Ivan TurgenjevIzvor: Wikipedia

Ivan TurgenjevИва́�н Серге�евич Турге�нев

Datum rođenja 28. oktobar 1818. 

 Orel, Rusko Carstvo

Mesto rođenja 3. septembar 1883. (dob: 64)

 Bougival, Pariz

Književni period realizam

Važnija djela

Ivan Sergejevič Turgenjev (ruski Ива́� н Серге� евич Турге� нев, Orel, 9. studenog 1818. - Bougival, 3. rujna 1883.) bio je ruski književnik

Njegovo djelo Očevi i djeca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. stoljeću.

Biografija[uredi - уреди]

Turgenjev je rođen 9. novembra 1818. U Orelu u Centralnoj Rusiji, a obrazovan je u Petrogradu i Berlinu. Na porodičnom imanju, dok je još bio djete, svjedočio je patnji i mučenju služničadi. Takve patnje, tada jako proširene u Ruskom ekonomskom sistemu, jedne su od glavnih tema njegovih djela. Prije nego što se posvetio književnoj karijeri, Turgenjev je radio kao manji civilni sluga u Petrogradu. Njegovo prvo izdano djelo, duga poema Paraša (1843.) dobro je primljeno od kniževnih kritičar. Kroz slijedeće godine, izdanja njegovih kratkih priča osigurale su Turgenjevu titulu istaknutijeg ruskog književnika. Postao je upleten u ideološku kontroverziju između dvije grupe

intelektualaca znani kao Zapadnjaci i Slavenofili. Zapadnjaci su urgirali da se Ruski narod ugleda na razne razvijene Europske kulture i njihov način života. Slavenofili, naravno pravoslavci, urgurali su da Rusi zadrže svoju jedinstvenu kulturu i način života i da ne padaju pod uticaj ikakvih drugih zemalja. Turgenjev je bio pristaša Zapadnjaka. Kasnije, su usljedili periodi u kojima je Turgenjev duže vrijeme izbijao iz Rusije, pretežito da bi bio u blizini priznate operne pjevačice Pauline Viardot-Garcia, u koju je bio zaljubljen. Nakon 1871. ostao je u Parizu. Tu je i umro, u Bougivalu, 3. septembra 1883.

Književni rad[uredi - уреди]

Turgenjev je pisao drame, priče, romane i ne-fikcijske crteže. Turgenjev je izdao mnoge pjesme i prozne crteže prije izlaska njegove prve knjige, Lovčevi zapisi (1852.), zbirke priča o životu seljaka u Rusiji. Od mongih drama koje je napisao rano u karijeri, prva je najvjerovatnije Mjesec dana na selu (1850.), nježna, ali prodrjevjuća skica aristokratskog života koja se i danas izvodi. Od njegovih priča ili kratkih romana, Prva ljubav (1860.) i Bujice proljeća(1872.) su važne zbog liričnih, preljiepo realiziranih zazivanja ljubavi. Njegovi duži romanu uključuju djela Na Badnjak (1860.) i Dim (1867.), oba portreti strastvenih mladih djevojaka i njihovih olujnih ljubavnih afera. U njegovom remek-djelu Očevi i djeca (1862.), Turgenjev imenuje, definira i analizira filozofiju nihilizma. Bazarov, junak romana je idealistički mladi radikal, student na univerzitetu, odan univerzalnoj slobodi i osuđen na tragediju u vlastitom životu. Turgenjev je vjerovao u ciljeve svog junaka, no vjerovao je da se oni mogu ostvariti samo dugom postupnom promjenom, a ne revolucijom.

Ivan Turgenjev na Wikimedijinoj ostaviKategorije: 

Rođeni 1818.

Umrli 1883.

Ruski pisci

Komad „Mesec dana na selu“ Ivana Turgenjeva u subotu uveče će premijerno biti izveden na sceni Narodnog pozorišta iz Niša, u režiji Sergeja Morozova, gosta iz Petrovgrada. Kostime i scenografiju za priču o nesretnoj ljubavi i letu koji „osvetljavaju naše živote“, takođe je izradila gošća iz Rusije - Irina Zajceva.

- Predstava dozvoljava da se povrate osećanja ljudske duše koja su nestala posle svih ovih napetih godina, ne samo u Srbiji, već i u Rusiji - objašnjava za „Novosti“ reditelj Morozov, kome je ovo prva saradnja sa niškim ansamblom. - I muziku je napisao ruski kompozitor Gligorij Gobernik, a i ona će nas vratiti u svet koji nam se čini tako dalek. Predstava će biti dva sata bega iz svakodnevice.

Sergej Morozin potiče iz poznate umetničke porodice. Njegov otac Anatolij i

stric Boris priznati su pozorišni reditelji, koji su uspešno režirali Nušićeve komade u Rusiji. Sergej je diplomirao na Državnoj akademiji dramskih umetnosti u Sankt Peterburgu i do sada je režirao više od 40 predstava.

