/ 05/4-02 . 1544/1-XI/5

14.11.2013.

- - VIII , 14.11.2013. . 231. 1. 15. 16. 278. , : , e .

a . . : 1 1 1 1

.

, 46. . 5. . 3. ( , . 131/06), :

( ) :

, :

()

:

:

:

:

: .

.

.

04/1-2 . 6/2414

( ) 19.11.2013.

()

-

( )

2010.

-

14.11.2013.

1.

Marija Todorovi

: Dr Mina Petrovi : Vanredni professor :

1. (2012) Pretpostavke novog modela upravljanja okruenjem u Srbiji, Sociologija, Vol. 54, br. 1, 87-104.

2. (2011) The Belgrade wall: The proliferation of gated housing in the Serbian capital after socialism, International Journal of Urban and regional Research, Vol. 35. No. 4: 753-777 (koautorka sa S. Hirt).

3. (2011) Promene u branom ponaanju i porodinim modelima u post-socijalistikim drutvima: zakasnela, nepotpuna ili specifina druga demografska tranzicija?, Stanovnitvo, Vol. 49, br. 1, 53-78.

4. (2010)Children's and parents' perspectives on risks and safety in three Belgrade neighbourhoods, (koautor S.Tomanovi), Children's Geographies, 8: 2, 141-156.

5. (2012) Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja, Beograd: ISI Filozofskog fakulteta u Beogradu

6. (2013) Serbia:A Patchwork of Local Options, In: Hegedus, J., Lux, M., andTeller, N. (eds), Social housing in Transition Countries, Routledge, pp. 244-262.

7. (2013) The transformation of the Governance Regime in Serbia: Public

Participation and Environment Decision Making, In: (Gordon, Cl., Kmezi, M. and Opardija, M (eds), Stagnation and Drift in the Western Balkan: The Challenges of Political, Economic and Social Change, Peter Lang, pp. 93-116 (co-author with Vukeli, J.)

_____________________________________________________________________

(, , ):

) -, - SCI, SSCI, AHCI SCIe , Math-Net.Ru .

) - ( SCI, SSCI, AHCI SCIe , RIH , 24 , , . 11, 12, 13, 14, 41 51.)

) () , , .

) , . __________ .. .

UNIVERZITET U BEOGRADU FILOZOFSKI FAKULTET

ODELJENJE ZA SOCIOLOGIJU

Obrazloenje teme doktorske disertacije:

IZAZOVI RAZVOJA "PAMETNIH" GRADOVA U SRBIJI

Mentor Kandidat Prof. dr Mina Petrovi Marija Todorovi

Beograd, 2013.

Izazovi razvoja "pametnih" gradova u Srbiji

I OBRAZLOENJE TEME Za ovaj rad je od velikog znaaja jedan relativno nov koncept koji je uveden u urbanu teoriju i koji je sve vie predmet analize u naunim i strunim krugovima, kako u svetu tako i u Evropi - koncept "pametnih" gradova (smart cities): "Pametan grad je grad koji ima uspenih est karakteristika (ekonomija, stanovnitvo, vlast (uprava), mobilnost, sredina i uslovi ivota), izgraen na pametnoj kombinaciji podsticaja i aktivnosti odlunih, nezavisnih i samosvesnih graana. Meutim, izraz pametan grad se ne koristi u holistikom smislu1, ali se u veini sluajeva naglaavaju specifine karakteristike razliitih polja urbanog razvoja, pa ak i svest i participacija graana o specijalnim pitanjima urbanog razvoja. U skladu sa pomenutim, pametno ukazuje na implicitnu ili eksplicitnu ambiciju ili nameru da se poboljaju performanse koje se tiu specifinih karakteristika urbanog razvoja" (prev. autor, prema: Giffinger and Gudrun, 2010:13-14).

Predmet ovog rada e biti izazovi razvoja gradova srednje veliine u Srbiji, jer se gradovi srednje veliine i u teoriji i u praksi smatraju gradovima koji su budunost razvoja "pametnih" gradova. U cilju realizacije istraivanja, mogu se postaviti dva pitanja: 1) Koji su to izazovi sa kojima se susreu gradovi srednje veliine?; 2) Zato se implicitno prejudicira da su gradovi srednje veliine "pametni", to jest, na koji nain su povezana ova dva koncepta?

Iako veina urbane populacije ivi u gradovima srednje veliine, glavni fokus "urbanih istraivanja" je usmeren na "globalne" metropole. Kao rezultat toga, izazovi sa kojima se susreu gradovi srednje veliine, a koji mogu biti zaista razliiti, do odreenog stepena ostaju neistraeni (Giffinger et al). Od oko 260 miliona Evropljana, koji ive u gradskim regionima sa vie od 100.000 stanovnika (prema podacima projekta Espon 1.1.1, 2004), samo 20% ivi u gradskim regionima sa preko 2,5 miliona ljudi, dok gotovo polovina (oko 44%) svih urbanih stanovnika ivi u gradskim regionima sa manje od 500.000 stanovnika. Ova poslednja kategorija gradova, moe se smatrati gradovima "srednje veliine" na evropskoj skali. Znaenje "srednje veliine" zavisi od skale koju neko posmatra. Ono to se smatra srednjom veliinom na evropskoj skali, moe se smatrati velikim na nacionalnom ili malim na globalnom nivou. Upravo Klod Lakur (Claude Lacour) i Silve Puisan (Sylvette Puissant) - autori koji su pisali o francuskom projektu srednjih gradova - Gretha, govore o relativnosti pojma srednjeg grada (Lacour and Puissant, 2008). Na primer, ono to je prema amerikim standardima srednji grad, za

1 Misli se na to da sve dimenzije pojma nisu ostvarive nikada u pojedinanim gradovima, kojima se, pak,

pristupa holistiki maksimalno razvijanje moguih dimenzija pametnih gradova.

Srbiju i jedan deo Evrope je MEGA grad. Naime, u Francuskoj se urbanim podrujem srednje veliine smatra naselje od 20.000 do 200.000 stanovnika. Oni su u svom radu koristili dve potkategorije u okviru pomenute: vea urbana podruja srednje veliine - od 100.000 do 200.000 stanovnika i urbana podruja srednje veliine - od 20.000 do 99.999 stanovnika. Kapelo (Capello) i Kamanji (Camagni) u prilog gradova srednje veliine navode sledee: "Postoje razlozi za opravdanu pretpostavku da gradovi srednje veliine imaju specifini potencijal u konkurenciji sa veim gradovima. Na prvom mestu, aglomeracija ima nedostatke kao to je guva u saobraaju, visoke cene nekretnina, socijalna segregacija, kriminal i zagaenje ivotne sredine, koji imaju tendenciju progresije sa uveanjem veliine grada, to navodi na zakljuak da se navedene pojave lake kontroliu u gradovima srednje veliine. Na drugom mestu, veliina grada kao takva nije dovoljno dobro objanjenje za konkurentnu poziciju grada. U realnom svetu, veliina grada ne odreuje uvek i funkciju koju taj grad ima. Postoje primeri manjih gradova u kojima su utemeljene specifine specijalizovane funkcije koje se normalno mogu nai u velikim gradovima. Izgleda da prostorna organizacija grada fundamentalno utie na njegovu efikasnost, rast, produktivnost, a ponekad i na specijalizaciju" (prev. autor, prema: Capello and Camagni, 2000). Konkurentni urbani razvoj, meutim, izgleda da nije samo proizvod efekata aglomeracije. Drugi faktori poput istorijskog iskustva, verovatnije je da na mnogo efikasniji nain odreuju mogunosti za konkurentnost i odrivi razvoj u budunosti. Na primer, specifina vrsta lokalnih odnosa u formi ne-trinih odnosa (untraded dependencies) pojavie se ukoliko je urbani ili regionalni razvoj u veoj meri pokrenut odgovarajuim mreama ili preduzeima koja su dobro ukorenjena u urbano-regionalne strukture (Boddy, 1999, p. 831, prema: Storper, 1997, p. 80, prema Giffinger et al).

Postoji obimna literatura koja objanjava povezanost izmeu razliitih faza rasta grada i ivotnog ciklusa regionalnih socio-ekonomskih struktura. Konkurentnost, kao bitna pretpostavka regionalnog razvoja, takoe je tesno povezana i sa znaajem koji gradovi srednje veliine imaju u razvoju sopstvenog regiona (Giffinger, 2007; Lacour and Puissant, 2008; Capello and Camagni, 2000). Takoe, trendovi jasno pokazuju da vei ekonomski rast ne postiu najvei gradovi, ve gradovi koji poseduju razliite oblike umreavanja i koji su razliitih veliina (Hoevar, 2005:702; Barca, 2009). Gradovi srednje veliine se sreu sa razliitim izazovima razvoja. Prema dokumentima EU koji se bave ovom problematikom, a i prema Strategiji prostornog razvoja Republike Srbije (SPRRS), pomenuti gradovi bi trebalo da budu "motori razvoja" regiona, pa samim tim i drave kojoj pripadaju. Iako pri pominjanju razvoja, veina teoretiara i laika pomisli na ekonomske parametre, socioloko tumaenje je podjednako vano. Jedan od osnovnih principa evropske teritorijalne Agende jeste princip teritorijalne kohezije, koja je opisana i u Strategiji prostornog razvoja Republike Srbije (SPRRS): teritorijalnu koheziju bi trebalo posmatrati kao rezultat aktiviranja teritorijalnog kapitala2 (u daljem tekstu: TK) i teritorijalnog potencijala, a njen cilj u

2 "...Teritorijalni kapital treba shvatiti kao poseban skup objektivnih i subjektivnih faktora koji mogu da privlae investicije, posebno one koje daju najvei prinos na datom podruju. Teritorijalni potencijal pak treba shvatiti kao neto to jo nije otkriveno, istraeno ili aktivirano a moglo bi da bude znaajno u pogledu razvoja odreenog podruja. I jedno i drugo do sada nije dovoljno iskorieno, ili je korieno na neodgovarajui nain, to upuuje na potrebu vee inovativnosti, ali i odgovornosti kako bi

prostornom razvoju Srbije predstavlja "napor ka smanjenju razlika u stepenu razvijenosti i jaanju teritorijalne konkurentnosti Republike kao celine, ali i njenih podcelina" (SPRRS, 2007:43). Pojam teritorijalne kohezije je tesno povezan sa pojmom socijalne kohezije, koji se prema definiciji Evropske Komisije, posmatra kao kapacitet drutva da obezbedi blagostanje svim svojim lanovima, minimizirajui nejednakosti i izbegavajui marginalizaciju3 (prev. autor). Socijalna kohezija se posmatra kao karakteristika drutva koje se suoava sa vezama i relacijama izmeu drutvenih jedinica poput individua, grupa, asocijacija (udruenja), kao i teritorijalnih jedinica. Emil Dirkem (mile Durkheim) je ovaj pojam smatrao jednim od stoera drutva i definisao ga je kao meuzavisnost lanova drutva koji dele lojalnost i solidarnost. Aspekti koji se esto pominju u opisivanju pojma socijalne kohezije su jaina socijalnih relacija, deljenje vrednosti, oseaj zajednikog identiteta i pripadanja istoj zajednici, poverenje meu lanovima zajednice, kao i ekstenzivnost ekonomskih i prostornih nejednakosti. Kanadski istraivai su identifikovali pet dimenzija ovog pojma: pripadnitvo (belonging), inkluzija, participacija, priznavanje (recognition), legitimnost (Berger-Schmitt, 2000: 2-3). Jedan od najvanijih elemenata socijalne kohezije su interakcije i veze koje se zasnivaju na socijalnom kapitalu4, o emu e biti vie rei u opisivanju koncepta istraivanja. Koja je uloga i znaaj grada u pomenutim procesima? Prvenstveno, mnogi autori i danas razmatraju koji su kriterijumi za definisanje grada. Ranije su se te definicije zasnivale iskljuivo na kvantitativnim merilima, dok u dananje vreme, teoretiari razliitih profila razmatraju kvalitativne pokazatelje u definisanju gradova. Insistira se na kvalitetu ivota u gradu - urbanitet koji se posmatra "kao vrednost koja grad ini ne samo fizikim, ve i socijalnim i kulturnim prostorom u kome se prepoznaje i ostvaruje ljudska komunikacija, drutvenost, u kome je zadovoljenje ljudskih potreba alfa i omega gradske politike i ciljeva razvoja grada" (Petovar, 2006:83). Prema savremenom poimanju grada, moe se rei i da je grad "inkubator kulture, inovacija, spremite naunih i umetnikih dostignua, centar stratekog odluivanja i motor ekonomskog razvoja" (ESPON, 2006, prema: Stojkov, 2006:17).

