirno sjediti.

Jedva vidljiva posljednja Mjesečeva četvrt uzdidi de se tek nakon ponodi, ali Vega, jedina zvijezda dovoljno sjajna da se može suprotstaviti svjetiljkama na parkiralištu, ved je blistala na južnome nebu. Vivian je čeznula za baršunastim seoskim nebom posipanim zvijezdama. Pod takvim nebom svaka je nod bila predivna, svaka je nod bila radosna, svaka je nod vječno trajala. Pomirila se s činjenicom da de joj krijesnice morati poslužiti umjesto zvijezda i stala je motriti parkiralište kroz nepomično pljesnivo lišde.

U deset se zamračila vedina ulaza u trgovine. Zaposlenici su otišli nedugo za posljednjim kupcima i parkiralište se ispraznilo. U deset i trideset automatski se isključila vedina parkirališnih svjetiljki, a drvored pod kojim je sjedila Vivian utonuo je u tamu. Jedina svijeda točka bila su svjeda zibajude visede reklame neke videoteke koja su srednjoškolce na popravnom ljetnom roku obavještavala da još stignu iznajmiti film Nacisti surferi moraju umrijeti.

U jedanaest su se isključila i svjetla videoteke, a Vivian je čučnula. Prošlo je petnaest minuta prije negoli je čula


~ 219 ~

njegove korake na asfaltu. Čak i tada su joj se samo trznule nosnice kad je nanjušila njegov miris. Došao je do svog automobila. Zazveckao je ključevima. Krenula je.

Jednom ga je rukom obujmila oko struka, drugom mu je poklopila usta. Gurnula ga je pod stabla i osjetila je kako je zacvilio pod njezinim dlanom kad su mu se noge odvojile od tla. Njegova je leda čvrsto priljubila uz svoje grudi i šapnula mu na uho: »Sjeti se, brža sam od tebe.«

Od njezinih je riječi zadrhtao, a znoj mu je mirisao na strah. Žalostilo ju je što mu mora ovako prijetiti, ali pretpostavljala je da je ovo jedini način da ga prisili da ostane. »Moramo porazgovarati«, rekla je. »Obedaj da nedeš pobjedi ni vikati.«

Kimnuo je pomičudi njezinu ruku goredolje. Na tren je uživala osjedajudi njegova bedra pod svojima. Nježno mu je polizala uho kako bi mu pokazala da ga nede ozlijediti. Zacvilio je i to ju je dirnulo u živac. Oslobodila ga je.

Okrenuo se i udaljio iz njezina zagrljaja. »Što hodeš?« upitao je piskutavim glasom, blijed.

»Želim da shvatiš«, rekla je. »Nisam te htjela preplašiti. Htjela sam s tobom podijeliti ono što sam bila — ono što jesam — i podariti ti čaroliju za kojom si uvijek žudio. Što je tako strašno u tome?« Snuždila se kad je osjetila da joj na oči naviru suze. Očajnički je htjela ostati smirena.

»A koji si ti vrag, Vivian?« upitao ju je drhtavim glasom.


~ 220 ~

»Ja sam loup-garou. Ja sam likantrop. Metamorf.«

»To je isto što i vukodlak?« Nije htio vjerovati iako ju je vidio.

»Da. Iako se ne preobražavam u obična vuka, ali dovoljno je blizu.«

»A kad si mi nacrtala onaj pentagram na ruci pretvorila si me u svoju žrtvu«, rekao je.

»Ne budi glup«, odgovorila je. »To je bila šala.«

Napravio je još korak unazad. »Čuj, nedu nikome redi«, rekao je. »Obedavam. Samo me pusti.«

»Zar nisi nimalo znatiželjan?« upitala ga je zapanjeno. »Mislila sam da obožavaš mističnost. Želio si nešto bizarno, sjedaš se? Mislila sam da deš objeručke prihvatiti ono što jesam i progutati me.«

»Vivian, ne želim znati ništa više. Molim te. Ostanimo pri tome. Ti odi svojim putem, ja du svojim. Može?«

»Aiden, mislila sam da ti je stalo do mene. Kako me možeš tako otjerati? Želim biti s tobom. Želim da me voliš.«

Ako ništa drugo, bio je dovoljno pristojan da se posrami. »Ali, sada se sve promijenilo. Hodu redi, kako mogu... Hodu redi, svaki put kad te dotaknem, ovaj, znat du...«

»Što deš znati? Da imam tu predivnu sposobnost preobraziti se u prelijepo, snažno, okretno stvorenje? Da sam Mjesečevo dijete?« Zgražanje na njegovu licu govorilo


~ 221 ~

joj je da se ne slaže s njom.

»Vivian, jesi li ti ubila onog čovjeka neku večer?« brzo je izgovorio.

»Zar je to ono sto mislis? Da du odjenuti krzno i ubiti te?« Spustio je glavu i nije odgovorio.

Stišala je glas i prišla mu. »Aiden, zar nisam uvijek bila nježna prema tebi?« Vidjela je da postaje napet, ali nije uzmaknuo.

Ponadala se. »Zar nisam uvijek bila spremna?« Prstima mu je pogladila prsa, a on je podignuo glavu i susreo njezin pogled. »Ne želiš valjda sramežljivu djevojku, zar ne«

»Ne!« Ustuknuo je. »Ne mogu. Zao mi je.« I zbilja je zvučao žalosno.

»Ne vjeruješ mi«, rekla je. Bila je frustrirana i ljuta. »Zar misliš da ne mogu kontrolirati svoju drugu narav? Zar misliš da de mi izrasti zubi kad se prepustim tvojim užicima?«

»Želim ti vjerovati, Vivian«, rekao je, a u glas mu se uvukla tuga, »ali svaki put kad te poželim poljubiti ugledam ono drugo lice. Svaki put se zapitam >Što su radila ta usta?< i mislim da te više nikada nedu modi poljubiti.«

Njegove su se riječi gomilale u njoj poput hladna kamenja.

»Kukavico«, rekla je Vivian. »Mislila sam da si drugačiji od ostalih, da si otvoren, ali isti si kao roditelji koje prezireš.


~ 222 ~

Čim ugledaš nešto neobično, bježiš. Siriš laži o meni i navodiš ljude da me mrze. Oduzimaš mi prijatelje. Ti si čudovište, a ne ja. Ja sam te samo htjela voljeti.«

Skinula je ogrlicu koju joj je darovao i bacila je prema njemu. »Možda si ti mene učinio svojom žrtvom.«

Rukom se ulovio za prsa i uhvatio ogrlicu koja je klizala niz njegovu košulju.

»Nestani«, rekla je bijesno.

Iznenađeno ju je pogledao.

»Odmah nestani«, ponovila je. Nije vjerovala svome bijesu.

»Zao mi je što je moralo ovako završiti«, rekao je dok se polako udaljavao. »Stvarno mi je žao.«

»Misliš da je završilo?« prošaptala je dok je zatvarao vrata automobila. »O, ne. Ponovno demo se vidjeti.«


~ 223 ~


~ 224 ~

KOLOVOZ

Satirov mjesec


~ 225 ~

22.

Vivian se priljubila uz deblo na čistini iza svoje kude kao da je nepokretan krokodil u kakvoj močvari. Vlažan kolovoski večernji zrak pojačavao je taj dojam, a ona se stopila s uzorkom kore drveta utapajudi svoje tijelo u njemu. Skvrčila je nožne prste i uživala u pucketavu zvuku dok su joj nokti dubli deblo. Dok je drobila koru drveta intenzivirao se miris crljenice i ugažene mahovine, i zrak je naposljetku poprimio miris groblja. Ponovno se ukipila i utihnula kako bi škripav večernji zbor mogao monopolizirati šumu svojom pjesmom što se selila amotamo i njihov vječan, monoton crp-crp,fiju-fiju. Zavidjela je njihovu neskladnom spokoju.

U blizini je začula šum oprezna predatorova koraka i neznatno je otvorila oči. Hodao je polako, ali nije se pokušavao sakriti. Baš pristojno, pomislila je. Nanjušila je slan okus mladog, često uzbuđenog mužjaka. Prekrivao ga je umirujudi, intiman miris poput topla kreveta, s natruhom dječjeg pudera i žvakade gume s okusom peperminta. Willem.

Zastao je iza debla kao da pokušava odlučiti da li da je probudi.

Otkotrljala se i zgrabila ga za nogu. Zateturao je. Ugrizla ga je za list i on je pao. Jauknuo je. Bacila se na njega pribivši


~ 226 ~

mu ruke o tlo, a svojim je koljenom s nježnom zlobom pritisnula njegovo medunožje.

»Vivie!« preklinjao ju je. »Nisam mislio ništa loše, Vivie. Ostavi me.«

Možda zato što ju je nazvao kako su je zvali dok je bila dijete, možda zbog njegova zbunjena pogleda, ali njezina se ljutnja raspršila i ona se povukla u stranu i oslobodila ga.

»Prokletstvo, Vivie. Mislio sam da deš me ozlijediti.« Kleknuo je i rukom prekrio medunožje.

»Što radiš ovdje?« upitala je.

Willem je šakom obrisao nos i poprijeko je pogledao. Njegov je smiješak bio onaj stari, nježni smiješak. »Bio sam u Tooley'su, znaš, kako bih im priuštio da me s užitkom izbace, a tvoja mama me stjerala u škripac. Rekla mi je da s obzirom da nemam pametnijeg posla, odvučem svoju guzicu k tebi i pravim ti društvo. Rekla je da ved tjednima nisi izišla.« Podignuo je obrve i zabacio glavu na način koji bi je prije tri milijuna godina natjerao u smijeh. »Želiš da ga prebijem za tebe?«

Kako se usuđuje? pomislila je Vivian. Tko joj je dao prava da priča o mojoj privatnosti? »Mogu sama premlatiti koga trebam, hvala ti«, odgovorila mu je hladno.

Willem se namrštio. »Da. Baš sam glup.« »Zašto nisi s ostalim gangsterima?« upitala je. Willem je slegnuo ramenima, a lice mu se jedva primjetno namrštilo. Udario je


~ 227 ~

deblo svojom motorističkom čizmom. »Ma, Finn misli da je faca — zapovijeda nam jer nema Rafea da ga spusti. Hodu redi, Rafe je opak, ali nas barem ne tjera da radimo totalne gluposti kako bi dokazao da nas može na to natjerati. Ni Gregu se to ne sviđa pa se stalno svađaju, a znaš Ulfa — glupo malo govno de na sve pristati. Finn mu barem ne ševi mamu.«

»Rafe je uvijek s Astrid?« upitala je Vivian.

»Da. Kod nje. Pomaže joj da se >oporavi<. Ponaša se kao da je bogomdana. Ne kužim.« Willem je odmahnuo glavom. »Ali ne krivim ga što je stalno tamo. Tata mu je čudniji nego ikad.«

Neko su vrijeme sjedili u tišini dok se oko njih spuštala tama.

»Nekada smo se zabavljali, zar ne, Viv?« najzad je rekao Willem. »Sada se pitam pazi li na mene itko osim mene. Stariji samo pričaju. A Gabriel, tko je on uopde? Hode li nas tjerati da radimo gluposti kao Finn samo zato što nam je šef? Znaš što? Mislim da si ti jedina kojoj mogu vjerovati. Ti si cool. Nikad se ne daš nagovoriti na gluposti.« Willem je ponovno zašutio.

O da, baš sam cool, pomislila je Vivian.

«Znaš tko je počinio ono ubojstvo, Viv?« rekao je Willem iznenada.

Vivian se preokrenuo želudac.


~ 228 ~

»Nitko ne zna«, nastavio je. »To me izluđuje. Netko od nas ubija, a nitko ne zna tko. Nekada smo zajedno ubijali.«

Zapuhao je lagani povjetarac, a nebo su išarale munje. Willem je uzdahnuo.

Vivian ga je nježno udarila u rebra. »Nestani. Reci Finnu gdje da se nosi. Zauzmi se za sebe, budalice.«

Willem se plaho nasmijao. »Možda i hodu.«

»Pa, odi to sada učiniti«, rekla je. »Potrebna mije samoda.«

»U redu, u redu.« Willem je ustao. Oklijevao je. »Ali, i ti se zauzmi za sebe, u redu?«

»Da, naravno.«

Vivian je hodala Lincolnovom alejom prema parku. Prestat de se duriti i zauzet de se za sebe kako je rekao Willem. Te se večeri održavao besplatan koncert: šest lokalnih bendova nada se privudi nove obožavatelje u studentske barove uz ulicu. Ameba de sigurno biti tamo, a s njima i Aiden. Previše mu je olakšala život. Došlo je vrijeme da ga natjera da je pogleda i prisjeti se koliko je lijepa. Možda tada shvati kako je bio glup kad ju je odbio.

Četkala je svoju svijetlosmeđu kosu dok nije zasjala, a zahvaljujudi pramenovima od sunca sjala je poput srebrna


~ 229 ~

plamena. Njezina do pupka duga košulja otkrivala joj je ravan, zategnut trbuh nad suknjom niskoga struka. Koža joj je bila glatka, meka i zladana.

Za oko joj je zapeo znak na telefonskom stupu, bio je to ved tredi kraj kojeg je prošla. Ovoga se puta zaustavila pročitati: policija je upozoravala javnost da izbjegavaju velike pse lutalice. Zabavljeno je frknula. Iznenada se osjedala dobro kako se ved danima nije osjedala.

Vivian je koračala pod pjenušavim, grimiznim sorbetom kineskog jorgovana kad je začula rezanje motora koji se približava. Očekivala je da de protutnjiti uz nju i iznenadila se kad je usporio i stao štropotati uz nju. Pogledala je prema njemu i ugledala kako Gabrielov crni Harley prati njezin korak. Gabriel je djelovao tmurno i mrzovoljno zbog čega ju je presjekao strah. A tada se nasmiješio i zaustavio motor.

Ona se zaustavila zajedno s motorom kao da ne može kontrolirati vlastite pokrete.

Odmjerio ju je pogledom, a na licu mu se jasno vidjelo da joj se divi. »Sama si, malena? Teško mi je povjerovati u to?«

»Onda nemoj«, rekla je. Zašto joj je došao upropastiti raspoloženje?