- Dolazak u Srbiju i Niš za mene je bio veliki profesionalni a ne materijalni izazov - kaže nam. - Imao sam ponude da radim u nekim drugim sredinama, ali sam posle gostovanja na festivalu „Glumbal“ ocenio da u Nišu imate odlično pozorište. To će se videti i u ovoj predstavi u kojoj su niški glumci uspeli da predstave snagu slovenske duše. One koja ume da voli.

Iako se ruski pisac Ivan Sergejevič Turgenjev često sporio sa svojom majkom oko kmetstva i rado isticao svoj negativan stav prema toj formi »vlasništva« nad seljacima, kada je sâm postao gazda na imanju, ipak nije davao slobodu svojim podanicima. Pozorište »Astorka« je premijerno nastupilo sa dra mom „Mesec dana na selu” ovog poznatog autora.Nedoslednost u tvrdnjama se može označiti kao tipičan stav talentovanog, senzi bil nog,

perceptivnog i plodnog majstora reči. Možda mu je upravo ova osobina omo gu ćila da sagleda svet i stvari oko nas iz drugačije perspektive, da ima različite stavove. Sa jed ne strane, on tvrdi da život nije igračka, zabava ili zadovoljstvo, već samo odrica nje, a odmah zatim dodaje “talenat se neguje raznovrsnošću, i bilo kakvo trajno vezivanje za že nu

je za umetnika nedopustivo”.Na seoskom imanju bogatog Arkadija Islajeva, osim njegovih brojnih prijatelja, poznanika, učitelja i podanika, susrećemo i ljubav u svim njenim oblicima. Od nasilnog, unutrašnjeg oblika sažaljenja, pa do nežnog, neiskustvom ranjivog, osećaja podređenosti mlade devojke, koju ljubomorom izjedena “nadomešćena

majka” iskorišćava za svoje ciljeve. 

Groteskno komična ravan ovog komada, prepliće se sa tragičnim, tako da se u ovoj predstavi koju je pripremio Roman Polák, za tri sata, možete naći u svim sferama intime i žanrovske klasifkacije pozorišne igre. Reditelj je vrlo

nežno držao svoju imaginarnu palicu a, iako je na momente pokazivao potrebu za preeksponiranim, suviše ekspresivnim izražajem, ansamblom je ipak upravljao sa merom, bez želje da izazove gađenje kod gledaoca – samo

ga je šokirao. Zar nije nasilje šok ne samo za žrtvu, već i za okolinu? Zašto onda to ne bi bio šok i za gledaoce?Daša Šebanova

Izvor: http://www.pozoriste-slavija.co.rs

Narodno pozoriste Nis – Mesec dana na selu

Objavljeno 26/07/2012 od strane coka

 | Komentarišite 0

Ocenite pomenuti proizvod ili uslugu (1-10):

Predstava „Mesec dana na selu“ u izvodjenju glumaca niskog Narodnog Pozorista, dozivela je svoju premijeru pred kraj sezone, maja meseca. Ja sam gledala prvu reprizu, tj. drugo izvodjenje i vrlo prijatno sam se iznenadila.

Predstava je radjena po tekstu Ivana Turgenjeva, sto u startu nagovestava da je u pitanju prica o nesrecnoj ljubavi i tragicnoj sudbini junaka… Uzivali smo dva sata bez

pauze. Na sceni su se smenjivale misterija i sreca i tuga, tragicna, neuzvracena ljubav i neizbezna sudbina, prosarane socijalnim momentima i moralnim dilemama. A ljubav je prikazana kao smisao zivota, kao najuzivisenije i najbolnije osecanje bez koga je ljudski zivot dosadan i nezamisliv.

Glumci niskog Narodnog pozorista su se potrudili da nam docaraju ovaj divan tekst na najbolji moguci nacin. Predstavu je rezirao ruski reziser, Sergej Morozov, koji prvi put rezira u Srbiji. Tekst je romantican i predivan. Scenografija je, takodje, dobro odradjena. Sve je nekako prirodno, u zelenoj, braon i beloj boji, napravljeno da ne opterecuje, vec da pojaca dozivljaj…

Ovo je pravo osvezenje u moru kojekakvih komercijalnih predstava. Ruski klasik koji ne moze da bude promasaj.

Jedino lose je sto su predstavu izbacili na repertoar na kraju sezone, i igrala se samo dva puta pre letnje pauze. Kad krene nova sezona verovatno ce biti drugih, aktuelnijih predstava, te ova moze da ostane neopazena…

