Beleke iz dadaistikog dnevnika

PAGE 2

DADALAND

Iz dnevnika jednog dadaiste

an Arp

SADRAJARP

Kaspar je mrtav (1912)

Manifest Krokodarijuma Dada (1921)

Izjava (1921)Opus nula (1924)

Strazburka konfiguracija (1931)

Iz dnevnika jednog dadaiste (1932)

Dadaland (1948)

Dadaland II (1955)

Dada nije bila farsa (1949)

Rue i zvezde (1945)

Oaze istote (1946)

Pismo gospodinu Benkovskom (1927)

Medalja (1925)

Poeo sam da se sve vie udaljavam od estetike (1948)

Poezija je vertikalna (1932)Zagonetni plivai (1958)

Na mali kontinent (1958)

Voe za sve (1939)

Humor je (1950)

Izmeu redova vremena (1952)

Konj je konj i nije umetnost (1955)

ovek koji hoe da strelom skine oblak (1956)

Sneva moe da (1955)

Dada izreke (1955)Veliki komarac, brk i mala mandolina (1946)Bila si vedra i mirna (1944)

Govorim sebi (1943)

Ne elim da nastavim (1943)Sputenih kapaka (1955)

Japanska jabuka (1957)

Putokazi (1950)

Konkretna umetnost (1944)

Kislerovo jaje i Soba praznoverja (1947)

Marsel an i Anri Pastoro (1955)

Daske mora i ljubavi Hansa Rihtera (1965)Razgovor u Medonu (1955)Razgovor sa Dordom L. K. Morisom (1956)

Dada sinod (1957)

Pismo Sidni Denis (1953)

Rua za Ruu (1951)

Manifest beskonanog milimetra (1938)MOJ PUT (1948)

Mera svih stvari

Lepota nije iezla ispod ruevina vekova

Obmana, privid, izvetaenost

Stvarnost

Gore i dole

Deo stvarnosti

Sveta tiina

Snevai

Nekoliko redova iz Plotina

Neki stari prijatelji

arobno blago

arobnjak

Kamen oblikovan ljudskom rukom

Klica novog vajarskog dela

Svet seanja i sna

I tako se krug zatvorio

Trg Blan (1949)

Na dvoboj s vetrom (1966)Hans Rihter: Jezik raja (1965)

Rihard Hilzenbek: an Arp (19541959)Bibliografija (glavni izvori)ARPii bre, zakoraiti dalje, skoiti vie, udariti jae, to je ono za ta je ovek spreman da plati najveu cenu. male folklorne pesme vremena i prostora izbrisane su cerebralnim sunerom. da li je ikada bilo vee svinje od oveka koji je smislio izreku vreme je novac. (1932)

Neki od nas su iveli u sivim elijama, a nae pare zemaljske radosti bilo je siuno. Ali, zato su nas poseivali aneli. Aneli nisu ekonomisti. Oni velianstveno rasipaju svoju svetlost. (1948)

Hteo sam da pronaem drugi poredak, drugu vrednost za oveka unutar prirode. On vie nije mera svih stvari, on ne moe vie da sve svodi na svoju meru; naprotiv, i ovek i sve druge stvari treba da budu kao priroda, bez mere. Hteo sam da stvorim nove pojave, da iz oveka izvuem nove oblike. (1948)

Sluaj mi je otvorio vrata percepcije, neposrednog duhovnog uvida. Intuicija me je navela da duboko potujem sluaj kao najvii i najdublji od svih zakona, kao zakon koji izvire iz samih temelja Cepajui komad hartije ili neki crte, otvaramo put koji vodi ka samoj sutini ivota i smrti Zakon sluaja, koji saima sve ostale zakone i prevazilazi nau mo poimanja (kao prvobitni izvor iz kojeg potie sav ivot) moe se iskusiti samo potpunim preputanjem nesvesnom. Smatrao sam da e svako ko sledi taj zakon stvoriti ist ivot. (1951; 1955; 1948)dada je protiv smisla. to ne znai da je za besmislice. dada je bez smisla, kao to su to i priroda i ivot. dada je za prirodu, a protiv umetnosti. dada je direktna kao priroda i eli da svakoj stvari dodeli njeno sutinsko mesto. dada je moralna kao i priroda. dada je za beskonani smisao i ograniena sredstva. (1927; 1932)Dada je revolt nevernika protiv neverovanja. (Dada sinod, 1957)Dada se gnuala rezignacije. Govoriti samo o onoj haotinoj nerealnosti dade i ne prodreti do njene transcendentne realnosti, znai ograniiti se na bezvredni komadi dade. Dada nije bila farsa. (1949)

AN ARP (Jean ili Hans Arp, 18861966), lan originalne dadaistike grupe, osnovane u Cirihu 1916, i njen najvei inovator. U doslovno svemu to je radio poeziji, slikarstvu, kolaima i naroito vajarstvu ostavio je tako snaan trag, da ga sreemo kao polaznu taku u celom nizu kasnijih avangardnih pokuaja, od nadrealistike poezije i slikarstva do apstraktnog ekspresionizma, Kejdove muzike i Living Teatra. Taj uticaj se nije prenosio toliko pojavnou onoga to je radio, osim moda u vajarstvu, gde bi se moglo rei da sve to je kasnije u XX veku bilo oblo, neno, razigrano, spokojno i tajanstveno svakakvo, samo ne i okasto potie od Arpa. Presudna su bila naela koja je sledio i uporno afirmisao. Sa Arpom, sluaj i nesvesno prestaju da budu igrarija. Na to emo se jo vratiti.

Najvei deo svojih ideja i postupaka razvio je u saradnji sa Sofi Tojber-Arp (Sophie Taeuber-Arp, 18891943), umetnicom koja e svojim radovima u geometrijskoj apstrakciji, tapiseriji, kostimu i drugim medijima, stvoriti sopstveno mesto meu najvanjim predstavnicima avangarde iz prve polovine XX veka.

Za sobom je ostavio i veliko knjievno delo. Ovaj izbor, iako mali, donekle doarava njegovu razuenost: automatska poezija i njeni stalni upadi ak i u ona normalna izlaganja osvrti na istoriju dade i razvoj linog pristupa, prie (ovde malo zanemarene), refleksije o stanju sveta i umetnosti, seanja na Sofi.

Iako se u rutinskim prikazima dada obino asocira s njenim najveim ili moda najbunijim zvezdama, kao to su Tristan Cara, Fransis Pikabija i Marsel Dian (uz olaku klasifikaciju njenih predstavnika na politine i apolitine i druga pojednostavljivanja), paljiviji uvid otkriva drugaiju sliku. Na ovako malom prostoru i na primeru samo jedne osobe, nemogue je doarati ceo raspon ideja i aktivnosti dade sve ono to se deavalo izmeu Ciriha, Njujorka, Barselone, Berlina, Hanovera, Kelna, Pariza, Bukureta, Zagreba i Beograda, u rasponu od neto manje od jedne decenije. Ali, tekstovi ana Arpa su dobra ilustracija za neto to se inae esto potvruje: da ono najopasnije po ovaj svet nije uvek i ono najbunije i da politiko ili, preciznije, subverzivno, nije samo ono agitatorsko ili da to nije uopte, ako za sobom ne ostavlja klicu neeg novog i ako to novo nije neto potpuno suprotno onom starom, u svemu, bez ikakve korespondencije s njim.

Za Arpa, dada je oznaila prekid s celim jednim svetom, s njegovim jezikom, razumom, idolima, kao to su progres, novac, mo. To je ono to je dada inae proklamovala, ali kod Arpa se to zaista dogodilo. Dubok, nepovratan prekid, tako potpun da vie nije ni bilo potrebe da se o tome vie s krova (Cara ili Pikabija nikada ne bi propustili takvu priliku!). Ali, ivot opet trai neki oslonac. A koji oslonac moe biti ekstremnije drugaiji od ovog standardizovanog, sraunatog, racionalistikog kaveza, od sluaja i nesvesnog? Kako voditi fabriku ili rat, s ljudima u ijoj je svesti sve otvoreno za sluaj, intuiciju, nesvesno (za ono to mi tako nazivamo)? Koji na ulici, u umi ili na otvorenom moru uvek mogu da skrenu levo, iako su najiskrenije (asna re!) hteli da skrenu desno? Te rei ovde imaju nedvosmisleno znaenje i videemo ih na delu. One oznaavaju taku prekida i prelazak u drugaiji oblik postojanja, u kojem vae neka druga merila i odnosi.

Za razliku od nadrealista s kojima je takoe saraivao i koji su mu moda bili najblii a opet, sasvim blisko naelima koja e kasnije definisati Breton, u prvom manifestu nadrealizma (1924, kada je pokret bio u svojoj najeksperimentalnijoj i najmanje umetnikoj fazi), Arp u sluaju i nesvesnom nije video put koji vodi ka nekoj novoj figuraciji; jo manje klju za skrivenu riznicu neuvenih slika ili prizora, sastavljenih od poznatih elemenata, samo u neoekivanim kombinacijama, koje onda treba materijalizovati i izneti na pazar, kao u sluaju Dalija i njegovih klonova. Arpa nije zanimala igra onim to ve postoji ve oslobaanje naih skrivenih moi i impulsa, koji trae da ive, diu i deluju. To nije bio susret s neim vizuelnim, sa slikama, ve sa silama koje poinju da se kreu, igraju i stvaraju nove oblike, stanja i odnose. Re je o iskustvu koje oslobaa celo bie, ne samo vetu ruku ili umetniko oko. (Isto vai i za automatsko pisanje, tu nimalo bezazlenu igru, ako zaista, u nekom kontinuitetu, pokuate da vidite gde to vodi.)Od prvog upada u tu dimenziju, koji se desio neto pre zvaninog roenja dade, do kraja ivota, Arp se posvetio toj igri, takvom shvatanju stvaralatva. Njegov nain, kanal, put, bila su neka umetnika sredstva, ali cilj je bio drugaiji ivot. Moda je besmisleno oekivati da umetnici oni koji jo veruju u tu ulogu to shvate, ali svi oni koji takoe tee drugaijem doivljaju sebe i sveta, ovde bi trebalo da budu na svome.

Ovaj izbor e verovatno biti proiren, kako budu pristizali jo neki izvori Arpovih tekstova. Ipak, izvanredne zbirke koje je na engleskom priredio Robert Madervel (Robert Motherwell, uz Marka Rothka i Jacksona Pollocka, jedan od najpoznatijih predstavnika Njujorke kole), obuhvatile su skoro sve njegove najvanije radove. Ovde sam ih iskoristio samo delimino. Gde god je to bilo mogue, engleske prevode sam korigovao na osnovu originala, na francuskom i nemakom (Arp je pisao na oba jezika; ja ne govorim nijedan, ali se pomalo snalazim, taman toliko da neke izraze i fraze mogu da pomerim blie izvornim tekstovima, ako je to potrebno). Neka od tih originalnih izdanja tek oekujem ili im se ludo nadam. Radovi se nastavljaju.

AG, 12. jun 2013.

Kaspar je mrtav (1912)

avaj na dobri kaspar je mrtav ko e sada sakrivati zapaljene zastave u pletenice neba i svakog dana zbijati s nama svoje grube ale ko e okretati mlin za kafu u praiskonskom buretu ko e namamiti idilinu koutu iz skamenjene kese ko e za lae na puini govoriti gle ambrele i za oblake da su uvari pela ozonska vretena o vaa visosti jao jao jao na dobri kaspar je mrtav sveto bimbam kaspar je mrtav pokoene ribe bolno zveckaju u zvonastim senicima kada se spomene njegovo krteno ime i zato nastavljam da nariem njegovo prezime kaspar kaspar kaspar o zato si nas napustio kaspare u kakav li se veliki i lepi oblik preselila tvoja dua da li si moda postao zvezda ili vodena ogrlica oko toplog vihora ili vime crnog svetla ili providna cigla prikaena za bubanj koji jadikuje nad skamenjenom sutinom i venu sada nae glave i tabani dok poluugljenisane vile lee na lomai crni unjevi grme iza sunca i nema vie nikog da okree kompas ili toak na kolicima ko e sada jesti s fosforescentnim pacovom za usamljenim bosonogim stoiem ko e traiti svog avola dok gleda kako da zavede konje ko e nam tumaiti monograme zvezda njegova bista krasie kamine svih istinski plemenitih ljudi ali slaba je to uteha malo je to burmuta za mrtvaku glavuKaspar ist tot, Vegis (Weggis), vajcarska, 1912.

Manifest Krokodarijuma Dada (1921)Svetlee statue diu se s dna mora i viu ivela DADA u znak pozdrava prekookeanskim laama i predsednicma dade dadi dadu dada dade i tri zeca to tuem nacrta ih arp dadaista u porcelanu s prugastim biciklom kreemo za london u kraljevskom akvarijumu pitajte za dadaiste u bilo kojoj apoteci raspuin car i papa vae svega dva i po sata.Jean Arp, Manifeste du Crocrodarium (Crocodarium) Dada, Littrature, no. 13, maj 1921, str. 12.

