Istorija filozofije IVa, 9.12.2013.

Predavanje.

Tema: Rajl, filozofija obinog jezika.

Rajlova argumentacija kao svaka argumentacija filozofa obinog jezika suptilna je i predstavlja povezivanje pojmova koji nisu u linearnom sledu, ne izgleda kao logiki argument, moe da se desi da izmakne struktura argumentacije. Gilbert Rajl je oksfordski filozof. Hronoloki filozofija obinog jezika se razvija posle Drugog svetskog rata. The Concept of Mind (1949) i uglavnom emo govoriti o tom delu, neke ideje je ve ranije zastupao u tekstovima, ali su one ovde dobile svoj puni izraz. Filozofija obinog jezika ima svoje poreklo u oksfordskoj filozofiji, Don Kuk Vilson je bio jedan raniji filozof obinog jezika.

Osnovna ideja je opet slina prethodnim filozofima, oni postavljaju metapitanja, ta je filozofija, ta je filozofski problem, otkud oni potiu, kako ih reiti. Filozofski problemi su proizvod i toga to na jezik njih na neki nain sadri. Najoptiji primer je kada kaemo u zdravom telu zdrav duh, kada pravimo prostornu analogiju, kada govorimo o vezi duha i tela, kaemo da je duh u, a ne znamo da je duh u, i da je odnos izmeu duha i tela uopte takav. Filozof obinog jezika smatra da je i reenje filozofskih problema u jeziku, da na jezik sadri pogrenu metafiziku, i to prvenstveno dualistiku metafiziku koja stipulira uzronu vezu izmeu duha i tela, ali i da je reenje u jeziku. Analiza jezika nije dubinska analiza kakvu daju Rasel i Vitgentajn, nema se ideja da kada analiziramo reenicu otkrijemo njenu pravu strukturu, ve emo nai pravu logiku strukturu i onda emo napraviti poreenje jezika i stvarnosti, gledaemo na jeziki izraz kao sliku stvarnosti. Takva analiza jezika nije takva da moe da nam da reenje na filozofske probleme, smatra filozof obinog jezika. Analiziramo upotrebu i povezivanje pojmova kako ga vri i to sad ne filozof koji pravi analizu nego obian govornik jezika i u otkrivanju veza, pre svega inferencijalnih veza, mi emo otkrivajui te veze otkriti njegovu implicitnu ispravnu upotrebu ovih pojmova. Tako da je pretpostavka da mi ve dobro vladamo mentalnim pojmovima samo treba to vladanje da ekspliciramo, da mi ve imamo dovoljno informacija o mentalnom, i treba da vidimo ta bismo mi obino smatrali inteligentnim postupanjem. Polazimo od preteorijskih pretpostavki i kao filozofi mi ne stvaramo teritoriju, mi pravimo njenu mapu, odnosno metod koji sledi filozof obinog jezika je vie otkrivanje strukture koja ve postoji ili pojmovnu geografiju. Mi imamo upotrebu negde je ona kada gledamo jeziki izraz izolovano pogrean, ali kada pogledamo ta govornici izvode iz svojih iskaza videemo da je tu prikriveno neto drugo nego ono to nam na prvi pogled izgleda. Imamo ambivalentan odnos prema obinom jeziku on stvara problem, ali u njemu traimo reenje problema.

Poznat je mit koji on kritikuje, to je Dekartov mit o duhu u maini, da postoji nevidljivi duh koji upravlja naim telom, da postoji nekakva nevidljiva snaga intelekta koja upravlja naim inteligentnim postupcima, neka nevidljiva snaga volje koja upravlja naim voljnim postupcima. Moemo da govorimo o dva ivota javan i skriven, psihiki ivot koji je privatan. Videete sline argumente daje i Vitgentajn. Neprihvatanje privatnog jezika, privilegovanog pristupa, neprihvatanje toga da smo duhovni Robinzoni.

