Ipak Kucaju Na Vrata - D. Bucati

7/23/2019 Ipak Kucaju Na Vrata - D. Bucati

http://slidepdf.com/reader/full/ipak-kucaju-na-vrata-d-bucati 1/8

Dino Bucati

IPAK KUCAJU NA VRATA

Gospo!a Marija Gron u"la je u salu u prizemlju vile s korpom za ru#ni rad. Bacila je pogled oko sebe da bi konstatovala kako se sve odvija prema porodi#nim pravilima,

odlo$ila je korpu na jedan sto, pribli$ila se vazi punoj ru$a, ne$no miri"u%i. U sali su bilinjen mu$ Stefano, njen sin Federiko zvani Fedri, obojica su sedela pored kamina, zatim

%erka &or !ina, koja je #itala, stari ku%ni prijatelj Eu!enio Martora, lekar, koji je upravo pu"io cigaru.

„Sve su fanees, sve su uvele", promrmljala je za sebe i rukom je, miluju%i, pre"la prekocvetova. Nekoliko latica se odvojilo i palo.

Sa fotelje u kojoj je sedela i #itala, &or !ina je pozvala:„Marna!"

Bila je ve% no% i kao obi#no kapci na velikim prozorima bili su zamandaljeni. Ipak je spol ja dopirao neprekidan zvuk ki"e koja pada. U dnu sale, prema ulaznom tremu, sve#ana

crvena zavesa pretvarala je veliki otvor u obliku luka; u to vreme, zbog slabe svetlosti

koja je do nje dopirala, ona je izgledala crna.„Mama!" rekla je &or !ina. „Zna" ona dva kamena psa u dnu drvoreda hrastova, u parku?" ,,A otkud ti sad padaju na pamet ti kameni psi, draga?" odgovorila je mama s

u#tivom ravnodu"no"%u, uzimaju%i korpu s ru#nim radom i sedaju%i na uobi#ajeno mesto, blizu jedne svetiljke.

„Jutros", objasnila je lepa devojka, „kad sam se vra%ala autom, videla sam ih na kolima jednog seljaka, pored samog mosta."

U ti"ini sale, &or !inin tanak glas odjeknuo je veoma sna$no. Gospo!a Gron, koja jeupravo prelistavala novine, izvila je usne u osmeh predostro$nosti i letimice pogledala

mu$a, kao da se nada da on nije #uo.„Ovo je dobro!" uzviknuo je doktor Martora. „Samo nam jo" fali da seljaci naokolo kradu

statue. Postali su jo" i kolekcionari umetni#kih predmeta!"„I onda?" upitao je otac, pozivaju%i %erku da nastavi.

Gospoda Gron je lako nabrala nos; uvek je to #inila kada bi neko na#eo neku nezahvalnutemu i kada je trebalo popraviti stvar. Ta pri#a o dvema statuama krila je u sebi ne"to i

ona je to shvatila; ne"to neprijatno "to je, dakle, trebalo pre%utati.„Pa da, pa da, ja sam rekla da ih odnesu", poku"ala je ona tako da resi pitanje, „tako su mi

antipati#ni".Iz pravca kamina dopro je o#ev glas, dubok i nesiguran glas, mo$da zbog starosti, mo$dazbog uznemirenosti: „Ali kako? Kako? Za"to si rekla da ih odnesu, draga? Bile su to dve

stare statue, dve iskopine..."„Nisam se dobro izrazila", rekla je gospo!a nagla"avaju%i svoju ljubaznost („kako sam

glupa", mislila je u sebi, „zar nisam mogla izmisliti ni"ta bolje?") „Da, rekla sam da ihsklone, ali nejasnim recima, rekla sam to vi"e u "ali, naravno..."

„Ali, slu"aj, mama", insistirala je devojka. „Berto je pitao seljaka, a ovaj je rekao da je psa na"ao dole na obali reke..."

Za%utala je, jer joj se #inilo da je ki"a prestala. Me!utim, kako je nastala ti"ina, opet seza#uo nepokretan, dalek pljusak koji je pritiskao du"u (mada to niko nije prime%ivao).