IVAN SERGEJEVIČ TURGENJEV

MIHOLJSKO LETOREŽIJA: Egon Savin

IGRAJU: Isidora Minić, Nebojša Dugalić, Radmila Živković, Janoš Tot, Jelena Petrović, Nadežda Sekulić, Radovan Vujović, Miloš Samolov, Mladen Andrejević, Bojana BambićPrva dramska premijera Opere i Teatra Madlenianum u sezoni 2010/2011 biće predstava Miholjsko leto, adaptacija briljantne drame Mesec dana na selu I. S. Turgenjeva koja se izvodi na scenama širom sveta.Miholjsko leto biće igrana kao romantična komedija, što je pored melodrame nesumnjivo najomiljeniji žanr publike.Tipično ruska romantična priča u kojoj u letnjikovcu bogatog Arkadija Islajeva (Janoš Tot), osim njegove žene Natalije (Isidora Minić), majke Ane (Radmila Živković), dva ljubavnika njegove žene (Nebojša Dugalić i Radovan Vujović), prijatelja, poznanika i podanika, susrećemo i ljubav u svim njenim oblicima. Turgenjev otvara pitanja o smislu ljubavi, umetnosti, religije... Ukratko, svega onoga što bitno određuje egzistenciju njegovih likova, ali i egzistenciju onih koji ih posmatraju iz zamračenog gledališta.U Miholjskom letu bol i suze kontrapunktiraju zadovoljstvo i smeh. To je prva drama ruskog pozorišta koja nudi psihološki uvid u likove i upravo taj kvalitet je privukao Stanislavskog (on je igrao ulogu Rakitina, koga u našoj predstavi tumači Nebojša Dugalić). Stanislavski i MHAT su po ovom tekstu napravili predstavu koja je ušla u istoriju svetskog pozorišta. Pored Stanislavskog,

komad je bio inspirativan i za A. Čehova i pod njegovim uticajem su nastale Čehovljeve antologijske drame (Galeb, Tri sestre, Višnjik…). Po ovom komadu je igrana i čuvena predstava JDP-a sa Nevenkom Urbanovom i Matom Miloševićem.Egon Savin u ovoj predstavi potpisuje režiju i adaptaciju. Za prve saradnike odabrao je scenografkinju Vesnu Štrbac i kostimografkinju Lanu Cvijanović.20. decembra ne veoma posećenoj konferenciji za štampu, čuli smo izjave svih glumaca i reditelja Egona Savina. Svi su nadahnuto govorili o tome da posle dugo vremena u njihovim karijerama ponovo igraju jednu, a neki i prvi put, dramu klasične vrednosti.

POZORIŠTE

Jaka ljubav, veliki bolPredstava „Miholjsko leto”, Ivan Turgenjev/Egon Savin, Madlenijanum

Scena iz predstave „Miholjsko leto”

Nastala na osnovu komične melodrame „Mesec dana na selu” Ivana Turgenjeva (1850), predstava „Miholjsko leto”

reditelja Egona Savina je primer uspešnog, odmerenog i doslednog, stilizovano-realističkog tumačenja klasike.

„Miholjsko leto” govori o ljubavnim odnosima, o nedostižnim težnjama i razornim čežnjama, o prolaznosti ljubavi, tragičnosti njenog prekida. Društvena realnost skoro da ne zanima ovu predstavu, ona je koncentrisana na istraživanje individualnih, psiholoških života likova, na prikazivanje njihovih bolnih unutrašnjih drama. Pojedinačne sudbine nadrastaju konkretnu realnost, dobijaju poetsko-filozofske dimenzije i postaju svevremene, jarke metafore tragičnosti ljubavi, čineći

ovu predstavu estetski vrednom.

Bitan razlog uspeha „Miholjskog leta” je izuzetna suptilnost sa kojom su ostvareni svi likovi i njihovi odnosi – sa finom uzdržanošću i odmerenošću su izvajane njihove emocije, bez suvišnih, prekomernih gestova (a tanka je granica između umerenosti u

ekspresiji snažnih osećanja i otužnog survavanja u preafektiranost izraza). Sve je u predstavi podređeno glumcima,

njihova precizna igra je u fokusu rediteljskog rada.

Natalija Petrovna Isidore Minić je vrlo strastvena žena koja žudi za životom, za onom snažnom romantičnom ljubavlju

koja običnu svakodnevicu transformiše u jedan metafizički, sakralni prostor. Njen muž Arkadije Islajev (Janoš Tot),

pragmatičan i čvrst, kao da je odsečen od svojih osećanja jer hladno prihvata ženine ljubavne izlete. Rakitin (Nebojša

Dugalić) pažljiv je i brižan Natalijin ljubavnik koji ne pokreće u njoj onu nezaustavljivu bujicu osećanja, za razliku od

mladog Aleksija (Radovan Vujović) koji će u njoj otvoriti tu provalu strasti.

Njihove odnose će još više zakomplikovati Veročka (Jelena Petrović) koja se zaljubljuje u Aleksija, a u naletu inata

odlučuje da se uda za zapuštenog, ali bogatog suseda Boljšincova (Miloš Samolov). Mladen Andrejević čvrsto igra

proračunatog i ciničnog lekara Špigeljskog, Nada Sekulić uverljivo stvara lik kukavne nesretnice Lizavete Bogdanove,

a Radmila Živković oblikuje manipulativnu majku Islajeva koja se retko odvaja od njenog kučeta (Boško) što ima

groteskni smisao.

Kostimi Lane Cvijanović su raskošni a ne previše nametljivi. Scena je diskretno, svedeno i stilizovano dizajnirana,

predstavlja više prostora na imanju Islajevih, pri čemu ta uslovnost prostora efektno ističe svevremenost značenja

radnje (scenograf Vesna Štrbac). Čežnjiva i setna muzika Rahmanjinova i Prokofjeva sugestivno prati, naglašava i

produbljuje emotivna stanja likova.

