Žarko Petrović, poznati kompozitor i pesnik, rođen je u Užicu 1932. godine.Njegov stvaralački opus čini više od 1.000 dela zabavne muzike i romansi, pesama za decu i muzike komponovane na sopstvene i stihove domaćih i stranih pesnika.Radio je na dirigovanju prilikom snimanja svojih i drugih kompozicija, izradi notnih zapisa, kao i na pedagoškom kontaktu sa pevačima i orkestrima.Nastupao je na samostalnim koncertima u zemlji i inostranstvu, radio je na preko 100 projekata sa sopstvenim kompozicijama, orkestracijama, kao autor stihova, dirigent ili klavirista. Stihovi i kompo-zicije prevođeni su mu i na strane jezike: Pesma “Sve moje jeseni su tužne” na engleski, francuski, mađarski; kao i druge pesme.Kompozicije Žarka Petrovića poslužile su kao inspiracija poznatim slikarima kao što su Milić od Mačve, Aleksandra Đonović, Mile Živković i mnogi drugi.Dobitnik je mnogih plaketa, povelja, zahvalnica i nagrada kao što su plakete grada Beograda, “Beogradskom proleću” 1969. godine nagrada za kompoziciju “Priče sa perona”, povelja povodom 35 godina udruženja džeza 1989. godine, “Beogradsko proleće” 1984. nagrada za kompoziciju “Volim te” kao i 1989. za kompoziciju “Zlatne minđuše”, zahvalnica za 35 godina umetničkog rada - Udruženje Užičana u Beogradu, Platinaste, Zlatne i Srebrne ploče u znak uspešne saradnje sa “Jugotonom” iz Zagreba kao i mnoge druge.Početkom 70ih godina je beležio, aranžirao, snimao i pretvorio u knjige (s notnim sistemom) "solunske" pesme: "Marš na Drinu", "Tamo daleko", "Kreće se lađa francuska", "Nizamski rastanak", "Mladi kapetane", "Na severu ledeno je more"... Pošto je na neki način taj njegov rad bio zabranjen, Srpske fabrike ploča su odbile njihovo objavljivanje. Ipak, na kraju ih je objavio direktor zagrebačkog "Jugotona" Slavko Kopun. "Ploča se prodavala kao alva u Srbiji, Vojvodini i Bosni...".

Jedan od tih radova, «Kad je muzika ratovala», objavljujemo i ovde na Nasleđu. Tekst je objavljivan i kao feljton u «Glas Javnosti».

Žarko Petrović

Skriv inn tekst

Tamo dalekoTa pesma bi mogla biti proglašena himnom srpskog vojnika

Od svih najrodoljubivijih, najoplakanijih, najmelodičnijih, okrvavljenih, najnacionalnijih, najosećajnijih, najvojničkijih, najseljačkijih naših i nenaših pesama, pesma "Tamo daleko" bi se mogla proglasiti himnom srpskog vojnika.Posle Cera i Kolubare, srpski vojnik je doneo na Krf silinu Obilića, ali i nežnost Strahinjića Bana, i tu, u Homerovoj postoj-bini, muški odbolovao svoju tragediju, koju će prometejski pretvoriti u pobedu.U pesmi "Tamo daleko" srpski vojnici boluju za Srbijom, svojim selom, svojom dragom, čeznu "za daleku varoš Beograd", za "mladost koja prolazi i život bedni". U jednoj verziji pesme vojnik čezne za majkom, za cvetkom iz mladosti, poziva dragu da ga voli... Daleko od mora je i cveće i sreća njegova, Dunav, Drina, Đetinja, Kolubara, Drim... Jedan vojnik se seća crkvice u kojoj se venčao a koju je okupator srušio... Seća se svoje ikone, slave, Veljkovog grada "daleko od mora"... On je daleko, i Krf i Srbija jedno od drugoga...Za glavni deo pesme, na Krfu se "vezala" još jedna melodija. Italijanski novinar Pizani, koji se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, naziva je "Krvava noć". Odjek albanske Golgote odmah je ušao u pesmu i zloslutno pitanje - "O, zar je morala doć".

Duhovna hrana Ova melodija sa ruskim tekstom i danas se čuje u Ukrajini. Nisu li, možda, ruski artiljerci, oni koji su zajedno sa Srbima branili Beograd 1915. ostavili ovu melodiju, a naša vojska je prenela u Solun i na Krf? Možda su tako u jednoj verziji pesme spojena dva dela u jednu kompoziciju?!Pesma "Tamo daleko" i tragičarski guslarski deseterac bili su duhovna preokupacija srpskog vojnika na Krfu. Kada su naši preneli pesmu u Francusku, Englesku, Švajcarsku, dubina patnje koja izvire iz nje zahvatila je i sve druge. Postala je najčuvenija pesma srpske tragedije u Velikom ratu. S druge strane, gusle su podsećale na istorijsku dramu. Povlačeći se sa srpskom vojskom kroz Crnu Goru, Gerhard Gezeman je primetio da uz gusle, narod najavljuje još jednu tragediju. Znači, prvo gusle, pa onda "Tamo daleko".

Istinski osećaj ne poznaje granice. Širi se. Osvaja. Na Krf stižu ostala braća - dobrovoljci i odmah prihvataju melodiju i reči pesme kao svoju. Oni koji su u otadžbini daleko od mora, tako i pevaju - "daleko od mora", a oni blizu mora - "daleko kraj mora." Ali, pored "Tamo daleko", dobrovoljci čuju i "O, zar je morala doć", ponekad zajedno, i to prihvataju...Svi učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju: Englezi su je naslovili "For anjay over there"; naši veliki prijatelji Francuzi - "Au loin, au lon sur Corfu"; Česi i Slovaci - "Tam v dali"... Ipak, niko je nije mogao bolje doživeti od srpskog vojnika.U knjizi "Moje uspomene i doživljaji 1892-1919.", Tadija Pavlović piše: "Mesec mart 1916. Kiše koje su stalno padale u mesecu februaru prestale su... Fizičko oporavljenje i nova ratna oprema povratili su one vojničke šale i viceve. Po logorima se orila pesma - Tamo daleko, daleko od mora".Ratnik Sveta Živković u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918" piše: "Kažu da nas je pesma održala... Mislim da se to odnosi i na našu narodnu pesmu i na naše guslare, ali znam da je tih teških izbegličkih i ratničkih dana pesma doista bila jedna od duhovnih namirnica. Sa svih strana se čula pesma. Najčešće grupna - Tamo daleko, kraj plavog Dunava..."Ante Kovač, dobrovoljac u srpskoj vojsci od 1916, piše: "Trećeg maja u noći veremo se svojim pukovima. Prva četa sedmom, druga i četvrta osmom, a treća devetom puku. Vidimo male vatrice iz rezerva i na sve strane čujemo pesmu "Tamo daleko" i onu: "Ta zar je morala doć..."U knjizi "Srpska drama", italijanski novinar Feri Pizani kaže: "Posle borbe na Strumici ostao je živ samo jedan čovek. Bio je to srpski pešak, Ciganin. Nosi violinu pod miškom, jer je u isto vreme i svirač i ratnik. Svaki slovenski puk ima tako po jednog čija ih violina i pesma u časovima bola i tuge blaži. Bog zaštiti svirača! Iako na tri mesta ranjen, uspe da izmakne zločincu, neprijatelju... A ovaj Ciganin opet sviraše onu staru narodnu pesmu:

Da li će jednom proć'ta crna nesrećna noć,otkad si dragane moj,otiš'o u krvav boj?!

Krvava noćPizani piše dalje: "... Srba ima još 20, malo posle samo 10, potom 5... Ostaju dvojica, pa malo potom jedan jedini: ovaj Ciganin... U maloj kolibi Ciganin peva kao one kobne noći što pevaše..." Svoju priču o pesmi "Krvava noć", Pizani ovako završava: "Iz sviju srpskih logora dopirala je muzika. Kao da moćni ritam jedne vojske koja se budi prelete preko čarobna ostrva! Svi pevaju. Spašeni su.Njihova duša je bila samo uspavana! Mi ćemo videti Dunav! Pevaju 'Krvava noć'! Drugi, novi glasovi, pridruživahu se prvome, praćahu ga, tako narandžina šumica zabruja sva. I sve drugi i drugi, novi, sve mnogobrojniji glasovi pevahu tužni refren:Da li će jednom proć'Ta crna krvava noć..."

Žal za selom Grci-Krfljani i francuski vojnici na Krfu čudili su se Srbima: "Kakav je to narod, umiru a pevaju!" U sedam velikih logora u kojima je srpska vojska bila razmeštena na Krfu, umiralo se, ali i orilo od pesme i igrana su kola.Stela Frenklin, australijska književnica, stupila je godine 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu. Pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje i šta Srbi pevaju - "Tamo daleko", pesmu o selu, o devojci, o zemlji... "Srbi su je neprekidno pevali. Ali morali su ponovo u borbu, sa velo malo nade da će se vratiti u Srbiju".

Dobroj pesmi nema krajaIz velikog rata izašla je velika pesma

Tako je zabeležila Stela Frenklin, ali se u jednom prevarila: Srbi su se vratili i oslobodili svoju zemlju! Nije potrebno upuštanje u potpunu muzičku analizu ove pesme, niti iscrpnu istoriju njenog nastanka, jer su druge vrednosti preče, važnije... Ne postoji u svetu i svim vremenima ljudskih ratova pesma u kojoj su se stekli svi bolovi čoveka rodoljuba, napaćenog, u isto vreme i oduševljenog za ono što će doći, kao u pesmi "Tamo daleko"...Dobroj pesmi nema kraja. Jednostavno - iz Velikog rata izašla je Velika pesma. I večna.

TAMO DALEKO I verzija

Tamo daleko,Daleko od mora,Tamo je selo moje.Tamo je Srbija.Tamo daleko,Gde cveta limun žut,Tamo je srpskoj vojsciJedini bio put.Tamo daleko,Gde cveta beli krin,Tamo su živote daliI otac i njegov sin.Bez otadžbine,Na Krfu živeh ja,Ali sam uvek klic'o:Živela Srbija!

Tamo dalekoStihovi: Mihailo ZastavnikovićZapis: Žarko Petrović

O, zar je morala doć,Ta tužna, nesrećna noć,Kada si, dragane moj,Otiš'o u krvav boj?

Tamo daleko,Daleko od mora,Tamo je selo moje,Tamo je Srbija,Tamo daleko,Gde cveta limun žut,Tamo je srpskoj vojsci,Jedini bio put.Tamo daleko,Gde cveta beli krin,Tamo su živote daliI otac i njegov sin.Bez otadžbine,Na Krfu živeh ja,Ali sam uvek klic'o:Živela Srbija!

Ovako su Česi pevali srpsku pesmu "Tamo daleko". U stvari, to je prevod ovih stihova naše pesme:

Tamo daleko, daleko od mora,Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja.Bez Otadžbine, na Krfu živim ja,I opet kličem burno: Živela Srbija!Tamo daleko, gde cveću nema kraj,Tamo su deca moja, tamo je pravi raj.Tamo daleko, kraj Save, Dunava,Tamo je varoš moja, tamo je Beograd.

Ovaj naslov dali su Česi i Slovaci legendarnoj pesmi "Tamo daleko". Ne zna se prevodilac, ali je melodija ista i tekst je odmah posle rata objavljen u ediciji Jovana Frajta.Čeh Libor Hejhal, hirurg (majka mu je Srpkinja, rođen i školovao se u Beogradu) mnogo je učinio za jugoslovensku medicinu u oblasti srca i krvnih sudova. Jednom, predosećajući smrt (od srca!) rekao je: "Kad umrem, voleo bih da mi sviraju pesmu "Tamo daleko". U Pragu, velikom doktoru svirali su na sahrani "Tam v dali"...

VOJNIKOVO PISMO

Evo ti pismo šaljem.U krvav odlazim boj.Ako se više ne vratim,Sačuvaj pismo to.Ko li će za mnom tužit,Ko li će suze lit?Ko li će na mom grobu,Beo cvet posadit?Majka će za mnom tužit,Sestra će suze lit,A moja mila dragaBeo cvet posadit.Posadi belu ružuNa vrhu groba mog,Možda reč prozori,Tako je rek'o Bog.

Grkinje su ih volelePosebno su bile oduševljene oficirima

Sa Krfa, Vida, iz Tunisa, Rusije, ratnici su slali svoja pisma u Srbiju i sa bolom pozdravljali sve u otadžbini. Njihove reči su pune čežnje ali i obećanja da će se vratiti i osloboditi zemlju... Njih ovde neću navoditi, već ću navesti nekoliko redova iz pisma jedne Grkinje, napisanog onda kad su srpski vojnici napustili Krf. Preveo ga je Čedomir Milošević, a nalazi se u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918":"... Otkako su Srbi došli na Krf, ja ne volim svoju rasu... Za nas bi bilo bolje da vi niste došli na Krf, jer nam je sad gore... Za poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vaših vojnika, na njihove poštene i dobroćudne oči... Čudna ste vi rasa...Razgovarala sam neki dan sa jednim ruskim pukovnikom o tome. On veli da je to osobina svih Slovena. Ako je to tako onda blago ženama i kćerima Slovena... Ove poslednje tri godi-ne dok ste bili ovde, proživele smo lepo i prijatno... Svaki dan sam trčala na prozor da vidim nekog srpskog oficira, samo da mi se javi, pa ma ko to bio, i da se prijatno na mene osmehne...Vaš narod stalno peva, i na to pevanje i taj žagor bila sam se toliko navikla... Šta nam vredi i lepota i sve druge lepe osobine,

koje su Srbi kod nas našli, kad niko u tome ne ume da uživa... Blago onim devojkama koje su Srbi odveli odavde i spasli života na ovom ljubavnom ostrvu"...

Mladi kapetane"Mladi kapetane,Odakle ideš ti?""Ja idem sa Balkana,Iz boja krvava"."Mladi kapetane,Znaš li mi dragog ti?Običan vojnik beše,Jovan mu ime bi"."Mlada udovice,Znao sam dragog tvog.U mojoj četi beše,Kraj mene pogin'o.Mlada udovice,Ne plači sada ti,Jer rata više nema,Ni borbi krvavih".

Pesma datira još iz balkanskih ratova. Pored teksta koji stoji uz notni zapis ove pesme, postoji i ovaj koji se ranije dosta pevao:

Mladi kapetane, otkuda ideš ti?Ja idem od gore, iz boja sa Balkan,Mladi kapetane, ne poznaš li tiJedan mladi vojnik na koj' to ime Žan?Mlada hubavice, kak' da ga ne poznam!Moja četa beše i ubit pred men' padna.Mlada hubavice, ela si pred mene,Da budeš mojta mlada kapetanka.Mladi kapetane, ja nisam dostojnaDa budem tvoja žena, već mlada kaluđerka.Moja hubavice, ja sam tvoj Žan,Pređe kao prost vojnik, sada kapetan.

Prema rečima velikog znalca istorije Prvog svetskog rata i autora izuzetne knjige "Solunci govore" - Antonija Đurića, pesma "Mladi kapetane"vezana je za 4. pešadijski puk "Stevan Nemanja" Drinske divizije koji je bio sastavljen od ratnika Užičana.

Svetislav i Đorđe, dedovi autora zbirke (ratovali su protiv Turaka, Bugara i Švaba), mnogo su voleli ovu pesmu. A bili su ratnici 4. puka, ponosnog, nepobedivog...

Vinaverova oda mladima u ratu"Svakom obraz osvetlasmo, sve od sebe, sobom dasmo"

Izgurasmo, izdurasmo,Izgrcasmo, iskičmasmo,Svakom obraz osvetlasmo,Sve od sebe, sobom dasmo,Ograjšima oblistasmo,Odagnasmo, ogrejasmo,Kao sunce prosijasmo,Odolesmo, otrajasmo."

Ovako je književnik Stanislav Vinaver, jedan od 1300 kaplara, napisao o đačkoj omladini u ratu. I svi su tako zajedno, i mladi i stari, i sva braća zajedno - odoleli, oslobodili... zapevali i odigrali Brankovo kolo... i stvorili zajedničku državu. More je plavo, široko,Široko, plavo, duboko.Nigde mu kraja videti,Ne mogu misli podneti.Lađa se kreće francuskaSa pristaništa solunska.Transport se kreće Srbadi.Srbadi, braća ranjeni.Svaki se vojnik borio,U rovu slavu slavio,Srećan se Bogu molio,Da bi se kući vratio.Radosti nema ni za tren.Naiđe švapski sumaren,Svi mole svetog Nikolu,Njegovu silu na moru.Putujem tužan, žalostan,Pomislih: Bože, nisam sam,I moja braća putuju,Da sa mnom zajedno tuguju.

Ovu, prvu verziju pesme je posle rata u ediciji Jovana Frajta objavio Nikolas Balon, pariski muzičar koji je i komponovao rondo na ovu temu.

Lađa se kreće francuskaLađa se kreće francuskaSa pristaništa solunska.Transport se kreće Srbadi,Ranjeni, braća bolesni.Moleše svetog Nikolu,Najveću silu na moru,Živi se vratili kućama,Živela bratska sloboda!Živela bratska Francuska!

Ova verzija pesme, verovatno originalna, nalazi se na francuskoj gramofonskoj ploči "Veliki rat" koja je snimljena odmah po završetku rata, a peva je Živan VasićSrpska pesma o francuskom ekspedicionom korpusu u SolunuPre nego što je počela velika ofanziva Franše D'Eperea na Vardaru, trupe su bile tesno povezane na tom "mostobranu". Zbog nedostatka zadovoljavajuće sanitetske službe, ranjenici su bili evakuisani brodom ka bolnicama južne Francuske, bolje opremljenim za lečenje.

Brod diže sidro u luci Solunskoj;Ranjenici, iscrpljeni, izgladneli, jadni, ječe.Sve više uzburkano more odvlači ih sa sobom,I svako se seća šančeva gde su se hrabro borili protiv Nemaca.Neka nam Bog svima pomogne da postanemo braćaI neka nam dozvoli da se vratimo kućama,Mi i naši neprijatelji Nemci.Sveti Nikola od Mora, pošalji nam mir.Pomozi nam i ti da živimo kao braća!Neka žive naša francuska braća!I neka živi Sloboda!

Hej sloveni, sokolska himnaPesmu je komponovao Čeh Samuel Tomašik 1834. u Pragu

Hej, Sloveni, jošte živiDuh naših dedova,Dok za narod srce bijeNjihovih sinova.Živi, živi duh slovenski,Živeće vekov'ma!Zalud preti ponor pakla,Zalud vatra groma!Nek se sada i nad namaBurom sve raznese,Stena puca, dub se lama,Zemlja nek se trese!Mi stojimo postojanoKano klisurine,Proklet bio izdajicaSvoje domovine!

U Pragu je Samuel Tomašik čuo staru poljsku pesmu "Jeszcze Polska nije zginela poki mz žujemz" i njome inspirisan, napisao je stihove "Hej Slovaci, gešte naša slonjenska reč žige". Kasnije je promenio naslov u "Hej, Sloveni" i tako pozvao sve Slovene na slobodu. Bilo je to godine 1834.Pesma se proširila na sve slovenske krajeve, a kod nas se odomaćila pre sto godina i počela da poprima ulogu pesme-vodilje. Tako je ona dočekala i Veliki rat. Često su je Česi i Slovaci u ratnim sudarima pevali ne bi li izbegli bratsko krvoproliće. Na žalost, događalo se i to da su se uz istu pesmu klali sa braćom Srbima i Rusima."Hej, Sloveni" je bila sokolska himna. Sokolstvo je osnovano u Češkoj kao organizacija za telesno vaspitanje. U predratnoj Jugoslavi j i b i la je to jaka organizaci ja sportskog al i panslavenskog karaktera. Sokoli Hrvati i Slovenci u Austro-Ugarskoj najljući su neprijatelji Habsburgovca. Masovno se predaju u toku rata Rusima i stupaju u dobrovoljce srpske vojske.U vreme Velikog rata, pesmu "Hej, Sloveni" srećemo u različitim prilikama sa drugim poznatim patriotskim pesmama. Ona iskazuje neuništivost i snagu slovenstva. Tada se još

osećalo da će se ta pesma uvek pevati. Tako je i bilo: nekadašnja sokolska himna, danas je himna Jugoslavije!

Ja ljubim MiluJa ljubim Milu očiju plavih,Što ima ruse kose na glavi,Ja ljubim Milu i drugu neću,Za nju ja živim, za njom umreću.Ustašca njena, ruža rumena,A njedra bujna ko' salivena.Ja ljubim Milu i drugu neću,Za nju ja živim, za njom umreću.Ti si mi, Mila, rajski anđelak,A među cvećem sitan đurđevak,Ja ljubim Milu i drugu neću,Za nju ja živim, za njom umreću.

Ovu pesmu naročito su pevali pripadnici jugoslovenskih dobrovoljačkih odreda iz Slavonije i ona se čula čak i u Kijevu, Dobrudži, Odesi... Dopisnik "Politike" (slao je posleratne dopise iz Albanije) M. Jelić ,u svojoj maloj knjižici "Albanija", kaže da je jedna od najpevanijih pesama u Draču, Elbasanu, Valoni, Tirani bila "Ja ljubim Milju". Danas se ova pesma peva: "Ja ljubim Milu", međutim, tačno je ono kako je ranije pevano: "Ja ljubim Milju". Uz glavnu melodiju koju autor knjige donosi, izvođači (u horu) dodavali su i pripev:

Ti si Mila moja, moja, moja,Ja sam tvoj.

Lađe sudbonosne

Na lađama su srpski vojnici umirali, sa njih bacani u more. Lađe su im donosile smrt i život. Na lađama su poslednji put marširali, na lađama su - pevali... Rodne livade i njive, brda i doline Srbije jedino su bile važnije od lađa... A one su služile da ih vrate kućama...Iz Rusije, gde su se dobrovoljci okupili, lađe "Car", "Dnjepar", "Carica", "Dvinsk" kretale su se ka solunskoj luci sa dragocenim teretom - oduševljenim budućim Jugoslovenima.