„Za"to, pas?" upitao je mladi Federiko, #ak i ne okre%u%i glavu. „Nisi li rekla da su oba bila u kolima?"



,,Oh, bo$e, kako si ti sitni#av", odvratila je &or !ina, smeju%i se. „Ja sam videla jednog,ali pretpostavljam da je tamo bio i drugi."

Federiko je rekao: „Ne vidim, ne vidim za"to". I doktor Martora se nasmejao.„Reci mi, &or !ina", upitala je tada gospo!a Gron odmah koriste%i pauzu koja je nastala.

„Koju knjigu #ita"? Je li to poslednji Masenov roman, onaj o kojem si mi pri#ala? Zelela

bih i ja da ga pro#itam kad ti zavr

"i". Ako ti to

#ovek odmah ne ka

$e, ti odmah knjigu pozajmi" prijateljicama. Posle se vi"e ni"ta ne mo$e na%i. Oh, ja volim Masena, tako je

li#an, tako #udan... Frida mi je danas obe%ala..."

Me!utim, mu$ ju je prekinuo: „&or !ina", upitao je %erku, ,,"ta si ti tada uradila? Bar senadam da si tra$ila da sazna" njegovo ime! Izvini, Marija", dodao je misle%i na to "to ju je

prekinuo.„Ne bi valjda hteo da po#nem da se sva!am na ulici, nadam se", odgovorila je devojka.

„Bio je jedan od Dal'Oka, Rekao je da on ni"ta ne zna, da je statuu na"ao dole u reci".„1 jesi li ba" sigurna da je to bio jedan od na"ih pasa?"

„Nego "ta nego sigurna. Zar se ne se%a" kako smo mu Fedri i ja obojili u"i u zeleno?",,I taj kojeg si videla imao je zelene u"i?" rekao je otac, koji je #esto razmi"ljao prili#no

sporo.„Da, ba" zelene u"i", rekla je &or !ina. „Naravno, sad su ve% malo izbledele."

Opet se ume"ala mama: „Slu"ajte", upitala je #ak preterano ugla!eno, „zar su vama ba" tako zanimljivi ti kameni psi. Ne znam, izvini "to ti to ka$em, Stefano, ali meni se i ne

#ini da oko toga treba praviti toliku galamu..."Spolja - reklo bi se gotovo odmah iza zavese - doprla je, pome"ana sa zvukom ki"e neka

potmula i produ$ena tutnjava.„Jeste li #uli?!" odmah je uzviknuo gospodin Gron. „Jeste li #uli?!"

„Grom, zar ne? Obi#an grom. Ali ni"ta ne vredi, Stefano, ti prosto mora" uvek da bude" nervozan u ki"nim danima", po$urila je da objasni njegova $ena.

Svi su u%utali, ali to nije moglo dugo trajati. 'inilo se da je neka strana misao,neprikladna toj gospodskoj palati, u"la i lebdela u polumra#noj sali.

„Na"ao ga dole u reci!" opet je komentarisao otac, vra%aju%i se na pitanje pasa. „Kako jemogao dospeti dole u reku? Nije valjda mogao odleteti."

„A za"to ne" rekao je doktor Martora veselo.„(ta za"to ne, doktore?" upitala je gospoda Marija nepoverljivo, jer se njoj obi#no nisu

dopadale "ale ku%nog prijatelja.„Ka$em, a za"to bi bilo isklju#eno da je statua odletela? Reka proti#e ba" tamo ispod nje.

Na kraju krajeva, to je skok od svega dvadeset metara".„Kakav svet, kakav svet!" jo" jednom je Marija Gron poku"ala da odbaci pri#u o psima,

kao da se iza nje kriju nedostojne stvari. „Statue kod nas po#inju da lete, a znate li "ta pi"e ovde u novinama? U vodama Jave otkrivene ribe koje govore

1."