Sve velike ljubavi se u ovoj predstavi završavaju nesrećno – Natalijina, Veročkina, Rakitinova, Aleksijeva. Ne pate samo oni koji joj se ne prepuštaju – Islajev, Boljšincov, Špigeljski. Likovi koji iskušavaju ljubav zato o njoj govore kao o živoj muci. Njeno dejstvo je gotovo jednako efektu soli koja se prosipa na otvorenu ranu. No, ta tragičnost koju ona prečesto vuče sa sobom je krajnost njene dualne prirode, isprepletena sa osećanjima neopisive sreće, toliko čarobne da nas skoro hipnotiše, usisava u taj začarani krug, vrtešku naizmenične euforije i patnje. Iako ljubav svim akterima „Miholjskog leta” donosi neizrecivi bol, od nje se ne odustaje jer se kroz nju uči o sebi i o svetu. Sa druge strane, šta je alternativa? Neistraženi, zatvoreni, kukavički život i nije vredan življenja.

Ana Tasić

(politika online(

 

POČETNA

PRODAJA

MARKETING

REDAKCIJA

ARHIVA

VREME OBRAZOVANJA

Ulogujte se Pretplatite se

<<   VREME   | BR 721 | 28. OKTOBAR 2004.

Pretraži

KULTURA

POZORIŠTE - GODIŠNJA NAGRADA UNESKO-A ZA SCENSKE UMETNOSTI >

Likovni teatarivan medenica

I GLAVNA GODIŠNJA NAGRADA I SPECIJALNO PRIZNANJE UNESKO-A ZA SCENSKE

UMETNOSTI OTIŠLI SU U RUKE NAJSMELIJIM UMETNICIMA PREDSTAVLJENIM NA

FESTIVALU BALTIČKI DOM U SANKT PETERBURGU. TO POKAZUJE DA JE I U

SAVREMENOM, ORVELOVSKI KODIRANOM SVETU, JOŠ UVEK MOGUĆE DA I

ETABLIRANE INSTITUCIJE KAO ŠTO JE UNESKO NAPRAVE OŠTAR PRODOR, TE

PREPOZNAJU I NAGRADE ONE VREDNOSTI KOJI SE NALAZE PO STRANI U ODNOSU

NA BILO KAKAV MEJNSTRIM

IZVAN MEJNSTRIMA: Iz predstave "Mesec ljubavi" Andreja Žoldaka

Godišnja UNESKO-va nagrada (pun naziv Nagrada za promociju umetnosti) dodeljena je ove godine za

oblast scenskih umetnosti, u okviru pozorišnog festivala Baltički dom, koji je održan u prvoj polovini

oktobra u Sankt Peterburgu. Cilj ove prestižne nagrade je promocija značajnih umetnika čiji rad ostvaruje

neki "estetski proboj", a koji, ipak, još nisu etablirani u svetskim okvirima. Dosledno misiji UNESKA – koja

se sastoji u zaštiti i promociji svetskih kulturnih vrednosti, a ne samo evropskih ili zapadnih – odluku o

nagradi doneo je jedan stvarno međunarodni žiri, s predstavnicima iz Francuske (Žorž Bani, predsednik

žirija, dugogodišnji predsednik Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara), Rusije, Bugarske, Kanade,

Meksika, Srbije i Crne Gore (odakle je potpisnik ovih redova)... O značaju nagrade rečito govori i njena

finansijska strana koja iznosi 20.000 dolara.

Festival Baltički dom okuplja, u prvom redu, umetnike i trupe iz ovog regiona; međutim, s obzirom na

činjenicu da je baltički region (Rusija, Litvanija, Poljska) trenutno jedan od vodećih u svetu kada je u

pitanju pozorišna umetnost, onda ovakav festivalski koncept znatno prevazilazi regionalni značaj. Ove

godine bile su prikazane predstave iz Norveške, Rusije, Litvanije, Ukrajine i Bugarske; mnogi od njihovih

autora poznati su i publici Bitefa (Ginkas, Morfov, Moguči, Nekrošijus, Koršunovas, Žoldak)... Posle lako

donete odluke da se u razmatranje ne uzmu predstave Ginkasa i Nekrošijusa, jer je reč o uveliko

etabliranim umetnicima, ni nastavak našeg rada nije bio mnogo težak: pošto smo odlučili da ne želimo da

dodeljujemo nekakvog Oskara za najbolju predstavu, već da podržimo provokativan, polemičan i

prevratnički pozorišni izraz, naš izbor je, bez velikih dilema, bio ukrajinski reditelj Andrej Žoldak, koji se u

Sankt Peterburgu predstavio s dva ostvarenja.

