ПРИРОДНО – МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ДЕПАРТМАН ЗА ГЕОГРАФИЈУ

ТУРИСТИЧКА ВАЛОРИЗАЦИЈА КЛИМЕ

ИТАЛИЈАНСКИХ АЛПА

Ментор: Студент:

Проф. др Радомир Ивановић Митић Катарина 57

САДРЖАЈ

УВОД........................................................................................................2

1. ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ...............................................................3

2. ТУРИСТИЧКИ ПОЛОЖАЈ...............................................................3

3. ПРИРОДНО-ГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ АЛПА...........4

3.1. Рељеф..........................................................................................6

3.2. Хидролошке карактеристике....................................................8

3.2.1. Климатске карактеристике...................................................9

3.2.1.1. Е климат, снежне климе.........................................................10

3.2.1.2. Клима ЕТ – клима тундре.......................................................11

3.2.2. Климе D, бореалне или снежно-шумске климе..............................15

3.2.2.1. Клима Dfb, влажна бореална клима са топлим летом.........15

3.2.2.2. Клима Dfc, влажна бореална клима са сувим летом............19

3.2.3. Климе С, умерено топле кишне климе............................................21

3.2.3.1. Клима Cfb, умерено топла влажна клима са топлим летом22

3.3. Флора и фауна..........................................................................25

4. МАТЕРИЈАЛНА БАЗА ТУРИЗМА...............................................26

ЛИТЕРАТУРА.......................................................................................29

1

УВОД

Алпи се простиру у северном делу Италије. Протежу се од Вентимиље на западу, па

се у великом полукругу дугачком преко 100 километара, пружају према истоку до

Словеније. По својој старости Алпи спадају у младе веначне планине. Највиши врхови

Алпа су Монте Цервино (4478 метара), Монте Роза (4634м) и највиши врх Монте Бјанко

или Мон Блан (4807м) који је уједно и највиши врх Европе.

Туризам је већ неколико деценија најбрже растућа привредна делатност у Италији,

и један од најстабилнијих сектора националне економије. Са преко 43.000.000 страних

туриста, колико је годишње посети, Италија је пета најпосећенија земља на свету. Знатан

удео тих посетилаца региструје се у регији Алпа, у скијашким, алпинистичким,

климатским и балнеолошким центрима. Битан елемент туристичке валоризације овог

високопланинског простора чини клима, са температуром и падвинама као најзначајнијим

климатским елементима.

У овом раду је учињен покушај да се систематизују природне вредности регије

италијанских Алпа, са посебним освртом на климатске типове Кепенове класификације

који су заступљени у овој регији. Оно што издваја овај део Алпа у односу на остале делове

је релативно блажа клима у предалпској зони. Због морфолошких карактеристика рељефа

и близине Средоземног мора, овде се јавља умерено топла влажна клима са топлим летом

што омогућује туристичку валоризацију овог високо-планинског предела и у летњем

периоду. Такође, ово утиче и на могућност развоја купалишног туризма у регији

италијанских језера, на самој граници Алпа и Ломбардијске низије. Наравно, најзначајнији

климатски тип, који представља један од главних елемената туристичке валоризације овог

простора и најважније мотив туристичких кретања, је Df климат, или влажна бореална

клима. У овом климатском појасу налази се највећи број зимских туристичких центара

који су системом жичара повезани са скијашким стазама на већој висини.

Детаљна анализа типова климе, осталих природних и културно-историјских

елемената валоризације овог простора, као и анализа тренутног стања развоја туризма су

основни циљеви овог рада.

2

1. ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

Алпи (од келтске речи alp – висока планина) представљају пространу

високопланинску регију Европе, која се протеже кроз Швајцарску, Аустрију, Италију,

Француску, Словенију и Немачку, чинећи границу између средње и јужне Европе. Правећи

велики лук чија је конкавна страна окренута ка југоистоку, Алпи се пружају од обале

Средоземног мора до Панонског басена. Њихова дужина износи око 1 200, а ширина од

135 до 260 km. као што је познато, највиша тачка је Мон Блан (4807м).

Италијански Алпи се пружају од Ђеновског залива (превоја Алтаре) до Јулијских

Алпа у дужини око 100 km. Просечна висина им је око 2.000 m. Алпи се лучно повијају

дуж француске, швајцарске, аустријске и словеначке границе.

2. ТУРИСТИЧКИ ПОЛОЖАЈ

Алпи имају изузетан туристичко-географски положај, јер се налазе скоро у

средишњем делу Европског копна, и релативно су близу великим урбаним и

индустријским центрима, који представљају емитивне центре са великом концентрацијом

тражње. Алпи су лако доступни из јужне, западне, средње и источне Европе. Иако у први

мах изгледају као непремостиви масив, са гребенима високим и преко 4000 m, ипак су

релативно лако проходни, а то омогућава велики број превоја и речних долина, а у новије

време и неколико тунела. Најзначајнији превоји за италијанске Алпе су: Женевре (1854 m)

и Фрежис (2037 m) западно од Торина, превој Свети Бернард (2469 m) у Пенинским

Алпима, Симплон (2005 m), Свети Готард (2112 m), и Бернин (2330 m) уз границу са

Швајцарском, и Бренер (1373 m) и Руфредо (1544 m) уз Аустријску границу.

Без обзира на релативно велики број погодних превоја, често се ради о висинама

изнад 2000 m, па се зими, услед снежних наноса и ветра, могу јавити проблеми у

саобраћају. Да би се они превазишли приступило се изградњи неколико тунела који су

обично око 1000 m нижи од превоја. Најзначајнији тунели су: Симплон (дуг 19,8km),

Фрежис (12,5km), Мон Блан (11,6km), и Свети Готард (15km). Погодност положаја Алпа

употпуњују речне долине, од којих су најзначајније Дора Рапарија и Дора Балте, и долина

Адиђе.