Iz Čikaga, Hrvati dobrovoljci preko Bizerte stigli su na prilepsko bojište noseći transparent "Jugosloveni za ujedinjenje", opet lađom... Iz Klivlenda Slovenci.Krajem 1915. godine, 480 dobrovoljaca iz Amerike - Crno-goraca, Bokelja, Bosanaca, krenulo je za Srbiju... Lađa je kod San Đovanija di Medua naletela na minu...Dobrovoljci iz Rusije nikada nisu zaboravili putovanje preko Severnog mora do Engleske, da bi otuda stigli u Srbiju, niti lađu "Car" i pesmu "Na severu ledeno je more".Golgota preko Albanije... Mladi muzičari, trojica braće Urkić, bore se za život, ali ne bacaju svoje instrumente. Najstariji umire, braća ga sahranjuju i saznaju da će uskoro stići lađa u Valonu da ih odveze u Afriku. Lađa dolazi u luku, a drugom Urkiću ostaje samo da je vidi i čuje njenu spasilačku sirenu... Umire. Brat ga sahranjuje, čeka novu lađu i kreće za Afriku. Već na lađi i on se bori za život... Stiže u bolnicu i umire... Niška podoficirska muzička škola, gudure Albanije, smrt, lađe...Preživeli odlaze francuskim lađama... Krf, Vido... Mnogi odlaze u Plavu grobnicu, mnogi umiru pred dolazak nove lađe... Na lađi - pesma. Možda najlepša, možda himna - "Lađa se kreće francuska"!Bizerta... Jedna lađa kruži oko pristaništa. Niko joj ne daje znak da pristane. Pristanište ćuti. Jedan čovek, okrenut lađi viče iz sveg grla: "Miserables! Miserables! Jadnici! Jadnici!" Proneo se glas da su stigli srpski vojnici - tifusari. A na lađi, vojnici bez udova, u zavojima, skoro nepomični. Poručnik, ranjen u nogu, ustaje, odgovara: "Nema toga ovde, nema" i komanduje postrojavanje. Vojnici ustaju, jedan vadi frulu i nevešto, nejako, poslednji put, svira "paradni marš"... Iza koraka, stopala nesrećnih vojnika, po kojima je pala komanda "Napred! Marš!", lipti krv... Marširaju ratnici sa Cera i Kolubare. Za njima krv ostaje po palubi... Krvavi marš... frula nesrećnog seljaka... mučenici marširaju, krv maršira sa njima. Lađa se približava pristaništu, sakuplja se poslednja snaga za reči: "Toga ovde nema, nema..."Lađama i na lečenje i školovanje... "U solunskoj luci, bolesni đaci koji su prešli Albaniju" - kazuje ratnik Jovan Ćirić - "sa divljenjem posmatraju francuski brod "Provansa" koji treba da ih odvede u Francusku da se leče i nastave započeto školovanje kako bi se jednoga dana vratili i pomogli svome narodu... Ja sam jedva koračao a jedan mi je kolega dobacivao: 'Ajde, 'ajde, nećemo dugo, sve će nas pobacati u more! Ali na brodu se ipak stalno čula naša pesma. Francuski mornari su se čudili odakle nam tolika snaga... Evo, najzad i

Marselj... Mnogi su klečali i ljubili francusku zemlju kao neku svetinju... A na pristaništu, gledajući te jadne ali ponosite mlad iće, žene, majke, samo su ponav l ja le "pauvres Serbes" (jadni Srbi). A ti srpski mladići u pocepanim i nagorelim šinjelima ili u potpuno oveštaloj odeći, obrazovani u kolonu dvojnih redova, marševskim korakom prolazili su glavnim ulicama Marselja. Sa njihovih usana orila se pesma borbena i ratnička. Išli su slobodno kao na nekom defileu. Na balkonima i prozorima visokih palata načičkao se bio silan svet i upućivao im pozdrave - Bravo, Serb, bravo Serb!"Brod "Provansa" nije izbegao zloj sudbini. Pri povratku iz Marselja torpedovan je i tom prilikom je nastradao veliki broj francuskih vojnika koji su pošli na Solunski front. + + + + + + + + +Tragične 1915, u masi izbeglica, Albaniju je prešao i pesnik Vladislav Petković Dis. Posle Krfa, našao se u Francuskoj, ali 1917. kreće ponovo lađom "Italija" za Krf. Lađa je torpedovana od jedne nemačke podmornice i Dis nalazi smrt u Jonskom moru. Pesnik snoviđenja, slutnji, kao da je naslutio svoj kraj još 1911, kada mu je izašla zbirka "Utopljene duše". Lađe i utopljene duše...Završio se Veliki rat. Vrhovni komandant najbolje vojske odlazi u Francusku da poseti najveće prijatelje srpskog naroda. Kreće lađom iz Boke... Iz Marselja, kralja nove zajedničke države - Aleksandra, lađa vraća mrtvog u domovinu. Lađa sudbonosna..."... Dobrovoljci, obuzeti rešenošću za polazak u borbu za oslobođenje naših naroda iz okova lanaca ropstva, zavetovali su se:

Umrijet' ćemo svi do jednog,Il' slobodu svi imati,Iz potoka krvi naše,Sloboda će zablistati!"

Tako je u knjizi "Dobrovoljci 1912-1918" zapisao Đuro Parić.Bilo ih je sa svih strana, svih južnoslovenskih nacionalnosti, sa svih krajeva sveta: Amerike, Južne Amerike, Evrope, Rusije, Kanade, Australije i Novog Zelanda.Šta su pevali dobrovoljci i saveznici?Pre svega svoje himne, srpsku, hrvatsku, slovenačku; Česi "Gde domovo moj", Englezi "Tipereri", Francuzi "Marseljezu" Rusi, "Volga, Volga", i mnoge druge pesme koje su ih vezivale za zavičaj, bez obzira čije one bile. Međutim, svi su oni znali i

pesme o stradanjima srpskih ratnika i njihovim patnjama - "Tamo daleko", "Lađa se kreće francuska", "O, zar je morala doć"... Diveći se junaštvu srpskih vojnika i pesmama koje su ih bodrile, i saveznici i dobrovoljci zajedno su stupali u borbu za slobodu...

Čuveni guslar PerunZvao se Patar Perunović, bio organizator srpskih dobrovoljaca iz Amerike

Solunski front... Noć septembarska... srpski podnarednik-mitraljezac daje svoje gusle Francuzu... praštaju se, ljube i grle: "Neka te Bog čuva i do viđenja u Srbiji"! Gusle i Srbija... stradanja po ko zna koji put... Posle Golgote dolazi Vaskrs, znaju to gusle, zna to srpski narod iz iskustva... Filip Višnjić, Njegoš, pesme o Lazaru, Milošu...Jedan od čuvenih guslara iz Velikog rata - Petar Perunović Perun.. . ranjavan, granata pogodi la gusle. . . rodol jub, organizator srpskih dobrovoljaca iz Amerike... Pred rat, svirao kralju Petru, dobio gusle koje su pripadale kralju Nikoli, bio je komita, zapevao je 1908. na Spomeniku knezu Mihailu: "Aoj, Bosno, sirotice kleta", bio u crnogorskoj vojsci u vreme balkanskih ratova...Na Mačkovom kamenu uz gusle pevao o bratstvu Muslimana i Hrvata sa Srbima da čuju braća u austrougarskoj vojsci... Kroz Albaniju bodri vojsku... Na Sorboni peva uz gusle: "Smrt majke Jugovića"... U Americi, predsednik Vilson zaplakao slušajući Peruna... Tesla i Pupin čestitali mu... Više uradio nego mnoge diplomate... Gusle su prenosile našu dramatičnu istoriju, istinsku pradedovsku želju da moramo biti složni i slobodni...Doktor Arčibald Rajs, profesor Lozanskog univerziteta, došao je u Srbiju godine 1914. da kao ekspert ispita zločine okupatora nad srpskim življem. Pošto je to utvrdio, ostaje u Srbiji i stupa u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Bio je u Moravskoj diviziji, prešao je Albaniju i bio na Solunskom frontu. Učesnik je bitke na Kajmakčalanu, a 1. novembra 1918. godine sa svojom divizijom ulazi u Beograd.Radeći na problemima prava čoveka i ispitivanju zverstava okupatora, Rajs je postao veliki srpski rodoljub i posle rata ostao da živi u Srbiji. Bio je počasni predsednik Udruženja rezervnih oficira i počasni kapetan srpske vojske, nosilac je mnogih odlikovanja... Živeo je u skromnoj vili "Dobro polje"...

U testamentu je zahtevao da kada umre, njegovo srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu, da tamo počiva sa kostima srpskih ratnika. Želja mu je ispunjena. Rajsovo srce pratila je dostojanstvena melodija zvona sa Spomenika na Kajmak-čalanu. To su ona zvona koja je u Americi dao da se izliju naš i svetski naučnik Mihailo Pupin...Posle sloma 1941. godine bugarski vojnici su bacili Rajsovo srce. Rajsovu urnu pronašao je 1951. komandir karaule, poručnik JNA i vratio je u kapelu na vrh Kajmakčalana (2525 m). Kada je ekipa TV Beograda snimala emisiju o Kajmakčalanu, 1971, Marija Tarjević, novinar i autor emisije, pronašla je neispaljeni metak ispred Spomenika Rajsu. Sada metak iz čuvenog srpskog karabina stoji u suvenirskoj zbirci mojih oduševljenja. U krvoproliću, jedan metak ostao je neispaljen. Možda je pripadao Arčibaldu Rajsu!?

Vojnikovo pismo

Evo ti pismo šaljem.U krvav odlazim boj.Ako se više ne vratim,Sačuvaj pismo to.Ko li će za mnom tužit,Ko li će suze lit?Ko li će na mom grobu,Beo cvet posaditi?Majka će za mnom tužit,Sestra će suze lit,A moja mila dragaBeo cvet posaditPosadi belu ružuNa vrhu groba mog,Možda reč prozbori,Tako je reko Bog.

Sa Krfa, Vida, iz Tunisa, Rusije, ratnici su slali svoja pisma u Srbiju i sa bolom pozdravljali sve u otadžbini. Njihove reči su pune čežnje, ali i obećanja da će se vratiti i osloboditi zemlju... Njih ovde neću navoditi, već ću navesti nekoliko redova iz pisma jedne Grkinje, onda kad su srpski vojnici napustili Krf. Preveo ga je Čedomir Milošević, a nalazi se u knjizi "Goglota i Vaskrs Srbije 1916-1918":"... Otkako su Srbi došli na Krf, ja ne volim svoju rasu... Za nas bi bilo bolje da vi niste došli na Krf, jer nam je sad gore... Za

poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vaših vojnika, na njihove poštene i dobroćudne oči... Čudna ste vi rasa... Razgovarala sam neki dan sa jednim ruskim pukovnikom o tome. On veli da je to osobina svih Slovena. Ako je to tako, onda blago ženama i kćerima Slovena... Ove poslednje tri godine dok ste bili ovde, proživele smo lepo i prijatno...Svaki dan sam trčala na prozor da vidim nekog srpskog oficira, samo da mi se javi, pa ma ko to bio, i da se prijatno na mene osmehne... Vaš narod stalno peva, i na to pevanje i taj žagor bila sam se toliko navikla... Šta nam vredi i lepota i sve druge osobine, koje su Srbi kod nas našli, kad niko u tome ne ume da uživa... Blago onim devojkama koje su Srbi odveli odavde i spasli života na ovom ljubavnom ostrvu"...

Himna nad himnamaKo je pisac stihova svetosavske himne?

Himna svetom SaviUskliknimo s ljubavljuSvetitelju SaviSrpske crkve i škole -Svetiteljskoj glavi.Tamo venci tamo slavaGde naš srpski pastir Sava.Pojte mu Srbi,Pesmu i utrojte!Blagodarna Srbijo,Puna si ljubaviPrema svome pastiruSvetitelju Savi.Celo srpstvo slavi slavuSvoga oca Svetog Savu.Pojte mu Srbi,Pesmu i utrojte!S neba šalje blagoslovSveti otac SavaSa svih strana svi SrbiS mora i DunavaK nebu glave podigniteSavu tamo ugledajte.Pojte mu Srbi,

Pesmu i utrojte!Da se Srpska sva srcaS tobom ujedine,Sunce mira, ljubaviDa nam svim sine.Da živimo svi u slozi,Sveti Savo, ti pomozi,Počuj glas svoga rodaSrpskoga naroda!Pet vekova Srbin jeU ropstvu čamioSvetitelja SaveIme je slavio.Sveti Sava Srbe voliI za njih se Bogu moli.Pojte mu Srbi,Pesmu i utrojte!

Noć u Hilandaru, bez sna. U sobi kralja Aleksandra guber iz Topole, a na jastuku, koji su doneli seljaci sa Oplenca, kao da se još oseća miris sena, kolibe, vršidbe, posela šumadijskog. I nesrećni život kralja Države Srba, Hrvata i Slovenaca. Sa zida, posmatra me kraljev lik. Sve to meša se s plamenom sveće, tišinom careva koji se odmaraju u najsrpski jem manast i ru iz doba najvećeg carevanja... Na dverima kraljeve sobe, bogoumilno i tiho, javlja se monah: "Gospodine, molitva".Od cara do kralja - osam vekova države i vere, pravoslavnih zvona mira i lepote i isto toliko vekova krvi i patnji. Kralju Milutinu, u zlatnoj i najduhovnijoj crkvi Svete Gore, slave život i počinak, njegovi monasi Pajsije, Vasilije, Mitrofan, Serafim, Arsenije... I mi. I tropar svetoj Bogorodici Trojeruč ici, molistvenije za Nemanju, sve vitezove, despote, knezove, kraljeve i careve srpske. I za nas. Kroz otškrinuta manastirska vrata, jutro unese sunce Svete Gore. Zvona se mešaju s božanstvenim pojanjem:

"Uskliknimo s ljubavljuSvetitelju SaviSrpske crkve i škole -Svetiteljskoj glavi.

Tamo venci, tamo slavaGde naš srpski pastir Sava.Pojte mu Srbi,Pesmu i utrojte!

Najplemenitiji, najnarodniji, najživotvorniji, najpravoslavniji, najnebeskiji i najdržavotvorniji Srbin - Sava Nemanjić - inspiracija je i za "himnu nad himnama".Kao autori stihova pominju se Jovan Grigorijević, episkop vršački i mitropoliti karlovački, koji je, po nekima, ove stihove napisao još 1735. Književnik Jovan Đorđević piše da je prisustvovao izvođenju pesme o svetom Savi 1839. godine na đačkoj proslavi u Segedinu i ubeđen je da je autor ovih stihova katiheta Pavle Stamatović, njegov profesor.

Monaška duša Pominje se i ime pisca Aleksandra Sandića kao mogućeg autora Svetosavske himne.I kompozitor Kornelije Stanković (1831 - 1864) zapisao je i za hor uradio ovu pesmu. A onda slede - Mokranjac, Jenko, Krstić...Dakle, pre svih - monah, episkop, katiheta. Verujem da je himnu svetom Savi napisao monah. Samo je monah mogao ovako da odgovori poruci prvog srpskog patrijarha i njegovim večnim plamenima ljubavi i državnosti . Nikakvo civilizacijsko obrazovanje i shvatanje novijeg doba, posle onog u srednjem veku, kada je bila "bitka nad bitkama" da se Srbin udržavi, oplemeni, opismeni, da bude bogoverujući onome na nebu i poštovajući cara na zemlji, nije moglo da oseti ton i stih koji će zazvučati u himni svetom Savi. Mogao je to samo - monah.

Pesma o nama Ne treba zaboraviti da je Svetosavska himna gromoglasno stigla tek posle Karađorđa. Dakle, posle pet vekova ropstva, sa spaljenim Nemanjićem iz dičnog manastira kralja Vladislava, posle buna i ustanaka Srba. Tako su se ova melodija i stih identifikovali sa sećanjem na slavu Nemanjića, ali i na njihov i naš kraj. Tek nas je Vožd najozbiljnije podsetio da je i sveti Sava sa nama. I pesma o njemu i nama.Kada su srpski ratnici osvetili Kosovo, opet su stvorili državu i, kao i u miru, obratili se naciji himnom pravosveštenika. Kao dobar kraj, pobeda koja se nikada, uistinu, ne može pretvoriti u trajni poraz. Nemanjićki mač i pero rodili su našu najlepšu pesmu - himnu nad himnama.

Ovako je nekada pisao Miloš Crnjanski: "Kao što sa dinastijom Nemanjića započinje državna istorija srednjovekovne Srbije, tako da je u narodu postojala svest da pre Nemanje države nije ni bilo, tako i istorija srednjovekovne prosvećenosti počinje isključivo svetim Savom, kao da je pre njega i nije bilo..."

Dučićeva pohvala A Jovan Dučić, šetajući Judejskom pustinjom, razmišljao je:"... Nemanjići su potrošili sve svoje "kule i gradove" da uzvise ime Gospodnje i da ukrase slavu heroja, i da uznesu mučenika sa Golgote, srpski sveti Sava, veliki pečat naše istorije, jeste po čistoti i neporočnosti njegove ličnosti i po lepoti i obimnosti misije, i po državničkoj prodornosti i ostvarenju, jedna od najvećih figura evropskog Húú veka, bogatog u misticima, veka svetog Bonaventure i Dantea. Zato sam, misleći na Hrista, mislio često ovuda i na ovog njegovog srpskog izvanrednog svetitelja.

Pesma monaške istrajnostiNajverovatnije je Svetosavsku himnu napisao monah posvetivši je najvećem učitelju Srba, takođe monahu

On me je pratio celim putem... Sve što danas ovde blista na suncu svetlosti, ogledalo se u njegovim plavim nemanjićkim očima, očima tog našeg mudraca i pisca, političara i svetitelja, bez kojeg verovatno naša herojska nacija ili ne bi danas uopšte postojala ili bar ne sa njenim današnjim ovako izrazitim odlikama. Ni jedan narod nije imao zaslužnijeg čoveka. A potpunije, otmenije, čistije i ponositije ličnosti mislioca i mistika, ne nalazim nigde drugde...Trebalo je neizmerno mudrosti i hrišćanske sile svetom Savi da između Carigrada i Rima, koji su nas podjednako pritiskivali, probije put za spasenje moralnog integriteta i duhovnog jedinstva svome narodu. U jednom docnijem momentu, po naredbi iz Rima, šest godina vođen je u Bosni protiv, 'šizmatika', krstaški rat do istrebljenja! Srpski narod imao je protiv sebe dve najstrašnije monarhije, jednu sa istoka i drugu sa zapada, otomansku i austrijsku... Ali je građevina svetog Save ostala i dalje moćna. Nije čudo, dakle, što Srbi koji su na Balkanu pali poslednji, ponovo su se digli prvi"... pisao je Dučić.

Otkako se pojavio Rastko Nemanjić, nije prestalo da se priča, piše i peva o njemu. I krvarili smo i radovali se. Prolazilo je oboje. A posle svakog kraja ili za svako novo doba - dolazila je u nas pesma o svetom Savi. I kada je bila zabranjena, tinjala je kao ona najopasnija vatra. A kada smo slobodarili, buktala je i plamtela. Kao najradosnija duša...Verujem da je monah napisao ovu himnu monaha i Srba.Jer, ova pesma je duša i misao, najveća pesma istrajnosti monaške. Za najvećeg učitelja Srba. A monah ne govori mnogo. On oseća. I ne hvali se svojim dobrim delom. Pogotovu radom za svoj rod. I ne traži nagradu. Monah ne uzima, on daje. Niko kao monah ne nosi u srcu nebo, tajnu i Savinu muku za svoj narod...Ako autor pesme svetom Savi nije bio u mantiji monaha iz manastira, bio je sveštenik, činovnik Isusa Hrista, Savin sledbenik. Ili je tom Srbinu bila duša monaška, istrajna, nacionalna i duboko religiozna. Ta misao i lepota, ako nije bila u službi manastira ili crkve, bila je oduševljena za kontinuitet veličanstvene istorije, simbiozu i identifikaciju Save Nemanjića, Boga i etike srpskog naroda.Ako Srbi ne bi imali nikakvu drugu nacionalnu, rodoljubivu, civil izovanu, školsku, otadžbinsku i prosvećenu pesmu, dovoljna bi bila ova srpska himna nad himnama.

Oj, vojvodo SinđelićuZapis: Žarko Petrović

Oj, vojvodo Sinđeliću,Srpski sine od Resave ravne,Ti si znao Srbina zakleti,Kako treba za slobodu mreti.Puče puška, boj se bije,A Sinđelić ljutu bitku bije,Ljutu bitku bije za slobodu,Za slobodu srpskome narodu.Oj, vojvodo, ti si pao,Ali dušman još od tebe strepi,Ti si dao život za slobodu,Za slobodu srpskome narodu.

Istorijski podaci govore da je Stevan Sinđelić rođen u selu Grabovac kod Ćuprije, a Lazar Arsenijević piše da je rođen u "selu Vojska, blizu Morave".

Otac Stevanov zvao se Radovan, a majka Sinđelija. Stevan je po majci prozvan Sinđelić. Od prvog dana srpskog ustanka učestvovao je u velikim bitkama. Na Jasenjaru, kod Medveđa, u boju na Ivankovcu 1805. godine istakao se velikom hrabrošću. Tom prilikom dobio je čin vojvode. Borio se na Deligradu, 1806, pod komandom Petra Dobrnjca i pokazao izuzetno junaštvo.U boju na Kamenici 19. maja 1809, sa svojih 3.000 junaka, Resavaca i četiri topa, branio je šanac na Čegru. Turci su nemilosrdno jurišali. Kada su mnogo jače turske snage prodrle u šanac, Sinđelić je zapalio skladište s municijom. Ceo šanac je otišao u vazduh. Turci su svi izginuli. Ali i hrabri Resavci sa svojim vojvodom Sinđelićem. Kažu da su od Srba ostala živa samo petorica momaka sakrivena među leševima. Turci pljačkaši, otkrili su ih i pokušali da prevedu u tursku veru. Kako to Resavci nisu pristali, osuđeni su na vešala. Junaci sa Čegra skočili su u Nišavu i pobegli u Srbiju.Posle velikog srpskog stradanja na Čegru i pogibije Stevana Sinđelića, po zapovesti niškog paše, ćurčije su morale da oderu srpske glave i kože napune pamukom. Tako ispunjene kože paša je poslao u Carigrad, a od lobanja sazidao Ćele-kulu, koja se nalazi "malo više od varoši Niša, desno od carigradskog druma, a na levoj obali potoka Grabovac...""Dokle god bude na svetu junačkih srca, - "pisao je Milan Đ. Milićević, - "dokle god se bude cenila služba visokim idealima, i najposle, dokle god preziranje smrti bude isključiva svojina velikih duša, dotle će Stevan Sinđelić biti dika i nada ne samo Resavi nego i svoj zemlji srpskoj".