Zanemario joj je njezinu osornost. »Šuška se da te ostavio dečko.«

»Zar svi znaju sve mojim poslima?« otresla se. »Ono što ne razumijem je«, nastavio je, »zašto.« »To nema nikakve


~ 230 ~

veze s tobom«, odgovorila je i nastavila hodat:. U sebi je drhtala. Na što cilja?

Gabriel je stao gurati motor uz nju. »Hodu redi, pogledaj se. Mora da je sišao s pameti. Gdje bi netko poput njega mogao pronadi novu curu poput tebe?«

Vivian je ubrzala korak.

Gabriel je pratio njezin ritam.

»Morala si se gadno potruditi da bi uspjela otjerati tako napaljenog mladida.«

Vivian se bijesno okrenula prema njemu. »Odi kvragu!«

Podrugljivo ju je gledao. »Je li se to možda dogodilo zbog nečeg što si rekla?«

Vivian nije znala bi li vrištala, ili ga udarila. Neka je prokleta ako zaplače pred njim. Pa sve i da zaslužuje objašnjenje, što ne zaslužuje, nikada mu ne bi mogla redi istinu. Kad bi znao da je kadra odati svoju tajnu nekom autsajderu, možda bi pomislio da je kadra izdati ih i na druge načine.

»Vivian.« Iz očiju mu je nestalo poruge. »Budeš li ikada htjela razgovarati, moglo bi te iznenaditi koliko ja znam dobro slušati.« Njegov tajanstveni glas bio je gotovo utješan. »Ako si se u nešto zapetljala, dobar sam u odmotavanju klupka«, rekao je. »A ako se dogodi nešto što...« Zastao je na tren pažljivo birajudi riječi. »Što čak ni ti ne možeš srediti,


~ 231 ~

imam viška mišida. I nedu postavljati pitanja. U redu?«

Nikada ga nije zamišljala kao srdačnu osobu, ali na tren je poželjela baciti mu se u zagrljaj i sve mu ispričati. Ali taj je tren prošao. To bi bilo glupo. On ju je trenutno smatrao djevojkom slomljena srca i to je sve, a možda je samo nastojao iskoristiti njezinu tugu.

»Hvala ti na brizi«, rekla je i bilo joj je žao što nije zvučala nježnije.

»Trebaš prijevoz?« upitao ju je. »Ideš na koncert, zar ne?«

Razmislila je. »Da«, rekla je kao da se ispričava. U svakom slučaju, bilo bi dobro za Aidena kad bi je ugledao gdje dolazi s udvaračem kojeg su ostale djevojke očito smatrale poželjnim.

Dok je sjedala na motor primijetila je da mu je odozada remenom opasana torba. »Ideš nekamo?«

»Vradam se«, odgovorio je. »Bio sam u Pennsyivaniji. Tamo je jedan čopor. Išao sam se raspitati jesu li u posljednje vrijeme sreli kakve vukovelutalice — odmetnike žedne ljudske krvi koji su možda krenuli u našem smjeru.«

»Je li ti se posredilo?« Nije očekivala potvrdan odgovor.

»Jok. Sutra idem u Charleston. Vidjet du što de mi tamo redi.« Probudio je motor. »Da nisu dobro oprali ono parkiralište možda se sada ne bih trebao ovako gnjaviti«,


~ 232 ~

nadglasao je motor. »Možda bih uspio nešto nanjušiti.«

Vivian je nečujno zahvalila Tooleyju što je takav čistunac. Ali, što ako trag na Tooleyjevu parkiralištu ne bi bio njezin? Život bi i dalje bio očajan, ali ne tako kompliciran. Ah, ali što ako bi bio njezin? Vivian je pogledala Gabrielova snažna ramena i zadrhtala.

Gabriel se udaljio od pločnika, a Vivian je održavala ravnotežu lagano se držedi za njegov struk iznad prašnjave kožne jakne koju je omotao oko bokova. Nije bilo mekanih jastučida. Da je riječ o bilo kojem drugom mužjaku, rukom bi mu pogladila mišidava leđa istražujudi njegovu čvrstinu. Izazivački bi se priljubila uz njega, No ovo je Gabriel. On se ne ponaša poput ostalih mužjaka.

Nije znala kako se ponašati uz njega. Nervozna misao proletjela joj je umom: kad bi ga uzela za ljubavnika, bi li je štitio? Ili bi je svejedno ubio kad bi se ispostavilo da je ona odmetnik? Nisam normalna, pomislila je i otklonila misao.

U parku se popeo na pločnik, a ona ga je nehotice čvrsto stisnula. Čula je kako se smije unatoč buci režedeg motora. Klizio je niz asfaltiran puteljak ne obazirudi se na viku starijeg muškarca u zelenom radnom odijelu i odveo ju je točno u publiku. Mnoštvo se razdvojilo poput Crvenoga mora. Neki su se smijali i klicali im, drugi su glumili nezainteresiranost. Ako je tražila pozornost, sada ju je definitivno dobila, ali nije marila. Zanimala ju je samo jedna osoba.


~ 233 ~

Skenirala je mnoštvo. Uz privremenu pozornicu ugledala je Quincea i Bingo. Kao i ostali, i oni su se okrenuli prema izvoru buke. Quince je podignuo ruku u namjeri da joj mahne, ali ju je brzo spustio kad ga je Bingo udarila laktom. Oko njih su bili i ostali koje je poznavala. Dah joj je zastao u grlu kad je ugledala Aidena. Zurio je u nju napola razjapljenih usta.

Ona je odlijepila pogled s njega i sišla s motora. Što da radim? Što da radim? Unatoč zdravom razumu, stala je na podnožnik i naslonila svoje usne na Gabrielove. Oh, prokleti Mjeseče, baš sam idiot, pomislila je. Ona je zamislila kratak poljubac koji de probuditi Aidenovu ljubomoru, poljubac koji de završiti prije negoli Gabriel shvati što se događa. Nije očekivala brzinu kojom joj je obujmio struk. Iznenada se zatekla na spremniku za gorivo, priljubljena uz njegova prsa, izgubila je tlo pod nogama, a metal joj se zabijao u desno koljeno. Svojim joj je iskusnim jezikom razmaknuo usne dok se ona pripijala uz njega da ne bi pala. Osjetila je kako kroz njegovu košulju isijava vrudina i nanjušila njegov bogat, modan mošusni miris. A tada ju je pustio i ona je kliznula na pod i zateturala unatrag.

Oči su mu tinjale pod poluzatvorenim kapcima. »Ne iskorištavaj me«, zarežao je. Dao je gas i zvuk motora naglasio je prijetnju. Gledala ga je gdje odlazi zajapurena lica i s dahom koji joj je zastao u grlu. Proklet bio, rekla je nečujno. Njega se ne može kontrolirati. Oduprla se nagonu


~ 234 ~

da zvizne svakoga tko se zagledao u nju.

Znala sam da ne mogu preveslati Gabriela, požalila se samoj sebi dok se probijala kroz mnoštvo. Pa zašto sam ga onda poljubila? Vjerojatno joj se pomutila pamet kad je ugledala Aidena.

Nije bilo teško očarati mladida i natjerati ga da joj napravi mjesto nekoliko metara dalje od Amebe. Vidjela je kako Aiden nervozno pogledava prema njoj. Dobro je, vidio ju je. Nasmijala se razmišljajudi o tome kako se njegov pogled neprestano vrada na nju ma koliko se god on trudio skrenuti ga. Bit de moj, pomislila je.

Aiden je nepomično stajao. Vivianino srce je poskočilo. Sam de joj pridi. Nede ga morati strpljivo zavoditi.

Ali, nije krenuo u njezinom smjeru. Kroz mnoštvo je dotrčala Kelly. Poletjela mu je u naručje, a on ju je zagrlio i smijao se dok mu je ljubila vrat.

U Vivianinim grudima kipio je bijes.


~ 235 ~

23.

Vivian je pričekala da padne mrak i otišla. Nije htjela da Aiden pomisli da ju je otjerao. Odslušala je dva benda s očima punim suza, ali njihova je glazba predstavljala samo besmislenu buku — nije pljeskala i nije ustajala plesati kao svi oko nje — od svake provale smijeha, koja je iz smjera Amebe dopirala do nje, grčio joj se želudac, a ramena su joj postajala sve kruda dok se nije gotovo posve ukočila od bijesa. Nede pogledati u njihovu smjeru, to je sigurno, inače de se rasprsnuti.

»Jesi li dobro?« upitao ju je dečko koji je stajao do nje, očito žudedi za tim da je utješi.

»Jesam.« Njezin je odgovor zvučao kao neugodan šapat. Odmahnula je glavom kad ju je pokušao zagrliti. Ustuknuo je, uzeo pivo od prijatelja i povikao je prema pozornici bodredi izvođače kako bi razmetanjem prikrio njezino odbijanje.

Najzad se smračilo i upalila su se sjajna svjeda pozornice, a ljudi u publici postali su slijepi na svoje susjede. Kada su svi ustali kako bi pozdravili bend, Vivian je ustala i iskrala se.

Probijala se kroz mnoštvo, između pokrivača i ručnih hladnjaka, preko nogu i ruksaka. Prošla je uz parove koji su


~ 236 ~

vonjali naznoj i jeftino vino te uz skupine mladida koji su podrigivali i iz kojih je isparavalo zrelo pivo. Svježi je zrak ispunio miris dima cigareta i marihuane. Proklela ih je jer se mogu tako prepustiti radosnom zaboravu.

Pronašla je rijeku i krenula uzvodno uz nju prema kudi. Kad se vratila na svoj teritorij, uronila je u visoku travu i stala se kotrljati čvrsto se stišdudi kao da želi ugušiti bol. No njezin se jad oslobodio i ona je stala izvikivati psovke prema nebu. Bjesnjela je na sebe i na dečka lijudi vrude suze.

»Prelijepa sam!« viknula je promuklim glasom. »Zašto on to ne vidi?« Čupala je travu, kopala rupe u tlu i bacala zemlju u nod.

Nije čula da joj se netko približava.

»Isuse, Viv, zar ne možeš biti malo tiša?«

Vivian se ukočila, rukama je stisnula prednju stranu košulje. Jedan izduženi nokat ušuljao joj se kroz pamuk i bocnuo joj grudi.

Rafe ju je obišao i sagnuo se kako bi joj se zagledao u lice. »Uzrujana si?«

»Jebi se.«

»Zašto ga ne središ, Viv? Zaslužuje to. Ti bi to mogla — zar ne?«

Nasrnula je na Rafea i pokušala mu zaderati lice.

Uzmaknuo je smijudi se. »Sačuvaj to za svoj muški


~ 237 ~

narezak, Viv.« A zatim je nestao.

Vivian se sklupčala kako bi prigušila jecaje, posramljena što ju je Rafe vidio izvan kontrole. Nakon nekog vremena prestala je plakati i čučnula je u bodljikavoj travi rukama čvrsto obgrlivši koljena, a nosnice su joj ispunile čestice ljetnoga sijena. Postupno je kliznula na bok i ostala ležati poput krpene lutke.

Začula je šuštanje u travi i Vivian je ovaj put prepoznala Rafeovu kožu i gorčinu prije negoli je došao do nje. Osjedala je da stoji nad njom, ali ga je ignorirala. Nježno ju je gurnuo nožnim prstom, a zatim joj u pregib lakta tutnuo nešto dugačko, hladno i glatko. Otvorila je oči i pokazala mu zube.

»To ništa nede riješiti«, rekao je, a nju je zapanjila neuobičajena samilost u njegovim očima. »Ali nakratko de te umrtviti.« A zatim je otišao.

Dao joj je bocu. Nije se ni potrudila pročitati natpis, ved ju je odčepila i otpila gutljaj. Ispljunula je i raspršila pola gutljaja u spreju. Bila je spremna za drugi gutljaj iako ju je svaka kap pekla na putu do želuca. S tredim gudjajem počela je osjedati obedanu obamrlost. Dužna sam Rafeu, pomislila je i gorko se nasmijala. Zapitala se bi li čitava boca zatrla njezinu bol ili bi je ubila.

Pronađu li me ujutro mrtvu od trovanja alkoholom, pravo budi Aidenu, pomislila je. Znat de daje on za to kriv. Otpila je još jedan gutljaj. Za sve je on kriv. Pa još jedan. Bilo mi je


~ 238 ~

dobro dok me nije povrijedio. Pa još jedan. Nikada prije nisam doživjela pomračenje. Nikada prije nisam se probudila oblivena krvlju. Za sve je on kriv. Možda sam učinila nešto strašno, a za sve je... on... kriv.

Što je više pila, nalazila je više razloga da ga mrzi.

A zatim mi nabije onu kuju u lice, bjesnjela je. Kelly je sve vrijeme samo čekala svoju priliku. Koliko joj je trebalo da se pojavi pred njegovim vratima nakon što je saznala da smo prekinuli? zapitala se Vivian. Kladim se ne dugo. Kvragu, da gaje ta krava pustila na miru, vratio bi mi se. Ta prljava mala bljedunjava spletkarošica.

Htjela sam te voljeti, pomislila je sva jadna dok je grlila bocu. Alkohol je više nije pekao, ved ju je grijao i tješio. Peklo ju je kad je razmišljala o Kelly i Aidenu.

Voljela bih osjetiti kako moji zubi tonu u njezin vrat, pomislila je Vivian. Voljela bih joj prerezati grkljan. No slika žute policijske vrpce nepozvano joj se pojavila pred očima i ona je snažno odmahnula glavom. Od tog je pokreta osjetila mučninu. Ne, ne, pomislila je. Zločesta sam. To ne mogu učiniti, zar ne? A zatim joj je osmijeh na usne izmamila zamisao od koje ju je toplina alkohola dodatno prosvijedila. Ali bih je mogla dobro zaplašiti.

»A gdje bih mogla ostvariti taj divni zadatak?« zapitala se naglas. Jezik joj se petljao, a to ju je nasmijalo iz nekog glupog razloga.


~ 239 ~

»Gdjc, gdje...« Ponovno se nasmijala. »Znam gdje stanuješ, Kelly.« Te je riječi gotovo otpjevala.