Izjava (1921)Ovim izjavljujem da je 8. februara 1916, u est sati popodne, Tristan Cara otkrio re dada. Bio sam prisutan sa svojih dvanaestoro dece kada je Cara po prvi put izgovorio tu re, koja je u nama probudila tako opravdano oduevljenje. To se dogodilo u kafeu Terrasse, u Cirihu, a ja sam u levoj nozdrvi imao zemiku. Ubeen sam da je ta re potpuno beznaajna i da se samo imbecili i profesori panskog mogu zanimati za datume. Ono to nas zanima jeste duh dade. Svi mi smo bili dada i pre dade. Prva Sveta Devica koju sam naslikao datira iz 1886, kada sam imao par meseci i zabavljao se tako to sam ispiavao svoje grafike impresije. Muka mi je od moralnosti idiota i njihove vere u genijalnost.Jean Arp, Dada au grand air, Paris 1921. (Povodom spora izmeu Tristana Care i Riharda Hilzenbeka oko toga ko je pronaao re dada.)Opus nula (1924)

1

Ja sam veliki Ovajovoova

Ta rigorozna regimenta

Ozon stabljika prima quaAnonimnog jednoprocenta.

Veliki sam sud Herkula

truba bez usta i rupe

levonogi desni kuvar

onaj P. P. Tit i dupe.

O dugaki ja sam Doivotko

dvanaesto ulo u jajniku, svete

u ogrtau svom od celuloze

komplet Avgustin od glave do pete.

2

Iz svog kovega crnog vadi

koveg pa jo jedan koveg ceo.

Prednjim delom suze roni

dok skriva ga u tuge veo.

Poluarobnjak i poludirigent

bez kovanog tapa diriguje

i zeleni brojanik na eiru

s koijakog se mesta strovaljuje.

Tako odgurnu i ribu iz geta

to mu je sama na tafelaj sela.

Njegova kockasta arapa se cepa

dvaput na dva triput na tri dela.

3

Sedi sam sa sobom u jednom krugu.

Krug sedi i oko tela mu krui.

A vrea s jednim eljem koji stoji

kao sofa i kao ena mu slui.

Sopstveno telo i sopstvena vrea.

I tik i tak i tip je i top

Vonvon jedan i leva koa

telo mu iz neveste ispade hop.

Vitla kao funtu od kamena svog

sopstvena nevesta u vrei mu laka.

Sopstveno telo u sopstvenom krugu

gle golo pada ko sofa iz fraka.

4

Parnom mainom svojom eir

za eirom iz eira vadi

i postavlja ih okolo u krug

ko to se s vojnicima radi.

Zatim im mae svojim eirom

koji pozdravlja triput sa ti.

Umesto poznatog Vi od Kakavi

on sada kae samo Kakati.

Svi su eiri napokon na broju

on ih ne vidi a ipak ih pozdravlja

zajedno sa sobom tri oko sebe

i poklopac skida sa sopstvenog ja.Opus Null, iz zbirke Der Pyramidenrock, Erlenbach-Zrich und Munchen. Eugen Rentsch Verlag, 1924. Preveo Zlatko Krasni. Antologija dadaistike poezije, urednik Branimir Donat, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1985, str. 4647.Strazburka konfiguracija (1931)1

roen sam u prirodi. roen sam u strazburu. roen sam u oblaku. roen sam u pumpi. roen sam u haljini.

imam etiri prirode. imam dve stvari. imam pet ula. razum i nerazum. priroda nema razum. napravi mesta za prirodu. priroda je beli orao. napravi mesta za dadu u dada prirodi.

oblikovao sam knjigu s pet dugmadi. vajarski podvig je mrana glupost.

2

nimfa se mui u ivotu.

general zauzima sutinsko mesto u prirodi.

pumpa piramida ima etiri dugmeta i dve rupe. u prirodi pumpa piramida pumpa crne ptice. ja pumpam prirodu. ti pumpa umetnost.

strazbur je u oblaku. pet metli lei na zemlji. etiri metle sede. dve metle stoje.

zna da je priroda dugme. zna da je priroda crna rupa. zna da je umetnost crna rupa. u svakoj rupi oblak. oblikuj rupu u svakoj rupi i dve rupe u svakoj od tih rupa i u svakoj te dve rupe etiri rupe i u svakoj od te etiri rupe pet rupa.

oblak-pumpa radosno pumpa oblake iz haljina. oblak-pumpa pumpa nasuprot vetakoj haljini nimfe.

3

roen sam u strazburu.

objavio sam pet knjiga poezije. naslovi tih knjiga su der vogel selbdritt (ptica selbdritt, 1920) die wolkenpumpe (oblak pumpa, 1920) der pyramidenrock (piramidalna haljina, 1924) weisst du schwarzt du (ti zna ti si da, 1922; 1930) vier knpfe zwei lcher vier besen (etiri dugmeta dve rupe etiri metle, 19241930).dada se rodila u cirihu 1916. sa osmehom na licu. dada je protiv smisla. to ne znai da je za besmislice. dada je bez smisla, kao to su to i priroda i ivot. dada je za prirodu, a protiv umetnosti. dada je direktna kao priroda i eli da svakoj stvari dodeli njeno sutinsko mesto.

pored toga predano sam radio na skulpturama sedei i stojei. niko ne moe da dokae da sam ikada izvajao neku nimfu generala ili orla.

4

zna da niko ne moe da mi dokae da nisam orao. orao se mui u ivotu. zna da orao ima pet ivota i etiri prirode. zna da orao ima i titulu. zna da general ima pet titula pet dugmia na svoja dva ula i etiri rupe u svojim radostima. ali priroda i ja smo protiv tih radosti i roenih stvari. priroda se mui u ivotu bilo da sedi ili stoji. crni oblak u beloj haljini razdragano poraa stvar-pticu.

Configuration strasbourgeoise, Saisons dAlsace, no. 8, Strasbourg, 1963. Tekst je originalno napisan na nemakom, 1931, a na francuski su ga 1963. preveli Arp i Roland Recht.Iz dnevnika jednog dadaiste (1932)

gospodin dival

ovek je predivni san. ovek ivi u bajkolikoj zemlji utopije, u kojoj stvari po sebi stepuju zajedno sa kategorikim imperativom. ono to je danas ostalo od oveka je samo maleno dugme na dinovskoj, bezoseajnoj maini. u oveku vie nema nieg bitnog. trezorski sef zamenjuje majsku no. kako slatko i tugaljivo pevue slavuji, dok ovek prouava stanje na tritu akcijama. kako je opojan taj miris jorgovana koji se iri odnekud. ovekova glava i um su utrojeni i izdresirani za uvek istu prevaru. ovekov cilj je novac i sve to mu moe pomoi da do njega doe njemu je dobro. ljudi nasru jedni na druge kao u borbi petlova, a da nijednog trenutka ne bace pogled na rupu bez dna, u koju e jednog dana svi upasti, zajedno sa svojim prokletim podvalama. ii bre, zakoraiti dalje, skoiti vie, udariti jae, to je ono za ta je ovek spreman da plati najveu cenu. male folklorne pesme vremena i prostora izbrisane su cerebralnim sunerom. da li je ikada bilo vee svinje od oveka koji je smislio izreku vreme je novac. za modernog oveka, vreme i prostor vie ne postoje. s kantom benzina pod guzicom, ovek jurca oko zemlje, sve bre i bre, tako da e se uskoro vratiti nazad i pre nego to poe. jue je gospodin dival u tri sata popodne odzujao iz pariza u berlin i vratio se u etiri. danas je gospodin dival u tri sata popodne odzujao iz pariza u berlin i vratio se u pola etiri. sutra e gospodin dival u tri sata popodne odzujati iz pariza u berlin i vratiti se tano u tri, kada je i poao, a prekosutra e se gospodin dival vratiti i pre nego to poe. za dananjeg oveka nita nije besmislenije od nepomuenog ivljenja. vaze s pupanim vrpcama

paukovi bee u pukotine u zemlji pred ovekovom rugobom i njegovim razmiljanjem. iz svojih osmostruko uvijenih rupa on ispaljuje salve praznih rei. ovek eli ono to ne moe i prezire ono to moe. trik je u njegovom cilju i njegovom ostvarenju. sebe vidi kao boga dok sa satnim mehanizmom ispod dupeta tutnji ka nebesima. kada je dada oveku otkrila najdublju tajnu on se snishodljivo nasmeio i nastavio da brblja. kada ovek krene da misli i brblja ak i pacovi moraju da povraaju. brbljanje je za njega najvanija stvar na svetu. brbljanje je zdravo provetravanje. posle neke lepe govorancije ne samo da nam se otvara apetiti ve i drugaiji pogled na stvari. oveku je danas crveno ono to mu je jue bilo zeleno, a to je zapravo crno. svakog asa on odailje konana objanjenja ivota, oveka i umetnosti, a da o ivotu, oveku i umetnosti zna isto koliko i neka smrdljiva gljiva. on misli da su ta plaviasta izmaglica, ta siva maglutina i taj crni dim koje isputa vaniji od njakanja magarca. ovek misli da je povezan sa ivotom. ta brbljiva aba sebe tako rado naziva sinom svetlosti. ali svetlost velianstveno poiva u nebesima i sklanja oveka daleko sa svog puta. ovek je kreativan samo kao ubica. on prekriva krvlju i kaljugom sve ega se dohvati. samo oni fiziki nesposobni meu ljudima sastavljaju pesme, prebiraju po liri ili mau kistom.i u umetnosti ovek voli ispraznost. on jednostavno ne moe da shvati umetnost kao neto vie od pejzaa pripremljenog sa siretom i uljem ili damske nogice izvajane u mermeru ili bronzi. on osuuje svaki ivi preobraaj umetnosti kao to osuuje i veiti preobraaj ivota. naroito ga prave linije i iste boje dovode do besa. ovek ne eli da pogleda u izvor stvari. istota sveta suvie naglaava njegovu izopaenost. to je razlog zato se ovek hvata kao davljenik za svaki ljupki venac na koji naie i iz istog kukaviluka postaje strunjak za akcije i obveznice.ovek naziva apstraktnim ono to je konkretno. ipak, u tome ga dobrim delom razumem, zato to uglavnom brka nos, usta i ui, drugim reima, zato u est od osam svojih spiralno uvijenih rupa brka napred i pozadi. razumem to to neku kubistiku sliku naziva apstraktnom, zato to su njeni delovi apstrahovani od predmeta koji su posluili kao polazite za sliku. ali slika ili skulptura za koju nijedan predmet nije posluio kao polazite za mene je konkretna i opaljiva kao i neki list ili kamen. umetnost se raa iz oveka kao plod iz neke biljke ili dete iz majke. i dok plod biljke sazreva u nezavistan oblik i nikada ne podsea na balon ili na nekog predsednika u aketu, umetniki plod oveka najee pokazuje smenu slinost s pojavnou drugih stvari. razum govori oveku da se postavi iznad prirode i bude mera svih stvari. tako ovek dolazi na ideju da je u stanju da ivi i stvara protiv zakona prirode i zato proizvodi pobaaje. kroz svoj razum ovek postaje tragina i runa pojava. usuujem se da kaem da bi on ak i svoju decu pravio u obliku vaza s pupanim vrpcama, samo kada bi mogao. razum je odsekao oveka od prirode.volim prirodu, ali ne i njenu zamenu. iluzionistika umetnost je zamena za prirodu. ipak, zbog mnogo ega, i sebe bih morao da svrstam meu runa ljudska bia, koja doputaju da im razum kae da se postave iznad prirode. i ja bih rado pravio decu u obliku vaza s pupanim vrpcama. moramo porazbijati igrake te gospode, govorili su dadaisti, da bi i ti bedni materijalisti mogli da u ruevinama prepoznaju ono to je sutinsko. dada je htela da za oveka uniti racionalistiku podvalu i ponovo ga skromno ukljui u prirodu. dada je htela da promeni postojei vidljivi ljudski svet u produhovljeni svet lien smisla i razuma. to je razlog zato je hugo bal mahnito lupao u svoj dadistiki timpan i uzvikivao himne nerazumu. dada je miloskoj veneri dala klistir i omoguila laokonu i njegovim sinovima da konano odahnu, posle hiljadugodinje borbe s tom monom kobasicom, udavom. filozofije za dadu vrede manje od olinjale etkice za zube i ona ih preputa velikim svetskim liderima. dada je razotkrila njihov renik mudrosti kao hijeroglif pohlepe i ubijanja. dada je moralna revolucija. dada je protiv smisla. to ne znai da je za besmislice. dada je bez smisla, kao to su to i priroda i ivot. dada je za prirodu, a protiv umetnosti. dada je direktna kao priroda i eli da svakoj stvari dodeli njeno sutinsko mesto. dada je moralna kao i priroda. dada je za beskonani smisao i ograniena sredstva. skica za pejza (karl ajntajn)