Svaki grad ima neku svojstvenost (Lefevr, 1980:552), kreativnost, specifinost - gradovi su specifini drutveni entiteti ije se osnovne karakteristike reflektuju u prostoru i delimino bivaju odreene prostornim strukturama. Prostor je drutveno proizveden/ socijalno oblikovan, ali je istovremeno i "istorijski realitet koji je podloan promenama zavisno od odrednica pomenutog realiteta" (aldarovi, 1985:202). Svojstvenost grada podrazumeva i da on ne zavisi iskljuivo od neposrednih veza izmeu lokalnih aktera, kao ni od globalnih ili nacionalnih promena. Grad se, kako navodi Lefevr (Lefebvre), nalazi u meuprostoru, izmeu onoga to se naziva bliski red (odnos pojedinaca u manjim ili veim grupama) i udaljeni red, red drutva - visoki nivoi moi (Lefevr, 1980:552).

pojedine teritorijalne jedinice, a samim tim i itava Republika Srbija, dobili novi zamah i kvalitet prostornog razvoja. U tome najznaajniju ulogu dobija grad u policentrinom, decentralizovanom sistemu, sa svojim ekonomskim, tehnikim, kulturnim i politikim kapacitetima" (SPRRS, 2007:183). 3 "Social cohesion is the capasity of a society to ensure the well-being of all its members, minimising disparities and avoiding marginalisation." 4 Socijalnu koheziju ine konstitutivni elementi koji su vezani za pojmove socijalne mobilnosti, socijalnog kapitala i socijalne inkluzije.

Teoretiari razliitih orijentacija su pokuavali i dalje tee tome da objasne znaaj gradova i njihovu funkciju kako na makro, tako i mezo i mikro nivou. A gradovi se stalno menjaju, kao to Lefevr navodi, grad se menja "kada se drava u celini menja" (Lefevr, 1980:552). S tim u vezi, drutvene promene se deavaju pod dejstvom razliitih faktora od kojih su neki endogeni (interni u odnosu na drutvo koje se posmatra), dok su drugi egzogeni. Drutvena promena se pod dejstvom endogenih faktora deava usled interakcija izmeu razliitih drutvenih grupa i njihovih konflikata zbog razliitih stavova i vrednosti, itd. Sa druge strane, u literaturi se najee kao egzogeni faktori navode proces globalizacije, s tim u vezi i svetski ekonomski tokovi, itd. Dakle, razliita su tumaenja endogenih i egzogenih faktora koji utiu na promene u jednoj dravi, pa i u gradovima. Na razvoj gradova danas utiu kako egzogeni faktori tako i endogeni, s tim to se oni razlikuju prema nivou posmatranja - makro, mezo ili mikro, to jest, praeni su sve sloenijim procesima koji se deavaju u sve tri ravni.

Teoretiari globalizacije istiu da drava sve vie gubi neke svoje funkcije, a da ih gradovi stiu; oni dobijaju neko novo znaenje, na primer, pojaava se ili smanjuje njihov regionalni i/ili lokalni znaaj. U sklopu pomenutog, i hijerarhija gradova se menja. Naime, neke funkcije tzv. elitnih gradova koje su bile iskljuivo njihova privilegija, sada prelaze u neke druge gradove, uglavnom manje ili do tada, od manjeg znaaja, to jest dolazi do dehijerhizacije gradova (Hoevar, 2005:702). Ti "novi" gradovi u dananje vreme postaju univerzitetski centri, IT centri, itd. Kako navodi Hoevar, jo su Majerova (Mayer) i Lefevr ustanovili dve stvari: 1) osamdesetih godina prolog veka je bri razvoj gradova prenesen iz velikih u male i srednje evropske gradove; 2) funkcionalni znaaj gradova u pograninim podrujima se poveava, dok se u velikim gradovima smanjuje (Ibidem.). Kada je re o Srbiji, u poslednjih nekoliko godina izmenjena je teritorijalna organizacija Srbije, to jest, mnogi gradovi su dobili status grada, ali se ini da je opravdanost dobijanja takvog statusa u pojedinim sluajevima, isto politika odluka (o opravdanosti davanja statusa grada, vie u Vasiljevi, 2006). Takoe, nisu jo uvek ostvareni svi zakonski preduslovi za ravnomerniji razvoj (Todori, 2006), kao to ni neke od nadlenosti grada nisu u potpunosti jasno definisane (Milenkovi, 2006; orevi, 2006; Vasiljevi, 2012). U Srbiji, nema jo uvek "pametnih" gradova u punom smislu ovog koncepta, ali ima zaetaka ili potencijala za razvijanje istih. Srednji gradovi moraju da budu "pametni" gradovi, da bi postigli priblian rast i razvoj koji imaju i veliki gradovi, zadravajui pritom kvalitet ivota koji je karakteristian za manje gradove, jer se tako stvaraju preduslovi za opstanak i dalji razvoj ovih gradova, a time i za ravnomerniji prostorni razvoj Srbije, odnosno za postizanje neophodnog stepena teritorijalne i drutvene kohezije drutva u Srbiji. Naime, u Republici Srbiji danas postoje 24 grada, od ega se sem Beograda, tri grada izdvajaju kao gradovi koji se mogu svrstati u vee gradove srednje veliine - Ni, Novi Sad i Kragujevac, ali koji se definitivno u velikoj meri razlikuju od preostalih gradova i optina, koji bi, posmatrano na nivou cele drave, zaista spadali u kategoriju srednjih gradova. Pomenuta tri grada, takoe, prednjae u razvoju i u veliini. Meutim, pozicija svih gradova u Srbiji sem glavnog grada je podlona promenama. Kako Novi Sad, Ni i Kragujevac tee da dostignu Beograd ili barem cifru od 500.000 stanovnika, tako i ostali gradovi tee da ostvare svoje specifinosti kako bi bili konkurentni upravo u odnosu na pomenuta tri grada. Takoe, politika mnogih velikih

gradova u svetu danas je da smanji pritisak stanovnitva u svojoj urbanoj metropoli ili aglomeraciji, dok se u Srbiji jo uvek nedovoljno radi na spreavanju irenja beogradskog metropolitenskog podruja i ravnomernom razvoju drugih gradova. Ovde je nastavljena "urbocentrina politika" bive SFRJ (Petovar, 2006:84), koja vodi daljoj centralizaciji od strane drave, beogradizaciji i neravnomernom razvoju drugih gradova i regiona. Pritom, esto se gubi iz vida da je Beograd bio "veliki" grad i za bivu SFRJ, a kamoli za RS danas. Da je navedeno stanje potrebno menjati svedoe i Strategija prostornog razvoja RS 2009-2013-2020 i Zakon o regionalnom razvoju iz 2010. godine, koji afirmiu principe na kojima poiva jedna "pametna" regionalizacija i prostorna organizacija drave: subsidijarnost, policentrizam, decentralizacija, ravnomerniji razvoj, razvoj srednjih gradova kao "motora razvoja" Ako se uzme u obzir sve do sada navedeno o kriterijumima za definisanje srednjih gradova, zakljuak je da ne postoji konsenzus, ali da se naelno njihova veliina kree do pola miliona na evropskoj skali ili do dvesta hiljada stanovnika u sluaju istraivanja u Francuskoj. Struktura gradova u Srbiji je takva da u odnosu na Beograd svi ostali gradovi jesu mali ili srednji. U uzorku ovog rada e se posmatrati dve kategorije gradova srednje veliine: I kategoriju ine Novi Sad, Ni i Kragujevac (vei gradovi srednje veliine), a II kategoriju gradovi i optine veliine od 40.000 do 150.000 stanovnika (srednji gradovi), to obuhvata 20 gradova i 13 optina u Srbiji. Moe se raspravljati o tome da li su Novi Sad, Ni i Kragujevac gradovi srednje veliine, ali, kao to je napomenuto, prostorni razvoj gradova u Srbiji je takav da su u odnosu na Beograd ove dve kategorije gradova blie jedne drugima nego Beogradu.

Posmatrano na primeru Srbije, ukoliko je grad sa svojim funkcionalnim okruenjem5, u odnosu na dravu, mezo nivo, onda bi endogeni faktori koji utiu na razvoj grada bili, izmeu ostalog: socijalni kapital "zajednice" (poverenje, norme, vrednosti, i sl.); relacioni kapital izmeu lokalnih aktera; mree saradnje u okviru grada, izmeu gradova; fiksni privatni i javni kapital, itd. Sa druge strane, egzogeni faktori bi mogli da se svrstaju na dve kategorije - prvu bi inili uticaji koji dolaze "odozgo", sa vrha centralizovane drave, a ogledaju se u politici regionalizacije, decentralizacije, procesu pribliavanja EU i privrednim reformama ekonomski oslabljene zemlje koja jo uvek prolazi kroz proces post-socijalistike transformacije; relacioni i socijalni kapital koji povezuje lokalne aktere i centralnu vlast, itd. Drugu kategoriju ine uticaji koji direktno ili indirektno utiu na prvu kategoriju egzogenih faktora, pa se prelamaju na nivo grada, a tiu se procesa reskaliranja moi na globalnom nivou, uticaja globalnih ekonomskih tokova, evropskih integracija i evropske politike meugranine saradnje odnosno razvoja evropskih regiona, sve vee "glokalizacije" mesta6, i slino.

5 FUP, to jest, funkcionalni urbani region, centralni region (nodal region) ili vorite je mesto funkcionalne integracije ueg i ireg dela grada u njegovoj zoni uticaja i predstavlja otvoren i dinamian sistem. vorite ili centralni region je u fokusu regionalnog planiranja, jer je on planska baza industrijske ekonomije. Stoga, moe se rei da je on baza postindustrijske ili globalne ekonomije koliko i prostorne organizacije i planiranja (Toi i Maksin-Mii, 2009:156-157). Trebalo bi uzeti u obzir i da se gradska naselja danas definiu prema svom morfolokom urbanom sastavu (MUS) koliko i prema FUP-u: "MUS predstavlja kontinualno izgraeno urbano tkivo gradskog naselja dok FUP predstavlja FUP sa 45-minutnim okruenjem, dakle ekonomsku zonu koja zahvata i manja naselja (seoska) u okruenju" (Stojkov, 2006:17). 6 "Dvostruki proces u kome se: 1) institucionalni/regulatorni aranmani pomeraju u dva smera - od nacionalnog nivoa na gore, ka supra-nacionalnoj ili globalnoj skali i do nacionalnog nivoa na dole, prema

Jedno je sigurno, na razvoj gradova utiu kako strukture tako i akteri. Ovaj dualizam pokuavaju da prevaziu teoretiari razliitih oblasti, gradei sisteme analize na svim nivoima - mikro, mezo, makro i otvarajui pitanja koja sve vie idu ka multidisciplinarnosti u davanju adekvatnih odgovora. O uticaju razliitih faktora na razvoj gradova, najvie meusobnih "upada" u teorijski diskurs imaju sociolozi i ekonomisti. Ova tema se dotie kako ekonomske sociologije, tako i sociologije prostora, sociologije javne politike i, naravno, urbane sociologije.

Predmet i cilj istraivanja Disciplinarno iskazano, predmet ovog rada je socioloka analiza izazova razvoja sa kojima se susreu gradovi srednje veliine u Srbiji, oslanjanjem na pojam "pametan" grad kao idealan tip, sa ciljem da se istrai koji gradovi srednje veliine u Srbiji mu se najvie pribliavaju, odnosno po kom broju tih dimenzija od njega odstupaju. Drugim reima, u analizi se "pametan" grad koristi kao pojmovni konstrukt dok je srednji grad socioloka injenica. To znai da e se podaci iz razliitih izvora o gradovima srednje veliine analizirati preko operativnih, merljivih dimenzija konstrukta "pametnih" gradova (za detaljnije objanjenje pogledati poglavlje o metodologiji u ovom radu).

Na konceptualnoj ravni, cilj ovog rada je povezivanje sociolokih koncepata koji mogu doprineti razumevanju metoda rangiranja gradova i merenja uspenosti lokalnog razvoja, a koji su u postojeim operacionalizacijama pojma pametnih gradova dominantno ekonomistiki i kvantitativni. Dakle, cilj je da se ukae na znaaj koji sociologija (moe) ima(ti) u oblasti socio-prostornog razvoja koja zahteva multidisciplinarni pristup. Na empirijskom nivou, osnovni cilj istraivanja namee potrebu da se najpre primenom metode rangiranja gradova pokae stepen razvijenosti gradova srednje veliine u Srbiji i njihova hijerarhija. Model koji e ovde biti primenjen i modifikovan prema potrebama gradova u Srbiji, najvie se zasniva na rangiranju gradova koje je primenio Rudolf Gifinger (Rudolph Giffinger) pri rangiranju7 evropskih pametnih gradova (Giffinger and Gudrun, 2010:21).

