Knut Hamsun - Misterije.pdf

7/26/2019 Knut Hamsun - Misterije.pdf

http://slidepdf.com/reader/full/knut-hamsun-misterijepdf 1/222



Knut Hamsun

MisterijeS norveškog preveo

M. Mladenović



1.

Sredinom prošlog leta jedan mali švedski primorski grad bio je pozornicaizvanrednih događaja. Iskrsnu neki stranac, neki čovek po imenu Nagel, čudni ijedinstveni šarlatan, koji počini čitav niz neobičnih stvari, pa zatim opet iznenada iščeze kao što je i došao. Toga čoveka je čak jednom posetila i nekamlada tajanstvena dama, koja je došla bogzna zbog čega i nije se usudila da se usamom mestu zadrži više od nekoliko časova. Ali ovo nije početak…

Počelo je to ovako: kad je parobrod oko šest časova uveče pristao uz molo,na palubi se ukazaše dva-tri putnika, među kojima i neki čovek u odelusvetložute boje i beloj plišanoj kapi. Bilo je to predveče 12. juna, a toga dana namnogim mestima u gradu bile su istaknute zastave povodom veridbe gospođiceKiland, koja je objavljena baš na dan 12. juna. Momak gostionice Central pope seodmah na brod, a čovek u žutom odelu predade mu svoj prtljag; istovremenopredade i svoju putničku kartu jednom brodskom službeniku; a onda se neiskrca već stade da se šeta po palubi. Izgledao je veoma uzbuđen. Već je zvonona brodu i po treći put udarilo, a on još nije platio svoj račun gostioničaru.

Upravo je plaćao račun kad odjednom primeti da se brod već udaljuje odobale. Zastade za trenutak pa onda dade znak momku na obali i doviknu mupreko ograde:

- Dobro, odnesite ipak moj prtljag i zadržite mi sobu.I brod ga odnese dalje u fjord.To je bio Johan Nilsen Nagel.Gostionički momak otera na kolicima njegov prtljag koji se sastojao iz dva

mala kovčega i krzna iako je bilo usred leta, a sem toga još iz jednog malog

kovčežića i kutije za violinu. Ni na jednom komadu nije bilo nikakve oznake.Sutradan u podne doveze se Johan Nagel pred gostionicu. Došao je

drumom konjskim kolima. Mogao je isto tako, čak zgodnije, doći i morskimputem, ali se ipak dovezao. Imao je još nešto prtljaga sa sobom: jedan kovčeg,putničku torbu, ogrtač i putnički pokrivač u kome su se nalazile neke stvari. Napokrivaču su stajala početna slova J. N. N. izvezena perlama.

Još iz kola upitao je gostioničara za sobu, a kad su ga odveli na prvi sprat,



stao je da ispituje zidove, da li su debeli i da li može nešto čuti iz susedne sobe.A onda je odjednom upitao sobaricu:

- Kako se zovete?- Sara.- Sara. - A odmah zatim: - Mogu li dobiti nešto za jelo? Aha, zovete se Sara?

Čujte - dodade - nije li nekada bila apoteka u ovoj kući?Sara odgovori začuđeno:- Da. Ali to je bilo pre više godina.- Aha, pre više godina? Primetio sam čim sam stupio u hodnik. Nisam

poznao po mirisu, ali sam odmah imao takav osećaj. Da, da.Za sve vreme obeda nije ni jednom otvorio usta da izusti neku reč. Njegovi

sinoćni saputnici s broda, dva gospodina, sedeli su u vrhu stola, pogledali su seznačajno kad je on ušao, čak su i otvoreno zbijali šalu zbog njegove sinoćne

nezgode, ali se on pravio da ih ne čuje. Jeo je brzo, odmahnuo glavom kad su muponudili testo, i odjednom se digao, skliznuvši natraške sa svoje okrugle stolice.Zapalio je odmah cigaru i iščezao niz ulicu. I nije se vraćao sve do posle ponoći.Stigao je nešto malo pre no što je časovnik izbio tri časa. Gde je bio? Kasnije sepokazalo da je išao do susednog grada, i to peške tamo i natrag, istim putemkojim se pre podne dovezao kolima. Morao je imati neki izvanredno važanrazlog. Kad mu je Sara otvorila, bio je sav oznojen; ali se devojci ipak nasmešio ibio izvrsno raspoložen.

- Bože, devojko, kako imate lep vrat! - reče joj.

- Da li je stigla kakva pošta za mene dok sam bio odsutan? Za Nagela,Johana Nagela? Uh, tri telegrama odjednom! E, čujte, budite ljubazni pa skiniteonu sliku sa zida, hoćete li? Da ne moram stalno da je gledam! Dosadno je ležatiu postelji i neprestano je gledati! Napoleon III, uostalom, nije imao tako zelenubradu. Najlepša hvala.

Kad je Sara otišla, Nagel stade nasred sobe. Stajao je sasvim mimo.Potpuno zanet počeo je uporno da gleda u neku tačku na zidu. Nije se maknuo nikad mu je glava počela padati sve više na jednu stranu. Ovo je dugo potrajalo.

Rast mu je bio nešto ispod srednjeg i imao je mrko lice čudnog, tamnogpogleda i finih, ženskih usta. Na prstu je nosio prost prsten od olova ili gvožđa.Bio je širokih pleća, a moglo mu je biti oko dvadeset osam do trideset godina, alini u kom slučaju preko trideset. Na slepoočnicama tek mu je bila poneka sedavlas.

Iz svojih misli probudio se jakim trzajem, tako jakim da je izgledalo kao daje namešten, kao da je već dugo premišljao da li će ga učiniti, iako je bio sam usobi. Onda iz džepova svojih pantalona izvuče nekoliko ključeva, nešto sitnine i



nekakvo odlikovanje za spašavanje, jednu vrstu ordena na vrpci koja je bila ubednom stanju; ove stvari postavi na sto kraj postelje. Zatim gumu svojnovčanik pod uzglavlje, a iz džepa prsnika izvuče časovnik i neku bočicu, malubočicu za lek, na kojoj je bila oznaka za otrov. Časovnik zadrža neko vreme uruci, pre no što ga spusti, a bočicu vrati odmah opet u džep. Onda skide prsten i

umi se; kosu začešlja prstima unazad, ogledalo uopšte nije upotrebio.Kad je već bio u postelji, primeti odjednom da mu nema prstena, zaboravioga je na umivaoniku, pa se odmah diže i stavi ga na prst, kao da bez ovogprostog gvozdenog prstena ne bi mogao provesti ni časa, najzad otvori ona tritelegrama, ali još nije bio pročitao ni prvi, a na usnama mu se ukaza malismešak. Ležao je i smeškao se za sebe; zubi su mu bili izvanredno lepi. Onda muse lice ponovo uozbilji, a uskoro zatim baci sasvim ravnodušno one telegrame.Ali je ipak izgledalo da se tiču značajne i važne stvari: bilo je reči o šezdeset dvehiljade kruna za neko imanje, čak se govorilo i o nekoj ponudi da se iznos isplati

u gotovu ako se prodaja odmah zaključi. U ovim kratkim i suvim telegramimanije bilo ničeg smešnog; ali nije bilo potpisa. Nekoliko minuta kasnije Nagel jezaspao. Dve svece su gorele na stolu. Zaboravio je da ih ugasi. Osvetljavale sumu izbrijano lice i grudi, i bacale spokojnu svetlost na širom otvorenetelegrame…

Sutradan ujutru posla Nagel nekog na poštu. Dobio je nekoliko novina,među kojima i neke strane listove, ali pisama nije bilo. Svoju kutiju za violinustavio je na stolicu nasred sobe kao da je hteo skrenuti pažnju na nju, ali je nijeotvarao niti se doticao violine.

U toku prepodneva nije više ništa preduzimao. Napisao je samo nekolikopisama i šetao po sobi, čitajući neku knjigu. Kupio je sem toga par rukavica ujednoj radnji, a nešto kasnije, kada je stigao na trg, uzeo je za deset krunamladog, crnog psića i poklonio ga odmah gostioničaru. Uz opšti smeli nazvao jepseto Jakobsen, iako je bilo kučkica.

I celog dana nije dakle nikuda odlazio. Nije imao nikakva posla u gradu, nijeučinio nikakvu posetu, nije išao ni u kakvo nadleštvo, i izgledalo je da nikog nepoznaje. U gostionici su se malo čudili zbog njegove upadljive ravnodušnosti

prema svemu, pa čak i prema svojim sopstvenim stvarima. Tako su i ona tritelegrama ležala širom otvorena na stolu u sobi; nije ih ni dodirnuo otkako susinoć stigli. Umeo je takođe da ne odgovara na neposredna pitanja. Dva puta jegostioničar pokušao da sazna od njega ko je i zašto je došao u njihov grad, ali jeNagel oba puta izbegao odgovor. Još jedna čudnovata crta dođe do izražaja utoku dana: iako u gradu nije nikoga poznavao niti se kome obraćao, kod ulaza nagroblje zastao je pred nekom mladom damom iz samog mesta, prosto zastao,pogledao je i bez ikakvog objašnjenja duboko je pozdravio. Ova dama je sva



pocrvenela. Na to je drska osoba produžila drumom, došla do parohijske kuće iprošla je što je uostalom činila i narednih dana. Pošto se gostionica uvečezatvarala, morali su mu svako veče otključavati vrata, jer se uvek vraćao kasnoiz svojih šetnji.

Trećeg jutra, upravo kad je Nagel izlazio iz svoje sobe, gostioničar ga

pozdravi i obrati mu se s nekoliko ljubaznih reči. Izađoše na terasu i sedoše, agostioničar povede razgovor o nekom sanduku sveže ribe što gaje hteo poslati:- Možete li mi reći kako bih najzgodnije poslao ovaj sanduk?Nagel pogleda sanduk, nasmeja se i odmahnu glavom.- Ništa se u to ne razumem - odgovori mu.- Šteta. Mislio sam da ste možda dosta proputovali pa ste u drugim

mestima videli kako se to najzgodnije šalje.- A ne, nisam mnogo putovao.

Tajac.- Možda ste se više… ovaj, bavili drugim stvarima. Jeste li možda poslovan

čovek?- Ne, nisam poslovan čovek.- Tako, niste dakle došli ovamo poslom.Nije bilo odgovora. Nagel zapali cigaru i stade lagano da puši i da gleda

ispred sebe. Gostioničar gaje pogledao sa strane.- Da li biste nam jednom nešto odsvirali? Video sam da imate i violinu poče

opet gostioničar.Nagel odgovori ravnodušno:- Ne, prestao sam da sviram.Malo zatim diže se bez reči i ode. Trenutak kasnije vrati se i reče:- Čujte, nešto mi je palo na um: možete mi podneti račun kad vam je volja.

Svejedno mi je kad ću platiti.- Hvala lepo - odgovori gostioničar - nije hitno. Ako ostanete duže, moramo

vam računati nešto jevtinije. Ne znam da li ćete ostati duže vremena?

Nagel odjednom oživi i brzo odgovori; čak je bez stvarnog razloga iporumeneo.

- Da, možda ću ostati ovde neko vreme - reče.- Zavisi od prilika. Ah, da, možda vam nisam kazao: ja sam agronom,

poljoprivrednik, dolazim s putovanja i lako je moguće da se ovde zadržim nekovreme. Ah, možda sam čak takođe zaboravio… Zovem se Nagel, Johan NilsenNagel.



I pritom priđe gostioničaru, srdačno mu stisnu ruku i zamoli ga zaizvinjenje što se ranije nije predstavio. Na licu mu se nije video ni trag ironije.

- Pade mi na pamet da bih vam možda mogao dati bolju i mirniju sobu -reče gostioničar. Stanujete sad uz same stepenice, a to nije uvek prijatno.

- Ne, hvala, nije potrebno, soba je odlična, potpuno sam zadovoljan. Sem

toga, s mojih prozora se vidi čitav trg, a to je vrlo zanimljivo.Malo posle gostioničar - reče opet:- Da, onda ste slobodni neko vreme? Ostajete u svakom slučaju ovde preko

leta?Nagel odgovori:- Dva-tri meseca, možda i duže, ne znam još sigurno. Sve zavisi od prilika.

Videćemo.U tom trenutku prođe neki čovek i pozdravi gostioničara. Bio je to

neugledan čovek, niskog rasta i veoma bedno obučen; toliko se teško kretao daje to padalo u oči, iako je dosta brzo odmicao. I mada je duboko pozdravio,gostioničar ne skide šešir; Nagel naprotiv skide svoju somotsku kapu.

Gostioničar ga pogleda i reče:- Zovemo ga Minut. Malo je priglup, i svi ga sažaljevamo, jer je dobrodušan

momak.I ništa više nije rečeno o Minutu.- Čitao sam - reče Nagel odjednom - čitao sam pre nekoliko dana u

novinama kako je neki čovek nađen mrtav ovde negde u šumi. Koje upravo tajčovek? Mislim neki Karlsen? Je li odavde?- Da - odgovori gostioničar - sinje ovdašnje babice; odavde se vidi njena

kuća, eno ona s crvenim krovom. Došao je kod nje samo da provede odmor itom prilikom završio svoje dane. Velika je šteta za njega, bio je obdaren mladić itrebalo je uskoro da postane pastor. Da, da, prosto čovek ne zna šta da pomisli;stvar je čak malo sumnjiva; pošto su mu žile prerezane, teško je pomišljati nanesrećni slučaj. Sad je pronađen i nož, mali perorez s belim koricama; pronašlagaje policija kasno sinoć. Verovatno je neka ljubavna istorija posredi.

- A tako. Postoji li zaista još sumnja da je izvršio samoubistvo?- Postoji nada, to jest ima ljudi koji veruju da je držao nož u ruci i onda se

tako nezgodno spotakao da se u isti mah povredio na dva mesta. Ha-ha,smatram da je to malo verovatno, vrlo malo verovatno.

Ali će sasvim sigurno dozvoliti da se sahrani na groblju. Ne, nažalost, teškoda se spotakao!

- Rekoste da je nož tek sinoć pronađen. Pa zar nož nije ležao kraj njega?



- Ne, ležao je nekoliko koraka dalje. Pošto se poslužio njime, bacio gaje ušumu; našli su ga sasvim slučajno.

- Tako. Pa kakav je razlog imao da baci nož, kad je već ležao s otvorenimranama od noža? Ta svima je jasno da se morao poslužiti nožem?

- Da, Bog bi ga sveti znao šta je hteo time; ali, kao što rekosmo, mora da je

neka ljubavna istorija posredi. Nikada nisam još čuo tako nešto ludo; što višerazmišljam sve mi se čini luđim.- Zašto mislite da je posredi neka ljubavna istorija?- Iz raznih razloga. Uostalom, nešto je sigurno teško reći.- Ali, zar nije mogao i sam nehotice da padne? Ta ležao je tako užasno; zar

nije ležao potrbuške s licem u bari?- Pa da, i sav se strašno ubrljao. Ali to još ništa ne znači, možda je nešto

nameravao. Možda je na ovaj način hteo da skrije tragove samrtničke borbe na

licu. Ko zna.- Da li je ostavio neko pismo?- Mora da je nešto u hodu napisao na parčetu hartije; uostalom, imao je

običaj da često usput nešto beleži. Neki zato i misle da je nožem oštrio olovku,ili nešto slično, pa je onda pao i pritom povredio prvo jedan ručni zglavak baš nasamoj žili, a zatim i drugi zglavak, opet na samoj žili, i to sve u isti mah. Ha-ha-ha. Ali, zaista, ostavio je nešto napisano, držao je u ruci malo parče hartije, i nanjemu su stajale ove reči: O, neka tvoj čelik bude tako oštar kao tvoje poslednjeNe!

- Koješta. Je li nož bio tup?- Da, bio je tup.- Zar nije mogao prethodno da ga naoštri?- Nije bio njegov.- Pa čiji je onda bio?Gostioničar zastade, a onda ipak - reče:- Nož je bio gospođice Kiland.

- Nož gospođice Kiland? - upita Nagel. A malo zatim ponovo: - Tako, a kojegospođica Kiland?- Dagni Kiland, pastorova kći.- A tako, zaista čudno. Je li iko čuo nešto slično! Je li mladić bio toliko lud za

njom?- Da, zaista je i bio. Uostalom, svi su za njom ludi, nije on sam.Nagel se zamisli i ućuta. A onda gostioničar prekide tišinu i izjavi:



- Sve sam vam ovo rekao u poverenju, pa vas molim…- Da, da - odgovori Nagel. - Možete biti sasvim spokojni.Kad je Nagel odmah zatim otišao na doručak, stajao je već gostioničar u

kuhinji i saopštavao kako je najzad imao pravi razgovor sa žutim čovekom izsobe broj 7.

- Agronom je, i dolazi iz inostranstva. Izjavio je da će ostati ovde nekolikomeseci. Bog bi ga znao kakav je to čovek.



2.

Već iste večeri desi se da se Nagel susretne s Minutom. Nastade dosadan ibeskrajan razgovor između njih dvojice, razgovor koji je trajao dobra tri časa.

I sve se od početka do kraja desilo ovako:Johan Nagel sedeo je dole u gostionici i držao novine u ruci, kad uđe Minut.

Bilo je još ljudi za stolovima, a među njima i neka debela seljanka s crno-crvenim pletenim šalom preko ramena. Minuta su izgleda svi poznavali;

pozdravio je učtivo desno i levo, ali ga dočekaše smehom i povicima. Čak iseljanka ustade i htede da igra s njim.

- Ne danas, ne danas - reče izbegavajući ženu, pa ode gostioničaru i obratimu se s kapom u ruci:

- Odneo sam ugalj u kuhinju, i za danas sigurno nema ništa više?- Ništa - odgovori gostioničar - šta bi još moglo biti?- Ništa - reče takođe Minut i povuče se bojažljivo.Bio je neobično ružan. Imao je mirne, plave oči, ali istaknute, strašne

sekutiće i potpuno razglavljen hod usled telesnog nedostatka. Kosa mu je bilaprilično seda; brada mu je bila crnja, ali tako retka da se koža svuda nazirala. Bioje nekada mornar, a sad je živeo kod nekog rođaka koji je na pristaništu imaomalu trgovinu ugljem. Retko ili skoro nikada nije dizao pogled kad je govorio skim.

Pozvaše ga jednom stolu, neki gospodin u sivom letnjem odelu žurno mu jemahao i pokazivao na pivsku bocu:

- Hodite i popijte čašu majčina mleka. Sem toga, hteo bih da vidim kako

izgledate bez brade - reče mu.Pognut i neprestano s kapom u ruci, Minut ponizno pođe k stolu. Kad jeprolazio pored Nagela, pozdravi ga ponaosob, a usne mu sasvim malo mrdnuše.Zaustavi se pred gospodinom u sivom odelu i prošapta:

- Ne tako glasno, gospodine sudijski pripravniče, molim vas. Vidite da ima istranaca.

- Bože moj - reče sudijski pripravnik, hteo sam samo da vam ponudim čašu



piva. A vi me sad grdite što glasno govorim.- Ne, rđavo ste me razumeli, molim vas da mi oprostite. Ali kad ovde ima

stranaca, ne bih želeo da počinjem sa starim šalama. I sad ne mogu da pijempivo, sad ne.

- A tako, ne možete? Ne možete da pijete pivo?

- Ne, hvala vam, sad ne.- A tako, sad mi ne zahvaljujete? Kad mi onda zahvaljujete? Ha-ha-ha, i vi

ste mi pastorov sin! Trebalo bi da pazite kako se izražavate.- Oh, rđavo ste me razumeli, ali neka bude.- Tako, tako, ostavite koještarije. Šta vam je?Sudijski pripravnik povuče Minuta na stolicu, i Minut sede za trenutak, ali

se onda odmah diže.- Ne, pustite me - reče mu, ne podnosim piće; a u poslednje vreme

podnosim ga još manje no ranije, bogzna zbog čega. Dok se okrenem, napijem sei lupetam gluposti.

Sudijski pripravnik ustade, pogleda čvrsto Minuta, gurnu mu čašu u ruku ireče:

- Pijte.Tajac. Minut podiže pogled, ukloni kosu s čela i oćuta.- Dobro, da vam učinim po volji; ali samo nekoliko kapi odvrati najzad. Ali

vrlo malo, samo da bih imao čast da pijem s vama.

- Ispijte! - povika sudijski pripravnik i morade da se okrene da ne biprasnuo u smeh.

- Ne, nikako punu čašu, nikako punu čašu. Zašto da ispijeni, kad mi jeneprijatno? Nemojte se ljutiti na mene i ne mrštite se zbog toga; učiniću ovogaputa, ako vam je baš stalo. Nadam se da mi se neće odmah popeti u glavu.Smešno je, ali mogu da podnesem tako malo. U vaše zdravlje!

- Ispijte, ispijte! - vikao je sudijski pripravnik ponovo. Na iskap! Tako, sad jedobro. Tako, sad sednimo i pravimo grimase. Prvo možete malo da škripite

zubima, a zatim ću da vam obrijem bradu i da vas podmladim za deset godina.Ali prvo škripite zubima.- Ne, neću u prisustvu ovih stranih osoba. Nemojte zahtevati, zaista neću

učiniti - odgovorio je Minut i pokušao da ode. Nemam ni vremena - dodao je.- Ni vremena? Šteta. Ha-ha, zaista šteta. Čak ni vremena?- Ne, ne sada.- Čujte onda: ako vam ispričam kako odavno mislim na drugi kaput za vas…



Dozvolite mi uostalom da pogledam, pa da, sav je izlizan, ta pogledajte! Nipritisak prsta ne može više da izdrži. I sudijski pripravnik gurnu prst u jednurupicu na kaputu. Popušta, tkanina se razvlači, pogledajte, a, pogledajte samo!

- Ta ostavite me! Za ime Božje, šta sam vam uradio? I ostavite mi kaput!- Ali, Gospode Bože, obećavam vam drugi kaput, već sutra, obećavam vam u

prisustvu… čekajte da vidim: jedan, dva, tri, četiri, sedam… u prisustvu sedamlica. Ta šta vam je večeras? Naduli ste se, ljutite se i najradije biste nas sve bacilipod noge. Eto šta činite. Samo zato što sam vam dirnuo u kaput.

- Molim vas, oprostite mi, nisam imao nameru da budem ljut; znate da bihvam učinio sve po volji, ali…

- Pa dobro, onda mi učinite po volji i sednite.Minut ukloni sedu kosu s čela i sede.- Dobro, a sada mi učinite po volji i zaškripite malo zubima.

- Ne, to neću.- Dakle nećete, šta! Da ili ne.- Ne, blagi Bože, šta sam vam učinio? Zar me ne možete ostaviti na miru?

Zašto baš ja moram da budem budala za svakoga? Onaj stranac gleda ovamo,primetio sam, neprestano nas posmatra i verovatno se takođe smeje. I uvektako, prvi dan kad ste ovamo došli kao sudijski pripravnik, doktor Stenersen meje zgrabio i odmah vas naučio da terate šalu sa mnom, a sad vi isto tako učiteonog gospodina onamo. Učite redom jedan drugog.

- Tako, tako, da ili ne!- Ne, čujte me! - uzviknu Minut i skoči sa stolice. Ali kao da se boji da budesuviše gord, seo je ponovo i dodao: Ne mogu uopšte da škripim zubima, verujtemi.

- Ne možete? Ha-ha, svakako da možete. Izvanredno škripite zubima.- Tako mi Boga, ne mogu!- Ha-ha-ha! Pa jednom ste mogli?- Da, ali tada sam bio pijan, više se i ne sećam, sve mi je igralo pred očima.

Posle toga bio sam bolestan dva dana.- Sasvim - reče sudijski pripravnik tada ste bili pijani, priznajem. Zaštouostalom sedite sad tu i brbljate sve to pred svim ovim ljudima? To je više nošto sam želeo.

U tom trenutku iziđe gostioničar napolje. Minut je ćutao; sudijskipripravnik ga pogleda i reče:

- Pa na čemu smo? Pomislite na kaput.



- Mislim - odgovori Minut - ali sad niti hoću niti mogu više da pijem, sadznate.

- I hoćete i možete! Jeste li čuli šta rekoh? Hoćete i možete, rekao sam. Čak imakar vam morao sasuti u grlo… Pri ovim rečima sudijski pripravnik se diže sMinutovom čašom u ruci. A sad zinite!

- Ne, tako vam Boga, neću više piva! - uzviknu Minut sav bled od uzbuđenja.I nikakva sila na svetu ne može me prinuditi! Da, oprostite, zlo mi je od piva, neznate kako to utiče na mene. Nemojte mi to činiti, iskreno vas molim. Radije…radije ću da škripim zubima i bez piva.

- E, to je već nešto drugo, dovraga, nešto sasvim drugo, kad hoćete i bezpiva.

- Da, učiniću radije bez piva.I usred opšteg smeha Minut je najzad stao da škripi svojim strašnim

zubima. Nagel je izgleda i dalje čitao novine; sedeo je sasvim mirno na svommestu kraj prozora.- Jače! Jače! - vikao je sudijski pripravnik. Škripite jače, inače vas ne čujemo.Minut je sedeo ukočeno i pravo na stolici, držao se čvrsto obema rukama za

nju, kao da se boji da će pasti, i škripao zubima da mu se sva glava tresla. Svi suse smejali, a seljanka se toliko smejala da je morala da briše suze sa očiju; odsmeha nije više znala za sebe, od oduševljenja je dvaput nesvesno pljunula napod.

- Bože me sačuvaj! - urlikala je potpuno iscrpena.

- Ovaj sudijski pripravnik!- Eto! Jače ne mogu da škripim - reče Minut. Zaista ne mogu, Bog mi je

svedok, verujte mi ne mogu više.- Ne, ne, odmorite se malo pa onda ponovo. Ali škripati zubima morate. A

onda ćemo vam obrijati bradu. Sad uzmite pivo; evo, hajdete, gotovo je.Minut odmahnu nemo glavom. Sudijski pripravnik izvuče novčanik i stavi

na sto dvadeset i pet era. I onda reče:- Obično to radite za deset era, a ja vam dajem dvadeset i pet, povećavam

vam nagradu, eto!- Ta nemojte me više mučiti, neću više.- Nećete više? Odbijate?- Ali, Gospode Bože, ta prestanite jednom i ostavite me na miru! Neću više

da popustim, čak ni za kaput, ta i ja sam čovek. Šta hoćete od mene?- Reći ću vam nešto: Kao što vidite, otresam malo pepela s cigare u vašu

čašu, vidite li? I onda uzimam ovu malenu žižicu, a zatim ovu beznačajnu žižicu i



bacam obadve žižice u vašu čašu, i vi sve posmatrate! Ovako! I sad vam jamčimda ćete svoju čašu ispiti do dna. Da, pijte.

Minut skoči. Drhtao je primetno, seda kosa mu je opet pala na čelo, gledaoje uporno sudijskog pripravnika pravo u lice. Potrajalo je to nekoliko sekundi.

- Ne, to je previše, to je previše! - uzviknula je čak i seljanka. Nemojte to da

činite! Ha-ha-ha, neka me Gospod Bog sačuva od vas!- Onda, nećete? Odbijate? - upita sudijski pripravnik. I on se takođe digao sa

stolice i stajao.Minut se upinjao da nešto kaže, ali nije uspeo ni reči da izusti. Svi su ga

gledali.Tada se odjednom diže Nagel od svog stola kraj prozora, ostavi novine i

pođe dvoranom. Nije se žurio i nije pravio buku, ali je opet privukao opštupažnju. Zaustavio se kod Minuta, stavio mu ruku na rame i rekao glasno i jasno:

- Ako uzmete čašu i bacite je na glavu ovom štenetu, dajem vam deset kruna u gotovu i primam sve posledice na sebe. Pokaza prstom na glavusudijskog pripravnika i ponovi. Mislim na ovo štene ovde.

Odjednom nastade opšti tajac. Minut je užasnuto pogledao jednog i drugogi rekao:

- Ali… Pa ne…? Više nije mogao, samo je ovo uzdrhtalim glasom neprestanoponavljao, kao da je to bilo pitanje. Inače niko drugi ne izusti ni reč. Sudijskipripravnik kao ošamućen ustuknu korak nazad i pođe stolici; lice mu je bilobledo kao krpa, ali ni on ne reče ništa. Zinuo je i nije zatvarao usta.

- Ponavljam - nastavi Nagel glasno i lagano da ću vam dati deset kruna dabacite čašu ovom štenetu u glavu. Novac mi je u ruci. I posledica takođe ne trebada se bojite. I Nagel je zaista držao u ruci novčanicu od deset kruna i pokazao jeMinutu.

Ali Minut se čudno poneo. Sklonio se u jedan kut kafane, otrčao je svojimrazglavljenim hodom i tamo ćutke seo. Sedeo je oborene glave i gledao ispodoka na sve strane, a nekoliko puta u strahu povukao kolena.

Tada se vrata otvoriše i gostioničar uđe. Stao je da barata po nekim svojim

stvarima, ne obraćajući pažnju na ono što se zbiva oko njega. Tek kad je sudijskipripravnik skočio i digao prema Nagelu obe ruke uvis, uz besni i skoro nemiuzvik, gostioničar se osvrte i upita:

- Šta, do vraga…?Ali mu niko ne odgovori. Sudijski pripravnik dva puta poteže besno ispred

sebe, ali svaki put susrete Nagelove stisnute pesnice. I ništa više. Neuspeh gajedražio, i on stade luđački da udara levo i desno po vazduhu kao da je hteo nešto



da ukloni od sebe, najzad poče da tetura između stolova, pa se spotače o nekustolicu i pade na kolena. Sav se zadihao, od besa se sav izobličio; povrh svegaizubijao je strahovito ruke o one dve stisnute pesnice na koje je uvek nailaziokudgod bi potegao. Tada u gostionici nastade opšti metež, seljanka i njenpratilac pobegoše na vrata, dok su ostali svi u glas nešto dovikivali i hteli da se

umešaju. Najzad se sudijski pripravnik diže i pođe na Nagela, zastade i povika,ispruži ruke ispred sebe, povika u smešnom očajanju, jer nije mogao da nađereči:

- Proklet… Da te đavo nosi, zvekane!Nagel ga pogleda i nasmeši se, pa priđe stolu, uze šešir sudijskog

pripravnika i pruži mu ga, poklonivši se. Sudijski pripravnik istrže šešir i htedeu ljutini da ga tresne o pod, ali se ipak priseti i nabi ga sebi na glavu. Onda seokrete i napusti gostionicu. Dok je odlazio, na šeširu se ukazaše dva velikaulubljenja, zbog čega je izgledao vrlo smešan.

Sad se gostioničar progura i zatraži objašnjenje. Obratio se Nagelu, uhvatioga za rukav i rekao:

- Šta se to ovde događa? Šta znači sve ovo?Nagel odgovori:- Molim vas, pustite mi ruku; neću pobeći. Uostalom, ovde se ništa ne

dešava, uvredio sam čoveka koji sad izađe, i hteo je da se brani, nema šta, sve jeu redu.

Ali se gostioničar naljuti i lupi nogom o pod.

- Ne dozvoljavam nikakvu gužvu! - uzviknuo je. Ako želite da pravite buku, avi izađite na ulicu, ne ovde. Ljudi su zaista poludeli!

- Dobro, dobro! - prekidoše ga neki gosti Sve smo videli! I iz potrebe dobrihgrađana da podražavaju trenutnog pobednika, stadoše na Nagelovu stranu.Objasniše gostioničaru čitav slučaj.

Nagel samo sleže ramenima i uputi se Minutu. Bez ikakva uvoda upita onmalu sedu ludu:

- U kakvom ste upravo odnosu sa sudijskim pripravnikom, kad srne ovako

da postupa s vama?- Koješta! odgovori Minut. Nisam ni u kakvom odnosu s njim, potpuno mi je

stran. Samo sam mu jednom na trgu odigrao nešto za deset era. Uostalom, uvektera šegu sa mnom.

- Vi dakle igrate ljudima i naplaćujete?- Da, ponekad. Ali ne tako često, samo kad mi je potrebno deset era, a ne

mogu na neki drugi način da ih nabavim.



- A šta će vam novac?- Pa treba mi za razne stvari. Na prvom mestu, glup sam čovek, malo sam

sposoban, a to nije dobro za mene. Kad sam bio mornar i sam sebe izdržavao,bilo je bolje u svakom pogledu; ali sam nastradao, pao sam sa užadi na jedru iokilavio, i otada se nisam mogao sam snaći u životu. Ujak me hrani i daje mi sve

što mi je potrebno, stanujem kod njega i dobro mije, imam svega u izobilju, jermoj ujak ima trgovinu ugljeni od koje živi. Ali malo i ja doprinosim ovomizdržavanju, naročito sada leti kad se ugalj skoro uopšte ne troši. Sve je to istina,kao što sedim pred vama i pričam vam. Ima dana kad su mi deset eradobrodošli, uvek kupini ponešto i nosim kući. A što se tiče sudijskogpripravnika, njega zanima da vidi kako igram, baš zato što imam kilu pa nemogu da igram kako treba.

- Onda vi s dozvolom svog ujaka igrate tako na trgu za nagradu?- Ne, ne, nije tako, nemojte misliti. Često kaže: Kloni mi se s očiju s tim

tvojim lakrdijaškim novcem! Da, naziva to lakrdijaškim novcem, kad dođemkući s mojih deset era, i grdi me što me svet pravi budalom.

- To bi dakle bilo na prvom mestu. A na drugom?- Kako, molim?- A na drugom mestu?- Ne razumem.- Rekoste kako ste na prvom mestu glup čovek; onda, na dragom mestu?- Ah, da, ako sam to rekao, onda vas molim da mi oprostite.- Onda, vi ste samo glupi?- Molim vas iskreno da mi oprostite!- Je li vam otac bio sveštenik?- Da, otac mi je bio sveštenik.Tajac.- Čujte - reče Nagel - ako se ne žurite nikuda, popnimo se na časak u moju

sobu, hoćete li? Pušite li? Dobro! Da, molim vas, stanujem gore. Biću vam veoma

zahvalan, ako budete hteli da dođete k meni.Na veliko čudo svih prisutnih, Nagel i Minut popeše se na prvi sprat, gdeprovedoše zajedno čitavo veče.



3.

Minut sede i zapali cigaru.- Hoćete li nešto da popijete? upita Nagel.- Ne, ne pijem mnogo, odmah mi se vrti u glavi i neprestano vidim sve

dvostruko odgovori mu gost.- Jeste li ikada pili šampanjac? Pa da, naravno da ste pili?

- Pio sam šampanjac pre mnogo godina, na srebrnoj svadbi svojih roditelja.- Je li vam se svideo?- Da, sećam se, dobro je bilo.Nagel zazvoni i naruči šampanjac.Dok su pušili i srkutali iz čaša, Nagel odjednom reče i pogleda čvrsto

Minuta:- Recite mi (ovo je samo pitanje i možda će vam se učiniti smešnim) da li

biste mogli za izvesnu svotu da se zabeležite kao otac jednog deteta kome niste

otac? Palo mi je samo tako na um.Minut ga pogleda širom otvorenih očiju i oćuta.- Za manju svotu, za pedeset kruna. Ili recimo do dve stotine kruna? pitao je

Nagel. Nije baš u pitanju iznos.Minut odmahnu glavom i dugo poćuta.- Ne, odgovori najzad.- Zaista ne biste mogli? Isplatio bih vam novac u gotovu.- Ne vredi. Ne, ne mogu da uradim, tu uslugu ne mogu da vam učinim.

- Zašto da ne?- Nemojte me moliti, pustite me. I ja sam čovek.- No, možda sam suviše tražio; uostalom, zašto biste i učinili ovakvu

ljubaznost? Ali hteo bih da vam postavim još jedno pitanje: Da li biste hteli… dali biste mogli da za pet kruna prikačite na leđa neke novine ili neku kesu odhartije i da prođete kroz čitav grad, da počnete ovde od gostionice i da pođetepreko trga i pristaništa… da li biste to mogli da učinite? I to za pet kruna?



Minut posramljeno obori glavu i mehanički ponovi: Pet kruna. Ali ništa neodgovori.

- Dobro, onda za deset kruna, ako hoćete; recimo deset kruna. Za deset bidakle učinili?

Minut skloni kosu s čela.

- Ne razumem zašto svi ljudi koji ovamo dođu unapred znaju da sam jasvačija budala - reče onda.

- Kao što vidite, novac vam odmah dajem nastavi Nagel; zavisi samo odvas.

Minut se zagleda u novčanicu, trenutak je izgubljeno blenuo u novčanicu, azatim obliza usne i izusti:

- Da, ja…- Izvinite! - reče Nagel žurno. Izvinite što vas prekidam reče upadajući mu u

reč. Kako vam je ime? Ne znam, ne verujem da ste mi kazali kako se zovete?- Ime mi je Gregor.

- Gregor. Jeste li u srodstvu s onim Ejdsvoldovcem[1]?- Da, tako je.- O čemu ono govorasmo? A da, Gregor? A da, nećete naravno da zaradite

deset kama na ovaj način?- Ne prošapta Minut s oklevanjem.- Čujte me onda - reče Nagel i stade da govori vrlo lagano:

- S radošću ću vam dati ovih deset kruna, jer niste hteli da učinite ono štosam vam predložio. A sem toga, daću vam rado još deset knina, ako mi učinitezadovoljstvo i primite novac.

Nemojte skakati; ova mala ljubaznost ne pada mi teško, imam sada mnogonovaca, dovoljno novca, zbog ovih nekoliko kruna neću odmah doći u nepriliku.Kad je izvadio novac, Nagel dodade: Pričinjavate mi radost. Molim vas!

Ali Minut je sedeo nem, od sreće mu se zavrtelo u glavi, borio se da nezaplače. Zatrepta očima i proguta pljuvačku. Nagel reče:

- Vama svakako može biti oko četrdeset godina?- Četrdeset i tri, preko četrdeset i tri.- Hajde, stavite novac u džep. Dobro vam je došao! Kako se zove sudijski

pripravnik s kim smo razgovarali dole u gostionici?- Ne znam, zovemo ga prosto sudijski pripravnik. Sudijski je pripravnik u

sreskom sudu.- Da, da, svejedno uostalom. Recite mi…



- Oprostite! Minut ne može više da izdrži, obuzet je uzbuđenjem i hoće nasvaki način da se izjasni, iako muca kao dete. Izvinite i oprostite mi! - reče. Idugo nije mogao ništa više da izusti.

- Šta ste hteli reći?- Hvala, iskreno hvala i iz sveg…

Tajac.- Već je sve u redu.- Ne, čekajte malo! uzviknu Minut. Izvinite me, ali još nije sve u redu. Mislili

ste da nisam hteo da učinim, da je to bilo tvrdoglavstvo s moje strane i da mi jezadovoljstvo da se ritam; ali tako mi Boga… Može li se reći da je sve u redu kadste možda čak imali utisak da sam gledao na cenu i da nisam hteo da uradim zapet kruna? I to je sve što sam hteo reći.

- Dobro, dobro. Čovek vašeg imena i vašeg vaspitanja ne srne da čini

ovakve budalaštine. Setio sam se… vi naravno poznajete sve odnose u gradu, zarne? Reći ću vam, palo mi je na um da ostanem ovde neko vreme, da se ozbiljnonastanim preko leta, šta vi mislite o tome? Jeste li odavde?

- Da, ovde sam se rodio; otac mi je bio sveštenik, proveo sam ovde trinaest poslednjih godina, otkako sam postao nemoćan.

- Ne raznosite li ugalj?- Da, raznosim ugalj po kućama. To mi ne smeta, ako zbog toga pitate.

Odavno sam navikao na to i ne škodi mi, samo moram oprezno da se penjem uzstepenice. Prošle zime pao sam i toliko sam se povredio da sam dugo vremenamorao da idem s palicom.

- Zaista ste pali? Kako se to desilo?- Da, bilo je to na stepenicama Banke, bilo je na njima malo leda. A peo sam

se s dosta teškim džakom. Kad sam bio na pola puta, primetio sam na vrhustepenica konzula Andresena i onda sam hteo da se vratim da ga propustim;nije rekao da treba to da učinim, ali se to samo po sebi razume, pa bih učinio ibez molbe; ali se na nesreću istog trenutka okliznem i padnem. Pao sam u dnustepenica desnim ramenom. Kako vam je? - reče konzul, ne kukate, niste se

ozledili? Ne, odgovorih, malo me je sreća poslužila! Ali ne prođe ni pet minuta aja se dva puta uzastopce onesvestih; sem toga, dobio sam nateklinu na stomakuzbog svoje ranije nezgode. Uostalom konzul me je bogato potpomogao, iako nijebila njegova krivica.

- Niste li pretrpeli još neku ozledu? Jeste li povredili glavu?- Ah, da, povredio sam i glavu. Pljuvao sam takođe i krv neko vreme.- I konzul vas je pomagao dok ste bili bolesni?



- Da, velikodušno. Svaki dan mi je slao čas ovo čas ono, nijedan dan nije mezaboravljao. Ali najlepše od svega bilo je što je onog dana kad sam mogao daustanem i da odem da mu se zahvalim, već bio naredio da se istakne zastava umoju čast, iako je bio takođe i rođendan gospođice Fredrike.

- Koje gospođica Fredrika?

- Njegova kći.- Tako. Lepo je to od njega… Ah, čujte, da li znate u čiju čast su pre neki dan

bile istaknute zastave u gradu?- Prc neki dan? Čekajte, pre nedelju dana otprilike? Bilo je to zbog veridbe

gospođice Kiland, Dagni Kiland. Ah, jedna za drugom se veri, uda i ode. Imamsad prijatelja i poznanika skoro po čitavom svetu, i među njima nema nijednogkoga ne bih ponovo rado video. Video sam ih sve kako se igraju i idu u školu,video sam ih kako odlaze na prvu pričest i kako rastu. Dagni ima tek dvadeset itri godine i dete je čitavog grada. I lepa je takođe. Verila se s poručnikomHansenom koji mi je u svoje vreme poklonio ovaj kačket što ga nosim. I on jetakođe odavde.

- Ima li ova gospođica Kiland plavu kosu?- Da, ima plavu kosu. Neobično je lepa, i svije vole.- Sigurno sam to nju video pred grobljem. Ima li običaj da nosi crveni

suncobran?- Tačno! Uostalom, ovde niko drugi i nema crveni suncobran, koliko mi je

poznato. Ako ste videli damu s debelom plavom pletenicom niz leđa, onda ste

nju videli. Ne liči ni na koga u okolini. Ali niste valjda i govorili s njom?- Možda sam i govorio. I Nagel zamišljeno dodade za sebe: Da li je to bila

gospođica Kiland.- Da, ali valjda ne ozbiljno, niste možda imali s njom poduži razgovor? Onda

se možete smatrati srećnim. Smeje se na sav glas kad joj se nešto svidi, a možetakođe da se smeje i ni za šta, toliko je vesela. Videćete kad budete razgovarali snjom, kako vas pažljivo sluša sve dok ne završite, pa onda odgovara. Ali kadodgovara, njeni obrazi malo porumene. Krv joj se penje u glavu; često sam to

primećivao. Kad govori s nekim, postaje vrlo lepa. Sa mnom je nešto sasvimdrugo, brblja sa mnom šta joj padne na pamet i ne usteže se. Mogao bih joj i naulici prići, i ona bi zastala i pružila bi mi ruku, čak i kad bi se žurila. Ako neverujete, obratite samo jednom pažnju.

- Rado vam verujem. Tako, u gospođici Kiland imate dobru prijateljicu?- Naravno, samo utoliko što ima uvek puno obzira prema meni. Dragačije

ne može ni biti. S vremena na vreme odlazim u parohijsku kuću, kad me pozovu,i koliko sam mogao razumeti, nisam neprijatan gost ni kad odem bez poziva.



Gospođica Dagni mi je takođe pozajmljivala knjige kad sam bio bolestan,dolazila je lično da mi ih donese, nosila ih je celim putem pod miškom.

- Kakve su to knjige mogle biti?- Hoćete reći kakve su to knjige mogle biti koje sam ja bio kadar da čitam i

razumem?

- Ovaj put ste me pogrešno razumeli. Vaše pitanje dokazuje oštroumnost,ali ste me pogrešno razumeli. Zanimljiv ste čovek. Hteo sam reći: kakve knjigeima i čita ova mlada dama? Ovo bi me zanimalo da saznam.

- Sećam se da mi je jednom donela Garborgove Seljake-studente i još dveknjige od kojih je jedna bila svakako Turgenjevljev Ruđin. A dragom prilikomčitala mi je opet naglas Garborgove Nepomirljive.

- I to su bile njene knjige?- Da, njenog oca. Unutra je na njima bilo napisano ime njenog oca.

- Ah, čujte: onaj put kad ste išli konzulu Andresenu da mu se zahvalite, kakopričaste…- Da, hteo sam da mu se zahvalim za pomoć.- Dabome. Ali zastava je bila istaknuta pre no što ste vi stigli?- Da, naredio je da se istakne u moju čast. Sam mi je rekao.- E, vidite! Ali možda je zastava bila istaknuta povodom rođendana?- Može biti. Može lako da bude, pa opet je lepo. Bila bi sramota da zastava

nije bila istaknuta radi gospođice Fredrike.

- Da, imate pravo… Da govorimo o nečem drugom: Koliko je godina vašemujaku?

- Mora da mu je sedamdeset godina. Ne, možda preterujem, ali sigurno muje preko šezdeset. Vrlo je star, ali se dobro drži za svoje godine. Po nuždi možečak da čita i bez naočara.

- Kako se zove?- I on se zove Gregor. Obojica se zovemo Gregor.- Ima li vaš ujak svoju kuću ili stanuje pod kiriju?

- Pod kiriju drži sobu u kojoj stanujemo, ali trgovina ugljem pripada njemu.Nije nam teško da plaćamo kiriju, ako ste to hteli reći. Plaćamo ugljem, a katkadi ja pomalo odradim.

- Vaš ujak svakako ne raznosi ugalj?- Ne, to je moj posao. On odmerava i upravlja trgovinom, a ja raznosim.

Meni je lakše, jači sam.- Dabome. A imate i neku ženu koja vam kuva.



Tajac.- Izvinite - odgovori Minut - ne ljutite se; ali bih hteo da idem, ako vam je

milije. Zadržavate me ovde možda da bi mi priredili radost, iako vam ne možebiti prijatno da slušate o mojim sitnim brigama. Može lako biti takođe da samnom razgovarate iz nekog drugog razloga koji ne razumem, onda dobro. Ali

ako sad odem, niko mi neće učiniti nažao, nemojte misliti. Neću zaista srestinijednog rđavog čoveka. Nema opasnosti da je sudijski pripravnik pred vratimai da me vreba, ako se toga bojite. I čak kad bi i bio, ne bi mi svakako naneonikakvo zlo, ne verujem.

- Ako ostanete, meni ćete pričiniti zadovoljstvo; ali ne treba da se smatrateobaveznim da mi nešto pričate zato što sam vam dao nekoliko kruna za duvan.Uradite onako kako vam je volja.

- Ostajem! Ostajem! - uzviknu Minut. I Bog neka vas blagoslovi! - dodade. -Srećan sam što nalazite zadovoljstvo da budete zajedno sa mnom, iako bih

upravo morao da se stidim zbog sebe i svog odela. Već bi se malo pristojnijeobukao, da sam imao vremena. Ovo je neki stari kaput mog ujaka, sav se raspao,istina je, ne može da izdrži ni pritisak prsta. A sad je sudijski pripravnik načiniopoveliku poderotinu na njemu. Nadam se da ćete mi oprostiti… Ne, nemamoneku ženu koja bi nam kuvala. Sami kuvamo i peremo. Nije to naročito zamorno,bavimo se time što je moguće manje. Kad na primer ujutru kuvamo kafu, uvečene zagrevamo ostatak već ga popijemo onako; isto činimo i s ručkom kojitakoreći spremamo jednom za svagda, kako se već desi. U našim prilikama štamožemo da poželimo? A sem toga, pranje spada u moju nadležnost. Za mene jeto mala razonoda, ako nemam ništa drugo da radim.

Sad se začu zvono dole u gostionici, i čuše se koraci ljudi koji su silazili nizstepenice na večeru.

- Zvoni za večeru - reče Minut.- Da - odgovori Nagel. Ali se ne diže niti pokaza neki znak nestrpljenja, već

se naprotiv namesti još udobnije i upita: - Jeste li možda poznavali i onogKarlsena, što su ga nedavno našli mrtvog u šumi? Zar nije to žalostan slučaj?

- Da, izuzetno žalostan slučaj. Još kako sam ga poznavao. Divan mladić i

plemenit karakter. Znate li šta mi je jednom rekao? Jedne nedelje rano ujutrupozvali su me k njemu, biće godina dana otada, prošle godine u maju. Zamoliome je da odnesem neko pismo… „Da”, odgovorio sam mu „rado ću učiniti; alidanas mi je obuća toliko neprikladna, da se ne mogu pojaviti pred ljudima u njoj.Ako nemate ništa protiv, otići ću prvo do kuće da pozajmim drugi par”. „Ne, nijepotrebno”, odgovorio je, „ne mari ništa, samo da ne ovlažite noge”. Mislio je čakkako bih mogao ovlažiti noge u onoj obući! Evo, i onda mi gurnu krišom krunu u



ruku i dade mi pismo. Kad sam već bio na hodniku, otvorio je vrata i potrčao zamnom; lice mu je bilo toliko ozareno da sam zastao i pogledao ga. U očima muse blistao vlažni sjaj. Onda me je zagrlio, pribio se uz mene, stvarno me je zagrlioi rekao: „Idite s ovim pismom, stari druže; misliću već i u buduće na vas. Kadjednom budem sveštenik i budem imao parohiju, doći ćete i ostati zauvek kod

mene. Da, idite sada, mnogo sreće!” … Ali, eto, nažalost, nije dobio parohiju;inače bi sigurno održao reč, da je ostao u životu.- I onda ste predali pismo?- Da.- I gospođica Kiland bila je zadovoljna kad gaje primila?- Otkuda znate da je bilo upućeno gospođici Kiland?- Otkuda znam? Pa sami ste rekli.- Ja! Nije istina.

- He-he, nije istina? Mislite li da sedim ovde da vas lažem?- Ne, izvinite, može biti da imate pravo; ali u svakom slučaju nisam smeo

reći. Slučajno mi je izmaklo. Ne, zar sam zaista rekao?- Zašto da ne? Zar vam je zabranio da kažete?- Ne, nije on.- Nego ona?- Da.- Dobro, ostaće kod mene kao u grobu. Ali, da li razumete zašto se baš sad

ubio?- Ne, nemam pojma. Nesreća se eto morala desiti.- Znate li kad će ga sahraniti?- Sutra u podne.I više nisu govorili o tome. Ćutali su neko vreme obojica. Sara pomoli glavu

kroz vrata i javi da je obed spreman.Malo zatim reče Nagel:- A da, sad se dakle gospođica Kiland verila. Kako izgleda njen verenik?- To je poručnik Hansen, lep i zaista otmen čovek. Kraj njega joj ništa neće

nedostajati.- Je li bogat?- Otac mu je vrlo bogat.- Je li mu otac trgovac?- Ne, brodovlasnik. Stanuje nekoliko kuća odavde. Nema naročito veliku

kuću, ali je dovoljna za njega, jer kad je sin na putu, ostaju tu samo stari. Imaju



takođe i kćer, ali je ona udata u Engleskoj.- A koliko ima stari Hansen, šta mislite?- Možda ima milion. Niko to ne zna.- Da - reče onda Nagel - rđavo je podeljeno na ovom svetu. Kad biste vi,

Gregore, imali malo toga novca?

- Ne, Bože sačuvaj, čemu? Mora čovek da bude zadovoljan s onim što ima.- Tako se kaže… Pade mi upravo na um jedno pitanje: Svakako nemate

vremena za drugi rad, kad morate neprestano da raznosite taj ugalj? Ali samopet čuo kako ste pitali gostioničara da li ima još nešto za vas?

- Ne odgovori Minut i odmahnu glavom.- Bilo je dole u gostionici. Rekoste da ste odneli ugalj u kuhinju i onda ste

upitali, ima li još nešto za danas?- Bio je to drugi razlog. Zapazili ste to? Nadao sam se da ću odmah dobiti

novac za ugalj, ali se nisam usuđivao da otvoreno kažem. Eto, to je bio povod.Baš smo sad bili u neprilici i svu nadu smo zasnivali na ovom novcu.

- Koliko vam je potrebno da izađete iz neprilike? - upita Nagel.- Neka vas Bog blagoslovi! uzviknu Minut glasno. - Nemojte više govoriti o

tome, već ste nam isuviše pomogli. U pitanju je bilo svega šest kruna, a sadsedim tu s dvadeset kruna u džepu, Bog neka vas nagradi! Dugovali smo tačnošest kruna, i to našem trgovcu za krompir i još neke druge stvari. Poslao nam jeračun, pa smo obojica lupali glavu kako da dođemo do tog novca. Sad nismo više

u nevolji, možemo mimo da spavamo što se tiče toga i da sutra ustanemozadovoljni.Tajac.- Da, da, možda je bolje da ispijemo i da se rastanemo za večeras - reče

Nagel i ustade. Na zdravlje! Nadam se da se nismo videli poslednji put. Moratemi zaista obećati da ćete me opet posetiti, stanujem ovde, u broju 7. Hvala,hvala za današnjicu!

Nagel reče ovo sasvim iskreno i snažno protrese Minutovu ruku. Ispratigosta kroz hodnik i izađe s njim do kućnih vrata, tu skide svoju plišanu kapu kao

što je već jednom učinio i duboko ga pozdravi. Onda se Minut oprosti. Udaljavaose natraške uz ulicu i klanjao se nebrojeno puta. Ali nije ni reč izustio, iako sesve vreme trudio da nešto kaže. Kad je Nagel stupio u trpezariju, izvinio se Sarinepotrebno učtivo zato što je došao kasno na večeru.







„Da li biste bili ljubazni da mi kažete koliko ima odavde do grada, tačnoodstojanje”.

„Ne znam”, odvratila je ona; „ne odavde. Ali prva kuća na koju naiđete jesteparohija, i odatle ima četvrt milje do grada.” I na to je htela da se udalji.

„Da, hvala po hiljadu puta”, rekoh ja, „ali ako se parohija nalazi s druge

strane šume, onda mi dozvolite da vas pratim, ako hoćete tamo ili još dalje.Sunce više ne šija, dozvolite mi da vam ponesem suncobran. Neću vasuznemiravati, neću čak više ni govoriti, ako želite, samo mi dozvolite da pođemkraj vas i da slušam cvrkutanje ptica. Ah, nemojte da odete, ne odmah! Zaštobežite!”

Ali ona je ipak pobegla i nije htela ni da me čuje, a ja sam potrčao za njomda bi čula moja izvinjavanja:

„Neka đavo nosi vaše svetio lice, ako nije na mene učinilo najveći utisak!”

Ali je ona odmicala tako brzo da je za nekoliko minuta bila van mog vidika.Debelu plavu pletenicu uzela je jednostavno u ruku kad je potrčala. Nikadanisam video ovako nešto.

Tako se desilo. Nisam hteo da je uznemiravam, nisam imao rđave namere;kladio bih se zaista da ona voli svog poručnika, nije mi palo na um da joj senamećem. Ali, dobro je, sve je dobro; njen poručnik bi me možda izazvao, he-he-he, složio bi se sa sudijskim pripravnikom iz sreskog suda i izazvao bi me…

Voleo bih uostalom da saznam da li će ovaj sudijski pripravnik dati Minutunov kaput? Možemo pričekati jedan dan, možemo pričekati možda i dva dana,

ali ako ne učini za dva dana, onda ćemo ga podsetiti. I tačka. Nagel.Znam ovde jednu sirotu ženu, tako me je postiđeno pogledala kao da je

htela nešto da traži, ali se ustručavala. Njene oči su me potpuno očarale, iako jojje kosa seda, četiri puta sam obilazio samo da je ne sretnem. Nije stara, nijeosedela od godina; obrve su joj još strahovito crne, užasno crne, tako da joj seoči gase i nekako tinjaju. Nosi skoro uvek neku kotaricu pod pregačom, bezsumnje se stidi. Kad je prošla kraj mene, osvrnuo sam se i video kako silaziprema trgu i vadi svega nekoliko jaja, prodaje ih bilo kome i vraća se kući, opet skotaricom pod pregačom. Stanuje u vrlo maloj kući dole kod pristaništa; kućaima samo prizemlje i nije okrečena. Jednom sam je video kroz prozor, nije bilozavese, video sam samo nekoliko belih cvetova, a ona je stajala u sobi i gledala umene, dok sam prolazio. Bog bi sveti znao kakva je to žena; ruke su joj bile vrlomale. Mogao bih ti možda dati milostinju, devojko sede kose, ali bih ti radijedrugačije pomogao.

Znam uostalom vrlo dobro zašto me tvoje oči tako opsedaju, znao sam odsamog početka. Čudno je da se izvesna mladalačka ljubav može tako dugo



održati i s vremena na vreme opet javljati. Pa ipak ti nemaš njeno blaženo lice, imnogo si starija od nje. Ah, da, ta ona se ipak udala za nekog telegrafistu iodselila u Kabelvod! Pa da, koliko glava, toliko i mišljenja; nisam mogao čekatina njenu ljubav i nisam je ni dobio. Tu se nije moglo ništa učiniti… A, časovnikizbija deset i po… Neverovatno, ali šta mogu. Kad bi samo znala koliko sam te se

sećao punih deset-dvanaest godina i nisam te zaboravio… He-he, ali to je bila imoja sopstvena greška, šta je ona tu mogla da pomogne. Dok drugi na to mislepo godinu dana i onda im je dosta, ja tumaram unaokolo i mislim punih deset godina.

Pomoći ću sedoj prodavačici jaja, bilo u obliku milostinje ili potpore, u čast njenih očiju. Iz čitave vasione mogu ovde da crpim šezdeset i dve hiljade krunaza imanje, i to u gotovu, na ruke. Hoho, treba samo da bacim pogled na sto i daugledam tri telegrafska dokumenta od najveće vrednosti… Ajaoj, i to ti je šala!Čovek je agronom i kapitalista, ne prodaje tek onako na prvu ponudu, prespava

jednom i razmisli. Eto šta čini, razmisli. I za sve vreme niko ni okom da trepne,iako se prave grube šale i još grublje pakosti. Čoveče, ime ti je magarac! Mogu tepomagarčiti i voditi za nos kud hoće.