3

3. ПРИРОДНО-ГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ АЛПА

Подела Алпа - Алпи представљају сложену високопланинску регију са масивима,

на једној и венцима, на другој страни. Они су одвојени уздужним и попречним долинама, а

местимично и повезани високим превојима. Превој Изеран (Француски Алпи, 2770 м)

највиши је не само у Алпима него и у читавој Европи, док је један од најнижих и

најпроходнијих, преко којег се несметано одвија саобраћај током целе године, превој

Бренер (1373 м) на граници Аустрије и Италије.

Слика 1. – Рељеф Алпа (извор: en.wikipedia.org )

У правцу Бонденско језеро – Комо језеро, Алпи су дубоким попречним долинама

подељени на два дела: западни и источни, који се међу собом разликују, нарочито у

погледу рељефа.

Западни Алпи су изразито засвођени и асиметричног су рељефа, са широким и

релативно благим падинама на француској и стрмим на италијанској страни. По

правцу пружања, разликујемо јужни и северни део Западних Алпа. јужни део

карактеришу венци меридијанског пружања, док се код северног дела венци и гребени

издужују у правцу запад – исток. Око Мон Блана ова два дела Западних Алпа се

додирују.

4

Источни Алпи су нижи и шири од Западних. У њиховим средишњим деловима јавља

се сноп гребена са алпским рељефом, који у Високом Тауерну достижу највећу висину

(Грос-Глокнер, 3798 м). Северно и јужно од тог снопа гребена протежу се широке

површи Предалпа, махом средње висине, који се одликују флувијалним и крашким

елементима рељефа.

Италијски Алпи се деле на: Пијемонтске, Ломбардијске и Венецијанске:

Пијемонтски Алпи се налазе на западу. Најужи су (око 20 km), али са планинским

врховима изнад 4.000 m. Релативно су лако проходни захваљујући дубоко усеченим

глацијалним долинама које отварају пролаз према Француској и Швајцарској. Од

речних долина важније су Дора Рапарија и Дора Балте.

Слика 4. – Западни део Италијанских Алпа(извор: www.traildino.com)

Ломбардијски Алпи су шири и пространији од Пијемонтских и пресечени су

лонгитудиналним долинама. Највиши делови су под ледницима. Ниже

5

су пашњаци и шуме, а у падини су ледничка језера (Комо, Гарда и др.). Алпи као какав

зид спречавају продор хладних ветрова са севера и задржавају топле ветрове са југа.

Обиље алпских река искориштава се за добијање хидроенергије.

Слика 5. – Источни део италијанских Алпа(извор: www.traildino.com)

Венецијански Алпи су сиромашнији и мање искоришћени регион. Претежно су

састављени од кречњака. Најлепши део су Доломити, плато изграћен од доломитских

стена висине до 1.000 m. У подножју Доломита развио се спортско-туристички

центар Кортина д'Ампецо. За саобраћај су значајне долине реке Адиђе која води на

Бренер, и Феле која води на Тарвис.

3.1. Рељеф

6

Алпи припадају младим набраним планинама, које су се образовале за време алпске

орогенезе средином терцијара. Наравно, за њихов рељеф су од значаја и егзогени процеси,

нарочито флувијална и глацијална ерозија квартарног периода. Састављени су од

метаморфних и интрузивних стена – гнајса, микашиста, серпентина и шкриљаца.

У високим планинским деловима Италијанских Алпа веома су развијени нивални и

глацијални облици рељефа. Данашњи глацијални рељефни облици последица су много

развијеније плеистоценске глацијације него данашњих процеса, а најсвежији су трагови

последњег, вирмског глацијала чији су остаци, касније, у холоцену, модифицирани под

утицајем флувијалне ерозије и акумулације и нивалних процеса. Данас у Италији има 20

ледника (већих од 3,2 км²), од којих се само један налази у средњим Апенинима, а сви

остали су у Алпима.

У току плеистоценских глацијала ниска температура је била главни узрок

спуштања снежне границе (у вирму за 1200 м), па су се пространи Алпски простори нашли

изнад снежне границе. Топљењем леда и снега настали су снажни водени токови који су

носили огромне количине глациофлувијалног материјала. У неким случајевима, вода која

је настала иза моренског материјала, еродирала га је, па се језеро није могло одржати, а у

другим случајевима, вода се задржала у депресији иза моренског лука све до данас. Тако је

настало низ већих и мањих глацијалних језера као што су: језеро Комо, Гарда, Исео, Лаго

Мађоре итд.На већим висинама у Алпима сачувало се око 2000 језера у цирковима. Они су

данас туристичка атракција, а многа се искоришћавају као акумулације за хидроелектране.

7

Слика бр. 6. – Висински однос делова италијанских Алпа

Када се говори о деловању Алпа, треба мислити, пре свега, на њихово

модификаторско климатско значење.

Модификатoрски утицај рељефа - Због велике концетрације насељености у

алпским долинама потребно је споменути један стално присутан природни елемент који је

под непосредним утицајем рељефа. Наиме, највећи део главних алпских речних долина је

дубоко усечен и далеко продире према разводници, односно главном гребену Алпа. То је

узрок што се у расподели температуре осећа јак котлински ефекат, тј. те долине су лети

топле, много топлије него што би се очекивало из чињенице да су то планински крајеви.

Зато нас не сме изненадити кад путујући тим долинама дубоко у Алпима спазимо

километарске низове винограда и воћњака, а с једне или с обе стране се виде планински

врхови под снегом.

3.2. Хидролошке карактеристике

Италија има велики хидроенергетски потенцијал. Има много река од којих су По и

Адиђе најважније. Река По је најдужа италијанска река,око 650км дуга, пловна је око

480км и са свим притокама чини око 965км водених путева.Извире испод Котијских Алпа

у регионуПијемонта. Од изворишта тече ка истоку паралелно са 45. паралелом

према Јадранском мору у које се улива делтастим ушћем у близини града Венеције.Укупна

површина слива износи 74.000 км², а од тога чак 70.000 км² је на територији Италије.Адиђе

је око 410км дуга, у Италију долази из аустријске регије Тирол, тече према истоку и као и

По, увире у Јадранско море. Дна ових река се полако издижу алувијалним наслагама са

планина.

