1

Marijan F. Kranjc

general-major u penziji, Privškova ulica 3, 1000 Ljubljana, e-pošta:

marijan.f.kranjc@amis.net

Jože Maček

akad. prof. em. dddr. Biotehnička fakulteta Univerziteta u Ljubljani,

Jamnikarjeva 101, 1111 Ljubljana. e-pošta: dr.jozemacek@gmail.com

Janko Stibiel - Vukasović, pukovnik

Vojske Kraljevine Srbije i Jugoslavije te

njegovi potomci – doprinos ka

slovenačko-srpskim odnosima

REZIME

Slovenačko-srpski odnosi imaju svoju istoriju, uspone in padove. Iako su

odnosi posle razbijanja SFRJ stagnirali, u poslednje vreme je primečeno

nekoliko pokušaja Slovenije, da pomogne integriranju Srbije u porodicu

evropskih naroda.

U istorijskom sečanju oba naroda usidrena su posebno dva izuzetna

dogadjaja. Prvi se odnosi na vreme balkanskih ratova 1912–1913, kada je

28 slovenačkih lekara, na čelu sa dr. Ivanom Oražnom1 pohitalo na pomoć

ranjenoj braći na bojištima (prvi vojni lekari došli su u Srbiju 1864: dr.

Štefan Nedok i dr. Ivan Kovač). Uskoro zatim u 1. svetskom ratu 1914–

1918 srpskoj vojsci se pridružilo 435 slovenačkih dobrovoljaca, od kojih je

njih 194 sudelovalo godine 1917 i u proboju solunskog fronta.2

To je bio ujedno i pravi razlog, da su Srbi u godinama 1941–1942 nudili

nesebičnu pomoč hiljadama slovenačkih prognanika. Prijateljske i sve

druge veze su ostale.

Upravo neverovatan bio je vojnički put primorskog momka Janka Stibiela,

koji se najpre kao dobrovoljac priključio pobunjenicima u Bosni. Godine

1876 bio je primljen v srpsku vojsku i 1912, kao prvi Slovenac, unapredjen

u čin pukovnika Vojske Kraljevine Srbije.

Na osnovu arhivskih podataka iz Beča i Beograda, po prvi put

dokumentovano prikazujemo razvojni put pukovnika Janka Stibiela -

Vukasovića, koji se morao skrivati, jer su ga austrijske vojne vlasti zbog

1 Oražen, Ivan, Med ranjenimi srbskimi brati, Ljubljana, 1913 2 Marijan F. Kranjc, Slovenska vojaška inteligenca, Grosuplje Grafis Trade, 2005, str.

331–353

2

dezerterstva čak dva puta osudile na smrt! “Pronašli” smo i njegove tri

potomke, do sada nepoznate.

Pukovnik Janko Stibiel - Vukasović je cenjen kao odvažan i odličan oficir,

pa je zato i postavljen za komandanta celokupne srpske Žandarmerije, a na

kraju i za pomočnika komandanta Dravske divizije u Ljubljani.

I njegovi potomci su bili poznati u Sloveniji, sin Milan kao pisac basni,

ćerka Jelena kao agitatorka za “aleksandrinke” u Srbiji (umesto u dalekom

Egiptu), a najmladji sin Pavle, akademik, kao stručnjak za zaštitu bilja.

Janko Stibiel - Vukasović je najznačajniji medju slovenačkim

dobrovoljcima. Iako je pretežno vreme proveo u Srbiji, nije prekinuo veze

sa Slovenijom. Pred samu smrt, 1923, zaželeo je, da bude sahranjen u

rodnom selu Vrtovin u Vipavskoj dolini.

REZIME

Janko Stibiel – Vukasović je bio rodjen 1851 u Vrtovinu, umro je 1923 u

Ljubljani, a sahranjen je u Vrtovinu. Završio je mornaričku školu i tri

godine službovao u Austro-ugarskoj vojnoj mornarici. 1876. godine je kao

dobrovoljac učestvovao u ustancima u Bosni, a zatim postao pripadnik

Vojske Kraljevine Srbije. Učestvovao je u oba balkanska rata i u I.

svetskom ratu. Dostigao je do čina pukovnika. Bio je komandant srpske

Žandarmerije, na kraju pomočnik komadanta divizije u Ljubljani.

Najstariji sin Milan Vukasović bio je poznat kao pisac basni, ćerka Jelena

je bila udata u Francuskoj. Najmladji sin Pavle Vukasović je u Franciji

doktorirao iz zoologije. Bio je profesor na univerzitetu u Novom Sadu i

član Srpske akademije nauka i umetnosti.

GLAVNE REĆI

Slovenački dobrovoljci, srpska vojska, balkanski ratovi, prvi svetski rat,

izstraživaći, zoologija.

ABSTRACT

Janko Stibiel – Vukasović was born 1851 Vrtovin, died 1923 in Ljubljana,

buried in Vrtovin. He completed the nautical school and served for three

years in the Austro-Hungarian navy. In 1876 he participated in the

rebellion movement in Bosnia and them joined the army of the Kingdom

of Serbia. He advanced to the rank of colonel. He was commander of

Serbian Gendarm, at last Division assistant commander in Ljubljana. He

took part in both Balkan Wars and in World War I. His oldest son Milan

was a well known writer of basnien and daughter Jelena was married in

France. His youngest son Pavle Vukasović got in France a Ph. D. in

3

zoologie. He was professor on the University in Novi Sad and member of

the Serbian Academy of sciences and arts.

KEY WORDS

Slovene volunteers, Balkan wars, World War I, explorers, zoologie.

IZVORI I LITERATURA

Arhivski izvori:

- VA RA Dunaj – Vojni arhiv Republike Avstrije, Beč, Fond: Glavna

knjiga (Grundbuch) Austro-ugarske vojne mornarice, fascikla br. 114

– 6012, str. 72, Kadrovski list za Janko Stibiel, dobijen 5. novembra

2012, u prevodu dr. Jožefa Jerka;

- VA RSr Beograd – Vojni arhiv Republike Srbije, Beograd, Fond

Vojske Kraljevine Jugoslavije, kutija br. 2005/564: Kadrovski dosje

Janko (Anton) Vukasović, pešadijski pukovnik. Primedba: pošto je

dosje bio u raspadanju, nije mogao biti fotokopiran, pa ga je general-

major u penziji Milisav Sekulić ručno prepisao.

