Instrumenti destabilizacije

RUSKA MEKA MO I NE-VOJNI UTICAJ NA BALTI KE DRŽAVE

Mike Winnerstig [ur.]

FOI-R--3990—SE

DECEMBER 2014

Mike Winnerstig [ur.]Zvanični prevod uradio Centar za evroatlantske studije (CEAS) iz Beograda, Srbija, juna 2015. uz saglasnost Ministarstva odbrane Švedske

www.ceas-serbia.org

Mike Winnerstig (ur.)

Instrumenti destabilizacije

RUSKA MEKA MOĆ I NE-VOJNI UTICAJ NA BALTIČKE DRŽAVE

Zvanični prevod uradio Centar za evroatlantske studije (CEAS) iz Beograda, Srbija, juna 2015.god. uz saglasnost Ministarstva odbrane Švedske

Bild/Cover: Mikhail Metzel/TT

FOI-R--3990--SE

4

Titel Tools of Destabilization

Title Russian “Soft Power” and Non-military Influence in the Baltic Sates

Rapportnr/Report no FOI-R--3990--SE

Månad/Month DecemberUtgivningsår/Year 2014Antal sidor/Pages 146 pISSN 1650-1942Kund/Customer FörsvarsdepartementetFoT områdeProjektnr/Project no A14102Godkänd av/Approved by Maria Lignell JacobssonAnsvarig avdelning Försvarsanalys

Detta verk är skyddat enligt lagen (1960:729) om upphovsrätt till litterära och konstnärliga verk. All form av kopiering, översättning eller bearbetning utan medgivande är förbjuden.

This work is protected under the Act on Copyright in Literary and Artistic Works (SFS 1960:729). Any form of reproduction, translation or modification without permission is prohibited.

5

FOI-R--3990--SE

SammanfattningDen pågående ryska aggressionen mot Ukraina har skapat betydande oro i de baltiska staterna Estland, Lettland och Litauen.De är NATO-medlemmar och därmed skyddade av alliansens kollektiva försvarsförmåga, men också de minsta och i relation till Ryssland de geografiskt mest utsatta NATO-länderna.

Detta har gjort att andra företeelser än traditionella militära hot börjat uppmärksammas i Baltikum. Särskilt gäller detta rysk s k mjuk makt (”soft power”) och andra former av icke-militärt inflytande. Ofta syftar begreppet mjuk makt på den makt som ett land kan ha genom sin attraktionskraft. Den ryska definitionen av begreppet omfattar emellertid också möjligheten att utöva mjuk makt i syfte att vinna inflytande eller att bekämpa en annan aktör.Icke-militär maktutövning inom de ekonomiska och de energipolitiska områdena, är också sådana som uppmärksammats i de rysk-baltiska relationerna.

Denna rapport studerar ryskt utövande av mjuk makt och andra icke -militära sätt att utöva inflytande i Baltikum under de senaste fem åren. En aktör som baserar sig på sådant inflytande kan agera offensivt utan att använda militära styrkor eller traditionell krigföring. Det är mycket svårt att använda traditionella militära instrument, inklusive medlemskap i militära allianser, som försvar mot detta.

Rapportens slutsatser är att ett stort antal organisationer och andra aktörer – direkt eller indirekt styrda av den ryska statsledningen – sedan flera år implementerar en strategi mot Baltikum baserad på mjuk makt och icke-militär maktutövning. I detta ingår dels den ryska s k landsmanspolitiken (”compatriots policy”) som omfattar stöd till alla rysktalande även utanför Rysslands gränser, dels en kampanj syftande till att underminera de baltiska staternas självförtroende som självständiga politiska entiteter, och dels en omfattande inblandning i baltiska inrikespolitiska angelägenheter. Detta förstärks av systematiska ryska försök – genom politiska, mediala och kulturella kanaler – att utmåla de baltiska staterna som ”fascistiska”, inte minst i relation till de ryska minoriteterna i Estland och Lettland. De senare utgör också målgruppen för mycket av de ryska försöken att utöva mjuk makt i Baltikum. I sin helhet kan den ryska strategin ses som ett sätt att medvetet destabilisera de baltiska staterna.

Resultaten av de ryska ansträngningarna i Baltikum är hittills relativt begränsade. Majoriteten av de rysktalande i t ex Estland är numera estniska medborgare, och bara ett litet antal är ”statslösa”. I alla tre länderna växer det också fram en yngre generation som har ryska som modersmål men som i ökande grad identifierar sig som lojala medborgare i det baltiska land de bor i. I den meningen är de ryska försöken att utöva mjuk makt mot Baltikum ett misslyckande. På andra områden, t ex vad gäller energifrågor, har rysk icke-militär maktutövning varit mer framgångsrik men även här finns tecken på att de baltiska staterna börjar kunna hantera situationen.

Nyckelord: Ryssland, mjuk makt, icke-militär maktutövning, destabilisering, landsmannapolitiken, Baltikum, Estland, Lettland, Litauen, minoritetsfrågor

FOI-R--3990--SE

6

Kratak pregledNastavak ruske agresije protiv Ukrajine doneo je velike brige baltičkim državama - Estoniji, Letoniji i Litvaniji. Ove države su članice NATO-a i kao takve su zaštićene mogućnošću kolektivne odbrane, ali su takođe najmanje i geografski najranjivije članice Saveza.

Ovo je dovelo do povećanog interesa za druga pitanja osim tradicionalnih vojnih pretnji baltičkim državama, posebno ruske meke moći i drugih ne-vojnih uticaja. Prema originalnoj definiciji, „meka moć” je označena kao moć privlačenja, ali ruska interpretacija takođe podrazumeva mogućnost da se meka moć koristi protiv drugih aktera da bi se stekao uticaj ili da bi se uključili u ne-vojni sukob. Pored toga, primećeno je korišćenje ne-vojne moći u oblastima ekonomije i energetike.

Ovaj izveštaj analizira rusko korišćenje meke moći i ne-vojnih sredstava u cilju uticaja na baltičke države u poslednjih par godina. Rukovanje mekom moći može biti mnogo efektivnija taktika u konfliktima od tradicionalnog oružanog napada, posebno ako je meta vojno zaštićena od strane Saveza sa mnogo većim i bitnijim učesnicima.

Rezultati istraživanja upućuju na to da je sve veći broj organizacija i drugih učesnika, direktno ili indirektno vođenih od strane Vlade Ruske Federacije, uključen u implementaciju meke moći u baltičkim državama. Glavni delovi ove strategije su:

a) politika ruskih sunarodnika, koja aktivno podržava sve ljude koji govore ruski van ruskog govornog područja,

b) kampanja kojoj je cilj podrivanje samopouzdanja baltičkih država kao samostalnih političkih entiteta, i

c) suštinsko mešanje u domaće političke poslove baltičkih država.

Sve ovo je pojačano sistematskim ruskim pokušajima da prikažu baltičke države kao „fašističke”, kroz političke, medijske i kulturne kanale, i to ne samo u njihovom odnosu prema ruskoj manjini. Kasnije grupe su takođe centralna meta ruske meke moći. Kao celina, ruska strategija se može smatrati ciljanom destabilizacijom baltičkih država.

Rezultati ruskih delovanja za sada su ograničeni. Na primer, većina ljudi koji govore ruski u Estoniji sada su estonski državljani, a relativno mali broj njih je bez državljanstva. U sve tri baltičke zemlje danas su tu neke mlađe generacije kojima je ruski maternji jezik, ali koji se u sve većem broju izjašnjavaju kao lojalni građani svoje zemlje boravka. U tom smislu, rusko upravljanje mekom moći protiv baltičkih država je promašaj. U drugim oblastima, kao što je energetski sektor, ruske ne-vojne moći su bile uspešnije, ali postoje indikacije da baltičke države zavode kontrolu i nad tom situacijom.

Ključne reči: Rusija, meka moć, ne-vojna moć, politika sunarodnika, Estonija, Letonija, Litvanija, destabilizacija, problemi manjina.

7

FOI-R--3990--SE

Sadržaj

Predgovor .....................................................................................................................11Kratak pregled ............................................................................................................. 12

1 Uvod 15Dr Mike Winnerstig, FOI

2 Ruski uticaj i meka moć u baltičkim državama: Gledište Moskve 18Dr Gudrun Persson, FOI

2.1 Uvod ............................................................................................................... 182.2 Definisanje i ograničenja ................................................................................ 182.3 Rusija i baltičke države ................................................................................... 192.4 Meka moć: Gledište Moskve .......................................................................... 202.5 Slika Rusije i Rusa u inostranstvu: Doktrine .................................................. 212.6 Slika Rusije i Rusa u inostranstvu: Vladini programi i politike ..................... 222.7 Glavni učesnici i instrumenti .......................................................................... 242.8 Ministarstvo spoljnih poslova ......................................................................... 242.8.1 Russkii Mir ................................................................................................. 252.8.2 Drugi činioci ............................................................................................... 252.8.3 Ruska pravoslavna crkva ............................................................................ 262.9 Zaključci .................................................................................................... 27

3 Ruska meka moć i ne-vojni uticaj: Gledište Estonije 29

Anna Bulakh, Julian Tupay, Karel Kaas, Emmet Tuohy, Kristiina Visnapuu i Juhan Kivirähk, Internacionalni Centar za studije odbrane, Talin

3.1 Uvod ............................................................................................................... 293.2 Strategija razvoja spoljne politike Rusije i uticaj na „blisko inostranstvo” .......293.3 Ruska politika sunarodnika i njene posledice ................................................. 323.3.1 Ruska politika sunarodnika ......................................................................... 323.3.2 Ruski sunarodnici u Estoniji: Ko su oni? ................................................... 333.3.3 Glavni akteri ruske politike sunarodnika u Estoniji .................................. 373.3.4 Savet za saradnju ruskih sunarodnika u Estoniji ........................................ 393.3.5 Učenje ruskog jezika u Estoniji i „Rusko školovanje u Estoniji” ............. 403.3.6 Organizacija sunarodnika: Suočavanje sa istorijom .................................. 413.3.7 Pravni informacioni centar za ljudska prava .............................................. 43

FOI-R--3990--SE

8

3.3.8 Politika sunarodnika predstavljena u internet izvorima .............................. 433.3.9 Rad sa omladinom: Molodoye Slovo ......................................................... 443.4 Veza ruske vlasti sa političkim partijama u Estoniji ..................................... 453.5 Prisustvo ruskih medija i posledice ............................................................... 473.6 Kulturne veze kao deo meke moći .................................................................. 493.7 Obrazovanje .................................................................................................... 523.8 Ruska pravoslavna crkva ................................................................................ 523.9 Ekonomska veza: Trgovina i investicije ......................................................... 533.9.1 Noviji istorijski kontekst ............................................................................. 533.9.2 Trenutno tržišno okruženje ......................................................................... 553.9.3 Investiciono okruženje ................................................................................ 563.10 Ruski uticaj na energetsku politiku ................................................................. 573.10.1 Gas .............................................................................................................. 583.10.2 Nafta ........................................................................................................... 593.11 Ruska meka moć u Estoniji: Generalni zaključci ........................................... 60

4 Ruska meka moć i ne-vojni uticaj: Gledište Letonije 62

Andis Kudors, Centar za Istočnoevropske studije, Riga

4.1 Uvod ............................................................................................................... 624.2 Ruska politika sunarodnika i njene posledice po Letoniju ............................. 644.2.1 Sukobljena istorija kao komponenta ruske politike sunarodnika ............... 644.2.2 Zastupanje prava kao tema u ruskoj politici sunarodnika u Letoniji .......... 664.2.3 Pitanje jezika ............................................................................................... 674.2.4 Ruski NVO ................................................................................................. 684.3 Veza ruskih vlasti sa letonskim političkim partijama .................................... 694.3.1 Osnivanje Harmony Centra ........................................................................ 694.3.2 Ujedinjeni sa ujedinjenom Rusijom ............................................................ 704.3.3 Finansijska podrška Rusije: nedostatak transparentnosti .......................... 714.3.4 Saradnja gradskog veća Rige sa Rusijom nakon opštinskih izbora 2009. .... 714.4 Prisustvo ruskih medija i njihove posledice po Letoniju ................................ 734.4.1 Podrška za Harmony Centar ..................................................................... 744.4.2 Uticaj ruskih medijskih kompanija na socijalne i političke procese ........... 754.4.3 Ruski mediji i sukob vrednosti ................................................................... 764.5 Kulturni odnos kao deo meke moći ............................................................... 784.5.1 Ruska popularna kultura u Letoniji ............................................................ 784.5.2 Ruska pravoslavna crkva ............................................................................ 794.5.3 Kontinentalna hokejaška liga ...................................................................... 80

9

FOI-R--3990--SE

4.5.4 Rezultati implementacije meke moći .......................................................... 814.6 Ekonomski instrumenti: Trgovina i investicije .............................................. 824.6.1 Trgovina ..................................................................................................... 824.6.2 Ruske investicije u Letoniji ....................................................................... 834.6.3 Bankarski sektor ........................................................................................ 844.6.4 Politički rizici povezani sa ekonomskim pitanjima ................................... 854.7 Energetska politika i Gazprom lobi ................................................................ 864.7.1 Liberalizacija tržišta gasa ........................................................................... 874.8 Zaključci ......................................................................................................... 88

5 Ruska meka moć i ne-vojni uticaj: Gledište Litvanije 91

Dr Nerijus Maliukevičius, Institut za međunarodne odnose, Vilnius Univerzitet

5.1 Uvod ............................................................................................................... 915.2 Rusija i litvanske političke partije i organizacije ............................................ 935.3 Politika sunarodnika u Litvaniji ...................................................................... 995.4 Prisustvo ruskih medija i njihove aktivnosti u litvanskom informacionom prostoru ............................................................................... 1055.5 Dileme energetske bezbednosti i ekonomski pritisak ....................................1125.6 Zaključak ......................................................................................................115

6 Zaključci i implikacije za dalja istraživanja 116

Dr Mike Winnerstig, FOI

6.1 Generalni zaključci ........................................................................................1166.2 Specifičnosti ...................................................................................................1176.3 Implikacije za dalje istraživanje ...................................................................118Napomena: ................................................................................................................ 120

7 O autorima 122

11

FOI-R--3990--SE

PredgovorOvaj izveštaj je nastao kao deo FOI projekta o susedskoj bezbednosti, koji je jezgro Baltičkog regionalnog bezbednosnog programa u FOI bezbednosnoj analizi. Projekat je finansiran od strane Švedskog ministarstva odbrane. Njegovi glavni ciljevi su da pruži dubok i sveobuhvatan uvid u vezi sa bezbednosnom situacijom nordijsko-baltičke oblasti i da sakupi saznanja o svakoj zemlji u regionu, uključujući njihovu interakciju i povezanost.

Tradicionalan pristup bezbednosti, povezan sa vojnim i odbrambenim pitanjima, oduvek je bio centralni deo projekta. U ovom izveštaju je ipak naglasak potpuno premešten na ne-vojna pitanja, uglavnom na rusku strategiju meke moći i ne-vojnog uticaja na baltičke države.

Kako ova pitanja nisu uobičajeno oblast istraživanja unutar projekta, izveštaj je u najvećoj meri napisan od strane analitičara koji ne pripadaju FOI, već cenjenim institutima i akademskim centarima u Estoniji, Letoniji i Litvaniji. Ovaj izveštaj je proizvod međunarodnih istraživačkih napora koji su bili izuzetno veliki, ali su se na kraju isplatili.

Izveštaj je veoma predusretljivo pregledao gospodin Ingmar Oldberg, koji je sada u Švedskom institutu za inostrane poslove, a nekadašnji FOI zamenik direktora za istraživanja. Dr Johan Eelend, dr Johanes Malminen i gospodin Tomas Malmlof iz FOI takođe su doprineli pregledu finalne verzije izveštaja.

Mike Winnerstig - lider projekta, „Projekat susedske bezbednosti”

FOI-R--3990--SE

12

Kratak pregledNedavna ruska vojna agresija protiv Ukrajine prouzrokovala je znatnu zabrinutost, ne samo u baltičkim državama, već i u Skandinaviji i drugim delovima Evrope. Međutim, baltičke države su članice NATO-a i napad na njih bi donosioci odluka u US smatrali napadom na Sjedinjene Države. Moć zastrašivanja ovom činjenicom verovatno je veoma velika.

Uprkos ovom faktoru odvraćanja, mogu se koristiti i druge mere protiv baltičkih država, najmanjih, svakako najranjivijih i geografski najbližih zapadnih ruskih komšija. Ovaj izveštaj se ne fokusira na tradicionalne vojne pretnje, već na onaj malo poznat, a dosta spominjan fenomen, ruski ne-vojni uticaj i meku moć u baltičkim državama.

Meka moć se u svom izvornom obliku ne bavi zaista rukovanjem moći ili uticajem preko učesnika, već privlačenjem. U ruskom kontekstu, sa druge strane, meka moć se često koristi na drugačiji način - da se označi sposobnost učesnika da upravljaju u određenom smislu na ne-vojni, ne-tradicionalni način, kroz nezadovoljne grupe manjina, lokalnih medija, industriju zabave i domaći politički sistem druge države. Ponekad to može označavati i tradicionalnije načine, kao što su upotreba ekonomije ili energetike, ali i dalje ne-vojna sredstva protiv druge države. Meka moć je u ovoj interpretaciji nešto čime učesnik može da upravlja protiv nečega i može se smatrati još jednim, ili novim sredstvom državne moći. Prema definiciji, ovo znači da meka moć i ne-vojni uticaj mogu biti deo arsenala koji država ima na raspolaganju u slučaju konflikta. Korišćenje meke moći može čak biti i novija i mnogo efikasnija taktika u konfliktu od tradicionalnog vojnog napada, posebno ako je meta vojno zaštićena kroz savez sa mnogo bitnijim i važnijim učesnicima.

U ovoj studiji analiziramo kako meku moć, tako i ne-vojna sredstva uticaja, kao što su energetska i ekonomska pitanja. Svima je zajedničko to što izričito izostavljaju vojna sredstva i mogu biti korišćena kroz mnoštvo neprijateljskih vojnih konflikata, koja su daleko od tradicionalnih.

Napad meke moći može biti razoran ukoliko je usmeren na podrivanje jedinstva i samopouzdanja druge države kao političkog entiteta. Tradicionalna vojna odbrana ne može mnogo toga da uradi protiv napada te vrste.

Cilj ovog izveštaja je da se analiziraju forme, obim i efektivnost ruske meke moći i ne-vojnog uticaja na baltičke države. Vremenski okvir je, u suštini, poslednjih pet godina, završno sa sredinom 2014.

Ona postavlja niz pitanja:

– U kom obliku se ruska meka moć ispoljava u baltičkim državama?

– Koje organizacije ili akteri imaju ulogu u promociji ruske meke moći?

– Da li neki domaći učesnici, kao što su političke partije imaju vezu sa Rusijom i koju ulogu imaju?

– Koja je uloga medija kao prenosioca meke moći?

13

FOI-R--3990--SE

– U kojoj meri su kulturni faktori važni za mogućnost Rusije da upravlja ne-vojnim uticajem baltičkim državama?

– Da li su ruska ekonomska ili poslovna sredstva postala sredstva upravljanja meke moći?

– Kakvu ulogu ima energetski sektor u ruskoj mekoj moći u kontekstu baltičkih država?

Rezultat izveštajaVeliki broj opštih zaključaka se može izvući iz empirijskih rezultata predstavljenih u ovom izveštaju. Prvo i osnovno, ruski činioci, finansirani i rukovođeni direktno od strane Ruske Federacije se uključuju u implementaciju strategije meke moći i ne-vojnog uticaja u sve tri baltičke države, i aktivno pokušavaju da sprovedu ovakvu vrstu moći u velikom broju oblasti. Pre svega, ovo se povezuje sa takozvanom politikom sunarodnika, koja je namenjena pružanju podrške svim ljudima koji govore ruski van Rusije.

Druga stvar je da sve tri baltičke države takođe sebe vide kao mete ruskih strategija osmišljenih od strane ideologa i implementiranih od strane aktivista i figura establišmenta sa punom podrškom Kremlja. Te strategije, prema svemu sudeći, ciljaju ne samo na promociju manjina koje govore ruski u baltičkim državama, već i na podrivanje baltičkih država kao političkih entiteta, samopouzdanje ne-ruske populacije i pouzdanje u sposobnosti EU i NATO-a da pomognu baltičkim državama u slučaju unutrašnje krize.

Treće, ruska strategija uključuje znatno mešanje u domaće političke sisteme baltičkih država. Veze, na primer u slučaju netransparentne ruske ekonomske podrške između Ujedinjene partije Rusije, sa jedne strane, i estonske Partije centra, letonskog Harmony Centra i litvanske Partije izborne borbe Poljaka, sa druge strane, samo su jedan od znakova.

Četvrto, sve baltičke države su na meti ruskih optužbi koje se tiču njihove navodne „fašističke” prošlosti i sadašnje veze sa fašizmom. Ove optužbe formiraju široku bazu iz koje ruski, ili činioci povezani sa Rusijom, rade na tome da podriju politički kredibilitet baltičkih država.

Kao peto, ruske medijske kompanije i njihovi servisi za emitovanje programa rade zajedno sa ruskim vlastima, u smislu da prenose političke poruke usaglašene sa stavovima kasnijih činioca u vestima baltičkih država.

Na kraju, kulturne razmene na prvi pogled igraju malu ulogu u strategiji zato što postoji svojstveni interes i naklonost prema ruskoj kulturi u baltičkim državama, bez negativnih konotacija.

Sagledano kao celina, celokupna ruska strategija usmerena na baltičke države u ovom smi slu koristi se mekom moći i ne-vojnim sredstvima uticaja kao instrumentima za destabili zaciju.

FOI-R--3990--SE

14

U pogledu efekata svega gore navedenog, čini se ispravnim kada se kaže da najveći uticaj Rusije na baltičke zemlje u ovom kontekstu deluje pre svega kao uticaj na manjinu ruskog govornog područja u ovim državama. Većinsko stanovništvo nije pogođeno u tolikoj meri mogućnošću da će postati ili postaje pro-rusko. Ruska akcija protiv Ukrajine je takođe prouzrokovala povećanu polarizaciju među manjinama ruskog govornog područja u Estoniji i Letoniji, na one koji podržavaju Putinovu politiku i one koji je ne podržavaju.

Ruska strategija meke moći nije sama. Sve tri baltičke države imaju aktivnu kulturnu politiku usmerenu ka svojim manjinama. Ove politike zajedno sa opštim društvenim razvojem utiču na stavove tih manjina, društava i nacija u kojima žive. Postoje takođe znaci povećane i bolje integracije manjine ruskog govornog područja u društva baltičkih zemalja, na primer u smislu povećanja naturalizacije građana posebno u Estoniji, ali donekle i u Litvaniji i Letoniji. Na neki način, ruska politika sunarodnika je promašaj. Manjine ruskog govornog područja bi mogle na duge staze da razviju identitet ruskog govornog područja, ali kao odani Estonci, Letonci i Litvanci. Takav razvoj događaja je ipak daleko od sigurnog.

Još jedno zapažanje je da ekonomska pitanja nisu od centralnog značaja za rusku strategiju meke moći u baltičkim državama. Postoji dosta očekivanja, ali generalno treba reći da ekonomsko polje, izuzimajući energetski sektor, nije najveća motivacija za rusko delovanje protiv baltičkih država. Međutim, postoje znaci da je priliv ruskog kapitala, posebno u Letoniji prouzrokovao korupciju i ekonomsku zavisnost koja može imati destabilišući uticaj na tržište i društvo. U specifičnom slučaju Estonije, nedostatak političkih partija sastavljenih pre svega od etničkih Rusa je nadoknađen postojanjem Partije centra koja uspešno služi Estoncima ruskog govornog područja, iako je vođena od strane etničkih Estonaca. U Estoniji je pitanje ruskog kao obrazovnog jezika dovelo do intenzivne debate o ljudskim pravima, koja je prenaglašena od strane ruskih učesnika. U isto vreme, izgleda da se Estonci ruskog govornog područja intenzivno integrišu u Estoniji. Samo 6,7% populacije je sada bez državljanstva, mnogo manje nego nekadašnjih 32% (od pre dvadeset godina), a 53% Estonaca ruskog govornog područja su sada takođe estonski građani.

U Letoniji, lokalna dominacija u Rigi od strane Harmony stranke (nekadašnjeg Harmony Centra), koja je suštinski pod vođstvom i služi etničkim Rusima u Letoniji, komplikuje političku scenu kao partija kojoj nije dozvoljeno od strane drugih partija da bude deo bilo koje vladajuće koalicije na nacionalnom nivou. Ovo je izgleda pružilo plodno tlo za rusku politiku meke moći i to ne samo kroz medije. Efekti ovih politika su ti da je javno mnjenje u Letoniji najpozitivnije u smislu njihovog odnosa prema Rusiji. Činjenica da je sadašnjem letonskom predsedniku dozvoljeno da poseti Moskvu izgleda naglašava ovu vezu. Na polju ekonomije je očigledno da ruski ekonomski interesi delimično služe kao poluga za ruske političke ciljeve u Letoniji.

U Litvaniji, ruski učesnici koriste složenu situaciju sa domaćim manjinama da odvoje poljsku manjinu od litvanske većine, ali takođe i da stvore razdor između Poljske i Litvanije. Međutim, ruska politika sunarodnika takođe gubi u Litvaniji na duge staze, zato što mlađi Litvanci ne koriste ruski u istoj meri kao njihovi roditelji.

15

FOI-R--3990--SE

1 UvodDr Mike Winnerstig, FOI

Od završetka Hladnog rata, oblast Baltika se smatrala za mirno mesto. Iako su postojali neki preostali strahovi, pogotovo u Istočnoj Evropi i baltičkim državama, koje se tiču rizika od ruskog revanšizma, oni su mnogo godina od strane posmatrača iz Zapadne Evrope bili odbačeni kao preterani ili posmatrani kao nesrećna prošlost.

Ruska agresija protiv Ukrajine i nelegalna aneksija Krima 2014. su u velikoj meri promenile čitavu situaciju. Iako se direktna vojna pretnja prema baltičkim državama nije povećala, očigledna volja političkih lidera Rusije da menjaju granice na silu smatra se prekretnicom u ostalim delovima sveta. Mnogi posmatrači su istakli da je nov i „kreativan” oblik oružanog sukoba korišćen u Krimskoj operaciji, kao što je infiltriranje „malog zelenog čoveka” - ruski vojnici bez nacionalnih obeležja na svojim uniformama - može biti ponovljen na drugom mestu. U vreme pisanja ove studije, istočna Ukrajina svedoči značajnoj operaciji destabilizacije od strane „lokalne samoodbrambene snage”, očigledno snažno podržane od strane ruskih vojnih elemenata.١

Ovakav razvoj je prouzrokovao stvarnu zabrinutost ne samo u baltičkim državama, najmanjim i geografski najbližim susedima Rusiji, već i u Skandinaviji i drugim delovima Evrope. Glavno pitanje o kojem se raspravlja je da li bi se Rusija usudila da deluje na sličan način protiv država koje su organizaciono, politički i ekonomski duboko ukorenjene na zapadu već više od dvadeset godina. Konvencionalna mudrost kaže da ne bi. Baltičke države su članice NATO-a i napad na njih bi se od strane US vlasti smatrao napadom na US. Odvraćajuća vrednost ovoga verovatno je veoma velika.

Postoje, međutim, druge forme ratovanja ili bar antagonističkog ponašanja koje bi mogle da se iskoriste protiv baltičkih država. Moć uticaja na slabije susede je, ipak, istorijski veoma čest kada se radi o velikim silama. Na jesen 2014. Rusija je delovala protiv sve tri baltičke države kroz manje od mesec dana, na način koji je znatno slabiji od vojnog napada, ali i dalje podseća na provokaciju:

a) Estonski bezbednosni policajac je otet od strane ruskih agenata na granici između Rusije i Estonije; b) Visoko rangirani zvaničnik iz Moskve je održao govor u Rigi napadajući baltičke države za promociju fašizma i kršenje ljudskih prava nad manjima ruskog govornog područja; c) Ruske vlasti su ponovo otvorile kriminalne slučajeve protiv 1.500 Litvanaca koji su odbili da služe vojsku u Sovjetskom Savezu 1990. godine i d) Litvanski ribarski brod je zarobljen iz nejasnih razloga, a njegova posada je pritvorena izvan ruske luke Murmansk2. Čini se neverovatnim da je slučajnost da su se svi ovi događaji desili u kontekstu posete američkog predsednika Baraka Obame Talinu i NATO samitu u Kardifu (Vels).

1 Za nedavnu analizu ukrajinske krize vidi Granholm, N., Malminen, J. i Persson, G. (2014), Naglo buđenje: Grananje ruske agresije prema Ukrajini (Stockholm: FOI), FOI-R--3892--SE.

2 Vidi Lucas, Edward (2014), „Putin cilja na Baltik da bi diskreditovao NATO”, Wall Street Journal, 22 Septembar.

FOI-R--3990--SE

16

Ovaj izveštaj se, prema tome, ne fokusira na tradicionalne vojne pretnje već na dosta spominjani, ali malo poznati fenomen - ruski ne-vojni uticaj, odnosno „meku moć”, na baltičke države.

„Meka moć” je pojam koji je skovao profesor političkih nauka sa Harvarda, Džozef Naj, i ovaj pojam inače nema negativnu konotaciju. U svom originalnom obliku, ne bavi se zaista rukovanjem moći ili uticajem od strane učesnika, već snagom privlačenja. U ruskom kontekstu, međutim, meka moć se često koristi na drugi način - da se označi sposobnost aktera da rukuje vlašću na više različitih ne-vojnih, ne-tradicionalnih načina, kroz nezadovoljne grupe manjina, lokalne medije, industriju zabave i domaći politički sistem druge države. Ponekad može označavati tradicionalnija sredstva, kao što su upotreba ekonomskih ili energetskih, ali i dalje ne-vojnih sredstava protiv druge države, ali ne u zvaničnoj ruskoj doktrini. Meka moć, u ovoj interpretaciji, nešto je čime učesnik može rukovati protiv nečega ili nekoga, i samim tim može se, baš kao i bilo koji državni resurs, smatrati sredstvom državne vlasti, kao što su, recimo, oružane snage.

Prema definiciji, ovo znači da je meka moć ne-vojni uticaj koji se može koristiti kao sredstvo u ratu, ili bar biti deo arsenala koji država ima na raspolaganju u slučaju konflikta. Korišćenje meke moći čak može biti mnogo efikasnija taktika u konfliktu nego tradicionalni vojni napad, posebno ako je meta vojno zaštićena kroz savez sa većim i značajnijim saveznicima.

Mora se napomenuti, međutim, da je koncept meke moći korišćen na nekoliko načina i sa nekoliko različitih značenja. U ovoj studiji koristimo široko tumačenje, ali da bismo ostali verni korenima, analiziramo oba, meku moć i ne-vojna sredstva uticaja, kao što su energetska i ekonomska pitanja. Ono što im je zajedničko je to što izričito izostavljaju vojna sredstva i što mogu da se koriste u mnogim kontradiktornim kontekstima kratkih, tradicionalnih vojnih sukoba.

Baltičke države su na mnogo načina podložne spoljnom pritisku. Njihove populacije su male, kao i veličina njihovih odbrambenih snaga i teritorije. Pored toga, sve su članice EU i NATO-a, i kao takve su punopravne članice zapadnog sveta. Samim tim su vojno i politički bezbednije nego ikada. Većina trezvenih procena njihove geopolitičke pozicije zaključuje da je bilo koja pretnja dosta udaljena, posebno uz činjenicu da su post-krimska dešavanja uključila suštinski odgovor u smislu vojne i političke solidarnosti između baltičkih država i njihovih NATO saveznika, posebno Sjedinjenih Država.

Međutim, neka nova značenja moći i uticaja je teško meriti po standardima tradicionalnih vojnih sredstava. Kada pričamo o mekoj moći u svim njenim oblicima, društvo je pogođeno na mnogo drugačiji način nego da je reč o vojnom napadu. Napadačka snaga meke moći na prvi pogled može biti pozitivna ako vlada neke države, na primer, želi da promoviše znanje i razumevanje sopstvenog kulturnog nasleđa u drugoj zemlji, ali isto tako može biti i razorna ako je usmerena na podrivanje kohezije i samopouzdanja druge države. Vojne odbrambene snage ne mogu da urade mnogo protiv ovakvog napada.

Cilj ovog izveštaja je, dakle, da analizira oblike i u nekom stepenu efikasnost ruske meke moći i ne-vojnog uticaja na baltičke države. Vremenski raspon je, u suštini, poslednjih pet godina, završno sa krajem 2013. Postavlja se dosta pitanja:

17

FOI-R--3990--SE

– U kom obliku se ruska meka moć ispoljava prema baltičkim državama?

– Koje ogranizacije ili akteri učestvuju u promociji ruske meke moći?

– Da li neki domaći učesnici, kao što su političke partije, imaju veze sa Rusijom i kakva je njihova uloga?

– Kakva je uloga medija kao prenosioca meke moći?

– U kojoj meri su kulturološki faktori važni za rusku sposobnost da rukovodi ne-vojnim uticajem na baltičke države?

– Da li ruska ekonomija ili poslovni instrumenti postaju sredstva za upravljenje mekom moći?

– Koju ulogu energetski sektor igra u ruskoj mekoj moći u kontekstu baltičkih država?

Koncept meke moći nije ograničen na baltičke države. U poglavlju 2, dr Gudrun Person ispituje ovaj koncept kao celinu. Poglavlja 3, 4 i 5 napisali su estonski, litvanski i letonski analitičari koji se bave implementacijom i izvršenjem ruske meke moći i ne-vojnim uticajem na Estoniju, Litvaniju i Letoniju. Iako su ova poglavlja u suštini napisana „iznutra”, napisana su u tradicionalnom naučnom maniru, sa opsežnim fusnotama koje omogućavaju čitaocu da proceni izvore izveštaja.

Poslednje poglavlje upoređuje i analizira empirijska poglavlja kako bi se izvukao zaključak i dale smernice za buduća istraživanja.

FOI-R--3990--SE

18

2 Ruski uticaj i meka moć u baltičkim državama: Gledište MoskveDr Gudrun Persson, FOI

2.1 UvodJedan od eksplicitnih ciljeva ruske spoljne politike danas jeste da „poveća svoju težinu i uticaj” u svetu. Jedan od načina da se to postigne, prema koncepciji spoljne politike Ruske Federacije iz 2013. jeste upotreba „meke moći” kao dopune tradicionalnoj diplomatiji. Glavni cilj ovog poglavlja jeste da se analizira rusko gledište njenog uticaja na svet: namere Rusije, glavni učesnici i instrumenti ruskog uticaja.

Uticaj može obuhvatiti ekonomsku moć i energetsku politiku, ali one su izvan opsega ovog poglavlja. Ekonomska moć, prema Džozefu Naju se definiše odvojeno od meke moći3. Fokus ove studije je na ruskom pogledu vršenja uticaja preko meke moći. Ona ispituje važnost doktrinarnih dokumenata, kao i relevantne vladine projekte politike sunarodnika. Ključna politika obraćanja političkog rukovodstva je analizirana i najvažniji akteri su ispitani. Glavni akteri su Rossotrudnichestvo4, Russkii mir i razne medijske kompanije.

2.2 Definisanje i ograničenjaDefiniciju uticaja prati Šer, koji je definiše kao „sposobnost da ubedi ili podstakne druge da poštuju ili da se priklone nečijim željama bez pribegavanja sili ili eksplicitnim pretnjama”5. Usko povezan sa uticajem je koncept meke moći. Prema Najovoj definiciji to znači da je to „sposobnost da se dobije šta se želi preko privlačenja”6.

Šta je onda ruski pogled na meku moć? Kakva se sredstva koriste da bi se izvršila takva snaga?

Jedan način da se prostudiraju ova pitanja jeste da se koristi ruski rečnik da bi se napravila struktura analize7. Rusko ministarstvo inostranih poslova (MID) uokviruje ova pitanja u svojim godišnjim prikazima pod naslovom „Humanitarni trendovi”, koji se sastoje od „pravnih pitanja, zaštite sunarodnika koji su u inostranstvu, konzularnih poslova i kulture, nauke i obrazovanja”8. Skoro identičan rečnik je korišćen u konceptu spoljne politike, iako su ove reči od vrednosti za identifikovanje ruskih napora u ovoj

3 Nye, Joseph (2004) Meka moć: Sredstva uspeha u svetskoj politici, New York: Public Affairs, pp. 30–32.4 Federalna agencija za CIS, Sunarodnici koji žive u inostranstvu i međunarodna humanitarna saradnja.5 Sherr, James (2013) Tvrda diplomatija i meka prinuda: Ruski uticaj u inostranstvu, London, Chatham

House, p. 126 Nye, op. cit. (2004): 5–6.7 Pelnēns, Gatis, ur. (2009) „Humanitarna dimenzija” ruske spoljne politike prema Gruziji, Moldaviji,

Ukrajini i baltičkim državama, Riga.8 MID (2013): Plan delatnosti Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacije za period do 2018. god.

http://www.mid.ru/bdomp/nsosndoc.nsf/e2f289bea62097f9c325787a0034c255/a2fd6cef39f67069 44257ba600461abb!OpenDocument.

19

FOI-R--3990--SE

oblasti, ova studija izbegava upotrebu reči „humanitaran”, pošto ima tendenciju više da zbuni nego da razjasni. U stvari, ruska percepcija meke moći i kulturne i humanitarne dimenzije politike su sinonimi9. Umesto toga, koristi se mnogo konkretnija struktura. Kao prvo, osnovno načelo ruske politike da poveća svoj uticaj u inostranstvu je naveden u ključnim doktrinama, federalnim zakonima i vladinim programima. Drugo, glavni akteri ili podupirači ove politike su analizirani. I na kraju, izvučene su neke okvirne konstatacije o pitanju ruskog korišćenja meke moći.

Poglavlje je bazirano na mišljenju da zvanične doktrine i ključni politički govori odražavaju stvarne namere. Da li ove namere mogu biti ispunjene očigledno zavisi od velikog broja faktora, kao što su ekonomski i domaći razvoj, međunarodni odnosi i slično. Lakše je reći nego učiniti. Međutim, poslednjih dvadeset godina se pokazalo da je Rusija bila u mogućnosti da postigne svoje ciljeve kada se ukaže prilika. Stvaranje Evroazijske carinske unije je takav slučaj10. Korišćenje izvora energije kao instrumenta spoljne politike je drugi.11

2.3 Rusija i baltičke državeJedan od ciljeva ruske spoljne politike je da zaštiti svoje građane i sunarodnike u inostranstvu12. Manjina ruskog govornog područja živi u svim baltičkim državama.

Od 2011, Letonija i Estonija imaju najveći udeo, od 26,9% i 25,5%, dok Litvanija ima 5,4%13. Procenat onih koji govore ruski u ovim zemljama postepeno opada14. Poznato je da Rusija oblast nekadašnjeg Sovjetskog Saveza smatra svojom interesnom sferom15. Često su koristili nekoliko povezanih metoda - političku, ekonomsku i medijsku, kako bi pokušali da utiču na ove države16. Rusko korišćenje takozvane „politike sunarodnika” kao način vršenja meke moći nad zemljama okruženja dovelo je do povećane zabrinutosti u baltičkim državama17. Ruske kompanije sve više dominiraju medijima i zabavnom industrijom baltičkih zemalja, što takođe stvara zabrinutost18. Nedavno su

9 Šer, op. cit (٢٠١٣): ٨٧, navodi Vladimir Frolov, ’Printsipy miagkoi sily’, Vedomosti, ٨ April ٢٠٠٥.10 Dragneva, Rilka & Wolczuk, Kataryna (2012) ‘Rusija, Evroazijska carinska unija i EU: Saradnja, stagnacija

ili rivalstvo?’, Rusija i Evroazija REP BP 01/2012, London, Chatham House, Avgust.11 Oxenstierna, Susanne & Hedenskog, Jakob (2012) „Energistrategi” [Energy Strategy] in Vendil Pallin

Carolina (ed.) Rysk militär förmåga i ett tioårsperspektiv [Ruska vojna sposobnost i desetogodišnja perspektiva] – 2011 FOI-R--3404--SE, Stockholm, March, p. 125.

12 Koncept spoljne politike (2013): Kontseptsiia vneshnei politiki Rossiiskoi Federatsii, http://www.mid.ru/bdomp/Brp_4.nsf/arh/6D84DDEDEDBF7DA644257B160051BF7F?OpenDoc ument, §4zh. Confirmed by President Vladimir Putin on 12 February 2013. Dostupno na engleskom na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/76389FEC168189ED44257B2E0039B16D.

13 Smirnov, Vadim (2012): Ruska „meka moć” na Baltiku, Ruski savet za međunarodne odnose, 4 Maj, http://russiancouncil.ru/en/inner/?id_4=367.

14 Uporedi sa udelom od 2000-2002 in Hedenskog, Jakob & Larsson, Robert (2007): Ruska prednost na CISI baltičke države, FOI-R--2280--SE, Stokholm, Jun, p. 31.

15 Transformacija Rusije, Ministarstvo odbrane, Finska, Helsinki (2013): 13-14; Ciziunas, Pranas (2008) ‘Rusija i baltičke države: Da li je ruski imperijalizam mrtav?’, Komparativna strategija , 27:3, p. 287.

16 Kaljurand, Riina. Ruski uticaj na moldavsku politiku u toku Putinove ere (2000-2008), Međunarodni centar za studiju odbrane, Talin, (novembar 2008).

17 Kudors, Andis (2010) „Ruski svet” – Ruski pristup meke moći prema politici sunarodnika, ruski analitički digest, No. 81, 16 June, 2-4.

18 Ljung, Bo; Malmlöf, Tomas; Neretnieks, Karlis and Winnerstig Mike (ed.) (2012): Bezbednost i odbrana baltičkih država, FOI-R--3471--SE, Stokholm, Oktobar, p. 19-20.

FOI-R--3990--SE

20

službe bezbednosti u Estoniji i Letoniji iskazale zabrinutost povodom ruskih napora da utiču na proces kreiranja politika19. Posebno aktuelna tema je o različitim mišljenjima o Sovjetskoj okupaciji baltičkih država 1940. Kontroverza oko Bronzane statue iz Talina je druga.20

2.4 Meka moć: Gledište MoskveNovi koncept spoljne politike koji je usvojen u februaru 2013. eksplicitno navodi meku moć, miagkaia sila, kao sve važnije sredstvo u spoljnoj politici. Međutim, meka moć nije ništa novo u ruskoj spoljnoj politici. Fraza je korišćena u Pregledu politike spoljnih poslova Ruske Federacije iz 2007, a njegova zaostavština datira još iz Sovjetskog vremena21. Koncept spoljne politike iz 2013, međutim, opisuje meku moć kao dodatak klasičnoj diplomatiji22, ali se identifikuje rizik od mogućeg korišćenja meke moći kao sredstva za mešanje u unutrašnje stvari država kroz, između ostalog, „finansiranje humanitarnih projekata i projekata vezanih za ljudska prava u inostranstvu”(§ 20). Jasno je da definicija meke moći koja se ovde koristi nije tradicionalna, okrenuta ka privlačenju države. Meka moć se smatra širokom oblašću koja pokriva mnoge oblasti politike, kako domaće, tako i inostrane. Dva člana Građanske komore su nedavno zaključila da je bilo neophodno za Rusiju da razvije atraktivnu stranu meke moći i stvori bazu za borbu protiv manipulativne strane koncepta23. Vladimir Putin definiše meku moć kao „instrumente i metode da se ostvare ciljevi spoljne politike bez korišćenja oružja, informacija i drugih poluga uticaja”24. On je to takođe definisao kao „jačanje ruskog jezika, aktivno promovisanje pozitivnog imidža Rusije u inostranstvu, sposobnost da se integrišu u globalni tok informacija”25.

Prema Ruskom Savetu za međunarodne odnose, struje ruske meke moći mogu biti grupisane prema glavnim temama: kultura i obrazovanje, nauka i tehnologija i Ruska pravoslavna crkva26. Ruski politički vrh koncentriše napore meke moći u trima glavnim oblastima.27 Prvo, ona ima za cilj da promoviše rusku kulturu, jezik i obrazovanje. Drugo, koristi kontra-propagandu da opovrgne negativnu sliku Rusije u međunarodnoj

19 Estonska unutrašnja bezbednosna služba (2012), Godišnji izveštaj 2012, https://www.kapo.ee/cms- data/_text/138/124/files/kapo -aastaraamat-2012-en.pdf, SAB [Biro za ustavnu zaštitu, Letonija] Godišnji izveštaj 2011, http://www.sab.gov.lv/index.php?lang=en&nid=285

20 Za nekoliko interesantnih eseja o baltičko-ruskim odnosima vidi Berg, Eiki and Ehin, Piret (2009) Identitet i spoljna politika: Baltičko-ruski odnosi i evropske integracije, Burlington: Ashgate. Korisna studija o Rusima u Letoniji is Malmlöf, Tomas (2006) Ruska populacija u Letoniji: Moskovske marionete? FOI-R--1975--SE, Maj, FOI: Stokholm.

21 Pelnēns, op. cit. (2009): 19, 2722 Koncept spoljne politike, op. cit. (2013).23 Grigorev, Maksim & Ordzhonikidze, Sergei (2013), ‘Meka moć: protivdejstvo manipulacije’, Rusko

federativno izdanje „VVP”, No 4 (82) 2013. http://www.oprf.ru/ru/print _datas/22392.Građanska komora je savetodavno telo stvoreno na inicijativu ruskog predsednika 2005, sa ciljem jačanja civilnog društva. vidi https://www.oprf.ru/en/about/

24 Putin, Vladimir (2012) ‘Rossiia i meniaiuchshiisia mir’, Moskovske novosti, 27 Februar, http://www.mn.ru/politics/20120227/312306749.html.

