Integrisani bibliotečki sistemi Integrisani bibliotečki sistemi najšire gledano - koje inače nazivamo i "integrisani online bibliotečki sistemi" ili "integrisani sistemi - su računarski zasnovani sistemi koji koriste jedinstvenu bazu podataka i više međusobno povezanih programa sa kojima automatizuju različite bibliotečke aplikacije. Ova jednostavna definicija je u suprotnosti sa raznovrsnošću primene ovog proizvoda. Integrisane sisteme nude različiti proizvođači. Rade na velikim računarima, mini računarima ili mikro računarima. Koriste ih kako male biblioteke, tako i složeni bibliotečki sistemi. Distribuira se sa unapred konfigurisanim hardverom i softverom ili sa unapred pripremljenim softverom koji se koristi na računarskoj opremi koja je posebno nabavljena. Prvi integrisani bibliotečki sistem datiraju sa kraja 70-tih. Pre njih su bibliotečkom automatizacijom dominirali jednofunkcionalni sistemi sa specifičnom aplikacijom, najčešće je to bila cirkulacija, bibliotečka funkcija koja je prva uspešno automatizovana. Krajem i 70-tih i početkom 80-tih ovi proizvodjači su počeli da nude i online javno dostupne kataloge (OPAC). Dobijeni proizvod je najčešće reklamiran kao sistem za upravljanje bibliotekom da bi se opisala njegova proširena funkcionalnost, ali su tadašnji OPAC-i u poredjenju sa današnjim bili daleko primitivniji, te su ih biblioteke sporo prihvatale. Na primer, krajem 1985-te samo je trećina biblioteka, koje su koristile CLSI sistem za cirkulaciju, tada najšire instaliran proizvod tog tipa, imala i OPAC. Istovremeno je 1978. godine, Data Research Associates u Gradskoj biblioteci u Klivlandu, uvela prvi integrisani sistem ali je u narednih pet godina realizovala samo 5 novih instalacija. Ipak su ponuda ovih sistema, kao i zanimanje za njih, narasli sredinom 80-tih. Do kraja te decenije samo je još nekolicina biblioteka bila zainteresovana za jednokorisničke sisteme. Većina integrisanih sistema je modularna. Proizvodjači nude niz medjusobno povezanih programa koji obavljaju odredjene bibliotečke funkcije. Osnovnu funkcionalnost obezbedjuje nekoliko modula koji se zahtevaju za sve instalacije; opcioni moduli, koji automatizuju pojedinačne funkcije, mogu se dodati bilo kada. Minimalna, ali u potpunosti funkcionalna implementacija sadrži tri modula: katalogizaciju, OPAC i cirkulaciju. Medju njima je obavezna katalogizacija koja podržava unos podataka, upravljenje bazom podataka, a u nekim slučajevima i normativnu kontrolu. OPAC je često glavni razlog za uvodjenje integrisanog sistema. Shodno tome, ovaj modul je široko prisutan u instalacijama. Cirkulacija, iako ne i najbitnija, može da se nerazdvojivo poveže sa katalogizacijom i OPAC-om kao standardna konfiguracija proizvoda. Nabavka i praćenje serijskih publikacija su popularni ali obično opciono dodati osnovnoj konfiguraciji. Mogu se implementirati već pri prvoj instalaciji, ili mogu biti dodani naknadno. Ostali moduli, koji su dostupni po izboru, sadrže: rezervaciju gradje, oglasnu tablu lokalne zajednice, informacije o lokalnoj zajednici, pristup od kuće, Internet pristup, referalne baze podataka, obradu slika, pretragu punog teksta i korišćenje elektronske pošte. Mogućnost rezervacije učionice može da se ugradi kao poseban modul ili integriše u modul za cirkulaciju. Neki proizvođači nude i izveštaje koje dodaju

1

izlaznim mogućnostima različitih aplikativnih modula prozvodeći liste, beleške i druga štampana dokumenta u različitim unapred zadatim formatima. Pregled koji sledi razmatra važne mogućnosti i karakteristike povezane sa specifičnim komponentama integrisanih sistema. Integrisane bibliotečke sisteme nude nekoliko desetina ponudjača. To su: Ameritech Library Services, Best-Seller Incorporated, Brodart Automation, CARL Corporation, CASPR Library Systems, Comstow Information Services, Contec Data Systems, Data Research Ašociates, Endeavor Information Systems, EOS International, Ex Libris Limited, Extended Library Access Solutions, Follett Software Company, Fretwell-Downing Informatics, Gaylord Information Systems, Geac Computers, Gores Technology Group, Innovative Interfaces, International Library Systems, MAXCESS Library Systems, Nichols Advanced Technologies, SIRS Incorporated, SIRSI Corporation,, The Library Corporation, Winnebago Software Company i VTLS. Neki od ovih ponudjača nude više tipova proizvoda. U bibliotečkoj literaturi integrisani sistemi se često dele u dve šire grupe : (1) proizvodi za miniračunare i velike računarske sisteme, koji se uglavnom instaliraju u većim univerzitetskim i javnim bibliotekama i (2) proizvodi za mikroračunare, namenjeni za manje javne biblioteke, školske, korporacijske i vladine biblioteke. Ova razlika koja je u početku imala smisla, postaje sve više veštačka. Kako tehnologija smanjuje razlike u performansama izmedju tradicionalnih kategorija računarskih uredjaja, nekoliko snabdevača miniračunarski integrisanih sistema uvelo je mikroračunarske implementacije sa podjednakom funkcionalnošću. Iako su integrisani bibliotečki sistemi prilagodjeni mnogim tipovima računara, najnovije konfiguracije su namenjene za UNIX, Windows ili Windows NT instalacije. Integrisani sistemi za velike računare, koji su bili popularni u velikim bibliotekama 80-tih godina, sada se više ne koriste. Tokom 90-tih godina stariji integrisani sistemi koji su radili na mini kompjuterima kao što su Vax procesori iz Digital Equipment Corporation, redovno su se zamenjivali UNIX proizvodima, koji nude sjajne karakteristike cene u odnosu na performansu i mogu se dogradjivati. U vreme pisanje ove knjige najnoviji integrisani sistemi su radjeni za Windows NT operativne sisteme i klijent/server implementacije u kojima se računarski zadaci distibuiraju izmedju jednog deljenog računara (servera) i mikrokompjuterskih radnih stanica (klijenata). Ostavljajući po strani računarsku konfiguraciju, integrisani sistemi mogu da se prodaju kao unapred napisani softverski paketi za implementaciju na bibliotečkim računarima ili po sistemu »ključ u ruke«, unapred izabranog računarskog hardvera i unapred napisanog softvera. Online katalozi Svi integrisani sistemi podržavaju katalogizaciju kao osnovni aplikativni modul koji dozvoljava kreiranje, ažuriranje i upravaljanje bibliografskom bazam podataka. Određene kataloške mogućnosti su pružale malo mogućnosti za razlikovanje među proizvodima, mada variacije među sistemima mogu da deluju na lakoću sa kojom se pojedini zadaci izvršavaju. Svi integrisani sistemi podržavaju MARC zapise, za one vrste bibliotečke građe za koje su razvijeni USMARC formati. Neki sistemi takođe podržavaju druge

2

nacionalne implementacije MARC formata kao što su: CANMARC, UKMARC, UNIMARC ili AUSMARC. Barem jedan bibliotečki sistem podržava COSATI / CENDI format razvijen u Ministarstvu odbrane SAD za tehničke izveštaje i sličnu dokumentaciju. Većina integrisanih sistema dopušta nepotpune MARC zapise koji koriste USMARC format sa nekim nepopunjenim poljima. Neki sistemi takođe ne podržavaju ne MARC formate sa bibliotečki definisanim poljima. Obično MARC i ne MARC zapisi, mogu da postoje istovremeno u bibliotečkoj bazi podataka. Svi integrisani bibliotečki sistemi dopuštaju unos preko tastature novih kataloških zapisa, kao i prenos kataloških zapisa iz mašinski čitljivih izvora. Katalogizacija se obično olakšava prikazom obrazaca za unos podataka koji odgovaraju USMARC formatima za određene vrste bibliotečke građe. Zavisno od sistema ili želje korisnika novouneti kataloški zapisi mogu da ažuriraju bibliografsku bazu odmah ili u određenim intervalima. Većina integrisanih sistema mogu da uvežu mašinski čitljive kataloške zapise iz traka u MARC formatu nacionalnih biblioteka, bibliografskih servisa, servisa za retrospektivnu konverziju, distributera knjiga ili drugih izvora. Poizvođači obično pružaju spisak izvornih traka koje su uspešno uneli u svoje sisteme. Mikroračunarski proizvodi pre prenose mašinski čitljive zapise sa disketa, nego sa magnetnih traka. Mnogi integrisani sistemi takođe rade elektronski prenos mašinski čitljivih kataloških zapisa sa bibliografskih servisa, CD-ROM proizvoda ili drugih izvora. Zavisno od sistema, normativna kontrola može da se ugradi u kataloški modul ili ponudi nezavisno. U oba slučaja normativna kontrola utvrđuje i održava autorizovane i neusvojene oblike za označene vrednosti polja. Čim se bibliografski zapisi unesu, vrednosti polja koja podležu normativnoj kontroli se automatski proveravaju prema autorizovanim oblicima a nova i još neproverena imena i predmetnice se obeležavaju radi dalje provere. Sistemski specifične razlike određuju polja na koja se normativna kontrola može primeniti. Najčešće kontrolisana polja su imena autora, jedinstveni naslovi, naslovi serija i predmetne odrednice. Zavisno od sistema, novi normativni zapisi mogu da se unose preko tastature, da se generišu iz postojećih odrednica u bibliotečkom katalogu ili da se importuju u mašinski čitljivom obliku iz spoljnih izvora. Mogućnosti globalnog pretraživanja dopuštaju promenu odrednica. Neki integrisani bibliotečki sistemi dopuštaju višestruke normativne datoteke. Neki integrisani sistemi podržavaju strukture tipa tezaurusa koji uključuju šire i uže termine, kao i relacione termine i napomene o obimu pojma uz uobičajene uputnice »vidi« i »vidi i«. Problem lisnih kataloga Kao što je ranije već rečeno, uvodjenje uspešnih online javno dostupnih kataloških (OPAC) modula kasnih 70-tih i ranih 80-tih godina označio je prelaz sa jednonamenskih sistema cirkulacije na istinski integrisane bibliotečke sisteme koji pored samih procesa transakcije podržavaju online pretragu bibliotečkih zapisa. Za mnoge biblioteke, zamena lisnog kataloga je osnovni motiv za prelazak na integrisani sistem. Bibliotekari su već odavno prepoznali mnogobrojne probleme povezane sa proizvodnjom, održavanjem i korišćenjem lisnih kataloga. Fremont Rider je još 40-tih

3

godina ukazivao koliki značajan deo prostora troše lisni katalozi specijalnih biblioteka. Od tog vremena, visoki troškovi izgradnje i značajno smanjeni fondovi za nove bibliotečke zgrade suočili su biblioteke svih veličina i tipova sa značajnom brigom oko efikasnog korišćenja raspoloživog radnog prostora. Ako se pretpostavi prosek od 20 kvadratnih stopa za kataloški orman i potreban okolni radni prostor, lisni katalog za kolekciju od 100.000 naslova zauzimaće oko 280 kvadratnih stopa radnog prostora, čiji bi se jedan deo mogao upotrebiti za druge namene kad bi katalog mogao da bude kompaktnijeg formata. Sa prirastom od 10.000 novih naslova godišnje, prilagođavanje godišnjem kataloškom prirastu zahtevalo bi dodatnih 30 kvadratnih stopa. Ako se kolekcija ne trijažira, veličina kataloga bi se duplirala za deset godina. Pored zauzimanja dragocenog radnog prostora, kataloški ormani su skupi. U često citiranoj R&D Consultants studiji iz 1969 godine, izračunato je da tipični orman sa šezdeset fijoka sadrži oko 43.000 kataloških listića kada se popuni sa 60 % kapaciteta. U vreme pisanja ove knjige takav orman košta nekoliko hiljada dolara.Ako pretpostavimo šest listića po naslovu, katalog jedne biblioteke sa kolekcijom od 100.000 monografskih naslova zauzimaće ormane vredne više od 30.000 dolara. Uz pretpostavku od 10.000 novih naslova godišnje, preko 6.000 dolara moralo bi da se potroši svake dve godine za nove ormane. Stolovi i drugi nameštaj koji se uobičajeno postavlja u prostoru kataloga zahteva dodatne troškove i radni prostor. Pokazaće se da je za većinu biblioteka skupljim od radnog prostora i ormana koji listići zauzimaju, rad koji je potreban radi kreiranja i održavanja lisnog kataloga. Kataloški listići moraju da se štampaju interno ili kupuju kao unapred odštampani setovi. Novi listići moraju da se sortiraju i ubacuju na svoja mesta dok se postojeći listići moraju uklanjati, menjati ili pomerati radi uskladjivanja sa promenama u bibliotečkoj kolekciji. Dodatni napor je potreban radi kreiranja i održavanja uputnih listića i normativnih datoteka. Od ovih zadataka, samo je proizvodnja setova kataloških listića bila direktno pogođena sa automatskim sistemima i servisima koji su opisani u petom poglavlju. Računarski proizvedeni listići mogu se naručiti od bibliografskih servisa, štampati lokalno preko CD-ROM sistema za katalogizaciju ili kupiti od distributera knjiga ili drugih snabdevača. Ovi automatizovani sistemi i servisi ne čine ništa, medjutim, za druge aspekte održavanja kataloga.Iako se listići mogu automatski štampati, oni se moraju još uvek ručno postavljati u katalog, što je potencijalno vremenski zahtevan zadatak.Ako imamo, na primer, šest listića po setu, uz godišnju nabavku od 10.000 novih naslova to će generisati 60.000 kataloških listića. Ako je brzina punjenje listića, jedan listić u minuti, biće potrebno 1000 časova rada ili jedn zaposleni će pola radnog vremena provesti u godini. U mnogim bibliotekama ova potrošnja vremena je povećana dodatnim radom potrebnim za proveru mesta tačnog unosa listića pre nego što se oni dodaju u katalog. U nekim slučajevima, nedostatak potrebne radne snage za održavanje kataloga razlog je značajnog kašnjenja u ubacivanju novoproizvedenih bibliografskih zapisa. Usled toga neki listići se nikad ni ne unesu u katalog. Na primer, biblioteke koje nabavljaju kolekcije sa višetomnim naslovima često nisu u stanju da odrede potrebnu količinu rada za unos kataloških listića koji prate ovakve kolekcije.