Literatura – monografije:

- Čamprag, Dušan: Pavle Vukasović (1893–1973). Beograd: SANU,

1998, str. 403–438.

- ES Enciklopedija Slovenije: Stibiel (Stibil), Janko, tudi Vukasović.

Ljubljana: Mladinska knjiga, sveska 12, 1998, str. 314.

- Kranjc, F. Marijan: Slovenska vojaška inteligenca, Grosuplje, Grafis

Trade, 2005, str. 331–353.

- Oražen, Ivan: Med ranjenimi srbskimi brati, Ljubljana, 1913.

- PSBL (Primorski slovenski biografski leksikon): Stibiel - Vukasović,

Janko. Gorica 1988, 14. sveska, str. 466–467.

- SBL (Slovenski biografski leksikon): Stibiel - Vukasović, Janko,

Ljubljana, 1971, 11. sveska, str. 485.

- Taviano, Luigi: Religiosita e Societa nelle Confraternite di Gorizia. (s

Goriziana, 1983 (Bratovščina sv. Trojice, 15. stoleće, vodili franjevci,

dominikanci in salezijanci).

- Zbornik Kladivarji: Janko Kos, nekrolog. Ljubljana, 1936, str. 714.

- Zbornik Kladivarji: Skozi albansko golgoto v dobrovoljce. Ljubljana,

1936, str. 174.

- Zbornik Kladivarji: Vse za Jugoslavijo. Ljubljana, 1936, str. 197.

Literatura – članci:

- Digitalna verzija: Soča . Gorica, 18. maja 1876, www.google.

- Nedok, Aleksander: Pavle Vukasović, medicinac. Beograd, november

2012, elektronsko pismo Marijanu F. Kranjcu.

4

- Gabršček, Andrej: Spomini. Slovenski narod, Ljubljana, 12. avgust

1933.

- Genealogija: Rodbinska veja Stibielov iz Vrtovina, Koper, avgust

2012, www.tatjana-malec.si,

- Čamprag, Dušan: O Pavletu Vukasoviću, privatno, Novi Sad,

septembra 2012: pismo akademiku drrr Jožetu Mačku.

- Vukasovič - Štibiel, Jelena. Slovenska dekleta v Srbijo, mesto v

Aleksandrijo! Soča, Gorica, 10. septembra, 1913.

- Župni ured Kamnje. Dopis, 1968.

Janko Stibiel (Stibjel, Stibil, Stibilj) - Vukasović,

pukovnik Vojske Kraljevine Srbije (VKS) in Vojske

Kraljevine Jugoslavije (VKJ) – život i delovanje3

Rod Stibiel (slovenački Stibilj) izvire iz italijanskega dela Tirola (Karnije).

Početnik grane iz Vrtovin kod Ajdovščine je Janez Stibiel (1800–1878),

mlinar i poljoprivrednik. Janko Stibiel je bio rodjen 2. septembra 1851 kao

osmo dete u seljačkoj porodici Antona Stibjela (1824–1911) i Tereze,

rodjene Čermelj (1831-1878) u Vrtovinu. Osnovnu školu je pohadjao u

Ajdovščini, a zatim od 1862 do 1868 realku u Gorici. Godine 1869 je

završio civilnu nautičnu školu (akademiju) u Rijeci, koja je potpadala pod

ministarstvo za trgovinu tadašnje Austro-Ugarske. Posle završetka škole

12. maja 1870 je dobrovoljno stupio u Austro-ugarski mornariški korpus

kao mornar 4. klase u trogodišnju službu sa mesečnom platom 3 forinte.

Istovremeno je bio evidentiran kao rezervista 7. pešadijskog puka u Gorici.

Navedeni vojni podaci su prvi put dostupni na osnovu pribavljenog

dokumenta Vojnog arhiva u Beću4, u kojem po prvi put saznajemo za

službenu verziju imena i prezimena – Johann Stibjel (Ivan Stibjel). U toku

službovanja u Austro-ugarskoj vojnoj mornarici bio je 18. septembra 1870

unapredjen u mornara 3. klase i 4. februarja 1871 u mornara 2. klase. Več

25. aprila je bio unapredjen u prvi podoficirski čin – oružar (Waffengast),

koji je bio u rangu narednika, na rukavu je imao oznaku oružja i dve bele

zvezde. Narednog dana je dobio naziv magacionera (pomorskog) oružja

(Waffenquartiermeister). 31. marta 1873 bio je unapredjen u čin višeg

oružarskog narednika sa tri bele zvezde.

Na drugom listu spomenutog dokumenta iz bečkog vojnog arhiva je

značajan zapis, da je 30. novembra 1873 dezertirao iz Austro-ugarske

vojske i da ga u zavičajnom kraju nisu mogli pronaći, pa ga je zato vojni

sud Austro-ugarske vojske (u odsustnosti) osudio na smrt zbog

3 ES: Stibiel (Stibil), Janko, tudi Vukasović, str, 314

SBL: Stibiel - Vukasović, Janko, str. 485

PSBL: Stibiel - Vukasović, Janko, str. 466–467 4 VA RA Beč: Grundbuch, fascikla br. 114–601

5

dezerterstva. Na kraju je na osnovu dokumenta br. 36 od 13. jula 1916

naknadno dopisano, da se »zadržava u Srbiji pod prezimenom Vukasović«.

Janko Stibiel - Vukasović, pukovnik

Izvor: Kladivarji, 1936, foto – 1917, Mikra

Na osnovu dostupnih podataka ostalo je nerazjašnjeno samo službovanje u

toku 1874. godine. U SBL stoji, da je Janko Stibjel (Stibil) službovao u

Gorici u financijskoj inspekciji, medjutim u njegovom kadrovskom dosjeju

je zabeleženo, da je bio „službenik firme sv. Trojice“. Radilo se o jednom

od crkvenih udruženja, koje se bavilo humanitarnom delatnošču, takodje

sa vernicima i bolesnim osobama5.