zemlja nije vazduna banja i njeni idilini prikazi lau. priroda ne sledi onu tanku nit za koju bi razum hteo da je vee. svetlost dana je lepa, ali otrovna seoska idila i dalje proizvodi heksametre i ludilo. moemo, naravno, osigurati kuu od poara ili svoju kasu od provalnika ili kerku od defloracije, ali nebo ipak zaviruje u neizmerni ambis naih otadbina i obliva naa prestraena ela grakama znoja. svakog asa ispadamo iz ove zbrke, kao od ale. na svakoj drvenoj klupi neka crna kanda nas hvata otpozadi. sva ta iskrena prijateljstva i ljubavi su puke triarije. kao to s lea patke klizi voda tako i ljubav otie s ljudske slanine. ovek samotno plovi stiksom, u svom nokiru. hteo bi da zastane u jednoj etvrti karlsruea, zato to se zove karl i zato to bi hteo da malo predahne. ali on ne moe da kroi u taj predivni pejza, zato to su se ispred njega ispreili iprag od kembia okienih lovorikama i nemaki sijamski mladenci koji zveckaju orujem. i ovek osuen na pakao nastavlja da samotno plovi stiksom, u svom nokiru. besramno nagi oblaci, bez smokvinog lista ili dekoracije, promiu pred plavim nemakim oima i polau jaja u heraldika gnezda. iz izvora, pivo tee u potocima. ovek je oglodao vodu, vatru, zemlju i vazduh. ali, od oveka do oveka, oveuljak ini ta moe. nema te ha-ha-leluje koja bi mu mogla pomoi. u pesmama karla ajntajna iz skice za pejza nema vie govora o tome da bi se ovek, ta mera svih stvari, mogao izvui samo s masnicom na oku. u tim pesmama od oveka ostaje jo manje nego od njegovih lara i penata. poto ga je dobro izlemao, ajntajn alje oveka kui. beli guzovi nekog omatorelog narcisa pojavljuju se na trenutak, ali se brzo odbacuju kao fatamorgana. osim tog susreta i nekoliko komada ljudske anatomije, koji proleu kroz crni trbuh tog pejzaa, najtelesniji ostaci oveka su njegovi koncepti. vi razgovara sa ja o bekstvu i strahu od smrti. ljudska svojstva sele se izmeu svetlosti i senke.skica za pejza karla ajntajna je ledena rupa. nijedan zec ne bi mogao da ivi i spava u toj rupu jer takve rupe nemaju dna. i da bismo stavili treu taku na i, rei u jo da je ta rupa crna kao no. nema mirisnih stubova, nema raspevanih bifteka, nema vepermanovih jaja da arhitektonski ukrase njen ulaz. dok cvokoe zubima, italac se obraa toj nesanici i kae joj, uutkaj tu avet, ali nema nijedne ljubiice da mu odgovori, samo glas kukavice. izbuljenih oiju i razjapljenih eljusti taj pejza tutnji kroz prazninu. od sfinge, olimpa i luja XV ostaje samo aka pepela. zlatno pravilo, kao i sva ostala dragocena pravila, nestala su bez traga. noga od stolice prikiva ludaka s morskom boleu za stub srama. komadi kijaviavog neba preskau preko mrtvakih sanduka koji preivaju svoj tovar. svaka od tih pesama posluena je s ledom. grudi tog pejzaa napravljene su od mesa iz hladnjae. ipak, ak i u ajntajnovim najhladnijim apstrakcijama prisutno je izrazito nemoderno pitanje, zato je uopte prireena ova batenska zabava. ajntajn se ne zadovoljava svetom umetnosti radi umetnosti. on je za sumanute ideje o dobrim starim vremenima i protiv razuma. on ne eli da se iluzije koriste kao straila ili rezervati za odbaene duhove. on misli da ljudima jo nije uspelo da razotkriju svet pomou razuma. veliki deo novog uenja po njemu se ne uklapa kao krivina na konim patent cipelama, koje, ruku pod ruku s mesearskom konzervom sardina, kreu u etnju kroz aavi vrt uivanja. ajntajnova poezija nema nita zajedniko s modernim budilnicima. razum pred njom podvija rep i odlazi da aikuje negde drugde. ajntajn ne eli da sakriva pod tepih polja zlatnih ljiljana. njegov apolon jo uvek nije mu papuar od sto konjskih snaga, gospodin rols rojs. u njegovoj poeziji, i pored svih zabrana na betonske cilindre, staklene kravate i poniklovane akete, nehigijenska poloneza plee na melodiju starog sneka belia, koji se jo uvek dobro dri. to da li ljudi danas sade antene umesto narcisa vie nije bitno. ono to je vano jeste da se tu i tamo uhvate trenuci lucidnosti, da bi se iz spasonosne boce iluzija moglo gucnuti jo malo viskija. mrak koji ajntajn destiluje iz nasmejanih livada zemlje see dalje od stabljike arobnog pasulja, dalje od bakalnice na oku, dalje od ljudske izdrljivosti. da da zemlja nije dolina suza iz unutranjeg depa kaputa.(hugo bal)lepota je skraena za sedam glava, ali ovek se i dalje ponaa kao bie koje vegetira izvan prirode. on neumorno nastavlja da kopa da bi tako dobio jo pedest kila budalatina. gospoda koja su se oduvek zalagala za snove i slobodu sada mukotrpno rade na tome da ostvare ciljeve klase i da od hegelove dijalektike naprave popularni lager. moja teorija da je ovek nokir ije drke upadaju u sopstvenu rupu potpuno je opravdana. poezija i petogodinji plan sada se uurbano lepe jedno za drugo, ali taj pokuaj da se stane na noge dok se vue po zemlji nee uspeti. ovek nee dozvoliti da ga pretvore u srenu, higijensku jedinicu, koja kao raspomamljeni magarac njae tako je pred odreenim portretom. ovek nee dozvoliti da ga standardizuju. u tom bizarnom cirkusu, potpuno odseenom od ivota, knjige huga bala predstavljaju dinovsko dostignue. hugo bal izvodi oveka iz njegove budalaste telesnosti ka pravom sadraju sna i smrti. umetnost i san su prvi koraci ka istinskom kolektivnom spasenju od svakog razuma. jezik huga bala je arobno blago i povezuje se s jezikom svetlosti i tame. kroz jezik bi i ovek mogao da sazri za pravi ivot.Prvi put objavljeno u asopisu Transition, no. 21, 1932. Neki delovi su, kao zasebne crtice, pripremljeni za zbirku On My Way, iz 1948.Dadaland (Cirih 19151920)U Cirihu, 1915, zgaeni klanicom Prvog svetskog rata, okrenuli smo se lepim umetnostima. Uprkos udaljenoj grmljavini artiljerije, mi smo iz sve snage pevali, slikali, pravili kolae i pisali poeziju. Tragali smo za elementarnom umetnou, koja bi oveka izleila od mahnitosti vremena, i za novim poretkom, koji bi ponovo uspostavio ravnoteu izmeu raja i pakla. Ta umetnost je brzo naila na opte negodovanje. Ne treba da udi to to nas banditi nisu razumeli. U svojoj detinjastoj megalomaniji i ludakoj opsednutosti moi, oni su smatrali da i umetnost treba da se stavi u slubu brutalizacije oveanstva.Renesansa je nauila oveka da arogantno uzdie svoj razum. Moderna vremena, sa svojom naukom i tehnologijama, gurnula su oveka u megalomaniju. Haos naeg doba je posledica precenjivanja razuma. Mi smo teili anonimnoj i kolektivnoj umetnosti. Za izlobu naih radova u Cirihu 1915, napisao sam sledee: Ovi radovi se sastoje od linija, povrina, oblika i boja. Oni pokuavaju da prevaziu ljudsko i dostignu beskrajno i veno. Oni ponitavaju ljudski egoizam Ruke nae brae, umesto da nam slue kao da su nae, postale su neprijateljske. Anonimnost je odbaena zbog divljenja slavnima i njihovim remek delima, mudrost je mrtva Reprodukovati znai oponaati, glumatati, hodati po iciGodine 1915, Sofi Tojber i ja smo slikali, vezli i pravili kolae; sva ta dela su bila izvedena iz najjednostavnijih oblika i verovatno su bila prvi primeri konkretne umetnosti. Ta dela su injenice, iste i nezavisne. Bez znaenja ili cerebralne namere. Odbacivali smo svako oponaanje i opisivanje, i dali svu slobodu elementarnom i spontanom. Poto je izgledalo da rasporeivanje povrina i njihovi odnosi i boje poivaju iskljuivo na sluaju, objavio sam da su ta dela ureena u skladu sa zakonom sluaja, kao to je to u prirodi, gde je sluaj za mene prosto deo neizrecivog smisla, nedokuivog poretka. Otprilike u isto vreme ruski i holandski slikari su stvarali dela naizgled slina naim, ali s potpuno drugaijim ciljevima. Bila je to oda modernom ivotu, glorifikacija maine i tehnologije. Iako su izvedena apstraktno, u njima je i dalje bilo tragova naturalizma i obmane.Od 1916. do 1920. Sofi Tojber je plesala u Cirihu. Evo nekoliko ljupkih redova koje je o njoj napisao Hugo Bal, u eseju pod naslovom, Okultizam i druge lepe i retke stvari: Ona se kupa u sunevoj svetlosti i udu koje stupa na mesto tradicije. Ona je tako inventivna, impulsivna, hirovita. Izvela je jedan onomatopejski lament na Pesmu letee ribe i morskog konjica. Bio je to ples pun bljeskova i rezova, pun omamljujue svetlosti i prodornog intenziteta. Obrisi njenog tela su se lomili, a svaki njen gest razbijao se na stotinu preciznih, iskoenih i otrih pokreta. Privid perspektive, osvetljenje i atmosfera bili su polazite koje je njen hipersenzitivni nervni sistem iskoristio za duhovitu i ironinu zabavu. Figure njenog plesa su u isti mah misteriozne, groteskne i ekstatine.