Tamo iz mog džepa na prsniku viri na primer grlić bočice. To je lek,cianovodonična kiselina, čuvam je kao retkost, ali nemam hrabrosti da jeupotrebim. Onda zašto nosim ovu bočicu i zašto sam je nabavio? Obmana, i ovoje prosta obmana, modema dekadentska obmana, reklama i snobizam. Pih…tako je čista i nežna kao porcelan, lek je mojoj patnji…

Ili pak uzmite nevinu stvar kao što je moje odlikovanje za spašavanje.Zaslužio sam ga, što bi rekli, časno, petljao se čovek svud pomalo, spašavao iljude. Ali Bog bi sveti znao da li je to ustvari bila moja zasluga. Ocenite sami,dame i gospodo: Neki mlad čovek stoji kraj ograde, plače, ramena mu se tresu, akad sam ga oslovio, pogledao me je zabludela izraza i odjednom pobegao usalon. Pođem za njim, čovek je već otišao da legne. Pregledam spisak putnika,nađem njegovo ime i vidim da putuje u Hamburg. Ovo je bilo prvo veče. Otadaga nikako ne puštam iz očiju, iznenađujem ga na neuobičajenim mestima ipogledam mu pravo u lice. Zašto to činim? Dame i gospodo, cenite sami! Vidimga kako plače, zbog nečeg užasno pati i često pogleda u dubinu, izbezumljena iočajna izraza. Šta me se to tiče? Svakako ništa, cenite sami, ne ustručavajte se!Prođe nekoliko dana, digao se vetar i uznemirilo more. Noću u dva časa mladičovek odlazi pozadi broda, već sam ležao ispružen u skrovištu i vrebao, odmesečine mu je lice žuto. Šta sad? Osvrnuo se levo i desno, ispružio ruke iskočio preko ograde s nogama napred. Ipak nije uspeo da uzdrži krik. Da li sekajao zbog odluke? Je li se uplašio u poslednjem trenutku? Ako ne, zašto je ondakriknuo? Dame gospodo, šta biste učinili na mom mestu? Potpuno prepuštam



vama. Možda biste poštovali ovu časnu, iako malo pokolebanu odvažnost jednog nesrećnika i ostali mimo u svom skrovištu; ja naprotiv urliknuh nekolikoreči kapetanu na mostu i skočih takođe preko ograde, i iz čiste žurbe skočihglavom napred. Udarao sam oko sebe rukama kao besan, tražio na sve strane ičuo odozgo s broda kako neki glas viče kao grmljavina. Zatim, odjednom

dohvatih neku ruku, ispruženu i ukočenu, raširenih prstiju. Čovek je mrdao malonogama. Dobro, uhvatim ga za potiljak, bio je sve teži i teži, ispružio se na bok iviše se nije micao; najzad je učinio još jedan trzaj da bi se oslobodio. Stao samda se okrećem u kovitlac s njim, uzburkano more bacalo nas je i čela su nam sesudarila, pred očima mi se smrklo. Šta da radim? Škripim zubima i skidam svesa nebesa, a mladića držim čvrsto i uporno za potiljak sve dok čamac nije stigao.Šta biste vi učinili? Spasao sam ga kao surovi i bezobzirni medved, a šta onda?Nisam li vam već prepustio da sami cenite, gospodo i gospođe? Nemojte seosvrtati na mene. Ali pretpostavite, velim, da je za čoveka bilo od presudnog

značaja da izbegne iskrcavanje u Hamburgu? Tu je čvor! Možda je trebalo dasretne nekog koga nije hteo da sretne. Odlikovanje je, međutim, odlikovanje zazasluženi čin, i nosim ga stalno u džepu, ne bih ga ni za šta na svetu baciosvinjama. I to morate da cenite, slobodno da cenite, šta me se kog vraga to tiče?Mene se to tako malo tiče da se čak ne sećam ni imena onog nesrećnika, iako jevrlo verovatno još i danas živ. Zašto je ono učinio! Možda zbog neke nesrećneljubavi, možda je stvarno bila u pitanju neka žena, nemam pojma; ali to mi jeuostalom svejedno. I dosta!…

Ah, žene, žene! Eto imate na primer Kamu, malu Dankinju Kamu. Bog neka

te čuva! Nežna kao mala golubica, sva bolesna od nežnosti i osim toga punaodanosti, pa opet kadra da nekome izmami i poslednji groš, čak da ga iscedi dosiromaštva, i to treba samo da lukavo glavu nagne ustranu i da prošapće:Simonse, mali Simonse! Nu, Bog s tobom, Kama, puna si odanosti, idi dođavola,gotovi smo…

I sad ustajem…Ne, mora čovek da bude oprezan prema ovom rodu. Sine moj, čuvaj se

naklonosti žene, rekao je neki veliki pesnik, ali nije važno šta kaže veliki pesnik.Karlsen je bio slab čovek, idealist koji je pošao u smrt zbog svojih velikihosećanja, to jest zbog svojih osetljivih živaca, što će opet reći zbog nedostatkasnažne ishrane i rada u polju… he-he, i rada u polju. „O, neka tvoj čelik budeoštar kao tvoje poslednje Ne!” Upropastio si sav svoj posmrtni ugled ovimnavodom nekog pesnika. Recimo da sam sreo Karlsena u zgodan trenutak, čak iposlednji dan, ali bar pola časa pre katastrofe, i da mi je ispričao kako hoćenekog da citira na samrtnom času, rekao bih mu otprilike ovo: Pogledajte me,imam svojih pet čula, stalo mi je u ime čovečanstva da svoje poslednje trenutke



ne prljate navodima ovog ili onog velikog pesnika. Znate li šta je veliki pesnik?Veliki pesnik je čovek koji se ne stidi, koji zaista ne crveni. Dragi ljudidoživljavaju trenutke kada u svojoj sobici pocrvene od stida; ali veliki pesnik ne.Pogledajte me još jednom: ako hoćete da citirate nekog, citirajte nekog geografai ne odajte se. Viktore Igo imate li smisla za smešno? Baron Leden razgovarao je

jednom s Viktorom Igoom. U toku razgovora prepredeni baron Leden upita: „Koje po vašem mišljenju najveći pesnik Francuske?” Viktor Igo se namršti, ujede seza usnu i najzad - reče: „Alfred de Mise je drugi!” He-he-he. Ali vi možda nematesmisla za smešno? Znate li šta je Viktor Igo učinio 1870? Napisao jeproklamaciju stanovnicima zemlje kojom zabranjuje najstrože nemačkimtrupama da opsedaju i bombarduju Pariz. „Ovde su mi unuke i drugi članoviporodice, pa ne bih hteo da ih vidim povređene granatama”, rekao je Viktor Igo.

Šta ovo znači, još mi obuća nije tu. Pa gde je Sara s obućom? Već je skorojedanaest a ona još nije donela moju obuću.

Onda citirajmo nekog geografa…Ova Sara, uostalom, ima divan stas. Kukovi joj podrhtavaju kad hoda,

upravo kao bedra neke kobile ugojene da pukne. Zaista veličanstveno. Voleo bihda znam da li se do sada udavala? U svakom slučaju zaista ne vrišti mnogo kadjoj se dodirnu bedra i spremna je dovoljno nogama da svašta… A, video sam usvom životu jedan brak, takoreći proživeo ga. Hm, dame i gospodo, bilo je tojedne nedelje uveče na jednoj stanici u Švedskoj, na stanici Kungsbaka. Ali vasmoram zamoliti da zabeležite da je bilo u nedelju uveče. Imala je duge, bele ruke,a on novu novcatu kadetsku uniformu i bio je bez brade, toliko je još bio mlad.Putovali su zajedno u Geteborg, i ona je takođe bila mlada, obadvoje su biliprava deca. Gledao sam ih preko svojih novina; bili su potpuno smeteni mojimprisustvom; gledali su se sve vreme. Devojka je imala blistave oči i nije mogla dasedi mimo. Odjednom zapišta voz pred Kungsbakom; kadet je uhvati za ruku,razumeli su se, i pre no što je voz stao iskočili su žurno napolje. Potrčala je ondaprema Za dame, a on ju je u stopu pratio, u stopu za njom, pobogu, pa on seprevario, ušao je takođe u Za dame, i žurno su zatvorili vrata za sobom. U istomtrenutku stadoše gore u gradu da zvone zvona, pošto je bila nedelja uveče. Zasve vreme dok su zvona zvonila, ostali su unutra; tri minuta, četiri minuta, pet minuta je prošlo; šta je s njima? Još su unutra, a zvono zvoni, Bog sveti zna da lineće još i zadoeniti! Najzad, on otvara vrata i pogleda napolje. Gologlav je; onastoji odmah iza njega i stavlja mu kačket na glavu, a on se osvrće i smeši. Zatimu skoku silazi niz stepenice, a ona ide za njim, još doteruje haljine, i kad su sevratili u voz i zauzeli svoja mesta, živa duša nije ih primetila, niko sem mene.Devojčine oči bile su pozlaćene, kad me je pogledala i nasmešila se, ali su joj semale grudi burno dizale, gore-dole, gore-dole. Nekoliko minuta kasnije oboje su



zaspali; obamrli su onako sedeći, toliko su bili divno umorni.Kako vam se čini? Dame i gospodo, moja priča je završena. Zaboravljam na

onu vrlu gospodu onamo s lornonjom i muškom kragnom, to jest s plavimčarapama; obraćam se dvema-trima među vama koje ne provode svoje dane sastisnutim zubima u opštekorisnom radu. Izvinite ako sam nekog uvredio, a

naročito molim časnu damu s lornjonom i plavim čarapama. Gle, eno se diže,ustaje! Za ime Božje, ili hoće da ode ili hoće nekog da citira. Ako hoće nekog dacitira, onda će bez sumnje da me pobije. Ali, ako hoće da me pobije, onda će naprimer reći: „Hm!” reći će, „ovaj gospodin ima najsurovije muško shvatanje oživotu što sam ga ikada čula. Je li to život? Ne znam da li je ovaj gospodin tolikaneznalica da ne zna šta je jedan od najvećih mislilaca rekao o životu: život je rat s nevaljalima u našem srcu i mozgu, rekao je…”

Život je borba s nevaljalima, da. U srcu i mozgu. Naravno. Gospodo igospođe, Norvežanin postiljon Per vozio je jednog dana nekog velikog pesnika. I

dok su se vozili, prostodušni postiljon Per govorio je i onda rekao: „Oprostite,šta je upravo, po vašem mišljenju, sastavljanje pesama?” Veliki pesnik nabrausta, isprsi svoje ptičje grudi što je mogao više i izusti ove reči: „Pevati značiizricati strašni sud nad samim sobom.” Ovim se Norvežanin postiljon Per osetiopogođen u najtanji živac.

Zaista je jedanaest. Obuća, dođavola, gde mi je obuća?… Da, ali ako se trebaisprsiti protiv svih i svakog…

Neka visoka i bleda dama, obučena u crno i s najrumenijim osmejkom,

želela mi je najbolje i povukla me je za rukav da bi me zadržala. „Izazovite ovakoisto uzbuđenje kao onaj pesnik”, - reče ona, „i onda ćete svakako imati pravo dagovorite”, - reče.

„He-he”, odgovorili. „Ne poznajem nijednog pesnika i nisam nikada ni sjednim govorio; agronom sam i živeo sam s guanom i pojilom od rane mladosti,pa ne bih mogao da napišem pesmu ni o kišobranu, a naravno još manje o smrti,životu i večnom miru!”

„Da, da, ali neki drugi veliki čovek”, - reče ona. „Pravite se važni iomalovažavate sve velike ljude. Ali veliki ljudi postoje i postojaće uvek, dokle

god budete živi, videćete.”„Draga gospođo”, odgovorili i priklonili glavu sa strahopoštovanjem;

„draga gospođo, o, veliki Bože, kako je to nedoučeno, kako samo užasnonedoučeno zvuči ono što rekoste. Izvinite uostalom što tako slobodno govorim;ali da ste neki čovek a ne žena, zakleo bih se u večno spasenje da ste levičar. Nerušim ja sve velike ljude, ali ne cenim veličinu jednog čoveka po snazi izazvanogpokreta, cenim ga prema sebi samom, prema sopstvenom shvatanju svog malog



mozga, prema sopstvenoj duhovnoj moći ocenjivanja. Ocenjujem ga takorećiprema ukusu što mi ga njegova delatnost ostavlja u ustima. Nije to nekauobraženost, već izraz subjektivne logike moje krvi. Nije najvažnije i na prvommestu da se stvori pokret da se Kingo u opštini Hejvog kraj Liljesanda smeniLanstadom. Ne radi se o tome da se stvori uzbuna u jatu advokata, novinara i

galilejskih ribara, ili da se objavi spis o Napoleonu Malom. Važno je izvršitiuticaj i vaspitati vlast, izabrane i istaknute, gospodare, velike Kajafe, Pilate icara. Čemu bi služilo da stvorim pokret među ološem, ako bih opet bio razapet na krstu? Može se ološ načiniti toliko brojnim da bude kadar da svojimtaktovima otme parče vlasti; može mu se dati u ruku mesarski nož i narediti muda bode i kolje, može se poterati, kao što se teraju magarci, da dobije većinu naizborima; ali da izvojuje pobedu, da stekne neku osnovnu duhovnu vrednost, daunapredi svet ma za korak napred, ne, ne može, ološ to ne može. Veliki ljudi suizvrstan predmet za razgovor, ali uzvišen čovek, uzvišeni ljudi, gospodari,

svetski duhovi, kad se njihovo ime izgovara, valja se napregnuti da bi se čoveksetio ko je to. I veliki čovek ostaje pozadi, s gomilom, većinom bez vrednosti,advokatom, učiteljicom, novinarom i brazilskim carem kao obožavaocem.”

„A”, reče žena podsmešljivo… Predsednik udara o sto i poziva na mir, ažena nastavlja uporno: „Pa dobro, ako ne napadate sve velike ljude, imenujte usvakom slučaju jednog koji nalazi milost u vašim očima. Bilo bi zanimljivo da sečuje.”

Odgovaram ovako:„Svakako bih mogao da učinim. Ako bih pomenuo jednog ili dvojicu ili

desetoricu, pomislili biste onda da sem njih druge i ne poznajem. A osim toga,zašto bih to i učinio? Kad bih vam na primer pružio izbor između Lava Tolstoja,Isusa Hrista i Imanuela Kanta, opet biste razmišljali pre no što biste izabralipravog među njima. Rekli biste na primer da su svi oni veliki ljudi, svaki na svojnačin, što bi vam liberalna i napredna štampa dala za pravo…”

„Pa dobro, ko je najveći među njima, po vašem mišljenju?” prekide ona.„Po mom mišljenju, nije najveći onaj koji ima najbolju prođu, iako će taj i

sada i ubuduće načiniti najveću buku na svetu. Ne, glas moje krvi kaže mi da je

najveći onaj koji je životu doneo najviše osnovne vrednosti, najveću pozitivnukorist. Veliki terorist je najveći, dimenzija, nečuvena poluga što drži zemaljskukuglu.”

„Ali od tri pomenuta imena svakako je ipak Hristos koji…? … je Hristos, da!”Pohitao sam da kažem. „Potpuno ste u pravu, gospođo, i radujem se što seslažemo u ovoj tački… Ne, uopšte malo cenim ovaj dar za prođu, dar apostola,ovu čisto formalnu nadarenost da je uvek prava reč u ustima. Staje to apostol,profesionalni apostol? Čovek koji čini negativnu uslugu posrednika, trgovačkog



agenta. I ukoliko se više bavi robom, utoliko više stiče veći svetski glas! He-he,tako ti je to, što veći trgovac, utoliko više proširuje svoju trgovinu. Ali kakvuvrednost može imati ako se onom dobrom susedu Oli Nordistuenu pripovedajuFaustova shvatanja života! Da li će to možda promeniti način mišljenja idućegstoleća?”

„Ali šta će biti s Olom Nordistuenom, ako niko…?”„Pa neka ide dođavola taj Ola Nordistuen!” prekidoh. „Ola Nordistuen nemašta na ovom svetu da radi, već jedino da se vrti unaokolo i da čeka na smrt, tojest da što pre nestane. Ola Nodistuen je dobar da gnoj i zemlju, vojnik prekokoga Napoleon gazi potkovanim kopitama svoga konja, eto, to je Ola Nordistuenznajte dobro! Ola Nordistuen, neka me đavo nosi, nije čak ni početak, a jošmanje kraj ma čega bilo; nije čak ni zapeta u velikoj knjizi, već samo mrlja napapiru. Eto to je Ola Nordistuen…”

„Pst! Za ime Božje!” - reče dama užasnuto i pogleda predsednika da li će me

izbaciti napolje.„Dobro!” odgovorih. „He-he-he, dobro, neću ništa više reći.” Ali u isti mah

mi pade pogled na njena lepa usta pa dodadoh: „Izvinite, draga gospođo, štosam vas toliko zadržao ovakvim budalaštinama i brbljanjem. Smem li bar davam se zahvalim za vašu lepu nameru. Kad se smeškate, usta su vam takoizvanredno lepa. Zbogom.”

Ali eto ona sva porumene i pozva me svojoj kući. Prosto i jednostavnosvojoj kući, k sebi. He-he-he. Stanuje u toj i toj ulici, broj taj i taj. Rado bi sa

mnom o svemu ovome malo duže razgovarala, ne slaže se sa mnom i imala bištošta da primeti. Kad bih mogao da dođem sutra uveče, bila bi sasvim sama. Dali bih.

dakle, došao sutra uveče? Hvala. Onda doviđenja.I onda je htela samo da mi pokaže neki nov, mek pokrivač, nacionalne šare,

rad iz Halingdala.I sunce šija nad brežuljkom…Skočio je iz postelje, povukao zavese i pogledao napolje. Sunce je sijalo na

trgu, vreme je bilo mirno. Zazvonio je. Hteo je da iskoristi Sarinu nemarnost upogledu obuće da bi joj se danas malo više približio. Da vidimo od kakve je krvi imesa ova trenderska devojka s očima punim čulnosti. Bez sumnje samoobmana.

Obuhvatio ju je lepo i jednostavno oko pasa.- Sebi ruke! - reče ona besno i odgurnu ga.Tada je on hladno upita:



- Zašto nisam ranije dobio svoju obuću?- A molim vas oprostite za obuću odgovori Sara.- Peremo danas pa imamo mnogo posla.Nagel ostade u sobi do podne i onda ode na groblje da prisustvuje

Karlsenovom pogrebu. Imao je na sebi kao i obično svoje žuto odelo.



5.

Kad je Nagel stigao na groblje, nije još nikog bilo na vidiku. Prišao je grobu ibacio pogled; na dnu groba ležala su dva bela cveta. Ko li ih je bacio i s kakvomnamerom? Već sam ranije video ove bele cvetove, pomisli. Odjednom mu padena um da nije obrijan. Pogledao je časovnik, premišljao trenutak i onda se brzovratio u grad. Nasred trga ugledao je sudijskog pripravnika sreskog suda kakomu dolazi u susret. Nagel se uputi k njemu i stade ga gledati, ali nijedan od

gospode ne reče ništa, nisu se ni pozdravili. Nagel uđe kod brijača. U istomtrenutku počeše zvona na crkvi da zvone za sprovod.Nagel se nije žurio. Nije razgovarao ni s kim, nije prozborio ni jednu reč,

naprotiv, posmatrao je nekoliko minuta slike na zidu; išao je od zida do zida iispitivao svaku sliku ponaosob. Najzad dođe red na njega i on sede u fotelju.

Baš kada je svršio i izišao na ulicu, ugledao je sudijskog pripravnikasreskog suda koji se izgleda vratio i nešto očekivao. Nosio je palicu u levoj ruci,ali čim je spazio Nagela, premestio ju je u desnu i stao da je vrti. Obojica pođošejedan drugom. Nije imao palicu malopre, kad sam ga sreo, pomisli Nagel. Nijenova; nije ju kupio, već pozajmio. Od španske je trske.

Kad su stigli jedan do drugog, sudijski pripravnik zastade; Nagel takođeodmah stade; obojica se zaustaviše skoro u isti mah. Onda Nagel skide svojusomotsku kapu kao da je hteo da počeše zatiljak, i opet je stavi na glavu. Sudijskipripravnik naprotiv odupre čvrsto svoju palicu o pločnik i nasloni se leđima nanju. Ostao je tako nekoliko sekundi, nije rekao ništa. Onda se odjednom uspravi,okrete Nagelu leđa i ode. Nagel vide najzad kako njegova leđa iščezoše iza uglabrijačeve radnje.

Ovaj nemi prizor odigrao se u prisustvu više osoba. Pored ostalih sve jevideo i čovek koji je prodavao srećke za neku spravu za rolanje. Malo dalje odnjega sedeo je drugi koji je prodavao figurice od gipsa, i ovaj je takođeposmatrao čudni prizor: u tom prodavcu prepoznade Nagel jednog gostaizmeđu onih koji su uoči toga dana prisustvovali prizoru u gostionici i zatimstali na njegovu stranu protiv gostioničara.

Kad je Nagel po drugi put stigao na groblje, pastor je već držao nadgrobnoslovo. Crnilo se od sveta. Nagel priđe grobu, ali se onda odmače u stranu i spusti



na neku veliku, belu mramornu ploču koja je nosila natpis: „Vilhelmina Mek.Rođena 20. maja 1873, umrla 16. februara 1891”. Nije stajalo ništa više. Ploča jebila sjajna a zemlja unaokolo nedavno nabijena.

Nagel mahnu jednom dečku.- Vidiš li onog čoveka onamo, u mekom kaputu? - upita ga.

- Da, onaj u kačketu? Ono je Minut.- Idi i zamoli ga da dođe ovamo.I dečak ode.Kad je Minut došao, Nagel se diže, pruži mu ruku i reče:- Dobar dan, dragi prijatelju. Milo mi je što vas vidim. Jeste li dobili kaput?- Kaput? Ne, još ne. Ali dobiću ga već - odgovori Minut. Hteo bih da vam se

zahvalim za juče… i mnogo hvala na svemu! Da, da, danas sahranjujemoKarlsena! Ah da, u ime Boga, moramo se s tim pomiriti.

Seli su obojica na novu mramornu ploču i stali da razgovaraju. Nagel izvučeolovku iz džepa i poče nešto da piše po ploči.

- Ko je ovde sahranjen? upita on.- Vilhelmina Mek. Zvali smo je Mina Mek. Bila je skoro još dete. Ne verujem

da je imala i dvadeset godina.- Ne, sudeći po natpisu nije joj bilo ni osamnaest. Je li i ona bila dobro

čeljade?- Kažete to tako čudno; ali…

- Samo sam primetio jednu lepu osobinu, da govorite lepo o svakome, mako to bio.

- Da ste poznavali Minu Mek, siguran sam da biste i vi bili mog mišljenja.Bila je izvanredno dobra duša. Ako je sad iko Božji anđeo, onda je to ona.

- Je li bila verena?- Verena? Ne, nikako. Ne, koliko mi je poznato. Svakako da nije bila verena;

uvek je čitala molitve i glasno razgovarala s Bogom, često nasred ulice, tako dabi svi primetili. Svi su voleli Minu Mek.

Nagel vrati olovku u džep. Sad je na ploči stajalo nešto napisano. Neki stih,nije se lepo isticao na belom mramoru.

Minut reče:- Izazivate veliku pažnju. Stajao sam onamo i čuo razgovor: primetio sam

da je u najmanju ruku polovina pratnje zaokupljena vama.- Sa mnom?- Da. Mnogi su šaputali i pitali se ko ste. I sad stoje i gledaju ovamo.



- Koje ona velika dama s velikim crnim perom na šeširu?- Ona s belom drškom na suncobranu? Fredrika Andresen, gospođica

Fredrika o kojoj sam vam pričao. A ona što stoji kraj nje i što baš sad pogledaovamo, ona je ćerka policijskog komesara; zove se gospođica Olsen. GudranOlsen. Ta sve poznajem. I Dagni Kiland je takođe tu: danas je obukla crnu haljinu,

bolje joj pristaje od svih ostalih haljina; jeste li je videli? Da, danas gotovo sveimaju crne haljine, pa naravno; sedim tu i brbljam koješta. Pogledajte onoggospodina onamo u plavom proletnjem ogrtaču i naočarima. To je doktorStenersen. Ovde je sreski lekar, samo je praktični lekar i tek se prošle godineoženio. Žena mu stoji malo dalje; ne znam da li možete da vidite onu malu mrkudamu sa svilenim ivicama na ogrtaču? To je njegova žena. Nešto je bolešljiva imora uvek da bude dobro utopljena. Eno dolazi i sudijski pripravnik…

Nagel upita:- Možete li da mi pokažete verenika gospođice Kiland?

- Pa to je poručnik Hansen. Nije ovde, na putuje, otputovao je već prcnekoliko dana; otputovao je odmah po veridbi.

Nakon kratka ćutanja Nagel reče:- Dva cveta ležala su na dnu groba, dva bela cveta… da li znate otkuda

potiču?- Da odgovori Minut. To jest… pitate li? Je li to pitanje? … Sramota je pričati;

možda sam ih mogao staviti na kovčeg da sam zamolio, a ne da ih ovako bacim,takoreći bacim u vetar; ali čemu sad ta dva cveta? I ma gde da sam ih stavio,

ipak bi bila samo dva cveta. Tako sam ustao jutros, nešto posle tri časa, moguzaista reći noćas, i položio ih u grob, namestio ih i rekao mu dva puta glasnozbogom. Ovo je na mene učinilo tako jak utisak da sam zatim morao da odem ušumu i da od bola držim ruke na očima. Neobično je to kad se čovek oprašta snekim zauvek, i mada je Jens Karlsen stajao iznad mene u svakom pogledu, biomi je ipak dobar prijatelj.

- Ovi cvetovi potiču dakle od vas?- Da, od mene su. Ali nisam to učinio da bih se time razmetao. Bog mi je

svedok. Uostalom, o takvoj sitnici ne vredi ni govoriti. Kupio sam ih sinoć poštosam otišao od vas. Desilo mi se da mi je ujak ostavio pola krune za ličnuupotrebu, kad sam mu predao onaj vaš novac; bio je toliko srećan da me zamalonije oborio. Da, doći će jednog dana da vam se zahvali; da, da, znam da će toučiniti. Ali kad sam dobio ovo pola krune, setio sam se odmah da nisam kupiocveće za pogreb, pa sam sišao na pristanište…

- Sišli ste na pristanište?- Da, kod jedne dame koja tamo stanuje.



- U prizemnoj kući?- Da.- Ima li ta dama sedu kosu?- Da, sasvim sedu kosu; jeste li je videli? Ćerka je nekog brodskog kapetana,

ali je ipak vrlo siromašna. Prvo nije htela da primi moje pola krune, ali sam joj

ipak ostavio na stolici kad sam polazio, iako se ona protivila i rekla nekolikoputa ne. Tako je sramežljiva i svakako mora često trpeti oskudicu zbog svojeskromnosti.

- Znate li kako se zove?- Marta Gude.- Marta Gude.Nagel izvuče beležnik, zapisa njeno ime i reče:- Je li bila udata? Je li udovica?

- Ne. Putovala je dugo, dok joj je otac plovio svojim brodom; ali otkako jeumro stanuje ovde.

- Nema nikakvih srodnika?- Ne znam. Ne, svakako da nema.- Pa od čega živi onda!- Bogzna od čega živi. Niko to ne zna. Ali sigurno dobija neku malu

sirotinjsku potporu.- Čujte, bili ste dakle kod ove dame, ove Marte Gude, pa kako joj izgleda u

kući?- Kako može da izgleda u staroj, siromašnoj sobi?- Postelja, sto, dve stolice; mora da ima tri stolice, kad promislim, jer u uglu

kraj postelje stoji takođe jedna; prevučena je crvenim plišom i mora da senasloni uza zid, inače ne može da stoji, toliko je slaba. A ne sećam se da je bilojoš nešto.

- Zaista ništa više? Zar ne visi neki časovnik na zidu, neka stara slika ilinešto drago?

- Ne. Zašto me pitate?- Kako je izgledala ona stolica što ne može da stoji, mislim na onu s crvenim

plišom? Je li mnogo stara? Zbog čega stoji baš kraj postelje? Je li to stolica svisokim naslonom?

- Da, mislim s visokim naslonom, ne sećam se više tačno.Na grobu počeše da pevaju. Završeno je bacanje pregršti zemlje. Kad se

završilo pevanje, trenutak je bilo potpuno mimo; tada se svet poče rasturati na



sve strane. Većina se uputi preko groblja ka velikoj kapiji, a neki ostadoše ipočeše tiho da razgovaraju. Jedan deo gospode i dama pođe putem koji je vodiokraj Nagela i Minuta, sve sami mladi ljudi, dame s blistavim, začuđenim očimakoje su merile ovu dvojicu. Dagni Kiland jako pocrvene, s očima uperenim pravopreda se nije pogledala ni desno ni levo; takođe ni sudijski pripravnik sreskog

suda nije pogledao, razgovarao je prigušeno s jednom damom.Upravo kad su prolazili, zastade doktor Stenersen, koji je takođe bio snjima. Mahnu rukom Minutu, koji ustade. Nagel ostade sam na ploči.

- Da li biste zamolili onog gospodina… - čuo je kako doktor reče; ništa višenije čuo. Ali, odmah zatim pomenuto je dosta glasno njegovo ime, i on se takođediže. Skinuo je duboko kapu i pozdravio.

Doktor zamoli za izvinjenje; primio je neugodan nalog od jedne dame kojase nalazi u njegovu društvu, gospođice Mek, da zamoli gospodu da budu opreznis ovom nadgrobnom pločom i da ne sede na njoj. Ploča je nova, nedavno su je

postavili, temelj je još mek, zemlja je sasvim sveža, tako da može iznenada da seslegne pre no što čovek i primeti. To sestra pokojnice moli.

Nagel zamoli nekoliko puta za izvinjenje. Bila je to nepromišljenost snjegove strane, nemarnost, i on potpuno pojmi bojazan dame zbog ploče. Izahvali se ljubazno doktoru.

I tada su pošli. Kad su došli na kapiju, Minut reče zbogom, a doktor i Nagelostaše sami. Tek sad se predstaviše jedan drugom.

Doktor upita:

- Pa hoćete li ostati neko vreme ovde?- Da odgovori Nagel. Mora čovek da ide s modom, da odlazi preko leta u

polje i da se odmori, da ojača za zimu i opet da se spakuje… Vaš mali grad jezanimljiv.

- Odakle ste? Baš vas slušam i mislim kojim narečjem govorite.

- Poreklom sam iz Finmarkena, Kven sam[2]. Ali sam živeo svuda pomalo.- Dolazite sad iz inostranstva?- Samo iz Helsinkija.

Razgovarali su prvo o beznačajnim stvarima, a zatim pređoše na drugapitanja, na izbore, slabu žetvu u Rusiji, književnost i pokojnog Karlsena.

- Kakvo je mišljenje, da li ste danas sahranili jednog samoubicu? - upitaNagel.

Doktor nije mogao da kaže, nije hteo da kaže. Ne tiče ga se i nije hteo da semeša. Štošta se tvrdi. Uostalom, zašto ne bi bio i samoubica? Svi bi teolozitrebalo da se ubiju.



- A zašto?- Zašto? Zato što su odigrali svoju ulogu, jer ih je naše stoleće učinilo

suvišnim. Narod je sam počeo da misli i religiozno osećanje je kod njega svebleđe i bleđe.

Levičar! pomisli Nagel. Nije mogao da shvati kakve bi koristi bilo za ljude

da unište sve simbole, svu poeziju. Uostalom, još bi se moglo postaviti pitanjeda li je naše stoleće učinilo teologe izlišnima, pošto religiozno osećanje nije bašu opadanju…

- Bez sumnje da nije baš u nižim slojevima naroda, iako je i tu sve slabije islabije; ali kod prosvećenih ljudi svakako je u opadanju.

- Ali ne govorimo uostalom više o tome prekide odjednom doktor; suvišesmo različitih gledišta. Doktor je bio slobodni mislilac, doktor je ove prigovorečuo već toliko puta da im nije znao ni broja. I je li ga to preobratilo? Punihdvadeset godina ostao je isti. Kao lekar doprineo je da se narodu izvadi „duša” sve kašiku po kašiku! Ne, sujeverje je odbacio… Šta kažete za izbore?

- Izbori? Nagel se nasmeja. Nadam se najbolje - reče onda.- Da, i ja - reče doktor. Bila bi večna sramota kad vlada ne bi dobila većinu s

tako skroz demokratskim programom.Doktor je bio levičar i radikalan, takav je otkako je stekao malo pameti.

Mnogo se plašio za Buskerud; od Smolenena je digao ruke. Stvar je u tome - rečeonda - što mi levičari imamo suviše malo novca. Vi i drugi što sad imate novaca,trebalo bi da nas podržite. Radi se zaista o budućnosti čitave zemlje.

- Ja? Ja imam novaca? - upita Nagel. - Ah, s tim se malo može postići.- Dobro, dobro, čak i kad ne biste baš bili milioner. Neko je pričao kako ste

pravi bogataš, kako na primer imate imanja u vrednosti šezdeset i dve hiljadekruna.

- He-he, nikad još nisam nešto tako ludo video. Čitava stvar je u tome štosam ovih dana primio deo nasleđa od majke, nekoliko hiljada kruna. I to je sve.Ali poljsko imanje nemam, to je izmišljotina.

Stigli su do doktorove kuće, žute, jednospratne kuće s verandom. Na

mnogim mestima zid je bio obijen, oluci su bili izbušeni i iskrivljeni. Na spratuje nedostajalo jedno okno, zavese su bile daleko od čistoće. Nagel je bioneugodno dirnut kad je ugledao onaj neuredni izgled kuće i htede odmah da sevrati; ali doktor reče:

- Zar nećete ući? Ne? Onda se nadam da ću vas kasnije videti jednom kodnas. Moja žena i ja radovaćemo se vašoj poseti. Ne biste li sad ušli da pozdravitemoju ženu?



- Vaša gospođa je bila na groblju. Nije se još mogla vratiti kući.- Imate zaista pravo; pošla je s ostalima. Pa dobro, svratite drugi put, kad

budete prolazili ovuda.Nagel se vrati u gostionicu; ali baš kad je hteo da uđe, pade mu nešto na

um. Puče prstima, nasmeja se i reče naglas; „Sad bih hteo da vidim da li stih još

stoji onamo!” I onda opet ode na groblje i zaustavi se pred nadgrobnimspomenikom Mine Mek. Stih je bio izbrisan. Koje to uradio? Od slova nije ostaloni traga.



6.

Sutradan ujutru Nagel je bio u nežnom i veselom raspoloženju. Obuzelogaje dok je ležao u postelji, izgledalo mu je kao da se tavanica sobe iznenadadiže sve više i više, diže u beskonačnost i pretvara u daleki, svetli nebeski svod. Iodjednom oseti po svom telu neki blagi, meki povetarac, kao da leži napolju uzelenoj travi. I mušice su takođe zujale unaokolo po sobi; bilo je toplo letnjejutro.

Brzo se obukao, napustio gostionicu bez doručka i stao da švrlja po gradu.Bilo je tada jedanaest časova.

Iz svake kuće odjekivao je klavir; u svakoj gradskoj četvrti čuo je krozprozore razne melodije a sa ulice je odgovaralo neko uznemireno pseto dugimlavežom. Nagela obuze neka svetla lagodnost, poče nehotice da tiho pevuši zasebe, a kad je prolazio pored nekog starog čoveka koji ga pozdravi, iskoristipriliku da mu gume u šaku jedan novčić…

Naiđe na neku veliku, belu kuću. Na prvom spratu otvori se prozor, neka

bela, nežna ruka zakači kukicu. Zavesa se još kretala, ruka je još počivala nakukici. Nagel je imao osećaj da neko stoji iza zavesa i da ga posmatra. Zastade izagleda se, više od minuta stajao je ukočeno na svom mestu, ali se niko nepokaza. Video je pločicu na vratima: F. M. Andresen, danski konzulat.

Upravo Nagel htede da pode, ali se ipak okrete i vide kako gospođicaFredrika pomoli svoje dugo, otmeno lice i pogleda za njim začuđenim očima.Opet je zastao, pogledi im se susretoše, obrazi joj se zarumeneše; i kao iz prkosapovuče malo naviše rukave haljine i nalakti se na prozor. I dugo je tako ostala,bez ikakve promene, i Nagel je bio najzad prinuđen da učini kraj i da ode. U

istom trenutku prođe mu kroz glavu čudno pitanje. Da li je mlada dama klečalana kolenima kod prozora? U ovom slučaju, pomisli, sobe u konzulovu stanudosta su niske, pošto je prozor jedva preko šest stopa visok a počinje odmah nastopu ispod krova. Morao je sam sebi da se nasmeje zbog ovih čudnih misli; štaga se kog đavola tiče stan konzula Andresena!

I nastavi šetnju.Dole na pristaništu radilo se u punom jeku. Lučki radnici, carinici i ribari,







Šta kažete za izbore, dragi gospodine? Najviše se plašim za Buskerud…Ali kad Nagel ponovo prođe pristaništem i ugleda zaposleni život, njegovo

se raspoloženje malo po malo razvedri, postade veseo i opet poče da pevuši.Nije ovo bilo vreme za tugovanje, bilo je lepo vreme, divno vreme, ustreptalijunski dan. Sav mali grad blistao je na suncu! Kao začarano mestašce.

Kad je ušao na vrata gostionice, Nagel je već davno zaboravio svu svojugorčinu; srce mu je bilo bez mržnje, u duši mu je ponovo blistala barka odmirišljavog drveta s jedrom od bledoplave svile, isečene u obliku polumeseca…

Ceo dan je proveo u raspoloženju ovog svetlog dana. Izašao je ponovopredveče, opet se uputio do mora i naišao na hiljade stvarčica koje su ga bacaleu oduševljenje. Sunce se klonilo, brutalna, blistava svetlost je maglila i meko seizlivala na vodu; samo je još odjekivala buka otud s brodova, ali mnogo tiše.Nagel ugleda kako ističu ovde-onde zastave u pristaništu, na nekim kućama ugradu takođe su se lepršale zastave, i malo zatim prestade rad na svim

kejovima.Nije ni mislio na to, popeo se ponovo u šumu, švrljao na sve strane, otišao

do grobljanske kuće i pogledao u dvorište. Otuda uđe u šumu, zavuče se unajmračniji kutak i sede na kamen. Podbočio je glavu jednom rukom a drugomje stao da dobuje po kolenu. Ostao je ovako dugo vremena, možda čitav čas, ikad se najzad digao i pošao, sunce je već bilo zašlo. Prvi sumrak spustio se nagrad. Izrazi se doktor. - Ta vi svirate na violini?

- Ne - odgovori Nagel ponovo i odmahnu glavom; i nasmeši se. - Ništa ne

sviram. - Ali odjednom, bez ikakva povoda, diže se i reče, a oči mu zablistaše: -Tako sam danas veseo. Bilo je divno vreme čitav dan, otkako sam se jutrosprobudio; deset časova sam hodao kao u najlepšem snu. Pomislite samo: prostome je proganjao osećaj da se nalazim u čunu od mirišljavog drveta s jedrom kaopolumesec od svetloplave svile. Zar nije lepo? Ne bih mogao opisati miris čuna,ne bih to mogao učiniti ma koliko želeo, ma koliko bio vešt da nađem pravu reč.Pomislite samo kako mi se učinilo kao da sam na vodi i da ribarim i kao dapecam srebrnom udicom. Oprostite, ne nalazite li svakako, drage gospođe, da jeto… Ne, ne, ne znam.

Nijedna dama ne odgovori, zagledaše se zbunjeno i uzajamno se upitašeočima šta da rade. I najzad se stadoše smejati, jedna za drugom; bile subezobzirne i smejale se na sav glas.

Nagel ih jednom pogleda, oči su mu još bile sjajne, očevidno je još mislio načun s plavim jedrom. Ali mu obe ruke malo podrhtavahu.

Doktor mu priskoči u pomoć i reče:- Da, neka vrsta halucinacije koja…



- Ne, oprostite - odvrati Nagel. - Da, uostalom, lako je moguće; zašto da ne?Nije važno kako će se to nazvati. Bio sam celog dana tako divno začaran,svejedno da li je u pitanju halucinacija ili ne. Počelo je to već jutros, dok sam jošležao u postelji. Čuo sam jednu mušicu kako zuji. Bio je to moj prvi svesni utisak,kad sam se probudio. Zatim sam video kako sunce prodire kroz jednu rupu na

zavesi, i odjednom se u meni rodi nežno, svetio raspoloženje. U duši sam osećaoda je leto, zamisliti blago šuštanje trave, i ovo šuštanje prožima vaše srce.Halucinacija… da, svakako da je to bilo, ne znam; ali obratite pažnju da sam semorao nalaziti u izvesnom stanju osetljivosti, da sam mušicu čuo baš u pravomtrenutku, da mi je u tom trenutku bila potrebna baš takva i baš tolika svetlost,dakle samo jedan sunčev zrak koji je padao kroz malu rupu na zavesi, i takodalje. A kad sam kasnije ustao i izašao, video sam prvo jednu lepu damu naprozoru i pri tom pogleda gospođicu Andresen, koja obori oči - onda samugledao veliki broj brodova, onda neku malu devojčicu koja je držala mačku na

rukama, i tako dalje, sve same stvari od kojih je svaka učinila utisak na mene.Odmah potoni otišao sam u šumu i tamo sam video čun i polumesec, dok samležao na leđima i gledao u nebo.

Dame su se i dalje smejale; i doktor je izgledao kao da će se zarazitinjihovim kikotom, pa se nasmeši i reče:

- I onda ste dakle pecali srebrnom udicom.- Da, srebrnom udicom.- Ha-ha-ha.

Tada se Dagni Kiland zarumeni i reče:- Mogu sasvim lepo da razumem ovakvu sliku… Što se mene tiče mogu,mogu tako jasno da vidim čun i jedro, onaj plavi polumesec… i zamislite, belusrebrnu udicu što pada u vodu! Nalazim da je to lepo.

Više nije mogla, zamucala je i ućutala kao zalivena; gledala je u zemlju.Nagel je odmah oslobodi:- Zar ne? I u isti mah rekoh sebi: pazi, ovo je neko znamenje, neka opomena.

Neka ti ovo bude nagoveštaj: pecaj čistom udicom, čistom udicom! Pitali ste,

doktore, da li sviram? Ne sviram, zaista ne; vučem za sobom kutiju za violinu, aliu njoj nema ni violine, kutija je nažalost puna prljava rublja. Učinilo mi se prostoda lepo izgleda imati kutiju od violine među prtljagom, pa sam je zbog toga inabavio. Ne znam da li ćete sad imati rđav utisak o meni; ali sad nemam kud,iako bi mi zaista bilo žao. Uostalom, svemu je kriva srebrna udica.

Začuđene dame nisu se više smejale; i sam doktor, i sudijski pripravnikRejnert - sudijski pripravnik sreskog suda i profesor, sva trojica su stajalaotvorenih usta. Svi su gledali u Nagela; očigledno da doktor nije znao šta da



misli. Staje kog đavola ovom čudnom strancu? A Nagel sede mirno i izgledalo jeda nema nameru još nešto da kaže. Mučno ćutanje nikako da prestane. Ali sadpriskoči gospođa Stenersen. Bila je oličena ljubaznost, sedela je kao matičitavog društva i bdila da se nikom ne učini nažao. Namerno je nabrala čelo inačinila se starijom no što je bila, da bi samo svojim rečima pridala što veći

značaj.- Dolazite iz inostranstva, gospodine Nagele?- Da, gospođo.- Iz Helsinkija, rekao je, mislim, moj muž.- Da, iz Helsinkija, to jest Helsinki je bio moje poslednje boravište. Agronom

sam, poljoprivrednik, tamo sam neko vreme bio u školi.Tajac.- Pa kako vam se dopada grad? - upita opet dama.

- Helsinki?- Ne, već ovaj naš.- O, divan grad, sjajno mesto! Odavde ne idem više, ne, zaista neću. He-he,

ta ne plašite se uostalom, možda ću opet otići jednog dana, sve zavisi odokolnosti… Ah da - reče onda i ustade - ako sam vas uznemirio svojimdolaskom, molim vas iskreno za izvinjenje. Stvar je u ovome: bio bih jakozadovoljan, ako bih smeo da ostanem ovde zajedno s vama. Malo je ljudi skojima mogu da budem zajedno, svima sam tako stran, da sam se navikao dasuviše sam sa sobom razgovaram. Pričinićete mi radost ako potpunozaboravite da se nalazim među vama, i nastavite da razgovarate kao što stečinili pre no što sam došao.

- Ipak ste nam zaista doneli izvesnu razonodu vašim dolaskom - rečeRejnert pakosnim naglaskom.

Na ovo Nagel odvrati:- Da, a vama, gospodine sudijski pripravniče, imam da se posebno izvinim, i

spreman sam da vam dam svako zadovoljenje koje budete tražili; ali ne sada.Zar ne? Ne sada?

- Ne, nije ovde mesto za to - reče takođe Rejnert.- Uostalom, danas sam veseo - nastavi Nagel i topao osmeh preleti mu

preko lica. Ovaj osmeh osvetli njegovo lice, izgledao je za trenutak kao dete.- Divno je veče, uskoro će i zvezde da zablistaju. Svuda po visovima plamte

vatre a sa mora odjekuje pesma. Čujte samo! Nije tako rđavo. Ne razumem seistina; ali nije li sasvim dobro? Podseća me pomalo na noć na SredozemnomMom, na obali Tunisa. Bilo je oko stotinu putnika na brodu, neki hor što je



dolazio sa Sardinije. Nisam pripadao ovom društvu i nisam znao da pevam,sedeo sam na krovu i slušao dok je hor pevao dole u salonu. Trajalo je to skoročitavu noć; nikad neću zaboraviti kako je to lepo odjekivalo kroz sparnu noć.Krišom pozatvarah vrata na salonu, zatvorih takoreći pesmu, i onda je bilo kaoda zvuci dolaze s morskog dna, da, kao da je brod hteo da uplovi u večnost uz

zvuke muzike. Zamislite samo ovako nešto, neko more prepuno pesme, nekipodzemni hor.Gospođica Andresen, koja je najbliže sedela Nagelu, reče nehotice:- O, Bože, kako je moralo biti divno!- Samo sam jednom čuo nešto lepše, i to je bilo u snu. Ali davno je to bilo

kad sam sanjao, bio sam još dete. Kad čovek poraste, više ne sanja tako lepo.- Zaista ne? - upita gospođica.- Oh, ne. Ovo je naravno preterano, ali… Sećam se još vrlo jasno svog

poslednjeg sna: Videh prostranu močvaru… Izvinite me uostalom, govorim svevreme i dosađujem vam svojim pričanjem. A kad dugo traje, može da postanedosadno. Ne govorim uvek toliko.

Sad Dagni Kiland otvori usta i reče:- Svakako nema ovde nikog koji ne bi više voleo da vas sluša no da sam

priča. I onda se naže gospođi Stenersen i reče: Zar ne možete da ga navedete dapriča? Draga, učinite. Čujte mu samo glas!

Nagel reče smešeći se:- Vrlo ću rado i dalje da brbljam. Večeras sam u takvom raspoloženju; Bog

sveti zna šta mije… No, uostalom, onaj mali san nije bio ništa naročito. Videhdakle prostranu močvaru, bez drveća, samo beskrajno mnogo korenja koje sepružalo na sve strane kao čudno isprepletane zmije. Između ovih grbavihkorenova lutao je neki luđak. Još ga vidim, bio je bled, imao je mrku bradu, alimu je brada bila tako slaba i retka da se svuda nazirala koža. Oko sebe je bludeosvojini širom otvorenim očima, punim patnje. Sakrio sam se iza jednog kamenai viknuo ga. Odmah je pogledao prema kamenu, nije se iznenadio što pozivdolazi odatle; bilo je kao da tačno zna da se tu nalazim, iako sam se dobro

sakrio. Gledao je neprestano u kamen. Pomislih: ipak me neće naći, a u najgoremslučaju mogu da pobegnem ako dođe. Iako mi nije bilo prijatno što me takouporno gleda, viknuh ga ponovo da bih ga dirnuo. Pošao je nekoliko korakaprema meni, usta su mu bila otvorena, izgledalo je kao da hoće da ujede; ali nijemogao dalje, korenje se nagomilalo pred njim; prikovalo ga je za zemlju, nije semicao s mesta. Viknuh ga opet; viknuh ga nekoliko puta uzastopce, da bih gasasvim razdražio, i on stade da se batrga između korenja, otklanjao ih je ustranu i naprezao se da dođe do mene; ali uzalud. Stao je i da stenje tako jako da







Nasmejaše se, a gospođa Stenersen mu reče:- Pa naravno. Jako je zanimljivo.Na povratku išao je Nagel pored gospođice Kiland. Nije se namerno trudio,

slučajno se desilo; i gospođica ne učini ništa da ga izbegne. Govorila je upravoda se već raduje zbog sutrašnje večeri, jer je uvek tako prijatno i neusiljeno kod

doktora, kako su to divni ljudi koji znaju da budu zanimljivi, kad Nagelodjednom reče sasvim tiho:- Smem li se nadati, gospođice, da ćete mi oprostiti onu moju strašnu

budalaštinu u šumi!Govorio je živo, gotovo šapatom, i devojka je bila prinuđena da odgovori.- Da - reče sad bolje razumem vaše večerašnje ponašanje. Svakako da niste

sasvim kao ostali ljudi.- Hvala! prošaptao je. Da, zahvaljujem vam kako nikad nisam zahvaljivao u

svom životu! A zašto nisam kao ostali ljudi? Treba da znate, gospođice, da samse čitavo veče trudio da ublažim prvi utisak što ste ga stekli o meni. Nisamrekao nijednu reč koja ne bi bila rečena radi vas. Šta velite na to? Pomislite, jakosam ispao nepristojan prema vama, pa sam morao nešto da učinim. Priznajemda sam čitav dan u nešto neobičnom duševnom raspoloženju; ali sam se ipaknačinio znatno gorim no što sam, i skoro sve vreme igrao sam malo sumnjivuulogu. Stalo mi je bilo naime da vas uverim kako sam stvarno nešto ćudljiv ikako uopšte činim čudne postupke; na taj način sam se nadao da ću moći lakšeda dobijem izvinjenje od vas. Zbog toga sam se i nametnuo u nepogodno vreme

i na nezgodnom mestu sa svojim snovima, da, čak sam otkrio i svoju slabost saonom kutijom za violinu, hotimice sam digao veo sa jedne svoje nastranosti, štonisam morao učiniti…

- Oprostite! - prekide ga užurbano devojka. - Pa zašto mi to opet pričate iponovo sve kvarite?

- Ne, ne kvarim. Kad vam budem ispričao kako sam se tog puta u šumizaista poveo za trenutnim pakosnim nagonom i potrčao za vama, onda ćeterazumeti. Bila je to samo iznenadna želja da vas zaplašim, jer ste bežali. Da, tadavas nisam ni poznavao. Ali, kad vam sad budem rekao da sam kao i ostali ljudi,opet ćete razumeti. Večeras sam ispao smešan i čitavo društvo doveo u čudosvojini ekscentričnim držanjem, samo da bih vas dovoljno omekšao da biste mesaslušali kad budem došao i izvinio se. Postigao sam, saslušali ste me i sverazumeli.

- Ne, moram vam iskreno priznati da vas ne razumem potpuno. Ali ne mari;neću da mučim sebe mislima o…

- Ne, naravno da ne; zašto biste morali da proučavate ovo pitanje. Pa, zar



ne, sutrašnje veče je zakazano samo zato što ste svi mislili da sam neobičangospodin od koga se mogu očekivati mnoge čudne stvari? Možda ću vasrazočarati, možda ću reći samo ah i da, možda neću doći. Bog zna.

- Da, morate naravno doći.- Moram li? - reče i pogleda je.

Nije rekla ništa više. Išli su i dalje jedno pored drugog.Stigli su do puta za parohijsku kuću. Gospođica Kiland zastade. Prasnu u

smeh i reče:- Ne, ovako nešto nisam nikada čula! I odmahnu glavom.Čekala je na ostalo društvo koje je zaostalo. Hteo je da je upita da li srne da

je isprati do kuće, ali u tom trenutku se ona okrete i, mašući mu rukom, doviknumu da se požuri.





antipatiju ne samo prema jednom licu, već prema čitavom jednom gradu,prestonici jedne zemlje. Kristijanija ustvari nije sada više tako mala, počela je dazauzima mesto među najuglednijim gradovima. I kafana Grand nije neka malakafana.

Nagel u prvi mah ne načini nikakvu primedbu u pogledu Granda. Ali malo

zatim nabra čelo i primeti tako glasno da su svi čuli:- Grand je jedinstvena kafana.- Ne izgleda baš da tako mislite?- Da, Grand je ono Čuveno mesto u gradu gde se sastaju sve veličine. Tu

sede najveći slikari na svetu, najnadobudnija omladina sveta, najukusnijeodevene dame na svetu, najokretniji novinari sveta i najveći pesnici na svetu!He-he, sede tu i prse se jedan pred drugim… svaki duševno zadovoljan, jer gadrugi priznaje. Video sam kako Neko tu sedi i kako se raduje što ga ostali Nekiposmatraju.

Ovaj odgovor izazva opšte negodovanje. Sudijski pripravnik sreskog sudanaže se prema stolici gospođice Kiland i reče dosta glasno:

- Nisam još čuo ovakve uobraženosti!Ona se prenu. Brzo je pogledala u Nagela; svakako je morao čuti reči

sudijskog pripravnika; ali se činio da ga ovo nije dirnulo. Naprotiv, digao je čašuu zdravlje mladog studenta i stao ravnodušno da govori o drugim stvarima. Da,njegovo nadmoćno držanje ljutilo je i nju; bog zna šta li misli o svima nama kadveruje da nam srne ovako nadmeno koješta da brblja! Takvo uobraženje, takvo

ludilo veličine! Kad je sudijski pripravnik upita: A šta vi mislite? - ona namernoodgovori glasno: - Šta mislim? Mislim da je Kristijanija dovoljno dobra za mene.

Ni ovo ne pomuti Nagelovo spokojstvo. Kad je čuo ovaj jasan glas koji seupola njemu obraćao, stade da je gleda tako zamišljenim izrazom kao da jepokušavao da se seti čime ju je zaista mogao ovako razgneviti. Gledao ju jenetremice više od jednog minuta i zatreptao očima. Razmišljao je sasvimsmućenog lica.

A sad je i profesor čuo o čemu je reč i ustao protiv toga da je Kristijanija, na

primer, manja od Beograda. Uopšte. Kristijanija nije ništa manja od ostalihprestonica umerene veličine…Svi počeše da se smeju; profesor je izgledao suviše smešan sa svojim

usijanim obrazima i nepokolebljivim uverenjem. Advokat Hansen, neki malidebeljko sa zlatnim naočarima i blistavom ćelom smejao se neumornoprofesoru, udarajući se po kolenima.

- Umerene veličine, umerene veličine vikao je. Kristijanija nije manja oddrugih prestonica iste veličine, upravo iste veličine. Ne mnogo manja. Ah, mili



Bože! Nazdravlje!Nagel stade da razgovara sa studentom Ejenom. Da, u mladosti je i on

Nagel bio takođe zagrejan za muziku a naročito za Vagnera. Ali je to s godinamaiščezlo, Nije daleko ni doterao, samo je naučio note i uspeo da svira nekolikotonova.

- Na klaviru? upita student. Klavir mu je bio omiljen.- Ne, pili! Na violini. Ali kao što rekoh: ništa nisam postigao pa sam odmah i

ostavio.Njegove oči slučajno pogledaše gospođicu Andresen, koja je već punih pola

časa sedela u uglu kraj peći i zabavljala se sa sudijskim pripravnikom. Njenpogled srete Nagelov, brzo, slučajno, ali se opet nemirno okrete na stolici izastade usred govora.

Dagni je sedela i udarala se po ruci savijenim novinama. Njeni izduženi i

beli prsti nisu nosili prstenje. Nagel ih je krišom posmatrao. Gospode Bože, kakoje lepa večeras; na ovoj svetlosti, s tamnim zidom u pozadini, njena debela plavapletenica izgledala je još plavlja. Dok je sedela, njeno telo je pokazivalo izvesnucrtu male punoće; ali je odmah nestajala čim bi se digla. Imala je lak, gibak hod,kao da je mnogo išla na klizanje.

Nagel ustade i priđe joj.Za trenutak je zadržala na njemu svoj tamnoplavi pogled, a on je odjednom

uzviknuo, bez razmišljanja:- Bože moj, kako ste lepi!

Bila je sva smetena ovom iskrenošću, otvorila je usta i nije znala da sesnađe. A onda prošapta:

- Ta budite malo ozbiljni!A malo zatim se diže, ode do klavira i zarumenjenih obraza stade da lista

sveske sa notama.Doktor, koji je goreo od želje da govori o politici, upita odjednom preko

sobe:- Jeste li danas čitali novine? Neka me đavo nosi, ali ovaj Morgenblade

zaista preteruje! Nisu to više reči vaspitanih ljudi već samo prostaštvo i psovke.Ali doktor nije mogao da uđe u pravo raspoloženje, kad mu se ne

protivureči. Advokat Hansen je to znao, pa je zato rekao lukavo i s uživanjem:- Zar nećemo reći da ima grešaka na obema stranama?- Šta veliš? - uzviknu doktor i skoči. - Nećeš valjda reći da…Sto je postavljen. Društvo pređe u trpezariju, doktor je i dalje govorio.

Razgovor se nastavio za stolom. Nagel, koji je dobio mesto između domaćice i



mlade gospođice Olsen, kćeri policijskog komesara, nije učestvovao urazgovoru. Kad su se digli od stola, već su bili daleko zašli u evropsku politiku.Izražavali su svoje mišljenje o caru, Konstantinu i Pamelu, i kad su najzad stiglina balkansko pitanje, ugrabi pijani profesor opet priliku da se baci na Srbiju.Upravo je tu nedavno čitao Statistische Monatsschrift; užasno je stanje u Srbiji,

škole potpuno zanemarene…- Jedno me samo raduje iznad svega - reče doktor sasvim vlažnih očiju.Gledston je još živ. A sad, gospodo moja, popijmo po jednu čašu u zdravljeGledstona, da, Gledstona, ovog velikog i pravog demokrate, čoveka sadašnjice ibudućnosti!

- Čekaj malo, i mi ćemo s vama! - uzviknu njegova žena. I nasu damama učaše vina, od silne žurbe prolivala je pored čaša, i uzdrhtalom rukom pružislužavnik.

I onda svi ispiše.

- Da, zar nije čovek! - nastavi doktor i coknu jezikom. - Siromah, bio je sadneko vreme bolestan, ali će verovatno prezdraviti. Ne bi me toliko zaboleogubitak ma kog političara koliko njegov. Kad sad mislim na njega, čini mi se kaosvetionik koji osvetljava čitav svet! Izgledate kao da ste odsutni duhom,gospodine Nagele; zar se ne slažete sa mnom?

- Kako, molim! Naravno da se slažem.- Naravno. Da, i Bizmark mi u mnogome izgleda veliki; ali Gledston!Doktoru još niko nije protivurečio, svi su poznavali njegovu nepresušnu

glagoljivost. Najzad izumre razgovor, i doktor predloži da igraju karte da bi improšlo vreme. Ko hoće da igra? Ali sad kroz ćelu sobu doviknu gospođaStenersen:

- Ne, tako nešto neću da vidim! Znate li šta mi baš sad priča student Ejen?Vi, gospodine Nagele, niste uvek bili tako oduševljeni za Gledstona kao večeras.Student Ejen čuo vas je jednom u Kristijaniji (nije li to bilo u Radničkomsavezu?) kako ste bezobzirno napadali Gledstona. I vi ste mi neki! Je li to zaistaistina? Da, pokušajte, možete pokušati!

Gospođa je ovo rekla bez ljutnje, nasmejana, i u šali je digla kažiprst uvis.Ponovila je, mora da kaže da lije istina.Nagel se trže i odvrati:- Mora da je neka zabluda posredi!- Neću da kažem da ste srušili Gledstona - reče Ejen; ali ste ga jako napadali,

sećam se još kako ste rekli da je Gledston bigot.- Bigot! Gledston bigot! - vikao je doktor. - Jeste li bili pijani čoveče.