Uz "Sinđelića " se jurišaloPevala se u vreme kada se otvoreno slavila velika istorija

Sazidana od srpskih glava junaka sa Kamenice i njihovog vojvode Sinđelića, do današnjeg dana, ona je svetlost srpskog junaštva, viteškog duha i tela, bezmernog rodoljubalja i beskrajna inspiracija pokolenjima koja su i dalje, posle Čegra, išla srpskom istorijom kao i vojvoda resavski-uspravno i herojski.Vojvoda Sinđelić je bio čovek osrednjeg rasta, širok i koščat, malo plavuškast, sa brkovima i kudravom kosom. Posle njegove smrti ostala su dva sina, Petar i Nikola, koji su živeli u selu Grabovac kod Ćuprije kao zemljoradnici. Od njih su se

rodili unuci i praunuci,koji su odgajani sa saznanjem o velikom dedi i pradedi.

Čegarska klanica Jula meseca 1833, boraveći kod Ćele-kule, Lamartin je zapisao: "... Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednoga naroda, pokazujući im po kakvu su je cenu platili njihovi očevi"...Knjaz srpski Milan M. Obrenović podigao je skroman spomenik izginulim borcima na Čegru, od belog mermera, uz natpis: "Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima, slavno palim ovde 19. maja 1809, napadajući Niš". Učinio je to knjaz Milan posle osvajanja Niša 28. decembra 1877. godine. Ono što nije mogao da uradi Sinđelić, Srbi su uradili, kasnije...Tačno sto godina posle "čegarske klanice" - kako bitku na Čegru naziva Konstantin N. Nenadović - u ime kralja Petra ú, 1909. godine, venac na Sinđelićev grob na Čegru položio je prestolonaslednik Aleksandar. Na vencu je pisalo: "Slava junaku Stevanu Sinđeliću i njegovim drugovima".Boj na Čegru, kao uostalom i sve bitke Prvog srpskog ustanka, bio je i ostao velika inspiracija slikarima, piscima, vajarima i kompozitorima. Velika dela urađena su na temu tragedije kod Kamenice. Ali, pesma je pesma...Ilija Kolarac, veliki dobrotvor, u svoje vreme osnovao je fond za parastos onima koji su pali za slobodu i oslobođenje Srbije 1804-1815. Tada je pesnik Matija Ban, potresen Ćele-kulom, napisao dirljivu pesmu:

Oj, molimo! IspolinskoPokolenje to bijaše,Svi od ropstva domovinuIskupljujuć' život daše...

A 1878. godine, pesnik Ban je zajedno sa članovima Skupštine iz Niša otišao i poklonio se junacima Čegra:

"... Čusmo, braćo, a sad s ovdjeSvi junački zavjerimo,Sinovima svet amanetŠto god sami ne svršimo"...

Dakle, pored hrabrosti, herojske smrti, slabosti prema ženama i oduševljenja za Karađorđa i Srbiju, zapamćen je vojvoda Sinđelić zahvaljujući opevanosti njegovog junaštva.

Pesma "Oj, vojvodo Sinđeliću", nastala je u narodu. Čula se, pevala i svirala u vreme kada se otvoreno i srčano slavila velika istorija, njeni umovi, stvaraoci, umetnici i iznad svih - vođe ustanka, vitezovi, državnici, patrijarsi i hrabri narod.Dugo zabranjivanaStari ratnik iz Prvog svetskog rata, Milorad Jevtić, priča da se ova pesma čula na svim srpskim frontovima, u rovovima pred bitku i u toku juriša. Najčešće, čula se od vojnika čuvenog puka "Stevan Sinđelić". Nosili su oni pukovsku zastavu koja se vijorila srpskim planinama i, uz oduševljene zvuke ustaničke pesme vojvodi od Resave ravne, jurišali u slobodu:

"Oj, vojvodo Sinđeliću,Srpski sine od Resave ravne,Ti si znao Srbina zakleti,Kako treba za slobodu mreti..."

Pesma vojvodi Sinđeliću dugo je spadala u red pesama koje su bile zabranjene, nepriznate kao iskrene narodne melodije o svome junaku, nepreporučljive za izvođenje, nacionalističke, šovinističke, velikosrpske, hegemonističke, ozloglašene, proskribovane... U vreme najcrnjih i najjačih napada na ovu pesmu, posvećenu hrabrom vojvodi Sinđeliću, orkestrirao sam je za svoj orkestar i vokalnog solistu. Snimak je morao ostati neobjavljen. Zbog izvođenja ove pesme umetnici su imali velikih neprilika. Tako je bilo dugo, dugo. U vreme ataka na kulturu, tradiciju i ponos srpskog naroda."Oj, vojvodo Sinđeliću" je pesma o viteštvu Srba i njihovoj neugašenoj zublji svetlosti i časti, koju ovaj narod pronosi kroz vekove.

Bože pravdePesma posvećena kralju Petru I, 1909. postala himna Srbije

Bože pravdeStihovi: + Jovan ĐorđevićMuzika: + Davorin JenkoHorska obrada: V. Ilić

Bože pravde, ti što spaseOd propasti do sad nas,Čuj i od sad naše glaseI od sad nam budi spas!

Moćnom rukom vodi, braniBudućnosti srpske brod,Bože spasi, Bože hraniSrpskog Kralja, srpski rod!

Složi srpsku braću draguNa svak' dičan, slavan rad:Sloga biće poraz vragu,A najjači srpstvu grad!

Nek na srpstva blista graniBratske sloge zlatan plod,Bože, spasi, Bože, hraniSrpskog Kralja, srpski rod!

Nek na srpsko vedro čelotvog ne padne gnjeva grom,Blagoslovi Srbu selo,Polje, njivu, grad i dom!

Kad postupe borbe dani,K pobedi mu vodi hod,Bože, spasi, Bože, hraniSrpskog Kralja, srpski rod!

Iz mračnoga sinu groba,Srpske krune novi sjaj,Nastalo je novo doba, -Novu sreću, Bože, daj!

Kraljevinu srpsku brani.Petvekovne borbe plod,Srpskog Kralja, Bože, hrani,Moli ti se srpski rod!

U Narodnom pozorištu u Beogradu, 10. avgusta 1872, u čast punoletstva i stupanja na presto kneza Milana Obrenovića, izveden je komad s pevanjem - "Markova sablja". Autor drame je Jovan Đorđević, Srbin. Muziku je komponovao Davorin Jenko, Slovenac. Tom prilikom čula se i himna vladaru - "Bože pravde".Godine 1882. Milan Obrenović postaje kralj, a najpoznatija i najlepša melodija ovoga komada - "Bože pravde" -postaje zvanična himna. Ova pesma slavila je i kralja Aleksandra

Obrenovića, sve do one noći između 28. i 29. maja 1903. kad su Obrenovići zauvek otišli sa srpskog prestola.Već 2. juna 1903. srpski narod je izabrao kneza Petra A. Karađorđevića za kralja Srbije.Iz Ženeve, Petar ú putovao je u Beograd preko Beča. Prva čestitanja dobija od srpskih i hrvatskih studenata. "Živeo jugoslovenski kralj" - orila se bečka stanica. Posle 45 godina izbeglištva, Petar ú prelazi Savski most i stiže u svoju otadžbinu. U džepu, nosio je najdražu uspomenu, od koje se, kako kažu, nije nikada odvajao . Bila je to jedan šarena maramica, na kojoj se video čvor koji je zavezao Vožd svojom rukom i poslao kumu Vujici Vulićeviću u Srbiji, 1817. Crni Đorđe je javljao da će doći iz Rusije i ponovo podići ustanak.Odmah po dolasku, Petar ú se obraća narodu: "Ja hoću da budem istinski ustavni kralj Srbije". I zatim: "Naučiću srpski narod šta je sloboda".Ono što se dogodilo u Radovanjskom Lugu, kada su Obrenovići odsekli glavu Voždu, Petar ú Karađorđević je tražio izmirenje dinastija i sabornost srpskog naroda. Svoje govore, često je počinjao: "U vreme Đorđa i Miloša..."

Pesma pobeda Od 1903. do 1909. Srbija nije imala svoju zvaničnu himnu.Već 6. juna 1903. iz Beča stiže pesma koja se nudi kao himna. Preko sveštenika Mišića, stižu note i stihovi na adresu ministra prosvete i crkvenih dela akademika Ljube Stojanovića. Bila je to pesma carsko - kraljevskog kompozitora Avgusta Štola, posvećena kralju Petru I.Bez uspeha prošli su konkursi za himnu Srbije u kojima su učestvovali i Šantić, Kostić, Živković i drugi. Na Petrovdan 1909. kralj Petar ú slavio je 65. rođendan. Himna "Bože pravde" iz doba Obrenovića proglašena je zvaničnom himnom Kraljevine Srbije. Bio je to veliki kraljev putokaz srpskom narodu: zajedno, jedinstveno i demokratski. Kralj Petar ú je često molio boga, voleo tradiciju, demokratiju i seljake.Kada su 1912. počeli ratovi za oslobođenje i ujedinjenje, himna "Bože pravde",pratila je sve uspehe Srbije.U toku proboja Solunskog fronta, sa ratišta, stizali su u Solun saveznički oficiri, na dopust. Kod "Bele kule" pili su metaksu iz kafenih šolja, jer je alkohol za njih bio zabranjen. Englez je pušio lulu, zagledan u daljine ratišta. Italijan sluša orkestar. Rus traži "da svi piju za njegovu smrt"! Francuz i Srbin, kao i na bojištu , sede jedan do drugoga. Francuz peva Srbinu "Marseljezu", a naš oficir njemu - "Bože pravde".

Pevali je vojnici U Odesi 1916. smotra Srpsko-hrvatsko-slovenačkog dobrovo-ljačkog korpusa i svi zajedno pevaju "Bože pravde", a onda i pesme "Lijepa naša..." i "Naprej, zastava slave", zajedno...U to vreme, sve velike države Evrope imaju himne koje počinju sa "Bože, čuvaj kralja" ili "Bože, čuvaj cara". To je glavna tema engleske, ruske, mađarske himne. I srpske.Srpska himna obilazi kasarne. Saveznički orkestri je stavljaju na svoje pultove. Naši đaci u Francuskoj, Engleskoj, Rusiji , sa svojom himnom dobijaju prve nagrade na takmičenjima horova. Međutim, nikada nisam čuo tako toplo i nadahnuto izvođenje srpske himne, kao na onom snimku s francuske gramofonske ploče"Veliki rat". Braća u ratu - Francuzi - osetili su veliku poruku naše himne još u rovovima.

Balkanski HamletBorio se za kulturu Srbije, civilizaciju, pismenost i umetnost

Kada je srpska vojska, potpomognuta dobrovoljcima, oslobodila otadžbinu, kralj Petar ú je rekao: "Sada mi je kao kralju ostala još samo jedna želja: da vidim ceo moj narod, Srbe, Hrvate i Slovence, oslobođene od njihovih ugnjetača i ujedinjene u jednu državu".Zajednička država dobija svoju "Jugoslovensku narodnu himnu", sastavljenu iz tri dela: "Bože pravde", "Lijepa naša domovino" i "Naprej, zastava slave". Autori su: Davorin i Simon Jenko, Đorđević, Runjanin, Mihanović.Veliki vojvoda srpske vojske - Živojin Mišić umire 1921. Ali i njegov kralj. Za srpski narod, dve velike tuge. Preko seni kralja i vojvode, razlikuju se himna pomirenja i himna ujedinjenja...Petar Mrkonjić, iz Nevesinjskog ustanka 1875; Sonino - iz tajnih boravaka u Zagrebu; poručnik Kara sa francuskih ratišta; general Topola - iz solunskih dana; "Čika Pera" - iz najtoplijih narodnih, seljačkih i vojničkih osećanja - kralj Petar ú Karađorđević, vraća se kući. Zauvek. U svoju zadužbinu na Oplencu. Kod dede Karađorđa.Srbiji ostavlja Jugoslaviju, sina Aleksandra i narod da čuvaju državu i himnu. Otišao je Bogu pravde, koga je često zvao u miru i ratu. I svojim topolskim seljacima koji su i dalje stajali mirno i bez šajkače pred himnom "Bože pravde". U Srbiji, ostali su umorni kraljevi ratnici za koje je Moris Meterlek napisao:

"Treba napraviti piramidu do neba, a na njen vrh metnuti jed-nog vojnika kralja Petra..."Sve do aprila 1941. slušali smo svoju himnu. I njen početak i kraj s porukom Bogu pravde, kralju, narodu i seljaku. A onda-samo ponekad. I krijući. Bez stava mirno. A stajali bismo...Šta je dalje bilo - znamo.

Što se bore misli mojeStihovi: Knez Mihailo ObrenovićNotni zapis: Žarko Petrović

Što se bore misli mojeIskustvo mi ćutat' veli,Bež'te sada vi obojeNek mi srce govori.

Prvi pogled oka tvogaSjajnom suncu podoban,Plenio je srce mojeUčinio robom ga.

Da te ljubim, o jedina,Celom svetu kazaćuSamo tebi, ah premila,Tajnu ovu sakriću.

Tebi ljubav javit ne smemJer tvoj biti ne mogu,A da budeš s drugim sretnaMoliću se ja Bogu.

Mihailo Obrenović, knez Srbije, živeo je od 1823. do 1868. Ubijen je 29. maja 1868. Tom prilikom, francuske novine objavile su tužnu vest: "Umro je balkanski Hamlet"!Knez Mihailo Obrenović imao je osećanje dubokog patriotizma. Sve je činio i davao za progres i prosperitet srpskoga naroda. Jednom prilikom, čuvaru svojih dobara Pazarcu, rekao je: "Ako Srbija propadne, ne trba ni ja da živim, neka i ja umrem sa njom! Srbija me je rodila, u Srbiji biće moj grob, moj život i sve što je moje, svojina je moga naroda". Knjaz nije samo ovako govorio, on je tako i živeo i postupao - za Srbiju.

Bio pravedan Knez Mihailo se borio za kulturu Srbije, civilizaciju, pismenost, uređenje gradova, širenje umetnosti u narodu. Bio j e v r l o p ravedan v lada r i i sp rav l j ao mnoge g reške administracije prema građanima. Kada je došao na presto, Državnom savetu je napisao da ne želi apanažu za dvor (tzv. civilnu listu) "jer je državi ionako mnogo tereta..." Mnogo je radio na ujedinjenju srpskoga naroda. Imao je veliku slabost prema vojsci, i radio je na stvaranju snažne i moderne vojske. Iz svojih ličnih sredstava plaćao je izdržavanje vojske. Jednom prilikom kupio je oružje u Rusiji i, o svom trošku, preko Rumunije, prebacio ga u Srbiju. U njegovo doba, Srbija je bila prva vojnička sila na Balkanu.Mnogo bi se moglo pisati o životu i radu "balkanskog Hamleta", ali svakako treba podvući i poštovanje one druge, "protivničke" dinastije - Karađorđevića. I tu je knez Mihailo Obrenović bio pošten. NJegov ađutant, na primer, bio je Aleksandar Karađorđević, sin Karađorđev. Često je Mihailo Obrenović znao da se seća Prvog srpskog ustanka, da o njemu govori s divl jenjem. Jednom pri l ikom, govoreć i o Karađorđevim vremenima, rekao je: "... Jedna godina službe pod Karađorđem bila je teža i vrednija nego pet današnjih u miru..."

Voleo crkvu Knez Mihailo je bio vrlo pobožan čovek i, s najvećim oseća-njem religije, uvažavao je Srpsku pravoslavnu crkvu. Kosta Hristić, u svojim "Zapisima starog Beograđanina", piše: "... Najčešće, knez je išao u Sabornu crkvu i tamo, nepomično okrenut oltaru, odstajao bi službu na svome postolju sa koga bi silazio pri svečanim momentima liturgije.Tada bi primao naforu od mitropolita Mihaila i celivao ga u ruku. Krupnim, elegantnim koracima, izlazio bi iz crkve kroz špalir publike, koja bi ga pratila očima, s dubokim poštovanjem i ljubavlju..."Mnogo i dugo moglo bi se pisati o osobinama vladara i politi-čara - kneza Mihaila Obrenovića.

Četiri velike ljubaviKneževa romansa sa šesnaestogodišnjom Marijom Berkhauz

Knez Mihailo je imao još jednu crtu u svom karakteru: voleo je žene, ali i one njega. Bio je muževan, lep, elegantan, sanjar, sentimentalan, romantičan, muzikalan, vanredan igrač, strelac, jahač.Uopšte, zanosno otmen čovek, tip kavaljera, džentlmena i dendija - kako su o njemu pisali savremenici i biografi. Dakle, drugačiji od oca. Miloš je prema ženama bio sirov i surov. Kažu da je Mihailo osećanja nežnosti i nostalgije poneo od majke - kneginje Ljubice, koja je bila vrlo osetljiva žena.Knez Mihailo Obrenović je imao četiri velike ljubavi.Iz l jubavne romanse sa šesnaestogodišnjom Mar i jom Berkhauz, ćerkom lekara iz Rogaške Slatine, rodio se sin Viljem-Velimir 1849). Vanbračnog sina knez je priznao, kao i njegovu majku Mariju.A onda - jedna Nemica, plemkinja, ušla je u život našeg kneza, ali su njeni roditelji bili protiv ovoga braka.Zatim, zavoleo je kneginju Juliju Hunjadi. S Julijom, Mihailo je bio u braku devet godina. Knez je voleo Juliju. Ali, Julija, Ju l i ja . . . Saznao je za n jenu vezu s knezom Kar lom Arenbergom. Jedanaest godina posle smrti kneza Mihaila, Julija se i udala za kneza Karla Arenberga. Umrla je u Beču 1919, u 88. godini.Međutim, najveći ljubavni jadi kneževi počeli su kada se zaljubio u svoju sestričinu Katarinu. Čaršija i Dvor zgražavali su se nad "rodoskrvnjenjem i nemoralom". U ogorčenju, naročito se isticala Pravoslavna crkva, do koje je knezu mnogo stalo. Skoro tri godine patio je knez i bio u dilemi "biti il' ne biti". Na kraju, knez je i verio Katarinu. Smrt ga je sprečila da se s njom i venča. Ljubav prema Katarini knez Mihailo je odneo u grob.

Voleo muziku Čovek velike kulture i obrazovanja, knez Mihailo negovao je i umetnost. Najviše je voleo muziku. U njegovo doba, krenule su one "velike muzičke zabave" - uz vojnu muziku, za uveselja-vanje publike.Prilikom svojih boravaka u inostranstvu, često je posećivao dvorane gde su održavane kulturne priredbe. Naročito, je voleo operu. Svirao je klavir. Jednom prilikom kada je boravio u Kragujevcu, odsvirao je čitav klavirski koncert. Iz inostranstva

je kupovao note o svom trošku. Gospodina Anastasa Jovanovića molio je da mu iz Beča pošalje celu partituru "Travijate", što je ovaj i učinio.Od kompozitora, najviše je voleo Mocarta. Žalio je što mu narod nije muzički obrazovan. Pozvao je u Beograd Kornelija Stankovića (1861), koji se nalazio u inostranstvu, da bi kod "Srpske krune" održao tri koncerta na kojima su bili kneginja Julija i knez Mihailo. Zamolio je Stankovića da posle koncerta pođe po Srbiji i da u narodu notno zabeleži srpske pesme i spase ih od zaborava. I u ovom slučaju, videla se "velika žeđ" kneževa za podizanjem kulture u svome narodu.Veruje se da je knez svoju pesmu "Što se bore misli moje", napisao u Beču. Da li zbog neverne kneginje Julije ili patnje zbog nedozvoljene ljubavi sa maloletnom Katarinom? U životu kao i u ovoj pesmi, knez pati. Razapet između dve ljubavi, ponosa, džentlmenstva, poroka, čežnje...Ljubavni jadi muče kneza. I rađa se pesma "Što se bore misli moje". Svaka analiza ovih stihova, suvišna je. Jedno pitanje ostaje: Julija ili Katarina? Ili obe? Nije li duševna borba zrelog muškarca i kneza Srbije bila u kontrapunktu duše koja je istisnula ove stihove? To najbolje govore stihovi pesme, iz "srca iščupane" - kako mi je jednom, u dugim noćima vina i toplih razgovora u "Srpskoj kafani", rekao pesnik Branko Miljković.Ne zna se ime autora muzike na stihove kneza Mihaila Obrenovića. Jedni smatraju da se radi o građanskom nemačkom licu, drugi o staroj herbejskoj melodiji. U njoj ima sinhronizovanog građanstva, plemićke sete i elegancije, Beča i starih beogradskih sokaka. I našeg plemenitog i lepog kneza Mihaila Obrenovića i njegove ljubavi.Klavirski virtuozno-briljantno i osećajno, na melodiju "Što se bore misli moje", kompozitor Kornelije Stanković uradio je varijacije na tu temu. Prvo u Beču, a zatim širom Srbije i Evrope, Stanković je oduševljeno izvodio ove varijacije, praćen dugim i iskrenim aplauzima.

Osman i Zora Srpski pesnik muslimanske vere Osman Đikić (1879-1912) predstavio nam se kao pesnik, autor drama, publicista i političar. Neki kritičari književnosti, komentatori politike toga doba, hroničari stvaralaštva i istorije, smatraju da je Osman Đikić tragična ličnost.Nedorečena i nervozna priroda, Osman Đikić je imao mnogo ličnih, unutrašnjih sukoba u duši, u životu. Bio je to dobar i

civilizovan musliman koji se celoga života borio za lepotu i evropsko shvatanje muslimanske vere, a u njemu, duboko, živela i bujala krv Srbina.Posle rođenja i prvih školskih dana u Mostaru, Đikić se bori za svoju veru i slobodu, protiv one druge, austrougarske. Zatim, odlazi u Carigrad, gde još više biva musliman. Ali, tamo je i istorija naroda njegove krvi, njegovog srpskog naroda. Osman Đikić je u Carigradu još veći Srbin, i on žuri u Beograd. U Srbiji, objavljuje zbirku poezije "Ašiklije", a onda napušta Beo-grad i radi kao činovnik u Beču, Brčkom, Sarajevu, Mostaru.

Kada je trebalo osnovati porodicu, svoj dom, Osman Đikić i tada ne zaboravlja da je Srbin. Glumica Zora Mihailović, očarala ga je. U Brčkom, govorila je stihove iz "Kosovske balade", pesme o srpskim vitezovima, o "ludim" srpskim ljubavima. Zora je bila iz Trebinja - "malog srpskog Beograda". Ova l jubav Osmana i Zore, iznenadi la je ortodoksne muslimane. Ali, Đikić je želeo u svom domu "svoju malu Srbiju". Pre Zore, život mu je bio "nedovoljno srpski".

Đaurko lepaSrpski pesnik islamske vere Osman Đikić autor je "Đaurke",

koju su pevali vojnici u predahu između velikih bitaka

Sada je imao Srbiju, Zoru i pesmu kojom je poručivao dušmanima:

"... Ne, nikad neće, ko se Srbom zove,Pred vama strepit', nit' se molit vama,Nećete prepast' oči sokoloveOvoga svjeta najžešćim mukama!"