Најважнија језера северне Италије су: Гарда, Мађоре, Комо и Лугано.

Језеро Гарда (итал.Lago di Garda или итал. Benaco) је највеће језеро Италије.

Налази се на северу државе, између три покрајине: Ломбардије,Венета и Трентина-

Јужног Тирола. На северу је у облику уског левка, док се према југу шири. Језеро је

веома важна туристичка мета, коју због благе климе и природних лепота сваке године

посећују стотине хиљада гостију.

8

Језеро Мађоре или Вербано, (итал.Lago Maggiore, Verbano) је предалпско

језеро ледничког порекла и друго је по величини у Италији. Језеро Мађоре се налази на

надморској висини од око 193 m, његова површина износи 212 km² од којих се око 80%

налази у Италији а осталих 20% у Швајцарској.Обим му је 170 km а дужина 54 km ;

највећа ширина је 10 km а просечна 3,9 km. Запремина износи 37,5 милијарди m³ воде,

која се према теоретским прорачунима обнавља сваке 4 године. Највећа дубина је 370

m. Иако се налази на северу Италије, језеро Мађоре због велике количине воде утиче на

микроклиму, тако да у његовој околини успевају типичне медитеранске биљке, као што

су лимун, маслине, ловор, камелије, азалеје, рододендрон и магнолија.

Језеро Комо (итал.Lago di Como) је језеро глечерскога порекла у Ломбардији

у Италији. Има површину од 146 км² и треће је језеро по величини у Италији, иза језера

Гарда и језера Мађоре. Са дубином од 410 метара представља једно од најдубљих

језера Европе. Дно језера је на 200 метара испод нивоа мора.

3.3. Климатске карактеристике

Пошто леже близу

Атлантског океана и

Средоземног море и имају

знатну надморску висину,

Алпи добијају доста

падавина. Наравно, зими

свуда пада снег који

образује дуготрајан

снежни покривач –

утолико дужи уколико је

већа надморска висина;

9

отприлике изнад 2500 м у Западним и изнад 3200 м у Источним Алпима одржава се вечити

снег.

Слика 6. – Климатски типови на Апенинском полуострву(http://www2m.biglobe.ne.jp)

Запажено је да се зими на сваких 100 м висине снизи температура ваздуха за 0,3 до

0,5°С, а лети за 0,6 до 0,7°С. Отуда је присутна вертикална климатска зоналност, тј.

промене климе од суптропско-средоземне у предгорју Приморских Алпа, преко умерене,

умеренохладне до високопланинске са вечитим снегом и ледницима. У климатском

погледу постоји знатна разлика између високих гребена који примају 1000 – 3000 мм

падавина и унутрашњих долина које су релативно суве јер примају 600 до 800 мм талога.

У свету је дефинитивно преовладала Кепенова класификација клима. У Италији

постоје три главна климата – Е, D и C. Климе Е, снежне климе, имају само највиши алпски

делови Италије и мали, највиши део Апанина. То је подручје „вечног“ снега и леда. У

Алпима, али на нижој надморској висини постоји зона са климама D – то су бореалне или

снежно-шумске климе. Будући да падавина има довољно за целу годину, та зона има

климу Df, тј. влажну бореалну климу. Сав остали, највећи део Италије има климу C, тј.

умерено топле кишне климе. У том климату постоје два климатска типа, климе Сѕ,

средоземне или медитеранске климе и тип Сf, умерено топле влажне климе. Тако у овом

климату имамо климу: Сfа – умерено топлу влажну климу са врелим летом, Сfb – умерено

топлу влажну климу са топлим летом, Сѕа – средоземну климу са сувим, врелим летом

(клима маслине) и Сѕb – средоземну климу са сувим топлим летом.

Дакле, алпски делови Италије имају климе Е (снежне климе) и D (снежно-шумске

или бореалне климе). Сав остали део средње Италије, па и јадранска обала од Пескаре до

Риминија и неалпски део северне Италије (падско-веницијанска равница и предалпска

зона) имају климе Сf, умерено топле кишне климе.

3.3.1. Е климат, снежне климе

Снежне климе имају крајеви у високим географским ширинама, а у нижим

ширинама само највиши планински врхови и висоравни. Граница снежних клима поклапа

10

се са изотермом 10 °С најтоплијег месеца, односно њихова се граница углавном подудара

са границом шуме, јер је средња месечна температура најтоплијег месеца 10 °С минимум

за опстанак шуме. Стално хладна подручја са снежним климама изворна су подручја врло

хладних ваздушних маса које битно утичу на време и климу у умереним ширинама.

Снежне климе деле се у климатске типове на основу средње температуре

најтоплијег месеца. Ако је средња температура најтоплијег месеца виша од 0 °С, а нижа од

10 °С, постоје услови да у кратком летњем периоду нестане снежног покривача и да се

успе одржати бар нека вегетација. Таква се формација зове тундра, а клима – клума тундре

(ЕТ). Ако је средња температура и најтоплијег месеца нижа од 0 °С, онда не постоји

могућност та развој ни најоскудније вегетације. У таквим условима постоје само вечни

снег и лед па се таква клима зове клима вечног мраза (ЕF).

3.3.1.1. Клима ЕТ – клима тундре

Клима тундре је прелазна клима између клима умерених ширина и климе вечног

мраза. Њена екваторска граница је 10 °С изотерма најтоплијег месеца, а поларна граница 0

°С изотерма истог месеца. Копно са климом ЕТ налази се практично само на северној

хемисфери – сав најсевернији део Русије уз обалу Северног леденог океана и северно од

Охотског мора, руска острва на далеком северу, најсевернији део полуострва Коле и

Норвешке, острва Свалбард, северни део Исланда, обални појас Гренланда који није

прекривен ледом, канадска арктичка острва, најсевернији део копнене Канаде, јужни део

Аљаске и највиши обронци Алпа. На јужној хемисфери се у одговарајућим ширинама

налази море.