25 Putin, Vladimir (2013) ‘Vstrecha s sotrudnikami MID Rossii’, http://news.kremlin.ru/news/17490, 11 Februar.

26 Ruski unutrašnji poslovi (2012): 30-3127 Lukyanov, Fyodor (2013) ‘Depardie protiv progressa’, gazeta.ru, 17 Januar, http://www.gazeta.ru/column/

lukyanov/4929549.shtml

21

FOI-R--3990--SE

štampi i stavi pod pritisak druge zemlje, kao što su baltičke. Kao treće, pokušava da stvori mrežu „prijatelja Rusije” širom sveta, gradeći antiamerikanizam.

Važno je napomenuti da je Sovjetsko nasleđe međunarodne propagande i stvaranja pozitivne slike i dalje prisutno u naporima meke moći.28 Međunarodni Savet ruskih sunarodnika se ponosi svojim Sovjetskim nasleđem, a šef Rossotrudnichestvo, Kon-stantin Kosačev, tvrdi da njegova agencija radi na osnovama „tradicije i praktične veštine koje su se pojavile u starim Sovjetskim vremenima”.29

2.5 Slika Rusije i Rusa u inostranstvu: DoktrineGledište ruske Vlade na povećanu ulogu Rusije u svetu određeno je u Strategiji nacionalne bezbednosti, vojne doktrine i Koncepta politike spoljnih poslova. Na ovom strateškom nivou, pitanje je šire od same meke moći i takođe obuhvata tradicionalnu „tvrdu moć”, tj. pre svega vojnu moć, kao što nalaže vojna doktrina. Ruski pogled na njenu ulogu u svetu obuhvata sve Ruse koji žive u inostranstvu, ne samo one iz baltičkih država.

Strategija nacionalne bezbednosti navodi da je uloga „kulturne sfere” da ojača međunarodnu sliku Rusije i razvije zajedničku „humanitarnu” i informaciono-tehno-lošku sredinu na teritoriji Komonvelta i nezavisnih država (CIS) i susednih oblasti (§ 84)30. Strategija ne spominje eksplicitno meku moć, ali je jasno da se paragraf 84 odnosi na tu oblast.

Politički koncept spoljne politike primećuje da je među ciljevima ruske spoljne politike da zaštiti „prava i legitimne interese ruskih građana i sunarodnika koji žive u inostranstvu, kao i da promoviše u različitim međunarodnim formama ruski pristup pitanjima ljudskih prava i promociji ruskog jezika i jačanja njegove pozicije u svetu i konsolidovanja ruske dijaspore u inostranstvu” (§4zh, z).

Jasno je iz gore navedenog da je naglasak na ljudskim pravima blisko povezan sa zaštitom ruskih sunarodnika u inostranstvu31. Sa druge strane, kao što je navedeno u Konceptu spoljne politike, ljudska prava mogu biti iskorišćena od strane drugih država da se umešaju u unutrašnju politiku Rusije.

Koncept naglašava značaj napora u „humanitarnoj saradnji”, „konzularnoj podršci”, „zaštiti sunarodnika” i „kulturi, obrazovanju i nauci” (§ 39). Zadatak Rusije je da „konsoliduje ogranizaciju sunarodnika kako bi zaštitili njihova prava u zemlji boravka i da bi osigurali etničko-kulturnu originalnost ruske dijaspore”. U ključnom paragrafu ruski zadaci se utvrđuju kao:

28 Zahvalan sam profesoru Aleksandru Sergenjinu, Univerzitet St. Petersburg za ovaj zaključak29 Kosačev, Konstantin (2012): ’V mire slozhilos prezumptsiia vinovsnosti Rossii’, Kommersant, 3 Septembar,

http://www.kommersant.ru/doc/2014308 (pristupljeno 30 oktobra 2013).30 Nacionalna bezbednosna strategija (2009): Strategiia natsionalnoi bezopasnosti Rossiiskoi Federatsii do

2020 goda, http://president.kremlin.ru/ref_notes/424).31 Vidi takođe Pelnēns, op. cit. (2009): 22.

FOI-R--3990--SE

22

„...rad na uspostavljanju pozitivne slike Rusije dostojne visokog statusa njene kulture, obrazovanja, nauke, sportskih dostignuća, nivoa građansko-socijalnog razvoja, kao i učešća u programima pomoći zemalja u razvoju; oblikovanjem sredstava za poboljšanje svoje percepcije širom sveta; poboljšanje primene meke moći i identifikovanje najboljeg vida aktivnosti u ovoj oblasti koja će uzeti u obzir međunarodno iskustvo i nacionalne osobenosti i graditi mehanizme interakcije sa civilnim društvom i ekspertima; dalji razvoj regulatornog okvira u gore navedenim oblastima”. (§390).

Koncept, koji je odobren od strane predsednika Putina u februaru 2013. takođe direktno definiše meku moć kao: „sveobuhvatan alat za postizanje ciljeva spoljne politike građenjem potencijala civilnog sektora, informacionim, kulturnim i drugim metodama i tehnikama alternativnim u odnosu na tradicionalnu diplomatiju, koja postaje nezaobilazan sastojak savremenih međunarodnih odnosa.”32

Vojna doktrina predviđa da je legitimno korišćenje oružanih snaga da bi se „osigurala zaštita građana koji se nalaze van granica Ruske Federacije u skladu sa opšte priznatim principima i normama međunarodnog prava i međunarodnih ugovora Ruske Federacije”(§ 20)33. Ona precizira da: „U cilju zaštite interesa Ruske Federacije i njenih građana i očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, formacije oružanih snaga Ruske Federacije mogu se koristiti operativno van Ruske Federacije” (§ 16). Osim toga navodi se da je jedan od glavnih zadataka oružanih snaga i drugih trupa u vreme mira da „štite građane Ruske Federacije van Ruske Federacije od oružanog napada” (§27j).

Ruski građani i sunarodnici u inostranstvu se na taj način posmatraju kao vitalna grupa. Dopunjavajući doktrinu i strateški pristup, niz važnih dokumenata reguliše rusku politiku u oblasti povećavanja svog uticaja u svetu. Oni su ispitani u daljem tekstu.

2.6 Slika Rusije i Rusa u inostranstvu: Vladini programi i politikeJedan od osnovnih zakona koji reguliše rusku politiku sunarodnika je Zakon o državnoj politici o sunarodnicima u inostranstvu. Usvojen je 1999, ali je prošao kroz nekoliko izmena, a poslednji amandmani su dodati 23. jula 2013. On izdvaja četiri kategorije sunarodnika: 1) osobe rođene u državi, koje tu žive i koje karakteriše zajednički jezik, istorija, kulturno nasleđe, tradicija i običaji, kao i njihovi direktni rođaci; 2) građani Ruske Federacije koji trajno žive u inostranstvu; 3) oni koji su rođeni u Sovjetskom Savezu i koji sada žive u državama koje su bile deo Sovjetskog Saveza, a koji su zadržali državljanstvo dobijeno u državi boravka, kao i oni bez državljanstva; i 4) emigranti iz Ruske Federacije ili Sovjetskog Saveza koji su zadržali državljanstvo u državi prijema, kao i oni bez i jednog državljanstva (čl. 1). Zakon takođe navodi da je politika sunarodnika sastavni deo i unutrašnje i spoljne politike (čl. 5.1) i da je cilj politike da podrži interese ruskih sunarodnika (čl. 5.3).

32 Koncept spoljne politike, op. cit. (2013).33 Vojne doktrine (2010): Voennaia doktrina Rossiisskoi Federatsii, 5 februar 2010, http://www.scrf.gov.ru/

documents/18/33.html

23

FOI-R--3990--SE

Vladin program koji podržava dobrovoljni povratak sunarodnika koji žive u inostran stvu je pokrenut 2006. godine. Čini se da nije imao uspeha. U prve tri godine od pokretanja programa, oko 10.000 sunarodnika, uglavnom iz Kazahstana, prešlo je u Rusiju34.

Državni program za rad sa sunarodnicima se usvaja na svake dve godine. Poslednji dvogodišnji program je pokrenut 5. jula 201335. Program uključuje nekoliko mini-starstava i ogranizacija, ali glavnu ulogu ima Ministarstvo spoljnih poslova. Različite težnje su podeljene u pet poglavlja: 1) konsolidacija sunarodničkih organizacija kroz međunarodne događaje, festivale itd; 2) razvijanje informacija za sunarodnike; 3) razvijanje kulturnih, naučnih i religioznih odnosa sa sunarodnicima i obezbeđivanje ruskih duhovnih, kulturnih i jezičkih veza između onih koji pričaju ruski; 4) mere da se podrže mladi u ruskoj dijaspori; 5) podrška za ugrožene zajednice sunarodnika.

Prema tome, ovaj program ima širok pristup sunarodnicima, od filmskih festivala, preko naučnih seminara, do medicinske pomoći. Takođe su uključene organizacije kao što su Rossotrudnichestvo, Russkii mir, ITAR-TASS i druge medijske kompanije.

Prilikom ispitivanja prethodno navedenog gledišta o mekoj moći i pitanju sunarodnika, Državni program za spoljnu politiku je od velikog značaja. Usvojen je 15. aprila 201436. Podprogram 3 se bavi ovim pitanjima, a Rossotrudnichestvo ima glavnu ulogu. Podprogram sadrži devet oblasti u kojima je potreban rad da bi se osnažili ruski interesi u inostranstvu: 1) da se osnaže mreže i da se modernizuju ruski centri za nauku i kulturu u inostranstvu; 2) da se promoviše ruska nauka, kultura i obrazovanje u stranim zemljama; 3) da se ojača pozicija ruskog jezika u inostranstvu; 4) da se podrže sunarodnici koji žive u inostranstvu; 5) da se razvije javna diplomatija, nauka, obrazovanje, kultura, ekonomija, informacije i druge humanitarne veze sa vladinim i nevladinim organizacijama u okviru CIS-a, kao i sa drugim stranim vladama i međunarodnim i regionalnim organizacijama; 6) da se uspostave međunarodni odnosi na temu ruske federacije i opštinske formacije; 7) da se ojača regionalna i supra-regionalna integracija unutar Komonvelta; 8) da se doprinese konceptu učešća Ruske Federacije u međunarodnim dešavanjima; i 9) učešće u informacionoj analizi politike za jačanje objektivnih stavova o Rusiji i kulturno-humanitarnog uticaja današnje Rusije u svetu. Ove oblasti sumiraju zvaničan pogled na meku moć. Da bi ispunili podprogram, „problemi unutar sfere meke moći” moraju biti sistemski rešeni.

Sve u svemu, jasno je da su koncept meke moći i politika sunarodnika usko povezani. Ideja sunarodnika se bazira na nekoliko principa. Kao prvo, ona pokušava da zadrži odnos koji funkcioniše sa onima iz ruskog govornog područja koji su u inostranstvu tako što ih podstiče da budu lojalni modernoj Rusiji, uključujući njen politički sistem i njenu interpretaciju istorije, dok su i dalje u svojoj državi boravka37. Drugo, politika teži tome da stvori društvenu mrežu sunarodničkih organizacija koja može da se koristi da ostvari specifične ciljeve spoljne politike.

34 Pelnēns, op. cit. (2009): 32135 Programma raboty s sootechestvennikamik, prozhivaiushchimi za rubezhom na 2013-2014 gody, http://

www.garant.ru/products/ipo/prime/doc/70311152/. 36 Gosudarstvennaia programma RF „Vneshnepoliticheskaia deiatelnost”, http://www.mid.ru/bdomp/activity.

nsf/0/70C680302CAF0CC744257B4000450BF337 Pelnēns, op. cit. (2009): 319.

FOI-R--3990--SE

24

2.7 Glavni učesnici i instrumentiRuska država igra glavnu ulogu u naporima korišćenja meke moći38. Većina instrume-nata na ovom polju su kontrolisani od strane vlasti, a NVO koje su uključene su u stvarnosti polu-vladine39. Zbog toga je korisno označiti glavne državne aktere uključene u ove napore.

Povodom politike sunarodnika, Predsednička komisija podržava državni program o dobrovoljnom povratku sunarodnika koji žive u inostranstvu40. Komisiju vodi direktor Federalne migracione službe, a čine je predstavnici nekoliko ministarstava i vladinih tela. Na nivou vlada postoji Komisija za sunarodnike koji žive u inostranstvu, koju vodi ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov41. Takođe postoji komisija koja se bavi pitanjem sunarodnika u Dumi.

2.8 Ministarstvo spoljnih poslovaMinistarstvo spoljnih poslova je glavni akter. Odeljenje za saradnju sa sunarodnicima je odgovorno za politiku sunarodnika. Takođe, postoji Odsek za humanitarnu saradnju i ljudska prava. Jedan od primera za rad u ovoj sferi je publikacija ministarstva spoljnih poslova iz 2012. koja je prikaz ljudskih prava u EU. Njen glavni cilj je da pokaže kako članice EU imaju ozbiljan problem sa ljudskim pravima širom EU, implicirajući da EU nije u poziciji da kritikuje druge države za zloupotrebu ljudskih prava42. Estonija i Letonija su, na primer, kritikovane da vrše diskriminaciju nad ruskim nacionalnim manjinama, a Litvanija za sprečavanje manjina da se obrazuju na svom maternjem jeziku.

Dodatno, Rossotrudnichestvo, agencija pri ministarstvu spoljnih poslova je stvorena 2008. da koordiniše vođenjem kulturnih i naučnih centara u inostranstvu. Agenciju vodi Konstantin Kosačev i prema njihovim informacijama, predstavljena je u 77 zemalja i ima 660 zaposlenih, od kojih je 415 sa boravištem u inostranstvu43. Od baltičkih država, predstavljena je jedino u Litvaniji. Kosačev je javno kritikovao Estoniju i Letoniju da nisu dozvolile da Rossotrudnichestvo otvori svoje kulturne i naučne centre44. Trenutno se čini da baltičke zemlje nisu prioritet Agenciji, između ostalog i nije bilo konkretnih projekata planiranih za te zemlje u 201345.

38 Šer, op. cit. (٢٠١٣): ٨٧39 Sergunin, Alexander (2013) Putinov concept ‘meke moći’: Neodrživo značenje, neobjavljen rad predstavljen

2013. na Aleksanteri konferenciji, 23–25 oktobar 2013, Helsinki.40 Mezhvedomstvennaia kommissia, http://state.kremlin.ru/commission/4/news41 Pravitelstvennaia komissiia, http://government.ru/department/156/42 MID (2012) Doklad o situatsii s obespecheniem prav cheloveka v Evropeiskom soiuze, Moskva, http://

www.mid.ru/brp_4.nsf/newsline/1ED8A7DD4E137C7844257ACC0031D3FC, p. 3.43 Studneva, Elena (2012) ’Rossotrudnichestvo: „miagkaia sila” nabiraet ves’, Mezhdunaronoi zhizn’, 6

Septembar, http://interaffairs.ru//print.php?item=8751.44 Kosachev, Konstantin (2013) ‘Kak vidiat na Zapade segodniashniuiu Rossiiu’, Moskovskii komsomolets, 7

Septembar 2013.45 Rossotrudnichestvo (2012): Plan Federalnogo agenstva po delam Sodruzhestva Nezavisimykh Gosudarstv,

sootechestvennikov, prozhivaiushchikh za rubezhom, i po mezhdunarodnomu storudnichestvu na 2013 god, http://rs.gov.ru/sites/rs.gov.ru/files/plan_na_sayt_0.pdf.

25

FOI-R--3990--SE

Prema planu ministarastva spoljnih poslova za 2018, broj ruskih naučnih i kulturnih centara u inostranstvu će porasti sa 96 na 110, a broj ruskih jezičkih centara unutar njih će porasti sa 70 na 9146.

2.8.1 Russkii MirJoš jedan važan učesnik je Russkii mir, Ruski svet, koji je stvoren predsedničkim dekretom 2007, kao NVO pod ministarstvima spoljnih poslova i obrazovanja. Vodi ga Višeslav Nikonov, političar i istoričar, unuk dobro poznatog boljševika iz Staljinove ere, Višeslava Molotova. Glavni cilj Russkii mir jeste da podstakne izučavanje ruskog jezika i kulture u inostranstvu. Njegova ciljna grupa nisu isključivo sunarodnici, već šira javnost zainteresovana za Rusiju. Russkii mir ima predstavništva u sve tri baltičke države, sa dva centra u Letoniji i Litvaniji, i jednim u Estoniji.47

2.8.2 Drugi činiociDodatno, veliki broj organizacija, često povezanih sa državom umešano je u nastojanja meke moći. Ministarstvo spoljnih poslova (MID) i Rossotrudnichestvo su odgovorni osnivanje novog tela, Fondacije za podršku i odbranu prava sunarodnika koji žive u inostranstvu, koja je osnovana 1. januara 2012. Veb sajt Fondacije ima mapu za „pra-ćenje događaja” koja je posebno označila baltičke države kao „blisko inostranstvo”, a ne Evropu48.

Godišnji izveštaj Rossotrudnichestvo 2012. imenuje Rusku asocijaciju za međunaro-dnu saradnju kao važnog partnera u vršenju meke moći. Još jedan od učesnika u ovoj sferi je Russkii vek (Ruski vek), internet sajt i časopis namenjen Rusima koji žive u inostranstvu, a finansiranom od strane državnog programa za podršku dobrovoljnog povratka sunarodnika koji žive u inostranstvu. Goršakov Fondacija za javnu diploma-tiju, Fondacija Andrei Pervožanij, Internacionalni savet ruskih sunarodnika, Književna fondacija Russkoe zarubezhe (Rusija u inostranstvu), Institut za demokratiju i saradnju i Međunarodna asocijacija za sunarodničke organizacije mladih su takođe uključeni u napore Rusije na primenu meke moći, a ovo nikako nije konačna lista.

Nepotrebno je reći da mas-mediji igraju važnu ulogu u ruskim aktivnostima meke moći. Ministarstvo spoljnih poslova očigledno ističe medije, kako štampane, tako i elektronske, kao važan deo prenošenja poruke49. Većina velikih novinskih agencija i televizijskih stanica su direktno ili indirektno kontrolisane od strane države. Rossotrudnichestvo sarađuje sa medijskim kompanijama kao što su ITAR-TASS, Glas Rusije i RT (nekadašnji Russia Today). Russkii mir takođe sarađuje sa nekima

46 MID (2012): Doklad o situatsii s obespecheniem prav cheloveka v Evropeiskom soiuze, Moskva, http://www.mid.ru/brp_4.nsf/newsline/1ED8A7DD4E137C7844257ACC0031D3FC.

47 Russkii mir (2013) Katalog russkikh tsentrov, http://www.russkiymir.ru/russkiymir/ru/rucenter/catalogue.jsp?pager.offset=0&pageIndex=1&pag eSize=30.

48 Fond podderzhki, http://pravfond.ru/.49 MID (2013): Plan deiatelnosti Ministerstva inostrannykh del Rossiiskoi Federatsii na period do 2018,

http://www.mid.ru/bdomp/nsosndoc.nsf/e2f289bea62097f9c325787a0034c255/a2fd6cef39f670694 4257ba600461abb!OpenDocument.

FOI-R--3990--SE

26

od ovih kompanija, kao između ostalog i sa ruskim televizijskim kanalom Kultura. Prema Kudorsu, ruska televizija je veoma popularna u baltičkim državama: „Uz pomoć satelitske televizije dolazi do velikog procvata ruske kulture koja zahvaljujući svojoj rastućoj filmskoj industriji, pop muzici, modernoj književnosti i dramskoj umetnosti, čini Rusiju prilično atraktivnom regionalnom silom”50.

Ambicija ruske meke moći unutar Saveta baltičkih država (CBSS) takođe treba da se spomene.

Unutar okvira Saveta za kulturu i obrazovanje, baltički omladinski kamp, „Artek”, u Kalinjingradu je dobio podršku, a Sergej Lavrov je pozdravio otvaranje kampa kao jednog od „značajnih događaja” tokom ruskog predsedavanja Savetom baltičkih država 2012-201351. Može biti da je ova podrška deklarativna, da nije bila jedan od prioriteta ruskog predsedavanja52, ali činjenica je da je omladinski kamp dobio pažnju ministra spoljnih poslova, koja ukazuje da su napori ka korišćenju meke moći dobili na težini.

Drugi omladinski kampovi koje je organizovala Rusija su izazvali zabrinutost u baltičkim državama. Letonski ministar odbrane, Artis Pabriks, upozorio je da omla-dinski kampovi sa vojnom obukom mogu predstavljati potencijalnu pretnju za letonsku nacionalnu bezbednost53.

2.8.3 Ruska pravoslavna crkvaSudeći prema Najovom konceptu meke moći, njeni izvori mogu uključivati određene vrednosti koje su široko doživljene kao deo nacionalnog identiteta. Ruska pravoslavna crkva ovde je od velikog značaja. Ruski analitičar, Fjodor Lukjanov tvrdi da je Pravoslavna crkva jedan od glavnih instrumenata ruske meke moći54. Koncept „ruskog sveta” je promovisan kao alternativa zapadnim vrednostima. Ovaj koncept ne treba mešati sa istoimenom organizacijom, zato što je koncept mnogo širih razmera. Patrijarh Kiril ima jasnu viziju o konsolidovanom ruskom svetu koji postaje mnogo moćniji od političkih saveza55.

Ovo je veoma dobro povezano sa trenutnim državnim politikama patriotizma i napora političkog vrha da definišu ruski nacionalni identitet.56 U govoru na konferenciji posvećenoj potrazi za nacionalnim identitetom u klubu „Valdaj”, predsednik Putin je

50 Kudors, op. cit. (2010): 451 Lavrov, Sergey (2013): Govor ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova o CBSS na trećem

ministarskom sastanku severnih dimenzija, Brisel, 18 Februar2013, http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/7415566D34DB37EF44257B1900555D7A52 Oldberg, Ingmar (2012) ‘Meka bezbednost u oblasti Baltika: ruski interes u Savetu država baltičkog mora’,

UI Occational Papers, No 12. 31 October, UI: Stockholm, p. 58–59.53 Deutsche Welle (2013): Ruski omladinski kampovi irk Latvia, DW, 29 Jun, http://www.dw.de/russian-

youth-camps-irk-latvia/a-16896948.54 Kudors, op. cit. (2010); Lukyanov, op. cit. (2009).55 Kirill (2009) ‘Vystuplenie Sviateishego Patriarkha Kirilla na torzhestvennom otkrytii III Assamblei Russogo

mira’, p. 3 November; Sherr, op. cit. (2013), p. 89.56 Šer, op. cit. (٢٠١٣): ٨٩-٩٠. Za korisnu studiju o odnosu između crkve i države, vidi Bodin, Per-Arne (٢٠١٣):

‘Legitimnost i simfonija: O odnosu između države i crkve u post-Sovjetskoj Rusiji’, u Bodinu, Per-Arne; Hedlund, Stefan i Namli, Elena (eds.)

Moć i legitimitet – Izazovi iz Rusije, London: Routledge.

27

FOI-R--3990--SE

prikazao Rusiju kao branioca hrišćanskih vrednosti u savremenom svetu57. U poslednjih nekoliko godina su Rossotrudnichestvo i Russkii mir potpisali dogovor o saradnji sa Ruskom pravoslavnom crkvom.

Uloga Ruske pravoslavne crkve u ovoj sferi nije jednostavna. Moskovska Patrijaršija se ponekad gleda sa skepticizmom zbog svojih veza sa političkim moćnicima u Moskvi. Možda da bi ublažili negativne nacionalističke asocijacije, Nacionalni ruski savet za međunarodne odnose savetuje da Ruska pravoslavna crkva treba da se pozicionira kao transnacionalna institucija, a ne strogo kao nacionalna58.

2.9 Zaključci Na prvi pogled se može činiti da je koncept meke moći zgodno i prilično bezazleno sredstvo u spoljnoj politici neke države. Međutim, kao što je gore prikazano, to je oblast puna zamki. Rusija koristi i tvrdu i meku moć da bi vršila uticaj. Gruzijski rat 2008. godine je pokazao da upotreba vojne sile u ruskom okruženju nikada nije daleko. Ovo se opet pokazalo kada je Krim aneksiran 2014.

Čini se da je korišćenje ruske meke moći u porastu, ako je za verovati zvaničnim izjavama. Politička volja je jasno izražena, osnovna vladina infrastruktura postoji, a takođe postoji potencijal za širenje. Sama činjenica da se toliko ulaže u miagkaia sila ukazuje da je ruski politički vrh osetio nedostatak ruske meke moći. Današnji fokus je na jeziku, kulturi i anti-amerikanizmu. Ovo stvara nekoliko pitanja o naizgled kontradiktornim politikama i nejasnim definicijama.

Kao prvo, postoji unutrašnje neslaganje između ruskog principa nemešanja u spoljne odnose i korišćenja meke moći. Ovo se takođe ogleda u izjavama da je meka moć mač sa dve oštrice. Privlačna strana meke moći se priznaje, dok se u isto vreme na koncept gleda kao na rad stranih obaveštajnih službi u Rusiji i stoga predstavlja pretnju za nacionalnu bezbednost.

Drugo, pojmu „sunarodnika” i širem konceptu ruskog sveta nedostaje jasna definicija. Ovo nije novi problem, ali kada dođe do korišćenja meke moći može biti komplikovano da se, ukoliko nije identifikovana, prenese poruka do publike.

Kao treće i poslednje, sam broj državnih organizacija i polu-vladinih NVO u ovoj sferi, često sa istim ili preklapajućim ciljevima, čini koordinisanje politike veoma teškim. Po-dela rada u nastojanjima meke moći između dve najveće agencije, Rossotrudnichestvo i Russkii mir, nije uvek jasna.

Osim toga, napori meke moći su često podrivani od strane drugih Kremaljskih aktera. Tokom takozvane „Godine prijateljstva” između Rusije i Holandije u 2013. godini o Ru-siji je neočekivano stvorena potpuno drugačija slika u vezi sa zvaničnim diplomatskim

57 Putin, Vladimir (2013): ‘Vstrecha s sotrudnikami MID Rossii’, http://news.kremlin.ru/news/17490, 11 februar.

58 Ruski savet spoljnih poslova (2012): Postulatis ruske spoljne politike, Izveštaj 4, 20 septembar, http://russiancouncil.ru/en/inner/?id_4=838#top, p. 31.

FOI-R--3990--SE

28

sporom zbog fizičkog napada na holandskog diplomatu u Moskvi.59 Potencijalna atraktivnost Zimskih olimpijskih igara 2014. u Sočiju je prethodno narušena zbog javnog skandala koji je uključivao korupciju i velike troškove. Stavljanje u pritvor aktiviste Grinpisa u jesen 2013. je takođe donelo dosta negativnih kritika zapadnih štampanih medija.

Sve u svemu, jasno je da će Rusija pokušati da iskoristi koncept meke moći za sopstveno shvatanje koncepta i da je spremna da potroši mnogo više sredstava na to. Na taj način Rusija želi da ima uticaj bez uticaja. Ovo podseća na zapažanje Isaje Berlina, koji je 1946. identifikovao da „(Rusija) je spremna da uzme učešće u međunarodnim odnosima, ali više voli da se druge zemlje uzdrže od interesovanja za njene poslove: tj. da sebe izoluje od ostatka sveta, ali bez toga da bude izolovana iz istog.”60

59 Reuters (2013): ‘Holandski diplomata pretučen u Moskvi od strane nepoznatog napadača’, 16 October, http://www.reuters.com/article/2013/10/16/us-russia-diplomat-beating- idUSBRE99F0BA20131016.

60 Berlin, Isaiah (1946), ‘Zašto je Sovjetski Savez odlučio da se izoluje, The Isaiah Berlin virtuelna biblioteka, http://berlin.wolf.ox.ac.uk/lists/nachlass/whysovunfull.pdf, p. 1.

29

FOI-R--3990--SE

3 Ruska meka moć i ne-vojni uticaj: Gledište EstonijeAnna Bulakh, Julian Tupay, Karel Kaas, Emmet Tuohy, Kristiina Visnapuu i Juhan Kivirähk, Internacionalni Centar za studije odbrane, Talin

3.1 UvodOvo poglavlje predstavlja pregled korišćenja ruske „meke moći” u Estoniji, uzimajući u obzir svaki sektor u kojem se sprovodi. Ono poklanja posebnu pažnju specifičnim institucijama kroz koje Moskva pokušava da stekne i održi uticaj, ali istovremeno donosi informacije o situaciji manjine ruskog govornog područja u državi.

3.2 Strategija razvoja spoljne politike Rusije i uticaj na „blisko inostranstvo”Zajedno sa svojim kolegama baltičkim državama, Litvanijom i Letonijom, Estonija je uspešno sledila težak put tranzicije ka liberalnoj demokratiji sa funkcionalnom tržišnom ekonomijom označenom transparentnošću i poštovanjem vladavine prava. S vremena na vreme, međutim, ovaj proces tranzicije je bio ugrožen, ili usporen zbog elemenata sovjetskog nasleđa, od lošeg kvaliteta energije i transportne infrastrukture usmerene iz Moskve, do oslabljenog civilnog društva i neiskusne lokalne vlasti. Ipak, verovatno najznačajniji izazov je došao iz demografske zaostavštine tog perioda, tokom koje je veliki broj populacije radnika iz Rusije i ostalih Sovjetskih republika preseljen ili prebačen u baltički region. Većina nije videla potrebu da nauči jezik i da se integriše u kulturu i društvo domaćina. Rezultujući nedostatkom socijalne kohezije, zajedno sa ostalim gore navedenim faktorima, ostavljen je otvoren prozor za priliku Kremlja da širi uticaj na baltičke države.

Da bi ostvarila taj cilj, Rusija je tražila druga sredstva koja prevazilaze tradicionalna sredstva tvrde moći, kao što su prinuda upotrebom vojne sile, da bi prešla na savremena sredstva koja se mogu kategorizovati kao meka moć. Kao što je rečeno u prethodnom poglavlju, taktike Rusije u baltičkom regionu su često tajne i prinudne, teže kombinovanju meke moći sa ne-vojnim uticajem kroz razgranatu mrežu etničkih Rusa koji žive u baltičkim državama i javnim i privatnim ličnostima lojalnim Kremlju.

U baltičkim državama, Rusija je koristila meku moć na više različitih načina, a najznačajnije je zalaganje za manjine etničkih Rusa koje je pospešilo privlačnost Ruske kulture među ljudima koji imaju ruske korene. Ovo je koncipirano od strane Moskve kao „humanitarna dimenzija” njihove spoljne politike61. Ovaj koncept identifikuje četiri prioritetne oblasti: 1) odbranu ljudskih prava; 2) zaštitu interesa sunarodnika koji žive

61 Hanson, Zachary (2013): Ruska energetska diplomatija u baltičkim državama, Auctus, Octobar,: http://www.auctus.vcu.edu/PDF/SOSCI_1_HANSON.pdf.

FOI-R--3990--SE

30

u inostranstvu; 3) konzularna pitanja; 4) partnerstvo u kulturnom i naučnom sektoru.62 Koncept Ruske spoljne politike za 2008, spomenut u poglavlju 2 ovog člana tvrdi da:

„[.....] povećana globalna konkurencija i potencijalna rastuća kriza stvaraju rizik od destruktivne i nezakonite upotrebe meke moći i koncepta ljudskih prava da se izvrše politički pritisci na suverene države, da se umešaju u njihove unutrašnje poslove, da se destabilizuje njihova politička situacija i da se manipuliše javnim mnjenjem, uključujući izgovor za finansiranje kulturnih i projekata za ljudska prava u inostranstvu. “63

Ironično, ponašanje Rusije prema Estoniji i drugim državama uklapa se sasvim dobro sa sopstvenom definicijom „destruktivne i nelegalne primene meke moći“. U suštini, ruska upotreba meke moći se može bolje opisati kao operacija uticaja. U svom godišnjem pregledu 201264, Kaitsepolitsei (KaPo ili Bezbednosna policija, zvanično poznatija na engleskom kao Estonska unutrašnja bezbednosna služba) daje sledeću definiciju i procenu:

[Operacija uticaja] aktivnosti koje su usmerene na promenu ciljne grupe druge države (kao što su državne vlasti ili mediji) odluke, ponašanje i stavove. Oblast operacija je mnogo šira nego u slučaju meke moći i uključuje diplomatiju, informacije, vojnu moć, ekonomski uticaj, tajne operacije specijalnih službi kao i bilo koje drugo sredstvo za sticanje uticaja uključujući i nuđenje novca. Meka moć i operacije uticaja su u svojim sredstvima, ali i ciljevima dva očigledno veoma različita koncepta. [......] Mora se, nažalost, zaključiti da novi koncept i formulacija nisu ništa drugo nego pokušaji da se sakrije i dobije legitimnost ruske tradicionalne KGB-ovske operacije uticaja.

Rusija je pokušala da iskoristi mogućnosti koje ima na osnovu svog strateškog položaja i političkog nasleđa. Želja da ojača svoju geopolitičku ulogu na Evroazijskom kontinentu, posebno na teritorijama koje su nekada pripadale Sovjetskom Savezu, pad koji predsednik Putin naziva „najvećom geopolitičkom katastrofom veka“65, nalazi se visoko na listi prioriteta Kremlja u poslednjih deceniju i po. Za Moskvu, to nije samo stvar prestiža da održi vodeću ulogu u regionu, već i način da osigura svoju stabilnost protiv spoljnih pretnji usmerenih ka njenim samo-definisanim nacionalnim interesima66. Ruska strategija nacionalne bezbednosti, objavljena u maju 2009. pokrenula je diskusiju o bezbednosnim izazovima sa kojima se Moskva suočava. Dokument je naglasio smenu ruske bezbednosne strategije sa konvencionalnih tvrdih bezbednosnih pitanja na meku dimenziju nacionalne bezbednosti. Ona opisuje specifične ciljeve u tri podprograma i predviđa budžete za ova tri cilja do 2020. godine.

62 Za zvanično objašnjenje humanitarne dimenzije u ovom periodu, vidi Ministarstvo inostranih poslova, (2007) Obzor Vneshney Politiki Rossyskoy Federatsii, Mart 27, http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/3647DA97748A106BC32572AB002AC4DD; Predsednik Rusije (2008), Koncept spoljne politike Ruske Federacije, Jul 12, http://archive.kremlin.ru/eng/text/docs/2008/07/204750.shtml

63 Ibid.64 Unutrašnja bezbednosna služba (2012) – Godišnji pregled 2012, pp 7-865 Poslaniye Federalnomu Sobraniyu Rossyskoy Federatsii, April 25, 2005, dostupno na http://archive.kremlin.

ru/appears/2005/04/25/1223_type63372type63374type82634_87049.shtml .66 Sophia Dimitrakopoulou i Andrew Liaropoulos (2010): „Ruska nacionalna bezbednosna strategija do 2020:

Velika sila u stvaranju?” Kavkazki pregled spoljnih poslova 4:1 (Winter), pp. 35-42, http://www.cria-online.org/10_4.html

31

FOI-R--3990--SE

Strategija nacionalne bezbednosti je istakla potrebu da se, između ostalih mera, razvije atraktivna slika Ruske Federacije i ruske kulture u inostranstvu „priznanjem primarne uloge u kulturi u preporodu i očuvanju kulturno-moralnih načela“ i „jačanjem međunarodne slike Rusije kao zemlje sa veoma bogatom tradicijom i dinamikom razvoja moderne kulture“.67 Rusija je izdvojila znatnu količinu sredstava za implementaciju stra-tegije u kasnijem periodu, resursi usmereni na „međunarodnu humanitarnu saradnju“ će dostići 7 milijardi RUB (EUR 138 miliona/SEK 1.2 milijarda) do 2020. (Tabela 1)

Tabela 1: Sredstva koja su namenjena za aktivnosti spoljne politike, 2013–2020

(1000 RUB)68

Ukupan obimSpoljna politika – program aktivnosti

Treći podprogram: međunarodne humanitarne saradnjeZa ispunjavanje postojećih obaveza

Dodatna sredstva

2013 64,239,819.8 2,045,913.1 0

2014 64,610,936.4 2,090,364.5 1,921,424.2

2015 66,644,150.3 1,921,424.2 2,053,175.2

2016 68,319,041.3 2,037,650.4 4,091,159.0

2017 71,241,845.1 2,145,381.1 4,566,716.0

2018 74,846,772.6 2,275,647.5 5,212,639.7

2019 76,767,593.6 2,357,806.5 6,622,932.8

2020 77,798,468.2 2,408,803.9 7,070,532.9

67 Vidi Nacionalnu bezbednosnu strategiju Rusije do 2020, http://rustrans.wikidot.com/russia-s-national-security-strategy-to-2020.

68 Sume su preuzete iz državnog programa Ruske Federacije pod naslovom spoljna politička aktivnost, http://www.mid.ru/bdomp/activity.nsf/0/70c680302caf0cc744257b4000450bf3/$FILE/foreign_pol icy_activity.pdf [originalno na Ruskom].

FOI-R--3990--SE

32

3.3 Ruska politika sunarodnika i njene posledice

3.3.1 Ruska politika sunarodnikaRusija održava svoje prisustvo i uticaj u baltičkim državama stvaranjem mreža koje su rusko-prijateljske, do kojih je uspešno dosegla preko svoje „sunarodnik” politike. Moskva je uspela u izgradnji jakog nasleđa oslonjenog na sovjetsko doba i osećanja zajedničke istorije među ruskim manjinskim stanovništvom u Estoniji, kao i promociji ruskog jezika i kulture. Ruske aktivnosti su postigle verodostojne rezultate zbog značajnog broja Rusa koji žive u svom bliskom susedstvu. Ruska manjina u Estoniji obuhvata 25,2% stanovništva, nadmašujući ostale grupe (vidi Tabelu 2). Nijedna druga grupa ne prelazi 1%. Štaviše, mnogi pojedinci koji se identifikuju kao etnički Ukrajinci ili Belorusi, takođe imaju jake identitete kao manjine ruskog govornog područja. Ovaj značajan broj otvara prozor mogućnosti da Rusija utiče na unutrašnji status quo u estonskom društvu.

Tabela 2: Estonsko stanovništvo, po etničkoj pripadnosti (2000)69

Ukupno Estonci Rusi Ukrajinci Belorusi Druge etničkenacionalnosti<1% od ukupnepopulacije

2013Cela zemlja(muškarci i žene)

1 286 479 898845 324 431 22.368 12.327 28.508

% 100% 69,9% 25,2% 1,7% 1% 2,2%

Polemike oko ruskih humanitarnih politika u svom bliskom inostranstvu su pokazale da decenijama nakon raspada Sovjetskog Saveza Rusija može da pređe liniju nemešanja u unutrašnje poslove strane države. Promocija kulture i jezika ponekad traži direktne investicije u institucije sunarodnika da bi bili korišćeni kao političko sredstvo uticaja. Zbog toga je važno da se razume da je proces evaluacije politike sunarodnika okvir koji okuplja sve instrumente kao što su NVO, jezički saveti, pokreti aktivista, medijski portali itd. Ruska politika sunarodnika je razvijena relativno skoro, 2007. godine, sa ciljem da podstakne jedinstvo među ruskom dijasporom i da ih na taj način dovede pod uticaj, ako ne i kontrolu same Vlade Rusije. Prema konceptu spoljne politike, prioritet Rusije je da zaštiti prava i legitimne interese sunarodnika koji žive u inostranstvu na

69 Vidi statistiku Estonije, http://www.stat.ee/en2012. Cifre su zasnovane na Popisu stanovništva 2000. ,2011.i 2012.

33

FOI-R--3990--SE

osnovu međunarodnog prava i ugovora zaključenog od strane Ruske Federacije, dok se smatra da će brojna ruska dijaspora biti partner u širenju i jačanju prostora za ruski jezik i kulturu. Rusija će podržati konsolidaciju organizacija sunarodnika koja će im omo gućiti da efikasno podržavaju njihova prava u zemljama boravka, dok u isto vreme ču vaju svoj kulturni i etnički identitet ruske dijaspore i njene veze sa istorijskom domo-vi nom, i obezbeđuje uslove za dobrovoljno preseljenje u Rusku Federaciju sunarodnika koji to žele. Ruski sunarodnici su postali glavna veza između Rusije i lokalnog civilnog dr uštva i elita. U izveštaju Unutrašnje službe bezbednosti koji se tiče osnovnog cilja ru ske po litike sunarodnika jeste da se uspostave organizovane grupe povezane sa Rusi-jom koje su u stanju da utiču na suverene odluke druge države bez očigledne interven-cije od strane Rusije. Procenjuje se da će Rusija koristiti konsolidaciju sunarodnika kako bi ih podstakla da se bore za svoja prava u budućnosti i kako bi dobili legitimnost kao uticajni akteri civilnog društva koji mogu da utiču na lokalne strukture i donošenje odluka.

Da bi se dobila slika o tome u kojoj meri je politika sunarodnika uticajna potreban je pregled procesa naturalizacije estonske populacije nakon raspada sovjetskog režima. Shvatanjem nivoa integracije etničkih manjina i dubljom analizom dijaspore ruskog govornog područja imaćemo bolju sliku toga koliko Rusija može da bude uspešna u dopiranju do svojih sunarodnika i učvršćivanju svog imidža.

3.3.2 Ruski sunarodnici u Estoniji: Ko su oni?Kada je u februaru 1992. godine, na osnovu principa ius sanguinis (krvno srodstvo), u Estoniji ponovo uveden i sproveden Akt o državljanstvu 1938, ljudi su, prema sukcesiji, podeljeni na državljane (68%) i nedržavljane (32%). Nedržavljani bi mogli da zadrže estonsko državljanstvo kroz proces naturalizacije. U isto vreme, estonski državljani koji su bili članovi Sovjetskog Saveza imaju pravo da se registruju kao građani Rusije, naslednika države Sovjetskog Saveza. Estoniji je zamereno da ne odobravava državljanstvo svim stalnim stanovnicima, što je takozvano „ćebe” opcija državljanstva.

Estonija je usvojila Zakon o vraćanju državljanstva samo građanima Republike Estonije od 1918-1940. Ovo je značilo da ruska populacija bez državljanstva nije mogla da glasa na prvim državnim nacionalnim izborima ili da učestvuje u političkom životu. Neuspeh u procesu naturalizacije je automatski vodio optužbama, posebno od strane Vlade Rusije. Helsinški odbor je ispitao stanje naturalizacije Rusa u Estoniji nakon što je država stekla nezavisnost 1991. i preporučila uklanjanje izvora anksioznosti ruske populacije, objašnjavajući procedure za dobijanje državljanstva i garantovanje ekonomskih i političkih prava za nedržavljane.

Estonija je odgovorila da državljanstvo ne može biti nametnuto nikome. To je bila primena principa legalnog kontinuiteta Republike Estonije. Ono ih je uzdržalo od automatske naturalizacije i samim tim državljanstvo je bilo stvar indivi dual nog izbora. Princip pravnog kontinuiteta je izneo snažne etničke konotacije zbog psiholoških, socijalnih i političkih posledica svoje implementacije.

FOI-R--3990--SE

34

Štaviše, pretnja za bilo koju prepreku razvoju nakon estonske nezavisnosti odigrala je svoju ulogu. Pokreti otpora i Ujedinjeni savet radnih kolektiva aktivno su delovali protiv estonske nezavisnosti i podržavali su očuvanje Sovjetskog Saveza. Aktuelni lideri organizacija ruskih sunarodnika u Estoniji uključuju nekoliko pojedinaca koji su se protivili ruskoj nezavisnosti 1991, kao što su: član Svetskog Saveta za saradnju ruskih sunarodnika i Saveta za saradnju sunarodnika u Estoniji, Andrej Zarenkov, bivši oficir KGB, Vladimir Iljaševič, i član saveta Instituta „Puškin”, Andrej Krasnoiglasov.

Mnogi ruski Estonci su dobili državljanstvo tokom prve polovine devedesetih, kada je pod povoljnim uslovima ono odobreno ljudima koji su učestvovali u kampanji za ostvarivanje nezavisnosti, posebno onima koji su se registrovali za državljanstvo pre 1. marta 1990. Međutim, 1995. Riigikogu je usvojila novi i strožiji zakon o državljanstvu povećavajući potrebni period boravka sa dve na pet godina i dodajući poseban ispit o Ustavu i Zakonu o državljanstvu kao uslov za dobijanje državljanstva na postojeći jezički test. Ne iznenađuje to da je broj naturalizacija povećan u naredne dve godine, a to je brojka koja se može objasniti odlukom Moskve da pojednostavi proceduru za osobe bez državljanstva kako bi zadržali ruski pasoš. Neki su izabrali ruski pasoš iz praktičnih razloga. Na primer, ljudi koji su živeli blizu granice, na severoistoku (Narva) ili jugoistoku (Setomaa) Estonije ili imaju rođake u Rusiji. Nekome ko ima rusko državljanstvo je mnogo lakše i jeftinije da putuje iz Estonije u Rusiju.

Postojalo je mnogo veće interesovanje da se zadrži estonsko državljanstvo nakon ulaska u Evropsku uniju. Međutim, kada je EU dozvolila pravo bezviznog režima svim stalnim stanovnicima EU, izdavanje pasoša strancima, prema regulativi 1932/2006/EC, takođe je omogućilo nedržavljanima putovanje bez viza, što je smanjilo interes za estonsko državljanstvo. Štaviše, predsedničkim dekretom od 17.juna 2007, Rusija je dozvolila svojim sunarodnicima koji žive u Estoniji i Letoniji da uđu u Rusiju bez vize, što je još više smanjilo interes u određivanju državljanstva. Shodno tome, oni koji imaju ruski ili strani pasoš u Estoniji trenutno putuju bez vize u EU i Rusiju, dok estonski državljani koji žele da odu u Rusiju moraju da apliciraju za vizu i plate takse.

Više od 155.000 ljudi je dobilo estonsko državljanstvo kroz proces natu ralizacije u prve dve decenije nakon sticanja estonske nezavisnosti. Pro cenat državljana među stanovništvom je porastao sa 68% na 84%, a broj osoba bez državljanstva koji žive u Estoniji je pao sa 32% na 6,7%. Od juna 2013, broj osoba bez državljanstva u Estoniji je 90.190. Većina (53%) neetničkih Estonaca su sada estonski državljani, oko jedne petine su ruski državljani, a jedna petina je bez državljanstva. 1991. godine, više od jedne trećine populacije, nisu bili državljani Estonije. Ovako uspešan proces integracije nije beznačajan.