Osman Đikić skoro da je priznavao bratsku krv kao prvu i trajnu vezu normalnog i zdravog pulsiranja ljudskog srca. U "Himni Srba muslimana", on poručuje:

"Pojmo pjesmu, nek se vije,Neka bratska ljubav sije,Kroz naš zavičaj!Srpska vila eno hiti,Da nam lovor-vjence kiti,Pojmo složno haj!

Srpski pesnici Vuk, Zmaj, Šantić, Ćorović, - bili su idoli Osmana Đikića. To je dokazao i svojim pesmama: "Branku", "Zmaj Jovi Jovanoviću", "Vuku Stefanoviću Karadžiću" (pesma napisana povodom prenosa Vukovih kostiju iz Beča u Beograd).Neki književni kritičari zamerali su Đikiću što malo radi na poeziji a mnogo na političkim problemima. Zato su ga podsećali na onu poruku Skerlićevu, upućenu Petru Kočiću: "Ostavite politiku koju može da radi svako i radite književnost, u kojoj ste vi u vašoj zemlji-jedan..."Ali, Osman Đikić je vodio unutrašnju borbu sa samim sobom, koju Skerlić, normalno, ne bi mogao da shvati. Trebalo je biti dobar musliman i Srbin.Osman Đikić bio je pod velikim uticajem Jovana Ilića. Naročito u pesmama inspirisanim Orijentom i Bosforom. Ali, iz svih tih stihova, kucalo je srpsko srce i pratilo ga do kraja života. I dalje, gledao je Beograd, hvatao se za bratsku srpsku reč i ruku, i čekao ostvarenje vekovnih snova. U pesmi "Ispovijed", koja je njegova lična himna porekla i rodoslova, Đikić kaže:

"... Islam mi je vjera svetaAl' mi ona ništ' ne smetaDa mi kuca srpsko bilo".

U porodici Đikić dve sestre umiru od tuberkuloze. Mostarski pisci, svi redom, umirali su od iste bolesti: braća Šantići, Ćorović, Avdo Karabegović.U trideset i prvoj godini 30. marta 1912. umro je Osman Đikić. Celoga života, osećao je duboku i bremenitu srpsku krv, pogledao i žurio u Beograd, učio, snevao i ugledao se na Ilića, Zmaja, Šantića, Vuka, Branka... Do kraja života, voleo je Zoru Mihailović i Srbiju.Srbi su krenuli u Veliki rat. Prvi i Drugi balkanski i Prvi svetski rat. Srpska vojska je krenula na jug, d se brani od Turaka i Bugara. U časovima juriša srpske vojske, čule su se pesme "O, Srbijo", "Domovini", "U boj", ali provirivali su srpski vojnici i u izbe stare Srbije - Prilepa, Prizrena, Kumanova, odakle su dopirale i pesme "Četir' konja debela", "Trojanac", "Pusto beše" i druge. Pesme iz ovoga doba pevale su se u toj ratnoj atmosferi. U zatišju srpsko-turskih okršaja, čula se i pesma "Đaurko mila", brata po krvi, Osmana Đikića.Sa srpskom vojskom, ova pesma prešla i u Albaniju gde se čula iz vojničkih logora u selu Agios Mateos na Krfu.

Između dva rata pesma "Đaurko mila" ostala je da živi. Srpske i bosanske kafane odjekivale su ovom pesmom. Njeni izvođači bili su najčuveniji vokalni solisti narodne muzike: Vuka Šeherović, Bora Janjić, Uroš Seferović, a kasnije i Vule Jevtić.U Beogradu, na Dorćolu, pedesetih godina, imao sam čast i zadovoljstvo da provodim duge sate u društvu velikog glumca Dobrice Milutinovića. Pričali smo i pevali. Pre svih stari as Dobrica voleo je pisce s mirisom i zvukom Juga i Istoka: Boru Stankovića, Sremca, Ćipika, Osmana Đikića. Pesme derta, rujnoga vina, krsnih slava, starih, dobrih vremena. U poslednj im satima dorćolskih kafana, u atmosferi već prevrnutih stolica, još jednom bi velikan bine preživeo svoj čuveni kašalj, koji ga je godinama nervirao. Zajedno, završavali smo noć pesmom:"... Čuj kako srce umilno tepa, ljubim te, ljubim, đaurko lepa..."

Balada o vitezuBio je Hrvat sa Sušaka i veliki Jugosloven

Balada o Vitezu (U tuđini)Muzika: Žarko PetrovićStihovi: Lujo Vitez Lovrić

Jel' moguće da su prošliMog proljeća radosni dni?Zar se više vratit' nećeTi blagi i ljubljeni sni?Tužnoj pjesmi nitko ne odziva,Za sirotog nikog nije briga;U tuđoj si zemlji,Tuđin se nazivaš...Mnogo je puta do mog milog kraja,Teško je doći do mog zavičaja;U tuđini - blagog sunca nema,Tekar munja magli odoljeva.Ovdje slavuj nikada ne pjeva,Kan'da ovdje ni gavrana nema!A ljudsko je srce nježno djeteSlabašno je treba silne njege.Kad ti sudba već oči oduze,Zašto ti je ostavila suze?

Prvi svetski rat. Iz austrougarske vojske beže Južni Sloveni i stupaju u redove srpske vojske. Sa svih strana sveta dolaze dobrovoljci da pomognu braći. Čuje se njihova pesma:

"Umrijet' ćemo svi do jednogIl' slobodu svi imati,Iz potoka krvi našeSloboda će zablistati".

Rumunija, 1916. Septembar u Dobrudži, kraj sela Kokardže. Bitka protiv Bugara. Prva i najveća bitka Srpske dobrovoljačke divizije u Prvom svetskom ratu. Dobrovoljački puk u kome je i Imbro Punka, Hrvat iz okoline Vinkovaca, Mita Gajdobranski, Srbin iz Banata, Čeh Prohaska, Lujo Lovrić, Hrvat - ratuju za oslobođene i ujedinjenje Južnih Slovena.U ovoj bici ginu oba komandanta: srpski pukovnik Mitić i bugarski Ivanov. Čeh Prohaska gubi jedno oko. Lujo Lovrić - oba. Bili su to prvi tonovi krvave balade iz Kokardže đaka sa Sušaka, Luja Lovrića. Mlad i lep, sa mnogo topline u duši i očima, gledao je u budućnost svoga naroda i svoju.Krvavi septembar u Kokardži zamračio mu je vid i život.Septembra 1916, komandir druge čete Drugog dobrovoljačkog puka dobrovoljačke divizije, postao je Vitez. Pored svih najvećih odlikovanja, tamne naočari bile su Luju "najdraži i najveći orden" - kako je to jednom rekao.Odesa. U luci odjekuju sirene lađa prispelih iz celoga sveta. Žagor trgovaca meša se sa komandnim povicima vojnika. Još jednom pozdravljaju majku Rusiju i unapred pevaju za pobedu ili smrt. Prolaze pored kočija u kojima su lekar i teško ranjeni Lujo Lovrić. Jedan vojnički pozdrav za srpskog oficira!Evangelistička bolnica u Odesi. Ruski lekari pokušavaju da spasu vid srpskom oficiru. Uz Luja su i njegovi drugovi iz Dobrovoljačkog puka, iz noći u Dobrudži 1916 - Vlado i Stevo.Uskoro stiže u bolnicu velika kneginja Jelena Petrović, kćerka kralja Petra I i žena velikoga knjaza Romanova."Dobar dan i srećne Vam rane, junaci"! - pozdravila je kneginja ratnike. Nikada Lujo Lovrić neće zaboraviti ovaj susret. Osetio je suze u očima kneginje Jelene Petrovne. Plakala je Jelena i u drugim usamljenim petrogradskim noćima, za svojim narodom, ocem i braćom koji su se mučenički kretali po gudurama Albanije..."Visočanstvo, ja sam svjestan svoje žrtve, i to je sitnica od onoga što je naš celokupni narod dao i što će dati do konačnog oslobođenja i ujedinjenja...", rekao je slepi ratnik kneginji.

U bolnici Luju su vidali čestite rane. Ali i pevali divne ruske romanse i govorili stihove Puškina i Ljermontova. Sestre Tamara i Ljudmila pevale su Luju romansu koju je on i kasnije voleo da sluša:"Teško mi je što ljubim samo Tebe, Teško mi je što volim samo Tebe..."Mučen nostalgijom i svojom zlom sudbinom, Lujo im je govorio Brankove stihove, koje ga je stari, dobri učitelj naučio na Sušaku:

"Lisje žuti veće po drveću,Lisje žuti dole veće pada,Zelenoga više ja nikadaVidet' neću!"

Kada je Odesom proletao prvi, mekan i srebrni ruski sneg, Lujo se preselio u dom Alekseja i Sofije Filipovne. Pojavio se u novoj, elegantnoj uniformi srpskog oficira. Kćerka Sofijina - Palja - sačekala je Viteza Lovrića u salonu prepunom hrizantema. Lujo je poljubio Palji ruku i otpevao romansu "Uberite ljubičice" od Smirnova. Bila je to pesma kojom će Lujo uvek dočekivati Palju, devojku od sedamnaest ljeta, sve dok ga lađa iz Arhangelska, preko Severnog mora, ne odvede u London."Ljubav se javlja između nas od prvog dana našeg poznanstva" - pisao je Lujo u svom romanu "Suzna jesen". "Njene su kose bile uvojito plave i mekane kao svila. Volela je glazbu i knjigu"... U dugim večerima, uz čaj, Palja je svirala Luju na klaviru. Jedno drugome su govorili omiljene stihove. Palja Puškina, a Lujo Branka. "Kada sam mislio da ću biti najsrećniji, morao sam napustiti dom Sofije Filipovne, Palju, Odesu i Rusiju"...Lađa iz Arhangelska krenula je za Englesku. Poneo je Lujo dušu nežne ruske devojke Palje, pesmu Rusije i hrizanteme. Na doku, jedan lađar svirao je na harmonici i pevao:

"Jamšćiku ne goni konje,Nemam više kud da žurim,Nemam viške kog' da ljubim..."

U Londonu, učio je školu za slepe oficire. Mučila ga je nostalgija. I londonske magle i izmaglice. U otadžbini, plakala je njegova majka.

Drama slepog oficiraLujo Vitez Lovrić umro je na Sušaku 26. novembra 1986. u 92.

Svi preživeli ratnici Velikoga rata vratili su se kući. Oru zemlju, uče đake, komanduju u vojsci zajedničke države, žene se, pevaju... Lujo, piše majci:"Majko! Nemoj da plaču oči tvoje za oči moje kad ne plačem ja. Nemoj da se bojiš za budućnost moju kad se ne bojim ja. Jer, znaj, budućnost je moja u budućnosti ujedinjenog naroda našeg. U njegovoj sreći, biće i moja sreća..."U Londonu, napisao je roman "Kroz snijegove i magle". Ali i baladu "U tuđini".Godine 1919, Lujo Vitez Lovrić se oduševljeno vraća u ota-džbinu. Na putu od Londona do Pariza piše novi roman "Povratak proleću".U Zemunu, u školi, učio je slepe ratnike. Sve do Drugog svetskog rata, kada je iz Zemuna morao da beži u Beograd, koji ga je voleo i gde je bio bezbedan.

Braća po krvi Kada sam upoznao Vitez Lovrića, predstavili su me kao stvaraoca nostalgične muzike, jesenjih boja..."Milo mi je. Ja sam napisao roman 'Suzna jesen'. Znači, braća smo po duši. Vi ste Srbin a ja Hrvat. Eto, braća, braća smo i po krvi. Upamtite to! - rekao mi je Lovrić... Upamtio sam. I stao mirno pred porukom slepog oficira.Iste noći, posle našeg poznanstva, komponovao sam muziku na Lujove stihove. Svakog septembra setim se krvave Balade iz Kokardže i ratnika Luja Viteza Lovrića...Nosilac odlikovanja Karađorđeve zvezde sa mačevima; Ordena velikog orla sa mačevima; Ordena svetog Đorđa, najvećeg ruskog carskog odlikovanja za hrabrost koje mu je u ime ruskog cara predala velika kneginja Jelena Petrovna u Odesi, rumunskog Ordena beloga lava, koji mu je lično na grudi okačio prvi predsednik Čehoslovačke Tomaš Masarik, Lujo Vitez Lovrić umro je u Sušaku 26. novembra 1986. u 92. godini.Bio je to kraj balade o Vitezu iz Kokardže.

Ko to kaže Srbija je mala?Ko to kaže, ko to kaže, Srbija je mala? (2)Nije mala, nije mala, triput put' ratovala! (2)Dvanaeste, dvanaeste, Turke isterala, (2)Trinaeste, trinaeste, pred Bugare stala. (2)

Četrn'este, četrn'este, Švaba udario, (2)Osamn'este, osamn'este, Srbin pobedio (2)Ko to kaže, ko to kaže, Srbija je mala? (2)Nije mala, nije mala, tri put ratovala (2)

Nisu poznati autori muzike i stihova ove popularne, nacionalne, rodoljubive, nadahnute, sećajuće, iskrene, pomalo bolne, upotrebljive, sporne i - u jednom istorijskom trenutku - nesrećne pesme.Sadržaj ove pesme, njena inspiracija i muzička forma, stižu iz deseterca (što se tiče stihova). Njenu melodiju već smo čuli pre mnogo decenija u staroj narodnoj pesmi:

"Čija kola, čija kolaKlepeću sokakom,To su naša, to su naša,Idu sa salaša..."

Prva strofa pesme "Ko to kaže, Srbija je mala", glasi:"Ko to kaže, ko to kaže, Srbija je mala,Nije mala, nije mala, tri put ratovala".

Dakle, ovi stihovi, u epskom desetercu, govore o ratovanju Srbije 1912 - 1918. U tom periodu, Srbija je ratovala protiv Turaka, Bugara i Švaba.Iz ovih stihova, vidi se i sledeće:"... Turke isterala (1912). Znači borba protiv okupatora;"... Pred Bugare stala (1913). Znači, Srbija se branila;"... Švaba udario (1914). Znači, Srbija je napadnuta i ona se branila;"... Srbin pobedio (1918). Znači, pravda je pobedila!Srbija je napadnuta. I ona se branila. Ovaj rat za Srbiju bio je oslobodilački. To nam je ispričala i pesma "Ko to kaže, Srbija je mala", verovatno nastala pri kraju Prvog svetskog rata, posle Solunske ofanzive, a moguće i dok je vojska još bila u kasarnama iako je rat bio završen.

Protiv tri sile Postoji mišljenje da je nastala i kao revolt jednog dela Srba i ratnika protiv stvaranja Jugoslavije. Srbija je dobila rat, sve je uradila za svoje oslobođenje i za stvaranje nove, zajedničke države, kako je onda mala? Divovska borba Davida i Golijata

inspirisala je nepoznatog pesnika da napiše ovako dirljiv, ali i istorijski tačan tekst.Jedan pisac je zabeležio: "Tri sile napale Srbijicu". Tačno. Srbija je pobedila i ova pesma je divljenje Srbina svojoj duši, snazi i odanosti otadžbini "koja ne može biti mala". Posle Prvog svetskog rata i uspešnog oslobođenja Srba i njihove braće, neki Srbi su javno i iskreno postavljali pitanje da li im je Jugoslavija uopšte potrebna. Jer, Srbija nije mala i šta će biti sa njenom trijumfalnom slavom, slobodom, mišlju, krsnom salvom, seljakom i ratnikom...Došlo je do ovih stihova koji su zračili ponosom , nisu nikoga dirali, ali nisu mogli prećutati da su "isterali, branili i stvarali" preko svoje krvi za sebe i drugoga. Svoje uspehe Srbi su uvek delili s drugima, kojima je tada deoba bila neophodna.

Pesma za sudbonosne godineBilo je i onih koji su hteli da menjaju reči, da unesu neukus

i nepoštovanje

Šta je bilo s pesmom? Posle zajedničkog doma s braćom, Srbija je spala na beogradski pašaluk, prolila krv, još jednom, ponižena i uvređena... Odnekuda, stigla je i ova pesma "o Srbiji koja nije mala", ali su se pred nju isprečile zabrane, torture i nerazumevanje...Počeo je da se topi sneg. Uspravio se hod i glasovi mladosti i istine, zazvučali su starom, dobrom pesmom koja ih seća, hrabri i veliča. Još jednom, marširali su stari ratnici ka zapuštenim spomenicima i kapijama pobede svog Velikog rata. Stogodišnji solunci izmešali se sa decom i pričaju o "Srbiji koja je tri puta ratovala".Bilo je i onih sa lošim namerama. Počeli su da menjaju stihove ove pesme. Hteli su novokomponovanu pesmu u novokompo-novanoj priči, neukus i nepoštovanje.U Vojvodini, u nekim prilikama, stihovi ove pesme izgovarani su na "lalinski nač in". Umesto "dvanaeste", izgovoreno je "dvanajeste"... Stihove "nije mala, nije mala", zamenjivali su sa tipično lalinskim "očenj mala, očenj mala..."

Časna istorija Po svoj prilici, pesma se rodila posle Solunskog fronta, da bi se jedno vreme "izgubila".

Ponovo javila se u teškim istorijskim komentarima za Srbiju i njen narod. Tad je "eksplodirala" u pravcu potvrde istorijske istine o veličini i snazi Srbije koja je stvarana od 1912. do 1918. Tada i ponovo, vratila se ova pesma i Srbija u duše, grla, ruke i poruke. Srbi, a naročito mladi, ponovo slave Putnika, Stepu, Mišića, Bojovića, Petra i Aleksandra. Kliču 1912, 1913, 1914. i 1918... Zašto? Zato što je to velika istorija "male Srbije"! I časna!

Poletela dva bela goluba(Prema pevanju Aleksija, igumana manastira Mileševe, uredio Žarko Petrović)

Poletela, poletelaDva bela goluba,Dva bela goluba.Zemljo moja, rode mili,Dva bela goluba,Dva bela goluba.Tamo junak moram stići,Dva bela goluba,Dva bela goluba.Pozdravite majku moju,Dva bela goluba,Dva bela goluba.I Dušana, Cara moga,Dva bela goluba.Dva bela goluba.

U delu Srbije koji se naziva Polimlje, u 13. veku kralj Vladislav podiže manastir Mileševu. Znamo šta se sve važno događalo u srpskoj istoriji toga doba.Borba za presto braće Radoslava i Vladislava ,u kojoj pobedi Vladislav, a stric Sava Nemanjić, sve je činio da izmiri sinovce. Vladislav ostade na prestolu Srbije, a Sava Nemanjić umre u Bugarskoj. Sinovac Vladislav prebaci mošti Savine u Mileševu, odakle Turci, preplašeni svetim tragom istorije i veličinom srpskog naroda, njegovim moguć im bunama uz Savinu prisutnost koja večno traje u narodu - preneše mošti svečeve u Beograd i spališe na Vračaru...Ko zna koliko je monaha, igumana i isposnika, bogomoljaca, naroda okupljenog oko manastira, vekovima stradalo od progona, bitaka, paljevina, seoba okolo manastira, duž ove stare srpske zemlje... Ali, bilo je i pesme, tihe, pobožne,

nekada i buntovne, duboko nacionalne u vreme Savino, Dušanovo i kasnije, kada je stigao Vuk da mnogo od toga zabeleži i ostavi za nas i naše doba. Bile su to malo čudne pesme, melodijski i tekstualno, ali epske, narodnjačke, kraljevske i sebarske. Evo jedne koja pominje naš stari, lepi i neuništivi manastir.

Zapisao je Filip Banić iz Stija u Dalmaciji.

"Tamo doli na Irudu gradu,U njemu je jedan manastire..."

Ili, iz Vukove beležnice, pesma u kojoj devojka žali za vezenom maramom koju su joj ukrali:

"Kojano je golemoga veza,po krajevi ratari s plugoviA u sredi crkva Mileševska..."

Odani ljudi Ne znamo koji su sve igumani čuvali ovaj manastir, negovali Boga, Isusa i svetoga Savu u svojim ćelijama i svome miru manastirskom. Ali su svi, to je sigurno, bili smerni, odani i veliki mučenici da bi sačuvali ovaj manastir, njegovo istorijsko i nacionalno blago i doveli Mileševo u naše doba, da bismo i mi uživali u njegovoj uspomeni i sadašnjosti.Nikada neću zaboraviti igumana Aleksija. Mnogo se namučio ovaj božji čovek. Za vreme rata, okupatori su rušili manastir, proganjali monahe, a najviše igumana. Nove vlasti, posle rata, nastavile su da muče monaštvo i fizički i psihički. Odvodili su monahe u tvrđavu Mileševsku i tu ih ubeđivali i nabeđivali, zakerali i na muke udarali, jer - kaluđeri su se molili Bogu, voleli su svoje vladike, čitali svetovne knjige i pozivali narod na molitvu. Sve je to, u to vreme bilo zabranjeno i proganjano.Živeo je, dakle, u manastiru Mileševa i iguman Aleksije koga sam kao dečak upoznao. Voleo je i da peva, da igra šah. Pevao je pobožne, stare i nacionalne pesme. Bilo je među tim pesmama i onih koje su u vreme rata bile zabranjene, a posle rata se nisu preporučivale.

Pesma o devojci i sokoluIgumana manastira Mileševa policija tukla zbog ove "četničke" pesme

Često, u blage večeri manastirskog mira, okupili bi se monasi i nešto naroda na tremu Staroga konaka i slušali monaha Aleksija kako poje crkvene pesme, balade o srpskim junacima, carevima i kraljevima, ali i o "Devojci i sokolu". Bila je to pesma o vitezu i devojci, sokolu i gori koju soko iz ljutnje zapali... Optužili su staroga igumana da je to četnička pesma i odveli u staru tvrđavu na "razgovore ugodne"... Dugo posle tih mučenja nesrećni iguman privijao je bokvice na rane i omotavao ih sirovom jagnjećom kožicom ne bi li i dalje mogao da živi i da se Bogu moli...Znao je iguman Aleksije i srpske pesme iz doba Raške i Dušana. Kada sam sa svojim ocem Milivojem odlazio u manastir Mileševu, slušali smo i pamtili pesmu koja se zove: "Poletela dva bela goluba". Kasnije, otac mi je ovu pesmu često svirao na flauti. Tragao sam za njenim poreklom. Niko nije mogao ništa pouzdano da mi kaže o njoj. Svi mi osećali smo da je stara, Raška i viteška. Zabeležio sam melodiju i stihove.Igumana Aleksija i moga oca Milivoja nema više na ovome svetu, ali, eto, iz stare sveske, dečačkoga doba i igumana Aleksija, zvuči ova melodija i hrabre ovi stihovi, svojom dostojanstvenom starinom i nežnošću prema majci, ljubi svojoj, a najviše i najodanije prema caru Dušanu.Evo jedne strofe iz te pesme:

"Poletela, poletela,Dva bela goluba,Dva bela goluba,Zemljo moja, rode mili,Dva bela goluba,Dva bela goluba..."