Inteligentni postupak, da li biste smatrali za svaki va inteligentni postupak da je potrebno pre nego to ga izvrite da razmatrate kako da ga izvrite da imate neko pravilo po kome postupate ili da kontemplirate propoziciju koja se odnosi na taj postupak, izgleda to udno. Vae ponaanje ako je inteligentno ono je obino spontano, spontanost karakterie inteligentnost. To je ilustracija toga kako nas filozof obinog jezika pita ta bismo mi rekli ta bismo mi mislili. Prihvatili bismo da inteligentni postupak ne mora da bude neto emu prethodi kontempliranje. Onaj koji bi smatrao suprotno bi zastupao intelektualistiku legendu, to je teza da se inteligentno postupanje bazira na teorijskom znanju i da je svaki na inteligentni postupak takav da njemu prethodi kontempliranje propozicije odnosno iskaza. Prema intelektualistikoj legendi nemamo jednu stvar ve imamo dve stvari: neku duhovnu radnju, razmatranje iskaza (to contemplate a proposition), ili razmatranje teorije, i postupak koji predstavlja primenu ovog razmatranja, a sve zajedno ova dva ine inteligentni postupak. Rajlova ideja je da svodi ovu intelektualistiku legendu na apsurd, prvo pravei jedan beskonani regres, a posle izvodei apsurdnu posledicu. Ako pre svakog inteligentnog postupka vi razmatrate izvesan iskaz koji se odnosi na taj postupak moe da se desi da stvari nisu tako jednostavne, da postupak nije jednostavan pa je mnogo vie iskaza potrebno da uzmete u obzir, vi ete imati skup iskaza moda ak i itavu teoriju, od tih iskaza treba da izaberete tano taj iskaz koji se odnosi na ovaj postupak, morate da instancirate, ako imate neko opte pravilo o postupanju u takvim i takvim situacijama, pa ak i da imate pravo pravilo morali biste da ga instancirate. Ovo razmatranje iskaza je neko injenje, vi neto inite kada razmatrate, u tom smislu injenje da za to moemo da kaemo da je manje ili vie inteligentno. To razmatranje je, dakle, neko injenje, ako je ceo postupak inteligentan, onda bi i to injenje trebalo da bude inteligentno. Ako je inteligentno postupanje onda je po pretpostavci koju razmatramo ovo inteligentno postupanje bi moralo da se sastoji iz dve stvari razmatranje iskaza i postupak. I vidite da onda imamo beskonani regres, da i ovde imamo razmatranje koje je u optem smislu neka vrsta injenja, ono moe biti inteligentno ili neinteligentno, pretpostavimo da je inteligentno, i onda imamo da je inteligentni postupak neostvariv, ne moete da ga izvrite jer ete stalno imati novo i novo razmatranje iskaza, a po pretpostavci od toga smo poli da neke postupke nazivamo inteligentnim. Imamo argumentaciju koja je reductio ad absurdum i beskonani regres. Tako da kod Rajla neete imati na ovaj nain izvedeno i akcentirano, pa onda kako izgleda struktura argumenta, ali ona tako izgleda kako smo mi predstavili.

To znai da inteligentno postupanje nije teorija iza koje sledi praksa, nego jedna specifina jedinstvena praksa. tavie Rajl e tvrditi da uspenoj teoriji prethodi uspena praksa, da injenje prethodi teorijskom razmatranju. S kojim pravom mi ovakvu jedinstvenu vrstu znanja ili epistemike pojave nazivamo znanjem i kaemo da je to znanje kako? Ovde smo prema intelektualistikoj legendi imali pretpostavku da prvo imamo znanje da, propozicijsko znanje plus postupak. A tezu koju zastupa Rajl je da je inteligentni postupak rezultat jedne stvari realizacije znanja kako. Znanje kako nije odnos prema iskazu. ta nam daje za pravo da ovu pojavu epistemiku nazivamo znanjem? Imamo jedan korpus teorijskog znanja, svega onoga to su nauili u stvaranju iskaza, a jedan je stvorio neto a drugi nije, rekli bismo da je ovaj prvi bolji programer, ima bolje programersko znanje. Bez obzira to imaju jednake korpuse teorijskog znanje, rekli bismo da je razlika u njihovom znanju ne razlika u propozicijskom znanju nego razlika u znanju kako. Ima neku vrstu znanja koja je indeksirana, koja je vezana za subjekta. Nakon to je taj programer otkrio taj program, on moe znanje kako da pretvori u teoriju, da njegovo znanje kako ima kao rezultat propozicijsko znanje. Njegovo novo teorijsko znanje je rezultat znanja kako i to bi bio razlog da uvedemo ovakvu vrstu znanja. Dakle, radi se o znanju koje predstavlja kompetentnost i pouzdanost samog subjekta, samog saznavaoca, ta bi to kod subjekta bilo, kakva je to pojava na subjektivnom nivou, Rajl kae znanje kako je druga priroda ili vi spontano reavate zadatak, programer spontano pravi program, vi spontano i inteligentno postupate, ali ne samo tako to ste uvek razmatrali pravilo. Moda bismo mogli da kaemo da ste inteligentnije postupali to ste manje zastajkivali. Znanje kako je praeno razmatranjem, ono nije njegova posledica. Vi ste svesni da radite neto u skladu sa pravilom, ali ne zastajete da kontemplirate to pravilo i da ga instancirate, pa da zatim izvedete postupak u skladu sa tim pravilom.