Nagel se smejao.- Nisam to sigurno bio ja. A možda sam bio i pijan, ne znam. - Da, bogzna,

moglo bi se i poverovati - reče doktor zadovoljno.Nagel nije hteo da se objašnjava, izbegao je da kaže nešto više, ali Dagni

Kiland zamoli gospođu Stenersen da ne popusti:

- Neka kaže šta je mislio. Tako je zanimljiv.- Da, pa šta ste upravo mislili? - pitala je gospođa.- Kad ste ga napadali, morali ste imati svoje mišljenje. Onda recite?

Učinićete nam zadovoljstvo; ako počnete sad da igrate karata, biće takodosadno.

- Ako bih time mogao da razveselim društvo, onda je druga stvar - odgovoriNagel.

Da li je hteo ovom primedbom da se naruga sebi i svojoj ulozi? Usta mu se

lako skupiše.Počeo je rečima kako se ne seća slučaja o kome gospodin Ejen govori… Da li

je ikada neko od vas video i slušao Gledstoa kako govori? Ovo je utisak što se onjemu dobija na govornici: iskreno držanje čoveka, velika pravičnost. Izgledakao da ni o čem drugom ne može biti govora sem o čistoj savesti. Kako biovakav čovek mogao počiniti veliki zločin da bi grešio protiv Boga? I sam je takoduboko prožet ovom čistom savešću da pretpostavlja istu osobinu i kod svihslušalaca, stvarno pretpostavlja istu čistu savest čak i kod svojih slušalaca…

- Pa to je lepa crta kod njega? To pokazuje njegovu pravičnost i njegovohumano mišljenje prekide ga doktor. Nikada još nisam čuo tako nešto!

- I ja tako mislim; govorim samo da bih istakao njegovu karakteristiku, kaolepu crtu njegove ličnosti, he-he-he. Pomenuću slučaj koji mi upravo pade naum; ne, nije možda potrebno da iznosim ceo tok događaja, već samo dapomenem ime Kerija. Ne znam da li se svi sećaju kako je Gledston, kao ministaru svoje vreme, primio prijavu protiv izdajnika Kerija. Uostalom, kasnije mu jepomogao da pređe u Afriku da bi ga spasao od osvete Finianaca. No nije o tomereč, ovo je druga stvar; ne pridajem značaja ovakvim sitnicama koje nekoga

prinude da ih učini s vremena na vreme. Ali da se vratimo na ono o čemu smogovorili, činjenica je dakle da je Gledston kao govornik suvo zlato… Ali trebalo jeda vidite i čujete Gledstona kako govori, onda bi mi bilo dovoljno da vamukažem na njegove izraze lica za vreme govora. Toliko je siguran u svoju čistusavest da se ova sigurnost odražava u njegovom pogledu, glasu, držanju injegovim pokretima. Njegov govor je prost i lako razumljiv, lagan i beskrajan; okoliko je samo dug; nema mu kraja!

Valjalo je samo videti kako deli svoje primedbe okolo po dvorani, malo



onom gvožđarskom trgovcu onde, malo onom krznaru onamo, i kako samo znaono o čemu govori tako da izgleda kao da ceni svaku svoju reč po krunu komad.Da, zaista zanimljiv prizor! Gledston je naime vitez neosporiva prava i on tustvar ističe. Ne bi mu nikad palo na um da učini i najmanji ustupak zabludi. Tojest: kad zna da je pravo na njegovoj strani, onda se njim bezobzirno koristi,

ističe ga, uzdiže, razmahuje njim ispred očiju slušalaca, da bi osramotio svojeprotivnike. Njegov moral je najzdravijeg i najtrajnijeg kova, radi za hrišćanstvo,za čovečnost i za civilizaciju. Ako bi neko ponudio ovom čoveku toliko i tolikohiljada funti da neku nevino optuženu spase gubilišta, oslobodio bi ženu, odbiobi s prezirom novac i ne bi to pripisao sebi kao neku zaslugu. Nipošto; ne bi tosebi pripisao kao neku zaslugu; takvog je kova. Neumoran je borac i stalnonastoji da napravi nešto dobro na našoj zemaljskoj lopti, svaki dan sprema se zaborbu za pravo, istinu i Boga. I koju bitku ne dobija! Dva i dva su četiri, istina jepobedila, slava Bogu!… No, Gledston može da se uzvisi još više iznad dva i dva;

čuo sam ga u budžetskoj debati kako dokazuje da sedamnaest puta dvadeset tričini tri stotine devedeset jedan, i pobedio je sjajno, pobedio konačno, opet jeimao pravo, i pravo je blistalo iz njegovih očiju, drhtalo u njegovom glasu iuzdizalo ga do veličine. Ali tada zaista zastadoh i pogledah u čoveka. Razumeosam da je prepun savesti, ali ipak zastadoh. Stojim tako i razmišljam o njegovihtri stotine dvadeset jedan i nalazim da je tačno, ali ipak uživam malo u tome ikažem sebi: Hej, stoj! sedamnaest puta dvadeset i tri čini tri stotine devedeset sedam! Znam dobro da je devedeset jedan, ali opet kažem i mimo svog uverenjadevedeset sedam da ne bih bio u istom taboru s ovom osobom, kojoj je pravo

zanat. Neki glas u meni zahteva: Ustani, ustani, protiv ovog ukalupljenog prava. Iustajem i kažem devedeset sedam iz žarke potrebe, da bih sačuvao svojupravnu svest da je potpuno ne banalizuje ovaj čovek koji nesumnjivo stoji nastrani prava…

- Tako mi Bog pomogao, nikada nisam čuo ovakvu besmislicu!- uzviknudoktor. Buni li vas što Gledston ima uvek pravo?

Nagel se nasmeši… teško je reći da lije bilo iz dobrodušnosti ili namešteno.Nastavio je:

- Ne buni me, pre me demorališe. Ne, ne računam mnogo s tim da ćete meshvatiti, ali mi je svejedno. Gledston je takav iskusni zastupnik prava i istine,mozak mu je opterećen priznatim rezultatima. Dva i dva su četiri jeste za njeganajveća istina pod suncem. I hoćemo li poricati da su dva i dva četiri? Naravnoda ne, kažem takođe i ja da bih pokazao kako Gledston uvek ima pravo. Radi se otome da li je čovek dovoljno lud za istinom da mu se može to reći, da li mu jerazum postao već toliko hrom od same istine da se može oboriti na zemljuovakvom istinom. Eto o čemu se radi… Da, ali Gledston ima toliko pravo i toliko





Ne, Dagni nije bila ćutljivija no obično.Uto se doktor vrati iz ordinacije. Treba da ga izvinu, mora da ide; opasan

slučaj, krvarenje. Ah, nije tako daleko pa se može vratiti za tri časa; nada se da ćenaći društvo na okupu. Doviđenja svima, zdravo Jeta.

I doktor žurno ode. Trenutak kasnije videše ga kako u društvu s nekim

čovekom hita putem prema pristaništu, toliko se žurio.Njegova žena reče:- Da, moramo sad nešto veselo da smislimo… - Uh, možete misliti kako mi

je ponekad dosadno da ostanem ovde sama kad mi muž ode. Naročito u zimskenoći je strašno, jer nisam čak sigurna da li će se vratiti.

- Vidim da nema dece u kući? - upita Nagel.- Ne, nema dece… Ah, počinjem da se navikavam na ove duge noći; ali u

početku je bilo užasno. Uveravam vas da me je bilo toliko strah, strah od

mraka… da, nažalost, bojim se mraka… da sam ponekad morala da ustanem i daodem kod devojke da kod nje spavam… Ma ne, moraš i ti sad da progovoriš,Dagni! Na šta misliš? Naravno na verenika.

Dagni pocrvene, nasmeja se zbunjeno i odgovori:- Naravno da sam mislila na njega. Sasvim razumljivo. Ali bolje upitaj

sudijskog pripravnika na šta je mislio; čitavo veče nije ni jednu reč izustio.Sudijski pripravnik se pobuni; razgovarao je s damama, Olsenovom iAndresenovom, takoreći u tišini razvio najveću delatnost i sve vreme budnopratio politička izlaganja, jednom rečju…

- Verenik gospođice Kiland opet je otplovio - reče domaćica Nagelu.Pomorski je oficir, otišao je na Maltu, zar ne, na Maltu?

- Da, na Maltu - odgovori Dagni.- A, ovi ljudi se brzo vere! Došao je na tri nedelje kod svojih roditelja, i onda

jedne večeri… Ah, ovi poručnici!- Smeli ljudi! - odvrati Nagel. Uopšte, lepi, preplanuli ljudi sveže duše i

otvorena lica. I uniforma im je vrlo lepa i nose je s puno elegancije. Da, pomorskioficiri su ga uvek očaravali.

Odjednom se gospođica Kiland obrati Ejenu i upita ga smešeći se:- Da, ono što gospodin Nagel sad kaže, ali šta je rekao u Kristijaniji?Svi počeše da se smeju; advokat Hansen uzviknu pijano:- Da, šta je kazao u Kristijaniji… u Kristijaniji? Šta je gospodin Nagel rekao?

Ha-ha-ha, dovraga! Nazdravlje!Nagel se kucnu i ispi. Zaista je uvek imao izvesnu slabost prema

pomorskim oficirima. Išao bi čak i dalje i rekao da bi pošao samo za pomorskog



oficira i ni za kog drugog, kad bi bio devojka.Na ovo se opet nasmejaše; advokat se oduševljeno kucnu sa svima čašama

što ih je primetio na stolu i uze da pije. A Dagni odjednom reče:- Za sve poručnike se kaže kako nisu mnogo sposobni. Je li to i vaše

mišljenje?

Besmislica. Ali uostalom, kad bi to i bio slučaj, Nagel bi kao devojka viševoleo da ima za muža lepa nego pametna čoveka. Sigurno! A naročito kad bi biomlada devojka. Šta da se radi s mozgom bez tela? Da može se doduše kazati štada se radi s telom bez mozga? Ah, pa ima ipak neka razlika. Šekspirovi roditeljinisu umeli da čitaju.

I sam Šekspir nije zaista umeo dobro da čita, pa ipak je postao istorijskaličnost. Uostalom, kako mu drago, mladoj devojci će svakako brže dodijati učen iružan nego glup i lep muž. Kad bi bio mlada devojka i kad bi imao da bira, uzeobi pre svega lepog čoveka. Ne bi ga se mnogo ticalo njegovo mišljenje onorveškoj politici, Ničeovoj filozofiji i Svetom trojstvu.

- Evo, ovde možete videti poručnika gospođice Kiland reče domaćica idonese album sa slikama.

Dagni skoči. Ote joj se jedno „O, ne!” ali malo zatim sede ponovo. - Ah, slikaje slaba - reče onda - mnogo bolje izgleda u prirodi.

Nagel vide lepog mladog čoveka pune brade. Sedeo je pravo i neusiljeno zastolom i držao ruku na maču. Nešto retka kosa bila mu je razdeljena na sredini;ličio je pomalo na Engleza.

- Da, istina je, mnogo je lepši nego tu - reče takođe i domaćica. I sama sambila zaljubljena u njega dok sam bila devojka… Ali pogledajte ovog čoveka porednjega. Ovo je neki mladi bogoslov, koji je upravo ovih dana umro, Karlsen, imemu je Karlsen. Nastradao je pre nekoliko dana! Vrlo žalosno. Zar ne? Dabome,njega smo sahranili prekjuče.

Bio je to čovek bolešljivog izgleda, upalih obraza i tako tankih i ispijenihusana da su izgledale samo kao neka crta na licu. Oči su mu bile krupne i tamne,čelo mu je bilo izvanredno visoko i svetio; ali gradi su mu bile ravne i ramena

uska kao u žene.To je bio Karlsen. Tako je izgledao. Nagel pomisli za sebe kako je ovo liceodgovaralo pomodrelim rukama i teologiji. Taman se spremao da primeti kakoje to neko tužno lice, kad spazi kako sudijski pripravnik Rejnert primače stolicuk Dagni i upusti se u razgovor s njom. Zato nastavi da lista album na sve strane ioćuta da im ne bi smetao.

- Pošto ste se žalili na moje ćutanje večeras. - reče sudijski pripravnikdozvolite mi da vam ispričam jedan događaj prilikom careva puta, istinit i



verodostojan događaj. Upravo sam se setio…- Zašto ste pravili onoliku buku u onom uglu čitavo veče? Bolje mi to recite.

Htela sam samo da vas opomenem, rekavši vam kako ste ćutljivi. Naravno,sedeli ste i opet bili zlobni. Zaista je ružno od vas što se podsmevate ljudima ičinite ih smešnim.

Zaista je strašno kako se ističe svojim gvozdenim prstenom na malomprstu, kako ga diže uvis, gleda ga i briše. Ali je zaista moguće da to radi izrasejanosti. U svakom slučaju, manje je smešan no što ga vi činite. Uostalom,toliko je ohol i nadmen da to i zaslužuje. Ali ti si, Gudran, isuviše daleko otišla.Sigurno je primetio kako mu se smeješ.

Gudran priđe, stala je da se brani i da tvrdi kako je jedino i isključivo krivicasudijskog pripravnika, bio je tako smešan, tako neodoljivo smešan. Kako jesamo ono rekao: Gledstonova veličina nikad nije učinila utisak na mene… namene!

- Pst, opet govoriš suviše glasno, Gudran. Čuo te je, svakako, okrenuo se. Ajesi li primetila?… Kako se nimalo ne ljuti kad ga neko prekine; zar ne? Sve nasgleda nekako skoro žalosno. Pomisli samo, već počinjem da žalim što smo se tuskupili i ogovaramo ga. Da, pričajte nam vašu istoriju o carevoj poseti, sudijskipripravniče.

I sudijski pripravnik je pričao. Kako to nije bila nikakva tajna već potpunonevina priča o nekoj ženi i kiti cveća, sudijski pripravnik je govorio sve glasnije iglasnije, tako da gaje na kraju čitava soba slušala. Priča je bila opširna i potrajala

je nekoliko minuta. Kad se završila, gospođica Andresen upita:- Gospodine Nagele, sećate li se sinoćne priče o pevačkom horu naSredozemnom moru…?

Nagel žurno zaklopi album, pogleda po sobi i dobi skoro prestrašen izraz.Da li je to bila igra ili iskrenost? Odgovorio je tiho da je možda pogrešio upojedinostima, ali nije bilo namerno, i nije izmislio priču, već je to bio istinitidogađaj.

- Ah, ne, nisam htela reći da ste je izmislili - odvrati ona smejući se. - A da lise sećate šta ste odgovorili kad sam rekla kako je to lepo? Da ste samo jednomčuli nešto još lepše, i da je to bilo u snu.

Pa da, setio je se, potvrdio je glavom.- Onda ćete nam ispričati i san! Hajde, ispričajte. Pričate tako čudno. Svi vas

molimo.Ali on odbi. Sav se istopi u izvinjavanjima, reče kako je to samo beznačajna

stvar, san bez glave i repa, dah mašte u snu. Ne, ne može se to ni izraziti rečima;poznata je dobro ta vrsta nejasnih, nestalnih slika koje čovek može da oseti



samo kao neki zrak, i koji opet odjednom nestaje. Može se pojmiti kako je ćelastvar glupa kad samo pomene da se san odigrao u nekoj beloj šumi od srebra…

- Da, u šumi od srebra. Pa onda?- Ne. I odmahnu glavom.Učinio bi tako rado ma šta drugo za nju, neka ga samo stavi na probu. Ali

ovaj san ne može da ispriča, mora mu verovati.- Dobro, ali onda nešto drugo. Svi vas molimo.Nije raspoložen za to, ne večeras. Neka mu oproste.Onda pade nekoliko ravnodušnih reči, nekoliko detinjastih pitanja i

odgovora, prave besmislice. Dagni - reče:- Mogli biste sve moguće učiniti za gospođicu Andresen; šta biste, na

primer, mogli učiniti?Svi su se nasmejali na ovu ideju a i Dagni takođe. Posle kraćeg razmišljanja

Nagel reče:- Radi vas bih mogao da učinim neko zlo.- Neko zlo radi mene? Da čujemo. Na primer neko ubistvo?- Naravno. Mogao bih ubiti nekog Eskima i oderati mu kožu da vam od nje

napravim mapu za pisma.- Gledajte samo! A šta biste sad mogli da učinite za gospođicu Andresen?

Nešto nečuveno dobro?- Da, možda bih mogao, ne znam. Ah, da, video sam negde ovo s Eskimom.

Ne smete misliti da je to moj izum. Svi ste izvanredno ljubazni - reče onda. Svevreme želite da ja dođem do izražaja i da pričam svoje male omiljene pričice.Samo zato što sam stranac.

Profesor pogleda krišom u časovnik.- Znate već - reče domaćica da ne smete otići pre no što se vrati moj muž.

Najstrože je zabranjeno. Smislite što god hoćete, ali otići nećete.Doneše kafu i čitavo društvo odmah oživi. Advokat, koji je sedeo i

raspravljao sa studentom, skoči lako kao pero iako je bio onako debeo, i

oduševljeno pljesnu rukama; a student protrlja prste i priđe klaviru i udarinekoliko akorda.- Ah, da - uzviknu domaćica kako smo mogli zaboraviti da vi svirate na

klaviru. A sad valja produžiti, svakako!I student je naravno hteo rado da svira. Nije znao mnogo, ali ako nemaju

ništa protiv Šopena, ili možda neki valcer od Lanera…Nagel je živo pljeskao sviranju i pitao Dagni:



- Zar ne, kad čovek sluša ovakvu muziku, voleo bi da je malo dalje, u nekojsusednoj sobi ili na nekom drugom mestu, s rukom svoje ljubljene u svojoj, i dasedi sasvim tiho! Ne znam, ali sam uvek zamišljao kako to mora biti divno!

Dagni ga odmeri. Misli li zaista ovu glupost?Na licu mu nije bilo ironije, pa i ona prihvati isti banalni ton:

- Da. Ali ne srne biti suviše svetlosti; zar ne? I lepše bi bilo da stolice budumalo niske i meke. A napolju bi morala da pada kiša i da bude mračno.

Ove večeri bila je neobično lepa. Njene tamne oči na svetlom licu, plenile su.Iako nije imala sasvim bele zube, rado se smejala, smejala se čak i za sitnicu;usta su joj bila tako rumena i puna da su odmah privlačila pažnju. Ali je moždanajčudnije bilo što joj je svaki put kad bi progovorila, val rumenila zahvatioobraze i odmah iščezavao.

- Eto, profesor je opet nestao! uzviknula je doktoreva žena. Naravno,

naravno! Niko ne može da čuva ovog čoveka, uvek je isti! Nadam se, gospodinesudijski pripravniče, da ćete bar vi reći laku noć pre no što odete.Profesor je otišao kroz kuhinju, izmakao krišom bez zbogom po svom

običaju, bled i umoran od pijanstva i sedenja, i nije se vratio. Izraz Nagelova licaizmeni se odjednom na ovu novost. U njemu se javi pomisao da bi se mogaousuditi da predloži gospođici Dagni da je isprati kroz šumu umesto profesora. Ine časeći ni trenutka odmah ju je na licu mesta zamolio, preklinjao je očima,pognute glave, i najzad dodao:

- I biću vrlo dobar!

Ona se nasmeja i odgovori:- Da, da, hvala, pod uslovom da budete dobri.Otada je samo očekivao doktorov povratak pa da pođu. Pomisao na ovu

šetnju kroz šumu oživi ga, razgovarao je sad o svemu, zasmejavao je sve i bionaročito ljubazan. Bio je toliko očaran, toliko pun sreće, da je čak obećao kako ćeposetiti vrt gospođe Stenersen i da će kao polustručnjak ispitati tlo u donjemuglu vrta gde su se nalazile kržljave ribizle. Da, da, izaći će već na kraj s timvašima, čim bude očitao molitve i upotrebio svoje čini!

Da li ume i da vrača?Petlja sa svačim pomalo. Može se videti, na primer, kako nosi prsten,

neugledan, gvozdeni prsten, ali ipak neobičnih svojstava. Da li bi iko poverovaokad ga vidi? Kad bi uveče u deset časova izgubio taj prsten, morao bi da ga nađenajdalje do dvanaest, inače bi ga snašlo neko zlo. Dobio ga je od jednog starog,prastarog Grka, nekog trgovca u Pireju. Pa da, učinio mu je neku uslugu, a osimtoga poklonio mu je i svežanj duvana za prsten.



Da li zaista verujete u prsten?Da, pomalo.Zaista! Prsten ga je jednom iscelio.Od mora se začu lavež psa. Domaćica pogleda u časovnik, da, ovo doktor

ide, poznaje psa. Ah, baš je divno; tek je dvanaest a doktor se već vraća. Zazvoni i

naredi da se donese još kafe.- A tako, zaista toliko čudnovat prsten, gospodine Nagele? I zaista čvrsto

verujete?Prilično čvrsto. To jest: imao je ozbiljnih razloga da ne sumnja sasvim. A zar

nije svejedno u šta čovek veruje, ako sam u duši smatra da je jedno toliko dobrokoliko i drugo? Prsten gaje izlečio od nervoze, načinio gaje otpornim i jakim.

Domaćica se nasmeja malo, a onda stade da mu živo protivureči. Ne, nemože da izdrži ovo blazirano brbljanje, neka izvini što to naziva blaziranim

brbljanjem, i ubeđena je da i sam gospodin Nagel ne veruje u ono što kaže. Kadse čuje kako kulturni ljudi pričaju tako nešto, šta da se onda očekuje od prostogčoveka? Gde bismo bili? Onda bi i lekari mogli da skupe svoj prtljag?

Nagel se branio. Jedno i drugo je podjednako dobro. Volja, veza i telesnisastav, o tome se radi kod bolesnika. Ali i doktori ne treba da skupe svoj prtljag,i oni imaju svoju pastvu, svoje verne, imaju izobražene ljude, a izobraženi ljudileče se spravljenim lekovima, dok se jeretici, prost svet, leče gvozdenimprstenjem, spaljenim ljudskim kostima i zemljom s groblja. Zar nije bilo primerada ljudi ozdrave od bistre vode, ako se samo ubede kako je to odlično sredstvo?

Kakva sve iskustva nisu prikupljena u pogledu morfinomana? I zato, kad se videovakvi slučajevi, neuki čovek šalje sve dođavola i objavljuje svoju nezavisnost upogledu vere u lekarsku nauku. Uostalom, ne srne se imati utisak kao da onističe kako se razume u te stvari, nije on nikakav stručnjak i u ovom pogleduništa ne zna. I naposletku, upravo je tako lepo raspoložen da ne želi da drugimapokvari raspoloženje. Neka mu gospođa oprosti, neka mu svi oproste.

Svaki čas je pogledao na časovnik i već zakopčavao kaput.Usred ovog razgovora upade doktor u sobu. Bio je nervozan i neraspoložen,

reče dobro veče usiljenom veselošću i zahvali zvanicama što nisu otišli. Pa da, sprofesorom se nije moglo računati, mir s njim; inače je društvo potpuno. Ah,koliko čovek mora da se bori u životu!

Stao je po običaju da priča o svom putu. Njegovo kiselo lice poticalo je odbolesnika koji su razočarali njegova očekivanja, ponašali su se kao budale imagarci, najmilije bi mu bilo da ih bace u zatvor. Kakva je samo kuća iz kojedolazi! Bolesna žena, bolestan ženin otac, bolestan ženin sin; i onakav smrad ukući! A ostala porodica opet sveža i rumena, mala deca prosto pucaju od



zdravlja! Nešto nepojmljivo, basnoslovno; ne shvatam! Onaj starac, ženin otac,ležao je sa onolikom posekotinom. Potražili su neku ženu, vračaru, i ona jepotpuno zaustavila krv; ali čime ju je zaustavila? Užasno, zločinački; prosto sene može reći, bio je gadan zadah; oh, čovek iz kože da iskoči! A povrh svega,trulež bi zahvatila ranu prvom prilikom! Da, večeras da nije bio tamo, Gospod

Bog bi znao šta bi se desilo! Trebalo bi proširiti zakon protiv nadrilekara, zaistabi to trebalo učiniti i dati ga u ruke ovim ljudima… Ali, krv je bila zaustavljena.Sad je red na sina, odraslog sina, matoru svinju, koji je navukao neke ospe policu. Nedavno sam mu dao masti i izričito rekao: ovu žutu mast jedan, samojedan čas dnevno, a onu belu mast, cinkovu, ostatak dana. A šta radi on?Dabome, uzima pogrešno masti, drži belu jedan čas na licu a žutu, koja peče kaožeravica i razjeda, ceo dan i ćelu noć. I tako radi pune dve nedelje. Ali što jenajčudnije: mladić je prezdravio pored sve svoje gluposti; izlečio se! Bivo,kljusina koja se izleći ma šta da upotrebi! Večeras mi je pokazivao njušku na

kojoj nema nijedne ospe. Sreća, luda sreća! Mogao je za duže vreme daupropasti svoje lice, a ono, kao da je vraćao… Onda je tu majka mladićeva,domaćica. Bolesna, islabela, umorna, s vrtoglavicom, nervozna, bez apetita i sazujanjem u ušima. Kupajte se! kažem, kupajte se i perite, vode na telo, dođavola!Kuvajte teletinu i jedite mesa, otvorite prozore i pustite svežeg vazduha unutra,nipošto vlažne noge, idite u šetnju, bacite tu knjigu, Johana Arenta, u vatru i takodalje; ali pre svega kupajte se i trljajte, i opet se kupajte, inače lek neće pomoći. Ionda, za teletinu nema sredstava, i to je verovatno; ali se kupa, kupa se i skidamalo one prljavštine, postaje zimljiva, drhti, od čistote cvokoće zubima i

prestaje da upotrebljava vodu. Ne, nije mogla više da podnese da bude čista! Štaonda! Nabavlja neki lanac, lanac za giht, Voltakrst, kako li se već zove, i kači gana telo. Zatražim da vidim taj lanac: limena ploča, par kopči, još jedan parmanjih kopči, i to je sve. Kog đavola upotrebljavate to, kažem? Ah, malo joj jepomoglo, zaista pomoglo, bolovi u glavi su se smanjili, opet se malo zagrejala.Dabome, ona limena ploča i one kopče su joj pomogle! Šta da se radi u ovakvimslučajevima? Mogao bih da pljunem na parče od drveta i da joj dam, pa bi joj i toisto toliko pomoglo: ali hajde, recite joj to! Ta skinite to, kažem joj, inače nećuviše ništa da učinim za vas, neću više ni prst da pružim. I šta mislite da je

učinila? Zadržala je limenu ploču i pustila me da odem! Hihihi, pustila me daodem! Gospode Bože! Ne, ne treba biti lekar treba biti apotekar…

Doktor se uzbuđeno prihvati kafe. Njegova žena izmenja pogled s Nage lom,pa onda reče kroz smeh:

- Gospodin Nagel učinio bi isto kao i ta žena. Upravo smo o tome govorilikad si naišao. Gospodin Nagel ne veruje u tvoju nauku.

- Tako, gospodin Nagel ne veruje! - odvrati doktor kratko. Da, da gospodin



Nagel može da radi šta mu je volja.Razdražen, uvređen, pun srdžbe protiv svih rđavih bolesnika koji su

prekršili njegove savete, doktor je pio kafu ćutke. Bio je ogorčen što vidi kakosvi sede i gledaju ga. Izmislite nešto, pomaknite se - reče. Ali posle kafe postao jeponovo veseo, razgovarao malo s Dagni, rugao se svom brodaru koji je došao da

ga odvede bolesnicima; vratio se opet na svoje lekarske neugodnosti i ponovose raspalio. Bilo mu je nemoguće da zaboravi na onu zabunu u mastima; sve jeto skupa sirovost, praznoverica i glupost. Jednom rečju užasna je sva ovazatucanost prostog sveta.

- Da, ali čovek je ipak ozdravio.Doktor bi najradije zubima zgrabio Dagni kad je ovo rekla. Skočio je. Čovek

je ozdravio; da, a onda? To još ne znači da ova glupost ne viče da se do neba čuje.Čovek je ozdravio, da, ozdravio je, ali je izgoreo njušku? Ima li smisla branitinjegovu magareću glupost?

Ovaj gadni sukob sa seljačinom, koji je prekršio njegove savete pa se ipakizlečio, raspaljivao je doktora više nego išta i njegov inače tako blag pogledprosto je besneo iza naočara. Čudnim slučajem prevaren je, odbačen radi jednelimene ploče, i nije ovo zaboravljao sve dok nije sem kafe popio i čašu jakoggroga. Onda odjednom reče:

- Čuj, Jeta, dao sam pet kruna onom čoveku što je došao po mene, da znaš.Ha-ha-ha, nikad nisam video ovakva momka, sav tur mu je bio poderan; alionakva snaga i ona ravnodušnost! Pravi đavo! Pevao je sve vreme puta. Tvrdo i

čvrsto veruje da bi mogao dosegnuti nebo udicom kad bi se ispeo na vrhEtjefjelda. Onda bi svakako morao da se propneš na prste, rekoh mu. Nijerazumeo, shvatio je to ozbiljno i stao se zaklinjati da može stajati na prstimakao ma ko dragi. Ha-ha-ha, je li iko čuo nešto ovako! Ali je bio vrlo zanimljiv.

Najzad se gospođica Andresen diže da pođe, i svi ustadoše. Kad je Nagelrekao laku noć, tako se iskreno i toplo zahvalio da je potpuno razoružaodoktora, koji se poslednjih četvrt časa malo kiselo ponašao prema njemu.Dođite nam opet uskoro! Čujte, imate li cigaru? Upalite cigaru.

I doktor ga prisili da se vrati i da uzme cigaru. Za to vreme Dagni je

potpuno obučena stajala na terasi i čekala.



8.

Vedre noći

Bila je lepa noć.Dve-tri osobe koje su još spazili na ulici bile su vesela lica; na groblju se još

kretao neki čovek, gurao kolica i pevao poluglasno. Inače je vladala potpunatišina da se čulo samo ovo pevušenje. Odozgo, od doktorove kuće, grad je

izgledao kao neki ogromni, čudni insekt s pipcima, kao neka basnoslovnaživotinja koja se bacila potrbuške i pružila ruke, rogove i pipke na sve strane;ovde-onde micala je ponekim prstenom ili uvlačila neku kandžu, kao sad onodole na moru gde neki majušni parobrod klizi bez šuma na povratku u zaliv iostavlja za sobom brazdu po crnoj vodi.

Plavi dim Nagelove cigare peo se u nebo. Već je koračao i udisao mirisšume i trave, obuzeo ga je snažni osećaj ugodnosti, neka čudna i jaka radost naterala mu je suze na oči i skoro mu presekla dah u grudima. Koračao je krajDagni; još ništa nije prozborila. U prolazu pored groblja Nagel izgovori nekolikopohvalnih reči o doktoru, ali ona ne odgovori. Spokojstvo i lepota noći toliko susad opili Nagela, toliko su ga obuzeli, da mu je nestajalo daha a oči mu semaglile. Ah, kako su divne vedre noći! Rekao je naglas:

- Eto, pogledajte samo kako su vrhovi jasni! Toliko sam srećan, gospođice,molim vas da mi pogledate kroz prste; noćas bih prosto od sreće mogao počinitigluposti. Pogledajte samo one borove, ono kamenje, one krtičnjake i onesmreke: na ovoj vedroj noći liče na ljude koji sede. A noć je sveža i čista; ne tištivas čudnim naslućivanjima i nigde ne vreba nikakva opasnost; zar ne? Nemojte

biti nezadovoljni sa mnom, nemojte. Upravo se osećam kao da mi anđeli prolazekroz dušu i pevaju pesmu. Plašim li vas?Dagni je bila zastala, i zbog toga ju je Nagel upitao da li je plaši. Pogledala

gaje smešeći se svojim plavim očima, uozbiljila se i rekla:- Razmišljala sam i pitala se kakav ste vi čovek?Rekla je to ne mičući se s mesta i gledajući mu u oči. Za sve vreme šetnje

govorila je nešto drhtavim i zvonkim glasom, kao da ju je istovremeno malo



strah i da je malo vesela.Tada poče između njih ovaj razgovor, koji je trajao sve vreme prolaska kroz

šumu, sve dok su išli, a koji je skakao s predmeta na predmet, s raspoloženja naraspoloženje, sa svim onim uzbuđenim nemirom koji ih je oboje držao.

- Razmišljali ste o meni? Zaista? Alija sam mnogo, mnogo više mislio na

vas. Znao sam za vas još pre no što sam došao, čuo sam vaše ime na parobrodu,slučajno mi se desilo da sam ga čuo; slušao sam razgovor. I iskrcao sam se ovde12. juna. Baš 12. juna…

- Tako, zaista 12. juna!- Da. I u gradu su bile istaknute zastave, nađoh da je tako čaroban ovaj mali

grad da sam se baš tu iskrcao. I odmah sam saznao više o vama…Nasmejala se i upitala:- Da, bez sumnje ste od Minuta saznali?

- Ne. Čuo sam kako vas svi vole, ceo svet, i kako vam se svi dive… I Nagel seiznenada seti bogoslova Karlsena koji je čak pošao i u smrt zbog nje.- Recite mi - upita ona - mislite li zaista onako kako ste govorili o

pomorskim oficirima?- Da? A zašto?- Onda smo istog mišljenja.- Zašto ne bih mislio onako? Osećam i osećao sam uvek izvesnu slabost

prema njima, divim se njihovom slobodnom životu, njihovoj uniformi, njihovom

zdravlju i njihovoj neustrašivosti; većina su čak izvanredno prijatni ljudi.- Ali sad da govorimo o vama. Zbog čega ste se zavadili sa sudijskimpripravnikom Rejnertom?

- Ni zbog čega. Sa sudijskim pripravnikom Rejnertom, kažete?- Sinoć ste ga nešto molili za izvinjenje i čitavo veče niste skoro ni reči

izmenjali s njim. Imate li običaj da vređate sve ljude pa da ih onda molite zaizvinjenje?

Nasmejao se i pogledao u zemlju.

- Istinu govoreći - odgovori zatim - bilo je neučtivo s moje strane što samuvredio sudijskog pripravnika. Ali sam sasvim siguran da će se sve popravitičim budem imao prilike da govorim s njim. Malo sam živ, sirov, sve se desilozbog toga što me je malo gurnuo na vratima. Prava sitnica, slučajnost s njegovestrane; a ja sam odmah skočio kao lud i dobacio mu nekoliko uvredljivih imena,zapretio mu svojom pivskom čašom ispred nosa i ulubio mu šešir. Onda jeotišao; kao vaspitan čovek morao je to da učini. A ja sam zatim zažalio zbogsvog ponašanja i rešio se da opet sve popravim. Naravno da bi se i meni donekle



moglo oprostiti, bio sam nervozan toga dana i imao neke neugodnosti. Ali samoja to znam, takve stvari se ne mogu pričati, bolje je da primim na sebe svukrivicu.

Govorio je razmišljajući, potpuno iskreno, kao da je hteo da bude pravičanprema obema stranama. I izraz njegova lica nije takođe otkrivao nikakvu laž. Ali

Dagni odjednom zastade, pogleda ga začuđeno u lice i reče:- Ali… nije se tako desilo! Čula sam sasvim drugačije.- Minut laže! - uzviknu Nagel sav crven u licu.- Minut? Nisam to čula od Minuta. Zašto lažete na svoju sopstvenu štetu?

Čula sam ćelu stvar od jednog čoveka s trga, sve mi je ispričao prodavačgipsanih figura. Uostalom, sve je video od početka do kraja. Tajac.

- Zašto lažete na svoju sopstvenu štetu? Ne razumom nastavila je neispuštajući ga iz očiju. Danas sam čula ćelu stvar i bila sam tako zadovoljna, to

jest: smatram da ste postupili tako izvanredno lepo, tako izvanredno uzvišeno.Tako vam je lepo pristajalo. Da jutros nisam čula ovu stvar, bez sumnje se ne bihusudila da se sad šetam s vama. Kažem vam otvoreno.

Nagel onda reče:- I zbog toga mi se sad divite?- Ne znam - odgovori ona.- Pa da, sad mi se divite.- Čujte - nastavio je zatim - sve je ovo samo komedija. Iskreni ste, neugodno

mi je da vas dovodim u zabludu, reći ću vam kako stoje stvari.I sad joj uze objašnjavati, drsko i ne trepnuvši okom, kako je sve sračunao:- Ako predstavim ovaj sukob sa sudijskim pripravnikom na svoj način,

doteravši malo stvari i lažući malo u svoju korist, onda u osnovi, činim to izčiste računice. Pokušavam da što je moguće više koristi izvučem iz ćele stvari.Vidite da sam iskren prema vama. Smatram, naime, kao sigurno da će vamjednog dana neka druga duša ipak ispričati pravi tok događaja, a kako samunapred sebe ocrnio što je moguće više, onda će mi to dobro doći da požnjemncprocenjivu dobit. Stičem sjaj veličine, velikodušnosti, kako se samo može

poželeti, zar ne?… a to se događa zahvaljujući jedino tako neotesanoj iprostačkoj prevari, da biste se gnušali kad biste čuli. Smatram da je najpoštenijes moje strane da vam se ovako iskreno ispovedim, jer zaslužujete iskrenost. Alieto, sad sam postigao samo toliko da vas oteram na hiljadu milja od sebe,nažalost.

Gledala ga je netremice, premišljala o čoveku i njegovim rečima, razmišljalai pokušavala da stvori sebi mišljenje o njemu.



Šta da misli? Šta je hteo sa svojom iskrenošću?Odjednom je stala, pljesnula rukama i prsnula u glasan smeh:- Oh, vi ste najdrskiji čovek za koga sam ikad čula! Kakva zamisao, krenuti i

govoriti ovakve stvari, sve luđu od luđe, ozbiljna lica i to jedino radi toga da bise srušio! Ali to vas ničemu ne vodi! Nikad nisam čula nešto tako glupo! Otkud

vam ta sigurnost da ću ja ikada saznati pravi tok događaja? Recite mi! Ne, stojte,nemojte ništa reći, opet ćete slagati. Pili, kako je to ružno s vaše strane, ha-ha-ha-ha-ha-ha. Ali čujte: kad izračunate da će se tako i tako desiti i kad načiniteplan i postignete što želite, zašto onda posle svega opet kvarite sve iznova,priznajući, kako vi to kažete… svoju prevaru? Nešto tako učinili ste sinoć. Nerazumem vas. Ali zašto računate sve drugo a ne računate, međutim, da ćetesami otkriti svoju prevaru?

Nije ipak popuštao, razmišljao je jedan trenutak i odgovorio:- Ta računam i s tim, da, i s tim takođe računam. Videćete i sami. Kad se

ispovedam, u trenutku kad se ispovedam, ne stavljam na kocku upravo ništa, nestavljam mnogo. Na prvom mestu nije sigurno da mi veruje onaj kome seispovedam. Vi mi, na primer, u ovom trenutku ne verujete. I kakva je posledica?Eto, posledica je da dobijam upravo dvostruko, dobijam ogromno, moja dobit raste kao lavina, moja veličina postaje visoka kao planina. A zatim, iz ovespekulacije izaći ću u svakom slučaju s dobiti, čak i ako mi ne verujete.Odmahujete glavom? Nemojte odmahivati; uveravam vas da sam čestoupotrebio ovaj postupak i da sam uvek dobio. Ako biste zaista poverovali da je

moja ispovest verodostojna, bili biste svakako potpuno zapanjeni mojomiskrenošću. Rekli biste: dobro, obmanuo me je, ali priča posle toga, iako nemapotrebe; njegova drskost je zagonetna, neće da ustukne ni pred čim, bukvalnomi preči put svojim priznanjem! Jednom rečju: silim vas da me gledaterazrogačenim očima, izazivam vašu radoznalost da se bavite mnome, teram vasda se uplašeno trgnete. Nema ni pun minut kako ste rekli: Ne, ne razumem vas!Vidite, kažete ovo stoga što ste pokušali da me proučite… nešto što me draži,što mi je upravo slatko. U svakom slučaju odnosim svoju dobit sa sobom, ma štavi verovali ili ne verovali. Tajac.

- I vi ste hteli da me uverite - reče ona kako ste sve ovo lukavstvo unapredsmislili? Mislili ste na svaku slučajnost, preduzeli ste sve mere predostrožnosti?Ha-ha-ha. A sad me više ne čudi ništa što dolazi iz vaših usta, posle ovogspremna sam na sve. Ali dosta o tome, mogli ste još mnogo gore slagati, zaistaste okretni.

Tvrdoglavo je ostao pri svom i primetio kako posle ovog zaključka s njenestrane njegova velikodušnost mora biti kao brdo. I hteo je da joj mnogo zahvali,he-he-he, da, postigao je sve što je smerao. Alije bilo suviše ljubazno od nje,



suviše velikodušno…- Da, da prekide ga ona ostavite to.Ali sad Nagel odjednom zastade.- Kažem vam još jednom da sam vas doveo u zabludu! - rekao je gledajući

joj pravo u oči.

Gledali su se trenutak; njeno srce stade življe da bije i ona malo prebledi.Šta mu je toliko stalo da ona poveruje najgore stvari o njemu? Drugom prilikomje rado i dobrovoljno popuštao, a ovde je najedared ostao uporan. Kakva buba uglavi, kakva glupost! Razdraženo je uzviknula:

- Ne mogu da razumem zašto idete kraj mene i prevrćete svoju dušu predamnom! A obećali ste da ćete biti dobri.

Njena žestina bila je zaista iskrena. Nije više znala šta je s njim, njegovaupornost bila je tako sigurna, tako nesalomljiva, da je počela da se koleba.

Osećala se uvređenom što je tako okreće na sve strane. U svom razdraženjuudarila je u hodu rukom o suncobran.Bio je zbog toga sav nesrećan i izgovorio je puno očajnih i smešnih reči.

Naposletku devojka je morala da se opet nasmeje i da mu stavi do znanja kakoga ne uzima ozbiljno. Bio je nemoguć, ostao je nemoguć i biće nemoguć. Da,neka mu je prosto, samo kad ona smatra da je to tako zanimljivo. Ali višenijednu reč da ne izusti o onoj bubi u glavi, nijednu reč…

- Sećate li se - reče on - ovde sam vas prvi put sreo. Nikada neću zaboravitikako ste izgledali kao vila kad ste pobegli. Kao nimfa, kao vizija… A, sad ću vam

pričati jednu zgodu što sam je doživeo.Uostalom, bio je to samo deo doživljaja, brzo ću ispričati. Sedeo je jednom u

svojoj sobi, u nekom malom gradu, ne u Norveškoj, svejedno u kojoj zemlji,dakle, da bi bio kratak, sedeo je u sobi jedne blage jesenje večeri. Bilo je to preosam godina, bilo je 1883. godine. Okrenuo je leđa vratima i čitao neku knjigu.

- Jeste li imali lampu?Da, naravno, napolju je bilo mračno. Sedeo sam i čitao. U to je neko stao da

hoda napolju, čuo sam jasno korake na stepenicama, čuo sam i kako kuca na

moja vrata. Napred! Niko da uđe. Otvorim vrata; nema nikoga napolju. Nemabaš nikoga napolju. Zvonim za devojku. Je li se neko popeo uz stepenice? Ne,niko se nije popeo uz stepenice. Dobro, laku noć! Devojka odlazi.

Nastavljam da čitam. Onda osetim neki dah, neko strujanje, kao od ljudskogdisanja, i čujem kako mi neko šapće: Hodi! Obazirem se; nikog nije bilo.Nastavljam čitanje, ljutim se i kažem: Dođavola! I onda odjednom ugledam krajsebe nekog malog i bledog čoveka crvene brade i oštre kratke kose koja ještrcala uvis; stoji s leve strane. Namiguje mi jednim okom, namignem i ja njemu;



nismo se nikada videli pre toga a opet namigujemo jedan drugom. Ondazatvorim knjigu desnom rukom, a čovek odlazi vratima i nestaje; pratim gaočima i vidim kako iščezava. I ja ustanem i pođem vratima, i tada ponovo čujem:Hodi! Dobro, oblačim kaput, navlačim kaljače i izlazim. Trebalo je da upališcigaru, pomislim i vratim se u sobu, zapalim cigaru. Uzmem nekoliko cigara sa

sobom, Bog bi sveti znao zašto sam to učinio, ali sam učinio i ponovo izašao.Noć je bila mračna a nisam ništa video, ali sam osetio da je mali čovek krajmene. Mlatarao sam rukama oko sebe da bih ga dohvatio, i postadoh uporan, paodlučih da budem miran ako mi ne kaže ništa podrobnije; ali se nigde nijemogao naći. Pokušavao sam takođe da mu očima namignem na razne strane upomrčini, ali nije ništa pomoglo. Dobro! kažem, ne hodam tebi za volju, većhodam po svojoj volji, napraviću malu šetnju; izvoli zapamti da sam prostopošao u malu šetnju. Govorio sam glasno da bi me čuo. Švrljam nekoliko časova,stignem u polje, u neku šumu, osećam grane i lišće vlažno od rose kako me šiba

po licu. Dosta! kažem najzad i izvučem časovnik da vidim koliko je časova,dosta, sad idem kući! Ali se nisam vratio, nisam bio u stanju da se okrenem,stalno me je nešto vuklo napred. Uostalom, bilo je divno vreme, kažem ondasam sebi, možeš zbilja ijednu i dve noći produžiti, imaš puno vremena? Kažemovo, iako sam umoran i sav mokar od rose. I upalili novu cigaru, a mali čovek bioje neprestano kraj mene, osećao sam njegovo kretanje i njegov dah prema meni.I hodao sam neprekidno, hodao u svim mogućim pravcima, ali nikako u pravcugrada, u pravcu svoje kuće. Noge su me zabolele, do kolena sam bio mokar odrose, a lice me je peklo od vlažnih grana što su me grebale. Kažem: može

izgledati malo čudno s moje strane što idem ovuda u ovo doba; ali to mi je bioobičaj, navika iz detinjstva da potražim što veću šumu i da se po njoj šetamnoću. I nastavljam da idem stisnutih zuba. Tada je časovnik na zvoniku tamodole u gradu izbio ponoć, jedan, dva, tri, četiri, sve do dvanaest; brojim udare.Ovaj poznati zvuk me znatno razveseli, iako me je takođe ljutilo što se nismoudaljili od grada posle tako dugog hoda. Dobro, ali časovnik na zvoniku jeodbijao, i baš u trenutku kada je pao poslednji udar mali čovek ponovo je stajaopreda mnom od krvi i mesa, gledao me i smejao se. Čitav svoj vek nećuzaboraviti, stajao je preda mnom vidljiv i živ, nedostajala su mu dva prednja

zuba, držao je ruke na leđima…- Kako ste ga mogli videti u pomrčini?- Sam je blistao. Svetleo je nekom čudnom svetlošću koja je izgleda stajala

iza njega, zračila iz njegovih leđa i činila ga prozirnim; čak i odelo mu je bilosvetio kao dan, pantalone su mu bile izlizane i suviše kratke. Sve sam to video usekundu. Ova pojava me je zaprepastila, zatvorih nehotice oči i ustuknuli za polakoraka. Kad sam opet otvorio oči, čovek je bio iščezao…



- Ah…!- Ima još. Stigao sam do kule. Preda mnom je stajala neka kula, naleteo sam

na nju i video je sve jasnije i jasnije, bila je to crna, osmougaona kula, kao Kulavetrova u Atini, ako ste je videli možda na slici. Nikada nisam čuo za neku kulu uonoj šumi, ali tako je bilo: nalazim se pred kulom, ponovo čujem jedno: Hodi! i

uđem u kulu. Vrata ostaše otvorena za mnom, i osetih stoga neko olakšanje.Unutra pred svodom sretoh opet malog čoveka; na zidu je gorela lampa,video sam ga jasno; došao mi je u susret kao da je sve vreme bio u kuli, tiho mise nasmejao i stao da me uporno gleda, smešeći se. Pogledah ga u oči i učini mise da su prepune užasnih stvari što su ih videle u životu. Opet mi je namignuo,ali mu ja ovoga puta ne namignuh, uzmakoh unatraške kako mi se ne bipribližio. Odjednom začuh lake korake iza sebe, okretoh glavu i ugledah kakodolazi neka mlada žena.

Eto, pogledah je i osetih radost; imala je crvenu kosu i crne oči, ali nije bila

dobro obučena i išla je bosonoga po pločicama, ruke su joj bile nage i bez ijednemrlje.

Mlada žena nas je obojicu merila jedan trenutak, duboko naklonila glavupreda mnom i pošla malom čoveku. Bez ijedne reči stala je da mu otkopčavaodelo i da ga opipava po telu kao da je nešto tražila, i malo zatim izvukla izpostave njegovog kaputa neki vatreni plamen, neku malu, bleštavu svetiljku iokačila je o prst. Svetiljka je blistala tako jako da je potpuno zasenila onu lampuna zidu. Čovek se držao sasvim mirno dok gaje pretresala, i tiho se smejao.

- Laku noć! - reče žena i pokaza prstom na neka vrata, a čovek, ona strašna ičudna poluzver, ode. Ostadoh sam s novom osobom. Priđe meni, opet se dubokopokloni preda mnom i - reče, bez osmeha i bez dizanja glasa:

„Odakle dolaziš?”„Iz grada, lepa devojko”, odgovorili. „Dolazim pravo iz grada.”„Stranče oprosti mom ocu!” - reče odjednom. - „Nemoj nam činiti ništa

zbog toga; bolestan je, lud, video si mu oči.”„Da, video sam mu oči”, odgovorih, „i osetio sam da imaju moć nada mnom,

pošao sam za njima.”„Gde si ga sreo?” - upitala je.A ja odgovorih:„Kod svoje kuće, u svojoj sobi. Sedeo sam i čitao kad je došao.”Tad ona odmahnu glavom i obori oči.„Ali neka te to ne žalosti, lepo dete”, rekoh onda; „vrlo rado sam načinio ovu

šetnju, nisam ništa izgubio i ne žalim što sam tebe sreo. Pogledaj, veseo sam i



zadovoljan, nasmej se sad i ti!”Ali se ne nasmeja već samo - reče:„Skini obuću. Ne smeš odavde ići noćas, osušiću ti haljine.”Pogledah odeću, bila je mokra, iz obuće je pištala voda. Učinih što je rekla,

skidoh obuću i dodadoh joj je. A kad sam to učinio, ona ugasi lampu i reče:

„Hodi!”„Čekaj malo”, rekoh i zadržah je. „Ako neću ovde da spavam, zašto si mi

onda rekla da već sad skinem obuću?”„To ne možeš da znaš”, odgovorila je.I nisam saznao.Devojka me izvede kroz vrata i uvede u neku mračnu odaju; osetih kao da

neko njuška da li smo tu, osetih neku meku ruku na ustima a devojka - rečeglasno:

„Ja sam, oče. Stranac je otišao… otišao.”Ali još jednom začuh kako izobličeni luđak njuška za nama.Popesmo se uz stepenice, držala me je za ruku i nijedno ne otvori usta.

Uđosmo pod neki novi svod gde nije bilo ni zračka svetlosti, svuda je bila crnanoć.

„Tiho!” prošaptala je, „evo moje postelje.”I stadoh pipati i nađoh postelju.„Skini i ostalu odeću”, prošaptala je opet.

Skinuo sam i dao joj.„Laku noć!” - reče zatim.Zadržah je i zamolili da ostane. „Čekaj malo, ne idi. Znam sad zašto si mi

rekla da skinem dole obuću; budi mirna, tvoj otac me neće čuti… hodi!”Ali ona ne dođe.„Laku noć!” rekla je ponovo i otišla…Tajac. Dagni je sva pocrvenela, grudi su joj se bunio dizale i spuštale;

nozdrve su joj podrhtavale.Upitala je živo:- Otišla?Tajac.- Sad se moja noć menja i pretvara u vilinsku priču, u ružičastu uspomenu.

Zamislite vedru, vedru noć… Bio sam sam; tmina je oko mene bila teška i gustakao kadiva. Bio sam umoran, kolena su mi drhtala, bio sam pomalo i ošamućen.Onaj luđački lupež što me je vrteo onako nekoliko časova po mokroj travi, što



me je vodio kao neku stoku, samo svojim pogledom i svojim „Hodi, hodi!” Idućiput ću mu istrgnuti svetiljku i razbiću mu je o njušku! Bio sam potpunioogorčen; od gneva zapalili cigaru i legoh u postelju. Ležao sam neko vreme igledao u vrh svoje upaljene cigare, zatim sam čuo kako su se dole zatvorila vratai sve se smirilo.

Prošlo je deset minuta. Pazite; ležim sasvim budan u postelji i pušimcigaru. Odjednom se svod ispuni nekim zujanjem kao da su se svuda na krovuotvorili ventili. Dignem se na laktove i pustim cigaru da se ugasi, buljim upomrčinu i ne mogu ništa da otkrijem. Legnem ponovo i oslušnem, čini mi sekao da čujem udaljene zvuke, neku divnu pesmu u hiljadu glasova, odnekudizvan mene, možda negde visoko na nebu, ali u hiljadu glasova i tihu. Ova pesmačuje se neprestano, približava se sve više i više i najzad se talas razli iznadmene, iznad krova na kuli. Ponovo se dignem na laktove. I onda se desi nešto štome i danas opija nekim čudnim, natprirodnim uživanjem kad se samo setim

toga: val majušnih, blistavih bića sliva se iznenada na mene; sasvim su bela, tosu anđeli, milijarde malih anđelčića koji pritiču odozgo kao kosi zid svetlosti.Ispunjavaju svod, možda ih je milion, kreću se kao talas gore-dole izmeđutavanice i poda i pevaju, pevaju, a potpuno su golišavi i beli. Srce mi staje, svudaanđeli, osluškujem i čujem njihovo pevanje, dodiruju mi trepavice i spuštaju mise na kosu, i sav svod je pun mirisa što se širi iz njihovih malih, otvorenih usta.

Ležim oslonjen na lakat i pružam im ruku, i neki se od njih spuštaju na nju;na mojoj ruci izgledaju kao ustreptali Vlašići. Naginjem se, gledam im u oči ividim da su slepi. Ostavljam ovih sedam slepih anđelčića i uzimam drugih

sedam, ali i oni su takođe slepi. Ah, svi su slepi, sva kula je bila puna slepihanđela koji su pevali.

Ne makoh se, skoro mi nestade daha kad sam video ovo, i zbog ovih slepihočiju u moju dušu uvuče se neki bolni zvuk.

Prođe jedan minut. Ležim, osluškujem i čujem težak, grub udar, čujem gaužasno jasno, odjekuje još dugo: udarao je to novi časovnik na kuli u gradu.Odbio je jedan čas.

I odjednom umuknu pevanje anđela. Video sam ih kako se vrstaju u redove

i odleću, upućuju se krovu, žure se da odu. Stajali su kao kosi zid čiste svetlosti isvi su me pogledali pre nego što su otišli. Poslednji se osvrnuo i pogledao me jošjednom svojim slepim očima a onda je iščezao.

Poslednja mi je uspomena ovaj anđeo kako se osvrće i gleda me, iako ješlep.

Zatim, sve se zamrači. Pao sam u postelju i zaspao…Kad sam se probudio bio je uveliko dan. Bio sam sam pod svodom. Odelo



mi je ležalo preda mnom na podu. Opipao sam ga, bilo je još malo vlažno, ali samga ipak obukao. Onda su se vrata otvorila i ona devojka od sinoć pojavila seponovo.

Prišla je pravo k meni i ja rekoh:„Odakle dolaziš? Gde si bila sinoć?”

„Gore”, odgovori i pokaza na krov kule.„Nisi spavala?”„Ne, nisam spavala. Bdila sam.”„Zar nisi čula noćas neku pesmu?” upitah je. „Čuo sam neizrecivu pesmu.”A ona odgovori:„Da, ja sam to svirala i pevala.”„Ti si to bila? Reci mi, dete, da li si ti to bila?”„Ja sam.” Pruži mi ruku i reče: „A sad hajde, izvešću te na put.”I iziđosmo iz kule i pođosmo kroz šumu držeći se za ruke. Sunce je blistalo

na njene zlaćane kose a crne oči su joj bile divne. Obujmih je i poljubih dva putau čelo, pa onda padoh na kolena pred njom. Uzdrhtalih ruku skinula je s pasaneku crnu traku i omotala je oko zglavka moje šake; i dok je to činila, plakala je ibila uzbuđena. Upitah je:

„Zašto plačeš? Reci mi da li sam ti naneo bola!” A ona samo odvrati:„Možeš li da vidiš grad?”„Ne”, odgovorili, „ne mogu da vidim grad. A ti?”

„Ustani i pođimo dalje”, - reče mi. Opet me je vodila. Ponovo stadoh,pritisnuh je na grudi i rekoh: „Koliko me činiš srećnim, koliko me ispunjavašljubavlju!”

I ona je takođe drhtala u mom zagrljaju, ali ipak reče:„Sad moram da se vratim. Svakako vidiš grad?”„Da”, odgovorih, „i ti takođe možeš da ga vidiš?”„Ne”, odgovori ona.„Zašto ne?” upitah.Odmakla se od mene, pogledala me svojim krupnim očima i, pre no što je

otišla, duboko se poklonila mesto zbogom. Kad se odmakla nekoliko koraka, jošjednom se osvrnula i pogledala me. I tada videh da su i njene oči takođe slepe…

Sada dolazi vremenski razmak od dvanaest časova koji mi nije jasan i kojimi je iščezao iz sećanja. Ne znam kuda su otišli ovi časovi; lupao sam glavu igovorio: U pitanju je dvanaest časova, mora da su tu negde, samo su se sakrili itreba da ih nađem. Ali ih nisam našao…



Opet je veče, blago i mračno jesenje veče. Sedim u sobi i držim knjigu u ruci.Pogledam niz noge, još su vlažne; pogledam zglavak na šaci, na njemu jeomotano parče crne trake. Sve je stvarnost.

Zazvonili za devojku i upitah je da li postoji neka kula u okolini, negde ušumi, crna, osmougaona kula? Devojka klimne glavom i kaže: „Da, postoji kula.”

„A stanuju li ljudi u njoj?”„Da, stanuje neki čovek; ali je bolestan, besomučan; zovu ga Varljiva

svetlost. I Varljiva svetlost ima kćer koja takođe stanuje u kuli; sem njih nikoviše tamo ne stanuje,”

„Dobro, laku noć!”I onda legnem.Rano sutradan ujutru pođem u šumu. Išao sam istom stazom, video isto

drveće i našao takođe i kulu. Približim se vratima i ugledam prizor od koga mi

se srce sledi: Na zemlji je ležala šlepa devojka, razbijena od pada, mrtva, svazdrobljena. Ležala je širom otvorenih usta, a sunce je obasjavalo njenu crvenukosu. A gore na ivici krova kule lepršalo se još parče njene haljine koje sezakačilo; ali dole na stazi obilazi mali čovek, otac, i gleda na leš. Grudi mu segrčevito stežu, a on glasno kuka; ali ne zna šta da preduzme, već samo obilazioko leša, gleda ga i kuka. Kad me ugleda, zadrhtah od njegovog svirepog pogledai užasnut pobegoh u grad. Nikad ga nisam više video. To je moj doživljaj.