Po navodima SBL6 Janko Stibiel je u vremenu od 1875 do 1876, kao jedan

od prvih slovenačkih dobrovoljaca, učestvovao u ustancima i pobunama u

Srbiji, Bosni i Hercegovini. Zapisano je sledeće: „Kada je buknuo u

Hercegovini ustanak protiv Turaka i kada se Srbija pripremala za rat,

Stibiel je sredinom 1875. otišao tamo in stupio u dobrovoljački zbor

generala Đorđa Stratimirovića. Pošto Srbija nije otpočela rat, Stibiel je

prešao u Bosnu u četu Petra Mrkonjića (Petra Karađorđevića), koji je u

proleće 1876 radi suprostavljanja Milana Obrenovića i Austro-Ugarske,

prestao sa ratovanjem. Zato je Stibiel sa zemljakom Aleksandrom

Tomanom otišao u Hercegovinu ka vojvodi Mići Ljubibratiću, gde se

odlikovao kao poručnik u četi francuskog kapetana Barbieua.“ O tome je

novinar Toman izveštavao u Slovenskom narodu.

Mićo Ljubibratić (Ljubovo kod Trebinja, 1839 – Beograd, 1889) bio je

srpski vojvoda u Hercegovini. U bosansko-hercegovačkom ustanku 1875

bio je po nalogu srpske vlade jedan od rukovodilaca tog ustanka. Godine

1876. je prešao u Bosnu, ali su ga Austrijanci zarobili. U Srbiju se vratio

5 Taviano, Religiosita e Societa nelle Confraternite di Gorizia 6 SBL Stibiel Vukasović, Janko, str. 485

6

1877, a 1882 je učestvovao u hercegovačko-bokeljskom ustanku. Prvi je

na srpski jezik preveo Koran. Iako se zauzimao za muslimane, za sebe je

tvrdio, da je samo Hercegovac.

Kada je Srbija 1876 zaratila sa Turskom, Janko Stibiel se vratio u Srbiju i

u Drinskom dobrovoljačkom odredu ratovao na bosanskom frontu. Pošto

je znao italijanski, za kraće je vreme kao tumač dodeljen garibaldinskoj

legiji, koja je iz Italije došla na ispomoč Srbima. Priča je doduše

prihvatljiva ali nije dovoljno proverena. Nešto slično je objavljeno i u

zborniku Kladivarji (str. 22), gde se u nastavku navodi i ovo: „Godine

1876. Stibil se vratio kući na Goriško“, gde su ga za 10 dana zatvorili i još

kaznili sa 50 goldinara, ali njegovog vatrenog nacionalizma nisu mogli

ugušiti. Još iste godine „Stibil je ponovo napustio Goricu“ i tako se

pridružio ostalim srpskim dobrovoljcima u borbama protiv Turaka.

U "Soči", novinama "Slovenskega političnega društva goriškega za

brambo narodnih pravic", 18. maja 18767 bilo je zapisano, da su

"Hubmajer i Stibil maja 1876 otišli u Bosnu, gde je Hubmajer preuzeo

komandovanje pobunjeničkih snaga".

Miroslav Hubmajer, 1851–1910, iz Ljubljane, bio je austrijski rezervni

podoficir - artiljerac, po zanimanju slovoslagač, dobrovoljac. Najpre se je

pridružio legiji stranaca, kojom je komandovao vojvoda Ljubibratić. Brzo

se odlikovao kao hrabar borac i dobar komandir, pa je tako kasnije i

izabran za komandanta pobunjenika severne Bosne. Zatim je četovao u

Crnoj gori i Srbiji, gde mu je ruski general Černjajev, inaće komandat

srpske vojske, podelio čin potporučnika. Miroslav Hubmajer je 1884 u

Bukarešti zajedno sa Vasom Pelagićem potpisao spomenicu za

obrazovanje balkansko-karpatske federacije. U Beogradu je živeo od 1890

do 1896, a zatim je prešao u Sarajevo, gde je 1910 umro kao arhivar

državnog muzeja. Miroslav Hubmajer zaslužio je barem skromnu

monografiju, jer je kao slovenački dobrovoljac i oficir bio i glavni vodja

pobunjeničkih snaga u dve pokrajine, u Bosni i Makedoniji, medjutim

vojni istoričari su ga zaboravili.

U PSBL8 se navodi, da je bio Janko Stibiel takodjer i dopisnik "Soče" i

"Slovenca" sa psevdonimom "Vrtovinski" i "Jugosloven". Pregledom svih

brojeva "Soče" iz godine 1876 u digitalnoj knjižari Slovenije uočeno je,

da su skoro u svakom broju od maja do oktobra te godine objavljeni

opširni i stručni izveštaji sa „jugoslovanskog bojišta“. Prvi izveštaj je

objavljen 30. juna 1876 bez potpisa, a već u narednom broju 7. jula 1876

je na prvoj strani objavljen patriotski članak sa naslovom „Srbija maršira,

vesele se Sloveni“, takodje hvalnica knezu Milanu, „prvom Srbinu, koji će

proterati Turčina“. Slični izveštaji su objavljivani sve do oktobra 1876.

Na osnovu iznetog proizilazi, da su Hubmajer i Janko Stibiel otišli medju

dobrovoljce u Srbiju i Bosnu tek maja 1876, što znaći da navodi u SBL o

7 Digitalna verzija "Soča" , 18. maja 1876 8 PSBL Stibiel - Vukasović, Janko, str. 466-467

7

delovanju Janka Stibiela izmedju 1875 i 1876 nisu sasvim tačni. Izveštaji

sa „jugoslovenskog bojišta“ nisu potpisani sa naznačenim psevdonimima,

osim 27. jula 1876, kada je neki „Gorjanec“ napisao uvodnik sa naslovom

“Varke i laži“, u kojem raskriva, da Turci ne lažu samo u svojim

izveštajima sa bojišta, već i u drugim prilikama.

Takodje je i „Slovenski narod“ oktobra i novembra 1876 nekoliko puta

izveštavao o odnosima izmedju Turaka i Srba te Crnogoraca. I ovaj

časopis je 26. novembra 1875 objavio kako je „Hubmajer u subotu

napustio Ljubljanu i vratio se u Bosnu“. Maja 1876 je „Soča“ izveštavala,

da se Hubmajer ponovo vratio u Bosnu.