4

Slični značajni troškovi su prisutni pri uklanjanju listića kod trijaža kolekcije, dodavanja ili brisanja lokacijskih informacija iz uzajamnog kataloga ili menjanja postojećih odrednica radi usaglašavanja sa promenjenom kataloškom praksom. Upravo kod revizije Anglo-Američkih kataloških pravila troškovi ovakvih promena odrednica dobili su puno na značaju. Studija Kongresne biblioteke pokazala je da bi puna primena AACR2 pravila tražila promenu u barem 37 procenata oblika odrednica tada u primeni u LC, i te promene tražile bi modifikaciju u barem 49 procenata kataloških listića u LC. Iako visoki sami po sebi, ovi procenti ne odražavaju uticaj redigovanih pravila na korporativno autorstvo gde treba uzeti u obzir i dodatne promene listića koje bi odrazile promene u izboru odrednice. Slične promene zahtevaju se verovatno i u drugim bibliotekama, pritom svaka od promena uključuje i uklanjanje i ponovno ulaganje tih listića. LC je zatvorila svoj lisni katalog 1981 godine u korist računarski zasnovanog sistema i to je dalji izvor mogućih troškova onim bibliotekama koje žele da svoju katalogizaciju prilagode onoj koju koristi Kongresna biblioteka. Kao što je nekoliko bibliotekara primetilo, Kongresna biblioteka je ranije bila uzdržana u menjanju odrednica zbog neugodnosti sadržanih u ručnom menjanju sopstvenog lisnog kataloga. Takvih uzdržavanja više nema. Ako zanemarimo troškove održavanja, lisni katalozi nude samo ograničene usluge i mogućnosti i za korisnike biblioteke i sa same biblioteke. Osim u bibliotekama gde se prihvataju telefonske informacije, korisnik mora da poseti biblioteku da bi pregledao lisni katalog mada je to vreme moguće uštedeti, ako bi korisnici mogle unapred da odrede da li se data jedinica nalazi u fondu. Idealno posmatrano katalog univerzitetske biblioteke treba da bude uvek dostupan nastavnom osoblju pojedinih odeljenja; katalog specijalne tehničke biblioteke treba da bude uvek dostupan u radnom prostoru korisnika; katalog javne biblioteke treba da je dostupan u školama, radnjama, pa i kućama. Nažalost, troškovi izrade listića, kataloškog prostora, kataloških ormana, pa i održavanja kataloga, koje smo prethodno razmatrali, onemogućavaju dupliranje celog ili delova konvencionalnog lisnog kataloga. U bibliotekama i bibliotečkim sistemima sa više ogranaka, nužnost održavanja uzajamnog kataloga u upravnoj zgradi ili na nekoj drugoj centralnoj lokaciji je poseban izvor problema. U takvim slučajevima je bibliotečkim korisnicima onemogućen pogodan pristup informacijama o fondovima u celom sistemu. Pri tome vreme i troškovi transakcija mogu biti značajno povećani zbog potrebe usmeravanja svih međubibliotečkih zahteva za pozajmicom ka centralnom katalogu gde je jedino moguće odrediti lokaciju dokumenata. Ako bi uzajamni katalog bio dostupan pojedinačnim bibliotekama, moglo bi se odrediti koja biblioteka ima traženu jedinicu, a službe pozajmice bi stupale u vezu sa njom direktno. Dodatna ograničenja čine lisne kataloge nepogodnim za korisnike biblioteke. Na primer, pojedini listići ne mogu da se uklone iz kataloga radi fotokopiranja. Umesto toga, korisnik mora da pravi beleške, obično dok stoji pored stola. Mada mnoge biblioteke smatraju lisni katalog važnim lokalnim bibliografskim resursom pre nego sredstvom za pronalaženje dokumenata, one retko omogućuju udobno radno okruženje za njegovo duže korišćenje. Kritičari lisnog kataloga dalje ukazuju na ograničen broj pristupa koji oni pružaju; oni, na primer, ukazuju na to da korisnici ne mogu da pretražuju knjige po ključnim rečima iz naslova ili kombinovanjem više odrednica. Iako nije nemoguće izraditi dodatne kataloške listiće za ključne reči iz naslova ili drugih pretraživih

5

parametara, takva prakasa bi značajno povećala troškove izrade i održavanja kataloga. To bi takođe povećalo i veličinu kataloga naglašavajući još više probleme prostora i troškova kataloških ormara o kojima smo već pisali. Bez obzira na troškove, logičko kombinovanje više odrednica ne može se primeniti sa katalozima u lisnoj formi. Među ostalim problemima, lisni katalozi su podložni i namernim ili slučajnim oštećenjima. Pojedini listići se zbog svakodnevne upotrebe troše i cepaju, a ceo lisni katalog ili njegov značajni deo može da bude uništen vatrom ili nekim aktom vandalizma. Pošto je lisni katalog jedinstven i nezamenljiv, te ako bi se oštetio ili uništio ozbiljno bi ugrozio rad biblioteke, obično se predlaže program zaštitnog mikrofilmovanja radi stvaranja »kopije za čuvanje«, koja se čuva na nekom drugom mestu. Uz to, stariji kataloški listići koji su u slabom stanju moraju se periodično menjati što dalje povećava troškove održavanja. Retrospektivna konverzija Verovatno se neki ili svi problemi koje smo razmatrali u prethodnom odeljku mogu smanjiti ili eliminisati prelaskom sa lisnog na online katalog. Uvodjenje takvog kataloga zahteva, međutim, konverziju bibliotečkih zapisa u mašinski-čitljivu formu, pogodnu za računarsku obradu.Takva konverzija može se relativno lako odraditi za kataloške zapise koji se tiču najnovijih ili tekućih bibliotečkih prinova. Kao što smo u petom poglavlju rekli, biblioteke koje dobijaju kataloške zapise od bibliografskih servisa mogu da naruče arhivske magnetne trake koje sadrže mašinski čitljive zapise za onu građu koju su katalogizovali od momenta članstva u datom servisu.Takve arhivske trake su dostupne mesečno, nedeljno ili i češće, zavisno od pojedinog bibliografskog servisa i zahteva biblioteke. Neki servisi nude alternativno i elektronski transfer kataloških zapisa, bilo pojedinačno ili u paketima, u lokalni bibliotečki sistem. Biblioteke koje koriste CD-ROM kataloške proizvode takođe kreiraju mašinski čitljive verzije svojih kataloških zapisa.Još jedan izvor mašinski čitljivih kataloških podataka imaju biblioteke koje kupuju knjige i drugu gradju od akvizitera ili drugih dobavljača koji im daju magnetne trake sa zapisima koji predstavljaju njihovu akviziciju u odredjenom vremenskom periodu. Neki akviziteri održavaju mašinski čitljive baze podataka LC MARC zapisa usaglašenih sa lokalnom katalogizacijom koje mogu da se koriste u ove svrhe. Mnoge biblioteke mogu tako da dođu do mašinski čitljivih verzija zapisa koje su nabavili i katalogizovali od kasnih 1960-tih, kada je MARC program započeo.Retrospektivna konverzija bibliotečkog kataloga – konverzija starijih kataloških zapisa u mašinski čitljivu formu – je ipak složeniji poduhvat.Takvi zapisi mogu naravno da se konvertuju direktnim unosom – ukucavanjem preko računarskog terminala ili nekog drugog uredjaja za unos, kao što smo razmatrali u prvom poglavlju – ali se to koristi kao poslednja opcija. Podesniji metod za retrospektivnu konverziju jeste pretraga preko skraćenih upita i dobijanje mašinski čitljivih kopija kataloških zapisa iz postojećih izvornih baza podataka. Malo je biblioteka koje su kupile ili na drugi način nabavile mašinski čitljive kataloge njima sličnih biblioteka koje bi onda uporedjivale sa svojim fondom, tako da su najvažniji i široko korišćen izvor za kopiranje zapisa radi retrospektivne konverzije baze podataka koje nude bibliografski servisi i CD-ROM

6

kataloški sistemi. Mada se LC MARC izvorni zapisi koje imaju svi bibliografski servisi i CD-ROM kataloški sistemi uglavnom tiču izdanja posle 1968 godine, LC MARC baza uključuje i kataloške zapise za neke ranije naslove. Kao što smo ranije rekli, RECON projekat i COMARC program su kreirali zapise u MARC formatu za odredjena izdanja od pre 1968 godine. Uz to, i Kongresna biblioteka je posle nastanka MARC programa poneka izdanja od pre 1968 godine nabavljala i katalogizovala. Još je važnije da korisnici bibliografskih servisa rade retrospektivni unos starijih izdanja koja su biblioteke ili nedavno nabavile ili ih obradile u sklopu sopstvenih projekata retrospektivne konverzije. Pojedini CD-ROM kataloški sistemi takodje sadrže kataloške zapise za starija izdanja ali oni ne mogu da se mere sa velikim izvornim bazama podataka koje nude najveći bibliografski servisi.Za retrospektivnu konverziju, kao i za tekuću katalogizaciju, velika izvorna baza podataka povećava verovatnoću pronalaženja odgovarajućeg kataloškog zapisa za datu jedinicu. Korišćenje bibliografskih servisa i CD-ROM kataloških sistema za retrospektivnu konverziju podrazumeva jasne korake u radu. Za svaki zapis u topografskom ili lisnom katalogu biblioteke pretražuje se bibliografska baza radi dobijanja kataloške kopije.Radi lakšeg unosa i brzine odgovora, izvorna baza podataka se obično pretražuje preko LCCN broja ili nekog drugog unikatnog identifikatora. Mnogi topografski katalozi sadrže LC štampane listiće koji imaju LCCN broj. Ako se pronadje odgovarajući bibliografski zapis, on se može redigovati prema lokalnoj kataloškoj praksi onako kako se ona ogleda na topografskom listiću.Kod pojedinih bibliografskih servisa lokacijska oznaka biblioteke dodaje se kataloškom zapisu. Zapisi obradjeni na ovaj način mogu da se naruče od bibliografskog servisa na magnetnim trakama ili da se transferišu elektronskim putem u lokalni bibliotečki sistem. Kod CD-ROM kataloških proizvoda zapisi se transferišu sa CD-ROM baze podataka na tvrdi disk odakle se kasnije mogu kopirati na trake ili diskete. Pretraga i modifikacija postojećih izvornih zapisa iako vremenski zahtevna i radno naporna kod velikih retrospektivnih projekata konverzije, pokazaće se bržom i jeftinijom od punog ukucavanja informacionog sadržaja sa topografskog listića. Korišćenje izvorne baze podataka za pronalaženje kataloške kopije daje sa najmanje napora zapis u MARC formatu. Puni unos orginalnog kataloškog zapisa ostaje ipak nužnost za zapise koji se ne mogu pronaći u bazama podataka bibliografskih servisa ili CD-ROM kataloških sistema. U takvim slučajevima biblioteka koristi kao osnovu za unos svoj topografski ili lisni katalog. Orginalni kataloški zapis može da se unese direktno u bibliotečku bazu podataka koristeći kataloški modul ranije opisan. Alternativno može da se iskoristi bibliografski servis ili CD-ROM kataloški sistem radi katalogizacije i da se nastali zapisi prenesu u bibliotečki sistem preko elektronskog transfera, magnetnih traka ili disketa. Nekoliko bibliografskih servisa nude proizvode koji olakšavaju retrospektivnu konverziju putem prethodne pripreme informacija o zapisima koje treba konvertovati. Pripremljena informacija se onda propušta kroz bazu podataka datog servisa u paketnom načinu rada. U OCLC programu Cataloging Micro Enhancer biblioteka priprema disketu sa ključevima za pretragu kataloških zapisa koji bi se pretražili u WorldCat bazi podataka. Na disketama se unose i signature, lokacijski podaci i druge lokalne kataloške

7

informacije iz topografskog kataloga. Diskete se šalju OCLC-ju koji izlučuje iz WorldCat-a nadjene kataloške zapise u MARC formatu, unosi lokalne informacije koje je biblioteka prosledila i transferiše rezultate na magnetne trake ili diskete radi slanja biblioteci. Slične usluge nudi i Marcadia servis RLIN-a. Biblioteka kreira kratak zapis za pretragu koji sadrži minimalne bibliografske informacije zajedno sa signaturom i drugim lokacijskim podacima naslova koga treba konvertovati.Zapisi se predaju Marcadia servisu na računarskom mediju ili preko Interneta radi propuštanja kroz RLIN bazu podataka. Zapisi za pretraživanje koji odgovaraju odrednicama u RLIN bazi podataka generišu nove kataloške zapise koji su bazirani na pruženim informacijama. Kao alternativa kućnim projektima konverzije, nekoliko bibliografskih servisa i drugih kompanija nude usluge retrospektivne konverzije uz nadoknadu na osnovu svojih sopstvenih izvornih baza podataka i kataloške obučenosti. Na primer, OCLC RETROCON je prilagodjen servis za konverziju putem koga osoblje OCLC-a, radeći pod kontrolom iskusnih katalogizatora, konvertuje bibliotečki topografski katalog u pune MARC zapise redigujući zapise izlučene iz WorldCat baze podataka i radeći, po potrebi, orginalnu katalogizaciju prema bibliotečkim uputstvima. Osoblje OCLC-a takodje unosi i bibliotečku oznaku lokacije za konvertovane jedinice.Slično tome OCLC omogućuje i dodatnu pripremu baze podataka i mogućnost normativne kontrole za retrospektivnu konverziju i druge aplikacije.Uz konvertovanje topografskog kataloga u mašinski čitljivu formu, OCLC uporedjuje, procenjuje i ažurira normativne odrednice u bibliografskim zapisima sravnjujući ih sa odredjenim normativnim datotekama. Ažuriraće nenormirane odrednice u autorizovani oblik, razrešiti skraćenice i ispraviti zastarele podpodele.Druge mogućnosti uključuju pripremu pametni prugasti kod za cirkulaciju, ručni pregled bibliografskih zapisa i obogaćivanje kataloških zapisa sa pregledima sadržaja. Kao što smo opisali, biblioteke obično šalju listu sa LCCN brojevima ili drugim identifikatorima za zapise koje konvertuju. Biblioteka može alternativno da pošalje svoj celokupni topografski katalog ili njegovu kopiju u servis za retrospektivnu konverziju. U oba slučaja služba za konverziju pohranjuje MARC formatirane kataloške zapise na magnetne trake radi unosa na velike ili miniračunarski bazirane integrisane sisteme ili na diskete za unos u mikroračunarske sisteme.U poslednjem slučaju kataloški zapisi se obično obezbedjuju u MicroLIF formatu koji je prihvaćen od većine mikroračunarskih bibliotečkih sistema. Dok bibliografski servisi, CD-ROM kataloški sistemi ili drugi izvori mašinski čitljivih podataka mogu da olakšaju retrospektivnu konverziju, sam projekat konverzije može da se pokaže isuviše skup ili vremenski zahtevan za odredjenu biblioteku. Usled toga su neke biblioteke koje su uvele online kataloge odlučile radije da «zatvore» ili «zamrznu» svoje lisne kataloge nego da konvertuju postojeće zapise u mašinski čitljivu formu. U ovom kontekstu, zatvaranje znači da se novi zapisi neće unositi u lisni katalog posle nekog unapred zadatog datuma. U suštini, retrospektivni lisni katalog postojaće u koegzistenciji sa rastućim online katalogom. Kako vreme prolazi, online katalog će predstavljati sve veći deo bibliotečke kolekcije. Uz to, sadržavaće kataloške zapise za novo prispele naslove koji su realno od većeg interesa bibliotečkim korisnicima. U nekim slučajevima zatvaranje lisnog kataloga je privremena mera koja omogućava uvodjenje online kataloga u okviru dozvoljenog budžeta. Biblioteka može da planira konverziju

8

celog ili jednog dela tog zatvorenog kataloga za neko buduće vreme kada sredstva budu dostupna. U stvarnosti, složenost bibliotečkih aktivnosti i bibliografskih zapisa retko omogućava kompletno zatvaranje lisnog kataloga. Najobičniji pristupi zatvaranju zasnivaju se na datumu katalogizacije ili datumu izdanja. Svaki od pristupa je ograničen u nekoliko važnih aspekata. U prvom, svi zapisi za jedinice katalogizovane posle unapred odredjenog datuma unose se u bibliotečki online katalog, nezavisno od datuma izdavanja te jedinice. Iako je to verovatno najprostija tehnika zatvaranja sa gledišta kataloškog odeljenja, otvorene odrednice za serijske publikacije, serije i višetomna izdanja moraju da se uklone i konvertuju pre nego što se lisni katalog zatvori. Kao izvor moguće zabune, ostaje to da korisnici koji traže starija izdanja moraju da konsultuju i retrospektivni i tekući katalog kao što to mora i osoblje biblioteke kad koristi katalog radi bibliografske verifikacije i reference. Za korisnika je možda pogodnije zatvaranje kataloga na osnovu datuma izdanja jedinice, ali to ne dozvoljava kompletno zatvaranje lisnog kataloga, jer se u budućnosti mogu nabavljati i katalogizovati i starija izdanja. Zapisi za ove jedinice moraju da se dodaju u lisni katalog. Ako se koristi različita praksa za izbor i oblik odrednica u starom i novom katalogu, katalogizatori moraju da poznaju dva skupa pravila.Ova tehnika zatvaranja na osnovu datuma izdavanja omogućuje, medjutim, nastavak održavanja otvorenih odrednica u lisnom katalogu. Kao dodatni problem za specijalne biblioteke i neke posebne kolekcije nijedan od ovih pristupa zatvaranju ne bavi se problemom kataloških zapisa u neromanskim jezicima. Dok neki integrisani sistemi dopuštaju orginalne zapise na ćiriličnom, hebrejskom, arapskom ili drugim neromanskim pismima, većina ne dopušta. Ukoliko transliteracija nije dopuštena, lisni katalog mora da ostane otvoren za ove zapise kao i za one koji sadrže ideografske simbole koji se koriste u kineskom, japanskom i korejskom jeziku. Čak i kad je lisni katalog u potpunosti zatvoren, biblioteka mora da nastavi njegovo održavanje. Listići se troše i cepaju što zahteva povremenu zamenu.Takodje će biti potrebne neke promene odrednica da bi se zadržala kompatibilnost sa online katalogom biblioteke. Ako se koriste različita pravila za izbor i oblik odrednica biće potrebne i neke uputnice. OPAC karakteristike Uopšteno govoreći, online javno dostupni katalog je organizovana, mašinski čitljiva kolekcija bibliografskih zapisa koja predstavlja fond biblioteke. Zapisi su pohranjeni na tvrdim diskovima ili drugim računarskim medijima za pohranjivanje podataka sa direktnim pristupom radi pogodne pretrage od strane korisnika biblioteke koji koriste interaktivne terminale ili adekvatno konfigurisane mikroračunare. Kao što ime sugeriše, OPAC ima karakteristike i mogućnosti prilagođene korisnicima biblioteke a ne bibliotečkom osoblju, mada ga takođe koriste i bibliotekari. Kada se uporedi sa lisnim katalogom, online katalozi nude niz prednosti. Ako softver dozvoljava, online katalozi