Nastade dugo ćutanje. Dagni je koračala i gledala u zemlju, išla je vrlolagano.

Najzad reče:- A, Bože, tako čudna priča!Zatim opet nastade ćutanje, a Nagel pokuša u nekoliko mahova da ga

prekine primećujući kako je duboka tišina u šumi!- Osećate li kako šuma miriše? Molim vas da sednemo malo!Dagni sede, još ćutljiva, još zamišljena, a Nagel sede prema njoj.Osetio se obaveznim da brblja da bi joj povratio veselost. Nije to bila baš

žalosna priča, bila je vesela. Pih! A u Indiji… u Indiji su priče sasvim nešto drugo,

tako vam oduzimaju dah i lede vas od užasa. Ima dve vrste indijskih priča: jednesu božanstveno divne o dijamantskim pećinama, prinčevima iz brda,iskušiteljskim lepotama mora, zemaljskim i vazdušnim duhovima, bisernimdvorcima, začaranim zamkovima, krilatim konjima i srebrnim i zlatnimšumama. Druge najviše opisuju tajanstveno, veličanstveno, izvanredno i čudno;uostalom istočnjaci nemaju takmaca u izmišljanju ogromnih, neuravnoteženihzabluda, grozničavih maštarija bolesnih mozgova. Od samog početka njihov



život protiče u svetu mašte i oni isto tako lako govore o vilinskim dvorcima izabrda kao o nemom Svemoćnom u oblacima, o velikoj moći koja lebdi gore uprostoru i žvaće zvezde. Ali sve to dolazi od toga što ti ljudi žive pod drugimsuncem i jedu voće umesto bifteka.

Dagni upita:

- A zar mi i sami nemamo izvanrednih bajki?- Divnih. Samo su one druge vrste. Mi ne možemo da pomislimo kako bi

neko sunce moglo do neverovatnosti da blista i sažiže. Vilinske priče drže sezemlje, idu pod zemlju, one su izdanci mašte u kožnim pantalonama, procvale udugim zimskim noćima u kolibama od stabala s rupom za dim na sredini krova.Jeste li ikada čitali priče iz Hiljadu i jedne noći? One priče iz Gudbransdala, onadivna seljačka poezija, ona mašta pešaka, te priče pripadaju nama, one su našduh. Ne drhtimo od užasa kad slušamo naše priče, one su nam prisne i smešne,nasmeju nas. Naš junak nije neki divni princ, već lukavi crkvenjak. Kako, molim?

Pa zar nisu sve priče iz Norlana slične? Šta smo mogli načiniti iz tajanstvene isurove lepote okeana? Prost jegt, severni brodić, bio bi za istočnjakabasnoslovna barka, brod duhova. Da li je videla ovakav jegt? Ne? Izgleda kao daje nekog pola, kao da je neka velika ženka, s trbuhom punim mladunčadi, a sravnim zadnjim delom, kao da bi mogla sesti. Nos mu je uzdignut uvis kao rogkoji je kadar da privuče četiri vetra… Ne, živimo suviše daleko na severu.Koješta, ovo je samo skromno mišljenje jednog agronoma o jednoj geografskojpojavi.

Sad se svakako umorila od njegovog brbljanja, plave oči su joj izgledale kaoda se pomalo rugaju, upitala je:- Koliko je časova?- Časova? - ponovio je rasejano. Mora da je jedan čas. Još je rano, u noći čas

ne znači ništa.Tajac.- Šta mislite o Tolstoju? upitala je.- Ne volim ga - odgovorio je odmah i prihvatio pitanje. Volim Anu Karenjinu

i Rat i mir i…Onda ga ona upita smešeći se:- A kakvo je vaše mišljenje o večnom miru?Bio je to vešt udarac. Izmenio se u licu i zbunio se.- Šta kažete? … A tako, strašno sam vam dosađivao.- Uveravam vas da mi je to tek tako palo na um - reče žurno i pocrvene. -

Nemojte mi uzimati za zlo. Stvar je u ovome: treba da priredimo prodaju,



večernju zabavu u korist Narodne odbrane. Eto, ovo mi je trenutno prošlo krozglavu.

Tajac. Pogledao je odjednom devojku i oči su mu zablistale.- Večeras sam veseo, kažem vam, i zbog toga sam možda isuviše brbljao.

Veseo sam zbog svega, na prvom mestu što se šetam s vama, a zatim veseo sam

takođe što je ova noć najlepša što sam je ikad doživeo. Ništa ne razumem. Činimi se kao da sam deo ove šume ili ovog predela, grana bora ili kamen, vrlo radoi kamen, ali kamen koji bi bio prožet ovim mirisom i ovim mirom što nasokružuje. Pogledajte onamo, eno sviće; vidi se srebrna pruga.

Oboje pogledaše u belu prugu.- I ja sam takođe vesela večeras - reče ona.Rekla je ovo iako nije morala, voljno, neposredno, kao da joj je pričinjavalo

radost da to kaže. Nagel je pažljivo pogleda u lice i stade da navija vodu na svoju

vodenicu. Nervozno, impulsivno počeo je da besedi o ivanjdanskoj noći, zatimkako šuma počiva, uljuljkuje se i šumori, uljuljkuje i šumori, kako zora vršipromenu u njemu, dovodi druge snage u njemu do premoći. Gruntvig peva: Kaodeca svetlosti osećamo da je noć prošla!… Ali ako nalazi da on suviše govori,mogao bi joj vrlo rado da pokaže malu veštinu s travkom i granom, kako travkapostaje jača od grane. Sve bi učinio za nju… Pazite, dozvolite samo da vampokažem najmanju stvar koja ostavlja utisak na mene, onaj žbun smreke.Bukvalno se nagnuo i izgleda dobar. I od bora do bora pauk plete svoju mrežu;liči na neki čudni kineski rad, liči na sunce ispleteno od vode. Nije vam hladno?

Siguran sam da tople i nasmejane elfe igraju oko nas sada; ali upaliću ipakvatru ako vam je hladno… Palo mi je odjednom na um: zar nisu ovde u blizininašli Karlsena?

Da li je to bio odgovor na onaj udarac što mu gaje zadala? Od njega semoglo sve očekivati.

Trgla se nevoljnog izraza i odgovorila:- Molim vas, ostavite ga na miru. Da lije iko čuo nešto ovako!- Izvinite! - reče odmah i okrenu razgovor. Kažu samo kako je bio toliko

zaljubljen u vas… i ne bih mogao da mu prebacim…- Zaljubljen u mene? Zar ne kažu takođe da se i ubio zbog mene, i mojimnožem? Ne, moramo sad da pođemo.

Ustala je. Govorila je malo žalosno, bez zabune i pretvaranja. Bio je veomazačuđen. Znala je da je jednog svog obožavaoca oterala u smrt i nije mislila daljeo tome, nije se rugala a nije izvlačila ni koristi, govorila je jednostavno kao onekom događaju za žaljenje i ništa više. Duge plave kose padale su joj sa zatiljkana okovratnik haljine, a obrazi su joj imali svežu i toplu boju, koju je pokrivala



senka noćne rose. Pri hodu se lako ljuljala u visokim kukovima.Izišli su iz šume, svetao proplanak pružao se pred njima, neko pseto zalaja i

Nagel reče:- Eto već parohije. Kako to ugodno izgleda, one velike, bele zgrade s vrtom i

psećom kućicom i kopljem za zastavu usred najgušće šume. Zar ne mislite,

gospođice, da ćete ipak čeznuti za ovim mestom kad budete otišli, mislim kadse budete udali? Pa da, sve zavisi gde budete stanovali.- Još nisam mislila na to - odgovorila je. I dodala: Prema danu i briga.- Prema danu i radost! - kaza on.Tajac. Svakako je mislila na njegove reči.- Čujte - reče ona nećete se čuditi što sam se ovako šetala po noći s vama;

zar ne? Kod nas je to običaj. Ovde smo pravi seljaci, zaista deca prirode.Profesor i ja smo često šetali ovuda sve do same zore i brbljali.

- Profesor? Učinilo mi se da je veoma ćutljiv.- Da, zato sam ja uglavnom govorila, to jest: pitala ga a on odgovarao… Šta

ćete sad da radite kad odete kući?- Sad? odgovori Nagel. Kad odem kući? Leći ću i spavaću do… pa do podne,

spavaću kao kamen, kao mrtav, bez buđenja i bez snova. A šta ćete vi raditi?- Zar ne mislite? Zar ne ležite dugo i ne mislite na razne stvari? Zar odmah

zaspite?- Trenutno. Zar vi ne?

- Čujte, evo već i neka ptica peva. Mora da je kasnije no što kažete; dozvolitemi da pogledam vaš časovnik. Bože moj, tri časa, skoro četiri! Zašto ste maloprerekli da je tek jedan čas?

- Oprostite mi! - reče.Pogledala gaje, uostalom bez srdžbe, i rekla:- Nije bilo potrebno da me varate. Opet bih ostala ovoliko napolju, govorim

istinu. Nadam se da ne polažete više na ove reči no što treba. Nemam mnogorazonode pa prihvatam obema rukama svaku priliku što mi se pruži. Navikla

sam da živim tako otkako smo došli ovamo, nadam se da niko nije pravioprigovore zbog toga. Uostalom, ko zna, ali mi je svejedno. U svakom slučaju tataništa ne kaže a ja se po njemu upravljam. Hodite, prošetajmo još malo.

Prođoše pored parohijske kuće i uđoše u šumu na drugoj strani. Ptice supevale; bela pruga dana na istoku postajala je sve šira. Razgovor malo klonu,kretao se oko beznačajnih stvari.

Onda se vratiše i stigoše do ulaska u parohiju.- Evo došla sam, Bisk! - rekla je psu koji se propinjao i teglio lanac. Hvala na



društvu, gospodine Nagele; bilo je divno veče. Sad ću imati šta da kažem kadbudem pisala vereniku. Reći ću mu kako ste vi od onih ljudi koji su protiv svegaradi svega, strašno će se čuditi. Čini mi se da ga vidim kako proučava pismo iopet ništa ne razume. Zaista je vrlo dobar, Bože, kako je dobar! Nikad neprotivureči. Šteta što ne možete da ga sretnete dok ste ovde. Laku noć!

I Nagel odgovori: Laku noć, laku noć i stade da je prati pogledom dok nijeiščezla u kući.Nagel skide kapu i zadrža je u ruci sve dok je prolazio kroz šumu. Bio je

naročito zamišljen. Nekoliko puta je zastajao i dizao oči, uporno gledao zatrenutak ispred sebe i produžavao da ide laganim korakom. Kakav glas, kakavglas samo ima! Da li je ikada čuo ovakav glas u kome treperi pesma.



9.

Sutradan, podne.Nagel je upravo ustao i izašao bez doručka. Već je sišao daleko u grad,

privučen sunčanim danom i bučnim životom na pristaništu. Odjednom seobratio jednom čoveku i upitao ga gde se nalazi sreski sud. Čovek mu je daoobaveštenje i Nagel se uputio pravo tamo.

Zakuca i uđe, prođe pored dva gospodina koji su sedeli i pisali, pristupi

pravo sudijskom pripravniku Rejnertu i zamoli ga za razgovor u četiri oka - nećedugo trajati. Sudijski pripravnik se nevoljno diže i pođe s njim u susednu sobu.

Ovde Nagel reče:- Molim vas da mi oprostite što se opet vraćam na onu stvar, znate već, na

onu stvar s Minutom. Najlepše i najučtivije vas molim.- Smatram da je ova stvar potpuno uređena posle vašeg izvinjenja u

prisustvu čitavog društva one večeri, na Ivanjdan.- Vidite, to je vrlo lepo - reče Nagel. Ali ja nisam potpuno zadovoljan s

ovakvim svršetkom, gospodine sudijski pripravniče. To jest: zadovoljan sam štose mene tiče, ali nisam zadovoljan u pogledu Minuta. Ja bih želeo da i Minut dobije zadovoljenje i da vi budete taj koji će mu u tome pomoći.

- Mislite da bi trebalo da odem i da onu ludu zamolim za izvinjenje zbogonih nekoliko šala, to vi mislite? Bolje bi bilo da se brinete za svoje stvari, a ne…

- Da, da, da, da, znamo već! Da se vratimo na stvar: pocepali ste Minutukaput i obećali ste mu drugi u zamenu, sećate li se?

- Reći ću vam nešto: nalazite se ovde u javnom nadleštvu i brbljate o

privatnoj stvari koja vas se i ne tiče. Ovde sam ja u svojoj kući. Nije potrebno dase vraćate kroz onu sobu da bi izašli napolje, možete naći ulicu i kroz ova vrata.I sudijski pripravnik otvori mala vrata.- Hvala. Ali, ozbiljno uzevši, treba smesta da pošaljete Minutu kaput što ste

mu obećali. Potreban mu je, znate, i veruje vam na reč.Sudijski pripravnik otvori vrata širom i reče:- Izvolite!



- Minut polazi od toga da ste pošten čovek nastavi Nagel i ne bi trebalo daga prevarite.

Ali sudijski pripravnik otvori sada i vrata kancelarije i pozva otuda ona dvagospodina. Nagel na to skide kapu i odmah ode. Nije rekao više ni reči.

Kako se samo žalosno svršilo! Mnogo bi bolje bilo da nije ni pokušavao.

Nagel se vratio kući, doručkovao, pročitao novine i igrao se sa psomJakobsenom.Oko podne ugledao je kroz prozor svoje sobe Minuta kako se s džakom

penje uz teški, kameniti put od pristaništa. Nosio je džak uglja. Išao je jakopognut i nije mogao da vidi ispred sebe, jer gaje teret povijao ka zemlji. Noge sumu bile tako slabe da su se krivile i češale u kolenima; a pantalone su mu biledole iskrzane i poderane. Nagel mu pođe u susret i srete ga kod pošte, gde jeMinut spustio džak za trenutak.

Pozdraviše se s puno poštovanja. Kad se Minut diže, levo rame mu se spustisasvim dole. Nagel ga odjednom zgrabi za ovo rame i bez ikakva povoda, i nepuštajući ga, reče veoma razdražljivo:

- Jeste li brbljali o novcu što sam vam dao, jeste li ikome govorili?Minut začuđeno odgovori:- Ne, nisam govorio, sigurno.- Samo da vam kažem - nastavi Nagel bled od uzbuđenja ako ikome kažete

nešto o onoj sitnim, ubiću vas… ubiću! Tako mi Boga na nebesima! Jeste lirazumeli? I udesite da i vaš ujak ćuti.

Minut je stajao zapanjen i s vremena na vreme mucao poneku reč: nećereći, ni reč, obećava, daje obećanje… Kao da je hteo da se izvini zbograzdraženosti, Nagel odmah dodade:

- Ovo je rupa od grada, jazbina, osinjak! Blenu u mene ma gde išao ili stajao,ne mogu ni da se maknem. Ali ne želim ovo uhođenje na sve strane, neka svi idudođavola. Sad sam vam skrenuo pažnju. Reći ću vam: imam razloga da verujemkako je, na primer, ona gospođica Kiland iz parohije malo isuviše vešta da vasizvuče za jezik. Neću da znam za njenu radoznalost, ni traga! Bio sam uostalom

sinoć sa njom. Velika je kaćiperka, ali to ne spada ovamo. Samo ću vas jošjednom zamoliti da ćutite o ovim sitnicama između nas. Uostalom, dobro je štosam vas sreo sada - nastavi Nagel. Hteo bih da govorim s vama još o jednojstvari: Prckjuče smo zajedno sedeli na jednoj nadgrobnoj ploči na groblju.

- Da.- Napisao sam neke stihove na ploči, priznajem neprikladne stihove, ali nije

stvar u tome, napisao sam dakle stihove. Kad sam otišao, stihovi su još stajali, akad sam ponovo došao nekoliko minuta kasnije, sve je bilo izbrisano, je li to



vaše delo?- Da. - reče Minut gledajući u zemlju.Tajac. Ali sav uznemiren što je uhvaćen u drskosti koju je počinio na svoju

ruku, Minut je mucajući hteo da objasni:- Želeo sam da izbegnem… Niste poznavali Minu Mek, u tome je sva

nesreća, inače ne biste učinili, ne biste napisali one stihove. Odmah sam rekaosebi: mora mu se oprostiti, stran je u gradu, a pošto sam ja odavde, lako mi je dauredim stvar; zar nije trebalo da učinim? Izbrisao sam stihove. Niko ih nijepročitao.

- Otkud znate da ih niko nije pročitao?- Niko ih živi nije pročitao. Čim sam vas dopratio do kapije, vas i doktora,

odmah sam se vratio i izbrisao. Nije prošlo ni dva minuta. Nagel ga pogleda, uzemu ruku i stisnu je ne rekavši ništa. Pogledali su se; Nagelove usne malo

zadrhtaše.- Zbogom! - reče. Istina: jeste li dobili kaput?- Hm. Pa dobiću ga za neki dan kad mi bude bio potreban. Za tri nedelje

treba…U tom trenutku prođe seda prodavačica jaja, Marta Gude, s kotaricom ispod

pregače i oborenih očiju. Minut pozdravi, i Nagel pozdravi, a ona jedva odgovori,brzo prođe pored njih, pohita prema trgu gde isporuči svoja dva-tri jajeta i vratise s parama u ruci. Imala je tanku, zelenu haljinu. Nagel nije puštao iz očiju ovuzelenu haljinu.

Rekao je:- Dakle kroz tri nedelje biće vam potreban kaput, pa šta treba da se desi

posle tri nedelje?Biće prodaja, velika večernja zabava; jeste li već čuli? Treba da učestvujem

u živim slikama, gospođica Dagni me nagovorila.- Tako! - reče Nagel zamišljeno. Imaćete ubrzo kaput, i to novi umesto

starog. Sudijski pripravnik - reče mi danas. U suštini nije on tako rđav… Ali,čujte, zapamtite ovo: ne treba mu zahvaliti, nikad! Ne treba ni u kakvoj prilici

pominjati kaput pred njim, ne želi zahvalnost. Razumete li? Bilo bi muneugodno, kaže. I sami pojmite da bi bilo neučtivo s vaše strane da ga podsetitena dan kad je iz gostionice otišao pijan i s ulubljenim šeširom.

- Da.- Nećete reći ni svom ujaku otkud vam kaput; ni živa duša ne srne znati,

sudijski pripravnik to izričito zahteva. Shvatiće zaista da bi ga to unizilo kad bi ugradu saznali kako ima običaj da vređa kog stigne pa posle mora da to popravlja



kaputom.- Da, razumem.- Čujte, palo mi je nešto na um: zašto ne upotrebljavate kolica kad raznosite

ugalj?- Ne mogu zbog svoje hromosti, nisam kadar da vučem kolica. Mogu da

podnesem priličan teret kad ga natovarim oprezno, ali ne mogu da se upregnemi da se naprežem na taj način, prekinuo bih se i pao bih nosem u zemlju svelikim bolovima. Ali nije baš tako teško s džakom.

- Dobro. Dođite mi u posetu. Ne zaboravite broj 7; dođite pravo.Potom Nagel stavi novčanicu u Minutovu ruku i mimo siđe niz ulicu prema

pristaništu. Stalno je imao pred očima zelenu haljinu za kojom je sad išao.Kad je stigao pred malu kuću Marte Gude, zastao je i osvrnuo se unaokolo.

Niko ga nije posmatrao. Na kucanje nije dobio odgovora; sad je međutim jasno

video kako se s trga vratila kući i nije hteo opet da ode a da ne uđe unutra.Otvorio je vrata i ušao.Stajala je nasred sobe i gledala ga. Lice joj je bilo izobličeno i bledo, bila je

za trenutak toliko zastrašena da je pružila ruke ispred sebe, ne znajući šta dapočne.

- Izvinite za moju nametljivost, gospođice, molim vas - reče Nagel ipozdravi je s neobičnim poštovanjem. Bio bih veoma zahvalan ako biste midozvolili da razgovaram trenutak s vama. Umirite se, brzo sam gotov. Uzaludsam već nekoliko puta nastojao da vas vidim i tek danas sam imao sreću da vas

zateknem kod kuće. Ime mi je Nagel, stran sam ovde i stanujem trenutno ugostionici Central.

Još je ćutala, ali mu je pružila stolicu a sama se povukla u kuhinju. Bila jestrahovito smetena, prsti su joj zbunjeno hvatali pregaču, dok je gledala.

Soba je bila onakva kako ju je zamišljao: sto, stolice i postelja bilo je gotovosve što se u njoj nalazilo. Na prozorima je stajalo nekoliko biljaka s belimcvetovima, ali zavesa nije bilo; pod nije bio čist. Nagel ugleda bednu stolicu svisokim naslonom u uglu kraj postelje. Imala je još samo dve noge, pa je onako

slomljena i jadna stajala naslonjena uza zid. Na sedištu je imala crveni somot.- Kad bih samo mogao da vas umirim, gospođice! - reče ponovo Nagel. Paipak me se ne plaše uvek kad uđem negde, he-he-he; nije ovo naime prvi put daulazim kod nekog u ovom gradu; nisam samo vama učinio posetu. Idem od kućedo kuće, pokušavam na sve strane, ta zar niste možda čuli? Ne? Pa ipak je tako.Poziv mi je takav, skupljač sam starina, skupljam sve vrste starih stvari,kupujem zastarele stvari i plaćam ono što vrede. Ta ne plašite se, gospođice, nekradem ništa pri odlasku, he-he-he, nemam taj običaj. Možete zaista biti mirni.



Ako nešto ne mogu da kupini na lep način, onda tu nema šta da se učini.- Alija nemam starih stvari - reče najzad ona, a izgledala je sva očajna.- Uvek se tako kaže - odvrati on. - Priznajem svakako da ima stvari koje su

drage i od kojih je se teško odvojiti, stvari na koje se čovek navikao i gleda ihkraj sebe svaki dan, stvari nasleđenih od roditelja ili čak od dede i babe. Ali, s

druge strane, opet stoje rashodovane i ne služe bogzna čemu; zašto dazauzimaju mesto i sahranjuju koristan novac. U ovim porodičnim predmetimakrije se zaista lepa para, a ovako najzad se skrše i čovek mora da ih pošalje natavan. Zašto ih dakle ne prodati na vreme? Neki ljudi se ljute kad dođem iodgovaraju mi kako ne drže nikakve stare stvari… dobro, svaki po svom ukusu,poklonim se i odlazim. Nema šta. Drugi se opet srame i odbijaju da mi pokažuneki tiganj bez dna, na primer. I ti ne razumeju ništa više. Ali naročitoprostodušni ljudi najmanje shvataju koliko je razvijena skupljačka manija.Kažem izričito: priznajem da me čista manija goni, pa zbog toga i nazivam stvar

pravim imenom. Ali to se uostalom tiče samo mene i to je moja stvar. Štahtedoh reći: skoro je i smešno i glupo od ovih ljudi što se stide da pokažu nekustarinu. Kako izgledaju uostalom ono oružje i ono prstenje što ih iskopavaju izstarih grobova? I da li im možda to oduzima svaku vrednost? Zar ne, gospođice?Trebalo bi, na primer, da vidite moju zbirku klepetuša! Imam čak jednuklepetušu (uostalom od običnog lima) koju je jedno indijansko pleme obožavalokao božanstvo. Pomislite samo, bila je niz godina obešena o stub šatora utabora i njoj su prinošene molitve i žrtve. Vidite i sami. Ali, eto, zaista sam seudaljio od svoje namere. Kad počnem o svojim klepetušama, lako se zaboravim.

- Ali ja zaista nemam takvih starih stvari - ponovi Marta.- Da li bih smeo - reče Nagel lagano i s izrazom poznavaoca - da li bih smeo,

na primer, da pogledam onu stolicu? Pitam samo, neću se naravno ni maći preno što dobijem vaše odobrenje. Malo sam je uostalom pogledao i sa svog mesta,otkako sam ušao.

Marta se zbuni pa onda odgovori:- Ovaj… Da, molim… noge su polomljene…- Noge su polomljene, sasvim dobro! A onda? Pa šta je s tim? Možda baš

zbog toga, upravo zbog toga! Smem li vas upitati otkuda vam?Nagel je uzeo stolicu u ruke, obrtao je i okretao sa svih strana i pregledao

parče po parče. Bila je bez pozlate, samo neki mali ukras gore na naslonu, nekavrsta krune, izrezana u mahagoniju. Naslon je uostalom bio izboden nožem. Nanekoliko mesta na sedištu neko je rezao duvan; još su se videli tragovi.

- Dobili smo je odnekud iz inostranstva, ne znam odakle. Moj deda doneo jejednom nekoliko ovakvih stolica, a sad je još samo ta ostala. Deda mi je bio



pomorac.- Tako. I otac vam je bio takođe pomorac?- Da.- Onda ste sigurno plovili s njim? Izvinite što pitam.- Da, plovila sam sa njim čitav niz godina.

- Zaista? Mora da je vrlo zanimljivo! Videli ste mnoge zemlje, krstarilimorima, kako se kaže! Eto vidite! I onda ste se opet nastanili ovde? Pa da,najbolje je ipak kod svoje kuće, kod svoje kuće… Ah, da, nemate ni pojma gde jevaš deda našao ovu stolicu? Moram vam reći, mnogo mi je stalo da saznamistoriju stvari, takoreći njihov život.

- Ne, ne znam gde ju je našao, davno je to bilo. Možda u Holandiji? Ne, neznam.

Na svoje zadovoljstvo primetio je kako ona postaje sve živahnija. Ušla je

bliže u sobu i stala skoro kraj njega, dok je on igrao sa stolicom, izgledalo je kaoda ne može da je se nasiti. Neprestano je govorio, stavljao primedbe u pogleduizrade, bio oduševljen kad je na zadnjoj strani naslona primetio umetnuto parčeu kome je opet bilo umetnuto novo parče prost rad, neukusan dečji rad koji niječak ni pažljivo urađen. Stolica je bila crvotočna, i on ju je oprezno okretao.

- Da - reče ona - ako vi zaista… mislim: ako vam ova stolica pričinjava inajmanje zadovoljstvo, možete je zadržati. Lično ću je odneti u gostionicu, akoželite. Ničemu mi ne služi. - I odjednom je morala da se nasmeje zbog njegovogžara kojim je pohitao da prisvoji onaj crvotočni predmet. U stvari ima samo još

jednu čitavu nogu - rekla je.Pogledao ju je. Kosa joj je bila seda, ali joj je smeli bio mladalački i vatren a

zubi divni. Dok se smejala oči su joj blistale od vlage. Tako crnooka matoradevojka! Nagel nije ni trepnuo.

- Radujem se - reče suho - što ste se rešili da mi ustupite stolicu. A sad dapređemo na cenu. Ne, oprostite, čekajte malo, dozvolite mi da kažem, neću davam dozvolim da vi tražite, cenu određujem uvek sam. Procenim stvar,ponudim toliko i toliko za stvar, i gotovo! Mogli biste zahtevati preveliku sumu.

Mogli biste hteti da me iskoristite, zašto da ne? Možete naprotiv primetiti kakozaista niste tako nemilosrdni… dobro, priznajem rado; ali ipak imam posla sraznim ljudima i zato sam određujem cenu, tako bar znam šta radim. To je mojprincip. Šta bi vas, na primer, sprečilo da zahtevate tri stotine kruna za stolicu,ako biste sami određivali cenu? Mogli biste to učiniti utoliko pre što znate da jestvarno u pitanju dragocen i redak predmet. Meni je međutim nemoguće daplatini tako basnoslovnu cenu; kažem sasvim iskreno da ne biste moždauobražavali. Ne želim da me upropastite, ta morao bih da budem lud pa da



platim tri stotine kruna za ovu stolicu; kratko i jasno: dajem vam dve stotinekruna, ni pare više. Koliko vredi stvar toliko ću da platim, ali ne više.

Nije izustila ni reč, posmatrala ga je ukočeno i raširila oči. Naposletkupomisli da se on šali i poče se opet smejati, smešila se tiho i smeteno.

Nagel mirno izvuče crvene novčanice iz džepa i mahnu njima dva-tri puta

kroz vazduh. Za sve vreme nije stolicu ispuštao iz vida. Rekao je:- Neću poricati da biste možda dobili više od nekog drugog, biću pošten i

priznaću; možda biste isterali malo više. Ali pošto sam jednom utvrdio dvestotine okruglo za ovu starinu, smatram da ne bih mogao ići preko te sume.Uostalom, kako hoćete; samo prvo razmislite. Dve stotine kruna je lepa para.

- Ne, odgovorila je smeteno se smešeći zadržite svoj novac.- Da zadržim svoj novac! Šta to sad znači? Smem li upitati šta nedostaje

ovom novcu? Mislite li možda da sam ga sam napravio? Ta nećete valjda

posumnjati da sam ga ukrao, he-he-he, kako?Nije se više smejala. Izgledalo joj je da čovek govori ozbiljno i stala je darazmišlja. Želi li možda nešto da postigne kod nje, ovaj ludi čovek? Imao je očikoje su svuda stizale. Bog zna da nešto ne smera, da joj ne postavlja klopku.Zbog čega je baš došao k njoj s onim novcem? Najzad se učini kao da se odlučilai reče:

- Ako hoćete po svaku cenu da mi date krunu-dve za stolicu, biću vamzahvalna. Ali neću više.

Učinio se kao da je iznenađen u najvećoj meri, prišao joj korak i pogledao je.

Zatim prasnu u smeh.- Ali… jeste li razmislili?… Ovo mi se sad prvi put događa za sve vreme svog

skupljanja! Ah, mislim da se šalite…- Ne šalim se. Nikad nisam čula ovako nešto ludo! Neću više, neću ništa.

Uzmite stolicu, ako hoćete!Nagel se stade smejati na sav glas.- Razumem to opet kao u šali, volim da čujem dobru šalu, da vidim je, đavo

neka me nosi ako lažem! Smejem se do suza na lepu šalu. A sad treba ipak da se

sporazumemo; ne? Šta mislite, kako bi bilo da svršimo stvar pre no što opet postanete neraspoloženi? Malo će možda potrajati pa ćete stolicu vratiti u ugaoi tražiti pet stotina za nju.

- Uzmite stolicu. Ja… Na šta mislite?Pogledaše se uzajamno. Varate se ako verujete da ja mislim nešto drugo

sem da dobijem stolicu - rekao je.Marta uzviknu:



- Ta, Gospode Bože, uzmite je… uzmite je!- Morao bih vam biti naravno veoma zahvalan za vašu ljubaznost. Ali i mi

skupljači imamo malo časti u sebi, iako je ponekad vrlo bedna, i ova čast mezadržava, propinje se takoreći na zadnje noge protiv mene, ako pokušam daprevarom dođem do nekog dragocenog predmeta. Čitava moja zbirka izgubila

bi cenu u mojim očima… u očima vlasnika… ako bih doneo neki predmet stečenkrijumčarski; to bi dalo lažni ton i najmanjem predmetu moje zbirke. He-he-he,pustite me da se nasmejem, ipak je sve ovo otišlo malo predaleko, sve seizopačilo kad ja moram da branim vašu stvar mesto da gledam svoju sopstvenukorist. Ali, pošto me prisiljavate, neka bude.

Nije popuštala, ni koraka nije napredovao kod nje. Čvrsto je ostala pri tome,ili da uzme stolicu za sitnicu, krunu-dve, ili da je ostavi. Kad ništa nije pomogloprotiv ove upornosti, rekao je da bi spasao bar spoljni izgled:

- Dobro, ostavimo to danas. Ali mi obećajte da nećete prodati stolicu

drugom pre no što me obavestite; ne? neću je ispustiti, zapamtite, pa makar jošposkupela. U svakom slučaju pristajem da platim koliko ma ko drugi, a ja samipak prvi došao.

Kad je izašao, Nagel pođe uz ulicu krupnim, gnevnim koracima. Ovolikotvrdoglavstvo kod ove devojke, kako je siromašna i nepoverljiva! Video sipostelju! - reče sebi samom; čak ni slame odozdo, ni posteljnog čaršava, većsamo dve suknje, koje možda mora da upotrebljava i po danu kad je hladno. Paipak se boji da se upusti u nešto nepoznato, tako da odbija najlepšu ponudu!

Kog đavola ga se uostalom to tiče? Ne, upravo ga se i ne tiče. Ali kakva đavolskadevojka; kako? Kad bi poslao nekog da kupi stolicu, da istera veću cenu, da li bimožda i onda sumnjala? Glupa osoba, glupa osoba! Ali šta je imao tamo da traži,da ga tako odbiju?

U svom gnevu stigao je do gostionice i ne primetivši to. Zaustavio se,okrenuo se ljutito i sišao niz ulicu do krojača J. Hansena, kod koga uđe. Uzeo jegazdu nasamo, poručio u četiri oka kaput, takav i takav kaput, i naredio krojačuda ovu porudžbinu čuva kao tajnu za svakoga. Kad kaput bude gotov, treba gaodmah poslati Minutu, Gregoru, hromom raznosaču uglja koji…

- Je li to za Minuta?- Pa šta? Dosta radoznalosti! Kakvo je to uhođenje?- Ma ne, to je zbog mere.- A tako! Da, za Minuta je; dobro, Minut bi mogao sam doći da mu se uzme

mera, zašto da ne? Samo nikakve suvišne, nepotrebne reči, nikakav mig, u redu?A kad će kaput biti gotov? Za dva-tri dana; dobro!

Nagel plati odmah - reče zbogom i ode. Trljao je ruke, ljutine je nestalo,



pevao je. Pa da, pa da, moći će ipak - ipak. Čekaj samo! Kad je stigao kući,ustrčao je u sobu i zazvonio; ruke su mu drhtale od nestrpljenja, i vrata se jošnisu otvorila a on povika:

- Sara, blanket za telegram?Taman je otvorio kutiju za violinu, kada Sara uđe i na svoje veliko

zaprepašćenje vide kako se u kutiji s kojom je dotle postupala toliko opreznonalazi prljavo rublje, neke hartije i pribor za pisanje a ne violina. Nije moglaodvojiti oči, zastala je i zagledala se.

- Blankete za telegram! - ponovio je glasnije.- Molio sam blankete za telegrame.Kad ih je najzad dobio, napisao je nalog nekom svom poznaniku u

Kristijaniji da pošalje tajno i bezimeno dve stotine kruna izvesnoj gospođiciMarti Gude, ovdašnjoj, bez ijedne pisane reči. Zahteva najstrože ćutanje. Johan

Nagel. Ali tako ne ide, ne, kad razmisli, mora da odustane od namere. Možda bibolje bilo da objasni malo opširnije i da pošalje novac, da, bio bi siguran da ćebiti dostavljen? Iscepao je telegram, odmah ga spalio i žurno napisao pismo. Da,tako je bolje, sasvim kratko pismo je ipak podrobnije, može se zaista tako. Da,pokazaće joj, objasniće…

Ali kad je stavio novac u pismo i zatvorio omot, ostao je neko vreme namestu i opet stao da razmišlja. Mogla bi ipak da posumnja, pomislio je; dvestotine kruna suviše je okrugla suma a povrh svega i suma koju joj je nedavnodržao ispred nosa. Ni tako ne ide! Izvadio je još deset kruna iz džepa, otvorio

omot i promenio iznos u dve stotine deset kruna. Onda je zatvorio pismo iposlao ga.I pun čas kasnije, kad je ponovo razmislio o svemu, našao je da je ovaj

podvig izvrstan. Učiniće joj se kao divno pismo s neba, odozgo, s visina, koje subacile neznane ruke. I šta li će reći kad bude dobila ovaj novac! Ali kad seponovo upitao šta li će reći, kako će primiti sve to, opet je izgubio hrabrost: planje opasan, suviše smeo, bio je to glup i rđav plan. Baš zato što neće reći ništapametno, već će se poneti kao guska. Kad pismo bude stiglo, jednostavno nećega razumeti, ostaviće ga drugima da ga tumače. Širom će ga razastrti na

poštanskom šalteru, tako da će čitav grad doći da se njim pozabavi, na licumesta prepustiće sve sudu poštanskog činovnika, možda će još biti tvrdoglava ireći: ne, zadržite vaš novac! Onda će poštanski činovnik staviti prst na nos iuzviknuti: Čekajte malo, stanite! setio sam se nečeg! I otvori knjige i nađe da jeisti iznos poslat odavde pre nekoliko dana, upravo isti iznos, da ne kažemmožda baš iste novčanice, dve stotine deset kruna na tu i tu adresu uKristijaniji. Kao pošiljalac pokazuje se neki Johan Nagel, stranac, sada sa stanom



u Centralu… Ah, ti poštanski činovnici imaju onoliki nos za njuškanje…Nagel ponovo zazvoni i posla gostioničkog momka da odmah vrati pismo.Čitavo ovo nervozno uzbuđenje u kome se nalazio ceo dan dojadi mu na

kraju. Poslao je sve dođavola! Šta ga se ticalo ako Gospod Bog priredi sudar sljudskim žrtvama na pruzi Erie-železnice usred Amerike? Ništa, baš ništa!

Naravno, pa isto toliko je imao posla i sa cenjenom gospođicom Martom Gude,ovdašnjom.Puna dva dana nije napuštao gostionicu.



10.

U subotu uveče stupi Minut u Nagelovu sobu u gostionici. Minut je imao nasebi svoj novi kaput i blistao od radosti.

- Sreo sam sudijskog pripravnika - reče nije ni trepnuo, već me je čak pitaood koga sam dobio ovaj kaput. Tako me je vesto hteo da iskuša.

- Šta ste mu onda odgovorili?- Nasmejao sam se i odgovorio da neću nikom da kažem, nikom, mora mi

oprostiti, zbogom!… Ta već ću mu odgovoriti… Vidite, sad je nekih trinaest godina otkako nisam imao nov kaput; izračunao sam… Moram da vam sezahvalim za novac što ste mi poslednji put dali. Bilo je zaista isuviše za jednogbogalja, na šta bih mogao toliko da upotrebim? Sav sam ošamućen od tolikihdobročinstava da mi se već muti u glavi; kao da se sve razuzdalo u meni pa ncmože da bude mirno. Ha-ha-ha. Bog neka mi bude na pomoći, baš sam dete. Ne,znao sam već da ću jednog dana imati kaput; šta sam kazao? Prođe često nekovreme, ali nikad ne čekam uzalud. Poručnik Hansen obećao mi je jednom dve

vunene košulje koje više ne nosi. Dve godine je otada, ali sam tako siguran kaoda ih već imam. I tako je uvek, ljudi se kasnije sete i daju mi što mi treba, kaddođe vreme. Zar ne nalazite da sam kao nov čovek u urednom odelu?

- Odavno niste bili ovde.- Stvar je u ovome: čekao sam na kaput, bio sam odlučio da više ne dođem u

starom. Imam svoje nastranosti, vređa me da se pojavim poderana kaputa udruštvu, bogzna zašto, ali mi je kao da nisko padam u svojim sopstvenim očima.Izvinite što u vašem prisustvu pričam o svom samopoštovanju kao da je tonešto veliko. Ali nije tako, veoma je maleno, uveravam vas; ali to ipak osećam

ovde-onde.- Hoćete li vina? Ne. Ali ćete zapaliti cigaretu?Nagel zazvoni i naruči vina i cigare. Odmah je sam počeo dobro da pije, a

Minut je pušio i gledao ga. Minut je nastavio da priča bez odmora i nije izgledaloda će prestati.

- Čujte - reče Nagel odjednom s košuljama stojite nešto slabo? Izvinite štopitam.



Minut odgovori živo:- Nisam zbog toga spomenuo one dve košulje. Istina je kao što sedim pred

vama, nisam zbog toga.- Svakako da ne! Zašto tako vičete? Ako nemate ništa protiv, dozvolite mi

da vidim šta imate ispod kaputa.

- Rado, pa da, rado, vrlo rado! Pogledajte ovde, s ove strane. I druga strananije gora…

- E, stojte, vidim da je druga strana nešto gora.- Pa zar se može očekivati bolje? - uzviknu Minut.- Ne, sad mi nisu potrebne košulje, zaista ne. Mogao bih čak reći da je i ova

košulja isuviše dobra za mene. Znate od koga sam je dobio? Od doktoraStenersena, da, lično od doktora Stenersena. Ne verujem da i njegova žena znaza to, iako je i sama sušta darežljivost. I dobio sam je baš za Božić.

- Za Božić?- Nalazite li da je to bilo davno? Ta ne cepam valjda košulje kao neka

životinja, valjda mi nije stalo da pravim rupe po njoj, zato je skidam noću ispavam nag, da je ne bih izlišno upropašćavao kad ležim i spavam. Na ovaj načinmnogo mi duže traje, pa mogu slobodno da se krećem među ljudima i ne moramda se stidim kao kad nemam uljudnu košulju. I sad mi je za žive slike dobrodošlošto imam još ovu košulju u kojoj mogu da se pojavim. Gospođica Dagni čvrstoveruje da treba i ja da nastupim. Sreo sam je sinoć kod crkve. Govorila je takođei o vama…

- Nabaviću vam još i pantalone. Vredi toliko novaca utrošiti da biste javnonastupili. Kad vam sudijski pripravnik daje kaput, daću vam ja pantalone, pravoje a i jevtino. Ali učiniću samo pod uobičajenim uslovom, da ćutite.

- Svakako, svakako.- Mislim da bi trebalo da nešto popijete. Ne, ne, kako vam je volja. Ja ću

večeras da pijem, nervozan sam i malo žalostan. Hoćete li mi dozvoliti jednonametljivo pitanje? Je li vam poznato da su vam ljudi dali nadimak? Zovu vasMinut; znate li?

- Dabome da znam. U početku mi je bilo teško, molio sam Boga da mipomogne. Ceo dan u nedelju išao sam po šumi i neumorno klečao na tri mestakoja su bila suva… bilo je to u proleće za topljenja snega. Ali davno je to bilo, premnogo godina, i svi me sada zovu samo Minut, a i to je dosta dobro, što se togatiče. Zašto ste hteli znati da li mi je poznato? Šta bi mi bilo od koristi kad bi mibilo isuviše dobro poznato?

- Da li znate kako ste dobili ovo glupo ime?



- Da, znam. To jest; davno je to bilo, pre nego što sam postao nemoćan, alise dobro sećam. Bilo je to jedne večeri, ili tačnije jedne noći na nekommomačkom sastanku. Možda ste videli onu žutu kuću kraj carinarnice, desnokad silazite? Da, bila je tada belo okrečena i u njoj je stanovao načelnik. Senersense zvao načelnik, bio je neženja i zaista veseo sabrat. Bila je prolećna noć, vraćao

sam se s pristaništa gde sam prošetao i posmatrao brodove. Kad sam došao dožute kuće, čuo sam zvanice unutra, jer je odjekivala obesna buka i smeli izmnogih grla. Baš kad sam prolazio pored prozora, spazili su me i stali da kucajuu okna. Uđem i nađem se pred doktorom Kolbijem, kapetanom ViliamomPranteom i carinikom Folkedalom, kao i mnogim drugim; pa da, sad su svipomrli ili su se odselili, ali ih je bilo sedam-osam i svi su bili pijani kao tresak.Polomili su sve stolice, prosto zabave radi, jer je načelnik tako hteo, a porazbijalisu takođe i sve čaše pa smo morali piti iz boca. A kad sam i ja stigao da senapijem, onda buci nigde nije bilo kraja. Gospoda su se svukla i trčala potpuno

gola kroz sobe, mada nismo navukli zavese, a kad nisam hteo da uradim kaoostali, uhvatili su me i silom svukli. Sve vreme sam udarao oko sebe i činio svešto sam mogao; kad više nisam znao šta ću, molio sam oproštenje, uzeo za rukui molio oproštenje…

- Zašto ste molili za oproštenje?- Ako sam možda rekao nešto što im je dalo povoda da se bace na mene.

Uzeo sam ih za raku i molio za oproštenje da bi mi pričinili što je moguće manjezla. Ali ništa nije koristilo, skinuli su me potpuno gola. Doktor čak nađe i jednopismo što sam ga imao u džepu i stade da ga čita ostalima. Tada se malo

otreznih, jer pismo je bilo od moje majke, koja mi je pisala kad sam plovio pomoru. Kratko i jasno: nazvah doktora bačvom. Bilo je poznato da mnogo pije. „Viste bačva!” kažem mu. Na to se on strahovito naljuti i htede da me uhvati zagušu, ali ga ostali zadržaše. „Bolje da ga sasvim napijemo!” - reče načelnikgovoreći o meni, kao da već nisam bio dovoljno pijan. I isprazniše mi do dnanekoliko boca u grlo. Nešto kasnije dođoše dva gospodina, ne sećam ih se višeko su bili, ali uđoše s vedrom vode; staviše vedro nasred sobe i rekoše kakotreba da se krstim. Da, svi su hteli da se krstim, besno su stali da viču i klikćuzbog ovog izuma. I izmisliše da izmešaju razne stvari u vodu da bi je uprljali,pljuvali su u nju i sipali rakiju, pa su onda otišli u spavaću sobu da potraženajgore što se može naći i da sruče u vodu, a povrh svega posuše dve lopatepepela iz peći da bi vodu načinili još mutnijom. Onda je trebalo da se krstim.„Zašto ne biste isto tako mogli da krstite nekog od vas?” upitah načelnika iobgrlili mu kolena. „Svi smo kršteni”, odgovorio je, „svi kršteni na isti način”,reče. I verovao sam mu, jer je uvek hteo da se desi isto sa svima onima koje jeposećivao, da budu kršteni. „Hodi, stupi pred Moje Lice!” - reče mi načelnik



odmah zatim. Ali ne pođoh svojevoljno, ne makoh se, grčevito sam se uhvatio zakvaku na vratima. „Dođi u pravi čas, pa ćeš doći i u pravi minut”, - reče; nijerekao minut, bio je iz Gudbransdala pa je tako govorio. Ali ja ne odoh. Tadazaurla kapetan Prante: „Minut, Minut to je prava reč! Treba ga krstiti Minut,treba mu dati ime Minut!” I svi su bili složni da me krste imenom Minut pošto

sam bio tako sitan. I onda me ona dva čoveka uzeše i odvukoše načelniku istaviše pred Njegovo Lice, i pošto sam tako sitna rasta, načelnik me bez ičijepomoći zgrabi i zagnjuri u vedro. Zagnjurio mi je glavu sasvim u vodu i protrljaonos o dno gde je bilo pepela i parčadi stakla, pa me zatim povukao i očitaomolitve nada mnom. Zatim su kumovi imali da izvrše svoju dužnost, a ona sesastojala u tome što su me redom jedan za drugim dizali uvis i ispuštali, a kadim se dosadilo, podelili su se u dva tabora i stali da me bacaju kao loptu jednidrugima; ovo su činili da bih se osušio, i nastavili su sve dok im to nije takođedosadilo. Tada načelnik uzviknu: „Stoj!” A oni me pustiše i svi uglas nazvaše me

Minut da bi zapečatili krštenje. Ali još jednom sam se našao u vedru, doktorKolbi me je snažno gurnuo unutra tako da sam pao svom svojom težinom islomio nešto sa strane, jer mi nije mogao zaboraviti da sam ga nazvao bačvom…Od te noći ostade mi ovaj nadimak. Sutradan znao je čitav grad da sam bio kodnačelnika i da su me krstili.

- I nešto ste slomili sa strane. A niste povredili glavu, mislim nešto u glavi?Tajac.- Ovo me već po drugi put pitate da li sam zadobio neku povredu po glavi i

možda time mislite na nešto određeno. Ali tada nisam ništa povredio u glavi,nisam dobio nikakav potres mozga, ako se toga bojite. Ali sam se tako udario ovedro da sam slomio jedno rebro. Ali sad je opet sve dobro, doktor Kolbi me jebesplatno izlečio, nije mi od toga ostao nikakav nedostatak.

Za vreme Minutova pričanja Nagel je vredno pio, onda je zazvonio, naručiojoš vina i opet stao da pije. Odjednom je rekao:

- Pade mi na um da vas zapitam: verujete li da se u izvesnoj meri razumemu ljude? Nemojte me gledati tako začuđeno, ovo je samo drugarsko pitanje.Smatrate li da sam kadar da malo proniknem u osobu s kojom govorim?

Minut ga plašljivo pogleda i ne znade šta da odgovori. A Nagel nastavi:- Morate mi uostalom oprostiti. I prošli put kad sam imao zadovoljstvo da

vas vidim kod sebe zbunio sam vas nekim veoma glupim pitanjima. Sećate li sekako sam pored ostalog ponudio i izvesnu sumu novca da se primite očinstvanekog deteta, he-he-he. Toga puta načinio sam ovu omašku zato što vas nisampoznavao; sad vas eto opet zaprepašćujem, iako vas dobro poznajem i mnogocenim. Vidite, danas to činim jedino zato što sam nervozan i već jako pijan. Ovo





se izmaklo moje mišljenje o njoj kad me niste pitali! Svakako sam vam pokvarioraspoloženje; sećate li se kako ste bili veseli kad ste došli ovamo pre jedan čas?Sve ovo brbljanje dolazi od vina… Ali ne dajte mi da po drugi put zaboravim štasam hteo reći: kad ste pričali o momačkoj večeri kod načelnika, sećate li se, ovečeri kad su vas krstili, javila mi se, zaista čudno, misao da i ja takođe priredim

momačko veče, da, dovraga, momačko veče za nekoliko zvanica, ne odustajem,biću u stanju, a i vi morate doći, računam svakako na vas. Možete biti sasvimmirni da vas neće opet po drugi put krstiti, pobrinuću se da se prema vamaponašaju s puno predusretljivosti i poštovanja; uopšte neće se lomiti ni stoliceni stolovi. Ali bih voleo da vidim jedne večeri nekoliko prijatelja kao svoje goste,i to što pre, recimo krajem nedelje. Šta mislite?

Nagel je ponovo pio, popio je dve velike čaše. Minut ništa ne odgovori.Njegova prva detinja radost je očigledno iščezla i brbljanje svog domaćinaizgleda da je slušao samo iz učtivosti. Stalno je odbijao da nešto popije.

- Postali ste odjednom tako čudno mirni - reče Nagel. Sasvim je smešno, aliu ovom trenutku izgledate kao da se osećate dirnuti nečim, pogođeni nekomreči, nekim nagoveštenjem. Da, da li se ikad čulo nešto ovako, dirnut nečim!Primetio sam kako ste se baš sad malo trgli? Ah, ne; onda sam se prevario! Zarniste nikad pomislili kako mora biti na duši nekom tajnom falsifikatom kad mujednog dana policijski činovnik stavi ruku na rame i pogleda mu u oči, a ne kaženišta?… Šta da radim s vama, sve ste žalosniji i zakopčaniji? Nervozan samdanas i smrtno vas mučim, ali moram da govorim, to mi je navika kad sam pijan.I ne smete da odete, jer onda bih bio prinuđen da razgovaram jedan čas sa

Sarom, devojkom, a to možda ne bi bilo uljudno, a da ne pominjem već da bi bilodosadno. Hoćete li dozvoliti da vam ispričam jednu malu nezgodu? Moja priča jebeznačajna, ali vas možda može malo zabaviti, a u isto vreme pokazaće vammoju sposobnost da shvatim ljude. He-he-he, zaista ćete čuti da ako iko nemože da pronikne ljude, onda sam to ja… u slučaju da vas ova moja izjava moždamože razveseliti. Kratko i jasno: stignem jednom u London… da, ima uostalomotada tri godine, ne više… i upoznam se s nekom divnom mladom damom,ćerkom čoveka s kojim sam imao neki mali posao. Upoznao sam se sa damomprilično blisko, pune tri nedelje bili smo svakodnevno zajedno i postali dobriprijatelji. Jedno popodne trebalo je da mi pokaže London, i pošli smo, posetilismo muzeje, umetničke zbirke.

spomenike i parkove, i veče je došlo pre no što smo krenuli kući. Umeđuvremenu prirodna potreba počela je da deluje na mene, došao sam,iskreno govoreći, u izvesnu nepriliku, kao što se može doći posle čitavogpopodneva provedenog u šetnji. Šta da radim? Nisam mogao da izmaknem, anisam hteo da molim za dozvolu da se udaljim za trenutak. Jednom reči:



popustio sam na licu mesta, prosto popustio, pustio sam prirodi na volju inaravno da sam do obuće bio sav mokar. Ali šta sam drugo, dovraga, mogao daučinim, recite mi? Imao sam srećom veoma dug ogrtač i nadao sam se da ćemoći da sakrije stanje u kome sam se nalazio. Ali slučaj je hteo da prolazimopored jedne poslastičarnice u nekoj vrlo osvetljenoj ulici i, Bog neka mi

pomogne, moja dama se zaustavi pred poslastičarnicom i zamoli me da jojuzmem nešto za jelo. No, ovo bi mogla biti sasvim razumljiva želja, pola današetali smo se unaokolo i bili potpuno iscrpljeni. Ali sam ipak morao da odbijem.Pogledala me je, našla je da je vrlo ružno što sam odbio, i zamolila me za razlog.Da, kažem onda, razlog je taj i taj, nemam novaca, nemam ni penija pri sebi, nipenija! Da, ovo je već bio razlog, nije se moglo poricati, a ni dama nije imalazaista novaca pri sebi, ni ona nije imala ni penija. Stajali smo tako, gledali se ismejali zbog naše neprilike. Ali se ona ipak odmah dosetila, bacila je pogled nakuće i rekla: Čekajte malo, ostanite tu jedan trenutak, imam prijateljicu na

prvom spratu one kuće, ona nam može dati novaca! I zatim moja dama žurnootrča. Zadržala se samo nekoliko minuta, a za sve to vreme preživeo samnajteže muke. Kako dovraga da se ponašam kad se bude vratila s novcem?Nisam mogao ući u poslastičarnicu gde je svetlost tako strahovito bleštala i gdeje bilo toliko dama i gospode; odmah će me izbaciti napolje, a ovo bi bilo jošgore nego ono prvo. Mogao bih stisnuti zube i umoliti je da mi učini uslugu i dauđe sama, a ja da je pričekam. Prođe još dva minuta i moja dama se vrati. Bila jevrlo zadovoljna, čak jako vesela, i rekla jednostavno kako njena prijateljica nijekod kuće, što joj je uostalom svejedno, iskreno govoreći; moći će zaista da izdrži

još nekoliko minuta, ta najviše za četvrt sata biće kod kuće i moći će odmah davečera. Zamolila me je takođe za izvinjenje što sam je morao čekati. A srećansam ustvari bio ja, iako sam upravo bio skroz mokar i nastradao od šetnje. Alisad dolazi najlepše od svega… da, možda ste već naslutili ostalo? Da, da, čvrstoverujem da ste već naslutili ostalo; ali ću ipak to ispričati: tek ove, 1891, godinejasno sam uvideo i shvatio koliko sam se glupo poneo. Ponovo sam razmišljao očitavoj nezgodi i našao najveći smisao u svakoj sitnici redom; moja dama nije sepopela uz stepenice, nije se uopšte ni pela na prvu sprat. Kad samo razmislim,otvorila je u ulazu vrata što vode na dvorište i iščezla; imam utisak da se iz

dvorišta vratila kroz ista vrata, lagano i tiho. Šta to pokazuje? Ništa, naravno, alizar to nije čudna okolnost što se nije pela na prvi sprat, već naprotiv otišla udvorište? He-he-he, da savršeno razumete, vidim već, a ja, meni je palo napamet tek 1891. godine, tek tri godine kasnije. Nećete me valjda osumnjičiti dasam to sve unapred smislio, da sam šetnju razvlačio što duže da bih doveodamu do krajnosti, da se naročito nisam mogao odvojiti od kakve skamenjenepećinske hijene u nekom muzeju, već sam se u tri maha navraćao da je boljepogledam, a damu nikako nisam ispuštao iz očiju, da ne bi mogla da izmakne u



neko dvorište? Naravno da me ne sumnjičite? Neću poricati da bi moglo bitiljudi koji su u stanju da više vole i sami da trpe i da se ukvase od pasa do petanego da propuste nastrano uživanje da vide neku mladu i ljupku damu kakopodnosi užasne muke. Ali što se mene tiče, kao što rekoh, bilo mi je jasno tekove godine, tri godine pošto se stvar dogodila. He-he-he, da, šta mislite?

Tajac. Nagel uze vina i nastavi:- Možete li mi sad reći: kakve veze ima ova priča s vama, sa mnom imomačkom večerom? Ne, dragi prijatelju, sasvim izvesno, nema nikakve veze.Ali mi je tako palo na um da vam ipak ispričam, kao dokaz moje gluposti upogledu ljudske duše. Ah, ljudska duša! Kako vam se čini što sam jedno lepojutro, pre nekoliko dana, uhvatio sebe sama (Johan Nagel uhvatio sebe sama)prilikom šetnje ispred kuće konzula Andresena gore na brežuljku kakosračunavam koliko bi otprilike moglo biti od poda do tavanice u sobi zasedenje? Kako vam se čini? Ali i ovo je, ako smem tako da se izrazim, opet

ljudska duša. Nikakva sitnica nije joj strana, za nju sve ima značaja… Kakavutisak, na primer, osetite kad se noću vratite kasno s nekog sastanka ili nekogpohoda i idete svojim omiljenim puteni, pa odjednom naletite na čoveka kojistoji u nekom uglu i gleda vas, okreće glavu za vama kad prođete i zadovoljavase da vas uporno gleda, ne rekavši ništa? Dodajem još sad na to da čovek imacrno odelo i da možete na njemu da vidite samo lice i oči, šta onda? Ah, mnogoštošta se dešava u ljudskoj duši!… Upadnete jedne večeri u neko društvo,recimo od dvanaest osoba, a trinaesta (može to biti neki telegrafist, nekisiromašni student prava, trgovački pomoćnik, neki brodski kapetan, jednom

rečju: osoba bez ikakvog značaja) a trinaesta sedi u uglu, ne učestvuje urazgovoru i ni na koji drugi način ne pravi ma kakvu buku; ali ova trinaestaosoba ima ipak svoju vrednost, ne samo za sebe i po sebi, već i kao društveničinilac. Baš zato što nosi takvo odelo, što sedi tako nemo, što joj oči bacajuprilično glupe i beznačajne poglede na ostale zvanice i što je njena uloga, opšteuzevši, tako malo značajna, baš zato ona doprinosi da društvo dobije svojkarakter. Baš zato što ništa ne govori, deluje negativno i stvara u sebi izvesnusenku sumornosti koja čini da gosti govore upravo takvim glasom a ne glasnije.Zar nemam pravo? Ova osoba može na taj način da postane najjači čovek udruštvu. Ništa se ne razumem u ljude, kao što rekoh, ali me ipak često zanima daposmatram kako užasnu vrednost mogu da imaju najmanje sitnice. Tako samjednom bio svedok kako neki sasvim strani, siroti inženjer, koji nikako nijeotvorio usta… Ali to je druga stvar koja nema veze s ovom, sem što su obadveprošle kroz moju glavu i ostavile traga. Ali da ostanemo pri upoređenju: ko znada li baš vaša večerašnja ćutljivost ne daje mojim rečima onaj poseban ton… bezobzira na moje beskrajno pijanstvo… da li me ovaj izraz što vam sad stoji na



licu, ovaj poludivlji i polunevini izraz vaših očiju izaziva da govorim baš ovakokako govorim! To je sasvim prirodno. Slušate ono što kažem… što kažem ja,pijan čovek… osećate se od izvesnog vremena na ovaj ili na onaj način dirnuti(da se poslužim već upotrebljenim izrazom dirnut ) i osećam izvesno iskušenjeda pođem još dalje i da vam bacim u lice još pola tuceta reči. Navodim ovo santo

kao primer sitnica. Ne treba zanemarivati sitnice, dragi prijatelju! Za ime Božje,sitnice imaju ogromnu važnost… Napred!Sara je kucala, javljala je da je postavljeno za večeru. Minut se odmah diže.