Dodeljujući mu ovu nagradu, imali smo, u prvom redu, u vidu predstavuMesec ljubavi, vrlo slobodnu

adaptaciju poznate drame Mesecdana na selu Ivana Turgenjeva. I zaista, od izvornog teksta ovde su

ostali samo kratki, adaptirani i preraspoređeni pasaži, verbalni fleševi koji su se često svodili na samo

nekoliko rečenica u okviru jedne scenske slike. Spominjanje pojma "scenske slike" najdirektnije nam

ukazuje na glavnu odliku teatarske poetike koju Žoldak razvija u predstavi Mesec ljubavi: naime, ceo ovaj

projekat svodi sa na niz tabloa, živih slika, koje nisu povezane nikakvom dramaturškom linijom. Naprotiv,

autonomnost pojedinačnih slika jasno je naglašena time što su one međusobno oštro razdvojene

zatamnjenima i otamnjenima.

Specifičnost Žoldakovog pristupa sastoji se u tome što se njegov rad razlikuje od nekih drugih

oblika vizuelnog pozorišta. Ukrajinski reditelj razvija percepciju primereniju likovnim, nego scenskim

umetnostima: osim spomenutog raskadriravanja putem svetla, druga tekovina štafelajskog slikarstva u

njegovom radu sastoji se u dvodimenzionalnosti scenskih slika, u činjenici da se veoma retko koristi

dubina pozornice u kompoziciji ovih prizora. Tako publika zaista stiče utisak da se nalazi na izložbi slika,

a ne na pozorišnoj predstavi. U prilog ovoj tezi može da se navede podatak da su često aplauz na

otvorenoj sceni dobijale neke veoma kratke slike – od jedva nekoliko minuta – u kojima nije bilo ni

dramske radnje ni teksta, tako da su gledaoci očigledno reagovali samo na njihov likovni aspekt.

Neku vezu između scenskih slika ostvarivao je upravo taj "likovni aspekt", jer su sve one bile stilski

(likovno) usklađene: dominirala je crno-bela paleta, minimalistički izraz i neki veoma neobični prostorni

odnosi koji su asocirali na nadrealističko slikarstvo (ljudske figure su neretko visile u vazduhu ili su bile

okrenute naopačke). Ovakav likovni sadržaj, u kombinaciji s brižljivo biranom muzikom i stilizovanim

glumačkim rešenjima, stvarao je različite emocionalne efekte, u širokom rasponu od veselosti i ironije do

tuge i melanholije.

Specifična percepcija/recepcija bila je uslovljena i spomenutim nedostatkom bilo kakvog dramaturškog

razvoja: pažnja publike, dakle, nije mogla da bude usmerena na rasplet radnje, na misaonu poentu koja

će doći na kraju, tako da ste mogli u pojedinim trenucima potpuno da se isključite, a zatim ponovo „uđete"

u predstavu a da pri tome ništa ne izgubite. To je ona recepcija koja je karakteristična za praćenje

latinoameričkih sapunica: može da se preskoči nekoliko epizoda, a da se time ništa ne propusti

(predstava traje četiri sata sa čak tri pauze). Ipak, iako se ovaj namerni izostanak dramskog razvoja može

pravdati na različite načine – ubedljiviji i primereniji argument od latinoameričkih sapunica pružaju rani

radovi Boba Vilsona – ostaje, ipak, činjenica da je opšta struktura predstave prilično proizvoljna: ona je

mogla da traje pola sata, četiri sata ili sedam sati. To bi, ujedno, bila jedna od ređih ozbiljnijih slabosti

Žoldakovog autorskog koncepta.

Iako se rad Andreja Žoldaka potpuno uklapa u propozicije UNESKO-ve Nagrade za promociju umetnosti,

ipak je reč o umetniku koji je sve poznatiji u Evropi: učestvovao je na nekim značajnim međunarodnim

festivalima, a i Frank Kastorf ga je pozvao da radi u pozorištu Folksbine u Berlinu. Zato smo odlučili da

specijalnim priznanjem izdvojimo još jednog umetnika, nekog ko bi, bar u internacionalnom kontekstu, bio

„otkriće"; opet je bez mnogo dilema izbor pao na ruskog autora koji se potpisuje pseudonimom Klim, a čiji

rad, zbog velike radikalnosti, nije u potpunosti priznat ni u Rusiji. Njegova

predstava Zašto ljudi ne lete predstavlja drastičnu dekonstrukciju poznate drame Ostrovskog Oluja u kojoj

su izmešani različiti vremenski planovi (cela predstava je kao neka rekonstrukcija „Katarininog slučaja",

koji je rezultirao njenim samoubistvom), dok je realistički prosede drame zamenjen, uz pomoć izuzetno

rafinirane glume i odgovarajućih prizora, scenskim izrazom koji podseća na simbolističko pozorište jednog

Meterlinka.

I glavna nagrada i specijalno priznanje otišli su u ruke najsmelijim umetnicima predstavljenim na festivalu

Baltički dom. Čini mi se da taj podatak ima poseban značaj jer pokazuje da je i u savremenom, orvelovski

kodiranom svetu, još uvek moguće da i etablirane institucije kao što je UNESKO naprave oštar prodor, te

prepoznaju i nagrade one vrednosti koji se nalaze po strani u odnosu na bilo kakav mejnstrim.