„Ka$e jo": Vreme je novac!" dodao je glupo Federiko, koji je tako!e u ruci imao novine.„Kako, "ta ka$e"?" upitao je otac, koji nije razumeo, s nejasnim strahom u glasu.

„Da, ovde pi"e: Vreme je novac! U bilansu poslovnog #oveka trebalo bi da budeubele$eno u aktivi ili u pasivi, prema slu#aju i vreme."

„U pasivi, rekao bih, u pasivi, pored ovolike ki"e!" predlo$io je Martora zagolican.A onda se za#uo zvuk zvonca, s one strane velike zavese. Neko je, dakle, dolazio iz

nepouzdane no%i, neko je premostio barijere ki"e, koja je potapala svet, udarala pokrovovima, pro$dirala obale jezera, koje su otpadale u kri"kama, i plemenito drve%e



zajedno sa svojim zemljanim postoljem propadalo je niz strmine, uz bu#an pljusak, amalo kasnije na trenutak bi izronilo sto metara dalje, a onda bi ga usisali vrtlozi; reka je

progutala kraj prastarog parka, s gvozdenom balustradom iz osamnaestog veka,klupicama, dva kamena psa.

„Ko bi mogao biti?" rekao je stari Gron, skidaju%i zlatne nao#ari. „Zar i u ovo doba

dolaze? Mo$da onaj za dobrovoljne priloge, kladim se da je on, slu

$ benik parohije, ve

% nekoliko dana se vrti ovuda. )rtve poplave! Gde li su samo te $rtve! Stalno nam tra$e

pare, ali ja nisam video ni jednu od tih $rtava! Kao da... Ko je? Ko je?" upitao je tiho

sobara koji se pojavio pored zavese.„Gospodin Masiger", najavio je sobar.

Doktor Martora je bio zadovoljan: ,,Oh, do"ao je, taj simpati#ni prijatelj! Neki dan smoimali jedan razgovor... oh, taj momak zna "ta ho%e."

„Mo$da je on inteligentan, dragi Martora", rekla je gospo!a, „ali to je upravo vrlina kojame je najmanje uzbu!uje. Ti ljudi koji ve#ito diskutuju... Priznajem, ja ne volim

diskusije... Ne ka$em ni"ta za Masigera, on je zaista dobar momak... Ti, &or !ina," dodala je tiho, „bi%e" ljubazna, po"to se pozdravi", da ode" na spavanje. Kasno je, du"o, zna" i

sama."„Da ti je Masiger simpati#niji", odgovorila je %erka smelo, poku"avaju%i da govori

"aljivo, „da ti je simpati#niji, kladim se da sad ne bi bilo kasno, kladim se."„Dosta, &or !ina, ne govori gluposti, ti zna"... Oh, dobro ve#e, Masigeru. Ve% smo

izgubili svaku nadu da %ete do%i... obi#no dolazite ranije..."Mladi% pomalo razbaru"ene kose, zastao je na pragu zaprepa"%eno gledaju%i Gronove.

„Ali kako, zar vi niste znali?" A onda je pri"ao bli$e, nejasno zbunjen.„Dobro ve#e, gospo!o Marija", rekao je ne odgovaraju%i na zamerku. „Dobro ve#e,

gospodine Gron, zdravo &or !ina, zdravo Fedri, ah, izvinite doktore, nisam vas videozbog senke..."

Izgledao je uzbu!en, pozdravljaju%i se skakutao od jednog do drugog, kao da jedva #ekada saop"ti neku va$nu vest.

„Dakle, jeste li #uli?" odlu#io je najzad, po"to ga ostali nisu ni"ta pitali, „jeste li #uli da je brana..."