35

FOI-R--3990--SE

Dijagram 1: Estonski državljani naturalizacijom, broj pojedinaca

Pitanje integracije populacije koja govori ruski jezik u estonskom društvu nije ograničena na pitanje državljanstva ili nedržavljanstva. Estonske politike su preuzele formiranje zajedničkog nacionalnog identiteta i stanovništva koje veruje i lojalno je državi Estoniji. Praxis/Tartu Univerzitet u izveštaju Monitoring Integracije 2011, razrađuje novi pristup merenju integracija, razvijajući indeks za merenje tri dimenzije integracije - lingvističke, političke i socijalne, sprovodeći klaster analizu.Od kombinacije ova tri indikatora, takozvani klasteri integracije formirani su da opišu pet različitih integracijskih šablona. Pozicija klastera u odnosu na druge tri dimenzije grafički su predstavljeni ispod.Figura 1: Pozicija integracionih klastera na trodimenzionalnom integracijskom polju

– Klaster A, „uspešno integrisani“ opisuje ravnomerno jaku integraciju u svakoj dimenziji i uključuje 21% ispitanika.

– Klaster B, „estonske patriote koji govore ruski“ je usredsređen na jake građan-ske odnose, kao što je jako ispoljavanje integracije u pravno-političkoj dimen-ziji, u kombinaciji sa slabijom lingvističkom integracijom; 16% ispitanika spada u ovaj klaster.

– Klaster C, „kritički nastrojeni Estonci“, predstavljaju grupu sa dobrim pozna-vanjem jezika, ali slabim građanskim identitetom i uključuje 13% ispitanika. Pripadnici ove grupe su karakteristični po kritičnom stavu prema estonskoj i ruskoj politici i jači od obične političke participacije kroz javne skupove, mitinge, rasprave i onlajn peticije itd.

– Klaster D, „slaba integracija“, uglavnom opisuje ispitanike sa neutvrđenim državljanstvom i slabim poznavanjem jezika koji aktivno učestvuju jedino na lokalnom nivou. Ovo uključuje 28% ispitanika.

– Klaster E, „bez integracije“, uglavnom uključuje starije ljude sa ruskim drža-vljanstvom - 22% ispitanika.

FOI-R--3990--SE

36

Gore prikazana tipologija prikazuje da je polovina stanovnika Estonije koji pričaju ru-ski marginalizovana, ili da nisu uopšte integrisani. Nedovoljna nametnutost estonskog jezika i slaba uključenost u estonsko društvo čine ove ljude posebno podložnim ruskoj propagandi i uticaju. Ruska dijaspora, kao sunarodnici koji su lojalni Rusiji, i Estonija koja cilja na integraciju u estonsko društvo populacije koja govori ruski koncepti su koji se takmiče, a to je činjenica koje su kreatori ruske politike sunarodnika svesni. Prema tome, segregacija populacije koja govori ruski unutar države stanovanja je postala faktor u uspešnom izvršenju ruske politike sunarodnika. Geri Nimerfeld (2011) naglašava da je glavna prepreka osećanju pripadnosti Estoniji osećaj nametnute asimilacije. Širom Evrope, imigracija kao izvor kulturne, religijske i jezičke različitosti postala je pretnja homogenosti nacionalne države i socijalne ujedinjenosti zasnovana na zajedničkom nacionalnom identitetu. Značajan deo imigranata nema isti osećaj pripadnosti kao starosedeoci, dok želja među zemljama prijema da se povrati homogenost često rezultira politikom asimilacije, a ne politikom integracije. Takav pristup često dovodi do etničkih podela i podriva veću socijalnu koheziju.70

Visok stepen ruske kritike za proces integracije u Estoniji se ipak pojavio posle značajnog napretka koji su manjine u Estoniji napravile na polju integracije, uključujući dovoljno poznavanje jezika, nastavak studija u estonskim visokoškolskim ustanovama, učestvovanje u zaštiti države i veće učešće javnosti u oblastima povezanim sa razvojem Estonije u okviru Evropske unije71. Ovo ponašanje Rusije je nesumnjivo važan izazov za estonsku politiku integracije, implementacije koja treba da razmotri realne mogućnosti i postojeće informacijsko okruženje. Pritisak da se izvrši asimilacija može da postane posebno problematičan i kontraproduktivan kada je zemlja porekla nacionalne manjine susedska zemlja države prebivališta i aktivno širi subverzivne informacije.

70 Nimmerfeldt, Gerli (2011): Identifikaciona integracija: Konceptualizacija i operacionalizacija na primeru druge generacije Rusa u Estoniji, Univerzitet Talina, Disertacija o društvenim naukama Br. 51,

71 Estonska služba unutrašnje bezbednosti (2012), Godišnji izveštaj 2012

Klaster A

Identitet

A, „uspešno integrisani“ opisuje ravnnomerno jak

U e

ku integracij

estvovanje

Estonski jezik

37

FOI-R--3990--SE

3.3.3 Glavni akteri ruske politike sunarodnika u Estoniji Uspeh ruske politike sunarodnika direktno zavisi od aktivnog rada glavnih aktera odgo-vornih za efikasno sprovođenje političkih ciljeva. Godinu dana nakon što je koncept na-javljen Rusija je osnovala u Estoniji granu Fondacije Russkii mir i Russotrudnichestvo, Rusku federalnu agenciju. Ruska Federacija koristi diplomatske misije u svom bliskom inostranstvu aktivno dajući ambasadama odgovornost za vođenje godišnjeg Saveta za saradnju ruskih sunarodnika, koji koordinira agendom široke mreže institucija koje sprovode politiku u inostranstvu. Jedan od ciljeva glavnih aktera je da pokušaju da oblikuju percepciju tih sunarodnika sredstvima ruske kontrole informacionog prostora. Prema rečima šefa Rossotrudnichestvo, napori Rusije da jača svoju pozitivnu sliku u inostranstvu se poklapa sa glavnim ciljem da poveća svoj autoritet u međunarodnoj areni.72 Sunarodnici mogu da se koriste kao sredstvo za sprovođenje spoljnopolitičkih ciljeva iz Kremlja. Stoga, potreba da se zaštite prava ruske populacije mogu biti korišćana kao izgovor za mešanje u spoljne poslove drugih država.

Od 2009. Rossotrudnichestvo koordiniše aktivnostima zajedno sa Russkii mir, fon-dacijom fokusiranom na promociju Ruskog sveta, njegovu kulturu i istoriju. Ova inte-gracija je ojačala ruske aktivnosti u Estoniji, posebno nakon što je Russkii mir osnovan u Talinu u prostorijama Instituta „Puškin” 2008. Danas postoje dva takva centra u Sjedinjenim državama, ali i pet u baltičkim državama.73 S obzirom da postoji 5 do 6 miliona mogućih ruskih sunarodnika u SAD, odluka da se otvore dodatni centri Russkii mir u baltičkim državama ukazuje na značaj politike sunarodnika u baltičkom regionu.

Fond za pravnu zaštitu i podršku Ruske Federacije sunarodnika u inostranstvu ima šire funkcije, kao što su praćenje kršenja prava ruskih sunarodnika koji žive u inostranstvu i izveštavanje o informacijama.74 Ciljano područje aktivnosti fonda je definisano kao rusko blisko inostranstvo, a u planu je stvaranje mreža zaštitnih pravnih centara kroz zemlje Komonvelta i baltičkih država. Fond se većinski finansira iz ruskog državnog budžeta.

Ruski federalni akteri su koordinisali osnivanjem fonda, uključujući i finansijsku stranu svojih aktivnosti koja predstavlja glavni interes od njegovog postojanja. Pre-ma Estonskoj službi unutrašnje bezbednosti, upravni odbor fonda je uticao na razvoj velikog broja centara u Estoniji kroz raspodelu sredstava, uključujući i Pravni in-formativni centar za ljudska prava u Talinu, čiji je direktor Aleksej Semjonov, član komisije za koordinaciju sunarodnika koju vodi ambasada Ruske Federacije u Talinu75. Fond je pružio finansijsku podršku estonskom stanovniku Antonu Gruzdevu kako bi mu nadoknadili materijalnu štetu nastalu tokom masovnih nemira u Jihvi 2007. u vezi

72 Vidi Kosachev, Konstantin, Meka moć na pravom mestu, Russkii mir, http://www.russkiymir.ru/russkiymir/en/publications/articles/article0354.html>.

73 Vidi http://russkiymir.ru/en/rucenter/catalogue.php.74 Kancelarija predsednika Ruske Federacije, Saopštenje za medije, Izvršno naređenje o osnivanju Fondacije za

podršku i zaštitu prava sunarodnika koji žive u inostranstvu, dostupno na http://eng.kremlin.ru/news/2267.75 Postimees.EE (2013): Integracija stvara zabrinutost ideologa za ruske sunarodnike – estonska bezbednosna

policija, April, http://news.postimees.ee/1200610/integration-causing-concern- for-russian-compatriot-ideo logists-estonian-security-police.

FOI-R--3990--SE

38

sa uklanjanjem statue Bronzanog vojnika u Talinu. Štaviše, fond direktno finansira „Svet bez nacizma” (Mir bez Natsisma, MBN). Uz pomoć fonda, MBN uspeva da bude zastupljena na OSCE konferenciji i njenoj Generalnoj skupštini u Strazburu u oktobru 201276. Aktivna finansijska pomoć je odigrala ključnu ulogu u razvijanju međunarodne reputacije MBN, stvarajući povoljne uslove za legitimnost svojih poruka i aktivnosti.

Među ostalim projektima finansiranim od strane fonda je „Ruski ombudsman” u Estoniji koji se bavi problemima povezanim sa statusom nedržavljana ruskih manjina u Estoniji. Projekat je prvobitno razmatran u septembru 2004. od strane advokata i borca za ljudska prava Sergeja Seredenka. U aprilu 2005. projekat je predstavljen na Konferenciji o političkim elitama bivšeg Sovjetskog Saveza održanog na Diplomatskoj akademiji Ruskog ministarstva spoljnih poslova. Istovremeno, internet prezentacija projekta je dostupna na internet stranici ruskog instituta u Estoniji. Projekat je stavljen na čekanje na pet godina, ali je obnovljen 2010, nakon glasanja održanog na konferenciji u Ruskoj školi u Estoniji, kada je Seredenko prihvatio poziv da vodi kancelariju.77 Ruski ombudsman je pronašao verovatno dugoročni finansijski oslonac u Fondu za pravnu zaštitu i podršku Ruske Federacije sunarodnika koji žive u inostranstvu i nastavlja svoj rad na zaštiti prava nedržavljana Estonije. Posebna zabrinutost je nastala zbog statusa dece rođene u porodicama sa „sivim pasošima“ (6,5% populacije u Estoniji trenutno nema određeno državljanstvo).78 Estonija je odgovorila na ova pitanja pojednostavljenjem procesa naturalizacije za decu koja se obrazuju u Estoniji, ali odluka je u rukama roditelja, a na njih mogu da utiču poruke koje im upućuju lokalni političari.

Prema Pravnom informacionom centru za ljudska prava u Estoniji, politička situacija ne zahteva povećanje podrške za obrazovanje na ruskom jeziku, koji je strani jezik u zemlji. Ruska Federacija naglašava da je problem diskriminacije ruskih građana u Estoniji vezan sa dostupnošću obrazovanja na njihovom maternjem jeziku. Prema tome, politika sunarodnika je fokusirana na pitanje jezika, promociju i očuvanje ruskog jezika u inostranstvu, što je dovelo do brzog širenja institucionalne mreže ruskog jezika širom Evrope. U 2013. godini ruski premijer je najavio stvaranje zvaničnog Saveta ruskog jezika. Prema osnivačkom statutu, Savet je savetodavno telo sa ciljevima „razmatranja ključnih pitanja u vezi državne podrške za razvoj ruskog jezika“ i „izradi predloga za poboljšanje javne politike u ovoj oblasti“. Informativna služba Russkii mir izveštava da će glavni istraživački centar Saveta za ruski jezik biti Institut „Puškin”, koji već ima znatno iskustvo predavanja ruskog jezika onima kojima on nije maternji. Osnovna delatnost Saveta će biti stvaranje prekomorske mreže Instituta „Puškin”, kao centra ruskog jezika i kulture. Jedan takav centar je osnovan u Talinu 2008. u prostorijama Russkii mir. Glavni cilj centra je da promoviše jezik i kulturu unutar okvira Programa ruskog jezika, sa finansijskom udelom od oko 2,5 milijardi RUB (preko 61 milion EUR) od strane Vlade Rusije79.

76 Služba unutrašnje bezbednosti (2012): op. cit. pp. 6-7.77 Vidi Slavia, Ruski kulturni centar, Ruski Ombudsman, dostupno na http://slavia.ee/index.php?option=com_

content&view=article&id=5687&Itemid=22378 Dolgov, K. (2014): Ruski ombudsman osuđuje status nedržavljana ljudi u Istočnoj Evropi, Januar, http://

voiceofrussia.com/news/2014_01_27/Dolgov-condemns-unprecedented-non-citizen-status-of-people-in-East-Europe-8289/.

79 Vedler, Sulev (2012), Moskovska spin mašina u Estoniji, Mart, dostupno na:<http://www.rebaltica.lv/en/

39

FOI-R--3990--SE

Očuvanje ruskog jezičkog prostora je glavna komponenta ruske politike sunarodnika. Napori da se promoviše ruski jezik i ruska kultura u Estoniji nisu negativni sami po sebi. Međutim, snažna kampanja da se očuva strani jezik predstavlja rizik po poziciju estonskog kao zvaničnog jezika u maloj državi.80

Važno je pratiti povezanost svih institucija koje aktivno promovišu rusku kulturu, jezik, istoriju i ideologiju i njihovu koncentraciju u zemljama baltičkog regiona. Tako jaka mreža stvara solidan temelj za Kremlj da promoviše lojalne pristalice svoje spoljne politike.

3.3.4 Savet za saradnju ruskih sunarodnika u EstonijiSaveti za saradnju su predviđeni za povezivanje lidera nevladinih organizacija. Veb sajt ruske ambasade u Estoniji navodi da ambasada podržava aktivnosti saveta za saradnju ruskih sunarodnika u Estoniji. Savet je dao izjave u kojima se kritikuje estonska politika i aktivnosti za vreme krize zbog Bronzanog vojnika 2007. Izjava saveta pojavila se na zvaničnom sajtu ruskog ministarstva spoljnih poslova. Napao je poteze talinskih zvaničnika, u razbijanju onoga što je opisano kao „antifašistički sukob“ i „želja estonskih vlasti da povrede osećanja veterana i iskažu nepoštovanje prava Estonaca koji pričaju ruski“.81

Procesu kojim savet za saradnju bira svoje članove nedostaje transparentnost. Lideri saveta su postavljeni od strane Ruske ambasade i savetom upravlja ambasada, što izbore za predstavnike Svetskog saveta čini veoma centralizovanim. Dmitri Kondrašov, glavni urednik časopisa Baltiskiy mir, je ponudio uvid u proces kojim se imenuju predstavnička tela ruskih sunarodnika: „Rusija bira svoje partnere sama i nema te sile ili institucije koja ima moć da utiče na taj izbor“82. Suvereno pravo Ruske Federacije da bira svoje partnere i postavi njihove predstavnike u inostranstvu pokazuje da sunarodnici čije interese navodno politika Kremlja štiti mogu da se koriste kao sredstvo za realizaciju ruskih ambicija.

investigations/money_from_russia/a/608/moscow’s_spin_machine_ in_estonia_.html>80 Kivirähk, Juhan (2010): Kako se odnositi prema ‘Humanitarnoj dimenziji’ ruske spoljne politike?

Diplomaatia, Talin, http://www.diplomaatia.ee/en/article/how-to-address-the- humanitarian-dimension-of-russian-foreign-policy/

81 Ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije (2007): Izjava Saveta za koordinaciju ruskih sunarodnika koji žive u inostranstvu, Maj, http://www.mid.ru/bdomp/brp_4.nsf/e78a48070f128a7b43256999005bcbb3/c387a51eee5b1188c3 2572de0044c1ea!OpenDocument>.

82 Kondrashov,Dmitry (2009): „Mitovi o sunarodnicima i njihovo razotkrivanje, deo prvi: ‘mit o određenim osobama’” [„Mify o sootechesvennikakh i seansy ikh razoblacheniya,” Baltysky mir], http://baltija.eu/news/read/76>.

FOI-R--3990--SE

40

3.3.5 Učenje ruskog jezika u Estoniji i „Rusko školovanje u Estoniji”Nastavljanje rasprave o pristupu školarini za ruski jezik pokrenulo je mnoga kontraverzna pitanja sa obe strane. Rusija ulaže velike napore da utiče na unutrašnju politiku po pitanju jezika preko svojih sunarodničkih organa, dok Estonija sprovodi politiku povezanog razvoja društvenog poretka i očuvanja državnog jezika (estonskog). Estonija je počela tranziciju tako što je deo nastave držala na estonskom jeziku u ruskim srednjim školama (10 do 12 godina) 2007. godine. Do 2011, skoro 60% nastavnog programa je predavano na estonskom jeziku. Ovaj prelaz je imao za cilj da se pozabavi problemom na tržištu rada i ponudio je garancije jednakih mogućnosti studiranja i rada za diplomce iz svih državnih škola.83 Populacija koja govori ruski jezik je bila sumnjičava u vezi aktuelnih promena u obrazovnoj politici, njihov nedostatak poverenja je podstaknut od strane ruskih mas-medija. Zakon o srednjem obrazovanju u Estoniji je posmatran kao pretnja, potencijalno dovodeći do pogoršanog rezultata učenika, rezultata na ispitima, i na kraju prilikama za zaposlenje, vodeći ka povećanim emigracijama. Nevladina organizacija Rusko školovanje je 2010. osnovana u Estoniji da bi, vezano za jezik, predstavljala izazov za estonsku politiku.

Prigovori su povećani nakon što su učenici koji prelaze iz osnovne u srednju školu morali da se prilagode nastavi na estonskom jeziku. Mnogi nisu uspeli da usvoje potrebno znanje jezika pre nego što dođu do srednje škole, posebno za razumevanje složenijih predmeta. Nedovoljna pripremljenost za prelazak na nastavu na estonskom jeziku je ostavila stanovnike koji govore ruski sa osećajem da je obavezni prelazak pritisak od strane vlasti. Mnogi su osećali da ih na silu pretvaraju u Estonce.

Rusko školovanje u Estoniji je sazrelo i danas aktivno funkcioniše u sajber prostoru. Zvanični vebsajt na ruskom pruža kolekciju osnova zakonske regulative za ruske obrazovne aktivnosti u Estoniji, sakupljanje peticije i objavljuje nedeljni informator84. Nedavno izdanje sadrži intervju sa aktivistom Nochnoi Dozor (vidi dole), što ukazuje na interaktivnost tela koje promoviše rusku politiku sunarodnika u Estoniji.85

Nažalost, obrazovna i jezička politika postali su važna politička sredstva za obe strane, estonske političare i predstavnike ruske politike sunarodnika u Estoniji. Obe strane su želele da iskoriste iskrene brige roditelja o kvalitetu obrazovanja svoje dece u svoju korist. Estonski zvaničnici koji se bave obrazovanjem su izabrali put konfrontacije umesto da pokušaju da razmotre i ublaže strahovanja roditelja, dok je sa ruske strane pitanje jezika postao deo političkih aktivnosti u širenju politike sunarodnika. Ovaj sukob se odigrao u korist Kremlja kao korak ka mobilizaciji ruskih manjina da prošire uticaj i sačuvaju dugoročni uticaj na interese u Estoniji. U svetlu eskalacije primedbi među građanima koji govore ruski, zvaničnici ruske ambasade sreli su se sa meštanima

83 Informaciono pravni centar za ljudska prava (2010): Ruske škole u Estoniji, Talin dostupno na: http://www.lichr.ee/main/assets/School-Eng.pdf

84 Rusko školovanje u Estoniji, zvanični veb sajt, <http://www.venekool.eu>.85 Vidi rusko školovanje u Estoniji, Informator, #113, http://www.venekool.eu/wp- content/uploads/2014/03/

Bulletin_140317-1.pdf

41

FOI-R--3990--SE

koji se protive srednjoškolskom obrazovanju u Estoniji kako bi ponudili saradnju sa Fondom za podršku i zaštitu prava sunarodnika koji žive u inostranstvu.

Socijalna podela oko pitanja jezika i obrazovanja je povećala anti-tranzicione aktivnosti u 2011. Prema estonskoj unutrašnjoj bezbednosnoj službi, Iana Tom, zamenica gradonačelnika Talina zadužena za obrazovanje i kulturna pitanja, počela je da pritiska ruske škole u Talinu da podnesu prijave talinskom Gradskom veću za nastavak obrazovanja na ruskom jeziku nakon 1. septembra 2011. Kao rezultat toga, jedanaest srednjih škola u Talinu nastavilo je nastavu na ruskom. Ovo predstavlja presedan praćen sa pet ruskih srednjih škola u Narvi, koje su podnele slične prijave.

Nakon što je Iana Tom izabrana za Riigikogu, novi zamenik gradonačelnika Talina, Mihail Kolvart je nastavio rad protiv tranzicije.86 On je organizovao kampanju sakupljanja potpisa za podršku ruskih škola nakon što je postao šef ruskih škola u Estoniji na jesen 2011. Peticija je sakupila više od 35.000 potpisa koji su dostavljeni Vladi, predsedniku i ministarstvu obrazovanja 2012.87 Anti-tranzicioni pokret je bio blagoslov za Partiju centra na lokalnim izborima 2012. Međutim, rusko biračko telo se nije jednoglasno usprotivilo estonskoj jezičkoj politici.88

3.3.6 Organizacija sunarodnika: Suočavanje sa istorijom Ponovno pisanje istorije postalo je centralno pitanje i preraslo je u bojno polje između baltičkih država i Rusije. Nasleđe Sovjetske okupacije je ostalo izvor tenzije između Estonije i građana koji govore ruski. Ruska percepcija je da oslobađanje baltičkih država od nacističke Nemačke opravdava čin aneksije i da to dokazuje da je Estonija slobodnom voljom pristupila Sovjetskom Savezu. Danas se stavovi Estonije i Rusije oštro razilaze povodom Sovjetske istorije i promovišu dosta različite interpretacije istorije vezane za Drugi svetski rat. Ovaj konflikt tinja od 1991. a kulminirao je 2007. godine u noći Bronzanog incidenta, kada su Estonci zvanično doneli odluku da spomenik u znak sećanja na Sovjetski poraz nacističke Nemačke izmeste na vojno groblje van centra grada. Prema ruskim zvaničnicima, „kriza Bronzanog vojnika” je podstaknuta javnim sastancima legionara Waffen SS, skrnavljenjem ratnih spomenika, nacionalističkim omladinskim marševima i kampovima, progonom veterana, izje-dnačavanjem nacističkih i sovjetskih zločina i pokušajima da se nacisti i njihovi lokalni plaćenici prikažu kao heroji.89 Stoga, čin rasklapanja statue 2007. može delovati kao čin „uvrede istorijskom oslobođenju i pobedi nad nacistima“ populaciji ruskog govornog područja.

Događaji iz aprila 2007. su se pretvorili u dve noći nemira, rat informacijama između ruskih i estonskih zvaničnika, sajber napade i političku krizu. Nakon krize,

86 Bezbednosna policija Republike Estonije (2011), Godišnji izveštaj 2011.87 Vedler, Sulev (2012), Zavadi pa vladaj u Estoniji, Rebaltica, Mart, http://www.rebaltica.lv/en/investigations/

money_from_russia/a/610/divide_and_conquer_in_eston ia.html.88 Leivat, Laas (2012), Stranačka politika ometa ruske učenike u usvajanju jezika, Estonski život N. 30,

dostupno na: http://www.eestielu.ca/et/arvamus/kommentaar/105-estonian- life/opinion/opinion/laas-leivat/504-party-politics-hinders-estonian-language-acquisition-by- russian-students

89 Ibid.

FOI-R--3990--SE

42

estonske vlasti su ušle u novu deceniju bezbednosnih reformi i strategija, ali pro-ruske organizacije osnovane kao posledica sukoba, Nochnoi Dozor i Mir bez Natsizma su izašle jače i sa većim stepenom podrške i popularnosti.

Jedan od aktivnih lidera i učesnika u nemirima i protestima bila je Nochnoi Dozor („Noćna straža”), grupa rusofila, političkih aktivista koji žive u Estoniji, a koja je osnovana na leto 2006. Tema istorije je tako dodata u arsenal organizacija sunarodnika. Nochnoi Dozor sebe predstavlja kao antifašističku organizaciju90. Grupa je dala mnoštvo javnih izjava indicirajući da su neki estonski političari nacisti i tražila njihovu ostavku. Takve izjave su se često brzo nalazile u medijima ruskog govornog područja. Nakon izmeštanja Bronzanog vojnika iz Talina, grupa je bila uključena u organizaciju uličnih protesta u gradu. Aktivnosti organizacije su sada prestale, ali su njeni članovi aktivni u drugim organizacijama, posebno u Mir bez Natsizma („Svet bez nacizma”).

Samoproklamovani međunarodni pravni pokret ljudskih prava, „Svet bez nacizma”, poslednjih godina postao je jedna od najuticajnijih NVO koja se koristi za odbranu interesa spoljne politike Rusije. Organizaciju vodi Boris Špigel, šef Komiteta civilnog društva Saveta Ruske Federacije. Na osnivačkom forumu Sveta bez nacizma u Kijevu 22. juna 2010. Andrej Zarenkov je izabran za predsedavajućeg te organizacije. Dmitri Linter i Makim Reva su postavljeni za članove upravnog odbora. Linter i Reva su postali široko poznati po upravljanju masovnim neredima na ulicama Talina 2007, uz pomoć ruskih medija kojima upravlja država, kao lideri Nochnoi Dozor pokreta.

28. marta 2011. nova NVO, Estonija bez nacista, održala je svoj osnivački sastanak u Talinu. Organizator je bio Zarenkov i lider Arnold Meri javne unije protiv nacizma i nacionalne mržnje (tzv. „Antifašistički komitet Estonije”). Pre sastanka Zarenkov je promenio ime organizacije i ponovo je registrovao kao Estonija bez nacista, koje se bolje slaže sa krovnim organizacijskim konceptom, Svet bez nacizma.

Prema sajtu ove organizacije, 14 organizacija iz Estonije se pridružilo Svetu bez nacizma. (ovo uključuje Nochnoi Dozor, Arnold Meri javnu uniju protiv nacizma i nacionalne mržnje, Molodoye Slovo, Vmeste, ruski portal baltija.eu i televiziju ruskog govornog područja NTV)91. Iako ovo može izgledati kao veliki broj, postoji dosta preklapanja među članstvom ovih organizacija.

Predstavnici različitih antifašističkih organizacija u Estoniji i Finskoj osnovali su takve organizacije sa članstvom koje se preklapa iz iste male, usko integrisane grupe pro-moskovskih aktivista, ali im nedostaje veći broj sledbenika u Estoniji.92

90 Nochnoy Dozor, dostupno na: http://www.dozor-ee.narod.ru.91 ISS (2011), op. cit.92 Kavkaz Center (2011): Rusija stvara neo-nacističke grupe u Evropi, pod maskom antifašističkih komiteta,

April, dostupno na: http://www.kavkazcenter.com/eng/content/2011/04/18/14116.shtml.

43

FOI-R--3990--SE

3.3.7 Pravni informacioni centar za ljudska pravaPravni informacioni centar za ljudska prava (LICHR) je još jedna važna organizacija koja predstavlja interese ruske zajednice u Estoniji. Direktor LICHR je Aleksej Semjonov, sociolog, veoma poštovan u ruskoj zajednici. LICHR ima trajnu saradnju sa Amnesty International. Amnesty International je kritikovao estonsku politiku prema stanovništvu ruskog govornog područja. U junu 2009, Centar je pokrenuo borbu protiv povećanja školarine u ruskim školama u Estoniji. Russkii mir je podržao „Projekat za stvaranje uslova za podršku nastavka obrazovanja na ruskom jeziku u Estoniji kroz implementaciju i korišćenje anti-diskriminacionih principa“.93

Estonska bezbednosna policija tvrdi da LICHR ima bliske kontakte sa ruskim diplomatskim krugovima i obaveštajnom službom. Pre osnivanja Fonda za pravnu zaštitu i podršku Ruske Federacije sunarodnicima koji žive u inostranstvu, LICHR je dobijao sredstva direktno iz ruske ambasade u Talinu. Prema navodima bezbednosne policije, oko 400.000 EUR je prebačeno na centar u donacijama od 2008-2010. Taj novac je navodno od Russkii mir, ruske ambasade u Estoniji, grada Talina i Evropske unije.94

3.3.8 Politika sunarodnika predstavljena u internet izvorimaDa bi se promovisala međuetnička integracija i prava Rusa i populacije koja govori ruski, kao i očuvanja ruskog jezika i kulture u Estoniji, politika sunarodnika dolazi do svoje publike kroz aktivno predstavljanje preko interneta. Primarni internet izvor populacije ruskog govornog područja je veb portal Baltiya, koji je osnovan uz pomoć dobrovoljnih napora aktivista 2008.95 Portal pruža informacije o događajima među zajednicom ruskog govornog područja u Estoniji. Posebna pažnja se posvećuje pokrivenosti ruskih federalnih i regionalnih struktura kao podrška sunarodnicima u inostranstvu, aktivnosti koje se preduzimaju u znak podrške obrazovanju, zaštita ruskog jezika i očuvanje uspomene na herojstvo ljudi tokom Velikog otadžbinskog rata.

Portal je zvanični informacioni partner Rossotrudnichestvo, Russkiy mir i drugih organa politike sunarodnika. 2013, na međunarodnoj konferenciji povodom „20-godišnjice Ustava Ruske Federacije i sunarodnika: dostignuća, problemi i perspektive“ u Moskvi, portal je primio nagradu za „najbolji internet projekat“.96

93 Vedler, Sulev (2012), „Moskovska spin mašina u Estoniji”, Re: Baltica, Mart. http://www.rebaltica.lv/en/investigations/money_from_russia/a/608/moscow’s_spin_machine_in_ estonia_.html94 Velder (2012), op. cit.95 Internet portal Baltija, dostupan na: www.baltija.eu>96 „Ruski vek”: portal „Baltija” raybijanje informacijske blockade ruske zajednice u Estoniji [«Russky Vek»:

portal «Baltiya» prorval informatsionnuyu blokadu Russkoy obshchiny Estonii], Decembar 2012, dostupno na: http://www.baltija.eu/news/read/35099.

FOI-R--3990--SE

44

3.3.9 Rad sa omladinom: Molodoye SlovoRukovodstvo Russkii mir, kao i lideri Rossotrudnichestvo i zvaničnici iz ministarstva spoljnih poslova navode da je jedan od njihovih trenutnih prioriteta aktivacija ruskog omladinskog pokreta i ujedinjenje mladih ljudi unutar zajednice sunarodnika.97 Broj omladinskih organizacija u Estoniji je skroman. Neke asocijacije bivših studenata različitih univerziteta sa ruskim programom, kao što je Alumni asocijacija ECOMEN vredni su pomena, a postojala su i nastojanja da se stvore krovne organizacije za estonske i baltičke dobitnike Lužkov stipendije, ali nijedan nije bio posebno aktivan.

Novi način da se mladi sunarodnici uključe je stvaranje omladinske organizacije sa određenom ideološkom pozadinom. Jedan od primera je neprofitna organizacija Molodoye Slovo, koja je registrovana 2009. Njeni članovi su nazvani „mladim ruskim sunarodnicima iz Estonije” na estonskom portalu na ruskom jeziku. Lider organizacije je Anton Družkov98. Molodoye Slovo je napravljen po modelu Ruskog omladinskog pokreta Nashi, počevši sa činjenicom da logotipi obe organizacije odlikuju simbole Ruskog carstva.

U leto 2010. Molodoye Slovo je organizovao prvi Ruski sunarodnički međunarodni letnji sportski kamp na jezeru Peipus, sa gostima iz Letonije, sponzorisan od strane Zarenkovog anti-fašističkog komiteta. Koristeći medije ruskog govornog područja kao svoje sredstvo, Molodoye Slovo je uključeno u borbu protiv takozvane fabrikacije istorije. Njihova poruka prati stavove pokreta Nashi i drugih dobro poznatih „istorijskih eksperata“ odobrenih od strane Kremlja99.

15. maja 2013. Konferencija „Za hrabrost i vojnu snagu” je održana u Kulturnom centru „Lindakivi”. Događaj je organizovan od strane neprofitne omladinske organizacije „Mladi svet” uz podršku ruske ambasade u Estoniji i blagoslov jednog od poglavara Estonske pravoslavne crkve unutar okvira programa Komiteta mladih u pripremi za Dan pobede u Estoniji. Glavni cilj konferencije je bio da se omladina u Estoniji informiše o ruskim nagradama i Sovjetskom ordenu časti, kao i o nagradama za ličnu hrabrost na bojnom polju.100

U prethodnim godinama, mladi ruski sunarodnici su imali priliku da pohađaju „Se-liger” kampove.101 „Seliger” omladinske edukativne forume ili kampove organizuje omladinski pokret Nashi na jezeru Seliger u oblasti Tver, blizu grada Ostaškov (370 km van Moskve) još od 2005. godine102. 2017. godine Rusija planira da održi „Međunarodni

97 Vidi rezoluciju Evropskog Foruma mladih sunarodnika u inostranstvu, „Rusija u boji”, [Rezolyutsiya Yevropeyskogo Molodezhnogo Foruma Sootechestvennikov za Rubezhem],

Novembar 2008, http://ricolor.org/rus/rus_mir/sootechestvenniki/emf/1/.98 Vidi Molodoe Slovo u Estoniji, podsećanje na lekcije holokausta, Baltija, [Molodoye Slovo v Estonii Pomnit

Uroki Kholokosta], Februar 2011, dostupno na: http://baltija.eu/news/read/15474.99 Kiilo, Tatjana (2011): Razvoj u ruskoj politici sunarodnika, [Arengud Venemaa Föderatsiooni Kaasmaalaste

Poliitikas], ABVKeskus 2011/1, pp. 13–14100 Vidi Konferencija Molodoe Slovo uTalinu: „Za hrabrost i vojnu vrednost”, [Konferentsiya «Molodogo

slova» v Talline: «Za khrabrost i voinskuyu doblest»], Baltija, May 2013, available at: http://baltija.eu/news/read/31268.

101 Zvaničen veb sajt Forum Seliger, dostupno na: http://www.forumseliger.ru.102 Forum Seliger (2012): Putinova poseta Seliger, [Putin posetil Seliger 2012], dostupno na: http://www.

forumseliger.ru/pressCenter/record/1454>http://www.forumseliger.ru/pressCenter/reco rd/1454.

45

FOI-R--3990--SE

festival omladine i studenata”. Sovjetski Savez je održao takve događaje dvaput, svaki put uz moćnu propagandu: 1957. kada je sovjetsko rukovodstvo blago podiglo gvozdene zavese po prvi put, i 1985. kada je održana prva visokoprofilna međunarodna kampanja za Perestrojku.103

3.4 Veza ruske vlasti sa političkim partijama u Estoniji Ruska pažnja je pre svega fokusirana na organizacije koje se mogu koristiti da se utiče na estonsku politiku. Nažalost, politička zajednica u Estoniji delimično odražava kontinuirani jezički jaz u drugim delovima estonskog društva. Formalno, sve glavne političke partije u Estoniji su multietničke. Sve donedavno, samo jedna, Keskerakond (Partija centra), aktivno je vodila kampanju na ruskom jeziku i učestvovali su uglavnom kandidati koji govore ruski. U isto vreme, međutim, mnoge manje stranke su kampanje temeljile na „ruskom identitetu“.

Od 1995. pa do 2003. partije za ljude koji govore ruski imale su svoju frakciju u Riigikogu. Oni su takođe imali svoju ulogu u lokalnim izborima, posebno u Talinu i Narvi.

Rusija je finansirala izbornu kampanju stranaka za ljude iz ruskog govornog područja. Ove partije su se takmičile međusobno da bi dobile podršku i finansijska sredstva iz Moskve. Njihova ključna izborna obećanja su bila fokusirana na zvanično uvođenje dvojezičnosti u Estoniji, „ćebe“ opciju državljanstva i zaštitu prava onih iz ruskog govornog područja.

Od parlamentarnih izbora 2003. godine, međutim, ruske stranke nisu prošle cenzus od 5%. 2003. godine, Estonska ujedinjena narodna partija je osvojila 11.113 glasova (2,2%), a Ruska partija u Estoniji je osvojila samo 990 glasova (0,2%). I da su dve partije ujedinile snage za izbore, ne bi prešle cenzus. Od 1991, ruske partije nisu uspele da se ujedine ili da nađu jake lidere. Osim toga, politička mobilizacija je tradicionalno prilično niska među Rusima u Estoniji. Ovo je delimično zbog toga što je jedino estonskim državljanima dozvoljeno da budu članovi političkih partija ili da glasaju na izborima.104 Iako je dosta Rusa naturalizovano u poslednjih nekoliko godina, to nije uticalo na situaciju.

Pred pitanja nacionalnosti, politički stavovi ovih partija su se dosta razlikovali. Čak i kada je reč o pitanju proširenja estonskog državljanstva na Ruse koji žive u Estoniji, partije nisu bile u mogućnosti da se slože oko neophodnih procedura koje treba ispuniti da bi se dobilo estonsko državljanstvo ili ko bi automatski trebalo da dobije državljanstvo.

103 Charnenko E. (2013): Sa pozicije meke moći [S Pozitsii Myagkoy Sily], Kommersant, Januar, dostupno na: http://www.kommersant.ru/doc/2105575.

104 Juhan Kivirahk, Nerijus Maliukevičius, et al. (2009): „Humanitarna dimenzija” ruske spoljne politike prema Gruziji, Moldaviji, Ukrajini, i baltičkim državama, Riga.

FOI-R--3990--SE

46

Ovaj nedostatak jedinstva se može videti u broju glasova ruskih stranaka koje su uspeli da zadrže. Izborne preference ruskog biračkog tela pokazuju da je podrška za čisto ruske partije opala tokom godina. Ovo važi čak i u periodima kada se verovalo da su ruske vlasti povećale finansijsku podršku za partije koje predstavljaju Ruse u Estoniji.

2007. je Ustavna partija (Constitution Party), ranije poznata kao Estonska ujedinjena narodna partija osvojila 5.464 glasova (1%), a Ruska partija u Estoniji dobila je samo 1.084 glasova (0,2%). Estonski servis unutrašnje bezbednosti tvrdi da je Rusija ponudila značajnu finansijsku podršku Ustavnoj partiji (Constitution Party) te godine, ali da se očekivani rast nije dogodio.

Pre izbora za Evropski parlament, Rusija je pojačala finasijsku podršku i obnovila napore njihove kampanje da obezbedi mesto za pripadnike ruskog govornog područja. Cilj je bio da se prati primer Letonije, gde je Tatjana Ždanoka izabrana za Evropski parlament 2004, a onda reizabrana 2009. Sličan rezultat nije postignut u Estoniji, međutim, favorit Ruske partije u Estoniji, Stanislav Čerepanov, osvojio je samo 1.267 glasova (0,32%); favorit Estonske ujedinjene levice, Georgi Bistrov, osvojio je 3.519 glasova (0,9%) i Dmitri Klenski, nezavisni kandidat uključen u nemire oko Bronzanog vojnika u aprilu 2007, osvojio je 7.319 glasova (1,8%).

Umesto da glasaju konkretno za ove ruske kandidate, ruski Estonci imaju tendenciju da podršku pruže Partiji centra, za koju su ankete pokazale da je daleko najpopularnija politička grupa među nedržavljanima Estonije sa 75% podrške u 2012105. Nedostatak ujedinjenosti među etnički ruskim partijama je takođe uočen u činjenici da se 2012. Ruska partija u Estoniji pridružila Socijaldemokratskoj partiji, tako da u ovom trenutku ne postoji partija koja teži da isključivo zastupa interese ruske etničke manjine.

Ovo je vodilo do situacije u kojoj se doslovno celokupno biračko telo okrenulo ka partiji sa mnogo širom platformom, Partiji centra. Istaživanja javnog mnenja za najskorije lokalne izbore je pokazalo da je više od 80% ruskog izbornog tela u Talinu nameravalo da glasa za Centar. Ova partija je, takođe, je osvojila oko 60% glasova u pograničnom gradu Narva, gde je 96% populacije ruskog govornog područja. Ovo uopšte nije iznenađenje jer je Partija centra uložila napore specijalno ka populaciji ruskog govornog područja, a posebno kako je zaključila sporazum o saradnji sa ruskom pro-Putinovom vladajućom partijom, Ujedinjena Rusija.

Rusija je već usmerila svoju pažnju na Partiju centra posebno u periodu do 2011. kada je Estonija imala opšte izbore. Kontraverza koja je povezana sa finansiranjem izgradnje Ruske pravoslavne crkve u Lasnamagi, jedinom okrugu u Talinu koji je naseljen sa više Rusa nego Estonaca, obelodanjena je pre ovih izbora. Krajem 2010. Služba unutrašnje bezbednosti je tvrdila da je Edgar Savisar, lider Partije centra tražio novac Moskvi.106

105 Urmet Kook (2012): „Eestlaste lemmikpartei on Reformierakond, mitte eestlastel Keskerakond” [Estonska omiljena patija je Reformistička partija, a ne-estonska Partija centra], ERR Uudised, Septembar 23, dostupno na http://uudised.err.ee/v/eesti/6a81c352-372c-4360-a226-e2d400d48bbd

106 Delfi (2010): „LOE: Kapo aruanne Savisaare rahaküsimuse kohta” [Izveštaj bezbednosne policije o pitanju Savasarovog novca] Delfi.ee, http://www.delfi.ee/news/paevauudised/eesti/loe-kapo- aruanne-savisaare-rahakusimise-kohta.d?id=37038965

47

FOI-R--3990--SE

Ovaj incident je postao poznat kao „Skandal istočnog novca”. Ovo nagoveštava široko priznatu činjenicu da je većina partija u Estoniji s vremena na vreme bila pogođena fi-nansijskim skandalom, ali samo se za Partiju centra zna da je bila povezana sa Rusijom.

Pored finansijske podrške, veruje se da Rusija podržava Partiju centra na više indirek -tnih načina. Najistaknutiji primer je događaj koji se odigrao neposredno pre parlamen-tarnih izbora 2011, kada je ruski televizijski kanal Tsentr prikazao propagandni film o Edgaru Savisaru107. Moguće je gledati Tsentr preko satelita i kablovske televizije u Estoniji, ali sam kanal je u vlasništvu Moskovske gradske uprave. Ima sedište u Moskvi, nema kancelariju u Estoniji i nema lokalni program za Estonce koji govore ruski. Odluka da se prikaže propagandni film o estonskom opozicionom lideru nekoliko dana pre nacionalnih izbora je verovatno doneta u Moskvi.

Pored ruskih kanala, kanal Saveza baltičkih medija Pervõi Baltiiski Kanal (Prvi baltički kanal, PBK) usko je povezan sa Partijom centra. Oleg Samorodnij, bivši dopisnik Komsomolskaya Pravda, nedavno je objavio knjigu o tome kako Kremlj širi ideologiju u Estoniji koristeći medije, uključujući i PBK. On je sugerisao da pitanje da li PBK podržava estonsku Partiju centra nije toliko bitno, zato što je očigledno da to radi. Umesto toga, on je pokrenuo dva pitanja: Ko koordiniše tim aktivnostima i kako su one koordinisane između PBK i Partije centra? Ko je doneo odluku da će PBK podržati Partiju centra i gde je ona doneta?108 Samorodni je izjavio: „Ja ne mislim da su ove odluke donete od strane PBK u Estoniji; i takođe ne smatram da su odluke u Rigi donete od strane BMA. Mislim da su ove odluke donete u Moskvi“.109

3.5 Prisustvo ruskih medija i posledice U Estoniji, Estonci i oni koji to nisu žive u drugačijem medijskom prostoru, sa često suprotstavljenim sadržajem. Oni primaju informacije iz različitih izvora, na različitom jeziku i kroz različite medijske kanale. Prema konceptu spoljne politike Ruske Federacije, prioritet Rusije je da osigura svoju objektivnu percepciju u svetu, razvija svoja efektivna sredstva informisanja i uticaja na javno mnjenje u inostranstvu i jačanje uloge mas-medija u međunarodnom informacionom okruženju, pružajući im suštinsku državnu podršku. Mogućnosti koje nude nove informacione i komunikacione tehnologije imaju široku primenu u ovim aktivnostima. Većina populacije koja govori ruski crpi informacije i stavove o istoriji i trenutnim dešavanjima sa ruskih televizijskih kanala koji su direktno podređeni Kremlju i mogu biti korišćeni kao mehanizmi propagande.

Ovo, međutim, ne znači da je informacioni prostor populacije ruskog govornog područja generalno fokusiran samo na Rusiju. Naprotiv, zahvaljujući većoj upotrebi estonskog jezika i mogućnosti da se gledaju globalni televizijski kanali u ruskoj

107 Mikk Salu & Inga Springe (2012): „Ko je marioneta, a ko gospodar?” - PBK, Edgar Savisaar, Partija Centra i ruski uticaj na estonsku politiku”, Baltic Times, dostupno na: http://www.baltictimes.com/news/articles/31077/#.U4W_FUlLCKA.