 

12. januar 2015.poslednja izmena u 19:23

 Beograd 4°C

CIR   LAT  

  SVET POLITIKA DRUŠTVO DOGAĐAJI DANA POGLEDI

NASLOVNA 12.01.

HRONIKA EKONOMIJA SPORT KULTURA SRBIJA REGION BEOGRAD SPEKTAR RAZGOVOR NEDELJE KOLUMNA NEDELJE TEMA NEDELJE KULTURNI DODATAK MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU POTROŠAČ KARIKATURISTI MAGAZIN DOSIJE TAČI ŠARENA STRANA

PRETPLATA IMPRESUM OGLAŠAVANJE ARHIVA O NAMA

KULTURNI DODATAKČEHOV, ZAUVEK

Traži

Da život ne ode u zaboravSvetu koji prikazuju „Jutjub“,mediji, politika ... više no ikadpotrebne su neke osnovne emocijekoje

ovih dana na beogradskimscenama nude komadi ruskih klasika

Ironijske nijanse bliske današnjem vremenu: iz predstave „Miholjsko leto“

Malo je, premalo klasike na beogradskim scenama zato što je mnogo jednostavnije, jeftinije, mnogo manje naporno

raditi savremeno delo. Klasično delo je, ipak, večna vrednost. Raditi ga, na prvi pogled izgleda lakše, a u stvari

neuporedivo je teže raditi klasično od savremenog dela, jer smo daleko od komplikovanih struktura. Živimo u

neurotičnom, pojednostavljenom, da ne kažem banalnom vremenu. Sve što je komplikovano ne može da

bude konzumirano – kaže reditelj Egon Savin, objašnjavajući zašto je ruske klasike sve manje na našim

repertoarima.

Svojevrsni pozorišni presedan događa se ovih dana u Beogradu. Na dva kraja grada publika ima priliku da u kratkom

periodu vidi premijerna izvođenja dve predstave nastale po delima ruskih klasika: od srede uveče na sceni Bitef

teatra daje se komad „Tri sestre” A. P. Čehova u režiji Ivane Vujić, u zemunskom Madlenijanumu večeras je prvo

izvođenje romantične komedije „Miholjsko leto” nastale prema drami „Mesec dana na selu” I. S. Turgenjeva u

adaptaciji i režiji Egona Savina.

Koje su to vrednosti na kojima su insistirali Čehov, Tolstoj, Dostojevski, Turgenjev... koje su preživele i kako

korespondiraju sa današnjim vremenom? ... pitanja su koja se nameću u ovom trenutku i na koje smo pokušali da

nađemo odgovore.

– Sredstva su surovo ograničena od stane onih koji nam daju novac za predstave, sa druge strane nema ni toliko

glumaca, umetnika koji su u mogućnosti da odigraju i iznesu na scenu klasično delo. Ima pokušaja, naravno,

posebno ovih postavangardnih koji se baziraju na razaranju tog dela. Ja pokušavam da približim klasično delo

savremenom gledaocu, ali da ga ne izneverim, da ga u duhu, misaonosti, mudrosti, slojevitosti približim senzibilitetu

savremenog gledaoca – kaže Savin.

Iskusni Egon Savin, ne bez razloga, poželeo je da sam kraj ove godine završi sa ruskom dramom „Mesec dana na

selu”, koja mu se učinila bliskom zbog, kako kaže: „Ironijskih nijansi koje jako dobro korespondiraju sa ovim

vremenom., ali i sa svim moralnim vrednostima koje se direktno tiču porodičnog života, ljudskih odnosa i na kraju

krajeva onoga što bitno određuje jednu fazu svih naših života, a to je ljubav”.

Drama „Mesec dana na selu”, da podsetimo, nastala je 1850. godine i smatra se vrlo značajnom u istoriji

dramaturgije jer je hrabro i smelo skrojena. Inspirisala je i samog Čehova da napiše svoje antologijske drame

„Višnjik”, „Galeb”, „Tri sestre” čiji rukopis smo pre tri večeri videli u Bitef teatru. Svoju tezu da je malo glumaca koji

mogu da se uhvate u koštac sa ruskim junacima Egon Savin potkrepljuje rečima:

– Lakše je svirati kolo nego Betovena. Naturalizam i realizam su specijalni zadaci za glumce, potrebna je izuzetna

tehnika i snaga ličnosti koja vam obezbeđuje uverljivost onoga što se scenski zbiva.

Rediteljka Ivana Vujić i pored toga što iza sebe ima tri decenije bavljenja pozorištem, tak sada se odvažila da postavi

Čehovljeve „Tri sestre” u Bitef teatru, jer je za ovako delikatan posao neophodna „hrabrost i golemo životno i

umetničko iskustvo”.