Egelinga (Helmut Viking Eggeling) sam upoznao u Parizu 1915, u studiju madam Vasiljev (Wassilief). Madam Vasiljev je u jednom od svoja dva studija otvorila kantinu, u kojoj su umetnici mogli da veeraju za male pare. Prijatelji koji su se vraali s fronta priali su nam o ratu, a kada bi naa depresija postala nesnosna, jedna mlada ena ljupkog glasa bi nam pevala, En passant par la Lorraine avec mes sabots Neki pijani veanin bi je pratio na klaviru. Svake noi moj brat i ja ili smo u kilometarske etnje od studija madam Vasiljev, u blizini eleznike stanice Monparnas, do Monmartra, u Parizu kojem su pretili Nemci. Egeling je stanovao u vlanom i sablasnom ateljeu na bulevaru Raspaj. Preko puta njega stanovao je Modiljani (Modigliani), koji je esto navraao kod Egelinga, da recituje Dantea i napija se. Uzimao je i kokain. Jedne veeri pala je odluka da mene i jo nekoliko nevinaaca treba inicirati u les paradis artificiels (vetake rajeve). Svako od nas dao je Modiljaniju nekoliko franaka da nabavi drogu. ekali smo ga satima. Najzad se vratio, veseo i mrcav; sam je smazao sav kokain. Egeling je tih dana malo slikao; bio je u stanju da satima pria o umetnosti. Nabasao sam na njega u Cirihu 1917. Tragao je za pravilima skulpturalnog kontrapunkta, pri emu je ve sastavio i dizajnirao osnovne elemente. Muio je sebe do smrti. Na velikim rolnama papira formulisao je neku vrstu hijeratinog scenarija, pomou neobino lepih i paljivo izbalansiranih figura. Te figure rastu, dele se, umnoavaju, kreu, upliu as u jednu, as u drugu grupu, nestaju, delimino vraaju, organizuju u velianstvene konstrukcije, u skladu sa arhitekturom biljnih oblika. On i njegov prijatelj Hans Rihter ve su uspeli da svoje otkrie prilagode filmskom stvaralatvu. Skriven u svojoj maloj, tihoj sobi, Marsel Janko se posvetio cik-cak naturalizmu. Mogu da mu oprostim taj skriveni porok, zato to je on bio taj koji je evocirao i ovekoveio Cabaret Voltaire na platnu (1916). Na podijum gizdave, arolike, prenatrpane krme, stupa nekoliko uvrnutih i udnih figura, koje predstavljaju Caru, Janka, Bala, Hilzenbeka, madam Henings i vaeg skromnog slugu. Totalni urnebes. Ljudi oko nas viu, smeju se, gestikuliraju. Nai odgovori su ljubavni uzdasi, plotuni podrigivanja, pesme, mukanje i mijaukanje srednjovekovnih bruitista. Cara vrti dupetom kao neka orijentalna plesaica trbuhom. Janko svira nevidljivu violinu i klanja se do zemlje. Madam Henings, s licem Madone, pravi pagu. Hilzenbek neprekidno lupa u veliki bubanj, dok ga Bal prati na klaviru, krut i bled kao gipsana lutka. Stekli smo poasnu titulu nihilista. Direktori opte kretenizacije priivaju taj naziv svakome ko odbija da ide njihovim stopama. Velike zvezde dadaistikog pokreta bili su Bal i Cara. Bal je, po meni, jedan od najveih nemakih pisaca. Bio je mrav i visok, s licem kao u isposnika. Otprilike u to vreme Cara je napisao Dvadeset pet pesama, koje spadaju u najbolju poeziju ikada napisanu u Francuskoj. Kasnije nam se pridruio i doktor Zerner (Walter Serner, 18891942), avanturista, pisac detektivskih pria, profesionalni plesa, dermatolog i provalnik-dentlmen.S Carom i Zernerom sam se sretao u cirikim kafeima Odon i Caf de la Terasse, da bismo zajedno radili na ciklusu pesama Hiperbola o krokodilu frizeru i tapu za hodanje. Tu vrstu poezije nadrealisti su kasnije nazvali automatska poezija. Automatska poezija izvire direktno iz pesnikove utrobe ili iz bilo kog drugog organa koji je akumulirao odgovarajue zalihe. Ni Koija iz Lonumoa, ni aleksandrinac, ni gramatika, ni estetika, ni Buda, niti esta zapovest tu nemaju ta da trae. Pesnik likuje, psuje, uzdie, zamuckuje, jodluje, kako mu drago. Njegove pesme su kao priroda: one smrde, smeju se i rimuju se kao priroda. Sitnice ili makar ono to ljudi nazivaju sitnicama, njemu su dragocene kao i najuzvienija retorika, zato to je u prirodi neka slomljena granica lepa i vana kao i neka zvezda; ljudi su ti koji su sebi dali za pravo da sude ta je lepo, a ta runo. Dadaistiki predmeti su napravljeni od pronaenih ili proizvedenih elemenata, jednostavni su i nepodesni za dalju upotrebu. Pre nekoliko hiljada godina Kinezi, Dian i Pikabija u Sjedinjenim Dravama, viters i ja za vreme Prvog svetskog rata, bili smo prvi koji su izmislili i proirili tu igru mudrosti i dovitljivosti, koja je trebalo da izlei ljudska bia od nekontrolisanog ludila veliine i navede ih da mnogo skromnije zauzmu svoje pravo mesto u prirodi. Prirodna lepota tih predmeta je ista ona koja krasi buket cvea koji su nabrala deca. Pre nekoliko hiljada godina, neki kineski car je poslao svoje umetnike u najudaljenije zemlje da bi potraili kamenje retkih i fantastinih oblika, koje je sakupljao i stavljao na postolja pored svojih skupocenih vaza i bogova. Jasno je da ta igra nikada nee odgovarati naim modernim misliocima karijeristima koji iz zasede vrebaju umetnike kolekcionare, kao to hotelski portir na stanici eka svoje muterije.Da li se jo smeje onako divlje, dok peva svoju dijabolinu pesmu o vetrenjai iz Hirca-Pirce i trese svojim ciganskim uvojcima, moj dragi Janko? Nisam zaboravio maske koje si pravio za nae Dada demonstracije: bile su zastraujue i obino obojene crveno. Od kartona, papira, konjske dlake, ice i krpa, pravio si mlitave fetuse, lezbijske sardine i ekstatine mieve. Godine 1917. Janko je napravio apstraktna dela koja su od tada samo dobijala na znaaju. Bio je strastven ovek, koji je verovao u evoluciju umetnosti.Augusto akometi je do 1916. ve postigao uspeh; ipak, voleo je nas dadaiste i esto uestvovao u naim demonstracijama. Izgledao je kao neki dobrostojei medved; i bez sumnje iz naklonosti prema medvedima iz svog rodnog kraja (vajcarska), nosio je medveu ubaru. Jedan njegov prijatelj mi je otkrio da se u postavi te ubare nalazila zavidno debela bankovna knjiica. Za vreme jedne dada veeri, nagradio nas je s trideset metara dugakim mementom, naslikanim u svim duginim bojama i ispisanim uzvienim mislima. Jedne veeri smo reili da dadi pribavimo malo publiciteta. Obili smo sve barove du Limatskog keja, a akometi je paljivo otvarao vrat svakog mesta, da bi onda jasno i glasno uzviknuo, ivela dada! i onda ih isto tako paljivo zatvarao. Vlasnici su zaueno otvarali usta i isputali svoje kobasice. ta je trebalo da znai taj misteriozni pokli, koji je izgovorio pristojan, zreo ovek, koji nije liio na lakrdijaa ili stranca? U to vreme akometi je slikao rascvetale zvezde, kosmike bljeskove, plamene snopove, zapaljene ponore. Ono to nas je privlailo u njegovom slikarstvu bilo je to to je izviralo iz boje i iste imaginacije. akometi je bio i prvi umetnik koji je pokuao da napravi pokretna umetnika dela; napravio je sat s klatnom, preobraen oblicima i bojama.Uprkos ratu, bila su to dobra vremena, kojih emo se uvek seati kao idilinih, kada doe sledei rat, a mi se pretvorimo u nicle i rasturimo na sve etiri strane sveta.Hans Arp, Dadaland, Zrcher Erinnerungen aus der Zeit des ersten Weltkrieges. Atlantis, Zrich, Sonderheft, 1948 (1938).Dadaland II (1955)

Odlomak iz kasnije verzije, koji opirnije opisuje atmosferu koja je vladala u Cirihu za vreme Prvog svetskog rata. Taj odlomak poinje tamo gde se ranija verzija istog teksta zavrava; sve ostalo je uglavnom isto. Prethodna verzija ima nekoliko pasusa vie, ali ne i ovu epizodu, veoma ivopisnu i vanu za istoriju dade. Ova verzija Dadalanda moe se smatrati kompletnom. (AG)

Cirih je tada okupirala internacionalna vojska revolucionara, reformatora, pesnika, slikara, avangardnih muziara, filozofa, politiara i apostola mira. Okupljali su se u velelepnom kafeu Odeon. Svaka grupa je imala svoj ekstrateritorijalni sto. Dadaisti su drali dva stola pored prozora. Sedeli smo preko puta pisaca Vedekinda (Frank Wedekind), Leonarda Franka (Leonhard Frank), Verfela (Franz Werfel) i njihovih prijatelja. Za susednim stolom, u gracioznoj dvorskoj pozi, sedeo je baletski par Saharov (Aleksandar Saharov i Clotilde Planitz), u drutvu slikarke baronese Marijane Verefkin i slikara Aleksandra fon Javljenskog. Zbrkano se priseam i ostale gospode: pesnikinje Elze Lasker-iler (Else Lasker-Schler), Haderkopfa (Ferdinand Haderkopf, pesnik), Flakea (Otto Flake, pesnik), Jolosa (Waldemar Jollos, pesnik), Suzan Perote, slikara Lea Leupija (Leo Leuppi), osnivaa Alijanse, zatim baletana Mora (? Moore), balerine Mari Vigman, Labana, patrijarha svih baletana i balerina, i trgovca umetninama Kasirera (Paul Cassirer). Usred te uzavrele gomile, potpuno nezainteresovano, za posebnim stolom, sedeo je general Vile i ispijao svoju aicu veltlinca. Oko ponoi, neki bi poeli da lelujaju svojim fizikim telima, a neki onim mentalnim. Neki su se toliko klatili da su reili da okonaju svoje ivote, kao neobini knjiar Hak (Johannes Hack), vlasnik jedne male knjiare nadomak Banhoftrase, u ulici Etenbahgase, inae teak morifijumski zavisnik, koji je zbog rata izbegao u vajcarsku. Nikada neu zaboraviti njegov jezivi kraj: u tome je uspeo tek kada se bacio u Limat, poto najjaa doza morfijuma nije bila dovoljna, da bi onda i ue o koje je pokuao da se obesi puklo od njegove teine. Irski pisac Dojs, Buzoni (Ferruccio Busoni, kompozitor) i moj zemljak, Alzaanin, Rene ikele (Ren Schickele, pesnik), krojili su sudbinu sveta u Kraljevskoj sali, po mogustvu uz ampanjac.

Nedaleko od Kabarea Volter, u kojem je dada ugledala svetlost dana, u ulici pigelgase, u kui s desne strane, iveo je drug Lenjin. Neki prijatelji tvrde da su ga videli u Kabareu Volter. Meutim, pisac ovih redova nije primetio nita sumnjivo. Kratkovidi graani Ciriha nisu imali nita protiv Lenjina, zato to u njegovoj pojavi nije bilo nieg provokativnog. Dada je bila je ta na koju su reali. Od naih prijateljskih upozorenja, da je lagodnim vremenima doao kraj, poinjali bi da kipte od besa. Svet, taj lepi mali vrt, trebalo je da i dalje neno cveta. Buroazija je u dadi videla razularenu neman, revolucionarnog nitkova, varvarskog Azijata, koji kuje opake planove protiv njenih crkvenih zvonika, sefova i ugleda. Dadaisti su smiljali razne trikove da bi burujima pokvarili miran san. Slali su novinama lane izvetaje o jezivim dada-dvobojima, u kojima je navodno uestvovao i njihov omiljeni autor, Kralj iz Bernine. Dadaisti su u buruje usadili oseanje konfuzije i daleke, a opet mone grmljavine, od koje su njihovi zvonici poeli da bruje, sefovi se naroguili, a ugled osuo flekama. Daska za jaja, omiljeni sport vie klase, u kojem uesnici naputaju arenu umazani polupanim jajima od glave do pete; Flaa pupka, udovini komad kunog nametaja, u kojem se kombinuju bicikl, kit, brushalter i kaiica za apsint; Rukavica, koja se moe nositi umesto staromodne glave sve to je bilo smiljeno da bi burujima pokazalo svu nestvarnost njihovog sveta, svu nitavnost njihovih poduhvata, ak i onih tako unosnih kao to je patriotizam. Na pokuaj je, naravno, bio naivan, budui da i crvi imaju vie mate od propisno ustrojenih buruja i da ovi umesto srca imaju dinovsko kurje oko, koje ih tipa samo kada oluja krah berze pone da se pribliava.Hans Arp, Dadaland, Unsern tglichen Traum. Erinnerungen, Dichtungen und Betrachtungen aus den Jahren 19141954, Die Arche, Zrich, 1955; 1995; str. 5161 (5961).Dada nije bila farsa (1949)

Ludilo i ubijanje su besneli kada je 1916, u Cirihu, dada izronila iz primordijalnih dubina. Ljudi koji nisu direktno uestvovali u tom udovinom ludilu ponaali su se kao da ne shvataju ta se deava. Kao zalutala jagnjad gledali su svet staklastim oima. Dada je htela da trgne oveanstvo iz te alosne nemoi. Dada se gnuala rezignacije. Govoriti samo o onoj haotinoj nerealnosti dade i ne prodreti do njene transcendentne realnosti, znai ograniiti se na bezvredni komadi dade. Dada nije bila farsa.Die Flucht aus der Zeit (Bekstvo iz vremena) Huga Bala je filozofski i religiozni dnevnik pun uzvienih razmiljanja. U toj knjizi nalaze se najznaajnije rei do sada napisane o dadi. Die Flucht aus der Zeit je bekstvo iz materijalnog sveta. U prolim vekovima, mnogi su udeli za duhovnim blaenstvom. Stremili su osloboenju od vlastitih tela. Njihovi ivoti bili su priprema za njihovu smrt. Ljudi danas ismevaju takva nastojanja kao zastarelo praznoverje i rastau se u besmislenu i sivu penu. oveku danas nita nije sveto. On kidie na sve, svojim ogrubelim ulima. Sve se moe kupiti i prodati. Njegova zbrka i vika gue svaku pesmu, svaku molitvu. Kada smo 1926. Sofi Tojber i ja posetili Emi Henings i Huga Bala na Tirenskom moru, danima smo priali o dadi. Emi Henings nam je itala svoje pesme, svoje duboke, kreativne snove. Zaboravili smo Empedoklove jadikovke; zaboravili smo na svet, tu neuenu zemlju, gde ubijanje, gnev, opake boletine, trule, otrovni sokovi i druge kobi, vrebaju u mraku nad livadama sudbine. Ponizno smo priali o umetnosti, koja moe da izrazi i prizove neizrecivo. Priali smo o dadi kao o krstakom ratu koji je mogao da ponovo osvoji obeanu zemlju kreativnosti. Kada sam upoznao Riharda Hilzenbeka, on je traio izlaz sveta jalovog progresa, sveta apsurdnih umetnosti. Beao je od bezbojnih dana i noi, u kojima omatorele bludnice prljavo zelene kose mame muterije svojim mrtvim usnama i lascivnim njitanjem, od sveta na ijim poljima ograenim kosturima pijavice pod lemovima paradiraju pred strailima okienim medaljama. Kada su nai sjajni izumi poeli da se kotrljaju i grme, kada su vetaka, otrovna nebesa poela da se kidaju, Hilzenbek je napisao svoje Phantastische Gebete (Fantastine molitve). U tim pesmama Hilzenbek je razotkrio dijabolini spektar zemaljskog poremeaja, u razmerama koje omoguavaju da se shvati neshvatljivo ludilo neljudskosti. Svaka od tih pesama dovodi oveka u odnos sa beskonanim. Sa staloenou jednog Herodota, Hilzenbek peva svoja zapaanja. Phantastische Gebete su dale novi patos nemakoj poeziji.Izmeu 1915. i 1920. pisao sam svoje pesme iz Wolkenpumpe (Oblak-pumpa). U tim pesmama rasturao sam reenice, rei, slogove. Pokuao sam da razbijem jezik na atome, da bih se pribliio stvaranju. Potpuno sam odbacivao umetnost, zato to nas ona odvraa od dubina i remeti ist san. ekao sam da iz valovitih grudi dubina i visina izrone figure na ijim elima sijaju tijare od dijamantskih poljubaca. Sluaj mi je otvorio vrata percepcije, neposrednog duhovnog uvida. Intuicija me je navela da duboko potujem sluaj kao najvii i najdublji od svih zakona, kao zakon koji izvire iz samih temelja. Neka beznaajna re moe postati smrtonosna munja. Neki mali zvuk moe unititi zemlju. Neki mali zvuk moe stvoriti nov univerzum.

