IVAN SOKA

MOLITVA ZA JUTRO

IVAN SOKA

MOLITVA ZA JUTRO

SAMOSTALNO AUTORSKO IZDANJEBEOGRAD, 2016.

5

JUTRO

Opet je jutro. Novi je dan i sve je isto. Da ga ne uprljamo

samo, da ostane ba takvo, isto

No je odnela prethodni dan I da vam kaem, i nije bio

neki, ili, ili moda jeste?

Neke sam snove izgubio na trotoaru pa sam morao ponovo

da ih odsanjam Ali svejedno, opet je jutro i sve je isto. Da ga

ne uprljamo samo, da ostane ba takvo, isto

Jo ne znam da ti kaem da li se danas rodilo sunce ili e

kini oblak umiti tvoje i moje lice. I da li e latica divljeg cveta,

ije ime ne znam, zaleprati na povetarcu i pomilovati tvoju kosu.

E, ba onako kao da sam ja eleo da se tu i nastani.

Nisam siguran da li se danas rodila ljubav ili je zbog nje pala

koja suza, mlada, bistra Svejedno ko jutro je ista. Samo da je

ne upraljamo, da ostane ba takva, ista

I kad pogleda nebo ti se seti da postoji neko ko te voli, pa

makar on i nije kraj tebe, makar bio daleko ili visoko. Zato je ono

plavo, iskreno i lepo

Danas e ponovo koraati pod njime pa se raduj danu to ti

ga jutrom daruje. Ali ne daj mu da u venost ode tmuran, da rastui

nebo i ne bude isti. Nek ostane ovako vedar, ko jutro isti

Neka se u tvome i mome zagrljaju ukrote divovi i neka se

krila gvozdene ptice istope na ovom naem suncu, pa da se u

goluba pretvori i da joj dua postane nena

Da ovo bude molitva, tvome ili mojem Bogu. Svejedno, ko

jutro je ista. Samo da je ne upraljamo, da ostane ba takva, ista

SAN O OVEKU

Nebo je te veeri bilo sasvim drugaije zapoe mladi Prelivalo je boje kako je najbolje znalo. Neke udne boje za kojeranije nisam znao da postoje. Boe, kako sam bio svojim umomogranien Kretao sam se od zida do zida, koje sam ocrtavao, baonako kako mi je bilo naloeno i kako sam bio poduavan.Ocrtavao sam geometrijski pravilne konture neega u ta samverovao da postoji a svaki put sam se nanovo znao iznenaditi kadasam video prazninu. Rekli su mi da to samo po sebi mora biti tako,da je ta praznina ispunjena neim to ja nikako ne mogu videti alisvakako moram biti svestan da postoji i da sam time svakoga asaokruen. Nisam svaki put imao snage da se tome predam, snagekoja bi me mogla pokrenuti ili mi dati smelosti da se tomeoduprem. Recite mi zato sam ovde i zato sam okruen vama kojistojite tu nalik neemu bespotrebnom i besmislenom? Recite mi,ali mi pravo recite, da vam mogu poverovati pa emo onda krenutizajedno troiti ovo vreme kao robovi njegovi. Mi emo troiti njegaa ono e troiti nas. Troie nas koliko god bude moglo a mi emoopet ostati neuki i slabi, skloni onome to nas u biti ini takvima,to nas ograniava i definie.

Mladi sagnu glavu pa apatom nastavi: Sagnuu glavu da za trenutak ne vidim sve ono to me

okruuje. U tom grumenu zemlje ispod kojeg tee reka vidim kapkrvi. Crveni se toliko jako kao da se maloas spustila na zemlju, azasigurno jeste, samo zemlja to od mene krije. Poteklo je tu mnogo,mnogo vie, nego ona nije mogla sve odjednom da primi. Vidim ipepeo to se sivi iz utrobe, mamei me kroz pukotinu sasuene

7

kore. Iz semena je nikla travka. ta je sada ona? Kome ona pripadai iji je duh satkan u toj tankoj zelenoj niti? Moda je menistvorena, da je ja sada mogu gledati, moda je dugo putovala kakobi me ovde srela. Neu je dirati, neu je nikako dirati. Suvie jeveliki strah u meni, strah od nepostojanja i tmine.