Takav pristup omoguava da se identifikuje zastupljenost i znaaj endogenih i egzogenih inilaca razvoja razvoja pomenutih gradova (ire u odeljku o metodologiji). Inovativnost ovog rada jeste upravo izrada jedne klasifikacije koja e omoguiti lokalnim samoupravama da vide i uporede svoju poziciju u odnosu na druge gradove. Malo je istraivanja koja su raena na temu rangiranja gradova iskljuivo u naune svrhe - uglavnom su koriena u slubi ostvarivanja nekih politikih ciljeva, slanja odreenih medijskih poruka i sl. Uprkos pomenutom, u naunim krugovima vlada miljenje da je rangiranje gradova srednje veliine veoma koristan instrument za identifikovanje najboljih praksi i razvojnih strategija. Takoe, ovom metodom bi mogla da se izbegne zamka "izmiljanja tople vode" (reinventing the wheel) od strane svakog grada srednje veliine (Giffinger, 2007).

individualnoj ravni ili lokalnim, urbanim i regionalnim konfiguracijama; 2) ekonomske aktivnosti i mree postaju simultano vie lokalizovane/ regionalizovane i transnacionalne" (Swyngedouw, 2004:25). 7 To je pristup koji se zasniva na sledeim ciljevima: 1) Transparentno rangiranje odabranih grupa gradova; 2) Elaboracija i ilustracija specifinih karakteristika i profila svakog grada; 3) Podsticanje saradnje izmeu odabranih gradova; 4) Identifikacija prednosti i mana za strateku diskusiju i savetovanje oko donoenja mera i odredbi. Ovaj princip rangiranja je prvi put objavljen 2007. godine (Giffinger, et al., 2007) i eksplicitno se bavi gradovima srednje veliine u Evropi, uzimajui u obzir njihove perspektive i izazove njihovog razvoja (Giffinger i Gudrun, 2010: 13).

II TEORIJSKA KONCEPTUALIZACIJA OSNOVNIH POJMOVA U ovom odeljku e predmet i cilj rada biti konceptualno obrazloeni, to jest, bie definisani pojmovi koji su osnova teorijskog okvira ovog rada - pojmovi teritorijalnog kapitala, socijalnog kapitala, drutvenih mrea, glokalizacije, (novog) regionalizma i urbane politike. Objanjenje pojma TK

Pojam teritorijalnog kapitala (TK) obuhvata niz relevantnih koncepata za urbani i regionalni razvoj, a koji dolaze iz razliitih naunih disciplina. Dominantno ekonomsko tumaenje nalazimo kod Gifingera, koji smatra da pod uticajem globalizacije i evropskih integracija regioni i gradovi moraju da se ostvare kao prostorno ograniena konkurentna podruja sa odreenim prednostima kako bi privukli investicije iz vodeih sektora globalizovane ekonomije (Giffinger, 2009). I OECD je uveo specifino poimanje termina teritorijalnog kapitala opisujui velike razlike u preduslovima za regionalni razvoj, kao i u ekonomskim performansama. Uzimajui ovo u obzir ekonomisti istiu da iste investicije dovode do razliitih ekonomskih efekata na regionalnom nivou, ukazujui da teritorijalni kapital omoguava da se odreene investicije vraaju u veoj meri nego u drugim regionima (Giffinger, 2009). Dakle, teritorijalni kapital se definie kao preduslov za urbanu konkurentnost. On se sastoji od dve grupe razliitih elemenata. Prvu grupu elemenata ine osnovni i funkcionalno povezani elementi - to su prirodni ljudski potencijali i ne-materijalno, kulturno, tehniko i drutveno naslee. Ovakvi elementi se smatraju fiksnom imovinom kao to su infrastruktura i poseban kvalitet mesta. Druga grupa elemenata su osnovni relacioni elementi, koji se tretiraju kao odnosi meuzavisnosti - poput obiaja, neformalnih pravila, razumevanja, ili kao specifi nosti date sredine - institucije, pravila i prakse, obiajne strategije i politike (Giffinger, 2009:75).

Kamanji daje jedno vie socioloko tumaenje ovog pojma - posmatra koncept teritorijalnog kapitala kao skup dobara, tzv. tradicionalnog kvadrata, oznaavajui etiri elemenata u ovoj matrici: privatni fiksni kapital, kapital koji se zasniva na prirodnim i kulturnim resursima i infrastrukturi (javna i opipljiva dobra), humani kapital (privatna i neopipljiva - meka dobra) i socijalni kapital (javna i nedodirljiva, meka dobra). U strogo analitikoj perspektivi Kamanji objanjava jednostavne taksonomije komponenata teritorijalnog kapitala koje definiu dve dimenzije: jedna dimenzija predstavlja ono to je materijalno, dok druga dimenzija predstavlja odreeni stepen rivalstva. Svaka dimenzija je podeljena na tri kategorije materijalnog nasuprot rivalstvu, proizvodei matricu od ukupno devet elemenata (tabela 1): 1) Javna dobra i resursi (tradicionalna javna dobra su socijalna infrastruktura poput bolnica, univerziteta i slino, kao i klasina infrastruktura, prirodni i kulturni javni resursi, i ekoloki resursi), 2) posredna, meovito-konkurentna javna "opipljiva" dobra (kolektivna dobra sainjena od meavine javnih i privatnih dobara; javna dobra koja mogu da se koriste i u privatne svrhe; vlasnike mree u saobraaju, komunikacijama i energiji; i sl.), 3) privatni fiksni kapital i ne-konkurentna - "iskljuiva" dobra (ovde spadaju softveri, ali i znanje, vetine i preduzetnitvo, kao i dobra visokog kvaliteta koja se proizvode u lokalnoj sredini, itd.), 4) socijalni kapital ili "meka", "neopipljiva" dobra; 5) relacioni kapital (saradnja meu akterima, stvaranje "lokalnog miljea"), 6) humani kapital, 7) ekonomija aglomeracije, povezanost i receptivnost, 8) mree kooperacije, 9) relacioni privatni servisi - partnerstva u vidu

klastera, spin-off kompanija, itd (Camagni, 2008: 38-39). Zasnovano na ovim elementima, u matrici se konano razlikuju vidljiva, meovita i nevidljiva ("meka") dobra, klupska dobra ("neista" javna dobra - impure public goods) i javna dobra, koja zajedno definiu teritorijalni kapital. Za teritorijalni kapital se pretpostavlja da zavisi od kvaliteta i razliitih formi kapitala, na podrujima koja su okarakterisana pomenutom kombinacijom dobara. Tabela 1: Teorijske taksonomije elemenata teritorijalnog kapitala

Visoka konkurentnost (privatna dobra)

Privatni fiksni kapital Promene u cenama inputa (tvrdi elementi) Ne-konkurentna dobra (iskljuiva) - toll goods

Relacioni privatni servisi koji se zasnivaju na: - spoljnim vezama za firme - transferu rezultata iz oblasti istraivanja i razvoja Spin-off strategije na univerzitetima

Humani kapital: - preduzetnitvo - kreativnost - privatna autorska prava Promene u cenama inputa (meki elementi)

Ne-konkurentna, ali "iskljuiva" dobra (club goods) Opte javna dobra, za privatnu upotrebu (impure public goods)

Vlasnike mree Kolektivna dobra: - pejzai - kulturno naslee (privatni "aranmani")

Mree saradnje: - strateki savezi u istraivanju i razvoju ("R&D" 8) i znanju - "p/p" = partnerstva na projektima - sektori usluga i planiranja Upravljanje zemljitem i kulturnim resursima

Relacioni kapital: - sposobnost saradnje - sposobnost kolektivne akcije - kolektivna kompetencija

Resursi: - prirodni - kulturni (fiksni) Socijalni kapital: - infrastruktura

Agencije za konverziju rezultata iz oblasti istraivanja i razvoja Alati koji pojaavaju "prijem" Povezanost Aglomeracija i ekonomija regiona/oblasti

Socijalni kapital: - institucije - obrasci ponaanja, vrednosti - poverenje, reputacija - povezanost, socijabilnost (David Hume, John Stuart Mill i dr.)

(javna dobra) Niska konkurentnost

"Opipljiva" dobra (tvrda)

Meovita dobra (tvrda + meka)

"Neopipljiva" dobra (meka)

RIV

ALT

ST

VO

MATERIJALNOST

Komentariui devet razliitih elemenata i njihov znaaj za urbani i regionalni razvoj, Kamanji identifikuje "tradicionalni kvadrat" ili "inovativni krst" odgovarajuih dobara. Ovaj "inovativni krst" konkretno ukazuje na to da su od kljune vanosti mree i pristup regionalnog upravljanja u formi mrea privatnog, polu-javnog i javnog partnerstva, kao i relacioni kapital u formi kooperativnog kapaciteta u urbanoj aglomeraciji. To su vodee sile koje aktiviraju endogeni potencijal kroz odgovarajue inicijative. Eksplicitno, one ciljaju na jaanje postojeeg teritorijalnog kapitala u formi specifinih "neopipljivih" dobara. Ovo znai da, sa strateke take gledita, stvaranje

8 R&D - kompanije u oblasti istraivanja i razvoja (research and development)

dobara ovo se posebno odnosi na "neopipljiva" dobra postaje najvanija vodea sila urbano-regionalne konkurentnosti, jer obezbeuje apsolutne i relativne prednosti jedne teritorije (Giffinger and Gudrun, 2010:20). Socijalni kapital - socioloki najznaajniji element TK U konceptu TK svakako najznaajniji pojam za sociologiju je pojam socijalnog kapitala koji bi trebalo da pomiri dve perspektive - socioloku i ekonomsku. Kolman (Coleman) posmatra socijalni kapital u okviru svoje teorije drutvene akcije kao "analitiko orue za razumevanje individualnog aktera i reavanje veitog sociolokog problema - pomirenje mikro i makro nivoa (Coleman, 1988a:101, prema: Ignjatovi, 2011:25). Prema Kolmanovom shvatanju, socijalni kapital je resurs poput drugih resursa (humani, fiziki kapital i sl.) i postoji u odnosima izmeu aktera, a ima i karakteristike javnog dobra. Kolman navodi i primere nekih aspekata drutvene strukture koji predstavljaju socijalni kapital: im postoje odnosi uzajamnih obaveza, oekivanja i poverenja u druge postoji i potencijal za korienje odreenih resursa; dalje, i kanali informacije predstavljaju oblik socijalnog kapitala, kao i norme i njihovo efikasno sankcionisanje (Ignjatovi, 2011: 25-26). On tvrdi da se znaaj koji je nekada imao socijalni kapital porodice danas promenio - usled transformacija drutvenih formi, sve vei znaaj dobijaju "konstruisane" organizacije (formalne organizacije koje nisu proistekle iz porodinih relacija). Sa ovom drutvenom promenom, Kolman smatra da bi politikim merama trebalo rekonstruisati drutva i razvijati modele za oblikovanje novog tipa socijabilnosti, konstruisane socijabilnosti koja se stvara u formalnim organizacijama. Sociologija ima prostora da u ovom kontekstu pronae nove mehanizme drutvene kontrole. Moe se rei da je socijalni kapital spona koja omoguava, dakle, povezivanje kako sociologije sa ekonomijom, tako i sa politikom i javno-politikim istraivanjima. to se tie drugih teoretiara socijalnog kapitala, kod Patnama (Putnam), "u operacionalnoj definiciji, poverenje zadrava svoju ulogu indikatora socijalnog kapitala (...) Patnam stavlja naglasak na odnose izmeu pojedinaca, a socijalni kapital se shvata i kao javno i privatno dobro, tj. on ima i kolektivne i individualne karakteristike" (Ignjatovi, 2011:34, prema: Putnam, 2000:20). U kasnijim istraivanjima, Patnam razlikuje vie tipova socijalnog kapitala, podelu koja je popularna u akademskim krugovima, na tzv. vezujui - bonding social capital i premoujui - bridging social capital. Ovaj drugi tip kapitala, premouje odnose izmeu ljudi koji su udaljeni i postoji kod organizacija graanskog drutva, a smatra se i kapitalom kod kog se oekuje da e norme biti potovane na nivou zajednice - obuhvata tzv. "blanko" poverenje koje je klju za jaanje socijalnog kapitala. Kada postoji slabiji tip poverenja, socijalni kapital se ne "zatvara" u okviru manje grupe ili zajednice (kao vezujui tip) i pozitivni efekti povezivanja se ire na ostatak zajednice i celo drutvo. Takoe, bez obzira na sve kritike Patnamovog rada, mora postojati odreena doza slaganja sa njegovom konstatacijom da su kljuni indikatori opadanja socijalnog kapitala u jednom drutvu, slabljenje politike participacije i graanskog aktivizma (Ignjatovi, 2011:34-36). Za istraivanja socijalnog kapitala koja dotiu pitanja javne politike, ekonomije, lokalnog razvoja i slino, posebno je bitan premoujui kapital, njegovo postojanje, irenje i slabljenje. "Dominantni segment ekonomske rasprave o socijalnom kapitalu pripada problematici ekonomskog rasta/razvoja" (Burda, Viplo, 2004:13, 63, prema: Ignjatovi, 2011:46). "Najpre je bio shvaen kao jedna od egzogenih varijabli koje odreuju