Nagel je sad bio primetno pijan i čak nije više govorio razgovetno; uostalom,neprestano je padao u protivurečnosti i trabunjao sve gore i gore. Zamišljeneoči i nabrekle žile na slepoočnicama ukazivale su na mnoge misli što su mu sevrtele po glavi.

- Da - reče - ne čudi me što hoćete da iskoristite priliku i da odete, poslesveg brbljanja što ste ga morali izdržati večeras. Ipak ima još stvari o kojima bih

rado hteo da čujem vaše mišljenje. Tako mi niste uopšte odgovorili na pitanješta u dnu svoje duše mislite o gospođici Kiland. Meni se ona čini kao najređe inajnepristupačnije biće, puno čari i čisto i belo kao sneg… zamislite pravi snegod bele i čiste svile. Takva mi izgleda u mislima. Ako ste imali drugi utisak oonom što sam ranije rekao, onda je pogrešan… Dozvolite mi da popijemposlednju čašu u vašem prisustvu, nazdravlje!… Baš mi pade nešto na um. Akoimate strpljenja da se pozabavite sa mnom još samo dva minuta, biću vamzaista naročito zahvalan. Evo u čemu je stvar (priđite malo bliže, jer su u ovojkući zidovi tanki) evo u čemu je stvar: smrtonosno sam zaljubljen u gospođicu

Kiland. Sad sam rekao! Nije to samo nekoliko bednih i grubih reči, ali Bog nanebesima zna koliko sam ludo zaljubljen u nju i koliko patim zbog nje. Da, to jedruga stvar, volim, patim, u redu, ne spada to ovamo. Tako! Ali se nadam da ćetestrogo voditi računa o mojoj iskrenosti kako i zaslužuje; obećavate? Hvala, dragiprijatelju! Ali recite mi kako mogu biti zaljubljen u nju kad sam je sad maloprenazvao koketom? Može se pre svega zaista voleti koketa, nema šta. Ali nezaustavljani se na tome. Ima još nešto. Kako ono beše, priznajete li da serazumete u ljude ili ne? Ako se zaista razumete u ljude, onda ćete razumeti i onošto ću vam reći: nemogućno mi je da mislim kako je gospođica Kiland zaistakoketa, Ona je naprotiv vrlo prirodna osoba… šta kažete, na primer, što seonako otvoreno smeje iako nema sasvim bele zube! Ali u svakom slučaju mogudoprineti da se raširi mišljenje kako je gospođica Kiland koketa, ništa mi nesmeta. I ne činim to da bih joj škodio ili da bih se osvetio, već da bih se branio,činim to iz ljubavi prema sebi samom, zato što je nepristupačna za mene, zatošto se ruga svim mojim naporima da me zavoli, jer je zaručena i vezana,izgubljena je, potpuno izgubljena. Vidite, ovo je, s vašom dozvolom, nova i



drugačija strana ljudske duše. Mogao bih joj prići na ulici i reći najozbiljnije uprisustvu više lica, prividno samo da bih je unizio i naškodio joj, mogao bih jepogledati i reći joj: Dobar dan, gospođice! Čestitam vam na čistoj košulji! Tajeste li čuli nešto tako ludo! Ali bih mogao reći. Šta bih posle učinio… bilo da bihotrčao kući da jecam u maramicu, bilo da bih uzeo jednu ili dve kapi iz male

bočice što je nosim u džepu prsnika… prelazim preko toga. Mogao bih isto takoda uđem jedne nedelje u crkvu dok njen otac pastor Kiland drži propoved, da seprošetam duž crkve, da se zaustavim pred gospođicom Kiland i kažem glasno:Da li biste mi dozvolili da opipam vaš puf? A, šta kažete? S pufom ne bih hteoništa naročito da kažem, prosto samo jednu reč zbog koje bi morala dapocrveni; ali dozvolite mi da opipam malo vaš puf, rekao bih. A zatim bih mogaoda padnem ničice i da je preklinjem da me učini srećnim pljunuvši na mene…Onda je zaista prestrašena; da, pristajem takođe da održim smeo govor, utolikopre što govorim o pastorovoj kćeri pastorovu sinu. Oprostite mi, dragi

prijatelju, nije to iz zlobe, ne iz čiste zlobe, već zato što sam pijan kao pingvin…Čujte: upoznao sam jednom nekog mladića koji je ukrao svećnjak, prodao gastarinaru i bacio novac na pijanku. Istina je, tako mi Bog pomogao; bio je to čakneki moj poznanik, rođak pokojnog pastora Herema. Ali kakve veze ima to smojim odnosima prema gospođici Kiland? Ne, opet imate pravo! Ništa nekažete, ali vidim da su vam usta puna reči koje biste hteli reći, i to je sasvimispravna primedba s vaše strane. Ali da se vratimo na gospođicu Kiland:potpuno je izgubljena za mene i zbog toga ne žalim nju, već sebe. Pošto stojite tupotpuno trezni i proničete ljude, razumeli biste takođe ako bih jednog dana

raširio po gradu sasvim lepo glas kako je gospođica Kiland sedela na mojimkolenima, kako sam tri noći uzastopce imao s njom sastanak na tačnoodređenom mestu tamo u šumi, i kako je posle toga ona primila poklone odmene. Zar ne, razumeli biste? Da, jer se đavolski razumete u ljude, dragiprijatelju, pa naravno, nema izgovora… Zar vam se još nikad nije desilo dajednog dana idete ulicom, idete zadubljeni u svoje nedužne misli, i da su svi, preno što ste se i osvestili, stali da vas posmatraju, da vas ispituju od glave do pete?To je najmučnija prilika u kojoj se čovek može naći. Postiđeno skidate prašinuspreda i pozadi, krišom pogledate duž svog odela da se pregledate da ne šetate

raskopčani, i toliko vas zahvataju predosećanja puna zebnje da Čak skidate isvoj šešir i bacate pogled da slučajno nije na njemu ostala zakačena ceduljica scenom, iako je to stari šešir. Ali ništa ne pomaže, ne nalazite ništa neuredno nasebi i morate lepo da izdržite da vas svaki krojački šegrt i svaki poručnikzagleda do mile volje… Ali, dragi prijatelju, ako je ovo paklena muka, šta bi sereklo na poziv za saslušanje… Ne, jeste li se opet trgli? Niste li se trgli? Učinilomi se sasvim jasno da sam primetio mali trzaj na vama… no, ali biti pozvan nasaslušanje, biti stavljen pred policajca lukavog kao sam đavo, biti podvrgnut





cigare! Jednu je držao u ruci a drugu u ustima, ali obadve je pušio, i kao mislilackoji nije naučio da misli, nije ni pitao…

- Sad moram da idem - reče najzad Minut tiho.Nagel se odjednom diže.- Morate li da idete? - rekao je. - Hoćete li zaista da me sad ostavite? Da, ova

priča je bez sumnje zato tako duga što treba videti čoveka kao celinu. Ali,ostavimo je onda za drugi put. Ah, ne, zaista hoćete sad da idete? Čujte: hiljaduputa hvala za večeras! Jeste li čuli? Sad sam sasvim čudno pijan; kako upravoizgledam? Uzmite palac, stavite ga pod lupu i posmatrajte prizor, a? Da,razumem vaš izraz; đavolski ste pametan čovek, gospodine Gregore, i za meneje praznik kad posmatram vaše oči, toliko su nevine. Zapalite još jednu cigarupre no što pođete. Kad ćete opet doći? Dovraga, istina je, morate doći namomačko veče, čuli ste! Neće vam ni dlaku na glavi dirnuti… Ne, moram vamreći: biće samo malo prijatno društvo, cigara, čaša, razgovor, i devet puta devet

ura! za otadžbinu, za volju doktoru Stenersenu, zar ne? Biće lepo. I imaćetepantalone o kojima smo govorili, neka me đavo nosi. Ali pod uobičajenimuslovom, naravno. Zahvaljujem vam za večerašnje strpljenje. Dozvolite da vamstegnem ruku! Upalite novu cigaru, čoveče… Čujte, još jednu reč: nemate ništada tražite od mene? Inače, ako što imate. Ne, dobro, kako hoćete. Laku noć, lakunoć!



11.

Osvanuo je 29 jun. Bio je ponedeljak.Toga dana dogodi se nekoliko neobičnih stvari; u gradu čak iskrsnu neka

strana osoba, neka dama u velu koja iščeze nakon dva časa bavljenja, postojenačinila nekome posetu u gostionici…

Već od rana jutra Nagel je zadovoljno pevušio i zviždukao po sobi. I dok seoblačio, zviždao je vesele melodije kao da ga je nešto veoma radovalo. Čitav

prethodni dan bio je ćutljiv i tih, posle zaista teškog pijanstva što gaje doživeo udruštvu Minuta u subotu uveče. Krupnim koracima prelazio je sobu s kraja nakraj i popio veliku količinu vode. Kad je u ponedeljak ujutru izišao iz gostionice,još je pevušio i izgledao izvanredno zadovoljan; u nastupu nepomućene radostioslovio je čak i neku ženu koja je stajala pod stepenicama, i dao joj nekolikonovčića.

- Možete li mi reći gde bih mogao da nabavim violinu? upitao ju je. - Znate lida li ima nekog u gradu ko svira violinu?

- Ne, ne znam - odgovori žena začuđeno.Nije znala, ali joj je Nagel od radosti ipak dao nekoliko novčića i brzo seudaljio. Video je Dagni Kiland kako s crvenim suncobranom izlazi iz jedneradnje i pohitao za njom. Bila je sama. Duboko ju je pozdravio i oslovio. Odmahje po običaju sva planula u licu i pružila suncobran malo napred da bi sakrilarumen.

Govorili su najpre o svojoj poslednjoj šetnji po šumi. Bila je maloneoprezna, jer je zaista nešto nazebla, iako je vreme bilo vrlo toplo, i još nijesasvim dobro. Rekla je to otvoreno i iskreno kao da se poverava nekom svom

starom poznaniku.- Ali nećete žaliti, zar ne? - reče i neposredno se dotače predmeta.- Ne odgovori začuđeno ne, ne žalim; otkud vam to pade na um? Ne, noć je

bila zanimljiva, čak lepa. Bože moj, iako sam se neprestano plašila one Varljivevatre, o kojoj ste pričali. Sanjala sam posle toga o onom čoveku. Užasan san!

I onda su neko vreme razgovarali o Varljivoj vatri. Nagel je danas radobrbljao, priznao je da i sam takođe ima smešne nastupe nemog užasa od



ponečeg; često, na primer, ne može da se popne uz stepenice a da se pri svakomkoraku ne osvrne i ne pogleda da li neko ide za njim. Šta je to? Ah, šta je to?Nešto tajanstveno, nešto čudno, što sirota „sveznajuća” nauka u svojojukočenosti i nezgrapnosti ne može da shvati, dah neke nevidljive moći, dejstvoslepih životnih snaga.

- Znate li - rekao je - da bih u ovom času mogao imati volju da skrenem sove ulice u drugu, jer one kuće, oni međaši s leva i one tri kruške u vrtu sreskogsudije, sve te stvari imaju neprijatan uticaj na mene, ispunjavaju me nekompotmulom patnjom. Kad idem sam, nikad ne idem ovom ulicom, izbegavam jepa makar morao i da zaobilazim. Šta je to?

Dagni se nasmeja.Ne zna, ali doktor Stenersen bi svakako rekao: nervoza i praznoverica.- Sasvim tačno, tako bi rekao! Kakva je to podla glupost! Dođete jedne

večeri u neki grad, recimo u ovaj grad, zašto da ne? Sutradan načinite šetnjuulicama i pogledate ga prvi put. Prilikom ove šetnje neke ulice i neke kućeizazivaju u vama neko odbijanje, dok prema drugim ulicama i drugim kućamaosećate izvesnu privlačnost, neku radost i prijatnost. Nervoza? Pretpostavljamda imate živce kao konopce, da uopšte ne znate šta je nervoza? Onda! Idete takoulicama, sretnete stotinu lica i prolazite ravnodušno pored njih; ali odjednomkad prispete dole kod pristaništa i zastanete ispred neke male, siromašneprizemne kuće, bez zavesa, ali s nekoliko belih cvetova u prozorima dolazi vamu susret neki čovek koji vas odmah na neki način zaokupi. Gledate čoveka, a on

gleda vas. Na njemu nema ništa neobično, sem što je siromašno odeven i idepomalo pognuto; prvi put ga srećete u svom životu i javlja vam se neko čudnonadahnuće da se taj čovek zove Johan. Baš Johan. Zašto vam se čini da se zovebaš Johan? Ne možete sebi da objasnite, ali vidite to na njegovim očima,primećujete po pokretima njegovih ruku, čujete u zvuku njegovih koraka; i to nepotiče možda od toga što ste nekada sreli nekog čoveka koji je ličio na ovog ikoji se zvao Johan, ne, to ne dolazi otud. Jer niste nikada sreli neku osobu nakoju bi vas ovaj čovek podsećao. Ali ostajete i dalje tu sa svojim čuđenjem isvojim zagonetnim utiskom, i ne možete ništa da objasnite sebi.

- Jeste li naišli na ovakvog čoveka u gradu?- Ne, ne požurio je da odgovori pretpostavljam samo ovaj grad, onu

prizemnu kuću i takva čoveka, sve to uzimam samo kao pretpostavku. Ali, zarnije to čudno?… Onda se dese druge neobične stvari: Dođete u neki strani grad iuđete u neku nepoznatu kuću, recimo u gostionicu u kojoj još nikad niste bili.Odjednom imate veoma jak utisak da je u svoje vreme, možda još pre mnogogodina, bila apoteka u toj kući. Otkud vam baš takav utisak? Nema ničeg što bivas podsećalo na apoteku, niko vam nije rekao, ne oseća se ni miris lekova,





opazite da ste izubijali ruku o zid… Ali sam hteo reći ovo: pričajte sutradan ovajslučaj poznanicima, imaćete šta i da čujete. Spavali ste, odgovoriće vam. He-he-he, pa da, spavali ste, iako Bog i svi njegovi anđeli znaju da niste spavali. Samobukvaračka mudrost i sirovost može to da nazove snom, iako ste potpuno budnistajali kod peći, pušili lulu i razgovarali s nekim čovekom. Zatim dolazi lekar.

Izvanredan je lekar, uspijenih usana i nadmoćna držanja predstavlja nauku. Pato je, veli, samo nervoza, samo nervoza, kaže. Ah, Bože kakva komedija! Dobro,pa to je samo nervoza, govori. Za lekarov mozak stvar je od toliko i tolikodimenzija, toliko palaca visine i toliko palaca širine, nešto što se može rukomdohvatiti, dobra, debela nervoza. I prepisuje gvožđe i kinin na parče tu hartije iizleči vas odmah s nogu. I tako to biva! Ta zamislite samo tu nezgrapnost iseljačku logiku da se sa svojim dimenzijama i svojim kininom prodre u oblast ukojoj ni fini i mudri duhovi nisu mogli da sebi objasne stvar.

- Izgubićete dugme - reče.

- Dugme?Smešeći pokaza prstom na njegovom kaputu dugme koje je visilo i klatilo

se na koncu.- Kad biste ga sasvim otkinuli? Ubrzo ćete ga izgubiti.Poslušao je, izvukao nož iz džepa i presekao konac. Kad je vadio nož, ispade

mu iz džepa nešto sitnine i orden prikačen za traku u bednom stanju. Brzo sesagnu i pokupi novac, dok je ona stajala i posmatrala ga. Zatim je rekla:

- Je li to neki orden? Ta kako ga samo držite, pogledajte traku! Kakav je to

orden?- Orden za spašavanje… Ali ne smete još pomisliti da se možda nekom

mojom zaslugom nalazi u mom džepu. Obična obmana.Pogledala gaje. Lice mu je bilo potpuno spokojno, oči sasvim lepo otvorene,

kao da nimalo ne lažu. Držala je još uvek orden u ruci.- Hoćete sad opet da počnete! - rekla je. - Ako ga niste zaslužili, kako ga

onda možete čuvati i nositi tako uza se?- Kupio sam ga! - uzviknuo je i nasmejao se. - Moj je, moja svojina, imam ga

kao što imam i perorez, dugme na kaputu. Zašto bih ga morao baciti?- Ali da ste orden kupili! - reče ona.- Da, obmana, ne poričem; ali šta se sve često ne čini. Jednom prilikom

nosio sam ga na grudima čitav dan, dičio se njim, primio zdravicu za njega, he-he-he-he-he. Jedna vrsta obmane može biti isto toliko dobra koliko i druga?

- Ime je ostrugano - kaza ona opet.A on iznenada promeni izraz lica i pruži ruku za orden.





dodirivali. Vazduh je bio tako miran da su mogli govoriti sasvim tiho. Ovde-onde zacvrkutala bi neka ptica.

Onda se Nagel neočekivano zaustavi i zadrža i nju.Kako sam čeznuo za vama ovih dana! - reče.- Ne, ne, nemojte se tako plašiti; neću skoro ništa reći i neću ništa postići, u

ovom pogledu ne uobražavam nimalo. Možda me, uostalom, čak i ne razumete,počinjeni pogrešno i prebacujem se, kažem ono što ne bih hteo reći…

Kad je ućutao, odvratila je:- Kako ste danas čudni!I onda je htela da pođe.Ali ju je on ponovo zadržao:- Draga gospođice, čekajte malo! Budite malo strpljivi danas sa mnom!

Plašim se da govorim, bojim se da me ne prekinete i kažete: odlazite! Pa ipak

sam o svemu premišljao juče nekoliko časova.Gledala ga je sve začuđenije i upitala:- Šta hoćete time?- Šta hoću time? Smem li da vam kažem pravim rečima? Hoću ovo… ovo, da

vas volim, gospođice Kiland. Upravo ne mogu da razumem što vas to toliko čudi,i ja sam čovek od krvi i mesa, sreo sam vas, očarali ste me, nema tu ništa čudno?Druga je stvar da li vam možda nisam smeo priznati.

- Ne, niste smeli.

- Ali na šta sve ne može čovek biti prisiljen? Čak sam vas klevetao samo izljubavi prema vama, nazvao sam vas kokotom i pokušao da vas unizim, prostoda bih se utešio i da bih sebe uverio kako nisam ništa izgubio, jer sam znao daste nedostižni za mene. Evo vas već peti put susrećem i nisam se odao sve doovoga puta, iako sam to mogao učiniti već prvi put. Sem toga, danas je i mojrođendan, dvadeset i devet mi je godina, i srećan sam, pevao sam otkako samjutros otvorio oči. Mislio sam… pa naravno da je smešno što čovek i tako glupestvari može da izmisli, ali sam mislio: ako je danas sretneš i ako joj sve priznaš,možda ti neće škoditi, jer je danas i tvoj rođendan. Ta možeš joj i ovo reći, i

možda će na ovakav dan biti sklonija da ti oprosti. Smešite se? Ta znam koliko jesmešno; ali sad se nema kuda. Prinosim vam svoj danak, isto kao i drugi.

- Zaista je žalosno što vam se danas desilo rekla je. Ove godine niste imalisreće na svoj rođendan. Više vam ne mogu reći.

- Ne, naravno… Bože, kakvu moć imate! Razumem da radi vas može čovekbiti naveden na štošta. Čak i sada kad ste izgovorili ove poslednje reči, koje nijebaš bilo veselo čuti, čak i tada je vaš glas bio kao pesma. Bilo mi je stvarno kao



da u meni počinje da cveta. Kako je to čudno! Znate li da sam po noći bludio okovaše kuće i pokušao da vas nazrem kroz prozor, da sam kleknuo ovde u šumi imolio Boga za vas, i to ja koji inače ne verujem u Boga. Vidite li ovu jasiku?Izabrao sam sad da se baš ovde zaustavim zato što sam baš ispod te jasikeklečao nekoliko noći, smrvljen očajanjem, glup i nemoćan, samo zato što ste

neprestano zaokupljali moje misli. Ovde sam vam govorio laku noć svako veće,klečao i molio vetar i zvezde da vam odnesu moj pozdrav, i verujem da ste ga usnu morali osetiti.

- Zašto ste mi rekli sve ovo? Zar ne znate da sam…- Da, da! - prekinuo ju je veoma uzbuđeno. Znam šta hoćete da kažete: da

pripadate drugom već odavno i da sam takođe nečasna osoba koja vam senameće sada kad je dockan… zašto ne bih znao? Pa zašto sam vam onda rekaosve ovo? Eto, da bih na vas uticao, da bih na vas učinio utisak i da bih vas naveona razmišljanje. Tako mi Boga, istinu vam sad govorim, ne mogu drugačije.

Znam da ste zaručeni, da imate verenika koga volite i da ne mogu ništa postići;da, ali sam ipak hteo da malo utičem na vas, nisam hteo napustiti svaku nadu.Zamislite ovakvu misao: da napustim svaku nadu, i možda ćete me onda boljerazumeti. Kad sam vam maločas rekao kako ne očekujem ništa da postignem,lagao sam. Rekao sam vam samo da bih vas privremeno umirio i da bih dobio uvremenu, da ne biste odjednom osetili suviše veliku strepnju. Draga, brbljam ligluposti? Neću da kažem kako ste ikada dali ma kakvu nadu, a zaista nisamnikad ni uobražavao da bih nekoga mogao istisnuti. Ah, nikad mi to nije ni palona um. Ali u tužnim časovima mislio sam: da, verena je i uskoro će otputovati,

zbogom; ali opet nije još sasvim izgubljena, još nije otputovala, još se nije udala,još nije mrtva; ko zna! I ako bih sve pokušao, možda bi još bilo vremena! Postaliste moja stalna misao, moja nasilna misao, idem i vidim vas u svim stvarima,sve plave reke nazivam Dagni. Ne verujem da je prošao i jedan dan ovih sedmicaa da nisam mislio na vas. U ma koje doba dana bilo da iziđem iz gostionice, čimotvorim vrata i stanem na terasu, kroz moje srce prolazi ovakva nada: Moždaćeš je sada sresti! I svuda se osvrćem za vama. Ne, ne razumem ovo više, neznam šta da radim. Verujte mi, ako sam se sada predao, nisam se predao bezotpora. Pa ipak to nimalo ne hrabri što čovek zna u svojoj duši da su njegovinapori žalosno propali, a opet ne može da propusti da se ne usiljava; i zato sebori protiv toga do poslednjeg trenutka. I kad ništa ne pomaže! Može čovekizmisliti toliko stvari, kad čitavu noć sedi na prozom svoje sobe i ne može dazaspi. Drži knjigu u ruci a ne čita; neprestano steže zube sve više i pročita trireda, a onda ne može dalje i zatvara knjigu odmahnuvši glavom. Srce divlje bije,nemo šapće za sebe tajanstvene, slatke reči, izgovara jedno ime i ljubi ga umislima. A časovnik izbija dva, četiri, šest; onda hoće jednom da svrši i odlučuje



da prvu priliku što naiđe iskoristi da se usudi za skok i da sve prizna… Kad bihsad smeo da vas molim za nešto, molio bih vas da ćutite. Volim vas, ali ćutite,ćutite. Pričekajte tri minuta.

Zaprepašćeno gaje gledala i nije izustila ni jednu jedinu reč. - Ne, mora daste poludeli! - rekla je i odmahnula glavom. I sva smućena i bleda, da su joj oči

izgledale plavičaste kao led, dodala je: Znate da sam već verena, setili ste se ipošli odatle, pa opet…- Dabome da znam! zar bih mogao da zaboravim njegovo lice i njegovu

uniformu? Zaista je lep čovek, i ne mogu da mu pronađem nedostatke, ali bihipak mogao sasvim lako da mu poželim da umre i iščezne. Šta mi koristi štostotinu puta kažem sebi: ovde nećeš uspeti. Milije mi je da ne mislim na ovunemogućnost, pa kažem sebi: zašto da ne, mogao bih ipak nešto postići, možeštošta da iskrsne, ima još nade… Zar ne, ima još nade?

- Ne, ne, nemojte me dovoditi do očajanja! - uzviknula je. - Šta hoćete od

mene? Na šta mislite? Mislite li da treba… Gospode Bože, ne govorimo više otome, budite dobri. Idite sad! Eto, sve ste upropastili s nekoliko glupih reči,upropastili ste i sav naš razgovor, jer se više ne možemo sastajati. Zašto ste toučinili? Da sam to znala! Da, da, ne govorite više o tome, molim vas i sebe radi ivas radi. Shvatate vrlo dobro da vam ništa ne mogu biti; ne pojmim kako steuopšte mogli da mislite drugačije. Samo neka ovo duže ne traje! Treba daotputujete i da me prebolite. Gospode Bože, toliko mi je žao vas; ali drugačije nebih mogla da postupim.

- Treba li to da znači zbogom? Vidim li vas poslednji put? Ne, ne, čujte!Obećavam da ću biti miran, da ću govoriti o svačem drugom, a nikad više oovome, onda ćemo se opet videti? Pošto ću biti sasvim miran? Moglo bi to dabude jednom kad možda budete umorni od svih ostalih; samo da ne bude danasposlednji put. Opet odmahujete glavom, svojom divnom glavom, eto opet odmahujete. Šta sve, sve je nemogućno… Čak i kad ne biste hteli da mi dozvolite,ali biste ipak odgovorili sa da i slagali me da biste me samo malo obradovali.Danas će biti tužno, vrlo tužno, iako sam jutros pevao. Samo još jednom!

- Nemojte da me molite, jer ne mogu da vam obećam. Sem toga, čemu sve

to? Idite sad, molim vas. Možda ćemo se videti, ne znam, može se lako desiti. Ne,idite sad, čujte uzviknula je nestrpljivo. Učinićete mi zbija dobro dodala je.Tajac. Stajao je i ukočeno je gledao, grudi su mu se burno nadimale. Zatim

je prikupio svu snagu i pozdravio; ispustio je kapu na zemlju, odjednom jezgrabio njenu ruku koju mu nije pružila, i jako je stisnuo. Lako je kriknula, a on juje odmah pustio, nesrećan, sav očajan što joj je naneo ovaj bol. Stajao je i gledaoza njom kako odlazi. Još nekoliko koraka i onda će iščeznuti! Rumen mu obli lice,do krvi je ugrizao usne i pošao, okrenuo joj je leđa s gnevnom plahovitošću. Na



kraju krajeva ipak je čovek; dobro je, sve je dobro, zbogom…Iznenada se ona okrete i reče:- I ne smete noću da obilazite oko parohije. Dragi, zaista ne smete. Zbog vas

je dakle Bisk nekoliko noći tako besno lajao. Jedne noći tata zamalo nije ustao.Nemate pravo na to, čujte. Da, ipak se nadam da nećete da navučete neku

nesreću na nas dvoje.Samo ovo nekoliko reči; ali na zvuk njena glasa gnev ga prođe, odmahnuo je

glavom.- Pa ipak je danas moj rođendan - reče. Zatim pokri lice rukom i ode.Gledala je za njim, oklevala trenutak i onda potrčala natrag. Uhvatila gaje za

ruku.- Oprostite mi, ali mi je drugačije nemogućno, ne mogu vam ništa biti. Ali

ćemo se možda kasnije sresti; ne verujete? Ali sad moram da idem.

Okrenula se i žurno udaljila.



12.

Neka dama u velu išla je od pristaništa gde se upravo iskrcala iz parobroda.Uputila se pravo prema gostionici Central.

Nagel je slučajno stajao na prozom svoje sobe i gledao napolje. Inače je ćelopopodne neumorno hodao tamo-amo po sobi i samo je nekoliko puta stao dapopije čašu vode. Obrazi su mu bili neobično rumeni, grozničavo rumeni, a očigorele. Iz časa u čas mislio je samo jedno isto: na svoj poslednji susret s Dagni

Kiland.Za trenutak je hteo sebe da ubedi kako jednostavno može da pođe svojim

putem i da zaboravi na sve. Otvorio je kovčeg i izvukao hartije, nekolikomesinganih instrumenata, flautu, nekoliko svezaka muzičkih nota, haljine ukojima se nalazilo i sasvim novo žuto odelo, isto onakvo kao što je imao na sebi,i razne druge stvari, i sve ih raširio po podu. Da, hteo je da otputuje, grad mu senije više sviđao, nije više nikad bilo istaknutih zastava, ulice su bile mrtve; zaštoda ne otputuje? A sem toga, kog vraga je uopšte morao da tu zabada svoj nos? Pato je gnezdo gavrana, zabačeni ugao sa sitnim, dugouhim ljudima.

Ali je ipak dobro znao da neće moći da otputuje, hteo je bar time da sebemalo pridigne i da sam sebe prevari. Utučeno je spakovao svoje stvari i staviokovčeg na sto. Onda je potpuno smućene glave nastavio da hoda od vrata doprozora i opet natrag, i tako neprestano, užurbana koraka, dok je časovnik ispodnjega izbijao udar za udarom. Najzad izbi šest časova…

Kad se zaustavio kod prozora i ugledao damu s velom kako se baš penje uzhotelske stepenice, potpuno se izmeni u licu i nekoliko puta uhvati se za glavu.Pa šta, zašto da ne? I ona ima isto toliko prava kao i on da poseti ovo mesto. Šta

se to njega tiče; imao je drugih briga, a sem toga njih dvoje nemaju ništa višezajedničkog.Odmah se prisili da bude miran, sede na stolicu, diže s poda neke novine i

stade ih gledati ovde-onde kao da ih čita. Nije prošlo ni minut-dva kad Saraotvori vrata i predade mu kartu na kojoj je olovkom bilo napisano: Kama. SamoKama. Diže se i siđe.

Dama je stajala u hodniku; imala je veo. Nagel se nemo pokloni pred njom.



- Dobar dan, Simonsene! - rekla je jasnim i uzbuđenim glasom. Simonsen jerekla.

Trgao se, ali se brzo opet pribrao i pozvao Saru:- Gde bismo mogli biti na miru za trenutak?Uvela ih je u sobu kraj trpezarije, gde je dama odmah klonula na stolicu, čim

su se vrata zatvorila. Bila je veoma uzbuđena.Njihov razgovor bio je nevezan i nejasan, s pola reči čiji su smisao samo oni

razumeli i koje su ih mnogo podsećale na prošlost. Sreli su se ranije i upoznali.Ovaj susret nije trajao ni pun čas. Dama je govorila više danski nego norveški.

- Izvini što te još nazivam Simonsenom - rekla je. - Staro, ljupko ime izmilošte. Kako je samo staro i ljupko. Kad god ga pomenem u sebi, vidim te živogpred očima.

- Kad ste stigli? - upita Nagel.

- Sad, upravo sad, maločas; došla sam parobrodom… Odmah ću otputovati.- Baš odmah?- Čujte - rekla je - radujete se što ću opet odmah otputovati; mislite li da ne

primećujem… No, šta da radim sa svojim grudima, recite? Pogledajte ovde, ne,više gore! A, kako vam se čini? Mislim da se malo pogoršalo od poslednjeg puta;zar ne? Ah, svejedno… Izgledam li uljudno? Recite mi. Kako mi stoji kosa? Moždasam i prljava, u pravom smislu prljava, jer eto putujem već dvadeset i četiričasa… Niste se promenili, čak ste isto onako hladni, isto onako hladni… Nemateli češalj pri sebi?

- Ne… Kako vam je palo na um da dođete ovamo? Šta je…- Na isti način, na isti način, naime: kako je vama moglo pasti na um da se

zavučete u ovakvo mesto? Da niste možda verovali da vas neću naći?… Čuj, ovdesi agronom, a? Ha-ha-ha, srela sam na pristaništu neke ljude koji mi rekoše kakosi agronom i kako si nešto radio u vrtu gospođe Stenersen. Nekim ribizlama sise zanimao, išao si u košulji i radio puna dva dana uzastopce. Šta ti je palo napamet!… Kao led su mi hladne ruke; da, uvek mi je tako kad sam uzbuđena, a sadsam uzbuđena. Nemaš mnogo milosti prema meni, iako te kao nekada nazivam

Simonsenom i vesela sam i radosna. Još jutros; dok sam ležala u svojoj kabini,mislila sam: kakav li će biti prema meni, zar mi neće svakako reći ti i uhvatitime pod bradu? I bila sam skoro sigurna da ćeš tako učiniti, ali sam se prevarila.Pazite: ne molim vas da to sad učinite. Molim vas da to zapamtite. Kasno je,neću više ni da čujem… Recite mi, zašto neprestano trepćete očima? Mislite lisve vreme na nešto drugo, dok vam govorim?

Odgovorio je samo:



- Danas se zaista ne osećam sasvim dobro, Kama. Ne biste li mi odmahmogli reći zašto ste me potražili? Učinili biste mi veliku dobrotu.

- Zašto sam vas potražila? - uzviknula je. - Gospode, kako možete bitistrašni! Bojite li se možda da ću vas moliti za novac, da sam jedino došla da vasopljačkam? Priznajte samo ako zaista u duši mislite nešto tako crno… Da, zašto

sam vas potražila? Ta pogodite. Zar ne znate koji je danas dan i datum? Da li stemožda zaboravili i svoj sopstveni rođendan?I jecajući bacila se na kolena pred njim i uhvatila ga za obe ruke, prinela ih

licu i pritisnula na grudi.Odmah se čudno uzbudio ovom žarkom nežnošću koju nije više očekivao;

pridigao ju je sebi i uzeo na kolena.- Nisam zaboravila tvoj rođendan - rekla je - uvek ga se sećam. Ne znaš

koliko puta noću plačem zbog tebe kad ne mogu od misli da zaspim… Mladićumoj, još uvek imaš one rumene usne! Tako mnogo sam mislila na brodu, mislilasam: da li su mu usne još onako rumene?… Kako ti oči blude unaokolo. Nisisvakako nestrpljiv, ne? Inače si isti, samo tvoje oči zaista lutaju unaokolo kao damisliš kako da me se otreseš što pre. Bolje me pusti da sednem na stolicu krajtebe, biće ti izvesno milije, zar ne? Ima puno stvari o kojima bih htela s tobomda razgovaram, ali treba da se žurim, jer parobrod uskoro odlazi, a ti me samozbunjuješ svojim ravnodušnim izrazom. Šta da kažem da bi me pažljivijesaslušao? Ustvari nisi mi ni najmanje zahvalan što sam se setila današnjeg danai došla ovamo… Jesi li dobio mnogo cveća? Pa, svakako. Gospođa Stenersen se

sigurno setila? Reci mi, kako izgleda ta gospođa Stenersen radi koje ti izigravašagronoma? Ha-ha-ha, tako nešto!… Donela bih ti i neki cvet da sam bila umogućnosti, ali baš sad sam bila siromašna… Gospode Bože, ta saslušaj me barovih nekoliko bednih minuta, zašto da ne? Kako si se samo promenio. Sećaš li sejednom … ali ti se naravno ne sećaš, i nema smisla da te podsećam; ali nekada bime prepoznao još izdaleka, po samom peru na šeširu i odmah bi mi potrčao ususret čim bi me spazio. Znaš dobro da je to istina, zar ne? Desilo se to jednomkod opkopa tvrđave. Samo se više ne sećam zašto govorim o peru na šeširu.Gospode Bože, zaboravila sam kako sam htela da ga upotrebim protiv tebe, iako

je bio dobar argumenat… Šta ti je? Što skačeš?Ustao je, prešao sobu na vrhovima prstiju i jednim zamahom otvorio vrata.- Neprestano zvone u trpezariji za vas, Saro! - reče na vratima.I kad se vratio i seo, klimnuo je Kami i prošaptao:- Zaista sam sumnjao da vreba kroz ključaonicu.Kama postade nestrpljiva.- Pa i da je vrebala? - rekla je. - Svemogući Bože, zašto vas baš u ovom času



zaokuplja hiljadu drugih stvari? Već četvrt časa sedim ovde a niste me još nizamolili da podignem veo. Da, nećete valjda sad, posle svega, da me zamolite daga podignem! I ne uzimate u obzir kako je užasno imati na licu zimski veo poovoj vrućini. Pa da, to mi je i hvala; šta sam uostalom i tražila ovde? Čula samvrlo dobro kako ste od devojke tražili dozvolu da uđemo ovde samo na trenutak.

Samo na trenutak! rekli ste. To je svakako značilo da ste se nadali da ćete bitigotovi sa mnom za minut-dva. Da, da, ne prebacujem vam, samo sam neizrecivožalosna, Bog neka mi se smiluje… A zašto ne mogu da te napustim? Znam da silud. Oči su ti sasvim lude, da, pomisli, čula sam to, i zaista verujem. Ali ipak nemogu da te napustim. Doktor Nilsen je rekao kako si lud, i bogzna, svakako si ludkad si se mogao nastaniti u ovakvom mestu i izdavati se za agronoma. Nikadnisam čula nešto tako! I neprestano se šetaš sa svojim gvozdenim prstenom istalno nosiš svoje drečeće žuto odelo koje niko živi ne bi hteo da ima na sebi…

- Doktor Nilsen je rekao da sam lud? - pitao je.

- Doktor Nilsen je to otvoreno rekao! Hoćeš li da znaš kome je rekao?Tajac. Za trenutak se zamislio. Zatim je podigao oči i rekao:- Kažite mi iskreno, ne bih li vam mogao pomoći s malo novca, Kama?

Znate da mogu.- Nikada! - uzviknula je. - Nikada, čujte! Ta, svemogući Bože, zar ćete

dozvoliti sebi da mi bacate u lice uvredu za uvredom!Tajac.- Ne znam - rekao je - zašto sedimo ovde i zagorčavamo jedno drugom

život…Ali ga ona plačući prekide i prestade da meri reči:- Ko kome zagorčava život? Ja tebi? Ta kako si se samo potpuno promenio

za ovih nekoliko meseci! Došla sam u nameri da… Ne očekujem više da miodgovoriš na moja osećanja, znaš da mi nije običaj da prosim; ali sam se nadalada ćeš se malo pažljivije ponašati prema meni… Gospode Bože na nebesima,kako je moj život žalostan! Trebalo bi da te istrgnem iz svog srca, ali ne mogu,trčim za tobom i padam na kolena. Sećaš li se onog puta kako si u ulici Dramen

udario pseto po njušci što je skočilo na mene? Da, bila je moja krivica, kriknulasam zato što sam mislila da hoće da me ujede; a nije htelo da ujede, htelo jesamo da se igra, i kad si ga udario, stalo je da puzi trbuhom pred nama i legloumesto da pobegne. Onda si plakao zbog psa i milovao si ga, krišom si plakao,videla sam dobro; a sad ne plačeš, iako… Ali ovo nije poređenje; ne uobražavašjoš valjda da ću se upoređivati s jednim psom? Bog sveti zna šta ćeš još sveizmisliti u svojoj obesti. Poznajem te kad praviš takvo lice. Vidim kako sesmeškaš, pa da, smeškao si se! Rugaš mi se u oči! Kažem ti otvoreno… Ne, ne,



ne, oprosti mi, uostalom! Sad sam tako očajna. Vidiš pred sobom slomljenuženu, potpuno sam slomljena, daj mi ruku! Ah, nikad nećeš moći da zaboravišonu malu omašku. Pa ipak je to bila samo mala omaška s moje strane, ako samorazmisliš. Nije bilo lepo s moje strane što one večeri nisam sišla k tebi; davao simi znak za znakom, a ja nisam sišla; tako mi Boga, iskreno se kajem! Ali on nije

bio tada kod mene, kako si mislio, bio je pre toga, ali onda nije bio više, bio jeotišao. Ta priznajem i molim za milost. Trebalo je da ga oteram, da, da gaoteram, priznajem, sve priznajem, i nije trebalo da… Ne, ne razumem… nerazumem ništa više…

Tajac. U onoj tišini čulo se samo jecanje Kame i zveckanje noževa i viljušakau trpezariji. Kama je i dalje plakala i brisala oči maramicom ispod vela.

- Pomisli samo, užasno je slab - nastavila je - nije kadar da se silom odupresili. Ponekad udari pesnicom o sto i šalje me dođavola, da, vređa me, kaže da gaupropašćujem i više je nego grub; ali odmah zatim opet je tako nesrećan i ne

može da se odluči da me pusti da odem. Šta da radim kad vidim kako je slab? Izdana u dan odlažem da s njim prekinem, iako mi nije suviše dobro… Ali menemojte žaliti, samo se usudite da mi pokažete svoje drsko sažaljenje! U svakomslučaju bolji je od mnogih i pričinio mi je više radosti od ma kog drugog, više iod vas. Volim ga još uvek kao nekada, mogu vam reći. Nisam ovamo došla da gaogovaram. Kad se budem vratila i budem ga videla, na kolenima ću ga moliti dami oprosti ono što sam o njemu ovde rekla. Da, hoću!

Nagel reče:

- Draga moja Kama, budite malo pametni! Da vam pomognem, čujte!Mislim da vam je potrebno. Nećete? Ružno je što odbijate, kad već sad mogu ivrlo bih rado hteo.

I na to izvuče lisnicu iz džepa.A ona besno uzviknu:- Zar vam nisam rekla ne! Zar ne čujete, čoveče!- Pa šta hoćete onda? - rekao je zapanjeno.Sela je opet i prestala da plače. Izgledalo je kao da se kaje zbog svoje

žestine.- Čujte, Simonsene… dozvolite mi da vas još jednom nazovem Simonsenom,i ako se ne razbesnite, rado ću vam nešto reći. Na šta ovo liči što ste se nastaniliu ovakvom mestu i zašto to kog vraga činite? Je li onda možda čudno što ljudikažu da ste ludi? Moram prvo da se prisetim kako se zove ovaj grad, toliko jemali, i vi hoćete ovde da igrate komediju i da zaprepašćujete domoroce svojimčudnim ispadima? Zar vam ništa bolje nije palo na pamet?… Ali to me se ne tiče,kažem to samo iz starog… Ne, šta mislite šta bi trebalo da učinim za svoje



grudi? Tako mi je kao da hoće da se raspuknu! Ne mislite li da bi trebalo ponovoda potražim lekara kad nemam ni prebijene pare?

- Ali ja ću vam vrlo rado nešto pružiti, čujte. Možete mi jednom i vratiti.- Ah. svejedno je uostalom da li ću ići lekaru ili ne - nastavila je kao

tvrdoglavo dete. - Ko će za mnom žaliti ako umrem?… - Ali odjednom se

promeni, kao da se predomislila i reče: - Kad promislim, zašto i ne bih primilaod vas novac? Zašto ne sada kao i ranije? Ta nisam nečuveno bogata da bih zbogtoga… Da, ali sad ste neprestano birali trenutak da mi ponudite, baš kad sambila razdražena, tako da ste unapred znali da ću odbiti. Da, tako je! Tačno steproračunali da uštedite novac, iako sad toliko imate; mislite li da nisamprimetila? Pa čak i sad što mi opet nudite, činite samo da biste me unizili i dabiste uživali što sam prinuđena da primim. Ali šta mogu, primam i zahvalna samti. Neka Bog da da mi ne budeš više potreban! Ali treba da znate da nisam danasdošla ovamo zbog toga, ne zbog novca, verovali ili ne. Ne mogu verovati da ste

toliko prosti da tako mislite… Ali koliko možeš da odvojiš, Simonsene? GospodeBože, nemoj da primaš k srcu, molim te, i moraš mi verovati da sam iskrena…

- Koliko vam je potrebno?- Ah, koliko mi je potrebno… Gospode, nadam se da parobrod neće otići bez

mene?… Možda mi je mnogo potrebno, ali… možda nekoliko stotina kruna, ali…- Čujte, ne treba nipošto da se osećate uniženim što primate ovaj novac;

ako hoćete, možete ga zaslužiti. Možete mi učiniti izvanredno veliku uslugu, akobih vas smeo zamoliti…

- Da li bi smeo da me zamoliš! - uzviknula je izvan sebe od radosti zbogovakvog ishoda. Gospode, kako samo možeš da brbljaš! Kakvu uslugu? Kakvuuslugu, Simonsene? Spremna sam na sve! Ah, dragi moj mladiću!

- Imate još tri četvrti časa do polaska parobroda…- Da. A šta treba da radim?- Treba da nađete jednu damu i izvršite izvestan nalog.- Jednu damu?- Stanuje dole kod pristaništa u maloj prizemnoj kući. Na njoj nema zavesa,

ali obično ima po nekoliko belih cvetova u prozorima. Dama se zove MartaGude, gospođica Gude.- Pa ona je… nije li to ona gospođa Stenersen?…- Čujte, na pogrešnom ste putu, gospođica Gude mora da ima oko četrdeset

godina. Ali ima jednu stolicu, neku staru naslonjaču, koju sam rešio da uzmem,pa treba da mi pomognete… Sklonite uostalom svoj novac, a ja ću vam za tovreme sve objasniti.



Počelo je pomalo da se smrkava; gosti su bučno počeli da napuštajutrpezariju, a Nagel je još sedeo i izlagao svoje namere u pogledu starenaslonjače. Mora se nešto opreznije postupiti, veliki potezi ovde ne koriste.Kama je postajala sve vatrenija, ovaj sumnjiv nalog ju je očaravao, glasno sesmejala i neprestano pitala da li bi možda trebalo da se preobuče, a u svakom

slučaju da stavi neke naočari? Zar nije jednom imao neki crveni šešir? Njega bimogla da stavi…- Ne, ne, nemojte praviti nikakve smicalice. Prosto ćete učiniti ponudu za

stolicu, popeti cenu, ići ćete do dve stotine kruna, pa čak i dve stotine i dvadeset kruna. I možete biti sigurni da neće ostati na vama, nećete je dobiti.

- Gospode, tolika gomila novca! Zašto je ne bih dobila za dve stotine idvadeset kruna!

- Jer sam zadržao pravo za sebe.- Ali pretpostavimo da pristane?- Neće pristati. Idete li sad?I u poslednjem trenutku zamolila je ponovo za češalj i izrazila svoju žalost

što joj je haljina možda malo izgužvana. Ali ne dozvoljavam da se mnogozadržavaš kod te gospođe Stenersen rekla je i stala se doterivati - ne podnosim,biću neutešna. - I još jednom pogleda da li je novac dobro ostavila. - Kako sisladak što si mi dao ovoliko! - uzviknula je. I brzim pokretom diže veo i poljubiga u usta, posred usta. Ali je opet sva bila zaokupljena svojim čudnim nalogomza Martu Gude i zato upita:

- Kako te mogu obavestiti da li je sve dobro ispalo? Mogu zamoliti kapetanada naredi da puste sirenu četiri-pet puta; kako ti se čini, zar ne bi bilo zgodno?Kao što vidiš, nisam tako glupa. Ne, osloni se na mene. Ta zašto i ja ne bih neštoučinila za tebe, kad si… Čuj, nisam došla radi novca, veruj mi! Ta razmisli samojoš jednom! Doviđenja, doviđenja!

Još jednom je opipala novac.Pola časa kasnije čuo je Nagel zaista znak brodske sirene pet puta

uzastopce.



13.

Prođe nekoliko dana.Nagel je sedeo kod kuće, vrteo se naokolo mračna lica i izgledao izmučen i

patnički; za ova dva dana oči su mu sasvim potamnele. Nije ni s kim govorio, čakni s ljudima iz kuće. Oko ruke nosio je krpu; jedne noći kad se kao obično vratiou samu zoru kući, nosio je ruku zavijenu maramicom. Obe rane, kazao je, dobioje prilikom pada preko neke drljače što je ležala na pristaništu.

U četvrtak ujutru padala je kiša, i ovo natušteno vreme još više je pogoršalonjegovo neraspoloženje. A kad je u postelji pročitao novine i oraspoložio se pričitanju nekog živog prizora iz francuske narodne skupštine, puknuo je iznenadaprstima i skočio. Dođavola s tugom! Svet je širok, bogat i veseo, svet je lep; nekami niko ne priča!

Zazvonio je pre no što se sasvim obukao i obavestio Saru o svojoj namerida uveče pozove nekoliko gostiju, šest-sedam ljudi koji će uneti malo živosti uovozemaljski život, veselu braću kao što su doktor Stenersen, advokat Hansen,

profesor i drugi.Odmah je poslao pozivnice. Minut odgovori da će doći; i sudijski pripravnikbi pozvan, ali on izostade. Oko pet časova uveče svi su bili na okupu u Nagelovojsobi. Pošto je neprestano padala kiša i bilo mračno, upalili su lampu i navuklizavese.

I tada poče bahanalija, pijanstvo i divan pakao, o čemu je mali grad posledanima pričao…

Čim se Minut pojavio na vratima, Nagel mu dođe u susret i zamoli ga zaizvinjenje što je koješta trabunjao kad su poslednji put bili zajedno. Uze

Minutovu ruku i srdačno je stisnu, predstavi ga i mladom studentu Ejenu koji gajedini nije poznavao. Minut mu se šapatom zahvali za nove pantalone; sad je biosav u novom, od glave do pete.

- Nemate još prsnik.- Ne, ali to nije ni potrebno. Nisam neki grof, uveravam vas da mi nije

potreban.Doktor Stenersen slomio je svoje naočari i sad je nosio cviker bez vrpce,



koji mu je svaki čas spadao.- Ne, recite šta hoćete - izrazi se - ali ipak živimo u doba oslobođenja.

Pogledajte samo izbore. I uporedite ih s poslednjim izborima.Svi su dobro ispijali, profesor je već počeo da govori na slogove, što je kod

njega bio siguran znak. Advokat Hansen, koji je svakako popio već neku čašu pre

no što je došao, počeo je kao obično da protivureči doktoru i da pravibudalaštine:Hansen je kao socijalist, ako srne tako da kaže, malo napredniji. Nije jako

zadovoljan izborima; kakvo oslobođenje mu oni ustvari pokazuju, može li ko damu kaže? Idite dođavola! Da, ovo ti je divno doba oslobađanja! Zar se čak i čovekkao Gledston ne bori bedno protiv Pamela iz moralnih pobuda, iz smešnobiftečko-moralnih pobuda? Idite dođavola!

- Ta dođavola, kakvo je to brbljanje? - uzviknuo je doktor odmah. - Zar netreba da bude morala u stvarima? Kad bi narod čuo da nema morala u stvarima,koliko li bi ih još i zagrizlo? Mora se narod mamiti i pridobijati za razvitak, moramu se stalno isticati poštovanje morala. - Doktor mnogo polaže na Pamela; aliako Gledston nalazi da je on nemoguć, mora se priznati da ovaj čovek razumenešto. Da, naravno da će rado izuzeti gospodina Nagela, svoga cenjenogdomaćina, koji čak neće da prizna da Gledston ima čistu savest. - Ha-ha-ha, oh,milostivi Bože!… Uostalom gospodine Nagele, vi ne marite mnogo ni Tolstoja?Čuo sam od gospođice Kiland da se ustežete i njega da priznate.

Nagel je razgovarao sa studentom Ejenom; žurno se okrenuo i odgovorio:

- Ne sećam se da sam s gospođicom Kiland razgovarao o Tolstoju.Priznajem ga kao velikog pesnika a kao filozofsku budalu… Ali odmah zatimdodade:

- Zar ne, smemo se večeras malo grublje izražavati, ako se kome dopadne?Ovde su samo muškarci i nalazimo se u momačkom stanu. Pristajete? Upravo uovom trenutku sam u takvom raspoloženju da bih rado stavio svoju kandžu nanešto i režao.

- Kako želite! - odgovori doktor uvređeno. - Tolstoj je budala.

- Da, da, reći ćemo svoja mišljenja - uzviknu odjednom i profesor. Dospeo jeu svom pijanstvu do pravog stepena i više se nije ustručavao. - Nikakvaograničenja, doktore, inače ćemo te izbaciti napolje. Svaki ima svoje mišljenje;Šteker je na primer pravi nevaljalac. I dokazaću… dokazaću!

Svi se na to nasmejaše i prođe neko vreme dok su opet mogli da govore oTolstoju. Veliki je pesnik i veliki duh.

Nagelovo lice planu odjednom:- Neki veliki duh nije. Duh mu je u suštini i svojstvima skroz prosečan, a



nauka mu ni za dlaku nije dublja od alilujanja Vojske spasa. Jedan Rus bezplemstva, bez starog otmenog imena i bez onih Tolstojevih miliona belihrubalja, ne bi svakako ni izdaleka postao tako slavan zato što bi seljake naučiokako da krpe obuću… Uostalom, bolje da budemo veseli. U vaše zdravlje,gospodine Gregore!

U kraćim razmacima Nagel je iskorišćavao priliku da se kucne s Minutom, iuopšte čitavo veče pokazivao mu je naročitu pažnju. Još jednom se vrati nasvoje trabunjanje one večeri kad su bili zajedno i zamoli Minuta da sve zaboravi.

- Što se mene tiče, ničemu se više ne čudim od vas - reče doktor. I pri tomse načini važan.

- Katkad sam sklon da protivurečim, - nastavi Nagel a večeras sam naročitou takvom raspoloženju. Dolazi to delom od nekoliko neugodnih doživljaja koji sume prekjuče jako pogodili, a delom i od ovog tužnog vremena koje ne mogu dapodnesem. Gospodine doktore, ta vi najbolje razumete i oprostićete mi… Ali da

se vratimo na Tolstoja: Nemoguće mi je da njegov duh smatram, na primer,dubljim od duha generala Buta. Obojica su glasnici, a ne mislioci, samo glasnici.Rasturaju već postojeće proizvode, popularizuju misao koju nađu gotovu,jevtino je šire u narod i upravljaju svetom. Ali kad je u pitanju proda, rasturanje,treba rasturati sa zaradom. Tolstoj rastura s ogromnim gubitkom. Bila jednomdva prijatelja koji se opkladiše: jedan se opkladio u dvanaest šilinga da će narastojanju od dvadeset koraka pogoditi iz puške orah na ruci svoga prijatelja, ineće mu povrediti ruku. Dobro, pucao je, nišanio je bedno, razneo mu svu ruku ukomade, i to sjajno! Tada onaj drugi jauknu i poslednjom snagom uzviknu:Izgubio si opkladu, ovamo dvanaest šilinga! I dobi dvanaest šilinga. He-he,ovamo dvanaest šilinga, rekao je!… Bog neka mi bude u pomoći, kako se Tolstojmučio da isuši sve vesele izvore ljudskog života i da svet učini čvrstim u milostiprema Bogu i bližnjem. Stidim se do srži. Možda drsko zvuči kad se kaže kako sejedan agronom do srži stidi zbog jednog grofa; ali tako je… Nikad ne bih govorioo tome da je Tolstoj mladić koji ima da prebrodi iskušenja i da izdrži borbu da bipropovedao vrlinu i živeo čisto. Ali čovek je već starac čiji su izvori presušili ikoji nema ni traga ljudskih sklonosti. Ali, može se reći, pa to se ne tiče njegovaučenja! Međutim, ipak se to tiče njegova učenja! Tek kad se od starosti postanežilav i neosetljiv i kad se zasiti uživanja i ograbi, tek tada se prilazi mladomčoveku i kaže: Odreci se! I mladić okusi, razmišlja i saznaje da je to tačno premaSvetom pismu. I mladić se ipak ne odriče, već carski greši punih četrdeset godina. Takav je prirodni tok! Ali kad prođe četrdeset godina i kad je i sammladić postao starac, tad i on sedla svoju belu, belu kljusinu i jaše s uzdignutimkrstaškim barjakom u koštunjavoj ruci i uz zvuk trube propoveda nešto oodricanju mladića na svetu i opet o odricanju mladića. He-he-he, da, to je ta



komedija koja se neprestano ponavlja! Tolstoj me veseli, očaran sam što staričovek može još toliko dobra da učini; naposletku će još uspeti da uđe u raj! Aliustvari on čini sve ono što su pre njega mnogi starci činili, i kao što će mnogistarac posle njega činiti. Samo to.

- Dozvolite mi samo (da ne diramo u ostalo) da vas podsetim kako se

Tolstoj pokazao kao iskreni prijatelj bednih i nevoljnih, zar vam to ništa nekaže? Pokažite mi nekog mladića kod nas koji se tako kao on zauzima za bedne udruštvu. Malo je nadmeno reći, čini mi se, kako Tolstoj eva nauka spada u redučenja budala zato što nije postupao po njoj.

- Bravo, doktore! - zaurla profesor kao krv crvene glave. Bravo! Ali recitežučno, recite sirovo. Svaki ima svoje mišljenje. Nadmen način posmatranja,istina je, malo nadmen način posmatranja s vaše strane! Dokazaću…

- U vaše zdravlje! - reče Nagel. Ne zaboravimo zašto smo ovde. Hoćete lizaista da tvrdite kako je dostojno nekog divljenja kad pružite deset rubalja a

ovamo vam ostaje još pun milion? Ne shvatam mišljenje, ni vaše ni ostalih,mora da sam drugačije sazdan. I kad bi mi život bio u pitanju, ne bih mogaopriznati da iko, a najmanje neki bogataš, zaslužuje divljenje zato što je daomilostinju.

- Vrlo dobro! - primeti advokat zadirkujući.- Socijalist sam, to je i moje mišljenje.Ali ovo razgnevi doktora; on se okrete Nagelu i uzviknu:- Smem li da upitam da li zaista tačno znate koliko iznose milostinje što ih

Tolstoj da za godinu dana? Mora ipak postojati neka granica šta se srne reći čaki na momačkoj večeri.