Slikari i vajari koji su bili lanovi dadaistike grupe od 1916. do 1920, nikada nisu pokuavali da se izmire sa umetnou i ivotom na ovoj planeti. Meu njima su bili Janko, Egeling, Sofi Tojber i ja. Svi smo bili reeni da se vie ne bavimo slikanjem aktova, mrtvih priroda, pejzaa. Ali odbacivali smo i kubizam i futurizam. Hteli smo neogranienu slobodu. Hteli smo da nesputano gledamo u ponore i visine. Futurizam je bio umetnost iluzornog kretanja i kao takav za nas je bio vie nego neubedljiv. Viking Egeling i Hans Rihter su mu suprotstavili apstraktni film. isto kretanje je bilo zamenjeno simuliranim kretanjem. Ono je sada postalo stvarno. Ali, nestvarnost stvarnosti uskoro je postala oigledna. Iz filmova Hansa Rihtera i Vikinga Egelinga poela je da zrai sve vea i blistavija duhovna lepota.Sofi Tojber sam upoznao 1915. u Cirihu. Kao lie s drveta iz neke bajke, tako su i njeni blistavi radovi pali u moj ivot. Samo nekoliko dana posle naeg prvog susreta, zajedno smo napravili neke vezove i kolae. Zajedno smo planirali i velike montae. Sreli smo se u lepoti zvezdanog svoda i njegova mona arhitektura zauvek je predodredila na rad. Stvari i bia koja e potei iz nas bie slobodna od tuge, muenja, gra. Naa dela zraie blaenstvom kao rozete starih katedrala. Sve to je tmurno uronie u istu svetlost. Proizvoljno e se rastvoriti u sutinskom. Vetar iz najveih dubina snano nam je duvao u lea i zemlja nam je izgledala kao predivni pehar, koji se preliva od blistavog ivota. Zaboravili smo crne misli, prljavi svet rata i ruevina. Sofi je gajila lepotu kao mudra vrtlarka. Za svaki raspevani, nasmejani nebeski buket imala je posebno ime.Neki od nas su iveli u sivim elijama, a nae pare zemaljske radosti bilo je siuno. Ali, zato su nas poseivali aneli. Aneli nisu ekonomisti. Oni velianstveno rasipaju svoju svetlost. Janko se nikada nije umorio od objavljivanja nove umetnosti. Ako se dobro seam, govorio je sledei nain, upravo onako kao to sam i ja pokuavao da mislim: Duhovna stvarnost bogato nagrauje onog ko se ne zatvara prema njoj. U dubinama, gnojavi irevi razuma iezavaju bez traga. Majmuni i papagaji su najvei neprijatelji umetnosti i snova. Ljudi uz pomo razuma tragaju za kljuem koji e im otvoriti kapije tajne, kapije ivota. Ali, tako nikada nee prodreti ka beskonanim, raskono obojenim hodnicima, u kojima zlatni plamenovi pleu i padaju jedni drugima u zagrljaj.Jean Arp, Dada Was not a Farce, tekst napisan posebno za antologiju The Dada Painters and Poets, koju je priredio Roberth Motherwell. Wittenborn, Schultz, Inc., 1951 (The Belknapp Press of Harvard University Press, Boston, Mass., 1981).Rue i zvezde (1945)

Rue i zvezdeimaju Sofino lice

blagost njenog srca

istotu njenog ivota.

Les roses et les etoiles, Abstract & Konkret, no. 6, Zrich, 1945, str. 151.

Oaze istote (1946)

u strahovitom haosu nae epohe vidim svega nekoliko retkih oaza istote. ovek je podlegao ludilu razuma. ludak nakljukan kulturom nauke pokuava da ovlada svetom pomou svoje pseudoglave. njegova neljudskost gura ga u prljavi lavirint i on vie ne moe da pronae izlaz. maina i novac su njegovi idoli, kojima se predano klanja. njegovo uivanje u progresu nema granica. on premerava rauna vaga bljuje vatru mrvi u prah ubija juri kroz vazduh spaljuje lae epuri se baca svoje bombe i misli da je to ono to ga postavlja iznad ivotinja. svojom paklenom inteligencijom i dijabolinom inventivnou on nadmauje sva ostala iva stvorenja. njegovo ludilo raste preko svake mere, kao i konfuzija njegovog uma i njegova ljubav prema prljavtini. on je zatoen u etiri zida svoje inteligencije i sve to se deava izvan njih ostavlja ga ravnodunim. vidim svega nekoliko retkih oaza istote u strahovitom haosu nae epohe. vidim svega nekoliko retkih ljudskih bia u tom haosu. meu njima su i umetnici kao to su van dusburg, egeling, mondrijan, sofi tojber i vordemberge-gildevat, kome i posveujem ovu stranicu.vordembergeova dela izraavaju njegovu averziju prema irenju konfuzije, opsednutosti demonima i ljubavi prema prljavtini. ona su puna vere i ona e trajati. ona su prozori probijeni unutar etiri zida inteligencije. vordembergeova dela, za razliku od onoga to pikaso radi na svojim slikama, ne nude oveku ogledalo u kojem e ovaj moi da prepozna svoju runou, svoj prljavi razum i njegovo naglo raspadanje, svoju koljaku njuku, svoje kande bogomoljake krtice, ljigavo raspoloene za muenje, krvavu kobasicu svoje due opustoene blasfemijom, koja mu visi iz oiju kao creva napunjena otrovom. vordembergeova dela proiuju zemlju, ona su direktna suprotnost pikasovim slikama i njihovom didaktikom tonu. ona ne govore: pogledajte koliko ste runi, pogledajte koliko ste pokvareni. naprotiv: ona su puna lepote i dobrote i seu dalje od ljudskog sveta ruevina, ka prirodnom putu koji vodi ka svetlosti, putu nepojmljivom korumpiranim duama.Oasis de purete, predgovor za monografiju Vordemberghe-Gildewartm poque nerlandaise, Amsterdam, 1949.

Pismo gospodinu Benkovskom (1927)

dragi gospodine benkovski,

pitali ste me ta mislim o slikarstvu skulpturi i posebno o neoplasticizmu i nadrealizmu.

da bih vam odgovorio na to pitanje morau da ponem s dadom koju smo cara i ja tako veselo porodili. dada je osnova svih umetnosti. dada je protiv smisla to ne znai besmisao. dada je bez smisla kao i priroda. dada je za prirodu i protiv umetnosti. dada je direktna kao priroda i pokuava da svakoj stvari dodeli njeno sutinsko mesto. dada je za beskonanom smisao i ograniena sredstava.cilj umetnosti je ivot. umetnost moe da pogreno shvati svoja sredstva i da samo odraava ivot umesto da ga stvara. takva sredstva su onda iluzionistika deskriptivna akademska. izlagao sam s nadrealistima zato to su njihov pobunjeniki stav prema umetnosti i njihov direktan odnos prema ivotu bili najsliniji dadi. od nedavno nadrealistiki slikari su poeli da koriste iluzionistika deskriptivna akademska sredstva na veliko veselje ropsa.

neoplasticizam je direktan ali iskljuivo vizuelan nedostaje mu odnos prema svim ostalim ljudskim sposobnostima. ali najzad mislim da ovek nije ni paraf ni paradajz ni paradigma zato to je sastavljen od dva mesoderska cilindra od kojih jedan kae belo a drugi crno.

primite pregrt najsrdanijih limunova

Hans ArpLArt contemporain, no.3 (bez godine izdanja, 1930?), str. 35.Medalja (1925)

medalja se uzdie dok se sunce posle pedeset godina slube povlai u ispeene tokove svetlosti.

ovek je taj koji je budilnike zamenio zemljotresima, kie pirina pljuskovima grada. susret ovekove senke i senke muve izaziva poplavu. ovek je bio i taj koji je konje nauio da se grle kao predsednici. sa svojih jedanaest i po prstiju ovek broji deset i po predmeta u nametenoj sobi univerzuma: straila sa vulkanima i gejzirima u guzicama, vitrine sa erupcijama, izloge s potocima lave, solarne monetarne sisteme, etiketirane stomaine, zidine sruene pred hordama pesnika, cezarske palete, zapanjene mrtve prirode, tale sa sfingama i ljudske oi pretvorene u kamenje dok su kiljile u sodomi.

ulaze kontinenti bez kucanja ali sa filigranskim brnjicama.

lie nikada ne raste na drveu, kao i planina iz ptije perspektive ni ono nema dubinu. posmatra uvek grei u odnosu na list. to se tie stabala i korenja, tvrdim da su to lai elavih mukaraca. kao lav koji pomamno njui soni mladi brani par limunovo drvo raste posluno na krcatoj ravnici. sputanje zastavice oznailo je poetak trke izmeu kestena i hrasta. empresi nisu stalci evharistijskog baleta.

upregnuti po etvoro, jedni iza drugih, kao grobovi trbuhozboraca ili polja asti, insekti izlaze na svetlost dana. tu je i eva, jedina koja nam je ostala. ona je bela sauesnica kradljivca novina, tu je i kukavica, pretea asovnika, buka njenih vilica die se kao padanje tekih kosa. zato u insekte ubrajamo i vakcinisani hleb, hor elija, munje ispod etrnaest godina i vaeg skromnog slugu.

nebo iznad morskog predela ukrasili su ekspresionistiki tapetari tako to su podigli earpu od smrznutog cvea. u vreme etve branih dijamanta na moru se mogu sresti ogromni ormani sa ogledalima koji plutaju na leima. ogledalo je zamenjeno uvotenim podovima a sam orman kulama u vazduhu. ti ormani sa ogledalima iznajmljuju sami sebe kao bokserske ringove za babice i rode i njihove bezbrojne meeve ili kao postolja za dinovska zarala stopala koja se tu odmaraju i ponekad naprave koji korak po njima, pampam. to je razlog zato se mora zovu pampasi, zato to pam znai korak, a dva koraka su pam-pam.

Prema tome vidite da nije neophodno konzumirati vlastitog oca osim komad po komad, to se ne moe za jedan piknik i gle ak i limun pada na kolena pred lepotom prirode. la mdaille se lve, La Rvolution surraliste, no. 7, Paris, 1925.Poeo sam da se sve vie udaljavam od estetike (odlomak, 1948)

Poeo sam da se sve vie udaljavam od estetike. Hteo sam da pronaem drugi poredak, drugu vrednost za oveka unutar prirode. On vie nije mera svih stvari, on ne moe vie da sve svodi na svoju meru; naprotiv, i ovek i sve druge stvari treba da budu kao priroda, bez mere. Hteo sam da stvorim nove pojave, da iz oveka izvuem nove oblike. Od 1917. ta tenja je poela da se nazire u mojim predmetima. Aleksandar Parten (Alexandre Partens) je u Dada almanahu o tome napisao sledee:

Ono po emu se an Arp istie jeste to to je u odreenom trenutku shvatio pravi problem samog umea. Tako je mogao da ga napoji novom, spiritualnom imaginacijom. Nije ga vie zanimalo da unapreuje, formulie i utanauje neki estetski sistem. Hteo je neposredno i direktno stvaranje, kao to su to odlamanje kamena od litice, otvaranje pupoljka, ivotinjsko razmnoavanje. Hteo je predmete natopljene matom, a ne muzejske eksponate, hteo je animalne predmete divljeg intenziteta i boje, hteo je da meu nama stvori novo telo, koje postoji za sebe, predmet koji bi mogao i da ui u uglu stola i da se gnezdi u dubinama bate i da zuri u nas sa zida Okvir slike, a kasnije i vajarsko postolje, njemu su izgledali kao beskorisne takeJo u detinjstvu, postolje neke skulpture ili okvir koji omeuje sliku kao prozor, za mene su bili prilike za igru i nestaluke i navodili me da smiljam razne trikove. Jednog dana pokuao sam da na prozorskom staklu naslikam plavo nebo ispod kua koje sam mogao da vidim kroz prozor. Tako je izgledalo da kue lebde u vazduhu. Ponekad bih izvlaio nae kune slike iz ramova i sa uivanjem gledao u te prozore koji su visili na zidovima. Ili bih okaio neki ram u naoj maloj, drvenoj upi i testerom izrezao rupu u zidu iza rama, koja je otkrivala neki ljupki pejza, u kojem su promicali ljudi i njihova stada. Pitao sam oca kako mu izgleda moje najnovije delo. Seam se njegovog udnog, pomalo zapanjenog pogleda. Kao dete uivao sam da stojim na postolju sruene statue i oponaam dranje neke smerne nimfe.