– Svet se vraća klasici iz prostog razloga jer postavlja pitanja kojih više nema: Šta znači moj život? Da li sam dovoljno

dobar? Da li spoznajem da je život težak i da li sam prihvatio krst života ili se samo lažno nadam i užasno sam loš

prema svima ostalima, a meni je, kao nešto dobro? Čehov kaže: „Svi mi živimo jedan život koji je surov, ali mi

čeznemo da postoji neki bolji život i ta čežnja daje smisao našem surovom i tegobnom životu.” Znači ta rasprava o

surovosti, nežnosti i čežnji osnovni je pokretač života. To je dijalektika koja čini život veličanstvenim. Nema

veličanstvenosti bez bola, patnji i bez nade – objašnjava Vujićka i dodaje:

– Nažalost, te vrednosti nisu preživele. Nema ih u svetskom teatru. U današnje vreme postaviti ma kakvo pitanje o

čovekovoj duši i njegovom postojanju beskrajno je značajno jer se ta pitanja više uopšte ne postavljaju. Mi

postavljamo ta pitanja i zato se osećamo dobro.

Pozorišni stvaralac Peter Štajn je svojevremeno govorio kako svakih nekoliko godina treba raditi Čehova zbog

mentalne higijene. Ovaj model, reklo bi se, usvojio je i reditelj Nikita Milivojević, koji se najčešće okreće klasici i koji

tvrdi da se uvek kada radi Čehova vraća samome sebi. Iz sličnih razloga njegovi studenti već na prvoj godini dobijaju

da rade Čehova, na drugoj Dostojevskog jer, kako kaže Milivojević: „To je najbolji način da speru sa sebe sve

pogrešne, lažne stvari sa kojima ulaze u pozorište, ili još tačnije život.”

–To mi se čini kao neko gotovo ritualno pročišćenje emocije. Ili kako tačno naštimovati instrument pre nego što

krenete da svirate. Pri tome uopšte nije važno ko je bolje uradio scenu, ne radi se o tome, važno je da svi prođu kroz

te zadatke, jer nešto „zagrebu”, postave neka prava pitanja, koja će na različite načine neprestano u životu

postavljati, i potraže u sebi neke suštinske odgovore na ta pitanja.

Kada razmislim zašto se uvek vraćam Čehovu, ili zašto sam toliko radio upravo klasiku, čini mi se da tamo uvek

iznova otkrivam neke zaboravljene osnovne emocije, vrednosti koje su nam danas postale gotovo nerazumljive, u tim

rečenicama pronalazim neke najdublje poruke. Mi kao da se iznenadimo kada prepoznamo da imamo mnogo toga

zajedničkog sa likovima Čehova, mnoga zajednička iskustva, želje, strahove, snove… da smo u suštini prilično

usamljena stvorenja, svi želimo da smo zaljubljeni, da smo srećni, plašimo se usamljenosti. Jedno želimo, ali nam se

drugo dešava u životu,objašnjava Milivojević.

–Sa druge strane slika sveta koju danas imamo, to je slika stranice„Jutjuba”, slika koju nam nude razni mediji,

„slavne” ličnosti, tračevi, skandali, politika... Jedna odvratna industrija zabave, sve jeftino, površno, plitke stvari–

jednom reči obično đubre. To je toliko iskrivljena slika sveta da je stvarni život skoro pao u zaborav. Zato nam uvek

treba Čehov i drugi veliki klasici.

Rusofilstvo nije presudno 

– Ne treba smetnuti s uma da je ruska klasika, dramska ili prozna, uvek bila postojana struja naših repertoara: samo

u nekoliko poslednjih godina igrani su Ostrovski, Gorki, Dostojevski, Iljf i Petrov, Gončarov... Čehov možda i

najmanje. Nekakvo (malo)građansko strahopoštovanje prema klasici, ili naše, navodno, rusofilstvo – u knjizi „Kaldrma

i asfalt” Dubravke Stojanović vidi se, međutim, da interesovanje naše književne i pozorišne publike za rusku literaturu

nikad nije bilo tako veliko kako nam se čini – verovatno mogu da budu jedan od razloga za takve repertoare, ali

sigurno nisu glavni – kaže pozorišni kritičar i teatrolog Ivan Mednica.

 Velika dela ruske ili svetske klasike, po njegovim rečima, teatrologa, igraju se u našim teatrima, ipak, onda kada za

svaku pojedinačnu postavku postoji važan umetnički i/ili društveni razlog. To ne znači da umetnički rezultat ovih

postavki uvek i opravdava njihove početne razloge.

– Ne zato što se ove godine proslavlja njegov veliki jubilej, 150 godina od rođenja, već zato što je nesumnjivo

najznačajniji ruski dramatičar svih vremena, Čehov je posebno bitan za ovu priču. Jedan od glavnih tematskih slojeva

njegovih komada, pre svega njegovog remek-dela „Višnjik”, jeste nesposobnost ljudi da se suoče za protokom

vremena, i intimnog (biološkog) i opšteg (istorijskog), da se uhvate u koštac s promenom i prolaznošću, te zbog toga

ostaju zaglavljeni u nekom „vremenskom limbu”. Takva egzistencijalna situacija potpuno odgovara sadašnjim srpskim

prilikama, našoj želji da se okrenemo budućnosti i nemoći da se suočimo s prošlošću, pa je tako Čehov za nas

najaktuelniji ruski klasik... Piter Bruk je doslovno rekao da je „Višnjik” komad o – tranziciji – zaključuje Medenica.