9

omogućavaju informacione pretrage koje nisu moguće sa lisnim katalogom; kao što smo ranije razmotrili, praktični razlozi onemogućavaju širenje odrednica lisnog kataloga radi uključenja dodatnih parametara kao što su ključne reči u naslovu, serijskoj publikaciji ili predmetnicama. Online katalozi mogu da pretraže zapise koji sadrže određenu kombinaciju parametara za pretragu. Ako su zadovoljeni određeni komunikacijski uslovi, OPAC-u može da se pristupi sa bilo kog mesta od strane ovlašćene osobe sa kompatibilnim računarom. Tako naučnik ili inženjer koji radi na svom radnom mestu može da pregleda katolog tehničke biblioteke koja se nalazi u upravnoj zgradi. Slično tome i fakultetsko osoblje može da pristupi online katalogu fakultetske biblioteke radi informacija o dostupnosti potrebnog istraživačkog materijala. Studenti koji rade seminarske radove mogu da koriste kućni računar za pretragu kataloga javnih biblioteka i pronalaženje odgovarajućih knjiga. Uz to se eliminiše ručni rad povezan sa održavanjem lisnog kataloga. Ako želimo, online katalozi mogu da se ažuriraju i u realnom vremenu sa zapisima koji se dodaju ili uklanjaju onako kako se jedinice bibliotečke građe katalogizuju ili uklanjaju. Ipak se promene u katalogu obavljaju uglavnom u paketnom načinu rada, na dnevnoj ili drugoj periodičnoj osnovi. Pošto se kataloški zapisi čuvaju na tvrdim diskovima, mogu se pogodno kopirati na magnetne trake koje se smeštaju sa strane radi zaštite zapisa. Online katalozi mogu da se implementiraju na nekoliko načina. Biblioteke koje su, na primer, pretplaćene na bibliotečke servise, već imaju deo svojih kataloških zapisa online dostupnim. Kao što smo razmatrali u poglavlju o “Computers and Descriptive Cataloging”, nekoliko bibliografskih servisa čuvaju duplikate i variantne kataloške zapise svojih članica. Takvi zapisi tačno predstavljaju fond date biblioteke uključujući i signature. Bibliografski servisi sve više pružaju velike mogućnosti za pretragu koja podrazumeva pretragu po ključnim rečima, logičku koordinaciju parametara za pretragu, kao i uobičajene pretrage po autoru, naslovu i predmetu. Samim tim je razumljivo da određena biblioteka može da koristi bazu podataka bibliografskog servisa kao svoj online katalog. Slično tome, neki online informacioni servisi koje razmatramo u “Automated Reference Service”poglavlju, nude mogućnost »privatnih datoteka« koje omogućavaju kreiranje sopstvenih bibliografskih ili drugih datoteka kojima se pristupa korišćenjem istog softvera koji se koristi za pristup javno dostupnim datotekama. Takve privatne datoteke mogu da sadrže i online katalog biblioteke. Iako interesantne, ove opcije implementacije su ograničene. Online katalog koji održava bibliografski servis biće ograničen samo na zapise koje data bibliotekea katalogizuje. Ukoliko nije uradjena retrospektivna konverzija, lisni katalog mora da se održava za starije zapise koji nisu u mašinski čitljvom obliku. Mrežni zahtevi potrebni za povezivanje bibliotečkih OPAC terminala sa udaljenim bibliografskim servisom ili online informacionim servisom mogu biti isuviše skupi za implementaciju i biblioteka mora da plati troškove onlina pristupa radi pretrage svog sopstvenog kataloga. Korisnici biblioteka moraju da budu upućeni u načine pretrage koje koristi bibliografski ili online informacioni servis. Dok neki servisi koriste grafički korisnički interfejs, drugi koriste konvencionalne načine pretrage koji zahtevaju pamćenje komandi. Konačno, biblioteke

10

koje se oslanjaju na bibliografske servise za OPAC implementaciju predaju im direktnu kontrolu oko sistemskih prioriteta i upravljanja vremenom slanja i odziva zahteva. Za većinu biblioteka je online katalog postavljen na lokalnom računaru mnogo praktičniji. Tokom 70-tih i 80-tih mnoge biblioteke su postavile online kataloge na softveru koji su same razvile. Primeri za to su: Library Computer System (LCS) na Ohajo državnom univerzitetu, MELVYL sistem na Univerzitetu u Kaliforniji, LIAS sistem na Pensilvanija državnom univerzitetu, Catalog Access System na Mankato državnom univerzitetu, LSCAN sistem u gradskoj biblioteci Dalasa, SULIRS sistem na Sirakuza univerzitetu, Phoenix sistem na Univerzitetu u Nju Brunsviku i Dartmouth Online Catalog na Dartmaut koledžu. Iako neki od ovih sistema ostaju u upotrebi, razvoj prilagođenog softvera zahteva značajne investicije. Kao što je razmatrano u »Computer Softwer« poglavlju, taj pristup je računarski moguć. Moguće je da se koriste komercijalni program i za upravljanje bazama podataka radi implementacije online kataloga ili drugih bibliografskih baza podataka – i nekoliko programa je razvijeno za tu namenu, kao INMAGIC ili STAR – ali većina biblioteka će bolje raditi sa integrisanim sistemom koji uključuje i OPAC modul kao svoju sastavnu komponentu. OPAC moduli integrisanih bibliotečkih sistema značajno su se poboljšali poslednje decenije. Najbolji integrisani sistemi podržavaju velik i fleksibilan niz mogućnosti kataloškog pristupa koji odgovara korisničkim zahtevima za pretraživanje u različitim tipovima biblioteka. Značajan korpus bibliotečke literature koji se bavi online katalozima pravi razliku između komandnih sistema i sistema sa menijima. U prvom načinu korisnik unosi zahtev za pretragu koji određuje polje za pretragu zajedno sa određenim vrednostima koje moraju da se nađu u tom polju. Često se koriste mnemoničke oznake kao što su »A=«, »T=« i »S=« koji se koriste kao oznake za polja autorstva, naslova i predmeta. Dok neki sistemi sa komandnom pretragom pružaju sjajna uputsva za pretraživanje sa preciznim uputama koja omogućavaju novim korisnicama da brzo započnu pretragu, drugi traže formalnu početnu obuku za korišćenje. Sistemi sa menijima su stoga poželjniji za neiskusne i povremene korisnike. Većina OPAC modula je sa menijima mada komandni način rada može takođe da se omogući iskusnijim korisnicima i bibliotečkom osoblju. Korisnički interfejs sa menijima je od suštinskog značaja za javne biblioteke koje rade sa različitom publikom i imaju ograničene mogućnosti za njihovu obuku. Komandni način pretrage više će odgovarati univerzitetskim ili specijalnim bibliotekama gde se fakultetsko osoblje, postdiplomci, naučnici ili drugi česti korisnici sa složenim zahtevima za pretraživanje mogu da obuče u naprednim tehnikama pretrage. Ovaj način pretrage je takođe potencijalno koristan za bibliotekare u referalnim službama jer im omogućava da urade pretrage koje je nemoguće uraditi preko menija. Napravljen za početnike, OPAC moduli sa menijima su obično jednostavni u konceptu i načinu rada. Opcije za pretragu, koje mogu biti skraćenice ili brojevi, obično se radi izbora izlistaju u uvodnim ekranima. Kratka uputsva objašnjavaju procedure pretrage i označavaju tačnu sintaksu. Detaljnije informacije se dobijaju na pomoćnim ekranima koji

11

se pozivaju preko funkcijskih tastera. Mada prodavci nude početni tekst na ekranu za pomoć, biblioteke najčešće mogu da ga rediguju i u njega uključe lokalne informacije. Većina mini računarskih i velikih računarskih integrisanih sistema podržava video terminale kao OPAC radne stanice. U mikroračunarskim sistemima i klijent server implementacijama OPAC radne stanice su Windows računari ili redje Macintosh računari. Da bi se pojednostavio unos komandi za pretragu i oblikovanje dobijenih informacija, takvi sistemi se oslanjaju na opadajuće menije, dijaloške prozore, operacije sa mišem i na druge grafičke korisničke komponente. Nekoliko ponudjača je ugradilo i specijalni korisnički interfejs za decu. Jedan popularan primer, Kids catalog, razvila je CARL korporacija u saradnji sa gradskom bibliotekom u Denveru. Ikone koje predstavljaju široke predmetne oblasti, predmetnice ili imena popularnih autora pojednostavljuju pretrage za decu sa ograničenim veštinama kucanja. Tako se izbegavaju neuspele pretrage koje nastaju zbog grešaka u kucanju, pisanju, netačnoj interpunkciji ili neodgovarajućoj sintaksi. Usled ogromne popularnosti Interneta, pojedini integrisani bibliotečki sistemi podržavaju OPAC pretrage preko mikroračunara sa popularnim Web pretraživačima kao što su Netscape Navigator ili Microsoft Internet Explorer. Neki prodavci obezbeđuju Web servere koji omogućavaju udaljenim korisnicima pristup preko Interneta. Od sredine 90-tih na stotine bibliotečkih kataloga je javno dostupno bilo preko WWW ili preko telneta. Alternativno, Web pristup može da se iskoristi za pristup bibliotečkom katalogu i u intranet okruženju preduzeća ili vladine organizacije. Ako ostavimo po strani karakteristike interfejsa, online javno dostupni katalog koristi indekse za pretragu bibliografskih zapisa. Kod svih integrisanih sistema OPAC moduli dozvoljavaju pretrage po autoru, naslovu i predmetu čime preslikavaju tradicionalnu funkcionalnost pretrage lisnih kataloga. Korisnik obično odredjuje polje koje želi da pretraži i ime, predmetnu odrednicu ili drugu vrednost koju sravnjuje. Druge mogućnosti pretrage variraju od sistema do sistema. Indeksi klasifikacionih brojeva su bitni ako biblioteke menjaju svoje topografske kataloge sa računarskim zapisima. Mnogi sistemi podržavaju pretragu po jednom ili više unikatnih identifikatora zapisa kao što su sistemski kontrolni broj, LCCN ili ISBN, ali takve mogućnosti više odgovaraju osoblju biblioteke nego korisnicima. Drugi mogući parametri pretrage su izdavač, datum izdavanja, zemlja izdavanja, jezik publikacije i tip medija.Kod nekih integrisanih sistema ranije unet iskaz za pretragu može da se poboljša ovim parametrima. Radi maksimalne fleksibilnosti neki integrisani sistemi dozvoljavaju da se svako bibliotečki označeno polje unutar bibliografskog zapisa indeksira radi pretraživanja. U drugim slučajevima, indeksirana polja su unapred odredjena od prodavca sistema ali je lista često dovoljno široka da zadovolji različite bibliotečke zahteve. Pretraga po korenu reči, relacioni odnosi u iskazima za pretragu i Bulove operacije za logičku koordinaciju višestrukih termina pretrage su opšte poznata mesta. Neki integrisani sistemi dozvoljavaju pretragu po ključnim rečima odredjenih polja, naročito za korporativna imena i imena konferencija, naslove, serije i predmetne odrednice. Mogućnost “bilo koje reči” pretražuje sva indeksirana polja prema jednoj datoj vrednosti. Nekoliko integrisanih

12

sistema podržava komande bliskosti, džokerske karaktere i druge mogućnosti koje se obično vezuju za sisteme za pretragu punog teksta.Takve mogućnosti su najvažnije za bibliografske zapise koji sadrže abstrakte ili druge segmente sa dužim tekstom. Neobučenima je teško da ih uspešno koriste. U konzorcijumima ili drugim instalacijama sa više biblioteka OPAC pretrage se često mogu ograničiti na kolekciju odredjene biblioteke, obično one u kojoj se i pretražuje. Neki integrisani sistemi daju biblioteci mogućnost da definiše deo svog fonda kao katalog posebne kolekcije koji se može odvojeno pretraživati. Ako samo jedan bibliografski zapis odgovara specifikaciji pretrage, on se obično odmah i kompletno prikazuje. Kad ima više rezultata pretrage, odgovori variraju. Ako ima više zapisa dobijenih pretragom, većina OPAC modula daje broj dobijenih jedinica, praćen klizajućim prikazom kratkih bibliografskih zapisa koji uključuju neku kombinaciju autora, naslova, datuma izdavanja i signature. Posle toga može se zahtevati i detaljniji prikaz za sve ili odabrane jedinice. Puni bibliografski zapis se obično prikazuje sa nazivima polja koji jasno identifikuju odredjeni element podatka. Kod nekih integrisanih sistema, formati ispisa su unapred odredjeni za pojedine vrste bibliotečke gradje, u drugim slučajevima biblioteka može da odredi polja za uključivanje u kratak i potpun prikaz zapisa.Uključivanje u pretražene zapise informacija o fondu, kao što su lokacije kopija i njihov status u cirkulaciji, je osnovni atribut integrisanih sistema. Takva informacija je često sadržana u narednim ekranima koji se prikazuju prema zahtevu korisnika. Neki integrisani sistemi mogu da prikažu puni MARC zapis sa etiketama i šiframa za potpolja ali taj format više odgovara tehničkoj obradi nego javno dostupnom katalogu. Kad se ne pronadje nijedan bibliografski zapis, većina OPAC modula daje klizajuću. abecediranu listu vrednosti polja koja najviše odgovaraju terminu pretrage. Ako je ugradjena normativna kontrola prikazuju se uputnice za neispravne ili relacione odrednice. U nekim slučajevima referentna odrednica automatski menja neispravan termin. U nedostatku uputnica, neki sistemi automatski zamenjuju najbližu odgovarajuću reč ili ime za termin kojim se ne dobija nijedan bibliografski zapis, uz pretpostavku da je neuspeh u pretrazi posledica tipografske greške ili lošeg pravopisa. Radi proširenja funkcionalnosti integrisani sistemi sve više u pretrage OPAC-a uključuju spoljne informacione resurse. Referensne baze podataka, dobijene na magnetnim trakama od informatičkih izdavača mogu se lokalno postaviti i izlistavati kao OPAC-ove jedinice sa menija Ove baze podataka razmatraćemo u “Automated Reference Service” poglavlju.Neki prodavci integrisanih sistema takodje daju interfejse za CD-ROM informacione proizvode, online informacione servise i Internet stanice. Neki integrisani sistemi takođe podržavaju lokalno postavljanje bibliotečki proizvedenih baza podataka. Kao što je već rečeno, informaciono referalni modul se nudi kao opcionalna aplikacija kod nekih prodavaca integrisanih sistema. On daje OPAC korisnicima pristup informacijama o gradjanskim udruženjima i lokalnim dogadjajima. Zavisno od sistema, komunalne informacije mogu da se pretraže preko imena organizacija-sponzora, naslova ili datuma dogadjaja i preko ključnih reči.