,,Oh, da", ume"ala se Marija Gron s nepogre"ivom neusiljeno"%u. „Ba" je lo"e vreme, zarne?" I osmehnula se, zatvaraju%i o#i, pozivaju%i gosta da shvati (nemogu%e, mislila je u

sebi, ose%anje za oportuno zaiste nije njegova jaka strana!).Ali otac Gron je ve% ustao iz fotelje. „Ka$ite mi, Masiger, "ta ste to #uli? Mo$da neku

novost?"„Ma kakvu novost" $ivahno je dobacila njegova $ena. „Zaista te ne razumem, dragi,

ve#eras si tako nervozan..." Masiger je bio zapanjen.„Da", rekao je, tra$e%i na#in da se izvu#e, „nema nikakvih novosti, koliko je meni

poznato. Samo "to se sa mosta vidi..."„Mogu misliti "ta se vidi, reka u punoj snazi!" rekla je gospoda Gron, poma$u%i mu da se

izvu#e iz neprilike. „Impozantan prizor, pretpostavljam... se%a" li se Nijagare, Stefano?Koliko je godina pro"lo od onda..."

U tom trenutku, Masiger je pri"ao doma%ici i tiho promrmljao, koriste%i trenutak kad su&ordina i Federiko po#eli me!usobno da razgovaraju: „Ali, gospo!o, ali gospo!o", o#i su

mu se iskrile, „ali reka je ve% ispod ku%e, nije pametno ostajati, zar ne #ujete?"



„Se%a" li se, Stefano?" nastavila je ona kao da nije ni #ula, „se%a" li se kako su se prepla"ila ona dva Holan!anina. Nisu uop"te hteli da pri!u, govorili su kako je to

nepoteban rizik, kako bi mogli biti zahva%eni..."„Dodu"e", odgovorio je mu$, „ka$u da se to poneki put i dogodilo. Ljudi bi se suvi"e

nagnuli, vrtoglavica..."'

inilo se da ponovo vlada sobom. Natakao je nao#ari, ponovo je seo pored kamina, pru$aju%i ruke prema vatri da ih ugreje.

A onda se po drugi put za#ula ona potmula i uzmeniruju%a tutnjava. Sada se zaista #inilo

da dopire iz sredi"ta zemlje, odozdo, iz dalekih podrumskih hodnika. I gospoda Gron je protiv svoje volje oslu"kivala.

„Jeste li #uli?" uzviknuo je otac, malo mr "te%i #elo. „Ka$i, &ordina, jesi li #ula?..."„'ula sam, da, ne razumem", odgovorila je devojka pobledela.

„Ali to je grom!" odvratila je majka samouvereno. „Najobi#niji grom... "ta biste vihteli?... Nisu valjda duhovi!"

„Ovo nije zvuk groma, Marija", primetio je mu$ odmahuju%i glavom. „Kao da dopireodozdo".

„Zna" i sam, dragi: svaki put kad je oluja,

#ini se kao da se ku

%a ru

"i", insistirala jegospoda. „Kad je oluja, u ovoj ku%i se #uju svakakvi "umovi... I vi ste #uli obi#an grom,

zar ne, Masiger?" rekla je na kraju, ube!ena da se gost ne%e usuditi da joj protivure#i.On se u#tivo i rezignirano osmehnuo i odgovorio nesigurno: „Vi rekoste duhovi,

gospodo... ba" ve#eras, prolaze%i kroz vrt, imao sam neki #udan utisak, #inilo mi se da meneko prati... #uo sam korake, kao... sasvim jasne korake na "ljunku u drvoredu..."

„I, naravno, zveckanje kostiju i hropac, zar ne?" dodala je gospoda Gron.„Nikakve kosti, gospo!o, samo korake, valjda su bili moji", dodao je, „nekada dolazi do

tako #udnih odjeka."„Ta#no: bravo, Masigeru... Ili mo$da mi"evi, vide%ete, dragi moj, da su bili mi"evi. Ne

treba da #ovek bude romanti#an kao vi, jer onda mo$e sva"ta da #uje..."„Gospo!o," ponovo je, tihim glasom, poku"ao mladi%, naginju%i se prema njoj. „Ali zar

ne #ujete, gospodo? Reka je odmah tu, zar ne #ujete?"„Ne, ne #ujem, ne #ujem ni"ta", odgovorila je ona odlu#no, tako!e tihim glasom. Zatim

glasnije:„Ali niste nimalo zabavni s tim va"im pri#ama, znate?"