Iguman manastira Mileševe, Aleksije, duboko je verovao i osećao da je ovo omiljena pesma cara Dušana, tvrdeći da je to slušao i od prethodnih monaha. A monasi, stvarno, kao da nasleđuju nešto što se ne zapiše, što se ne naslika, ne vidi i ne čuje. Njima je nešto više i trajnije obećano, od Boga i svetoga Save. Oni to najbolje i čuvaju i prenose u onom času srpske istorije kada to Srbiji najviše treba.

U livadi, pod jasenom

U livadi pod jasenomVoda izvire, voda izvire,U livadi pod jasenom,Aj, voda izvire!Tu se šeće lepa Kata,Vodu zahvata, vodu zahvata,Tu se šeće lepa Kata,Aj, vodu zahvata!Momče joj se s brega bacaZlatnom jabukom, zlatnom jabukom,"Uzmi Kato, uzmi zlato,Aj, moja ćeš biti"!Neću, neću, ne trba mi,Imam dragoga, imam dragoga,Neću, neću, ne treba mi,Aj, imam dragana!

Moj deda Đorđe Topalović, Veselinov sin i otac moje majke Radike, ratovao je za Srbiju od 1912. Vratio se iz rata u svoje selo teško ranjen i tu nastavio da živi kao seljak. Kuća koju je Đorđe sagradio keserom i danas je moj detinji, zeleni i mirni san. U toj kući rodila se i moja majka Radika.Đorđe je najviše ratovao po južnoj Srbiji. Na reci Radiki, borio se protiv Turaka i Bugara. Dobri konj, vranac, preneo ga je živog preko reke. Po završetku rata, u selo Skružiti stigao je na vrancu iz rata.Metak je šetao po kostima ratnika. Noć mu je bila u nesanici i beskrajno duga. U bolu. Ispod prozora kuće, u ranu zoru, pre svitanja, čobani su terali svoja stada na ispašu. Tada bi i Đorđe ustao. Pojahao bi svakoga konja i u galopu jahao seoskim sokakom. Zorom, kao i u ratu . Tako je Đorđe jedino mogao da se smiri, da zagreje noge pune neprijateljskog olova. A kada bi se ponovo vratio u stari, plavi i cvetićima išarani krevet i pokrio toplim guberom, zaspao bi.Kada bi se čobani vraćali "Đorđevim sokakom", govorili bi: "Đorđe je opet jahao! Milijana i Anka, vraćale bi se sa vrela i tihim glasom, pastoralno, kao prepelice, pevale: "U livadi, pod jasenom, voda izvire..."Kada je Đorđe umro, na grob su mu odveli i njegova konja vrana. At je rzao, kopite su sevale, kao da Đorđe jaše...Posle sedam dana i konj je uginuo... Takvi su konji. Često bolji prijatelji od ljudi.

Đorđe Topalović, ratnik za Srbiju , sahranjen je najlepše: kao seljak iz sela Skržutu. Uz oca Veselina i ženu Dobrilu. Nemam njegovu sliku. Ni odlikovanja. Đorđe to nikome nije ni pokazivao. Ali njegovi ratni drugovi poštovali su ga. Smatrali su ga velikim ratnikom, dobrim čovekom i pravim domaćinom.

Igrale se delije na sred zemlje SrbijeMilorad Petrović Seljančica napisao stihove ove pesme

Prepuno je Skržutsko groblje spomenika koje je isklesao Đorđe Topalović. Na spomenicima, Đorđe je slikao srpske ratnike. Bio je talentovan. Meni je Đorđe ostao u duši, neprolazan. Najlepša slika koju nikada nisam video. Njegov ratni drug iz istog sela, Dole Topalović, pričao mi je o dedi. Kaže da je Đorđe govorio: "Važno je da sam Đorđe. A šta bi drugo u Srba mogao biti Đorđe, nego junak sa malo sreće..."

Igrale se delije

Igrale se delije,Nasred zemlje Srbije,Sitno kolo do kola,Čulo se do Stambola.Svira frula iz dola,Frula moga sokola,Sitno kolo do kola,Čulo se do Stambola.Čulo se do Stambola,Carskog grada ohola.Igra kolo do kola,Ne haje za Stambola.

Učitelj i pesnik Milorad Petrović Seljančica napisao je mnogo poznatih pesama koje su doživele trajno muzičko uobličavanje poznatih i nepoznatih muzičkih stvaralaca.Setimo se samo pesama: "Jesen stiže, dunjo moja", ("Ne varaj jarana"), "Moj, dilbere, rođo moja", "Čuješ, čuješ, dušo", "Ne luduj, Lelo" i druge. Ali, najdinamičnija, pesma oduševljenja, nacionalne čežnje i veselog duha i daha, svakako je "Igrale se delije". Ove stihove komponovao je Božidar Joksimović i 1919. uneo je u svoju svitu "Pesme iz mladosti".Pesma "Igrale se delije" treba da se čuje i stigne do Stambola.

To je motiv stihova i želja pevača i igrača. Pesma kao da samo ponavlja želje srpskih ratnika koji su u Balkanskom ratu kretali na Jedrene, zauzimali ga i vraćali se kući. Stari ratnici pričali su da im je mnogo žao što opsadu Jedrena nisu iskoristili da produže dalje, stignu u Istambul i da ga zapale! Hteli su da se osvete za petstogodišnje robovanje pod Turcima. Ali vrhovna komanda i velike sile... Umesto toga, dogodilo se nešto drugo: grobovi srpskih vojnika u Jedrenima.Iz Istambula (Carigrada) gde je bila prestonica Vizantijskog i Otomanskog carstva, stizali su fermani za Srbiju, hatišerifi, povelje... Još od Konstantinovog doba u ovaj grad su pogledali naši carevi, knezovi i despoti: šta će se tamo odlučiti za srpski narod - dobro ili loše. Ušao je Carigrad i u našu narodnu pes-mu: "U Stambolu, na Bosforu", "Oj, Užice, mali Carigrade..."

Pesma "Igrale se delije" nikada nije prestala da živi. U naše vreme, koje nas vodi u novi vek, odjekuju solisti, horovi u dvoranama, a narod na mitinzima glasovito peva odu melodiju iz davnih vremena... Kao da srpska mladost podseća na stare staze i puteve slobode koji im je nekada ferman iz Istambula zabranjivao. Pevači i horovi, izvodeći ovu pesmu, identifikuju neke l jude, događaje i v reme sa on im nekadašnj im istambulskim, zulumćarskim, porobljivačkim. U isto vreme, srpski frulaš i njegov kolo, hvale se i žure u beskraj slobode i radosti. U pesmu i igru.Pedesetih godina, u Beogradu, u kafani "Grmeč", skupljali su se, redovno i oduševljeno, narodni muzičari: Carevac, Rambosek, Radetić, Jašarević, Jeremić, Krnjevac. U podne, posle snimanja u Radio Beogradu, pričalo se o starim dobrim pesmama, koje se "nešto ne čuju". Violinista Vlastimir Pavlović Carevac, sa istančanim ukusom za narodnu pesmu, u najuži krug svojih omiljenih pesama, stavljao je pesmu "Igrale se delije".U to vreme, nailazio je talas evergrin muzike. Za mene, koji sam "tonuo" u taj žanr, Carevčeva želja bila je pomalo arhaična. Ali zakratko. Uskoro, otkrio sam i tu lepotu dobre narodne pesme. Shvatio sam da igrači i pevači pesme "Igrale se delije", žure u svoju nacionalnu dušu, svoju istoriju, u krajeve gde su pobede i grobovi njihovih dedova - ratnika.Srbijom odjekuje ova pesma. Možda više nego ikada.

Artiljerac JeremijaRatnik artireljac Jeremija Krstić služio je u srpskoj vojci

od 1914. do 1918. godine

Ja sam ja, Jeremija

Ja sam ja, Jeremija,Prezivam se KrstićSelo mi je Toponica,Drvena mi dvokolica,Služio am stalni kadar -Artiljerija!Ja sam ja, Jeremija,Prezivam se Krstić!Imam sito i karlicuImam ženu vračaricu,Služio sam stalni kadar-Artiljerija!Ja sam ja, Jeremija,Prezivam se Krstić!Više kuće trijerica,Preko puta komšinica,Služio sam stalni kadar,Artiljerija!

Ratnik-artiljerac Jeremija Krstić služio je u srpskoj vojsci od 1914. do 1918. Bio je i muzičar i ratnik. Od Jeremije, ostala je i ova šaljiva pesma:

"Ja sam ja, Jeremija!Prezivam se KrstićSelo mi je Toponica,Drvena mi dvokolica,Služio am stalni kadar -Artiljerija!

Mnoge naše pesme ostale su da žive zahvaljujući tome što ih je zabeležio neki stranac. Pisac Džon Rid, u svojoj knjizi "Rat Srbije 1915", piše:"...Kasno po podne, zaustavili smo se na jednom sporednom koloseku da propustimo kompoziciju - dvanaest niskih otvorenih vagona krcatih vojnicima u dronjcima od uniformi svake vrste, uvijenih u ćebad najsuprotnijih boja. Počela je da

sipi kiša. Ciganin violinista divlje je svirao, držeći svoju violinu za vrat izdeljan grubo u obliku konjske glave. Pored njega, ležali su vojnici i pevali pesmu o porazu Austrijanaca:

"Doš'o Švaba sve do RaljeA od Ralje nikud dalje,Ej, kako to?Ej, zašto to?Stig'o Švaba sve do Ljiga,A od Ljiga zagulji ga,Ej, kako to?Ej, zašto to?Pamtiće on Raško polje,Jer tamo je sreo Srbe,Ej, kako to?Ej, zašto to?Doš'o Švaba do Zemuna,Od Zemuna-vuna, vuna,Ej, kako to?Ej, zašto to?"

Kada je Austr i ja iznenada objavi la aneksi ju Bosne i Hercegovine, Srbi su, između ostalog, odgovorili Austriji i ovom pretećom pesmom:

"Austrijo, neka, nekaTebe grozna sudba čeka..."

Tako je i bilo. Posle Cerske bitke, vojska i narod govorili su i pevali svoju omiljenu pesmu iz toga doba, zadovoljni ishodom ove bitke:

"Uz'o Franjo Poćoreka,Metn'o ga na krilo,Pa ga pita: "Kako ti jeU Srbiji bilo?"

U Užicu, živeo je nekada harmonikaš Petko od koga sam prvi put čuo mnoge stare pesme, pa i ovu šaljivu pesmu o Franji i Poćoreku.Kada su srpski vojnici stigli na Krf, gde su se oporavljali posle strašne albanske Golgote i spremali za juriš u otadžbinu, pevali su rodoljubive, nostalgične, zavičajne, ali i šaljive pesme. Između ostalih i ovu:

"Tesno mi ga skroji nane,Vrhovna komanda..."

Očigledno da je vrhovna komanda donela neke odluke koje su vojnici na ovaj, šaljivi način, komentarisali.

Tri livade, tri livade,Nigde' lada nema,Samo jedna, samo jedna,Ruža kalemljena.Ispod ruže, ispod ruže,Zaspala devojka,Ispod ruže, ispod ruže,Zaspala devojka.Ja je budim, ja je budimU oči je ljubim:Ustaj, rano, ustaj rano,Svanulo je davno!

U selu Ravnima, zaseok Vrane, živeli su srpski seljaci - Anđelko i Svetislav. Anđelko je imao dva sina: Milana i Milivoja (moga oca) a Svetislavljevi sinovi su Milorad i Miloje.Moj deda-stric Svetislav, učestvovao je u ratovima za Srbiju od 1912. Poginuo je u bici za oslobođenje Beograda 1915. Bitka za Beograd bila je produžetak i završetak Kolubarske bitke. Da nije dobijena Kolubarska bitka, ne bi bio oslobođen ni Beograd. Neprijateljska komanda donela je odluku da se srpske trupe zaobiđu s leđa, što bi bilo porazno za našu vojsku. Tada je srpska komanda odlučila da pozove u pomoć Timočku diviziju.Svetislav je ostao na putu Beograd - Ralja i nikada nije nađen. On je jedan od onih ratnika za čiji se grob ne zna.- Nije li on, možda, jedan od neznanih junaka? Nije li on baš taj neznani junak koji leži na Avali? - pita se Milorad Jevtić, ratnik, dok sedimo u beogradskoj kafani "Kalenić" i dogovaramo se o proslavi stogodišnjice njegovog života.

Pesma kraljuAleksandar I Karađorđević voleo je epske pesme

Možda se ti, Petroviću, - kaže Jevtić, - u stvari klanjaš svome dedi Svetislavu svaki put kada posećuješ grob "Neznanog junaka".

No, svejedno, dragi Petroviću, tada smo svi mi ratnici bili isti i jedno. Svako od nas mogao je biti neznani junak kada pogine, jer je metež bio strahovit, a cilj samo jedan: pobedi neprijatelja i isteraj ga iz kuće... Ima nas još oko tri stotine živih. Ako vi, mladi, budete hteli, uskoro ćemo svi biti neznani junaci! - Nećemo - rekoh.Spomenik krajputaš Svetislavu Petroviću nalazi se u selu Vranama, u groblju okrenutom suncu, "da ga sunce ogreje". U istom groblju je i Petar, otac Svetislavljev, brat Anđelko i moj stric Milan. Ali, Svetislav je u svakom groblju u Srbiji. Onaj Veliki rat, bio je i veliko groblje Srba...Kada je Svetislav odlazio u rat, sa osoja, čula se pesma "Tri livade, nigde' lada nema..." Seoske devojke ispraćale su ratnike. Mnoge zauvek. I Svetislava.Svetislav Petrović oslobađao je Beograd. I poginuo. Da je živ, kao njegov drug iz rata Jevtić, imao bi devedeset i šest godina!Noć. Kafana se zatvara. Kaplar Jevtić skoro salutira: Neka je slava Svetislavu Petroviću!Slava mu!

Pesma Kralju

Srbijanci i Bosanci,Potecite žurno,Jer vas ista sudba čeka,U to vreme burno...Glas Viteškog čujmo Kralja,Aleksandra Gospodara,Napred stupaj, ura!Mačem lupaj, ura!Napred stupaj!

"... Regent Aleksandar Karađorđević, imao je glas vanredno lepe boje i zvuka, topli i duševni..." - pisao je Jovan Dučić o regentu kada su zajedno boravili 1916. u Atini. Tada, Dučić je Aleksandru govorio stihove Sofoklove iz "Edipa na Kolonu", o Sofranima sa sunčanim očima. Kralj je ove stihove obožavao.Aleksandar ú Karađorđević voleo je epske pesme i često ih izgovarao prilikom mnogobrojnih sećanja na nezaboravne bitke koje su vodili Dušan, Lazar, Karađorđe, Miloš, a u njegovo doba i vojvode, vojska i srpski narod. A 13. juna 1934. kralj je govorio svoj omiljeni stih na proslavi Mišarske bitke:

"Niti ide kulinKapetane,Niti ide, niti mu se nadaj,Hrani sina pa šaljina vojsku,Srbija se umiritş'ne može"

Bio je zagledan u duboku istoriju svoga naroda, u srednji vek Srbije. Kao i njegov otac Petar. Obožavao je cara Dušana. Pred Solunsku ofanzivu, divio se svojim vojnicima i govori Dučiću: "... Gledajte, na svakoj okuci po jedan naš vojnik na konju, sa šlemom i puškom iznad šlema! Zar ne liči na kakvog Dušanovog viteza kada je zauzimao na svojoj strani Verziju i Voden..." Voleo je kralj da priča o istoriji Dušanovog doba. Najviše je voleo da razgovara sa knezom Pavlom, Ivanom Meštrovićem i Dučićem. I uvek uz srpske epske pesme i njihovo govorenje napamet...Prilikom boravka u Rusiji 1916. gde je obišao Dobrovoljačku diviziju, vojnici - Srbi, Hrvati i Slovenci, pevali su budućem zajedničkom kralju srpsku himnu "Bože pravde". Regent je zamerio zašto se ne pevaju i himne Hrvata i Slovenaca. Pukovnik Hadžić je zahtevao da se greška ispravi i otpevaju sve tri himne. Svi su bili zadovoljni. Posle ovih himni, vojnici su, zajedno zapevali:

"Ej, vi Česi i Slovaci,Pohitajte žurno,Vas ista sudba čekaU ovo vreme burno.Glasovitog čujmoKralja,Aleksandra Gospodara,Napred stupaj, ura!Mačem lupaj, ura!Napred stupaj!

U stvari, okupljeni Česi i Slovaci, zajedno sa Srbijancima, Bosancima, Hrvatima i Slovencima - pevali su melodiju koja ih spaja. Aleksandar je voleo pesme koje okupljaju braću. Rado ih je slušao. Svirao je klavir, i to često, sve dok u njegov dom nije stigla rumunska princeza Marija i postala naša kraljica. Vajar Ivan Meštrović bio je oduševljen kraljevim sviranjem u Banskim dvorima u Zagrebu.

Aleksandar je bio u vojnoj uniformi i stigao u salu za prijem pre svih zvanica. Iz sale, odjekivao je klavir. Kralj je svirao. Meštrović je bio očaran. Od kralja, klavir je bolje svirala kraljica! Posle slušanja Marijinog sviranja, kralj se nije usuđivao da sedne za klavir! A što se tiče Meštrovića, kasnije, izdao je kralja i zaboravio sve dobrote koje je Aleksandar činio za njega i njegovu umetnost...U vreme ratovanja od 1912. do 1918., prestolonaslednik, regent i kralj Aleksandar ú Karađorđević, bio je inspiracija mnogih domać ih i stranih kompozitora. Najviše su za Aleksandra komponovani marševi na srpske motive, ali i sa originalnim temama. Vrlo je dirljiv i nežan marš gospođe Džozefine Bauman: "Marš Njegovog veličanstva Aleksandra I". Kralj je voleo da sluša klavirsko izvođenje ovoga marša...

Marš "bola i tuge"Čeh Matjejovski komponovao marš povodom kraljeve smrti 1934.

Za venčanje kralja i princeze Marije, kapelnik vojne muzike Milenko Paunović komponovao je 1922. "Svečani svadbeni marš" i posvetio ga kralju i kraljici. Ovaj marš kralj nikad nije zaboravio, a kraljica Marija, posle kraljeve pogibije, sa bolom se sećala muzike najlepših dana njenog života kraj velikog kralja mlade jugoslovenske države."Kralj Jugoslavije Aleksandar ú Karađorđević prosuo je svoju crvenu krv na keju francuskog prijateljskog grada , baš onako kako je francuski vojnik to učinio na snegu Kajmakčalana i obojio ga u mučeničku krv..." - rekao je u jednom govoru na pomenu kralju vladika Nikolaj Velimirović.Aleksandar ú je voleo "Marseljezu". Kada je stigao na marseljski kej, čuli su se zvuci "Marseljeze" i meci ubice. Kada su mrtvoga kralja doneli iz Francuske u Beograd, opet se svirala "Marseljeza". Najviši predstavnici francuske države došli su na sahranu prijatelju koji je podjednako voleo himne "Bože pravde" i "Marseljezu". Sudbina je htela da ga neke pesme prate do Oplenca i zauvek...Slovensko carstvoKroz najteži deo života, od 1912. do 1918. pratila je našega kralja pesma "Lađa se kreće francuska". Lađe su bile sudbonosne za srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu: prevoz i spas preživelih ratnika sa albanske Golgote, francuska lađa koja ih je odvezla na Krf i Vido, potapanje lađe sa srpskim

junacima, dolazak srpskih dobrovoljaca iz celoga sveta da pomognu svojoj braći za oslobođenje...Lađa je bila sudbonosna i za vrhovnoga komandanta srpske vojske i budućeg kralja Jugoslavije. Kada se završio Veliki rat, vrhovni komandant najbolje vojske odlazi u Francusku da poseti najveće prijatelje srpskog naroda. Kreće lađom, iz Boke. Iz Marselja, kralja nove, zajedničke države - lađa vraća mrtvog u otadžbinu. I pesma "Lađa se kreće francuska", koju je kralj voleo.Na vest o pogibiji viteškog kralja, ujedinitelja, Čeh Franjo Matjejovski, kompozitor i kapelnik, komponuje 1934. marš "Bola i tuge". Nikada nisam čuo tako dirljiv i lep marš. Čeh Matjejovski i njegova žena Mara, Srpkinja, bili su muzičari, potpuno svesni ljubavi ubijenog kralja za srpsku i slovensku slogu. Bol koji je za kraljem zazvučao u ovom maršu preneo se po celoj zemlji.Kralj Aleksandar ú Karađorđević koji je "bio miran pored bojne linije dok je sve naokolo praštalo od mitraljeza i artiljerije, umeo je od srca da se zasmeje, da se sav zarumeni od uzbuđenja..." - pisao je Dučić. "Četrdesetih godina svoga života, bio je zahvaćen ambicijama Avgusta i Dioklecijana. A pre toga, zamišljao je veliko slovensko carstvo. Sve to, njemu je prirodno proizlazilo iz carstva Nemanjića, manastira, stare muzike, epske balade, pesama ratnika i marševa koji zovu u pobede"... Ali, nažalost i u smrt.Ovoga oktobra, Srbijom se opet čuje balada o kralju:

Oplenac ćuti. I Šumadija.I boli.U konaku VoždovomNema roda plemenitog,Blaženopočivši Vitezu,Kralju moj.Oj, MoravoOj, Moravo, oj, Moravo,Moje selo ravno,Moje selo ravno,Oj, Moravo, oj, Moravo,Moje selo ravno!Kad si ravno, kad si ravnoŠto si vodoplavno,Što si vodoplavno,Kad si ravno, kad si ravnoŠto si vodoplavno?

Kiša pade, kiša padeTe Morava dođe,Te Morava dođe,Te poplavi, te poplaviMoje selo ravnoI u selu, i u seluJovanove dvore...