108 Mikk Salu & Inga Springe (2012): „Ko je marioneta, a ko je gospodar?”, Re:Baltica, April, http://www.rebaltica.lv/en/investigations/money_from_russia/a/688/who_is_the_puppet_and_who _is_the_master.html

109 Springe, I., Benfelde, S. and Salu, M. (2012): „Nepoznati oligarh”, Re:Baltica, April, http://www.rebaltica.lv/en/investigations/money_from_russia/a/686/the_unknown_oligarch.html

FOI-R--3990--SE

48

verziji ili sa ruskim prevodom, informacioni prostor ruskog dela populacije je mnogo raznovrsniji nego onaj koji pripada etničkim Estoncima. Pored toga, prilično veliki procenat populacije koja govori ruski, 20-30%, prema različitim studijama, redovno učestvuje u estonskom informacionom prostoru.110

Prema estonskom monitoringu integracije (2011), pripadnici ruskog govornog podru-čja su u određenom stepenu fokusirani na informacije o Estoniji111. Redovni čitaoci novina čine 74,3% populacije (Estonci 76,3%; oni koji govore ruski 70,2%), dok 58,9% (Estonci 71,8%; oni koji govore ruski 32,2%) redovno čita časopise. Prodaja štampanih medija opada sa izuzetkom redovnih novinskih izdanja koja koriste oni koji govore ruski.112 Tri novinska lista se objavljuju u Estoniji, kao i nezavisne lokalne novine objavljene u Talinu (Linnaleht, Stolitsa) i „Narvi” (Gorod). Nacionalni dnevnici na ruskom jeziku su u najvećoj meri žrtve tržišne konkurencije i zatvoreni su u poslednjih nekoliko godina, sa izuzetkom ruske verzije Postimees i Den za Dnjom („Dan za danom”), nedeljnika u vlasništvu Postimees.113 Postimees se i dalje objavljuje tri puta nedeljno i Den za Dnjom nedeljom, ali oni imaju istog glavnog urednika i ujedinjeno osoblje. Nedeljnik MK-Estonia pripada jednoj od najvećih baltičkih medijskih grupa, Savezu baltičkih medija, čija je takođe matična kompanija PBK. 114

Od tri kanala koja se emituju širom zemlje, dva nude redovan program na ruskom. Vesti emitovane na PBK potiču iz Rusije i ponovno se emituju u svim trima baltičkim državama. Njih uglavnom prati populacija koja govori ruski u Estoniji. Vesti ETV na ruskom jeziku daleko zaostaju pošto je gledanost kanala estonskog jezika među populacijom ruskog govornog područja slaba. 115

Radio je popularan izvor informacija za estonsku populaciju. Oko 66% Estonaca sluša radio svakodnevno, sa manjim jezičkim podelama slušalaca, dok ruska populacija malo zaostaje. Pet estonskih radio stanica emituju svoj program na ruskom: Radio 4, javna radio stanica i četiri komercijalne stanice - Russkoye radio i Sky radio iz Sky medija grupe, Narodnoye radio i D-FM iz Rahva medija grupe, dela Trio LSL medija grupe.116 2010. godine 69,4% svih radijskih programa je emitovano na estonskom i 28,6% na ruskom. Ovo je neverovatno slično odgovarajućem procentu Estonaca i Rusa koji žive u Estoniji.117 Veliki broj internet portala i veb publikacija je takođe dostupno na ruskom - rus.delfi.ee; rus.postimees.ee; dzd.ee; mke.ee; limon.ee, delu Postimees; novosti.err.ee; r4.err.ee; i dv.ee (dolovõje vedomosti), ali najpopularniji veb portali su i dalje ruski mail.ru i odnoklassniki.ru.

U oktobru 2013. statistika je pokazala da stanovništvo gleda televiziju u proseku oko 3 sata i 41 minut dnevno. Estonci provedu 3 sata i 38 minuta ispred svojih televizora, dok

110 Estonska monitoring integracija (2011), AS Emor, SA Poliitikauuringute Keskus Praxis, Tartu Ülikool.111 Ibid.112 Loit, Urmas (2010): Medijski Estonia, Evropski novinarski centar, http://ejc.net/media_landscapes/estonia.113 Loit, Urmas & Andra Siibak (2013): Mapiranje digitalnih medija: Estonija, državni izveštaj, Fondacija

otvorenog društva, pp. 23-24.114 Latviski, Lasi (2012): „Novac iz Rusije”, Rebaltica, dostupno na: http://www.rebaltica.lv/en/investigations/

money_from_russia115 Loit, Urmas & Andra Siibak (2013): op cit., p. 25.116 Vidi „ Raadiod” [Radio Stations], Trio LSL Radio grupa, dostupno na http://www.trio.ee/?pid=2&lang=1117 Naaber, Meelis (2012): Medijski prostor Estonije, Konrad-Adenauer-Stiftung e.V, Decembar 2011, p. 3.

49

FOI-R--3990--SE

druge etničke grupe provode 3 sata i 46 minuta dnevno gledajući televiziju. Vreme koje Estonci provedu gledajući televiziju uglavnom je podeljeno između Kanala 2, TV3 i ETV, sa 23%, 22% i 19,7%. Oni koji nisu Estonci biraju između PBK, NTV Mir i RTR Planeta, sa 23,8%, 12,5% i 10,6%.118

PBK je najpopularniji ruski televizijski kanal među baltičkim Rusima. Trenutni cilj PBK matične kompanije, Saveza baltičkih medija, ja da postane vodeća holding kompanija u baltičkim državama i to je realističan cilj. PBK reemituje popularne ruske televizijske kanale.119 Drugim rečima, Re:Baltica je preduzela istragu u Letoniji i Estoniji kako bi saznala ko je vlasnik uticajnih medija i koja je tajna uspeha kompanije.120 Istraga je pokazala da postoje kontroverze između menadžmenta kanala i političkih partija. Lev Vaino, član Partije centra koja kontroliše Talin, zadužen je za medije u Talinu, a zaposlen je kao koordinator predstavljanja aktivnosti u medijima ruskog jezika. Njegova uloga kao posrednika između grada Talina i PBK čini ga jednim od najuticajnijih ljudi u estonsko-ruskoj jezičkoj politici. Pre dolaska u Partiju centra, Vaino je bio član estonske Ustavne partije (Constitutional Party), a određeno vreme je bio član obe partije. Treba primetiti da je Ustavna partija, iako mala i marginalna, jedna od najradikalnijih partija na estonskoj političkoj sceni. Njen lider, Andrej Zarenkov, bio je jedan od aktivista u Bronzanoj noći nemira u Talinu 2007. godine. Zarenkov i njegova partija su takođe primili direktnu podršku od ruskih zvaničnika, uključujući aktuelnog Ruskog ambasadora u Estoniji koji je pisao pisma nekolicini estonskih biznismena tražeći podršku za Zarenkov.121

Lev Vaino je i porodično povezan sa PBK. On je ujak Aleksandra Tšaplogina, medijske ličnosti u lokalnoj ruskoj zajednici. Tšaplogin je takođe voditelj jednog od PBK programa, plaćenog od strane grada Talina - Russkij Vopros („Rusko pitanje”).122

Različiti medijski kanali imaju različitu reputaciju. Generalno, populacija koja govori ruski ima najviše poverenja u PBK i ruske televizijske kanale. Međutim, estonski radio kanali na ruskom jeziku su takođe dosta važni, kao i lokalne novine i MK Estonija. Viši od prosečnog nivoa poverenja se takođe ukazuje i internet portalu rus.delfi.ee.123

3.6 Kulturne veze kao deo meke moćiČlanak Vladimira Putina objavljen 23. januara 2012. u Nezavisimaya Gazeta („Nezavi-sne novine”) postao je kamen temeljac ruskog plana da ujedini multietničko društvo i da promoviše centralni značaj ruske kulture u svim bivšim Sovjetskim državama. Putin je oslovio ruske ljude i kulturu kao vezujuće tkivo te „jedinstvene civilizacije“.124 Rusija, kao poluetnička civilizacija ujedinjena je jedinstvenenim „kulturnim jezgrom“. Putin je

118 Vidi TV monitoring TNS Emor, http://www.emor.ee/teleauditooriumi-ulevaade-novembrikuus- 2013/119 Vidi Latviski, Lasi (2012): op. cit.120 Ibid.121 Mikk Salu & Inga Springe (2012): op. cit122 Ibid123 Vidi Estonski monitoring integracija 2011, op. cit124 Putin. V. (2012): Rusija: Etničko pitanje, članak premijera Vladimira Putina za Nezavisimaya Gazeta, http://

archive.premier.gov.ru/eng/events/news/17831/.

FOI-R--3990--SE

50

istakao da mnogi bivši stanovnici Sovjetskog Saveza koji se nađu u inostranstvu sebe nazivaju Rusima, bez obzira na njihovu etničku pripadnost i tu pripadnost iskazuju kroz jezik i kulturu. U viziji Kremlja, korišćenje jezika, kulture i nacionalne istorije na kraju će širiti rusku tradiciju i kulturnu dominaciju. Ova velika strategija se može postići putem televizije, kroz kulturu, kinematografiju, socijalne medije, pravoslavnu crkvu, pan-slavizam i rusko fokusiranu asimilaciju koja može biti raspoređena za postizanje strateških ciljeva i oblikovanja javnog mnjenja.125

Ruska sfera meke moći je tako, u kulturnim vezama, bazirana na privlačnosti Sovjetske i ruske kulture i na finansijsku i organizacionu podršku koja je posvećena promociji kulture u inostranstvu od 2000. godine. Ruska meka moć se može videti u obe, visokoj i popularnoj kulturi, u edukaciji i u medijima. Glavna sredstva za plasiranje i širenje ruske kulture su jezik, ruske manjine, sovjetsko zaveštanje i poslovna mreža.126 U svom konceptu spoljne politike Rusija je postavila cilj da promoviše pozitivan imidž dostojan visokog statusa svoje kulture, obrazovanja, nauke, sportskih dostignuća i nivou razvoja civilnog društva, kao i učešće u programima pomoći zemljama u razvoju, sredstvima za oblikovanje i poboljšanje percepcije širom sveta, poboljšavajući primenu meke moći i identifikovanje najboljih oblika aktivnosti u ovoj oblasti. Te aktivnosti podrazumevaju i međunarodno iskustvo i nacionalnu osobenost sagrađenu na mehanizmu interakcije sa civilnim društvom i ekspertima.127

Parnerstvo u kulturi, nauci i obrazovanju su aspekti koji su direktno povezani sa konceptom meke moći. Rusija je postavila jasne prioritete u svojoj nacionalnoj bez-bednosnoj strategiji 2020. godine. Osnažiće svoju nacionalnu bezbednost u kulturnoj sferi „uspostavljanjem vladinih uredbi za stvaranje filma i štampane produkcije; televizije, radio i internet izvora; i isto tako korišćenjem kulturnih potencijala Rusije u službi multilateralne međunarodne saradnje“.

Koncept spoljne politike naglašava svoju posvećenost univerzalnim demokratskim vrednostima, uključujući ljudska prava i slobode. Njeni prioriteti predviđaju širenje upotrebe ruskog jezika kao integralnog dela sveta kulture i instrumenta međunarodne i međuetničke komunikacije. Neosporno, koncept promovisanja međuetničke komu-nikacije je važna politika u multikulturnim društvima. Međutim, crvena linija se može preći u kulturnim prostorima gde istorijsko pamćenje oblikuje odnose između manjina.

Na mnogo načina, kulturni kontakti između Estonije i Rusije napreduju i intenzivni su. Ministarstva kulture Republike Estonije i Ruske Federacije stvorili su važan institucioni okvir još 1992, koji je učvršćen kroz programe saradnje.

Zvanična saradnja je dalje razvijena 2008. kada su u Moskvi estonski ministar kulture Laine Janes (sada Randjärv) i ruski ministar kulture Aleksander Sokolov potpisali sporazum o saradnji u oblastima kulture i masovnih komunikacija. U 2012. program

125 Ibid126 Grigas, Agnia (2012): Nasleđe, Prinuda i meka moć: Ruski uticaj na baltičke države, Dokument informisanja,

Avgust (London: Chatham House).127 Bugajski, Janusz (2013): „Rat ruske meke moći”, Ukrajinska nedelja, Februar, dostupno na: http://

ukrainianweek.com/World/71849

51

FOI-R--3990--SE

kulturne saradnje je produžen do 2014. od strane zamenika ministra kulture Ruske Federacije, Pavela Korošilova, i ministra kulture Republike Estonije, Reina Langa.128

Duga i zajednička istorija kulturnih Estonije i Rusije urodila je plodom u sferi pozori-šta, filma, muzike i vizuelne umetnosti, koji su ukorenjeni u istim školama. U oktobru 2013, festival koji donosi najbolje od ruskog pozorišta, Zlatna maska Estonije, održan je po deveti put, demonstrirajući aktivnu saradnju u oblasti teatra.129

Velikani estonskog teatra studirali su na Ruskom Univerzitetu pozorišne umetnosti (GITIS) i među estonskim mladim glumcima i rediteljima je nastao trend da odlaze u Rusiju i steknu nova iskustva. Zajednički imenitelj je Stanislavski škola. Mnogi poznati estonski reditelji su stekli svoje obra zovanje i veštine na Moskovskom Institutu za kinematografiju.

U 2011. ruski televizijski kanali u Estoniji su bili dužni da emituju 74 programa, od kojih je trošak za svaki, otprilike, po 30.000 USD. Ruska Federacija podržava aktivnu proizvodnju materijala namenjenih kako za domaće tržište, tako i za sunarodnike (film, televizijske serije, istorijski udžbenici). Pored državnog budžeta mnogi filmovi i televizijski zabavni pro grami finansirani su od strane Patriotske fondacije za podršku bioskopima, koja zauzvrat blisko sarađuje sa fondacijom Russkii mir.130 Patriotska fon-dacija za podršku bioskopa je neprofitna organizacija, osnovana na osnovu dobrovoljnih priloga. Njen cilj je da podrži patriotsku kinematografiju i književnost, i da promoviše patriotske ideale uz pomoć Predsedničke administracije Ruske Federacije, državne Dume, Saveta Federacije i Vlade. Ruska služba bezbednosti izdvaja desetine miliona dolara u vladinim grantovima131. Zaključak je da, dok je međusobna saradnja plodono-sna iz kulturne perspektive, Rusija ima pristup moćnom sredstvu za promovisanje svoje kulture i ideologije, u suštini omogućavajući implementaciju meke moći u praksi.

128 Vidi Estonsko ministarstvo spoljnih poslova, estonsko-ruski odnosi, kulturni odnosi, http://www.vm.ee/?q=node/93#cultural.

129 Kiilo, Tatjana (2011): Razvoj u ruskoj politici sunarodnika [Arengud Venemaa Föderatsiooni Kaasmaalaste Poliitikas], Centar za baltičke i ruske studije, ABVKeskus 2011/1, http://www.ut.ee/ABVKeskus/sisu/paberid/2011/pdf/KMP_Kiilo.pdf.

130 Kiilo, Tatjana (2011): Razvoj ruske politike sunarodnika [Arengud Venemaa Föderatsiooni Kaasmaalaste Poliitikas], Centar za baltičke i ruske studije, ABVKeskus 2011/1, http://www.ut.ee/ABVKeskus/sisu/paberid/2011/pdf/KMP_Kiilo.pdf.

131 Vidi www.patriotfilm.ru.

FOI-R--3990--SE

52

3.7 ObrazovanjeSvake godine Vlada Rusije dodeljuje studentske grantove estonskim studentima za ruske institucije visokog obrazovanja. Pre 2005. godine Ministarstvo obrazovanja i istraživanja Estonije je suzilo listu kandidata. Od 2005. neprofitna organizacija, Institut „Puškin”, bavila se kandidatima. Donosioci odluka u procesu selekcije, Ambasada Rusije i „Puškin” Institut prestali su da daju zvanične informacije Estonskom mini-starstvu obrazovanja i istraživanja o kriterijumima za izbor i rezultatima.132

U akademskoj godini 2013/2014 „Puškin” je olakšao upis na ruske univerzitete za 47 mladih ljudi iz Estonije. 133

3.8 Ruska pravoslavna crkvaVećina Estonaca, 54% stanovništva starosti od 15 i preko 15 godina, ne oseća nikakvu povezanost sa bilo kojom religijom. Ipak, 19% Estonaca i 50% ne-estonske populacije su povezani sa nekom religijom, prema podacima iz popisa stanovništva i domaćin-stava (PHC 2011).134 Najzastupljenije religije su pravoslavlje (16%) i luteranizam.135 Pravoslavlje je od posebnog značaja među manjinama u Estoniji - 51% Belorusa, 50% Ukrajinaca, 47% Rusa i 41% Jermena oseća povezanost sa pravoslavljem.136 U Estoniji je pravoslavlje predstavljeno od strane Ruske pravoslavne crkve koja je zvanično registrovana u Registru crkava u aprilu 2002. godine. Rusija aktivno finansijski podržava Pravoslavnu crkvu u Estoniji. U 2010. godini Estonska pravoslavna crkva je dobila 1,24 miliona EUR za izgradnju nove crkve u Talinu. Prema izveštaju Estonske bezbednosne policije, većina ovih sredstava (826.000 EUR) zvanično je dobijena od firmi povezanih sa Sergejem Petrovim koji je aktivan u transportu ruskog uglja kroz Estoniju. Bezbednosna policija veruje da je Petrov bio samo sredstvo, a da je pravi donosilac odluka, koji je odlučio da obezbedi ovu podršku, Vladimir Jakunin, šef ruske železnice. Jakunin je usko povezan sa sunarodničkim organizacijama lojalnim Kremlju. On je član upravnog odbora Russkii mir, predsedavajući Komiteta Centra nacionalne slave Rusije, koja finansira Pravoslavnu crkvu i slične projekte, a predsednik je i Svetskog javnog foruma: Dijalog civilizacija, međunarodne NVO registrovane u Beču.137

Veliki broj crkava zavisi od finansiranja lokalnih poslovnih elita. Na primer, estonsko-ruski biznismen, Sergej Tšaplogin, odlučio je da o svom trošku sagradi rusku crkvu u Paldiski. Kamen temeljac crkve je postavljen u oktobru 2013. godine.

132 Vidi Obrazovanje na ruskim univerzitetima, [Obucheniye v rossyskikh VUZakh], dostupno na http://pushkin.ee/ru/obuchenie-v-rossijskikh-vuzakh.

133 Lista estonskih studenata upisanih na ruske univerzitete, 2013, dostupno na: http://www.rusemb.ee/files/news/pressreleases/spisok-2013.rtf

134 Popis stanovništva i domaćinstva, PHC 2011: Više od jedne četvrtine populacije je povezano sa određenom religijom, dostupno na: http://www.stat.ee/65352

135 Vidi Vladinu statistiku, dostupno na: www.stat.ee.136 ee ERR (2013): „ Popis potvrđuje da su etnički estonci u sve manjoj meri religiozni”, April, http://news.err.

ee/v/society/311dde5c-801c-4f44-823a-a4ad215b1f37.137 Vedler, Sulev (2012): „Moskovska spin mašina u Estoniji”, Re:Baltica, Mart, http://www.rebaltica.lv/en/

investigations/money_from_russia/a/608/moscow’s_spin_machine_in_ estonia_.html.

53

FOI-R--3990--SE

Jedan od ključnih subjekata u ruskom crkvenom životu u Estoniji je osnivanje nove crkve (Lasnamagi crkva ikone Bogorodice - „Brzopomoćnica” [“Quick to Hearken“]), čije je finansiranje, kao što je gore navedeno, bilo okruženo kontroverzama. Kamen temeljac crkve postavljen je 2003. godine od strane patrijarha Aleksija II. Izgradnja je počela u novembru 2006. godine, a crkva je otvorena 2013. godine, neposredno pred lokalne izbore u kojima je učestvovao ruski patrijarh Kiril.138

Aktivan angažman Rusije sa populacijom ruskog govornog područja kroz crkvu daje Kremlju ključnu ulogu u formiranju pogleda na svet, koji vezuje naciju i transformiše naciju i crkvu u sredstva uticaja na lokalnu politiku u Estoniji.

3.9 Ekonomska veza: Trgovina i investicije

3.9.1 Noviji istorijski kontekstOtkad je Estonija ponovo stekla svoju nezavisnost njeni ekonomski odnosi sa najvećim susedom prošli su kroz četiri različite faze.139 U početnoj fazi, između 1991. i 1994. godine, zabeleženo je slabljenje privrede i svedočilo se oštrom padu estonske ekonomije pod uticajem Rusije. Ovaj razlaz je bio praćen dugim periodom ponovnog angažmana, u periodu između 1995. i 2004. godine kada je smanjen izvoz u Rusiju i uspostavljen sektor transporta, kao važan deo novog odnosa. Ruski SDI tokom ovog perioda je bio veoma nizak, a mnogo godina se svedočilo o neto odlivu ruskog kapitala (vidi dijagram 2). Moguće je da je primarni uzrok ove stagnacije bilo dupliranje carinskih nameta usmerenog ka estonskom uvozu.

Dijagram 2: Ruski SDI u Estoniji

138 Karin Paulus (2013): „Areeni Kaanelugu: Lasnamäe uus kirik – hingerahu teenindusmaja” [Arena Cover Story: Lasnamäe’s New Church—a Service Center for Spiritual Tranquility], Eesti Ekspress, Octobar 13, http://ekspress.delfi.ee/news/areen/areeni-kaanelugu-lasnamae-uus-kirik- hingerahu-teenindusmaja.d?id=66874847

139 Karmo Tüür and Raivo Vare (2012): „Estonija-Rusija-Belorusija: Političke implikacije ekonomskog odnosa”, u Andris Sprūds, ed., Ekonomska prisutnost Rusije i Belorusije u baltičkim državama (Riga: LIIA/CEEPS,), pp. 249–284.

FOI-R--3990--SE

54

Ovaj period je okončan kada su se ti nameti vratili na prvobitni nivo 1. maja 2004. godine, kada se Estonija pridružila EU. Dijagram 3 ilustruje da se u godinama od 2004. do 2008. Estonski izvoz za Rusiju utrostručio od 331 miliona EUR u 2003. na 1 milijardu EUR u 2007. godini. Uvoz iz Rusije se udvostručio u istom periodu sa 549 miliona EUR na 1,13 milijardi EUR, a svoj vrhunac je dostigao u 2006. godini - 1,45 milijardi EUR. Ukidanje dvostrukog oporezivanja je stoga imao neposredan i prilično veliki uticaj na biletarnu trgovinu.

Dijagram 3: Estonija - Rusija: trgovina

Ovaj pozitivni trend je 2007. godine, međutim, sa događajima vezanim za izmeštanje jednog ruskog ratnog spomenika iz centra Talina, doživeo kraj. Gore opisana Noć nemira i prateći sajber napad na Estoniju, usmeren iz pravca ruske teritorije dovode do primetnog pogoršanja bileteralnih odnosa koji takođe utiču na bileteralnu trgovinu. U 2007. godini ruski SDI (strane direktne investicije) u Estoniji je opao za 58,6 miliona EUR na nivo iz 2006. godine, a obim bileteralne trgovine smanjen je za 8% za godinu dana. Međutim, vredi napomenuti da je 2007. godine došlo do blagog povećanja estonskog izvoza u Rusiju.

Finalna faza estonsko-ruskih ekonomskih odnosa, kako su identifikovali estonski pisci Karmo Tuur i Rajvo Vare, je normalizacija trgovinskih odnosa posle događaja iz 2007. Dijagrami 2 i 3 pokazuju da se bileteralna trgovina poboljšala od vrhunca u 2009. godini, što se pre svega odnosi na svetsku finansijsku i ekonomsku krizu.

Izgleda da je od 2007, sa izuzetkom 2009, trgovinski bilans između Estonije i Rusije obrnut, što je zanimljiva konstatacija. Estonija je imala značajan trgovinski deficit sa Rusijom pre 2007. ali sada ima trgovinski suficit koji je veći od 800 miliona EUR u 2012. godini. Pad u trgovini pripisan političkim tenzijama bio je manji u odnosu na udarac koji je pretrpela bilaterala za vreme globalne ekonomske krize. U 2009. godini

55

FOI-R--3990--SE

trgovina između Rusije i Estonije je opala za 27,5%.140 Trgovinski odnosi Rusije sa drugim zemljama imale su sličan trend.141 Stoga je faktički netačno reći da je pad u trgovini izazvala tzv. „Bronzana noć”.

3.9.2 Trenutno tržišno okruženjeKao što je gore navedeno, pristupanje Estonije EU bilo je veliki moderator estonsko-ruske trgovine i ekonomskih odnosa. Od maja 2004. godine Estonija je deo jedinstvenog Evropskog tržišta.

Rusija je među prvih pet estonskih trgovinskih partnera. Nakon ekonomske krize koja je rezultovala padom u trgovini 2009. trgovina sa Rusijom je porasla na više od prosečne stope, a od 2011. Rusija se popela na treće mesto kao destinacija za estonski izvoz u pogledu ukupnog obima trgovine. U 2011. godini trgovina sa Rusijom čini 9,6% ukupne trgovine Estonije. Međutim, udeo Rusije je nekoliko puta manji nego udeo EU (27 zemalja Evro zone), manji je čak od učešća Finske ili Švedske i samo jedva veći nego kod Letonije.142 Trgovina između Estonije i Rusije je pre svega rezultat neposredne geografske blizine, što je olakšano činjenicom je nekoliko strateških sektora estonske ekonomije fizički povezano sa ekvivalentnim strukturama u Rusiji. Sektor transporta je verovatno najveći i najuspešniji, uprkos tome što je podložan političkim ograničenjima sa ruske strane. Rusija veštački ograničava broj vozova koji idu do Estonije i iz nje na manje od polovine kapaciteta. Nije jasno da li ovo ograničenje ima za cilj kažnavanje Estonije ili jačanje Ruske luke i železnice. Odgovor je verovatno kombinacija ova dva faktora.

Tabela 3: glavni artikli - izvoz i uvoz

140 Ibid, p. 254141 Ibid, p. 255142 Ibid, p. 259

FOI-R--3990--SE

56

Prehrambena industrija je još jedna važna oblast trgovine između dve zemlje. Rusija je drugo po veličini izvozno tržište za prehrambene proizvode iz Estonije. Međutim, ovaj sektor takođe pati od veštačkih barijera, postavljenih od strane Rusije. Kao prvo, ne postoji sporazum o slobodnoj trgovini između dve zemlje. Kao drugo, Rusija ne prihvata zdravstvene sertifikate estonskih proizvođača. Umesto toga, ovi proizvođači su dužni da se podvrgnu posetama ruskih inspektora koji daju ili uskraćuju sertifikate po sopstvenom nahođenju. To povećava troškove i podstiče korupciju. Dalje prepreke tržišta su duga odlaganja na graničnim prelazima i generalno težak proces carinjenja. Česte isplate su potrebne, predstavnik kompanije mora biti prisutan sve vreme tokom procesa, a nekoliko aspekata je automatizovano ili se obavljaju u skladu sa sporazumima.143

Još jedan ekonomski sektor u kojem Rusija raste u uticaju je turizam. Uprkos periodičnim medijskim kampanjama ruskih medija protiv posećivanja Estonije, na-ro čito u periodu posle događaja iz 2007. godine, kada je internet portal Regnum.ru postavio slogan „Posetiti Estoniju je jednako izdaji otadžbine“. Broj ruskih turista stabilno raste u poslednjim decenijama. Postojalo je povećanje od 43% u 2011., i raste iz godine u godinu. Rusija je drugi po veličini izvor stranih turista u Estoniji, kao i druga najpopularnija destinacija za estonske turiste koji idu u inostranstvo (Finska zauzima prvo mesto u obe kategorije).

3.9.3 Investiciono okruženjeU 2012. ruski SDI u Estoniji je iznosio oko 600 miliona EUR, stavljajući Rusiju na 4. mesto kao izvor prihoda SDI iza Švedske, Finske i Holandije. Strane direktne investicije iz Estonije u Rusiju iznosile su skoro oko 280 miliona EUR, stavljajući Rusiju na 5. mesto estonskog SDI-a posle Litvanije, Letonije, Kipra i Finske. 144

Međutim, tačan iznos i vrstu ruskih investicija u ekonomiji Estonije je teško proceniti jer takve investicije mogu doći preko trećih zemalja, skrivajući svoje poreklo od redovnih analiza ekonomskih podataka. S obzirom na to da je opšte poznato da su ruske kompanije rutinski koristile druge nadležnosti za svoje investicije u zemlji i instranstvu, 145 lako je pretpostaviti da se stvarne cifre razlikuju od onih na raspolaganju u statističkoj bazi podataka Estonske nacionalne banke.

Na primer, određene ključne transportacije i logistički infrastrukturni projekti su široko priznati za ruske investicije, čak i ako je zvanični izvor sredstava drugačiji.146 Jedan takav primer je luka Muga, nedaleko od Talina, jedan od najvećih terminala za naftne derivate, preradu uglja i distribuciju đubriva u Baltičkom slivu, učešće ruskog kapitala na ovom projektu je procenjeno na između 50% i 100%. U poslednjih nekoliko godina informacije su kružile oko ruskih kapitalnih investicija u nekretninama u glavnom

143 Ibid, pp. 275–6.144 Estonska banka [Eesti Pank] (2013): Estonski platni balans 2012, Talin.145 Jesse Drucker et al. (2014): „Kako ruske korporacije koje prebacuju milione ofšor, i šačica poreskih

utočišta mogu da drže ključ sankcija”, Bloomberg News, 15 Maj, dostupno na http://www.bloomberg.com/news/2014-05-05/russia-knows-europe-sanctions-ineffective-with-tax- havens.html.

146 Ibid, p. 263.

57

FOI-R--3990--SE

gradu i njegovoj okolini, posebno u nekretninama visoke vrednosti. Neki eksperti tvrde da su ruski pojedinci ili entiteti vlasnici do 10% imovine luksuznih nekretnina u Talinu i oko njega.147 Nasuprot tome, estonski SDI u ruskoj ekonomiji je mnogo transparetniji i koncetrisaniji u sektorima kao što su proizvodnja, mašine i opreme, profesionalne usluge i naučne i tehničke aktivnosti i usluge.

3.10 Ruski uticaj na energetsku politikuZbog pre svega istorijskih razloga, Estonija, Letonija i Litvanija su i dalje povezane sa Rusijom zajedničkim elektroenergetskim mrežama i gasovodom. Najveći deo postojeće infrastrukture je izgrađen tokom sovjetske ere kada je mreža projektovana kao jedinstvena sa Rusijom u svom središtu. Situacija se malo promenila od tada, u dve decenije. Rusija ostaje jedini izvoznik gasa i dominantan je izvoznik nafte u baltičke države. Za razliku od bilo koje druge zemlje EU (sa delimičnim izuzetkom Finske), baltičke države su uglavnom odsečene od ostatka Evrope. Oni su od strane Evropske komisije označeni kao izolovana ostrva. Percepcija se stekla iz prethodnih iskustava energetske politike Rusije148 i decenija represije pod Sovjetskim Savezom stvorili su dozu skepse kod baltičkih država vezano za poslovanje sa Rusijom, a i draže im je da se približe očigledno pouzdanijim zemljama članicama EU. Ovo definitivno oblikuje politike i ekonomske pristupe baltičkih država ka njihovom zajedničkom susedu.

Kada se razmatra uloga Rusije u Estonskom energetskom sektoru važno je pomenuti komparativni aspekt. U poređenju sa svojim baltičkim susedima, Estonija je mnogo manje zavisna od ruske energije i samim tim je manje ranjiva na političke manipulacije. Ovo je pre svega zbog toga što Estonija najveći deo svoje energije ima u zemlji, 70% iz lokalnih uljnih škriljaca, dok se uvoz iz Rusije računa za više od polovine potrošnje u Letoniji i Litvaniji. Uvoz fosilnih goriva iz Rusije u Estoniji predstavlja 18,1% ukupne količine energije u 2013. (9,5% nafte i 8,6% gasa), dok obnovljivi izvori čine 14,6% ukupnog snabdevanja energijom. Estonija je takođe povezana sa Finskom preko Estlink 1 (350MW kapaciteta) i Estlink 2 (650MW). Estlink 2 je počeo sa radom 2014.

Ipak, još uvek postoji neki aspekt energetske zavisnosti zbog kojeg su Estonija, baltičke države uopšte i Evropska unija s pravom zabrinuti. Što se tiče dobijanja prirodnog gasa, baltičke države su u potpunosti zavisne od Rusije. Gotovo 100% nafte koja se koristi u trima državama je uvezena iz Rusije. Osim toga, kompanije koje prodaju i vrše distribuciju gasa u baltičkim državama su u potpunom ili delimičnom vlasništvu Gazproma, koji opet kontroliše Rusija. Štaviše, sve baltičke zemlje uvoze rusku struju, iako u različitim proporcijama, a sinhronizuju se sa ruskom električnom mrežom nasuprot ostatku EU.

147 Ibid., pp. 264-5.148 Prirodni gas Evrope (2013): Izmirenje „Ludi Rusi” protiv „ludih Evropljana”, Decembar, dostupno na: http://

www.naturalgaseurope.com/south-stream-alan-riley-russia- europe?utm_source=Natural+Gas+Europe+Newsletter &utm_campaign=fd9bf9f478- RSS_EMAIL_CAMPAIGN&utm_medium=email&utm_term=0_c -95c702 d4c-fd9bf9f478- 307768685

FOI-R--3990--SE

58

3.10.1 GasRuski uticaj na energetsku politiku u Estoniji i baltičkim državama je najočigledniji kada je u pitanju sektor gasa. Kao i Finska, i ove zemlje su potpuno zavisne od ruskog uvoza (vidi tabelu 3).

Tabela 3: Bruto potrošnja prirodnog gasa i uvoza iz Rusije u baltičke države i Finsku, milijardu kubnih metara (mkm)149

2011 2012

Potrošnja Uvoz Potrošnja Uvoz

Estonija 632 632 658 657

Letonija 1,604 1,755 1,508 1,716

Litvanija 3,398 3,407 3,318 3,320

Baltičke državeukupno 5,634 5,794 5,484 5,693

Finska 4,106 4,060 3,681 3,612

Ukupno 9,740 9,854 9,165 9,305

S obzirom na to da Rusija ima monopol nad snabdevanjem gasom, cene u regionu su određene Gazpromom. Ovo je ponekad imalo značajan uticaj na baltičke države, pošto je Rusija pokušala da iskoristi cenu gasa kako bi uticala na politiku.

Generalni direktorat Evropske komisije za konkurenciju je pokrenuo zvaničnu istragu o onome što se naziva „kršenjem antimonopolskih zakona EU” od strane Gazproma u centralnoj i istočnoj Evropi. Gazprom je optužen za deljenje evropskog tržišta gasa i za ometanje slobodnog protoka gasa preko država članica, sprečavanje diversifikacije snabdevanja gasom i nametanje nepravednih cena svojim klijentima povezivanjem cene gasa sa cenom nafte. Ukoliko komisija ne uspe da dokaže povredu zakona od strane Gazproma i Gazprom zadrži vezu sa cenom nafte, baltičke države će biti u još većem problemu, isečene od ostatka Evrope koja se kreće ka elastičnijem i konkurentnijem platnom sistemu.

Pored kolebanja cena gasa, zavisnost od jednog dobavljača može dovesti do prekida isporuke, što usred zime može delovati politički pogubno za nacionalne lidere i čak smrtonosno za potrošače. U Estoniji, na primer, na vrhuncu potražnje za gasom, restrikcije ruske strane prenosnog sistema mogu ostaviti Narva i Varska prekogranične punktove neaktivnim dok Gazprom ulaže napor da zadovolji potražnju Sankt Peters-burga i severozapada Rusije, a kao rezultat toga - gas prestaje da dolazi do Estonije. Prema ugovoru između Gazproma i Eesti Gaas (estonski uvoznik gasa i distributer)

149 Vidi Statistiku Estonije, Litvanski zvanični statistički portal, Centralni statistički biro Letonije, EIA.

59

FOI-R--3990--SE

pod takvim okolnostima Estonija je primorana da se oslanja na isključivo podzemna skladišta gasa (UGS/PSG), objekat u Incukalns, Letoniji, u kome Gazprom takođe ima značajnu ulogu koja omogućava efikasnu kontrolu. Pošto objekat ima ograničene kapacitete u vreme vrhunca potražnje, a pošto veza gasovoda između Letonije i Estonije ne može da isporuči više od 6 do 7 miliona kubnih metara (mkm) po danu, estonski potrošači bi mogli da budu suočeni sa restrikcijama u trenutku kada su najugroženiji. Ovo se zamalo dogodilo 2006. godine kada je ekstremno hladno vreme dovelo estonsku potražnju za gasom do skoro 7 mkm/na dan.

Da bi se smanjio uticaj Rusije na baltičke države tri zemlje su uskladile svoje prioritete sa onima iz energetske politike Evropske komisije. Ovi prioriteti uključuju diverzifikaciju i obezbeđivanje sigurnosti izvora energije, povećanje konkurentnosti domaćih energetskih tržišta i proširenje korišćenja izvora obnovljive energije. Da bi se ostvarili ovi ciljevi, preduzeti su koraci za poboljšanje infrastrukture u regionu i bolje integrisanje baltičkih energetskih sistema u Evropsku energetsku mrežu. Na primer, postoje planovi za izgradnju terminala i gasovoda tečnog prirodnog gasa (LNG). Lokalni LNG terminal na Klaipedi u Litvaniji će biti potpuno operativan do kraja 2014, a Finska i Estonija i dalje pregovaraju o detaljima velikog regionalnog postrojenja. Gasovod između Estonije i Finske biće povezan sa izabranim mestom na regionalnom LNG terminalu, a drugi je planiran između Litvanije i Poljske.

Diversifikaciju snabdevanja i negovanje tržišta za prirodni gas u regionu veoma zavisi od ruskog naftnog cevovoda čiji uvoz poboljšava energetsku bezbednost u regionu, dok bi u idealnom slučaju snizio cenu gasa. Podrška EU za ovaj projekat je obezbeđena kao deo Plana baltičke energetske interkonekcije (BEMIP) i ona je od neprocenjivog značaja, ali ne samo u smislu finansiranja. Iako je Evropska komisija nedavno navela BEMIP kao prioritet njenog višegodišnjeg finansijskog okvira 2014-2020, ostaje mnogo toga da se uradi nakon 2020. kako bi posao oko jedinstvenog evropskog tržišta energije bio završen.

3.10.2 NaftaPored zavisnosti baltičkih država od ruskog gasa, Estonija i njeni susedi takođe gotovo svu naftu koju koriste uvoze od Rusije. Iako u teoriji ove zemlje mogu da uvoze i iz drugih izvora sem iz Rusije, baltički naftni terminali iz istorijskih razloga (Muga, Paldiski i Paljasare u Estoniji; Ventspils i Liepaja u Letoniji; i Litvanski Butinge) prvenstveno služe kao tranzitni centri za izvoz ruske nafte na zapad. Međutim, ovo ne omogućava baltičkim zemljama nikakvu moć nad ruskim tokovima nafte u Zapadnu Evropu, s obzirom na to da je Baltički gasovodni sistem (BPS), koji zaobilazi baltičke zemlje, završen 2001. godine. Ovo teoretski čini mogućim da Rusija smanji dotok nafte baltičkim državama, a da ne utiče na izvoz za ostatak EU.

Zbog istorijskog iskustva sa Rusijom ova situacija zabrinjava baltičke države. Preko celog prostora bivšeg Sovjetskog Saveza Rusija je pribegavala politički moti visanim restrikcijama nafte i gasa više od 40 puta u periodu od 1991. do 2004. Sve tri baltičke države su se našle na suprotnom kraju ove taktike, a najskorije 2007. kada je Vlada Estonije odlučila da premesti spomenik u znak sećanja na sovjetski poraz nacističke

FOI-R--3990--SE

60

Nemačke. Kao odgovor Rusija je ukinula sav izvoz nafte Estoniji, tvrdeći da su potrebne hitne popravke kanala. Incident je bio kratak i nije promenio tok estonske politike na bilo koji način. Relativno mali značaj nafte u zemljama znači da naftne sankcije ne prete baltičkim ekonomijama ni približno koliko poremećaji u tokovima gasa.

3.10.3 Vlasništvo

Rusija takođe ima uticaj na Estoniju i domaće i ekonomske politike kroz vlasništvo raznih energetskih preduzeća u regionu. Ovo uključuje nacionalne gasne kompanije i koordinatne mreže operatera. Gazprom, zajedno sa E.ON Ruhrgas, trenutno ima udela u svim baltičkim gasnim mrežama operatera koji kontrolišu posao prenosa, distibucije i snabdevanja. Na primer, u Estoniji AS Eesti Gaas ima dominantnu poziciju u distribu-ciji gasa i prenosa. Kompanija isporučuje gas na preko 90% maloprodajnog tržišta. Štaviše, sav preostao gas koji se prodaje od strane drugih subjekata je prvobitno kupljen od Eesti Gaas.

Kompanija takođe poseduje EG Võrguteenused, operatera distributivnog sistema gasa, zbog čega je Parlament Estonije nedavno usvojio zakon kojim se razdvaja usluga prenosa od snabdevanja do 2015. godine. Nedostatak pravilnog funkcionisanja tržišta gasa predstavlja značajan rizik u pogledu sigurnosti snabdevanja, prema reviziji Estonije od strane Međunarodne agencije za energiju, 2013. godine.

Gazprom ima 37% udela u Eesti Gaas i E.ON gotovo 34%. Trenutno manji akcionari, kao što su letonsko/ruska Itera i finski Fortummogu i dalje mogu blokirati glavne korporativne odluke ukoliko je to potrebno. Uticaj Gazproma može porasti u bliskoj budućnosti, pošto je E.ON odlučio da se povuče iz baltičkih država. To znači da postoji mogućnost da Gazprom kupi akcije nemačke kompanije, čime postaje većinski vlasnik.

3.11 Ruska meka moć u Estoniji: Generalni zaključciRusija je navikla da promoviše svoje spoljnopolitičke ciljeve koristeći tvrdu moć, a meku moć pokušava da koristi na sličan način. Mnoštvo aktera u Estoniji sa bazom u Rusiji, ili finansiranih od strane Rusije, koji u suštini prenose ruske poruke na više načina jedan je od pokazatelja toga. Politika sunarodnika nije bila preterano efikasna, što pokazuje i činjenica da je procenat lica bez državljanstva, pre svega bivših građana Sovjetskog Saveza, drastično opao sa 37% stanovništva 1992. godine na manje od 7% danas. Osim toga, značajan deo Estonaca koji su sa ruskog govornog područja uspešno se integrisao i čini se da postoji malo uticaja ruskih aktera koji pokušavaju da utiču na sunarodnike u Estoniji.

Ulogu ruskih medija je teško meriti. Očigledno je da estonci i estonci ruskog govornog područja žive u drugačijem medijskom i informacionom univerzumu, gde većina onih koji govore ruski dobijaju informacije od ruskih medija i imaju najviše poverenja u njih.

61

FOI-R--3990--SE

Kulturna veza između Estonije i Rusije je nusproizvod tradicije i istorije i nije štetna sama po sebi. Međutim, do te mere da se kulturni putevi koriste da prenesu političke poruke, ovo može da predstavlja negativan aspekt ruske meke moći.

Rusija je nesumnjivo važan trgovinski partner Estoniji i smanjenje u bilateralnoj trgo-vini može imati značajan uticaj na ekonomiju Estonije. Međutim Rusija nije uspela da iskoristi ovu ekonomsku moć i vrstu uticaja koju generalno traži u regionu. Odlučujući faktori za ovakav razvoj bi bili relativno mala zavisnost od ruske energije, relativna otvorenost i nedostatak korupcije u estonskoj ekonomiji i političkom si stemu, kao i odsustvo oligarha, koji je verovatno direktan rezultat načina na koji je izveden proces privatizacije u Estoniji, nakon ponovnog sticanja nezavisnosti. Otuda je politički uticaj Rusije pomoću ekonomije na Estoniju barem do sada bio zanemarljiv.

S obzirom da je estonsko društvo uglavnom skeptično i nepouzdano prema ruskim namerama verovatno ne postoji pravi razlog za strah da bi Ruske psihološke i infor-macione operacije mogle biti uspešne u celoj Estoniji. Međutim, lokalna populacija koja govori ruski jeste u ruskoj sferi uticaja i u tom smislu može da utiče. Otpornost na rusku politiku sunarodnika ne treba, međutim, da utiče na proces integracije usmeren na populaciju ruskog govornog područja u Estoniji.

FOI-R--3990--SE

62

4 Ruska meka moć i ne-vojni uticaj: Gledište LetonijeAndis Kudors, Centar za Istočnoevropske studije, Riga

4.1 UvodPre referenduma o zvaničnom državnom jeziku Letonije 2012., značajan procenat letonskog društva nije bio zabrinut zbog aktuelnog stanja letonskog nacionalnog identiteta i jezika. Referendum koji je inicirala ruska dijaspora služio je kao poziv za buđenje i doveo je do preispitivanja ne-vojnog uticaja Rusije u Letoniji i aktivniju diskusiju o tome da li se ruski ne-vojni uticaj može opisati kao „meka moć“. Najčešći argumenti se mogu podeliti u tri grupe. Neki tvrde da se ruski mediji i kulturni uticaj mogu nazvati vežbom meke moći, drugi da manipulacija javnog mnjenja, propaganda i mito nisu oruđa meke moći; a neki veruju da se ruskog uticaja ne treba plašiti, ali treba dublje proučiti posledice ruskog uticaja u cilju procene pozitivnih i negativnih aspekata. Ovo poglavlje je empirijsko, pre nego teorijsko. Ono identifikuje najvažnija ruska ne-vojna sredstva uticaja i ispituje njihov uticaj na proces u Letoniji.

Teoretičar meke moći, Džozef Naj, istakao je da vlasti Kine i Rusije, za razliku od onih u SAD, pokušavaju da sav uticaj meke moći kontrolišu samostalno. Naj je primetio da ovaj pristup nije bio veoma efikasan do sada jer „najbolja propaganda nije propa -gan da“.

Kada kritikuje pristup Vlade Rusije, Naj navodi da je uticaj SAD stvoren od strane civilnog društva u rukama aktera koji su nezavisni od vlade.

Ova studija nije bazirana na teoriji Džozefa Naja, zato što ide dalje od ograničenja koncepta meke moći. Pored „čistih“ resursa meke moći, kao što su upotreba kulture i privlačnih vrednosti, ova studija ispituje ne-vojne instumente moći: energiju, trgovinu i ekonomsku saradnju.

Iako ruske vlasti pokušavaju da kontrolišu širok spektar interakcija sa Letonijom, ne mogu se svi slučajevi u ovom poglavlju pripisati direktno operacijama ruskih vlasti. Na primer, veliki deo kulturne saradnje između Letonije i Rusije se odvija odvojeno od vlasti. Kada je to rečeno, treba imati na umu ideju politikologa Berija Buzana: „Država sa velikom i dominantnom kulturom može uticati na malu susednu zemlju i bez specifične namere”.