U nastavku dajemo prikaz karijere Janka Stibiela u srpskoj vojsci9, u koju

je primljen 10. aprila 1876, kada je dobio čin narednika. Zatim je

unapredjivan u naredne činove, i to:

- potporučnik: 6. januarja 1878,

- poručnik: 2. aprila 1883,

- kapetan 2. klase: 22. februarja 1888,

- kapetan 1. klase: 31. maja 1894,

- major: 1. maja 1898,

- potpukovnik? (verovatno preskočio),

- pukovnik: 29. junija 1912.

Učestvovao je u sledećim ustancima, borbama i ratovima:

- 1875 u ustanku protiv Turaka, pripadnik 83. pešadijskog puka, bio

ranjen;

- 1876–1878 u borbama protiv Turaka na Drini kao dobrovoljac u

jednicama pod komandom poručnika Pavla Jurišića i generala Ranka

Alimpića;

- 1885–1886 u srpsko-bugarskom ratu, ranjavan kot Slivnice;

- 1912–1913 u 1. i 2. balkanskom ratu (srpsko-turski ratovi) u Vrhovnoj

srpskoj komandi u Skopju, od 4. novembra 1913 glavni komandant

srpske Žandarmerije;

- 1914–1918 u 1. svetskom ratu kao glavni komandant srpske

Žandarmerije.

Podeljena su mu sledeća odlikovanja:

- srebrna medalja za hrabrost kao dobrovoljcu u borbama protiv Turaka,

- zlatna medalja Miloša Obilića za hrabrost kao dobrovoljcu u borbama

protiv Turaka,

- takovski krst VI. reda kao dobrovoljcu-ranjeniku u borbama protiv

Turaka,

- takovski krst V. reda kao dobrovoljcu u borbama protiv Turaka,

- orden belog orla IV. reda,

- orden belog orla II. reda,

9 VA RSr Beograd Vukasović (Anton), Janko, kadrovski dosje, kutija 2005/564

8

- zlatna medalja kralja Petra I. za revnostnu službu, 1913,

- Karađorđeva zvezda III. reda,

- Karađorđeva zvezda II. reda,

- spomenice triju ratova i

- albanska spomenica.

Obavljao je sledeće komandirske/komandantske dužnosti:

- od 18. januarja 1878 narednik – komandir voda u Čuprijskoj brigadi;

- od 5. avgusta 1878 narednik – komnadir voda u 5. bataljonu u Nišu, a

zatim u 12. puku u Prokuplju;

- od 30. oktobra 1879 do 1. aprila 1883 narednik – komandir voda u 6.

bataljonu u Beogradu (1881 rodjen sin Milan);

- od 1. aprila 1883 do 18. aprila 1886 kao narednik – komandir 11. čete

12. pešadijskog puka;

- od 18. aprila 1886 do 20. aprila 1889 komandir čete u 5. bataljonu u

Beogradu (1887 rodjena ćerka Jelena);

- od 20. aprila 1889 do 18. septembra 1892 komandant 5. bataljona u

Pirotu (1891 rodjen sin, ime nepoznato, doktor prava, umro 1922);

- od 18. septembra 1892 do 26. aprila 1896 komandant 5. gardijskog

bataljona u Zaječaru (1893 rodjen sin Pavle);

- od 26. aprila 1896 do 30. aprila komandant 1. puka v Slavonskoj

Požegi;

- od 30. aprila 1897 do 8. julija 1897 komandant 5. puka Komande

vojnog okruga u Pirotu;

- od 8. julija 1897 do 25. aprila 1904 komandant 4. puka Komande

vojnog okruga u Pirotu;

- od 25. aprila 1904 do 12. oktobra 1908 komandant srpske

Žandarmerije;

- od 12. oktobra 1908 do 2. februarja 1909 kao potpukovnik komandant

4. puka "Stevana Nemanje" u Slavonskoj Požegi;

- od 2. februarja 1909 do 18. septembra 1909 komandant grada

Kladova;

- od 18. septembra 1909 do 5. marca 1910 komandant stana srpske

Vrhovne komande;

- od 5. marta 1910 do 10. aprila 1912 komandant 13. puka;

- od 10. aprila 1912 do 18. septembra 1912 pomočnik komandanta

Dunavske divizije;

- od 18. septembra 1912 do 1. aprila 1913 komandant komande stana

srpske Vrhovne komande;

- od 1. aprila 1913 do 10. januarja 1919 glavni komandant srpske

Žandarmerije;

- od 10. januarja 1919 do 10. septembra 1919 vršilac dužnosti

pomočnika komandanta Dravske divizije;

- i zatim od 1. maja 1920 pomočnik komandanta Dravske divizije u

Ljubljani.

Predstavljeni službeni podatki sasvim jasno potvrdjuju, da se je Janko

Stibiel kao narednik Austro-ugarske vojne mornarice i vojni dezerter već

1875 pridružio slovenačkim dobrovoljcima, koju su hitali u pomoć srpskoj

braći u Bosni i Hercegovini, kasnije i u Srbiji, u borbama protiv turske

9

tiranije. Iz kadrovskog dosijeja, koji se nalazi u arhivi VKS i VKJ, je

evidentno, da je bio 10. aprila 1876 primljen u redovnu srpsku vojsku kao

narednik, a posle završenog srpsko-turskog rata (1876–1877) je kao

podoficir i oficir službovao u raznim srpskim krajevima.

Po staroj srpskoj tradiciji u vojsci su napredovali samo najhrabriji. Tako je

i Janko Stibiel kao dobrovoljac 1876 dobio srebrnu medalju za hrabrost,

bio unapredjen u čin narednika i tek onda primljen u redovnu srpsku

vojsku. Kada je zatim 1879 dobio zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost,

bio je unapredjen u prvi oficirski čin – potporučnika. Učestovao je u

srpsko-bugarskom ratu (1885), pa je u bitci kod Slivnice težko ranjen te

dobio takovski krst. Zatim je do balkanskih ratova 1912 brzo napredovao

na komandantskim dužnostima od bataljona do puka.

Kada i po kome je Janko Stibiel kao dezerter iz Austro-ugarske vojske

preuzeo novo prezime (Vukasović) nije sasvim pouzdano poznato.