Evo nekoliko naziva mojih dadaistikih predmeta: Adamova glava, Artikulisani zarez, Papagaj koji zamilja da je grom, Planina s prslukom od leda, Pravopisni nametaj, Daska za jaja, Flaa pupka. Krhkost ivota i ljudskih tvorevina s dadaistima se pretvorila u crni humor. im se neko zdanje ili spomenik zavri, poinje da propada, da se raspada, truli, osipa u prah. Piramide, hramovi, katedrale, slike velikih majstora, to ubedljivo dokazuju. A zujanje ovekovo nee trajati nita due od zujanja ove muve, koja tako revnosno krui oko moje rum babe. De plus en plus je mloignais de lesthtique, On my Way, 1948.

Poezija je vertikalna (1932)Zajedniki manifest

Hans Arp, Samuel Beckett, Carl Einstein, Thomas McGreevy, Georges Pelorson, Theo Rutra (Eugne Jolas), James J. Sweeney, Ronald Symond

On a t trop horizontal, j'ai envie d'tre vertical. Lon Paul Fargue.Bilo je previe horizontalno; hou da bude vertikalno. Leon Pol Farg (Lon Paul Fargue)U svetu pod vlau hipnotikog pozitivizma, objavljujemo autonomiju poetske vizije, hegemoniju unutranjeg ivota nad spoljanjim.

Odbacujemo postulat da je kreativna linost samo faktor u slubi pragmatinog poimanja progresa i da je njena funkcija opisivanje vitalistikog sveta.

Protivimo se obnavljanju klasinog ideala zato to on neminovno vodi u dekorativni, reakcionarni konformizam, u lano oseanje harmonije, u sterilizaciju ive mate.

Verujemo da se orfike sile moraju odbraniti od propadanja, bez obzira na to koji e drutveni sistem na kraju pobediti.

Estetska volja nije prvi zakon. To je neposrednost ekstatinog otkrivenja, u aloginom kretanju psihe, u organskom ritmu vizije koja se javlja u kreativnoj umetnosti.

Realnost dubine moe se dosegnuti voljnim medijumskim prizivanjem, obamrlou koja izvire iz iracionalnog i vodi ka svetu iza ovog.

Transcendentalni ego, sa svojim mnogostrukim stratifikacijama, koje seu milionima godina unazad, povezan je s celom istorijom oveanstva, s njegovom prolou i sadanjou, i izbija na povrinu u halucinatornim erupcijama slika, u snu, sanjarenju, mistino-gnostiko transu, ak i u psihijatrijskim stanjima.

Konana dezintegracija ega u kreativnom inu moe se postii korienjem jezika kao mantikog (prorokog) instrumenta, koji ne okleva da zauzme revolucionarni stav prema rei i sintaksi i da u tome, ako je to neophodno, ode toliko daleko da izmisli ak i neki hermetiki jezik.Poezija stvara sponu izmeu ja i ti, tako to oseanja iz podzemnih, telurskih dubina vodi ka svetlosti kolektivne stvarnosti i celovitog univerzuma.Sinteza istinskog kolektivizma mogua je u zajednici duhova koji tee stvaranju nove mitoloke stvarnosti.

Poetry is Vertical, prvi put objavljeno u asopisu Transition br. 21 (urednik John George Eugne Jolas, 18941952), na engleskom, u Parizu, 1932.

Zagonetni plivai (1958)

Nai postupci su postupci snevaa, zagonetnih plivaa. Ne plivamo loe, ali nae avgustovske glave, s grozdovima nasleenog razuma, neprekidno udaraju u staklene zidove akvarijuma iz kojeg nikada nismo uspeli da izaemo. Nae vilice, iscrpljene od brbljanja, pohlepno grabe komadi slame natopljen prljavim uljem. Naa dela su fantomi, fantazmagorije na primer, fantazam o vetrenjai koja okree svoje krake, njae kao magarac i za sebe tvrdi da je aneo. Nageurs nigmatiques, objavljeno u katalogu Meunarodne izlobe nadrealizma, Boite alerte, missives lascives, odrane u galeriji Danijela Kordjea (Daniel Cordier), u Parizu, 1959.

Na mali kontinent (1958)

Na kontinent je mali.

Ima samo jedan zdenac

a taj zdenac slui i kao kamin.

Na kontinent je mali

i ima samo jedan most.

Most je uzan umoran

i udara se sa svoja etiri usplahirena repa

po svojim mravim slabinama.Na kontinent je okruen

velikom vodom.

Riblji kosturi udesno uspevaju u toj vodi.Svi putevi na naem malom kontinentu

zavravaju se jamama bez dna.

U te jame bacamo

smrdljive kamike

koji rastu u naim krevetima.

Poto svako od nas

ima po sto kreveta

koliina smrdljivih kamiaka

kojih svako od nas svakog dana mora da se otarasi

ogromna je.Naa ishrana je prosta

ali zdrava.

Kaa od leptira

mali kaluerski papci

mumije pauka

neki su od naih specijaliteta.Obueni smo jednostavno

u pozlaenu kou i sru od grnarije.Mnogi od nas

ne mogu da podnesu skakavce.

Ako se nekim sluajem

neko zarazi skakavcem

on skae i skaesve vie i vie

sve dok se vie nikada ne vrati.Notre petite continent, ditions PAB, Als, 1958, str. 38586.

Voe za sve (1939)

jezik je beskoristan za govor

bolje priajte nogama

nego svojim elavim jezikom

bolje priajte na pupak

jezik je dobar

za trikanje spomenika

za sviranje tree ili etvrte violine

za eljanje kitovih pletenicaza pecanje polarnog korenja

ali jezik je pre svega dobar

da vam visi iz usta

i landara na vetruIz poeme Bagarre de fruits, LUsage de la Parole, no 1, Paris, 6. decembar 1939. Poslednji deo, koji je ovde preveden, bio je posebno objavljen u Pomes sans prnoms, Paris, 1941.

Humor je (1950)

humor

je voda onog sveta

pomeana s vinom ovogLa Nef, Paris 19501951, str. 276.Izmeu redova vremena (1952)

Nae rei su otpaci. One iezavaju u zlokobnom sivilu, bez traga. Sivo na sivom na ivot isparava. On otie kao sivi potok odumrlih jezika.

Svetlost preseca univerzum, uzdu i popreko, izmeu redova vremena. Svako ko moe da ita izmeu redova brzo e shvatiti zato je dua stenjena u odvratnom oklopu tela. Dua vriti tako glasno u tom svom zatvoru da daleko, daleko odatle harfe, lire i laute poinju da odzvanjaju i pevue o njenom jadu.

Zvezde piu u beskrajno sporom ritmu i nikada ne itaju ono to su napisale. U snovima sam nauio kako da piem i tek mnogo kasnije sam mukotrpno nauio kako da itam. Kao da im je to znanje uroeno, none ptice itaju ono to su napisali smrtni ljudi, zbrkane krabotine u neprozirnoj noi. Cvetovi skitnice priredili su mi divno iznenaenje kada su svojim telima krivotvorili moj potpis na stenama. Dreams and Projects, Between the Lines of Time (Entre les lignes du temps), 19511952.

Konj je konj i nije umetnost (1955)Konj je konj i nije umetnost.

Kaika je kaika i nije umetnost.

Ali ako se stotinu malih konja umetniki izrezbari u kaiku, onda je to beskorisna kaika, a ne umetnost.Mozaik, kao i neko ulje na platnu, postoji da bi se gledao, a ne da bi se jeo.

Ipak, ako je mozaik lep, onda je to umetnost. Dekorativna umetnost poinje kada roda donese venac umesto pravougaonika.Moete sesti, lei, spavati ili stajati na nekom ilimu.Ali ilim opet moe biti uzviena umetnost.

U tom sluaju, savetovao bih vam da sednete na neto drugo.Un cheval est un cheval, jedna od etiri poeme objavljene u katalogu Arpove izlobe u Muse dArt Moderne, u Parizu 1962. Nemaka verzija je objavljena u zbirci Unsern tglischen Traum, 1955. (Isti podaci o izvorima vae i za naredna dva teksta.)

Sneva moe da (1955)

Sneva moe da uini da jaja velika kao kue pleu, moe da sloi munje u snopove, on moe da napravi dinovsku planinu koja sanja o pupku i dva sidra koja lebde iznad stoia, tako slabanog, siunog i jadnog, da izgleda kao kozja mamica.Lhomme qui rve, katalogu Arpove izlobe u Muse dArt Moderne, u Parizu 1962. Nemaka verzija: Unsern tglischen Traum, 1955.

Dada izreke (1955)

I pre dade, bee dada.

Dada je drevni etvorononi samostrel, koji vodi psa na uzici.

Dada ima krila monija od stotinu uma.

Dada ponekad izgleda kao ovek od treseta, sa oima od crvljivih jabuka. Ipak, dada je svakim danom sve lepa.

Dada je rua s ruom na reveru.

Dada pria ljudskim jezikom o svojih bezbroj punih flaa.

Dada je poetak i kraj, poinje s kraja, ide na poetak i preskae debelu sredinu. Zato dada deluje tako zdravo, poteno i ne mari mnogo za velike rei.Zato ljudi skau dadi na lea, pokazuju na nju prstom i govore da je runa, zato je grebu, liu i dave, tako da se ujutru budi mrtva?

Dada je lepa kao no koja u naruju nosi mladi dan.

Dada kae da jaja treba polagati u tuim ogledalima.Hans Arp, Dada-Sprche, Unsern tglichen Traum. Erinnerungen, Dichtungen und Betrachtungen aus den Jahren 19141954, Die Arche, Zrich, 1955; 1995; str. 4849. Gesammelte Gedichte, Bd. 2, Zrich 1974, S. 282f.

Veliki komarac, brk i mala mandolina (1946)probudio sam se iz dubokog besanog sna

s neprijatnim predmetima na licu

sofi je rekla to su jedan veliki komarac jedan veliki brk i mala mandolina

na kraj pameti mi nije bilo da ih sklonim naprotiv

ostao sam nepomian da mi ne bi spali s lica

ni sofi ih nije takla

i rekla je kunoj pomonici budite veoma paljivi dok ga budete hranili

zato to je ona na svoju veliku alost morala na put

u italiju zemlju velikih komaraca brkova i malih mandolina

ostao sam nepomian

i udisao miris ranog cvea

snovi su pustili da ih vodi biser

oslukivao sam jadikovku slavuja

u ogledalu sam video irafu koja je promicala

s miem na glavi

dolo je leto i do mene je doprla udaljena grmljavina rata

susedi su priali o miru nonoj muzici trouglastim ivotinjama

ispred mog prozora

u meuvremenu sofi se vratila iz italije

nije se nimalo iznenadila

kada je videla kako i dalje leim s onim neprijatnim predmetima na licu

onda sam jedne noi sanjao kako neka usta puna vatre

meka i u isto vreme udovina kao rua

prodiru velikog komarca brk i malu mandolinu

kada sam se probudio primetio sam da mi je lice u stvari bilo u opekotinama

ali makar sam se oslobodio neprijatnih predmeta

La grande mouche la moustache et la petite mandoline, Le Sige de lair: Pomes 19151945, ditions Vrille, Paris, 1946. Pesma verovatno datira iz perioda posle Sofine smrti, 1943.

Bila si vedra i mirna (1944)Bila si vedra i mirna.

S tobom, ivot je bio blag.

Kada bi oblaci hteli da zaklone nebo

Tvoj pogled bi ih rasterao.

Tvoj pogled bio je smiren i paljiv.

Paljivo si posmatrala svet,

Zemlju,

morske koljke na obali,

svoje etkice,

svoje boje.

Slikala si bukete svetlosti

koji su rasli,

irili se

i rascvetavali neprekidno

na tvom istom srcu.

Slikala si ruu blagosti.

Slikara si zvezdani potok.

esto sam te gledao iz profila kako radi,

ispred prozora,

ispred mora u daljini.

Uvek si radila tako paljivo.

Gledao sam te kako briljivo povija glavu

svoju glavu punu bisera snova.

Paljivo si umakala etkicu u boju.

Paljivo si meala boje.

Paljivo si crtala linije.

Paljivo si bojila crtee.

Disala si mirno.

Oi su ti zraile.

Blago bez drhtanja otvarala si vrata

svetlosti.

esto sam te gledao iz profila dok radi,

ispred prozora,

ispred stabala maslina,

ispred mora u daljini.

Ponekad bi zamahnula krilima i nasmejala se,

dok bi nastavljala da radi.

Htela si da me uplai.

Pravila si se da e odleteti.

Ali slika je napredovala

i to je uvek bio neki buket svetlosti.

Otila si vedra i mirna.

S tobom, ivot je bio blag.

Tvoja poslednja slika bila je zavrena.

Tvoje etkice bile su uredno sloene.

Tu tais claire et calme, Abstrakt & Konkret, no. 6, Zurich, 1945 (1944).

Govorim sebi (1943)

Govorim male, proste reenice,

tiho, samom sebi,

da ohrabrim sebe, da skrenem misli, da zaboravim

veliku bol, bespomonost,

u kojoj ivimo,

da zaboravim, govorim sebi male, proste reenice.

Sophie 19431945, Basel, Gesammelte Gedichte II, str. 4951.