U intervjuu za letonsku televiziju LTV-1, politikologa koji je blisko povezan sa ruskom vladom, Sergeja Karaganova, pitali su šta je ruska politika prema balti čkim državama. Njegov odgovor je bio da „ne postoji takva politika“.

Njegove reči su prejake, ali činjenica da ni ruski predsednik, a ni premijer, ili čak mini-star spoljnih poslova nisu posetili Letoniju od 1991. pokazuje da baltičke države nisu

63

FOI-R--3990--SE

na listi prioriteta za rusku spoljnu politiku. Ipak, u spoljnim poslovima i preduzimanju akcija i nepreduzimanje se može smatrati delom državne „politike“.

Zvanična poseta predsednika Valdisa Zatlera Rusiji 2010. je bila pozitivna inicijativa za poboljšanje bilateralnih odnosa. Ova poseta je održana delimično zbog želje Rusije da popravi odnose sa EU, u prilog modernizaciji Rusije. Međutim, poseta ne bi bila moguća bez napora Zatlera da uspostavi pozitivne promene u letonsko-ruskim odnosima. Tokom trodnevne posete Zatler se sastao sa ruskim predsednikom Dimitri-jem Medvedevim, premijerom Vladimirom Putinom, predsedavajućim Saveta Federa-cije Sergejem Mironovim i opštinskim i verskim liderima. To je bila prva zvanična poseta na visokom nivou u istoriji letonsko-ruskih odnosa.

Zvanični spoljnopolitički dokumenti Rusije o Letoniji najčešće se odnose na određena pitanja koja su povezana sa ruskom dijasporom u Letoniji, pitanja koja se prema ruskim vlastima javljaju u oblastima zakonodavstva o državljanstvu i jeziku u Letoniji. Uprkos kritikama Rusije prema Letoniji, bilateralni ekonomski odnosi se dobro razvijaju. Od 2004. godine, letonsko-ruska ekonomska interakcija nazaduje. Ipak, uz optimizam zbog povećane prodaje postoji zabrinutost javnosti o asimetričnom karakteru ekonomske međuzavisnosti koja se može koristiti za povećanje ruskog političkog uticaja.

Predmet još veće brige u Letonskom društvu su sredstva meke moći ruske politike sunarodnika i njen medijski uticaj. U poslednjih nekoliko godina i letonski i međunaro-dni naučnici su objavili veliki broj radova koji se bave ispitivanjem ruske meke moći i nje nog korišćenja ekonomskih instrumenata u odnosima sa susednim zemljama, uklju-ču jući Letoniju. Studija Centra za studije Istočnoevropskih politika (CEEPS) o „Spolj -nom uticaju na proces etničke integracije u Letoniji“, zaključila je da mediji i ruska po li-tika sunarodnika ometaju procese društvene integracije u Letoniji. U 2008. godini grupa naučnika na čelu sa Nilom Muižnieksom, direktorom Instituta naprednih socijalnih i političkih istraživanja (ASPRI) sa Univerziteta u Letoniji, objavili su istraživački rad „Stvaranje neprijateljskih slika? Predstavljanje Letonije od strane ruskih medija“ koji je utvrdio da su ruski mediji prikazali unutrašnje poslove Letonije u pristrasnom svetlu. 2009. je CEEPS zajedno sa još pet stranih think thank organizacija objavio knjigu o „humanitarnoj dimenziji“ ruske spoljne politike prema Gruziji, Moldaviji, Ukrajini i baltičkim državama. Knjiga predstavlja uporednu analizu izvršenja ruske politike sunarodnika i uticaj ruskih medija na susedne zemlje.

U avgustu 2012. Chatham House je objavio Legati, prinuda i meka moć: Ruski uticaj na baltičke države u kojoj je Agni Grigas primetio da se pristup Moskve mekoj moći znatno razlikovao od trenutnog razumevanja zapada. Praksa Rusije je da se fokusira na raspad, a ne jedinstvo i na „izvor zabrinutosti, a ne na davanje utehe“. Grigas je istakao da zapad mora da skine svoje ružičaste naočare da bi video da integracija baltičkih država u zapad može biti pogođena i da nije nepovratna. Neravnoteža u pogledu kapaciteta privrede, medija i javne diplomatije među baltičkim državama i Rusijom stvaraju potrebu da Letonija, Litvanija i Estonija dobiju podršku od svojih kolega iz NATO-a i EU. Ovo poglavlje ispituje kako gore navedene radove, tako i radove drugih letonskih i stranih istraživača o ruskom ne-vojnom uticaju u Letoniji.

FOI-R--3990--SE

64

4.2 Ruska politika sunarodnika i njene posledice po LetonijuJedna od spoljnopolitičkih oblasti Rusije koja povremeno proizvodi jak odjek u letonskom društvu je politika onih koji žive u inostranstvu, politika sunarodnika. Zvanični cilj je da se Rusima koji žive u inostranstvu pomogne da održavaju veze sa svojom istorijskom domovinom. Etnički Letonci i letonske vlasti ih podržavaju zato što ova politika ima za cilj da očuva etnički identitet i uživanje u ruskim kulturnim dostignućima. Do napetosti dolazi kada se u okviru ruske politike sunarodnika dođe do pokušaja da se utiče na letonsko zakonodavstvo i domaće političke procese.

Dva mišljenja od strane ministra spoljnih poslova Ruske Federacije, Sergeja Lavrova, najbolje opisuje politiku Rusije prema ruskim sunarodnicima koji žive u inostranstvu. Prvi je komentar Lavrova u Rossiyskaya Gazeta, oktobra 2008. da će Rusija formirati svoj odnos sa sunarodnicima koji žive u inostranstvu zasnovanom na principima meke moći.

Drugi komentar se nalazi u intervjuu za online novine Pomni Rossiyu (Ne zaboravite Rusiju). Kada je odgovarao na pitanje o tome kako ruska dijaspora u inostranstvu može da pomogne Rusiji, između ostalog spomenuo je sledeće: „Dijaspora je naš moćni resurs i mora biti iskorišćena u punom kapacitetu“.

Prema tome, ruska spoljna politika prema njenim sunarodnicima u inostranstvu ima dva cilja: da se usvoji lojalnost prema Rusiji među sunarodnicima koji žive u inostran-stvu uz pomoć meke moći i da se koristi ova ujedinjena grupa dijaspore kao sredstvo da se ostvare ciljevi ruske spoljne politike.

4.2.1 Sukobljena istorija kao komponenta ruske politike sunarodnikaPolitika sunarodnika se aktivno sprovodi u Letoniji, ali je možda jednako važno širenje specifične interpretacije ruske istorije. Postoji prilično pogodno tlo zvaničnih ruskih pogleda na istoriju u Letoniji. Socijalno pamćenje Letonaca i Rusa koji žive u Letoniji se razlikuje. Naučnica, Brigita Zepa, istakla je da je kolektivno sećanje Rusa koji žive u Letoniji formirano tokom 70 godina života u Sovjetskom Savezu. Ovaj period se sastojao od tri nove generacije, što je dovoljno da se zadrži kontinuitet socijalne memorije u neformalnoj sredini.

U međuvremenu, etnički Letonci poseduju žive uspomene na slobodu Letonije i na to kako je bilo pre sovjetske okupacije 1940. godine. Mnogim Rusima koji žive u Letoniji je teško da prepoznaju sovjetsku okupaciju kao činjenicu jer bi u izvesnoj meri ovo zahtevalo preuzimanje moralne odgovornosti za indirektno učešće u zločinima nad Letonijom.

Nakon 1991. Rusi koji žive u Letoniji su nastavili da se otuđuju od letonske kulture i istorije. Vita Zelce, profesorka na Univerzitetu u Letoniji je naglasila da „Zvanična sovjetska istorija zajedno sa istorijom moderne Rusije i dalje služi kao glavni instrument

65

FOI-R--3990--SE

za rusku socijalnu memoriju, uključujući falsifikovanje i propuste sovjetske zloupotre-be osvojenih zemalja i ljudi“.

Prema Leu Dribinsu, istraživaču specijalizovanom za procese socijalne integracije, „Proces socijalne integracije je značajno pogođen istorijskim okolnostima ukorenjenim u našoj nedavnoj prošlosti; oni su takođe izazvali fragmentirano i kontradiktorno razu-mevanje skorašnje letonske istorije“.

To je potvrđeno u studiji Nacionalno-političke tenzije u Letoniji: u potrazi za rešenjem konflikta, koju je sproveo Baltički institut društvenih nauka (BISS) u 2005. Ova studija je naglasila da „su etnički sukobi u Letoniji zasnovani na osnovu politike jezika i tumačenja istorije“.

Politika Rusije prema njenim sunarodnicima koji žive u Letoniji izgrađena je na ideji Letonije kao nove države osnovane posle 1991., a ne kao nastavak države koja je postojala pre Drugog svetskog rata. Međutim, doktrina kontinuiteta Republike Letonije je bila pravna i politička osnova za politiku državljanstva u Letoniji posle 1991. Doktri-na kontinuiteta naglašava da je Republika Letonija osnovana 18. novembra 1918. i da je nastavila svoje neprekidno pravno postojanje uprkos okupaciji i aneksiji 1940. godine.

Ovi različiti stavovi opstaju kao konfrontacija između politike Rusije prema suna-rodnicima koji žive u inostranstvu i zvaničnog položaja Letonije o zakonodavstvu koje se odnosi na državljanstvo i jezik. Realizatori ruske spoljne politike pokušavaju da istaknu mišljenje da Rusi nisu bili emigranti sovjetskoj Letoniji, već deo autohtonog naroda. Pored toga, ako do okupacije nije došlo bilo bi potrebno da se sprovede nulta opcija za državljanstvo.

Zvanično tumačenje ruske istorije 20. veka se distribuira u Letoniju kroz različite ka-nale. Jedan je osnivanje Russkii mir, koja je osnovana 2007. godine ukazom predse dni ka Putina. Upravni odbor fondacije se sastoji od niza istaknutih ličnosti u Rusiji i nje gove aktivnosti su uglavnom zasnovane na finansiranju od strane ruske države. U kontek stu politike sunarodnika ime Russkii mir otkriva kako se to poklapa sa konceptom „Ru skog sveta“, koji služi kao osnovna ideja za spajanje dijaspore i Rusije koje je spome nuto od strane šefa Rossotrudnichestvo, Konstantina Kosačeva. Stoga, činjenica da se fon da cija podržana od strane države zove Russkii mir znači da Rusija ne namerava da odgo vori na potrebe ruske dijaspore u određenoj državi na ad hoc bazi, već želi da ujedini sve ruske dijaspore kako bi postigle zajedničke ciljeve spoljne politike.

Baltički centar za istraživačko novinarstvo „Re:Baltica“ objavio je 2012. godine Studiju o širenju demokratije u Letoniji, u Kremaljskom stilu. Ona naglašava relativno aktivnu podršku Ruskog mira za distribuciju zvanične ruske interpretacije letonske istorije. ReBaltica procenjuje da je od 2008. godine Ruski mir u Letoniji odobrio grantove od najmanje 170.000 EUR.

Ovaj novac je korišćen za organizaciju kulturnih manifestacija i konferencija, obja-vljivanje udžbenika i stvaranje filmova koji promovišu grandioznost ruske nacije i dovode u pitanje koncept okupacije baltičke države. Iako Russkii mir sebe pozicionira kao kulturnu organizaciju, među njenim dobrotvorima su dobro poznate ruske poli-

FOI-R--3990--SE

66

tičke i javne figure u Letoniji. Među dobrotvorima su organizacije čiji su članovi Jakov Pliners, Valerij Buhvalovs i Tatjana Zdanoka (svo troje predstavljaju političku stranku „Za ljudska prava u ujedinjenoj Letoniji“), Nil Ušakov, lider Harmony Centra i Aleksander Gaponenko, jedan od inicijatora referenduma o jeziku.

Značajno je da su filmovi i DVD izdanja o istoriji sponzorisani od strane fondacije i da se distribuiraju direktno školama koje se služe ruskim jezikom, čime se stimuliše razilaženje pogleda na istoriju između letonskih učenika i učenika ruskog govornog područija u Letoniji.

U ruskoj politici sunarodnika se, osim istorije, koriste i druge oblasti da stvore pritisak na Letoniju o pitanjima kao što su ruski jezik i prava sunarodnika. Kada se bilo koja od ovih tema nametne od strane nosilaca ruske politike sunarodnika i njihovih pratećih NVO organizacija u Letoniji, većina rezultira političkim tvrdnjama o letonskom jeziku i Zakonu o državljanstvu. Ruska politička aktivnost po istorijskim pitanjima sprečava stvaranje sličnog istorijskog stanovišta među Letoncima i Rusima koji žive u Letoniji, podriva integraciju društva i socijalni mir potreban za normalan i demokratski razvoj zemlje. Postoji potreba za daljim istraživanjem o tome koliko je efikasna upotreba ruskog novca da se sponzorišu aktivnosti sunarodničkih nevladinih organizacija. Ipak, očigledno je koje ciljeve ruske vlasti žele da podrže u Letoniji. Neki od ovih ciljeva, kao što je širenje ruske specifične istorijske perspektive, dele letonsko društvo.

4.2.2 Zastupanje prava kao tema u ruskoj politici sunarodnika u Letoniji

Pravna odbrana ruskih sunarodnika je među najčešće spominjanim temama u Tro-godišnjem federalnom dokumentu politika i takođe se pojavljuje u govorima ruskih političara i diplomata. Da bi se razumelo ko su ljudi čija je prava Rusija spremna da brani važno je razumeti osnovnu percepciju ruskih vlasti o konceptu sunarodnika koji žive u inostranstvu. Ovaj koncept je prošao određenu evoluciju tokom razvoja politike sunarodnika. Jedan odeljak u Izveštaju spoljnih poslova Ruske Federacije iz 2007. Koji se tiče interesa sunarodnika u inostranstvu navodi da je pad Sovjetskog Saveza ostavio desetine miliona „naših ljudi“ širom nacionalne granice, tako da su interesi sunarodnika prirodan prioritet ruske spoljne politike. Rusija želi da predstavi svoje aktivnosti vezane za politiku sunarodnika kao moralnu odgovornost prema svojim ljudima. Izveštaj je jedinstven dokument u smislu da ranije nisu bili objavljeni slični komentari. Strukturno, on podseća na koncept spoljne politike ali je mnogo detaljniji i više fokusiran na praktičnu implementaciju ciljeva spoljne politike. Ova ideja „podeljene nacije“ (odnosi se na Ruse koji su u velikom broju ostali da žive u drugim državama nakon pada Sovjetskog Saveza), uticala je na raspoloženje i duh razvoja i implementacije politike sunarodnika.

Rusija je imala poteškoće u razvoju svog nacionalnog identiteta od 1991. To se zauzvrat odrazilo poteškoćama u definisanju ko su „sunarodnici koji žive u inostranstvu“. Ne postoji jedinstven stav o tome u Rusiji. Trebalo bi da bude istaknuto da je prema definiciji u Zakonu o sunarodnicima iz 1999. oko 28% populacije Letonije bilo kvalifikovano za

67

FOI-R--3990--SE

status ruskog sunarodnika. 2010. godine definicija sunarodnika je pojašnjena u zakonu navodeći da su sunarodnici morali da pokažu svoju vezu sa Rusijom promovišući kulturu i vrednosti. U stvarnosti, veliki deo Rusa koji žive u inostranstvu ne vidi sebe kao pripadnike Rusije. Međutim, broj stanovnika koje Rusija proglašava za „svoje ljude“ daje indikaciju specifičnog stila i ambicije ruske spoljne politike.

28. decembra 2011. Rusko ministarstvo spoljnih poslova objavilo je Izveštaj o situaciji o ljudskim pravima u određenim državama. Izveštaj sadrži kritike SAD i UK. Autori ovog izveštaja takođe navode da se informacije sa ruskog govornog područija i kulturno obrazovni prostor u baltičkim državama značajno smanjuju. U međunarodnoj areni Rusija je često prikazivala situaciju ruske dijaspore u Letoniji u dramatičnom svetlu. Procesi u Letoniji su upoređeni sa Apartheidom i etničkim čišćenjem. Prema Nilu Muižnieksu veličina takvog prikazivanja su optužbe od strane Jurija Lužkovog, gradonačelnika Moskve u to vreme, da su letonske vlasti izvršile genocid i upoređivao je Letoniju sa Kambodžom u vreme Pol Pota.

4.2.3 Pitanje jezikaPromocija ruskog jezika u inostranstvu ima važnu poziciju u politici sunarodnika zajedno sa tumačenjem istorije i odbranom prava sunarodnika. Primetna prekretnica u promociji ruskog jezika u inostranstvu je ostvarena od 2005-2007. kada su prvi federalni trogodišnji program ruske politike sunarodnika i ruski program podrške jezika pokrenuti i kada je Russkii mir osnovan. Jedan od ciljeva fondacije je promocija ruskog jezika.

Koncept spoljne politike Rusije iz 2008. navodi da će Rusija braniti prava sunarodnika spoznajući „multimilionsku rusku dijasporu, ruski svet kao partnera, uključujući širenje i jačanje prostora za ruski jezik i kulturu“. Koncept spoljne politike Rusije iz 2013. nastavlja temu ruskog jezika. Ona postavlja „promovisanje ruskog jezika i jačanje svoje pozicije u svetu“ i „ujedinjenje ruske dijaspore u inostranstvu“ među ciljeve njene spoljne politike. Ovi ciljevi se sprovode u Letoniji, ali oni nailaze na razne poteškoće jer Letonci imaju drugačiju percepciju istorije i strepnje zbog zabrinjavaju-ćeg stava o letonskom jeziku kao najvažnijom, ali ugroženom komponentom letonskog nacionalnog identiteta.

Nakon 1991. godine došlo je do promene statusa između Letonaca i Rusa koji žive u Letoniji, što treba uzeti u obzir prilikom procene politike letonskog jezika. U Sovjet-skom Savezu Rusi su mogli sebe da smatraju većinom, dok su Letonci imali status manjine. Nakon što je Letonija ponovo osvojila nezavisnost, Letonci su postali većina, a Rusi manjina. Međutim, Letonci često ne osećaju da su većina, delimično zbog činjenice da letonski jezik još uvek nije potpuno povratio svoju zasluženu poziciju nacionalnog jezika. Letonija tek treba da prevaziđe posledice rusifikacije od strane Sovjetskog Saveza. Prema tome, svaku inicijativu za poboljšanje statusa ruskog jezika Letonci su dočekali sa osetnom nervozom.

Letonski istraživač, Vineta Porina, učestvovala je u Studiji o međukulturnom dijalogu za multikulturnu Evropu, koju je pokrenula Evropska komisija. Istraživački zaključci

FOI-R--3990--SE

68

Porine su objavljeni u Letoniji 2007. Studija je pokazala da iako je prošlo skoro 20 godina od obnove nezavisnosti, oni koji govore državni jezik u Letoniji još uvek osećaju psihološku nelagodnost. U praksi, ova dešavanja su česta u komunikaciji između Rusa koji žive u Letoniji i Letonaca. Rusi se ne služe često letonskim jezikom. Porina je istakla da su zapadni naučnici koji su učestvovali u studiji bili veoma iznenađeni ovom situacijom.

Status letonskog jezika kao jedinog službenog jezika je osiguran Ustavom. Ipak, s vremena na vreme razni događaji izazivaju zabrinutost u letonskom društvu. Jedan takav događaj je bio i referendum o potencijalnom usvajanju ruskog jezika kao drugog službenog jezika u Letoniji, koji je održan 18.februara 2012. Kao rezultat 821,722 glasača ili 75% onih koji su učestvovali, glasalo je protiv promene Ustava, a 273.347 (25%) glasalo je za promenu Ustava.

Ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, komentarisao je organizaciju refe-renduma na konferenciji za novinare u Moskvi u januaru 2012. sledećim rečima: „Ja se ne obavezujem da ću predvideti ishod referenduma, ali je važno da ljudi žele da se čuju. Oni žele da imaju svoje pravo da govore, razmišljaju i podignu svoju decu na maternjem jeziku i da budu poštovani.“ Lavrov je ignorisao činjenicu da u osnovnim školama koje finansira Vlada Letonije učenici mogu da pohađaju sve predmete na ruskom, sve do devetog razreda. Pored toga, budućnost ruskog jezika je bezbedna zbog velikog broja Rusa koji žive u Letoniji. Reakcija letonskog ministra spoljnih poslova, Edgarsa Rinkavica, usledila je nakon par dana: „Za one ljude u Rusiji koji su vrlo zabrinuti zbog onoga što se dešava u Letoniji preporučujem čitanje teksta njihovog predsedničkog kandidata gospodina Putina, u kojem je on sasvim jasno ukazao da su pitanja koja pogađaju nacionalni idetitet i izgradnju nacije u Ruskoj Federaciji bazirani na jeziku. Gospodin Lavrov treba da obrati pažnju na to šta se događa kod kuće“.

4.2.4 Ruski NVO

Rusija aktivno sarađuje sa ruskim nevladinim organizacijama registrovanim u Letoniji u oblastima zakonom zagarantovanih prava i pitanja jezika. Russkii mir finansijski podržava ruske NVO, uključujući i neke u Letoniji. Sajt Russkii mir navodi da su oko stotinu NVO sa sedištem u Letoniji organizacije ruskih sunarodnika. Među njima su organizacije koje vode politički predstavnici partije Harmony Centra, kao što je Igor Pimenov iz Društva za podršku ruskim školama u Letoniji. Ova organizacija je primila sredstva od ruske ambasade u Letoniji. Štaviše, kandidati Harmony Centra na desetim parlamentarnim izborima (Saeima), Valerij Kravčov, Sergej Mirskis, Igor Pimenov i član Gradskog veća Rige, Svetlana Savicka, učestvovali su u Koordinacionom veću organizacija ruskih sunarodnika, koji je formiran od strane ruske ambasade u Letoniji 2007. Koordinacioni savet se bavio dodelom finansijske pomoći iz Rusije za organiza-cije sunarodnika u Letoniji. Veliki broj Letonskih političara ruskog porekla učestvuje u radu Koordinacionog saveta. Ova situacija simbolično i praktično zamagljuje granice između dve države, spajanjem ruske politike sunarodnika i aktivista ruskog porekla u Letoniji.

69

FOI-R--3990--SE

Treba napomenuti da ne treba sve NVO koje primaju finansijsku pomoć od Rusije posmatrati kao spoljnopolitičke partnere Rusije. Mnoge od ovih organizacija imaju malu bazu članstva i ne mogu da utiču na društvene procese u Letoniji. Neke druge, koje se bave socijalnim pitanjima i ruskim folklorom, su korisne i ne predstavljaju problem Letoniji. Međutim, neke od ovih organizacija su postavile političke ciljeve koji idu ruku pod ruku sa ruskom spoljnom politikom, čiji je cilj da se poveća ruski politički uticaj na Letoniju.

Da je ruska politika sunarodnika usmerena isključivo na podršku prava sunarodnika da zadrže svoj etnički identitet, Letonija ne bi imala ništa protiv. Međutim, realnost je pokazala da je politika sunarodnika Rusije fokusirana na uticanje javnog mnjenja i unutrašnjih procesa u Letoniji kao i na promociju diskriminacije protiv Letonije u međunarodnoj areni. Ruska kultura i jezik u Letoniji su sami sebi dovoljni i već u širokoj upotrebi, tako da nema potrebe da se menja letonsko zakonodavstvo kako bi ih podržali.

Letonski izveštaj Biroa za zaštitu Ustava iz 2012. navodi sledeće:

„….skriveni cilj ruske spoljne politike je da diskredituje Letoniju u svetu i to: prekoravanjem Letonije za preporod fašizma i ponovno pisanje istorije, pripisujući Letoniji imidž propale države, naglašavajući diskriminaciju sta-novništva ruskog govornog područja. Ovo je dominantan nacionalni bez-bednosni rizik za Letoniju koji je stvoren od strane politike sunarodnika“.

Bezbednosna policija u Letoniji je 2012. objavila izveštaj u kojem se navodi: „Ako je letonska politika za integraciju društva fokusirana na integraciju manjina, onda politika sunarodnika Ruske Federacije poseduje rizik za razvoj društva u Letoniji”.

Faktori kao što su promocija ruskih vrednosti i njena specifična interpretacija istorije Letonije i Rusije, kao i ruska podrška za unapređenje položaja ruskog jezika, još više su produbili razilaženja između Letonaca i Rusa koji žive u Letoniji.

4.3 Veza ruskih vlasti sa letonskim političkim partijama

4.3.1 Osnivanje Harmony CentraU izgradnji odnosa sa Letonijom, predstavnici ruskih vlasti su komunicirali sa obema zvaničnim letonskim institucijama i pojedinim političkim snaga ma, od kojih je jedno političko udruženje Harmony Centar.

Harmony Centar je osnovan 2005. godine. Uspeo je da ujedini brojne leve i partije levog centra u Letoniji. Jedan od suosnivača Harmony Centra je bio lider levog centra Narodne Harmony partije, Sergej Dolgopolov. U periodu od 2004. do 2005, Dolgopolov je tražio savetnike u Letoniji i podršku iz Rusije. Letonska socijalistička partija se pridružila Harmony Centru u decembru 2005. Predsedavajući letonske socijalističke

FOI-R--3990--SE

70

partije je Alfred Rubik, koji je bio član Centralnog komiteta letonske komunističke partije za vreme sovjetskog perioda. Aktivno je podržavao očuvanje Sovjetskog Saveza 1991. i bio je protiv nezavisnosti Letonije. Druge političke sile u Harmony Centru nisu toliko levo orijentisane. One brane interese etničkih Rusa u Letoniji i podržavaju bliže veze sa Rusijom.

Prema medijskim izvorima, lideri udruženja su u više navrata posetili Rusiju, a stvaranje udruženja je podržano od strane Kremlja. U februaru 2005, predsednička administracija je osnovala Odeljenje za regionalne i kulturne odnose sa stranim zemljama, postavljajući Modesta Kolerova za šefa. Odeljenje je dobilo zadatak da sprečava „obojene revolucije“ u susednim zemljama koje su još uvek pod ruskim uticajem, a koliko je to moguće, da obnove uticaj u ostatku post-sovjetskog prostora, uključujući Letoniju. Kako bi vratio svoj uticaj, Kremlj je morao da pronađe političku snagu da s jedne strane podrži interese Rusije, a da je sa druge strane dovoljno umeren da preuzme vlast. Na jesen 2005. veliki broj intervjua sa Dolgopolovim bio je objavljen u ruskim medijima, uključujući veb stranicu političkog tehnologa Gleba Pavlovskog, www.kreml.org. Letonski mediji su izveštavali da je Pavlovski zajedno sa Kolerovim planirao da osnuje Harmony Centar kao političku partiju.

U oktobru 2005. Dolgopolov se susreo sa Kolerovim u Moskvi. Novinari su izveštavali da je na tom sastanku odlučeno da Nila Ušakova imenuje za lidera Harmony Centra. 29. oktobra Ušakov je izabran za predsednika udruženja. U novembru 2005. Kolerov je stigao u Letoniju da se sretne sa liderima političkih i javnih organizacija kako bi procenili mogućnosti za saradnju.

Od procesa konsolidacije u 2010. i 2011. Harmony Centar sada uključuje Socijal-demokratsku partiju Harmony i Letonsku socijalističku partiju. Harmony Centar je najpopularnija politička sila među biračima etničkih Rusa u Letoniji. Štaviše, mnogi etnički Letonci su glasali za njih. Harmony Centar je osvojio 17 od 100 mesta u skupštini (Saeima) na izborima 2006, 29 mesta u 2010. i 31 mesto nakon vanrednih izbora 2011. U 2014. je pao na 24 mesta. Ipak, nisu formirali deo vladajuće koalicije.

Nije moguće sa potpunom sigurnošću reći da ruske vlasti igraju direktnu ulogu u stvaranju Harmony centra, ali političari iz Letonije su imali blisku komunikaciju sa predstavnicima ruskih vlasti tokom njegovog formiranja.

4.3.2 Ujedinjeni sa ujedinjenom RusijomJedinstvena Rusija, politička stranka na vlasti u Rusiji pokazala je interesovanje za političke procese u Letoniji. Kongres Ujedinjene Rusije je održan 20. i 21. oktobra 2009. u St. Petersburgu sa liderima Harmony Centra - Ušakovim i Janisom Urbanovičem. 21. novembra, Urbanovič i Boris Grizlov, iz predsedništva Vrhovnog saveta jedinstvene Rusije potpisali su sporazum o saradnji između dve partije. Urbanovič je rekao novinarima da je ovo bilo na inicijativu Ujedinjene Rusije, a da je ponuda stajala tri godine pre nego što je doneta odluka. Urbanovič je spomenuo da bi takva politička saradnja između partija mogla da stvori prilike za sastajanje visokih političara i pojačanu saradnju u ekonomskoj sferi.

71

FOI-R--3990--SE

Kada se govori o Ujedinjenoj Rusiji kao partneru, treba imati u vidu njen manifest iz 2003. - „Partija nacionalnog uspeha”, koji navodi da: ”Na kraju prošlog veka većina nas je pad Sovjetskog Saveza videla kao ličnu tragediju“. 2009. je Boris Grizlov izjavio da se ruska ideologija bazira na „ruskom konzervatizmu“, koji štiti Rusiju od stagnacije i revolucije. Na poslednjim parlamentarnim izborima 2011. Ujedinjena Rusija je osvojila 238 od 450 mesta u ruskoj Dumi. Od maja 2012, predsednik Ujedinjene Rusije je bio ruski premijer Dmitri Medvedev. Iako se u poslednjih nekoliko godina Vladimir Putin distancirao od Jedinstvene Rusije u javnosti, partija se ne može posmatrati odvojeno od Putina i interesa trenutne predsedničke administracije.

4.3.3 Finansijska podrška Rusije: nedostatak transparentnosti Teško je proceniti rusku finansijsku podršku političkim snagama u Letoniji zbog ponekad netransparentnog finansiranja procesa pojedinih političkih stranaka u Letoniji. 2006. godine predsednik Parlamentarnog odbora za nacionalnu bezbednost i bivši premijer, Indulis Emsis, izjavio je da postoje indicije da bi Rusija mogla da obezbedi 1 milion dolara Harmony Centru, prenetom kroz organizacije sunarodnika. Letonski biro za zaštitu Ustava je indirektno podržao njegove izjave, što ukazuje da su ruske državne ustanove i nevladine organizacije bile aktivne u pokušajima da utiču na ishod letonskih izbora. Kada je Harmony Centar nominovao svog kandidata za predsednika 2007. godine, tadašnji predsednik Letonije, Valdis Vike-Frejberg, prokomentarisao je sledeće: „Kandidat je nominovan od strane jedne partije,[ ......], ali kao predsednik ja posedujem poverljive informacije o finansijskim izvorima što uzrokuje zabrinutost o partijskoj lojalnosti interesima države Letonije“. Iako je Harmony Centar zahtevao dokaze od Vike-Frajberga predsednik je odgovorio da je ovo lično gledište bazirano na poverljivim informacijama koje nisu dostupne javnosti.

Ruska podrška se mogla uočiti ne samo u prvim godinama od osnivanja Harmony Centra nego i kasnije. TV3 program „Ništa lično“ je 4. septembra 2011. emitovao materijal koji ukazuje da su savetnici Ujedinjene Rusije vodili trening za propagandiste Harmony Centra u jednom od kulturnih centara u gradu Dvinsk. Biro za prevenciju korupcije je ispitao angažovanje savetnika Ujedinjene Rusije na održavanju treninga za propagandiste u Dvinsku. Lideri partije Harmony Centra nisu bili u mogućnosti da odgovore ko je angažovao ove eksperte. Problem je bio što su ovi konsultanti povezani sa ruskom vladajućom partijom i bilo je nejasno ko je platio savetnike.

4.3.4 Saradnja gradskog veća Rige sa Rusijom nakon opštinskih izbora 2009. U principu, i ako je suditi prema zakonodavstvu u Letoniji, opština Riga ne treba da sprovodi sopstvenu spoljnu politiku, posebno ako se ona razlikuje od prioriteta državne spoljne politike. Ipak, nakon što je Harmony Centar osvojio opštinske izbore u Rigi, Nil Ušakov, novi gradonačelnik požurio je da pokaže svoj glavni prioritet u spoljnim odnosima, saradnju sa Moskvom. Važno je imati na umu da je Juri Lužkov, gradonačelnik

FOI-R--3990--SE

72

Moskve u to vreme bio otvoreni pristalica i promoter politike sunarodnika. Pored toga, on je izneo vrlo kritičke stavove na račun letonske državne politike. Veb sajt Saveta grada Rige je izvestio da grad ima 29 „gradova pobratima“ u različitim državama, a da je Moskva jedna od njih. Tako da se u skladu sa prioritetima svoje stranke Ušakov fokusirao direktno na Moskvu.

Grad Riga ima pravo da ohrabruje odnose koji donose potencijalne ekonomske predno-sti gradu i u tom smislu, a Moskva nije loš izbor. Međutim, kada je Lužkov posetio Rigu 2009. on je pokazao svoju podršku aktivistima ruskog govornog područja. Tako je prekršio političku neutralnost i prešao izvan okvira ekonomske saradnje. Prioriteti spoljne politike Letonije su povezani sa državama EU i NATO-om. Letonija je takođe ranjiva, kao mala država koja ima velike susede sa regionalnim ambicijama. Riga je dom skoro polovini svih letonskih stanovnika. U skladu sa tim, aktivnosti opštine Rige van države su veoma bitne i mogu se donekle takmičiti sa diskursom državne spoljne politike.

Mesec dana nakon opštinskih izbora 2009. održana je Letonska konferencija ruskih sunarodnika u Rigi. Na konferenciji je Letoniji dostavljeno pismo pozdrava ruskog ambasadora Aleksandra Vešnjakova. On je iskazao zadovoljstvo što je Harmony Centar došao na vlast u Gradskom veću grada Rige. 10. jula 2009. Gradsko veće Rige je posećeno od strane Moskovske delegacije kancelarije gradonačelnika koju je predvodio moskovski ministar u Vladi, Vladimir Mališkov. On je Ušakovu dostavio pismo pozdrava gradonačelnika Moskve i pozvao ga da poseti Moskvu. U razgovoru je Mališkov spomenuo da je saradnja između Rige i Moskve bila dosta dobra u poslednjoj deceniji, ali da je to uglavnom zavisilo od političke snage koja je vladala u Rigi. Sa dolaskom na vlast Harmony Centra može se očekivati još bolji odnos. Mališkovljeva poseta je bila veoma simbolična sa ciljem da demonstrira to da će pozicija Harmony Centra u Rigi doneti uspešan kontakt sa Rusijom. Od 2. do 6. septembra 2009. delegacija Gradskog veća Rige predvođena gradonačelnikom Ušakovim je stigla u Moskvu. Tokom posete Ušakov se sreo sa Lužkovim i potpisan je program saradnje između Gradskog veća Rige i Vlade Moskve za 2009/2011.

Godinama je Rusija pokazivala selektivan pristup u svojim odnosima sa Letonijom. Moskva je pokazala da dobri odnosi mogu biti održavani samo sa političarima, etničkim Rusima ili Letoncima koji su proruski orijetinsani. Ušakovljeva pobeda u Rigi je još jednom potvrdila ovo zapažanje. Zapadne države ponekad imaju sličan pristup u radu sa nedemokratskim državama; na primer, obraćajući posebnu pažnju na lidere opozicije. Međutim, eksplicitno regionalan pristup zapadnih država ne može se posmatrati u odnosima sa demokratski izabranim vladama.

73

FOI-R--3990--SE

4.3.5 Baltički forum

Baltički forum je jedna od platformi koju predstavnici Rusije koriste za širenje svojih stavova u Letoniji. Jedan od glavnih lidera Harmony Centra, Janis Urbanovič, predsednik je Baltičkog foruma, koju njeni orga nizatori predstavljaju kao najvažniju platformu za razvoj letonsko-ruske veze. Igor Jurgens, predsednik odbora Ruskog savremenog instituta za izgradnju, predsedavajući je foruma. Baltički forum blisko sarađuje sa Ruskim institutom. Iako je predstavljen kao platforma za konstruktivne diskusije, u stvarnosti dominiraju rešenja ponuđena od strane Rusije, dok letonski predstavnici samo slušaju svoje ruske kolege, a mediji popularišu prezentacije na-pravljene od strane gostiju iz Rusije za svoju rusku publiku. Ruski Savet za spoljnu politiku i odbranu je partner u saradnji Baltičkog foruma od samog početka. Urbanovič je proglašen „osobom godine u Rusiji“ od strane Ruskog bibliografskog instituta. Ova nagrada se dodeljuje u više različitih kategorija od 1993. Urbanovič je postao laureat u kategoriji za međunarodne odnose. Nagrada ove kategorije je, takođe, data tadašnjem predsedniku Ukrajine, Viktoru Janukoviču.

Ušakov, sadašnji lider Harmony Centra, bio je član Baltičkog foruma neposredno pre ulaska u politiku. U njegovom oficijalnom CV-ju se navodi da je bio član Upravnog odbora Baltičkog foruma od 2004. do 2005. godine. Baltički forum je bio zvanični organizator posete Letoniji od strane Modesta Kolerova, šefa ruskog odeljenja za međunarodne i kulturne odnose sa stranim državama koji se podudara sa formiranjem Harmony Centra.

4.4 Prisustvo ruskih medija i njihove posledice po LetonijuUticaj ruskih medija na Letoniju se može posmatrati kao jedan od ruskih najmoćnijih instrumenata. Značajan deo populacije Rusa u Letoniji i velika rasprostranjenost poznavanja ruskog jezika među etničkim letoncima omogućava ruskim medijima da dođu do šire publike. Tri ruska TV kanala su bila među najpopularnijim 2011. u Letoniji: RTR, Prvi Baltički kanal (Pirmais Baltias kanals, (let.); Pervy Baltiskiy kanal, (rus.); PBK) i NTV Mir. Sva tri su direktno ili indirektno kontrolisana od strane Rusije. Ova činjenica određuje njihov sadržaj sastavljen od toga kakve su potrebe autoritativne državne moći. Ruski TV kanali su potpuno dominirali u prikazivanju etničkih Rusa u Letoniji dugi niz godina.

Sadržaj većine ruskih TV kanala dostupnih u Letoniji je pre svega fokusiran na rusku internu publiku, ali ovo utiče i na publiku u Letoniji. Ruski kanali, takođe, obezbeđuju poseban sadržaj koji je namenjen stanovnicima zemalja u susedstvu. Na primer, REN televizija Rusije emituje i ruske i strane filmove svake večeri (uključujući i Holivud), dok njen ogranak - REN televizija Baltik skoro isključivo prikazuje filmove i serije proizvedene u Rusiji. Više od polovine akcija REN televizije je u vlasništvu ruske banke, njen najveći akcionar je Juri Kovalčuk, blizak prijatelj predsednika Putina.

FOI-R--3990--SE

74

U većini TV kanala u vlasništvu holding kompanije Baltička medijska alijansa (BMA) sadržaj je kreiran na veoma sličan način i ponovo emitovan iz Rusije. BMA ima 11 filijala u 3 baltičke zemlje i jedna je od najvećih medijskih kompanija u baltičkim državama. Centralna kancelarija BMA je u Rigi, a ima i ogranke u Vilniusu i Talinu. Njeni TV kanali su najvažniji posao za BMA. Oni uključuju - PBK, REN televiziju Baltik/Estonija/Litvanija, Prvi baltički muzički kanal i NTV Svet Baltik/Litvanija, kao i nedeljnik MK Letonija.

2011. godine istraživanje javnog mnjenja firme SKDS pokazalo je da ljudi koji koriste ruski jezik u svojim domovima preferiraju ruske TV kanale. Najpopularniji TV kanal su Prvi baltički kanal, RTR Planeta i NTV Mir. Anketa SKDS je bila deo studije Centra za istočnoevropske političke studije. Vezano za spoljne uticaje na etničke procese integracije u Letoniji u anketi je postavljeno pitanje: „Kom TV kanalu najviše veruješ i da li veruješ da su informacije koje kanali prenose objektivne?“. Od ispitanika koji koriste ruski jezik u svom domu 36,1% je odgovorilo - Prvi baltički kanal, 14,6% - RTR Planeta, a samo 8,9% - LTV 1 (Letonski društveni kanal). Popularnost ruskih TV kanala u Letoniji je i dalje stabilna. PBK, NTV Mir i Rossiya-RTR bili su među najpopulatnijim TV kanalima u Letoniji 2013. godine.

4.4.1 Podrška za Harmony Centar Od osnivanja Harmony Centra, među biračima koji govore ruski, PBK je bio njegova glavna medijska podrška. PBK je najpopularniji kanal sa publikom od 20% letonske populacije i 60% etničkih Rusa. PBK reemituje Ruski prvi kanal u baltičkim državama, emitujući reklame i informativne emisije iz svake od baltičkih zemalja. PBK je bio uključen u nekoliko skandala i optužen za tendenciozne interpretacije istorijskih događaja, kršenja zakona o jeziku i objavljivanje neistinitih informacija. PBK kao deo BMA je u vlasništvu dvojice ruskih državljana: Olega Solodova i Alekseja Pljasunova. Pljasunov živi u Moskvi i član je političke partije Spravedlivaja Rossiya. U stvarnosti, medijskim biznisom upravlja Oleg Solodov.

Skrivene reklame se emituju tokom predizbornog perioda, a više pažnje se posvećuje političarima Harmony Centra, a priče vezane za Harmony Centar su uključene u informativne emisije. Predsednik Harmony Centra, Nil Ušakov, radio je kao šef Baltičkih vesti u delu Prvog baltičkog kanala od marta 2004. do januara 2005. godine. Neki drugi predstavnici kanala su takođe bili kandidati na listi Harmony Centra za parlamentarne izbore 2006. Prvi baltički kanal je obezbedio medijsku podršku za asocijaciju, uključujući široku upotrebu skrivenog reklamiranja. Prema rečima visokog letonskog funkcionera, Indulisa Emsisa, šefa parlamentarne komisije za nacionalnu bezbednost, reklamiranje je obezbedila Rusija. Pre opštinskih izbora 2009. PBK je opširno pokrivala aktivnosti Ušakovljevog udruženja 9. maja, omogućavajući Ušakovu da često bude viđen na TV ekranima.

Prema rečima stručnjaka i političara, komentarišući rezultate parlamentarnih izbora 2006. podrška PBK Harmony Centru je bila odlučujući faktor u podršci stranke, čime se povećala na samo 2% tri meseca pre izbora, da bi osvojila 17 od 100 mesta u Saeima

75

FOI-R--3990--SE

(Letonski parlament). Ajvars Frimans, direktor Anketne kompanije Latvias Fakti nagovestio je da su aktivnosti Prvog baltičkog kanala bile odlučujuće.

Letonsko društvo je usmerilo veliku pažnju na slučaj hakovanja Ušakovljeve i-mejl prepiske. Ono je otkrilo njegovo navodno izveštavanje ruskoj ambasa di o organizaciji događaja i usklađivanju izveštavanja o vestima sa Prvog balti čkog kanala. U novembru 2011. veb portal kompramant.lv je objavio Ušako vljevu prepisku sa Aleksandrom Kapilovim, zvaničnikom ruske ambasade koji je kasnije morao da napusti Letoniju zbog toga što je bio osumnjičen za špijunažu. Ušakov je izjavio da je deo ove korespondencije lažan, bez obja šnje nja na koji deo se to odnosilo. Od januara 2013. parnični proces zbog hako va nja i objavljivanja Ušakovljevog mejla i dalje je u toku. U martu 2012. novinar Leonid Džekabson, koji je objavio pomenutu i-mejl prepisku, napadnut je i hospitalizovan. Policijska istraga je navela da je glavni razlog za ovaj napad Džekabsonova profesionalna aktivnost, ali istraga još uvek nije završena.

4.4.2 Uticaj ruskih medijskih kompanija na socijalne i političke proceseRuski televizijski kanali u Letoniji rade kao komercijalna preduzeća, koja imaju za cilj da ostvare prihode od prodaje oglašavanja i kao lideri koji kreiraju mišljenje među publikom. Ruski kanali nude širok spektar visoko kvalitetnih zabavnih programa koji često nadmašuju letonske programe. Međutim, ruski kanali ne pokušavaju samo da zabave publiku. Oni su pokušali da nametnu određeni događaj i proces: referendum o uvođenju ruskog kao drugog zvaničnog jezika u Letoniji, 2012. godine.

Odmah nakon referenduma, u proleće 2012., letonski novinari i službe bezbednosti istakli su moguću vezu Rusije sa finansiranjem pokretanja referenduma. 19. februara 2012. na LTV1 u emitovanju emisije „De facto“, šef bezbednosne policije u Letoniji, Janis Reiniks, rekao je da je poreklo sredstava za prikupljanje potpisa za pokretanje referenduma nepoznato. Reiniks je istakao da je podrška pružena od strane ruskih medija za donacije udruženja „Maternji jezik“ (Dzimta valoda), koja je organizovala prikupljanje potpisa da bi pokrenula referendum. Izdvojio je da značajno vreme u emitovanju, koje je pružila PBK za kampanju prikupljanja potpisa, vredi negde oko 100,000 LVL. U TV3 emisiji Neka Personiga 13. maja 2012., Rihard Kozlovskis, ministar unutrašnjih poslova je jasno naveo da su organizatori referenduma primili novac od Rusije.

Druga dva ruska TV kanala u Letoniji, REN TV Baltic i NTV Mir su registrovani u UK, a ne u Letoniji, te samim tim podleže Ofcom (UK) regulaciji. Ofcom je nezavisan britanski regulator medija i autoritet konkurencije za britansku komunikacionu in-dustriju. 24. septembra 2012. Ofcom je objavio bilten u kome se navodi da je priznao činjenicu da su ruski kanali u Letoniji prekršili britansku medijsku regulativu. Oba su registrovana pod licencom UK za emitovanje od strane BMA. Na jesen 2011. dva kanala su emitovala video koji je pozivao ljude da se priključe potpisu za referendum o jeziku. Regulator je zaključio da dva kanala ne poštuju političku neutralnost i da ne postoji jasna razlika između reklamiranja i medijskog sadržaja, što je prevarilo publiku.