Иако се највећи део тундре налази у близини мора, клима ЕТ је изразито

континентална, али је интересантно да упркос томе постоје још трагови маритимности

климе. Количина падавина уопштено је мала, (око 250мм) јер зими честодоминирају

антициклонска стања, а и лета су прехладна да би ваздух могао задржати већу количину

водене паре. Места ближа топлим (или уопште незалеђеним) морима, односно

циклогенетским подручјима, имају више падавина од крајева даље од њих.

У појасу између изотерми најтоплијег месеца између 5 и 10 °С, тј. у топлој тундри,

у току кратког лета нагло се развија биљни покривач који је много бујнији него што се

11

уопштено мисли (маховина, лишајеви, шаш, цвеће и закржљале више биљке као што су

патуљаста бреза, врба итд.). У крајевима са средњом температуром неајтоплијег месеца

нижом од 5 °С, а вишом од 0 °С, вегетација је ограничена само на најотпорије врсте

маховина и лишајева, и то искључиво у заклоњеним местим, па је за вегетацију у тундри

пресудна инсолацијска експозиија.

Типични представници овог климата су:

1) планински прелаз Роле у регији Трентино

2) Тоблах (итал.-Добиацо) – град у истоименој општини, у регији Јужни Тирол

3) Кортина д'Ампецо -  град у северној италијанској провинцији Венето

Планински прелаз Роле је висок планински прелаз у регији Трентино. Он повезује

долине Примиере и Фиеме, и општине Предацо, Сан Мартино ди Кастроза и Фиера ди

Примиеро. Прелаз је изграђен између 1863. и 1874., када су још увек припадао Аустрији.

То је високопланински прелаз који се налази на

надморској висини од 1989 метара, у Парку природе

Панавегио – Пале ди Сан Мартино

Средња годишња температура за овај

планински прелаз је 2,5 °С. Најтоплији месец, у

просеку, је јул са просечном температуром од 10,6 °С

док је најхладнији фебруар са просеком од -4,7 °С.

Средња годишња количина падавина је 1056,6 мм, с

тим што у јулу падне просечно падне највише

падавина – 147,3 мм, док је децембар најсувљи месец

са око 40,6мм падавина. У просеку, овде има 115,6

дана са падавинама, а просечна релативна влажност

износи 70,8%. Слика 7. – Passo di rolle (wikimedia.org)

12

Годи

шњеЈ Ф М А М Ј Ј А С О Н Д

Просечна t

2.5 -4.7 -4.8 -3 -0.1 4.6 8.2 10.6 10.3 8.2 4.7 -0.6 -3.6

Највиша

прос. t5.9 -1.6 -1.6 0.3 3.1 8.1 12 14.7 14.2 11.8 7.9 2.1 -0.8

Најнижа

прос. t-0.9 -7.7 -7.9 -6.2 -3.3 1.1 4.5 6.4 6.4 4.7 1.5 -3.4 -6.4

Количина пад.

1057 43.1 43 54.1 64.1 108.6 133.2 147.7 140.1 106.9 93.3 83.5 39.4

Прос. бр. дана

са пад.115.6 6.5 6.4 8.1 10 13.4 15.1 13.8 12.2 8.3 7.5 8.3 6

Прос. рел.

влажност70.8 63 68 70 77 77 75 73 76 73 71 65 62

Табела бр. 1. – Климатски елементи за планински прелаз Роле у периоду 1980-2010

Извор: http://www.weatherbase.com

Тоблах (италијански: Добиацо) је општина у Јужном Тиролу у северној Италији,

која се налази у долини Пустер око 70 км североисточно од града Болцана, на граници са

Аустријом. Град Тоблах, административни центар ове регије се налази на 1374м н.в.

Просечна годишња температура у Тоблаху је 5,6 °С. Најтоплији месец, у просеку, је јул са

просечном температуром од 15,3 °С. Најхладнији месец у просеку је јануар, са просечном

температуром од -4,6 °С.

13

годишње Ј Ф М А М Ј Ј А С О Н Д

Просечна t

5.6 -4.5 -2.5 1.1 5.2 9.413.

115.3 14.7 11.9 7 0.6 -4.1

Највиша прос. t

10.7 -0.4 2.2 6.1 10.3 1518.

821.4 20.5 17.7

12.

14.6 -0.4

Најнижа прос. t

0.5 -8.7 -7.3 -3.8 --- 3.9 7.3 9.2 8.8 6.1 1.9 -3.3 -7.8

Количина пад.

731.2 27.6 33.940.

745.1 79.1

92.

8109.1 101.9 66.5

54.

748.2 31.6

Прос. бр. дана са

пад.92.5 4.2 4 5.5 7.2 10.5

12.

312.4 11.8 7.8 5.8 6.4 4.6

Прос. рел.

влажност66.4 71 67 64 64 65 62 60 63 66 69 72 74

Табела бр. 2. – Климатски елементи за Тоблах у периоду 1980-2010.

Извор: http://www.weatherbase.com

Просечна количина падавина у току године у Тоблаху је 731,5 мм. Месец са

највише падавина у просеку је јул са 109,2 мм падавина. Месец са најмање падавина у

просеку је јануар са просеком од 27,9 мм. Има у просеку 92,5 дана падавина, уз највише

14

падавина јавља у јулу - 12,4 дана и најмање падавина јавља у фебруару – 4,0 дана.

Слика бр.