13

Od sredine 1980-tih integrisani sistemi pružaju pristup katalozima drugih biblioteka. NISO Z39.50 standard je široko podržan za tu namenu. On definiše interfejs koji omogućava komunikaciju izmedju računarskih sistema različitih prodavaca. On dozvoljava da se saOPAC terminala jednog integrisanog sistema da pretražuje spoljašnji računarski sistem koristeći komande za pretragu i procedure vezane za terminalski host sistem. Z39.50 standard zasniva se na klijent/server tehnologiji. Integrisani sistem koji se pretražuje mora da ima Z39.50 server softver dok sistem na kome pretraga započinje mora da poseduje Z39.50 klijent softver. Z39.50 kompatibilnost nije ograničena na integrisane sisteme. On je takodje ugradjen u online informacione servise, CD-ROM informacione proizvode i Internet stanice. CIRKULACIJA Sa izuzetkom arhiva, rukopisnih biblioteka, kolekcija retkih knjiga i drugih specijalnih skupina, cirkulacija knjiga i druge gradje je važan deo misije jedne biblioteke. Ljudi koji posećuju javnu, univerzitetsku, školsku, korporacijsku ili vladinu biblioteku očekuju da mogu da pozajme gradju za unapred odredjen period vremena radi korišćenja kod kuće ili u kancelariji – pretpostavljajući, naravno, da se mogu ovlastiti za pozajmicu. Glavni cilj cirkulacije je održavanje zapisa o izdavanju odredjenih knjiga ili druge bibliotečke gradje. Zapisi cirkulacije štite investiciju biblioteke u njene kolekcije odredjujući odgovornosti i datum vraćanja pozajmljene jedinice. Uz to, zapisi cirkulacije sadrže informacije o korišćenju bibliotečke gradje, koji, kada se izdvoje i adekvatno analiziraju, predstavljaju dragocenu pomoć u razvoju fonda, raspodeljivanju sredstava i donošenju odluka. U ručnim primenama, glavna bibliotečka datoteka cirkulacije obično se sastoji od papirnih listića ili slipova, od kojih svaki sadrži informacije o odredjenoj vrsti cirkulacije. Specifični informacioni sadržaj ovih zapisa može da uključi kratak opis jedinice (autor, naslov i signatura, na primer), datum vraćanja i identifikacioni broj korisnika pozajmice, ime i možda adresu. Ova glavna datoteka odslikava bibliotečku gradju u cirkulaciji u datom trenutku. Obično se uredjuje na način koji omogućava biblioteci da dobije informaciju o statusu bilo koje date jedinice. U mnogim javnim bibliotekama, na primer, listići cirkulacije se slažu prema roku vraćanja radi prostije identifikacije i obrade jedinica kojima je istekao rok zaduženja. U akademskim i specijalnim bibliotekama, gde je često nužno da se reklamira vraćanje pojedine jedinice i pre isteka njenog perioda zaduženja, datoteka listića može da se složi i prema signaturi, autor ili naslovu. U takvim situacijama, teže je otkriti jedinice kojima je istekao rok pozajmice. Uz glavnu datoteku cirkulacije, većina biblioteka održava takodje i zapise o ovlašćenim korisnicima pozajmice. Takvi zapisi, koji mogu da se održavaju na listićima ili formularima, obično uključuju neku kombinaciju sledećih informacija za svakog korisnika pozajmice: identifikacioni broj, ime, adresa, telefon, datum upisa i vreme trajanja, kategorija privilegije korisnika odrasli ili omladina kod javnih biblioteka,

14

profesor ili student kod akademskih biblioteka i ime ogranka ili biblioteke kod biblioteka sa više ogranaka. Dodatne datoteke mogu da se formiraju radi posebnih zahteva cirkulacije. Neke biblioteke, na primer, održavaju listu prekršitelja pozajmice ili rezervisanih jedinica. Isto tako, biblioteke mogu da čuvaju zaduženja za vraćene jedinice u datoteci transakcija koja bi služila za statističke analize. Mnoge naučne, tehničke i poslovne biblioteke čuvaju profile sa interesovanjima svojih korisnika pozajmice koji mogu da se sravnjuju sa novopristiglim jedinicama. Ovaj pristup bibliotečkim uslugama, koji se ponekad naziva selektivna diseminacija informacija SDI često se smatra delom referalne delatnosti, ali može da se posmatra i kao oblik predvidjanja buduće cirkulacije. Od 1930 godine biblioteke su tražile i manje ili više uspešno primenjivale automatizovane alternative metodama ručne cirkulacije koje smo upravo opisali. Sledeće razmatranje posmatra probleme transakcija i čuvanja zapisa svojstvene cirkulaciji i prikazuje karakteristike i mogućnosti modula za cirkulaciju uključenog u integrisane bibliotečke sisteme. Problemi cirkulacije Zanimanje biblioteka za automatizaciju cirkulacije proizilazi iz dugogodišnjeg suočavanja sa problemima koji su svojstveni neautomatizovanoj cirkulaciji. Konkretno, posao čuvanja podataka u uslovima neautomatizovane cirkulacije zahteva puno ljudskog rada. Taj rad obuhvata slaganje pozajmnih listića za izdate knjige, pretraživanje kartoteka sa podacima preko kojih se utvrdjuje status pozajmice pojedinačnog dokumenta, utvrđivanje prekoračenja roka pozajmice zajedno sa pripremom opomena kao i obračunavanje troškova za prekoračenje roka vraćanja ili za izgubljenu građu. Ako uzmemo u obzir prosečnu vrednost jednog minuta rada na održavanju glavnog lisnog kataloga za cirkulaciju, u biblioteci sa godišnjom cirkulacijom od 200.000 jedinica je potrebno oko 3,500 radnih sati godišnje na održavanju takvog kataloga. Ako je cena rada 8 dolara na sat, troškovi održavanja kataloga će biti približno 28.000 dolara. U mnogim javnim i univerzitetskim bibliotekama se ovi troškovi povećavaju velikim obimom cirkulacije, produženim satima rada na izdavanju, a u složenim bibliotečkim sistemima sa više ogranaka i time da se poslovi cirkulacije obavljaju na više mesta. Naredna poteškoća proizilazi iz toga da je većina operacija u cirkulaciji službeničke, a ne bibliotečke prirode. Taj rutinski karakter poslova prouzrokuje greške u ulaganjima podataka, kao i na ostalim poslovima održavanja te uslovljava nisku motivaciju zaposlenih, sa čestom zamenom osoblja i time povezanim troškovima ponovne obuke. Viskoškolske biblioteke često na ovim poslovima zapošljavaju studente koji dobijaju manju zaradu od redovno zaposlenog pomoćnog bibliotečkog osoblja. Za studente su ovi poslovi retko dovoljan izazov, te shodno tome, prave greške zbog kojih je potreban dodatni nadzor, što sve u svemu povećava ukupne troškove. Ako greške i čestu zamenu osoblja ostavimo po strani, opseg poslova neautomatizovane cirkulacije je nužno ograničen samo na poslove koji su direktno povezani sa zaduživanjem i razduživanjem bibliotečke građe. U većini slučajeva, preciznu statistiku

15

cirkulacije – koja je od suštinskog značaja za informisanje uprave o potrebnom razvoju fondova, kao i pravilnom utrošku uvek ograničenih sredstava za nabavku – gotovo da nije moguće dobiti. Pravilno pripremljena i prikazana statistika korišćenja građe, od pomoći je bibliografima i drugim bibliotekarima prilikom odlučivanja o nabavci dodatnih primeraka već nabavljene građe, kao i prilikom identifikovanja delova fonda koji se nedovoljno koriste i za koji je potrebno iznova proceniti nabavnu politiku. Za biblioteke koje moraju da plaćaju visoku cenu knjiga i drugog bibliotečkog materijala, mogućnost da se spreči neadekvatna nabavka je od ogromnog značaja. Sledeća primedba na neautomatizovanu cirkulaciju odnosi se na nepovezanost izmedju evidencije izdatih knjiga i glavnog bibliotečkog kataloga koji sadrže mnoge zajedničke bibliografske podatke. Samim tim, korisnik koji u katalogu traži signaturu, ne može istovremeno da utvrdi da li je delo već pozajmljeno. Na kraju, sa stanovišta usluge, korisnici su opterećeni ispunjavanjem reversa za svako delo koje se pozajmljuje. Ova neugodnost, kojoj treba pridodati i vreme čekanja na građu, vodi ka nezadovoljstvu korisnika. Ovakvi problemi nisu karakteristični samo za poslove cirkulacije. Pojavljuju se i kod mnogih drugih poslovnih aplikacija. Takve aplikacije nalazimo u osiguravajućim društvima, bolnicama, kadrovskim odeljenjima kompanija i vladinih agencija, školama, na univerzitetima, advokatskim kancelarijama, policijskim službama i drugim firmama koje imaju obimnu dokumentaciju. Sistemi za praćenje dokumenata u poslovnim aplikacijama se često baziraju na modelu bibliotečke cirkulacije. Iako je automatizovana cirkulacije tema ove rasprave, postoje i druge zamene za neutomatizavanu (ručnu) cirkulaciju. Polovinom 70-tih, na primer, manje i srednje biblioteke uvele su sistem fotografisanja pozajmice u kome su se kartice za identifikaciju knjiga, članske karte, kao i ostali podaci potrebni za pozajmicu, putem posebne kamere mikrofilmovali. Međutim, ovi postupci iz predračunarske ere, zadržali su se samo u nekolicini biblioteka i imali su ograničen broj funkcija. Predlagano je i nekoliko radikalnih zamena za cirkulaciju, no od takvih ideja se odustalo. Neki upravnici biblioteka predlagali su da kontrolu cirkulacije zameni koncept časti, po kome bi članovi biblioteke pozajmljene knjige vraćali u skladu sa ličnom odgovornošću. Čak i kada bi sva građa bila vraćena na vreme, biblioteka shodno ovom konceptu ne bi imala podatake o pozajmljenoj građi. Ipak ideja o napuštanju cirkulacije nije u potpunosti otpisana. Neke biblioteke ovu ideju koriste selektivno, recimo za džepna izdanja romana koja nisu sastavni deo fonda i kod kojih bi troškovi cirkulacije bili veći od vrednosti nove nabavke. Donekle manje radikalan, mada još uvek u duhu napuštanja klasične cirkulacije, jeste koncept izrade kopije građe umesto pozajmice. U radu Laurence Heilprin, koji je 1962. godine iznet na godišnjoj skupštini Nacionalnog udruženja za mikrofilm, prikazan je koncept biblioteke koja ne bi pozajmljivala gradju, već bi na zahtev korisnika izradjivala kopije gradje i njih ustupala korisnicima. Korisnici bi mogli ove kopije da zadrže i sa njima da raspolažu po sopstvenoj volji. Troškovi kopiranja bi po svoj prilici bili smanjeni time što bi eliminisali uobičajene troškove vezane za cirkulaciju i nadoknadu izgubljene građe. Uz to, pošto građa ostaje u biblioteci i uvek je na raspolaganju, smanjuju se troškovi nabavke većeg broja primeraka iste građe.

16

Na žalost, finansijski efekti prelaska sa izdavanja građe na njeno kopiranje nisu nikada bili do kraja istraženi. Pored toga, autorska prava kod nekih dela sprečavaju izradu kopija, ili pak značajno povećavaju troškove kopiranja. Iako izrada kopija ne može biti univerzalno primenjena, selektivno se primenjuje za određene tipove građe. Kopiranje članaka, na primer, preovlađujuje u međubibliotečkoj pozajmici. Slično tome se umesto pozajmice originalnih mikrofiša, izrađuju i pozajmljuju njegove kopije. U slučaju mikrofiša na kojima su zbirke podataka iz Educational Research Information Center (ERIC), National Technical Information Service (NTIS) i drugih vladinih organizacija, ne postoji ograničenje njihovog kopiranja. Ograničenja bi mogla postajati za izdanja komercijalnih izdavača. Aparati za kopiranje koji se aktiviraju ubacivanjem kovanica i koji su široko rasprostranjeni u bibliotekama, doprineli su u najširem smislu tome da kopije u velikoj meri nadoknađuju pozajmicu. Korisnik umesto pozajmice cele knjige ili časopisa, može da kopira delove za koje je zainteresovan. Korisnici svakako plaćaju izrađene kopije, ali u mnogim bibliotekama se ne pokriva puna cena tih troškova. Biblioteke koje sufinasiraju kopiranje, po svoj prilici to čine da bi korisnike podsticali na izradu kopija čime smanjuju troškove vezane za cirkulaciju. Razvoj automatizovanog sistema za cirkulaciju Iako su koncepcije i metode opisane u gornjem delu uspešno primenjene u nekim sistemima cirkulacije, samo automatizovani sistemi nude široko primenljiva rešenja za probleme ručne cirkulacije. Možda više no u bilo kojoj drugoj bibliotečkoj aktivnosti, istorija automatizacije cirkulacije odražava promene u pristupu i u tehnologiji obrade podataka. Počev od 30-tih pa sve do 60-tih, brojne biblioteke koristile su bušene kartice u kombinaciji sa spravama za sortiranje, kolatorima, kao i ostalom opremom za čuvanje podataka koja je korišćena umesto ručnih kartoteka. Tabelirane bušene kartice sa podacima o knjigama, pozajmici i rokovima vraćanja, mogle su se sortirati, na primer, tako da prikažu sve knjige koje je pozajmila jedna osoba. Ovi predračunarski sistemi temeljili su se na kontroli primeraka koja se koristila u poslovnim sistemima. Sa uvođenjem računara u poslovne aplikacije, sredinom 60-tih, i mnoge biblioteke su automatizovale cirkulaciju, koristeći pri tome metodu paketne obrade podataka. Najčešće su takvi sistemi bili implementirani na računarima računarskih centara univerziteta, opština ili firmi u čijem sastavu je bila biblioteka. Podaci o cirkulaciji beleženi su na bušene kartice ili magnetne trake da bi se ponovo koristili u postupku cirkulacije. U postupku obrade nastajale su liste sa podacima o pozajmljenoj građi, uređene po signaturi ili naslovima, a sadržavale su i podatke o rokovima vraćanja, te su se potom koristile kao izvor podataka za korisnike. Povremeno su datoteku glavnog kataloga cirkulacije, kao i datoteku sa podacima o pozajmici dodatno procesirali kako bi se dobili podaci o nevraćenim knjigama, izradile opomene, izradila bibliotečka statistika ili ispisale različite liste. Iako je ovakva paketna obrada podataka eliminisala rad na izradi i održavanju ručnih kartoteka, kao i vreme potrebno da se ispišu i pošalju opomene, ovaj način rada je imao puno ograničenja. Pre svega nije pružala informacije o građi koja je

17

bila pozajmljena između dva intervala obrade podataka. Paketna obrada podataka takođe nije mogla da pruži informacije o rezervisanoj građi, kao što nije mogla ni da spreči pozajmicu onim korisnicima, koji su na neki način prekršili pravila pozajmice, kao ni u nekim drugim izuzetnim situacijama. Sredinom sedamdesetih su računarski stručnjaci koncentrisali svoje napore na razvoj online sistema u realnom vremenu. Sledeći ove događaje, nekoliko biblioteka je uvelo cirkulaciju u realnom vremenu, što je omogućilo da se transakcije izdavanja i vraćanja građe beleže u trenutku događanja. Najpopularniji takavi primeri su bili: Library Computer System, razvijen na Ohajo državnom univerzitetu, a kasnije korišćen na Univerzitetu u Ilinoisu i na Državnom univerzitetu Njujork u Olbeniju; Bell Laboratories Library Real-Time Loan (BELLREL) sistem; kao i sistem za samostalno korisničko proveravanje podataka koji je razvijen na Nortvest univerzitetu. Uzimajući u obzir nedostatke paketnog sistema obrade podataka, sistemi u realnom vremenu su zasnovali model za sve kasnije razvoje automatizovane cirkulacije. Pošto se glavna datoteka menja u realnom vremenu, ovi sistemi odražavaju realno stanje korišćenja fondova. Datoteka sa rezervacijama i sa korisnicima kojima je zabranjena pozajmica automatski se kontroliše prilikom zaduživanja ili razduživanja građe. Online terminali služe za proveru statusa građe. Većina štampanih listi je samim tim eliminisana, iako se opomene i zabrane, te srodni dokumenti još uvek izrađuju paketno. Sredinom 70-tih je većina sistema za cirkulaciju, bilo sa paketnom obradom podataka ili u realnom vremenu, bila razvijana za potrebe pojedinačne biblioteke. Shodno izrađenoj analizi sistema, odabirana je oprema i izrađivani su programi specifično prilagođeni potrebama biblioteke. Shodno očekivanju, najinteresantniji i najinovativniji sistemi razvijeni su u velikim akademskim i javnim bibliotekama, koje su imale na raspolaganju računarske resurse i računarske stručnjake. Međutim, velikom broju srednje razvijenih biblioteka lokalno razvijeni računarski sistemi za cirkulaciju su bili nedostupni. U većini organizacija je računarska oprema raspoređivana po unapred utvrđenim prioritetima, a bibliotekama često nije pridavan odgovarajući značaj. Čak i kada bi biblioteke uspevale da obezbede odgovarajuću računarsku opremu, ostajao je problem razvoja programske opreme. Na području računarskih aplikacija uopšte, nedostatak programske opreme jeste najveći problem. Malo je biblioteka imalo stalno zaposlene sistem analitičare ili programere. Računarski centri su odvajali osoblje za programsku podršku na sličan način kao i svoje hardverske resurse.Takođe se dugo čekalo i u slučaju angažovanja sistem analitičara ili pogramera konsultanta, zbog čega je razvoj programa prema zahtevima korisnika bio spor i zahtevan posao. Ovaj problem je rešen izradom standardne programske opreme za cirkulaciju. Njeni proizvođači su prepoznali određene postupke u cirkulaciji, koji se manje ili više odvijaju na isti način bez obzira na specifičnosti samih biblioteka. Standardnu programsku opremu za cirkulaciju moguće je implementirati brže i jeftinije od one koja se izradjuje prema korisničkim zahtevima. Dok je programe koji se izradjuju za pojedinačne korisnike potrebno u celini finansirati, dotle se troškovi razvoja standardne programske opreme dele na više kupaca. Brzina implementacije je posebno važna kada, u poređenju sa