Ne elim da nastavim (1943)

Ne elim da nastavim

i ja hou da spavam

kao to i ti spava

u zlatnoj i neizmernoj daljini

u nepomuenom ljuljanju.

Sophie 19431947, Gesammelte Gedichte II, str. 16.

Sputenih kapaka (1955)

Putam da me moje delo vodi i imam puno poverenje u njega. Nikada ne razmiljam o tome. Dok radim, iskrsavaju prijateljski, udni, zli, neobjanjivi, nemi ili usnuli oblici. Oni sami poprimaju konture. Ja se naizgled samo pomeram. Trebalo bi da budemo zahvalni i zadivljeni dok otvaramo vrata svetlosti i tami koje nam alje sluaj. Sluaj, koji upravlja naim rukama dok cepamo papir, kao i figure koje tako nastaju, otkriva tajne, ona dublja ivotna zbivanja. Sluajan prekid ili odlaganje nekog rada kasnije e se pokazati dragocenim. Taj in je od sutinskog znaaja za nastanak nekog dela. Slepi izbor boje esto daje slici njeno pulsirajue srce.Sadraj neke skulpture mora doi na prstima, nenametljivo, lako kao trag neke ivotinje na snegu. Umetnost se mora stopiti s prirodom. Ona bi ak morala da se pobrka s prirodom. Ali, to se ne moe postii oponaanjem ve samo na nain potpuno suprotan naturalistikom kopiranju na platnu ili u kamenu. Umetnost e se tako sve vie oslobaati sebinosti, virtuoznosti i gluposti.Treba samo malo oboriti kapke i unutranja svetlost e u istijem obliku potei kroz ruku. U tamnoj prostoriji lake je kontrolisati tok unutranjeg kretanja. Veliki umetnici kamenog doba znali su kako da diriguju hiljadama glasova koji su pevali zajedno s njima. Crte tako gubi svu svoju neprozirnost, a harmonije, pulsiranja, ponavljanja i metafore melodije postaju ritam tog dubokog disanja. Il suffit de baisser les paupires, katalogu Arpove izlobe u Muse dArt Moderne, u Parizu 1962. Nemaka verzija: Unsern tglischen Traum, 1955.ovek koji hoe da strelom skine oblak (1956)

ovek koji hoe da strelom skine oblak, potroie uzalud sve svoje strele. Mnogi vajari su takvi udni lovci.

Ono to treba da uradite jeste da odgudite neto na bubnju ili da odbubnjate neto na violini. Nee proi mnogo vremena, a oblak e se spustiti, zakotrljati se po zemlji od sree i na kraju posluno pretvoriti u kamen.

Tako e, jednim pokretom ruke, vajar napraviti najuzvieniju skulpturu. Tmoignages pour la peinture abstraite, ed. J. Alvard, Paris, 1956, str. 351.

Japanska jabuka (1957)

Jedan vajcarski slikar je uvek pitao svoje goste, koji su dolazili da se dive njegovim slikama, da li bi ih radije gledali ili sluali, da li bi vie voleli da im peva ili ita slike. Kada bi gosti traili da ih peva ili ita, on bi okrenuo slike od publike ka sebi i onda s velikim patosom pevao ili recitovao njihov sadraj.

Tekst jedne od njegovih pevanih slika udno nalikuje jednoj od mojih pesama: Ovaj plemeniti beli cvet, ija je verodostojnost izvan svake sumnje, tvrdi za sebe da nije cvet ve odjek, pesma radosti i jadikovka grubog bia, koje se u eteru materijalizuje u cvet i tako postaje vidljivo, ujno, opipljivo.Kroz muziku, poeziju, slikarstvo i vajarstvo ovek moe da se potpuno ostvari i razvije ovde na zemlji. Muzika, poezija, slikarstvo i vajarstvo su stvarni svet, u kojem utee ume, neunakaene planine i ljudi bez registarskih brojeva imaju pravo na ivot. Nikada nee biti previe muzike, previe poezije, previe slika, previe skulptura. Nemogue je sanjati previe. Due muzike, poezije, slikarstva i vajarstva se prepliu i teku zajedno, kao u snovima. Oklevao bih kada bih morao da kaem da li vie volim da pevam, slikam ili vajam stablo japanske jabuke. Nikada nisam bio protiv nijedne umetnosti, ak ni tradicionalne umetnosti; ali protivim se pomahnitalom progresu i nosorokoj svesti kojima dugujemo nae kenaturske maine i hidrogenske bombe. Da bi uspele, muzika, poezija i umetnost moraju da ine celinu, kao osnova, potka i predivo u tkanju. A ono to uvek stoji na prvom mestu jeste san, bajka. Niti bi trebalo da zaboravljamo boanske iskre, moje drugare dvostihe i aleksandrince, koji se tajanstveno penuaju, kule u vazduhu, hiljadu i jednog zrikavca u polju od lane I zato, sanjajmo dalje od smeha i suza, dalje od vrhova i ponora, dalje od ateistike klike, dalje od zastava, dalje onih opsednutih novcem i moi. Sanjajmo o transcendentnoj svetlosti. Svaki zemaljski predmet poprima stvarni i sutinski smisao ako uspe da ivi u boanskom svetu snova, u svetu boanskog sna.Kao to sam ve rekao, stajao sam dugo pred stablom japanske jabuke, omamljen, sanjajui da li bi trebalo da ga preobrazim u kola ili u pesmu. Konano sam reio da ga pretvorim u kola, seo i napisao sledeu pesmu:Stabla japanske jabuke lebde u vazduhukao onglerske loptice zamrznute u snu.

Beskrajno duboko plavetnilo otkriva zasvoenu stazu

uenoj zmiji zamrznutoj u snu.

LArbre kakis, Ascona, jun 1957. Prvi put objavljeno u LArc, Cachiers mditerranes, no. 10, Aix-en-Provence, prolee 1960.Putokazi (1950)

Pokazalo se da je izloba odrana u galeriji Taner, u Cirihu, novembra 1915, bila najvaniji dogaaj u mom ivotu. Tada sam upoznao Sofi Tojber.

Izloba, na kojoj su uestvovali i Oto van Res (Otto van Rees) i A. K. Van Res-Dutilh (Adrienne Catherine van Rees-Dutilh, Adya), najveim delom se sastojala od tapiserija, vezova i kolaa. U katalogu su bile objavljene reprodukcije jednog kolaa Ota van Resa, moje vunene tapiserije i svilenog veza A. K. Van Res-Dutilh. Za taj katalog sam napisao i mali uvod, u kojem sam istupio protiv iluzija, pompe, izvetaenosti, kopiranja ili plagijarizma, spektakla, hodanja po ici; zalagao sam se za stvarnost, za preciznost neizrecivog, za krajnju preciznost. Svi moji radovi bili su apstraktni, kako se to tada govorilo. Ali, sutinska crta te izlobe bila je da su svi umetnici, zgaeni uljima na platnu, tragali za novim materijalima. Ti radovi jedan od najznaajnijih meu njima, vez A. K. Van Res-Dutilh, nalazi se u zbirci Maregrite Hagenbah (Marguerite Hagenbach) u Bazelu, dok jedna moja tapiserija sada pripada mom bratu bili su prva svedoanstva o toj potrazi.

U radovima koje mi je malo posle toga pokazala, Sofi Tojber je takoe koristila vunu, svilu, tkanine i papir. Bilo je tu i nekoliko mrtvih priroda i portreta iz njene najranije umetnike aktivnosti. Ali, do tada je ve bila unitila najvei deo svojih radova, zato to je tragala za novim umetnikim reenjima. Njena duhovna istota, njena ljubav prema sopstvenom umeu, vodili su je ka krajnjem pojednostavljivanju formi koje je stvorila u svojim prvim apstraktnim kompozicijama.

Oboavanje maine, koja e uskoro raereiti univerzum i beskraj, i svirepi ludaki ar kojem se ovek tako lako prepustio, doveli su ga do take u kojoj vie ne moe da prepozna lepotu. Vedrina dela Sofi Tojber nepristupana je onima koji su rastavljeni od duha i ive u konfuziji. O njenim radovima se ponekad govori kao o primenjenoj umetnosti. Iza takvih ocena stoje i glupost i podlost. Umetnost se moe izraziti u vuni, papiru, slonovai, keramici ili staklu sa istom lakoom kao i u slikarstvu, kamenu, drvetu ili glini. Vitrai, koptske tkanine, tapiserija iz Bajea ili neka grka amfora ne spadaju u rubriku dekorativne umetnosti. Znam za predmete koje su oblikovali seljaci, ija je iva plastina realnost bila uzviena kao i neki antiki torzo. Umetnost je uvek slobodna i oslobaa predmete na koje se primeni.

Vedra smirenost koja zrai iz vertikalnih i horizontalnih kompozicija Sofi Tojber uticala je na barokni pristup i dijagonalne strukture iz mojih apstraktnih konfiguracija. Duboka i spokojna tiina proima njene konstrukcije boja i povrina. Njena upotreba iskljuivo horizontalnih i vertikalnih pravougaonih ravni u umetnosti presudno je uticala na moj rad. Pronaao sam, svedene do krajnosti, sutinske elemente svih zemaljskih graevina: linije i povrine koje ikljaju ka nebesima i plove u njima; vertikalnost nepomuenog ivota; i prostranu uravnoteenost, istu horizontalnost mira koji se iri u san. Njeni radovi su za mene bili simbol boanski izgraenog dela, koje je ljudska oholost unitila i ukaljala.

Sofi Tojber i ja smo reili da potpuno odbacimo upotrebu uljanih boja u naim kompozicijama. Hteli smo da izbegnemo svaku slinost sa slikama na platnu, koje smo smatrali svojstvenim pretencioznom i oholom svetu. Sofi Tojber i ja smo 1916. poeli da zajedno radimo na velikim kompozicijama od tkanine i papira.

Uz njenu pomo, istkao sam seriju vertikalnih i horizontalnih konfiguracija. Izmeu 1916. i 1919. eksperimentisao sam na razne naine, a neki od tih problema me zaokupljaju i danas. Tako sam neko vreme bio usredsreen na radove zasnovane na simetriji. Neki od njih su objavljeni u zbirci pesama Riharda Hilzenbeka, Fantastine molitve (1916) i prvom broju asopisa Dada (1917). Te iste godine, 1917, napustio sam problem simetrije u drvorezu i tkanju. Malo kasnije otkrio sam odluujue forme. U Askoni sam napravio nekoliko crtea tuem na polomljenim granama, korenju, travi i kamenju koje je jezero izbacilo na obalu. Na kraju sam pojednostavio te forme i povezao njihovu sutinu u fluidne ovale, simbole metamorfoze i razvoja tela. Drveni reljef Zemljaske forme, koji je Pikabija reprodukovao u svom asopisu 391 (br. 8, 1919), potie iz tog vremena; on je pokrenuo dugaku seriju, na kojoj i dalje radim. To su forme koje su nadahnule drvoreze koje sam uradio za dve knjige Tristana Care, Dvadeset pet pesama (Vingt-cinq pomes) i Bioskopski kalendar apstraktnog srca (Cinma Calendrier du coeur abstrait). Prva se pojavila u Cirihu 1918, a druga u Parizu 1920.

Otprilike u to vreme, Sofi Tojber i ja smo poeli da zajedniki radimo na kolaima, od kojih su neki, koji datiraju iz 1918, ostali sauvani do danas. Sofi Tojber je jo 1916. napravila nekoliko crtea drvenim bojicama, koji su nagovestili kolae. Posle duge i strastvene rasprave, poela su da se naziru pravila za izgradnju naeg murala. Horizontalne i vertikalne konfiguracije i novi materijali za mene su postali alfa i omega plastine umetnosti. Teko sam se odluivao na uee u izlobama, zato to svoje radove nisam smatrao potpuno spremnim. To je i razlog zato sam unitio veinu svojih radova. Nekoliko radova, koji jo postoje, spasili su moj brat i neki prijatelji, koji su nisu hteli da mi ih daju da bi ih unitio. ak sam ukrao jedan kola iz hotelske sobe svog prijatelja Tristana Care, da bih ga poderao. Moj brat me esto podsea na jedno zimsko vee u Cirihu, kada sam spalio toliko svojih radova da je od toplote naa pe za keramiku na kraju pukla.

Godine koje smo proveli radei iskljuivo s novim materijalima, na vezovima i konfiguracijama od papira i tkanine, delovale su na nas kao proienje, kao duhovne vebe, tako da smo konano otkrili slikarstvo, u njegovoj izvornoj istoti.

Tih godina Sofi je koristila drvene bojice. Toj tehnici se vratila i pred kraj ivota, u Grasu, 1941. i 1942. Izmeu 1916. i 1918. napravila je svoje prve apstraktne akvarele. Godine 1918. naslikala je triptih, ponovo koristei uljane boje, kao i razliite zlatne premaze. Tu tehniku, koju je u prolom (XIX) veku podstakao razvoj naturalistikih trendova u slikarstvu, usvojila je i Sofi, koja je tako simulirala vizantijsko i srednjovekovno slikarstvo. U to vreme je napravila i dva ulja na platnu, koja su ostala sauvana.