FOI-R--3990--SE

76

Oba kanala su koristila svoje udarne termine pred referendum da emituju apel: „na sajtu CVK (www.cvk.lv) nađi najbliže mesto gde se sakupljaju potpisi za ruski jezik kao drugi službeni jezik i daj svoj glas. Uštedom vremena izgubićete pravo da govorite svoj maternji jezik. Samo do 30. novembra“. Nijedan kanal nije ukazao ko su bili klijenti ove reklame, te je podveden pod uredničko mišljenje kanala. Ovaj pokušaj mešanja u politički proces je izazvao zabrinutost među većinskim stanovništvom u Letoniji, koje je steklo utisak da Rusija nije neutralni posmatrač političkih procesa u Letoniji.

4.4.3 Ruski mediji i sukob vrednostiPored zabave i pokrivanja savremenih događaja, ruski mediji promovišu određene vrednosti u inostranstvu, uključujući i Letoniju. Jedna od tema vezanih za takve vre-dnosti u ruskim medijima je ideja da je pobeda Sovjetskog Saveza 1945. godine dokaz sovjetske/ruske snage i mišića. Još jedna poželjna tema je Ruska pravoslavna crkva i tradicionalne kulturne vrednosti kao alternativa ideji liberalne demokratije. Koncept „Ruskog sveta“ proširuje ciljeve politike sunarodnika povezivajući je sa uzvišenom misijom ruskih ljudi da brane i šire određene vrednosti. Važno je napomenuti da se sukob vrednosti ne odvija toliko u etničkom aspektu (Rusi protiv Letonaca) koliko unutar okvira vrednosti (autoritarizam protiv demokratije, evropejci protiv atlantista, tradicionalne vrednosti protiv sekularnog liberalizma).

Međunarodna organizacija Freedom House je u svom godišnjem izdanju „Nacije u tranziciji” ocenila proces demokratske tranzicije u 29 zemalja Centralne i Istočne Evrope i Centralne Azije. U ovom rejtingu 2012. Letonija je uključena u grupu naj-značajnijih demokratskih zemalja, „konsolidovane demokratije“. Letonija je, takođe, osvojila treći najviši rejting za dostignuće u implementaciji demokratije, odmah iza Slovenije i Estonije. Rusija je rangirana u najmanjoj demokratskoj grupi zemalja pod nazivom „Konsolidovani autoritarni režimi“. Naime, letonski mediji se ne suočavaju sa političkom cenzurom i postoji konkurencija među različitim medijima. Zato je moguće dobiti alternativne informacije na letonskom jeziku. Međutim, ruski TV kanali koji su popularni među Rusima u Letoniji se ne smatraju slobodnim. Oni imaju tendenciju da izraze stavove koji su u skladu sa stavovima ruske vladajuće elite. Tokom sovjetske okupacije 1940-1941. i 1945-1991., Letonija je izmenjena ne samo u pogledu eko-nomskog upravljanja i političke strukture, nego i u pogledu identiteta i vrednosti. Pokušaj da se izgradi demokratska i ekonomska sloboda u periodu od 1918. do 1934. je nastavljen krajem kasnih 80-ih i taj proces traje i danas. Isto važi i za obnovu letonskog identiteta, kao evropske nacionalne države. Prevazilaženje sovjetskog ideološkog nasleđa i sovjetske ere procesa rusifikacije koči želja Rusije da objasni sovjetski period kao jasno pozitivnu meru u razvoju Letonije. Autoritarni stil savremenog ruskog vođstva ruski TV kanal u Letoniji je pozdravio kao efikasan način upravljanja.

Rusija je u stanju da održi uniformisano tumačenje procesa i obezbeđivanje sličnih pogleda na svim TV kanalima kroz srednji rok pod njegovim svakodnevnim i dugoro-čnim strateškim komunikacionim okvirima. Studija Centra za studije Istočnoevropske politike (CEEPS), Spoljni uticaj na etnički proces integracija u Letoniji (2007) i studija Instituta za napredna socijalna i politička istraživanja (ASPRI), Stvaranje neprijateljske slike? Medijsko prikazivanje Letonije od strane Rusije (2008), empirijski pokazuju kako

77

FOI-R--3990--SE

Rusija sprovodi ova sredstva strateških komunikacija. Studija CEEPS-a ističe kako su u periodu od 2004. do 2006. informativni programi ruskih TV kanala bili fokusirani na mali broj tema o Letoniji: reforma obrazovanja, okupacija, interpretacija rezultata Drugog Svetskog rata, „oživljavanje fa šizma u Letoniji“ i navodna diskriminacija ruskih sunarodnika koji žive u Letoniji.

Studija ASPRI pokazuje da kroz priče koje se emituju o pripadnicima ruskog govornog područija u Letoniji ruski mediji takođe projektuju određenu sliku o Rusiji. Rusija je prikazana kao uticajna zemlja koja može da reši probleme svojih sunarodnika.

Rusko zvanično viđenje istorije je u nekoj meri „sekuritizovano”, tj. u vezi je sa aktuelnim pitanjima bezbednosne politike. Ovo je pokazano u Stratregiji nacinalne bezbednosti Rusije 2020. Odeljak o kulturi sadrži izjavu da su „Negativni uticaji na državnu bezbednost u kulturnoj sferi intenzivirani pokušajima da se revidiraju pogledi na rusku istoriju i njenu ulogu i mesto na svetu“. Kao rešenje, strategija nudi saradnju između službi bezbednosti i građanskog društva i „razvoj ujedinjenog humanitarnog i informacionog prostora na teritoriji CIS i susednih regiona“. Baltičke države su deo takvog regiona, gde se na zajednički informacioni prostor gleda kao na mogućnost.

U martu 2012., kao odgovor na rusku inicijativu da objasni „pravu istoriju Letonije“, letonski ministar spoljnih poslova, Edgar Rinkevic, morao je da proglasi dva ruska istoričara, Aleksandra Djukova i Vladimira Simindeja za „neželjene osobe” (persona non grata) u Letoniji i da ih uključi na spisak osoba kojima je ulazak u Letoniju zabranjen. Djukov i Simindej su povezani sa distribucijom propagande i pristrasno pisanje o letonskoj istoriji koje je, između ostalog, tražilo da se opravda sovjetska represija nad civilnim stanovništvom. Prema Uldisu Neiburgu, istraživaču Muzeja okupacije Leto nije, takvi stavovi nemaju puno veze sa naukom ili istorijom. Ajnar Lerhis, viši istraživač na Letonskom Institutu za istoriju, ukazuje da ruski istraživači ponekad koriste reference na dokumenta iz FSB centralne arhive kojoj drugi istraživači ne mogu da pristupe, čime se isključuje mogućnost drugih naučnika da testiraju istinitost njihovih zaključaka.

Simendej je bio diplomata u Ruskoj ambasadi u Letoniji nekoliko godina. On i Djukov trenutno vode NVO Istoricheskaia Pamiat (Istorijsko sećanje). Ruski istoričar, Aleksej Miler je primetio da nije jasno odakle dobijaju novac. U kontekstu sekuritizacije istorije, Istoricheskaia Pamiat u saradnji sa Ruskim Institutom strateških studija (RISS) objavljuje knjige o Letonskoj istoriji koje se smatraju pristrasnim. Direktor RISS, Leo-nid Rešetnikov, je bivši general u Ruskoj obaveštajnoj službi spoljnih poslova. Leton-ski biro za zaštitu ustavnosti je naglasio negativni uticaj ruskih medija na Letoniju. Izveštaj iz 2012. navodi da televizijska kompanija TV Centar i Istoricheskaia Pamiat doprinose ruskoj propagandnoj kampanji.

Član 10 „Programa za sunarodnike koji žive u inostranstvu, 2012-2014.”, definiše zadatak pomaganja „stranim medijima ruskog govornog područja da dobiju ob jektivne informacije o Rusiji i njenoj politici usmerenoj na sunarodnike”. Može se postaviti pitanje da li sadašnje ruske vlasti zaista šire objektivne informacije o tome šta se dešava u Rusiji. Ruski građani koji žive u Letoniji posmatraju Ujedinjenu Rusiju pozitivnije nego glasači u Rusiji. Na ruskim parlamentarnim izborima 2011, građani grada

FOI-R--3990--SE

78

Daugvapilsa su dali oko 85% svojih glasova Ujedinjenoj Rusiji. U Rusiji, stranka je postigla bolje rezultate samo u Dagestanu, Čečeniji i Mordoviji.

Nil Muižnieks, bivši letonski ministar za pitanja socijalne integracije tvrdi da „je ruski medijski sistem sistematično stvorio neprijateljsku sliku Letonije u odnosu na neke, ali ne sve teme”. Kao što se očekivalo, najizraženiji negativni prikaz letonskog tretmana ruskih zvaničnika, letonski pristup istoriji i letonsko pristupanje NATO-u”. Rusi koji žive u Letoniji uglavnom prate televizijsko emitovanje kontrolisano od strane Rusije. Stoga, dobijene informacije daju ulepšanu sliku onoga što se dešava u Rusiji. Prioritet Letonije su i dalje integracije u zapadne stukture: EU i NATO. U kojoj meri ruski televizijski kanali prenose anti-NATO i anti-US, a ponekada i anti-EU poruke, toliko one dele letonsko društvo.

4.5 Kulturni odnos kao deo meke moći U mislima većine Letonaca, prisustvo ruske kulture kao dela svetske kulturne baštine u Letoniji, pozitivan je faktor koji obogaćuje zemlju. Međutim, zabrinutost nastaje kada ruski političari u određenim situacijama pokušavaju da iskoriste pitanje kulture da bi postigli neki cilj spoljne politike koji je neprijateljski nastrojen prema Letoniji.

Izveštaj ruskih spoljnih poslova 2007. navodi da „kultura mora da postane efikasno sredstvo za implementaciju svoje spoljne politike i ekonomskih interesa i stvaranja pozitivne slike”. Ruska visoka i popularna kultura su široko rasprostranjene u Letoniji. Gatis Pelnena napominje da sadržaj kulture u svom praktičnom izrazu ispoljava nekoliko različitih aspekata ruske kulture: (1) duboko ukorenjene tradicije ruske „visoke kulture”; (2) istorijsku identifikaciju sa Sovjetskim Savezom; i (3) modernu, u razvoju i na neki način „zapadnjačku” kulturu sa posebnim kvalitetima za Rusiju.

4.5.1 Ruska popularna kultura u LetonijiRuska popularna kultura se širi na više načina: preko televizijskih prenosa, bioskopa, radio-emisija i nastupa ruskih umetnika. Ruska popularna kultura je najviše prisutna na televiziji - kroz ruski televizijski program i filmove. Ruski televizijski kanali obezbeđuju sadržaj za široku publiku: vesti, moda, sport, programi za decu itd. Ovo predstavlja različite aspekte ruske kulture, od nostalgije za sovjetskim vremenom do popularne kulture u modernoj Rusiji. Glavni komercijalni letonski kanali LNT i TV3 takođe emituju ruske televizijske filmove i emisije. Sadržaj koji obezbeđuje ruska televizija podržavaju dve asocijacije na rusku popularnu kulturu: istorijska nostalgija za filmovima i TV emisijama sovjetske ere i jednostavnost pripovedanja.

Rusko muzičko tržište u Letoniji usmereno je prvenstveno na publiku ruskog govornog područja. Nekoliko komercijalnih radio stanica emituje rusku muziku svakodnevno, oni održavaju trajnu prisutnost u Letoniji. Ovo uključuje Mix FM, Hiti Rosii, Jumor FM, Europa Plus, Radio PIK, Novoe Radio, i SWH+.

Važno muzičko mesto je „Novi Talas”, takmičenje za izvođače popularne muzike koje su 2002. stvorili ruski kompozitor Igora Krutojai i letonski kompozitor i pijanista

79

FOI-R--3990--SE

Rejmond Pol. Festival se održava u Jurmali, pri morskom odmaralištu popularnom kod ruskih turista još od sovjetske ere. Predstavnici većine post-sovjetskih zemalja učestvuju u takmičenju. „Novi Talas” se emituje na ruskom jeziku na jednoj od najve-ćih ruskih televizijskih stanica - Rossiya RTR.

Najčešći naslov za ovaj program je „Takmičenje mladih ruskih izvođača u Jurmali”. Simbol festivala je talas u bojama ruske zastave.

Lokalna preduzeća opštine Jurmale, restorani i vlasnici hotela zarađuju novac, ali za letonsku publiku takmičenje stvara negativne emocije pošto se povezuje sa sovjetskim vremenom. Štaviše, postavka ovog takmičenja je više puta korišćena za uvredljive primedbe o letonskom jeziku i neprijatne viceve usmerene na pevanje letonske nacionalne himne i korišćenje letonske nošnje. Istorijsko iskustvo ponekad izaziva emocionalni odgovor na viceve od strane ruskih predstavnika, dok isti vicevi od strane Letonaca ili Estonaca ne uzrokuju takve negativne reakcije.

4.5.2 Ruska pravoslavna crkvaLetonska pravoslavna crkva čini deo ruske kulture u Letoniji zbog svoje polu-autonomne pozicije unutar Istočne pravoslavne crkve pod jurisdikcijom Moskovskog partrijarha. To je treća najveća crkva u Letoniji, sa skoro 370.000 članova u 121 parohiji. Prema Nilu Muižnieksu, pravoslavlje u Letoniji je važan socijalni fenomen i služi kao sredstvo za Rusiju da sprovodi meku moć. Pravoslavne vrednosti mogu biti izvor meke moći. Poslednjih godina, Ruska pravoslavna crkva (RPC) je aktivan učesnik ruske spoljne politike. To ne znači da bi Letonska pravoslavna crkva sebi dozvolila je koriste kao sredstvo za implementaciju ruske spoljne politike u bilo kojoj situaciji. U pomenutom istraživanju, Mužnik ističe tri glavna događaja u Letoniji povezana sa Pravoslavnom crkvom: izložba Tikhvin ikona Bogorodice u Rigi 2004, Poseta Patrijarha Ruske pravoslavne crkve Alekseja II Letoniji 2006, i uključivanje mitropolita Aleksandra, poglavara Letonske pravoslavne crkve u zvaničnu delegaciju predsednika Republike Letonije za predsedničku posetu Rusiji u 2010. godini. Treći primer, međutim, predstavlja upotrebu letonske meke moći prema Rusiji, a ne obrnuto.

U poslednjih nekoliko godina veliki broj letonskih visokih zvaničnika pokazao je simboličnu podršku pravoslavnoj zajednici u Letoniji, na primer dolazak Tikhvin ikona u Letoniju u junu 2004. koji je podržao predsednik Vajra Vike-Frajberg. Aleksej II je prijatno dočekan prilikom posete Letoniji u 2006, a predsednik Valdis Zatlers je pozdravio vernike za pravoslavni Božić. Poseta Alekseja II je održana na poziv predsednika Vajre Vike- Frajberga. Pre posete, Modest Kolerov, šef ruske predsedničke administracije odeljenja za međuregionalne i kulturne odnose sa stranim državama, izjavio je da će Rusija oceniti patrijarhovu agendu za posetu Letoniji jer bi to postavilo letonske prioritete u bilateralnim odnosima sa Rusijom. Ovo je pokazalo da oni koji implementiraju rusku spoljnu politiku koriste posetu patrijarha kao diplomatsko sredstvo.

Politička Partija za ljudska prava u Letoniji (FHRUL), koju vodi Tatjana Zdanoka, organizovala je izložbu 2008. o Rusima u Letoniji, koja je održana u Moskovskoj kući

FOI-R--3990--SE

80

u Rigi, zgradi čiji je vlasnik Veće grada Moskve. Deo izložbe je bio posvećen istoriji Starih vernika u Rigi. Stari Vernici, sledbenici starijeg oblika ruske pravoslavne vere došli su u Letoniju u 17. veku da bi izbegli progon prouzrokovan raskolom Ruske pravoslavne crkve. Proklamacijom Republike Letonije 1918. osnažen je pravni položaj Starih Vernika. Oni su verni Republici Letoniji i obogatili su Rigu i Latgale (istočnu Letoniju) svojim jedinstvenim kulturnim i religioznim nasleđem. Tatjana Zdanoka je objasnila da je želela da organizuje izložbu kako bi pokazala da su Rusi u Letoniji autohtoni ljudi koji su značajno doprineli Letonskoj kulturi, umetnosti i nauci. Motivi FHRUL u podršci pravoslavaca i Starih Vernika u Letoniji povezani su u opravdavanju svojih zahteva za promenu u jeziku i politici državljanstva. Takve tvrdnje su u skladu sa ruskom politikom sunarodnika koji žive u inostranstvu.

4.5.3 Kontinentalna hokejaška ligaKontinentalna hokejaška liga (KHL) je još jedan primer napora Rusije da utiče na kulturni život u Letoniji. Osnovana je 2008. na osnovu Ruske Superlige, ali dodajući mali broj timova iz zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. Tri tima - iz Belorusije, Kazahstana i Letonije su prvobitno pozvani da učestvuju, a od tada su dodata još četiri. Od osnivanja 2008. letonski tim, Dinamo Riga ja zauzeo centralno mesto na letonskoj sportskoj sceni. Međutim, KHL i Dinamo Riga su osnovani u kontekstu nostalgije za sovjetskom hokejaškom tradicijom, kao i njegovoj popularnosti i kulturnom inte-rakcijom. Osnivanje KHL je počelo na političkom nivou. Vladimir Putin, koji je bio ruski premijer u to vreme je izjavio: „Ja ne podržavam samo KHL, ja sam njegov inicijator, došao sam na ideju zato što sam mislio da je hokej dosta izgubio nakon završetka rivalstva između kanadskog i sovjetskog hokeja”. Ova činjenica je istakla to kako je projekat finansiran: većina timova i same lige su finansirani od strane ruskih regionalnih vlada ili državnih preduzeća. Treba primetiti da je pokretanje Dinamo Rige postalo moguće uz finansijsku podršku Itere, ruske gasne kompanije. Putin je istakao da je KHL taj projekat koji „ […..] dozvoljava da se ozbiljno razmišlja o obnovi zajedničkog humanitarnog prostora na post sovjetskim teritorijama, da se ujedine ljudi iz država bivšeg Sovjetskog Saveza zasnovanim na zajedničkim interesima”.

Uticaj KHL na modernu Letoniju se može proceniti na nekoliko načina. Sa jedne strane, to je politički projekat Rusije koji cilja na integrisanje post-sovjetskog prostora. Sa druge strane, i Letonci i Rusi su ujedinjeni u matičnoj areni Dinama u Rigi i samim tim donekle služi kao sredstvo za integraciju društva u Letoniji. Još jedan aspekt je ekonomsko lobiranje koje sprovodi ruska gasna kompanija, Itera Latvia. Kako je Dinamo Riga finansijski podržan od strane kompanije, ovo daje njegovom glavnom izvršnom direktoru Juriju Savickom priliku da se sretne i komunicira sa letonskim političkim liderima, koji posećuju utakmice u VIP sektoru.

4.5.4 Rezultati implementacije meke moćiNije lako napraviti razliku između pozitivnih efekata kulturnog prisustva Rusije u Letoniji i uticaja kulture kao sastavnog dela ruske spoljne politike. Džozef Naj je predložio korišćenje ispitivanja javnog mnjenja za prikazivanje promene u atraktivno -

81

FOI-R--3990--SE

sti pojedinih zemalja u različitim vremenskim periodima. Ovo zavisi od veštog korišće -nja svih raspoloživih sredstava da bi se procenilo da li meka moć menja dela ili mišlje -nja određene države ili društva. Ako nije moguće koristiti meku moć protiv celog društva određene zemlje, ta moć se bar može usmeriti ka grupama društva, ili specifi-čnim društvenim grupama. Ovaj aspekt je takođe važan kada se analizira uspeh ruske spoljne politike u Letoniji.

Istraživački projekat koji je sprovela kompanija za istraživanje javnog mnjenja SKDS u 2010. je pokazao razliku u stavovima prema Rusiji u zavisnosti od jezika koji se govori u porodici ispitanika. Prema istraživanju, 32,6% onih koji govore ruski imaju „veoma pozitivan stav”, a 55,7% „donekle pozitivan” stav prema Rusiji. U isto vreme, 8% onih koji govore letonski ima „veoma pozitivan” stav, a 38,6% ima „donekle pozitivan” stav prema Rusiji. Nil Muižnieks tvrdi da ovo potvrđuje činjenicu da ruska meka moć deluje efikasnije među onima koji govore ruski. On ističe da „je ruska meka moć daleko veća među onima koji pričaju ruski, koji imaju ne samo etničku, jezičku i istorijsku vezu sa Rusijom, već i koriste ruske medijske proizvode u daleko većoj meri nego Letonci”.

Prema teoriji Džozefa Naja, jedan izvor meke moći može biti nacionalna politička vrednost. Specifična interpretacija istorije u savremenoj Rusiji pokušava da opravda autoritarnost i da da legitimnost Putinovoj administraciji, kako unutar, tako i van Rusije. Da li ovakva interpretacija istorije ima nekakav uticaj na javnost u Letoniji? Veliki broj novijih studija pokazuje da ima. U 2008., Sekretarijat za posebne zadatke ministra za društvenu integraciju doneo je dokument „Kvantitativna i kvalitativna studija o socijalnoj integraciji i trenutnom aspektu državljanstva”. Ona pokriva stavove državljana i onih koji nemaju državljanstvo o „Danu pobede” koji se proslavlja 9. maja. Podaci iz ankete su pokazali da se nijedna druga svečanost u Letoniji ne posmatra toliko različito. Kada se posmatra praznik iz etničkog konteksta, uglavnom ga slave Rusi (54%) i druge nacionalnosti (41%), ali veoma malo Letonaca (samo 5%).

U ispitivanju učenika o „otporu na društvenu integraciju - uzroci i otpor” po sta vljeno je pitanje: „Da li je sovjetska armija okupirala Letoniju po drugi put 1944-1945?”. U letonskim školama, 82% učenika je bilo saglasno da jeste, dok je u ruskim školama samo 18% bilo saglasno. To ukazuje na velike razlike u percepciji istorijskih događaja između letonskih i ruskih učenika. Sličnih odstupanja ima i kada se govori o sovjetskom periodu. U anketi iz 2010. 42,2% Letonaca i 71,2% etničkih Rusa posmatraju sovjetski period u Letoniji u pozitivnom svetlu. Istraživanja javnog mnjenja mogu istaći trendo-ve, ali se ne mogu nužno smatrati instrumentom za merenje meke moći. Ipak, evidentno je da je deo letonskog društva osetljiv na relativno veliki ruski uticaj.

4.6 Ekonomski instrumenti: Trgovina i investicije U poslednjih nekoliko godina letonska spoljna politika je iskusila „ekonomizaciju” koja će dodatno ugroziti njenu potragu za ekonomskom opravdanošću u smislu odnosa sa Rusijom i drugim bivšim sovjetskim državama. Pošto je dogovor oko granica između Rusije i Letonije potpisan 2007., odnosi između Letonije i Rusije se polako popra-

FOI-R--3990--SE

82

vljaju. Kao što je gore pomenuto, Valdis Zatlers, tadašnji predsednik Letonije imao je državnu posetu Rusiji 2010. Najveći letonski poslovni forum koji je ikada organizovan u inostranstvu održan je za vreme te posete, posetilo ga je 120 biznis lidera iz Letonije. Nekoliko bilateralnih sporazuma je potpisano za vreme Zetlerove posete, uključujući i Sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja i prevenciji utaje poreza. Uprkos intenziviranju ekonomskih odnosa, pojedine brige koje se tiču letonske nesrazmerne zavisnosti od Rusije su se povećale.

Ovi problemi su postali tema u medijima i na javnim diskusijama. U svakodnevnoj praksi politike i biznisa, međutim, dominantan stav je da mogućnosti koje pruža ekonomska saradnja sa Rusijom treba prihvatiti.

4.6.1 Trgovina Trgovina između Letonije i Rusije nije naročito pod uticajem političkih odnosa i u porastu je od 2004. Oko 70% odnosa letonska ekonomija ostvaruje sa drugim članica-ma EU, ali Rusija i dalje igra važnu ulogu u letonskoj spoljnoj trgovini. Statistički podaci iz 2012. pokazuju da je Rusija drugi najveći izvozni i treći najveći uvozni partner za Letoniju. Izvoz za Rusiju se sastoji od 12,4% ukupnog letonskog izvoza. U međuvremenu, uvoz robe i sirovina iz Rusije iznosi 10,7% od ukupnog uvoza. Glavni letonski izvozni proizvodi za Rusiju u 2012. su bili prehrambeni proizvodi, mašine i mehanički i električni uređaji. Glavna uvozna roba iz Rusije 2012. su bili mineralni proizvodi, uključujući naftu i gas (49,2%), kao i metali i proizvodi od metala (23%).

Nedavno se povećao broj turista iz Rusije koji posećuju Letoniju. U februaru 2013. U Registru za javna preduzeća Letonije upisano je 4.033 ruskih kompanija sa investicija-ma u prodaji kapitala. Rusija se nalazi na sedmom mestu po obimu investicija u akcijskom kapitalu u preduzećima u letonskim kompanijama.

Već nekoliko godina ruski predstavnici daju nagoveštaje da bi se bilateralni odnosi, posebno oni u oblasti ekonomske saradnje, poboljšali ukoliko bi se pro-ruske političke partije priključile vladajućoj koaliciji. Proruski Harmony Centar je bio blizu ulasku u vladajuću koaliciju krajem 2011. Iako se to nije dogodilo, ekonomski odnosi se razvijaju relativno dobrim tempom. Letonija je često bila kritikovana da ne koristi u potpunosti svoj geografski položaj i da ne izvlači maksimum od svoje saradnje sa Rusijom. Studija dvojice ekonomista, Vjačeslava Dombrovskog i Alfa Vanaga, Letonsko-ruski odnos: domaća i međunarodna dimenzija, navode da, uprkos političkoj retorici, u realnosti postoje prilično normalni ekonomski odnosi između Letonije i Rusije, i nema dokaza za „propuštenu trgovinu”.

4.6.2 Ruske investicije u Letoniji Zvanično, Rusija je daleko od toga da je dominantan partner kada su u pitanju ulaganja u Letoniji. Ukupni udeo ruskog SDI (stranih direktnih investicija) u Letoniji opada sa 20% 90-ih do skoro 3,5% 2010. Ipak, uticaj Rusije na letonsku ekonomiju može biti potcenjen. Do finansijske krize 2008. godine sektori kao što su energetika, transport i

83

FOI-R--3990--SE

teška industrija su uživali značajnu količinu ruskih investicija. Kriza i opšti napredak političkih odnosa je popustio barijere za ruske kompanije koje vode poslove u Letoniji. Nakon 2008., više ruskog kapitala dodeljeno je letonskim bankama, proizvodnji hrane i sektoru nekretnina. Veliki broj kompanija koji imaju strateški značaj za letonsku ekonomiju su zasnovane na ruskom kapitalu (letonska Krajbanka, Rigina Piena Kombinats, Valmieras Piens, itd.) ili relativno zavisne od ruskog kapitala (Air Baltic/airBaltic).

Letonska Krajbanka je komercijalna banka u Letoniji koja je bila zatvorena od strane Finansijske i tržišne kapitalne komisije u novembru 2011. zbog toga što je utvrđeno da ima manjak sredstava. Banka je bila u vlasništvu ruskog građanina, Vladimira Antonova, čiji je loše osmišljen menadžment doveo do gubitka štednje velikog broja letonske populacije. Ovaj slučaj ne može biti povezan sa Vladom Rusije zato što je problem prouzrokovao Antonovljev stav pri upravljanju bankom. Rigini Piena Kombinats i Valmieras Piens proizvode mlečne proizvode i u vlasništvu su ruskih biznismena od 2011. Obe imaju vodeće uloge u sektoru u Letoniji. U okolnostima kada se proizvođači litvanskog mleka nalaze u tesnoj trci, novi vlasnici ciljaju na povećanje prodaje letonskih mlečnih proizvoda u Rusiji i zemljama CIS, što može da donese korist letonskom sektoru mlečnih proizvoda u celini. 2012. je studija CEEPS i Letonskog instituta za međunarodne odnose (LIIA) navela da: „Ako bi dogovor zaista povećao proizvodnju izvoz letonskih mlečnih proizvoda ka istoku, ovaj slučaj može da posluži kao primer kako ruske investicije mogu doprineti rešavanju strukturnih problema u nekim sektorima letonske ekonomije”.

U 2012. je ukupni SDI iz Rusije u Letoniji bio 285,3 miliona EUR, dok je ukupni SDI Letonije u Rusiji bio 32,6 miliona EUR. Najveći deo investicija iz Rusije je u energetskom sektoru (27,4%), dok je 26,3% ruskih investicija u Letoniji bilo u finansijskim uslugama, a 14,9% u nekretninama. Ruski SDI u industrijskom sektoru čini samo 9,4% od ukupnih investicija.

Najveće kompanije/investitori u letonskoj ekonomiji su velike kompanije u energet-skom sektoru i finansijskim uslugama. Saradnja u energetskom sektoru potiče iz povezane infrastrukture za naftu i gas iz sovjetskog vremena, dok je letonsko članstvo u EU podstakao interes ruskih banaka. Prema zvaničnoj statistici, učešće ruskih investicija u Letoniji je oko 3,5% od ukupnih investicija. Sa izuzetkom Latvijas Gaze, ruski investitori su odigrali manju ulogu u procesu privatizacije u Letoniji. U isto vreme, postoje neki indirektni dokazi koji ukazuju na to da se investicioni tokovi između Rusije i Letonije delimično odvijaju kroz treće zemlje.

Pokušaj ruske kompanije Sveza da kupi Latvijas Finieris je nedavni slučaj neželjenih investicija iz Rusije u svetlu ekonomske strategije prema baltičkim državama. Sveza je privatna kompanija koja se smatra svetskim liderom u proizvodnji drvenih šperploča. U vlasništvu je Leveret Holding-a (Austrija), zatvorenog akcionarskog društva, Severgrupp-a, FINKOM ltd-a i ruskih državljana. Zamenik direktora Sveza grupe je Boris Finkel, koji je za rusku vladu radio kao asistent premijera od 2000. do 2006. Akcionari u Latvijas Finieris su tvrdili da ruska kompanija nema nameru da razvija infrastrukturu ili da poboljša svoje finansijske rezultate, već je ciljala na premeštanje

FOI-R--3990--SE

84

letonske tehnologije u Rusiju. Sveza je nameravala da kupi brend i stvori pristup tržištu EU, ali da manufakturu premesti u Rusiju.

Latvijas Finieris je važna kompanija za celokupnu letonsku ekonomiju. Poslovni časopisi Capital, IBS Prudentia i NASDAQ OMX Riga su Latvijas Finieris postavili na dvadeset sedmo mesto na listi od ukupno stotinu i jedne najvrednije Letonske kompanije. Od svog početka, kao kompanije koja proizvodi šperploče, Latvijas Finieris je izrasla u značajnu grupu od 18 pomoćnih zavisnih preduzeća, od kojih je 7 smešteno u Letoniji. Danas se proizvodi Latvijas Finieris prodaju u više od 50 država. Latvijas Finieris ku puje građu i trupce iz letonske šumarske industrije. To znači da bi njeno preno šenje u Rusiju uticalo na čitavu šumarsku industriju u Letoniji. Vlada Letonije je u formi kompanije JSC Latvia’s State Forests kupila značajan udeo u Latvijas Finieris kako bi izbegli preuzimanje. Ovaj potez je bio uspešan u zadržavanju vlasništva pod letonskom kontrolom. Međutim, ovo je izuzetan slučaj jer letonska vlada i kompanije koje poseduje država ne mogu da se mešaju u svaki pokušaj preuzimanja letonskog preduzeća od strateškog značaja.

4.6.3 Bankarski sektor

Letonski bankarski sektor je bio objekat aktivnog ruskog interesa poslednjih godina. Letonske banke zapadnim finansijskim tržištima mogu pružiti pristup ruskim kom-panijama. Veliki broj finansijskih eksperata u Letoniji opisao je ruski interes za letonski bankarski sektor kao invaziju, ali se ruski priliv kapitala u letonski finansijski sektor procenjuje i kao pozitivan. U 2005. godini dve letonske banke - VEF Banka i Multi banka su suočene sa optužbama za pranje novca. Od ovog skandala letonski bankarski sistem postaje stabilniji i transparentniji.

Pri analizi ruskih bankara u Letoniji važno je uzeti u obzir njihov odnos sa ruskom političkom elitom. Od 2008. Severny Morskoy Putj (SMP), nekadašnja Multibanka, u vlasništvu je Arkadija i Borisa Rotenberga iz St. Peterburga. Arkadij Rotenberg i Vladimir se poznaju više od 40 godina, još otkako su zajedno išli džudo treninge. U leto 2011. Andrej Molčanov, milijarder iz Sankt Peterburga, postaje vlasnik Latvias biznesa banke. Nekoliko nedelja kasnije on je kažnjen sa 80.000 LVL od strane finansijske i tržišne kapitalne komisije za kršenje procedure u procesu preuzimanja. Molčanov je takođe član Federalnog saveta Sankt Peterburga. U ranim 90-im njegov očuh, Jurij Molčanov, bio je Putinov kolega u Gradskom veću Sankt Peterburga. Još jedan biznismen, Igor Ciplakov, kupio je američku banku, GE Money banku (trenutno Rigensis banka), zamenjujući američki kapital sa ruskim. Do 2007. on je bio akcionar u Nomos banci u Rusiji.

Letonski bankarski sektor ruski bankari doživljavaju kao prilično zasićeno tržište na kome dominiraju skandinavske banke. Ruske banke se stoga fokusiraju na proširenje svoje baze klijenata iz Rusije. Prema Arvilsu Zelti nsu, braća Rotenberg su istaknuti poslovni ljudi u Moskvi i St. Peterburgu koji imaju dobre veze sa ruskom političkom elitom. Ovo naglašava da su političke veze poželjne čak i prilikom otvaranja banke

85

FOI-R--3990--SE

srednje veličine u Letoniji. Nikome od njih nije cilj da razvije značajnu komercijalnu strukturu u Letoniji, već vide Letoniju kao prozor za finansijske transakcije između Rusije i država članica EU.

Iako određen broj bankara ima veze sa ruskom političkom elitom, banke koje poseduju Rusi u Letoniji ne treba posmatrati kao političke, već je jednosta vno reč o finansijskom bekstvu iz Rusije, kroz letonske banke do drugih evropskih država. U najgorem slučaju, kao i u slučaju Latvias Krajbanke koju je kupio Vladimir Antonov, sredstva iz Rusije treba posmatrati kao no vac visokog rizika. Andris Spruds, direktor Letonskog instituta za međuna ro dne odnose primećuje da je: „Uprkos nekim pozitivnim iskustvima, ruske investicije mogu biti avanturističke, spekulativne ili kratkoročne, kao što slučaj Latvias Krajbanke pokazuje“.

4.6.4 Politički rizici povezani sa ekonomskim pitanjima

Prilikom ispitivanja političkih rizika koji mogu nastati u kontekstu ekonomske saradnje sa Rusijom, letonska napetpost je najviše prisutna zbog dva faktora: asimetrične ekonomske zavisnosti Letonije od Rusije i uvoza ruske poslovne kulture. Karlis Bu-kovskis je napomenuo: „Veličina ruske ekonomije je asimetrična u odnosu na letonsku i ruski biznis je mogao da usvoji značajan deo ekonomije baltičkih država“. Iz razloga što je deo poslovne elite u Rusiji povezan sa ruskom političkom elitom, postoji strah da bi, pod određenim uslovima, neumerena ekonomska zavisnost mogla biti prednost u ostvarenji ruskih političkih ciljeva u Letoniji.

Zeltins ističe da ruski kapital teži da promoviše „ofšorizaciju“ Letonije. Pitanja transparetnosti, takođe mogu biti istaknuta u svetlu korupcije koja je povezana sa određenim investicijama. Međunarodna transparentnost je objavila Indeks davalaca mita 2011. U njemu se navodi da su Kina i Rusija firme gde postoji najveća mogućnost da će doći do plaćanja mita pri poslovanju u inostranstvu. Druga karakteristika ruske poslovne kulture je da uslov poslovanja skoro ne može da postoji bez učešća političkih posrednika, veliki biznis ide ruku pod ruku sa velikim mitom, ali takođe i sa politikom.

Jedan od načina da Rusija podrži svoje interese u Letoniji jeste da se uspostavi odnos sa ekonomskim grupacijama koje su usko povezane sa političkim partijama u Letoniji. Pre parlamentarnih izbora 2010. tri političke partije su imale direktnu vezu sa letonskim tajkunima i oligarsima koji, prema pisanju štampe, imaju velike poslovne interese za ruski biznis u Letoniji ili samoj Rusiji. Ako na političke procese utiču privatni poslovni interesi, ima potencijala za političku korupciju. U međuvremenu, ukoliko se politički uticaj koristi da bi se promovisali ruski poslovi ili interesi u zamenu za ličnu korist, ovo se treba tretirati kao potencijalna smetnja za nacionalnu bezbednost. Mere zaštite i ograničenja na institucionalnom nivou se ponekad izbegavaju zbog bliske veze između političara i ekonomske elite, čime se povećava rizik od korupcije i umanjenja uloge institucija u ekonomskim odnosima.

FOI-R--3990--SE

86

4.7 Energetska politika i Gazprom lobiZavisnost Letonije od ruskog prirodnog gasa čini njenu ekonomiju ranjivom i ogra-ničava opcije njene spoljne politike. Ipak, u odnosima između Letonije i Rusije nije bilo ozbiljnih konflikata vezanih za energetsko pitanje.

Nakon ekonomske krize u Rusiji 1998. Letonija je brzo preusmerila svoju spoljnju trgovinu prema članicama EU, ali to nije bilo moguće i za energetski sektor. Letonija je, kao i druge baltičke države, energetsko ostrvo koje je i dalje odvojeno od mreže za snabdevanje energijom EU. To važi kako za struju, tako i za zalihe prirodnog gasa.

Izgradnja drugog agregata u termoelektrani Riga TEC-2 je završena u decembru 2013. što znači da je Letonija sada sposobna da sama sebe potpuno snabdeva električnom energijom. Iako novi kapacitet iz TEC-2 omogućava da se struja ne kupuje od susednih država, ona stvara energiju koristeći prirodni gas kupljen iz Rusije. Ova situacija nije zadovoljavajuća iz perspektive energetske bezbednosti. Postoji rizik da će nedostatak alternative biti korišćen u politici kao sredstvo pritiska.

Letonska vlada do sada nije bila veoma aktivna u pronalaženju alternative za do-bavljanje prirodnog gasa. Jedan od razloga za ovo je dvadesetogodišnji sporazum između Letonske nacionalne kompanije gasa - Latvias Gaze (LG) i Gazproma, pot-pisanog 1997. godine, koji navodi da Gazprom ima monopol nad infrastrukturom prirodnog gasa i snabdevanjem Letonije. Ugovor ističe 2017. godine. Do tada, LG ima ekskluzivna prava na kupovinu gasa, obezbeđivanje prenosa gasa, skladištenje, distribuciju i prodaju. Glavni faktor koji koči letonsku liberalizaciju tržišta gasa je Gazprom lobi.

Od konačne privatizacije LG-a 2002. kompanija je u vlasništvu tri velika akcionara: Gazprom (34%), E. ON Ruhrgas internacional GmbH (47,2%) i Itera Letonija (16%). Letonska Itera navodno prodaje gas iz Turkmenistana Gazprom eksportu, ćerki kompaniji Gazproma. Letonskim planovima za liberalizaciju tržišta gasa se konstantno protive Gazprom i letonska Itera, uprkos činjenici da su potrebne takve reforme da bi Letonija bila u skladu sa direktivama EU poznatim kao Treći energetski paket (TEP). Letonija ima ograničenu kontrolu nad svojim sektorom prirodnog gasa i njene regulati ve ne mogu sprečiti monopol. Samo implementacija TEP-a može rešiti ovu situaciju.

87

FOI-R--3990--SE

4.7.1 Liberalizacija tržišta gasaPitanje energetske bezbednosti i letonske zavisnosti od ruskog gasa i nafte postaje posebno važna tema u svetlu sukoba oko gasa Rusije i Ukrajine 2006-2007 i u toku 2009. Diskusija je ponovo pokrenuta na proleće 2013. kada je obaveza da se sprovede EU TEP pružio šansu liberalizacije letonskog tržišta gasa. Prema TEP-u, Letonija mora da liberalizuje svoje tržište gasa do aprila 2014. Latvijas Gaze treba da podeli svoje funkcije transportacije i skladištenja gasa iz svojih zaliha gasa i marketinga. Pored toga, učesnici na tržištu moraju imati pristup mreži cevovoda.

Implementacija TEP-a može učiniti baltičko tržište gasa otpornijim na mogući politički pritisak i diskriminatornu politiku određivanja cena. Međutim, za razliku od svojih kolega iz Litvanije, letonski političari su oklevali u sprovođenju TEP-a i tvrdili su da Letoniji trebaju alternativne isporuke gasa pre nego što se suoči sa infrastrukturom monopola. Mišljenja političara idu ruku pod ruku sa pozivom Latvijas Gaze da odlože rešavanje problema dok postoje realistične alternative za snabdevanje gasom iz drugih država. Takva alternativa za ruski gas može doći u obzir tek nakon otvaranja litvansko-poljskog gasovoda ili izgradnje terminala prirodnog tečnog gasa, u vezi koga baltičke države i Finska trenutno ne mogu da se dogovore.

Pitanje liberalizacije tržišta gasa treba biti rešeno od strane Vlade, prema pravilima EU. Ipak, 27. februara 2013, Parlamentarni komitet Saeima za ekonomiju, poljoprivredu i životnu sredinu odlučio je da premesti amandmane na Energetski zakon. Amandmani su predlagali odlaganje gasne liberalizacije dok se ne stvore efikasnije interkonekcije sa trećim zemljama, pored Estonije, Litvanije i Finske. Nakon diskusije u vezi te odluke evidentno je bilo da nisu samo tradicionalne ruske pristalice, kao što je Harmony Centar, favorizovali sporiji tempo za liberalizaciju tržišta, već i premijer i Partija jedinstva.

U medijima, neki su tvrdili da bi Harmony Centar mogao da postigne dogovor sa Je-dinstvom, nudeći da neće insistirati na referendumu o usvajanju evra. Janis Urbanovič iz Harmony Centra je negirao da je postojala bilo kakva vrsta dogovora između HC-a i Jedinstva, tvrdeći da predlog za suspenziju liberalizacije tržišta gasa nema nikakve veze sa povlačenjem poziva za referendum o usvajanju evra od strane Harmony Centra. Veb portal Pietiek.com napisao je da je nekoliko izvora nezvanično potvrdilo da su akcionari LG i dobavljač gasa Gazprom dali određene ponude u različitim formatima. Gazprom je izjavio da su ponudili Letoniji 20% popusta na isporuke gasa u zamenu da im Letonija da garanciju da će odložiti liberalizaciju tržišta gasa posle 2014. Mediji povezani sa stavom o liberalizaciji tržišta gasa vladajuće partije su se zajedno sa premijerom Valdisom Dombrovskim sastali sa ruskim premijerom Dmitrijem Medvedovim u aprilu 2013. Dombrovskis je, međutim, objasnio da će, dok Letonija ne nađe alternativne dobavljače gasa, liberalizacija postojati samo na papiru. On je rekao da bi čak i u slučaju liberalizacije tržišta letonski izbor bi bio da kupuju od Gazproma, ili da „kupuju od Gazproma do 2017. godine”.

Centralni deo rasprave o smanjenju letonske zavisnosti od Gazproma je pitanje da li zaista postoji alternativa za dobavljanje zaliha prirodnog gasa. Najpopularniji argument za protivnike reforme tržišta gasa je da Letonija ne treba da „zavlači” Gazprom sa

FOI-R--3990--SE

88

teoretskom liberalizacijom, a onda bude primorana da prihvati više cene gasa i međunarodnu parnicu jer ne postoje alternativni dobavljači u bliskoj budućnosti.

Gazprom je već napravio nezvanične naznake da bi mogao preduzeti pravne akcije protiv Letonije ukoliko bude bilo potrebno. Međutim, Litvanija ima drugačiju poziciju, radi na stvaranju alternativnog rešenja izgradnjom LNG terminala, LNGT u Klajpedi.

Letonska vlada je izjavila da je njen prioritet zajednički LNG terminal za baltičke države, koji bi bio sufinansiran od strane Evropske komisije. Strateški projekat LNG terminala ima za cilj da počne da uvozi LNG od drugih zemalja, što bi okončalo Gazpromov monopol na dopremanje prirodnog gasa u baltičke države. Međutim, Vla-da Litvanije nije bila spremna da čeka izgradnju regionalnog terminala, tako da su pokrenuli svoj lokalni projekat. U početku, Letonija je pokušavala da ubedi susede da izgrade zajednički LNG terminal u Letoniji, ali je ovaj pokušaj u velikom delu propao zbog nedostatka poverenja Litvanije i Estonije u Letoniju, iz razloga što Letonija već tradicionalno podleže lobiju Gazproma.

Do sada, baltičke zemlje nisu uspele da postignu dogovor o lokaciji za zajednički LNG terminal. Evropska komisija je morala da se uključi kao arbitar. Uključivanje EU treba da pomogne da se donese odluka o proceni ekonomske održivosti projekta. Letonska Itera je nagovestila da ima želju da učestvuje u izgradnji terminala, ali je jasno da ovaj predlog ne bi podržala nijedna baltička država. Direktor letonske Itere, Juris Savicki, rekao je da je projekat izgradnje terminala od interesa za grupu istomišljenika, koja uključuje Savickog, ali ne i Gazprom ili Iteru. Takva grupa istomišljenika, međutim, ne bi mogla da izbegne sumnju u rusko učešće u projektu.