Jedva je ustala i teturajudi napravila nekoliko koraka, a kad se sjetila boce umalo je pala pokušavajudi je podignuti.

Vivian je trebalo dvadeset minuta da prijeđe prazne, osvijetljene ulice do Kellyne kude, a hod joj se ustalio kad je ulovila vlastiti ritam. Stigavši do kude, osvrnula se da vidi promatra li je netko, a zatim se sakrila pod sjenu živice koja je okruživala dvorište.

Na kolnom prilazu prizemnice obložene opekom bio je automobil i svi su prozori bili mračni, ali su svjetiljke s obje strane ulaznih vrata bile upaljene. Ponod je davno prošla, zar se Kelly još nije vratila kudi?

Vivian je otvorila bocu i otpila gutljaj, a zatim je preskočila bijelu ogradu stražnjeg dvorišta. Doskočila je i zateturala. Dok je udisala, osjedala je miris alkohola kao da umjesto zraka udiše njegove pare.

Zagledala se kroz tri prozora prije negoli je pronašla sobu koju je tražila — malenu spavadu sobu oblijepljenu plakatima rock grupa. Krevet je bio prazan. Vivian je tiho zarežala zamišljajudi Kelly u drugom krevetu — Aidenovom. Pričekat du te, djevojko.

Pokušala je prstima silom otvoriti prozor, ali bio je zaključan iznutra. Što sad? Obrisala je znoj s čela mekanom podlakticom.


~ 240 ~

Brzim pregledom dvorišta, otkrila je spremište. Lanac kojim su bila zatvorena vrata puknuo je poput lizalice. Unutra je pronašla kosilicu, boce s plinom, klupicu natovarenu lončanicama i oruđe za vrtlarenje, uredno obješeno o klinove.

S jednog od klinova visio je kolut ljepljive vrpce. Uzela je njega i vrdarsku lopaticu i otišla prema Kellynu prozoru. Zrak je bio poput kaše od vlage i kukaca. U daljini je tutnjala grmljavina.

Zubima je otkinula komade ljepljive vrpce i zalijepila ih po prozorskom staklu, a zatim ga udarila vrtlarskom lopaticom. Vrpca je prigušila buku i s lakodom je uklonila razbijeno staklo. Rukom je kroz otvor otključala bravu, okrenula kvaku i ušla u svježu, mračnu prostoriju.

Vivian je oprezno zatvorila vrata spavade sobe, navukla zastore, a zatim upalila svjetiljku uz krevet. Svjetlo ju je zaslijepilo i trebalo joj je nekoliko sekundi prije negoli se uspjela škiljedi osvrnuti po sobi.

Bila je to soba tipična za dobru malu curicu koja je odlučila postati zločesta. Pod nasumično odabranim slikama prepunim golih prsa, flanela i tetovaža nazirale su se ružičaste tapete s cvjetnim uzorkom. Toaletni stolid opasavala je tintom umrljana ružičasta nabrana tkanina, a brižna je majka i dalje stavljala ružičastu posteljinu premda je vjerojatno kdi bila ta koja je na nju bacila crni poplun. Stari plišani tigar zavalio je glavu na jastuk.


~ 241 ~

Mili Mjeseče, što radim ovdje? zapitala se Vivian. Ovo je ludo. Kelly nije napravila ništa što ja ne bih napravila. Odjednom je počela čeznuti za vlastitom sobom, za vlastitim krevetom. Zaključila je da je glupo i beskorisno čekati je. Moram se izvudi odavde, zaključila je.

»Evo ti poklon, Kelly.« Vivian je lupila bocom o toaletni stolid medu bočice sa šminkom, narukvice, kemijske i kasete. Kad ju je ispustila, boca se nagnula, a ona je posegnula za njom i tada je ispod boce primijetila lančid koji ju je bio izbacio iz ravnoteže. S njega je visio pentagram.

Dok je podizala pentagram nokti su joj se izdužili u kandže, a niz leda joj je izrastao bodljikav trag krzna. »Dao ga je tebi?« prošaptao je njezin potisnuti bijes. Je li to isti onaj lančid koji je bacila na Aidena? Zar je on toliko bešdutan da se samo okrenuo i poklonio ga nekom drugom? Ili je svima dijelio pentagrame? Niz obraze su joj tekle suze dok je amajliju savijala napola. Mislila sam da sam posebna.

Ugasila je svjetlo.

»Mrzim ružičasto«, bijesno je rekla i kandžama razderala zastor skroz do donjeg ruba. Oba je zastora pretvorila u vrpce uživtajudi u zvuku deranja i u golicavim vibracijama u vršcima svojih prstiju.

Otišla je do ormara. Odjeda je bila poredana po hijerarhiji — u prednjem dijelu visjela je Kellyna omiljena crna odjeda, s obje strane veseli komadi koje je vrlo vjerojatno kupila


~ 242 ~

zabrinuta majka, a koje je Kelly vjerojatno nosila samo za obiteljska okupljanja, i to nakon mnogo preklinjanja. Vivian je razderala crnu odjedu.

Prešla je na krevet.

Zamahnula je po poplunu i razletjelo se perje. To ju je podsjetilo na ubijanje kokoši i ona je počela sliniti sve brže i brže mašudi kandžama sve dok krevet nije postao hrpa paperja i ružičastocrnih prnja. Cučnula je u to gnijezdo i izrasla joj je njuška.

Zdravo, Crvenkapice, pomislila je.

Ostala je u tom polustanju — napola djevojka, napola stvorenje — a nožni su joj se prsti kvrčili i izravnavali od užitka dok je zamišljala kakav de biti Kellyn izraz lica kad ugleda što joj je na krevetu. Mogla bi dovršiti posao i nestati prije negoli Kellyini roditelji dotrče kad je čuju kako vrišti — ili joj je barem tako govorio alkohol. No, kako su prolazile minute tako je nestajalo i užitka i ona se opet preobrazila u djevojku. Hode li se Kelly uopde vratiti kudi?

Vivian je dohvatila bocu i otpila gudjaj od čega joj je izgorjelo grlo. Zamaglilo joj se pred očima, a sjenke su se stale pretvarati u uznemirujudi sivi tvid. U glavi joj je tutnjalo. Osluhnula je što se događa pred vratima, ali čula je samo hrkanje te karakterističnu nodnu škripu i jecaje. Teturala je, a svaki put kad bi se zaustavila soba, stala bi se vrtjeti pa se nastavila kretati. Povremeno bi uzela jednu od kaseta s


~ 243 ~

toaletnog stolida i iščupala traku koju bi razbacala po sobi.

Sjajne minute na satu curile su dok nisu pokazale da je tri ujutro.

»Nede se vratiti kudi«, zarežala je Vivian. »Kuja se nede vratiti.«

Uspela se kroz prozor ogrebavši cjevanicu i otkotrljala se na travu. Jedva je ustala i nekako preskočila ogradu te krenula niz ulicu.

Znala je gdje je Kelly. »Istrgnut du te iz njegova naručja«, obedala je Vivian. »Razderat du te.«

Nod se pretvorila u grotlo mržnje.

24.

Vivian se prenula iz sna. Nije se sjedala dolaska u krevet. Kopala je po sjedanju ne bi li se vidjela gdje pere zube ili se svlači, ali ništa nije našla. Oprezno je otvorila oči. U glavi joj je lupalo poput bata u čarapi, a druga joj je čarapa prekrila jezik. Cijelo ju je tijelo boljelo.

Ovo je previše nalikovalo jednom nedavnom jutru. Srce joj je divljalo.

Vivian je sjela medu izgužvanu posteljinu. Bila je potpuno gola. Osvrnula se po sobi tražedi odjedu koju je nosila večer


~ 244 ~

prije. Na podu nije bilo nikakve hrpe. Gdje joj je odjeda? Potisnula je rastudu paniku.

Kroz otvoren prozor dopirao je vlažan, ali svjež ranojutarnji povjetarac. Zaštitna prozorska mrežica razderana je cijelom dužinom — dovoljno da se kroz nju provuče osoba koja se nije dosjetila podignuti tvrdoglavi okvir. Na podu je bila prljavština.

Vivian se pogledala. Bila je uprljana zelenim blatom kao da je bila u rijeci. Podignula je ruke kako bi pregledala nokte. Bili su ružičasti s bijelim vršcima. Glasno je uzdahnula. Hvala Mjesecu, nije bilo krvi.

Počela se opuštati. Večer prije se napila i to je sve. Pa što ako je svukla odjedu i neko vrijeme jurila uokolo na sve četiri? Zaslužila je to. Vjerojatno joj je proradio nagon i držala se šume. Da, bila je dovoljno glupa da ode do Kellyne kude, ali sredom otišla je odande prije negoli ju je netko otkrio. Mislim da nisam otišla Aidenu, pomislila je. Naravno, nije se sjedala ni kako se uprljala blatom.

Prebacila je noge preko ruba kreveta i zastenjala. Za sobom je povukla plahte. A tada je uz tih mukli udarac na tlo pala nečija šaka.

Vivian se ukipila. Soba joj se zavrtjela. Jedina jasno vidljiva, izoštrena, i više nego stvarna stvar u sobi bila je nečija odsječena šaka što je ležala s otvorenim dlanom prema gore na sagu njezine sobe. Bila je blijeda i lagano


~ 245 ~

namreškana kao da je bila s njom u rijeci. Na dlanu su se vidjeli otisci zuba. Na zglobu je nazubljen komad kože okruživao tamnu, skorenu jezgru i stršedu bijelu kost. Kost je bila zdrobljena kako bi netko iz nje mogao isisati srž.

Na srednjem je prstu uočila prsten. Potisnula je svoj gnjev i ispružila stopalo te okrenula vlažnu i ljepljivu ruku, a zatim ustuknula. Prsten je bio u obliku srebrne lubanje. Pripadao je bajkeru koji joj se upucavao pred Tooley'som, onaj za kojeg je Gabrielu rekla da de ga pljusnuti.

Disala je ubrzano i plitko poput životinje koja je upala u zamku. Moram je se riješiti, pomislila je.

Je li je itko vidio? Je li ostavila trag koji bi vodio do njezine kude ? Požurila je do prozora i pogledala van. S trave se dizala magla, no vani nije bilo ničeg neobičnog.

Što ako Esmé uđe? Otrčala je do vrata i zaključala ih. Unatoč svježem povjetarcu kupala se u znoju. Morala je sakriti šaku dok je ne uspije iznijeti iz kude.

Očajnički se osvrtala okolo. Činilo joj se da joj se vukovi naslikani na zidu smiju. Naglo je otvorila vrata ormara. U čizmu? Ne, nikada ih više ne bi mogla nositi. Na polici je primijetila Timberlandovu kutiju za cipele. Savršeno. Maknula je poklopac, podignula šaku i oprezno je nosedi za voštani palac, primaknula je kutiji i bacila unutra. Svileni je papir zašuštao i na tren joj se učinilo da se zgrčila. Potisnula je histeričan osmijeh i poklopila kutiju.


~ 246 ~

Esmé je još uvijek bila u krevetu, vrata njezine sobe bila su zatvorena. Rudy je bio vani. Vivian se istuširala i obukla što je brže mogla, a zatim je istresla šaku iz kutije u jeftinu torbicu koja se veže oko struka i opasala je oko sebe. Naježila se dok je izlazila kroz kuhinjska vrata.

U najgušdem dijelu grmlja sjela je na svoja bedra i utrljala češnjak i papar u šaku kao da je riječ o janjedem butu. Nadala se da de njihov miris otjerati svakog psa koji bi je mogao pokušati iskopati. Ne mogu vjerovati da ovo radim, pomislila je. Sanjala je snove stvarnije od ovoga.

Nije mogla iskopati dovoljno duboku rupu. Samo još nekoliko centimetara, neprestano si je govorila. Nitko je ne smije pronadi. Kad bi je Gabriel pronašao, ubio bi je za dobro čopora, bez obzira na to želi li je za svoju partnericu ili ne. Granitno Gabrielovo lice govorilo joj je da mu je na prvome mjestu brza pravda, a da tek onda postavlja pitanja, premda joj se hvalio da zna dobro slušati i da ima viška mišida za njezinu zaštitu.

Najzad je ubacila šaku i stala zakapati rupu spremna skočiti u grmlje pride li joj itko, usta joj je okovao strah. Molila se Mjesecu da šaka ostane tamo netaknuta.

Vratila se u kudi i vidjela da je Esmé ustala. Sjedila je za stolom i ispijala kavu dok su na radiju tiho zujale vijesti. S njom je bio Tomas. Bili su pokisli.

»Gle tko mi je pokucao na prozor u zoru«, rekla je Esmé,


~ 247 ~

a njezin je uobičajen vragolasti osmijeh bljesnuo samo na tren.

Vivian je zastao dah u grlu, ali ništa u Tomasovu izgledu nije odavalo da su im se putovi sreli. »Što se događa?« upitala je iako je znala odgovor.

Esmé je ustala po još jednu šalicu iz vitrine. »Pronašli su još jedno tijelo. Na vijestima kažu da je osakadeno, ali nisu htjeli redi na koji način.«

»Policija uskraduje takve podatke«, objasnio je Tomas. »Tako samo pravi ubojica zna sve potankosti i oni mogu razotkriti čudake koji priznaju ubojstvo samo kako bi skrenuli pozornost na sebe.«

»Gdje su ga pronašli?« upitala je Vivian.

»Kraj fakulteta«, odgovorila je Esmé i donijela Vivian kavu. »Iza jedne od privremenih zgrada gdje de sagraditi novi odsjek za umjetnost.«

Ulica u kojoj stanuje Kelly udaljena je samo nekoliko blokova od tog dijela kampusa.

»Znam, dušo«, utješila ju je Esmé pogrešno protumačivši Vivianino problijedjelo lice. »Svi se tako osjedamo.«

Tomas je pogladio Esméinu ruku. Ona je čvrsto stisnula njegove prste i nastavila ga tako držati. »Tko zna što ti misliš o nama?« rekla je. »Iskreno, pojavio si se baš kad je sve poludjelo. Sredit demo mi ovu zbrku...« Shvatila je da


~ 248 ~

blebede i zašutjela.