Mladi% nije znao "ta da odgovori. Poku"ao je samo da se nasmeje, gospodina upornost#inila mu se tako glupa. „Ne $elite da verujete, dakle?" pomislio je zajedljivo; i u

mislima, nagonski, on joj je govorio vi. „Neprijatne stvari vas se ne ti#u, je li? Smatrateda je prosta#ki govoriti o njima? Va" dragoceni svet uvek ih je odbijao, je li? Ba" %emo

videti "ta %e biti s tom va"om prezrivom imuno"%u!"„Slu"aj, slu"aj, Stefano", govorila je ona za to vreme poletno, vi#u%i preko %ele sale,

,,Masiger tvrdi da je sreo duhove, tu napolju, u vrtu, i on to govori ozbiljno... ovi mladidanas, lep primer, nema "ta."

„Gosopodine Gron, ne%ete valjda verovati", i usiljeno se smejao, crvene%i, „ali ja nisamto rekao, ja sam..."

Za%utao je oslu"kuju%i. I u#inilo mu se kako u ti"ini, koja je nastala, iznad pljuskanjaki"e, raste neki drugi glas, prete%i i potmuo. On je bio na nogama, osvetljen jednom

plavi#astom lampom, poluotvorenih usta, ne ba" prepla"en, ali nekako obuzet i uzdrhtan,#udno razli#it od svega oko sebe, ljudi i predmeta. &or !ina ga je #e$njivo gledala.



Ali, zar ne shvata", mladi Masigeru? Zar se ne ose%a" dovoljno bezbednim u staromdomu Gronovih? Kako mo$e" da sumnja"? Zar ti nisu dovoljni ovi stari masivni zidovi,

ovaj tako strogo kontrolisan mir, ova neosetljiva lica? Kako se usu!uje" da vreda" tolikodostojanstvo svojim glupim mladala#kim strahovima?

„Izgleda" mi kao opsednut", primetio je njegov prijatelj Fedri. „Izgleda" kao slikar,... zar

nisi mogao da se o#e"lja" ve

#eras? Molim te, slede

%i put... zna

" da mama dr

$i do toga", i prasnuo je u smeh.

Otac se tada ume"ao svojim pla#ljivim gla som: „Dobro, ho%emo li po#eti s tim mostom?

Znate, jo" imamo vremena. Jednu partiju, a onda idemo na spavanje: &or !ina, molim te,donesi kutiju s kartama."

U tom trenutku pojavio se sobar unezverenog lica.„Sta je sada?" upitala je doma%ica, slabo prikrivaju%i razdra$enost. „je li jo" neko

stigao?!"„Tamo je Antonio, upravnik imanja... $eli da govori s nekim od gospode, ka$e da je

va$no."„Ja %u, ja %u", rekao je odmah Stefano i u$urbano ustao, kao da se pla"i da ne%e sti%i na

vreme.I zaista, $ena ga je zadr $ala: „Ne, ne, ne, ti ostani ovde. Tako je vla$no napolju... zna"...

tvoja reuma. Ti ostani ovde, dragi. Fedri %e oti%i da vidi."„Sigurno jedna od uobi#ajenih pri#a", rekao je mladi% polaze%i prema zavesi. Zatim su

izdaleka doprli nejasni glasovi.„Ho%ete li ovde da igrate?" pitala je u me!uvremenu gospoda. &or !ina, „skloni tu vazu,

molim te... zatim idi da spava", draga, ve% je kasno. A vi, doktore Martora, "ta to radite,spavate?"

Prijatelj se trgnuo, zbunjen-. „Da li spavam? Eh, da, malo", nasmejao se. „Toplota izkamina, godine..."

„Mama!" pozvala je iz jednogo ugla devojka. „Mama, ne mogu da na!em kutiju skartama, a ju#e su bile ovde u fioci."