preferencije na tritu. U novoj teoriji rasta, pak, socijalni kapital je dobio svoje mesto zajedno sa faktorima kao to su tehnologija ili ljudski kapital. U okviru teorije endogenog rasta uvodi se socijalni kapital kao endogena varijabla. Ova korekcija (...) podrazumeva ukljuivanja faktora iz "socijalne" sfere na ekonomsko ponaanje. Socijalni kapital je naroito postao aktuelan u okviru debate o karakteru "ekonomske transformacije". (...) Odnos ekonomskih teoretiara prema socijalnom kapitalu karakterie dualizam: socijalni kapital moe biti prepreka razvoju i podsticaj za razvoj" (Ignjatovi, 2011:46). Vulkok (Woolcock) sa druge strane, svoju teoriju socijalnog kapitala naziva "teorijom i politikom" i pokuava da tzv. sinergijskim pristupom prevazie nedostatke "nove sociologije ekonomskog razvoja". Vulkok i Narajan (Narayan) identifikuju etiri pristupa izuavanju socijalnog kapitala: komunitarni, mreni, institucionalni i sinergijski, od kojih oni zastupaju potonji koji pokuava da integrie radove iz mrenog i institucionalnog pristupa (Woolcock and Narayan, 2002: 225). Kroz studije sluaja zemalja u razvoju (World Development, 1996), u potrazi za "uslovima koji neguju razvojne sinergije" (pod sinergijama se misli na dinamike profesionalne saveze i odnose izmeu dravnih birokrata, ali i izmeu birokrata i razliitih aktera civilnog drutva), dolo se do sledeih zakljuaka: 1) na postizanje kolektivnih ciljeva utiu vlade, korporacije i civilne grupe; 2) drave, firme i zajednice pojedinano ne poseduju potrebne resurse za promovisanje odrivog razvoja, ve su potrebna partnerstva unutar i izmeu razliitih sektora; 3) od svih sektora, uloga drave u ubrzanju pozitivnih razvojnih ishoda je najznaajnija, ali i najproblematinija. Razlog tome je ne samo to to drava obezbeuje javna dobra, ima monopol na silu i vladavinu zakona, ve je i akter koji je najvie u mogunosti da ubrza dugotrajne saveze preko i unutar granice klase, rase, politike, pola i religije (Woolcock and Narayan, 2002: 236). Sinergija izmeu vlasti i graanske akcije zasniva se na komplementarnosti - complementarity i ukorenjenosti - embededness (Evans, 1992,1995, 1996; prema: Woolcock and Narayan, 2002: 236). Komplementarnost se odnosi na meusobno podrane relacije izmeu javnih i privatnih aktera i pojaava se zakonskim okvirom koji titi prava udruenja (na primer, privrednih komora, koje su konkretno u sluaju Srbije, ugroene od strane drave), dok se ukorenjenost odnosi na prirodu i obim veza koje povezuju udruenja i poslovne grupe. Takoe, jako je vano istai da je ovaj pristup koristan "samo ako su delanja javnih zvaninika vezana za organizacionu sredinu koja je orijentisana ka uspehu (postignuu) - kompetentna, koherentna i pouzdana (Woolcock and Narayan, 2002: 236). Vulkok pokazuje (Woolcock, 1998, prema: Woolcock and Narayan, 2002) kako ishodi razvoja mogu da se razlikuju zavisno od tipova i kombinacija kapaciteta zajednice (community capacity) i funkcionisanja drave (state functioning). Narajan (Narayan, 1999, prema: Woolcock and Narayan, 2002) istie da je za odnos zajednice i drutva najbitniji premoujui kapital. Razliiti odnosi ovog kapitala u zajednici (drutvu) dovode do razliitih ishoda - npr. u drutvima u kojima je nivo ovog kapitala visok i u kojima postoji dobro upravljanje, postoji komplementarnost izmeu drave i drutva, pri emu je vea verovatnoa da postoji i ekonomski prosperitet i socijalni red. "Vulkok gradi jednu matricu na kojoj se zasniva procena nivoa ukupnog socijalnog kapitala i drutvenog (ekonomskog) razvoja (...) Nivo autonomije se procenjuje na dve ravni. Ukorenjenost na makronivou ukazuje na stepen povezanosti drave i drutva, tzv. sinergiju (synergy). Mikronivo ukorenjenosti odnosi se na

integraciju (integration), tj. veze unutar zajednice. Autonomija na makroravni odreena je stepenom (moralnog) integriteta (integrity) i podrazumeva posveenost politike elite (senior policy makers) kolektivnim ciljevima. Autonomija na mikronivou oznaena je kao kohezija (linkage) i pokazuje stepen povezanosti lanova zajednice sa spoljnim akterima. U sluaju disproporcionalne dominacije ili odsustva jedne od navedenih dimenzija, nastaju "devijantne" drutvene forme (...) Neto su drugaiji oblici devijacija iz makroperspektive. Oni ukazuju na odnos drave i drutva. To znai da u sluaju nedostatka kohezije i sinergije nastaje anarhija (collapsed states). Na suprotnoj strani je tip drave u razvoju (developmental states) sa izraenim nivoom kohezije meu zajednicama, kao i sinergije drave i drutva. Izmeu dva ekstrema mogu se pozicionirati drave sa razliitim proporcijama ovih karakteristika: postkomunistike "slabe drave" u kojima nedostaje kohezija ili birokratizovane drave iz perioda socijalizma u kojima nedostaje sinergija. Pojam socijalnog kapitala je smeten u ovaj multidimenzionalni model (Ignjatovi, 2011:59-60). U Srbiji nedostaje i kohezije i sinergije, ali se jo uvek izbegava stanje anarhije. Ako bi moralo da se odlui, Srbija bi najpre pripala tipu birokratizovane drave, sa slabom ili nepostojeom vezom izmeu drave i drutva, koja upornom centralizacijom dolazi do sve veeg izraaja. Kada nema razvijenog odnosa drave i drutva, usled nepravedne raspodele resursa, otvaraju se vrata koja vode ka socijalnim konfliktima, graanskom ratu, kriminalu, korupciji itd. U tom kontekstu, Srbija je zemlja sa "naruenim" socijalnim kapitalom, koji je naslee i nekih prolih vremena, ali i ne-delanja u reavanju nekih krucijalnih problema u drutvu. Kako autori navode, kada se postigne dogovor izmeu tri sektora - javni, privatni i civilni - oko zajed nikih pitanja, onda se mogu postizati zajedniki ciljevi i omoguiti dalji razvoj (Woolcock and Narayan, 2002:238). Odnos izmeu ovih sektora zavisi u velikoj meri od iskorienosti socijalnog kapitala, relacionog kapitala i prevashodno od mrea saradnje, to je jo jedna potvrda znaaja socioloke analize. Vaan doprinos Vulkokove teorije je u tome to, pored postojeih vezujuih i premoujuih tipova kapitala, uvodi trei tip - povezujui socijalni kapital (linking social capital). "Na ovaj nain Vulkok ukljuuje formalnu institucionalnu ravan u analizu, i to posebno institucije javnog sektora. Veza pojedinaca ili "zajednica" sa dravnim institucijama oznaava nivo "institucionalnog" socijalnog kapitala" (Ignjatovi, 2011:61). U tom kontekstu, u "novom itanju socijalnog kapitala u javnoj politici, najee se govori o tri nivoa drutvene stvarnosti - makro, mezo i mikro9. Obino je naglasak na "srednjem nivou" (mezo nivo). Re je o programima za jaanje onih formi drutvenosti za koje se veruje da su izvor obnavljanja "politinosti" i participativnosti graana. Delovanje lokalne zajednice i udruenja graana treba da omogui "revitalizaciju" izgubljenog poverenja u politike institucije, prvenstveno na nacionalnom dravnom nivou (Ignjatovi, 2011:110).

Znaaj pristupa drutvenih mrea Povezivanjem aktera na razliitim nivoima vlasti, kao i graana sa pomenutim

akterima, grade se drutvene mree koje su izvor svih "mekih" elemenata TK o kojima je

9 Mezo nivo je najblii izvoru premoujueg socijalnog kapitala, dok se mikro nivo moe vezati za pojam vezujueg kapitala (Ignjatovi, 2011:110).

prethodno bilo rei. O znaaju pristupa drutvenih mrea10 Cveji navodi sledee: "Naglaavanje relacionog karaktera ekonomske akcije je prirodno otvorilo pitanje o strukturi tih odnosa, tj. o glavnim akterima, njihovim pozicijama, pristupu resursima i meusobnim odnosima" (Cveji, 2011:79). Takoe, ekonomska sociologija istie znaaj drutvene strukture - horizontalne i vertikalne. Otuda i znaaj pristupa drutvenih mrea, kao jednog od znaajnih analitikih pristupa u sociolokim istraivanjima. Sa ovim konceptom je tesno povezan i pojam socijalnog kapitala iji je znaaj ve naglaen u okviru Kamanjijevih elemenata TK. Cveji navodi klasifikaciju analitikih oblasti mrenog pristupa, koju nude Pauel i Smit-Doer, kao dokaz da se mrena analiza moe primeniti u brojnim podrujima sociologije i na razliitim analitikim nivoima: 1) drutvene mree kao slabo formalizovane socijalne strukture, 2) mree moi i uticaja, 3) savremena preduzea i 4) proizvodne mree (Cveji, 2011:92). U ovom istraivanju bitna su prva dva oblika drutvenih mrea. Prvi pristup se zasniva, izmeu ostalog, i na "irenju informacija i znanja", ali za ovaj rad je bitno da se date informacije i znanja ne ire u kontekstu opstanka firmi i pojedinaca (Cveji, 2011:93), ve u smislu funkcionisanja grada kao jednog preduzea u kojima kljuni pojedinci stvaraju meusobne relacije, kao i relacije sa spoljnim akterima, proizvodei na taj nain mree saradnje koje pozitivno utiu na opti prosperitet grada: "(...) u ovom procesu veliku ulogu igraju mree kroz koje akteri mogu brzo i efikasno da pristupe vanim informacijama i novim znanjima" (Ibidem.), a date mree mogu da se ire na razliite naine i mogu da budu i formalne i neformalne. Drugi pristup se bazira na mreama moi i uticaja, koje olakavaju ili oteavaju protok informacija i distribuciju resursa. (Ibidem: 94-95). Iako se mreni pristup odnosi uglavnom na preduzetnitvo i celokupnu oblast sociologije rada, ovde e biti korien za analizu moi, uticaja i znaaja kljunih aktera u gradu na to bolju iskorienost i tvrdih i mekih elemenata teritorijalnog kapitala. Pored javnog i privatnog, civilni sektor je jedan od stoera drutva. On je u sluaju Srbije skoro nevidljiv, ali i okruen brojnim opravdanim i neopravdanim kontroverzama. Bez izgradnje civilnog sektora nema izgradnje graanskog drutva, a samim tim ni obnavljanja sinergije izmeu drave i drutva. Na tom procesu moraju da rade sva tri pomenuta sektora, posebno javni i civilni. Drava je zakonski prepoznala postojanje tzv. "treeg" sektora, ali je u praksi, posebno u manjim gradovima, on skoro nevidljiv. Potrebna je kooperacija, meusobno razumevanje i prepoznavanje potreba graana da bi pomenuta saradnja mogla da se ostvari, to su sve preduslovi efikasnog upravljanja - vane komponente "pametnog" grada. U drutvu u kome je slab graanski aktivizam, a politika participacija poprima oblik stranakog populizma u cilju ostvarenja linih interesa, socijalni kapital kao da ne postoji. Isto tako, i na nivou zajednice - grada, slabo civilno drutvo = loe upravljanje, "ne-pametno" upravljanje.