Zvuk s radija kao da je pokušao ispuniti prazninu nastalu kad je ona zašutjela pa nitko nije propustio pregled najnovijih vijesti: »U bizarnom novom preokretu u posljednjem, takozvanom 'zvjerskom ubojstvu izvori bliski policiji navode da je policija primila anoniman telefonski poziv u kojem se tvrdi da su dva ubojstva počinili vukodlaci. Glavni detektiv Sirilla odbio je komentirati.« Novinar je teško obuzdavao vlastitu zabavljenost, ali se pribrao i shvatio da bi bilo neukusno našaliti se. »Ovo su naravno ozbiljni zločini i policija de biti zahvalna na svakoj stvarnoj informaciji koja bi mogla pomodi u uhidenju počinitelja.«

Esmé se naslonila u svojoj stolici i isključila radio. »Sranje, sranje, sranje.«

»Ali tko bi mogao znati?« upitao je Tomas. »Kako je mogude da netko zna?« Pocrvenio je od bijesa.

Vivian je dobro znala tko je to učinio. Kako je mogao? Potišteno je pomislila. Nakon svih onih slatkih poljubaca, kako može misliti da je u stanju ubiti nekoga? Ona možda i sumnja u sebe, ali njemu nije pružila razloga da sumnja u nju. Samo zato što se može preobraziti u životinju ne znači da se ponaša kao nerazumni nasilnik. A zatim se sjetila da je razderala Kellynu odjedu. Mili Mjeseče. Pomislila je. Zašto bi mislio da nisam sklona nasilju?

No ubrzo ju je još nešto zabrinulo: novinar je upotrijebio


~ 249 ~

riječ vukodlaci. No, novinari često griješe, to zna. Možda je Aiden rekao policiji vukodlak u jednini. Sigurno nije rekao vukodlaci. Što sam rekla Aidenu kad sam se preobrazila? zapitala se. Je li u bilo kojem trenutku dala naslutiti da postoji još pripadnika njezine vrste? Je li pretpostavio da je cijela njezina obitelj poput nje?

»Nede povjerovati pozivatelju«, rekao je Tomas. »Sigurno misle da je lud.« Zvučao je kao da u to pokušava uvjeriti sebe jednako kao i Esmé.

»Ali što ako je vani jedan od onih opreznih građana?« upitala je Esmé.

Vivian je ustala kako bi izišla iz kuhinje bojedi se onoga što odaje njezino lice. »Kupaonica«, promrmljala je i prošla kroz vrata blagovaonice.

Aiden sigurno nije očekivao da de njegov poziv završiti u vijestima. Sada sigurno piša u gade, pomislila je. Sigurno zna da znam tko je nazvao. Ta ju je pomisao trebala razvedriti, no još ju je više deprimirala. Nikada ti ne bih naudila, obedala je nečujno. Ne bih ti mogla nauditi. Volim te. Zagledah se kroz prozor blagovaonice taman u trenutku kad su se dva policajca stala približavati prednjim prilazom.


~ 250 ~

25.

Odi po Gabriela«, rekla je Esmé Vivian.

»Ne, ja du«, rekao je Tomas i izjurio kroz stražnja vrata.

»Baš ti hvala na podršci«, doviknula je Esmé za njim. »Dobro, onda otvori vrata«, otresla se na Vivian živčanim glasom. »Ti si vidjela da dolaze.«

Vivian je žurno krenula prema vratima prije negoli se predomisli i pobjegne kao Tomas.

»Htjeli bismo razgovarati s Vivian Gandillon«, rekla je policajka, a Vivian je skoro iskočilo srce.

»Ja sam«, rekla je. Glas joj je zacvilio.

»Htjeli bismo ti postaviti nekoliko pitanja«, rekla je policajka.

Krv u Vivianinim ušima hučala je poput vlaka. Htjela je zalupiti vratima, ali oni bi i dalje ostali stvarni. »Bolje da uđete«, rekla je.

»Što se događa?« upitala je Esmé prilazedi im hodnikom.

»Žele mi postaviti nekoliko pitanja, mama«, rekla je Vivian. Zvučala je uzbuđeno poput djeteta.

»O čemu?«


~ 251 ~

»Možda bismo trebali sjesti«, rekao je policajac. Esmé ih je odvela u dnevnu sobu.

Je li im Aiden rekao za mene? Vivian je pokušala progutati knedlu. Ili sam za sobom ostavila trag? No, da su slijedili trag, kako bi znali njezino ime?

Policajci su uzeli stolice i sjeli svaki s jedne strane kamina. Vivian je sjela na rub kauča uz Esmé. Morala je stopalom čvrsto nagaziti sag da bi joj se lijeva noga prestala tresti.

»Poznaješ li Kelly Desmond?« upitala ju je policajka.

Vivian je razjapila usta od iznenađenja.

»Poznaješ li je, dušo?« požurila je Esmé kad Vivian nije odgovorila.

»Ovaj, da?« odgovorila je Vivian nastojedi zvučati nevino i zbunjeno, no bila je sigurna da joj to ne polazi za rukom.

»Jesi li znala da joj je netko sinod provalio u kudu?« nastavila je policajka.

»Kako bih to mogla znati?« upitala je Vivian stječudi samopouzdanje. Ovo nije normalno, policajci je u njezinoj dnevnoj sobi ispituju o provali koju je počinila, a ona se htjela nasmijati s olakšanjem.

»Dakle, niste bliske?« upitao je policajac.

»Naravno da nismo.«

»Smatramo da tko god da joj je provalio u kudu, nešto


~ 252 ~

zamjera gospođici Desmond«, rekao je policajac.

Onda sam upravo pogrešno odgovorila, pomislila je Vivian. »Zašto to mislite?« upitala je.

»Jer je netko divljački uništio njezinu sobu, a ostatak kude nije ni taknuo«, rekla je policajka.

»Divljački uništio? Kako?«

»Sada ne možemo govoriti o tome«, odgovorila je policajka.

Vivian se sjetila kako je Tomas prije rekao da policija ne otkriva potankosti koje bi mogao znati samo počinitelj. Mora biti oprezna.

»Zašto o tome želite razgovarati s mojom kderi?« upitala je Esmé.

»Čuli smo da biste mogli imati razloga ljutiti se na gospođicu Desmond«, rekao je policajac Vivian. »Prema njezinim riječima, mogli biste biti ljubomorni jer izlazi s vašim bivšim momkom.«

Mili Mjeseče, pomislila je Vivian. Još se nisam izvukla iz neprilike. Uspravila se kako bi im dočarala svoje zgražanje. »I ona misli da bih joj ja provalila u kudu i rasturila sobu zbog toga?«

»Da, ona misli da je tako«, odgovorio je policajac.

»A što je s ostalim djevojkama koje je razbjesnila?« upitala je Vivian. Osjedala je kako joj znoj natapa pazuha.


~ 253 ~

»Kelly nije baš poznata po svojoj ugodnoj naravi. Pitajte to bilo koga.«

»U svakom slučaju«, rekla je policajka, »moramo vas pitati gdje ste bili sinod između ponodi i šest ujutro.«

»Bila je sa mnom.«

Vivian je iznenađeno pogledala prema vratima dnevne sobe. Tamo je stajao Gabriel s rukama u džepovima.

Esmé je zaustila, ali ju je Gabriel prekinuo. »Oprosti, Esmé. Namjeravali smo ti redi za nas u nekom prikladnijem trenutku. Proveli smo nod u mome stanu.«

Esmé je ustala kako je i priličilo toj situaciji. »Gabriel! Vjerovala sam ti.«

Vivian je prihvatila alibi, što je drugo mogla? »Kao što vidite«, smiono je istaknula, »ne venem za svojim bivšim dečkom.«

»Može li netko potvrditi vašu priču?« upitao je policajac. Vivian nije promaknulo neodobravanje u njegovim očima.

»Pitajte Buckyja Diderona«, predložio je Gabriel. »On stanuje ispod mene. Vidio nas je kad smo odlazili rano jutros. Požalio se da nije mogao spavati od nas.«

Vivian se bijesno zacrvenjela. Nije joj bilo teško zamisliti kako su to ona i Gabriel navodno postigli. To očito nije bilo teško ni policajcima jer nisu više postavili nijedno pitanje. Uzeli su Gabrielove i Buckyjeve podatke i otišli uz obedanje


~ 254 ~

da de se javiti budu li imali dodatnih pitanja.

»Koji se to vrag događa?« upitala je Esmé Vivian kad su se vrata zatvorila za policijom.

»Čuj, malo sam popila. Pogriješila sam, u redu?« Vivian je otišla u kuhinju i natočila si kavu koja joj se nije pila.

Esmé ju je slijedila. »To je itekakva pogreška.«

Vivian se okrenula u drugu stranu, ali Esmé ju je obišla i stala pred nju. »Pretpostavljam da si zbilja bila u kudi te djevojke.«

Vivian je šutjela.

»Zar si poludjela?« zaderala se Esmé. »Zar nemamo dovoljno problema?«

»Daj da ja porazgovaram s Vivian«, rekao je Gabriel. Vivian nije ni primijetila da je ušao u kuhinju.

»Hvala ti, ali sama du razgovarati sa svojom kderi«, odgovorila mu je Esmé. »Ovo su obiteljska posla.«

»Kad je upletena policija, onda su to posla cijelog čopora«, rekao je Gabriel. »Odi nazvati Buckyja.« Oči su mu sjale dok je odmjeravao Esmé i ne trepnuvši. Vivian se zapitala kako može tako nonšalantno stajati ovdje, a i dalje djelovati kao da je u svakom trenu spreman skočiti.

»Neka bude po tvome«, protisnula je najzad Esmé i odjurila.


~ 255 ~

»Brzo si stigao«, rekla je Vivian.

»Slučajno sam ved bio krenuo vidjeti Rudyja. Tomas me umalo srušio.« Vivian je primijetila da se sjaj u njegovim očima pretvorio u dobro raspoloženje. »Nisam znao da ti je potreban alibi, ali drago mi je što sam mogao pomodi.«

»Pa mogao si smisliti manje odvratan alibi.« Sjela je i pokušala ga ignorirati.

»Meni ta zamisao nije odvratna«, rekao je. Više se nije trudio sakriti osmijeh, ali on je lagano nestajao. »Policajci su bili u pravu, zar ne? Bila si ljubomorna.«

Vivian je otpila gutljaj kave i namrštila se. Zaboravila je staviti šeder.

»Homo sapiens može biti vrlo privlačan«, rekao je i sjeo s njom za stol.

Vivian je očekivala da de je kazniti. Iznenađeno je podignula obrvu, ali nije ništa rekla.

»Urođena nam je potreba za dominacijom«, nastavio je Gabriel, »a njima je lako vladati. Mod koju imamo nad njima je zavodljiva. Uz to, oni su tako krhki, oni su ti koje gotovo da poželiš štititi.«

Tiho se nasmijao, a Vivian je poželjela da se i ona može smijati, ali onda se sjetila Aidenova šokirana, problijedjela lica.

»Ali oni su opasni«, rekao je Gabriel. »Očajnički se boje


~ 256 ~

stvari koje ne razumiju i ima ih više nego nas. Ne mogu nam se pošteno suprotstaviti pa se udružuju protiv nas rabedi vatru i oštricu, ili nas izdaju iz sjene srebrnim mecima.

Vivian, ne možeš ga natjerati da te voli ako je on izabrao drugi put. Moraš ga pustiti. Ne smiješ miješati želju za dominacijom i zaštitom s ljubavlju. Nastaviš li ovako, najzad deš nauditi toj djevojci, a policija te ved povezala s njom. Ili još gore, odat deš se tom dečku — a tada deš ga morati ubiti jer, kunem ti se Mjesecom, on de pokušati ubiti tebe.«

Vivian se iznenadila vidjevši bol u njegovim očima i zapitala se zašto je tamo. Odjednom je poželjela da mu može sve ispričati jer bi je on možda mogao shvatiti. Ali, nije mogla. To bi bilo glupo. Prema Gabrielovoj filozofiji, ona se ved osudila na propast u trenutku kad je Aidenu otkrila svoju tajnu.

Ali, Aiden je drag i nježan, pomislila je. Ne bi me pokušao ubiti. Nosi se s time tako što bježi od mene.

»Mislila sam da me voli«, samo je to uspjela redi Gabrielu. »A onda je otišao s njom.«

U uglovima Gabrielovih usana pojavila se nježnost. »Onda ga pusti. Budala je ako nije uspio prepoznati kakvo si ti divno stvorenje.« Pomilovao joj je obraz i Vivian po prvi put nije uzmaknula. Te su joj riječi očajnički trebale.

Vivian je začula otvaranje prednjih vrata i Rudyjev uzbuđen glas. Gabriel je spustio ruku, a Vivian se osjedala


~ 257 ~

kao da je posegnula za uporištem i zagrabila zrak.

Rudy i Esmé ušli su u kuhinju.

»Čuo si vijesti, zar ne?« rekao je Rudy. »Još je jedan pronađen mrtav.«

»Da.« Gabriel se ponovno smrknuo. »Ako ti je to u redu, večeras bih ovdje sazvao sastanak. Moramo odlučiti što demo napraviti.«

Rudy se brzo složio.

»Idem natrag u krevet«, rekla je Vivian. »Nije mi dobro.«

»Što piješ kad ti škodi«, rekla je Esmé.

Gabriel je bio srdačniji. »Bit de ti bolje kad se naspavaš. Vidimo se večeras, zar ne?«

Vivian je nijemo kimnula glavom. U njezinom je interesu bilo čuti što planira čopor.

Gabriel je na sastanku vedi dio čopora podijelio u parove i odredio im gdje de vršiti ophodnju. »Tako demo uloviti ubojicu na djelu«, rekao je, »a možda i posve prestane djelovati sazna li za ophodnje.«

Astrid je izjavila da se još uvijek oporavlja od ozljede. »Ne smijem se naprezati«, milozvučno je rekla Gabrielu i dotaknula si crni povez na oku zbog kojeg je nalikovala kakvoj žlici iz crtanoga filma. Gabriel joj je stoga odredio da


~ 258 ~

pomaže Jenny Gamier s djecom, a Astrid je izvila usnu, no nije prigovorila.

»To de dobro preplašiti tu kopilad pa de se naučiti ponašati« promrmljala je Esmé.