Srpske pesme, trajne i iskrene, najčešće izviru iz našeg života, krvi, duše, rata, ljubavnih jada i zavičajnih čežnji. Volimo ih uz svoju zastavu, grb, himnu, ćirilicu, patrijarha i državu. Pesme sa ovakvim sadržajem mnogo znače i uvek ih rado slušamo.Reč je o pesmama: "Poletela dva bela goluba", za koju se tvrdi da je još iz doba cara Dušana; "Što ćutiš, Srbine, tužni" - pesma Davorina Jenka iz doba nacionalnog buđenja Srba; "Ustaj, ustaj, Srbine" - stihovi Sterije Popovića; "Igrale se delije" - koju su pevali srpski vojnici prilikom Stepine opsade Jedrena; "Višnjičica, rod rodila" - za koju se smatra da su je pevali Karađorđevi ustanici; "Jovo ružu kroz sviralu zove" i "Zavičaju, mili kraju" - pesme koje su se najviše čule u Prvom svetskom ratu iz svirale srpskog seljaka - ratnika: "Rado ide Srbin u vojnike", upamćena i po fotografiji srpskih regruta iz sela Aleksandrovca kod Požarevca, pril ikom odlaska u pukovsku komandu 1914.Ove pesme i još mnoge druge, često nam život znače. Volimo ih i "ne damo ih"... Ali i pesmu o Moravi.

Srpska balada Pesma "Oj, Moravo", živi u svim našim vremenima. Njena melodija, široka i topla, protiče kroz livade i njive, sela i gradove Srbije. Celoga života prati nas njena zelenožuta nostalgija. Kao velike pesme ruskih kozaka ili lađara sa svetskih reka, kao religiozna hebrejska balada. Srpska pesma "Oj , Moravo", ne pripada nijednom žanru. Ona je svoja i svačija: seljačka, građanska, dečija, mladićka, devojačka, pesma bogatih i siromašnih, srećnih i nesrećnih. Ona je i narodna pesma i simfonijska tema. Reka Morava pripada svima. I ne samo na putu svom i svojih rukavaca. Ona Srbe, skoro sebično, drži uz svoje tle, kao majka, i mi često, ma gde bili, zovemo svoju reku: "Oj, Moravo, moje selo ravno..."Nigde tako konji ne ržu. Nigde toliko raspevanih ptica i sokolova, gostiju i gošćenja, sela i posela, kao kraj Morave.

"Kneginja srpskih reka" - kako je Moravci zovu - dežura u svome narodu, da bi rađala i - plavila.

Onamo, 'namoUjedinjenje Crne Gore sa Srbijom bilo je bez glasa protiv

Morava je i radost i rat. Ne živi Morava samo uz manastirski mir. Prvi Balkanski rat. U bici za bakarno Gumno, srpska vojska forsira reku Šeminicu. Reka nabujala, a mnogi od vojnika ne znaju da plivaju... Mora se napred, u borbu... Vojnici se hvataju za ruke u dugi niz, bore se s nabujalom rekom i glasovito pevaju: "Oj, Moravo, moje selo ravno". Mislili su ratnici na svoju Moravu. Ako srpskim vojnicima treba snage, moliće se svojoj "kneginji reka" i pobediće. Tkao je i bilo.Prvi svetski rat. U Kragujevačkom selu Jelovik, zvona sa seoske crkve objavljivala su mobilizaciju. Trojica braće Pavlović napuštaju očevo ognjište. Kada su poodmakli nekoliko koraka, Živomir, Milutin i Sava zapevaše:

"Oj, Moravo, oj, Moravo, moje selo ravno,Kad si ravno, kad si ravno, što si vodoplavno?Kiša pade, kiša pade, te Morava dođe,I poplavi, i poplavi Jovanove dvore".

Posle svakog rata, Morava tiho teče. I peva.

Onamo, 'namo

Onamo, 'namo... za brda ona,Govore da je razoren dvorMojega cara; onamo, vele,Bio je negda junački zbor.Onamo, 'namo... da viđu Prizren -Ta to je moje - doma ću doć'! -Starina mila tamo me zove,Tu moram jednom oružan poć'.Onamo, 'namo... sa razvalinaDvorova carskih vragu ću reć':"S ognjišta milog bježi mi, kugo,Zajam ti moram vraćati već!"Onamo, 'namo - za brda ona- Kazuju da je zeleni gaj,

Pod kim se dižu Dečani sveti:Molitva u njih prisvaja raj.Onamo, 'namo - za brda ona,Gdje nebo plavo savija svod,Na srpska polja, na polja bojna,Onamo, braćo, spremajmo hod!Onamo, 'namo - za brda ona - Pogažen konjma klikuje Jug:"Upomoć, djeco! upomoć sinci!Svetit' me starca svet vam je dug!"Onamo, 'namo... sablji za staraNjegova rebra da tupim rezPo turskim rebrim'; da b'jednoj rajiNjom istom s ruku ras'jecam vez!Onamo, 'namo - za brda ona - Milošev, kažu, prebiva grob...Onamo!... Pokoj dobiću dušiKad Srbin više ne bude rob.

Crnogorski kralj Nikola I Petrović vladao je Crnom Gorom 58 godina. Sve do januara 1916, kada je brodom iz Skadra otišao u izgnanstvo u Evropu. Na rastanku, kralj je još jednom pokušao da ostane i uzviknuo: "Ne dajte mi da idem". Ali, i rekao je narodu: "Doviđenja"! Umro je u Antibi kod Nice, u Francuskoj, 16. februara 1921. godine. Ležao je u San Remu, ali je 1952. prenet u Pijemont u Italiji.Podgorička skupština, 11. novembra 1918. godine proglasila je ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom, bez ijednog glasa protiv. Tom prilikom, pevala se iz svih srpskih grla himna "Bože pravde". Odlučeno je da Crna Gora i Srbija nastave svoj zajednički život pod dinastijom Karađorđevića.Kralj Nikola I Petrović 1989. godine prenet je iz Italije u Crnu Goru i sahranjen na Cetinju. Velikoj svečanosti prisustvovale su evropske dinastije sa kojima je kralj orođen, a pre svih Petrovići i Karađorđevići. Mnogobrojni narod Srbije, Evrope i Crne Gore, na najdostojanstveniji način, pozdravio je dolazak seni Gospodara svih i s dužnim poštovanjem otpratio u večni dom na Cetinju - velikoj ljubavi i sjaju Crne Gore.

Glasnije nego ikada Od Kobarida do Italije, austro-ugarski puk peva tu pesmu

I tada, čule su se dve velike pesme: himna "Bože pravde" i "velika kraljeva pesma" - "Onamo, 'namo". I ovoga puta Crnogorci nisu prestali da pevaju "Onamo, 'namo" kao svoju himnu, a kamoli danas kada je Crna Gora sva u pesmi starog osećanja srpstva i svega što je sa Srbima u Srbiji ujedinjuje, pre svega: poreklo, jezik, istorija, vera, pesma.Nekada, mnogi Južni Sloveni, Englezi, Nemci, Italijani, oduševljavali su se kraljem koji piše romane i drame, ali odjednom, svetom je krenula kraljeva pesma "Onamo, 'namo"...

Kapelnik vojne muzike na Cetinju-Franjo Vimer, iskoristio je motive jedne italijanske arije i uklopio u njih kraljeve stihove. Tako se jedan poznati muzičar, Vimer, udružio s kraljem-pesnikom. Pesma se razlila po svim slovenskim zemljama, a i u Evropi. Pevala se i na engleskom jeziku.Nije samo muzičar Franjo Vimer sarađivao s kraljem Nikolom u komponovanju njegovih književnih dela. Posle Vimera, dogodilo se to i profesoru muzike u Kotoru, a kasnije sekretaru i tal i janskog poslanstva u Beogradu Denisu de Sarnu. Kompozitor De Sarno napisao je muziku za dramu kralja Nikole "Balkanska carica". To je onaj De Sarno koga je kralj Nikola toliko oduševio, da je i svome sinu dao ime Nikola. Kompozitor De Sarno je autor i jednog od najlepših srpskih kola- "Solunskog kola". Inspiraciju za ovo kolo De Sarno je našao u ratovanjima srpske vojske u Prvom svetskom ratu, logorovanju na Krfu i Solunu, proboju Solunskog fronta.Tih dana upoznao je jednu od junakinja ovoga rata - učiteljicu iz Užica - Ljubicu Čakarević, koja mu je postala snaha. Svoga sina Nikolu oženio je Ljubicom. Tako se dogodilo da se pored kapelnika vojne muzike na Cetinju - Vimera, još jedan muzičar i diplomata, Denis de Sarno, veže za kralja Nikolu, za njegovo delo "Balkanska carica". Ovo delo, doživelo je i prevode na nekoliko stranih jezika i izdato u inostranstvu. Tako su Rusi ovo delo naslovili "Balkanskaja carica", Nemci-"Die Balkankaiserin".U balkanskim ratovima kralj Nikola vodio je crnogorsku vojsku koja je s pesmom "Onamo, 'namo" jurišala u pobede. Milorad Prelević, profesor, pukovnik, inače istoričar Vojnog muzeja u Beogradu, ispričao mi je zanimljiv podatak: "Od Kobarida ka Italiji, maršira austrougarski puk. Svi pevaju "Onamo, 'namo". Pukovnik Austrijanac poziva posilnog i traži da vojnici još

jednom "ponove tu divnu pesmu". Ali, poručnik mu prilazi i kaže da je to srpska pesma. Razočaran, pukovnik zabranjuje pevanje...Vojnici ovoga austrougarskog puka bili su Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi, Slovaci, Bosanci, Hercegovci.Nezaboravna pesma kralja Nikole u naše vreme doživljava još podvučeniji sadržaj, zajedništvo Crnogoraca i Srba i upućuje nas na jednu istoriju, samo jednu.Pesmu "Onamo, 'namo", kralj Nikola ú Petrović napisao je 1867. godine, a ona živi i nadživljuje sve, pa i jedan deo srpske istorije koja je nepravedno bila protiv njenih stihova. Poruku pesme caru Dušanu i Prizrenu, koji sjaji carskim svetinjama a u isto vreme - "ljubavlju i mačem" - kralj Nikola je dočekao.Stigao je onamo, njegov vojnik sa Cetinja, njegov narod i unuk Aleksandar.A onda, povukao se "gorski car" u mirnije krajeve sveta i tamo umro. Kada se, nemoćan, vratio ponovnim suzama svoga naroda, u svoju bivšu kraljevinu, čuo je lelek sestara Batrićevih, da "zemlju mojega cara", opet neko otima.Sada, kralj je u kovčegu, ali njegov oro ponovo se igra kod Biljarde. Sablje su u balčaku. Miruju. No, nikad se ne zna. Jer, ponekad, čuje se zapomaganje iz daljine. Sa Miloševog groba.Kralj Nikola ú Petrović je na Cetinju. I pesma "Onamo, 'namo". Glasnija no ikada.

O, Srbijo, mila mati

O, Srbijo, mila mati!Uvek ću te tako zvati.Mila zemljo, mili domeNa krilu ću svagda tvomeSrećno živit' k'o u raju,Gde miline večno traju.U tebi je ono sve.Za čim srce moje mre.Kroz dubrave tvoje lesneVesele ću pevat' pesne,Kristal-vodu tvoju piti,Tebi večno veran biti,Život i krv moju datiSve za tebe, mila mati.Ti si meni zemni raj,U kom ljupki cveta maj.Volim prosti pastir biti

I u tebi sve živiti,Neg u tuđoj zemlji, mati,Carsko blago uživati,Ti si duše moje život,Ti blaženstva zemna kivot.U tebi ću srećno tek'Provoditi kratak vek.Na čast caru silno carstvoI njegovo gospodarstvo,Ti si meni najmilija,Moje sunce u teb' sija;Jer u tebi srce bolnoOseća se zadovoljno.Na kriocu samo tvomUteha je srcu mom.Trpila si, stradala si,Teški su ti bili časiZbog krivice dece tvoje,Koja ljubav majke svojeNesmisleno pogaziše,I teško te uvrediše.Nad razumom gadna strastBezumijem ote vlast.Prosti deci, mati mila,Što su tebe uvredila;Prestan' gorke suze liti,Deca će se popraviti,Jer priznaju grehe teškeI kaju se za pogreške.Život i krv daće sviDa se opet digneš ti.O, diži se, mati mila,Da nam budeš što si bila;Jer si dugo robovala,Dugo suze prolivala,Sunce ti se već rodilo,Koje ti je zašlo bilo.Kucnuo je mati čas,Da se i tvoj čuje glas.

Nezaboravni Mika basistaPesmu "Oj Srbijo mati", pevali su svi južnoslovenski narodi

Ratnik Lujo Vitez Lovrić, Hrvat koji je u Prvom svetskom ratu, u bici kod Kokardže, protiv Bugara, izgubio oba oka, priča: "... Na tom položaju kod Kokardže, svi koliko nas je bilo, Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi i Slovaci, zapevali smo pesmu "O, Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati..."Užice. Godina 1941. Peron železničke stanice. Svira orkestar s nezaboravnim Mikom basistom. Ulazi voz "ćira". Čuju se stare slovenačke pesme "Na jezeru" i "Na planincah solčence sija". Zajedno sa nama decom i ostalima, pesmu "O, Srbijo, mila mati" pevaju i dobrodošli Slovenci . Dirljivo, ali optimistički . Već 1939. u Užice je stigao profesor muzike Anton Breznik, Slovenac koji nas je naučio sve te nacionalne pesme. Gledam u svoga oca. Kaže mi: "Evo, sine, došla su nam naša braća Slovenci"! Slovenci silaze iz voza i mešaju se s narodom. Savršeno organizovani, odlaze u Sevojno, Užice i po selima. S pesmom "O, Srbijo, mila mati..."Pisac Luka SarićBio je to i moj prvi pravi susret i prvo javno učešće u izvođenju pesme "Srbiji". Već 27. januara iduće godine, zajedno sa Slovencima slavili smo školsku slavu Svetoga Savu. Tako smo u vreme rata živeli u našem gradu, u dobru i zlu. Zajedno. I posle rata.Pesmu "Srbiji", koja je prvi put objavljena 1860. napisao je malo poznati pesnik, Luka Sarić. Da nije napisana muzika na ove stihove, oni verovatno ne bi stigli u notni "Zbornik rodoljubivih pesama", 1904. godina, koji je sačinio Vladimir R. Đorđević. Znači, ova pesma se ne bi našla ni u antologiji Milorada Panića Surepa i Đuze Radovića - "Srpska rodoljubiva poezija", koju su ovi koautori objavili 1952. godine. Luka Sarić nije ušao ni u kakve antologije poznatih pesnika, ali je zato njegova pesma "Srbiji" ušla u dušu i krv Srbina i sve braće njegove. Dve strofe iz ove pesme "nose temu" i svakako su, pre svih, inspirisale i autora muzike i slušaoce da vole ovu pesmu:

O, Srbijo, mila mati

O, Srbijo, mila mati!Uvek ću te tako zvati.Mila zemljo, mili dome,Na krilu ću svagda tvome

Srećno živit' k'o u raju,Gde miline večno traju.U tebi je ono sve.Za čim srce moje mre.

Ili: završetak pesme:

O, diži se, mati mila,Da nam budeš što si bila,Jer si dugo robovala,Dugo suze prolivala,Sunce ti se već rodilo,Koje ti je zašlo bilo.Kucnuo je mati čas,Da se i tvoj čuje glas.

Mada je svojoj pesmi Sarić dao naziv "Srbiji", u narodu se odomaćio naslov "O, Srbijo, mila mati", prema prvom stihu ove pesme.Češki kompozitor Vojteh Šistek stigao je u Srbiju, 1887. Službovao je kao nastavnik muzike i kompozitor u Požarevcu, Beogradu i Nišu, gde je aktivno sarađivao u Kulturnom društvu "Branko". Muziku na stihove Luke Sarića komponovao je 1891. godine. Inače, najviše je komponovao horsku muziku, a poznat mu je i "Marš kostolačkih rudara". Godine 1899. Šistek se vratio u svoju domovinu i umro u Roudnicima 1925.

Šistek i Jenko I čuveni kompozitor slovenačke i srpske himne - Davorin Jenko, iako zaljubljen u Srbiju, živeo u njoj najsrećnije, s najviše oduševljenja, pisao ćirilicu i učinio veliki doprinos srpskoj muzičkoj kulturi, ponet nostalgičnim osećanjima, vraća se u domovinu i umire u Ljubljani. Svoja dolina, svoja reka, svoja planina. Mesto gde smo se rodili. Tako je uradio i kompozitor pesme "Srbiji" - Vojteh Šistek: vratio se da umre u zavičaju.Uoč i dvadesetog veka, mnogo pesama s pozivom na oslobođenje i kao preteče velike srpske borbe od 1912. do 1918. moglo se čuti svukuda gde su bile južnoslovenske zemlje. Jedna od njih i pesma "Srbiji". Iz devetnaestog u dvadeseti vek uplivale su želje: istori jske, nacionalne, književne i jezikoslovne. Pesma se uključila kao zov, kao eho tih osećanja. Pesma je tada, kao i ep u srednjem veku i gusle u

Karađorđevo doba, odzvanjala u srcima Srba. I ne samo Srba...Već 1915. čuveni američki novinar Džon Rid i njegov kolega, karikaturista Bordman Robinson, prilikom boravka u Srbiji, primećuju da elegantni srpski oficiri i hromi vojnici na štakama, tifusari i bolesni od gangrene, pevaju "O, Srbijo, mila mati..."U vreme Balkanskog i Prvog svetskog rata od 1912. do 1918. vojni orkestri armija i pukova imali su na repertoaru ovu pesmu Sarićevu i Šistekovu. Prilikom boravaka srpske vojske na Krfu i Vidu, svake nedelje, oporavljena vojska posle molitve, izvodila bi umetnički program. Čula se i pesma "O, Srbijo, mila mati..."

Renesansa pesme Orkestar kraljeve garde, pod upravom Stanislava Biničkog, gostovao je u Francuskoj. Uz "Marseljezu", i himnu "Bože pravde", na veliko oduševljenje slušalaca, nailazila je i pesma "Srbi j i " . Tako je ovaj orkestar sa svoj im repertoarom oduševljeno primljen i u Rumunij i , odmah posle rata. Kompozitor Vladimir Đorđević, uči naše đake-ratnike u Bolijeu, Nici...Pored pesme "Srbiji", srpski đaci u Francuskoj, s velikim uspehom izvode srpsku himnu "Bože pravde", "Hej, trubaču, s bujne Drine", "Rado ide Srbin u vojnike", "Domovini", "Brankovo kolo". Kompozitori Jenko, Paču, Marinković, Đorđević, Šistek, Stanković, Topalović, pesnici-Radičević, Sarić, Kaćanski, Živković, na čije stihove su kompozitori toga doba pisali muziku, bili su poznati i u Francuskoj. Ta njihova dela danas u nas doživljavaju svoju renesansu.Pesma "O, Srbijo, mila mati", stvorena u prošlom veku, odzvanjala je neprekidno, trajno pripadajući srpskom narodu, njegovim trenucima sreće i teškoća.

Pesma je uspomena i opomenaNavršava se sto godina od smrti Kaćanskog

Ali, slušajući ovu pesmu, njenu lepotu i poruku osećali su i drugi narodi: Hrvati, Česi, Slovaci, Francuzi, Slovenci. Stihovi i muzika ove pesme odzvanjaju nacionalnim osobinama ovog naroda: rodoljublje, nostalgija, briga za brata, ali i razumevanje za svaku drugu ljudsku dušu koja to osećanje gaji z svoj narod. - Za srpski narod, pesma je uspomena i opomena, te tako i deo

njegovog životnog sadržaja na koji se ovaj narod mora podsećati da bi i dalje postojao.Ova pesma je srčana, emotivna, tradicionalna i nacionalna.Kada čujemo pesmu "Oj, Srbijo, mila mati", imamo osećanje da njeno izvođenje treba da odslušamo - stojeći!

Narodni zbor(Hej, trubaču, s bujne Drine)

Hej, trubaču, s bujne Drine,De zatrubi "zbor"!Nek' odjeknu Šar-planine,Lovćen, Durmitor!I nek Drina jekne Savi.Sava Dunavu,Dunav bujni Tisi, Dravi:"U boj! U slavu!"Nek' se bojni jeci oreKroz sve gore,Čak na more, -Kroz sve gore čak na more,Gde viteška srca biju,Oj, na more, na Adriju!Hej, narodni barjaktaru,Razvij barjak tvoj,Na zborištu na VračaruKupi narod moj!Sve oružje bojnom vičneUbojne slike,Ta narodne naše dičneHrabre vojnike!I gde god je jošte kojaU junakaMišca jaka,Neka dođe, - biće boja,Ljuta boja i mejdanaOd Adrije do Balkana!A vi, Srbi, sa svih strana,Kad čujete glas,Na oružje, na dušmana,Hajd, u dobri čas!Sa svih strana na dušmanaSložno, Srbi, sad!Preko Šare i Balkana

Hajd' na Carigrad!Nek' se istok sav zatreseČak do mora,Do Bosfora;Pa nek' ropske lance strese,Teške lance od Kosova,Srbadija Dušanova!Hajde, Srbe, hajde, rode,Vek je danas tvoj!Vek je danas os slobode,Srpski rode moj!Ne daj da ti dušman pijeKrvi kap po kap,Za slobodu li', proli'jeI poslednju kap!Iz krvi će poniknutiSlobode čas -Naroda spas -A slava će vaskrsnutiSvekolike Srbadije:Od Balkana do Andrije!...

Godine 1908. u Srbiji se oseća atmosfera rata koji dolazi. U Beogradu, rodoljubiva omladina organizuje skupove protiv austrijskih namera prema Srbiji. Narod uzvikuje: "Dole prija, Austrija"! S narodom, išla je i vojna muzika. Čula se i pesma "Hej, trubaču, s brujne Drine"!Prvi svetski rat. Žutocrni džin, jurnuo je na Srbiju. Kralj Petar ú je u rovu. Načelniku Đeneralštaba srpske vojske Radomir Putniku jedan guslar, u predahu borbe, svira i peva:

"Čika Pera, jaše konja bela,Za njim ide, Srbadija cela..Do osveti Car Lazara i Kosovo..."

Odjednom, guslar je stao. Vojvoda Putnik ga zamoli da produži i kada su stihovi počeli da govore o srpskoj propasti na Kosovu, on nardi svome trubaču da svira "Hej, trubaču, s bujne Drine... "Vojvoda Putnik je voleo ovu pesmu.Vreme posle Velikog rata. Kajmakčalan. Stari ratnici u poseti ratištu. Gledaju grobove. Krstovi truli. Spomenici isplakani, ni imena se više ne mogu pročitati, nevreme ih izbrisalo. Iz kapele, pobožna pesma. Odjednom, hor "Obilić", zapeva svoju himnu:

"Hej, trubaču, s bujne Drine,De zatrubi "zbor"!Nek' odjeknu Šar-planine,Lovćen, Durmitor!I nek Drina jekne Savi.Sava Dunavu,Dunav bujni Tisi, Dravi:"U boj! U slavu!"Nek' se bojni jeci oreKroz sve gore,Čak na more, -Kroz sve gore čak na more,Gde viteška srca biju,Oj, na more, na Adriju!"