„Otvori o#i, draga. Ali, zar ih ne vidi" tamo na stolu? Vi nikada ni"ta ne nalazite..."Masiger je poredao #etiri stolice, a zatim je po#eo da mesa karte. Za to vreme Federiko se

vratio. Otac je umorno upitao: „(ta je hteo Antonio?"„Ma, ni"ta!" odgovorio je sin veselo. „Selja#ka posla. Pla"e se. Ka$u da postoji opasnost

za reku, ka$u #ak da je ku%a ugro$ena, zamisli. Hteli su da ja po!em i vidim, zamisli, poovom vremenu! Sad su svi tamo, mole se, i zvona zvone, #ujete li?"

„Fedri", predlo$io je tada Masiger. „Hajdemo zajedno da vidimo. Samo pet minuta.Ho%e" li?"

,,A partija karata, Masigeru?" rekla je gospo!a. „Zar $elite da izneverite doktora Mar-tom? Samo %ete pokisnuti kao mi"evi, a onda..."

I tako su njih #etvorica po#eli da igraju, &or !ina je oti"la na spavanje, majka je sela uugao i uzela svoj vez.

Dok su njih #etvorica igrali, malopre!a"nji udarci postali su #e"%i. Zvu#alo je kao dane"to golemo upada u duboku rupu punu blata; opak udarac u utrobi zemlje. Svaki put on

je za sobom ostavljao ose%anje bola, ruke bi oklevale nad kartom koju %e da bace, dah bizastao, ali odmah bi sve to nestalo.



Niko se - reklo bi se - nije usu!ivao da o tome govori. Samo je u jednom trenutku doktorMartora primerio: „Mora da je to u kloaki, tu ispod. Postoji tamo neki prastari odvod koji

izlazi u reku. Mo$da je nabujalo..." Ostali nisu rekli ni re#.Sada treba posmatrati poglede gospodina Grona, plemenitog #oveka. Oni su upu%eni

uglavnom prema maloj lepezi od karata koju dr $i u levoj ruci, a ipak prelaze i preko ivice

karata, obuhvataju glavu i ramena doktora Mar-tore, koji sedi preko puta, i dopiru#ak dodna sale, tamo gde blistavi pod nestaje pod resicama zavese. Sada se, me!utim, Gronove

o#i vi"e nisu zadr $avale na kartama, ni na po"tenom prijateljevom licu, nego su uporno

gledale tamo prema dnu, prema podno$ ju zavese; i "irile su se, a u njima se palilo neko#udno svetio.

Sve dok iz usta starog gospodina nije iza"ao promukao glas, ispunjen neizrecivimo#ajem, i on je jednostavno izgovorio: „Vidi." Nije se obra%ao sinu, ni doktoru, ni

Masigeru, nikome posebno. Samo je rekao: „Vidi", ali na na#in koji je budio strah.Gron je to rekao, a ostali su pogledali, #ak i supruga koja je veoma dostojanstveno se-

dela u uglu i vezla. I ispod donjeg ruba tamne zavese videli su kako lagano prilazi, puze %i po podu, ne"to crno.

„Stefano, Stefano, za ime sveta, za"to taj glas?" uzviknula je gospo

!a Gron, koja je ustalai ve% i"la prema zavesi. „Zar ne vidi" da je to voda?" Od #etvorice igra#a niko jo" ne bese

ustao. I bila je voda. Kroz neku pukotinu ili prolaz ona je najzad prodrla u vilu, kao zmija puzala tamo-amo hodnicima, a onda se pojavila u sali, gde je izgledala crna zbog

polumraka. To je bilo naprosto sme"no, ako izuzmemo otvorenu uvredljivost. Ali, zar izatog bednog vodenog jezi#ka, iz lavaboa, nije bilo ni#eg drugog? Da li je ba" sigurno da je

cela nezgoda samo u tome? Nema li "apata poto#i%a niza zidove, ni mo#vara me!u policama u biblioteci, ni kapanja mlitavih kapi s tavanice susednog salona (koje udaraju u

veliki srebrni tanjir, Prin#ev svadbeni poklon, pre mnogo, mnogogodina)?