»Ja du ostati kod kude i upravljati komunikacijama«, rekao je Gabriel. Uperio je prstom u Gregoryja i Finna. »Vi dete mi biti glasnici za prvu smjenu, a maknut dete mi se s očiju samo ako nešto pode po zlu. Vi dete odraditi drugu smjenu«, nastavio je upirudi u Rafea i Ulfa. »I toplo vam preporučujem da čekate kod tete Persie ako ne želite odrijemati kod mene, jer ubiju li ikoga dok ste na slobodi, imat dete bliski susret s mojim zubima.« Vivian se iznenadila što nisu prigovorili. Možda uživaju u uzbuđenju.

»Willem, ti deš ostati s Vivian«, rekao je Gabriel. »Tako dete se modi ponovno zbližiti. Siguran sam da deš se dobro brinuti za nju.«

Vivian je primijetila ponosan pogled koji je Willem pokušao prikriti kad je primijetio da Finn cmače u njegovu smjeru. »Mogu se sama brinuti za sebe«, pobunila se Vivian.

Gabrielova namrštenost pretvorila se u osmijeh posveden samo njoj. »To du ja prosuditi.«

Zagledala se u njega.

»Zašto ne mogu biti u paru sa svojom ženom?« požalio se Rolf Wagner. Još uvijek nije prihvatio Gabriela kao vodu, pomislila je Vivian.


~ 259 ~

Gabriel je objasnio. »Želim spojiti ljude koji se inače ne druže previše. Tako demo smanjiti izglede za međusobno prikrivanje. Nije savršeno, ali tako demo imati alibije u slučaju da se nešto dogodi.«

»Divno je kad ti drugi vjeruju«, podsmjehnuo se Lucian Dafoe. Gunđanje u prostoriji dokazalo je da se još neki slažu s njim. Teta Persia je lupila štapom o tlo moledi za tišinu. Vivian je vidjela kako Astrid nešto šapde Rafeu.

»Mislim da još nisi završio«, podsjetio je Orlando Griffin.

Gabriel je podignuo ruku složivši se s njim. »Točno. Za nas je važnije no ikada napustiti ovo područje. Dovoljno smo to odlagali. Ne znam koliko policijski doušnik zna o nama — možda je samo slučajno pogodio — no, ne učini li policija ništa, a ta osoba zna tko smo, on ili ona mogao bi biti dovoljno lud da sam krene za nama. Rudyjevi agenti pripremili su popis seoskih imanja koja odgovaraju našim potrebama. Planiram ih posjetiti i uskoro donijeti odluku.«

»Ne pronađemo li ubojicu prije negoli se preselimo, naši bi nas problemi mogli slijediti«, rekao je Bucky glasom promuklijim nego inače. Vivian ga nije vidjela od Strašnoga suda. Vrat mu je, na mjestima gdje ga je plavokosi autsajder razderao, bio kvrgav od ožiljaka. Lagano je zadrhtala prisjetivši se kako je Bucky poludio pošto je okusio krv. Da nije toliko zbunjena vlastitom ulogom u ubojstvima, kladila bi se na njega. Primijetila je da ga je još nekolicina oprezno proučavala.


~ 260 ~

»Tada bismo barem znali da je ubojica jedan od nas«, rekla je Magda. Usta su joj bila napeta, lice upalo. Njezina šogorica Renata podržala ju je kimnuvši glavom.

Raul je zaštitnički zagrlio Renatu. »Kako taj doušnik zna za nas? Tko bi nas odao njima?«

»Tko bi se družio s ljudskim narescima?« rekla je Astrid značajno pogledavši Vivian.

Vivian je poskočilo srce.

Esmé je skočila na noge, ali ju je Tomas povukao za ruku i ona je ponovno sjela.

»Upravo izrazi kakav je >ljudski naresci< potiču stav zbog kojega smo se i našli u ovoj kaši«, doviknuo je netko, ali Vivian nije vidjela tko.

Gabriel je podignuo ruke kako bi stišao povišene glasove. »Svi smo u doticaju s Homo sapiensom u svom svakodnevnom životu«, rekao je. »Bilo bi čudno da se ne miješamo s njima. Svatko od nas mogao je nešto redi. Čak i ti«, rekao je Astrid.

Astrid je zarežala prema njemu. Ostali su se međusobno pogledavali sa sumnjom u očima.

Činjenica da opet imaju vodu trebala ih je međusobno zbližiti, pomislila je Vivian, ali nepovjerenje ih je i dalje razdvajalo. Ja sam za to kriva, ako sam ja ubojica, rekla si je. Zapravo, ja sam u svakom slučaju kriva jer sam rekla Aidenu


~ 261 ~

za sebe i on to sada može upotrijebiti kao oružje protiv svih nas. Dovodi svoje ljude u opasnost na ovaj ili onaj način.

Sastanak je završio i prve su ophodnje krenule svojim putem. Esmé je bila u prvoj smjeni u paru s jednom od djevojaka koje su nekada čistile u svratištu. I Tomas je bio u prvoj smjeni u paru s Buckyjem. Vivian i Willem izidi de tek u jedan. Willem je rekao da de se vratiti kasnije.

Vivian je stajala vani i čavrljala dok se čopor razilazio.

»Ne viđam te često u posljednje vrijeme, Vivian. Svrati jednom do nas na večeru.«

»Hej, zašto više ne trčiš s nama?«

»Ozbiljno konkuriraš majci kad je riječ o izgledu, dušo.«

»Hraniš li se dovoljno, draga? Nekako si blijeda?«

Odgovarala je besmisleno i neodređeno nastojedi potisnuti potrebu da svakog posebno zagrli i stane moliti za oprost. Što ako umru zbog nje ?

Najzad su svi otišli — svi osim Astrid i Rafea koji su se naslonili na zid vrta preko puta i besramno se pohvatali.

Vivian se okrenula s gađenjem i vidjela da se netko približava — neki muškarac. Je li netko iz čopora nešto zaboravio? Duboko je udahnula. Bio je to Peter Quincey. Zašto Aidenov najbolji prijatelj prolazi njezinom ulicom?


~ 262 ~


~ 263 ~

26.

Peter Quincey stao je kao ukopan kad ju je ugledao na putu.

»Mene tražiš, Quince?« upitala je Vivian nastojedi zvučati ležerno. Nije bilo ni traga njegovu uobičajenu osmijehu i zaboljelo ju je što joj se više ne može nasmijati.

»Da, hodu redi, ne«, rekao je. »Namjeravao sam ti gurnuti poruku ispod vrata.« Podignuo je omotnicu u desnoj ruci.

»Od Aidena?« Nada je u njoj razvila svoja krila.

»Da. Bog de znati zašto.« Njegov zajedljiv ton ju je zabolio.

Zatresao je porukom u zraku i ona mu ju je otela. Razderala je omotnicu i stala pohlepno čitati. Bila je to pozivnica na sastanak s Aidenom te večeri kod stijena uz rijeku. »Budi tamo u dva ujutro«, napisao je. Bila bi radosno kliknula da na kraju nije pročitala sljedede: »U ime onoga što smo nekada imali, nadam se da deš dodi.« Nekada imali, ogorčeno je pomislila.

»Poruku si može nabiti u guzicu«, rekla je i bacila pismo Quinceu u lice.

Quince ga je zgrabio u samoobrani zateturavši korak


~ 264 ~

unatrag, a ona je nepristojno uživala primijetivši kako je nezgrapan. »Znaš,

\

upočetku si mi se sviđala«, rekao je, »ali stvarno si dvolična kuja.« Strpao je pismo u džep svojih vredastih kratkih hlača i povukao se niz pločnik.

Vivian se neraspoloženo nasmiješila. Preglup je da bi shvatio koliko su istinite njegove riječi.

Preko puta su Astrid i Rafe značajno zurili u njezinu smjeru. Pokazala im je srednji prst i ušla u kudu.

U svojoj je sobi stala mozgati o pismu. Što ako nije htio zvučati tako konačno? Možda se zapravo želi pomiriti? Ne. Sigurna je da je Aiden želi vidjeti samo kako bi joj ponovio da je među njima gotovo i redi joj da se kloni Kelly. Neka je prokleta ako se sastane s njim kako bi je ponizio tim sranjima. Ali, ako je to sve što joj želi redi, zašto je poslao Quincea s porukom? Zašto se želi nadi s njom u dva ujutro na osamljenu mjestu?

Tada se sjetila što je Gabriel rekao da de se dogoditi sazna li Aiden što je ona — »kunem ti se Mjesecom, on de pokušati ubiti tebe.« To nije mogude, pomislila je. Aiden nije


~ 265 ~

kadar ubiti nekoga. Ili možda jest ako smatra da je prisiljen to učiniti?

Ne želim to saznati, pomislila je.

Ali, što ako se ne nade s njim? Hode li je početi uhoditi? Hode li otkriti tajnu čopora? Koliko de mu trebati vremena da ostale uvjeri u istinu? Znala je da bi ostali mogli povjerovati, vidjela je kako joj je izgorio prethodni dom.

Ja sam slaba karika, pomislila je. Ja ugrožavam svoje. Trebam nestati.

Mogla bi pobjedi. Ali kamo? Sledila se od pomisli da ostane sama. A što ako nastavim ubijati? zapitala se. Svaki put kad ubijam riskiram da me uhvate. A ako uhvate mene, mogli bi pronadi i moju obitelj.

U jedno je bila sigurna. Ne bi izdržala da joj sude njezini vlastiti ljudi. Ne bi se mogla predati čoporu.

Naravno, samo je jedno rješenje pravo — mora zaštititi svoju obitelj, svoj čopor.

Morala bi se ubiti.

Na tren kao da je ostala bez daha. Vrijeme je stalo. To je rješenje. Bilo je to tako kristalno jasno da ju je boljelo poput ledene vode od koje joj se mozak smrznuo, umrtvio i razbudio.

No, kako vukodlak može ubiti samoga sebe ?

Srebrni meci, pomislila je i frknula. Naravno, uvijek ih ima


~ 266 ~

po kudi.

Stala je na prozor i udahnula miris svoje posljednje nodi. To mora biti brzo, pomislila je — mora pronadi način koji joj nede ostaviti vremena da se ustrtari — i mora ili ozlijediti kralješnicu ili joj toliko naškoditi da ne može upotrijebiti svoju metamorfsku mod iscjeljivanja.

I vješanje je jedna od mogudnosti, ali to se mora obaviti kako treba, kako bi joj pad slomio vrat, jer bi se u suprotnom samo počela gušiti. Gušenje je bolno, ali ne ubija. A isto vrijedi i za skok s visoke zgrade — ne bi mogla biti sigurna da de se pri padu ozlijediti dovoljno da umre. Možda bi mogla ledi s glavom na tračnice, ali nodu voze samo teretni vlakovi, a oni se kredu tako sporo da bi se sigurno ustrtarila.

Najzad joj je sinulo savršeno, nepogrešivo rješenje. U garaži je kantica benzina za kosilicu. U kuhinji su šibice. Prisjetila se kako je svratiste planulo s njezinim ocem zarobljenim u njemu. Vatra — obiteljska tradicija. To se činilo posve pravednim.

Dok je silazila u prizemlje, presjekao ju je strah, ali ga je potisnula osjedajem dužnosti. Nije umrla u vatri koja je oduzela život njezinu ocu. A trebala je. Ovo de ispraviti nepravdu.

U kuhinji je naškrabala poruku. Htjela je da bude jasno da je umrla i zašto. Nije htjela da je Esmé traži zavaravajudi se lažnom nadom. Što prije Esmé prihvati smrt svoje kderi, prije


~ 267 ~

de nastaviti sa svojim životom. Činilo se da bi se njezin novi ljubavnik mogao zadržati u blizini. To bi pomoglo.

* * *

Ja sam ubojica. Ne sjedam se da sam to učinila,

ali sigurna sam da jesam. Ne znam od čega sam

poludjela. Nisi ti kriva. Sada se ubijam kako bih

zaštitila tebe. Žao mie. Volim te.

Vivian se osjedala čudno pišudi »Volim te« — one inače nisu tako razgovarale — no, ovo joj je posljednja prilika. Stavila je poruku na stol pod Esméinu omiljenu šalicu.

Vivian je uzela benzin i šibice i izišla na stražnja vrata. Mehanički je koračala šumom prema rijeci, a kantica joj je udarala o bedra. Pod njezinim su korakom pucale grančice, zrikavci su bježali, a neka bi nodna ptica povremeno prigušeno zavapila. Zvukovi su bili odrješiti, ali nestvarni poput filmskog zvučnog zapisa. Imala je osjedaj da je uhodi stranac i kroz drvede joj promatra nutrinu.

Slijedila je rijeku u smjeru grada. Nije htjela da policija pronađe trag o tome tko je ona ili gdje je živjela. Nije zastala dok nije stigla do osamljenih stabala na livadi uz rijeku. Među njima je bila malena ruševna građevina, dio nekadašnje stanice Sanitarne komisije.

Uspela se u tu kamenu ljušturu i osvrnula se. Naokolo su bile razbacane limenke piva i smede, a u jednom je uglu


~ 268 ~

ležala zgužvana, prljava, crvena bejzbolska kapa. Osjedao se miris urina. Pretpostavila je da de se nakon ove nodi ljudi neko vrijeme kloniti ovog mjesta. Zloban smiješak zatitrao joj je na usnama. Možda de čak misliti da je ukleto.

Daj završi s tim, rekla si je i zanemarila bojazan koju su pobudile te riječi. Prvo je odgurnula smede, koje je mogla, na hrpu sredini prostorije, a šibice stavila na sigurno na hrpu cigala, kako .e ne bi smočile. Pokušala je skinuti čep s kantice benzina, no uvijela je da nema dovoljno snage. Ovo je glupo, tako glupo, govorila si je pokušavajudi je otvoriti svojim drhtavim rukama. Stisnula je zube i natjerala prste da čvrsto stisnu čep. Čep se škripedi okrenuo, a nodni je zrak protkao jedak miris.