I ostale strofe ove pesme, ratnici su saslušali u stavu mirno, ali sa očima punim suza.Pesnik Stevan Vladislav Kaćanski, "stari bard", autor je stihova "Narodni zbor" ("Hej, trubaču, s bujne Drine"). Navršava se sto godina od njegove smrti. O pesniku Kaćanskom, možda je najlepše rekao profesor, Milan Kašanin: "Bio je jedan od najpopularnijih pesnika, rodoljuba i boraca XIX veka u nas i koji je celog svog života pozivao srpski narod u ratove za oslobođenje i ujedinjenje i čovek čija je sva strast bila što je rod svoj ljubio". Pesma "Narodni zbor" objavljena je 1875.Kompozici ja Josifa Marinkovića na st ihove Kaćanskog komponovana je i objavljena 1905. godine, i čekala svoje pravo vreme ratne oluje 1914. koja će sa Drine zatrubiti zbor.Doba nacionalnog buđenja Srba i ostalih južnoslovenskih naroda u prošlom veku bilo je inspiracija za mnoga umetnička dela. "Pesmom srcu, srcem rodu" - bio je oduševljeni poklič romantične srpske omladine toga doba. U takvom osećanju za svoj narod, Vladislav Kaćanski i Josif Marinković stvorili su zajedničko delo.Dok religiozna Morava, kao Don, Ind ili Nil, rađa knezove i žito, zeleni livade, a kneginja Milica, kao majka Marija moli za svoj nesrećni narod, dotle Drina, kao i reka Po, Loara, ili Volga, putuju sa splavarima, brzacima i ustanicima i peva o slozi i ujedinjenju, ali i krvari braćom...

Često je mirisalo na ratSrpski narod dobro zna šta znači truba sa Drine

Ivo Andrić razli Drinu po svetu. U vreme Andrićevog junaka Ćorkana, Srbi su za opkladu skakali sa mosta u virove i matice nabujale Drine, ne bi li tako zaslužili život. A bio je to skok u smrt. Dole negde, daleko od Višegrada, našao bi ga jednooki i jednonogi skeledžija Jamak i ostavio u blatu da pravi društvo zalutalim gavranovima.Na obalama Drine, Srbe su, u najkrvavijem ritualu srednjega veka, nabijali na kolac! "Rade, sine, nemoj majke zaboraviti" - odjekivala je ova tragična balada kada su unesrećene majke, krijući se, pratile svoje desetogodišnje sinove u janičare. Vekovima se ova tuga pronosila srpskom zemljom, dok nije stigla u Orašac i odatle - pobednički zatrubila!U svojoj istoriji, srpska vojna truba nikad nije pozirala na svadbu, veselje. Na žalost, svako trubačko buđenje, povečerje, zbor, često je mirisalo na rat! Srpski narod dobro zna šta znači truba sa Drine!Želja da u Bosni oslobodi Srbe od Osmanlija, oduševljavala je Karađorđa. I Filipa Višnjića:

Vako Đorđe Drini govorio:"Drino vodo, plemenita međo,Izmeđ' Bosne i izmeđ' Srbije!Naskoro će i to vreme doći,Kada ću ja i tebeka prećiI čestitu Bosnu polaziti"!

I Vožd topolski, krenu da spoji Drinu s Moravom i sačini njihov zajednički tok u novo doba, u sestrinstvo. Ali mu Hajduk Veljko sa Čegra javi da je u nevolji. I Vožd se vrati.U vreme Prvog svetskog rata i posle rata, pesme "Što ćutiš, Srbine, tužni", "Bože pravde" (himna), "Zavičaju mili kraju", "Vječnaja pamjat", "O, Srbijo, mila mati", "Rado ide Srbin u vojnike", "Tamo daleko", "Lađa se kreće Francuska", "Hej, trubaču, s bujne Drine" i marš "Na Drinu", sa srpskom vojskom i đacima - ratnicima, obišle su Cer, Kolubaru, Kajmakčalan, Kumanovo, Solun, Krf, Vido, Francusku, Italiju, Englesku, Švajcarsku, Rumuniju, Rusiju.Drugi svetski rat. Drina opet mutna i krvava... A obale zava-đene. Nema Save Nemanjića da miri braću... I bi ponovo reč iz epa: "... I da druga postane sudija..."

Marš Vojvode Mišića U Srbiji, u selu Struganiku, 7. jula 1855. ispod planina Maljen i Suvobora, Anđelija i Radovan dobili su trinaesto deňe - Živojina. Budući veliki srpski vojnik, rodio se u mirisu jedne šljive ranke - "šeftelije". Toga leta, na selu, domaćica koja prati mužu stoke, zove se planinka. Bila je to Živojinova majka i zato vojvoda kaže da je rođen "u livadi, blizu kolibe". A kolibe su bile dve kuće: jedna za domaćicu, a druga za čobane.Sredinom prošlog veka, Srbija je žurila u zakone, civilizaciju i rađanje dece. Množila su se srpska domaćinstva, ali i koze i ovce, volovi, krave. U narodnom, patrijarhalnom i domaćinskom ambijentu, rastao je Živojin Mišić. Seljače, čuvar doma srpskoga i seljačkog, opkoljen veselim glasovima braće i sestara, čobana, ovaca i koza, bio je istrajan u životu i junaštvu . Kasnije, jednom prilikom ljutito je rekao jednom kolebljivom saradniku: "Ako ne možete da podnesete, a vama evo revolver i ubijte se. Pravi čovek je dužan i sposoban da živi i umre na dužnosti". Mišić je često izgovarao i pisao svoj moto: "Život je duga i teška borba".U svojoj burnoj i dugoj vojničkoj karijeri od 1876. do smrti 1921., vojvoda Živojin Mišić dobio je sve pohvale svog naroda, ali i drugih znalaca vojevanja. Tako je Lojd Džordž u svojim memoarima, vojvodu Mišića nazvao: "Jednim od najtalento-vanijih generala savezničkih armija..., koji je izveo najzna-čajnije podâige Prvog svetskog rata"... Veliki prijatelj srpskog naroda - Arčibald Rajs bio je oduševljen vojvodom i o njemu rekao: "... skroman i mudrac, duboko religiozan, povučen, divan starešina. Obožavan od svojih oficira. - Odlično srce, velika energija. - Pravi tip srpskog ratnika"....Mišićevo shvatanje života i u miru i ratu, bilo je - ići napred. Jednom prilikom u ratu, kadŕ je bila vrlo krizna situacija, prestolonaslednik Aleksandar upitao ga je šta bi valjalo raditi. Mišić je odgovorio: "U smrt, samo ne stajati"!U Prvom svetskom ratu, srpski vojnici, vojvode i kralj, bili su česta inspiracija ne samo kompozitorima, pesnicima i slikarima. Kapelnici vojne muzike bili su takođe oduševljeni svojim komandant ima. Pomenimo samo Bin ičkog, Pokornog, Radosavljevića, Paunovića, Matejovskog. Bili su oni muzičari i odani vojnici koji će do kraja života ostati u srpskoj vojsci, a kasnije i jugoslovenskoj.Bez obzira što srpskim vojvodama, pa i Mišiću, "nije bilo do pesme", njihovi oficiri i vojnici u vreme primirja, kao i u najžešćim borbama, govorili su stihove o svojim neuništivim i

nepobedivim komandantima "koji ratuju još od Kosova". Pevali su i svirali, makar uz frulu, sve do pobede, svoje nostalgične pesme iz otadžbine ili one stvorene tu, na borbenom položaju - Kajmakčalanu ,Ceru... A onda, ta bi se pesma prenela i na veliki Vojni orkestar kraljeve garde i zazvučala pobednički i trijumfalno.U Balkanskim i Prvom svetskom ratu, čuo se "Miletićev marš", "Marš 32 klase", "Marš generala Lešjanina" i drugi, koje su izvodili svi orkestri srpske vojske. U Velikom ratu - kako su Francuzi nazivali Prvi svetski rat, stvoreno je mnogo marševa koji su često bili posvećeni kralju Petru, prestolonasledniku Aleksandru i vojvodama - Putniku , Stepi, Mišiću i Bojoviću . Ali i pukovnicima, kapetanima i vojnicima. Najčešće su autori ovih marševa, za teme svojih dela, uzimali motive iz Šumadije, Vojvodine, Bosne, južne Srbije - i obrađivali ih u formi i tempu marša.

Smrt velikog ratnikaDana 20. januara 1921. umro je najveći vojnik naše povesnice

Godine 1917. vojvoda Mišić je sa štabom Prve armije boravio u selu Voštarane, u severnoj Grčkoj. Za Božić, 7. januara 1917. kapelnik vojne muzike - Marko Radosavljević, darovao je vojvodu Mišića svojom kompozicijom. Bilo je to još jedno oduševljenje vojnika i muzičara, vojvodi i komandantu. Muziku ovoga marša čine motivi dveju narodnih pesama: "Devojče, plavojče" i "Biljana platno beleše".Marš, "Vojvoda Živojin Mišić", sadrži poruku za ratnu pobedu, ali i za mir. U delu koji sadrži melodiju "Biljana platno beleše", ne oseća se slika vinara koji sreću lepu Biljanu i pletu želje o lepoti i nežnosti. U maršu, želje nisu za vinare, već za ratnike.Tako je među najlepš ima, prvo u Grčkoj, a onda duž novonastale države Srba, Hrvata i Slovenaca, zatrubio marš "Vojvoda Živojin Mišić". Kao uspomena na vojvodu i srpski narod. Originalni rukopis autora čuva se u Miřićevom muzeju u Struganiku. Požutele note dugo su čekale svoga maestra. Uostalom, kao i pravu istinu o velikom ratu i vojvodama."Danas u pet i po časova ujutru, preminuo je u Vračarskom sanatorijumu vojvoda Živojin Mišić. Po rešenju Ministarskog saveta, vojvode će biti sahranjen o državnom trošku". Bilo je to službeno saopštenje o vojvodinoj smrti, 20. januara 1921.

Hladno zimsko jutro, 21. januara, ni je omelo hi l jade Beograđana i pridoš l i narod da odaju poslednju poštu pobedniku sa Kumanova, Bitolja, Kolubare, Solunske ofanzive. Pobedniku sa svih bojišta za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca.Beogradska "Tribina" je obaveštavala: "Umro je najveći vojnik naše povesnice, vrli i slavljeni vojvoda Živojin Mišić". U Oficirskom domu, defilovao je narod da mu oda poslednju poštu, dostojanstveno i tužno.Stigli su i seljaci iz Struganika. U koporanima i šajkačama. Doneli su vojvodi šljive "šeftelije" iz njegove bašče. Seljanke, obučene u kecelje planinki koju je nekada nosila i Anđelija, majka Živojinova u vreme muže krava kraj koliba, ispod Maljena i Suvobora. U torbi šarenici doneli su malo sira i pogače."Narod izgubio vojvodu. Gore, u nebeskoj Srbiji, Radovan i Anđelija dočekuju trinaesto dete", šaputali su seljaci iz Struganika.Bio je to kraj velikog ratnika i finale njegovog marša u miru.Srpska kola se sviraju, igraju, zvižde i pevaju . Naša narodna kola su muzika zavrtanja, uvrtanja, seckanja, poskakivanja, krivudanja, zavijanja, odvijanja, prebacivanja, skoka i poskoka, vriske i podvriskivanja, škripanja, zviždanja, kikotanja, "pletenja i vezenja", oduševljenja, prekid i ne prekida, smeha i pre smeha, nemira i beskraja i - nikad kraja...Nikada kraj - "Moravcu", "Trojancu", "Vranjanki", "Pašoni", "Devojačkom kolu", "Kokunještu"...Neka naša narodna kola nisu zauzela mesto samo na poselu, svadbi, vašaru, komišanju, slavi, veridbi, prosidbi, venčanju, krš tenju, regrutovanju, rađanju... Krenula su naša narodna kola u rovove sa vojnicima, u planine mučilišta i bede, na ostrva nade, u salone prinčeva i kraljeva, u palate predsednika, na stadione Evrope i sveta, Kine, Amerike i Australije...Naši veliki ljudi, naučnici, umetnici, vođe, komandanti, kraljevi i predsednici, imali su i svoja omiljena narodna kola. Znamo daje kralj Aleksandar ú Karađorđević voleo "Šumadijsko kolo", S t e p a S t e p a n o v ić - "Čača n k u " , m a j o r G a v r i l o v ić - "Gavrilovićevo kolo", ratnici Timočke divizije u Prvom svetskom ratu - "Hajduk-Veljkovo kolo"... Tamo gde su bili Užičani - Drinska divizija - čulo se "Užičko kolo", a gde su Mačvani - "Mačvansko kolo". U Balkanskom ratu, srpski vojnici su znali i da "zalutaju" u kafanice južne Srbije. Sremci i Banaćani, glasovito su pevali "Četir'konja debela" i igrali "Bećarac". Srpska vojska je imala i igrala svoja narodna kola: "Oficirsko"

"Vojničko", "Kaplarsko"... Nostalgija i sećanje na Cersku i Kolubarsku bitku bilo je bolno i ponosno. Na Krvu, posle egzercira i predavanja, krenuli bi vojnici "prema Kolubari i Mačvi", igrajući. Dugo se "vezlo" "Kolubarsko" i "Mačvansko kolo". Kada bi radost za sve što je srpsko, privedeno kraju, orkestar bi zasvirao "Sokolsko kolo". Oduševljenje za sokol-stvo, nikada nije napuštalo Srbe i stalno ih vodilo idejom slovenstva i jugoslovenstva. Zato je igranje ovoga kola, za naše vojnike bilo nešto što će uskoro doći, drago i vekovima željeno. "Sokolsko kolo" i pesme južnoslovenskih naroda, naročito su zaživele i stigle u logore Solunske doline kad su stigli i dobrovoljci - Jugoslovenska dobrovoljačka divizija: Srbi iz celoga sveta, Crnogorci, Slovenci, Hrvati, Česi, Slovaci... I dok su se vojni muzičari često mučili da se sete ili pronađu note nekih narodnih kola, dotle je Ciganin-vojnik, koga je imao u svojim redovima svaki srpski puk u Prvom svetskom ratu, odmah odsvirao svako narodno kolo, napamet, bez nota. Tako su Cigani-vojnici "lansirali" "Kukunješte", "Čubursko kolo", "Zavrzlamu","Čarlamu"..Posle pobede saveznika nad centralnim silama u Prvom svetskom ratu, prestolonaslednik Aleksandar je u Solunu priredio bal na kome su bili komandanti svih pobedničkih armija, najviše oficira, vlade, ugledni naučnici i umetnici, orkestri svih savezničkih armija. Bal je otvorio prestolo-naslednik srpskog i jugoslovenskog prestola "Kraljevim kolom". Novinari - izveštači pisali su da nijedan dvorski bal u Evropi nije tako izgledao kao ovaj oficirski bal u Solunu. S divljenjem, pisali su o utiscima koje je ovaj bal na njih ostavio. Naročito ono beskrajno, folklorno i rapsodično "Kraljevo kolo" koje je vodio kralj Jugoslavije, prve južnoslovenske zajedničke države.

Kaplarsko koloPreneto je iz otadžbine. Ovo kolo igra se oštro i stameno

Još jednom, u narodnom kolu, osetila se kolona srpske vojske koja ide, ide... Napred, napred... U koraku igrača osećala se duboka simbolika nepreglednog srpskog naroda koji ratuje ali i igra.Srpska narodna kola deo su našeg šarenog folklora ali i ritam i tempo srpske duše. Od "Komitskog" i "Brankovog" kola do "Jugoslovenskog", putovala je Srbija u ranama i radostima. I tigla u slobodu - ratujući i igrajući.

Posle albanske Golgote, srpska država je živela na Krfu. Bili su tamo zajedno kralj, vlada, vojska, narod. I opozicija. U vreme kraljevanja Petra ú, bez mišljenja opozicije nije mogla biti doneta ni jedna odluka vlade, ni sprovedena. Na Krfu, kralj kraljuje, vlada vodi državu u izgnanstvu, vojska se sprema za juriš u otadžbinu. U Solunu, u Srpskoj gimnaziji, đaci uče.

Moravac i Trojanac Na Krfu i Vidu, vojnici s oporavljaju u njivama Grka Janisa Janulisa i logorima pod maslinama. Nedeljom idu u crkvu, mole se da im Bog da zdravlje i snagu da se vrate u porobljenu otadžbinu. Javljaju rodbini "daleko od mora" da se nadaju slobodi. posle molitve i programa sa horskim i drugim pesmama o oslobođenju, vojnici se vraćaju u svoje vojne logore i igraju narodna kola. "Pletu i vezu" srpski vojnici - "Trojanac", "Moravac", "Kukunješte", "Vranjanku". Kolo se vije, prepliću se vojničke cokule umesto opanaka koji su ostali u seljačkim vajatima kod Drine, Morave, Srema ili u gudurama Albanije. Igrač se keca uzvikuje: "Pleti, vezi, đevojko, udaću te za brata..." To je onaj narod, oni vojnici za koje je italijanski novinar Pizani napisao: "Srbi ginu i pevaju..."Solunski ratnik Milorad Jevtić, jedan od malobrojnih preživelih od čuvenih 1.300 kaplara, priča: "... Kada se malo oporavimo, onda se sakupimo oko logorske vatre i pevamo, malo setno a malo radosno, jer uskoro ćemo krenuti u Srbiju da povratimo slobodu svome narodu. Setimo se Cerske bitke, a frula, gitara i harmonika krenu 'Mačvansko kolo.' "Grci i Francuzi n Krvu čudili su se tako brzom ozdravljenju i okrepljenju naših vojnika. "Čim su malo ojačali, Srbi su počeli da pevaju i igraju..." - govorili su naši saveznici. Često se na Krfu igralo i "Kolubarsko kolo", jer je sećanje n Kolubarsku bitku bilo jako. A kaplari, ti "gvozdeni srpski vojnici" - kako za njih reče mitraljezac Živojin Lazić, igrali su svoje kolo. Niko nije tako igrao kao kaplari . Čvrsto i žustro. "Kaplarsko kolo" preneto je iz otadžbine, iz egzercirskih dana naše vojske. Ovo kolo igra se oštro i stameno.Na putu od Užica prema Zlatiboru, nalazi se staro i lepo selo Mačkat. I u selu lepa i bela crkva Svetoga Ilije . Kraj crkve, vije se narodno kolo. Harmonikaš Petko iz Užica popeo se na stolicu da ga narod bolje čuje i vidi . Preko puta crkve, uz tarabu, jedna devojčica drži za ruku slepog ratnika iz Prvog svetskog rata, potpukovnika Ratka Šopalovića. Oboje uživaju u narodnom slavlju. Vrućina ilindanska, usplahirana mladost u

kolu i zavičajni vazduh, seća na prošli rat drugove vojnike i trenutke kad su u daljini "pleli i vezli" narodna kola želeći da se što pre vrate kući.

Kralj kumuje "Znam ovo kolo, čedo moje. To je kolo sa Soluna" - obrati se ratnik devojčici.Zlatiborskim suvatima, kao po najlepšem plišu, bisere tonovi "Solunskog kola" koje je ostalo da živi i da se igra. Seća se Šopalović kralja i zavičaja. Zvona sa seoske crkve mešaju se sa zvucima kola. Polako, u selu stiže noć. Devojčica prihvati ruku ratnika i krenuše niz livadu.Kralj Aleksandar Karađorđević obilato je pomagao junaka Šopalovića da podigne sebi velelepni zamak u svom selu i da tu živi sa porodicom i narodom. Kralj je bio venčani kum svome ratniku i krštavao njegovu decu. Potpukovniku Šopaloviću kralj je bio venčani kum svome ratniku i krštavao njegovu decu. Potpukovniku Šopaloviću kralj je slao dopisnice koje su počinjale sa "Dragi moj, kume..." Selo Mačkat i čitav Zlatibor, ponosili su se ovim kumstvom.Ratko Šopalović izgubio je oči na Kajmakčalanu. Kralj je posetio ranjenog Šopalovića i pozdravio:"Pomoz' Bog, junače!""Bog Vam pomogao, Kralju moj", - odgovorio je Šopalović."Kako znaš da govoriš sa Kraljem"? - upitao je Aleksandar."A ko ne bi poznao glas svoga Kralja" - dirljivo je rekao stari ratnik sa Zlatibora.

Kada se stari ratnik vratio u selo, žalio je što nema vid da se sveti Bugarima. Nije voleo Nikolu Pašića, jer je smatrao da je on slab prema Bugarima. Ratko Šopalović umro je 1969.Srpska istorija i "Solunska ratna priča" inspirisala je mnoge naše i strane umetnike. Napolitanac Dionisio de Sarno - San Đorđo komponovao je jedno od najlepših srpskih kola. To je "Solunsko kolo".Kompozitor De Sarno rodio se 1856. u Napulju. U našu zemlju, u Kotor, stigao je 1885. Od 1893. boravi u Beogradu, gde radi kao profesor muzike i sekretar Italijanskog poslanstva. Radeći u Kotoru, kompozitor De Sarno oduševljavao se Crnom Gorom, knjazom Nikolom i n jegovim del ima. Kneževa drama "Balkanska carica" i muzika De Sarnova doživele su izvođenje i u Nemačkoj i Rusiji. Drama toplih patriotskih osećanja s

nezaboravnim likom Danice, patrijarhalne Crnogorske kojoj su najveće svetinje "vjera i domovina".Komponovao je De Sarno i opere. "Dana", "Đorđe", himnu Pevačkog društva "Jedinstvo" iz Kotora, "Uspomene iz Perasta", "Narodne pjesme za pjevanje i klavir", i lepo kolo "Helene". Ali, kompozitor De Sarno najnežnije i najtoplije nas je zadužio "Solunskim kolom", s temom našeg otadžbinskog rata.