10 Prema Cvejiu, "drutvena mrea je drutvena struktura koju ine pojedinci ili organizacije (ili

drugi kolektiviteti) koji se nazivaju "vorita" (nodes) i koji su povezani jednom ili vie meuzavisnosti, kao to su prijateljstvo, srodstvo, zajedniki interes, finansijska transakcija, seksualna veza, zajednika uverenja, uenje, presti, takmienje... Bart je naglaavao da mrena analiza treba vie da bude skoncentrisana na pitanje kako se u jednoj ovakvoj strukturi generiu resursi i anse, nego na pitanje koje pozicije u mrei imaju privilegovan pristup resursima. Veze izmeu vorova mogu biti na vie nivoa (...), ali je klju uspenog korienja resursa u rukama onih aktera ije su neposredne mree guste (...) "Zatvaranje" (premreavanje) strukturnih rupa je izvor koristi za ovakve aktere..." (Cveji, 2011:91-92).

U tom kontekstu, "umreavanje urbanih aktera je analitiki prevod umreavanja mesta" , dok su infrastrukturne mree samo sredstva urbanog povezivanja (Hoevar, 2005:711). Hoevar, takoe, navodi da bi analitiki trebalo razlikovati tri osnovna elementa strukturnog umreavanja: 1) pojedinci i/ili grupe; 2) urbani prostori - lokacije; 3) opremljenost u fizikom i /ili virtuelnom prostoru (Hoevar, 2005:712). Dakle, i strukture i akteri, kao i njihove meusobne veze, moraju biti analitiki ispitani, kako bi se dobila to potpunija slika o urbanom potencijalu odreenog grada.

Sa take gledita regionalne politike i planiranja, relacioni kapital i posebno, mree saradnje, su kljuna dobra koja region poseduje, jer su to najvrednija dobra zbog njihovih karakteristika (za socioloku analizu najvrednija). To su dobra konkurentnog regionalnog razvoja: javna i organizovana dobra, kao i meovita i nedodirljiva, u smislu da nisu predmet dinamikog trinog kretanja. Ovo znai da je teritorijalni kapital pojaan kroz specifine kooperativne inicijative i relacioni kapital. Oba dobra su kljuna za osnaivanje specifinih grupa aktera (javno, privatno), i obezbeivanje klastera koji su locirani na mestima gde ljudi mogu meusobno da dele znanje o svemu navedenom. U ekonomskom smislu mree esto obezbeuju tzv. mrene ekonomije u formi spil-over (prelivajueg) efekta (Giffinger, 2009). U Srbiji su ovi efekti posebno izraeni na podruju tzv. "prostorne banane", koja obuhvata teritoriju od Beograda do Novog Sada.

Proces glokalizacije Dalje, na razvoj svih gradova, a posebno post-socijalistikih gradova srednje

veliine, jako utie i proces globalizacije. Svindedav (Erik Swyngedouw) smatra da bi proces globalizacije trebalo preformulisati u ve pomenuti proces "glokalizacije" - dvostruki proces u kome dolazi do politike i ekonomske dinamike reskaliranja koje se odraava na geografski/prostorni nivo (reskalacija se odnosi na razmetanje moi, kako u okviru mrea i ekonomskih tokova, tako i u okviru teritorijalnog upravljanja). Ravan ekonomskih mrea i institucionalnih aranmana je prekomponovana tako da na vaan nain menja "poziciju drutvene moi".

Autor posmatra "skalarnu" konfiguraciju ili kao "regulatorni red" (regulatory order) ili kao "mree". "Regulatorni red" se odnosi na geografsko-institucionalne aranmane kao to su drave, regionalne/lokalne forme upravljanja, ili transnacionalne konfiguracije kao to je EU, dok se "mree" odnose na prostorne ili geografske aranmane koji povezuju ekonomske aktivnosti. Obe skale - skala ekonomskih tokova i mrea, kao i skala teritorijalnog upravljanja - reskalirane su kroz proces "glokalizacije". Pojava novih nivoa teritorijalnog upravljanja i redefinisanje postojeih nivoa (kao to je nacionalna drava) menja upravljanje i organizaciju socijalnih, politikih i ekonomskih odnosa moi. Obimna literatura koja se bavi pomenutim temama, sugerie da se drutvena mo moe mobilisati, a to zavisi od hijerarhijskog ili prostornog nivoa na kome deluju drutveni akteri (2004: 25-26).

Koncipiranje trenutne preraspodele politikog i ekonomskog ivota iz "skalarne" perspektive, omoguava teoretiarima da preinae navodni proces globalizacije u neto to je osetljivije na prostornost samog procesa, centralnost politikog domena i pomeranje relacija i geometrija moi. Svindedav tvrdi kako je politika ekonomija kapitalizma proces koji kontinuirano transformie sopstvene vremenske i prostorne horizonte (2004: 31). Naravno, ekonomske mree ne mogu a da ne postoje paralelno sa politikim i institucionalnim organizacijama, to jest, setom teritorijalno konstruisanih institucionalnih aranmana koji simultano obezbeuju odreeni stepen socijalne kohezije,

dok istovremeno dozvoljavaju i podravaju restruktuiranje ovih ekonomskih mrea (Jessop, 2002, prema: Swyngedouw, 2004).

Autor navodi fordistiku dravu kao osnovu na kojoj su se, zahvaljujui regulatornim mehanizmima same drave (mehanizam koji je, inae, stvarao nejednak lokalni i regionalni razvoj), stvarale mree kapitala koji se stalno izmetao, dok su neke regulatorne funkcije ostale u nadlenosti drave. Taj dinamini socio-prostorni mehanizam je stvorio nove forme i skale/nivoe, te je odveo i do restruktuiranja i redefinisanja razliitih nivoa moi. Tzv. "kriza fordizma" odnosi se na znaajno teritorijalno reskaliranje itavog korpusa regulatornih praksi. Na primer, regulatorni kodovi, norme i institucije se prostorno izmetaju sa jednog nivoa (skale) na drugi. Ishod ovakvog tipa reskaliranja zavisi od skale do skale, horizontalno i vertikalno. Priroda, sadraj i oblik novih nivoa (skala) i njihovo prilagoavanje potvruje relativne promene u pozicijama izmeu drutvenih grupa i klasa. Pritom, akumulacija i cirkulacija kapitala su od vrhovnog znaaja, iako specifini mehanizmi u kojima se ovi procesi odvijaju izuzetno variraju zavisno od skale. Celokupan obrazac koji se odnosi na pomenute promene, ovaj autor naziva "glokalizacijom". Na snazi su, dakle, dva procesa - reskaliranje ekonomskih mrea i reskaliranje drave i drugih institucionalnih formi. (Swyngedouw, 2004).

Uticaj ovakvog tipa promena je ve vidljiv u Srbiji, s tim to se proces sporije odvija, jer nismo jo uvek pod velikim uticajem evropskog trita, primene principa teritorijalne kohezije EU, kao i restruktuiranja nekih dravnih politika. Kako ovi uticaji budu jaali tako e se pojaavati i proces reskaliranja moi i vlasti u Srbiji, ime e se otvoriti i nove mogunosti za razvoj srednjih gradova i njihovih regiona. S obzirom da je Srbija tek na poetku procesa pridruivanja EU i da tek predstoje brojne pripreme i preduslovi koji moraju da se ispune (zakonski, institucionalno, itd.), razmetanje nivoa moi, posebno u smislu teritorijalnog upravljanja bi trebalo da bude jedan od jakih egzogenih faktora koji e direktno ili indirektno promeniti ili "zapeatiti" sudbinu nekih gradova u Srbiji. Novi regionalizam U poslednje dve decenije ili vie, u regionalnoj ekonomskoj razvojnoj teoriji, diskurs se pomerio od naglaska na egzogenim do sve jaeg stava da je uticaj endogenih faktora presudan. Pristupi tradicionalnom regionalnom ekonomskom razvoju zasnivali su se na neoklasinoj ekonomskoj teoriji rasta. Novi pristupi, iako priznaju da je razvoj uokviren egzogenim faktorima, prepoznaju mnogo znaajniju ulogu endogenih faktora. U ovom kontekstu, endogeni faktori se posmatraju kao fundamentalni pokretai regionalnog ekonomskog razvoja, a proistiu iz kvaliteta resursa i baze znanja jednog regiona. Endogeni faktori ukljuuju preduzetnitvo, inovaciju, prihvatanje novih tehnologija, liderstvo (upravljanje), institucionalni kapacitet i sposobnost, kao i uenje. Dakle, vana je i koherentna i efikasna forma upravljanja, kako na regionalnom tako i na centralnom nivou. Obrazac decentralizacije, koji preovladava uglavnom zbog pritiska Evropske Unije, esto vodi u lokalne antagonizme i kontraproduktivno takmienje izmeu lokaliteta (Monastiriotis and Petrakos, 2009). Tradicionalni regionalni razvoj stavlja naglasak na spoljne faktore razvoja, koje u velikoj meri obezbeuje centralna vlast, meu kojima su vane i: javne investicije u infrastrukturu, inicijativa za privlaenje stranih investicija, kao i mere koje bi stimulisale spoljnu tranju

(kroz tehnoloki napredak, marketing i promociju izvoza).11 Sa druge strane, koncept learning regiona (prihvatanje inovacija, uenje od drugih - primeri "dobre" prakse, kao i prenoenje lekcija na druge, i sl.) stavlja vei naglasak na unutranje lokalne resurse, na obrazovanje i humani kapital, na povezanost izmeu znanja i biznisa, i na ulogu informacionih i komunikacionih tehnologija, koje pomau u transformisanju apstraktnog znanja u lokalno korisno uenje (Monastiriotis and Petrakos, 2009). Pristup funkcionalne povezanosti izmeu gradova i njihovog regiona omoguava meusobnu saradnju i ovaj pristup se moe povezati sa konceptom tzv. novog regionalizma. Ovakav pristup je povezan i sa konceptom lokalnog ekonomskog razvoja (LER), pogotovo sa konceptom lokalnog identiteta i brendiranja. Glavnu ulogu u ovim pristupima, ima, kako autori navode, "psiha", svakog individualnog lokaliteta, u smislu koliko moe da neguje i promovie svoje posebnosti. Iz ovoga sledi da razvoj regionalnog identiteta postaje kljuni pojam, a objanjava oseaj povezanosti i pripadanja jednom mestu i njegovim istorijskim karakteristikama. Ovo podrazumeva jaanje lokalnih mrea i uee graana koji pomau u uveanju oseaja graanstva (sa time i pripadanja), ali, takoe, i u stvaranju graansko - poslovnih mrea. Ovo, takoe, podrazumeva i identifikaciju, razvoj i brendiranje lokalnih marki, kao i stavljanje naglaska na kulturne i istorijske karakteristike datog mesta.12 Naravno, uloga socijalnog kapitala je i ovde kljuna radi izgradnje drutvenih mrea razliitih socijalnih aktera. Na nivou zakona, ovo podrazumeva barem fiskalnu decentralizaciju i neki stepen podeljenosti vlasti, kako bi lokalna vlast i oni koji investiraju mogli da mobiliu resurse kad god donesu neku odluku (Monastiriotis and Petrakos, 2009).

Urbana politika i lokalni ekonomski razvoj (LER) Urbana politika, neizostavni element celokupnog koncepta koji je predmet ovog rada, definisana je kao zbir interesa onih koji kreiraju ili utiu na politiku jednog grada, zatim samih aktera, kao i njihovih akcija. Urbana politika se, kao i politika generalno, realizuje na tri nivoa: globalnom, regionalnom i lokalnom. Ovaj politiki lanac je prirodno stanje svakog drutva, ali je njegovo funkcionisanje, meutim, rezultat niza specifinih okolnosti, a pre svega generalnog drutvenog profila i stepena drutvenog razvoja jedne sredine (Pui, u: Mimica, A. i Bogdanovi, M. (pr.),2007:643). Uopte uzev, urbana politika se moe posmatrati iz dva pravca: teorijskog i empirijskog. U ovom radu je naglasak na oba aspekta. Teorijski je delimino obrazloen, a empirijski bi trebalo

11 Glavni cilj je redistibutivan, okrenut direktno ekonomskoj aktivnosti bliskih regiona. Ovakav

pristup regionalnom razvoju, shvata regionalni razvoj kao odgovornost drave. U ovim kontekstima regioni su u svakom pogledu u direktnom takmienju za resurse, jedni sa drugima, ali su, u drugom smislu, izolovani i spill-over efekat ima sekundarno mesto.