Vivian jc podignula kanticu kako bi si natopila prednju stranu tijela i iznenada ju je obuzela hladnoda od koje je jedva disala. Od para koje je udahnula stala je kihati i kihati. Htjela je baciti kanticu na tlo i pobjedi, ali se prisilila ostati. Kad joj se razbistrilo pred očima nagnula je kanticu preko leđa i podignula je kako bi smočila kosu. Ostatak benzina prolila je po smedu što joj je ležalo pod nogama.

Ovo nede dugo boljeti, rekla si je kad je posegnula za šibicama i nadala se da si govori istinu. Prisjetila se vikinškog pogreba: sjajna plamteda lađa klizi u more i slavu. To joj je malo pomoglo. »Oprostite mi«, prošaptala je. »Ali bit de vam bolje bez mene.«

Sumporna se glava razmrvila po kutiji, šibica se nije


~ 269 ~

zapalila.

»Zar ništa ne mogu napraviti kako treba?« zavapila je. Bacila je šibicu i šeprtljavo posegnula za novom svojim predebelim i beskorisnim prstima.

»Vivian!«

Podignula je glavu i ugledala dečka i psa koji preskaču zid.

Ne, to nije bio pas. Taj se lik napuhao i izdužio, i pretvorio u Willema. »Čovječe!« Ulovio se za nos.

»Vivian«, zazvao ju je ponovno Ulf »To nisi bila ti.« Lice mu je bilo prošarano suzama.

Tupo je zurila u njega dovoljno dugo da joj Willem oduzme šibice.

Gregory je ušao preko jednog od nižih zidova.

»Stiže li?« upitao je Willem.

»Da«, odgovorio je Gregory.

Tada se pojavio Gabriel.

»Oh, malena«, rekao je Gabriel nježno i maknuo joj namočenu kosu s lica. »Trebaš se okupati.«


~ 270 ~

27.

Vivianina koljena su zaklecala, ali Gabriel ju je ulovio prije negoli je pala i stisnuo je u svom naručju. »Sada je sve u redu, sve je u redu«, prošaptao je u njezinu mokru i blatnjavu kosu dok ju je nosio prema rijeci. Privila mu se na prsa nastojedi prestati drhtati, a kad ju je htio nježno spustiti u rijeku nevoljko se odvojila od njega. No, kliznula je iz njegova zagrljaja i svukla svoju upropaštenu odjedu, a zatim je uronila u mlaku vodu.

»Na što je Ulf mislio kad je rekao da to nisam bila ja?« upitala je dok je posve mokra izranjala iz rijeke.

Greg joj je dodao svoju majicu koja joj je sezala do koljena.

»Reci im«, naredio mu je Willem čija je ruka bila na Ulfovu ramenu.

Ulf je spustio pogled i zagrizao usnu. »Astrid je večeras došla kudi s muškim nareskom«, rekao je svojim tihim, piskutavim glasom. »Ona i Rafe. Mislili su da sam vani, ali ja sam se vratio po svoju vredu za spavanje i nekoliko stripova pa sam se zadržao čitajudi starog Sandmana. Tada sam čuo da se mama vratila s Rafeom, bili su užasno bučni. Mislio sam da su pijani pa sam ih ignorirao sve dok nisam čuo vapaj.


~ 271 ~

Pogledao sam kroz svoja vrata i vidio kako ga ubijaju.«

Gabriel je opsovao, a Ulf se povukao uz obalu rijeke. »Sve je u redu, braco«, rekao je Gabriel. »Nedu te ugristi.«

Oh, Mili Mjeseče, pomislila je Vivian. Umalo sam se ubila nizašto.

»Nisu me vidjeli«, nastavio je Ulf oprezno promatrajudi Gabriela. »Otišao sam dok su ga omatali sagom na kojem su ga ubili. Uspeo sam se kroz prozor i otišao Willemu.«

»Isprva mi nije htio redi što se događa«, rekao je Willem. »Ali, znate Ulfa, bilo je očito da se nešto događa.«

»Kako sam mogao izdati vlastitu majku?«, zaplakao je Ulf.

Willem je zagrlio sitnijeg dečka. »Odveo sam ga k tebi, Vivian. Mislio sam da deš ti znati što treba učiniti. A onda sam našao tvoju poruku.«

»I nazvao je mene«, nestrpljivo je nastavio Gabriel. »Finnu sam prepustio zapovjednu dužnost i došao s Gregom što sam brže mogao. Willem je ved pratio tvoje tragove. A ja sam pratio njegove.«

Mili Mjeseče, zar je smatra kukavicom? Ne može mu dozvoliti da to misli. »Napravila sam to zbog čopora«, rekla je. »Da ih zaštitim od sebe.«

Gabrielove tamne obrve nabrale su se i namrštile. »Ali zašto si mislila da si ti ubojica?« upitao je. Prekrižio je ruke i


~ 272 ~

čekao da kaže nešto smisleno.

Rafe je onaj koji joj je rekao da se uputila prema Tooley su one nodi, Rafe joj je dao cugu — Rafe koji je prezire i koji se sada udružio s Astrid koja ju također mrzi. »Ulf«, rekla je. »Jesu li rekli išta o tome da mi žele smjestiti?«

Ulf je progutao knedlu. »Ne. Samo su mu prekopali džepove. Mama je u njima pronašla nekakvo pismo. Kad ga je pročitala, nasmijala se.«

U Vivianinim grudima strava je zazujala poput kakve zle crne muhe. »Što je pisalo?« upitala je.

Ulf se lecnuo. »Ne znam. Ali nakon što ga je Rafe pročitao, rekao je >Bolje da budem tamo u dva sata<.«

»Quince«, zacviljela je Vivian i rukom prekrila usta.

Gabriel ju je ulovio za ruku. »Je li on bio tvoj dečko? Onaj kojeg si htjela učiniti ljubomornim?«

»Ne. Njegov prijatelj.« Suze su je zaslijepile. »Donio mi je Aidenovu poruku. Astrid i Rafe bili su preko puta kad smo razgovarali. Vjerojatno su ga slijedili.« Vivian je odjednom uhvatila panika. »Koliko je sati?«

Gregory je pogledao na sat. »Jedan i četrdeset pet.«

»Nadi de se s Aidenom.« Obratila se Gabrielu. »Moraš ih zaustaviti. Molim te. Pođi za njima.«


~ 273 ~

»Gdje?« upitao je.

»Kod stijena uz rijeku iza moje kude.«

»Greg, vrati se k meni i reci Finnu«, rekao je Gabriel. »Pokušaj pronadi što je više mogude članova čopora. Willem, ti i Ulf pogledajte tko je još u Tooley'su. Večeras su nam potrebni jaki zubi. Sazvat du Sud.« Dečki su otišli.

»Vivian, ti makni tog dečka odande prije nego što se pojavi Astrid.«

»Ne«, zavapila je Vivian. »Ne mogu.« Gabriel se zaustavio. »Zašto, za ime Mjeseca?« »Boji me se«, rekla je. »Nede me poslušati.«

»Rekla si mu«, rekao je Gabriel. Ton mu je bio rezigniran, kao da je to i pretpostavljao.

Ona je potišteno kimnula. »Ali samo za sebe, ni za koga drugoga«, žurno se opravdala. Mili Mjeseče, nije valjda potpisala njegovu osudu na smrt?

Gabriel je duboko udahnuo. »Nije dobro, ali to u ovom trenu i nije naš najvedi problem. Ne možemo riskirati još jedno ubojstvo na našem teritoriju, osobito ako još netko zna da se trebao nadi s tobom. Istjeraj ga odande ako bude potrebno.«

U Vivianinu grlu narasla je knedla. »Ali što ako dolazi tamo ubiti me?«

»Ne učiniš li to, on bi mogao umrijeti. Želiš li to, Vivian?


~ 274 ~

Htjela si ga za partnera, nemoj to zaboraviti. Mi ne ostavljamo svoje partnere.«

On je mene ostavio, zavapila je u sebi. Ali, Gabriel je bio u pravu. Duguje to Aidenu. Život mu je ugrožen zbog nje.

»Hajde«, rekla je. »Tratimo vrijeme.«

Jurili su uz rijeku jedno uz drugo, leda okrenutih prema kasnome Mjesecu, a Vivian je poželjela da može grabiti na sve četiri, ali da je Aiden vidi u krznu to bi ga zaprepastilo. Kad su se pred njima pojavile stijene, putovi su im se razišli i Gabriel je pojurio prema njezinoj kudi. Tada je ugledala gdje dva lika priljubljena uz tlo jure livadom. Čak je i na mjesečini vidjela da je jedan od njih crvenkastosmede boje.

Namreškala se, ali natjerala je udove da ostanu uspravni premda je svaka čestica u njezinu tijelu vrištala kako de najbolje zaštiti Aidena preobrazi li se. Od silnog je truda dobila grčeve, a čelo joj je oblio paničan znoj. Kliznula je oko stijena po razbacanom šljunku. On je bio tamo, čučao je skriven iza šute.

Aiden je skočio na noge dok je trčala prema njemu, mjesečina mu se oštro urezivala u lice.

Vivian gaje sustigla. »Moramo se izgubiti odavde.« Skočio je izvan njezina dosega. »Hajdemo«, preklinjala gaje. »Ne mogu ti sada objašnjavati.« Zateturala je od trzanja u leđima i navale mučnine. Možda de ga ipak morati istjerati.

»Ne dodiruj me«, opomenuo ju je i podignuo ruke.


~ 275 ~

Objema je rukama uperio pištolj u nju poput policajaca na televiziji. Po njegovu je pogledu znala da de pucati.

»Oh, Aiden«, slomljeno je uzdahnula.

»Došao sam te osloboditi tvoje muke«, rekao je.


~ 276 ~

28.

Imam srebrni metak«, rekao je Aiden, a njegov je pištolj jedva primjetno zadrhtao. »Sam sam ga napravio očevom opremom.«

»Od čega, od najboljih noževa i vilica?« neiskreno se narugala. Prisjetila se srebrna raspela u njegovoj sobi i kolekcije pištolja njegova oca.

Činilo se da se iznenadio što ga ispituje. »Napravio sam ga od stvari koje sam imao, poput ogrlice koju si mi bacila natrag u lice.«

U Vivianino lice navrla je krv. Ogrlica koju je našla kod Kelly nije njezina. No ovo je još gore. Sačuvao je dar koji joj je poklonio iz ljubavi da je njime ubije. Zadrhtala je. »Samo je jedan metak?« upitala ga je.

»To samo ja znam.« Njegove tamne oči na mjesečini su se zacaklile od straha.

»Pa, bilo bi ti bolje da ih imaš više«, rekla mu je, »jer če pravi ubojice stidi svakog trena.« Jadni Aiden, pomislila je. On mrzi oružje.

»Molim te, prestani lagati«, rekao je, a tuga u njegovu glasu odražavala je njezine osjedaje. »Jedino ti možeš biti ubojica.«


~ 277 ~

Astridin prodoran smijeh proparao je nod. »Jesi li siguran?« Zaobišla je stijene. Kad ju je ugledao, u Aidenovim je očima procvjetala strava. Bila je samo napola preobražena, sa zašiljenim ušima, a grudi su joj se isticale na glatku crvenom krznu. Riješila se svog poveza, a mjesto na kojem joj je bilo oko nagrdio je ožiljak. Aidenov se pištolj kratko kolebao, a zatim se usmjerio prema novoj meti.

»Smijem li se pridružiti zabavi?« javio se Rafeov glas iza Vivian, a ona se istog trena okrenula prema njemu. Njegova se kosa pretvorila u kuštravu grivu što mu je prekrila gola leda, njegovi nokti u kandže, a iz očiju mu je plamtjela crvena boja.

Aiden je uperio pištolj prema Rafeu. Lice mu se iskrivilo od panike. Vivian je uzmaknula kako bi se primaknula Aidenu. »Vjeruješ li mi sada?«

Potvrdno je zacvilio, no unatoč strahu, Aiden se nije pokolebao, a njegov je pištolj kružio uperen sad u Astrid, sad u Rafea.

»Igramo se oružjem, ha?« rekla je Astrid. »Znaš da nam meci ne mogu nauditi, muški narešče?« Ili nije čula kad je Aiden spomenuo srebrni metak ili mu nije vjerovala.

»Izgubiš li se sada, Vivian, nedeš morati gledati kako pati«, ponudila se Astrid.

»Ti se izgubi«, zarežala je Vivian. »Nedu ti dozvoliti da mu naudiš.«


~ 278 ~

Astrid se zlobno nasmijala. »Oh? Dakle ti o tome odlučuješ, ha?«

»Hajde, Viv, on ti ništa ne znači«, rekao je Rafe. »Glupi mali ljigavac sprema se upucati te.«

»Oh, ali on tebi ipak nešto znači, zar ne?« rekla je Astrid. »Zato de mi i biti pravi užitak ubiti ga.«

»Pokušaj«, uspio je izgovoriti Aiden. Nije zvučao uvjerljivo.

»Ako ne možeš brzo ispaliti dva metka, nemoj to učiniti«, prošaptala je Vivian.

»Vivian, on sada zna tko smo. Mora umrijeti«, podrugljivo je rekao Rafe.

Vivianine kandže klizile su unutravan, a zubi su joj žudno htjeli izrasti. Nevidljiv joj se rep svijao odozada poput crva. Zar se ne može kontrolirati? Zar je zbilja samo životinja? Ali nije se usuđivala preobraziti se. Učini li to, Aiden de je vjerojatno upucati kao i njih. Gdje je dovraga Gabriel? pomislila je Vivian. Morat de odugovlačiti. »Zašto ste mi smjestili?« upitala je.

»Pametno, Vivian. Prokužila si nas«, odgovorila je Astrid. »Pruži djevojci ruku, Rafe. Oh, ali to si ved napravio, zar ne?« Prasnula je u smijeh.