Kakva vrsta druge prirode je znanje kako? To je osobina subjekta, Rajl pravi razliku izmeu navike i sposobnosti, on tu razliku nije morao da pravi, strogo govorei, s obzirom da je navika iri pojam, na to obratite panju jer je on uzima ue u odnosu na Persa i Dejmsa, gde je navika prosto isto to i dispozicija, Rajl govori o navici kao neemu to je rezultat ponavljanja, neto to se stie uvebavanjem, vie u skladu sa obinim govorom. On e praviti razliku izmeu navike i sposobnosti. Navika je neka prosta dispozicija da kad izaete iz kue skrenete desno, a sposobnost bi bila vaa sposobnost da svirate klavir, da dobro reavate zadatke, itd. Dakle, znanje kako predstavlja jednu steenu sloenu dispoziciju. Zato je vano da se radi o sloenoj dispoziciji? Ako je sloena ona se teko stie ali se i teko gubi. Naime, kontraprimeri koji se navode za to da znanje kako odreeno kao sposobnost nije dobro jesu na primer da li emo rei za vrhunskog violinistu ako je ostao bez ruke da je on izgubio znanje kako da svira violinu. Ne biste rekli da je izgubio znanje kako ali biste rekli da vie nije sposoban da svira violinu. To su protivprimeri koji se navode da znanje kako jeste sposobnost. Kako mi moemo da odgovorimo na njihove protivprimere? Sloena spobnost ne sastoji se samo iz toga da vi de facto moete da svirate, nego zadravate sposobnosti da nekog poduite, da sluate, da razgraniite dobro izvoenje od loeg izvoenja, itd. Ako su te sposobnosti sloene, i sa gubitkom neke od njih vi uvate jedno jezgro te sposobnosti. Ali sloenost nam obezbeuje to da vi ne moete da ih izgubite u jednom potezu, kao to je i sticanje stvar stepenosti i postupnosti tako je i gubljenje. Ali je kljuno da je re o dispoziciji, Rajl govori o dispozicionalnim svojstvima. ta znai da je znanje kako dispozicionalno svojstvo? Ono moe da bude inhibirano, vi moete da imate aspirin koji niste stavili u vodu i on se nee rastvoriti, dispozicionalno svojstvo podrazumeva da se ono realizuje u odreenim okolnostima. Kada ete rei da je neko izgubio dispoziciono svojstvo, kada u tim datim okolnostima u kojima se to svojstvo pokazuje da ga imamo, kada ba u tim okolnostima ono nije realizovano.