12 Stimson, Stough i Roberts (2006, prema: Stimson and Stough, 2008), predlau sledeu definiciju regionalnog ekonomskog razvoja: "Regionalni ekonomski razvoj je primena ekonomskih procesa i upotreba resursa dostupnih regionu, koji rezultiraju odrivim razvojem i poeljnim ekonomskim ishodima za region, ali i vrednostima i oekivanjima biznisa, stanovnika i posetilaca". Autori takoe smatraju da je najbolja strategija endogenog ekonomskog razvoja regiona sadrana u dve preporuke: 1) trebalo bi uspostaviti platformu/strategiju za promenu kojom bi se rukovodio razvoj regiona i ubrzala njegova konkurentnost u globalnom okruenju, kako bi region postigao odrivi razvoj u budunosti; 2) trebalo bi mobilisati kljune aktere ili facilitatore i agente promene, kroz partnerski pristup - stvaranjem stratekih saveza i partnerstava izmeu biznisa, trita, vlasti i zajednice (Stimson and Stough, 2008:20). Iako se opisani koncept odnosi na regionalni razvoj, svi principi koji su opisani imaju teorijski i empirijski znaaj za istraivanje gradova srednje veliine. Kao to je ve napomenuto, ovi gradovi bi trebalo da budu motori razvoja drave, ali prevashodno i regiona (okruenja) u ijem se sastavu nalaze.

da predstavlja predloak za utvrivanje naina za bolje funkcionisanje lokalne sredine na svakodnevnoj bazi. U gradovima to podrazumeva ispitivanje uslova i naina funkcionisanja drutvenog ivota u svim njegovim segmentima, tj. ispitivanje urbanog karaktera. Vaan odgovor na urbanu zagonetku je odnos tri segmenta: urbane moi (ko ima mo), interesa graana i interesa politike koja je na vlasti (Ibid.). Na primer, Majkl Goldsmit (Michael Goldsmith) ukazuje na neke probleme upravljanja u velikim urbanim podrujima. Moe se rei da se ti problemi, kao i strategije funkcionisanja takvih sistema, mogu videti i u manjim sredinama. Stoga, ukazivanje na Goldsmitovu analizu moe pojasniti koncept modernog upravljanja lokalnom zajednicom. Prema Goldsmitu, metropolitenska podruja funkcioniu najbolje po principu decentralizacije. Naime, uprkos optem trendu svetskog upravljanja mnoge funkcije, koje treba da obavlja dravna vlast, se prenose na irok spektar javnih tela, koja u saradnji sa privatnim sektorom, stvaraju preduslov za uspenu implementaciju urbane politike (Goldsmith, 2001:325). Najvanije je da se uzme u obzir injenica da aglomeracije (a ovo se odnosi i na mree i regione) nisu nikada rezultat isto trinih sila. Javna akcija koja neizbeno ima eksplicitni ili implicitni, direktni ili indirektni prostorni efekat, zasigurno je jedan od faktora. Ovo se odnosi na obe vrste mera (politika) koje imaju otvorenu prostornu dimenziju - one koje se nazivaju "prostorno svesne", kao i one koje to nisu, a za koje se ponekad koristi termin "prostorno slepe". Barka navodi kao primer set zakonskih mera koje je Svetska Banka u svom izvetaju pod naslovom "Preoblikovanje ekonomske geografije", nazvala "prostorno slepim" - to su institucionalne mere poput regulativa koje utiu na korienje zemljita, radnu snagu, meunarodnu trgovinu i socijalne usluge poput obrazovanja, javnog zdravstva, snabdevanja vodom i sanitarnih usluga. Ako se zanemare radna snaga i meunarodna trgovina na koje utie jak set razliitih pravila, sve ostale institucije koje su navedene kao "slepe" ne samo da ostvaruju uticaj/ efekte koji strogo zavise od mesta, ve je i njihova svrha/ uloga strogo prilagoena mestu (Barca, 2009:18). Stoga, politike odluke koje se tiu ciljanih prostornih efekata - da li bi ili ne bi trebalo iriti ili pruati usluge na odreenoj teritoriji, odvijaju se paralelno sa odlukama privatnih aktera - da li da ulau kapital na odreenom prostoru ili ne, ili, na primer, da li da se sele ili ostanu. Ovo e biti jedan od specifinih ciljeva istraivanja - mogunosti primene socioloke analize na ve vie puta pominjan relacioni kapital izmeu kljunih aktera i analiza uticaja upravljakih odluka na razvoj gradova. Odluke javnog i privatnog sektora su, dakle, strogo povezane i meusobno se podstiu. tavie, dizajn nekih servisa (poput socijalnih koji su pomenuti), se radi prema potrebama i interesu ljudi i biznisa koji imaju vei uticaj na javni izbor (Barka, 2009:19). Ovo je posebno tano na primerima upotrebe zemljita i urbanog planiranja, to su u Srbiji konkretno velike prepreke u dovoenju investitora u nekim sredinama. Poenta je da interesi privatnog kapitala, kao i potrebe koje kreiraju rastue industrije u gradu moraju da budu zadovoljene, tako to bi trebalo, u razvojnim strategijama gradova, prilagoditi javni interes privatnom interesu, to jest, strategije bi trebalo da odgovore kako na specifine potrebe mesta (interesi i potrebe graana prevashodno), tako i na specifine interese (pojedinci, kompanije, uticaj trita, itd.). U tom kontekstu, ni drava ne moe da predvidi sve posledice ulaganja u jednu teritoriju, a ne moe ni da zadovolji sve interese. Ono to bi u najmanju ruku dravna vlast mogla da uradi je da uini da odluke budu transparentne i da moe da se potvrdi i

opravda njihovo postojanje. Postojanje "prostornog slepila", kao i nedovoljnog protoka informacija, moe dovesti do ograniene racionalnosti i oportunizma (Cveji, 2011:66), a onda i do nezadovoljstva graana i negativnih kumulativnih efekata na efikasnost i jednakost. Stoga je adekvatna politika mesta neophodan preduslov kvalitetnog razvoja kako gradova, tako i regiona. Gradovi srednje veliine kao budui "motori razvoja" RS imaju posebnu ulogu u celokupnom procesu - od razvoja ovih gradova e zavisiti dalji stepen decentralizacije i regionalizacije drave, kao i stepen sinergije izmeu drave i drutva. Bez obzira da li se osvremo na neomarksistiki ili neoveberijanski pristup gradu, svi autori se slau u tome da su klju ni akteri 13 u gradu, tj. partnerstva i mree saradnje koje oni stvaraju, od najvee vanosti za prosperitet grada i ireg regiona. Jedan od najznaajnijih teoretiara urbane politike, Dejvid Harvi (David Harvey), u svom konceptu preduzetnikog grada zastupa tezu da gradovi koji zauzmu preduzetniko stanovite prema ekonomskom razvoju imaju velike anse za uspeh. U sreditu ovog novog preduzetnitva, pre svega, jeste zamisao o partnerstvu javnog i privatnog, koje tradicionalno promovisanje lokalnog upotpunjuje uticajem lokalne vlasti kako bi se privukli strani izvori finansiranja, nova direktna ulaganja ili novi izvori zaposlenja (Harvi, u: Petrovi i Vujovi, 2005:210). U kontekstu ovog rada i istraivanja iskorienosti TK, posebno e se obratiti panja na mo brzog delanja (Stoker, u : Petrovi i Vujovi, 2005: 221), kao jednog od kljunih elemenata relacionog kapitala, a samim tim i jaanja konkurentnosti grada.

Za uspenost jednog grada, kljuni su, dakle, akteri koji njime upravljaju, tzv. urbani menaderi (Petrovi, 2009: 85). Kako Sreten Vujovi navodi, procesima u gradovima upravljaju razliiti akteri, od kojih neki doista upravljaju, dok se drugi tome opiru, to govori o veoma konfliktnoj prirodi urbane stvarnosti. Ideja saradnje izmeu aktera na osnovu potreba i/ili interesa potie od Miela Basana (Michel Bassand): "Urbani razvoj proistie iz strukture moi, to znai iz sistema aktera od kojih su neki nadreeni a drugi podreeni; zajedno, oni strukturiu urbani fenomen" (Basan, 2001: 351). Akteri na osnovu pomenutih interesa grade horizontalne i vertikalne saveze. Izmeu politiara i privrednika je najei horizontalni savez, koji je karakteristian za tzv. politiki kapitalizam. Moe se rei da je Srbija drutvo u kome vlada politiki kapitalizam. Sa druge strane, najei vid saveza izmeu graana i politike je vertikalni - odnos hijerarhije, voe i voenih, te kao to je ve napomenuto, Srbija je i birokratizovana drava u kojoj vlada slaba sinergija izmeu drave i drutva.

Poto urbani akteri strukturiu urbani fenomen, to isto tako znai da su urbani akteri i njihovi sukobi od fundamentalne vanosti za razvoj grada. U mnogim gradovima, pa i u post-socijalistikim, moemo razlikovati etiri tipa aktera: strunjake za prostor - arhitekte, urbaniste, inenjere, itd; ekonomske aktere - razna industrijska preduzea i servise, vlasnike gradskog zemljita, banke, i slino; politike aktere - politike lidere, njihove partije, pokrete, itd; stanovnike, korisnike/graane, koji se diferenciraju prema drutvenoj poziciji, ivotnom stilu, starosti, obrazovanju, NVO, itd (Vujovi, 2004:153).

13 Naravno, kada se pria o akterima, neizostavan je segment njihove saradnje o emu piu i Miodrag Vujoevi i Ksenija Petovar navodei vie teorijskih modela saradnje izmeu aktera: Habermasov model saradnje, koncept tzv. ograniene komunikacije i model tzv. neprijatelja (Vujoevi i Petovar, 2006:366).

Vaan pojam u analizi kapaciteta lokalne sredine, jeste lokalni ekonomski razvoj (LER) koji "ne zahvata ekonomski razvoj koji ne prevazilazi lokalni znaaj, iako je to esta zabluda, ak i kod onih koji se bave ekonomijom, odnosno lokalnom samoupravom. Sutina koncepta lokalnog u ekonomskom razvoju je u saradnji aktera na lokalnom nivou, kao i u nastojanju da se u najveoj moguoj meri iskoriste lokalne komparativne prednosti geografski poloaj, kulturno-istorijsko naslee, kvalitet radne snage, etniki sastav, postojei privredni potencijali, stanje ivotne sredine, infrastrukturna povezanost" (Vasiljevi, 2012:11). Ovaj pojam moe biti definisan kao rast kapaciteta lokalne ekonomije da stvara bogatstvo za stanovnike date lokalne zajednice, a time unapreuje kvalitet njihovog ivota kroz poveanje zaposlenosti, realnih zarada, obima i kvaliteta usluga lokalnih vlasti i slino. Meutim, takav razvoj je mogu jedino kada se ili lokalni nezaposleni resursi upotrebe na kvalitetan nain ili kada se postojei zaposleni resursi jo bolje iskoriste, u novim sektorima i sa novim tehnologijama. U uem smislu, LER se moe definisati kao proces stratekog planiranja kroz partnerstvo lokalnih vlasti, privatnog komercijalnog sektora i nevladinog sektora usmerenog na podsticanje investicija koje e obezbediti dugoroan rast lokalne zajednice. Stoga, svaka strategija LER-a se fokusira na komparativne prednosti lokalne zajednice, na postojea ili potencijalna trita i to je posebno relevantno za socioloki uvid, na prepreke ili slabosti unutar lokalne zajednice14 (Begovi et al.; 2006:33). Strategija lokalnog ekonomskog razvoja treba da utie na celu ekonomiju zajednice i susednog podruja, a njen osnovni cilj je jaanje konkurentnosti, to za posledicu ima visok odrivi razvoj.