»To je bila šala, Viv«, rekao je Rafe. »Baš si bila naporna dok si se ponašala poput ženskih narezaka. Bili bi ti rekli.«


~ 279 ~

Vivian je primijetila kako je Astrid prostrijelila Rafea prezirnim pogledom. »Zašto si mi zbilja smjestila, Astrid?«

»Jer te mrzim«, bijesno je odgovorila Astrid. »A mislim da du i tebe ubiti. Oh, Bože«, nastavila je gotovo pjevušedi. »Ulovili smo je dok je klala tog dečka i morali smo je zaustaviti. Sigurno je ona bila nasilnik.«

»A kako dete objasniti ubojstva koja de se dogoditi kad mene više ne bude?« upitala je Vivian. »Ne misliš valjda da de prestati, zar ne, Rafe? Ona je luda. Zar to ne vidiš?«

»Ma daj«, rekao je Rafe. Počeo je djelovati zabrinuto. »To je sve šala, zar ne?«

»Samo te iskorištava, Rafe«, rekla je Vivian. To mu je izbrisalo osmijeh s lica.

»Nisi se zadovoljila jednim ljubavnikom, zar ne?« zarežala je Astrid. »Otela si mi Gabriela, ali želiš si zadržati i ovog dečka.«

Njezine su riječi iznenadile Rafea. »Nije ti otela Gabriela.«

»Imala bih ga da nije bilo nje.«

»Ali on te nije htio«, rekao je Rafe. Glas mu je bio povrijeđen i bijesan. Više nije bio okrenut prema Vivian i Aidenu.

»Bila bih ga natjerala da se predomisli«, odgovorila je Astrid i okrenula se prema Rafeu.


~ 280 ~

Vivian nije mogla povjerovati koliko ima srede.

»Ali sada imaš mene. Zašto je to važno?« zavapio je Rafe.

Morala se pouzdati u Aidenov zdrav razum ili de oboje umrijeti. »Upucaj ga, ja du srediti nju.« Bacila je svoju majicu i pojurila.

Preobrazba je provalila iz nje. Skočila je u zrak u ženskom obličju, no doskočila je u životinjskom. Začula je pucanj i nadala se da nije namijenjen njoj. Zabila se u Astridina prsa. Njezini su zubi pronašli Astridin vrat.

Astrid se do kraja preobrazila kad su udarile o tlo. Koprcala se i opirala nastojedi zbaciti Vivian sa sebe. Astridino krzno zabilo se u Vivianine nosnice i ona nije mogla disati, no nije popuštala. Astrid je zarila stražnje kandže u Vivianin trbuh, no Vivian je okrenula crvenog vuka na bok i svladala ga. Okus krvi eksplodirao je u Vivianinim ustima. Isprepadala si me, ha, kujo? bjesnjela je Vivian iznutra. Natjerala si me da pomislim da sam izgubila kontrolu? Pokazat du ti što znači izgubiti kontrolu. Shvatila je da je tutnjava što je čuje u glavi zvuk njezina vlastitog režedeg bijesa.

A zatim ju je netko protresao poput saga i ona se zatekla u zraku. Od šoka se napola preobrazila u ljudski oblik.

»Na meni je da krojim pravdu«, zagrmio je Gabriel. »No obavila si dobar posao«, prošaptao je i postavio je na noge.

»Gdje si ti dovraga bio?« obrecnula se na njega.


~ 281 ~

»Uklanjao sam sag s tvoga trijema«, odgovorio je.

Još jedna Astridina smicalica, pomislila je i vidjela gdje pravoga krivca, također u njezinu poluljudskom obliku, obuzdavaju Rudy i Tomas dok je ona kašljala i slabašno im se opirala. Rafe je nepomično ležao na du. Bio je u ljudskom obličju, vjerojatnom mrtav. Mili Mjeseče, dečko je ipak kadar pucati, pomislila je i zadrhtala. Njezine su oči potražile Aidena.

Aiden se divljački osvrtao dok su jedan po jedan pristizali ostali pripadnici čopora poslagavši se u polukrug uz obalu rijeke. Neki su bili u ljudskom obličju, neki u vučjem, neki su se napola preobrazili. Oči su im sjale crvenom, zlatnom i zelenom svjetlošdu obasjane zalazedim Mjesecom. Vivian je ugledala Esmé. Stigli su i Orlando Griffin i Persia Devereux.

»Vlastitim si se riječima osudila«, rekao je Gabriel Astrid dok joj se približavao. »Ubijala si ljudska bida samo iz užitka. Namjerno si ugrozila čopor i mučila jednog od svojih.« Sada je stajao pred njom. »Uvijek deš nas ugrožavati. Mi nemamo tamnica, mi nemamo tamničara. Ovo je jedina moguda presuda.«

Brzo je ispružio obje ruke i slomio Astrid vrat. Pala je na do i nekoliko se puta trznula, a onda je ostala nepomično ležati.

Kada se Gabriel okrenuo od tijela, Vivian je u njegovim očima ugledala bol, a ne užitak i uvidjela je koliki je teret


~ 282 ~

preuzeo na sebe kao vođa. No, njegove su se usne stisnule i odlučnost je prekrila tugu. »Takav je Zakon«, uzviknuo je.

»Takav je Zakon«, svi su mu uzvratili. Oni u krznu stali su zavijati, a pridružili su im se i ostali. Ulf je plakao u svoje šake, a Willem i Finn pali su četveronoške i gurkali ga kako bi ga utješili.

Gabriel ih je utišao. Nije mudro zavijati na ovakvome mjestu.

Aiden! Vivian je posve zaboravila na njega. Čučnuo je i grčio se kao da mora povratiti. »Sve je u redu«, nježno mu je rekla. »Sada možeš idi.«

Gabriel mu je prišao i pružio ruku. Aiden se lecnuo i podignuo ruke. Još je uvijek držao pištolj.

»Ne!« uzviknula je Vivian. »Pušta te da odeš.« Stala je pred Gabriela u trenutku kad je zapucao. Velika ju je sila pogodila u grudi i srušila je unatrag. Uz nju je proletio taman obris. Nebo su posuli milijuni zvijezda. Negdje daleko vrisnula je Esmé.

»Ne približavajte se, imam ga«, naredio je Gabriel.

Na sebi je osjetila nečije ruke, ali nije vidjela ništa. Nanjušila je Esméin parfem Paris i pudrasti miris starije žene. Teta Persia naredila je Buckyju da odjuri po njezinu torbu.

»Pogledaj što si učinio«, rekao je Gabriel, a njoj se razbistrio vid kao da joj oči žude pogledati ga. Vidjela je


~ 283 ~

Aidena gdje stoji nad njom, dok ga je Gabriel čvrsto držao za ruke. Niz Aidenovo lice tekle su suze.

»Upucao si ovdje jedinu osobu kojoj je stalo do tebe«, rekao je Gabriel kojem su izrasli derači.

»Žao mi je, žao mi je«, prošaptao je Aiden. »Nisam te htio upucati. Kada sam došao mislio sam da te mogu ubiti, ali kad sam te ugledao, znao sam da ne mogu. A sada sam to svejedno učinio.«

»Nitko još nije mrtav, dečko«, otresla se teta Persia.

Vivian je upotrijebila svu preostalu energiju da bi progovorila. »Pustite ga«, rekla je.

Gabrielovo je lice nježno zatitralo. »Samo za tebe«, rekao je. »Dečko«, rekao je grubo. »Ima nas više nego što deš ikada saznati. Progovoriš li i riječ o ovome, saznat du to. Nigdje nedeš biti siguran.«

Aiden je pogledao okupljen čopor i uplašeno razrogačio oči. Potvrdno je kimnuo, nije mogao izustiti ni riječ. Njegov se svijet promijenio. Sjenke de odsada uvijek djelovati prijetede. Što je to učinila? Oh, jadan, jadan dečko. Ona je zbilja čudovište. Zbog nje više nikada nede biti na sigurnom.

»Napravite mjesta«, naredio je Gabriel. Pustio je Aidenu ruke.

Aiden je zakoračio, a zatim se zaustavio. »Molim te«, rekao je tiho. »Javi mi kako joj je.«


~ 284 ~

»Umre li, znat deš«, zarežao je Gabriel.

Aiden je otrčao.

»Vivian, dušo«, rekla je teta Persia. »Pomoglo bi mi kad bi preuzela ili jedno ili drugo obličje.«

Vivian je sakupila onu unutarnju snagu, koju ne može imenovati, potrebnu za tajni stisak. Vučje, pomislila je nazvavši svoje životinjsko obličje njegovim nesavršenim imenom, ali samo joj se smučilo. Pomisao na krzno joj se gadila. Onda ljudsko. Ponovno je pokušala, ali ništa se nije dogodilo. Pokušala je opet i opet, i opet.

Ne mogu se preobraziti, pomislila je, a želudac joj se dizao. Ne mogu se preobraziti.

Zaglavila je negdje između.


~ 285 ~


~ 286 ~

29.

Vivian je držala kist medu svojim kandžama i vukla debele poteze kistom po svom muralu kako bi neujednačenom bijelom bojom zatrla trag šumi i vukovima na zidu svoje sobe. Ovo mi više ne pripada, pomislila je. Ved mi dugo vremena ne pripada. I više mi nikada nede pripadati.

Nije izišla iz kude ved više od dva i pol tjedna, jedva da je razgovarala sa svojom obitelji, a kad god bi ih posjetio Gabriel, povukla bi se u svoju sobu. Zašto bi je sada uopde i želio vidjeti?

Teta Persia je dvaput svratila nosedi joj biljne napitke koje je sama skuhala, no ništa nije imalo učinka. »Sada je sve na tebi«, rekla je žalosno. Drugim riječima, ništa ne pomaže. Vivian je neprestano napinjala mišide i silila se da se preobrazi na ovaj ili onaj način, no bila je poput zaglavljena rdava lokota — koliko god da je upirala, ključ se nije pomicao ni naprijed ni nazad. Prošao je i puni Mjesec, a ona je ostala ista — nepromijenjena, nepreobražena, zaleđena.

Za sve sam ja kriva, pomislila je i dlakavom si je rukom očešala čelo kako bi podignula rukav na svom široku


~ 287 ~

svilenom ogrtaču.

Pokušala sam biti nešto što nisam, a sada ne mogu biti ni ono što bih trebala biti. Ja sam nakaza.

Stala je prskati boju nadahnuta iznenadnim bijesom. »Nakaza! Nakaza! Nakaza!« vikala je. A zbog nje je umro nedužan dečko.

Novine su ved zaboravile Petera Quinceyja, no policijske su ophodnje i dalje plazile susjedstvom triput češde nego inače, zabrinute su se građanske skupine sastajale u školi, a djeci je rečeno da se maknu s ulica do jedanaest sati. Detektiv se mogao pojaviti na svačijem kudnom pragu. Svima je laknulo kad se pročulo da je Gabriel odobrio kupovinu imanja u Vermontu. Imanje je obuhvadalo svratiste i zemlju tik uz nacionalni park Green Monutain National Forest. Modi de se vratiti obiteljskom poslu i istovremeno biti dovoljno odvojeni da mogu slobodno trčati. Gabriel de za oko tjedan dana potpisati papire. Modi de početi stvarati planove za bududnost.

»Bududnost.« Pljuvačka je izletjela kroz Vivainine zube derače i pridružila se boji na zidu. Kakva bududnost nju čeka? Ja ne idem, odlučila je. Koliko de čopor biti srdačan prema njoj ? Ona bi im bila samo ružan podsjetnik na godinu provedenu u predgrađu. A kako bi se ona mogla praviti da vodi normalan život kad više nikada nede modi trčati s čoporom? Njezino je mjesto uz nakaze u lunaparku, no ona de ostati ovdje, zatvorena u svojoj sobi, skrivena.


~ 288 ~

Izvana se začulo grebanje i jedno od njezinih ušiju s čuperkom nagnulo se u smjeru prozora. Prokleti bili, pomislila je. Willem i ostali proveli su mnoge nodi na nadstrešnici pod njezinim prozorom. Odbijali su pustiti je samu. »I dalje smo Petorka, Vivie«, rekao je Willem. »Da, ti si jedna od nas«, složio se Finn. Da je večer svježija, mogla bi zatvoriti prozor i ignorirati ih, ali nije se htjela ugušiti samo njima u inat.

Zavezala je ogrtač i odvukla se do prozora uspravna koliko joj je to dozvoljavala kralješnica. Naravno, Willem, Gregory i Ulf natiskali su se na krov. Finn je skočio s grane hrasta uz mukli udarac. Iza njih grimizno su nebo obasjale isprekidane munje i nakratko prigušile svjetlost zvijezda. Kao i obično, dečki su bili goli i napola preobraženi. »To je posljednji krik mode«, rekao je Willem kad je prigovorila. »Svi najbolji tako se nose«. Još je jednom nečujno zahvalila neznanom pejzažnom arhitektu koji je zasadio drvede što zaklanja njezinu nadstrešnicu i od sunca i od znatiželjnih očiju.

»Imamo još jednu za tebe«, rekao je Willem.

Vivian je frknula. Prekopali su svačiju glazbenu zbirku tražedi pjesme o vukodlacima. Kako bi je nadahnuli, rekao je Finn, iako je ona smatrala kako to čine iz vlastite zabave. Prethodne nodi pjevali su joj Moon over Bourbon Street nekakvoga Stinga. Njihova je izvedba bila grozna. Nod prije, dok su izvodili Werewolves of London, Esmé im je zaprijetila


~ 289 ~

da de ih, uspije li se prestati smijati, zaliti pomodu cijevi za polijevanje vrta.

Esmé je u posljednje vrijeme, otkad im se uselio Tomas, previše sretna. Vivian je to pokušala upropastiti podsjetivši je kako je pobjegao kad im je policija zakucala na vrata, no Esmé se samo zahihotala. »On je ljubavnik, a ne borac«, rekla je. Moja bi se majka trebala brinuti za mene, a ne sliniti za dečkom, pomislila je Vivian zaboravljajudi koliko je puta Esmé zakucala na vrata njezine spavade sobe, a ona ju je izbjegavala.

Gregory je najavio večerašnji odabir, No One Lives Forever skupine Oingo Boingo. Vivian je zakolutala svojim zlatnim očima u nadi da je, tko god da im je donirao CD, bio prisiljen slušati njihove probe. Okrenula im je leđa, no oni nisu oklijevali.

Čak im se i Ulf pridružio u pjevanju serenada, iako je u posljednje vrijeme govorio čak i manje nego inače. Prema onome što kaže Gregory, Gabriel ga je uzeo pod svoje. Kad joj je to rekao, Gregory je djelovao ljubomorno na njega.