Rajl razmiljajui o jeziku razlikuje rei i glagole iza kojih stoje neki dispozicioni pojmovi i glagoli kojima se sluimo da izvestimo o nekom dogaaju, tako se razlikuje glagol znati od glagola probuditi se. Probudila sam se u 6:30., a neu rei Ja znam tablicu mnoenja u 6:30, razlikuju se izvetaji o dispozicijama i izvetaji o epizodama. Kada pomeamo ove dve vrste izraza, kada neto to je izraz koji se odnosi na sposobnosti mi tretiramo kao da je kategoriki izvetaj o injenicama, a da su te injenice neke skrivene okultne injenice, tada nastaje problem. Mi kaemo aa je lomljiva i ova aa je puna. Kaemo ova tabla je zelena, moemo da kaemo i ova tabla je lomljiva. Na prvi pogled ovi iskazi izgledaju slino. Kao da tabli pripisujem neko svojstvo, meutim jedan je kategoriki a drugi nije. Onaj koji nije kategoriki je hipotetiki. Kada kaemo Ova aa je puna, mi ai pripisujemo nekakvo sada svojstvo, ona je sada puna, tabla je sada zelena, nemamo nikakvu skrivenu pretpostavku. Ali kada kaemo aa je lomljiva, koji bi bio paralelni korespondentni kategoriki iskaz ovom iskazu aa je slomljena. Ovo je kategoriki iskaz, a ono hipotetiki. Kakav je oblik ovog hipotetikog iskaza ta mi njim podrazumevamo? Da kada bacimo tu au na pod, da e se ona slomiti. Neemo napisati ako bacim au, onda e se ona slomiti. Mogu tako da napiem ali ne smem pod tim da podrazumevam onu nau obinu materijalnu implikaciju, jer ona ima svoju logiku prirodu pa je ona istinita i ako je antecedens laan. To nije smisao koji mi podrazumevamo kada razmatramo iskaz aa je lomljiva nego kada bismo, ako bismo bacili, sa jednom modalnom notom, kao protivinjeniki kondicional. Kada bi aa bila baena, ona bi se slomila.

Mi vidimo da nije tano za ove primere, ako je skijau muka pa ne moe da se takmii, da je on sauvao znanje kako a izgubio sposobnost, pod sposobnou podrazumevamo sloenu dispoziciju pa samim tim kada skijau ne bi bila muka, onda bi on vrhunski zavrio spust. Kada bi violinista imao ruku, onda bi on uspeno odsvirao kompoziciju.

Logika iza toga a je takvo i takvo e zavisiti od toga da li je ovo svojstvo dispozicionalno ili okurentno (neto to je dogaajno). Ja mogu da kaem Sada je aa puna to je neto okurentno, ali neu rei Sada je aa lomljiva, to nema smisla. Dakle, modalni iskaz koji odgovara analizi onoga to mi podrazumevamo pod ovakvim iskazima je protivinjeniki kondicional. Rajl smatra da je vano uoiti kakva logika stoji iza zakona, odnosno kakva logika stoji iza pravila, ovakva logika stoji iza pravila, to nam omoguava da odgovorimo na pitanje ta znai postupati u skladu sa pravilom. ta znai pripisati dispozicionalno svojstvo nekome objektu ili dispozicionalno svojstvo pripisati nekom subjektu? Mi kada dajemo osobinu ae da je lomljiva, aspirina da je rastvoriv, mi uslovno reeno ponaanje tih objekata podvodimo pod opte pravilo. ta onda znai rei da neko zna? Rekli smo da je znanje kako tavie iznad znanja da, ako je znanje dispozicionalno svojstvo, ta znai da neka osoba neto zna. Kada emo rei da neka osoba zna, ne samo zakljuivanje, nego da zna bilo ta, ako je znanje dispozicionalni pojam. Njegovo ponaanje je inteligentno ako moemo da ga podvedemo pod opte pravilo. Bilo koje dispozicionalno svojstvo da pripiemo bilo kojoj stvari, to znai da mi ponaanje te stvari podvodimo pod opte pravilo. Kada kaemo, on je pua, mi time ne elimo da kaemo on sada pui, nego hoemo da kaemo to je osoba koja e se u takvim i takvim okolnostima ponaati na takav i takav nain. Time dobijamo ono to je na poetku rasprave delovalo kao skrivena aktivnost subjekta, neko razmatranje propozicije, imanje teorije, skupa pravila za izvesnu vrstu postpunja, nema toga, nema tog okultnog skrivenog, sve to imamo je ono to vidimo. ta bi znailo da je neko dobar planinar? Za izuzetnog planinara, neemo rei da je sjajan ako se on stalno penje na jednu istu planinu, pa ima naviku da se penje na jednu istu planinu, odlini planinari su oni koji osvoje novi vrh, rei emo da neko zna da ini neto u smislu vrhusne sposobnosti ako spremno reaguje na nove situacije. Novina je jedan vaan element znanja kako. Ovaj element novine treba povezivati sa elementom kreativnosti, a to sve ide zajedno sa elementom spontanosti.