Zamiljam sve kroz velike krugove. Krugove izvan kojih sene moe nazirati postojanje ljudskog uma. Krugove koji ine bit iprostor kretanja duha zemlje. Verujem da e me kroz hiljadugodina saekati ove misli koje putam da njima lutaju. Sve se kreenjihovim putanjama, moda ak i sretnem nekog dragog ovekakroz hiljadu i vie godina to sad kao travka nie iz zemlje oseajuimoje prisustvo. Svaki ovek ima i neki svoj krug koji samo njemupripada. Njime puta misli, oseaje i rei. Taj krug je prilino uzak,te mu se vrlo brzo sve vraa, svako zlo, svako dobro, svaka re idelo.

Diem nanovo glavu. Ispred sebe vidim oveka to obemarukama grli zemlju i stravinim vapajem pozdravlja no. ovek jeskromno odeven. Na sebi nosi ogrta od kostreti i povez od trnja,u rukama dri vatru pa njome poliva ohlaenu zemlju. udna jeovo neka no to mi sna i mira ne d da mogu odmoriti duu odovog stranog prolenog neba. Donela je oveka da pogledom lomistene i otvara nebo to je ve odavno u san trebalo utonuti. Bar jemeni sve tako izgledalo

Znam, to je zasigurno On, ponovo je doao k nama,pomislih!

BLESAN

Neretko zvona zazvone, a on se pone podsmehivati iozarena lica gledati gde u daljini koije paraju nebo odvodeiortoke svoje, da ih vie ne bude.

Pri zalasku sunca sve se nebo zarumeni a oblaci stanumeati boje, od onih tamnih pa do najsvetlijih. Tada zna da zatvorioi, da zamisli kako nebom plovi, zaustavljajui koije, vraajuiumirue nazad.

Zanese se naprosto do beskraja pa mu oi ponu vlaiti kaoda je zlo koje je izmatao ba njega zadesilo, eh kakav zanesenjak, blesan.

9

ZLO VREME

Kada loe vreme stvori loe dane a ovi opet zaseju zlusudbinu na pogodnom tlu onda se raa zlo za oveka, onakvokakvim ga upravo on vidi svojim oima.

Tu ni neki lepi dani a esto ni neko novo vreme ne mogujednostavno biti od pomoi. Koliko god da pokua da utopi uzaborav sve ono loe to je rodilo, da ga utrni kao sveu, ne moeto esto uiniti koliko god da je snano i prolazno.

Nekada zaborav ne moe oveku doi i kada ga silno eli.Ni svea kada se ugasi ne biva istinski ugaena, sve dok za

sobom ostavlja trag.

11

TIINA

udno. Nemiri me obino ne uspavljuju, dok se nazvezdama izatkanom nebu nasumice naziru obrisi reke koja jeprethodnog dana otplovila u nepovrat i vie se zasigurno neevraati. Tek sad ujem one zvuke to se kradom iz neke davneprolosti unjaju plaei me onda kada najmanje oekujem i kadse neem takvom najmanje nadam. Molim se za ovaj tren tiine dase vapaj uslii i da uzmognem, ako je to zaista ikako mogue,dosegnuti sve do onih senki to ih maloas putnici spazie A tekonako, da ih osetim al da me ne opaze.

Ja zapravo taj svoj strah potujem daleko vie od njih samihte se trudim da ga sauvam za sebe. Jer one, mislim na te senke,ako ga primete zasigurno e se osnaiti pa e me snagom, kojoj seneu znati odupreti, privoleti da preem k njima. E a ja ba takotogod ne elim

U ovom surovom gradu, na dnu slobode ivota koji mi jedat, robujem najstranijim silama tame koje mi na kratko izmameosmeh ili kakav silan uitak to najvie zna prevariti, pa mepotpuno obuzme da pomislim da ne pripadam njemu. Apripadam! I te kako... ovek uvek pripada onda kada osea najveuslobodu. To je zapravo ta pripadnost to naizgled deluje zatitnikii bezazleno a zapravo je paklena naprava koja uzima duu i odvlaije kuda eli...