»Da, zove ga braco«, rugao mu se Finn, ali Vivian je uočila rijedak, prolazan smiješak na Ulfovu licu.

»Guzoljupče«, optužio ga je Gregory srdačno, pljujudi po Ulfu.

Svi su bili sretni, osim nje.

»Hajde, Vivie«, zazvao ju je Willem kroz prozor i prenuo


~ 290 ~

je. »Hajdemo trčati šumom.« Nije ni primijetila da je pjesma završila.

»Ne«, odgovorila je i ne okrenuvši se prema njemu. »A ti, da si pametan, ne bi ostao vani nakon početka zabrane izlaska.« Čula ga je kako uzdiše.

Dečki su tiho sišli s nadstrešnice.

U prizemlju su zalupila vrata i odozdo je dopro Esméin smijeh. Nakon kratke pauze, Vivian je začula kako se Esmé uspinje, a zatim i predvidljivo kucanje na vratima svoje spavade sobe.

»Vivian, dušo?« zazvala ju je Esmé nesigurnim glasom. »Zar danas nisi bila dolje?«

Vivian joj nije odgovorila. Osjedala se zločestom, ali nije joj se dalo razgovarati.

»Vivian!« Esméin glas postao je oštriji. »Prestani se tako ponašati. Pa što ako si zapela. Nosi se s time.«

»Lako je tebi govoriti«, uzvratila joj je Vivian.

»Oh, dušo«, Esmé je zvučala skrušeno. »Uskoro demo otidi u Vermont. Tamo de biti bolje. Modi deš na zrak.«

»Hodeš redi, umjesto da budem >tajna iz sobe na katu<?«

»Oh, neka bude po tvome«, otresla se Esmé i Vivian ju je čula kako se povlači u prizemlje.


~ 291 ~

Prenulo ju je kucanje po prozorskom okviru. Što sada žele? Ijutito se zapitala i okrenula se redi dečkima da se gube.

Vani je stajao Gabriel.

Otrčala je zatvoriti prozor, no on ju je zaustavio jednom rukom uz najmanju količinu uloženog truda. Oči su mu bile tamne zvijezde, a izraz lica nečidjiv.

»Jednom davno«, rekao je glasom nalik baršunastoj grmljavini, »ubio sam djevojku koju sam volio.«


~ 292 ~

30.

Vivian se udaljila od prozora bojedi se odvojiti pogled s Gabriela.

Jednim snažnim trzajem uklonio je ostatke zaštitne prozorske mrežice. »To još nikome nisam ispričao, ali sam došao ispričati tebi.« Uspeo se u njezinu sobu.

»Reci što si došao redi«, rekla je, a srce joj je tuklo kao ludo. Što to prije učini, prije de otidi.

Gabriel se osvrnuo i zamišljeno dotaknuo palcem donju usnu. Sjeo je na njezin krevet. Opruge su zaškripale u znak prosvjeda dok se on podupirao o njih naslanjajudi se na njezine jastuke i pružao noge. Bio je prevelik za njezinu sobu, čin zaposjedanja njezina kreveta bio je previše intiman. Vivian je bolje prekrila dekolte ovratnikom ogrtača.

»Kad sam po prvi put izišao u svijet«, rekao je, »u jednom sam baru upoznao plesačicu. Nije pripadala tom mjestu — bila je previše obrazovana, preosjetljiva — ali snašla su je teška vremena. Trebao joj je netko tko bi je štitio od tipova koji su previše navaljivali. Obožavao sam je promatrati dok pleše. Bila je gipka i prelijepa, ali je u njoj bilo i nešto jako krhko jer, naravno, nije se mogla preobraziti. Samo promatrajudi je, stekao sam dojam vlastite veličine i modi. To me uzbuđivalo.«


~ 293 ~

Vivian je sjela u svoju radnu stolicu. Ova priča išla joj je na živce.

»Nisam se odvajao od tog bara«, rekao je Gabriel. »Postao sam opsjednut tom djevojkom. Bio bih sve napravio za nju. Iznenadilo me kako sam je brzo osvojio jer sam mislio da je predobra za mene. Postali smo ljubavnici i ja sam bio sretniji no ikada u životu. Ona je bila nježna i puna entuzijazma i ja sam vjerovao da je zadovoljavam, ali meni je uvijek nešto nedostajalo. Taj me osjedaj mučio, ali nisam mogao dokučiti zašto je tako.«

Vivian se sjetila kako ju je Aiden uvijek ljubio kada je ona htjela da je grize. »Ne želim to slušati«, prekinula ga je zacrvenjevši se.

Gabriel se kratko nasmijao. »Ne sumnjam u to, ali deš me ipak poslušati.«

Vivian je uzdahnula i ušutjela.

Gabriel je nastavio. »No, otkrio sam da preobrazim li se samo mrvicu dok vodimo ljubav, postižem osjetno vedi užitak. Mislio sam da me možda peče savjest jer od žene koju volim skrivam istinu o tome što sam te da sam preobražavajudi se na neki način iskreniji prema njoj iako joj nisam ništa govorio. No, postajalo je sve teže i teže ne preobraziti se do kraja kad smo zajedno u krevetu.«

Gabriel je do sada gledao ravno u Vivian s dostojanstvenom prodornošdu, no njegov je pogled sada


~ 294 ~

prolazio kroz nju kao da gleda izravno u prošlost.

»A onda sam jedne nodi otišao predaleko i više nisam mogao nazad.« Mišidi njegovih ruku napeli su se i nabrekli dok je stiskao posteljinu. Glas mu je postao oštar. »Usred poljupca udaljila se od mene i prestravljeno zaplakala. To je bilo nepodnošljivo. Trebao sam shvatiti njezin strah, no napustio me razum. Pokazao sam joj pravoga sebe, ali njoj sam bio odvratan. Sramio sam se što sam je uplašio, bio sam shrvan i ljut što me odbacila. Protresao sam je

dok sam još imao ruke. >To sam ja<, zavapio sam. >Volim te<. No moje su se usne preoblikovale i više nisam mogao govoriti.

Vrisnula je i nazvala me prljavom zvijeri. Njezine su mi riječi razderale dušu. Soba je zaplamsala crvenom bojom. Udario sam je.«

Gabriel je zatvorio oči. »Jedan od naših bi mogao podnijeti takav udarac.«

Vivian je promatrala kako mu se prsa dižu i spuštaju dok se on bori zadržati kontrolu. I ne shvadajudi što je učinila, ustala je i prišla mu.

Kad je otvorio oči i pogledao je, djelovao je znatno mlađe nego prije. Samo su mu dvadeset četiri godine, podsjetila se Vivian. Zbog svoje je samouvjerenosti djelovao znatno starije.


~ 295 ~

»Nisam je htio ubiti«, rekao je Gabriel. Raspuknuo mu se glas.

Vivian se prisjetila straha na Aidenovu licu i očaja koji ju je obuzeo. Sjela je na krevet uz Gabriela. »Znam, znam.« Uzela ga je u naručje.

Da nije iskočila kroz prozor, mogla je ubiti Aidena.

Gabriel se držao za nju i položio joj glavu na rame. »Pobjegao sam iz toga grada i mjesecima živio kao lutalica. Bilo me je sram ponovno poprimiti ljudsko obličje.«

Dugo su šutjeli, a ona mu je milovala kosu. Najzad je uzdahnuo. »Hvala ti.«

»Mogao si me upozoriti«, promrmljala je.

»Bi li me poslušala?« upitao je.

»Ne.«

Gabriel joj je nježno i hotimično poljubio vrat. Ona je uzmaknula. Kako je može ljubiti kad izgleda tako kako izgleda?

Vjerojatno joj je pročitao misli. »Vivain, predivna si u svemu što odjeneš.«

Zarumenjela se. »Zašto nas oni uopde privlače?« upitala je.

»Mnogo je razloga«, odsutno je rekao dok joj je čeznutljivo promatrao usne. »Izgledaju poput nas, barem


~ 296 ~

onako kako ponekad izgledamo, a kad si usamljen...«

»Ali oni nisu poput nas«, prekinula ga je Vivian.

»Ne mogu se preobraziti«, rekao je Gabriel, a njegov je pogled napustio njezine usne i posvetio se njezinim očima. »Ali vjerujem da se i u njima krije zvijer. Ona je u nekima toliko skrivena da je nikada nede osjetiti, no u drugima ona tinja i ako je osoba ne može izraziti na siguran način, ona zastranjuje i kvari se i na kraju izbija na površinu u vidu zla. Oni se možda ne mogu preobraziti, ali su i dalje kadri postati zvijeri iz vlastitih nodnih mora. Naš je blagoslov što smo u stanju istjerati te demone. A ponekad je to naše prokletstvo.«

»Mnogo si razmišljao o ovome«, rekla je Vivian. A ona je mislila da mu je stalo samo da akcije, naredbi, bahatosti.

Posegnuo je za njezinom rukom. Ovaj se put nije povukla.

»Ali nas ne mogu voljeti«, rekla je. »Ne kad otkriju što smo. Kako ono glasi ona legenda? Vukodlaka može ubiti srebrni metak, ali samo kada ga ispali netko tko ga voli. Pretpostavljam da me Aiden nije volio. Nisam umrla.«

Gabriel joj je stisnuo ruku. »Budalice. Aiden nije volio Rafea, a Rafe je definitivno mrtav. Nije tako dobro ciljao kad je pogodio tebe, a metak smo uspjeli izvaditi prije negoli te otrovao.«

»Jeste li? Ali zašto sam onda zaglavila?«


~ 297 ~

Privukao ju je sebi i uzeo u naručje. »Ne razumiješ, zar ne?«

»Što ne razumijem?« upitala je bezuspješno se nastojedi odmaknuti.

»Sama moraš izabrati«, rekao je Gabriel njuškajudi joj uho. »Sama si to radiš. Ako to zbilja želiš, možeš se preobraziti. Samo se opusti. Dozvoli da se to dogodi.«

»Ne mogu«, rekla je, a glas joj je zadrhtao od panike.

»Možeš«, ustrajao je promuklim glasom. »A ja znam kako du ti pomodi.« Njegove su se usne spustile na njezine.

Iznenadio ju je intenzitet njegova poljupca. Tijelo joj se lagano zgrčilo i ona mu je bez razmišljanja predala svoje usne. Temeljito ju je okusio, njegov je jezik milovao njezin zahtijevajudi njezinu reakciju, a ona je uvidjela da je svoje ruke zaplela u njegovu kosu, nije mu htjela dozvoliti da stane, a nosnice joj je ispunio njegov oštar, mračan miris.

Ovo je poljubac za kojim je žudjela. Poljubac koji joj Aiden nije mogao dati. Gabriel joj je ugrizao usnu, a ona je udahnula i svojim ustima ponovno ulovila njegova. Bio je sirov i žestok, i bogat i prepun života. Bio je poput slatke krvi nakon dugoga lova. Kako je Aidenove poljupce mogla zamijeniti za ovo? Bili su slasni i ugodni poput kratkotrajne utjehe čokolade, ali nikada nisu bili dovoljni.

Gabriel ju je povukao i polegnuo kraj sebe. Njegovi su je poljupci pritisnuli u madrac i ona se prepustila zaboravu dok


~ 298 ~

su njezine ruke istraživale njegova prsa, njegova ramena, njegovo lice.

»Svoju lovinu želim donositi pred tvoje noge«, rekao je više režedi nego govoredi i čvrsto je povukao za kosu dok joj je grizao vrati.

Svijala se uz njega. Htjela ga je ugristi, htjela je oderati kožu s njegovih leda, no najstrašnije je bilo to što nije željela da prestane. Leda su joj se savila u luk, tijelo joj je eksplodiralo, stala je zavijati. Gabriel se odmaknuo. Koprcala se zapedjana u plahte i ogrtač i pala s kreveta na sve četiri.

Zapanjeno je jauknula, a zatim se stala okretati pokušavajudi se sagledati.

Gabriel se stao smijati. Izrasla mu je kuštrava kosa, pokazao je svoje zvjerske zube. Predivno je mirisao.

»Vivian«, rekao je oštro svojim dubokim glasom. »Kada nekoga volimo želimo ga i u koži i u krznu. Ne bismo imali izbora, kadtad bismo se otkrili se svojim ljudskim izabranicima.«

Vivian je zadrhtala. Što ako je njezina preobrazba samo jednosmjerna? Od straha ju je obuzela gorčina. Mora dokazati da zbilja više nije zaglavljena. Čvrsto je stisnula oči i ponovno zatražila svoje ljudsko obličje — bilo je to lako poput disanja. Jedva primjetno zateturala je zbog pretjeranog naprezanja.

»Bilo je samo pitanje vremena«, rekla je. Nije htjela da


~ 299 ~

ispadne kako je on bio u pravu, no i dalje ga je željela.

Gabriel joj se nježno osmjehnuo. »Ne. Mislim da si upravo dokazala da me prihvadaš.«

Posegnuo je za njom i ponovno je poljubio, njegove su kandže ocrtavale linije na njezinim leđima, a njezine su se noge odsjekle, no ovaj put to nije bilo zbog preobrazbe.

»Zašto ja?« upitala je ne puštajudi ga.

»Jer ti je stalo«, prošaptao je. »Toliko ti je stalo do tvojih da ti se srce slamalo dok je čopor bio u rasulu. Jer ti je toliko stalo do tvoje majke da si riskirala vlastiti život da spasiš njezin. Jer ti je stalo dovoljno da spasiš nekoga tko te htio ubiti. I zato što se kredeš poput kraljice. I jednostavno zbog predivne linije tvoga vrata.«

Gabriel je svukao košulju i bacio je iza sebe. »Dođi sa mnom pod zvijezde«, rekao je.

Ode li sada s njim, njezin de se svijet zauvijek promijeniti. Zauvijek de se obvezati poput njezina oca.

Poput moga oca, pomislila je i tada je shvatila. Dugujem mu to. Tako du mu se iskupiti.

»Ne maši repom, vukodlače«, rekla je kako bi prikrila strah i želju. »Zagrizao si više nego što možeš prožvakati.«

Pošla je za njim do prozora, uzavrela joj je krv u žilama.


~ 300 ~

Kraj

Documents

Krv i čokolada