Borka Trebješaninobjavljeno: 25.12.2010.

Ovo je tipično ruska romantična priča u kojoj u letnjikovcu bogatog Arkadija Islajeva, osim njegove žene Natalije, majke Ane, dvojice ljubavnika njegove žene, prijatelja, poznanika i podanika, susrećemo i ljubav u svim njenim

oblicima. Turgenjev otvara pitanja o smislu ljubavi, umetnosti, religije... Ukratko, svega onoga što bitno određuje egzistenciju njegovih likova, ali i egzistenciju onih koji ih posmatraju iz zamračenog gledališta.

 

Traži

Delo Ivana Turgenjeva „Mesec dana na selu“ naći će se na repertoaru niškog Narodnog pozorišta u petak, 24. oktobra 2014. godine sa početkom u 20 sati.U režiji Sergeja Moruzova, za scenografiju i kostime ove predstave pobrinula se Irina Zajceva, dok je muziku radio Grigorij Gobernik. Ova predstava je svoju nišku premijeru imala u maju 2012. godine.

Reditelj ovog dela dugo je bio najmlađi reditelj i umetnički direktor Rusije. Režirao je više od 40 predstava u Rusiji i drugim zemljama i dobitnik je velikog broja priznanja.

“Ljubav kao misterija, sreća, tuga i patnja nalaze se u središtu ovog dela. Treba iskusiti taj treptaj duše jer je bez njega ljudski život besmislen i dosadan.“, kažu iz Narodnog pozorišta. Ova predstava nam govori o tome da čak i nesrećna ljubav može osvetliti naše živote za mnogo godina.Cena pojedinačne karte iznosi 400 dinara i može se kupiti na blagajni Narodnog pozorišta. Studenti uz priložen indeks mogu ostvariti popust od 50 posto.

OBJAVLJENO 22/10/2014 AUTOR: TIJANA PAUNOVIĆ POSTAVLJENO U NAJAVE, VESTI

Ljubav - i misterija, i sreća, i tragedija, i bolest, i patnja, i neizbežna sudbina. Obuzima čoveka potpuno. Samo oni koji su iskusili ovo osećanje razumeju da ljubav donosi i najstrašnije, najbolnije i najuzvišenije trenutke, pune inspiracije. Makar jednom svako treba da oseti taj treptaj duše, jer je bez njega ljudski

život dosadan i besmislen. Čak i nesrećna ljubav može da osvetli naš život za mnogo godina. 

ЛицаНаталија Петровна / Снежана Петровић

Аркадије Сергејевич Ислајев, њен муж / Мирослав ЈовићКоља, њихов син / Јаков Вујовић

Михаило Александрович Ракитин, кућни пријатељ / Александар КрстићВера штићеница / алт. Катарина Арсић / Катарина Митић

Алексеј Николајевич Бељајев, студент, Кољин учитељ / Данило ПетровићИгњатије Иљич Шпигељски, лекар / Дејан Цицмиловић Лизавета Богдановна, гувернанта / Зорица ДамјановићАфанасије Иванович Бољшинцов, сусед / Ристо Буквић

Каћа, служавка / Маја БанковићМатвеј, слуга / Марко Марковић

Тургењев је свим својим јунацима из редова племства подарио сопствене осо-бине, вариране у различитим облицима, које у себи носе особине књижевнихјунака четрдесетих година, настављаче галерије „сувишних људи“. Они, као ион, нису могли бити срећни, увек су се некако осећали усамљени иако су секретали у мноштву себи сличних. Тургењеву се чинило да се у животу сваког

човека скрива трагедија, које он није свестан.Он је осетио

кад је почео да ствара јунаке из редова племства да они, настали и одрасли уплемићком гнезду имају веома развијену машту, али не владају снагом која ће

ту машту претварати у стварне облике животабио је снажно уверен

од почетка до краја да треба бити близак са онима које организација друштвапотискује, а настављао је да живи као припадник спахијско-племићког друшт-

веног живота уз дискретно осећање гриже свести. Његови јунаци веома брзо старе, брзо им у неповрат отиче сна-

га, ако су је уопште и имали. Видео је он добро да је племство извршило својеулогу, да су наступила друга времена, која траже сасвим друге људе који би

били у стању да одговоре на основне захтеве историјског развитка. Тургењев јевладао особином дубинског разумевања историјског времена, владао је даром

врло изоштреног посматрања и у првој половини свог стварања снагом умет-ничке имагинације да све то преобрази у трајне уметничке слике SLAVISTIKA

NeStosu manje zapaLene njegove drame, kao

ito stt Tudi kruh (Cuinj hleb) iMjesec danana selu (Mesjac u dereune), no kritika je unjima prepoznala 3ragovje5taje dramske

tehnike koju ie tek Cehov dovesti do punogostvarenja. Mnogoje prevoden na Zapadu,

pa i u Hrvatskoj, gdjeje postao uzorom hrvatskimrealistima Milivoj-Solar-Književni-leksikon