Mladi Federiko je uzviknuo: „Ti kreteni su zaboravili da zatvore neki prozor!" A njegovotac: „Tr #i, idi zatvori, hajde!" Ali, gospo!a se usprotivila: „Ali, nipo"to, smirite se,

valjda %e neko od njih do%i!" Nervozno je povukla kanap zvonceta i za#uo se njegov daleki zvon. Istovremeno,

tajanstveni udarci po#eli su da odjekuju jedan za drugim, u nekoj zloslutnoj $urbi, potresaju%i uglove palate. Stari Gron, namr "ten, gledao je vodeni jezi#ak na podu; on se

lagano "irio po krajevima, prelivao se za neki santimetar, zaustavljao se, ponovo se "irio po ivicama, pa jo" jedan korak napred i tako dalje. Masiger je me"ao karte da bi prikrio

svoje uzbu!enje, predose%aju%i stvari druk #ije od uobi#ajenih. A doktor Martora jelagano tresao glavom, i taj pokret je mo$da trebalo da zna#i: kakva vremena, kakva

vremena, ne mo$e" se vi"e osloniti na poslugu, ili, isto tako: sad se vi"e ni"ta ne mo$eu#initi, prekasno ste primetili.

'ekali su nekoliko trenutaka, nikakav znak $ivota nije dopirao iz ostalih prostorija.Masiger se ohrabrio: „Gospodo", rekao je, „rekao sam vam ja da..."

„Zaboga! Opet vi, Masigeru!" odgovorila je Marija Gron ne dozvoljavaju%i mu ni dazavr "i. „Zbog malo vode na podu! Sada %e do%i Etore da to obri"e. Stalno ti prokleti

prozori, uvek propuste vodu, trebalo bi popraviti brave!"Ali, sobar po imenu Etore nije dolazio, niti iko drugi od mnogobrojne posluge. No% je

postala neprijateljska i te"ka. Dok su se neobja"njivi udarci preobra$avali u gotovo



neprekidno tutnjanje sli#no kotrljanju buradi u temeljima ku%e. Plju"tanje ki"e napolju, prigu"eno novim zvukom, ve% se vi"e nije #ulo.

„Gospodo!" uzviknuo je odjednom Masiger, ska#u%i na noge, krajnje odlu#no. „Gospodo,gde je &or !ina? Dozvolite da odem da je pozovem."

„(ta je sad opet, Masigeru?" i Marij Gron je opet na licu imala izraz mondenskog#u!

enja. „Svi ste tako nervozni ve#eras.

(ta%e vam

&or !

ina? U#inite mi uslugu, molimvas, pustite je da spava."

„Da spava!" odvratio je mladi% prili#no podrugljivo. „Da spava! E pa, e pa..."

Iz prolaza koji je bio prikriven zavesom, kao iz ledene " pilje, u salu je prodro $estok naletvetra. Zavesa se nadula kao jedro, savila se na krajevima, tako da su svetlosti sale mogle

da prodru tamo i da se odraze u vodi prolivenoj po zemlji.„Fedri, zaboga, tr #i da zatvori"!" psovao je otac, „zaboga, pozovi poslugu, pozovi ih!"

Ali, mladi%a kao da je zabavljao ovaj nepredvi!eni doga!aj. Otra#ao je prema mra#nom prolazu i vikao: „Etore! Etore! Berto! Berto! Sofija!" On je dozivao #lanove posluge, ali

njegovi krici su se bez odjeka gubili u mra#nim hodnicima.„Tata", za#uo se ponovo Federikov glas. „Nema svetla ovde. Ne vidim ni"ta... Bo$e, "ta

se desilo!" Svi u sali bili su na nogama, zapanjeni zbog naglog krika.'