Kako Vasiljevi navodi, Blejkli i Bredo reito sumiraju znaaj lokalnog aspekta u ekonomiji: Lokalno bazirani ekonomski razvoj i podsticanje zapoljavanja imaju vie ansi da se pokau uspenim ako su pokrenuti na lokalnom nego ako su pokrenuti na nekom drugom nivou. Svaki od faktora koji utiu na ekonomiju manifestuje se na jedinstven nain i ima delimino razliite uzroke u svakoj lokalnoj zajednici. Reenja lokalnih problema nee biti uspena ako nisu usmerena na pojedinane grupe i ako nisu povezana sa celinom regionalnog ekonomskog sistema."Tako lokalni ekonomski razvoj uvek preispituje da li ono to koristi celokupnoj privredi jedne drave neizostavno koristi i odreenoj lokalnoj zajednici. Uvoenje koncepta lokalnog ekonomskog razvoja je u izvesnoj meri i odgovor na preovlaujuu dihotomiju u bavljenju ekonomijom, odnosno na podelu na makro- i mikroekonomiju. Njime se konkurencija, koja je osnovni pokreta razvoja, proiruje, odnosno produbljuje (...) meutim, to ne znai da se LER lokalne samouprave obavezno stavlja u suprotstavljen poloaj. Naprotiv, mnogi projekti lokalnog ekonomskog razvoja upravo zahtevaju saradnju vie gradova i optina kako bi se realizovali (...). Svetska banka odreuje lokalni ekonomski razvoj kao skup aktivnosti iji je cilj da izgrade kapacitete lokalne zajednice, da unaprede svoju ekonomsku budunost i kvalitet ivota za sve. Slino, Brajant i Sofski u svom odreenju pojma lokalni ekonomski razvoj teite stavljaju na aktivnosti koje se sprovode na odreenom lokalitetu sa ciljem dostizanja odrivog drutveno-ekonomskog razvoja. Obe ove definicije snano izraavaju moderno shvatanje koncepta lokalnog ekonomskog razvoja kojim se prevazilazi ogranienje na ekonomska pitanja stavljanjem razvoja u kontekst ukupnog

14 Postoje dve glavne strategije podsticanja lokalnog razvoja: 1) privlaenje stranih investitora uz ustupke kao to su jeftino zemljite, poreske olakice i slino, 2) podsticanje lokalnog biznisa u smislu privatnog preduzetnitva.

kvaliteta ivota u prvom sluaju, odnosno drutveno-ekonomskog razvoja u drugom sluaju. Ovo, naravno, nije uvek bilo tako. Jo 60-ih godina prolog veka, kao reakcija na usredsreenost na pitanje ekonomskog rasta i zanemarivanje ireg konteksta drutvenog razvoja, javlja se koncept ekonomskog razvoja zajednice, u kome pitanja uea graana, odrivosti razvoja i jednakosti dobijaju mnogo veu panju. Od tog vremena je i pojam lokalnog ekonomskog razvoja poeo sve vie da ukljuuje i elemente socijalnog razvoja, pa se danas paralelna upotreba ova dva pojma gotovo izgubila" (Vasiljevi, 2012: 11-14). Najvanije karakteristike LER-a su da je to proces i da se zasniva na aktivizmu i saradnji lokalnih aktera. Kada se ovako postavi pojam ostavlja prostor upotrebu i u analizama drugih disciplina poput sociologije.

III KONTEKSTUALNI OKVIR ISTRAIVANJA

Evropske integracije, proces globalizacije i slino, vode ka promenama gradskog preduzetnitva u smislu uticaja kako na manje gradove, tako i na ire regione u ijem su oni sastavu. Razvojni problemi Srbije su najbolje sublimirani u obrazloenju Borislava Stojkova, i posle skoro decenije, ovi argumenti imaju slinu teinu: 1) problem ekstremno neravnomernog regionalnog razvoja, 2) problem veoma slabe teritorijalne kohezije, 3) problem neiskorienog, slabo korienog ili pogreno korienog TK i 4) problem konkurentnosti u zaostajanju (Stojkov, 2006:12-13). Ovo su sve pitanja kojima bi trebalo da se pristupa multidisciplinarno, pri emu i sociologija ima svoj ugao posmatranja.

Srbija i dalje prolazi kroz proces post- socijalistike transformacije i to na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Transformacija post-socijalistikih gradova ka trinom modelu uslovljava njihovo istovremeno suoavanje sa izazovima dekonstrukcije socijalistikog grada i regulacione transformacije kapitalistikog urbanog sistema. Na putu integracije u globalne mree post-socijalistiki gradovi se suoavaju sa preprekama koje ih stavljaju u polu-periferijski poloaj. Naime, takvi gradovi mogu biti od lokalnog i regionalnog, ali ne i od globalnog znaaja, jer im nasleena podurbanizovanost (primarnost investicija u industriju i time sporiji rast infrastrukture) umanjuje potrebnu konkurentnost (Petrovi, 2008; 2009).

Kao i veliki deo istone Evrope, Srbija nije dovoljno urbanizovana. "U Srbiji preovladava urbano-industrijski tip razvojne strukture regiona, koji obuhvata skoro 60% populacije koja ivi na 1/4 ukupne teritorije zemlje. Vei broj naselja u ovoj kategoriji su u najmanju ruku kreirala radna mesta koja uglavnom slue stanovnitvu koje tu ivi. Druga karakteristika ovog urbano-industrijskog tipa je bogat spektar aktivnosti koje su smetene izmeu gradova i njihovih odgovarajuih predgraa/okruenja, i fizika transformacija naselja kao rezultat socijalnog restrukturiranja stanovnitva. Prisutan je jak demografski pritisak na iroko okruenje gradova i na kvalitetna ruralna podruja. Urbanizacija se rairila i na prostor izmeu naselja, a karakterie je rasipniko korienje zemljita, uz nejasno definisane granice naselja, siromane komunalne infrastrukture i imid problematinog zemljita koji je u kontekstu siromane regionalne organizacije i regionalnog prostornog planiranja. Prethodni policentrini razvoj iao je ka porastu uloge optinskih centara to je esto vodilo dupliranju aktivnosti i smanjenju efikasnosti korienja zemljita. Uoena je tendencija osnivanja novih, nedovoljno razvijenih optina kao rezultat postojeeg sistema finansiranja optina, umesto da se podupire, u skladu sa principima odrivog razvoja, osnivanje takvih optina koje bi zavisile u to manjoj meri

od dravnih subvencija, a vie od razvoja samoinicijativnosti i povezanosti" (SPRRS, 2007:186).

Stepen urbanizovanosti u optinama u Srbiji je oko 55%, a u Vojvodini neto vie. Naravno, kljuni problem je dominacija Beograda i jo nekoliko veih gradova, to je stvorilo nekoherentan i asimetrian urbani sistem koji nije kompatibilan sa ciljevima formiranja evropskog urbanog sistema. I ovi autori navode centralizaciju kao jedan od glavnih problema na putu veeg i jaeg razvoja nodalnih regiona (Toi i Maksin-Mii, 2009). U ovakvom konceptu gradovi srednje veliine predstavljaju izuzetna vorita.

Bez decentralizacije nema uspene regionalizacije Srbije, a time ni smanjenja teritorijalnih i drutvenih nejednakosti. Decentralizacija15 je ve decenijama bila par excellence ustavni problem Srbije "kako iz politikih, tako i iz praktinih ekonomskih razloga. Srbija ima dugu istoriju ne samo autoritarne centralizovane drave, ve i drave sa konceptom jedinstva vlasti koji ima uzrono-posledinu vezu sa nepostojanjem razvijene lokalne samouprave. U pogledu regionalnog ureenja zemlje, nasledio se sistem asimetrine regionalizacije sa praktino samo jednom autonomnom pokrajinom, Vojvodinom. Takav sistem je neizbeno doveo do ogromnih nesrazmera u regionalnom razvoju zemlje, slivanja veine stanovnitva u vee gradske centre, jaanja birokratije unutar centralne vlasti i slabljenju administrativnih kapaciteta lokalne samouprave. Pored svega, izgubljen je korak sa evropskim trendovima decentralizacije koje su centralno-istone evropske zemlje uhvatile tokom tranzicije i prihvatile novi model lokalne samouprave" (Todori, 2007:26)16.

Nain na koji je novi Ustav Republike Srbije usvojen krajem 2006. godine naalost oslikava nezadovoljavajue stanje odnosa participacije graana u vrenju vlasti, potovanja i svrsishodnosti institucija i pluralizma miljenja, izmeu ostalog (Todori, 2007). Ipak se mora rei da je novi Ustav Republike Srbije dosta panje posvetio pitanjima fiskalne decentralizacije, koja se smatra nunim i moda najvanijim preduslovom regionalizacije. Novi Zakon o finansiranju lokalne samouprave preuzima ovaj koncept, jer precizira da jedinice lokalne samouprave u celosti utvruju, naplauju i kontroliu javne prihode vezane za svoje izvorne prihode (Todori, 2007), iako u praksi ne funkcionie najbolje, to zbog slabog relacionog kapitala to zbog burazerskog kapitalizma (Petrovi, 2009). Rezultati istraivanja o preprekama razvoja novih modela upravljanja u Srbiji su pokazali da "dravni akteri na lokalnom nivou nemaju razvijene i stabilne odnose ni sa jednim akterom civilnog drutva, te da ne podravaju nijedan tip graanskog aktivizma (...) Dugotrajnost transformacijskih procesa i ekonomske krize oteavaju pomak od komandnog ka inkluzivnijem modelu upravljanja u Srbiji (...) Dravni akteri nemaju

15 "Decenralizacija je teorijsko-ideoloki koncept ureenja drave koji se bazira pre svega na

funkcionalnim argumentima: decentralizovana vlast omoguuje veu participaciju graana u vrenju vlasti, vlast je odgovornija prema graanima, ima veu sposobnost da pronae reenja koja su opte prihvatljiva, prua priliku za stvaranje novih politikih elita, predstavlja protivteu autoritarnoj dravi, najefikasnija je u pogledu zadovoljavanja lokalnih potreba stanovnitva, stvara oseaj zajednitva i element je graanskog drutva ili njegov most ka centralnoj vlasti. Sve u svemu, dva osnovna argumenta u prilog ideje decentralizacije su efikasnost i legitimnost" (Todori, 2007:25). 16 "Anahroni domai model je odlikovalo nekoliko bitnih karakteristika: asimetrina regionalizacija, celokupna imovina lokalne samouprave u vlasnitvu Republike; nepostojanje jasne diferencijacije nadlenosti izmeu optine i grada i mogunosti za vrenje tih nadlenosti; nesrazmere u pogledu ovlaenja optina i postojanje trenda centralizacije" (Ibidem.).

adekvatne resurse i sposobnosti da primene pristup jake slabosti u saradnji sa civilnim sektorom. Zbog toga, politika elita usporava promene koje nalae novi normativni okvir i tei da ouva centralizovani model odluivanja, sa velikim uticajem politikih stranaka. Partokratski model upravljanja uslovljava i primarnost jaanja dravnih institucija i kanalisanje procesa odluivanja u njihove tokove, a zanemaruje razvoj kooperativnih kapaciteta dravnih aktera. To se potvruje i kroz programe podrke EU, kojima se organizacije civilnog drutva prevashodno profiliu kao nadgledajui (wathcdog), a ne sutinski partnerski akter" (Petrovi, 2012:101). Dakle, autoritarna kultura upravljanja i komandna mo visoko birokratizovane drave, kao duboko ukorenjeno naslee nekih prolih perioda upravljanja Srbijom, izmeu ostalog, zanemaruju razvoj "treeg sektora" i time osporavaju uspostavljanje graanskog drutva u punom smislu tog pojma. Naravno, ovakvo stanje prati i itav korpus autoritarnih ideja i vrednosti.

Takoe, "da bi bio autonoman i pouzdan partner, civilni sektor mora imati odgovarajue materijalne i ljudske resurse, a organizacije civilnog drutva (OCD) bi trebalo da budu utemeljene u drutvene zajednice. Proces restrukturiranja moi nacionalne drave ka supra i subnacionalnom nivou (...) dodatno uslonjava jednainu novog modela upravljanja. To otvara i pitanje efekta koji ovaj model ima na strukturu politikih mogunosti aktera civilnog sektora" (Petrovi i Vukeli, 2013:44). "Promena strukture politikih mogunosti u Srbiji je spora i zahteva temeljnu razgradnju postojeeg sistema distribucije moi. Politika elita na centralnom nivou i dalje odugovlai sa procesom politike decentralizacije i onemoguava da se lokalni nivoi vlasti razviju kao politiki autonomni entiteti, koji raspolau adekvatnim delatnim kapacitetima" (orevi, 2008; Komi, 2009; prema: Petrovi i Vukeli, 2013:49).