- I za Tolstoja se - odgovori Nagel - postavlja isto; mora postojati izvesnagranica koliko mogu da poklonim! Pa zbog toga je i prebacio krivicu na svojuženu što ne poklanja više! He-he-he, eto, ali pređimo preko toga… Ali čujte: dajeli se zaista jedna kruna zato što je dobar onaj koji je daje ili zato što se to deloceni kao dobro i moralno? Naivnim mi izgleda ovaj način posmatranja! Ima ljudikoji ne mogu da se uzdrže da ne daju. Zašto? Zato što u tome nalaze pravopsihičko uživanje. Ne čine to iz nekog logičnog računa, kriju se kad to čine, plašese da čine javno, jer im odnosi deo uživanja. Čine to krišom, brzim i uzdrhtalimrukama, ustreptalih grudi nekim duševnim zadovoljstvom koje i sami neshvataju. Iznenada im dođe da nešto poklone, javlja im se u obliku nekogosećanja u grudima, nekog trenutnog i čudnog nagona koji buja u njima i tera imsuze na oči. Ne daju iz dobrote, već iz nagona, radi svog sopstvenogzadovoljstva; neki ljudi su takvi! S divljenjem se govori o plemenitim ljudimakao što rekoh: mora da sam sazdan drugačije od ostalih ljudi, ali se ne divim



plemenitim ljudima. Ne, nikako. Ko, dovraga, ne voli više da daje nego da prima?Smem li upitati da li širom zemlje postoji neki čovek koji ne voli više da priteknenevoljnima nego da i sam bude nevoljnik? Da uzmemo vas kao primer, doktore:poslednji put ste dali pet kruna svom vozaru. Čuo sam to slučajno. Ali, a zaštoste dali ovih pet kruna? Svakako ne da biste učinili neko bogougodno delo, to

vam sigurno nije ni palo na um; možda i onome čoveku nisu baš bili tako prekopotrebni, ali vi ste ipak učinili. I u tom trenutku svakako ste jednostavnopopustili pred izvesnim jasnim nagonom koji vas je gonio da otvorite ruku itražite nešto što će obradovati drugog… Smatram neizrecivo bednim pravititoliku viku oko ljudskog dobročinstva. Jednog dana ide čovek ulicom, takvo itakvo je vreme, a vidi te i te ljude, i sve to skupa stvara u njemu takvo i takvoraspoloženje. Odjednom mu pade pogled na neko lice, na neko detinje lice, naneko prosjačko lice (recimo na prosjačko lice) od koga čovek uzdrhti. Čudnoosećanje treperi u njegovoj duši, on tresne nogom i zastane. Ono liceje u njemu

dirnulo neku neobično osetljivu žicu, i čovek uvlači prosjaka pod neku kapiju igura mu u ruku novčanicu od deset kruna. Ako samo progovoriš, ako i jednu rečkažeš, ubiću te! šapće čovek, skoro škripi zubima i gotovo plače od žestine, dokovo govori. Toliko mu je stalo da ostane neznan. I ovo se može iz dana u danponavljati tako da se često čovek nađe u najvećoj nedoumici i da nema više nipet para u džepu… Naravno da se to ne odnosi na mene; ali poznajem čoveka,drugog jednog čoveka, da, u tom pogledu poznajem dvojicu koji su takosazdani… Ne, daje se zato što se mora da da, i dosta! Ali ovde ću da učinimizuzetak što se tiče škripca. Ljudi lakomi na zaradu i škrtice zaista čine žrtvu

kad nešto daju, ovo je izvan svake sumnje. I zbog toga bih hteo reći da ovakveljude treba više poštovati kad odvoje jednu paru, nego vas ili mene ili nekogdrugog koji iz uživanja poklanjaju jednu krunu. Pozdravite mi Tolstoja i recitemu da ni prebijene pare ne dajem za svu njegovu odvratno javnu dobrotu… svedok ne da sve što ima, pa čak ni onda… Uostalom, molim za izvinjenje ako samkoga uvredio. Još jednu cigaru, gospodine Gregore. Gospodine doktore, u vašezdravlje!

Tajac.- Koliko ljudi mislite da ćete moći da preobratite u svom životu? - upita

doktor.- Bravo! uzviknu profesor. Bravo za profesora Holtana!- Ja? - upita Nagel. Nikoga, baš nikoga. Kad bih morao od toga da živim što

bih preobraćao ljude, onda bih brzo crkao. Ali samo ne mogu da pojmim kako idrugi ljudi ne misle isto o ovim stvarima. Prema tome, sigurno da ja nemampravo. Ali ipak nije izvesno da baš nimalo nemam pravo, nemoguće je da bašnimalo nemam pravo.



- Ali još vas nisam čuo da ste nekoj stvari i nekom čoveku dali za pravo -reče doktor. Bilo bi zanimljivo da saznamo da postoji neko s kim se slažete.

- Dozvolite mi da se izjasnim, učiniću to u nekoliko reči. Hteli ste upravoreći ovo: sad pazite, ne postoji niko prema kome diže pogled, oličena jenadmenost, ni s kim se ne slaže! Ovo je zabluda. Moj mozak ne obuhvata mnogo,

ne doseže daleko; ali bih ipak mogao da nabrojim stotine i stotine ovih običnih,priznatih veličina koje ispunjuju svet svojom slavom. Pune su mi uši. Više bihvoleo da imenujem dva, četiri, šest velikih duhovnih junaka, polubogova,divovskih tvoraca vrednosti, a za ostalo da ostanem pri nekim beznačajnimljudima, jedinstvenim, finim genijima, o kojima se nikad ne govori i koji živevrlo kratko i umiru mladi i nepoznati. Može mi se zaista desiti da ih nabrojimsrazmerno mnogo. Ali sam siguran da ću zaboraviti Tolstoja.

- Čujte - reče doktor odsečno da bi završio, čak je jako odmahnuoramenima - verujete li zaista da neko može steći svetski glas kao Tolstoj a da ne

bude duh visoka reda? Zaista je zanimljivo slušati vas, ali je besmislica sve štoste rekli. Trabunjate, neka me đavo nosi, da drugome pozli.

Profesor Holtan zaurla:- Bravo, doktore! Ne dajte našem domaćinu da nam dah oduzme… dah…- Profesor me podseća da zaista nisam prijatan domaćin reče Nagel kroz

smeh. Ali ću se sad popraviti. Gospodine Ejene, ništa ne pijete? Ta zašto nepijete, Svemogući!

Ustvari, student Ejen je kao kamen sedeo sve vreme i slušao razgovor,

jedva mu je i jedna reč izmakla. Oči su mu bile sitne i radoznale, i kad je slušao,uši su mu se stvarno čuljile. Mladi čovek bio je jako zaokupljen; pričali su da -kao i drugi studenti piše roman za vreme raspusta.

Sara objavi da je večera postavljena. Advokat, koji je bio malo klonuo nastolici, podiže odjednom oči, pogleda devojku i, kad ona pređe prag da ode,skoči, stiže je na stepenicama i reče pun divljenja:

- Saro, čovek se osveži kad te pogleda. Moram ti reći.A zatim se vratio i seo na svoje mesto, ozbiljan kao i ranije. Bio je pripit.

Kad se doktor Stenersen bacio najzad na njega zbog njegovog socijalizma, nijemogao da nađe odgovor. Da, divan mi je on socijalist! Derikoža, bedanposrednik između moći i nemoći, pravnik koji živi od tuđih svađa i naplaćuje dabi u tom preganjanju pribavio pravo, zakonsko pravo! I takav čovek hoće dabude socijalist!

- Da, ali u načelu, u načelu - primeti advokat.Načelo! Doktor je s najvećim ismevanjem govorio o načelu advokata

Hansena. Dok su gospoda silazila u trpezariju, pravio je ispad za ispadom na



njegov račun, ismevao Hansena kao advokata i napao ceo socijalistički sistem.Doktor je bio levičar dušom i telom, nije bio drekavački socijalist. Šta jesocijalističko načelo? Neka ga đavo nosi! Sad je doktor bio na konju: socijalizamje jednom rečju ideja osvete niže klase.

Pogledajte socijalizam kao pokret! Narod slepih i podmuklih zveri što s

isplaženim jezikom kaska za vođom. Misli li dalje od nosa? Ne, narod ne misli.Kad bi mislio, onda bi prišao levici i učinio bi nešto korisno i praktično, a ne biostao čitav svoj život da leži i sanja. Pih! Uzmite ma kog bilo od socijalističkihvođa, kakvi su to ljudi? Poderani i mršavi momci što sede na tronošcu namansardi i pišu rasprave o popravci sveta! Naravno, mogu to biti i pošteni ljudi,ko bi nešto drugo mogao reći za Karla Marksa? Ali eto sad sedi takav marksist iperom iskorenjuje siromaštvo sa zemlje… teorijski. Glava mu je izmislila svevrste siromaštva, svaki stepen bede, mozak mu obuhvata sve patnječovečanstva. Onda umače pero u mastilo i raspaljena duha piše stranu po

stranu, ispunjava velike listove brojkama, oduzima bogatom i daje siromašnom,deli iznose, preobražava čitavu privredu sveta, baca milijarde zapanjenimsiromasima… sve naučno, sve teorijski! I na kraju krajeva pokazuje se da sepošlo u svoj svojoj jednostavnosti od skroz pogrešnog načela: jednakost ljudi!Pih! Da, zaista od pogrešnog načela! I sve to umesto da se posveti nekoj korisnojstvari i da podupre levicu u njenom reformatorskom radu na uspehu istinskedemokratije…

Doktor se malo pomalo zagrejao i došao s mnoštvom formula i tvrđenja. Zastolom se još više raspalio, popilo se mnogo šampanjca i raspoloženje je besno

skakalo: čak i Minut, koji je sedeo kraj Nagela i dotle ćutao, umešao se urazgovor nekim primedbama. Profesor je sedeo ukočeno, s vremena na vremevikao zbog nekog jajeta koje su mu prosuli na odelo i zbog čega nije smeo ni dase makne. Bio je potpuno nemoćan. Ali kad Sara dođe da ga izbriše, advokat iskoristi priliku da je dohvati, zgrabi je u ruke i stade da izvodi najvećebudalaštine s njom. Ceo sto se pretvori u ogromnu zbrku.

Usred svega ovog Nagel zatraži da se korpa šampanjca odnese u njegovusobu. Uskoro zatim digoše se od stola. Profesor i advokat išli su pod ruku ipevali od savršenog zadovoljstva. Doktor nastavi vatreno svoje izlaganje onačelima socijalizma. Ali na stepenicama desi mu se nesreća da mu spadnecviker, valjda po deseti put, i da se razbije. Stavio je okvir u džep i postaoodjednom za čitavo veče upola šlep. Ovo ga razgnevi i načini još razdražljivijim,seo je besno kraj Nagela i rekao podrugljivo:

- Ako vas dobro shvatam, vi ste religiozan čovek?Rekao je to najozbiljnije i čekao na odgovor. Nakon kraćeg ćutanja - reče još

kako je od njihovog prvog razgovora (bilo je to baš na dan Karlsenova pogreba)



imao utisak da je on, Nagel, zaista religiozan čovek.- Branio sam religiozni život uopšte. Isticali ste kako bi trebalo obesiti sve

bogoslove. Zašto? Pitao sam. Zato što je njihova uloga završena, odgovorili ste. Ibaš u tom pogledu nisam bio saglasan s vama. Religiozni život je činjenica.Turčin uzvikuje: Alah je velik! i umire za ovo ubeđenje, Norvežanin kleči još i

danas pred oltarom i pije Hristovu krv. Neki narod opet pita klepetušu ili neštodrugo u šta veruje, i u toj veri umire blažen. Nije važno u šta se veruje, već kakose veruje…

- Ne čudi me što čujem ovako glagoljanje od vas - reče doktor srdito. -Zaista se ponovo pitam da li ste u suštini prerušeni desničar. Jedna za drugomdolaze naučne kritike teologa i teoloških knjiga, diže se pisac za piscem i obarapropovedničke trebnike i teološke rasprave, pa ipak ne odustajete od toga da,na primer, komedija s Hristovom krvlju ima vrednosti i u naše dane. Nerazumem vaše mišljenje.

Nagel se zamisli pa zatim reče:- Moje se mišljenje uglavnom sastoji u ovome: Kakva je korist u suštini

(izvinite uostalom ako sam već postavljao ovo pitanje) kakva je korist u suštiničak i u praktičnom pogledu ako oduzmemo životu svaku poeziju, svaki san, svulepu mistiku i svu laž? Šta je istina, da li znate? Napredujemo samo simbolima, aove simbole menjamo ukoliko napredujemo. Ne zaboravimo uostalom našečaše.

Doktor se diže i prošeta po sobi. Razgnevi se kad ugleda kraj stola malo

parče tepiha koje se povrnulo, pa čak kleče na kolena da ga ispravi.- Ti bi zaista mogao da mi pozajmiš svoje naočari, Hansene, pošto si ionakozadremao - reče sav srdit.

Ali Hansen nije hteo da se liši svojih naočara, i doktor mu zlovoljno okreteleđa. Seo je ponovo kraj Nagela.

- Da, besmislica, samo to, sve su to samo prnje - reče s vašeg gledišta.Možda velikim delom imate i pravo. Pogledaj me, Hansene, ha-ha-ha, izvini štoti se smejem, Hansene, advokate i socijalisto Hansene. Zar ne bi trebalo daosetiš izvesnu unutrašnju radost svaki put kad se dva dobra buržuja zavade ijedan drugog optužuju? Ne, više bi voleo da ih izmiriš i da ne uzmeš ni pare! Asledeće nedelje bi otišao u radnički savez da održiš predavanje o socijalističkojdržavi pred dvojicom zanatlija i jednim mesarskim momkom. Pa da, trebaučestvovati u dobiti prema svojoj proizvođačkoj sposobnosti, rekao bi, sve jetako dobro uređeno i niko ne treba da bude iskorišćen. Ali tada se diže mesarskimomak, koji je, tako mi Bog pomogao, genije u upoređenju sa svima vama, dižese i reče: Ali ja imam potrošačku sposobnost veletrgovca, a samo sam običan



mesarski momak, jer nisam obdaren boljim sposobnostima za proizvodnju. Zarbaš moraš da stojiš tako bled i nezgrapan, budalo? … Da, hrči samo, to ti najboljei priliči, hrči samo dalje! Doktor se jako napio, jezik ga je bedno izdavao,zamagljenih očiju gledao je pred sebe. Nakon malog dremanja okrete se ponovoNagelu i nastavi smrknuto: Uostalom, nisam baš mislio da bi samo bogoslovi

trebalo da se poubijaju. Ne, trebalo bi, proklet da sam, da se svi poubijamo, dasve iskorenimo i da pustimo neka se točak i dalje okreće.Nagel se kucnu sa Minutom, a doktor ne dobi odgovor, pa se razbesni i

uzviknu na sav glas:- Zar ne čujete šta vam govorim? Trebalo bi svi da se poubijamo, kažem

vam, i vi takođe, naravno i vi takođe.I pritom je doktor izgledao sav besan.- Da - odgovori Nagel - i ja sam na to mislio. Ali nemam hrabrosti. - Tajac. -

Ne kažem dakle da bih imao hrabrosti; ali ako budem jednog dana imaohrabrosti, imam već spreman pištolj. I za svaki slučaj nosim ga stalno uza se. I izdžepa prsnika izvuče apotekarsku bočicu na kojoj je stajalo naznačeno da jeotrov, i diže je uvis. Bočica je bila samo do polovine puna.

- Prava cijanovodonična kiselina, čista kao suza! - reče. Ali nikad neću imatihrabrosti; suviše mi teško pada… Gospodine doktore, mogli biste mi reći da li jeovo dovoljno, Već sam polovinu okušao na jednoj životinji, i izvanredno jedelovalo. Nastao je mali grč, malo grube komike oko usta, dva-tri uzdaha, i to jebilo sve; šah-mat u tri poteza.

Doktor uze bočicu, pogleda je, mućnu je nekoliko puta i reče:- Dovoljno, više nego dovoljno… Ozbiljno uzevši trebalo bi da vam

oduzmem ovu bočicu; ali kad nemate hrabrosti…- Ne, nemam hrabrosti.Tajac. Nagel vrati bočicu u džep prsnika. Doktor je sve više i više klonuo,

pio, gledao mrtvim očima unaokolo i pljuvao na pod. Odjednom doviknuprofesoru:

- Hej, dokle si stigao, Holtane? Jesi li još kadar za „asocijacije ideja ”? Ja

nisam više. Laku noć!Profesor otvori oči, protegnu se malo, ustade i ode ka prozoru, gde zastadei poče da gleda napolje. Kad je razgovor opet živnuo, iskoristi priliku daumakne; neprimetno se provukao duž zida, otvorio vrata i iskočio napolje preno što gaje iko primetio. Profesor Holtan imao je običaj da ovako odlazi izdruštva.

I Minut, se diže i htede da ode; ali kad ga zamoliše da ostane još malo, onopet sede. Advokat Hansen je spavao. Ona trojica što još nisu bili pijani, student



Ejen, Minut i Nagel stadoše da razgovaraju o književnosti. Doktor ih je slušao,poluotvorenih očiju i bez ijedne reči. Malo zatim i on zaspa.

Student je bio veoma načitan i cenio Mopasana: mora se priznati da jeMopasan najdublje proniknuo u tajnu žene, i nedostiživ je kao pesnik ljubavi.Kakva smelost u opisivanju, kakvo divno poznavanje ljudskog srca! Ali Nagel sa

smešnom žestinom odgovori, udari o sto, kriknu, napade sve pisce bez razlike,jednim zamahom sve ih zbrisa i samo neke poštede od smrti. Izgledalo je kao damu se usred one plahosti grudi sasvim iskreno nadimaju, a na ustima mu sepojavi pena:

- Pesnici! He-he, da, mora se priznati da su prodrli u dubinu ljudskog srca!Šta su ti pesnici, ona nadmena bića koja su prigrabila toliku moć u modemomživotu, ta šta su oni? Da, ospe, šuga na društvenom telu, upaljeni i osetljivi lišajkoji se mora blagim sredstvima lečiti i oprezno i pobožno dodirivati, inačepolude, jer ne podnose malo grublje lečenje! Pa da, pesnicima treba mnogo

pridavati značaja, naročito najglupljim, čovečanski najnerazvijenijima,skučenim duhovima; inače se tornjaju u inostranstvo! He-he, u inostranstvo, da!Ah, blagi Bože, divne li komedije! A kad se javi neki pesnik, neki pevač zaistaopijen duhom i s grudima punim muzike, onda molite đavola neka vas nosi akone bude stavljen daleko iza nezgrapna, profesionalna knjigopisca kao što jeMopasan. Čovek koji je mnogo pisao o ljubavi i koji je znao da mu knjiga ide lakood ruke; da, što je pravo, pravo je! Ah, mala blistava zvezda, pravi pesnik usvome području, Alfred de Mise, kod koga ljubav nije bila strasna rutina, već finii vatreni zvuk proleća u čitavom njegovom biću, i kod koga su reči stvarno

plamtele u stihovima, ovaj pesnik nema možda ni polovinu vernika na svojojstrani koliko sitni Mopasan sa svojom putenom poezijom, neuljudnom i bezduše…

Nagel prekorači sve granice. Nađe takođe priliku da se obori na ViktoraIgoa i naposletku da sve najveće pesnike sveta pošalje dođavola. Neka mudozvole da iznese samo jedan mali primer šuplje poetične buke jednog svetskogpesnika. Pazite: „Neka tvoj čelik bude tako oštar kao tvoje poslednje Ne!” Kakoim se čini, zar ne zvuči lepo! Šta misli gospodin Gregor?

Nagel je istovremeno pronicao Minuta očima. Nastavio je da ga ukočenogleda i ponovio još jednom onaj glupi stih, s očima uperenim u Minutovo lice.Minut ne odgovori, plave oči mu se otvoriše prestravljeno, i u onoj zabuni otpiveliki gutljaj iz čaše.

- Pomenuli ste Ibzena nastavi Nagel još uvek onako zagrejan, iako Ibzenovoime nije spomenuto. Po njegovom mišljenju postoji u Norveškoj samo jedanpesnik, a to nije Ibzen. Ne, nije on. Govori se o Ibzenu kao misliocu; zar ne bi bilobolje da se postavi razlika između narodnog mišljenja i prave misli? Govori se o



Ibzenovoj slavi, probili su nam uši njegovom odvažnošću; zar ne bi bilo boljepovući malo razliku između teorijske i praktične odvažnosti, izmeđunekoristoljubivog, bezobzirnog revolucionarnog nagona i domaće buntovničkedrskosti? Jedan zrači u životu, a drugi zapanjuje u pozorištu.

Norveški pisac koji se ne bi učinio važnim i ne bi se služio čiodom kao

kopljem ne bi bio norveški pisac; mora naći neki kapijski stub na koji će dajuriša, inače ga neće smatrati hrabrim vitezom. Da, zaista je zanimljivo gledati izdaljine. Zaista je gužva i muževna hrabrost kao u nekom napoleonskom boju aopasnost kao u francuskom dvoboju. He-he-he… Ne, čovek koji bi hteo da dižerevoluciju ne bi smeo da bude neko malo znamenito piskaralo, prost i čist književni pojam za Nemce, već čovek iz koga izbija snaga i koji delà u životnommetežu. Ibzenova revolucionarna odvažnost nikad ga ne bi odvela na tanak led;ono s torpedom pod kovčegom samo je jedna birokratska teorija, upoređeno svatrenim i živim podvigom. Eto, uostalom možda je svejedno, jedno ili drugo,

čim padamo na kolena pred ovakvim ženskim radom kao što je pisanje knjiga zanarod. Ma kako bilo bedno, u svakom slučaju ovo ima isto toliku vrednost kolikoi drsko filozofsko trućanje Lava Tolstoja.

- Sve? Sve skupa?- Da, skoro. Uostalom, imali smo pesnika, bio je to Bjernson u svojim

najboljim časovima. Bio je naš najveći pesnik, pored svega, pored svega…- Ali zar većina zamerki Tolstoju ne pogađa i Bjernona? Zar i Bjernson nije

bio pesnik, propovednik morala, običan i dosadan starac, profesionalni

knjigopisac, i šta li još sve?- Ne! uzviknu Nagel na sav glas. Mahao je rukama i branio Bjernonažestokim rečima: Bjernson i Tolstoj ne mogu se uporediti; delom što bi to biloprotivno svakom ispravnom agronomskom razumu, a delom zato što bi se tomeusprotivilo čitavo čovekovo biće. Na prvom mestu Bjernson je genije kao iTolstoj. Nagel nije visoko stavljao opšte velike i sasvim obične genije Bog mu jesvedok - ali do njihove visine uspeo se Tolstoj: Bjernon ga je naprotiv dalekonadmašio. Ovo naravno nije smetalo Tolstoju da sačini knjige koje su bolje odmnogih Bjernonovih; ali šta to dokazuje? Dobre knjige mogu sastavljati čak i

danski kapetani, norveški slikari i engleske gospođe. Na drugom mestu,Bjernson je bio čovek, snažna ličnost, a ne pojam. Tutnji po našoj kugli kao životelo i treba mu mesta kao za četrdeset. Ne pravi se sfingom za svet niti velikim imističnim kao Tolstoj u svojoj stepi ili Ibzen u svojoj kafani. Bjernsonova duša jekao šuma u buri, bori se, svuda je na pohodu i divno upropašćuje svoje poslovekod publike u Grandu. Sazdan je en masse, zapovednički je duh, jedan od retkihzapovednika. Može da stane na tribinu i da pokretom ruke zaustavi započetozviždanje. Ima mozak u kome neprestano klija i sazreva; snažno likuje i grubo se



vara, ali oboje čini čitavom ličnošću i dušom. Bjernon je naš jedini pesnik snadahnućem, s božanskom iskrom. U njemu to počinje kao šumljenje žita naletnjem danu i svršava se time što se više ništa ne čuje već samo ovo šumljenje,i oblik pokreta njegove duše je skok… hod genija. Ibzenovo pesničko deloupoređeno s Bjernonovim predstavlja birokratski, mehanički rad. Ibzenovi

stihovi sastoje se u tome što slik odgovara sliku tako da sve puca; većinanjegovih pozorišnih igara su dramatizovana cicvara. - Daleko će se, dovraga,doterati… Uostalom, ostavimo to; nazdravlje svemu…

Bilo je dva časa. Minut zevnu. Pospan nakon dana provedenog na poslu iumoran od Nagelovog beskrajnog brbljanja koje mu je već dosadilo, Minut ponovo ustade i htede da pođe. Kad je rekao zbogom i već stigao do vrata, desise nešto što ga opet prisili da stane, neki mali prepredeni događaj koji će tekmnogo kasnije dobiti najveći značaj: doktor se probudio, zamlatarao žestokorukama oko sebe i u svojoj kratkovidosti preturio nekoliko čaša; šampanjac se

prosuo po Nagelu, koji je sedeo odmah do doktora. Skočio je, u smehu je stresaopoprskane grudi i uzviknuo ura.Minut je odmah bio dobri duh, pritrčao je Nagelu s maramicom i hteo da ga

izbriše. Naročito je prsnik bio sav poliven šampanjcem; da je Nagel hteo da gaskine na trenutak, samo na minut, sve bi bilo u redu! Ali Nagel nije hteo da skinesvoj prsnik. Advokat se takođe probudio od buke i stao da viče ura, iako nijeznao šta se desilo. Još jednom je Minut zamolio da mu se poveri prsnik natrenutak; Nagel se zadovoljio da samo odrečno odmahne glavom.

Odjednom je pogledao Minuta, palo mu je nešto na um, ustao je u trenu,skinuo prsnik i pružio ga živahno Minutu.

- Izvolite! - reče. Izbrišite ga i zadržite; da, da, treba da ga zadržite, tanemate prsnika. Pst, nikakve gluposti! Dajem vam ga od sveg srca, dragiprijatelju. - Ali kako Minut nastavi još da se opire, Nagel mu gurnu prsnik podruku, otvori vrata i prijateljski ga izgura napolje.

I Minut ode.Sve se tako brzo odigralo da je to primetio samo Ejen, koji je bio najbliži

vratima.

Tada advokat svojom sumornom veselošću predloži da se porazbija iostatak čaša. Nagel se ne usprotivi, i onda su se četiri odrasla čoveka zabavljalabacajući čaše o zid. Zatim su pili iz boca, drali se kao mornari i igrali kolo. Bilo ječetiri časa kad se buka stišala. Doktor je bio potpuno pijan. Na vratima sestudent Ejen obrati Nagelu i reče:

- Ali ono što ste rekli o Tolstoju može se takođe reći i za Bjernsona. Nistedosledni u svom izlaganju…





14.

Sutradan ujutru pojavi se Minut ponovo u gostionici. Tiho je ušao uNagelovu sobu, stavio na sto časovnik, neke zabeleške, parče olovke i malubočicu s otrovom, i zatim hteo da se udalji. Kako se u međuvremenu Nagelprobudio, bio je prinuđen da objasni zašto je došao.

- Vaše stvari što sam ih našao u džepu prsnika - reče.- U džepu prsnika? Ah, sto mu gromova, istina! Koliko je časova?

- Osam. Vaš časovnik je stao, nisam hteo da ga navijeni.- Niste sigurno pili cijanovodoničnu kiselinu?Minut se nasmeja i odmahnu glavom.- Ne - odgovori.- Ni okusili? Bočica mora biti puna do polovine; dajte da vidim.I Minut mu pokaza da je bočica još puna do polovine.- Dobro! A osam je časova? Onda je vreme da ustanem… Ali dok još nisam

zaboravio, možete li mi Gregore, nabaviti neku violinu na zajam? Hteo bih dapokušam da naučim… Ah, budalaština! Uistinu se radi o ovome: Hoću da kupimviolinu i da je poklonim jednom poznaniku; ne treba mi za ličnu upotrebu.Morate mi svakako nabaviti violinu, pa ma gde je pronašli.

Minut će učiniti sve što bude mogao.- Mnogo vam hvala. Svratićete opet k meni kad god budete želeli; znate put.

Doviđenja!Čas kasnije bio je Nagel već u parohijskoj šumi. Zemlja je još bila vlažna od

jučerašnje kiše i sunce nije bilo mnogo toplo. Seo je na jedan kamen i staopažljivo da motri na put. Video je nekoliko poznatih otisaka stopala u mekompesku, bio je skoro uveren da su to Dagnina stopala i da je ona otišla u grad.Dugo je uzalud čekao, najzad se resio da joj pođe u susret i digao se s kamena.

I zaista se nije prevario, jer ju je sreo već na ivici šume. Nosila je nekuknjigu, Skramovu „Gertrudu Kolbjemen”.

Govorili su najpre neko vreme o knjizi, a zatim ona reče:- Zamislite samo… pseto nam je lipsalo.



- Lipsalo? - odvratio je.- Pre nekoliko dana. Našli smo ga mrtva. Ne razumem kako se to moglo

desiti.- Zamislite, uvek mi je bilo gadno to vaše pseto; izvinite, ali bila je to doga

zatupastog nosa i bezobraznog ljudskog izraza. Kad vas gleda, uglovi usta

spuštaju joj se sasvim nisko kao da snosi svu tugu sveta. Zaista sam zadovoljanšto je mrtva.- Pili, nije vas stid…Ali je Nagel nervozno prekide, iz nekog razloga hteo je da skrene ovaj

razgovor sa psa. Stade da priča o nekom čoveku koga je jednom sreo i koji jezaista bio nešto najsmešnije što se uopšte može videti. Čovek je malo m-mucaoi nije to krio; ne, čak je m-mucao više no što je morao da bi svoj nedostatak štobolje istakao. Imao je najčudnije poglede o ženama. Uostalom, imao je običaj dapriča neku priču iz Meksika koja je u njegovim ustima postajala naročitozanimljiva. Bilo je to jedne užasno hladne zime, termometri su prskali do milevolje a ljudi sedeli dan i noć zatvoreni u četiri zida. Ali jednoga dana morao je dapođe u obližnji grad, prolazio je ogolelim predelom, samo se ovde-onde uzdizalaponeka koliba, a ledeni vetar neizdržljivo mu je palio lice. I taman kad je takoišao, izleti usred one očajne hladnoće neka polugola žena iz jedne kolibe i potrčak njemu; sve vreme je vikala: Nos vam je otekao od mraza! Držala je varjaču uruci i imala zavrnute rukave. Videla je ovog neznanog čoveka kako prolazi sotečenim nosom od mraza, pa je ostavila sav posao i potrčala da ga opomene.

He-he, jeste li čuli ovako nešto! A i sama je na ledenom vetru, sa zavrnutimrukavima, i ceo desni obraz postepeno joj modri i pretvara se u veliku oteklinuod mraza! He-he, prosto neverovatno!… Ali i pored ovoga i još mnogih drugihprimera o ženskom požrtvovanju, s mucavkom se u ovom pogledu nije moglo nirazgovarati. Žena je čudno i nezajažljivo stvorenje, govorio mi je, ne dajućinikakvo objašnjenje zašto je baš čudna i nezajažljiva. Prosto je neverovatno štasve ona može da izmisli, govorio je. I zatim je ispričao: Imao sam prijatelja kojise zaljubi u jednu mladu damu; zvala se Klara. Mnogo je truda uložio dapridobije ovu damu, ali ništa nije pomoglo, Klara nije htela ni da čuje za njega,

iako je on bio lep i ugledan mladić. Ista Klara imala je međutim sestru, sasvimkrivonogo i grbavo stvorenje; bila je upravo ružna; jednog dana moj prijateljzatraži njenu ruku; dragi Bog zna zašto je to učinio, možda iz računa a možda sezaista zaljubio, iako je bila onako ružna. A šta je sad Klara uradila? Sadodjednom njena ženskost pokaza zube; Klara je vikala, Klara je postavila kuću naglavu; mene je hteo da uzme, mene je hteo da ima, rekla je; ali me neće imati,neću, neću nipošto na svetu, kazala je. Eto, ali mislite li da je sad mogao dobitinjenu sestru, u koju se veoma zaljubio? Ne, u tome baš i jeste čitava zloba u ovoj



stvari: Klara nije htela ni svojoj sestri da ga ustupi. He-he-he. Ne, ne, pošto jeustvari hteo nju, ne srne da ima ni njenu grbavu sestra, iako se o nju baš nikonije otimao. I tako moj prijatelj ne dobi nijednu… Ovo je jedna od mnogobrojnihmucavkovih priča. Pričao ih je tako smešno, baš zato što je toliko mucao. Bio jeuostalom velika zagonetka kao čovek… Dosadan sam vam?

- Ne - odgovori Dagni.- Dakle velika zagonetka kao čovek. Bio je takav tvrdica i lopov da je čakskidao kaiševe s prozora na vagonima i nosio ih kući da ih nekako upotrebi. Da,nije se ustručavao; čak je jednom i uhvaćen u ovakvoj krađi. Ali, s drage strane,nije nimalo cenio novac kad bi ga zahvatila njegova ćudljivost. Jednom mu jepalo na um da priredi nečuvenu šetnju kolima. Nije poznavao nikoga, pa zatoiznajmi za sebe sama dvadeset i četiri kočije i poređa ih jedne za drugima.Dvadeset i tri kočije išle su napred potpuno prazne a u dvadeset četvrtim,poslednjim, sedeo je on i s visine gledao na prolaznike, ponosan kao bog na

veliku povorku što ju je priredio…Ali Nagel je bez uspeha izmišljao i pričao jednu priču za drugom; Dagni je

jedva slušala šta je govorio. Zaćutao je i stao da razmišlja. Zaista je bilo đavolskišto tako glupo brblja i neprestano se pravi budalom! Jurišati na neku mladudamu, i to još damu svoga srca, s ovakvim tračanjem o oteklini od mraza i odvadeset četiri kočije! I odjednom se seti da se već jednom smrtno prebacio snekom bljutavom dosetkom o nekom Eskimu i mapom za pisma. Kad se ovogaseti, obrazi mu odjednom planuše a on se nehotice trže i zamalo ne zastade. Kogvraga ne pazi. Ah, kako se stidi. Ovi trenuci kad tako glupo brblja, prave gasmešnim, unizuju ga i bacaju unazad za nedelje i čitave mesece. Šta li u dušimora da misli o njemu?

- A koliko ima još do dobrotvorne priredbe?Odgovorila je smešeći se:- Zašto se toliko mučite da govorite naprazno? Zašto ste tako nervozni?Ovo mu je pitanje došlo tako neočekivano da je smeteno pogledao.

Odgovorio je prigušenim glasom i uzburkana srca:- Gospođice Kiland, kad sam poslednji put bio s vama obećao sam da ću,

ako vas još jednom sretnem, govoriti o svim stvarima sem o onom što ste mizabranili da pominjem. Nastojim da održim svoje obećanje. Dosad sam gaodržao.

- Da - odvratila je - treba držati svoja obećanja, ne treba ih kršiti.- Već sam bio ovde pre no što ste došli i odlučio da pokušam; znao sam da

ću vas sresti.- Otkuda ste mogli znati?



- Video sam vaše stope na putu.Bacila je pogled na njega i ućutala.A malo zatim reče:- Nosite zavijenu ruku, jeste li se povredili?- Da - odgovori - vaš pas me ujeo.

Zastadoše obadvoje i pogledaše se. Kršio je ruke i nastavio sav izmučen:- Bio sam svake noći ovde u šumi, svake noći gledao sam u vaše prozore prc

no što sam odlazio na spavanje. Oprostite, ali to nije zločin. Zabranili ste mi dato činim, da, ali sam ipak činio, šta mogu! I pseto me je ujelo, borilo se za svojživot; ubio sam ga, dao sam mu otrov zato što je uvek lajalo kad god sam dolazioda kažem vašim prozorima laku noć.

- Vi ste dakle ubili psa! - rekla je.- Da - odgovori Nagel.

Tajac.Još uvek su stajali i gledali se; grudi su mu se burno dizale i spuštale.- I bio bih kadar da učinim mnogo gore stvari samo da bih vas mogao videti

- nastavio je. - Nemate ni pojma koliko patim i koliko mislim na vas dan i noć.,ne možete ni zamisliti. Razgovaram sa svetom, smejem se, priređujem čak ivesele pijanke… noćas sam imao društvo do četiri časa; na kraju smo porazbijalii sve čaše… da, ali i kad pijem i pevam, opet neprestano mislim na vas i prostosam već lud. Ne brinem se više ni za šta i ne znam šta će još od mene biti. Ta

smilujte mi se makar samo dva minuta, hteo bih nešto da vam kažem. Nemojtese plašiti, neću ni da vas zastrašim niti da vas prevarim, moram samo dagovorim s vama, jer me patnja goni…

- Pa zar nećete jednom biti pametni? - rekla je odsečno. Obećali ste.- Da, svakako, obećao sam; ne znam, možda sam obećao da ću biti pametan,

verujte mi. Ali kako da počnem da li vi znate? Recite mi. Znate li da jednoga danazamalo nisam ušao u parohiju, otvorio vrata i upao pravo kod vas, čak i da nistesami! Ali sam nastojao da se oduprem svim silama, verujte mi; da, čak sam iružno govorio o vama i pokušao da uništim vašu moć nada mnom, unizujući vas

u očima drugih. Nisam to činio iz osvete, ne, ali pojmite da zamalo što nisampodlegao. Učinio sam to da bih se uzvisio u svojim sopstvenim očima, da bih senaučio da stisnem zube, da ne savijeni isuviše kičmu pred samim sobom, usvojoj sopstvenoj svesti. Eto zašto sam učinio. Ali ipak ne znam baš sigurno da liće nešto koristiti. Pokušao sam takođe da otputujem, da odem; pokušao sam,počeo da pakujem svoje stvari; ali nisam dovršio pripreme i nisam niotputovao. Kako bih mogao otići odavde! Mesto toga pre bih otišao u potragu



za vama, kada više ne biste bili ovde. Iako vas nikad ne bih našao, ipak bihputovao u potragu za vama, tražio bih vas neprestano u nadi da ću vas naći. Aako bih ipak uvideo da je sve uzalud, smanjivao bih, smanjivao postepeno svesvoje nade i najzad bih bio iskreno zahvalan ako bih po mogućstvu uspeo davidim neku osobu koja vam je jednom bila bliska, neku prijateljicu koja vam je

nekada stiskala ruku i kojoj ste poklanjali poneki osmeh u srećne dane. Eto štabih uradio. Onda, da li bih mogao da otputujem odavde? A zatim, i leto je, čitavašuma je moja crkva i ptice me poznaju, gledaju me svako jutro kad dolazim,nakrive glavu i gledaju, a odmah potom stanu da pevaju. Neću takođe nikadzaboraviti kako je grad bio iskićen zastavama u vašu čast ono veče kad samstigao; to je na mene učinilo najveći utisak, obuzela me je neka čudna simpatija;napola ošamućen hodao sam tamo-amo po brodu i gledao zastave pre no štosam se iskrcao. Da, bilo je to one večeri!… Ali i posle toga bilo je toliko putadivno; svakodnevno prolazim istini putem kojim i vi, a katkad imam sreću da

vidim tragove vaših stopa po putu kao danas, i onda čekani dok se ne vratite,zavučem se u šumu, legnem potrbuške iza nekog kamena i čekam vas. Videosam vas dva puta od našeg poslednjeg razgovora, i jednom sam vas čekao punihšest časova dok niste naišli. Za ovih šest časova ležao sam iza kamena i nisamse nikako dizao prosto zato što sam se bojao da biste mogli naići i spaziti me.Bogzna gde ste tako dugo ostali toga dana…

- Bila sam kod Andersenovih odgovorila je brzo.- Da, možda ste bili tamo, ipak sam vas najzad video kad ste se vraćali.

Niste bili sami; ali sam vas jasno video i tiho poslao svoj pozdrav iza kamena.

Bog zna kakva vam je misao tada iskrsnula, ali ste okrenuli glavu i za trenutakpogledali u kamen…

- Ta čujte jednom… Ma ne, što ste se trgli kao da ću vam sad izreći smrtnukaznu…

- Pa to i jeste, razumem dobro, oči su vam postale ledene.- Da, ali zaista jednom treba da bude kraj, gospodine Nagele. Kad biste o

svemu razmislili, morali biste i sami shvatiti da se ne ponašate lepo ni premaonome koji je odsutan. Ako se stavite u njegov položaj… a da ne govorimo kako i

mene dovodite u veoma težak položaj. Šta hoćete od mene? Dozvolite da vamkažem jednom za svagda: neću prekršiti svoje obećanje, volim ga. Tako, sad vamje sasvim jasno. Budite malo oprezni; zaista neću da se šetam s vama ovde, akone budete imali malo obzira prema meni. Kažem vam otvoreno.

Bila je uzbuđena, usta su joj podrhtavala, jedva se uzdržavala da ne brižne uplač. Kako je Nagel ćutao, ona još dodade:

- Rado ću vam dozvoliti da me pratite do kuće, ako želite i ako nemate



nameru da načinite položaj oboma nepodnošljivim. Biću vam zahvalna, akobudete hteli da nešto ispričate; volim da vas slušam.

- Da - reče on odjednom glasno i razdragano kao brbljivac kome je puštenona volju da, samo kad mi dozvoljavate da vas pratim! Vrlo rado… Ah, kako steme polili hladnom vodom, kako mi prosto vraćate snagu, kad se naljutite na

mene…Još su poduže razgovarali o ravnodušnim stvarima. Išli su tako lagano da sujedva odmicali.

- Kako lepo miriše, kako lepo miriše rekao je.- Eto, kako trava i cveće bujaju posle kiše. Ne znam da li vas i inače zanima

drveće? Čudno je, ali se osećam u tajanstvenom srodstvu sa svakim drvetom ušumi. Kao da sam i sam nekada pripadao šumi; kad tu pogledam oko sebe, činimi se kao da neko sećanje prostruji čitavim mojim bićem. Ah, stanite jedantrenutak! Čujte kako ptice u divljem oduševljenju pevaju suncu. Sasvim su glupei lude, lete nam skoro u lice tako neobazrivo.

I pođoše dalje.- Još uvek rekla je nosim u sebi onu divnu sliku što ste mi je opisali o čunu i

jedru od plave svile koja je isečena u obliku meseca. Bilo je tako lepo. Kad jenebo sasvim visoko i daleko, čini mi se kao da i sama plovim tamo gore iribarim srebrnom udicom.

Bio je srećan što se ona još seća onog utiska ivanjdanske noći. Oči mu sezamagliše, i toplo odgovori:

- Da, sasvim tačno, bilo bi mnogo bolje da ste vi bili u ovakvoj barci.Kad su stigli otprilike do sredine šume, ona neoprezno upita:- Dokle ostajete ovde?Odmah se pokajala, najmilije bi joj bilo da nije uopšte ni izustila ovo

pitanje; ali se ubrzo umiri, jer se samo nasmešio i izbegao da neposrednoodgovori. Bila mu je zahvalna za pažnju, sigurno je primetio njenu zabunu.

- Ostajem ovde gde ste i vi odgovorio je. - Ostajem dotle dok budem imaonovaca - kazao je najzad. A onda dodao: To neće biti tako strašno dugo.

Pogledala gaje, opet se nasmešila i upitala:- Neće biti tako strašno dugo? Čula sam da ste vrlo bogati?Tada stari tajanstveni izraz pređe njegovim licem, i on odgovori:- Da sam bogat? Čujte, po gradu mora da kruže glasovi kako sam pun para,

kako između ostalog imam i neko poljsko dobro od velike vrednosti… nije toistina, molim vas, nemojte verovati, sve je to obmana. Nemam poljskog dobra, au svakom slučaju vrlo je malo i pripada zajedno meni i mojoj sestri; sem toga,



potpuno je zaduženo i opterećeno raznim hipotekama. To je istina.Nasmejala se s nevericom.- Inače obično uvek kažete istinu kad govorite o sebi - reče.- Ne verujete mi? Sumnjate? Dozvolite mi bar da vam kažem, mada me to

ponižava, dozvolite mi ipak da vam ispričam kako stvari stoje. Ne zaboravite da

sam već prvi dan kad sam stigao u grad, prevalio peške pet milja, peške samotišao u obližnji grad i otuda sam sebi poslao tri telegrama koji se odnose naveliku sumu novaca i neko poljsko dobro u Finskoj. Zatim sam punih nekolikodana ova tri telegrama ostavio otvorena na stolu svoje sobe da bi ih svako ugostionici mogao pročitati. Verujete li mi sad? I, zar moj novac nije običnaobmana?

- Pod pretpostavkom da opet ne lažete na svoju sopstvenu štetu.- Opet? Varate se, gospođice. Tako mi Boga na nebesima, ne lažem! Eto!

Tajac.- Pa zašto ste onda to učinili, zašto ste poslali one telegrame sami sebi?- E, vidite, to bi bila malo dugačka priča, ako bih vam izlagao u povezanoj

celini… No, uostalom učinio sam to jednom rečju da bih se hvalisao, da bihprobudio pažnju u gradu. He-he-he, iskreno rečeno.

- Sad lažete!- Đavo neka me nosi ako lažem!- Čudan ste čovek. Bogzna šta ste hteli time postići. Dođete u jednom

trenutku… da, ne bojite se čak da mi učinite najvatrenija priznanja; ali čim vassa nekoliko reči naučim pameti, odmah prevrnete i predstavite sebe kaonajvećeg šarlatana, kao lažova, kao varalicu. Možda ste mogli uštedeti sebi ovajtrud; i jedno i drugo pravi na mene tako mali utisak. Isuviše sam obična ijednostavna; sva ta genijalnost nadilazi moj razum.

Bila je odjednom uvređena.- Nisam hteo u ovom trenutku da pokazujem nikakvu genijalnost. Ta sve je

izgubljeno, zašto bih se onda naprezao?- Ali zašto mi onda pričate sve ove neprijatne stvari čim vam se ukaže

prilika? - uzviknula je živo.I lagano, savlađujući se potpuno, odgovorio je:- Da bih učinio utisak na vas, gospođice.I ponovo su oboje stali i zagledali se. A on nastavi:- Već sam imao prilike da vam kažem nekoliko reči o svom metodu. Pitate

me zašto izbrbljavam svoje tajne koje mi škode a koje bih mogao da skrijem?Odgovaram: iz politike, iz računa. Verujem naime u mogućnost da će moja



iskrenost učiniti izvestan utisak na vas, pored sveg vašeg odricanja. U svakomslučaju mogao bih zamisliti da ćete osetiti izvesno poštovanje prema ovojbezobzirnoj ravnodušnosti s kojom se sam predajem. Možda i pogrešnoračunam, lako je moguće, onda nemam kud. Ali čak iako mi je račun pogrešan, viste i onako za mene izgubljeni pa opet ništa ne stavljam na kocku. A do ove se

tačke može dospeti, to je očajanje, hazard. Pomažem vam sam da sastaviteoptužbe protiv mene i učvršćujem vas svojim skromnim sredstvima u vašojnameri da me se otresete, prosto naprosto otresete. Zašto to činim? Zato što semojoj sitnoj duši ne sviđa da govori u svoju sopstvenu korist i da nešto dobijena ovako bedan način; ni reči ne bih mogao izustiti. Ali, možete mi reći,pokušavam da lukavstvom i okolišnim putevima postignem isti uspeh koji biostali postigli sitnom iskrenošću? Ah… Ne, neću uostalom da se branim.Nazovite to obmanom, zašto ne, dobro je, odgovara; i sam ću dodati da je tonajbednije licemerstvo. Dobro, dakle to je obmana, i ne branim se. Imate pravo,

čitavo moje biće je obmana. Ali svi ljudi su u izvesnom stepenu zatočeniciobmane, pa svejedno koje vrste obmane, postoje u suštini sve obmana?…Osećam kako počinjem da padam u vatru, ne bih bio protivan da za trenutakpređem na svoju omiljenu temu… Ne, neću uostalom; Gospode Bože nanebesima, koliko sam umoran od svega! Kažem: neka ide, samo neka ide:tačka… Ko bi još, na primer, verovao da u kući doktora Stenersena nije sve uredu? Ne kažem ni ja da ima nešto ružno, zato i pitam da li bi ikome moglo pastina um da poveruje kako u ovoj cenjenoj porodici ima nešto ružno. Ima svegadve osobe, muž i žena, dece nema, nema ozbiljnih briga, pa ipak, možda postoji

neka treća osoba, Bog bi jedini znao, ali možda, sve ukupno, postoji još jednaosoba, osim muža i žene, neki mladi i suviše vatreni prijatelj kuće, sudijskipripravnik Rejnert. Šta da se kaže? Možda na obema stranama ima grešaka.Doktor može štaviše da zna za ćelu stvar, pa ipak ništa ne može da učini, a onenoći pio je strahovito i bio tako ravnodušan prema svemu, prema čitavojvasioni, da je predlagao potpuno uništenje čovečanstva pomoćucijanovodonične kiseline, dok bi se točak i dalje okretao. Jadni čovek!… Ali teškoda je on jedini koji je do kolena ogrezao u obmani, čak i ako ne računam sebe,Nagela, jer ja sam ogrezao u obmani do pojasa. Kad bih, na primer, spomenuo

Minuta? Mila duša, pravednik, mučenik! Sve dobro je na njegovoj strani; ali ga nepuštam iz oka. Kažem vam, ne puštam ga iz oka! Izgleda da vas to čudi? Jesam livas uplašio? Nije mi bila namera. Odmah ću vas umiriti, ako kažem da niko nemože pokolebati Minuta, zaista je pravednik. A zašto ga ne ispuštam iz očiju,zašto ga pratim u dva časa noću kad se vraća kući s nevine šetnje… u dva časanoću? Zašto ga uhodim s lica i sa strane, kad raznosi džakove uglja i pozdravljaljude na ulici? Ni zbog čega, draga gospođice, ni zbog čega. Prosto me zanima,gajim izvesna osećanja prema njemu i čini mi zadovoljstvo u ovom trenutku što



mogu da ga istaknem kao primer čistog i pravednog čoveka posred ove opšteobmane. Zato ga i pominjem, i vi me razumete sasvim sigurno. He-he-he… Alida se vratimo na mene… Ah, ne, ne, neću da se vraćam na sebe sama, samo tone!

Ovaj poslednji uzvik bio je toliko iskren i pun tuge da u njoj probudi

sažaljenje. U tom trenutku shvatila je da ima posla s potpuno namučenom irastrganom dušom. Ali pošto se odmah zatim pobrinuo da izbriše ovaj utisak,prasnuvši odjednom u hladan smeli i zaklevši se ponovo kako je sve samoobična obmana, osetila je odmah kako je napušta ovo prijateljsko osećanjeprema njemu. Rekla je oštro:

- Načinili ste nekoliko primedbi na račun gospođe Stenersen, koje su moglebiti i upola tako drske pa da budu podle. A na Minutu, bednom bogalju, pokazaliste takođe svoje viteštvo. Zaista ste se ružno poneli, nisko poneli.

Pošla je opet a Nagel za njom. Nije odgovarao, išao je oborene glave. Trzaj

mu je nekoliko puta potresao ramena, i na svoje najveće zaprepašćenje spazilaje nekoliko krupnih suza kako mu se kotrljaju niz obraze. Da ih skrije, okrenuose ustranu i zviždukao nekoj ptičici.

Išli su dva minuta ne prozborivši ni reči. Bila je uzbuđena i gorko žalilazbog svojih grubih reči. Možda je čak i imao pravo u svemu što je rekao; šta znaona? Bogzna da li ovaj čovek nije video više za nekoliko nedelja nego onagodinama. Išli su i dalje ćutke. Opet je bio savršeno miran, i igrao semaramicom. Za nekoliko minuta biće na domaku parohije. Tada Dagni reče:

- Jeste li jako povredili ruku? Smem li da vidim?Da li je to učinila samo da bi ga malo obradovala ili je zaista popustila zatrenutak… ali u svakom slučaju rekla je toplim, skoro uzbuđenim glasom izastala.

Sva njegova strast sad dobi zamaha. U trenutku kad mu je bila tako blizu,nagnute glave nad njegovu ruku, da je osećao miris njene kose i njenog vrata, imada ni reči nije bila izgovorila, njegova ljubav se pretvori u ludilo, u bezumlje.Privukao ju je k sebi, prvo jednom rukom, a kad se stala braniti, i drugom,vatreno je dugo pritisnuo na grudi i skoro je digao sa zemlje. Osećao je kako joj

leđa popuštaju i kako se predaje. Teška i divna počivala mu je u zagrljaju, anapola zamagljene oči upijale su se u njegove. Govorio joj je, kako je divna,divna, i kako će biti ljubav njegove ljubavi sve do smrti. Jedan čovek je već pošaou smrt zbog nje, da, i on će tako isto, na najmanji znak, na najmanju reč.

Ah, koliko je voli! I nastavio je da ponavlja neprestano, privijajući je svencžnije i nežnije na grudi: - Volim te, volim te!

Nije davala više nimalo otpora, glava joj je malo klonula na njegovu levu



ruku, i on ju je vatreno ljubio, prekidajući jedva s vremena na vreme da bi jojprošaptao najnežnije reči. Jasno je primetio kako se i ona sama privija uz njega ikako pod njegovim poljupcima još više sklapa oči.

- Dođi sutra pod ono divo, sećaš se onog drveta, one jasike. Dođi, volim te,Dagni! Hoćeš li doći? Dođi kad hoćeš, dođi u sedam časova.

Nije odgovorila na to, već je samo rekla:- Ta pustite me sad!I lagano se oslobodila njegovog zagrljaja.Trenutak zasta i pogleda oko sebe, lice joj dobi sve smeteniji izraz, najzad

nemoćni trzaj zadrhta joj oko usana, i ona pritrča kamenu na ivici puta i sede.Plakala je.

Nagnuo se nad njom i tiho joj govorio. Potrajalo je to nekoliko minuta.Odjednom je skočila, stisnutih pesnica i lica bleda od gneva, pritisnula je ruke na

grudi i besno rekla:- Bednik ste, ah, Bože, koliki ste bednik! Ili možda ne mislite tako. Ah, kakoste mogli, kako ste mogli da ovo učinite!

Zatim je nastavila da plače.Ponovo je pokušao da je umiri, ali bez uspeha; punih pola časa stajali su

tako kraj kamena na ivici puta i nisu se micali.- I još hoćete da se sutra opet sastanete sa mnom - rekla je; neću doći, moje

vas oči više neće videti, vi ste nitkov!

Preklinjao ju je, bacio se ničice pred njom i ljubio joj haljinu; ali je onaneprestano ponavljala kako je on nitkov i kako se bedno poneo. Šta je uradio snjom? Odlazite, odlazite! Zabranila mu je da je dalje prati, ni koraka dalje!

I pošla svojoj kući.Hteo je ipak da je otprati; ali ga ona odbi pokretom ruke i reče:- Ne mičite se!Ostao je na mestu i pratio je očima dok se nije udaljila dvadesetak koraka, a

onda je stegnuo pesnice, potrčao za njom, prekršio njenu zabranu, potrčao za

njom i prisilio je da ponovo stane.- Neću vam učiniti nikakvo zlo - rekao je - imajte malo sažaljenja premameni. Kao što stojim pred vama, spreman sam da izvršim samoubistvo samo dabih vas oslobodio mene; dovoljna je samo jedna vaša reč. A ponoviću vam to isutra ako se budemo videli. Ali bi trebalo da imate milosti prema meni, dabudete pravedni prema meni. Shvatate da sam potčinjen moći koja potiče odvas i kojom ja ne vladam. I nije samo moja krivica što sam naišao na vas nasvom putu. Neka Bog da da nikad ne osetite moju sadašnju patnju.





15.

Tri-četiri iduća dana Nagel nije bio u gradu. Otišao je na neki izlet parobrodom, a njegova soba u gostionici stajala je zaključana. Niko nije znaogde se nalazi, znalo se jedino da se ukrcao na parobrod koji je otplovio premaseveru, i da je možda otišao samo da se razonodi.

Kad se jednog dana vratio u rano jutro, dok je grad još spavao, bio je savbled i ispijen od bdenja. Nije ipak pošao u gostionicu, već se neko vreme

prošetao tamo-amo po keju, pa je onda krenuo sasvim novim putem koji jevodio prema unutrašnjem zatonu, gde se dimnjak parnog mlina taman počeo dapuši.

Nije se dugo zadržao, po svemu je izgledalo da se vrti unaokolo samo da biutucao nekoliko časova. Čim je trg oživeo, prešao je tamo; stajao je na uglu krajpošte i pažljivo posmatrao prolaznike, pa kad je spazio zelenu suknju MarteGude, prišao joj je i pozdravio.

Izvinite, možda gaje zaboravila? Ime mu beše Nagel, učinio joj je jednom

ponudu za staru stolicu. Možda ju je već prodala?Ne, nije je prodala.Dobro. I niko nije dolazio kod nje da istera veću cenu? Nikakav ljubitelj?Da. Ali…- Šta? Zaista? Bilo je i drugih? Šta kažete, neka dama? Ah, te žene, one svuda

moraju da zabodu svoj nos! Čula je za tu retku stolicu i odmah htela da je zgrabi.Pa da, običan ženski način. A koliko je ponudila, do koje je sume išla? Kažemvam, ne ispuštam stolicu ni po koju cenu, đavo neka me nosi ako je ispustim!

Marta je bila zbunjena njegovom žestinom pa je pohitala da odgovori:- Ne, ne, pa vi ćete je i dobiti, s najvećim zadovoljstvom!- Dozvoljavate li mi onda da dođem k vama večeras oko osam časova da

svršimo posao?Da, možda je moguće i tako. Ali zar ne bi bilo bolje da pošalje stolicu u

gostionicu? I tako bi bilo uređeno…Nipošto, nikako, ne pristaje ni u kom slučaju. S ovakvim predmetom mora



se oprezno postupati, njim se moraju pozabaviti stručne ruke; iskreno govoreći,ne dozvoljava čak ni da neki stranac pogleda stolicu. U osam časova biće tamo.Čujte - palo mu je na um nipošto brisati krpom, nikako prati, za ime Božje! Nikapi vode!…

Nagel ode pravo u gostionicu i pruži se obučen na postelju; spavao je

duboko i mirno sve do uveče.Čim je večerao, otišao je na pristanište, u malu kuću Marte Gude. Bilo jeosam časova; zakucao je i ušao.

Soba je bila tek oprana, pod je bio čist a prozori izbrisani; a sama Martastavila je oko vrata ogrlicu od staklenih bisera. Bilo je očigledno da gajeočekivala.

Pozdravio je, seo i odmah otpočeo pregovore. Ni ovog puta nije nikakopopuštala, naprotiv, bila je nepopustljivija no ikada i ostala uporno pri tome dastolicu ustupi bez naknade. Najzad se naoko razbesneo, stao da joj preti kako ćejoj baciti pet stotina kruna u lice i pobeći sa stolicom. Da, zaista je i zaslužila!Takvo bezumlje još nije sreo u svom životu, i udarivši o sto upitao je da li nijesasvim poludela.

- Znate šta - reče i pogleda je oštro. Zbog vaše upornosti počinjeni ozbiljnoda sumnjam. Recite mi otvoreno: je li ova stolica zaista časno stečena? Moramvam reći, imam posla s raznoraznim svetom pa čovek nikad ne može da budedovoljno oprezan. Ako je stolica dopala u vašu svojinu prevarom ili nekimdrugim sumnjivim načinom, onda ne smem da je kupim. Molim vas uostalom da

mi oprostite ako pogrešno tumačim vaše oklevanje. I uporno ju je preklinjao damu kaže istinu.Zbunjena ovim sumnjičenjem, napola prestrašena a napola uvređena, stala

se odmah pravdati: stolicu je doneo u kuću njen deda i ona čitavo stolećepripada njenoj porodici; ne treba da misli da bi ma šta zatajila. Grunule su jojsuze na oči.

Dobro, onda bi zaista hteo jednom da svrši s tim brbljanjem, i zatim tačka!Izvadio je novčanik.

Pristupila je korak bliže kao da gaje opet htela sprečiti; ali se nije daozbuniti, već je položio na sto dve crvene novčanice.

- Izvolite! - reče.- Dajte mi samo pedeset kruna, kad vam je toliko stalo umolila je. I u tom

trenutku bila je toliko zbunjena da mu je dva puta prešla rukom preko kose dokga je molila, samo da bi ga navela da popusti. Ni sama nije znala šta čini; ali ga jepomilovala po kosi i ponovo ga molila da ostane pri pedeset kruna. Glupa ženajoš je i oči imala vlažne.



Podigao je glavu i pogledao je. Ova seda sirotica, ova devojka od četrdeset godina, još mrka i vatrena pogleda, a ipak takvog držanja koje je podsećalo namonahinju, ova čudna i retka lepota, sve je to delovalo na njega i pokolebalo gaza trenutak. Uzeo je njenu ruku, pomilovao je i rekao: Gospode, kako ste čudni,draga! A zatim se odmah digao sa stolice i pustio njenu ruku.