Svakako je to učinio prilikom stupanja u redovnu srpsku vojsku 1876, jer i

kadrovski dosije glasi na prezime Vukasović. To je učinio zbog lične

bezbednosti, jer su Austro-ugarske vlasti sudski progonile sve svoje žitelje,

koji su odlazili u Srbiju kao dobrovoljci, a pogotovu one, koji su bili

pripadnici Austro-ugarske vojske ili su pak dezertirali iz nje.

Janko Vukasović je bio oženjen sa Jelenom, ćerkom majora Pavla

Schturma - Jurišića (Zgoržele, Lužice, 1848 – Beograd, 1922), tadašnjeg

komandanta Timočkog puka u Zaječaru. Pavel Šturm - Jurišič bio je

rodom lužiški Srbin, koji je u Beograd došao kao potpukovnik Pruske

vojske na dužnost predavaća u vojnoj akademiji. Kada je izbila pobuna

protiv Turaka pridružio se dobrovoljcima srpske vojske i ubrzo je

postavljen za komandanta Dobrovoljačkog odreda. Juna 1876 je bio

primljen u redovnu srpsku vojsku, 1885 je postao komandant puka, kasnije

divizije, i naposletku, komandant 3. armije. Penzionisan je 1921 kao

general VKJ.

Tadašnji major Pavle Jurišić je visoko ocenjivao Janka Vukasovića ne

samo kao hrabrog oficira, nego i kao čoveka, jer je postao njegov zet. U

kadrovskom dosjeju je doduše kao supruga Janka Vuksaovića navedena

Emilija Ragina Rorinova, što je očito prikriveno ime za pravu suprugu

Jelenu, a ujedno i dokaz kako su vojni dezerteri brinuli ne samo za svoju

nego i za bezbednost svoje porodice. Čak i 1921. godine Jelena je u

Ljubljani prijavljena kao Emilija rodj. Rach. Zato i ne iznenadjuje što u

kadrovskom dosjeju nisu navedena imena dece, pa ni točni podaci

njihovog rodjenja. Imena dece smo saznali na posredan način. Tako

ispada, da je 1881 rodjen sin Milan, 1887 ćerka Jelena, dok 1891 i 1897

nismo uspeli identificirati nijednog potomka (najmladji sin Pavle je rodjen

1893, dok je treći sin umro 1922 u Franciji na dan kada je postao doktor

prava).

Početkom 1. svetskog rata Janko Vukasović je sa svojom žandarmerijom

od 28. do 30. juna 1914 junački branio Beograd. Godine 1915 je zajedno

sa vojskom i narodom prošao kroz Albaniju na otok Krf. Adam Sardoč je

10

zapisao10, da je »pukovnik Janko Stibil Vukasović posebno brinuo za

slovenačke zemljake – bio je kao njihov brižljiv otac“. Spašavao jih je i na

putu preko albanskih planina. Ernest Krulej11 je naveo, da je bio

»pukovnik Janko S. Vukasović komandant Skadra«, kada se tamo za

kratko vreme zadržao kralj Peter I., regent Aleksandar pa i sva srpska

vlada i Vrhovna komanda.

Na solunskom frontu je Pavle Vukasović komandovao Žandarmerijom. U

zborniku Kladivari takodje je objavljena fotografija sa grupom

slovenačkih oficira – dobrovoljaca u Mikri, Grčka, 1918. I potporučnik

Janko Kos, pionir jugoslovanskog preporoda, je 1. marta 1918 u Solunu

sreo svog »prijatelja pukovnika Janka Vukasovića«12.

Januara 1919 pukovnik Janko Vukasović je bio premešten u Ljubljanu na

dužnost vršilaca dužnosti odnosno pomočnika komandanta Dravske

divizije generala Krste Smiljanića. Sa suprugom Jelenom su stanovali kod

prijatelja dr. Ivana Oražna, poznatog dobrovoljca – lekara u Srbiji. Maja

1921 je bio penzionisan. Iako je bio na generalskom položaju, nije bio

unapredjen u čin general-majora zbog starosti (70 godina). Odmah nakon

penzionisanja sa suprugom su neko vreme boravili kod ćerke Jelene u

Francuskoj, medjutim uskoro su se vratili. Pošto u Ljubljani nisu mogli

naći stan, to su tek u zaseoku Ladije kod Medvoda našli skroman smeštaj.

Umro je 13. jula 1923 u vojnoj bolnici u Ljubljani u 72. godini starosti

nakon što se jako nahladio i dobio upalu pljuča. Na posebnu želju je

sahranjen u rodnom selu Vrtovinu13, u porodičnoj grobnici. Supruga Jelena

se vratila kod ćerke u Francusku.

Nakon smrti pukovnika Janka Stibiela - Vukasovića objavljena su tri

nekrologa. Prvoga je još istog dana objavila trščanska Edinost, drugog je

dan kasnije objavilo ljubljansko Jutro, a 15. jula 1923 je Slovenski narod

objavio opširan prikaz iz života i rada pukovnika Janka Stibiela -

Vukasovića.

Tako smo saznali, da je bio pukovnik Janko Stibiel – Vukasović kao drugi

najstariji oficiri VKJ veoma popularan i u Sloveniji. Vojvoda Mišić ga je

cenio kao izuzetno sposobnog i hrabrog oficira.

U rodbinskoj kući u Vrtovinu br. 8 je poslednja živela Adela Stibil, bogata

udovica po mužu Ketellaperu, Belgijancu i vlasniku plantaža kavovaca u

Kongu. Sada kuča služi kao vikendica rodjacima iz Trsta, koji se brinu za

jedinu grobnicu (kapelu) u Vrtovinu14. Giullia Stibiel iz Trsta održava i

veze sa potomcima Jelene i Pavla Vukasovića iz Francuske.