Marš na DrinuStanislav Binički komponovao je jedan od najlepših marševa

Na prvim objavljenim notama ovoga kola piše "Srpskoj gimnaziji - Dom nauke". Kompozitor je očigledno ovo delo posvetio Srpskoj gimnaziji u Solunu koja j u to vreme postojala i radila. "Solunsko kolo" zvuči šumadijski razigrano i italijanski nežno.Posle Drugog svetskog rata, pored pesama a i neka narodna kola, nisu smela da se izvode. Pre svih, "Kraljevsko kolo". To kolo imalo j sreću da se jedna njegova verzija zove i "Srbijanka". Pod tim imenom štampane su note. Ali, ako bi neko konstatovao da se radi o "Kraljevom kolu", bilo bi neprilika. "Solunsko kolo" asociralo je na pobednički rat Srba, kraljeva srpskih, vojvoda. A to je takođe bilo nepoželjno."Solunsko kolo", snimi sam sedamdesetih godina, sa svojim orkestrom. To što je kompozicija De Sarnova u formi kola a ne pesme sa stihovima, olakšalo mi je situaciju. Naime, ovaj snimak je ponekad emitovan na radiju. Jer, u kolu nema stihova koji govore o l jubavi prema Srbij i , srpskim seljacima, svešteniku i krsnoj slavi, vojvodama. A to je bilo zabranjeno. I dugo je tako bilo.Kompozitor De Sarno vratio se u Perast da na kraju života bude bliže moru i rođenoj Italiji. Ali i da pogleduje u brda knjaza Nikole, i u duši ponovo sretne "Balkansku caricu". Umro je 1937. u Perastu.Kada čujem izvođenje "Solunskog kola", osećam igru rata i života, vidim slepog ratnika Šopalovića i staru crkvu u Mačkatu. Vetrovi, kiše i snegovi Kajmakčalana mešaju se sa blagim zlatiborskim suncem. Tako Srbima stižu rat i sloboda: olujno i sunčano.U ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, od 1912. do 1918. nastale su mnoge pesme, kola i marševi, koji su i danas na repertoaru mnogih orkestara, horova i vokalnih solista u našoj zemlji i van nje. To su, pre svih, "Tamo daleko", "Lađa se kreće

francuska", "Buđenje Srbije" francuskog kompozitora Morisa Švaba, "Solunsko kolo", "Zar da umrem kad mi vreme nije", marš "Vojvoda Stepa Stepanović", marš "Vojvoda Živojin Miš ić", i jedna od najpoznatijih i najlepš ih kompozicija inspirisanih tim ratom, marš "Na Drinu".Cerska bitka, vođena od 16. do 19. avgusta 1914. donela je veliku pobedu srpskoj vojsci. Tu, na bojištu, kompozitor, dirigent, vojni kapelnik Stanislav Binički, komponovao je jedan od najlepših marševa koje ima naša muzička ostavština.

Turski motiv? Smatra se da je marš "Na Drinu" Binički posvetio pukovniku Stojanoviću koji je poginuo u Bici na Ceru. Pukovnik Stojanović bio je neustrašivi i omiljeni komandant. Srpski vojnici su neprijatelju pretili svojim komandantom:

"Poćoreku, carevi većile,Duša mi je od Kosova stara,Komandant sam Gvozdenoga puka,Ne bojim se Cara ni Ćesara..

Kompozitor i dirigent Stanislav Binički, rodio se u Jasici kod Kruševca, 27. januara 1887. godine.Stvaralac velikog i raznovrsnog opusa, u svojoj dugoj karijeri, diriguje, vodi horove, osniva muzičke škole, obrađuje narodne pesme, komponuje "elegantnu i prograđansku pesmu..." U svom intenzivnom radu, Binički sarađuje i s pesnicima - Jakšićem, Šantićem, Ilićem i drugima. Binički pripada onom čuvenom muzičkom triju; Mokranjac - Milivojević - Binički, koji se bori za osnivanje muzičkih škola i izvođenje srpske muzike. Za pesme: "Da su meni oči tvoje", "Zašto sike, zašto", "Čini, ne čini" i mnoge druge sentimentalne gradske pesme, malo se zna da je njihov autor Stanislav Binički, kapetan, kapelnik kraljeve garde.Međutim, kod širokog muzičkog auditorijuma, Stanislav Binički je najpoznatiji kao autor "Marša pobede" ili melodije srpskog Nacionalnog optimizma - marša "Na Drinu".I dok su drugi kapelnici vojne muzike srpskih armija Franjo Matjejovski u svom maršu "Vojvoda Stepa Stepanović", Marko Stojanović u maršu "Vojvoda Živojin Mišić", koristili motive srpskih narodnih pesama, dotle je Stanislav Binički u kompoziciji "Na Drinu", lično inspirisan Velikim ratom, stvorio ovo delo. Neki muzičari tvrdili su da je osnovni motiv ove kompozicije - jedan turski marš! Takav muzički materijal, odakle

je eventualno uzeta tema za ovu kompoziciju Biničkog - nisam sreo.

U čast Andrića Posle Prvog svetskog rata, pesme iz ovog vremena ustupile su mesto novim muzičkim potrebama nove države. Solunci - ratnici, povukli su se u brda, njive i šljive pradedovske, sa osećanjem da su završili svoju časnu bitku . I njihova pesma . Spremao se novi muzički život. Muzički majstori iz Velikog rata: Binički, Pokorni, Matjejovski, Paunović, Stojanović i drugi kapelnici slavnih armija Putnika, Stepe, Mišića i Bojovića, dobili su novi muzički zadatak.Osnivali su operski orkestar, muzičke škole, muzička i horska društva, priređivali koncerte. Na programu orkestra kraljeve garde, sve češće su Betoven, Šopen, Verdi. Pobedonosna pesma iz Velikoga rata dospela je u zatišje, primirje. Drina je osvojena. I onda, mali odmor za drugi marš ratnika i kompoziciju Stanislava Biničkog - "Na Drinu".Šezdesetih godina, kompozicija Biničkog ponovo se mnogo svira u raznim orkestarskim sastavima: veliki duvački i narodni orkestri, orkestri harmonika, mandolina, revijski i dečiji orkestri. Note ove kompozicije odlaze u svet. Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, bio je to i znak za skandi-navske izdavače da potraže i objave još neka dobra dela naše umetnosti. Odmah su se opredelili za kompoziciju Stanislava Biničkog - marš "Na Drinu", koju su švedski izdavači povezali sa Andrićevim delom "Na Drini ćuprija".

Vostani SerbijePesmu, posvećenu Karađorđu, napisao je Dositej Obradović

Dok je bio na dužnosti višeg kapelnika orkestra kraljeve garde, Binički je svoj marš izvodio od početka do kraja. To isto činio je i njegov naslednik na mestu kapelnika, Čeh Pokorni. Bilo je tako sve do drugog svetskog rata. U naše vreme izvodi se samo deo koji s naziva trio. Šteta. Ovaj marš treba svirati od početka do kraja, onako kako ga je maestro Binički napisao. Tek tada se dobija ona atmosfera pred rat, muzička pinktura, strahota ratnog okršaja Davida i golijata. Tek posle tria, čujemo komandu "Napred, na Drinu". Uvod ove kompozicije priprema

je za odlučni napad, a onda se trio pretvara u svečani finale - pobedu.Lađar, publicist i književnik Mladen St. Ćuričić, ratnik od 1912. do 1918. umro je u dubokoj starosti u Beogradu. Pred njegovu smrt, imao sam zadovoljstvo da ga upoznam."Žao mi je" - rekao sam mu - "što se ne zna koju je pesmu onaj ratnik - Ciganin svirao kada je na bojnom polju u Cerskoj bici umirao jedan od Ribnikara"?

Marš opanaka "Zna se. Svirao je marš 'Na Drinu'. Ne znam samo da li je to bio Vladislav ili Darko? Umesto lekarske pomoći, bolničara, Ribnikar je tražio svirača, violinu i pesmu, 'onu našu'. A ta "naša", bila je marš 'Na Drinu!'Čuveni violinista, Vlastimir Pavlović Carevac, poslednju melodiju koju je odsvirao, bila je marš "Na Drinu".Doček nove 1965. u Domu kulture na Novom Beogradu. Svira Carevac. te noći, on poslednji put svira istoriju svoga naroda i svoju. Kakva sudbina: Carevac je ratnik iz Prvog svetskog rata. Kao đak - podnarednik, učestvuje u odbrani Beograda 1915. Snimio je gramofonske ploče i zaradio, pobedničku pesmu rata u kome je sam učestvovao. Proneo je zemljom i svetom, svirajući muziku Velikoga rata, marš opanka, svirale, šajkače i čanka... U stvari, Binički i Carevac, ratnici i violinisti, još jednom su se sreli, ratnici iste vojske. Sada u pesmi. U maršu "Na Drinu". Uskoro, Carevac je umro.Sve do Drugog svetskog rata, kada bi umirali ratnici - solunci, na pogrebima, na poslednjim ispraćajima, duvački orkestri svirali su njihove pesme: "Tamo daleko", marš "Na Drinu", "Lađa se kreće francuska", "Hej, trubaču, s bujne Drine", "Solunsko kolo" i druge. Tako je i danas, često...Beograd. Zima, 1942. Besni Drugi svetski rat.Na poslednjem ispraćaju starog maestra, kapelnika kraljeve garde, Stanislava Biničkog, muzičari nisu smeli da sviraju njegov pobedonosni marš pobede i nacionalnog optimizma.

Vostani, Serbije!PJESNA NA INSUREKCIJU SERBIJANOVSerbiji i hrabrim jeja vitezovom i čadom i bogopomagajemu ih vojevodi gospodinu Georgiju Petroviću posvećena

Vostani, Serbije! Vostani, carice!I daj čadom tvojim videt' tvoje lice!Obrati serdca ih i očesa na se,I daj njima čuti slatke tvoje glase.

Vostani, Serbije!Davno si zaspala,U mraku ležala;Sada se probudi,I Serblje vozbudi!

Ti vozdvigni tvoju carsku glavu goreDa te opet pozna i zemlja i more,Pokaži Evropi tvoje krasno lice,Svetlo i veselo, kako vid Danice,Vostani, Serbije! i proč.

Spomeni se, mati naša, tvoje perve slave,Tvojih vraždebnika ti posrami glave!Divjeg janičara teraj sa Vračara,Koji svog istoga sad ne sluša cara!Vostani, Serbije! i proč.

Tebi sad pomaže nebesna volja,I sad ti se pokazuje sudbina bolja,Svi bližnji tvoji tebi dobra želeI daljni se narodi tvom dobru vesele.Vostani, Serbije! i proč.Vostani, Serbije! Mati naša mila!I postani opet što si prije bila!Serpska tebi vopiju iskrena čadaKoja hrabro vojuju za tebe sada.Vostani , Serbije! i proč.Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda,I ne želi tebi nikakova vreda.Ko tebe nenavidi, ne boj ise BogaOd kojega tebi ide pomoć mnoga.Vostani, Serbije! i proč.

Hercegova Zemlja i Černaja Gora.Daleke države i ostrovi mora -Svi tebi pomoć nebesnu žele,Sve dobre duše tebi se veseleI soglasno vele:Vostani, Serbije!Davno si zaspala,U mraku ležala;Sada se probudi,I Serblje vozbudi!(1804)

Svi možemo pasti Dositej Obradović je bio vrlo mudar čovek. Svoju pravoslavno-svešteničku dušu očeličio je latinskim redom i radom i sve to nadahnuo ljubavlju prema svome narodu i Srbiji. Poruke koje je slao narodu bile su vrlo korisne u njegovo vreme, a i danas. to je mudrost za kojom idemo . Jednom prilikom, Dositej je rekao: "Diži onoga koji je pao, svi možemo pasti". Ili: "Najbogatiji je oni človek kom je dosta ono što ima, koji s pravdom dobiva, a tuđega ne želi".Veliki i čestiti Dositej, sve je gradio na duhovnom: "Opšta je kuća svima zemlja, a duša će naći šta je zaslužila", rekao je.

Himna Karađorđevom ustanku"Vostani Serbije" inspiracija za stihove odanosti otadžbini

Osećao je veliku ljubav prema braći i poručivao: "Čuvaj se brate, ako se i ne bojiš"! Prepun znanja, iskustva i ljubavi, sabrao je sve ono najdraže što želi svome narodu i savetovao:"... Slavna slavenoserpska nacijo u Serbiji, Bosni, Dalmaciji sa Ercegovinom, um kad s naukom prosvetiš i s prosvešteniju dobrodeteljiju sojediniš, izbranije nacije nad tobom neće biti. Dobroteljej je tebi prirodna; poštenje, slava, velikodušnija, mužestvo - to su tvoje praroditeljske dobrodetelji. Ja znam, gdi varvarstvo vlada, onde niš je mesto učeniju i prosvešteniju ni pravoj dobrodetelji; obače nek s ova dobra uvode onde gdi glupost ne vlada, a gdi glupost sada vlada, neće do veka vladati"...

Velika škola Zato je čudno da Srbi koji su učili od Dušana, Lazara, Karađorđa, Vuka, Višnjića, Dositeja, Tesle - često žive i rade samoubis tveno, nec iv i l i zovano, nebratsk i , nehumano, nehrišćanski , bez ljubavi... Dositej Obradović nas je, između ostalog, upućivao na lepu misao i koristan rad.Vest da su Srbi digli ustanak 1804, zatekla je Dositeja Obradovića u Trstu, gde su mu Srbi koji su tu živeli omogućili da radi na prosvećivanju i kulturi svog naroda. "Pjesnu na insurekciju Serbijanov" Dositej je napisao 1804. i posvetio je Karađorđu i njegovim ustanicima.Ustanak je oduševio Dositeja. Požurio je da pomogne. Svakako da je bilo vrlo korisno Dositejevo učešće na otvaranju Velike škole u Beogradu 1. septembra 1808. kada su pozvani đaci - polaznici iz svih krajeva Srbije i "ne samo takovi koji već prilično znaju čitati, pisati i računati".Na otvaranju Velike škole prisutni su Karađorđe, mitropolit srpski, mnogi viđeni ljudi i Dositej Obradović. U jednoj sobi bile su postavljene stolice od slame za đake. Karađorđe, kao vožd srpskog naroda, u pozdravnom govoru, kaže: "Vidite, mi imamo dovoljno mišica za odbranu Srbije, ali nemamo dovoljno veštih ljudi za upravljanje. Da mi znamo državu voditi onako kako znamo voditi vojsku, drukčije bismo stajali . Učite se vi, dakle, da nastavite naše srećno započeto delo . U vama je sva nadežda naša sa te strane".Posle Karađorđa, govorio je Dositej: "Vozljubljeni učenici! Bog preblagi i mnogo milostivi izbavlja zemlju našu i ljubimo otečestvo od sužanstva turskoga, a mi valja da se staramo da izbavimo dušu našu od sužanstva duševnoga, to jest od neznanja i od slepote umne... Zato dražajši učenici, budite b lagonaravn i i pos lužn i uč i t e l jem vaš im , uč i t e se i prosveštavajte se u naukama i dobrodetelji, i bićemo svi srećni i čestiti pred Bogom i pred ljudima koje da nam daruje blagi Bog. Amin!"

Svetlost slobode Kad je napisao pesmu "Vostani, Serbije!", Dositej je imao 65 godina. Ovaj književnik, filozof i prosvetitelj imao je mnogo svežine, optimizma, oduševljenja za poruku Srbiji da se digne iz mraka u koji je zapala još od srednjeg veka, da zaplovi u svetlost i slobodu.Tako je Karađorđev ustanak dobio i svoju himnu. Učeni ljudi govorili su je po Srbiji, kao i oni koji su živeli izvan otadžbine i

pomno pratili ili pomagali ustanak Srba u matici . Naročito oni koji su predavali u Velikoj školi često su kazivali Dositejeve stihove "Vostani, Serbije!" To su, između ostalih, Ivan Jugović, Miljko Radović, Lazar Vojović, Miša Popović, Gliša Živanović, Sima Milutinović, Jovan Mijoković, Jovica Milovanović, Luka N. Nenadović, Milan i Ivan Stojković, Vuk Stefanović Karadžić...Dositejeva pesma "Vostani, Serbije!" dugo je čekala da bude komponovana, kao što je "Srbija dugo čamila", ali za sve vreme uticala na mnoge pesnike i rodoljube novodošlog doba, prepunog oduševljenja za oslobođenje Srbije i tako živela sve do Prvog svetskog rata kada se čula kod Srba željnih slobode.Od svoga nastanka 1804. pa do naših dana, ova pesma je "povukla" inspiraciju za nove stihove koji su pozivali na odanost Srbiji. Posle ove, prve himne srpskog ustanka, stvorene su i one čuvene rodoljubive pesme kao što su "Bože pravde", "O, Srbijo, mila mati", "Rado ide Srbin u vojnike", i druge, koje kao da su se nastavile na Dositijevo oduševljenje i Karađorđevu mišicu.Studirajući muzičku i pesničku građu rodoljubive i himnične pesme, neminovno sam se zaustavio kod Dositejeve pesme:

"Vostani, Serbije! Vostani, carice!I daj čadom tvojim videt' tvoje lice!Obrati serdca ih i očesa na se,I daj njima čuti slatke tvoje glase.

Vostani, Serbije!Davno si zaspala,U mraku ležala;Sada se probudi,I Serblje vozbudi!

Oduševljeno i s najlepšim osećanjem za doba Karađorđa i Dositeja, komponovao sam muziku na ove stihove, koji su pesma otadžbinskoj ljubavi, oda svetlosti i himna srpskoga i svetoga.

Rado ide Srbin u vojnikePesmu napisao pančevački prota Vasa Živković, preteča

poetskog romantizma

Pesnik Vasa Živković postao je đakon 1845, paroh 1846. a prota pančevački 1868. godine. Rodio se 31. januara 1819. godine, a umro 25. juna 1891. u rodnom Pančevu.Napisao je mnogo rodoljubivih, ali i puno nežnih, ljubavnih pesama. Kritičari su ga nazvali "pretečom srpsko pesničkog romantizma".Godine 1922. javno je pomenuta stogodišnjica rođenja Vase Živkovića. Tom prilikom je Miloš Crnjanski oduševljeno govorio o Vasi Živkoviću, o njegovoj pesmi "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli" i nazvao Vasino doba "Najlepšim dobom našeg pesništva".

Rado ide Srbin u vojnike,Gde zelene bere lovorike.Borba njemu zabava je draga,Još milije salomiti vraga.Jer puščani prahNe zadaje njemu strah.Njega na boj matiI nevesta prati, prati,Otac želi sediDa vraga pobedi, pobedi.Napred ide s oružanom Srbin rukom,A zimzelen vije mu se za klobukom.Peva, kliče srpski sin,Pred njim strepi dušmanin.Njega na boj mati I nevesta prati,Otac želi sediDa vraga pobedi!

Prota Vasa Živković pisao je spontano i skromno. Bio je sveštenik i "obraćen veri". "Taj posao pesništva, tražio je od mene drukčiji vilinski žar..." - pisao je Vasa Živković. Ali, ljubav se obratila i svešteniku. I to ona najopasnija, čežnjiva i zabranjena. Tako su stvorene čuvene ljubavne pesme koje su odmah i komponovane: "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli".Pisao je prota i svatovske pesme - "Odbi se biser grana" i "Raduj se nevo", ali čestitog Srbina, protu pančevačkog Vasu

Živkovića, nije moglo da mimoiđe ni osećanje rodoljublja i ratništva . Njegove pesme "Već iz gustog luga" i "Rado ide Srbin u vojnike", često su na usnama svih srpskih rodoljuba, pevane i raspevane u svim ratovima Srbije, a evo i danas rado se pevaju.Melodija za "Graničarsku pesmu", kako je originalni naziv pesme "Rado ide Srbin u vojnike", nastala je 1849. godine iz narodnih napeva, stavljenih u "Barona Jovića marš". Ovaj splet narodnih pesama uradio je kapelnik Graničarske muzike u Pančevu - Antonije Jahimek. Iz ovog spleta, Nikola Đurković izvukao je melodiju "Rado ide Srbin u vojnike" i harmonizovao je za muški hor. Prvi put je izvedena u Pančevačkom pozorištu 1844. gde je Đurković radio kao upravnik, reditelj, glumac, pevač, prevodilac i kompozitor.

Graničarska pesma Ovu melodiju obradio je za klavir Kornelije Stanković i, zahvaljujući toj obradi, stigla je "Graničarska pesma" na pultove raznih horova, orkestara i pevača."Graničarsku pesmu",sa velikim oduševljenjem, radili su za razne horske stavove, od okteta do muškog i mešovitog hora, mnogi poznati muzički stvaraoci prošlog veka, a i kasnije, u naše vreme.Očigledno je da je glavni "Muzički krivac" za pesmu "Rado ide Srbin u vojnike" - Nikola Đurković (1812-1875). Nastavnik muzike na dvoru kneza Mihaila Obrenovića, upravnik Panče-vačkog pozorišta, činovnik Dunavskog parobrodskog društva, kompozitor Nikola Ćurković, čovek nesrećnog i emotivnog života, seli se u Osijek i tu, 1875. godine, izvršava samo-ubistvo.Dakle, od Jahimeka, preko Đurkovića i Stankovića, kretala se muzička istorija ove, verovatno izvorne narodne melodije.Kroz vekove, Srbin je oduševljeni vojnik. I nikada-kukavica, izdajica. U danima Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Srbi su, naročito seljaci, rado išli u vojnike . Srpska krv se iz doba u doba, stalno obnavlja ovom ratničkom bojom. Srbina stalno napadaju . On se vekovima bori za svoje ognjište, njivu i šljivu. Zato Srbin, na zov ratničke trube, odmah kreće, onako "srca zategnutog kao strela", s čankom i u njemu malo proje i sira i ponekom jabukom iz pradedovske bašče. On vidi samo jednu sliku: maršira ka brdima i dolinama svojim, međama i vodama mirnim ali i plaovitim...

Sloboda iz SolunaKada su u danima proboja Solunskog fronta komandanti pokazivali srpskim vojnicima u daljine i govorili: "Eno, tamo je Srbija", ratnici su već čuli i videli svoj narod, oca, majku, dedove i bake, ali i ognjišta, livadu i lug. I onda: "Srpska vojska čini nemoguće, neverovatne stvari . Vojnici nisu svesni svoga junaštva i oni ne znaju koliko dnevno pređu. To su čuda šta oni čine. Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred kao somnabule-pod neprijateljskom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno. Ovako je o brzini izgona neprijatelja u vreme proboja Solunskog fronta pisao švajcarski list "Žurnal de Ženev".Tako je, kada srpski vojnici marširaju u Srbiju! Jer, Srbi ne postoje bez otadžbine. Za njih ne važi ono: "Otadžbina mi je onde gde mi je dobro". Srbinu je dobro samo tamo gde su mu toplina doma, čeljadi, gde su goveda koja muču, gde pasu stada i čuje se pesma čobanska i pradedovska. I tamo gde su groblja njegovih predaka.Bremenit ovakvim osećanj ima za otadžbinu, zavičaj i pradedovsku pesmu, Srbin je stvarno rado išao u vojnike.

– kraj –

Preuzeto sa http://arhiva.glas-javnosti.rs