3.3.2. Климе D, бореалне или снежно-шумске климе

15

Сви крајеви у којима је средња температура ваздуха најхаднијег месеца једнака или

нижа од -3 °С, а средња температура најтоплијег месеца је виша од 10 °С, припадају типу

бореалних или снежно-шумских клима. Битна карактеристика клима D јесу дуге и хладне

зиме, јер лета – иако су углавном кратка – могу бити сасвим топла или чак и врела.

Бореалне климе се, због географског положаја и свој карактеристика (велике амплитуде,

мала количина падавина, хладне зиме), називају и „континенталним климама“.

Највећи део годишњих падавина отпада на лето. Годишње падне око 250мм

падавина у сушним крајевима и до 1000мм падавина на контакту са климом Сfa. За климе

D битан је утицај снежног покривача који се на тлу одржи и по неколико месеци. Без

снежног покривача тло би се заледило до много већих дубина него што се то стварно

догађа. Годишње кретање падавина је критеријум за одређивање климатских типова – на

тој основи постоје два типа ове климе:

Климе Df, влажне бореалне климе у којима су падавине распоређене тако да нема

сувог раздобља.

Климе Dw, суве бореалне климе у којима су падавине неравномерно распоређене,

па постоји изразито суви зимски период. У најкишовитијем летњем месецу падне 10

и више пута кише него у најсувљем месецу.

3.3.2.1. Клима Dfb, влажна бореална клима са топлим летом

Северни, у планинама виши, положај крајева са овом климом одмах упућује на

чињеницу да су и лета и климе нешто хладније него у клими Dfa, али су амплитуде

подједнаке. Средња температура најтоплијег месеца није виша од 22 °С. Снижење летњих

температура компензује се дужим трајањем инсолације, па ови крајеви имају велико

економско значење. Око 3-4 или чак и 5 месеци има средњу температуру нижу и од тачке

мржњења.

Количина падавина зависи од удаљености од извора влаге, па годишње количине

варирају између 300-700мм. Уопштено се може рећи да је сезонска расподела падавина

изразитија у местима са мало падавина него у местима са више падавина. Најсувљи месеци

су најчешће Јануар, Фебруар или Март, а најкишовитији су Јун, Јул и Август. Летње

16

температуре нису тако високе као у клими Dfa, па је и термичка конвекцијска компонента

у постанку летњих киша много мања. У највлажнијим крајевима са овом климом претежно

се јављају листопадне шуме које прелазе у мешовите. У најсувљим крајевима са овом

климом су прерије и степе.

Типични представници овог климатског подтипа у италијанским Алпима су

градови Паганела, у регији Трентино, и Тарвизио, у регији Фруилија – Венеција Ђулија.

Паганела (немачки: Оберпфеидт или Велш-Фаид) је општина у Трентину у

северној италијанској регији Трентино-Алто Адиђе/Јужни Тирол, које се налази око 14 км

северозападно од Трента. На њеној територији се налази и Паганела, планински и

скијашки центар.

Просечна температура у току године у Паганели је 1,9 °С.Најтоплији месец, у

просеку, је јул са просечном температуром од 9,9 °С.Најхладнији месец, у просеку, је

фебруар, са просечном температуром од -4.9 °С. Просечна количина падавина у току

године у Паганели је 718.8 мм. Месец са највише падавина у просеку је јул са 96.5 мм

падавине.Месец са најмање падавина у просеку је фебруар, са просеком од 22.9 мм и има у

просеку 91,6 дана падавина. Највише падавина се јавља у јуну са 11,3 дана а најмање

падавина у фебруару са 4,6 дана. Просечна влажност ваздуха износи 70,5%.

Табела 3. – Паганела – основни климатски елементи за период 1980-2010.

Годи

шњеЈ Ф М А М Ј Ј А С О Н Д

Просечна

t1.9 -4.8 -4.9 -3.5 -0.9 3.5 7.5 9.9 9.6 7.3 3.7 -1.2 -3.8

Највиша

прос. t4.7 -2.2 -2.4 -1 1.6 6.4 11

13.

8

13.

2

10.

26 1 -1.2

Најнижа

прос. t-0.9 -7.4 -7.4 -6 -3.4 0.7 4.1 6.1 6 4.5 1.4 -3.4 -6.3

Количина 719. 30. 23. 40. 40 67.6 86. 95. 93. 90. 73. 50. 27.

17

пад.

8 9 7 9 3 4 7 3 1 5 4

Прос. бр.

дана са

пад. 91.6 5.2 4.6 6.4 7.8 10.111.

39.9

10.

17.1 7.1 7.3 4.7

Прос. рел.

влажност70.5 61 67 70 78 78 76 73 75 73 71 64 60

Извор: http://www.weatherbase.com

18

Слика бр.

Табела бр. 4. – Табеларни приказ климатских елемената у Тарвизиу у периоду 1980-2010.

годишње Ј Ф М А М Ј Ј А С О Н Д

Просечна

температур7.6 -2.6 -0.5 3.1 7 11.6 14.9 17.2 16.8 13.9 9.1 2.8 -1.7

Највиша

прос. темп.12.7 1.4 3.9 8.1 12.4 17.3 20.8 23.5 22.8 19.7 14.2 6.6 1.9

Најнижа

прос. темп.2.6 -6.6 -4.9 -1.9 1.6 5.9 9.1 11 10.8 8.1 3.9 -1 -5.3

Количина

падавина1471.1 78.1 74 98.9

128.

2140.4 144.4

136.

8154.7 137.1

126.

6156.1 95.8

Прос. бр.

дана са

пад. 111.5 6.9 7.1 8.2 9.9 12.5 13.2 11.2 10.6 8.1 7.7 9.1 7

Прос. рел.

влажност76.4 81 76 74 73 74 74 71 74 76 79 82 83

19

Прос. бр.