18

ručnom cirkulacijom, njena automatizacija donosi smanjene troškova, kao i poboljšanje usluga. Standardna programska oprema smanjuje ili u potpunosti eliminiše troškove angažovanja računarskih stručnjaka. Biblioteke, koje nabave ovakve programske pakete, ne moraju da angažuju računarske stručnjake niti da plaćaju kurseve svojim stručnjacima. Ustvari, proizvođači ove programske opreme i ne dozvoljavaju dodatno programiranje. Obuka kod ovih programa je ograničena na njegovo korišćenje. Prvi primeri standardne programske opreme za cirkulaciju potiče iz 70-tih, kada su razvijeni prvi sistemi namenjeni isključivo automatizaciji cirkulacije. Prvobitno su prodavani kao “ključ u ruke” sistemi – unapred konfigurisani sistemi koji su se sastojali od računarske i programske opreme zajedno prodavane. Računarsku opremu su činili miniračunari postavljeni i korišćeni u bibliotekama; 70-tih su veliki centralni računari još uvek bili za većinu biblioteka preskupi, dok su se upotrebljivi mikroračunari pojavili tek ranih 80-tih. Kao alternativu za “ključ u ruke” sisteme, neki proizvođači su počeli da nude samo programsku opremu za cirkulaciju, koja je mogla da se implementira na posebno kupljenim ili već postojećim miniračunarima biblioteke ili institucije u čijem je sastavu. Tokom 80-tih, kao što je već rečeno, samostalne sisteme namenjene isključivo cirkulaciji, zamenili su integrisani bibliotečki sistemi u kojima je cirkulacija bila jedna od komponenti tj. programskih modula. U ovakvim sistemima je cirkulacija, zajedno sa katalogizacijom i OPAC-om, najčešće centralni modul, a ne jedna od komponenti po izboru. Modul za cirkulaciju integrisanih bibliotečkih sistema uspešno automatizuje niz postupaka kao što su zaduživanje, razduživanje, obnavljanje bibliotečke građe, dodavanje lokacijskih podataka, obračunavanje troškova, održavanje podataka o pozajmljenoj građi, kreiranje i ažuriranje zapisa o članovima i štampanje izveštaja i opomena. Ove mogućnosti opisaćemo u narednom poglavlju. Mogućnosti automatizovane cirkulacije Automatizovana cirkulacija počiva na mašinski čitljivim podacima o cirkulaciji fonda i njihovim korisnicima. U integrisanim bibliotečkim sistemima, lokacijski podaci o svakoj pojedinačnoj jedinici svakoga dela povezani su sa bibliografskim zapisima u katalogu. Takve informacije o stanju zaliha su ključne za poslove cirkulacije, pogotovo otkada biblioteke više pozajmljuju kopije no originalnu građu. Zavisno od proizvođača – tipična aplikacija cirkulacije sadrži kombinaciju prugasti kod ili neke druge identifikacije dokumenta, inventarski broj, kategoriju pozajmice, signaturu, podatak o smeštaju, podatak o vrsti građe, cenu prilikom nabavke, cenu nadoknade za izgubljenu knjigu, njen status, identifikacijsku oznaku korisnika, rok pozajmice i datum poslednje transakcije. Datoteka korisnika sadrži po jedan zapis za svakog člana. U javnim bibliotekama srednje razvijenih i većih mesta, ta datoteka sadrži i do 100.000 i više zapisa. Viskoškolske, školske i specijalne biblioteke po pravilu imaju manje korisnika. Datoteka uobičajeno sadrži podatke kao što su: ime člana, adresa i broj telefona; datum učlanjenja, datum isteka članstva i datum poslednjeg zaduženja; kategoriju korisnika (kao što su u fakultetskim bibliotekama zaposleni na fakultetu, diplomirani studenti ili studenti, a u

19

javnim bibliotekama odrasli ili omladina); broj članske karte korisnika, njegov JMB ili druge identifikacione oznake; naziv biblioteke ili ogranka, indikacija prekršaja i njegov tip, broj zaduženih jedinica, kao i nekoliko redova za upis napomene. Poneki sistemi za cirkulaciju računaju i broj izgubljenih knjiga, broj nevraćenih, kao i slične probleme u vezi sa pojedinim korisnikom. Neki programi opciono obezbeđuju personalne i demografske podatke - kao što su starosne grupe korisnika, zanimanje, jezik – koji su uključeni u statističke podatke cirkulacije koji se odnose na pojedine katagorije korisnika. Dodatna polja namenjena su podacima u posebnim situacijama. Fakultetske biblioteke naprimer, za svoje korisnike upisuju i adresu kampusa i stalnu adresu. Slično tome specijalne biblioteke u firmama i vladinim ustanovama beleže i kućnu i adresu na poslu, kao i brojeve telefona. Školske biblioteke pak, zahtevaju podatke o razredu i imena roditelja. Bez obzira na sadržaj, kreiranje datetoke korisnika je vremenski i finansijski zahtevno. Zahteva unošenje preko tastature svih informacija o korisniku. Alternativno, neki sistemi ove podatke preuzimaju iz drugih sistema za cirkulaciju, različitih registara, personalnih datoteka ili iz drugih izvora. Iako je potrebno napisati posebne programe koji će konvertovati ove zapise u format koji odgovara cirkulaciji, ipak su ovi troškovi obično niži od troškova unosa podataka. Većina proizvođača integrisanih bibliotečkih sistema rade ove konverzije za dogovorenu nadoknadu. Neke javne biblioteke su u vreme instaliranja integrisanih sistema ponovo učlanile svoje korisnike radije nego da učitavaju podatke sa strane, jer su tako istovremeno čistili svoje datoteke od zastarelih podataka. Svi integrisani sistemi podupiru široku skalu poslova cirkulacije: zaduživanje, razduživanje, online pretraživanje i naknadno štampanje izveštaja i opomena. U prvim sistemima za cirkulaciju je bila obavezna upotreba unapred zadatih kategorija korisnika i uslova pozajmice. Novi sistemi su mnogo fleksibilniji. Usled tri decenije razvoja automatizovanih sistema za cirkulaciju današnji moduli za cirkulaciju su znatno poboljšani i parametrizovani – što znači da je ostavljeno bibliotekama na volju da odrede pod kojim uslovima će se građa pozajmljivati i kako će se štampani izveštaji oblikovati. Umesto da bi za ove podatke postajali unapred napisani programi, biblioteke mogu same u okviru ponuđenih parametara da načine odgovarajući izbor. Kod nekih sistema za cirkulaciju ove parametre biblioteka odabira u okviru postupka pripreme za prvu instalaciju sistema. Alternativno, sistemi sadrže module koji dozvoljavaju da tokom rada biblioteka sama menja parametre za cirkulaciju. U oba slućaja biblioteka određuje vreme pozajmice, produženja i određuje tipove korisnika. Neki sistemi dozvoljavaju produžavanje pozajmice čije se trajanje razlikuje od vremena zaduženja. Na zahtev visokoškolskih biblioteka, sistemi za cirkulaciju su uveli opciju zaduživanja do kraja semestra ili nekog drugog fiksnog datuma. Ponekad je ova opcija ograničena samo na zaposlene na fakultetima ili na određenu bibliotečku građu. Udovoljavajući zahtevima specijalnih biblioteka, sistemi za cirkulaciju predvideli su i trajno posuđivanje građe koja se nalazi na određenim lokacijama i nije pozajmljena pojedincima. Radi mogućnosti razduživanja, neki sistemi za cirkulaciju mogu da određenu vrstu građe povežu sa pojedinim odeljenjima u firmama ili vladinim organizacijama.

20

Biblioteke mogu za pojedine kategorija korisnika da određuju posebne cene, da im dodeljuju druge privilegije, određuju dodatne dane za vraćanje i da odrede broj opomena koje će određene kategorije korisnika da dobijaju. Biblioteke takođe mogu da odrede broj prekršaja koje pojedeni kategorije mogu da učine pre no što izgube privilegije. Da bi obezbedili da se praznici i raspusti ne računaju kao dani pozajmice, mnogi sistemi za cirkilaciju imaju ugrađene kalendare neradnih dana biblioteke. U maksimalno fleksibilnim sistemima, parametri se mogu podešavati za svaki pojedinačni ogranak ili odeljenje. Ukoliko je to potrebno, privilegije korisnika se takođe mogu ograničiti samo na pojedine ogranke. Sistemi za cirkulaciju zadužuju, razdužuju i produžavaju zaduženja u realnom vremenu – što znači da se podaci o pozajmljenim knjigama menjaju čim se promeni status knjige i ti podaci se vide u OPAC-u. U mnogim integrisanim sistemima postupci cirkulacije imaju visok prioritet i izvode se pre procesa pretraživanja kataloga ili nekih drugih operacija. Razduživanje se izvodi direktno. Radeći na odgovarajućim terminalima, službenici odeljenja cirkulacije unose u sistem podatke o knjizi i korisniku. Sistem prekontroliše odgovarajuće datoteke, izračuna vreme pozajmice i ažurira podatke o pozajmici date građe. Svi sistemi za cirkulaciju predviđaju korišćenje prugastog koda sa kojim se pojednostavljuje unošenje podataka o knjizi i korisniku. Kao što je rečeno u “Computer Hardware” poglavlju, prugasti kod koristi sistem vertikalnih linija i razmaka sa kojim kodira numeričke podatke. U bibliotečkim aplikacijama, prugasti kod je odštampan na nalepnicama koje se postavljaju na bibliotečki materijal i na članske karte. Prugasti kod nalepnice se mogu kupiti unapred izrađene ili ih biblioteka sama štampa. U oba slučaja, odgovarajuća numerička oznaka se mora dodati tačno određenoj jedinici. To se može uraditi na više različitih načina. Jedan od načina obuhvata postupak u kome se prugasti kod nalepnica lepi na knjigu ili drugu građu, zapis te jedinice se potraži preko naslova ili nekog drugog parametra, prugasti kod se skenira, i njegov broj se pohranjuje u zapisu. Alternativno, kopije nalepnica mogu da se nalepe i na bibliotečku građu i na listiće popisne gradje. Kada se konvertuje popis gradje, prugasti kod oznaka za svaki naslov se skenira i unosi u zapis. Ovaj metod je od posebnog značaja kada bibliografski servis ili neka druga kompanija obavlja poslove retrospektivne konverzije na osnovu popisa gradje. Drugi popularan metod vezan je za “pametan” prugasti kod koji sadrži inventarsku oznaku, naslove ili druge identifikacijske oznake. Pametni prugasti kodovi se pripremaju iz baze podataka i sa njima mora da se označi ona gradja kojoj su i namenjeni. Oni se obično štampaju u nizu u kojem je gradja i popisana radi lakšeg označavanja gradje. Bez obzira na metod, označavanje fonda prugastim kododovima je dugotrajan posao koji ponekad traje nedeljama i mesecima. Postoje različite vrste barkodova. Većina ima od 14 do 16 cifara. Prva cifra najčešće razlikuje bibliotečku jedinicu od korisnika. Nekoliko narednih cifara služe za identifikaciju ogranka, ako je on deo složenog bibliotečkog sistema, a preostali identifikuju jedinicu gradje ili korisnika. Često se pridodaje i kontrolna cifra koja služi za proveru pravilnosti. Sistemi za cirkulaciju većinom mogu da

21

koriste više različitih formata prugastih kodova i oni ne treba da se mešaju u okviru jedne bibliotečke zbirke. Nekompatibilnost prugastih kodova izaziva velike probleme zbog kojih je potrebno iznova postavljati nalepnice na građu i članske karte korisnika ako je biblioteka promenila svoj sistem za cirkulaciju. Iako nisu u tako čestoj upotrebi kao prugasti kodovi, neki sistemi za cirkulaciju čitaju OCR oznake. Kao što je več rečeno u »Computer Hardware« poglavlju, optički čitači koriste svetlosne zrake za prepoznavanje karaktere na unetom dokumentu. OCR oznake se najćešće štampaju u specijalno dizajniranom fontu, kao što je OCR-A ili OCR-B, koji je podešen za optičko čitanje. Ukoliko je OCR nalepnica oštećena ili otkinuta, podaci se unose preko tastaure. Unos preko tastature se koristi i za produžavanje pozajmice telefonom. Posebno popularna opcije kod nekih integrisanih bibliotečkih sistema je mogućnost samostalnog zaduživanja na terminalima za pozajmicu. Program za cirkulaciju blokira pozajmicu ukoliko ustanovi prekršitelja ili neku drugu izuzetnu situaciju. Takvi primeri obuhvataju korisnike koji su prekoračili rok vraćanja, koji su posudili više knjiga od dozvoljenog broja, korišćenje članske karte koja je oglašena izgubljenom ili ukradenom, pokušaj zaduživanja već rezervisane građe, pokušaj zaduživanja građe koju je već pozajmio neko od korisnika ili pokušaj zaduživanja građe koja ne pripada toj biblioteci. Neki sistemi će blokirati započetu transakciju, ako korisnik gubi privilegije za pozajmicu pre datuma vraćanja građe. Većina sistema razlikuje takozvane “meke” blokade, koje mogu da odblokiraju zaposleni na poslovima cirkulacije od “tvrdih” blokada, za koje je potrebno definisati parametre sa kojima će moći da se okonča postupak. U većini sistema za cirkulaciju su zaduživanje i razduživanja uzastopni postupci kojima prethodi odgovarajuća komanda i u kojima potom sledi skeniranje prugastog koda. Sa jednom komandom za zaduživanja i razduživanje moguće je zadužiti ili razdužiti više jedinica. Većina sistema za cirkulaciju automatski otkriva građu koja je rezervisana za drugog korisnika, građu koja prethodno nije bila pravilno razdužena i građu koja je vraćena u pogrešni ogranak. Da bi statistički podaci o korišćenju fonda unutar biblioteke bili tačni, neki moduli za cirkulaciju dozvoljavaju razduživanje građe koja nije bila zadužena. Kazne se mogu obračunati odmah po utvrđenom prekoračenju. Ako je prekoračenje roka vezano za knjige koje se vraćaju ubacivanjem u korpu za knjige ili korisnik iz nekog drugog razloga nije u mogućnosti da plati kaznu, dug se unosi u njegov zapis. Biblioteka najćešće određuje visinu duga do koga je moguće i dalje pozajmljivati knjige. Neki sitemi imaju takozvane dane za “amnestiju”, kada se korisnici oslobađaju svih dugovanja. Da bi obezbedili potpunost odredjenog postupka cirkulacije, jedinice se mogu pretraživati ili po prugastom kodu ili po bilo kom od parametra koji je uključen u pretraživanje OPAC-a. Kada se željeni bibliografski zapis pronađe, ispisuje se sa svim pripadajućim lokacijskim podacima. Zapis za korisnika se najćešće pretražuje pomoću broja članske kartice, drugih identifikacijskih podataka ili imena. Sadržaj ispisa varira od sistema do sistema. Tipični podaci sadrže ime i prezime, adresu, brojeve telefona, datum dodele privilegija za zaduživanje i datum zadnjeg zaduženja. Osobi koja radi na poslovima

22

cirkulaciju su često potrebni i dodatni podaci kao što su: spisak knjiga koje je korisnik zadužio, knjige koje je rezervisao, spisak knjiga sa prekoračenim vremenom vraćanja i njegov status prekršaja. Ukoliko biblioteke to dozvoljavaju, korisnici kod nekih integrisanih sistema mogu sami da pristupaju svojim zapisima i time smanje vreme koje bi osoblje biblioteke potrošilo za davanje tih informacija. Korisnik može da vidi šta je pozajmio, šta je rezervisao, kao i eventualni dug ili blokirane usluge. Rezervacije i zahtev za vraćanje knjiga su mogućnosti koji jasno dele sisteme za cirkulaciju u realnom vremenu od onih koji su zasnovani na paketnom unosu. Rezervacija, u smilu postupka cirkulacije, znači da će se bibliotečka jedinica u trenutku razduživanja zadržati za korisnika koji ju je prvi rezervisao. Rezervacija je pasivan zahtev. Korisnik čeka da se označena jedinica vrati, iako obično treba da navede krajnji datom posle koga se zahtev otkazuje. Zahtev za vraćanje, suprotno od rezervacije, je aktivni zahtev koji menja datum vraćanja pozajmljene građe u nameri da se ona odmah vrati. Većina sistema za cirkulaciju omogućava postavljanje rezervacija ili na sve primerke istog naslova ili samo na određeni. Zahtev na nivou svih primeraka identifikuje prvi slobodan za pozajmicu. U bibliotečkim sistemima sa više ogranaka, zahtev samo za odredjeni primerak koristi korisnik koji ne želi da ide u drugi ogranak da bi dobio taj naslov Zahtev za vraćanje se odnosi obično na odredjeni primerak a podržan je rezervacijom na nivou naslova. Ukoliko je za odredjenu jedinicu stiglo više zahteva, formira se redosled. U većini slučajeva datum zahteva određuje prioritet, mada ovlašćeni bibliotekar može da izmeni listu prioriteta. Neki sistemi za cirkulaciju generišu alarm za kupovinu kada broj rezervacija za jedan naslov premaši odredjen broj. U nekim sistemima rezervacija može da se uz dozvolu biblioteka obavi i iz OPAC-a. U zavisnosti od bibliotečkog sistema, rezervacija je moguća i za tek naručene jedinice, kao i za one kojiesu u postupku obrade. U integrisanim sistemima se štampanje izveštaja i opomena obavlja uglavnom noću, da se u radno vreme ne bi opterećivao sistem. Većina modula za cirkulaciju sadrži statističke izveštaje koji obuhvataju većinu bibliotečkih zahteva. Neki programi za cirkulaciju sadrže i dodatni program koji omogućava izradu izveštaja koje definiše sam korisnik. Unapred definisani izveštaji su: popis korisnika sa identifikacionim brojevima, adresama, telefonskim brojevima, i sličnim podacima; lista zapisa korisnika koji su u odredjenom periodu kreirani ili promenjeni; lista korisnika koji su prekoračili rok vraćanja, imaju dug ili status prekršitelja; lista rezervisanih jedinica sa signaturama ili naslovima lista sa rezervacijama posebnih jedinica, uključujući izgubljene, nestale i dugo nevraćene knjige; lista knjiga koju je rezervisao veći broj korisnika od onog koji je zadat da bude na čekanju; lista korisnika rezervacija sa telefonima; lista naplaćenih kazni po svakoj radnoj stanici; lista nevraćenih knjiga za proveru po policama pre štampanja opomena. Primeri izveštaja koji sadrže i kontrolu inventarnih podataka su: lista izgubljenih i nevraćenih knjiga sortirana po inventarskim brojevima, vrsti građe ili nekom drugom parametru; lista jedinica povučenih iz fonda u određenom periodu; lista nevraćenih knjiga koje se još uvek potražuju i lista nerealizovanih rezervacija od nekog određenog datuma.