Pitanje liberalizacije tržišta prirodnog gasa u Letoniji ostaje nerešeno. Monopol gasa se ispoljava visokim cenama energenata u Letoniji, što znači da su državljani Letonije na neki način dužni da plate državi koja gas koristi kao instrument geopolitičkog uticaja. Letonija ostaje izolovana od evropskog tržišta gasa i energetskog tržišta i nastavlja da plaća visoke cene, čime smanjuje konkurentnost.

4.8 ZaključciIako je više od 20 godina prošlo od raspada Sovjetskog Saveza, a Letonija povratila svoju nezavisnost, ruske regionalne ambicije nastavljaju da utiču na društvene i politi-čke procese u Letoniji. Meka moć je postala prepoznatljivo sredstvo uticaja. Veliki deo ovoga je politika sunarodnika, koja je sve značajnija od 2006. do 2007. godine kada je pokrenut veliki broj federalnih programa da promovišu i konsoliduju rusku dijasporu i da je koriste kao sredstvo za dalje ispunjenje ciljeva spoljne politike.

Ruska politika prema sunarodnicima u Letoniji se realizuje u nekoliko pravaca: po-većavanjem popularnosti ruskog jezika i borba za njegov status, promocijom ruske kulture i njenog prisustva u Letoniji, širenjem zvanične ruske verzije istorije, promo-cijom pravoslavne crkve među onima koji govore ruski, kroz pomoć sunarodnicima vezano za pravne poslove i podrškom medija na ruskom jeziku u Letoniji. Ovi ciljevi se sprovode kroz finansijsku podršku za ruske NVO u Letoniji od strane Russkii mir, finansiranjem nekoliko nevladinih organizacija od strane ruske ambasade u Letoniji,

89

FOI-R--3990--SE

uključujući one koje vodi Harmony Centar ili Ujedinjena Letonija za ljudska prava i organizacijom različitih konferencija i seminara u Moskovskoj kući u Rigi.

Među problematičnim pitanjima je i propagiranje pristrasnih istorijskih stavova i diskriminacije protiv Letonije u međunarodnoj areni okrivljujući Letoniju za mal-tretiranje Letonaca ruskog govornog područja. Skorašnji primer je izveštaj o situaciji u oblasti ljudskih prava u Evropskoj uniji, objavljen od strane Ruskog Ministarstva spoljnih poslova u januaru 2014. Radikalno drugačija tumačenja istorijskih događaja od strane Letonaca i Rusa koji žive u Letoniji ometaju proces društvene integracije i povećavaju političku lojalnost Vladi Rusije i ruskim vlastima umesto vlastima Republike Letonije.

Realizatori ruske politike spoljnih poslova se trude da utiču na političke procese u Letoniji koristeći kontakt između ruskih medija, političara, političkih savetnika i političara iz Harmony Centra, kao i NVO-a u Letoniji koje su aktivno uključene u društveno-političke procese. Cilj ovog uticaja je da podstakne promenu pravca u le-ton skoj spoljnoj politici u korist ruskih interesa i jačanje ruskog regionalnog uticaja. Koncept „Ruskog sveta“ je promovisan kako bi zadržao ljude ruskog govornog podru-čja u Letoniji u ruskom intelektualnom, kulturnom, medijskom i vrednosnom prostorom uopšte. Ruski svet povezuje politiku sunarodnika i implementaciju ruske meke moći u širi kontekst, a pored toga uključuje i Rusku pravoslavnu crkvu kao jednog od učesnika javne diplomatije.

Ruski televizijski kanali su veoma popularni među Rusima koji žive u Letoniji. Štaviše, komercijalni letonski televizijski kanali često emituju programe producirane u Rusiji, koji nisu samo zabavni, već i ideološki zasićeni. Lokalni letonski televizijski kanali su uglavnom vođeni komercijalnim, a ne političkim motivima. Ruske televizijske serije su često jeftinije od onih koji su u produkciji EU zemalja. Za razliku od većine lokalnih televizijskih kanala u Letoniji, najpopularniji ruski televizijski kanali dostupni u Letoniji su pod kontrolom ruskih vlasti i emituju jednostrane informacije o političkim procesima u Rusiji i inostranstvu.

Sam obim ruskog oglašavanja u Rigi pokazuje koliko su intenzivne kulturne veze između Rusije i Letonije. One su asimetrične zbog veličine dve zemlje - mnogi ruski muzičari, komičari i glumci nastupaju na pozornicama u Rigi. Prema teoriji Džozefa Naja, popularna kultura je izvor moći. Pod određenim uslovima i sa vičnom upotrebom javne diplomatije, može se koristiti za povećanje atraktivnosti i uticanje na procese u letonskom društvu. Podaci istraživanja pokazuju da u očima Rusa koji žive u Letoniji postoji porast pozitivnog stava prema sovjetskoj eri. Ovo se može objasniti činjenicom da su od 2005. ruski televizijski kanali prikazivali sovjetsku eru u veoma pozitivnom svetlu. „Sekuritizacija“ istorije unutar ruske nacionalne bezbednosne strategije do 2020. zahteva budnost u vezi sa popularizacijom ruske interpretacije u istoriji Letonije i drugih susednih zemalja.

Letonija je vodila prilično pragmatične odnose sa Rusijom. Ekonomizacija spoljne politike je urodila plodom i ukupni ekonomski odnosi sa Rusijom se mogu smatrati dobrim. Obim uzajamne trgovine raste od 2004. Međutim, ostaju brige vezane za nedostatak transparentnosti koje okružuju investicije iz Rusije. Postoji razlog da se

FOI-R--3990--SE

90

veruje da je realni obim investicija iz Rusije veći nego što statistika pokazuje - često investicije dolaze iz zemalja kao što je Kipar ili Holandija, a zapravo potiču iz Rusije. Ruske investicije su uglavnom usmerene na nekretnine i finansijski sektor, što nije najbolji scenario za održivi razvoj privrede Letonije. Postoji velika zabrinutost o uticaju ruske poslovne kulture i korupcije izazvane od strane investitora iz Rusije. Ovi faktori nisu vezani za ruske političke ciljeve, već su posledica specifičnog načina poslovanja.

Važna pitanja koja se tiču letonske energetske bezbednosti ostaju nerešena jer Letonija i dalje kupuje sav prirodni gas od Gazproma. Diskusije vezane za liberalizaciju tržišta gasa pokazuju uticaj Gazprom lobista na političare iz vladajuće koalicije. Rusija jeste i biće i dalje važan partner u letonskoj ekonomiji i uticajni regionalni igrač.

Nema dokaza da bi ruski ne-vojni uticaj i meka moć mogli drastično da okrenu letonsku spoljnu politiku od dalje i dublje integracije u EU, NATO i druge zapadne strukture. Međutim, letonska ranjivost na etnička pitanja i povećanje asimetričnosti ekonomske zavisnosti od Rusije, kao i velika prisutnost medija kontrolisanih od strane ruske drža-ve, može da utiče na njen unutrašnji politički razvoj i spoljnopolitičke izbore.

91

FOI-R--3990--SE

5 Ruska meka moć i ne-vojni uticaj: Gledište LitvanijeDr Nerijus Maliukevičius, Institut za međunarodne odnose, Vilnius Univerzitet

5.1 UvodU avgustu 2013, Litvanija je obeležila 20 godina od povlačenja sovjetske vojske sa njene teritorije. Ovom prilikom, predsednica Dalia Gribauskajte je izjavila: „ Govoreći jednim glasom, Litvanija je osigurala istorijsku pobedu bez upotrebe sile. [.....] Ovaj događaj je istorijska lekcija o tome koliko država može da postigne kada se u kritičnom trenutku njeni građani ujedine na osnovu principa koje niko ne može da krši, proda ili izda“. Ova izjava naglašava koliko Gribauskajte ceni političko jedinstvo tog vremena i ne-vojni put do litvanske nezavisnosti. Sa druge strane, ona ilustruje strepnju koju stvara nedostatak slične političke mobilizacije u savremenoj litvanskoj politici. Od pada Sovjetskog Saveza, Kremlj je izgubio direktnu političku i vojnu kontrolu nad regionom, ali tokom decenija litvanske nezavisnosti, ona je počela da savladava instrumente ne-vojnog uticaja služeći se trajnim slabostima Litvanije: rastućim političkim podelama, socijalnim i ekonomskim nezadovoljstvom, problemima vezanim za etničke poljske i ruske nacionalne manjine i preovlađujuću energetsku i informacionu zavisnost. Ruski ne-vojni pritisak i želja Kremlja da koristi i zloupotrebi litvanske političke i društvene podele postaje posebno evidentna u drugoj polovini 2013, kada je Litvanija preuzela predsedavanje Savetom Evropske unije.

Saznanje da je ne-vojna strategija u baltičkim državama važna za Rusiju postepeno se gradila. Još 1992, Diplomaticheskii Vestnik, časopis objavljen od strane ministarstva spoljnih poslova, postavio je takozvane „Karaganove doktrine”. Sergei Karaganov, ekspert i dugogodišnji predsednik Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku (SVOP), ohrabrio je korišćenje ruskih sunarodnika za svrhe spoljne politike u ruskom, tzv. bliskom inostranstvu. Ova doktrina je bazirana na interesima da se održi ruski uticaj na baltičke države. Ovo je trebalo da se postigne usporavanjem integracije etničkih manji-na u baltičkim državama tako što će olakšati mogućnost onih koji govore ruski da ostanu u bliskom inostranstvu, u nadi da će ih iskoristiti kao sredstvo implementacije ruskih interesa. Koncept politike sunarodnika i bliskog inostranstva postali su pokretačka snaga ruske spoljne politike u baltičkim državama. Međutim, kada je Vladimir Putin došao na vlast, on je počeo da se koncentriše na takozvanu humanitarnu dimenziju ruske spoljne politike u regionu. Ova ideja je zasnovana na principima kontrole po-st-sovjetskog regiona na ne-vojni, ali na, u svakom slučaju, prilično agresivan način - sumnjivim investicijama, energetskom ucenom i medijskom manipulacijom. Kao što je gore navedeno, nacrt ove politike je uključen u koncept spoljne politike Ruske Federacije iz 2008. Njen ekvivalent 2013. navodi da Rusija vidi svoje ciljeve kao „zaštitu prava i legitimnih interesa sunarodnika koji žive u inostranstvu“. Važni aspekt ovog novog koncepta spoljne politike je da takođe naglašava upotrebu meke moći.

FOI-R--3990--SE

92

Ove promene ruske spoljne politike pogodile su litvanske političare i navele ih na razmišljanje o bezbednosti. Nacionalna bezbednosna strategija Litvanije iz 2012. navo-di te spoljne rizike i pretnje, kojima se mora posvetiti posebna pažnja. Među njima su, po redosledu prioriteta: (a) ekonomska i energetska zavisnost, ili dominacija ekonom-skih subjekata drugih država u ekonomskom sektoru od strateške važnosti nacio nal-noj bezbednosti - energija, saobraćaj, finansije i kredit; (b) zanemarivanje međunaro-dnih nuklearnih bezbednosnih standarda u razvoju nuklearne energije u regionu; (c) na pori da se izvrši pritisak na politički sistem, vojne kapacitete, socijalni i ekonomski život i kulturni identitet Republike Litvanije; (d) informacioni napadi, akcije državnih i nedržavnih subjekata u međunarodnom i nacionalnom informativnom prostoru čiji je cilj širenje pristrasnih i pogrešnih informacija, oblikovanje javnog mnjenja u vezi sa interesima nacionalne bezbednosti Republike Litvanije; i (e) sajber napadi.

Litvanske obaveštajne institucije, Odeljenje državne bezbednosti i Drugo istražno odeljenje u okviru Ministarstva odbrane su nedavno počele sa objavljivanjem godi-šnjeg izveštaja. U izveštaju iz 2012. Odeljenje litvanske državne bezbednosti izričito navodi da neke zemlje, imajući na umu Rusiju, ne koriste samo tradicionalnu moć da promovišu svoje nacionalne interese. Litvanski bezbednosni rizici uključuju: „kontrolu ekonomskih i energetskih resursa, stvaranje i podršku uticajnih grupa u Litvaniji, [....], aktivnu informativnu i ideološku politiku i ponovno pisanje istorije, [.....], negovanje etničkih i političkih nesuglasica, slabljenje integracije etničkih manjina u litvansko društvo, promovisanje nepoverenja u demokratski politički sistem Litvanije, [i] podr-žava specifične političke snage u zemlji“.

Izveštaj je konkretno upozorio da će se sva ova agresivna sredstva i ne-vojni pritisak intenzivirati tokom litvanskog predsedavanja Savetom EU. Ne čudi što su, suočene sa takvim složenim ruskim ne-vojnim pritiskom, baltičke države postepeno uspostavljale NATO centre u oblastima gde su vlasti smatrale da postoje najveći bezbednosni rizici. U 2008. NATO Centar za saradnju veštine sajber odbrane je postavljen u Talinu, a 2013. NATO Energetski bezbednosni centar veštine u Vilniusu. NATO Strateški centar za komunikacione veštine osnovan je u Rigi 2014.

Ovo poglavlje naglašava litvansko iskustvo sa ruskim ne-vojnim uticajem i mekom moći u velikom broju oblasti: a) veze ruskih vlasti sa litvanskim političkim partijama i organizacijama; b) politika sunarodnika, njeni ciljevi i posledice po Litvaniju; c) prisustvo ruskih medija i aktivnosti u litvanskom informacionom prostoru; i d) dileme vezane za energetsku bezbednost i ekonomski pritisak u kontekstu litvanskog predsedavanja Savetom EU. Dodatna pažnja posvećena je kompleksnim ruskim pri-tiscima sa kojima se Litvanija suočavala tokom svog predsedavanja Savetom EU 2013. godine. Istraživanje izvlači svoje zaključke iz prethodnih studija u ovom polju kao što su - ankete o litvanskim geo-kulturnim vrednostima, multinacionalna studija o „humanitarnoj dimenziji“ ruske spoljne politike i analiza ruske meke moći. Poglavlje prati razvoj onog što se odvija u Litvaniji od završetka tih studija.

93

FOI-R--3990--SE

5.2 Rusija i litvanske političke partije i organizacijeLitvanija se izdvaja kao izuzetak od ostalih baltičkih država u pogledu odnosa svojih političkih partija i njihove veze sa ruskim vlastima. Letonija i Estonija imaju značajan broj ruskih manjina koji pokazuje efikasnu politi čku mobilizaciju i organizovano izborno ponašanje u podršci političkih partija ruskih govornika. Jake političke veze sa Rusijom i njihovim političkim organizacijama se pozitivno gledaju od strane onih sa ruskog govornog područija u ovim zemljama. Kao što je konstatovano ranije, Partija centra u Estoniji čak ima dogovor o saradnji sa prokremaljskom vladajućom partijom u Rusiji, Ujedinjenom Rusijom. U Litvaniji, politička mobilizacija onih koji govore ruski je veoma slaba i oni su uglavnom predstavljeni od strane dve partije: Unija Rusa i Ruski Savez. Sa druge strane, jaka poljska politička patija, Izborna akcija Poljaka (EAP - Electoral Action of Poles) igra važnu ulogu na litvanskoj političkoj sceni.

Političke veze sa Rusijom predstavljaju delikatno pitanje u litvanskoj politici, što je prikazano u dijagramu ispod. Političke partije, političke organizacije i nevladine organizacije stoga pokušavaju da ostanu neprimetne kada je reč o takvim odnosima. Sa druge strane, druge političke partije namerno koriste anti-rusku retoriku ili optužuju političke protivnike za takve veze. U takvom okruženju je teško analizirati ili racional-no diskutovati o vezama između litvanskih političkih organizacija i ruskih vlasti.

Dijagram 4: Veze sa Rusijom ili SAD i potencijalni efekti na izborno ponašanje

Recimo da imate omiljenu partiju/političara za koga planirate da glasate, a obaveštavaju vas da ova partija/političar ima bliske veze sa Rusijom. Da li biste i dalje glasali za ovu partiju/političara?

Recimo da imate omiljenu partiju/političara za koga planirate da glasate, a obaveštavaju vas da ova partija/političar ima bliske veze sa SAD. Da li biste i dalje glasali za ovu partiju/političara?

FOI-R--3990--SE

94

Ruska dijaspora je potencijalno jak faktor u ruskoj politici ne samo na post-sovjetskom prostoru već i na globalnom nivou. Procenjuje se da ima oko 30 miliona Rusa koji žive van ruske teritorije.150 Samo u baltičkim državama ima preko milion Rusa. Međutim, Litvanija, najveća baltička država po populaciji, ima najmanje ruske manjine. Prema poslednjem popisu, oko 177.000 Rusa živi u Litvaniji,151 oko 324.000 u Estoniji152 i oko 531.000 u Letoniji.153 Ovo znači da Rusija potencijalno ima velikog političkog saveznika u Letoniji i Estoniji, ali je u Litvaniji situacija drugačija. Ruska manjina nije čak ni najveća manjina u zemlji. Ima oko 200.000 Poljaka u Litvaniji.

Tabela 4: Populacija Litvanije po nacionalnosti, statistički pokazatelj po godinama 154

Nije samo relativno mali i postepeno opadajući broj ruskih manjina taj koji je važan. Ne postoje jake veze između ruske politike i zajednice rusa u Litvaniji. Litvanija ima ne jedan, već nekoliko političkih partija ruskih govornika koje se takmiče. Kad bi bili predstavljeni od strane samo jedne partije rezultat bi mogao da bude drugačiji, ali ova rasparčanost čini njihov izborni rezulatat prilično lošim. Na parlamentranim izborima 2008. godine Savez Rusa u Litvaniji je osvojio samo 11.357 glasova. Mnogi kandidati iz ruskih političkih partija u Litvaniji su odlučili da se priključe listi kandidata drugih partija za parlamentarne izbore 2012. Članovi Saveza Rusa u Litvaniji su se priključili Laburističkoj partiji, koju je osnovao 2003. Viktor Uspaskič, koji je u to vreme bio biznismen u sektoru gasa, dok su članovi Ruskog Saveza sarađivali sa partijom EAP na

150 Intervu direktora Departamenta po rabote s sootechestvennikami MID Rossii A.V. Chepurina. „Vneshneekonomicheskiye svyazi” (Mart 2006).

151 Vidi http://www.stat.gov.lt/.152 Vidi http://www.stat.ee/.153 Vidi http://www.csb.gov.lv/.154 Vidi Odsek za statistiku Vlade Republike Litvanije, http://www.stat.gov.lt/en/.

95

FOI-R--3990--SE

poslednjim parlamentarnim izborima. Ovaj nedostatak građanske mobilizacije među Rusima u Litvaniji je u velikoj suprotnosti sa poljskom manjinom koja ima svoju jaku političku partiju, gore pomenutu EAP, i jakog lidera Voldemara Tomaševskog, koji je čak bio kandidat na predsedničkim izborima 2009. i osvojio mesto u Evropskom Parlamentu iste godine. Na parlamentarnim izborima 2008. EAP je osvojila 4,79% glasova, a 2012. je osvojila 5,83% glasova, čime je osigurala osam mesta u parlamentu i postala koalicioni partner u vladi.155

Na mnogo načina i veoma često je ruski politički program u Litvaniji predstavljen retorikom i akcijama EAP-a i njenog lidera. Ovo se može objasniti izjavom Aleksandra Dugina, ruskog eksperta za geopolitiku koga prati kontraverzna slika na zapadu, ali koji ima pažnju ruskih državnih medija. Naime, 1997. Dugin je primetio sledeće:

„[U] Litvaniji glavni geopolitički partneri evro-azije su snage koje insistiraju na nekatoličkoj političkoj orijentaciji, pristalice sekularne „socijal-demokra tije“, „neopagani“, „etnocentristi“, protestanti i pravoslavni religiozni kru govi, i etničke manjine. Etnička tenzija između Litvanije i Poljske je posebno vredno sredstvo i treba se koristiti ili, kad god je moguće, ova tenzija se treba produbljivati“.156

Čini se da Kremlj postupa prema Duginovoj preporuci koja se odnosi na poljsku manjinu. U novembru 2013. u litvanskim medijima je procurela informacija o tajnom izveštaju resora državne bezbednosti koji između ostalog navodi da su, između ostalih rizika po nacionalnu bezbednost, predstavnci EAP-a posetili predsedničku upravu za međuregionalne od nose i kulurne kontakte sa stranim državama u Moskvi, neposredno pre parlamentarnih izbora 2012.157 Od 2005. do 2007. ovu upravu je predvodio Modest Kolerov, koji je trenutno persona non grata u svim baltičkim državama zbog agresivnih i štetnih delovanja ove institucije u regionu (vidi iznad).158 Glavni fokus aktivnosti uprave prati preporuke navedene u gore pomenutoj Karaganovoj doktrini, da se zadrže etničke tenzije u baltičkim zemljama na visokom nivou i da se iskoriste kao prednost u spoljnoj politici. U Letoniji i Estoniji fokus je na ruskim manjinama. U Litvaniji on je na poljskim manjinama: Voldemar Tomaševski je čak bio član Saveta baltičkog mira, vodećeg časopisa za ruske sunarodnike u baltičkim državama.159

Ruske i poljske manjine su koncetrisane u određenim oblastima Litvanije (vidi dole) i ovo je važan faktor na opštinskim izborima. EAP ima posebno snažnu podršku u prestonici i okrugu Vilnius gde u nekim okruzima (npr. Šalčininkai ) Poljaci čine značajnu većinu. Ova situacija je čak dovela do sarkastičnog komentara Tomaševskog kada je diskutovao o problemima integracija Poljaka u Litvaniji: „Litvanci moraju da se integrišu u oblasti Vilniusa, a ne obrnuto“.160 Političke partije ruskih govornika, kao što je Ruski Savez, u saradnji sa partijom EAP dobro prolaze u gradovima kao što

155 Vidi http://www.vrk.lt/.156 Dugin A.G. (1997): Osnovy geopolitiki. M.: Arktogeya, p. 373.157 Vidi „Kubilius: Predstavnici Izborne akcije Poljaka posetili Kremlj”, Litvanski Tribune (2013-11-18), http://

www.lithuaniatribune.com/57102/kubilius-the-representatives-of-the-electoral-action-of-poles-visited-kremlin-201357102/.

158 Vidi „SVR nashli pomoshchnika” Kommersant (2012-09-05), http://www.kommersant.ru/doc/2015359.159 http://ruvek.ru/?module=issues&action=view&ids=4&id=198.160 Vidi http://www.lrytas.lt/-13020769341301348003-v-toma%C5%A1evskis-tai-j%C5%ABs-turite-%C5%-

A1i tame-kra %C5%A1te-integruotis-papildyta-13-val-34-min.htm#.UpslGsQW01Y.

FOI-R--3990--SE

96

su Klajpeda i Vilnius. Grad Visaginas je izuzetak. Iako su tamo većinom Rusi, oni uglavnom glasaju za tradicionalne litvanske partije koje su u ovom gradu sastavljene od političara ruskog govornog područija.

Dijagram 5: Etnička uporišta161

Poljska izborna uporišta (sastav po nacionalnosti)

161 Vidi 2011.Podaci popisa, http://www.stat.gov.lt/en/.

97

FOI-R--3990--SE

Ruska izborna uporišta (sastav po nacionalnosti)

Od parlamentarnih izbora 2012. kada je prošla nezapamćeno dobro, partija EAP je član vladajuće koalicije i ravnopravno razmatra pitanja od nacionalnog strateškog značaja. 2013. godine Voldemar Tomaševski je bio skeptičan u vezi litvanskog zvaničnog cilja o usvajanju EUR do 2015. i naveo je da ovaj rok mora da bude ponovo razmotren.162 Njegov anti-EURO stav je zvanično predstavljen na Savetu vladajuće koalicije.

Dijagram 6: Izborni uspeh EAP-a163

162 Vidi „EAPL lider: Litvanija bi mogla biti poslednja država EU koja će usvojiti euro”, Litvanski Tribune (2013-08-14), http://www.lithuaniatribune.com/47551/eapl-leader-lithuania-could-be-last-eu-nation-to-adopt- eu -ro-201347551/.

163 Vidi Centralnu izbornu komisiju Republike Litvanije, http://www.vrk.lt.

FOI-R--3990--SE

98

Njihov uspeh na izborima je nastao ne samo zbog tradicionalne mobilizacije Poljaka, već i zbog drugih važnijih faktora. EAP je sarađivala ne samo sa jednom od partija ru-skog govornog područija, Ruski Savez, već i sa Litvanskom narodnom partijom, parti-jom koju je krajem 2009. osnovao bivši premijer Kazimir Pruskijen, nakon neuspeha svoje prethodne partije, Litvanske narodne seljačke unije. Na osnivačkom kongresu Litvanske narodne partije njen lider je otvoreno objavio savez sa Rusijom, čak opisujući partiju kao „prorusku”. 164 Ne treba da čudi što je Kazimir Pruskijen otišao još dalje usvajajući put stranaka ruskog govornog područija u Letoniji i Estoniji i potpisujući zvanični Sporazum o saradnji sa kremaljskom partijom Ujedinjene Rusije. Sporazum navodi; „Partije se slažu, konsultuju se i razmenjuju informacije o litvanskoj i ruskoj situaciji, bilateralnim i međunarodnim odnosima i upoznaju jedni druge sa svojim iskustvima u različitim oblastima. Partije su se dogovorile da redovno razmenjuju delegacije na različitim nivoima, organizuju stručne sastanke i druge bilaterlne do-gađaje, aktivno razvijaju međunarodne i regionalne odnose“.165 Kada se Litvanska narodna partija priključila listi kandidata EAP-a na parlamentarnim izborima 2012. godine, lider Ujedinjene Rusije, Boris Grizlov, izjavio je da su sada njihovi partneri u Litvaniji „deo vladajuće koalicije“, 166 iako je zaboravio da spomene da nijedan član Litvanske narodne partije sa ove liste nije izabran za parlament.

Druga partija ruskih govornika, Savez Rusa Litvanije, izabrala je da sarađuje sa Laburističkom partijom Viktora Uspakiča, a 2012. su dva člana ove partije izabrana za parlament sa izborne liste Laburističke patije. Laburistička partija, a posebno njen lider, proglasili su da će dobri odnosi i bliske veze sa Rusijom biti prioritet, još otkada je partija osnovana krajem 2003. Uspakičevo poslovno iskustvo uključuje zajednički gasni projekat sa Gazpromom i on je ovo iskustvo doneo u Laburističku partiju, koju je i osnovao, kao političku prednost. Partija je prošla dosta dobro na parlamentarnim izborima 2004. i 2012, a sada je deo vladajuće koalicije.

Partija koja i ne pokušava da sakrije svoje veze sa Rusijom, već naprotiv, iznosi svoj pro-Kremaljski stav veoma javno je Partija Socijalnog narodnog fronta, koju vodi Algirdas Palecki. On je aktivno učestvovao u Kremaljskoj organizovanoj mreži tako-zvanih anti-fašističkih Komiteta u baltičkim državama. Algirdas Palecki je nedavno postao veoma aktivan u promovisanju teorije zavere koju su prenosili ruski televizijski kanali, koji su tokom događaja iz januara 1991, pripadnici Sajudisa počeli da pucaju na svoje, ne na sovjetske vojnike.167 Estonske vlasti su proglasile Algirdasa Paleckog za nepoželjnu osobu.168

164 Vidi „Nova politička partija je otvoreno objavila svoj savez sa Rusijom”, Litvanski Tribune (2009-12-05), http://www.lithuaniatribune.com/827/a-new-political-party-openly-declared-its-allegiance-to-russia-200- 9827/.

165 Vidi „Putinov partijski drug Prunskiene je nesposoban da nađe političku podršku u Litvaniji”, Litvanski Tribune (2011-10-09), http://www.lithuaniatribune.com/8466/putins-party-fellow-prunskiene-is-unable-to-find-political-support-in-lithuania-20118466/.

166 Vidi „Gryzlov pozdravil s yubileyem lidera Narodnoy Partii Litvy” (2013-02-06), <http://er.ru/news /2013/2/26/gryzlov-pozdravil-s-yubileem-lidera-narodnoj-partii-litvy/>

167 Vidi „Algirdas Paleckis je proglašen krivim nakon što je negirao sovjetsku agresiju”, 15min.lt (2012-06-12), http://www.15min.lt/en/article/in-lithuania/algirdas-paleckis-found-guilty-of-denying-soviet-aggre ssion-525-225836.

168 Vidi „Članu partije centra su odbili ulazak u Estoniju”, Litvanski Tribune (2010-04-21), http://www.lithuaniatribune.com/1550/frontas-party-members-refused-entry-to-estonia-20101550/.

99

FOI-R--3990--SE

2007. godine, Institut za civilno društvo je sproveo istraživanje javnog mnjenja u Litvaniji, koje pokazuje da političke partije kao što su Laburistička partija i Savez litvanskih seljaka i naroda imaju najveći pro-ruski i pro-sovjetski sentiment među litvanskom populacijom.169 Samim tim je sasvim logično što su neke partije ruskog govornog područja odlučile da im se pridruže, a kasnije, kada se Savez litvanskih seljaka i naroda reorganizovao, da bi povećao svoju saradnju sa Laburističkom partijom, još jedna partija ruskog govornog područja, Ruski Savez, odlučila je da se pridruži redovima EAP-a, a koja je pokazala stabilni izborni učinak i dobar potencijal za političku mobilizaciju tokom godina. Moguće je uporediti uspeh partija ruskog govornog područija u Estoniji i Letoniji sa političkim ponašanjem EAP-a u jednom važnom pogledu: uspeh zavisi od eksploatacije podele između većine i etničkih manjina u društvu, čime eskaliraju kulturni konflikti i odbija se proces integracija.

5.3 Politika sunarodnika u LitvanijiRuska manjina u Litvaniji, iako ne toliko brojna kao u Letoniji i Estoniji, i dalje je značajna. Međutim, koncept ruskih sunarodnika se ne ograničava na etničke Ruse van Rusije. U Litvaniji, primer EAP-a dokazuje upravo to. Sama srž koncepta je ruski jezik: „Pričati ruski znači misliti ruski, što znači delovati ruski“.170 Ovu ideju je ponovio Vladimir Putin u svom govoru na prvom Kongresu sunarodnika:

„Koncept Russkii mir je vekovima prevazilazio geografske granice Rusije, pa čak i granice ruske nacionalnosti [ ...... ] Desetine miliona ljudi koji pričaju, misle i, što je još važnije, osećaju se kao Rusi, žive van granica Ruske Federacije“.171

Uzimajući u obzir samo ruski jezik kao faktor, Rusija ima značajan resurs u Litvaniji. U vreme popisa iz 2001. 60,3% populacije Litvanije je govorilo ruski, dok je samo 16,9% govorilo engleski. Od popisa 2001. došlo je do blagog pada u pogledu ruskog jezika (60%), ali je došlo do značajnog porasta u znanju engleskog (30,4%).172

Uprkos značajnom povećanju u znanju engleskog jezika, ruski jezik je ostao dominan-tan strani jezik u Litvaniji. Međutim, zanimljive tendencije se mogu posmatrati među različitim starosnim grupama (vidi dole). Postoji dramatičan preokret među mlađom populacijom Litvanaca, od kojih više njih govori engleski nego ruski. Ovo se tek videlo po rezultatima popisa 2001. U 2008. iz istraživanja koja je sproveo Russkii mir zaključeno je da postoji kriza u znanju ruskog jezika među mladima. To je Litvaniju uključilo među one post-sovjetske zemlje u kojima je ruski jezik u najnezavidnijoj poziciji, to jest gde mladi ljudi ne samo da imaju loše znanje ruskog, već i ne pokazuju želju da ga nauče.173

169 Vidi Ramonaitė, A., Maliukevičius N., Degutis, M.(2007): op. cit.170 Vidi Russkii Mir: vosstanovleniye konteksta (September 2001). http://www.archipelag.ru/ru_mir/history/

history01/shedrovitsky-russmir/171 Vidi Vystupleniye na otkrytii Kongressa sootechestvennikov (2001-10-11) http://archive.kremlin.ru/text/

appears/2001/10/28660.shtml.172 Vidi http://www.stat.gov.lt/.173 Vidi „Russky yazyk v novykh nezavisimykh gosudarstvakh”, www.fundeh.org/xml/t/library.xml?s=-

1&lang=ru&nic=library.

FOI-R--3990--SE

100

Dijagram 7: Popis Litvanije 2001.174

Dijagram 8: Popis Litvanije 2011. 175

Ruska politika sunarodnika se, prema tome, ne ograničava samo na etničke Ruse. Etnički Ukrajinci, Belorusi, Poljaci i druge manjine u Litvaniji se takođe tumače kao ruski sunarodnici zbog zajedničkog poznavanja ruskog jezika. Poljaci u Litvaniji, na primer, govore ruski bolje od Litvanaca (vidi dijagram 9).

174 Vidi popis 2001.; Popis 2011., http://www.stat.gov.lt.175 Ibid.

101

FOI-R--3990--SE

Dijagram 9: Poznavanje jezika među etničkim grupama 176

U širem smislu, politika ruskih sunarodnika usmerena je na zajedničku post-sovjetsku zaostavštinu, uključujući nostalgiju i simbole prošlosti koji prevazilaze političke granice. Istraživanje Instituta civilnog društva iz 2007. godine pokazalo je da pozitivan ili negativan stav o Sovjetskom Savezu u modernoj Rusiji i Belorusiji zavisi od nacionalnosti ispitanika. Litvanci su negativnije gledali na politički sistem Sovjetskog Saveza od Rusije i Belorusije, dok su etnički Rusi i Poljaci u Litvaniji pokazali dosta pozitivan stav o bivšem režimu Sovjetskog Saveza i političkom sistemu Rusije i Belorusije. 177

176 Vidi popis 2011, http://www.stat.gov.lt.177 Ramonaitė, A., Maliukevičius N., Degutis, M. (2007): op. cit. p 24.

FOI-R--3990--SE

102

Dijagram 10: Evaluacija Ruskog političkog sistema po nacionalnosti (pozitivan i negativan u procentima)178

Politika takođe pokušava da oblikuje pozitivno mišljenje o ruskoj političkoj realnosti među različitim nacionalnim manjinama. Ovo uključuje širenje anti-EU, anti-NATO i uopšte anti-zapadnih osećanja među ovim manjinama. Na ovaj način Kremlj pokušava da stvori neku vrstu lojalnosti savremenoj Rusiji koja varira između blage lojalnosti, kao što su kulturne veze, ruski jezik i zajedničko razumevanje istorije, do jake lojalnosti kroz kartu sunarodnika, državljanstvo i učestvovanje u mreži nevladinih organizacija kontrolisanih od strane Rusije.

Efektivna mreža nevladinih organizacija je postala glavna strategija politike sunarodni-ka. Cilj je da se stvori funkcionalan socijalni sistem umrežavanja koji može da se koristi za postizanje određenih ciljeva ruske politike. Ovaj organizacioni proces je dobio novi podstrek 2001. kada je u Moskvi održan Prvi Kongres svetskih sunarodnika i kada je pri vladi osnovana Komisija za poslove sunarodnika u inostranstvu kako bi nadgledala određene programe. Treći program rada sa sunarodnicima u inostranstvu je trenutno na snazi (prvi obuhvata od 2006. do 2009, a drugi od 2009. do 2011.) i drugi program na ruskom jeziku je usvojen za period od 2011. do 2015. Svetski Savet koordinacije ruskih sunarodnika koji žive u inostranstvu osnovan je kao krovna institucija koja će ujediniti brojne sunarodničke organizacije u inostranstvu.179

Institucionalna mreža za Rusku politiku sunarodnika je doživela nekoliko prepreka u Litvaniji. Moskovska kuća u Vilniusu, na primer, Ruski kulturni centar, postavljen je na inicijativu grada Moskve i trebalo je da bude potpuno funkcionalan do 2009,180 ali

178 Ramonaitė, A., Maliukevičius N., Degutis, M.(2007): op. cit.179 Vidi Programma raboty s sootechestvennikami, prozhivayushchimi za rubezhom, na 2012 - 2014 gody

http://rs.gov.ru/node/29369.180 Vidi „V Vilnyuse sostoyalas torzhestvennaya zakladka Doma Moskvy”, Lenta.ru, (2008-06-06) http://realty.

lenta.ru/news/2008/06/06/haus.

103

FOI-R--3990--SE

se sa tim projektom odugovlačilo, te je i dalje „duh“ koji funkcioniše samo online.181 Stoga, sunarodničke organizacije koje deluju u Litvaniji moraju da organizuju smeštaj u Poljskom kulturnom domu u Vilniusu, koji još jednom povezuje Poljske i Ruske NVO aktivnosti pod ruskom politikom sunarodnika.

Zvanični priručnik za ruske sunarodnike u inostranstvu (2012/2013.), koji je objavilo Rusko ministarstvo spoljnih poslova, navodi Andreja Fomina za predstavnika litvanskih sunarodnika u Svetskom koordinacijskom veću sunarodnika koji žive u inostranstvu. On je i regionalni urednik časopisa ruskih sunarodnika u baltičkim državama, Baltiskij mir.182 Sa druge strane, postoje i druge organizacije i institucije koje imaju tendenciju da se izjašnjavaju kao sunarodnici i žele da uzmu učešće u tenderu za različite projekte ruskih sunarodnika. Russkii mir je, na primer, objavio listu od više od 80 sunarodničkih organizacija koje aktivno rade u Litvaniji.183 Tradicionalni forum za takve nevladine organizacije je bilo Odeljenje za nacionalne manjine i Litvance koji žive u inostranstvu. Ovo odeljenje je, međutim, reorganizovano 2010. godine, u isto vreme kada je Rusija intenzivirala projekte sunarodnika u Litvaniji. Ako se trenutni trend nastavi, Rusija će postepeno uključivati ove litvanske NVO u svoju organizovanu mrežu sunarodnika.

Sunarodničke organizacije u Litvaniji imaju nekoliko prioriteta:

a) informacije i medijsku podršku; b) zaštitu prava sunarodnika; c) potrebu da se uključi omladina i mladi aktivisti u njihove aktivnosti. Politika sunarodnika u Litvaniji je podržana od velikog broja virtuelnih projekata gde aktivisti i njihovi simpatizeri mogu da razmenjuju svoje stavove, nađu informacije i pregledaju internet medije. Postoji veliki broj virtuelnih centara sunarodničke NVO. Rusorg.it je virtuelni spisak litvanskih NVO ruskog govornog područja. To je takođe jedan od časopisa posvećen sunarodnicima, Sunarodnički Digest.184 Rusorg.it je neka vrsta litvanskog virtuelnog modela koncepta Russkii Mir. Redovno se ažurira i sadrži informacije o konferencija-ma i aktuelnim tenderima. Portal distribuira Baltiskij Mir.185 Kada su Odeljenje za na-cionalne manjine i Litvance koji žive u inostranstvu i njegovi programi zatvoreni ili reorganizovani, potražnju za projektima i umrežavanjem je dočekao pomenuti ruski snabdevač.

Zaštita prava populacije ruskog govornog područja u baltičkim državama i dalje je veliki prioritet ruske politike sunarodnika. Iako je istraživanje 2008. godine od strane Agencije za fundamentalna prava EU otkrilo da Rusi koji žive u Litvaniji osećaju da su najmanje ranjivi na diskriminaciju u poređenju sa drugim etničkim grupama u Evropskoj uniji186, Rusija prikazuje Litvaniju kao državu sa lošim rezultatima u oblasti ljudskih prava. Posebno je interesantno da su te nevladine organizacije koje se bore za

181 Vidi http://www.mkdc.lt/.182 Vidi „V pomoshch rossyskomu sootechestvenniku za rubezhom 2012 – 2013 (Spravochnoye izdaniye)”,

http://www.materik.ru/upload/iblock/210/210725212794020711ca1d1e6c497dc9.pdf.183 Vidi http://www.russkiymir.ru/russkiymir/ru/catalogue/.184 Vidi http://www.rusorg.lt/.185 Vidi http://rusmir.lt/.186 Vidi EU-MIDIS: Anketa Evropske unije o manjinama i diskriminaciji 2009., http://fra.europa.eu/fraWebsite/

eu-midis/eumidis_output_en.htm.

FOI-R--3990--SE

104

prava ruskih govornika izabrale da borbu za ljudska prava poljske manjine uključe u svoje političke planove u Litvaniji187.

Istorija ove borbe za ljudska prava vraća se na sovjetsko doba, kada je to pitanje internacionalizovano kroz mrežu kontrolisanih pokreta za ljudska prava kao što su - Sva savezna društva za kulturne odnose sa stranim državama (VOKS) i Savez Sovjetskih država za prijateljstvo i kulturne odnose sa stranim državama (SSOD). Novinar Edvard Lukas je nazvao ovu strategiju „A šta je sa” – kao taktiku odgovaranja na bilo koje zapadno pitanje sa pitanjem „A šta je sa… ?” sa aparthejdom u Južnoj Africi, ili zatvorenim sindikalcima u SAD ili sa kontrašima u Nikaragvi, itd.188 Sovjetski propagandisti su ovu taktiku usavršili i izgleda da sada postoji trend za „A šta je sa… ?” koji se fokusira na borbu za prava ruskih govornika u baltičkim državama.

Još jedan trend u politici sunarodnika ima svoje korene u sovjetskom iskustvu. Za vreme Hladnog rata, Sovjeti su savladali korišćenje tzv. „Kluba nevinih”, korišćenje NVO organizacija koje se bore za pravedan cilj, kao što su mir ili nuklearno razoružanje, ili protiv rasizma, za dobrobit sovjetske spoljne politike. Došlo je do porasta sličnih tipova NVO u baltičkim državama, a posebno u Litvaniji, koju je Rusija počela da koristi kao „neo-nedužne klubove”. Takve organizacije izražavaju svoju zabrinutost za životnu sredinu ili promociju zelene energije, ali ih zapravo Kremlj koristi kao suprotne strateške energetske projekte koji prete da ugroze interese Gazproma ili Rosatoma u Litvaniji. Na primer, litvanske službe bezbednosti su otkrile da je jedan od aktivista Zelenog pokreta u Litvaniji, Tomas Tomilinas, koordinisao aktivnosti sa ruskim NVO u Letoniji protiv litvanskog projekta za izgradnju nuklearnih elektrana.189 Drugi primer se odnosi na Chevron, koji je morao da odustane od svojih planova za istraživanje potencijala za škriljce gasa u Litvaniji zbog protesta lokalnih aktivista i njihovih organizacija, koje zauzvrat imaju korist od „Lietuvos dujos” investicija, sa Gazpromom kao jednim od glavnih akcionara do 27. juna 2014.190 Prema tome, civilne organizacije formirane od strane Litvanaca za pristojne, „normalne” ciljeve, koriste se od strane ruskih kompanija za interese drugih.

187 Vidi Etnicheskiye konflikty v stranakh Baltii v postsovetsky period. Conference material, http://www.aif.ru/onlineconf/6139.

188 Vidi „Evropsko gledište: a šta je?”, Economist (2008-01-31).189 Vidi „Tikslas – paralyžiuoti valdžią Baltijos šalyse”, Lrt.lt (2013-11-03), http://www.lrt.lt/naujienos/

lietuvoje/2/28677/tikslas_paralyziuoti_valdzia_baltijos_salyse.190 Skalūnų dujų gavybos priešininkai gavo solidžias kompensacijas iš rusiškų dujų importuotojų? Delfi.lt (2013-

07-11), http://www.delfi.lt/verslas/energetika/skalunu-duju-gavybos-priesininkai-gavo-solidzias-kom pe nsa -cijas-is-rusisku-duju-importuotoju.d?id=61838139.

105

FOI-R--3990--SE

5.4 Prisustvo ruskih medija i njihove aktivnosti u litvanskom informacionom prostoruPopularnost ruskog jezika, pozitivan stav prema ruskoj kulturi i simbolima i ra spro-stranjena nostalgija za sovjetskom erom stvaraju krajnje pozitivan ambijent ruskim medijima u Litvaniji.191 Odeljenje državne bezbednosti je upozorilo na poten cijalne agresivne napade dirigovane iz Rubaltic.ru (prethodno Regnum.ru), informativnom internet portalu u Kaliningradu.192 Regnum.ru je stvoren u vlasništvu Modesta Ko-lerova, koji je kasnije postao zvaničnik Kremlja zadužen za post-sovjetski region.193 Ovaj portal je odigrao važnu ulogu u agresivnoj kampanji protiv baltičkih država. Međutim, nisu pojedinačni internet portali ti koji su najveća pretnja za Litvaniju, već tradicionalno medijsko okruženje, ruski televizijski kanali na litvanskoj kablovskoj televiziji i litvanski televizijski kanali koji su prepuni ruskih proizvoda.

Dominacija ruskih proizvoda u litvanskom medijskom okruženju je dosta analizirano.194 Međutim, ekonomska kriza 2008. i ukidanje poreskih olakšica za štampu u istoj godini je jako pogodilo litvanske medije. Došlo je do sve manjeg udela publike za vodeće litvanske televizijske kanale, posebno dva najveća igrača na litvanskom televizijskom tržištu - LNK i TV3 (vidi dijagram 11).

Dijagram 11: Dinamika publike najvećih televizijskih kanala 195

191 Vidi Ramonaitė, A., Maliukevičius N., Degutis, M.(2007): op. cit.192 Vidi „SSD upozorava na ruske informacione napade protiv Litvanije”, Litvanski Tribune (2013-10-31),

http://www.lithuaniatribune.com/55569/ssd-warns-of-russias-new-information-attacks-against-lithuania- -201355569/.

193 Vidi „Ruska politika ka Baltiku suviše slaba — Kolerov”, Regnum.ru (2010-02-09), http://www.regnum.ru/english/1321525.html.

194 Vidi Maliukevičius, Nerijus (2007): Ruska informaciona politika u Litvaniji: Širenje meke moći informaciona geopolitika? (Vilnius: BSDR).

195 Vidi TNS, http://www.tns.lt/.

FOI-R--3990--SE

106

Pored toga, reforma televizije 2012. uvela je digitalnu televizijsku platformu. Sve više gledalaca sada gleda IPTV i digitalnu kablovsku televiziju, koje nude alternativne kanale, uključujući i ruske. Medijski ekspert Kestutis Petrauski je sproveo istraživanje o televizijskoj publici u baltičkim državama 2013. Istraživanje je pokazalo da je udeo publike alternativnih televizijskih kanala veći od 23%, a ruskih televizijskih kanala skoro 16% (vidi dijagram 12).