дана испод

0 °С

136.2 28.6 24.2 20 10.1 1.3 0.2 --- --- 0.5 6.2 18.1 27

Извор: http://www.weatherbase.com

Тревизо (итал.Treviso) је град у североисточној Италији. Град је средиште

истоименог округа Тревизо у оквиру италијанске покрајине Венето.Град Тревизо налази се

у источном делу Падске низије, на свега 25 km северно од Венеције. Сместио се у

равничарском подручју, на реци Пјави.

Просечна годишња температура у Тревизу је 7,6 °С. Најтоплији месец, у просеку, је

јул са просечном температуром од 17.3°С. Најхладнији је јануар, са просечном

температуром од -2.6 °С.

Просечна количина падавина у току године је 1470.7 мм. Месец са највише

падавина у просеку је новембар са 157,5 мм падавина, док је месец са најмање падавина у

просеку фебруар, са просечно 73.7 мм. Има у просеку 111,5 дана падавина, уз то да се

највише падавина јавља у јуну са 13,2 дана и најмање падавина јавља у јануару са 6,9 дана.

Има просечно 136,2 дана са температуром испод 0 °С.

3.3.2.2. Клима Dfc, влажна бореална клима са сувим летом

За ову климу карактеристичне су дуге, врло хладне зиме и веома кратка свежа лета;

постоје заправо само два годишња доба, лето и зима. Прелази (пролеће и јесен) врло су

нагли и трају веома кратко. Само 1-4 месеца имају температуру већу од 10 °С, а средња

температура најхладнијег месеца износи до -38°С. Најтоплији месец је Јул – средња

температура 13-16 °С. Врло дуго трајање инсолације лети делимично компензује кратко

трајање лета, па је биљни покривач релативно добро развијен. Најхладнији месец – Јануар,

може имати средњу температуру до -38 °С.

У крајевима са овом климом падне просечно 350-500мм падавина. Непосредно уз

обале мора количина падавина је већа, али се опажа тенденција смањења падавина са

повећањем континенталности. Ниска температура, тј. слаба евапорација омогућава развој

релативно бујне вегетације упркос малој количини падавина (са истом количином

20

падавина ближе екватору то би била пустињска и степска клима). Максимум падавина је у

летњим месецима а понекад се помера у рану јесен.

Велика пространства овог типа климе прекрива тајга; на њеној јужној периферији

су мешпвите шуме, а у најнеповољнијим условима она прелази у тундру. Карактеристика

тајге је сиромаштво флоре, тј. она се састоји од мало биљних врста (преовладавају јела,

оморика, бор, ариш).

Карактеристични примери овог климатског подтипа су:

1. Валтурненш и

2. Ла Туиле, у регији долине Аоста, и

3. Белмонте, у регији Ломбардија.

Табела бр. 5. – Климатски елементи за Валтурненш у временском периоду 1980-2010.

год Ј Ф М А М Ј Ј А С О Н Д

Просечна

температур

a -5.7 -11.2 -11.3 -10.9 -8.7 -4.5 -1.6 1 0.8 -0.8 -3.5 -7.7 -10

Највиша

прос. темп.-2.9 -8.2 -8.1 -8 -5.5 -1.5 1.2 3.6 3.3 1.5 -1.4 -4.9 -7

21

Најнижа

прос. темп.-8.5 -14.2 -14.6 -13.8 -11.8 -7.5 -4.3 -1.6 -1.6 -3.1 -5.6 -10.5 -13

Прос. рел.

влажност69.5 65 66 72 76 78 74 71 73 70 65 63 61

Прос.

трајање

инсолације

5.8 4 5.1 5.6 6.4 6.3 7.2 8 6.8 6.5 5.8 4.3 3.9

Извор: http://www.weatherbase.com

Валтурненш је град и општина у региону Аоста долине, у северозападној Италији.

Просечна температура за годину у Валтурненшу је -5.7°С. Најтоплији месец, у просеку, је

јул са просечном температуром од 1 °С. Најхладнији месец у просеку је фебруар, са

просечном температуром од -11.3°С.

Просечна температура за годину у Белмонтеу је 11.7 °С.Најтоплији месец, у

просеку, је јул са просечном температуром од 21.7 °С. Најхладнији месец у просеку је

јануар, са просечном температуром од 1,7 °С.

Просечна количина падавина у току године у Белмонте је 1153.2 мм месец са

највише падавина у просеку је октобар са 129,5 мм падавине.Месец са најмање падавина у

просеку је јануар са просеком од 48.3 мм.

год Ј Ф М А М Ј Ј А С О Н Д

Просечна

температурa12 2 4 8 12 16 20 22 22 18 13 7 3

Количина падавина115

6

4

7

5

1

7

2

11

1

11

6

11

0

10

3

10

6

11

4

13

0

11

3

8

5

Табела бр. 6. – Основни климатски елементи за град Белмонте у периоду 1980-2010

Извор: http://www.weatherbase.com

22

год Ј Ф М А М Ј Ј А С О Н Д

Просечна температурa

-1 -8 -8 -6 -3 --- 4 6 6 4 --- -4 -7

Количина падавина

221 9 4 15 21 23 17 19 22 27 32 19 12

Табела бр. 7. – Основни климатски елементи за град Ла Туиле у периоду 1980-2010.

Извор: http://www.weatherbase.com

Ла Туиле је град и општина у долини Аоста у северозападној Италији. Ла Туиле се

налази у Алпима, на крајњем северозападу земље, у близини француског алпскоог града

Ла Росиере. Ла Туиле се налази уз пут који пролази од Пре-Саинт-Дидиер на северозападу

до Малог Ст Бернардскогпролаза на југоистоку.

Просечна температура у току године у Ла Туиле је -1.1°С. Најтоплији месец, у

просеку, је јул са просечном температуром од 5,6 °С. Најхладнији месец у просеку је

јануар, са просечном температуром од -8.3 °С.

Просечна количина падавина у току године у Ла Туиле је 221 мм. Месец са највише

падавина у просеку је октобар са 33 мм падавина.Месец са најмање падавина у просеку је

фебруар, са просеком од 5,1 мм.