23

Statistički izveštaji pružaju korisne podatke stručnjacima za nabavku i popunjavenje fondova kao i stručnjacima za korišćenje fondova. Možda su najzanimljiviji podaci o ukupnom korišćenju pojedinih signaturnih grupa. Ovi izveštaji mogu da se štampaju mesečno, kvartalno ili u nekom drugom predviđenom intervalu. Radi uporedjivanja, izradjuju se u pravilnim intervalima. Drugi tipovi izveštaja sažimaju podatke pozajmice u odnosu na kategorije korisnika ili kategorije pozajmljene građe; broja pozajmljenih, broja vraćenih i rezervisanih knjiga u određenom periodu, daju statistike radnih stanica po danima, nedeljama, mesecima ili nekom drugom periodu. Svi sistemi za cirkulaciju podržavaju ispis opomena zbog prekoračenja pozajmice, opomena za vraćanje knjiga, opomena za neplaćena dugovanja, za podizanje rezervacija kao i ispis računa za izgubljene knjige. Biblioteke određuju sadržaj opomene. Obično se ispisuju u formatu pisma sa naštampanom adresom korisnika koja odgovara kovertama. Neki sistemi ispisuju opomene na dopisnicama. U nekim sistemima se pre štampanja opomene sortiraju po poštanskim brojevima. Kao alternativa štampanju opomena, neki sistemi imaju ugrađenu opciju za automatsko zvanje telefonom kao i snimljene poruke za rezervisanu građu i onu čiji je rok pozajmice istekao. Uz pomoć.tehnologije sinteze glasa više takvih poruka mogu se pohraniti skriptovane. Specijalno dizajnirano za univerzitetske i školske biblioteke, sistemi za cirkulaciju nude mogućnost zaduživanja gradje u pojedinim učionicama koje su onda povezane sa određenim programom ili predavačem. Ovaj bibliotečki sistem je nekad deo cirkulacije, a nekad se nudi kao dodatna mogućnost. Rezervacija građe iz pojedinih učionica u OPAC-u se pokazuje kao mogućnost rezervacije na kratak rok. Rezervisane jedinice se mogu pretraživati po indeksima u OPAC-u ili po broju programa ili imenu predavača. Ovi sistemi pružaju mogućnost izrade kratkih bibliografskih zapisa za građu koju pripremi predavač ili su njegovo privatno vlasništvo. Pozajmica ove građe je uglavnom ograničena na nekoliko sati, mada većina biblioteka dozvoljava da se građa ne razduži do narednog dana, ako se tečajevi organizuju van radnog vremena biblioteke. Većina integrisanih sitema nudi mogućnost štampanja liste rezervisanih jedinica po određenim kursevima, izveštaje o razduženjima koji su razvrstani po brojevima kursa i jedinicama i liste jedinica koje su brisane iz rezervacija. Kao drugu dodatnu mogućnost, neki integrisani bibliotečki sitemi nude mogućnost cirkulacije građe na drugim medijima, čime pružaju mogućnost pozajmice video traka, filmova, audiovizuelne građe, kao i opreme koja je potrebna za njihovo korišćenje. Online kalendar koji ima upisane sve neradne dane biblioteke omogućava precizne datume rezervacije i vraćanja. Postupci zaduživanja i razduživanja su slični kao i kod cirkulacije osnovnog bibliotečkog fonda. Rezervisana građa je označena imenom korisnika, identifikacionim broje jedinice ili nekim drugim parametrom. Tipični izveštaji i opomene uključuju kataloge medija, poštanske liste i nalepnice, raspored rezervacija, izveštaje o izdavanju medija, prekoračenim rokovima i zbirnom korišćenju. Modul za rezervaciju medija je integrisan sa drugim delovima sistema a kod nekih integrisanih sistema i korisnici OPAC-a mogu da rezervišu medije koje žele.

24

Nabavka i kontrola serijskih publikacija Kao što je već rečeno, većina integrisanih bibliotečkih sistema nudi nabavku i kontrolu serijskih publikacija kao dodatne module. Iako su nabavka i kontrola serijskih publikacija poslovi različitih odeljenja u biblioteci, i jedni i drugi obavljaju poslove nabavke bibliotečkog materijala. Rasprava na ovu temu obuhvatiće uobičajenu praksu nabavke u klasičnom smislu reči, kao i onu koja se odnosi na nabavku manje uobičajenog bibliotečkog materijala u koje spadaju tehnički izveštaji, zvanične publikacije, note, zvučni zapisi i vizuelna građa. Nabavka časopisa, magazina i drugih periodičnih publikacija obuhvaćena je kontrolom serijskih publikacija, a ona je proširena i na katalogizaciju i povezivanje serijskih publikacija. Razlika između nabavke i kontrole serijskih publikacija je ipak retko usaglašena, pogotovo jer se godišnjaci i izdanja neregularne periodičnosti mogu tretirati kao monografske publikacije u jednoj, a kao serijske publikacije, u drugoj biblioteci. Kako nabavka i kontrola serijskih publikacija obezbeđuju bibliotečki materijal koji će potom biti katalogizovan i korišćen, izgledalo bi na prvi pogled adekvatnije da se o ovoj temi raspravlja na početku, a ne na kraju ovog poglavlja. Ipak, o njima se govori na ovom mestu, jer razumevanje automatizovane nabavke i kontrole serijskih publikacija zahteva prethodno upoznavanje sa aplikacijama koje su bile opisane. Nabavka Kao u slučaju automatizovane cirkulacije i katalogizacije, biblioteke su imale višedecenijsko iskustvo i sa automatizovanom nabavkom. Prvi kompjuterski sistemi za nabavku – u kojima je korišćena različita oprema za bušenje kartica, sortiranje i tabuliranje – razvijeni su krajem 1950-tih u javnim i u univerzitetskim bibliotekama. Prvu kompjuterizovanu nabavku uvela je grupa univerzitetskih biblioteka početkom 60-tih i obuhvatala je paketni unos podataka vezan za nabavku bibliotečke građe, kao i čuvanje zapisa o njima. Krajem 60-tih i početkom 70-tih, nekoliko univerzitetskih biblioteka je razvilo online sisteme za nabavku. Najpoznatiji među njima su bili: Book Order and Selection System (BOSS) Univerziteta u Masečusetsu, Library Online Information and Text Access (LOLITA) sistem Državnog univerziteta Oregona, kao i modul za nabavku već ranije opisanog sistema BALLOTS Univerziteta Stratford. Prvi “ključ u ruke” sistem za nabavku zasnovan na mini računarima je 1972. godine CLSI instalirao u Gradskoj biblioteci u Klivlendu. Ostali proizvođači su odmah za tim ponudili slične sisteme za ovu namenu; najpopularniji je bio sistem INNOVACQ, Innovative Interfaces-a, koji je automatizovao i nabavku i kontrolu serijskih publikacija. Integrisani bibliotečki sistemi su 80-tih godina počeli da nude modul za nabavku kao dodatnu mogućnost svojih sistema. Prvi sistemi za nabavku su bili vidljivo slabiji od OPAC i cirkulacije, ali su zadnjih godina značajno poboljšani. Kao što će biti naknadno opisano, najnoviji modeli sadrže odlične funkcije za naručivanje, izračunavanja troškova i čuvanja zapisa. Većina biblioteka, koje već koriste integrisane bibliotečke sisteme za

25

poslove online pretraživanja i za cirkulaciju, može uz minimalne troškove da automatizije i nabavku. Motivi biblioteke da automatizuje nabavku su jasni. Sredstva za nabavku predstavljaju velik i važan deo budžeta biblioteke, i uprava biblioteke je odgovorna za njihovo racionalno trošenje. Kao i u slučaju cirkulacije, tako i pri manuelnoj nabavci i obračunu troškova, nije moguće u svakom trenutku oblikovati statističke i finasijske izveštaje koji mogu da posluže boljem planiranju i vođenju nabavke. U bibliotekama koje sredstva za nabavku dobijaju jednom godišnje, deo ovih sredstava čuvaju tokom više meseci, da bi ih krajem godine intezivno trošili, što baš i ne predstavlja dobru praksu nabavke. Moguće je i da se najveći deo sredstava brzo potroši, a da tek manji deo ostane u rezervi za kupovinu kasnije, tokom godine izdate gradje. U oba slučaja povremeni izveštaj o neutrošenim sredstvima pomažu bibliotekarima i upravi biblioteke da utvrde izuzetne situacije koje zahtevaju korektivnu akciju. Iako je ove izveštaje moguće pripremiti i ručno, ovi poslovi zahtevaju puno ručnog rada, preračunavanja i drugog rutinskog rada oko naručivanja knjiga. Između ostalog, automatizovana nabavka smanjuje troškove potrebne radne snage na ovim poslovima, pa tako ostaje veći deo sredstava koji može da se nameni nabavci. Pored smanjenja troškova, mnoge biblioteke vide prednost automatizovane nabavke i u bržem dolasku do građe. Pored toga nabavka je deo integrisanog procesa u biblioteci. Bibliografske informacija koje nastaju u fazi nabavke se kasnije modifikuju i dopunjavaju i podržavaju mnoge druge module, kao što su pretraživanje, cirkulacija i drugi poslovi. U integrisanim bibliotečkim sistemima, OPAC može da sadrži i informacije o publikacijama koje se nabavljaju ili koje čekaju na katalogizaciju. Iako postoje razlike među bibliotekama u odnosu na veličinu sredstava za nabavku i pravila nabavke, većina poslova u odeljenjima za nabavku počiva na istim osnovnim karakteristikama i fazama rada. Zavisno od tipa biblioteke, zahtevi za nabavku stižu u odeljenje nabavke od klasifikatora, ostalih bibliotekara, korisnika ili nekih drugih osoba ili grupa. Na početku postupka obično se proverava da li je publikacija naručena ili se već nalazi u fondu. Ako publikacija nije nabavljena, verifikuju se bibliografski podaci, utvrđuje se da li publikacija postoji na tržištu, kolika je njena cena, kao i ko je dobavljač. Zahtev za nabavku se onda umnožava u nekoliko kopija koje popunjava odeljenje nabavke. Kada naručena publikacija stigne u biblioteku, odgovarajuća dokumenta se kompletiraju, kako bi sadržavala sve podatke o punom ili delimičnom prijemu jedne narudžbine. Računi se potom odobravaju i plaćaju. Automatizovani sistemi za nabavku zadržavaju sve osnovne karakteristike postupka nabavke ali računari zamenjuju brojne poslove kucanja dokumenata, abecediranja i srodne ručne poslove. Automatizovana nabavka kombinuje tri grupe podataka: (1) datoteku za nabavku, koja sadrži po jedan zapis za svaku naručenu publikaciju; (2) datoteku dobavljača, koja sadrži po jedan zapis za svakog izdavača i dobavljača i (3) datoteku sa sredstvima za nabavku, sa zapisom za svaki račun sa koga se finansira nabavka. Iako u svakoj biblioteci postoje neke specifičnosti, većina datoteka za nabavku sadrži kombinaciju bibliografskih podataka i datuma vezanih za poslove nabavke,

26

uključujući tu podatke o autoru, naslovu, podacima o izdanju, izdavanju, kao i ISBN broj i ostale jedinstvene identifikacione brojeve, podatke o vrsti nabavke, broj naručenih primeraka, cena sa popustom i troškovima usluga, datum naručivanja, podatke o odeljenju nabavke i o naručiocu. Neki sistemi obezbeđuju i tekstualna polja u koja se unose napomene namenjene zaposlenima u odeljenju nabavke, katalogizatorima i drugim bibliotekarima. Datoteka dobavljača sadrži podatke o svakom izdavaču, dobavljaču, akviziteru ili nekom drugom izvoru nabavke. Da bi registrovali poklone i donacije, datoteka izdavača sadrži i zapise donatora. Ovi zapisi sadrže ime dobavljača, adresu, telefonske brojeve, faks ili telefaks, elektronsku adresu, identifikacionu oznaku sa kojom se zapis iz datoteke dobavljača povezuje sa zapisom u datoteci za nabavku; odgovarajuće brojeve za kontakte i datume; podatke o popustu, rok reklamacije koji određuje kada će reklamacija za neprispelu građu da bude poslata, ukupne podatke o nabavci, kao i sumu realizovane nabavke u određenom periodu. Datoteka dobavljača ponekad sadrži i statističke podatke o dobavljačima, kao što je prosečno vreme u kome dobavljač realizuje zahtev, kao i broj odbijenih ili otkazanih narudžbina u određenom vremenskom periodu. Većina datoteka sa sredstvima za nabavku sadrži po jedan zapis za svaki račun sa koga se finansira nabavka. Ovi računi mogu da odražavaju podelu bibliotečkih fondova na kolekcije, podelu fakultetskih biblioteka na odeljenja ili seminare; gradskih biblioteka na ogranke. Posebni računi postoje i za posebne tipove bibliotečke građe ili za poklone pojedinaca ili grupa. Zapis za svaki račun po pravilu sadrži sledeće podatke: broj računa, opis, prvobitnu sumu koja je uplaćena na taj račun na početku budžetskog perioda, ukupne troškove, visinu rezervisanih sredstava za nabavke koje su u toku, kao i aktuelno stanje na računu. Neki sistemi za nabavku sadrže i podatke za osobe ili organizacije, uključujući i ogranke biblioteka, koji mogu da predlože nabavku. Oni služe da se po prijemu građe odštampa napomena naručiocu. U nekim slučajevima se datoteka zahteva korisnika i datoteka dobavljača združuju u glavnu datoteku sa imenima i adresama, premda datoteka dobavljača sadrži po pravilu više podataka od datoteke sa zahtevima korisnika. Samo u pojedinim sistemima su podaci o računima dostupni i u njima je moguće pretraživati preko broja računa radi podatka o plaćanju ili istoriji određene transakcije. Neki sistemi omogućavaju i online datoteku desiderata koja sadrži zapise o jedinicama koje su u postupku razmatranja radi nabavke. U slučaju da se desiderati odnose na antikvarnu građu ili na rasprodata izdanja, lista desiderata se štampa i daje akviziterima. Podaci o dobavljaču, zahtevima korisnika i sredstvima za nabavku se obično unapred pripreme, mada se zapisi sa ovim podacima mogu dodati u bilo kojoj fazi. Najčešće se ti podaci preuzimaju iz datoteka ili dokumenata koji su postojali i pre automatizacije. U datoteku za naručivanje se zapisi unose tek onda kada započne naručivanje publikacije.. Sistemi za nabavku integrisanih bibliotečkih sistema obuhvataju veliki broj aktivnosti poslova nabavke kao što su: izrada zahteva za nabavku, njegovo umnožavanje, izrada trajnog naloga za nabavku, pretplata, izrada opšteg naloga za nabavku, plan saglasnosti