10 Kladivarji, Skozi albansko golgoto v dobrovoljce, str. 174 11 Kladivarji, Vse za Jugoslavijo, str. 197 12 Kladivarji, Janko Kos, nekrolog, str. 714 13 Župni urad Kamnje, dopis, 1968 14 Genealogija, Rodbinska veja Stibielov iz Vrtovina, www.tatjana-malec.si

11

Vrtovin: grobnica Stibilj - Vukasovič, 1924

(Izvor: foto Lili Šinigoj, jula 2013

U SBL15 je zabeleženo: "Janko Stibiel - Vukasović je najznačajniji medju

slovenačkim dobrovoljcima, koji su se oduševljavali idejama slovanstva in

jugoslovanstva u 70. godina 19. stoleća, pa su tako i došli na balkanska

bojišta. Iako je ostao u Srbiji, nije prekinuo veze sa Slovenijom. Kada je

1884. godine po prvi put došao u posetu domačima, u Gorici su ga vlasti

zatvorile kao vojnog begunca ali su ga posle par dana ispustile (majka je

još prilikom posete avstrijskoj cara u Trstu 1882 lično izmolila

pomilovanje); kasnije je još nekoliko puta dolazio, obično u srpskoj

uniformi. Pukovnik Janko Stibiel - Vukasović je u Srbiji širio interes za

Sloveniju, držao je predavanja o našoj prošlosti, mlade je upoznavao sa

slovenačkim pesmama. Godine 1908. je sa 30 srpskih oficira posetio

Sloveniju. Dopisivanje u Soču i Slovenski narod smo već spomenuli.

Kasnije je više puta pisao o dogadjajima u Srbiji, nastupao je protiv

„Velike Hrvatske“, „Velike Srbije“ i „Velike Bugarske“; tražio je

„ujedinjenje jugoslovenstva“ kao izraz „bratske ljubavi i zajedništva“ (16.

august 1902). Pisao je takodje o turskom nasilju u staroj Srbiji i

Makedoniji. Kudio je Slovence zbog tudjih krstnih imena. Oduševljavao se

pravoslavjem. Interesantan je njegov članak iz 1884. godine sa naslovom

„Beli general“ o prijatelju i ruskom generalu Skobeljevu, komandantu 4.

ruskog korpusa, koji je vodio napad na tursku tvrdjavu Plevno. Pad Plevne

je navodno jako odjekivao i u Sloveniji, pa tako u Škofji Loki na tu

pobedu potseća gostiona, koja se i danas zove „Plevna“.

Pukovnik Janko Stibiel - Vukasović je bio sa strane vojnog suda Austro-

ugarske vojske dva puta osudjen zbog dezerterstva na smrt (1894 i 1917).

15 SBL, Stibiel - Vukasović, Janko, str. 485

12

Zbog prikrivanja je i preuzeo prezime „Vukasović“, ali je istovremeno

prikrivao i podatke o supruzi i deci. U kadrovskom dosjeju je 1919 samo

zabeleženo, da su tada sinovi bili stari 38, 28 i 22 godine, a ćerka 32. Deca

su se školovala u Francuskoj. Uspeli smo identificirati dvoje sinova,

Milana i Pavla, kao i ćerku Jelenu. Drugi sin, rodjen 1891 u Beogradu, ime

nije poznato, navadno je umro u Francuskoj 1921, odmah nakon što je

doktorirao iz prava.

Iz župnog ureda Kamnje – Vrtovin pribavili smo još tri interesantna

dokumenta – fotokopije crkvenih matrikula: podatke o rodjenju i smrti

Janka Stibiela kao i zapis iz Status Animarum za rodbino Stibiel u

Vrtovinu.

DK II, Vrtovin 1764-1858

DK III Skrilje-Vrtovin 1858-1900

13

MK za Ž Kamnje 1852-1929, Vrtovin 111 (prije 5)

Matrikule župnog ureda Kamnje (elektronski skenirano nov. 2013)

Potomci: Milan Vukasović, najstariji sin – pisac basni Milan Vukasović (22. 1. 1882, Beograd – 20. 9. 1970, Pariz) je poznati

srpski pisac, pesnik i dramaturg.

U slovenačkom i srpskom Cobissu je evidentirano nekoliko njegovih

članaka i književnih dela (Basne, Sto basni, Moj gavran, Muzika

vremena, Lutanja, Naša kuča idr.).

Ljubljanski zvon je još 1911. godine u svojim književnim izveštajima

spominjao Milana Vukasovića, pa je tako u 6. broju na str. 93 kritičar Fr.

Albreht zapisao, kako je „mladi srpski pisac“ u Beogradu izdao knjigu

„Basne“ i pohvalio ga. Godine 1925 je kritičar A. Debeljak isto tako u

Ljubljanskom zvonu prikom izlaska Vukasovićeve knjige „Kroz život“

pisca knjige predstavio „... kao sina goričkog zemljaka Stibil -Vukasovića,

kojega dela su najprije zagledala beli dan na francuskom“.

Jelena Vukasović, ćerka

Iz kadrovskog dosjeja smo saznali, da je pukovnik Vukasović imao i

ćerku, rodjenu 1887 ili 1889 u Beogradu. Njezino ime – Jelka, Jelena nam

je saopštila Giullia Stibiel iz Trsta, rodjaka i sadašnja gazdarica kuće i

grobnice u Vrtovinu.

U zborniku o istoriji Vrtovina je zabeleženo, da je Jelena Vukasović iz

Beograda u goriškoj Soči16 1913 objavila članek sa naslovom Slovenska

dekleta v Srbijo, mesto v Aleksandrijo!, u kojem je patriotski pozivala

primorske „aleksandrinke“, da umesto u daleki Egipt dodju u Srbiju.

Naime, posle posete u očevom rodnom kraju saznala je za tragične sudbine

primorskih devojaka, koja su radi zarade morala u daleki i tudji Egipat.

Zato je predložila, da bi radije dolazile u Srbiju, gde bi živele u krugu

„bratskih srpskih sestara“. U Srbiji je tada delovala organizacija „Kolo

Srpskih Sestara“, koju je vodila supruga divizijskog generala Teodosija

Lukovića. U pomenutom članku je nagovarala Primorke, da u Gorici

formiraju nekakav komite, koji bi organizirao odlazak primorskih

devojaka u Srbiju.

16 Jelena Vukasovič - Štibiel, Slovenska dekleta v Srbijo, mesto v Aleksandrijo!, Soča,

1913

14

Iz sečanja Andreja Gabrščeka, urednika goriške Soče17, saznajemo, da je

sa pukovnikom Jankom Stibielom - Vukasovićem održavao redovne pisne

kontakte sve do 1912. godine, kada je na sokolskom sletu u Pragi vodio

četu pripadnika srpskog Sokola zajedno sa vojnim orkestrom i stekao

velike simpatije žitelja Prage.