Neki bi rekli ljubav... A neto takvo zapravo i jeste. Akonita drugo a ono ba ta sama pripadnost. Ali opet ako jepripadnost obmana da li je i ljubav onda zla?

Ne, ne usuujem se ipak da tumaim neto u ta modajedino verujem iako bi neki rekli da je to bolest i briga o samome

13

sebi... Neto valjda kao: ovek verujui i oseajui tu ljubavzapravo brine o sebi samom, strahujui za svoja oseanja iugaajui sebi... Ne smem ni pomisliti o takvom togod!

A zato se molim za ovaj tren tiine? Pokuao sam sebi daobjasnim ali nisam znao kako Na kraju sam poeo verovati da utom nekom trenu tiine pripadam nekoj silnoj venosti. Ondabudem nekako jak, izdignut! A moda mi ta tiina samo beskrajnofali u ovoj sumanutoj vrevi a ja jednostavno oseam da joj nepripadam koliko god bih to nekada eleo.

Ako joj ne pripadam onda bi to moglo znaiti da nisamobmanut i da niko nee opsednuti moj um neim naopakim i zlim.Ipak, ovde sam gde jesam i to je moja sudbina

KUDA

Nije siromaan onaj ko nema ve onaj ko mnogo eli, takokau. Ako naui da su mu sitnice vredne bez sumnje mora bitisrean. A ako jo ne bude zloban onda je on dvaput srean.

To, ta zloba, nita je do teke bolesti ovog novog doba tosmo ga sami stvorili.

Zato nas ono tera da patimoZato valjda i jurimo a ne znamo kuda

15

udna je i sama pomisao kako je to zapravo mogue dagrad kojim hodam lagano nestaje. Okrenem se iza sebe a ono nita.Pogledam zatim ispred a ono kao da i tu slika lagano nestaje. Onda,iznenaen, moda pomalo uplaen, odluim da se za trenutak neosvrem i ne skreem pogled ve da samo posmatram ono to jejo uvek vidljivo ne bi li ikako zaustavio to avetinjsko praskozorje.

Vile opet igraju U magnovenju kriju se pod kronjamaigliastih borova pa sasvim neprimetno zalepraju na talasimavetrova tako da ih niko ne primeti. Ako bih koraknuo daljezasigurno bih se izgubio meu senkama. A onda, lagano gubim niti lutam dalje i dalje Jednom u otii do kraja, pomislim tako, aliipak ne ovog puta

Prialo se, kako rekoh, da vile igraju na reci. Ba na Savi.Tako mi je to i deda davno, davno kazivao. A ja onako sasvimblentavo sluao kao da to moe biti kakva istina a zapravo i samsam je doivljavao kao lagariju. Kad ono, prava pravcata istina

Dodue nije ih svako mogao videti, samo neki Nekikojima je Bog valjda podario tu mo Zvui nestvarno ali kakomi je priano vile su znale igrati na Savi ba pred samo svitanje.Magla se skoro sasvim spusti i prekrije povrinu vode. Onda kreelagano njihov ples. Raspletene, u nedogled duge kose, vetar rasipana sve strane sasvim tiho i melodino zvidui neto nepoznato ioaravajue. Moe ih videti samo ako te taj kome je ta maginamo data uhvati za ruku. Onog trenutka kada te pusti slike nestajukao da nikada pre toga nisu ni postojale. Opasno je previe sezanositi jer im je pogled takav da te mogu sasvim primamiti i oteti

17

U PRASKOZORJE

duu. Onda je sve gotovo Igra prestaje a ti nestaje zajedno samaglom, dok bljeskave pranjaste