- Nadam se da nećete imati ništa protiv ako stolicu ponesem odmah sasobom - reče.I uze stolicu.Očigledno da ga se više nije bojala. Kad je videla kako je uprljao ruke kad je

dodirnuo staru stolicu, pohitala je u džep i pružila mu maramicu da se obriše.Novčanice su još bile na stolu.- Ah, čujte rekao je dozvolite da vas upitam, ne bi li možda najbolje bilo da

ovu stvar sa stolicom po mogućstvu sačuvate za sebe? Nema smisla da ceo grad

govori o tome; zar ne?- Ne - odvratila je zamišljeno.- Na vašem mestu, odmah bih sklonio novac. Ili bih još pre prikačio nešto

na prozor. Uzmite onu suknju!- Zar neće biti mračno? - rekla je. Ali je ipak uzela suknju i prikačila je uz

njegovu pomoć.- Ovo smo uostalom mogli odmah učiniti - reče zatim; moglo je zlo ispasti

da me je neko video.

Nije ništa odgovorila. Uzela je novac sa stola, pružila mu ruku i stala damiče usne, ali nijednu reč nije uspela da izusti.I dok je tako stajao i držao njenu ruku, rekao je odjednom:- Čujte, smem li da vam postavim jedno pitanje: možda vam je dosta teško

da isterate kraj s krajem, mislim bez pomoći, bez potpore… Ah, da, možda imateneku malu potporu?

- Da.- Eh, draga, oprostite mi što sam pitao! Palo mi je na pamet, ako se čuje da

imate nešto novaca, ne samo da nećete više primati nikakvu potporu, već ćevam i novac oduzeti, jednostavno oduzeti. Zato naša stvar treba da ostane tajnaza svakoga; jeste li razumeli? Hoću samo da vam dam savet praktična čoveka. Niživoj duši nećete reći da smo svršili ovaj posao… Setio sam se uostalom da vammoram dati sitnije novčanice da ne biste morali menjati stotinarke.

Mislio je na sve, na svaku mogućnost. Seo je ponovo i stao da broji manjenovčanice. Nije tačno izbrojao, dao joj je sve što je imao sitnijih novčanica, uzeoih je nadohvat i savio u svežanj.



- Evo, sakrijte sad! - rekao je.Okrenula se, otkopčala prsnik i sakrila novac na grudi.A kad je završila, ipak se nije digao, ostao je i dalje na stolici i rekao kao

slučajno:- Šta ono htedoh reći… poznajete li možda Minuta?

I primeti kako joj rumen obli lice.- Sreo sam ga nekoliko puta - nastavi Nagel - mnogo polažem na njega,

sigurno je veran kao zlato. Baš sam mu naložio da mi nabavi violinu, i svakakoće i učiniti, ne verujete? He, možda ga ne poznajete?

- Kako da ne.- Ah, tako, zaista. Pričao mi je kako je kupio cveće od vas za neki pogreb, za

Karlsenov pogreb. Recite mi, možda ga i dobro poznajete? Šta mislite o njemu?Verujete li da će ipak završiti ovaj nalog na moje zadovoljstvo? Kad čovek ima

posla s tolikim ljudima, dobro je katkada obavestiti se o njima. Jednom samizgubio dosta veliku sumu novaca baš zato što sam imao slepo poverenje ujednog čoveka, iako se nisam obavestio o njemu; bilo je to u Hamburgu.

I Nagel iz bogzna kakvog razloga ispriča čitavu priču o čoveku zbog koga jeizgubio onaj novac. Marta je još uvek stajala pred njim naslonjena na sto;odjednom se uznemirila i najzad rekla veoma živo:

- Ne, ne, nemojte da govorite o njemu!- O kome da ne govorim?

- O Johanu, o Minutu.- Zar se Minut zove Johan?- Da, Johan.- Zaista se zove Johan?- Da.Nagel ućuta. Ovo obično obaveštenje da se Minut zove Johan zadade udar

njegovoj misli, izmeni mu za trenutak izraz lica. Bio je za trenutak sasvim nem,pa tek onda upita:

- A zašto ga vi zovete Johan? A ne Gregor, a ne Minut?Odgovorila je zbunjeno i oborenih očiju:- Poznajemo se još iz detinjstva…Tajac.Onda Nagel reče pola u šali i s najvećom ravnodušnošću:- Znate li kakav imam utisak? Da je Minut ustvari veoma zaljubljen u vas.

Da, ovo mi je palo u oči, istina. I to me ne čudi mnogo, iako moram priznati da se





dao ovaj savet?… A sad zbogom! Radujem se što sam vam najzad oteo stolicu.Zbogom, draga gospođice!

I pritom joj stisnu ruku. Na vratima se opet okrete i reče:- Čujte, najbolje će biti da kažete kako sam dao nekoliko kruna za stolicu. Ali

ne više, ni pare više, inače će vam sve oduzeti, zapamtite. Zar ne, mogu da

računam s tim?- Da - odgovorila je.Otišao je i poneo stolicu sa sobom. Čitavo lice mu se blistalo, cerekao se

kao da je izveo naročito lukav mangupski podvig. Tako mi Boga, kako li se sadraduje! - reče veselo. He-he, gotovo neće moći ni da spava noćas od silnogbogatstva!…

Kad je stigao kući, Minut je sedeo i čekao ga.Minut je dolazio s probe i nosio pod rukom svežanj objava. Žive slike

obećavale su da će vrlo dobro uspeti; imale su da predstavljaju prizore izistorije i da budu izvedene pod raznobojnom svetlošću; a i on ima ulogustatiste.

- A kad treba da počne dobrotvorna priredba?Treba da se otvori u četvrtak 9. jula na kraljičin rođendan. Ali još večeras

Minut treba da istakne objave na što više mesta; čak su dobili dozvolu da jednuobjave i zalepe i na grobljansku kapiju… Uostalom, došao je da ga obavesti uvezi s violinom. Nije mu bilo moguće da je ma gde nabavi; jedina upotrebljivaviolina u gradu nije na prodaju, pripada organisti kome je potrebna za priredbu;

ima nekoliko tačaka da odsvira.- Ta, onda se ne može ništa učiniti.Minut se spremao da pođe. I dok je još stajao s kapom u ruci, Nagel mu

reče:- Zar nećemo mirno popiti po čašicu? Treba da vam kažem da sam večeras

veseo, desilo mi se nešto prijatno. Znate, posle mnogih napora došao sam dojednog komada nameštaja i siguran sam da nešto slično nema nijedan ljubitelj uzemlji. Reč je o ovoj stolici. Pogledajte je! Razumete li se u bisere? Jedinstven

holandski komad! Ne bih ga prodao ni za čitavo blago, đavo neka me nosi ako toučinim! I radi toga hteo bih da popijem s vama po čašicu, ako nemate ništaprotiv. Mogu li da zazvonim? Ne? Pa te objave možete i sutra istaći… Ne, nikakone mogu da zaboravim svoj današnji veliki uspeh! Možda ne znate da sam velikiljubitelj starina, prema svojim skromnim mogućnostima, i da sam došao ovamoda otkrijem i po koju retkost! Možda vam nisam pričao ni o svojoj zbirciklepetuša? Ne, o Gospode Bože, onda ni pojma nemate kakav sam ja čovek.Naravno da sam agronom, ali pored toga ima još stvari koje me zanimaju. Eto,





- Ne, ne, ludo je; molim vas, zaboravite! Objasniću vam drugi put, drugiput…

Ali Minut nije ništa čuo. Već je bio na izlazu pre no što je Nagel i završio, aodatle skočio, ne osvrćući se ni levo ni desno, na ulicu, sišao do trga, stigao dovelike česme, bacio se u prvu pobočnu ulicu i iščezao.

Čas kasnije, bilo je deset časova, Nagel upali cigaru i iziđe. Grad još nijeotišao na počinak; na putu što vodi parohiji primetio je gomilu šetača koji sulagano išli tamo-amo, a ulice svud unaokolo još su odjekivale od smeha i vikedece koja su se igrala. Žene i ljudi sedeli su po blagoj večeri na stepenicama itiho razgovarali; ovde-onde dovikivali su susedu preko ulice i dobijaliprijateljski odgovor.

Nagel pođe prema pristaništu. Video je Minuta kako lepi objave na pošti, nabanci, na školi i na zatvoru. Kako je samo radio brižljivo i savesno! Koliko samodobre volje ulaže i ne gleda na vreme, iako bi mu bilo potrebno da ode na

počinak! Nagel prođe kraj njega i pozdravi, ali se ne zaustavi.Kad je već gotovo stigao do pristaništa, začu neki glas iza leđa kako ga

zove; Marta Gude ga zaustavi i sva zadihana reče:- Izvinite! Dali ste mi suviše novaca.- Dobro veče! - odgovorio je. - Jeste li i vi pošli u šetnju?- Ne, bila sam gore u gradu, do gostionice, čekala sam vas. Dali ste mi

suviše novaca.- Hoćemo li sad opet da počnemo ovu komediju?

- Ta prevarili ste se! - uzviknula je zapanjeno. Ima preko dve stotine usitnim novčanicama.

- A, pa šta! Tako, zaista je bilo nekoliko kruna više, nekoliko kruna prekodve stotine? Dobro, pa onda mi ih možete vratiti.

Počela je da otkopčava prsnik, ali odjednom zastade, pogleda unaokolo i neznade više šta da uradi. Onda ga ponovo zamoli za izvinjenje: toliko je sveta, nemože valjda da izvadi novac ovde na ulici, tako ih je dobro sakrila…

- Ne pohitao je da odgovori ta mogu doći po njih, dozvolite da dođem po

njih. I pođoše zajedno njenoj kući. Sreli su više ljudi koji su ih zagledaliradoznalih očiju.

Kad su stigli u njenu sobu, Nagel sede kraj prozora gde je i ranije sedeo i nakome je još visila suknja kao zavesa. Dok je Marta bila zauzeta vađenjem novca,nije rekao ništa; tek kad je bila gotova i pružila mu šaku sitnih novčanicanekoliko izlizanih i izbledelih novčanica po deset kruna koje su još bile tople odnjenih grudi i koje joj je njeno poštenje zabranjivalo da ih zadrži kod sebe ma i





povoda za neko uznemirenje. I kad su bili na izlasku, ona mu je pružila ruku izahvalila se što ju je pozvao na priredbu. Odavno, odavno joj se to nije desilo,postalo joj je neobično. Da, već će se lepo ponašati…

Veliko dete, obećala je čak da će se lepo ponašati, iako je nije ni molio.







- Gotovo i ne znam više o čemu govorite, zaboravila sam, hoću dazaboravim.

I zatim ode. Gledala gaje potpuno ravnodušno.Svet je na sve strane brujao, čulo se zveckanje tanjira i čaša, pucanje

zapušača, smeh, povici, a iz dvorane gradska duvačka muzika koja je svirala

izvanredno rđavo…Kad su gospođice Andresen i Marta došle, u njihovoj pratnji nalazio se i

Minut; svi posedaše za Nagelov sto, gde provedoše četvrt časa. S vremena navreme gospođica Andresen nosila je unaokolo poslužavnik ljudima koji su tražilikafu; najzad sasvim ode, imala je mnogo posla.

Sad su dolazile jedna za drugom razne tačke programa: neki kvartet jepevao, student Ejen izrecitova na sav glas neku svoju poemu, dve dame sviralesu na klaviru, a organista odsvira svoj prvi solo na violini. Dagni je neprestanosedela sa ona dva gospodina. Najzad dođe glasnik po Minuta, morao je da trčiraznim poslovima, trebalo je nabaviti čaša, šolja, sendviča, sve je isuviše tačnobilo izračunato za ovu ljudsku masu, za ovu ljudsku masu maloga grada.

Kad je Marta ostala sama s Nagelom, diže se i htede da ode. Ne može daostane sama, videla je već kako sudijski pripravnik pravi primedbe i kako segospođica Kiland smeje. Ne, najbolje će biti da ode.

Ali je Nagel nagovori da svakako popije još jednu čašu. Marta je bilaobučena u crno; nova crna haljina lepo joj je stajala na telu, ali joj nije pristajala,činila je starijom ovu devojku čudna izgleda i suviše se odvajala od njene sede

kose. Samo su joj oči jako blistale, i kad se smejala, njeno vatreno lice postajaloje zaista puno života.Rekao je:- I vama se sviđa ovde? Jeste li zadovoljni večeras?- Da, hvala - odgovori - zaista mi se sviđa.Neprestano se zabavljao s njom, prilagođavao joj se, setio se da joj ispriča

neku smešnu priču, na što se ona mnogo smejala, bila je to priča kako je došaodo jedne svoje klepetuše. Blago, neprocenjiva starina! Bilo je i kravino ime

urezano na njoj, krava se zvala Elstejn, morala je biti neki bik…Tu je počela ponovo da se smeje. Zaboravila je na sebe, zaboravila gde senalazi, tresla glavom i smejala se kao neko dete na ovu nevinu šalu. Upravo jesva blistala.

- Zamislite - rekao je - verujem da je Minut ljubomoran.- Ne - odgovorila je s oklevanjem.- Dobio sam takav utisak. Uostalom, najviše volim da ostanem ovde s vama.







- Da - nastavila je - i verujem vam takođe sasvim malo. Čak sumnjam i uvaša ramena, vaša široka ramena koja mogu biti od vate. Otvoreno priznajem dasam maločas ušla u onu sobu i pregledala vaš kaput da ne nosite ispunjenaramena. I mada nemam pravo, jer u vašim ramenima nema ništa neobično, ipaksumnjam, šta mogu. Mogli biste izvesno, na primer, upotrebiti neko sredstvo da

biste se za nekoliko palaca načinili višim no što ste, pošto niste naročito visoki.Verujem sigurno da biste to učinili kad biste našli ovakvo sredstvo. O, blagiBože, ta mora čovek biti nepopravljiv prema vama! Ko ste ustvari? I zašto stedošli u ovaj grad? Čak niste ovde ni pod svojim pravim imenom, zovete seupravo Simonsen, sasvim lepo Simonsen! Čula sam u gostionici. Neka dama vasje posetila koja vas poznaje i koja vas je nazvala Simonsenom pre no što ste jemogli sprečiti. Gospode, kako je to smešno i ružno! U gradu pričaju kako sezabavljate dajući malim dečacima cigare da puše i izazivajući skandal zaskandalom na ulici. Tako ste jednog dana neku služavku koju ste sreli na trgu

zapitali, da zapitali nešto u prisustvu nekoliko ljudi. I uprkos svemu nalazite daje sasvim u redu da mi činite izjave i da mi se neprestano isprečujete na putu i…Toliko me neizrecivo muči što ste smeli da se usudite…

Zastala je. Nekoliko trzaja oko usta odavali su njeno uzbuđenje, svaka rečšto ju je izgovorila bila je žestoka i vatrena, i sama je verovala u ono što kaže, anije se ustezala da kaže. Nastade malo ćutanje, i onda Nagel odgovori:

- Da, imate pravo, naneo sam vam mnogo patnje… Jasno je kad se iz dana udan pazi na nekog čoveka, beleže sve njegove reči i sve što čini, onda se nađeponešto ružno za šta se može zakačiti. Može se lako postupiti i nepravedno

prema tom čoveku, ali ne mari, priznajem. Ovaj grad nije veliki, padam mnogimau oči, sapliću se o mene, čim me ugledaju, svaki ima po oko na svakom prstu; nemože se izbeći. A ja na kraju krajeva nisam onakav kakav bi trebalo da sam.

- O, Gospode Bože! - rekla je kratko i odsečno.- Ta zaista je prirodno, grad je tako mali pa vas svi posmatraju, sasvim

razumljivo. U nekom većem gradu ne biste bili jedini čovek koji privlači pažnju.Ovaj hladni i ispravni odgovor probudi u njemu u prvi mah iskreno

divljenje. Već je bio spreman da se zahvali nekom učtivošću, ali se predomisli.

Bila je isuviše uzbuđena, isuviše nastrojena protiv njega, a sem toga možda je iveoma jako potcenjivala njegov značaj. Ovo gaje malo zabolelo. Šta je i bio unjenim očima? Nekakav stranac u malom gradu, neki čovek koga zapažaju samozato što je stran u malom gradu i nosi žuto odelo. Reče s izvesnom gorčinom:

- A zar nisu takođe pričali da sam jednom napisao razvratne stihove nanekoj nadgrobnoj ploči, na ploči Mine Mek? Zar niko nije video? Pa ipak je istina,sasvim tačno. Istina je takođe da sam bio u apoteci, u gradu, u istom ovomgradu, i tražio lekove za neku odvratnu bolest koju sam napisao na parčetu







neshvatljivo jadan, zar ne? U njegovo zdravlje! odgovorila je ova žena koja izgodine u godinu živi tako sirotinjski od prodaje jaja na trgu, život… ne, nijetoliko rđav, često je lep!

- Često je život lep - rekla je.- Da, imate pravo! - odgovorio je onda… - Ah, sad treba da vidimo žive slike!

Da stanemo na vrata, onda ćemo moći da sednemo kad god budete hteli. Možeteli da vidite sa svog mesta? Inače ću vas uzeti na ruke.Nasmejala se i odbila odmahnuvši glavom.Čim je ugledao Dagni gore na pozornici, veselost mu se odmah umanjila,

pogled mu se ukočio, video je samo nju. Pratio je pogled njenih očiju, merio je odglave do pete, motrio na njen izraz, primetio kako se niža na njenim grudimakretala gore-dole, gore-dole. Stajala je sasvim pozadi u gustoj grupi ljudi i lako juje bilo prepoznati pored sveg prerušavanja. Gospođica Andresen sedela je usredini i igrala kraljicu. Ovo je bio prizor u crvenoj svetlosti, kao neka zagonetkasastavljena od ljudi i oružja što ga je doktor Stenersen načinio s mnogo truda ipožrtvovanja.

- Vrlo lepo! - prošaptala je Marta.- Da… Šta je vrlo lepo? upitao je.- Ono gore; ne možete da vidite? Ta šta gledate?- Da, vrlo lepo.I da ne bi probudio sumnju kako gleda samo jedno mesto, jednu jedinu

tačku od svega, stao je da je pita ko je ko od lica na pozornici, ali je ipak jedvaslušao šta mu odgovara. Stajali su tu sve dok crvena svetlost nije počela da segasi i zavesa da pada.

S razmacima od po nekoliko minuta izredalo se pet živih slika jedna zadrugom; došla je i ponoć, Marta i Nagel stajali su na vratima i gledali poslednjusliku. Kad je najzad bilo svršeno i muzika opet počela da svira, seli su ponovo zasto i ostali da razgovaraju. U svojoj dobroti popuštala je sve više i nije višepominjala da ode.

Nekoliko mlađih dama išlo je unaokolo s blokovima u ruci i prodavalo

brojeve za lutriju na kojoj su se dobijale lutke, stolice, ljuljaške, vezovi, servis začaj i časovnik. Svuda su ljudi pravili buku, svi su bili veseli i glasno govorili, udvorani i susednim sobama zujalo je mnoštvo glasova kao na berzi.

Gospođica Andresen sede ponovo za Nagelov sto. Ah, kako je umorna,toliko umorna! Da, mnogo hvala, rado ću uzeti jednu čašu, pola čaše! A ne bi litrebalo da potraži i Dagni!

I dovede Dagni. S njom dođe i Minut.













jednom stajali ovde nasred sobe i kako ste me gledali kad sam prolazio poredkuće? Niste okrenuli glavu za mnom, samo ste me očima pratili, nikad nećuzaboraviti. Ali kad sam vas drugi put sreo i s vama razgovarao, vaš osmeh me jekosnuo. Ne znam da li sam ikad sreo nekog čoveka koji se tako toplo smejao kaovi; ali to i sami ne znate, i to je baš tako čudno lepo što vi i sami ne znate… Sad

opet brbljam strašne budalaštine. I sam vidim; ali imam osećaj da trebaneprestano da govorim, jer mi inače nećete verovati, a to me zbunjuje. Samokad ne biste sedeli tako spremni za skok, mislim, kad ne biste samo bili takospremni da se dignete i da odete, govorio bih vam odmah bolje. Molim vas,dozvolite mi da opet držim vašu ruku, onda ću svakako jasnije govoriti. Tako,hvala!… Razumete, zaista ne želim ništa više da postignem no ono što samrekao; nisam došao ovamo sa zadnjim mislima. I šta vas toliko zaprepašćuje umojim rečima? Ne možete da shvatite da mi je došla ova luda misao, ne možeteda pojmite da bih… da bih… hteo, ne, i smatrate nemogućim; zar ne, o tome ste

sada razmišljali?- Da… Ne, Gospode Bože, ta ostavite sad!- Ali čujte: ne zaslužujem da me još sumnjičite za licemerstvo…- Ne - reče Marta pokajavši se - ne sumnjičim vas ni za šta; ali je ipak

nemoguće.- Zašto je to tako nemoguće? Jeste li se vezali za nekog?- Ne, ne.- Zaista ne? da se niste obećali nekome… recimo, da pomenemo samo

jedno ime, recimo na primer Minutu.- Ne! - uzviknula je glasno. Čvrsto mu je stisla ruku.- Ne? Onda sad nema nikakvih smetnji. I dozvolite mi da i dalje govorim: ne

smete verovati da tako daleko stojim iznad vas, da bi iz toga razloga bilonemoguće. Neću ništa da vam sakrijem, u mnogom pogledu nisam onakav kakavbi trebalo da sam; da, ta sami ste večeras čuli šta je rekla gospođica Kiland.Možda ste i od drugih ljudi u gradu čuli kako sam u mnogim stvarima rđav. Takatkada nemaju baš sasvim pravo; ali uglavnom imaju pravo da sam čovek svelikim manama. Dakle, vi stojite beskrajno daleko iznad mene sa svojomčistom dušom i svojim nežnim, detinjastim mislima, umesto da je obratno. Alivam obećavam da ću uvek biti dobar prema vama, morate mi verovati da mi toneće biti teško, moja najveća radost bila bi da vi budete radosni… Onda jošnešto: Možda vas je pomalo strah šta će grad na to reći? Dakle, na prvom mestu,grad se mora prilagoditi tome da ćete postati moja žena, i štaviše u ovdašnjojcrkvi, ako želite. A drugo, taj grad je i ovako već dobio dosta za razgovor; teškoda je ostalo neprimećeno da sam se nekoliko puta sreo s vama i da sam večeras















kako sam malo imao nameru da vas prevarim. Razmislite još jednom, hoćete li?Razmislite do sutra i dozvolite mi da vas onda vidim…

- Ne, ne znam - prekinula ga je.- Ne znate? hteli biste dakle još večeras da me se zauvek oslobodite? Da, da.- Više bih volela da jednom dođem k vama, kad budete… da, kad budete

oženjeni i kad sve bude gotovo… kuća… mislim kad… Htela bih radije da budemslužavka kod vas. Da, to bih radije htela.

Tajac. Da, njeno nepoverenje uhvatilo je već dubok koren, nije je mogaoviše pobediti, nije više bio u stanju da ponovo zadobije njeno poverenje. I stugom je osetio kako mu se sve više izmiče, ukoliko više govori. Ali zašto ondatoliko plače? Šta je muči? I zašto tako isto ne pušta njegove ruke? Još se jednomvrati na Minuta; bilo je to iskušavanje; hteo je da je nagovori da mu za sutradopusti sastanak, pošto bude još jednom razmislila o svemu. Rekao je:

- Oprostite mi što pominjem Minuta pred vama poslednji put. Budite mirni,imam razloga da tako govorim. Neću ništa ružno da kažem o ovom čoveku,naprotiv, setićete se da sam i vama govorio o njemu lepo kako se samo možegovoriti. Pomišljao sam na mogućnost da bi mi on mogao biti smetnja kod vas,stoga sam vam i govorio o njemu, tvrdio sam između ostalog kako bi on mogaoda izdržava porodicu isto kao i svaki drugi, i još uvek verujem da bi mogao kadbi mu se u početku pomoglo da stane na noge. Ali vi niste uopšte hteli da čujeteda se govori o tome, niste imali ništa s Minutom, čak ste me zamolili da više negovorim o njemu. Dobro! Alija se još nisam oslobodio svake sumnje, niste me

još potpuno ubedili, pa vas opet pitam da li ima nešto između vas i Minuta? Uovom slučaju odmah se povlačim. Da, odmahujete glavom; ali onda vas nerazumom zašto odbijate da promislite o stvari do sutra i da mi onda saopštiteodluku. Ovo bi bila obična pravednost. I vi koji ste tako dobri!

Tada popusti, čak se diže, njeno uzbuđenje izbi, i s osmehom i suzamastade da ga miluje po kosi kao što je već jednom činila. Pristade čak i da se sutrasastanu, hoće rado; treba samo nešto ranije da dođe, oko četiri-pet časova, dokje još vidno, onda niko ne može ništa da kaže. A sad mora da ide, najbolje je daodmah ide. Ah, da, onda će se opet sutra videti, biće sigurno kod kuće i čekaće

ga.Čudno je ovo dete, ova stara devojka! Zbog jedne reči, neke sitne primedbe

planulo joj je srce i pobudilo je na nežnost, na osmeh. Držala gaje za ruku svedok nije pošao, ispratila ga do vrata i još uvek držala za ruku. Na stepenicamamu reče veoma glasno laku noć kao da bi neko mogao biti u blizini kome želi daprkosi.

Kiša je prestala, najzad je gotovo prestala; ovde-onde videlo se već između



tmurnih oblaka poneko parče plavog neba, i samo je još poneka kap padala namokru zemlju.

Nagel je opet disao slobodnije. Da, opet će steći njeno poverenje; zašto mu ine bi uspelo? Nije otišao kući, šetao se pristaništem, duž mora, prošaoposlednje kuće grada i krenuo putem ka parohiji. Nikog nije bilo na vidiku.

Pođe još nekoliko koraka, kad se iznenada neka ljudska prilika diže s iviceputa i pođe ispred njega. Bila je to Dagni: plava pletenica visila joj je niz leđapreko kišnog kaputa. Zadrhtao je od glave do pete i trenutak zastao gotovonepomično; bio je začuđen do najvećeg stepena. Zar nije i večeras na priredbi?Ili je samo pošla da se malo prošeta pre početka živih slika? Išla je beskrajnolagano i čak zastajala dva-tri puta da pogleda u vazduhu ptice koje su počele dase lepršaju između drveća. Da li ga je videla? Da li je htela da ga iskuša? Da li sedigla kad je naišao da bi videla da li će se usuditi da je još jednom oslovi?

Mogla je biti mirna, neće joj nikad više dosađivati! I najednom mu se

probudi bes, neki potmuli i slepi bes protiv ovog stvorenja koje bi možda hteloda ga još jednom stavi na iskušenje samo da bi imalo zadovoljstvo da ga potomunizi. Bila je u stanju da opet priča ljudima na priredbi kako ju je ponovopotražio. Zar nije upravo bila kod Marte da i tamo pokvari njegovu sreću? Zar nebi mogla jednom prestati da mu postavlja zlo na putu? Htela je da ga nagradi pozasluzi, dobro, ali je platila surovije no što je bilo potrebno.

Oboje koračaju podjednako lagano, jedno za drugim, razdaljina između njihje stalno oko pedeset koraka. Potrajalo je to nekoliko minuta. Odjednom joj

ispade maramica. Video je kako je pala, skliznula niz kišni kaput i ostala na putu.Da li zna da ju je izgubila?On progovori u sebi kako je htela da ga stavi na iskušenje, njen gnev protiv

njega još se nije stišao, htela je da ga navede da podigne maramicu i da joj jedonese da bi mogla da mu pogleda pravo u lice i da se naslađuje njegovimporazom kod Marte. Bes mu se stade pojačavati, stisnuo je usne a na čelu mu sepovukla žestoka bora. He-he, da, zar ne, trebalo bi da mu se naruga! Gle, gle,ispustila je onamo maramicu; leži na putu, nasred puta, bela je i vrlo, vrlo fina,čak čipkana maramica, mogao bi se čovek sagnuti i dići je…

Išao je i dalje lagano i kad je stigao do maramice, zgazio ju je nogom inastavio put.

Još nekoliko minuta išli su oboje ovako; onda je primetio kako je odjednompogledala u časovnik i odmah se okrenula. Uputila se pravo prema njemu. Da lije spazila da je izgubila maramicu? Onda se i on okrenuo i pošao ispred nje. Kadje opet došao do maramice, ponovo ju je zgazio, po drugi put, i to pred njenimočima. I produžio hod. Osećao je kako je odmah iza njega, ali ipak nije ubrzao





18.

Najpre stiže doktor Stenersen, još pre no što je Nagel ustao. Doktor seizvini, ona đavolska priredba zaokupila ga je i dan i noć. Da, ima jedan nalog,misiju: u pitanju je da se on, Nagel, pojavi na priredbi. Najčudniji glasovi kruže onjegovu sviranju, grad više ne spava od radoznalosti; sušta istina! Kao štovidim, čitate novine? Ah, ta politika! Jeste li primetili poslednja činovničkanaimenovanja? Uopšte uzevši, izbori nisu ispali kako bi trebalo, nikakav udar za

Šveđane…. Smatram da prilično dugo ležite; deset je časova. I kakvo je vremenapolju, sve podrhtava od toplote! Trebalo bi ujutru da se prošetate.Da, Nagel je hteo takođe da ustane.Onda, šta da odgovori priređivačima?Ne, Nagel neće da svira.Ne? Ali u pitanju je nacionalna stvar; ima li pravo da odrekne ovu malu

uslugu?Ne ume da svira na violini.

Gospode Bože, sad je upravo toliko veliko raspoloženje, naročito su damebukvalno sinoć jurišale na doktora da uredi ovu stvar. Gospođica Andresen nijega ostavila na miru, a gospođica Kiland gaje čak uzela na stranu i molila danikako ne pusti Nagela pre no što obeća da će doći.

Da, ali gospođica Kiland uopšte ne zna kako je svirao? Nikad ga nije čula.Ne, ali je ipak bila najžešća; ponudila mu se čak i da ga doprati… Na kraju je

rekla: Kažite mu da svi skupa molimo… Ta zaista biste mogli povući nekolikoputa gudalom da nam učinite zadovoljstvo?

Ne može, ne ume!Da, vidite, ovo su opet samo izgovori, mogao je i umeo sasvim lepo učetvrtak uveče?

Nagel se branio: Pretpostavite da samo ono malo, onaj jedini nepovezanipotpuri, da je upravo samo ono nekoliko igara odlično uvežbao, da bi jednevečeri zaprepastio ljude! Sem toga, sve ostalo svira pogrešno da je prosto greh;ni sam ne može da podnese kad sebe čuje; zaista ne ume!





Kad je sreo Saru u hodniku, saznao je da je pismo doneo neki glasnik izparohije. I tu je dakle bila Dagni, opet njeno delo, i to je pripremila, tačnoizračunala i brzo delala. Ne, nikad mu neće oprostiti!

Ceo dan je hodao po ulicama, po sobi, po Šumi, svuda, ni trenutka nije imaomira. I stalno je hodao oborene glave s očima koje ništa nisu videle.

Idući dan proveo je isto ovako. Bila je nedelja, mnoštvo ljudi iz okolinedošlo je da poseti priredbu i vidi žive slike poslednji dan; Nagela su opet umolilida odsvira samo jednu i jedinu tačku, ovog puta preko drugog članapriređivačkog odbora, preko konzula Andresena, Fredrikina oca; ponovo jeodbio molbu. Puna četiri dana bludeo je kao luđak, u nekom čudno izgubljenomstanju; kao zaokupljen jednom jedinom mišlju, jednim jedinim osećajem. Svakidan, i po nekoliko puta na dan, silazio je do Martine kuće da pogleda da li sevratila. Kuda je otputovala? Ali, čak i ako bi je pronašao, ne bi mu ipak ništakoristilo; ništa!

Jedne večeri zamalo se nije sudario s Dagni. Izišla je iz jedne radnje i gotovose očešala laktom. Načinila je pokret usnama kao da je htela da ga oslovi, ali jeodjednom pocrvenela i zanemela. Nije je odmah poznao i u zabuni je zastao zatrenutak i ugledao je pre no što se okrenula i udaljila. Išla je za njim, čuo je njenkorak kako ide sve brže i brže; imao je osećaj kao da hoće da ga stigne, pa ubrzakorak da bi joj izmakao, da bi se skrio od nje; plašio je se, bacila bi ga opet uneku nesreću! Umakao je najzad u gostionicu, ušao je u skoku i pohitao u sobu,na vrhuncu uzbuđenja. Hvala Bogu, bio je spasen!

Ovo se desilo 14. jula, jednog utorka…Sutradan ujutru izgledalo je kao da je doneo odluku da nešto učini. U tokuovih nekoliko dana lice mu se sasvim izmenilo, bilo je pepeljavo i ukočeno. I svečešće je prelazio dobro parče ulice dok bi opazio da je kapu ostavio u gostionici.U ovakvim prilikama govorio bi sebi kako treba jednom da se ovo svrši, dajednom zauvek prestane, i kad bi to govorio, stiskao je čvrsto pesnice.

Kad je u sredu ujutru ustao iz postelje, potražio je u džepu prsnika malubočicu s otrovom, protresao je, pomirisao i opet vratio. Zatim, dok se oblačio,počeo je po staroj navici da prevrće onaj dugi i nevezani niz misli koje su ga

stalno zaokupljale i koje nikad nisu ostavljale na miru njegovu umornu glavu. Sludom, nečuvenom žurbom vršio mu je mozak ovaj rad; bio je razdražen i takoočajan da je često s mukom zadržavao suze, i pritom je hiljadu stvari naviralo unjemu:

Da, hvala Bogu, ima on svoju malu bocu u zalihi! Mirisala je na badem itečnost je bila bistra kao voda. Ali, da, uskoro, uskoro imaće na šta da jeupotrebi, pošto nema drugog leka. Ali će ipak biti kraj. A zašto i da ne? Tako je





Kako je sve čudno! Sve me sputava, a ipak sam isti snagom i životnommoći. Iste mogućnosti su mi otvorene kao i ranije, mogao bih počiniti ista delà;pa zašto sam onda sputan i zašto su mi sve te mogućnosti odjednom postalenemoguće? Je li to moja lična krivica? Ne vidim u Čemu. Imam sva čula, nemamnikakvih štetnih navika, ne patim ni od jednog poroka, a takođe i ne srljam slepo

u opasnost. Mislim kao i ranije, osećam kao i ranije, pa čak prosuđujem ljude ponjihovoj vrednosti kao i ranije. Idem Marti, znam da mi je ona spas, dobra jeduša, moj dobri anđeo. Strah ju je, veoma se boji; ali ipak i ona najzad hoće što ija hoću, i složni smo. Dobro! Sanjam o životu u srećnom spokojstvu; povućićemo se u samoću, nastanićemo se u kolibi kraj nekog izvora, lutaćemo po šumiu kratkim haljinama i sandalama., tačno onako kako to traži njenosentimentalno i dobro srce. Zašto ne? Muhamed odlazi u planinu! I Marta je samnom, Marta ispunjava moj dan čistotom a noć mirom, a Gospod na nebesimaje nad nama. Ali se sad svet umešao, svet se propinje, svet nalazi da je to ludilo.

Svet kaže kako neki razuman čovek i neka razumna žena nc bi to učinili i kako biprema tome bilo ludo učiniti ovako nešto. I sad se jedini ja javljam, udaramnogom o zemlju i kažem da je to razumno! Šta zna svet? Ništa! Samo se čoveknavikne na neku stvar, prihvata je, priznaje je zato što ju je vaš učitelj priznaopre vas, sve je samo jednostavno prihvatanje, pretpostavka, da čak su i vreme,prostor i materija samo pretpostavke. Svet nije ništa, samo prihvata…

Nagel zadrža za trenutak ruke na očima klimajući glavom kao da mu semuti pred očima. Stajao je nasred sobe.

- Na šta li sam upravo mislio?… Dobro, boji me se; ali složili smo se. I u

svom srcu osećam da ću joj svaki dan činiti samo dobro. Hoću da prekinem sasvetom, da mu vratim prsten; teturao sam kao luđak među ostalim luđacima,počinio sam mnoge ispade, čak sam svirao i na violini i svet je vikao: dobro sirikao, lave! Gadim se od ovog neizrecivo sirovog trijumfa, kad čujem kakomesožderi pljeskaju, neću više da se takmičim s telegrafistom iz Kabelvoga;idem u dolinu mira i postajem najmiroljubivije biće čitave šume, obožavanisvog Boga, zadovoljno pevušim pesme, postajem sujeveran, brijem se samo uvreme plime i pratim krik izvesnih ptica kad sejem žito. I kad sam umoran odrada, moja žena stoji na vratima i domahuje mi, a ja je blagosiljam i zahvaljujemza sve ljubazne osmehe… Marta, zaista smo se složili, zar ne? I obećavala si mitako sigurno, ta i sama si na kraju sve htela kad sam ti objasnio? Pa ipak ne biništa od svega. Oteli su te, načinili prepad i oteli te, ne na tvoju, već na mojupropast…

Dagni, volim te, ti me sputavaš sa svih strana, ne volim tvoje ime, draži me,srdi me, nazivam te Dagni i plazim ti se; čuj me, tako ti Hrista! Doći ću ti kadbude kucnuo čas i kad budem mrtav, pokazaću ti se na zidu s licem žandarma









svoga sina, svoga unuka i svoga praunuka udeo u genijalnosti i opustošio svojulozu za stoleća, nije, ne, nije lična krivica Arhiduha. Našao je genija u sebi,shvatio je njegovu namenu i iskoristio… Teorija? Ne ovo nije teorija; smatrajteovo kao mišljenje moga srca! Ali ako je i ovo teorija, onda ću da potražim posvom mozgu i da nađem opet nov izlaz, pa ću predložiti i treću, četvrtu i petu

strahovitu nedoslednost, kako budem mogao, i ne priznajem da sam izgubio.Ali i mladi Ejen takođe ne priznaje da je izgubio, jer ima čitav svet uza se, ikaže: Onda nemate čemu da se divite, ni velikom čoveku, ni geniju!

I odgovaram, a njemu je sve neugodnije i neugodnije, jer i sam hoće dapostane veliki čovek. Opet ga umirim i odgovorim: Ne, ne divim se geniju! Ali sedivim i volim posledice genijeve delatnosti na svetu, kome je genije samo sirotoi nužno oruđe, takoreći samo jedno šilo za bušenje… Zar nije tako? Jeste li meonda razumeli?

S iznenada ispruženim rukama:

- Ah, sad opet vidim beskrajnu uzajamnu vezu svih stvari! Kako to blešti,kako to blešti! Sad me je osvojilo veliko objašnjenje, sad u ovom trenutku,nasred sobe! Nema više zagonetki za mene, videh u suštinu svega. Kako blešti,kako blešti!

Tajac.- Da, da, da, da, da, da! Stranac sam među bližnjima, i uskoro će kucnuti čas!

Da, da… I uostalom, kakva ja posla imam s velikim ljudima! Nikakva! Samo jekomedija, obmana i prevara ono s velikim ljudima. Dobro! Ali, možda nije sve

komedija, obmana i prevara? Sasvim sigurno, sasvim sigurno, sve je prevara. IKama, i Minut, i svi ljudi, i ljubav, i život, sve je prevara; sve što vidim, čujem isaznajem, sve je prevara, čak i plavetnilo neba je samo ozon, otrov, podmukliotrov… I kad je nebo zaista bistro i plavo, jedrim lagano gore i puštam svoj čunda klizi u plavi i varljivi ozon. I čun je od mirišljava drveta a jedro…

I sama Dagni rekla je da je tako lepo. Dagni, rekla si, i ipak ti hvala što sirekla i što si me onda učinila toliko srećnim da sam treperio od radosti. Sećamse svake reči, nosim ih sa sobom kad idem putem, i mislim na sve to, nikad nećuzaboraviti… I sad ćeš pobediti kad bude kucnuo čas. Neću te više progoniti. I

neću ti se pojaviti ni na zidu; treba mi oprostiti što sam to rekao iz osvete. Ne,doći ću ti i mahaću ti svojim krilima kad budeš spavala, ići ću iza tebe kad sebudeš probudila, i šaptaču ti puno lepih reči. Možda ćeš mi se za uzvrat nasmešiti kad ih budeš čula, da, možda ćeš učiniti, ako budeš htela. A ako nebudem imao bela krila, ako mi krila ne budu dovoljno bela, moliću nekog božjeganđela da uradi mesto mene, a ja se neću pojavljivati pred tobom, već ću sesakriti u neki ugao da vidim da li mi se možda smešiš. Eto šta ću učiniti ako





politika nije samo kafanska mudrost i seljačka posla! Ja, Lesterbu Ola Olsen,priznajem odštetu u iznosu od sto sedamdeset i pet kruna jednoj udovici uNorlanu pod uslovom da u naknadu dobijem opštinski put od tri stotine kruna uparohiji Fjere u Rifilku. He-he, seljačka posla.

Ali, sto mu muka, nemoj da pevaš neku veselu pesmu i da smetaš poslaniku

Oli u radu! Zlo ćeš proći. Pazi, Ola misli, Ola proučava. Šta misli? O čemu će sutrada podnese politički predlog? He-he-he, čovek od poverenja u malomnorveškom svetu, koga je narod izabrao da drži govore u norveškoj komediji,obučen u sveto nacionalno ruho, sa zadimljenom lulom prema nebu iokovratnikom od hartije, umekšanim od verna i časna znoja. Mesta ovomizabraniku kad stiže, sklonite se u stranu, doda vola, da bi imao slobode za svojelaktove!

Ah, veliki Bože, ta kako su okrugle i pune nule koje prave brojeve velikim!…Uostalom, tačka. Idite dođavola s vašim nulama! Jednom se čovek već

umori od obmane i više neće ni da dime u nju. Odlazi čovek u šumu i kreće sepod vedrim nebom, tamo je puno prostora, ima mesta i za stranca i za ptice štolete… I nađe čovek ležaj na vlažnom mestu, ispruži se potrbuške na golomočvarno tlo i zaista se raduje Što ga je vlaga skroz natopila. I zabija glavu utrsku i blatnjavo lišće, a gliste, crvi i mali mokri gušteri mile vam po haljinama ido lica i gledaju vas zelenim očima od svile, dok unaokolo sve šumi od spokojnetišine šume i vazduha, a Gospod Bog sedi na visinama i ukočeno gleda na svojusveliksnu ideju. Hoho, čovek pada u raspoloženje, u neku retku i čudnu, đavolskuradost, koju nikad nije ranije doživeo; čini najluđe što se može zamisliti, brkalice i naličje, postavlja svet na glavu i onda se veseli kao da je učinio neštozaslužno. Zašto da ne? Izloženje čudnim uticajima i popušta im, predaje se suživanjem i otupljenom radošću. Oseća nečuvenu potrebu da veliča i diže unebesa sve ono čemu se ranije rugao: uživa što vidi da bi bio u stanju vojevatimalu carsku bitku za večni mir, da bi mogao sastaviti komisiju za poboljšanjeobuće poštarima, kazati lepu reč za Pontusa Viknera i braniti vasionu i Bogauopšte. Neka đavo nosi istinsku uzajamnu vezu stvari, ne tiče vas se više,riknete protiv toga i pustite neka ostane kao što je bilo. Hoho i ohoj, sunce šijana brežuljke! Zar ne, malo se oslobodite, doterate harfu i pevate psaltir i psalme,da bi bilo na porugu svakom opisu!

S druge strane pusti čovek svoju dušu da plovi prema vetru i talasima,prepuštajući se najgorim galimatijasima. Pustite neka plovi, pustite neka plovi,tako je ugodno popustiti bez otpora! A zašto i da se pravi otpor? He-he, treba linekom sputanom lutalici dozvoliti da uredi svoje poslednje trenutke kako senjemu svidi? Da ili ne? Tačka. I uredi po svojoj volji.

Ima sad nešto što može čovek da učini, može svoj uticaj iskoristiti za



unutrašnju misiju, za japansku umetnost, za halingdalsku železničku prugu, zama šta bilo, samo ako se ovaj uticaj iskoristi za nešto i pomogne da nešto stanena noge. Padne vam na um da čovek kao što je J. Hansen, cenjeni majstor krojač,kod koga je jednom kupljen kaput za Minuta, ima ogromnih zasluga kaograđanin i ljudsko biće, počinjete da ga poštujete i na kraju ga još i zavolite.

Zašto ga zavolite? Iz zadovoljstva, iz prkosa, iz otupljene radosti, zato što stezahvaćeni… i što popuštate… izvesnim čudnim uticajima. Prošapćete mu na uhosvoje divljenje, poželite mu iskreno obilje krupne i sitne stoke, i kad pođete,gurnete mu, neka mi Bog oprosti, u ruku svoj sopstveni orden za spašavanje.Zašto ne biste i učinili, kad već popuštate onim čudnovatim uticajima? Ali tonije dovoljno, s vremenom požalite takođe što ste s nepoštovanjem govorili oposlaniku Oli. I tek tada padate u najslađu ludost, hoho, kako se popušta:

Šta poslanik Ola nije učinio za Rifilk i za zemlju! Malo pomalo otvaraju vamse oči pred njegovim vernim i časnim radom i toplo vam je oko srca. Dobrota

pobeđuje u vama, jecate i plačete od saosećanja prema njemu i kunete se u dušida ćete mu dvostruko i trostruko nadoknaditi. Pomisao na ovog starca izborbenog i patničkog naroda, ovog čoveka u suknenoj odeći, budi u vamaduševnu i vatrenu potrebu za milosrđem, da bi prosto zaurlikali. Da uzdigniteOlu, koga su drugi i ceo svet ocrnili, pričinjava vam uživanje da svima poričetesve u korist Ole, i birate najzvučnije i najblaženije reči da bi ga slavili. Kažeteupravo kako je Ola učinio najviše od onog što je na svetu učinjeno, kako jenapisao jedinu raspravu o spektralnoj analizi koju vredi pročitati, kako jeuistinu jedini on 1719. raskrčio sve američke prerije, kako je izumeo telegraf i

kako se povrh svega popeo na Saturn i pet puta razgovarao s Bogom. Znatedobro da Ola nije učinio sve ovo, ali iz očajničke dobrote kažete ipak da je učiniosve ovo, da je učinio sve ovo, i plačete žestoko, zaklinjete se i izopačeno seizvrgavate paklenim mukama da bi potvrdili kako je to baš Ola učinio i nikodrugi. Zašto sve to? Iz dobrote, da biste Olu mnogostruko uzdigli! I rasplinjujetese u slavospeve da biste mu pribavili potpuno zadovoljenje, pevate grešno ibogohulno kako je uostalom Ola stvorio svet i stavio sunce i zvezde na svojamesta i kako i dalje sve održava, a zatim dodajete dugi niz strahovitih psovki ikletvi da bi potvrdili kako je to istina. Jednom rečju, dozvoljavate svojim

mislima da iz dobrodušnosti zabrazde na čudnu i pohotnu stranputicu, u bludnei sramne psovke. I svaki put kad izmislite nešto zaista nečuveno, povlačitekolena i cerite se od uživanja zbog uspelog zadovoljenja koje je Ola najzad dobio.Da, Ola treba da ima sve, Ola to zaslužuje, zato što ste jednom govorilinepristojno o njemu i što se kajete.

Tajac.- Kako ono beše, nisam li i ja jednom rekao najgore neukusnosti o nekom



telu koje… da, koje je bilo mrtvo… čekajte malo… bila je to neka mlada devojka,umrla je i zahvalila se Bogu što joj je podario telo koje nikad nije upotrebila. Stoj,bila je to Mina Mek, sad se setih i stid me je od glave do pete. Šta se sve ne kaže uvetar, pa se čovek kasnije kaje i stenje od stida, ah, kako od stida odjednomzastanete i kriknete! Ozbiljno uzevši, samo je Minut to čuo, ali se stidim pred

samim sobom zbog svoje greške. A da ne govorimo o tome kako sam jednomrekao neku gnusnu besmislicu koju neću nikad zaboraviti a koja se odnosila naEskima i mapu za pisma. Uh, beži, Gospode Bože, prosto da čovek propadne uzemlju!… Mir, gore glave, dovraga s obzirima! Pomisli, kad se jednom sastaneskup svih naroda u nebeskom carstvu, hoćeš li biti među njima? Uh, Gospode,kako je sve to dosadno, Gospode, kako je sve to dosadno…

Kad je Nagel stigao u šumu, bacio se na prvi busen vresa na koji je naišao, izario glavu u ruke. Kakva zbrka u glavi, kako naviranje svih mogućih misli!Trenutak kasnije utonuo je u san. Nije prošlo ni četiri časa otkako je ustao, a

opet je utonuo u san, mrtav umoran i iscrpljen.Bilo je veče kad se probudio. Pogledao je unaokolo, sunce je taman zalazilo

iza parnog mlina u unutrašnjem zatonu a ptice su lepršale od drveta do drveta ipevale. Glava mu je bila potpuno u redu, nijedne zbrkane misli, nikakve gorčine,bio je savršeno miran. Oslonio se o stablo nekog drveta i stao da razmišlja.Treba li sad da učini? Zašto ne sada kao i kasnije? Ne, treba najpre da sredirazne stvari, da napiše pismo svojoj sestri, da se seti Marte malom uspomenomu omotu; ne može da umre večeras. Nije platio ni svoj račun u gostionici; azatim nije hteo da zaboravi ni Minuta…

I laganim korakom vratio se u gostionicu. A sutra uveče ima da se svrši, uponoć, bez ikakvih priprema, kratko i jasno, kratko i jasno!

U tri časa ujutru i dalje je stajao na prozoru svoje sobe i posmatrao trg.



19.

I iduće noći oko dvanaest časova Nagel najzad napusti gostionicu. Nijepreduzeo nikakve pripreme, samo je napisao pismo svojoj sestri i stavio neštonovca u omot za Martu; sem toga, njegovi kovčezi, njegova kutija za violinu istara stolica što ju je kupio, stajali su na svom mestu, a nekoliko knjiga povlačilose po stolu. Nije platio ni račun; potpuno je zaboravio. Gotovo pred sam polazakzamolio je Sam da obriše prozore pre no što se bude vratio, i Sara mu obeća,

iako je bilo usred noći; brižljivo je umio lice i ruke i onda napustio sobu.Sve vreme je bio miran, gotovo apatičan. Gospode Bože, zar je vredelo

praviti se toliko važnim i dizati toliku buku! Godinu dana ranije ili kasnije neigra nikakvu ulogu, a sem toga, ovo je bila misao koju je odavno gajio. I zatim,bio je sasvim umoran od svih svojih razočarenja, svih propalih nada, od sve oneopšte obmane, od onog finog svakodnevnog varanja od strane svih ljudi. Setiose opet Minuta kome je takođe ostavio neku uspomenu, omot s nečim unutra,iako ga nikad nije napuštala sumnja prema ovom sirotom i sakatom patuljku.Mislio je na gospođu Stenersen koja je onako bolesna i astmatična varala svog

muža ispred samog nosa a opet se nije odavala nijednim izrazom; na Kamu, onumalu pohlepnu drolju koja mu je pružala svoje lažljive ruke, ma kuda on pošao, ineprestano mu gurala ruke u džepove da nađe još novca, još novca. Na istoku ina zapadu, u zemlji i u inostranstvu, uvek je nalazio iste ljude; sve je biloprostačko, lažno i sramno neiskreno, od prosjaka koji je zdravu ruku nosiozavijenu do plavog neba koje se prelivalo od ozona. I sam, da li je i sam bio bolji?Ne, ne, ni sam nije bio bolji! Ali zato se i bližio svom kraju.

Pošao je pored pristaništa da još jednom vidi brodove, i kad je prošao

poslednji nasip, odjednom je skinuo s prsta svoj gvozdeni prsten i bacio ga umore. Video je kako je pao daleko. Gle sad, u poslednjem trenutku pravi malinapor da se oslobodi obmane!

Kod male kuće Marte Gude zaustavio se i stao da poslednji put zaviri krozprozore. Unutra je bilo kao i obično, mirno, tiho i niko se nije video.

- Zbogom! rekao je.I pošao dalje.



Ni sam nije znao kako, ali je svoje korake upravio prema parohiji. Tek kad jespazio dvorište kao neki proplanak usred šume, primetio je dokle je stigao.Zastao je. Kuda je hteo? Šta traži na tom putu? Da baci poslednji pogled na dvaprozora na prvom spratu, da popusti taštoj nadi da vidi jedno lice koje se nikadnije pokazivalo, nikad… ne, tamo nc ide! Sasvim izvesno, sve vreme je odlučivao

da učini; ali nije učinio! Postajao je još neko vreme i dugo pogledao u parohijskodvorište, kolebao se, nešto se lomilo u njemu…- Zbogom! rekao je ponovo.Zatim se brzo okrenuo i udario sporednim putem koji je vodio dublje u

šumu.Sad je trebalo poći za svojim nosem i zaustaviti se na prvom slučajnom

mestu na koje naiđe. Pre svega nikakve računice i nikakve sentimentalnosti; štasve nije izmislio Karlsen u svom smešnom očajanju! Kao da je ova sitna stvarzasluživala tolike pripreme!… Primeti kako se vrpca na obući odrešila, pa stade,

stavi nogu na jednu humku da je veže. A malo zatim sede.Pogledao je oko sebe: veliki borovi, ovde-onde poneki žbun smreke, zemlja,

vres. Dobro, dobro!Onda izvuče novčanik i stavi u nju pismo za Martu i Minuta. U posebnoj

pregradi leži Dagnina maramica zavijena u hartiju, uzima je, ljubi nekoliko puta,klekne i ljubi nekoliko puta, a zatim je čepa lagano u sitnu parčad. Ovo mu odužedosta vremena, jedan čas je, jedan i po, a on neprestano čepa i čepa u najmanjekomadiće. Naposletku se maramica nije mogla uopšte prepoznati, ostali su još

gotovo samo konci, digao se i stavio ovo pod kamen, sakrio tako dobro da nikone nađe, i ponovo seo. Da, sad ne bi imalo ništa više da se učini? I pokuša da sepriseti, ali ne vide ništa. Onda navi svoj časovnik kao što obično čini svako večepre no što legne.

Obazre se unaokolo; prilično je mračno u šumi; ne može da vidi ništasumnjivo. Osluškuje, zadržava dah i osluškuje, ne čuje nikakav zvuk, ptice suneme, noć je blaga i mrtva. I zavlači prste u džep prsnika i vadi malu bočicu.

Bočica ima stakleni zapušač, preko koga je navučena trostruka kapica odhartije, vezana plavom apotekarskom vrpcom. Dreši vrpcu i vadi zapušač. Bistro

kao voda sa slabim mirisom badema! Podiže bočicu do očiju, puna je dopolovine. U istom trenutku začu neki zvuk u daljini, dva treperava udarca;časovnik na zvoniku otkucao je dva časa u gradu. Prošaptao je: Čas je kucnuo! Iživo prineo bočicu ustima i iskapio.

U prvom trenutku sedeo je još tako ukočeno, zatvorenih očiju, s praznombočicom u jednoj i staklenim zapušačem u drugoj ruci. Sve se desilo tako lako danije tačno ni zapazio. Tek posle toga počele su malo pomalo misli da mu naviru



u glavu, otvorio je oči i pogledao uplašeno oko sebe. Kako je to čudno! Već jeotrov klizio po njemu, uvlačio se u fina tkiva, krčio sebi plavi put do njegovihžila; uskoro će osetiti grč a malo zatim pružiće se ukočen.

Osetio je jasno gorak ukus u ustima, osetio je kako mu se jezik sve više koči.Zatim pravi besmislene pokrete rukama da bi video koliko je već mrtav, stao je

da broji drveće unaokolo, stigao do deset i odustao. Hoće li umreti, hoće li zaistada umre noćas? Ne, zaista, ne? Ne, ne, noćas; šta? Kako je to čudno!Da, umreće, oseća tako jasno kako mu kiselina deluje u utrobi. Ali zašto sad,

zašto odmah? Gospode Bože, nije se baš moralo desiti! Zar mora baš da bude?Kako već počinje da mu se muti pred očima! Kakvo je ono šumljenje više drveća,iako nema vetra! Zašto i crveni oblaci moraju da se udaljuju od vrhova drveća?…Ah, ne odmah, ne odmah! Ne, čuj, ne! Šta da radi? Neću! Nebeski Bože, šta daradi?

I odjednom sručiše se na njega misli celog sveta s užasnom snagom. Nije

još bio spreman, trebalo je još hiljade stvari urediti unapred, i u njegovommozgu blistalo je i plamsalo sve ono što je trebalo uraditi.

Još nije platio ni račun u gostionici, zaboravio je, da tako mu Bog pomogao,bila je to zaboravnost, i hteo je da popravi! Ne, mora biti pošteđen za ovu noć,milost, milost za jedan čas, za malo više od jednog časa! Veliki Bože, zaboravioje takođe da napiše još jedno pismo, još nekoliko redova nekom čoveku uFinskoj, tiče se njegove sestre, čitave njene imovine!… Tako je bio svestan usredonog očajanja, i mozak mu je radio tako čudno napregnuto da se bavio i

pretplatom na razne listove koje je primao. Ah, nije takođe otkazao ni listove,dolaziće neprestano i dalje, nikad neće prestati, soba će mu se napunitinovinama od poda do tavanice. Šta da radi? A već napola mrtav!

Obema rukama stao je da čupa vres, bacio se potrbuške i pokušao dapovrati otrov, gurnuo prste u grlo, ali uzalud. Ne, nije hteo da umre, ne te noći,ne ni sutra, nije hteo nikada da umre, hteo je da živi, da još u večnost gledasunce. I ono malo otrova neće da zadrži u sebi, treba da ga povrati pre no što gaubije, napolje, napolje, dođavola, mora napolje!

Izbezumljen od užasa skoči i stane da juri po šumi i da traži vode. I viče:

vode! vode! tako jako da se odjek čuje u daljini. Besni nekoliko minuta, trčiunaokolo na sve strane, sapliće se o stabla drveća, skače velikim skokovimapreko žbunova smreke i stenje naglas. I ne nalazi vode. Najzad se saplete i padnena nos, pri padu rukama čupa busene vresa i oseća slab bol na jednom obrazu.Pokušava da se miče, da se digne, pad ga još ošamutio, prevrne se nauznak,oseća se sve umorniji i više se ne diže.

Da, u ime Božje, nema se kud! I, Gospode Bože moj, ipak će dakle umreti!



Možda bi se i spasao da je imao dovoljno snage da nađe negde vode! Ah, kakobedno svršava, a nekada je zamišljao tako lep kraj. Umreće od otrova podvedrim nebom! Ali zašto se već nije ukočio? Može još da miče prstima, da dižekapke; koliko će to trajati, ta koliko će to trajati!

Prevukao je rukom preko lica, hladno je i sasvim mokro od znoja. Pao je

licem, s glavom naniže, ostao je tako da leži. Još drhti svim udovima; ima ranuna obrazu, pustio je da krvari. Koliko to traje, ta koliko to traje! I strpljivo leži tui čeka. Ponovo čuje časovnik na zvoniku kako izbija, izbija tri časa. Trže se; moželi da bude čitav čas s otrovom a da ne umre? Osloni se na laktove i pogleda učasovnik: da, tri časa; ta koliko to traje!