Novi Zakon o finansiranju lokalne samouprave predstavlja "novi pozitivni momenat u decentralizaciji Srbije i od uspenosti njegovog sprovoenja zavisie dinamika i obim daljih koraka. Meutim, najvanije je da ti sledei koraci ne budu osmiljeni i sprovedeni parcijalno, ve u sklopu jedne jasne i prepoznatljive zakonodavne politike" (Todori, 2007:32). Takoe, neophodno je "zapoeti rad na sveobuhvatnoj regionalizaciji Srbije u skladu sa parametrima koje nalae proces pridruivanja Evropskoj Uniji" (Ibidem.), a celokupan proces ve godinama tee sporo.

"U poreenju sa evropskim zemljama Srbija znaajno zaostaje na planu drutveno-ekonomskog razvoja. U evropskom kontekstu Srbija se moe odrediti kao zemlja srednje veliine prema povrini teritorije i broju stanovnika. Ipak, kada se kao kriterijum za poreenje odredi veliina ekonomije, tada se naa zemlja svrstava u male zemlje (sa vrednou GDP-a na nivou od oko 0,3% od vrednosti GDP-a kreiranog u EU 27, Srbija bi zauzimala 23. mesto u poreenju sa zemljama lanicama)" (Molnar, 2013:72). Lokalni i ekonomski razvoj u Srbiji je, u poslednjih skoro 30 godina, pratio tradicionalni model redistribucije, koja je bila spolja stimulisana, ili kroz intervencije drave na regionalnom nivou ili u formi regionalnih fondova iji je izvor Evropska Unija. Stoga, pomo u regionalnom razvoju je bila samo kopija modela nacionalnog razvoja, uglavnom razvoja domae infrastrukture i usmeravanja resursa u najzahtevnije i najprofitabilnije sektore i regione. Dakle, postoji veliki uticaj drave na regionalni razvoj, ali to nije jedini problem sa kojim se susreu manji gradovi. Regionalizaciju Srbije17 na

17 Prema lanu 5. Zakona o regionalnom razvoju "za potrebe podsticanja regionalnog razvoja odreeni su sledei regioni:1) Region Vojvodine; 2) Beogradski region; 3) Region umadije i Zapadne Srbije; 4) Region June i Istone Srbije; 5) Region Kosovo i Metohija. Vlada, na predlog organa nadlenog

prvom mestu karakteriu regionalne nejednakosti, te je jedan od kljunih ciljeva uravnoteen regionalni razvoj, to jest, unapreenje teritorijalne kohezije. Teritorijalna kohezija kao cilj u prostornom razvoju Srbije "oznaava napor ka smanjenju razlika u stepenu razvijenosti i jaanju teritorijalne konkurentnosti Republike kao celine, ali i njenih regionalnih potcelina (...) Vei stepen dostupnosti infrastrukturi, slubama i informacijama svim stanovnicima, usklaenost i odrivost socio-ekonomskog razvoja, zaustavljeni negativni demografski trendovi i ravnomerniji prostorni razmetaj stanovnitva u balansiranom i policentrinom sistemu sa posebnom ulogom gradova i njihovih funkcionalnih podruja, oznaavaju preduslove unapreenja teritorijalne kohezije na regionalnom i dravnom nivou" (SPRRS, 2007:43).18

Moe se rei da je do sada politika regionalizacije uglavnom bila upravo sredstvo sakupljanja stranakih poena, a da su svi pokuaji ravnomernijeg razvoja gradova i regiona tek u zaetku. Da bi Srbija postigla rezultate u razvoju, prevashodno je neophodno jaanje teritorijalne i socijalne kohezije; moraju se stvoriti odreeni preduslovi - potpunija decentralizacija, jaanje kapaciteta lokalne samouprave, administrativne kulture, lokalnog preduzetnitva baziranog kako na stranim tako i domaim investicijama, jaanje institucija iz domena socijalnih usluga pa samim tim i poboljanje kvaliteta ivota graana, itd.

U cilju stvaranja podsticajnog ambijenta za razvoj meuoptinske saradnje u Republici Srbiji, neophodno je pre svega zavriti proces decentralizacije i to u svim njenim aspektima: administrativnom, finansijskom i politikom. "Neophodno je definisati program namenjen za jaanje kapaciteta lokalnih administracija za uspostavljanje i efikasno funkcionisanje meuoptinske saradnje u Srbiji, u okviru kog je potrebno usmeriti posebnu panju na instrumente koji bi promovisali finansijske i politike prednosti meuoptinske saradnje" (Avlija i Kneevi, 2010:17). Prema rezultatima

za poslove statistike, odreuje oblasti koje ine regione iz stava 1. ovog lana, u skladu sa nomenklaturom statistikih teritorijalnih jedinica" (Zakon o regionalnom razvoju). 18 Na primer, u Vojvodini e se neravnomernost stepena razvijenosti pojedinih delova regiona reavati tako to e gradovi i gradska naselja poput Subotice, Sombora, Sremske Mitrovice, Paneva, itd, imati ulogu motora razvoja odnosno fokusnih taaka oko kojih e se grupisati manje optine formirajui razvojne regione na itavoj teritoriji Pokrajine. Sa druge strane, Centralna Srbija je prostor specifinog biolokog i kulturnog diverziteta koji ini centralnu osovinu teritorijalne kohezije Srbije obuhvatajui umadiju i brdsko-planinska podruja jugozapadne Srbije, od branievske, moravike do rake oblasti. Ovaj prostor, sa Gradom Kragujevcem kao najveim urbanim centrom, i nekoliko manjih ali veoma znaajnih urbanih centara poput Smedereva, koje je funkcionalno snanije povezano sa gradom Beogradom, zatim aka, Kraljeva i Kruevca u Zapadnomoravskom pojasu, Jagodine, uprije i Paraina u Velikomoravskom pojasu, ili Novog Pazara u Rakoj oblasti, ima velike razvojne potencijale, ali i ogranienja koja usporavaju razvoj ove oblasti. Istona Srbija, kao makroregionalna celina je prostor veoma bogatog biolokog i kulturnog diverziteta, ograen dragocenim prirodnim rezervatom, ali sa izuzetno niskim ekonomskim i demografskim potencijalom. Uloga Zajeara je posebno vana imajui u vidu kapacitete za razvoj industrije, energetike i turizma u irem okruenju, a uloga Bora je dopunski vana ukoliko se razvoj rudarstva i prateih industrija oivi na odriv nain. Grad Poarevac i branievsko okruenje, bi trebalo posmatrati i sa stanovita jae funkcionalne meuzavisnosti u pravcu Grada Beograda, itd. Zapadna Srbija ima slabu pristupanost i funkcionalnu povezanost meu optinama, pri emu bi ovaj problem trebalo da se reava uz pomo gradova poput Uica, Valjeva i apca. Pored specifinih vidova poljoprivrede, znaajnu ulogu u ovom kraju imaju lovstvo i umarstvo, zatim industrija oslonjena na prirodne resurse ili moderne tehnologije oko veih gradova, hidropotencijali, turizam, itd. Juna Srbija, kao makroregionalna celina koja ima najvee prostorno razvojne probleme, te zahteva najvee intervencije i podrku u prostornom razvoju od strane Republike... (SPRRS, 2007: 63-64).

analize meuoptinske saradnje, Tatjana Pavlovi-Kriani navodi da su javno-privatna partnerstva bila jedini ili glavni katalizator pomenute saradnje i da se stoga moe opravdano tvrditi da e se insistiranjem na ovakvim partnerstvima, ukoreniti praksa javno-privatnog partnerstva (Pavlovi-Kriani, 2010:37), ali i zasigurno osigurati napredak optina i gradova u kojima postoji pomenuta praksa. Srbiji nedostaje, kao to je napomenuto, jak institucionalni i zakonski okvir. Veoma vaan element koji se pominje u SPRRS jesu FUP-ovi, to jest, u uvodu pomenuti funkcionalni urbani regioni19 koji su svuda u svetu, pa i u Srbiji, instrument balansiranog razvoja. Cilj ove vrste regionalizacije je da se uspostavi racionalna socio-ekonomska organizacija prostora, zasnovana na mrei naselja, koja e biti vorita u kojima su skoncentrisane funkcije. Ovakav vid regionalizacije moe biti i monocentrian i policentrian (Toi i Maksin-Mii, 2009:156-157).

U SPRRS se insistira na policentrizmu kao jednom od osnovnih principa ravnomernog regionalnog razvoja Srbije: "Policentrinost, kao veoma znaajan kriterijum za ocenu realnih rezultata uspenosti prostornog razvoja Srbije, zahteva dosledno sprovoenje politike policentrizma odnosno podrke Republike jaanju razvojne uloge gradova i manjih urbanih centara. Jasno definisane i uveane nadlenosti grada20 u pogledu ekonomskog i socijalnog razvoja i, posebno, unapreenja

19 "Nacionalni regionalni centri slue kao snabdevai stanovnitva socijalnom i privrednom infrastrukturom i uslugama na nacionalnom nivou. Grad sa svojim funkcionalnim regionom moe da ima meunarodni znaaj kategorije MEGA 1-4 (Metropolitan European Growth Area) ili funkcionalno urbano podruje (FUP) od meunarodnog znaaja, nacionalnog ili regionalnog (...) Na osnovu specifinosti, tj. razlika i slinosti, funkcionalno urbana podruja su klasifikovana, odnosno rangirana, shodno funkcijama pri emu je utvren model njihovog teritorijalnog obuhvata (...) Osnovni cilj je integracija Srbije u ire okruenje i postizanje odrivog razvoja definisanjem, podsticanjem i usklaivanjem modaliteta meunarodne/regionalne saradnje i primenom odredbi meunarodnih stratekih dokumenata..." (SPRRS, 2007:187, 189, 190). 20 Vasiljevi daje opiran zakljuak o preprekama, problemima i preporukama LER-a: "Koje uslove treba obezbediti da bi se omoguilo lokalnoj samoupravi u Srbiji da postigne optimalne rezultate u podsticanju privrednog razvoja? 1) Lokalna samouprava treba da dobije odreene resurse koji joj po prirodi stvari, a odskoro i prema pozitivnim propisima, pripadaju. Tu se pre svega misli na imovinu lokalne samouprave, za ta je najvaniji korak uinjen donoenjem Zakona o javnoj svojini. Ipak, budui da od donoenja zakona do njegove realizacije mogu proi i godine, vano je da se imovinska deoba izmeu republike i lokalne samouprave obavi to bre i efikasnije. 2) Lokalna samouprava treba da dobije ira ovlaenja u korienju resursa kojima raspolae. Na primer, radno-pravno zakonodavstvo i politika utvrivanja zarada na nivou lokalne samouprave moraju biti mnogo fleksibilniji da bi se obezbedilo da gradovi i optine mogu, sa jedne strane, privui i zadrati kadrove koji su potrebni za voenje politike razvoja, a da, sa druge strane, mogu nagraivati zaposlene u skladu sa njihovim uinkom i doprinosom realizaciji razvojnih ciljeva lokalne samouprave. 3) Izborni sistem treba da bude redefinisan tako da graani mogu direktno birati svoje predstavnike u skuptinama optina, kao i gradonaelnike. Ovo i jeste jedna od osnovnih prednosti demokratije na lokalnom nivou, i velika je teta da bude rtvovana radi obezbeivanja pune kontrole politikih stranaka nad formiranjem i sprovoenjem lokalnih politika. 4) Uticaj lokalne samouprave na rad podrunih organa i preduzea republike treba da bude znatno unapreen. Situacija u kojoj su direktori tih organa i preduzea dovoljno daleko od Beograda da bi bili podvrgnuti nekoj znaajnijoj kontroli, a potpuno nezavisni od organa lokalne samouprave, nepovoljno utie na delovanje tih organa, koji esto imaju vanu ulogu u realizaciji razvojnih projekata od lokalnog i regionalnog znaaja. 5) Potrebno je definisati dugoronu strategiju regionalnog razvoja Srbije da bi lokalna samouprava mogla svoje razvojne prioritete uskladiti sa regionalnim razvojnim prioritetima. 6) Izmenama republikog zakonodavstva i edukacijom treba omoguiti fleksibilnije forme meuoptinske saradnje, koji e olakati pruanje komunalnih usluga na regionalnom nivou i tako podii njihov kvalitet i smanjiti jedininu cenu. 7) Sve administrativne prepreke za poslovanje, na svim nivoima vlasti, treba ukloniti. Birokratske procedure

odnosa izmeu grada i sela, kao i adekvatna prava i obaveze, treba da omo