Sofi je u ocenjivanju sopstvenih radova pokazivala mnogo stroiji kritiki duh od mene. Uvek je oklevala da ih pokae nekome i nikada nije htela da ih izlae ili umnoava. Bila je jedna od najskromnijih osoba koje sam ikada upoznao.

Ples je neko vreme bio njeno glavno zanimanje; stavljala ga je iznad svojih ostalih umetnikih aktivnosti. U svom dnevniku, Die Flucht aus der Zeit (1927), kao i u jednim bernskim novinama, Hugo Bal je na zadivljujui nain pisao o njenom plesu. U Dada no. 1 (1917), Tristan Cara je pisao: Ludorije raspomamljenog pauka od ruku gospoice S. Tojber, pulsiraju u ritmu koji se brzo uzdie do paroksizma aljivog, hirovitog, predivnog ludila. Kostim: Hans Arp. Sofi Tojber je radila kao instruktorka u koli za dekorativne umetnosti u Cirihu. Predavala je kompoziciju i tehniku tkanja i veza. Bila je primorana na to, zbog nunosti materijalnog ivota. Njen posao nam je oboma omoguavao da se slobodno posvetimo svom sutinskom radu. Moram da podsetim itaoce da su to bili dani dada perioda i da su dadaisti uivali uasnu reputaciju. Direktori kole za dekorativne umetnosti rekli su Sofi da izbegava svako uee u dadaistikim manifestacijama, da u suprotnom ne bi ostala bez posla. Zato je morala da nastupa pod umetnikim imenom i da nosi masku kada bi plesala.

Sofi Tojber se bavila i plastinim radovima, u drvetu, koje je savijala i oblikovala u fantastine skulpture. Lutke i scenografije koje je po narudbini uradila za Gocijev komad Knig Hirsh bili su veliki uspeh. U dadaistikoj reviji Der Zeltweg (1919), objavili smo reprodukciju arobnjaka. Po elji Ela Lisickog, asopis Die Kunstsmen je objavio reprodukciju jedne od lutki, koja je u isti mah predstavljala i vojnika i celu vojsku. Na elju Ela Lisickog verovatno je uticalo njegovo zanimanje za pozorite i figure. Lino, vie bih voleo da sam video reprodukciju neke tapiserije ili akvarela. Moglo bi se, iako prilino proizvoljno, rei da za lutke Sofi Tojber vae Klajstove rei: njihove due nisu samo u njihovim laktovima. Ali, raj je zakljuan i heruvini su nam za petama; moramo obii ceo svet da bismo videli da li s druge strane postoji neki ulaz. To putovanje, o kojem je Klajst pisao u svom eseju o lutkarskom pozoritu, jeste ono na koje je krenula i Sofi Tojber.

Sve do 1920. nismo bili svesni znaaja naih eksperimenata. Kada su posle rata do nas dole prve meunarodne publikacije, iznenadilo nas je kada smo videli da je identinih pokuaja bilo irom sveta. Posebno su nas zadivili radovi Mondrijana (Piet Mondrian) i van Dusburga (Theo van Doesburg), koji su imali velikog uticaja na savremeno holandsko i svetsko slikarstvo. U isto vreme, zabavljala nas je injenica da je svako ko bi nacrtao kvadrat prosto morao da vrisne od oduevljenja. Ipak, reili smo da sauvamo svoje kvadrate. Naa statika istraivanja zapravo su bila proizvod namera sutinski drugaijih od onih koje je imala veina konstruktivista. Mi smo teili slikarstvu meditacije, mandala, putokaza. Nai svetlosni putokazi trebalo je da ukau na puteve koji vode ka prostoru, dubini, beskraju.Jalons, Ascona, 1950.

Konkretna umetnost (1944)

Ne elimo da kopiramo prirodu. Ne elimo da reprodukujemo, elimo da stvaramo. elimo da stvaramo, kao to biljka stvara plod, a ne da reprodukujemo. elimo da stvaramo direktno, a ne na neki posredan nain.

I poto ova umetnost ne sadri ni najmanji trag apstrakcije, nazivamo je konkretnom umetnou.

Dela konkretne umetnosti ne treba da nose potpis umetnika. Te slike, skulpture ti predmeti treba da ostanu anonimni, u velikom ateljeu prirode, kao to su to i oblaci, planine, mora, ivotinje, ljudi. Da! Ljudi treba da se vrate prirodi! Umetnici treba da rade u zajednicama, kao to je to bilo u srednjem veku. Godine 1915, O. van Res, A. Van Res, Frejndlih (Otto Freundlich), S. Tojber i ja imali smo takav pokuaj.

Te godine sam pisao: Ovi radovi se sastoje od linija, povrina, oblika i boja. Oni pokuavaju da prevaziu ljudsko i dostignu beskrajno i veno. Oni ponitavaju ljudski egoizam Ruke nae brae, umesto da nam slue kao da su nae, postale su neprijateljske. Anonimnost je odbaena zbog divljenja slavnima i njihovim remek delima, mudrost je mrtva Reprodukovati znai oponaati, glumatati, hodati po ici

Renesansa je razmetljivo uzdizala ljudski razum. Moderna vremena, sa svojom naukom i tehnologijama, pretvorila su oveka u megalomana. Jezivi haos naeg doba je posledica tog precenjivanja razuma.

Razvoj tradicionalnog slikarstva u pravcu konkretne umetnosti, od Sezana, preko kubista, bio je esto analiziran, ali ta istorijska objanjenja samo su napravila zabunu. Odjednom u skladu sa zakonom sluaja, oko 1914, ljudski um je proao kroz preobraaj: suoio se sa etikim problemom.

Konkretna umetnost eli da preobrazi svet. Ona eli da ivot uini prijatnijim. Ona eli da spase oveka od najopasnijeg ludila: od sujete. Ona eli da njegov ivot uini jednostavnijim. Razum iskorenjuje oveka i primorava ga da vodi tragian ivot. Konkretna umetnost je osnovna umetnost, zdrava i prirodna umetnost, koja u glavama i srcima ljudi gaji zvezde mira, ljubavi i poezije. Gde god da se konkretna umetnost pojavi, melanholija uzmie, vukui za sobom svoj sivi kofer prepun crnih uzdaha.

Kandinski, Sonja Delone, Rober Delone, Manjeli (Alberto Magnelli) i Lee (Fernand Leger) bili su meu prvim majstorima konkretne umetnosti. I pre nego to smo se sreli, radili smo posveeni istom cilju. Veina tih radova nije bila izloena sve do 1920. Oni su oznaili procvat svih boja i oblika ovog sveta. Te slike, te skulpture ti predmeti bili su oieni od svakog traga konvencionalnih elemenata. Pristalice te nove umetnosti pojavile su se u svim zemljama. Konkretna umetnost je uticala na arhitekturu, nametaj, film i tipografiju.

Pored izloenih dela tih umetnika, neki radovi Diana, Mana Reja (Man Ray), Masona (Andr Masson), Miroa i Ernsta, kao i veliki broj nadrealistikih predmeta, takoe spadaju u konkretnu umetnost. Liena svakog deskriptivnog, fantastinog, knjievnog ili polemikog sadraja, dela tih umetnika, po mom miljenju, veoma su vana za razvoj konkretne umetnosti, zato to, uz pomo aluzije, uspevaju da u umetnost unesu fiziko oseanje, koje ovu ini ivom.

Art Concrete, predgovor za katalog izlobe Konkrete Kunst, odrane u Kunsthalle u Bazelu, od 18. marta do 16. aprila 1944. Re je o neto kraoj verziji teksta koji se prvi put pojavio na engleskom, Abstract Art, Concrete Art, u katalogu izlobe Art of this Century, ed. Peggy Guggenheim, New York, 1942, str. 2931. Prevedeno kao Apstraktna umetnost, konkretna umetnost, Delo, Beograd, junjul 1979, godina XXV, broj 67, str. 6466. Tema broja: Apstraktna umetnost; priredili Marko Nedeljkovi i Zoran Gavri; prevod: Vladimir Bokovi. Kislerovo jaje i Soba praznoverja (1947)

Tokom celog svog ljudskog veka, Kisler je ostao skriven u svojoj njujorkoj osami i leao na jajima. Kao i Kristifor Kolumbo, imao je glavu punu jaja i leao na njima danju i nou. Jednom jajetu je posvetio posebnu panju, sve dok to jaje nad jajima, dobijeno od jajeta, nije nadvisilo velike graevine nae arhitekture.

U njegovom jajetu, u tim strukturama u obliku jajastih lopti, ljudsko bie sada moe da pronae utoite i ivi kao u majinoj utrobi.

Kua u obliku jajeta savreno objedinjuje sve elemente. Ona stoji na zemlji, pluta na vodi, bukti u vatri, klizi kroz vazduh. Napravljena je tako da se skladno stopi s trajanjem i venou.

Ona je prevazila primitivne graevine od ljudskih kostiju praume solitera, te jadne materijalistike kocke.

ovek je raskinuo s prirodom. Sada, gonjen strepnjom, on tera prirodu od sebe. Strah ga je naveo da otkrije ludilo. Strah ga je naveo da napravi gradove, drave i sve ostale dijaboline izume.

Kisler eli da izlei oveka od strepnje i greva, da ga navede da se vrati prirodi, lako i slobodno. On eli da spase ljudsku duu od okamenjivanja.

U Sobi praznoverja, na Nadrealistikoj izlobi 1947, Kisler nam prikazuje invaziju strepnje.

Pometnja, ludilo i praznoverje pomaljaju se i diu svoja lica blea od krede, iz beskrajnih dubina jezera u kojem sve vrvi od drage, opake i blistave dece Maksa Ernsta, tih malih prodrljivaca, koji pokazuju svoje nemilosrdne zube, iz jezera bez dna iz kojeg diklja neodreeno tamno rastinje i preti da se beskonano razmnoava.

Posetioca pogaa snop dlakavog svetla.

Odjekuje neki gvozdeni kaalj.

Okamenjeni dani kljocaju na svojim ivilucima.

Posetioca iznenada okruuju kosmike mrenjae.

Hrana smrti klizi inama od mesa.

Jedan Miroov (Joan Mir) natpis, koji verovatno govori o koridi u kojoj je neku zvezdu zadesila smrt, promie Mlenim putem due.

Nasred crnih zastora, velika snena taka iri se protiv loih uticaja.

Kostur od pepela, uspravlja se na obali jezera, tanak i suv, poto je progutao sopstvenu lobanju.

Krst, veala, slavlje, jadikovke, znamenja su Totemskog spomenika. Maleni instrument, tap kojim gospodar peine, u gizdavom kouhu, pali vatru, proizvodi najtraginiji znak. Njegovo otkrie dovelo je do svirepe ljudske oholosti. U kretenskom transu, ovek sada igra ples straha od smrti. Kako je dolo do tog greha, do tog pada? Kao odgovor na to pitanje, stie samo njegov odjek, njegovo ponavljanje.

Kisler je ostavio nekoliko proreza na crnim zastorima. Kroz jedan od tih otvora, Euklid (1945, Euclid, slika) Maksa Ernsta zuri u nas svojim oima gusenice, kroz vinovu lozu. Njegovi obrazi podseaju na kamene ploe nekog trga viene iz ptije perspektive. Euklid je voleo surogate opipljivog sveta. Hodao je ravnicom koja nije bila ravnica, kao to i mi verujemo da smo tela, a nismo.

Arijadnina nit, koju je Kisler tako paljivo provukao kroz Nadrealistiku izlobu, na kraju nas dovodi do prijatnijeg, svetlijeg ivota, u kojem e ovek postati svestan kratkog vremenskog raspona koji mu je dat ovde na zemlji. Nee se vie ponaati kao besno pseto. Kada ovek vie ne bi bio obuzet pakostima, ogovaranjem i kreketanjem, uskoro bi se mirno izgubio u oblacima.

Jo od 1934. Kisler svoja jaja pravi samo uz pomo talasa. Njegove bes-krajne kue pevaju i miriu na modra gnezda dnevne svetlosti. U njegovim bes-krajnim kuama ovekova dua igra vaniju ulogu od njegovog tela. Nematerijalno i sveto u njima deluju i govore mono kao i u Bretonovoj Odi arlu Furijeu.

Luf de Kiesler et la salle des superstitions, Cahiers dArt, no. 22, Paris, 1947. Povodom velike nadrealistike izlobe prireene 7. jula 1947 u Parizu, u galeriji Maeght (Le Surralisme en 1947). Katalog izlobe je dizajnirao Marsel Dian (omot s uvenom mekom skulpturom, sa zvonom za vrata u obliku enske dojke i natpisom, Molim, pritisnite). Postavku je osmislio Frederik Kisler (Frederick John Kiesler, roen kao Friedrich Kiesler, 18901965), austrijsko-ameriki arhitekta, dizajner i vajar, Arpov prijatelj jo iz vremena grupe De Stijl (19171931; Kisler je postao lan grupe 1923). Najpoznatiji Kislerov rad je Beskrajna kua (Endless House), iji je model predstavio na izlobi u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, 19581959. Arp aludira na Kislerovu raniju njujorku fazu i njegove jajaste lopte, prve nacrte Beskrajne kue. Marsel an i Anri Pastoro (1955)

Marsel an i Anri Pastoro pripadaju st