27

za nove nabavke, formiranje podataka za depozitarnu građu, za pozajmljenu građu, kao i građu dobijenu na osnovu članstva, pretplate, poklona ili razmene. Kao i cirkulacija, i nabavka je unapred parametrizovana. Bibliotekari mogu unapred da odrede posebne uslove pod kojim će se odvijati neka od operacija nabavke. Pošto je modul za nabavku integrisan u druge module, zapis za publikaciju koja se nabavlja je uključen u bibliotečku bazu podataka, a podatak da je nabavka publikacije u toku, vidi se u OPAC-u. U nekim sistemima korisnicima je dozvoljeno da rezervišu i publikacije koje su u fazi nabavke. Bibliografska baza se još koristi za proveru podatka o tome da li tražena publikacija nije već poručena ili je biblioteka već poseduje. Iako to ne eliminiše potrebu za spoljnim izvorima bibliografske verifikacije ovakva baza se pokazuje kao koristan instrument koji umanjuje nepotrebno dupliranje nabavke u složenim bibliotečkim sistemima sa puno ogranaka u kojima integrisani bibliotečki sistem podržava i centralni katalog. Bibliografski zapis iz online kataloga može se u većini slučajeva automatski preneti u narudžbenice i na taj način se štedi vreme za njihovu izradu. Jedna od glavnih prednost automatizovane nabavke leži u tome da računari zamenjuju naporna i dugotrajna sortiranja, uvrštavanja i ostale dokumentacione poslove koji su karakterisali manuelnu fazu nabavke. Po kreiranju zapisa za naručivanje, program za nabavku automatski, na određenom računu u datoteci sredstava za nabavku, unosi predviđenu cenu nabavke. Kada naručena građa stigne, potraže se zapisi za naručene publikacije i podaci u njima se preimenuju u podatke o primljenoj ili delimično primljenoj građi. Kada se svi poslovi nabavke zaključe, zapis se prenosi iz datoteke za naručivanje u datoteku glavnih zapisa. Modul za nabavku automatski izrađuje reklamacije i zahteve za otkazivanje, te time eliminiše i taj vremenski zahtevan korak u nabavci. Prestižne mogućnosti upita i praćenja poručene građe su sledeće karakteristike koje razlikuju automatizovanu od ručne nabavke. Moduli za nabavku omogućavaju pretraživanje zapisa za nabavku po njihovim bibliografskim podacima, kao i po parametrima za nabavku uključujući kontrolni broj, broj narudžbenice, datum naručivanja, kontrolni broj dobavljača, identifikator nabavke, ili broj računa sa koga se nabavka realizuje. Pretraženi zapis po pravilu sadrži kratke bibliografske podatke, koje prati kratki prikaz podataka za nabavku koji ukljućuju podatke o dobavljaču i o sredstvima za nabavku. Zaposleni u odeljenju nabavke najčešće zahtevaju detaljniji ispis koji može da sadrži i broj naručenih kopija, cenu, način plaćanja, valutu, popust i rok za otkazivanje. Datoteka dobavljača se najćešće pretražuje po nazivu dobavljača ili šifri. Datoteka sredstava za nabavku se može pretraživati po broju računa, imenu finansijera, ili ponekad i po preostaloj sumi na računu. Više od bilo koje druge bibliotečke aktivnosti, nabavku karakterišu štampani ispisi na kojima počivaju mnogi njeni postupci. Modul nabavke u integrisanom bibliotečkom sistemu izrađuje dokumentaciju za nabavku, nalepnice, i izveštaje u različitim oblicima. Najvažniji primer dokumentacije za nabavke je narudžbenica i različiti tipovi dokumenata o plaćanju, kao što su čekovi ili vaučeri. Štampanje dokumentacije za slanje se ponekad zamenjuje elektronskom dostavom narudžbenice na adrese izdavača, akvizitera ili drugih dobavljača. Reklamacije za neprispelu građu imaju direktnu paralelu

28

sa istim takvim aktivnostima kod modula za cirkulaciju. U automatizovanim sistemima za nabavku reklamacije i otkazivanja se štampaju u unapred određenim rokovima, a akvizicijski listić po prijemu publikacije. U pojedinim slučajevima, biblioteka mora u zapisu za nabavku da unapred predvidi datum prijema, dok ga u ostalim modul za nabavku sam izračunava na osnovu podataka iz datoteka dobavljača. U većina sistema za nabavku se pre ispisa reklamacija oblikuju liste prekoračenog roka nabavke.

Iako online upiti mogu da se koriste za brzo utvrđivanje statusa poručene publikacije, kao i stanje sredstava za nabavku, većina modula za nabavku se ipak oslanja na štampane izveštaje koji sadrže ukupne finasijske, statističke ili neke druge informacije koje se uobičajeno zahtevaju. Primeri takvih izveštaja sadrže ukupne podatke o sredstvima za nabavku razvrstani po brojevima računa, pregled utrošenih sredstava za nabavku pojedinih naslova i broj računa sa kojih su plaćeni; listu dnevnih transakcija; grafikon računa; listu za nabavku uređenu po naslovima, dobavljaču, radnoj stanici ili nekom drugom parametru; listu otkazanih porudžbina; listu nerealizovane nabavke; listu porudžbina sa prekoračenim datumom, lista primljenih publikacija koja nije fakturisana u predviđenom roku; spisak dobavljača koji uključuje podatke o popustima i statističke podatke o dobavljaču; listu novih zahteva za nabavku razvstanu po autorima, naslovima, identifikacionim brojevima ili drugim parametrima i listu naručenih publikacija razvstanu prema imenima korisnika koji su je rezervisali. Nasuprot OPAC-u i cirkulaciji, proizvođaći integrisanih bibliotečkih sistema nude različite mogućnosti za automatizovanje nabavke. Biblioteke mogu da se odluče za

29

module za nabavku koji će biti razvijeni po njihovim zahtevima. Softver koji se razvija na zahtev korisnika nosi rizik dugih rokova implementacije, kao i nepredvidivih troškova. Ovaj softver podrazumeva naknadne troškove za izmene i održavanje aplikacije. Ukratko, softver na zahtev korisnika treba posmatrati kao najmanje racionalan, i treba ga uzeti u obzir samo kada su svi drugi pristupi automatizaciji nabavke procenjeni kao nedovoljni. RLIN je jedan od bibliotečkih servisa koji nudi mogućnost zakupa podsistema za nabavku na svojim računarima. RLIN sistem za nabavku je povezan sa bibliografskim zapisima i omogućava različite aktivnosti kao što su donošenje odluka o nabavci, nabavka pojedinačnih publikacija i stvaranje otvorenih narudžbi. Zapisi za nabavku nastaju tako što se u RLIN bazu podataka dodaju podaci za nabavku. RLIN centralna bibliografska baza podataka služi za pretraživanje i pronalaženje bibliografskih podataka u početnoj fazi nabavke. Brojeve narudžbenica, cene, identifikacijske oznake dobavljača, rokovi reklamacija, napomene o isporuci, brojeve računa sa kojih se finansira nabavka, kao i ostali podaci koji su potrebni za nabavku, unose se u za to predviđena polja. U cilju pojednostavljenja procedure unosa, odgovarajući šifarnici zamenjuju nazive i adrese dobavljača, korisnika koji zahtevaju nabavku, lokacija za prijem publikacija, pun naziv finansijera, kao i druge podatke koji se često koriste. Neke vrednosti su unapred zadate. RLIN modul za nabavku dodeljuje status “publikacija u nabavci” prilikom izrade računa ili u katalogizaciji. Reklamacije mogu da se šalju automatski ili po zahtevu. Izlazne štampane produkte čine: narudžbenice, reklamacije, izjave o odkazivanju, računi i finansijski izveštaji. U prednosti RLIN modula za nabavku ubrajaju se velika bibliografska baza za verifikaciju bibliografskih podaka; mogućnost prenosa bibliografskih podataka u zapis za nabavku, kao i online pristup podacima o fondovima, koji je od posebnog značaja za biblioteke koje međusobno sarađuju na popunjavaju fondova. Korišćenje jedinstvenog sistema za katalogizaciju i za nabavku smanjuje troškove obuke i promoviše integraciju tehničkog servisa. U nedostatke ovog sistema može da se ubroji nemogućnost njegovog prilagođavanja lokalnim potrebama. U poređenju sa integrisanim bibliotečkim sistemima, ovi sistemi su manje fleksibilni prilikom izrade informacija i statističkih izveštaja, premda nude neke tipove finansijskih izveštaja, kao što su izveštaj o utrošku sredstava za nabavku i pregled ukupne nabavke. Na kraju, RLIN modul za nabavku ne nudi kontrolne ispise. U zamenu za ovakve programe, mnogi dobavljači nude i mogućnost zakupa njihovog servisa za poslove bibliotečke nabavke. Ti sistemi ne samo da kreiraju zapise za nabavku, već ih i elektronskim putem dostavljaju. S obzirom da se kreatori ovog softvera bave prodajom i distribucijom knjiga i drugog bibliotečkog materijala, njihovi online sistemi su projektovani da naručenu publikaciju isporuče korisniku, premda pomažu bibliotekama da se porudžbenice dostave i drugim dobavljačima. Online sistemi za naručivanje obezbeđuju zakup računarskih kapaciteta dobavljača. U maniru bibliotečkih servisa, oni nude jednostavne ekrane za unos podataka za nabavku Održavanje datoteka i obračun utrošenih sredstava se izvodi automatski a podržani su i online upiti o naručenim publikacijama. Podaci o nabavci i o utrošenim sredstvima se u

30

predvidjenim rokovima šalju bibliotekama. Pošto baza podataka dobavljača sadrži podatke o zalihama, odmah je moguće proveriti da li je data publikacija na raspolaganju. MODUL ZA SERIJSKU KONTROLU Kao što smo ranije definisali, termin serijske publikacije označava one publikacije koje izlaze sukcesivno, obično, ali ne i nužno, u redovnim intervalima. Uz naučne časopise, popularne magazine i druge periodične publikacije, termin obuhvata i novine, zbirke radova sa konferencija i izdanja stručnih udruženja, biltene i numerisane monografske serije. Za razliku od višetomnih knjiga koje mogu takođe da se izdaju sukcesivno, serijske publikacije su obično nezavršene. Štampanje narednih brojeva očekuje se da traje beskonačno, mada spoljni uslovi mogu da uzrokuju prestanak izlaženja date serijske publikacije. Od 1960-tih je bibliotečki interes za automatizaciju serijskih publikacija bio motivisan istim razlozima koji su ohrabrivali razvoj automatizacije nabavke, cirkulacije i katalogizacije – želja za poboljšanje efikasnosti rada i smanjenje troškova. Troškovi nabavljanja i održavanja serijskih publikacija predstavljalju značajan procenat mnogih bibliotečkih budžeta. U tehničkim, medicinskim i poslovnim bibliotekama, na primer, serijske publikacije su obično glavni deo kolekcije i naručivanje, reklamiranje, povezivanje i drugi radni zadaci papirnog vida mogu da oduzmu značajan deo radnih sati. Čak i u akademskim i javnim bibliotekama, gde je odnos serijskih prema monografskim publikacijama obično niži, odeljenja periodike mogu da imaju puno osoblja. U vreme istovremenog porasta cena pretplate i smanjenih bibliotečkih budžeta, načini rada su od vitalnog značaja ako kolekcija periodike treba da ostane na dostignutom nivou, a kamoli ako želimo da se poveća. Mada je interes biblioteka velik a mogućnosti smanjenja troškova značajni, širok razvoj i primena efikasnih računarskih sistema za serijske publikacije komplikuje se odredjenim njihovim specifičnostima. Cirkulacija, katalogizacija i u manjoj meri nabavka, karakterišu se dobro definisanim, predvidljivim radnim koracima koji se izvode redovno i po unapred određenom rasporedu. Zadaci kod obrade periodike, s druge strane, razlikuju se nizom posebnih uslova koji moraju da se predvide kod oblikovanja bilo kog automatizovanog sistema. Dok bibliografske informacije o monografijama ostaju relativno stabilne kad se jednom unesu u bibliotečki katalog ili drugu računarsku bazu podataka, dotle je retko naći zapis za serijsku publikaciju koji neće zahtevati neku promenu u naslovu, izdavaču, učestalosti izlaženja, numerisanju izdatih brojeva ili drugim atributima. Takve promene mogu da učine računarski generisan centralni katalog zastarelim, komplikuju razvoj automatizovanog sistema za reklamacije ili promene unapred uhodanu praksu povezivanja za datu periodiku. Dok promene i izuzetni uslovi mogu da se obrade u računarskim programima, one povećavaju složenost implementacije automatizovane kontrole serijskih publikacija. Za poslednje dve decenije znatan broj biblioteka i ponuđača je razvilo sisteme koji automatizuju jedan ili više aspekata obrade periodike, uključujući proizvodnju lokacijskih spiskova serijskih publikacija za pojedinačnu ili više biblioteka i naručivanje, prijem,

31

reklamiranje i usmeravanje primljenih primeraka na označene osobe. Kao i kod nabavke monografija, različite akademske, javne i specijalne biblioteke razvile su prilagođene sisteme za kontrolu serijskih publikacija tokom 1960-tih i 1970-tih godina. Primeri za to su Kalifornijski Univerzitet u San Dijegu, gde je postavljen automatski sistem prijema serijskih publikacija još 1961, Medicinska škola Univerziteta u Vašingtonu koja je uvela svoj veoma mnogo opisivan sistem za upravljanje serijskim publikacijama PHILSOM 1962, UCLA Biomedicinska biblioteka, Javna biblioteka u San Francisku, Univerzitet Masačusetsa, Univerzitet u Arizoni, Univerzitet u Vašingtonu i Univerzitet Laval u Kvebeku, jedna od prvih biblioteka koja je primenila online sistem za kontrolu serijskih publikacija. Tokom 1970-tih i 1980-tih nekoliko ponuđača je uvelo specijalno-namenske sisteme za kontrolu serijskih publikacija sa unapred napisanim softverom. Jedan od primera najšire instaliranih sistema, INNOVACQ sistem firme Innovative Interfaces spomenut je u prethodnom razmatranju automatizovane nabavke. Od 1980-tih, većina prodavaca integrisanih sistema nudila je module za serijsku kontrolu kao opcionalnu aplikaciju. Kao i sa modulom za nabavku, neke prve verzije nisu bile tako dobro razvijene kao druge komponente sistema ali su se moduli za serijsku kontrolu stalno i značajno poboljšavali poslednjih godina. Za biblioteke koje imaju integrisan sistem za katalogizaciju i cirkulaciju oni obično nude najjednostavniji i najmanje skup metod automatizacije upravljanja periodikom. Moduli za serijsku kontrolu koje podržavaju integrisani sistemi napravljeni su za rad sa magazinima, časopisima, novinama, monografskim serijama i drugom građom koju biblioteka prima na stalnoj osnovi, bilo u redovnim intervalima ili kao neredovne suplemente ili posebne publikacije. Kod nekih integrisanih sistema, nabavka i otkazivanje pretplate na serijske publlikacije kao i reklamacije za nestale ili oštećene brojeve vrše se u modulu za nabavku, dok modul za serijsku kontrolu podržava prijem, usmeravanje i povezivanje prispelih brojeva. Isto tako, modul za serijsku kontrolu može da odradi sve aspekte upravljanja periodikom, uključujući njeno obezbeđivanje i reklamiranje. Taj pristup ne zahteva ugradnju modula za nabavku kao preduslova za serijsku kontrolu. Kod nekih integrisanih sistema, upravljanje nabavkom i periodikom se kombinuje u jedan zaseban modul. U svakom slučaju, naručivanje i obnavljanje pretplate na serijske publikacije obavlja se obično online, mada se same narudžbenice za to mogu štampati u paketnom radu. Primljeni brojevi se proveravaju na računarskim radnim stanicama pretraživanjem odgovarajućeg zapisa za periodiku i menjanjem označenih polja za stanje zaliha. Najfleksibilniji sistemi pojednostavljuju unos podataka prikazujući informacije o očekivanom broju, zajedno sa volumenom i rednim brojem, datumom sa korica i brojem kopija koje se očekuju. Bibliotekar samo menja one elemente podataka koji traže ispravku. Kada se završe sve promene, novi zapis se unosi u datoteku podataka o periodici. Ako se serijske publikacije izdaju, za svaki pojedinačni broj mogu da se kreiraju pojedinačni zapisi.