inilo se da je sada%ela vila, neobja"njivo, prepuna vode. A vetar je, kao da zidova i nema, prolazio kroz nju

gore-dole, bezobzirno, ljuljaju%i lampe, hartije i novine, ru"e%i cve%e.Federiko se vratio. Bio je bled kao sneg i pomalo je drhtao: „Zaboga!" ponavljao je

mahinalno. „Zaboga, "ta se desilo!"Da li je trebalo jo" da objasni kako je, probiv"i obalu svojim gluvim i neljudskim besom,

reka stigla sve do njih? Da zidovi s te strane samo "to se nisu sru"ili? Da se sva poslugaizgubila u no%i i da %e, po svoj prilici, uskoro nestati svetla? Nije li bilo dovoljno, kao

obja"njenje za sve, to belo Federikovo lice, njegovi zadihani pozivi (on je, ina#e, bio takoelegantan i siguran u sebe), u$asna tutnjava koja je postajala sve ja#a i ja#a, rastu%i iz

dubokih ponora zemlje?„Hajdemo, brzo, hajdemo, i moja kola su napolju, bilo bi ludo...", rekao je doktor

Martora, od svih jo" najmirniji. Zatim se, u pratnji Masigera, eto pojavila i &or !ina,uvijena u te$ak ogrta#; ona je lagano jecala, apsolutno pristojno, gotovo ne#ujno. Njen

otac je po#eo da pretura po jednoj fioci, uzimaju%i stvari od vrednosti.,,Oh, ne! Ne!" najzad je viknula gospoda Marija, o#ajni#ki. ,,Oh, ne%u! Moje cve%e, moje

lepe stvari, ne%u, ne%u!" usta su joj zadrhtala, lice se zgr #ilo i gotovo izobli#ilo, ona samo"to nije posustala. Zatim se, uz neverovatan napor, osmehnula. Njena mondenska maska

bila je netaknuta, njena rafinirana lepota bila je spa"ena.„Ne%u zaboraviti, gospodo", okrutno je rekao Masiger, iskreno je mrze%i. „Nikada ne%u

zaboraviti ovu va"u vilu. Kako je bila lepa u no%ima s mese#inom!"„Brzo, ogrta#, gospo!o", insistirao je Martora obra!uju%i se doma%ici. „I ti, Stefano, uzmi

ne"to da se ogrne". Idemo pre nego "to nestane svetla."Gospodin Stefano Gron nije se #ak ni pla"io, to se zaista moglo re%i. Bio je potpuno

bezbojan i u ruci stezao ko$nu faksciklu s vrednostima. Federiko je kru$io salom gacaju%i po vodi, i vi"e nije mogao da vlada sobom. „Gotovo je, gotovo je", ponavljao je. Svetio je

po#elo da slabi.A onda je odjeknuo, mra#niji od prethodnih i jo" bli$i, dugi tutanj katastrofe. Ledena

kle"ta stegnula su srce Gronovih.



,,Oh, ne! Ne!" ponovo je po#ela da vi#e gospoda. „Ne%u, ne%u!" Bleda i ona kao smrt, sru$nom borom na licu, krenula je prepla"enim koracima prema zavesi koja je drhtala. I

odmahivala je glavom: htela je da ka$e da ona to zabranjuje, da %e sada ona li#no do%i ivoda se ne%e usuditi da prolazi.

Videli su je kako pomera krajeve zavese, koji su se vijorili, besnim pokretom, kako

nestaje tamo u mraku, ba" kao da ide da otera gomilu dosadnih skitnica, koje posluga nijeu stanju da udalji. Da li je svojim aristokratskim prezirom sada htela da se suprotstavi

propasti, da prepla"i ponor? Nestala je iza zavese i, mada je zlokobna tutnjava rasla,

#inilo se da je nastala ti"ina.Dok Masiger nije rekao: „Neko kuca na

vrata."„Neko kuca na vrata?!" upitao je Martora.

„Ko bi to mogao biti?"„Niko" odgovorio je Masiger. „Sada. razume se. vi"e nema nikoga. Ali, kucaju na vrata,

to je sigurno. Mo$da neki glasnik, neki duh. ne#ija du"a koja je do"la da nas upozori Ovo je gospodska ku%a. Ponekad oni s drugog sveta imaju izvesne obzire prema nama."

Documents

Ipak Kucaju Na Vrata - D. Bucati