3.3.3. Климе С, умерено топле, кишне климе

Битна карактеристика умерено топлих кишних клима, клима С, је постојање

правилног ритма годишњих доба; у томе се оне више или мање разликују од већине

осталих клима. Расподела падавина је најчешће повољна па се климе С заједнички

називају хумидним или влажним климама. Умерено топле вlажне климе не би се могле

назвати климама умерених географских ширинајер се простори под њиховим утицајем

налазе између северног рта у Норвешкој и Аљаске на северу и Магелановог пролаза и

Новог Зеланда на југу, тј. сва подручја у којима најхладнији месеца на поларној страни

нема температуру нижу од -3 °С, ни температуру вишу од 18 °С на екваторијалној страни.

23

Основна подела умерено топлих кишник клима заснива се на годишњем кретању

падавина, па се у климатској формули додају слова f, w, s:

f – падавине су равномерно распоређене током целе године, па нема сушног

периода

s – падавине су концентрисане у зимском делу године, па је лето релативно суво

w – највећи део падавина концентрисан је у летњој полони године, па је зима

релативно сува

3.3.3.1. Клима Cfb, умерено топла влажна клима са топлим летом

У овој клими средња температура најтоплијег месеца је нижа од 22 °С (уз то

најмање 4 месеца има температуру већу од 10 °С). Највеће подручје са овом климом је у

Европи, а пружа се од северне Шпаније и северне Грчке преко средње и западне Европе до

63 паралеле на обали западне Норвешке.

Утицај океана очитава се пре свега у релативно малим амплитудама дневних и

годишњих температура, али оне расту према унутрашњости континента. Дневне

амплитуде износе око 7 до 10 °С, а веће су лети него зими. Средња температура летњих

месеци уз обалу креће се између 13 и 18 °С, и 18 до 22 °С у унутрашњости копна.

Температуре зимских месеци често су 10 °С, чак и до 15 °С више него у местима на истој

географској ширини дубоко у континенту.

На јужној периферији крајева са овом климом осећа се утицај суптропских циклона

(тако је на северној хемисфери), па се у уском прелазном појасу осећа изразити минимум

падавина у летњим месецима.Средња количина падавина износи 500-750мм у обалним

равницама. Морски ваздух непрекидно је влажан, па је и најмање присилно издизање

(рељефне баријере) довољно да дође до кондензације. Уопштено се количина падавина

смањује према унутрашњости.Снег је редовна падавина, али трајање снежног покривача

нагло опада према обали. Врло велике количине снега падају у планинама које се дижу

непосредно уз обалу.

24

Повољно годишње кретање падавина и довољно висока годишња температура

стварају веома повољне услове за развој биљног света; подручја са овом климом простране

су шуме, које су у Европи већ добрим делом нестале деловањем човека.

год Ј Ф М А М Ј Ј А С О Н Д

Просечна

температура11,6 1,2 3,6 7,4 11,1 15,3 19,2 21,9 21,1 17,9 12,2 6,3 2,3

Највећа

забележена t36 20 23 25 30 30 32 36 33 31 28 22 18

Најнижа

забележена t-12 -12 -12 -6 -2 1 6 6 7 2 -2 -7 -8

Просечна висина

падавина914,4 40,5 52,5 76,9 104,1 120,3 97,6 66,6 79,8 70,1 88,9 75,5 41,6

Просечан бр. дана

са падавинама79,7 4,4 5,2 7 8,4 10,4 8,7 5,9 7,2 6 5,8 6,8 4,1

Просечна рел.

влажност74,8 75 75 67 72 75 74 72 73 75 79 80 80

Просечна дневна

инсолација5,4 3,6 4,2 5,1 6 6,3 7,3 8,4 7,2 5,6 4,6 3,5 3,5

Просечна брзина

ветра8 16 14 6 6 6 6 4 6 6 8 12 9

Табела бр. 8. – Основни климатски подаци за град Торино у периоду 1980-2010.

25

Извор: http://www.weatherbase.com

Торино се налази на 286 метара надморске висине, у регији Пијемонт, и има климу

Cfb, или умерено топлу влажну климу са топлим летом. Као што можемо видети у табели,

средња годишња температура ваздуха у Торину је 11,6 °С. Најтоплији месец, у просеку, је

јул са просечном температуром од 21,9 °С, док је најхладнији јануар са просеком од 1,3 °С.

Просечна висина падавина за Торино је 914,4мм. Месец са највише просечних

падавина је мај са 119,4мм падавина, а у јануару падне најмање падавина – 40,6мм

падавина у просеку. Просечно се јавља 79,9 дана са падавинама годишње, с тим што у мају

имамо највише дана са падавинама – 10,4 дана, а у децембру мајмање дана са падавинама –

4,1 дан.

26

Слика бр.

27

3.4. Флора и фауна

Вертикална биљна зоналност у Алпима састоји се од 5 појасева:

1) Подгорински појас пружа се до 800 m н.в. на јужним падинама италијанских Алпа,

са ретком храстовом шумом, виноградима, житом и сталним насељима.

2) Планински појас се простире до 1800 m, има умерену и умерено хладну а влажну

климу, са лишћарима (буквом и дубом) и четинарима (јела, бор, смрча), где се још

могу срести лисице, вукови, средњеевропски јелен и друге животиње. Овде се

земљорадничке површине пењу до 1300 или 1400 m, а сточарско-пашњачке до још

већих висина.

3) Субалпски појас је распрострањен до 2300 m, има хладну планинску климу, дуг

снежни покривач, јаке ветрове, стрме стране, високопланинске пашњаке са

последњим шумарцима и жбуњем.

4) Алпски појас, као високопланински, допире највише до границе вечног снега, има

сурову, суву климу, јако камениту површину терена, велико распрострањење

глацијалних елемената рељефа, проређену планинску вегетацију.