Dijagram 12: Udeo televizijske publike u baltičkim državama 196

Ovo je manje nego u Letoniji i Estoniji gde je udeo publike ruskih televizijskih kanala 29% odnosno 19%. Litvansko medijsko okruženje je drugačije od ostalih baltičkih država u drugom pogledu: jedan od najvećih vlasnika televizijskih stanica u Litvaniji je lokalna ne-zapadna poslovna grupa. MG Baltic poseduje LNK, jedan od najpopular-nijih kanala.

Nije samo stvar u ruskim televizijskim kanalima koji uzimaju učešće publike u litvanskom informacionom prostoru. Ruska medijska proizvodnja čini značajan deo televizijskog programa na glavnim litvanskim televizijskim kanalima, kao što su LNK i TV3. Kada su njihovi prihodi značajno opali nakon krize 2008, povećali su udeo ruske produkcije u svojim programima zbog niže cene ruskih zabavnih programa. Ruski mediji su postali značajan igrač na litvanskom medijskom tržištu. Veliki deo stanovništva prati ne samo zabavu već i vesti o svetu i post-sovjetskom regionu putem

196 Vidi „K. Petrauskis: viešąją erdvę Rusijos įtakai dovanojame patys”, http://www.universitetozurnalistas.kf.vu.lt/2013/06/k-petrauskis-viesaja-erdve-rusijos-itakai-dovanojame-patys/.

107

FOI-R--3990--SE

ruskih medija. Anketa sprovedena 2007. pokazuje interesantan trend u gledanju vesti prema nacionalnosti (vidi sliku 5.10).

Dijagram 13: Gledanje vesti prema nacionalnosti 197

Koliko često gledate sledeće TV kanale u potrazi za vestima o Litvaniji? (Litvanci)

Koliko često gledate sledeće TV kanale u potrazi za vestima o Litvaniji? (Rusi)

197 Vidi Nerijus Maliukevičius (2008): Rusijos informacijos geopolitikos potencialas ir sklaida Lietuvoje (VUL), p. 102.

Nikad Jednom mesečnoJednom nedeljnoNekoliko puta nedeljnoSvaki dan

Nikad Jednom mesečnoJednom nedeljno

Nekoliko puta nedeljno

Svaki dan

FOI-R--3990--SE

108

Koliko često gledate sledeće TV kanale u potrazi za vestima o Litvaniji? (Poljaci)

Opšti trend je jasan: ruske manjine u Litvaniji smatraju PBK kanale za najbolji medij koji omogućava praćenje vesti o Litvaniji, a takođe je popularan izvor vesti za poljsku manjinu. Zaključak je da su medijski izvori za Ruse i Poljake sasvim drugačiji u odnosu na one za Litvance. Ova podela informacionog okruženja nije tako dramatična kao u Estoniji i Letoniji, ali ipak postoji.

Objavljivanje novina na ruskom jeziku je u blagom opadanju.198 U 2008 je, međutim, na medijsko tržište ušao najpopularniji dnevni list, Komsomolskaja Pravda, stvoren kao nedeljnik za litvansku publiku.199 Ovo je učinilo budućnost litvanske štampe na ruskom jeziku još težim i izazovnijim. Ruski radio je veoma popularan u većim gradovima Litvanije, gde živi veliki broj ruskih govornika. Russkoje Radijo Baltija je vodeća radio stanica u Vilniusu, a radio Raduga je drugi u Klajpedi.

Trenutna ruska politika u Litvaniji, kao i u drugim baltičkim zemljama, ima jasnu konkurentsku prednost u medijskom okruženju. Važno pitanje je: Kakve se poruke šalju i nameću kroz ove komunikacijske kanale? Medijska strategija Kremlja se fokusira uglavnom na temu istorije, kako daleke, tako i novije, kao što je prikazano na listi „pseudo-dokumentaraca” ili knjiga u tabeli 4.200

198 Maliukevičius, Nerijus (2008): Rusijos informacijos geopolitikos potencialas ir sklaida Lietuvoje Vilnkius: VUL.

199 Vidi Kavaliauskas, Tomas (2007): „Sugrįžta Komjaunimo tiesa”? Lrt.lt 2007-04-02., www.delfi.lt/archive/article.php?id=12731538, and „Komsomolskaya pravda” dlya Severnoy Yevropy i Pribaltiki budet pechatatsya v Talline, 2006-11-28, www.mediaatlas.ru/items/?id=3230&cat=analitics.

200 Ovo je zasnovano na analizi od 2003. Sprovedenoj od strane Nerijus Maliukevičius.

Nikad Jednom mesečnoJednom nedeljno

Nekoliko puta nedeljno

Svaki dan

109

FOI-R--3990--SE

Tabela 4: Dokumentarci u Rusiji, 2003-2013.

Godina Medij Naslov Autor(i), sponzori ili producenti

2003 Internet „Fashistskiye nastroyeniya v Latvii, Estonii i Litve” (Fašističko raspoloženje u Letoniji, Estoniji i Litvaniji) I

IA „Regnum”

2004 Knjiga „Pribaltika mezhdu Stalinym i Gitlerom”(Baltičke države izmeđuStaljina i Hitlera)

Mikhail Krysin, „Veche“

2005 Dokumentarac „Natsizm po-Pribaltyski” (Nacizam u baltičkom stilu)

Boris Chertkov, Aleksandr Tkachenko, „Trety Rim”, „TV Tsentr”, Obshchestvo izucheniya istorii otechestvennykh spetssluzhbII

Oleg MatveyevIII

2005 Internet konkurs- karikature

„Smert fashistskimokkupantam!” (Smrt fašističkim agresorima!) IV

IA „Regnum”, Caricatura.ru

2006 Kolekcija dokumenata

„Prestupleniya natsistov i ikh posobnikov v Pribaltike (Estonija, 1941–1944)(Zločini nacista i njihovih saradnika u baltičkim državama)

„Obshchestvenny soyuz protiv neofashizma i mezhnatsionalnoyrozni” (Tallin, Estoniya) V

2006 Knjiga „Latyshsky legion SS:vchera i segodnya”(Letonska SS legija: Nekada i danas)

Mikhail Krysin, “Veche“

I Vidi www.regnum.ru/dossier/273.html.II Vidi „Obshchestvo izucheniya istorii otechestvennykh spetssluzhb”, organizacija osnovana od strane

Federativne bezbednosne službe RF, http://www.lubyanka.org/veteranskie_organizacii/obwestvo_izucheniya_istorii_otechestvennyh_s

pecsluzhb/prezident_obwestva.III On je predstavnik Arhive odseka Federalne bezbednosne službe RF. Vidi Soldatov, Andrey; Borogan, Irina.

Chekistsky zakaz na mify, www.moscowuniversityclub.ru/home.asp?artId=4682.IV Vidi “Cmert fashistskim okkupantam!” <caricatura.ru/konkurs/dfo/rules>V Estonska bezbednosna služba KaPo je nazvala ovu organizaciju pretnjom po nacionalnu bezbednost u

izveštaju 2005. Vidi Estonska bezbednosna policija (2005): Godišnji izveštaj 2005., p. 11, www.kapo.ee/yearbook_2005_ENG.pdf.

FOI-R--3990--SE

110

2006 Dokumentarac „Estoniya –perekryostok istorii”(Estonija: raskršće istorije) VI

NKO „Monument”, Tvorcheskaya gruppa „WILL”, Obyedineniye sotsialno-ekonomicheskikh i politologicheskikh issledovany VII

2006 Kolekcija dokumenata

„Latviya pod igomnatsizma” (Letonija pod jarmom nacizma) VIII

Izdatelstvo: Yevropa, Fondsodeystviya „Svobodnaya Yevropa”

2006 Kolekcija dokumenata

„Estoniya: krovavy slednatsizma” (Estonija. Krvavo lice nacizma, 1941–1944) IX

Izdatelstvo: Yevropa, Fondsodeystviya „Svobodnaya Yevropa”

2006 Kolekcija dokumenata

„Tragediya Litvy: 1941–1944 gody” (Litvanska tragedija: 1941–1944) X

Izdatelstvo: Yevropa, Fondsodeystviya „Svobodnaya Yevropa”

2007 Kolekcija dokumenata (na engleskom)

“Letonija pod jarmom nacizma”

Fond sodeystviya „SvobodnayaYevropa”

2007 Kolekcija dokumenata (na engleskom)

„Estonija. Krvavo lice nacizma, 1941–1944“

Fond sodeystviya „Svobodnaya Yevropa”

2007 Kolekcija dokumenata (na engleskom)

„Litvanska tragedija:1941–1944“

Fond sodeystviya „Svobodnaya Yevropa”

2007 Kolekcija dokumenata

„Prestupleniya natsistov i ikh posobnikov v Pribaltike (Latviya) 1941–1945” (Zločini nacista i njihovih saradnika u baltičkim državama Letonija, 1941–1945)

Viktor Gushchin, „Obshchestvenny soyuz protiv neofashizma i mezhnatsionalnoy rozni” (Talin, EstonijaXI ; Baltysky tsentr istoricheskikh i sotsialno-politicheskikh issledovany (Riga, Letonija) XII

VI Vidi Rossyskoye posolstvo v Estonii: kritiki antifashistskogo filma zanimayut predvzyatuyu pozitsiyu, www.regnum.ru/news/755581.html.

VII Vidi Ingvar Byarenklau, Kremlevskiye dengi pronikayut v estonskuyu politiku, veneportaal.ee/politika/02/07020701.htm.

VIII Vidi http://militera.lib.ru/docs/da/latvija/index.html.IX Vidi http://militera.lib.ru/docs/da/eesti/index.html.X Vidi http://militera.lib.ru/docs/da/lietuva/.XI Estons ka bezbednosna služba KaPo je nazvala ovu organizaciju pretnjom po nacionalnu bezbednost u

izveštaju 2005. Vidi Estonska bezbednosna policija (2005): Godišnji izveštaj 2005, p. 11, www.kapo.ee/yearbook_2005_ENG.pdf.

XII Ovo je letonska organizacija slična onima u Estoniji. Vidi “V Latvii izdan sbornik dokumentov o prestupleniyakh natsistov”, Regnum.ru <www.regnum.ru/news/827206.html>

111

FOI-R--3990--SE

2007 Knjiga „Pribaltysky fashizm”(Baltički fašizam)

Mikhail Krysin, “Veche“

2007 Dokumentarac „Pribaltika: nevyuchennyye uroki”(Baltičke države:Nenaučene lekcije)

Vadim Gasanov, „Leks film”; Telekanal „Rossiya”, Viktor Bylinin,Aleksandr Zdanovich XII, Yanis Dzintars

2009 Dokumentarac „Pribaltika. Istoriya odnoy okkupatsii”(Baltičke države: Priča o okupaciji)

Boris Chertkov, AleksandrTkachenko IV, „Trety Rim”, „TV Tsentr”, Fond “Istoricheskaya pamyat”, “Tsentr sotsialnykh initsiativ”

2013 Dokumentarac „Chelovek i zakon”(Čovek i zakon)

Aleksey Pimanov

2013 Dokumentarac „Skrytaya istoriyaPribaltiki” (Skrivena istorija Baltika)

Maksim Reva

Ovi pseudo-dokumentarci i knjige prenose poruku o Litvaniji kao državi zasnovanoj na agresivnim nacionalističkim vrednostima i sa fašističkom prošlošću i sadašnjošću. Sovjetski period je prikazan kao nešto slavno i nostalgično. Ove informacione kampanje se obično organizuju pre ili za vreme znamenitih nacionalnih jubileja ili za vreme izbornih ciklusa u Litvaniji.

Ovi primeri se mogu posmatrati kao ekstremni slučajevi agresivne medijske strategije u baltičkim državama, ali istorija dominira čak i u ruskoj produkciji zabavnog karaktera. Filmovi i televizijske serije čija je radnja smeštena u vreme Drugog svetskog rata ili u Sovjetskom Savezu imaju udarne termine na litvanskim televizijskim kanalima. Istorijska interpretacija je korisna za političke ciljeve trenutnog ruskog režima, a kasnije se ponovo čuje za vreme koje organizuju sunarodnici, seminara i konferencija, ponavlja se i u medijima sunarodničkih organizacija. U 2012, Litvanija je dobila organizovaniji format za razgovor o istoriji i politici, Format A201, uveden od strane ruskog novinara koji radi u Estoniji, Galina Sapožnihova.202 Ovaj debatni klub je specijalizovan za dovođenje ruskih „eksperata” da razgovaraju sa litvanskom publikom o kolapsu i krizi u EU, NATO-u i zapadu uopšte.

201 Vidi http://www.format-a3.ru.202 Vedler, Sulev (2012): „Moskovska spin mašina u Estoniji”, Re:baltica, http://www.rebaltica.lv/en/

investigations/money_from_russia/a/608/moscow%E2%80%99s_spin_ machine_in_estonia_.html.

XII Aleksandr Zdanovich je General bezbednosne službe Ruske Federacije i predsednik „Obshchestvo izucheniya istorii otechestvennykh spetssluzhb”. Vidi http://www.lubyanka.org/veteranskie_organizacii/obwestvo_izucheniya_istorii_otechestvennyh_s pecsluzhb/prezident_obwestva/.

XIV Oba autora su režirala dokumentarac 2005. „Natsizm po-Pribaltyski”.

FOI-R--3990--SE

112

Na jesen 2013, ruski televizijski kanal Prvi kanal (PBK) emitovao je pseudo-dokumentarac Chelovek i zakon („Čovek i zakon”) o nedavnoj litvanskoj istoriji, krvavom događaju u Vilniusu iz januara 1991. Ovaj dokumentarac se koncentriše na teoriju zavere koja tvrdi da su aktivisti Litvanskog pokreta nezavisnosti, Sąjūdis, a ne OMON-a (Specijalne policijske snage Sovjetskog ministarstva unutrašnjih poslova) vojnici koji su pucali na okupljene i sovjetsku vojsku. Ovu teoriju je takođe izneo i litvanski političar Algirdas Palecki.

Film je prouzrokovao talas besa u litvanskom društvu, ali prvi su reagovali lokalni mediji, a ne regulatorne institucije. Televizijska kablovska kompanija „Cgates” je suspendovala prenos programa PBK na svojoj mreži, a neki oglašivači su prekinuli kampanje na kanalu. Ovo se može protumačiti kao ozbiljna smena od strane litvanske medijske poslovne zajednice u situacijama kada se susreću sa ruskim medijskim napadima u svom informacionom prostoru. Agresivna taktika ruskih medijskih napada se obila Rusima o glavu, a litvanske medijske kompanije su na ruske medijske proizvode počele da gledaju kao na ozbiljan rizik po svoju poslovnu reputaciju.

5.5 Dileme energetske bezbednosti i ekonomski pritisakJaka pozicija Rusije u litvanskoj informacionoj sferi i Kremaljska politika sunarodnika stvaraju povoljne uslove za rusku meku moć u Litvaniji. Sa druge strane, savremeni ruski režim takođe praktikuje ne-vojnu politiku moći u sferama kao što su nafta, gas i struja. Ovaj aspekt ruske spoljne politike u baltičkim državama opsežno je analiziran u nedavnoj studiji Agnie Grigasa.203 Iako je Litvanija 2004. formalno uključena u političku geografiju EU I NATO-a, i dalje zavisi od ruskog naftovoda, gasovoda i energetskih mreža, a Rusija želi da iskoristi ovaj alat uticaja. To je pojačalo pritisak i počelo se sa investiranjem u nova energetska tržišta: lokalna grejna komunalna preduzeća, pa čak i zelenu energiju. 204

Litvanska zavisnost od Rusije u sektoru energetike ima nekoliko oblika:

Donedavno, Rusija je bila jedina opcija za Litvaniju. Takođe je zavisila od jednog gasnog tranzitnog sistema u vlasništvu Lietuvos dujos. Do juna 2014. glavni akcionari u ovoj kompaniji bili su Gazprom, E.ON Ruhrgas i litvanska država kroz kompaniju koja je pod kontrolom države - Lietuvos Energija UAB. Međutim, posle tog datuma, Lietuvos Energija je postala jedini većinski akcionar, dajući litvanskoj državi potpunu kontrolu nad svojim gasnim tranzitnim sistemom. 21. avgusta 2014, „Litgas”, kom-panija za snabdevanje gasom koju kontroliše Lietuvos Energija, saopštila je da je potpisala ugovor sa „Statoil” za nabavku LNG. To će smanjiti, ali ne i eliminisati litvansku zavisnost od ruskog gasa. 205

Zavisnost Litvanske naftne rafinerije, Mažeikių Nafta, od ruskog snabdevanja naftom.

203 Grigas, A. (2013): Politika energije i pamćenja između baltičkih država i Rusije, London: Ashgate Publishing.

204 Vidi http://www.ekonomika.lt/naujiena/inter-rao-isigijo-vejo-jegainiu-parka-lietuvoje-10357.html.205 Ovaj paragraph je pisao Mr. Tomas Malmlöf, FOI, na način umetanja teksta u ovo poglavlje.

113

FOI-R--3990--SE

Potrebna je hitna izgradnja novih instalacija za proizvodnju električne energije nakon što je postojeća elektrana zatvorena, a to su nove nuklearne elektrane i povezivanje litvanskog električnog sistema sa zapadnim sistemima.

Problemi u energetskom sektoru nasleđe su sovjetskog vremena i pogoršavaju odlu-čnost Rusije da koristi ne-vojna sredstva povezana sa energijom. Svi litvanski koraci da se izbegnu ili minimalizuju gore pomenuti rizici susreću se sa ruskim pritiskom. Litvanska odluka da se primeni Treći energetski paket i njegove strategije da se razmrsi tranzitni sistem u Litvaniji doveo je do toga da Litvanija mora da plati najveću tržišnu cenu u Evropi za Gazpromov gas. Strateška odluka da proda Mažeikių Nafta poljskom PKN Orlen je naišla na surove mere, protok nafte do Mažeikių Nafta je zaustavljen 2006, a gasovod Druzhba je ostao suv do danas.

Postoji jasno razumevanje rizika koji postoje u ovoj oblasti. Da bi ovaj sprečio, Litva ni-ja je otvorila NATO Energetski bezbednosni centar veštine u Vilnijusu 2013.206 Litvan-ska strategija je zasnovana ne na uklanjanju Rusije iz energetskog sektora, već na pro-tiv teži u njenom prisustvu. Strategija takođe uključuje obezbeđivanje i eksternalizaciju litvanske energetske ranjivosti, jer većina hitnih energetskih problema može biti rešena samo uz pomoć partnera, zajedničkim evropskim pristupom i investicijama velikih razmera207. Litvanija, kao „zemlja pojedinac”, nema dovoljno velikih strateških investicija.

Sa druge strane, tradicionalna ruska moć u energetskom sektoru je svedok nekih novih i interesantnih obrta: glavni projekti koji bi mogli da povećaju energetsku bezbednost Litvanije, nove nuklearne elektrane u Visaginasu, LNG terminal i tender za istraživanje gasnih škriljaca postali su meta agresivne informacione i medijske kampanje. Rusija i Gazprom koriste svoja lokalna, poslovna i nova sredstva. „Neo-nedužni klub” organizovao je „pro-okruženje” (pro-environment) i „anti-nuklearnu” medijsku kampanju, koja je kulminirala referendumom, a rezultat je negativan glas za NPP (nuklearnu elektranu), što je podstaklo lokalnu zajednicu u gradu Žygaičiai na kampanju protiv eksploatacije gasa.208 Ruski mediji su bili aktivni u obezbeđivanju publiciteta za ove kampanje i tokom referenduma. Takođe su organizovali agresivno političko izveštavanje o projektu LNG terminala, koje je izazvalo reakcije norveškog ambasadora i poslovnih predstavnika. 209

Nakon svega navedenog, nije iznenađenje da kada je u jesen 2013. Litvanija iskusila dodatni ekonomski pritisak, transportnu blokadu na granici Kaliningrad i privremene ruske zabrane uvoza litvanskih mlečnih proizvoda, prva reakcija je bila da ga povežu sa pregovorima između Litvanije i Gazproma210. Odeljenje državne bezbednosti u Litva-

206 Vidi http://www.enseccoe.org/.207 Vidi Nacionalnu bezbednosnu strategiju Litvanije (2012-06-26), http://www3.lrs.lt/pls/inter3/dokpaieska.

showdoc_l?p_id=433830.208 Rezultati referenduma su bili 62.7% protiv izgradnje NPP, i 34% za. Vidi http://www.enmin.lt/en/activity/

veiklos_kryptys/strateginiai_projektai/Visaginas_npp.php?clear_c ache=Y.209 „Intervju sa CEO Hoegh LNG”, Lithuanian Tribune (2013-11-04), http://www.lithuaniatribune.com/55782/

interview-with-the-ceo-of-hoegh-lng-201355782/.210 Vidi „Mišljenje: Zašto je vladajuća koalicija toliko uplašena da dobije arbitražu protiv Gazproma?”,

Litvanski Tribune (2013-09-06), http://www.lithuaniatribune.com/49807/opinion-why-is-the-ruling-coali-tion-so-afraid-to-win-the-arbitrage-against-gazprom-201349807/.

FOI-R--3990--SE

114

niji je, međutim, na leto 2013. upozorilo da će biti moguća agresivna taktika Rusije prema Litvaniji za vreme predsedavanja Savetom Evropske unije.211 Prvi znaci su došli sa ruskim pritiskom na moldavska vina i ukrajinske proizvođače čokolade.

Celokupna ruska strategija za vreme litvanskog predsedavanja se može opisati kao „politička operacija zasnovana na efektu”. Ovaj vojni koncept, iako kritikovan od strane vojske, može poslužiti političkoj oblasti da prikaže i objasni šta se dešava u Litvaniji tokom druge polovine 2013. godine. Takve operacije prvo ističu krajnji cilj, a onda kao alternativu koriste ne-vojna sredstva kako bi to postigli. To mogu biti ekonomska, medijski povezana ili logička sredstva da onesposobe, demorališu ili zbune protivnika.

Litvanija je za vreme predsedavanja bila svedok čitavom kompleksu pritisaka od strane Rusije, koji je počeo sa zajedničkom rusko-beloruskom vojnom vežbom Zapad 2013. godine, na litvanskoj granici, što je bio prilično agresivan scenario.212 Nastavilo se sa pritiskom u ekonomskoj sferi, u kojoj je Litvanija najzavisnija od Rusije: transport i trgovina mlečnim proizvodima. Litvanska vozila su zaustavljena na granici sa Kaliningradom i najavljeno je da će svi kamioni proći kroz posebnu proceduru provere. Ovo je zaustavilo logistiku litvanskog posla u istočnom pravcu.213 Kasnije je izjavljeno da litvanski mlečni proizvodi ne ispunjavaju ruske standarde i trgovina je zaustavljena.214 Ovo ekonomsko maltretiranje je dovelo do toga da litvanski ministar spoljnih poslova razgovara o tabu temi, litvansko-ruskim odnosima, mogućoj blokadi Kaliningrada od strane Litvanije.215 Nakon toga je započeta prljava medijska kampanja na ruskim televizijskim kanalima koja je nameštala činjenice o događajima u Vilnijusu 1991. Pre Samita Istočnog partnerstva u Vilnijusu, koji se može opisati kao meta ruskih političkih operacija baziranih na efektu, predsednica Litvanije, Dalia Grabajskajte, obratila se Ukrajini: „[naše] iskustvo je da se nikada ne podleže nikakvom pritisku. I to je moj savet ukrajinskoj vlasti”.216

211 Vidi Nacionalnu bezbednosnu strategiju Litvanije, op. cit.212 Karlis Neretnieks (2013): „ Mišljenje: Zapad 2013 – observacije i mogućnosti”, Litvanski Tribune (2013-10-

15), http://www.lithuaniatribune.com/53648/opinion-zapad-2013-observations-and-perspectives- 201353648/.213 Vidi „ Kola iz Litvanije za Rusiju opadaju 90% u toku meseca. Kamioni za 100% u nedelji”, Driveeuropenews (2013-

09-18), http://driveeuropenews.com/2013/09/18/cars-from-lithuania-to-russia-fall-90-in-a-month-truc ks- -by-100-in-a-week/.

214 Vidi „ Rusija zaustavlja uvoz Litvanskih mlečnih proizvoda pre EU samita EU”, Reuters (2013-10-07), http://www.reuters.com/article/2013/10/07/us-russia-lithuania-dairy-idUSBRE99604Y20131007.215 Vidi „ Litvanija preti da uzme Rusiju za regionalnog taoca, zahteva promene u spoljnoj politici”, Russia

Today (2013-10-02), http://rt.com/politics/lithuania-threats-kaliningrad-road-638/.216 Vidi „ Predsedavajući EU je rekao da će Ukrajinska odluka dosta koštati Rusiju”, Reuters (2013-11-26),

http://www.reuters.com/article/2013/11/26/uk-ukraine-eu-lithuania-idUKBRE9AP0C320131126

115

FOI-R--3990--SE

5.6 Zaključak U poslednjih nekoliko godina meka moć je postala moderan izraz u ruskom političkom i akademskom diskursu. Predsednik Putin je pisao o tome u svom predizbornom članku za Moskovske vesti,217 zatim je novi šef Rossotrudnichestvo, Konstantin Kosačev, izjavio da će to biti njegov prioritet na novom položaju.218 Međutim, Kremlj ima način da transformiše zapadni koncept i da ga načini adekvatnim ruskoj realnosti. Novac Gazproma se povezuje sa politikom baltičkih država. Ovo zauzvrat ometa projekte čiji je cilj širenje energetske bezbednosti u regionu. Konkurentska prednost koju Rusija ima u litvanskom medijskom prostoru koristi se ne toliko da bi poboljšala imidž Rusije koliko da se biju istorijske i političke bitke. Politika sunarodnika se zasniva na tradicionalnoj ideji „zavadi pa vladaj”. U Litvaniji je fokus na produbljivanju podela između većine i poljske manjine.

Savremeni ruski režim je i dalje majstor taktika tvrde moći, što je Vladimir Putin i potvrdio, izjavivši: „Naše diplomate su dobro upućene u tradicionalne i poznate metode međunarodnih odnosa, ako ne i majstori u ovoj oblasti, ali kada je u pitanju korišćenje novih metoda, metoda meke moći, na primer, ostalo je još dosta toga na šta treba obratiti pažnju”.219 Litvanija je veoma rano stekla iskustvo sa takvim „tradicionalnim metodama”. Kada je ponovo uspostavljena Litvanska nezavisnost, zemlja je morala da se suoči sa potpunom ekonomskom i energetskom blokadom nametnutom u pokušaju da još jednom razmisli o ovoj istorijskoj odluci. Ovo dugo iskustvo sa ruskim taktikama moći i ne-vojnom oblasti je Litvaniju u velikoj meri učinilo imunom i manje naivnom prema tradicionalnim ruskim argumentima: Druzhba cevovod je zatvoren zbog neophodnih popravki; Litvanski kamioni su poređani na granici zbog novih carinskih procedura; Litvansko mleko nije dovoljno dobro za rusko tržište, i tako dalje. Ruski ne-vojni pritisak na Litvaniju je dostigao svoj vrhunac za vreme litvanskog predsedavanja Savetom EU. Pokazalo se koliko su Kremlju važna moderna sredstva spoljne politike i koliko je visok ulog pre Samita u Vilnijusu. Pritisak na Litvaniju je bila demonstracija snage smišljena da izazove strah ne toliko u Litvaniji koliko u zemljama Istočnog partnerstva, posebno u Ukrajini, s obzirom na njene zapadne strateške izbore.

217 Vidi Putin, Vladimir. Rossiya i menyayushchysya mir. Moskovskiye novosti, (2012-02-27), http://mn.ru/politics/20120227/312306749.html.218 Kosachev, Konstantin (2012): „Rossii nuzhny novyye podkhody k „myagkoy sile”. Rossyskaya gazeta,

(2012-03-01), http://www.rg.ru/2012/03/01/kosachev-site.html.219 Vidi Soveshchaniye poslov i postoyannykh predstaviteley Rossii. (2012-07-09), http://kremlin.ru/trans-

cripts/15902.

FOI-R--3990--SE

116

6 Zaključci i implikacije za dalja istraživanjaDr Mike Winnerstig, FOI

6.1 Generalni zaključciEmpirijska poglavlja o Estoniji, Letoniji i Litvaniji u ovom izveštaju su, kako je gore navedeno „pisana iznutra”, odnosno od strane analitičara iz baltičkih država. To znači da se prezentovana gledišta trebaju smatrati „prvim delom”, a da druge studije o ovim temama mogu biti napravljene iz drugih perspektiva.

Kada je to rečeno, međutim, broj opštih zaključaka se može izvući iz ovog sve-obuhvatnog pregleda o pitanju meke moći i ne-vojnog uticaja na baltičke države. Prvo i najvažnije, ruski akteri, finansirani ili direktno navođeni od strane same Ruske Federacije, uključeni su u realizaciju strategije meke moći u svim baltičkim državama, kao i u upravljanje ne-vojnom moći i uticajem u velikom broju oblasti. Pre svega, ovo se odnosi na takozvanu politiku sunarodnika, koja zahteva podršku svih ljudi ruskog govornog područja koji se nalaze van Rusije. Ovde je naglasak pre svega na jeziku, a ne na nacionalnosti.

Kao drugo, sve tri baltičke države navode da se vide kao mete strategije koje su izumeli ideolozi kao što je Aleksander Dugin i teoretičari poput Sergeja Karaganova, a sprovode ih aktivisti poput Modesta Kolerova i figure iz vlasti kao što je Konstantin Kosačev, uz punu podršku Kremlja. Ove strategije očigledno nemaju za cilj samo promociju manji-na koje govore ruski u baltičkim državama, već takođe i podrivanje baltičkih država kao političkih entiteta, kao i samopouzdanje njihove ne-ruske populacije i poverenje u sposobnosti EU i NATO-a da ovim državama pomažu u slučaju spoljne krize.

Treće, ruska strategija predstavlja suštinsku smetnju u domaćem političkom sistemu baltičkih država. Veza između partije Ujedinjena Rusija, sa jedne strane, i estonske Partije centra, letonskog Harmony Centra i litvanske Izborne akcije Poljaka, sa druge strane, samo su jedan znak pomenute smetnje. Netransparentne forme ruske ekonomske podrške ovim baltičkim političkim partijama su još jedan znak.

Kao četvrto, sve baltičke zemlje su meta ruskih optužbi u vezi njihove navodno „fašističke” prošlosti i navodne trenutne povezanosti sa „fašizmom”. Ove optužbe for-miraju široku bazu iz koje ruski ili akteri povezani sa Rusijom u baltičkim državama očigledno deluju kako bi podrili politički kredibilitet baltičkih država. Interesantno je da je taktika takođe glavni oblik ruskog političkog napada na trenutnu vlast u Ukrajini.

Kao peto, ruske medijske kompanije i njihovo emitovanje usluga u suštini funkcioniše u tandemu sa ruskim političkim vlastima, bar u smislu prenoše nja političkih poruka u skladu sa kasnijim gledištem aktera u njihovim vestima u baltičkim državama.

117

FOI-R--3990--SE

Konačno, kulturna razmena izgleda igra sporednu ulogu u ovoj strategiji, kako postoji unutrašnja naklonost prema ruskoj kulturi u baltičkim državama, bez negativne konotacije. Međutim, ostala pitanja, kao što su sportske manifestacije, promovišu se na način koji jasno podseća na sovjetsko-rusku prošlost. Tipičan primer je Kontinentalna Hokejaška liga.

Kada se uzme kao celina, ruska strategija prema baltičkim državama u tom pogledu upotrebu meke moći i ne-vojnog uticaja iznosi kao sredstvo za destabilizaciju. Ovo nije oblik ratovanja samo po sebi, ali jeste nešto što je stvoreno za potrebe koje mogu biti korisne kako u vreme mira, tako i u budućem tradicionalnom sukobu. Imati slabu i nestabilnu državu kao suseda je, čini se, najbolja opcija za kreatore ruske politike.

Što se tiče efekata svega gore navedenog, čini se da je korektno reći da se većina ruskih napora protiv baltičkih država pre svega pogađa rusku manjinu u ovim zemljama. Većinsko stanovništvo je pogođeno u mnogo manjem obimu, u smislu da je na putu da postane ili je već postalo pro-rusko. Ruske akcije protiv Ukrajine su, između onih koji podržavaju Putinovu politiku i one koji je ne podržavaju, takođe izazvale povećanu polarizaciju među manjinom ruskog govornog područja u Estoniji i Letoniji.

Ruska politika meke moći, međutim, nije sama. Sve tri baltičke države imaju aktivnu integraciju i kulturnu politiku usmerenu na svoje manjine. Ove politike zajedno sa opštim društvenim razvojem utiču na stavove tih manjina u društvima i narodima u kojima žive. Takođe, postoje znaci povećane i bolje integracije ruske manjine u baltička društva, na primer - u smislu povećanja naturalizacije građana u Estoniji posebno, ali donekle i u Letoniji i Litvaniji. U tom smislu - Ruska politika sunarodnika je neuspeh. Ruska manjina na duge staze može razviti novi identitet kao oni koji govore ruski, ali su inače lojalni Estonci, Letonci i Litvanci. Takav razvoj je, ipak, daleko od sigurnog.

Može se stvoriti još jedno zapažanje da ekonomska pitanja sama po sebi nisu od centralnog značaja za strategiju ruske meke moći u baltičkim državama. Postoji veliki broj izuzetaka, ali generalno – može se reći da ekonomsko polje, sa izuzetkom energetskog sektora, nije glavna motivacija ruskog delovanja protiv baltičkih država. Međutim, postoje znaci da je priliv ruskog kapitala posebno u Letoniji prouzrokovao korupciju i ekonomsku zavisnost koja je mogla da ima destabilizujući uticaj na tržište i društvo, kao dodatak drugim oblicima ruske meke moći.

6.2 SpecifičnostiOsvrtom na konkretna pitanja određene države postoji niz razlika između Estonije, Letonije i Litvanije, ne samo u smislu kako ruska meka moć utiče na njih, ali i možda fundamentalno, u smislu svojstvenih razlika između samih zemalja. U slučaju Estonije, nedostatak političke partije koju prvenstveno čine etnički Rusi nadoknađen je postojanjem Partije centra, koja uspešno služi Estonce ruskog govornog područija, iako je predvodi etnički Estonac. U Estoniji je pitanje ruskog kao obrazovnog jezika dovelo do intenzivne rasprave o ljudskim pravima, koju ruski akteri ističu u velikoj meri. U isto vreme, izgleda da se Estonci koji govore ruski sve bolje integrišu u Estoniji.

FOI-R--3990--SE

118

U Letoniji, lokalna dominacija Harmony Centra u Rigi, partije koju u suštini predvode etnički Rusi u Letoniji, komplikuje političku scenu zato što joj druge partije ne dozvoljavaju da bude deo bilo koje vladajuće koalicije na nacionalnom nivou. Izgleda da je ovo obezbedilo plodno tlo za politiku ruske meke moći i to ne samo kroz medije. Čini se da je efekat ovih politika taj što javno mnjenje ima najpozitivniji pogled na Rusiju. Oko 90% ruske manjine i oko 46% letonske etničke većine ima pozitivan ili donekle pozitivan stav o Rusiji. Činjenica da je aktuelnom letonskom predsedniku dozvoljena državna poseta Moskvi, za razliku od Estonije i Litvanije, posebno naglašava ovaj odnos. U oblasti ekonomije je, međutim, očigledno da ruski ekonomski interes delimično služi kao poluga za Ruske političke ciljeve u Letoniji.

U Litvaniji je situacija sa manjinama dosta drugačija u odnosu na druge dve baltičke države. Veza između EAP-a i male ruske manjine u Litvaniji je očigledna, i kao takva isključiva za Litvaniju. Ruski akteri koriste ovu kompleksnu situaciju, ne samo da dele poljsku manjinu od litvanske većine, već i da stvore razdor između Poljske i Litvanije. Ruska politika sunarodnika, međutim, očigledno na dugoročnom planu gubi u Litvaniji jer mlađi Litvanci ne koriste ruski onoliko koliko su to činili njihovi roditelji. Politika sunarodnika se u velikoj meri zasniva na zajednici ruskog jezika, što znači da se suočava sa osnovnim problemima u zemlji, a Litvanija je primer za to.

6.3 Implikacije za dalje istraživanje S obzirom na to da ovaj izveštaj prvenstveno predstavlja poglede iz tri baltičke države, a donekle je ograničen u smislu perspektive, sva pitanja pokrenuta u ovoj studiji bi imala korist od daljeg istraživanja. Postoji, međutim, nekoliko specifičnih pitanja koja vredi izdvojiti.

Prvo i osnovno, uloga ekonomskih i energetskih pitanja kroz celu oblast ruske meke moći u baltičkim državama nije sasvim jasna. Nedavne promene u Litvaniji, koje se tiču pitanja vlasništva u sektoru prirodnog gasa jedan su od primera za to. Prema tome, neophodno je više istraživanja vezanih za ekonomska pitanja.

Drugo, upotreba jake moći, kao što je ruska vojna agresija u Ukrajini, može imati ozbiljne posledice po sposobnosti aktera da upravljaju mekom moći u originalnom smislu, kao što je moć privlačenja. Upravljanje jakom moći može ozbiljno da ograniči meku moć aktera. U kom obimu će se ruske aktivnosti u Ukrajini odraziti na stav po-pulacija baltičkih država prema Rusiji, kako među većinom, tako i ruskom manjinom, nešto je što bi trebalo dalje proučavati.

Kao treće, ovaj izveštaj ne pokriva pitanje korupcije unutar baltičkih država, bilo iz proste kriminološke perspektive ili iz višestrateškog problema ruskog mita koji utiče na baltičke zvaničnike. Analiziranje ovog kompleksnog pitanja bio bi koristan poduhvat u cilju potpunijeg razumevanja izazova bezbednosne politike u regionu Baltičkog mora.

Konačno, postoji potreba da se sa većom pažnjom osvrne na pitanje etničkog identiteta i lojalnosti socijalnim i društvenim institucijama u baltičkim državama. Od nezavisno-sti, nove generacije ruskih govornika su odrastale pod uticajem, kako ruskih medija,

119

FOI-R--3990--SE

tako i zapadne kulture. Svako ispod 40 godina starosti je bio aktivan u ekonomskoj sferi nezavisnih baltičkih naroda u toku svog života. Sve ovo stvara pomešane identitete i lojalnosti na koje mogu uticati i domaći i međunarodni faktori. Ovo bi trebalo da privuče veću pažnju i podrobniju analizu kako bi se razumela unutrašnja dinamika i izgledi za efikasnu buduću integraciju etničkih Rusa i potencijalnu efikasnost ruske destabilizacije i revanšističke politike prema baltičkim državama.

FOI-R--3990--SE

120

Napomena:Rossotrudnichestvo - Ruska Federativna agencija nezavisnih država, sunarodnika koji žive u inostranstvu i međunarodne humanitarne saradnje

Russkii mir - Fondacija ruski svet (organizacija finansirana od strane ruske vlade)

ITAR-TASS - Ruska novinska agencija

miagkaia sila - meka moć (rus.)

Kaitsepolitsei - KaPo ili Bezbednosna policija, zvanično poznata na engleskom kao Estonska unutrašnja bezbednosna služba

Riigikogu - Estonski parlament (jednodomni)

Baltiskiy mir - (naziv časopisa, Baltički svet)

Nochnoi Dozor - Noćna straža (grupa pro ruskih aktivista u Estoniji)

Mir bez Natsizma - Organizacija Svet bez Nacizma

Molodoye Slovo - Reč mladih (omladinska organizacija osnovana u Estoniji)

Vmeste - Zajedno (organizacija)

Nashi - Naši (omladinski pokret)

Keskerakond - Estonska Partija centra

Pervõi Baltiiski Kanal - Prvi baltički kanal (PBK)

Komsomolskaya Pravda - Komsomolska pravda (naziv ruskog tabloida)

Linnaleht i Stolitsa - Talinske novine

Gorod- naziv nezavisnih novina iz Narve

Postimees i Den za Dnjom - Postajms i Dan za Dnjom (estonske dnevne novine)

Russkoye radio - Ruski radio

Narodnoye radio - Narodni radio

Russkij Vopros - Ruski elektronski žurnal

Nezavisimaya Gazeta - Nezavisne novine

Eesti Gaas - Estonski uvoznik i distributer gasa

EG Võrguteenused - Operater distributivnog sistema gasa

Pomni Rossiyu- Ne zaboravite Rusiju( online novine)

Saeima - Parlament Republike Letonije (jednodomni)

Spravedlivaja Rossiya - Pravedna Rusija (socijal-demokratska politička partija u Rusiji)

Dzimta valoda - udruženja „Maternji jezik“

121

FOI-R--3990--SE

Neka Personiga - TV emisija

Istoricheskaia Pamiat - Istorijsko sećanje

Itera Latvia - Međunarodna grupa kompanija (Letonski ogranak)

Krajbanka - Naziv banke u Letoniji

Rigina Piena Kombinats - Naziv proizvođača prehrambenih proizvoda u Letoniji

Valmieras Piens - Proizvođač mlečnih proizvoda iz Letonije

Sveza - Sveza je privatna kompanija koja se smatra svetskim liderom u proizvodnji drvenih šperploča

Diplomaticheskii Vestnik - Časopis objavljen od strane ruskog ministarstva spoljnih poslova

Komsomolskaja Pravda - Najpopularniji dnevni list, nedeljnik za litvansku publiku

Russkoje Radijo Baltija - Vodeća radio stanica u Vilniusu

Radio Raduga - Drugi po slušanosti radio u Klajpedi

Chelovek i zakon - Čovek i zakon, dokumentarac (ruski televizijski kanal (PBK) emitovao je ovaj pseudo-dokumentarac)

Sąjūdis - Sajudis (aktivisti Litvanskog pokreta nezavisnosti)

Mažeikių Nafta - Litvanske naftne rafinerije

Druzhba - Ruski gasni cevovod

FOI-R--3990--SE

122

7 O autorima• Dr Mike Winnerstig je zamenik direktora istraživanja u Švedskoj agenciji za istraživanja u oblasti bezbednosti. Trenutno je i lider projekta „Bezbednost u oblasti Baltičkog mora”

• Dr Gudrun Persson je zamenik direktora istraživanja u FOI, a trenutno viši naučni saradnik u programu Ruskih studija u FOI

• Anna Bulakh je mlađi istraživač u Internacionalnom Centru za bezbednosne studije (ICDS), Talin

• Julian Tupay je bivši mlađi istraživač ICDS-a

• Kaarel Kaas je glavni urednik „Diplomatije”, časopisa koji se objavljuje u Talinu

• Emmet Tuohy je istraživač ICDS-a

• Kristiina Visnapuu je bivši asistent istraživača ICDS-a.

• Juhan Kivirähk je bivši stariji istraživač ICDS-a

• Andis Kudors je izvršni direktor Odbora Centra za istočno-evropske političke studije, Riga i Talin

• Dr Nerijus Maliukevičius je predavač i naučni istraživač na Institutu za međunarodne odnose i političke nauke Univerziteta u Vilniusu.

ISSN1650-1942 www.foi.se

Nastavak ruske agresije protiv Ukrajine doneo je velike brige balti kim državama - Estoniji, Letoniji i Litvaniji. Ove države su lanice NATO-a i kao takve su zašti ene mogu noš u kolektivne odbrane, ali su tako e najmanje i geografski najranjivije lanice Saveza. Ovo je dovelo do pove anog interesa za druga pitanja osim tradicionalnih vojnih pretnji balti kim državama, posebno ruske meke mo i i drugih ne-vojnih uticaja. Prema originalnoj definiciji, „meka mo ” je ozna ena kao mo privla enja, ali ruska interpretacija tako e podrazumeva mogu nost da se meka mo koristi protiv drugih aktera da bi se stekao uticaj ili da bi se uklju ili u ne-vojni sukob. Pored toga, prime eno je koriš enje ne-vojne mo i u oblastima ekonomije i energetike. Ovaj izveštaj analizira rusko koriš enje meke mo i i ne-vojnih sredstava u cilju uticaja na balti ke države u poslednjih par godina. Rukovanje mekom mo i može biti mnogo efektivnija taktika u konfliktima od tradicionalnog oružanog napada, posebno ako je meta vojno zašti ena od strane saveza sa mnogo ve im i bitnijim u esnicima. Rezultati istraživanja upu uju na to da je sve ve i broj organizacija i drugih u esnika, direktno ili indirektno vo enih od strane Vlade Ruske Federacije, uklju en u implementaciju meke mo i u balti kim državama. Glavni delovi ove strategije su: a) politika ruskih sunarodnika, koja aktivno podržava sve ljude koji govore ruski van ruskog govornog podru ja, b) kampanja kojoj je cilj podrivanje samopouzdanja balti kih država kao samostalnih politi kih entiteta, i c) suštinsko mešanje u doma e politi ke poslove balti kih država. Sve ovo je poja ano sistematskim ruskim pokušajima da prikažu balti ke države kao „fašisti ke”, kroz politi ke, medijske i kulturne kanale, i to ne samo u njihovom odnosu prema ruskoj manjini. Kasnije grupe su tako e centralna meta ruske meke mo i. Kao celina, ruska strategija se može smatrati ciljanom destabilizacijom balti kih država. Rezultati ruskih delovanja za sada su ograni eni. Na primer, ve ina ljudi koji govore ruski u Estoniji sada su estonski državljani, a relativno mali broj njih je bez državljanstva. U sve tri balti ke zemlje danas su tu neke mla e generacije kojima je ruski maternji jezik, ali koji se u sve ve em broju izjašnjavaju kao lojalni gra ani svoje zemlje boravka. U tom smislu, rusko upravljanje mekom mo i protiv balti kih država je promašaj. U drugim oblastima, kao što je energetski sektor, ruske ne-vojne mo i su bile uspešnije, ali postoje indikacije da balti ke države zavode kontrolu i nad tom situacijom.