Andrej Gabršček takodje navodi, da su austrijske vojne vlasti zaista tražile

nekog Janka Stibiela, rodjenog 1849 u Vrtovinu, koji je već 1869. godine

dezertirao iz Austrijske vojske. Naime, kao vojnik u Puli je 1917 bio

pritvoren zbog tog slučaja, pa je uspeo istražnog sudiju, Čeha po

nacionalnosti, ubediti, da su podaci netočni, pa tako ni vojni sud 1917 nije

izrekao smrtnu osudu nad Jankom Stibielom - Vukasovićem, a koja je ipak

zabeležena v kadrovskom dosjeju.

Iz nekrologa prilikom smrti pukovnika Janka Stibiela – Vukasovića smo

najzad i saznali, da je bila njegova ćerka Jelena udata i da je živela u

Marseillu u Francuskoj.

Najmladji sin, akademik dr. Pavle Vukasović -

život i delo 18

Akademik dr. Pavle Vukasović, Beograd, 1970

(Izvor: Google, Slike)

17 Gabršček, Spomini, Slovenski narod 1933 18 Čamprag: Pavle Vukasović (1893–1973), str. 403–438

15

Iz pravoslavne crkve u Zaječaru smo imali na raspolaganju krštenicu, iz

koje je bilo razvidno sledeće: Pavle je rodjen 15. juna 1893 u Zaječaru.

Kršten je u pravoslavnoj crkvi. Kao otac je naveden Janko Vukasović,

pešadijski kapetan 1. klase na službi u 5. gardijskom puku u Zaječaru.

Upisano je i ime majke – Jelena, bez devojačkog prezimena.

Osnovnu školu je pohadjao u Požarevcu, a gimnaziju u Beogradu, gde je

1912 i maturirao.

Kao sin srpskog oficira Pavle je bio od ranih godina vaspitavan u duhu

srpskog patriotizma. Predvidjeni studij mu je prekinut zbog dva balkanska

rata, u kojima je učestvovao kao dobrovoljac – bolničar. Zatim je poslat u

Francusku, gde je na univerzitetu u Nacyju završio prvu godine medicine.

Početkom 1. svetskog rata odmah se vratio u Srbiju i bio rasporedjen na

dužnost medicionara u sanitetskoj službi srpske vojske. Bio je učesnik

povlačenja preko Albanije na Krf, za što je primio albansku spomenicu19.

Kao i mnogo drugih (mladih) studenata je marta 1918 sa solunskog fronta

upučen u Francusku, da završi studij medicine, ali istog nije završio.

Godine 1921 je ponovo poslat u Francusku kao stipendista, pa je tako

završio studij agronomije na univerzitetu u Toulousseu i stekao naziv

inženira agronomije. Ujedno je na istoj univerzi pohadjao studij biologije i

1922 stekao diplomu "licencié ès sciences". U vremenu od 1921–1924 je

bio asistent na katedri za zoologiju, gde je ujedno spremao disertaciju sa

naslovom „Contribution a l`étude de l`Eudemis (Polychrosis botrana

Schiff.), de la Pyrale de la Vigne (Oenophthera pilleriana Schiff.) et de

leurs parasites", koju je uspešno zagovarao i 1924. stekao naziv doktora

zoologije ("docteur ès sciences, zoologie“). Kao asistent je zatim dve

godine radio na području hidrobiologije, pa je dobio i diplomu iz

hidrobiologije i ribogojstva. Na kraju je u Parizu položio i stručni ispit iz

parazitologije.

Posle povratka u domovinu je 1. septembra 1924 dobio službu na

ministarstvu za poljeprivredu kao agronom pripravnik u odelenju za

vočarstvo i vinogradarstvo, gde je svu svoju pažnju usmerio na istraživanje

štetnih i koristnih insekata kao i kriptogamskih bolesti na vinskoj lozi i

vočkama; ujedno je izvodio program naučnog istraživanja i laboratorijske

pokuse sredstava za njihovo uništavanje.

Godine 1925. je bio izabran za asistenta agronomske fakultete u Beogradu

na katedri za vočarstvo i vinogradarstvo, ali zbog nedostatka budžetskih

sredstava do realizacije nije došlo. Da bi ipak mogao nastaviti sa naučnim

radom, 1926 je premešten u resor ministarstva za socijalnu politiku i

narodno zdravlje na dužnost biologa u centralni Higijenski zavod u

Beogradu, gde je najpre vodio fitopatološko, a od 1936 i parazitološko

odelenje. Na ovom ministarstvu su njegov rad ocenjivali kao odličan.

19 Nedok, Beograd, elektronsko pismo prvom autoru, 1912

16

U toku nemačke okupacije 1941–1945 je nastavio sa svojim istraživačkim

radom, ali svoja stručna i naučna saznanja nije objavljivao. Posle završetka

rata je bio premešten na dužnost direktora Saveznog epidemiološkog, a

zatim i Saveznog higijenskog inštituta.

Septembra 1947 ga je agronomsko-šumarska fakulteta u Skoplju izabrala

za redovnog profesora i v. d. dekana, medjutim zbog neznanja

makedonskog jezika ponudjenu službu nije primio, pa je tako nastavio svoj

rad na saveznom higijenskom inštitutu.

Prilikom formiranja agronomske fakultete u Novom Sadu je bio 27.

septembra 1954 izabran za redovnog profesora zoologije i entomologije.

Tako je na ovom fakultetu predavao sve do 31. decembra 1963, kada je u

70. godini starosti penzionisan.

Pored svoje redovne službe je bio honorarni saradnik više naučnih

ustanova. Tako je bio honorarni kustos »Prirodoslovnog muzeja Srpske

zemlje« u Beogradu, kao viši naučni saradnik je honorarno radio u

Inštitutu za ekologiju Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, gde

je vodio i grupu za proučavanje entomofavne Srbije. Od 1954 je bio i

vanjski saradnik higienskega inštituta odnosno Zavoda za zdravstvenu

zaštitu SR Srbije, gde je imao i svoj laboratorij. U toku boravka u Novom

Sadu je imao svoju istraživačku skupinu i na ondašnjom prirodoslovnom

fakultetu.

Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 16. decembra

1965, a njezin redovni član je bio od 27. aprila 1972. Pavle Vukasović je

posle povratka iz Francuske u domovinu, svo vreme živeo u Beogradu, čak

i poslednjih deset godina, kada je radio kao profesor na agronomskom

fakultetu u Novom Sadu.

Umro je u Beogradu 21. novembra 1973, gde je i sahranjen.

Podataka o ličnom životu Pavla Vukasovića i nema. I on se držao očevog

upustva, da sam brine o svojoj ličnoj i bezbednosti svoje porodice. Sasvim

skromne fragmente je drugom autoru posredovao akademik prof. dr.

Dušan Čamprag20.

Pavle Vukasović je bio oženjen Francuskinjom Henriettom, s kojom se

upoznao za vreme studija u Francuskoj. Njihov brak je trajao 50 godina.

Imeli su sina Jacquesa, koji je bio rodjen 1925. Posle završteka 2. svetskog

rata je studirao medicinu u Francuskoj i radio kao lekar u St. Dennisu blizu

Pariza. Supruga Henrietta vratila se 1973 u St. Dennis ali je živela

odvojeno od sina i njegove porodice. Sa potomcima Vukasovića iz St.

Dennisa održava vezu spomenuta Giullia Stibiel iz Trsta. Nije poznato da

li je ćerka Jelena imala dece.

20 Čamprag, zasebno pismo drugome avtrju, 2012

17

Za vreme studija u Francuskoj je Pavle od 1919 do 1923 posečivao svog

oca dok je ovaj službovao u Ljubljani. I kasnije je dolazio u Sloveniju i

obilazio očev grob. Posečivao je i sestričinu Giulliu Stibiel u Trstu, inaće

unuku očevog brata Hinka Stibiela (1866–1934), privatnog poduzetnika i

domoljuba.

Naučno-istraživačka delatnost Pavla Vukasovića je bila izuzetno sadržajna

i bogata. Pre svega se bavio entomologijom i malariologijom. Važio je za

jednog od prvih istraživaća entomopatogenih parazita. Prve rezultate je

objavio još 1924 u svojoj doktorskoj disertaciji. Kasnije je objavio 130

naučnih rasprava u 58 značajnih naučnih revija, pre svega francuskih, pa

navodimo njihova imena: Compte rendu de l'Academie des Sciences,

Paris; Annales des Ėpyphyties, Paris; Bulletin biologique de la France et

de la Belgique, Paris; Bulletin de la Société zoologique de France, Paris;

Annales de la Société zoologique de France, Paris; Annales de la Société

entomologique de France, Paris; Bulletin de la Société entomologique de

France, Paris; Bulletin de la Société d' Histoire naturelle de Toulouse;

Bulletin de la Société Linnéenne de Lyon; Comptes rendus de la Société

de Biologie, Paris; Revue de la Zoologie agricole et appliquée, Bordeaux;

Revue de la pathologie végétales et d' Entomologie agricole, Paris; la

Feuille des Naturalistes, Paris; La Semaine de Hopistaux, Paris; Thése du

doctorat es Sciences, Toulouse; J. stored Prod. Res., New York;

Pedobiologia, Jena, te zbornike referata entomoloških, agrikulturnih i

hortikulturnih kongresa u Amsterdamu, Berlinu, Bukarešti, Dresdenu,

Kreuznachu, Parizu i Rimu. U domačim (srpskim) naučnim publikacijama

je objavio 72 rasprava.

Sa drugog područja medicinske entolomogije objavio je 10 rasprava o

najvažnijem prenosiocu malarije u južnim delovima tadašnje države,

komaru (Anopheles maculipennis), pa je time postigao i aplikativne

rezultate: malarija je postepeno isčezla iz ovih područja.

Pavle Vukasović je pored istraživačkog rada veoma intenzivno saradjivao

u agronomskoj i medicinskoj struci, kao i kod neposrednog rešavanja

aktuelnih problema na terenu, a takodje i kao pisac stručnih knjiga.

Ukupno je objavio 28 stručnih publikacija, 26 recenzija i više od 500

članaka u raznim stručnim revijama i časopisima.

Iako je samo deset poslednjih godina delovao kao univerzitetni profesor,

on je ceo svoj radni vek delovao i na pedagoškom području, delimično na

fakultetu, a posebno po gimnazijama kao organizator različitih kurseva in

predavač iz aplikativne i medicinske entomologije. Bio je izuzetan

univerzitetni pedagog. Takodje je bio odličan mentor desetorici

doktoranata, u vreme kada su ovi akademski nazivi bilo dosta retki. Za

svoje učne predmete je naravno napisao više sadržajnih skripata.

Za svoje bogato delo Pavle Vukasović je primio mnoga priznanja.

Članstvo u SANU smo već spomenuli. Za knjigu sa naslovom

Najučestaliji štetočinci naših sadnih vočaka je 1933 dobio posebnu

nagradu SANU. Godine 1938 primio je orden Sv. Save IV. reda. Godine

18

1947 primio je novčanu nagradu Saveznog ministrastva za poljoprivredu i

šumarstvo, a 1955 orden rada II. reda. Godine 1963 za životno delo je

primio najvišu nagradu u SR Srbiji – Sedmojulijsku nagradu. Posle

njegove smrti je Inštitut za zaštitu bilja agronomske fakultete u Novom

Sadu preimenom u Institut za zaštitu bilja „dr. Pavle Vukasović“.

T. Stojanović u nekrologu (1974) zapisao je sledeće: "Prof. Vukasović je

bio rado vidjen u svakoj sredini, gde je delovao. Bio je veoma skroman i

povučen, pažljiv do sviju sa kojima je dolazio u dodir. Ljude je usvajao

svojom plemenitošću i spremnošću za pružanje svake pomoći. Njegove

reći, koje je izricao sa blagim tonom, svi su slušali sa izuzetnom pažnjom.

U krugu svojih najbliskijih saradnika ostaje u sečanju kao čovek, koji se

nikada nije naljutio, nikome ništa nije zameravao, za svakoga je imao

razumevanje“.

Preveo sa slovenačkog na srpski:

Marijan F. Kranjc, general-major u penziji

Lektorisala:

Liljana Kranjc Tekavec, dipl. univ. prof. slovenačkog i srpskog jezika