Da, za ime Božje, najbolje je da ipak sad umre! I kad mu odjednom pade naum Dagni kojoj je hteo svake nedelje da peva i kojoj je hteo učiniti tolika dobra,bi zadovoljan svojom sudbom i suze mu navreše na oči. Sentimentalno smolitvom i tihim suzama stade da prebira po glavi šta je sve hteo da učini za

Dagni. Ah, kako bije štitio od svakog zla. Možda bi mogao već ujutru da joj odletii da bude kraj nje, blagi Bože, kad bi već ujutru mogao da učini i da je probudinasmejanu i veselu! Gadno je bilo s njegove strane što je maločas poželeo da neumre, kad joj već može da priredi radost. Da, sad se kaje i moli za oproštaj; nijeznao gde mu je glava. Ali sad se može osloniti na njega, čezne da lebdi u njenojsobi i da stoji kraj njene postelje. Za nekoliko časova, možda i za jedan čas tamoje, da, već je tamo. I ako ne bude mogao lično da ode, zamoliće nekog Božjeganđela da to učini umesto njega; a njemu će nešto vrlo lepo obećati. I reći će:Nisam beo, ali ti možeš da učiniš, ti si beo, a za to možeš sa mnom da činiš šta

hoćeš. Gledaš me što sam cm? Svakako da sam cm, zbog toga ne treba da megledaš tako ukočeno? Rado ću obećati da ću ostati cm još dugo, dugo vremena,ako mi učiniš milost za koju te preklinjem. Rado ću i milion godina da ostanemcrn i još mnogo crnji no sada, ako zahtevaš, i za svaku nedelju koju joj budešpevao, možemo dodati još po milion godina, ako tako želiš. Ne lažem, izmislićupuno stvari da ti ih ponudim i neću štedeti, saslušaj me samo! Ne treba sam daletiš, biću s tobom, nosiću te i leteću za obojicu, s veseljem ću to učiniti i neću teuprljati, ma koliko bio cm. Sve ću raditi a ti ćeš se sve vreme odmarati. Bogznada ti možda neću moći i nešto da poklonim, ako nešto budem imao. Možda će tibiti potrebno; misliću uvek na to, ako mi neko bude hteo nešto dati. Možda ćuimati sreću i zaraditi puno stvari za tebe, ko zna…

Da, izvesno će moći da nagovori nekog Božjeg anđela da mu učini ovuljubaznost, siguran je…

I ponovo izbi časovnik. Nesvesno je izbrojao četiri udara i nije dalje misliona njih. Treba biti strpljiv. Onda sklopi ruke i stade da moli da brzo umre, zanekoliko minuta; onda bi možda mogao da stigne do Dagni pre no što se bude





I što je dalje hodao, bivao je sve raspoloženiji pod uticajem onog toplog isunčanog jutra i neprekidnog pevanja ptica u vazduhu. Dođe mu u susret nekadvokolica, čovek ga pozdravi i Nagel otpozdravi; pseto koje je trčalo za kolima,zavrti repom i pogleda ga… Ali zašto mu nije uspelo da noćas umre časno ipošteno? Još je bio tužan; legao je na počinak s prijatnim osećajem što je stigao

do kraja, blaga radost gaje obuzela u trenutku kad je sklopio oči i zaspao. Sad jeDagni ustala, možda je već i izašla, a on joj nije mogao da pruži radost ni na kojinačin. Kako se osećao bedno prevaren! Minut je još jedno dobro delo dodaoostalima kojima je puno njegovo srce, učinio mu je uslugu, spasao mu je život…tačno onako kao što je i sam jednom učinio istu uslugu nekom nepoznatom,nesrećnom čoveku koji nije hteo da stigne u Hamburg. Tom prilikom je zaslužioorden za spašavanje, he-he, zaslužio svoj orden za spašavanje! Da, spašavajuljude, ne oklevaju da učine dobro delo, brzo i odlučno pristupaju i spašavajuljude od smrti!

Postiđen zaista pred samim sobom, uvukao se u svoju sobu u gostionici iseo. Bila je čista i ugodna, prozori su bili izbrisani i stavljene druge zavese. Nastolu je stajao bokor poljskog cveća u vodi. Još nikad ranije nije imao cveća usobi, ovo iznenađenje ga začudi i obradova, pa stade trljati rake. Kakvaslučajnost baš na ovaj dan! Ovako ljubazna pažnja od jedne sobarice! Dobra jeova Sara! Da, bilo je zaista divno jutro! Čak i sva ona lica dole na trgu imala suveseo izgled; prodavač figura od gipsa sedeo je za svojim stolom i s uživanjempušio svoju zemljanu lulu, iako nije ništa prodao ni za jednu paru. Možda ipaknije bilo tako rđavo što mu je namera noćas ometena! S užasom je mislio na

strah što gaje preživeo kad je trčao unaokolo za vodu; još se tresao kad bi sesetio. I u prijatnoj, svetloj i sunčanoj sobi, sedeći na sigurnoj stolici, imao je utom trenutku divan osećaj da je izbavljen svega zla. Ali po sedmi i poslednji put postoji ipak još jedno dobro i sigurno sredstvo koje nije pokušao! Može da neuspe prvi put, čovek ne umre, pridigne se; ali onda postoji na primer mali isigurni revolver sa šest metaka koji čovek može u svako doba da kupi u prvojprodavnici oružja na koju naiđe. Odloženo nije izgubljeno…

Sara zakuca na vrata. Čula ga je kako je došao, pa je htela da ga obavesti daje doručak gotov. Kad je opet htela da ode, doviknuo joj je i upitao da li je cvećeod nje.

Da, od nje je, nema na čemu da zahvaljuje.Ipak joj je stisnuo raku.Upitala je smešeći se:- Gde ste bili čitavu noć? Niste nikako bili kod kuće!- Čujte - odgovorio je - ovo s cvećem je zaista lepa pažnja s vaše strane;





20.

Da, lud je, lud. Mora da je lud, jer mu je Sara ponudila kafu, mleka, čaj,ponudila mu piva, ponudila mu sve što joj je palo na um, a on se ipak digao odstola tek što je seo i ostavio nedirnut doručak. Iznenada se setio da je baš u tomtrenutku Marta imala običaj da bude na trgu sa svojim jajima; možda se vratila;bio bi blagosloven slučaj kad bije danas video, naročito danas. Popeo se u sobu iseo kraj prozora.

Pred njim se pružao čitav trg; ali nije video Martu. Čekao je pola časa, čekaopun čas, s budnom pažnjom posmatrao sve uglove, ali uzalud. Najzad se čitavanjegova pažnja usredsredi na prizor koji se odigra kod stepenica pošte i kojiprivuče mnoge radoznale prolaznike; usred kruga ljudi, nasred nasute šljunkomulice, ugledao je Minuta kako poskakuje i igra. Nema na sebi kaputa a čak jeskinuo i obuću; igra i svaki čas briše znoj s čela, a kad je završio, stao je daskuplja svoje ere od gledalaca. Da, Minut je ponovo preuzeo svoj raniji posao,počeo je opet da igra.

Nagel pričeka da se svrši i da se svet raziđe, pa zatim posla po Minuta. I onse pojavi ponizan kao uvek, pognute glave i oborenih očiju.

- Imam pismo za vas - reče Nagel. I pruži mu pismo, gumu mu ga u džepkaputa i stade da razgovara s njim: - Doveli ste me u veliku nepriliku, dragiprijatelju, napravili me budalom, vukli me za nos takvom prevarom kojojmoram da se divim, iako me je razgnevila. Imate li vremena? Sećate se kako samvam jednom obećao neko objašnjenje? Evo, sad ću vam dati to objašnjenje,smatram da je trenutak došao. Mogu li uostalom najpre da vas upitam: Jeste ličuli da u gradu govore o meni i kažu kako sam lud? Dozvolite da vas umirim,

nisam lud, i sami možete da se uverite, zar ne? Priznajem da sam u poslednjevreme bio nešto zbunjen, desilo mi se veoma mnogo događaja koji mi nisu uvekbili ugodni, sudba je tako htela. Ali sam sad opet sasvim svež, potpuno samzdrav. Molim vas da se setite… Svakako je uzaludno da vam nešto ponudim zapiće?

Ne, Minut nije hteo da pije.- Znao sam unapred… Kratko i jasno: pun sam nepoverenja prema vama,

Gregore. Razumete možda na šta mislim. Tako ste me krasno prevarili da više i



ne pokušavam da se pretvaram. Prosto ste me prevarili u vrlo ozbiljnoj prilici,sve iz nekoristoljublja, iz dobrodušnosti, ako hoćete, ali ste ipak učinili. Imali steovu malu bočicu u rukama?

Minut pogleda iskosa na bočicu, ali ne odgovori.- Nije bilo otrova unutra, bila je ispražnjena a zatim napunjena vodom do

polovine; noćas je u njoj bila čista voda.Minut nikako ne odgovara.- Vidite, upravo i nije počinjeno rđavo delo. Onaj koji je to učinio, radio je iz

čista srca, baš da bi sprečio zlo. I to ste vi učinili.- Zar ne?- Da - odgovori najzad Minut.- Da. I sa svog gledišta dobro ste uradili, ali sa moga to izgleda drugačije.

Zašto ste to učinili?

- Mislio sam da biste možda hteli…- Da, eto vidite! Ali, Gregore, prevarili ste se, vaše dobro srce vas je zavelo,

One noći kad ste odneli otrov, nisam li izričito rekao da ne bih našao odvažnostida popijem.

- Ali ja sam se ipak bojao da možda ne biste učinili. I sad ste učinili.- Ja učinio? Šta kažete? He-he, sami ste sebe načinili budalom, dobri čoveče.

Svakako da sam ispraznio bočicu noćas, ali pazite dobro, sam nisam ni kapokusio.

Minut gaje začuđeno gledao.- Da, vidite li, sami ste sebe povukli za nos! Načini čovek noću šetnju, siđe

do pristaništa, naiđe na neku mačku koja se vuče duž nasipa i previja od užasnihbolova. Zastane čovek i posmatra mačku, nešto joj stoji u grlu, neka udica joj je ugrlu, i mačka kašlje i uvija se, ali ne uspeva da se oslobodi udice, a krv curi izgrla. Dobro, uhvati mačku i pokuša da joj izvadi udicu; ali od bola mačka nemože da bude mirna, baci se na leđa i besno mlatara po vazduhu šapama sizvučenim noktima i razdere vam obraz u dva-tri maha, kao što na primer viditeda je moj razderan. Ali sad mačka samo što se ne zadavi i neprestano krvari iz

grla. Šta da se radi? I taman dok razmišljate časovnik na zvoniku izbija dva časaujutru. Onda se odjednom setite da u džepu prsnika imate blagoslovenu bočicus otrovom; želite da prekinete muke jadne životinje i ispraznite joj bočicu u grlo.Životinja misli da je progutala nešto strašno, zgrči se i izbeči prestravljeno oči,skoči, otme se i načini skok i ponovo poče da se previja duž nasipa. Šta sedesilo? U bočici se nalazila samo čista voda, a ta voda ne može da ubije, možesamo još malo više da je muči, i mačka odlazi s udicom u grlu, krvari i guši se.



Ranije ili kasnije umreće od krvarenja ili će se ugušiti nemo i u mukama,usamljena u nekom uglu.

- Učinjeno je u dobroj nameri - reče Minut.- Naravno, činite uvek samo stvari dobre i u časnoj nameri. Prosto je

nemoguće uhvatiti vas na nekoj stranputici, i utoliko ova fina i časna prevara u

vezi s mojim otrovom nije ništa nova za vas. Eto, na primer, sad kad ste igrali natrgu. Bio sam ovde na prozom i posmatrao vas, neću da vam prebacujem što steigrali, hoću samo da vas upitani: zašto ste skinuli obuću? Sad imate na nogamaobuću, zašto ste je onda skinuli kad ste igrali?

- Da je ne kvarim.- Tačno kako sam i očekivao! Znao sam da ćete tako odgovoriti, zato sam

vas i pitao. Vi ste najsavršenija čistota u paru obuće, najnepogrešnija duša ugradu. Sve je dobro i nekoristoljubivo kod vas, vi ste bez mrlje i bore. Hteo samjednom da vas iskušam pa sam vas nagovarao da se primite očinstva nekomtuđem detetu. Iako ste siromah i mada bi vam novac bio potreban, ipak steodmah odbili ovu ponudu. Vaša duša bunila se i protiv same pomisli na takonečasnu trgovinu, i nisam uspeo ni na koji način da vas nagovorim, mada samvam ponudio oko dve stotine kruna. Da sam onda znao šta sada znam, ne bihvas tako grubo vređao. Nisam još imao jasan utisak o vama, a danas naprotivznam da treba istovremeno upotrebiti uzde i zadržati svog konja. No, dobro!Ostanimo pri onom o čemu smo govorili… Što ste skinuli obuću i što ste igralibosonogi, ne privlačeći zato pažnju sveta i podnoseći bolove bez žalbe, to je

upravo jedna crta vašeg karaktera. Ne jadikujete, ne kažete ovako: Vidite, skinuosam obuću da je ne kvarim, prinuđen sam, jer sam siromašan! Ne, vi delujete,ako smem tako da kažem, ćutke. Vaš je sprovedeni princip: nikada ni od koganišta ne moljakati; dobijate ipak sve što hoćete, iako ne otvorite usta. Niko vasne može nikako da napadne, kako drugi ljudi, tako ni vi sami, u svojoj savesti.Utvrđujem ovu crtu vašeg karaktera i nastavljam: nemojte biti nestrpljivi,naposletku ću stići do objašnjenja… Jednom ste o gospođici Gude rekli nešto očemu sam često razmišljao, rekli ste kako možda i ona ipak nije nepristupačnaako se čovek lepo ponaša, bar ste vi dobili kod nje izvesne naklonosti…

- Ne, ali…- Vidite li da se sećam. Bilo je to one večeri kad smo nas dvojica pili ovde, to

jest: ja sam pio a vi ste posmatrali kako ja pijem. Rekli ste da Marta… da, nazvaliste je jednostavno Marta i pričali ste mi kako vas ona uvek zove Johan; zar ne, nelažem, zove vas zaista Johan? Vidite, sećam se takođe da ste mi ovo pričali. Da,rekli ste mi da je Marta išla i tako daleko da vam je dozvolila sve što je bilomoguće i vi ste zaista načinili kažiprstom pokret kao da se gnušate, kad ste torekli…



Minut planu, sav crven u licu, i prekide ga uzviknuvši:- Nikada to nisam rekao! Nikada to nisam rekao!- Nikad niste rekli? Kako? Zaista niste to rekli? A ako bih pozvao Saru i

zamolio je da svedoči kako se nalazila u susednoj sobi za vreme našegrazgovora i kako je čula svaku reč kroz ove tanke zidove! Nikada nisam video

ovako nešto! Eto, a sada je sve oboreno vašim poricanjem. Rado sam hteo dačujem od vas malo više o tome, ovo me je zanimalo, mislio sam često na to; alikad odbijate da ste rekli, neka bude! Molim vas uostalom da opet sednete,nemojte brže-bolje da idete. Uostalom, vrata su zaključana, a ključ mi je u džepu.

Nagel zapali cigaru i dok ju je palio, odjednom zastade.- O, veliki Bože! - reče. - Neka me Bog sačuva, kako se samo varam!

Gospodine Gregore, molim vas zaista za izvinjenje; imate pravo, nikada nisteono rekli! Zaboravite ovo, dragi prijatelju, druga jedna osoba je to rekla a ne vi,sećam se sada, čuo sam to pre nekoliko nedelja. Kako sam i samo za trenutakmogao poverovati da biste odali neku damu… i pre svega da biste i sami sebeodali… na takav način! Ne mogu da razumem kako mi je moglo pasti na pamet,mora da sam ipak prilično lud; a? Ako ipak govorim nešto nevezano, neštosmušeno, ne treba misliti da to hotimice činim, nemojte verovati kako hoću dapokušam da vas zavedem. Ovo bi bilo utoliko nemoguće što vi lično neprogovarate gotovo nijednu reč. Ne, govorim tako čudno i nepromišljeno, zatošto sam u ovakvom trenutku u takvom raspoloženju, i ništa više. Izvinite za ovoudaljavanje od predmeta. Možda ste nestrpljivi i očekujete ono objašnjenje?

Minut je ćutao.Nagel se diže i stade da hoda razdraženo od prozora do vrata i natrag.Odjednom zastade i reče umoran od svega:

- Zaista ne vredi da se i dalje igram s vama, reći ću vam iskreno svojemišljenje! Da, razgovarao sam zbrkano s vama i činio sam to namerno do ovogtrenutka, da bih od vas nešto čuo. Pokušao sam na sve mogućne načine, ništanije pomoglo, i umorio sam se. Evo, daću vam ono objašnjenje, Gregore! U dušiverujem da ste potajni nitkov. Potajni nitkov.

Kako Minut poče da drhti, a oči mu preplašeno i nemoćno gledaše na svestrane, Nagel nastavi:

- Ne kažete ni reči, ne izlazite iz svoje uloge. Ne uspevam ni s mesta da vasmaknem, vi ste nema snaga sasvim retke vrste; divim vam se, i zanimate menečuveno. Sećate li se onoga puta kad sam razgovarao čitavo veče s vama, kakosam vas između ostalog oštro posmatrao i rekao da ste se trgli? Učinio sam toda bih vas iskušao. Nisam vas ispuštao iz očiju i iskušavao sam vas na raznenačine, ali gotovo bez uspeha, priznajem, zato što ste čovek koji se ne može



napadati. Ali ni trenutka nisam sumnjao da niste nekakav tihi i pobožni grešnik.Nemam nikakvog dokaza protiv vas, nedostaju mi nažalost, tako da možete bitisasvim spokojni, sve ostaje između nas. Ali možete li razumeti kako sam takosiguran u svoju stvar kad nemam nikakva dokaza? Vidite, vi to ne shvatate. Paipak, imate izvestan način da oborite glavu kad se govori o nečem, imate oči s

takvim i takvim izrazom, oči koje blistaju kad izgovarate te i te reči ili kad sedotičemo tog i tog pitanja; imate osim toga glas s izvesnim šuškanjem, ah, tajglas! I najzad vaša osoba deluje na mene antipatično, osećam u vazduhu kad sepribližujete, duša mi odmah počinje da podrhtava od nelagodnosti. Nerazumete? Ni ja; ali je tako. Tako mi Boga, u istom ovom trenutku uveren sam dasam na dobrom tragu; ali ne mogu da vas dosegnem, pošto nemam dokaza.Poslednji put kad ste bili ovde, pitao sam vas gde ste se nalazili na dan 6. juna…hoćete li da znate zašto sam vas pitao? Evo, 6. jun je dan kada je umro Karlsen, ido ovog trenutka sam verovao da ste vi ubili Karlsena.

Minut ponovi kao da je s neba pao: Da sam ja ubio Karlsena? - i ućuta.- Da, verovao sam sve do ovog trenutka. Sumnjao sam da ste vi počinili ovaj

zločin, na to me je navelo moje osećanje da ste nikogović. Ne verujem više,priznajem da sam se prevario, suviše sam daleko otišao i molim vas da mioprostite. Verovali mi ili ne, duboko me je kosnulo što sam vam naneo ovunepravdu, i molio sam vas za oproštaj mnoge i mnoge večeri kad sam bio sam.Ali, iako sam se u ovom pogledu toliko prevario, ipak sam sasvim siguran da stevi nečista i licemerna duša. Bogom proklet da sam, eto šta ste! I dok sad ovakostojim i gledani vas, osećam u dubini svoje duše, tako mi Svevišnjeg suda, da ste

to! Zašto sam tako siguran? Pazite: od početka nisam imao nikakvog razloga dane mislim o vama najbolje, i sve što ste kasnije učinili, bilo je uistinu dobro iispravno, čak plemenito. Sem toga, o vama sam sanjao nešto naročito lepo: dase nalazite u nekoj prostranoj baruštini i da svirepo patite od mojih mučenja, aopet mi se zahvaljujete, bacate se na zemlju i zahvaljujete mi što vas nisam višemučio i što vam nisam još više naneo bola. Sanjao sam ovo i bilo je vrlo lepo. Niu gradu nema nijednog čoveka koji bi poverovao da ste sposobni za neko zlo,kod svih ste uživali najbolji ugled, svi su imali simpatije za vas, tako ste sveprikrivali kroz ceo život. Pa ipak ste pred očima moje duše podli i puzavičkiBožji anđeo s dobrom reči za svakog i dobrim delom za svaki dan. Ali, jeste li meoklevetali, jeste li mi naneli zlo, jeste li odali tajne koje me se tiču? Ne, ne,nipošto, i to upravo spada u vaš način da se provlačite, dajete pravo svima, nečinite nikad ništa rđavo, sveti ste i neporočni, stalno ste bez greha pred ljudima.I to je dovoljno za svet, ali nije dovoljno za mene, neprestano sumnjam u vas.Prvi put kad sam vas video, desilo mi se nešto izvanredno. Bilo je to nekolikodana pošto sam pristigao u grad, bilo je noću u dva časa. Video sam vas pred



kućom Marte Gude dole na pristaništu, odjednom ste se našli nasred ulice, anisam mogao videti odakle ste došli; čekali ste, pustili ste me da prođem, i kadsam prolazio pored vas, škiljili ste u mene. Do tada još nisam govorio s vama, alimi je neki glas u meni skrenuo pažnju na vas i rekao mi da se zovete Johan. Ineka ovo budu poslednje reči što ih izgovaram u životu, neki glas je odjeknuo u

mom srcu da se zovete Johan i da ne treba da vas zaboravim. Tek dosta kasnijesaznao sam da je tačno ovo s vašim imenom. Ali od te noći moja pažnja je bilaskrenuta na vas, a vi ste mi stalno izmicali. Najzad ste uspeli da zamenite i otrovgutljajem vode iz dobra i plemenita straha da bih ga možda popio. Kako bih vammogao objasniti šta osećam nakon svega toga? Vaša čistota vrši nasilje nadamnom, sve vaše lepe reći i dela udaljuju me sve više od svog cilja: da vas oborim.Strgnuću vam masku i nateraću vas da otkrijete svoje pravo lice; krv mi se buniu žilama svaki put kad vidim vaše plave lažljive oči, sav se skupim u vašemprisustvu i samo osetim da ste licemer u duši. I u ovom trenutku verujem da

vidim kako se u sebi smejete, kako se uprkos očajnog i zgrčenog izraza opet smejete potajno i gnusno, pošto ne mogu ništa da učinim protiv vas, jer nemamdokaza.

I Minut opet ne reče ni reči. Nagel nastavi:- Smatrate naravno kako sam surovi razbojnik i tikvan, iako mogu da vas

pravo u lice napadnem s ovim optužbama? Dobro, ne pridajem tome nikakavznačaj, mislite o mom mišljenju što god hoćete! Ali u duši znate da u ovomtrenutku imam tačnu sliku o vama, i to mi je dovoljno. Ali zašto trpite da se takoponašam prema vama? Zašto se ne dignete, ne pljunete me u lice i ne odete?

Izgledalo je kao da se Minut pribra, pogledao je i rekao:- Pa zaključali ste vrata.- Vidite, vidite - odgovori Nagel - budite se! I hoćete da me ubedite kako

verujete da su vrata zaključana? Vrata su otvorena, pogledajte, širom otvorena!Što sam vam rekao da su zaključana, hteo sam samo da vas iskušam, bila je tosamo postavljena zamka. Stvar je u ovome; znali ste sve vreme da su vrataotvorena, ali ste se činili kao da ne znate, prosto samo zato da biste mogli ostatiovde, čisti i nevini kao i obično, i da biste mi pružili priliku da vam činim nažao.

Niste izišli iz sobe, ne, niste se ni maknuli. Čim sam vam stavio do znanja dasumnjam u vas, odmah ste načuljili uši, hteli ste da čujete koliko znam, kolikovam mogu biti opasan. Tako mi Boga, znam da je tako, i možete poricati kolikogod hoćete, svejedno mi je… A zašto pravim sad ovaj obračun s vama? Imatezaista prava da mi postavite ovo pitanje, pošto me se sve ovo, kako izgleda ništane tiče. Dragi prijatelju, tiče me se pomalo, ali hoću najpre da vas opomenem.Verujte, u ovom trenutku mislim iskreno što vam kažem. Živite životompotajnog nikogovića, i to može da traje samo izvesno vreme. Jednog lepog dana



ležaćete ispruženi pred celim svetom i svako će moći da vas gazi. To bi bilojedno. Na drugom mestu sumnjam pored svih vaših poticanja da poznajetegospođicu Gude malo bolje no što se pravite. Da, ali šta me se tiče gospođicaGude? Opet imate pravo. Na ovakvo pitanje moram da ućutim, gospođica Gudetiče me se manje od sveg ostalog. Ali s jednog opšteg stanovišta imam pravo da

budem ožalošćen ako je posećujete i hoćete da je zarazite svojini svetimporokom. Eto zato je ovaj moj obračun s vama.Nagel opet upali cigaru i reče:- A sad sam gotov i vrata nisu zaključana. Jesam li vam učinio nažao? Ćutite

ili odgovorite, kako vam je volja; ali ako odgovorite, pustite svoj unutrašnji glasneka odgovori mesto vas. Dragi prijatelju, dozvolite mi da vam kažem i ovo prcno što odete: ne želim vam nikakvo zlo.

Minut ustade, stavi ruku u džep svoga kaputa i izvuče pismo. Reče:- Ne mogu sad da primim.Ovo dođe Nagelu neočekivano, zaboravio je na pismo, pa reče;- Tako, nećete da ga primite? A zašto ne?- Ne mogu da ga primim.Minut stavi pismo na sto i pođe vratima. Nagel pođe za njim s pismom u

ruci, na oči mu navreše suze, a glas mu je odjednom stao da drhti.- Uzmite, Gregore, ipak! - reče.- Ne! - odgovori Minut. I otvori vrata.

Nagel zatvori vrata i reče još jednom:- Uzmite, uzmite! Bolje recimo da sam lud, treba da zaboravite sve što samdanas rekao. Sasvim sam lud, ne smete da se obazirete na ono što sam čitav časbrbljao i trabunjao. Zar ne, svakako da ste shvatili da mi ne treba verovati, kadnisam sasvim pri svesti? Ali uzmite pismo, ne želim vam nikakvo zlo, iako samizvan sebe. Uzmite ga, za ime Božje, nema bogzna šta unutra, verujte mi, neštomalo je unutra, i hteo sam na kraju da vam dam pismo, sve vreme sam misliokako ću vam dati jedno pismo koje ne mora gotovo ništa da sadrži, samo da jepismo. Samo pozdrav. Tako, iskreno sam vam zahvalan.

I pritom gurnu pismo Minutu u ruke i odmah pobeže na prozor da ne bimorao da ga primi natrag. Ali Minut ne popusti, ostavio je sad pismo na sto iodmahnuo glavom.

I otišao.



21.

Nesreća gaje u svemu pratila. Bilo da stoji kraj prozora u sobi, bilo da lutaulicama, nigde nije mogao naći mira; imao je hiljadu stvari u glavi, i svaka stvarmu je donosila svoj posebni deo patnje. Zašto se sve okrenulo protiv njega? Nijemogao da shvati; ali konci su se sve više splitali oko njega. Već je doterao takodaleko da čak ni Minuta nije mogao da nagovori da primi ono malo pismo kojemu je hteo dati.

Sve je bilo žalosno i ncmogućno. Tome se pridruži još i neka nervoznastrepnja koja stade da ga muči, kao da je tajna opasnost vrebala iz neke zasede.Često se trzao od nejasnog užasa čim bi se zalepršale zavese na prozorima.Kakve su bile ove nove muke što su se javile? Njegove nešto oštre crte, kojenikad nisu bile lepe, sad su gotovo odbijale, svojom mrkom, čekinjavom bradomkoja mu je štrčala na licu. Činilo mu se takođe da mu je i kosa malo posedela okoušiju.

Da, šta onda? Zar sunce više ne šija, zar nije srećan što još živi i što može daide kud hoće? Zar mu je neka lepota uskraćena? Sunce je sijalo na trg i na more,ptice su pevale u malim vrtovima oko svake kuće i neprestano letele s grane nagranu; sve se prelivalo u zlatu, šljunkom nasute ulice kupale su se u njemu, agore na crvenom zvoniku stajalo je posrebreno kube i podrhtavalo prema nebukao ogromni dijamant.

Zahvati ga neka ushićena radost, tako snažno i neukrotivo oduševljenje dase na licu mosta nagnu kroz prozor i baci punu šaku novca deci koja su se igralapred stepenicama gostionice.

- Budite sad dobri, deco! - reče i od uzbuđenja jedva izusti ovih nekoliko

reči. Zašto da se plaši? A nije ništa gore izgledalo no ranije; sem toga, ko bimogao da mu zabrani da se brije i umiva? Zavisilo je samo od njega. I ode kodbrijača.

Pade mu na um da treba i neke kupovine da posvršava; ne treba dazaboravi ni narukvicu koju je obećao Sari. Pevušeći i likujući izvršio je svekupovine s bezbrižnim zadovoljstvom deteta. Samo je uobrazio da se nečegplaši.



Dobro raspoloženje gaje držalo, i on se baci u vesele misli. Tu nedavno jeimao oštar obračun s Minutom, ali se ovo već napola istislo iz sećanja, sećao sejoš samo kroz san. Minut nije hteo da primi pismo; ali, zar nema i pismo zaMartu? U potrebi da s drugima podeli svoju preveliku radost, hteo je sad danađe neki zaobilazni put da bi dostavio pismo. Kako da udesi? Pogleda novčanik

i nađe pismo. Da li bi smeo da ga krišom pošalje Dagni? Ne, ne bi smeo njoj dapošalje. Razmišljao je i hteo da pismo na svaki način odmah ode; u omotu senalazilo nekoliko novčanica, bez pravog pisma, bez reči; mogao bi možda dazamoli doktora Stenersena da ga pošalje. I zadovoljan ovom zamisli otišao jedoktoru Stenersenu.

Bilo je šest časova.Zakucao je na vrata doktorove ordinacije; bila su zatvorena. Uđe kroz

dvorište i htede da se raspita u kuhinji; u istom trenutku pozva ga gospođaStenersen iz vrta.

Čitavo društvo je sedelo za velikim kamenim stolom i pilo kafu. Bilo je višeosoba, nekoliko dama i nekoliko gospode; i Dagni Kiland bila je tu; imala jesasvim beo šešir, šešir je unaokolo bio ukrašen sitnim svetlim cvećem.

Nagel htede da se povuče, pa promuca:- Doktora, doktora je…Bože da li je bolestan?Ne, ne, nije bolestan.Onda ne srne da ode.

I domaćica ga uhvati za ruku i povuče. Dagni se odmah diže i htede da muustupi svoju stolicu. Pogledao ju je, pogledali su se. Čak je radi njega ustala, reklaje tihim glasom: Izvolite, ovu stolicu!

Ali on nađe mesto kraj doktora i sede.Ovaj doček zbuni ga malo. Dagni ga je blago pogledala i htela svakako da mu

ustupi svoju stolicu. Srce mu je žestoko bilo; možda bi čak i njoj mogao datipismo za Martu?

Nakon nekog vremena vrati mu se spokojstvo. Govorili su tako divno i živo

o svim mogućnim stvarima; njegova svetla radost ponovo ga obuze, i njegovglas stade da podrhtava. Živ je, nije mrtav, i ne treba još da umre. Oko stola sbelim stolnjakom i blistavim srebrnim posuđem sedelo je u zelenom, lisnatomvrtu društvo veselih ljudi koji se smeju i čije oči svetlucaju; zar je bilo razloga dabude nesrećan?

- Kad biste zaista bili ljubazni, uzeli biste svoju violinu i odsvirali biste namnešto - reče domaćica.



Ne, kako joj je moglo ovo pasti na um!Pošto su ga i drugi molili, prsnuo je u bučan smeh i rekao:- Pa ja i nemam violinu!Poslaće nekog kod organiste po violinu, biće tu za trenutak.Ne, ne pomaže, neće je ni dirnuti. A sem toga, organistova violina je

pokvarena sitnim rubinima koji su utisnuti u vratu, tonovi dobijaju neki staklenizvuk, nije ih trebalo staviti na ono mesto, zaista nepodnošljivo, Uostalom, neume više ni da drži gudalo, da, istinu govoreći, nije nikad ni umeo; zar ne, ta sambi to najbolje morao znati?… I stade da priča šta mu se desilo kad se prvi iposlednji put govorilo o njegovom sviranju; gotovo je to predstavljalo simbol.Primio je uveče novine i čitao ih u postelji; bio je tada vrlo mlad i stanovao kodkuće, a prikaz su donele neke mesne novine. Ah, kako je bio srećan zbog ovihnovina! Čitao ih je, pročitao nekoliko puta, i zaboravio da ugasi svece. Noću seprobudio, bio je još mrtav umoran, svece su izgorele, u sobi je bilo mračno; alispazi nešto belo na podu, i pošto je znao da se u sobi nalazila neka belapljuvaonica, pomislio je: videćeš, ovo je pljuvaonica! Sramota ga je da kaže, ali jepljunuo i tačno pogodio. I pošto je tako divno pogodio prvi put, pljunuo je jošjednom i pogodio. Onda je ponovo zaspao. Ali je ujutru video da je pljuvao nadragocene novine, pljuvao je na javno mnjenje, tako blagonaklono prema njemu.He-he, bilo je zaista žalosno!

Svi su se smejali na ovo i dobro raspoloženje se stalno pelo. Ali domaćicareče:

- Ta vi stvarno izgledate nešto bleđi no obično?- Ah - odgovori Nagel - nije to ništa, ništa ne osećam. I pršte u glasan smeh

na pomisao da kod njega nešto nije u redu.Ali mu se odjednom pope neko rumenilo u obraze, digao se s klupe i rekao

da mu ipak jeste nešto, da mu nešto nije kako treba. Nije znao šta, ali mu je bilokao da će mu se desiti nešto neočekivano, oseća neku strepnju. He-he, da li sučuli ovako nešto! Smešno je i nema značaja; a? Uostalom, nešto mu se desilo.

Zamoliše ga da ispriča.

Ne, zašto? Bez značaja je, glupo, zašto gubiti vreme? Uostalom, čitavomdruštvu bi bilo dosadno.Ta ne, ni najmanje.Da, ali to je vrlo dugačka priča. Počinje u San Francisku i opisuje kako je

jednom pušio opijum…Opijum? Bože, to je zanimljivo!- Ne, gospođo, pre bih rekao nešto mučno, jer eto i sada, usred bela dana,



strepim od nečega. Nemojte misliti da pušim opijum tako svaki dan; pušio samga svega dva puta, samo drugi slučaj nije nimalo zanimljiv. Ali prvi put preživeosam zaista nešto neobično, istina je. Došao sam u takozvani den. Kako samdospeo tamo? Slučajno! Šetam s vremena na vreme ulicama, posmatram ljude,izaberem neku usamljenu osobu i pratim je izdaleka sve dok ne vidim kuda

iščezne. Ne bojim se da uđem i u kuću i da se popnem uz stepenice da vidimkuda uđe. Noću po velikim gradovima ovo je izvanredno zanimljivo i može vasdovesti u priliku da načinite najčudnija poznanstva. No, ne govorimo o tome!Nalazim se tako u San Francisku i šetam ulicama. Noć je, preda mnom je nekavisoka i suva žena koju ne ispuštam iz očiju; pri svetlosti gasnih svetiljki poredkojih prolazimo mogu da vidim kako ima na sebi tanku haljinu i nosi oko vratakrst sa zelenim kamenovima. Kuda ide? Prošla je nekoliko četvrti, savila za ugaoi nastavila da ide, da ide, a jaje stalno u stopu pratim. Najzad se nađemo uKineskoj četvrti, žena siđe niz neke podrumske stepenice a ja za njom; ide ona

nekim dugim hodnikom, idem i ja istim dugim hodnikom. Na desnu rukuje nekizid, a na levu su kafane, radnje, brijačnice i praonice. Onda žena zastane prednekim vratima, kucne, neko lice kosih očiju proviri kroz rupu na vratima, i ženauđe. Stojim sasvim mirno i čekam malo, zatim zakucam i ja, vrata se opet otvorei mene puste unutra.

Odaja je ispunjena gustim dimom i bučnim razgovorom. Kod blagajne stojiona suva žena i svađa se s nekim Kinezom u plavoj košulji koja mu je visilapreko pantalona. Približim se i čujem kako žena hoće da založi svoj krst zanešto, ali neće da ga preda, već hoće da ga zadrži kod sebe. U pitanju su dva

dolara, već je i od ranije nešto dugovala, tako da joj se sve ukupno činilo tridolara. Dobro, kuka malo, plače s vremena na vreme i krši ruke, i meni se učiniveoma zanimljivom. Kinez u košulji bio je takođe zanimljiv, nije hteo da napraviposao, kad neće da mu se ostavi krst: novac ili zalogu!

„Sešću ovde i pričekaću malo”, - reče žena, „verujem da ću na kraju ipakučiniti, da ću na kraju ipak učiniti: iako ne bi trebalo da učinim!” I stoji premaKinezu, jeca i krši ruke.

„Šta ne bi trebalo da učinite?” upitah je.

Alije čula da sam stranac, i nije odgovorila.Bila je izvanredno zanimljiva, i odlučili da nešto učinim za nju. Mogao samjoj pozajmiti novac da vidim šta če se dalje desiti. I učinio sam to samo izradoznalosti, a potom joj dadoh još jedan dolar da vidim kako će ga upotrebiti.Moralo je biti naročito zanimljivo.

Pogleda me začuđeno i zahvali, ništa ne reče, samo odmahnu glavomnekoliko puta i pogleda me suznim očima, a ja sam ipak učinio samo izradoznalosti. Dobro, plati i zatraži odmah sobu. Dala je sav novac.



Izađe a ja za njom. Pređemo opet neki dug hodnik gde se s obe stranenalaze vrata s brojevima. U jednu sobu uđe ova žena i zatvori vrata. Čekamjedan trenutak, ne vraća se; probam malo vrata, zaključana su.

Onda uđem u susednu sobu i stanem da čekam. Tamo se nalazi crvenidivan i zvonce, sobu osvetljava lampa koja je učvršćena na zidu. Legnem na

divan, vreme mi je dugo i dosadno mi je. Da bih nešto radio pritisnem na zvoncei zazvonim. Neću ništa, ali zvonim.Kineski dečak stiže, pogleda me i nestade. Prođe nekoliko minuta. „Dođi,

daj da te vidim još jednom!” kažem da bi mi prošlo vreme; zašto se ne vraća? Izvonim ponovo.

Tada se vrati onaj dečak, bešumno, kao duh, klizi u suknenoj obući. Ništa nekaže, ne kažem ni ja ništa; pruži mi neku majušnu porcelansku lulu s dugim itankim kaišem, i uzmem lulu. Tad on stavi odozgo žišku, i počnem da pušim.Uskoro zatim poče da mi zuji u ušima…

I onda se više ne sećam sve dok se ne osetih da sam negde u visinama, dapočinjem da se penjem, da lebdim. Oko mene je neizrecivo svetio, beli su i oblacina koje nailazim. Ko sam i kuda letim? Prisećam se i ne mogu da se setim, aliklizim čudno uvis. Vidim zelene poljane u daljini, plava jezera, doline i planine uzlatnome sjaju; čujem muziku sa zvezda, a prostor oko mene uljuljkuje se ovimmelodijama; beli oblaci su mi naročito godili, proticali su kroz mene, i imao samosećaj da ću umreti od divote. Ovo je trajalo i trajalo, nisam imao nikakva pojmao vremenu i zaboravio sam ko sam. Zatim neka zemaljska uspomena zatreperi

kroz moje srce i odjednom počeh da se spuštam.Spuštam se, spuštam se, svetlost se smanjuje, oko mene je sve mračnije imračnije, vidim zemlju ispod sebe i snalazim se, prepoznajem gradove, osećamvetar i primećujem dim. Pogledam unaokolo, oko mene je more. Ne osećam seviše srećnim, udaram u kamenje i hladno mi je. Ispod mojih nogu je pesak a višesebe vidim samo vodu. Zaplivam malo, prolazim pored mnogih čudnih biljkidebela i zelena lišća, morskih cvetova koji se njišu na svojim stabljikama… nemisvet gde se ne čuje nijedan zvuk, ali gde sve živi i miče se. Zaplivam opet jošmalo i stignem do nekog koralnog spruda. Nema više korala, sprud je opljačkan,

ali ja kažem: „Neko je već bio ovde.” I nisam se više osećao tako usamljen, jer jeneko već dolazio ovamo. Opet plivam, hoću da izađem na suvo, ali ovoga putanačinim samo nekoliko pokreta i stanem. Zastanem jer neko ljudsko biće počivana dnu; neka žena, visoka je i mršava, leži sva razbijena na nekom kamenu.Pipnem i vidim da je poznajem; mrtva je i ja ne shvatam da je mrtva, pošto jeprepoznajem po krstu sa zelenim kamenovima. Ovo je ona ista žena za kojomsam išao kroz dugi hodnik sve do soba s brojevima. Hoću dalje da plivam alizastanem i namestim je; leži ispružena preko jednog kamena, i ovo načini na



mene koban utisak. Držala je oči širom otvorene, povučem je na neko belomesto i vidim krst na vratu, guram krst pod haljinu da joj ga ribe ne odnesu.Onda otplivam…

Ujutru su mi ispričali da je žena umrla preko noći. Skočila je u more ispodKineskog kvarta; našli su je ujutru. Veoma je čudno, ali je bila mrtva. Možda bih

je mogao još koji put sresti, kad bih pokušao! mislio sam. I opet sam još jednompušio opijum da bih je sreo, ali je više nije bilo.Kako je to čudno! Kasnije međutim desi se još nešto. Vratio sam se u

Evropu, bio sam kod kuće. Jedne vruće noći lutao sam unaokolo, došao dopristaništa, do crkve, gde se zadržali neko vreme i osluškivah šta se govori nabrodovima. Sve je bilo mimo, pumpa nije radila. Najzad se umorih a nisam hteoda idem kući, jer je bilo tako vruće. Popeh se na postolje jedne pumpe i sedoh.Ali noć je bila tako tiha i vruća da nisam mogao ostati budan, čvrsto sam zaspao.

Probudio sam se, čuo sam neki glas kako me zove, pogledam naniže: dole u

podnožju stajala je neka žena. Visoka je i mršava; pri svetlosti gasne svetiljkevideh da joj je odelo veoma tanko.

Pozdravih.„Pada kiša,” - reče mi.Dobro, ne znam da li pada kiša, ali za svaki slučaj najbolje je skloniti se

negde u zaklon. I skinem se s postolja. U istom trenutku počinju pumpe datutnje, jedna lopata polete u vazduh i iščeze, druga lopata polete u vazduh iiščeze, pumpe su radile. I da se nisam odmakao u pravo vreme, bio bih iskidan,

potpuno smrvljen. Shvatio sam odjednom.Obazreh se oko sebe, kiša je zaista počela pomalo da pada; žena je već

odlazila, vidim je ispred sebe i poznajem je dobro, nosi opet onaj krst. Odmahsam je u samom početku prepoznao, ali sam se pravio kao da ne znam ko je.Hteo sam opet da joj se približim, pa pođoh što sam brže mogao; ali je nisammogao stići. Kao da nije hodala, klizila je bez pokreta, skrenula je za jedan ugao iiščezla. Bilo je to pre četiri godine.

Nagel zaćuta. Doktor je izgledao kao da će da se nasmeje, ali ipak reče što jemogao ozbiljnije:

- I otada je niste sreli?- Kako da ne, danas sam je opet video. Zato mi se opet i javlja s vremena na

vreme neki osećaj strepnje. Stajao sam na prozom svoje sobe i gledao na ulicu,kad je došla pravo k meni, preprečivši preko trga kao da dolazi s pristaništa imora, zaustavila se pod mojim prozorom i pogledala uvis. Nisam bio siguran dali mene gleda, pa sam prešao na drugi prozor; ali je ona skrenula pogled zamnom i opet me gledala. Onda je pozdravili; ali kad je to videla, živo se okrenula



i odlebdela istim putem natrag ka pristaništu. Pas Jakobsen nakostreši dlake,iskoči iz gostionice i poče da laje. Ovo učini izvestan utisak na mene. Za ovodugo vreme gotovo sam i zaboravio na ženu, kad eto danas opet dođe. Možda jehtela da me opomene.

Sad doktor pršte u smeli.

- Da - reče htela je da vas opomene da ne dođete k nama.- Naravno da ne, ovoga puta se prevarila, nema bojazni. Ali prošlog puta

bile su lopate koje bi me smrvile. I zato sam se pomalo uplašio. A, ne znači dakleništa; zar ne? He-he, lepo bi to izgledalo, kad bi čovek tako morao biti izložensvakojakim opasnostima. Moram da se nasmejem.

- Nervoza i praznoverica! - reče doktor odsečno.Ali sad i drugi stadoše da pričaju poneki svoj doživljaj, a časovnik je izbijao

čas za časom; spuštalo se veče. Nagel je sve vreme sedeo nemo; hvatala ga je

zima. Najzad se diže da pođe. Ipak ne može mučiti Dagni s onim pismom, boljeda to ostavi; možda bi mogao sutra da nađe doktora i da mu preda pismo.Njegovo blaženo raspoloženje sasvim iščeze.

Kad se spremao da pođe, na njegovo veliko čuđenje diže se i Dagni. Rekla je:- Pričate tako strašne stvari da sam i sama puna užasa. Moram da gledani

da stignem kući pre no što se smrkne.I iziđoše zajedno iz vrta. Nagel oseti neku toplinu od radosti; da, sad bi joj

mogao dati pismo! Nikad neće naći bolju priliku.- Zar niste hteli sa mnom da govorite? doviknu doktor za njim.- Ne, baš ne, odgovorio je malo zbunjeno. Hteo sam da vas pozdravim i…

Odavno vas već nisam video. Zbogom.Dok su silazili niz ulicu, oboje su bili uznemireni, i Dagni je bila uznemirena.

Pade joj na um da govori o vremenu; kako je prijatno veče!Da, blago i mirno!Ni on nije mogao ništa da progovori, koračao je i gledao u nju. Imala je iste

somotske oči i istu plavu pletenicu niz leđa; sva osećanja njegova srca ponovose probudiše, njena blizina ga je opijala, i on pređe rukom preko očiju. Bila je sve

lepša i lepša, svaki put kad bi je video, svaki put! Sve je zaboravio, zaboravionjeno ruganje, zaboravio da mu je Martu otrgla i da ga je svojom maramicomnemilosrdno dovela u iskušenje. Morao je da se okrene da ne bi ponovopodlegao žarkom izlivu. Ne, sad mora da se uzdrži, dva puta ju je već doveo dokrajnosti; ta ipak je čovek! I gotovo zadrža dah, da bi bio što čvršći.

Stigli su do glavne ulice; gostionica je ležala desno. Izgledalo je kao da hoćeda progovori. Koračao je ćutke kraj nje. Da li bi možda smeo da pođe s njom kroz





22.

Kakav mu je samo zamagljeni pogled dobacila! Nije ga razumeo. Prvomprilikom kad se opet budu sreli, popraviće ako ju je ponovo uvredio. Kako mu jeglava postala teška! Ali zaista nije imao nikakvog razloga da se plaši, toliko jebar, hvala Bogu, sigurno.

Seo je na sofu i stao da prelistava neku knjigu, ali je nije čitao. Ustao je iuznemireno prišao prozom. Nije smeo sebi da prizna kako se ne usuđuje da

pogleda na ulicu iz straha da bi mu oči možda mogle opet da sretnu nekineobični prizor, neku neobičnu pojavu. Kolena počeše da mu podrhtavaju; ta štamu je? Vrati se na sofu i ispusti knjigu na pod. U glavi mu je bučalo, osećao sezaista bolesnim. Bez sumnje da ima groznicu; dve noći što ih je uzastopceproveo u šumi delovale su na njega, prozebao je od glave do pete. Još dok jesedeo u doktorovom vrtu počeo je da drhti od zime.

Eh, proći će već! Nije mu bio običaj da klone zbog malo nazeba; sutra će većopet biti zdrav! Zazvoni i naruči malo konjaka, ali ni konjak nije delovao, čak ganije ni opio, i uzalud je popio nekoliko velikih čaša. Najgore je bilo što gaje iglava izdala, nije više mogao jasno da misli.

Kako mu je samo pozlilo za nepun čas! Šta sad, zašto se zavese lepršajutako nemirno, kad uopšte nema vetra? Znači li to nešto? Ustao je opet ipogledao se u ogledalu, izgledao je rastrojeno i rđavo. Da, kosa mu je jačeposedela, a oči su unaokolo crvene… „Plašite li se još? Ne smete se plašiti.”Divna Dagni! Pomisli samo, potpuno beo šešir…

Neko zakuca na vrata, uđe gostioničar. Doneo mu je najzad račun na dvalista. Uostalom, smeškao se i bio izvanredno učtiv.

Nagel odmah dohvati novčanik i stade po njoj da traži, a istovremeno,zahvaćen nekom mučnom slutnjom, upita koliko iznosi, a gostioničar odgovori:

- Ima uostalom vremena do sutra ili neki drugi dan, nije hitno.Da, bogzna da li može da plati, možda i ne može. I Nagel nikako ne nalazi

novac. Šta, zar nije imao novaca? Baci novčanik na sto i stade da pretura podžepovima, bio je sav usplahiren i očajnički poče da traži svuda, najzad pretresei džepove na pantalonama, izvuče nešto sitnine i reče:



- Evo, nešto novca, ali svakako neće biti dovoljno, ne, sasvim sigurno danije dovoljno, prebrojte sami.

- Ne - reče takođe i gostioničar - nije dovoljno.Na Nagelovu čelu izbiše graške znoja, hoće privremeno da gostioničaru da

ono nekoliko kruna, i traži čak po džepovima prsnika ne bi li i tu našao nešto

sitnine. Ali ne nađe ništa. Mogao bi međutim svakako da pozajmi nešto novca,možda bi mu neko učinio ovu ljubaznost i pozajmio mu nešto malo. Bogzna da libi mu neko pomogao, kad bi ga zamolio!

Gostioničar ne izgleda više zadovoljan, čak ga i njegova učtivost napušta, iuzima Nagelov novčanik koja leži na stolu, te sam počinje da je pretražuje.

- Da, izvolite! - reče Nagel, može i sam da se uveri, samo su hartije unutra.Ne razumem ništa.

Ali gostioničar otvara srednju pregradu i odjednom ispusti lisnicu; čitavo

lice mu se razvuče u veliki, zaprepašćeni osmeh.- Pa, tu su! - reče. - Sve same hiljadarke! Šalili ste se dakle, hteli ste samo davidite da li razumem šalu?

Nagel se obradova kao dete i prihvati ovo objašnjenje. Odmah je divnoodahnuo i rekao:

- Da, zar ne, šalio sam se samo, palo mi je na pamet da se malo našalim. Da,hvala Bogu, imam još puno novca; pogledajte, pogledajte samo!

Bile su sve same velike novčanice, gomila novaca u hiljadarkama;gostioničar je morao da ode da promeni da bi došao do svojih para. Ali dugo još,i pošto je gostioničar otišao, stajale su graške znoja na Nagelovu čelu, drhtao jeod uzbuđenja. Kako je bio smućen, kako mu je glava prazno zujala!

Trenutak kasnije pao je na sofu, zaspao i stao da se pretura u snu, govorioje naglas, pevao, tražio konjaka i pio ga u polusnu i sav u groznici. Sara gajeobilazila u nekoliko mahova, i mada je gotovo sve vreme govorio s njom,razumela je vrlo malo od onog što bi kazao. Ležao je zatvorenih očiju.

Ne, neće da se skine; ta šta joj pada na um? Zar nije usred bela dana? Čuo jejasno cvrkutanje ptica. Bolje je da ne zove doktora. Ne, doktor će mu dati samo

neku žutu i neku belu mast, i ove masti će onda pobrkati i obratno upotrebiti, paće ga na licu mesta ubiti. Karlsen je od toga umro; da li se dobro seća Karlsena?Da, od toga je umro. Kako mu drago, Karlsenu je zapala udica u grlo, i kad jedošao doktor sa svojim lekom, pokazalo se da je to samo bočica sa sasvimobičnom vodom iz bunara i za krštenje, He-he-he, iako se zbog toga upravo nebi trebalo smejati… Saro, ne smete da mislite kako sam pijan; zar ne? Asocijacijaideja, čujete li? Enciklopedisti i drugo. Prebrojte dugmad, Saro, i vidite da li sampijan… Čujte, sad mlinovi rade, mlinovi u gradu! Gospode, u kakvom svračijem



gnezdu živite, Saro; hteo bih da vas oslobodim iz vlasti vaših neprijatelja, kaošto je pisano. Idi dođavola, idi dođavola! Ko ste vi uostalom? Svi ste skupalicemerni, i svakog ću od vas priterati uza zid. Ne verujete? Ah, kako sam vasposmatrao! Uveren sam da je poručnik Hansen obećao Minutu dve vunenekošulje, ali pogledajte kako ih je dobio! I mislite li da se Minut usudio da prizna?

Dozvolite mi da vas izvedeni iz zablude, Minut se nije usudio da prizna,izbegavao je; sad znate! Ako se ne varam, gospodine Gregore, sada opet seditetu i smejete se gadno iza novina. Ne? Uostalom, i svejedno mije… Jeste li još tu,Saro? Dobro! Ako budete hteli da ostanete ovde još pet minuta, ispričaću vamnešto; pristajete? Ali zamislite najpre nekog čoveka kome postepeno ispadajuobrve. Zatim mi se mora dozvoliti da vas upitam da li ste ikad spavali u nekojpostelji koja škripi? Prebrojte dugmad da vidite da li vam se to već desilo. Jakosam sumnjao u vas. Uostalom sve sam ljude u gradu nepoverljivo posmatrao.Uostalom. I svršio sam lepo svoj posao, svaki put sam vam, čitavom gradu,

pružio nečuveno bogate prilike za razgovor i uneo vam nered u život, uneo samuzbudljiv prizor za prizorom u vaš časni i uzaludni život. Hoho, kako su mlinovikloparali, kako su mlinovi kloparali! I na to vam savetujem, časna kćeri Saro,kafanski momče, kćeri Josifova, da pojedete goveđu supu dok je još topla, jer akose ohladi, onda je, tako mi Boga, sama voda… Još konjaka, Saro, glava me boli, sobe strane i gore na sredini. Sasvim me čudno boli…

- Ne biste li nešto toplo? - upita Sara.Nešto toplo? Na šta neprestano misli? Za tren oka pući će glas po gradu

kako je pio nešto toplo. Valja zapamtiti: nema nameru da izaziva sablazan, hoće

da se ponaša kao dobar poreski obveznik grada, da se po propisima šetaparohijskim putem i da nikada ne gleda stvari tako poročno, već samo kao ostaliljudi; tri prsta diže za zakletvu… Ne treba da se plaši. Ovde-onde oseti istinabolove, ali baš zbog toga više voli da se skine, brže će proći. Mora čovek da sesilom odupre…

Bilo mu je sve gore, Sara je sedela kao na iglama. Najviše bi volela dapobegne; ali bi odmah primetio čim bi se digla, i upitao bije da li hoće da ganapusti. Očekivala je da čvrsto zaspi kad se umori od brbljanja. Da, kako jebrbljao, stalno sa sklopljenim očima, a lice mu crveno od vrućine i groznice.Pronašao je nov način da ribizle gospođe Stenersen očisti od vaši. I ovaj način sesastojao u tome što bi jednog lepog dana hteo da ode u neku radnju i kupi punukantu petroleuma, onda bi otišao na trg, skinuo bi obuću i napunio bipetroleumom. Obe bi cipele zapalio, jednu za drugom, i na posletku bi samo učarapama igrao okolo i pevao. Ovo se mora učiniti jedno prepodne, kad ozdravi.Hteo bi da priredi pravi cirkus, pravu konjsku operu, i uz to da pucketa bičem.Odjednom stade da se žestoko napreže da svojim poznanicima nađene čudna i





I Nagel skoči u drugi čamac.- Kuda hoćete? - upita čovek.- Hoću da potražim svoj prsten. Možda me poznajete, imao sam prsten, evo

ovde, možete da vidite trag, ne lažem dakle. I eto, bacio sam prsten, mora da jetu negde dole.

Čovek nije razumeo njegove reči.- Hoćete da potražite prsten na dnu mora? - upita.- Da, sasvim tačno! - odgovori Nagel. - Vidim da me razumete. Ta treba da

nađem prsten, shvatate i sami. Hodite i veslajte.Čovek upita ponovo:- Hoćete da tražite prsten što ste ga bacili u more?- Da, da, hajdete brzo! Daću vam puno novaca.- Bog neka vam bude u milosti, bolje vi to ostavite! Hoćete li prstima da ga

izvadite?- Da, prstima. Svejedno mi je. Mogu da plivam kao riba ako zatreba. Možda

bismo mogli naći i nešto drugo mesto prstiju čime bi smo ga izvadili.I strani čovek uđe zaista u čamac. Sede da porazgovara o stvari; ali lice

okrete ustranu. Ta ludo je pokušati ovako nešto. Kad bi bila neka kotva ili nekilanac u pitanju, onda bi imalo smisla; ali prsten! I još se čak ne zna ni na kommestu leži!

Nagel poče i sam da uviđa koliko je nemoguća njegova namera. Ali ako

nema pomoći, onda je izgubljen! Oči mu se izbečiše, a strah i groznica stadošega tresti. Načini izraz kao da će da skoči u vodu, ali ga je onaj čovek čvrsto držao;Nagel odmah klonu, iscrpljen i slomljen od umora, suviše nemoćan da bi se ma skim mogao boriti. Nebeski Oče, kako je sve gore i gore! Prstenje izgubljen, skoroje ponoć, a prstenje izgubljen! Ta dobio je i opomenu.

U ovom trenutku blesnu iskra jasne svesti kroz njegov mozak, za ona dva-tri minuta pomisli na neverovatno mnogo stvari. Seti se takođe da je potpunozaboravio kako je već sinoć rekao pismom zbogom svojoj sestri i kako je topismo već bacio u poštansko sanduče. Još nije mrtav; ali ono već putuje i više se

ne može zadržati, treba da prevali svoj put i već je daleko odmaklo. I kad gasestra primi, treba sigurno da bude mrtav. Uostalom, prstenje izgubljen; sve jesad nemoguće…

Zubi mu stadoše da cvokoću. Očajno se poče obazirati unaokolo, more jeudaljeno od njega samo za mali skok. Pogleda iskosa u čoveka napred naveslačkom mestu, koji još uvek drži glavu okrenutu u stranu, ali dobro pazi,očigledno, da priskoči ako ustreba. Ali zašto neprestano okreće glavu u stranu?





Onda mu časovnik pade na pod, a on skoči iz postelje - zovu me! prošapta ipogleda kroz prozor razrogačenim očima. Žurno navuče odelo, otvori vrata iiskoči na ulicu. Pogleda unaokolo, niko ga ne posmatra. Onda se u trku spusti dopristaništa, bela leđa njegova prsnika blistaju sve vreme. Stiže na pristanište,pođe do poslednjeg nasipa i odjednom skoči u more. Nekoliko klobukova pojavi

se na površini.





Napomene

[←1] Ejdsvold - mesto u Norveškoj gde se sastala 1814. godine konsituanta kojaje proglasila nezavisnost.

Documents

Knut Hamsun - Misterije.pdf