Posedovati inteligenciju ne znai imati neku skrivenu mo intelekta, jer gledali smo, analizari i povezivali iskaze u kojima govorimo o inteligentnom postupanju i doli smo do toga da nisu kategorini i neproverljivi, ve su hipotetiki i proverljivi. Slino argumentovanje moemo da imamo i za skrivenu mo volje. Potpuno analogno. Voljni postupak bi se sastojao prema zastupniku duha u maini, sastojao bi se iz nekog apstraktnog akta volje kao nekakv akt intelekta, neki oseaj volje plus postupak. Isto na slian nain bi Rajl pravio regres, ako imamo akt volje plus postupak, mogli bismo za ovaj akt volje da pitamo da li je voljni ili nevoljni, ako je voljni on e se sastojati iz dva, i imate generisan regres.

Kada primenimo Rajlova razmatranja na zakljuivanje, onda moemo da istaknemo jednu neobinu posledicu po shvatanje logike koju izvodi Rajl. Mi imamo zakljuivanja i vrimo ih u skladu sa nekim pravilima, praena su razmatranjem ali nisu posledica razmatranja. Kako izgleda i najobinije pravilo kao to je modus ponens, na primer, kada kaemo Danas je ponedeljak, dakle, Sutra je utorak, mnogi bi rekli da ovde fali jedna premisa ako je danas ponedeljak, onda je sutra utorak. Rajl kae ne, samim tim smo mi napravili uspeno zakljuivanje, a ovaj kondicional samo zapisuje i eksplicira nau praksu, ako je pravilo neto to eksplicira nau praksu, i onda koristi onaj paradoks Kerol koji brani modus ponens, on ga koristi da pokae da bi upisivanje kondicionala ovde predstavljalo kategorijalnu greku. On bi ova pravila zakljuivanja konkretizovao i svako pravilo bi predstavljalo jednu inferencijalnu kartu, jednu kartu za izvoenje. Ovo su veoma komplikovana razmatranja u okviru filozofske logike, i to spada u jednu odreenu problematiku. Pravila za njega nee biti univerzalna i opta, nego su pravila neto to je ogranienog dometa, i zato naziva inferencijalnim kartama, nama nae pravilo daje dozvolu da putujemo od premise a do zakljuka b, ali ne bilo koje premise.

Kritika Stenlija i Vilijamsa, kritikuje se Rajl tako to se daju protivprimeri. Jedna kritika je bazirana na njihovoj reformulaciji Rajlovog argumenta i ona glasi da je premisa koju Rajl svodi na apsurd ta da je znanje kako vrsta znanja da. Dve pretpostavke moraju da budu istinite da bi ova premisa i intelektualistika legenda bila svedena na apsurd, sutina njihove argumentacije je da ove dve premise ne mogu biti istovremeno istinite. Dve premise: Ako neko F-uje onda upotrebljava znanje da F, Ako neko upotrebljava ili ispoljava znanje da p, onda kontemplira propoziciju p. Zato ove dve prave apsurd? U ova dva iskaza je reeno ono to smo rekli na poetku, da se inteligentni postupak sastoji iz kontempliranja i injenja. Njihova je ideja da ako uzmemo razliite instance ovoga, da li bismo rekli ako neko vari hranu, da upotrebljava znanje da vari hranu, ne bismo. Onda oni kau, to znai da se na posebnu vrstu radnji odnosi ovo f-ovanje, ne na bilo koju radnju, to se odnosi na intencionalno injenje. Ako neko vri intencionalnu radnju, upotrebljava znanje da. Onda navode drugi primer, vi upotrebljavate znanje i intencionalno otvarate vrata, a da li kontemplirate propoziciju kako da otvorite vrata. Sutina njihovog argumenta je da ne moete imati uniformno itanje ove dve stavke, koje su neophodne da bi se izveo apsurd, jer ova dva injenja moraju biti iste vrste.