5) Нивални појас вечног снега и ледника је највиши и био је без живота све док није

отпочела ера зимско-спортског туризма.

У Италији, у односу на остале регионе Европе, има много мање животињских врста.

На Алпима живи мали број дивокоза. Медведи, бројни у давна времена, сада су већ

изумрли, али вукови и дивље свиње и даље владају планинским пределима. Још један

прилично чест четвороножац јесте лисица. Међу птицама грабљивицама најбројније су:

орао, лешинар и соко, који углавном надлећу планинске врхове. Гмизавци укључују

неколико врста гуштера и змија од којих су три врсте отровне. Има и шкорпија.

28

4. МАТЕРИЈАЛНА БАЗА ТУРИЗМА

Италија је светски познато скијашко одредиште. Скијалишта у Италији омиљена су

дестинација искуснијим скијашима, јер имају довољан број стрмих и захтевнијих ски

стаза. Једно од популарнијих зимовалишта у италији је свакако Доломити Суперски са

више од 1200км уређених стаза. Торино и Кортина д'Ампецо били су домаћини зимских

олимпијада, а Бормио је познат по трци светског скијашког првенства. Све то скијалишта у

Италији сврстава у сам врх скијашке понуде која гарантују довољно снега и пропратних

садржаја за све скијаше.Лежеран приступ, прекрасна околина, врхунски припремљене

стазе и, у просеку, 8 од 10 сунчаних дана разлози су да неке туристичке регије

италијанских Алпа буду међу 20 најпосећенијих регија у Европи.

Слика бр. 10 – Мрежа скијашких центара и стаза у италијанским Алпима

Скијалишта су се у Италији сместила на самом северу земље, релативно близу

границе са Француском, Швајцарском, Аустријом и Словенијом. Кренувши од запада

према истоку на самој граници с Француском налазе се Сестриере (400 км стаза) и

Коурмајор (100 км), на граници са Швајцарском Ливињо (110 км стаза, као бесцаринска

зона популарно шопинг одредиште), регија Скирама Доломити Адамело Брента (380 км

стаза, са Мадоном ди Кампиљо - честим одредиштем миланског џет-сета). Оно што никако

29

не треба пропустити и што је и најчешћи циљ скијаша је подручје Доломити Суперски -

један скипас покрива 12 врхунских скијалишта и више од 1220 км стаза. Ту су укључена

скијалишта попут популарног Кронплаца, мондене Кортине д'Ампецо, непоновљиве Села

Ронде са своје 4 долине (Вал ди Фаса, Вал Гардена, Алта Бадиа и Араба) или породичне

Ћивете. Уз границу с Словенијом налазе се центри попут Пјанкавала, Тревиза, Зонцолана

или Села Неве.

Уопштено гледајући, скијалишта се у Италији дижу до неких 2300 m надморске

висине у Доломити Суперски подручју или 2800 m надморске висине на скијалиштима

близу Француске. То им омогућава дугачку сезону од децембра па скоро до априла. Стазе

су увек врхунски припремљене, по потреби и са вештачким снегом.

Кортина д'Ампецо (итал. Cortina d'Ampezzo) је град у северној италијанској

провинцији Венето. Смештен је у Доломитима на надморској висини од 1210 m, и

представља популарно одмаралиште заљубљеника у зимске спортове. Као једно од

најекслузивнијих одмаралишта у Европи, Кортина је такође позната по својим врхунским

хотелима и богато снабдевеним радњама. За време зимских и летњих празника популарно

је локално шеталиште на главном градском корзу-Корос Италија, где туристи проводе

већи део свог времена.

Зимска олимпијада одржана у Кортини 1956. године донела је овом популарном

туристичком центру квалитетну зимско-спортску инфраструктуру (преко 100 km уређених

скијашких стаза, већи број успињача, стадион за клизање на леду, хиподром и огромну

скакаоницу). Средином шездесетих година прошлог века Кортина д'Ампецо је имала 16000

лежајева, што значи да је на сваког од њених 6000 становника долазило по 2,5 лежаја.

Данас Кортина има 7000 становника и око 23000 лежаја, што значи да су смештајни

капацитети више од 3 пута бројнији у односу на број становника. Интензивном развоју

зимско-спортског туризма допринело је даље проширавање скијашке инфраструктуре,

тако да Кортина данас располаже са 140 km уређених скијашких стаза и више од 50 ски-

лифтова. Развоју туризма погодује близина Венеције (160 km), тако да туристи могу да

комбинују зимско-рекреативне садржаје Доломита са богатом културном понудом овог

познатог историјског града. Кортина такође представља и омиљену излетничку зону

становника Венеције.

30

Мадона ди Кампиљо је насеље и скијашки центар у североисточној Италији. Ово

село лежи у долини Вал Рандена на висини од 1522 m надморске висине, и има око 1000

становника.

Скијашко подручје око Мадоне има 57 жичара и 150 km скијашких стаза, са

капацитетом од више од 31000 људи у једном часу, пружа се до 2600 m надморске

висинеима 50000 km2 снежне површине, 40 km стаза за нордијско скијање и повезано је са

стазама у Пинзолу, Фолгариди и Марилеви. Мадона представља главно место приступа

Брента Доломитима, преко познатог пута – via ferata са ски-лифтом до Пасо Гросте-а. У

селу се одржавају годишње трке сноубордовима и Светско првенство у алпском скијању.

31

ЛИТЕРАТУРА

1. Дукић, ДрДушан – Климатологија, Београд 1998.

2. Ђурић, ДрВладимир; Петровић, ДрРуде – Економскарегионалнагеографијасвета, 1965.

3. Јовичић, Др Добрица; Ивановић, М. Сц. Вања – Туристичке регије света, Београд 2008.

4. http://www.infoitalija.com

5. http://www.weatherbase.com

6. http://www.climatemps.com

7. http://en.wikipedia.org

32