32

Moduli za upravljanje periodikom čuvaju podatke o osobinama publikacija i predviđaju prijem pojedinih brojeva. Biblioteka određuje periodičnost uzastopnih brojeva i broj dana posle očekivanog prijema kada treba poslati reklamacije. Najfleksibilniji algoritmi za predviđanje mogu da uključe niz publikacijskih obrazaca. Kada treba reklamirati nepristigle brojeve, sistem pretražuje datoteku podataka o periodici radi brojeva koji nisu pristigli prema njihovoj ranije definisanoj učestanosti. Reklamacije za nepristigle brojeve mogu se uraditi ručno ili automatski. Za neregularne publikacije generišu se, umesto reklamacija, pisma raspitivanja. Na osnovu informacija pohranjenih u zapisima o fondu serijskih publikacija, većina sistema za serijsku kontrolu će pripremiti naloge za povezivanje, odštampati uputstva, proveriti jedinice po povratku sa povezivanja i štampati reklamacije za jedinice koje nisu na vreme vraćene. Neki integrisani sistemi podržavaju elektronski prenos naloga za pretplatu i reklamacije za nedostajuće brojeve. Informacije o fondu periodike uključene su u bibliotečki online katalog koji se ažurira automatski kada se prime novi brojevi. Tipični upravljački i statistički izveštaji uključuju preglede kataloga periodike i centralnog kataloga, prispelih i neprispelih brojeva, poslatih reklamacija i izveštaje o realizovanom radu prodavca. Neki integrisani sistemi štampaju i prateće oznake za primljene brojeve i one koji se šalju na povezivanje. Kao alternativa modulu za upravljanje periodikom podržanom preko integrisanog bibliotečkog sistema, nekoliko preplatnih servisa za periodiku nude mogućnosti računarskog vođenja periodike na osnovu uzajamnog deljenja resursa. Takvi servisi daju online pristup velikim bazama bibliografskih zapisa za naslove serijskih publikacija i monografija u serijama, uključujući segment o serijskim publikacijama LC MARC baze podataka. Zapisi mogu da se pretraže po nizu parametara, kao što su ISSN broj, naslov i izdavač. Mogućnosti serijske kontrole uključuju online naručivanje, obnovu pretplate i reklamaciju nedostajućih brojeva, potvrdu transakcija preko elektronske pošte, online pristup stanju računa, istoriji plaćanja i drugim finansijskim informacijama, i elektronski transfer zapisa periodike u lokalni bibliotečki sistem. ZAKLJUČAK Integrisani bibliotečki sistemi su računarski zasnovani sistemi koji koriste jedinstvenu bazu podataka i više međusobno povezanih programa sa kojima automatizuju različite bibliotečke aplikacije. Od sredine 1980-tih, integrisani bibliotečki sistemi su postojano zamenjivali namenski razvijan softver i jednonamenske bibliotečke automatizovane proizvode oblikovane za pojedine primene, kao što su cirkulacija ili nabavka. Integrisane sisteme nudi nekoliko desetina prodavaca za različite tipove računara. Proizvodi su dostupni za biblioteke svih tipova i veličina. Većina integrisanih sistema je modularna. Proizvođači nude niz međusobno povezanih programa koji obavljaju određene bibliotečke funkcije. Osnovnu funkcionalnost obezbeđuje nekoliko modula koji se zahtevaju za sve instalacije; opcioni moduli, koji automatizuju pojedinačne funkcije, mogu se dodati bilo kada. U većini sličajeva

33

standardni sistemski moduli podržavaju katalogizaciju, OPAC i cirkulaciju. Nabavka i praćenje serijskih publikacija su popularni ali se obično po izboru dodaju osnovnoj konfiguraciji. Ostali moduli, koji su dostupni po izboru, sadrže: rezervaciju građe, oglasnu tablu lokalne zajednice, informacije o lokalnoj zajednici, pristup od kuće, Internet pristup, referalne baze podataka, obradu slika, pretragu punog teksta i korišćenje elektronske pošte. Svi integrisani sistemi podržavaju katalogizaciju kao suštinski aplikativni modul koji dozvoljava kreiranje, ažuriranje i upravaljanje bibliografskom bazom podataka. Svi integrisani sistemi podržavaju MARC zapise za one vrste bibliotečke građe za koje su razvijeni USMARC formati. Većina integrisanih sistema dopušta nepotpune MARC zapise koji koriste USMARC format sa nekim nepopunjenim poljima. Neki sistemi takođe podržavaju i neke druge formate sa bibliotečki definisanim poljima. Obično u bibliotečkoj bazi podataka mogu da postoje istovremeno zapisi u MARC ili nekom drugom formatu. Kataloški zapisi se unose preko tastature, ili prenose iz mašinski čitljivih izvora, bilo elektronski ili na magnetnim trakama ili disketama. Zavisno od sistema, normativna kontrola može da se ugradi u kataloški modul ili ponudi nezavisno. Zamena lisnog kataloga OPAC-om je često osnovni motiv za ugradnju integrisanog sistema. Pogodni za početnike koji imaju malo obuke u informacionim pretragama ili su bez nje, većina OPAC modula je sa menijima, mada komandni način rada može takođe da se omogući iskusnijim korisnicima ili bibliotečkom osoblju. Neki sistemi pružaju grafički interfejs za korisnike sa padajućim menijima, dijaloškim prozorima, operacijama sa mišem i drugim osobinama koje pojednostavljuju unos komandi za pretragu i uređivanje pružene informacije. Nekoliko ponuđača je ugradilo i specijalni OPAC interfejs za decu. Kao poslednju primenu koja će se verovatno široko primenjivati, pojedini integrisani bibliotečki sistemi podržavaju OPAC pretrage preko mikroračunara sa popularnim Web pretraživačima kao što su Netscape Navigator ili Microsoft Internet Explorer. Svi OPAC moduli dozvoljavaju pretrage po autoru, naslovu i predmetu čime preslikavaju tradicionalnu funkcionalnost pretrage lisnih kataloga. Korisnik obično određuje polje koje želi da pretraži i ime, predmetnu odrednicu ili drugu vrednost koju sravnjuje. Drugi parametri pretrage, selektivno podržani, uključuju klasifikacioni broj, LCCN, ISBN broj, izdavača, datum izdavanja, zemlju izdavanja, jezik publikacije i tip medija. Radi maksimalne fleksibilnosti neki integrisani sistemi dozvoljavaju da se svako bibliotečki označeno polje unutar bibliografskog zapisa indeksira radi pretraživanja. Posebne mogućnosti pretraživanja uključuju pretrage po ključnim rečima, po korenu reči i Bulove operatore. Radi proširenja njihove funkcionalnosti integrisani sistemi sve više uključuju spoljne informacione resurse u pretrage OPAC-a kao, na primer, lokalno postavljene referalne baze podataka i CD-ROM informacione proizvode.Neki sistemi takođe nude Internet pristup sa OPAC terminala. Ako integrisani sistem podržava NISO Z39.50 standard, OPAC korisnici mogu da pretražuju prilagođen računarski sistem drugih ponuđača. Kod

34

nekih sistema opcioni modul za informacije i referalnu delatnost daje OPAC korisnicima pristup informacijama o lokalnim događajima i zajednicama. Usled tri decenije razvoja automatizovanih sistema za cirkulaciju današnji moduli za cirkulaciju su znatno poboljšani i parametrizovani – što znači da je ostavljeno bibliotekama na volju da odrede pod kojim uslovima će se građa pozajmljivati i kako će se štampani izveštaji oblikovati. Svi sistemi za cirkulaciju zadužuju, razdužuju i produžavaju zaduženja u realnom vremenu. Postupci cirkulacije se izvode direktno. Prugastim kodovima se obično pojednostavljuje unošenje podataka o knjizi i korisniku. Program za cirkulaciju blokira pozajmicu ukoliko ustanovi prekršitelja ili neku drugu izuzetnu situaciju. Rezervacije se postavljaju na nivou naslova ili primerka.Većina modula za cirkulaciju pruža izbor unapred konfigurisanih radnih i statističkih izveštaja koji pokrivaju širok obim bibliotečkih zahteva. . Specijalno urađeni za univerzitetske i školske biblioteke, sistemi za cirkulaciju nude mogućnost zaduživanja građe u pojedinim učionicama koje su onda povezane sa određenim programom ili predavačem. Rezervisane jedinice se mogu pretraživati po indeksima u OPAC-u ili po broju kursa ili imenu predavača. Ovi sistemi pružaju mogućnost izrade kratkih bibliografskih zapisa za građu koju pripremi predavač ili su njegovo privatno vlasništvo. Neki integrisani bibliotečki sistemi nude mogućnost cirkulacije građe na drugim medijima, čime pružaju mogućnost pozajmice video traka, filmova, audiovizuelne građe, kao i opreme koja je potrebna za njihovo korišćenje. Sistemi za nabavku integrisanih bibliotečkih sistema obuhvataju veliki broj aktivnosti poslova nabavke kao što su: izrada zahteva za nabavku, njegovo umnožavanje, izrada trajnog naloga za nabavku, pretplata, izrada opšteg naloga za nabavku, plan saglasnosti za nove nabavke, formiranje podataka za depozitarnu građu, za pozajmljenu građu, kao i građu dobijenu na osnovu članstva, pretplate, poklona ili razmene. Pošto je modul za nabavku integrisan u druge module, zapis za publikaciju koja se nabavlja je uključen u bibliotečku bazu podataka, a podatak da je nabavka publikacije u toku, vidi se u OPAC-u. Moduli za serijsku kontrolu koju podržavaju integrisani sistemi napravljeni su za rad sa magazinima, časopisima, novinama, monografskim serijama i drugom građom koju biblioteka prima na stalnoj osnovi, bilo u redovnim intervalima ili kao neredovne dopune ili posebne publikacije. Mogućnosti serijske kontrole uključuju online naručivanje i obnovu pretplate, proveru prispelih brojeva, reklamaciju nedostajućih ili oštećenih brojeva i kontrolu zahteva za povezivanje. Neki integrisani sistemi podržavaju elektronski prenos naloga za pretplatu i reklamacije za nedostajuće brojeve. Informacije o fondu periodike uključene su u bibliotečki online katalog koji se ažurira automatski kada se prime novi brojevi.

35

GLOSAR SKRAĆENICA

AACR – Anglo-American Cataloguing Rules ABN – Australian Bibliographic Network AFR – Automatic Format Recognition A-G -Auto-Graphic AGILE-Auto-Graphics Interactive Library Exchange ALA – American Library Association ANSI - Americen National Standards Institute BALLOTS – Bibliographic Automation of Large Library Operations Using a Timesharing System BELLREL -Bell Laboratories Library Real-Time Loan BIE - Books in English BNB - British National Bibliography BNE – Biblioteca Nacional España BNF – Bibliotheque Nationale de France BOSS -Book Order and Selection System CATSS – Cataloging Support System CIHM – Canadian Institute for Historical Microreproductions CIP – Cataloging in Publication CISTI – Canadian Institute for Scientific and Technical Information CJK – Chinese, Japanese and Korean languages CLSI – Circulation Control System COM – Computer Output Microfilm CONSER – Cooperative Online Serials ERIC – Educational Research Information Center EROMM – European Register of Microform Masters ESTC-English Short Title Catalog EUSIDIC – European Association of Scientific Information Dissemination Centers FTP – File Transfer Protocol GAC – Group Access Capability GPO - Government Printing Office IAS- Interactive Access System IFLA – International Federation of Library Associations INNOVACQ – System from Innovative Interfaces IOLS – Integrated Online Library System

36

ISBD - International Standard Bibliographie Description ISBN - International Standard Book Number ISSN – International Standard Serial Number ISO – International Standardization Organization ITS – Interactive Access System JACKPHY – Languages: Japanese,Arabic, Chinese, Korean, Persian, Hebrew, Yiddish, and Cyrillic LC – Library of Congress LCCN – Library of Congress Card Number LCS -Library Computer System LOLITA- Library Online Information and Text Access MARBI - Machine Readible Bibliographic Information MeSH – Medical Subject Headings NACO – National Coordinated Cataloging Operatons NAF - Name Authority File NICEM - National Information Centre for Educational Media NLC – National Library of Canada NTIS- National Technical Information Service NUC - National Union Catalog NUCMC -National Union Cataloge Manuscript Collection OCLC - Online Computer Library Center OCR – Optical Characrer Recognition OPAC – Online Public Access Catalog PICA – Project for Integrated Catalogue Automation REMARC – Retrospective MARC RLG -Research Library Group RLIN -Research Libraries Information Network RVM – Repertoire de Vedeties Matiere SABINET – South African Bibliographic Utility SAF- Subject Authority File SCIPIO -Sales Catalog Index Project Input Online SDI – Selective Dissemination of information SPIRES -Stanford Physics Information Retrievel System SuDocs -Superintendent of Documents number UTLAS – University of Toronto Library Automation System WWW – World Wide Web

37

BIBLIOGRAFSKI SERVISI U «UNIVERZITETSKOJ BIBLIOTECI SVETOZAR MARKOVIĆ» Bibliografski servisi su naziv za grupe računarskih servisa koje održavaju velike baze podataka kataloških zapisa i nude kataloške usluge i srodne kataloške proizvode bibliotekama i drugim korisnicima koji tim zapisima pristupaju online ili na osnovi uzajamnog korišćenja računarskog vremena koristeći mikroračunare ili terminale. U Beogradu je uzajamni katalog smešten u Narodnoj biblioteci Srbije. Centar Virtuelne biblioteke Srbije je formiran objedinjavanjem lokalnih elektronskih kataloga Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Matice srpske, Univerzitetske biblioteke »Svetozar Marković« i JUBIN-a, sa preko 1.3000.000 zapisa. Biblioteke članice VBS koriste istu softversku (COBISS) programsku aplikaciju i hardversku platformu (ALPHA serveri sa VMS operativnim sistemom) u radu. Dinamika uključivanja biblioteka u sistem je bila uslovljena, njihovom tehničkom opremljenošću, motivacijom za samo uključenje, kao i samom obučenošću rada u sistemu. Do sada je uključeno 26 fakultetskih i 4 institutske biblioteke. Informatičko doba u kome smo pokazuje da je pretraživanje preko Weba važnije od bibliotečkih zbirki, a bibliotekari važniji od biblioteka. KoBSON – Konzorcijum Biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku je jedan od prvih pokušaja organizovanja biblioteka Srbije. Konzorcijum u svetu predstavlja izgradnju uzajamnih kataloga, edukaciju i nabavku elektronskih izvora. Redovnim praćenjem iskorišćenosti nabavljenih servisa je jedan od ciljeva na osnovu koga stičemo uvid u to da li se elektronske naučne informacije dovoljno koriste. Neophodno je permanentno obaveštavanje bibliotekara i krajnjih korisnika o svim dostupnim servisima u Srbiji: Web of Science Journal Citation Report Science Direct Springel LINK Emerald SciFinder EBSCO i Medline High Wire Institute of Physics Publishing TEEAL Blackwell American Chemical Society Free Medical Journals HINARI IEEE Computer Kluwer Open Archives ProQuest Academic Search Premier

38

Pretraživanje baze podataka sa sažetkom ili on-line baze podataka u punom tekstu, od bibliotekara-informatora zahteva dobro poznavanje strategije pretraživanja, kako bi korisnik dobio sve ono što njegovo istraživanje zahteva. Masovna pojava dokumenata u elektronskom obliku i Interneta znatno je uprostila i ubrzala proces pozajmice. Pojavili su se i specijalizovani programi za automatizaciju međubibliotečke pozajmice, koji samostalno obrađuju zahteve u elektronskom obliku i šalju elektronske dokumente na e-mail biblioteke, ili čak krajnjeg korisnika koji je pozajmicu i tražio. INIS je vodeći međunarodni informacioni sistem o miroljubivom korišćenju nuklearne energije, koji kooperativno razvijaju 103 zemlje i 19 međunarodnih organizacija pod okriljem Međunarodne agencije za atomsku energiju Ujedinjenih nacija. Treba istaći činjenicu da je Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković” u okviru među bibliotečke pozajmice najuspečnije sarađivala sa SUBITO i GBV. GVB-Gemeinsamer Bibliotheksverbund, je bibliotečki servis za nekoliko namačkih oblasti: Bremen, Hamburg, Mecklenburg-Vorpommern, Niedersachsen, Sachsen-Anhalt, Schleswing-Holstein, Türingen, kao i Staatsbibliothek Berlin-Preussischer Kulturbesitz, sa centrom u Getingenu. SUBITO-Library Delivery Service, čini 27 biblioteka iz Nemačke, Austrije i Švajcarske, sa sedištem u Berlinu i Hanoveru. Bibliografskim servisima se pristupa preko sajta KoBSON-a, tj Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku.

39