INSTITUCIONALNI ASPEKTI SOVJETSKE EKONOMSKE MISLI: …veselindraskovic.me/files/Author_monographs/Razvoj... · 2019-03-19 · 1.1 Diskusija o predmetu i metodi političke ekonomije

Veselin Drašković

INSTITUCIONALNI ASPEKTI SOVJETSKE EKONOMSKE MISLI:

DOSTIGNUĆA, DOGME, DILEME I ZABLUDE prilog za istoriju dirižističkog institucionalnog monizma

Veselin Drašković

INSTITUCIONALNI ASPEKTI SOVJETSKE EKONOMSKE MISLI: DOSTIGNUĆA, DOGME, DILEME I ZABLUDE

prilog za istoriju dirižističkog institucionalnog monizma

Podgorica, 2015. godine

Izdavač:

ELIT – Ekonomska laboratorija za istraživanje tranzicije Podgorica

Recenzenti:

Marko Sekulović, redovni profesor Ekonomski fakultet u Nišu, Srbija

Miomir Jakšić, redovni profesor Ekonomski fakultet u Beoradu, Srbija

Akademik Jurij Mihailovič Osipov, redovni profesor Lomonosov's Moscow State University, Faculty of Economics, Russia

Bagrat Haykovich Yerznkyan, redovni profesor Central Economics and Mathematics Institute, Russian Academyof Science /

State University of Management Moscow, Russia

Lektor, korektor i priprema štampe: autor

Korice: autor

Štampa: “3M Makarije” Podgorica

Tiraž: 100 primjeraka CIP – Каталогизација у публикацији Национална библиотека Црне Горе, Цетиње ISBN 978-9940-673-02-4 COBISS.CG-ID 27038480

Sadržaj 5

SADRŽAJ

OKOLNOSTI, OBJAŠNJENJA I ZAHVALNOSTI - POSLIJE 20 GODINA ....... 7

PREDGOVOR ................................................................................................................. 29

1. dio: EKONOMSKI I INSTITUCIONALNI DETERMINIZAM OD 1917. DO KRAJA NEP ........................................................................................................

39

1.1 Diskusija o predmetu i metodi političke ekonomije ......................................................... 41 1.2 Diskusija o robnonovčanim odnosima i djelovanju zakona vrijednosti ........................... 46 1.3 Diskusija o koncepciji radne snage ................................................................................... 49 1.4 Diskusija o planiranju u socijalizmu ................................................................................. 51 1.5 Teorija prvobitne socijalističke akumulacije i teorija srazmjernih radnih utrošaka ....... 57 1.6 Pitanje kooperacije ............................................................................................................ 62 1.7 Pitanje industrijalizacije i kolektivizacije ......................................................................... 66 1.8 Diskuksija o robnom deficitu ............................................................................................ 69

2. dio: EKSTREMNI SUBJEKTIVIZAM I REPRESIVNI INSTITUCIONALNI MONIZAM OD KRAJA NEP DO SREDINE 1950-IH GODINA .................

73

2.1 Diskusija „idealista“ i ,,mehanista“ o predmetu političke ekonomije i njihova kritika .. 75 2.2 Staljinove intervencije u političku ekonomiju .................................................................. 83 2.3 Podjela političke ekonomije na uži i širi smisao ............................................................... 86 2.4 Pitanje pokretačkih snaga i dijalektičkih protivurečnosti socijalističke privrede i

društva ...............................................................................................................................

90 2.5 Pitanje osnovnog ekonomskog zakona socijalizma .......................................................... 93 2.6 Pitanje odnosa između političke ekonomije socijalizma, teorije sovjetske privrede i

ekonomske politike ........................................................................................................... 96

2.7 Dostignuća sovjetske ekonomske misli u periodu Staljinove vlasti ................................. 99 2.7.1 Diskusija 1951-1952. o projektu udžbenika političke ekonomije ........................... 101 2.7.2 Diskusija o azijskom načinu proizvodnje ................................................................ 104

2.7.3 Razmatranje robno-novčanih odnosa ....................................................................... 109

3. dio: KRITIČKO TRIJEŽNJENJE I DJELIMIČNA LIBERALIZACIJA OD SREDINE 1950-IH DO POČETKA PERESTROJKE .............................

115

3.1 Razmatranje predmeta političke ekonomije ...................................................................... 116 3.2 Rasprava o suštini i neophodnosti robnonovčanih odnosa u socijalizmu ......................... 118 3.3 Diskusija o osnovnom ekonomskom zakonu socijalizma ................................................ 125

3.3.1 Razmatranje djelovanja zakona vrijednosti u socijalizmu ....................................... 128 3.3.2 Razne koncepcije istorijskog oblika djelovanja zakona vrijednosti u socijalizmu .. 130

3.4 Diskusija o pitanjima privrednog sistema ......................................................................... 140 3.5 Kritika buržoaske ekonomske misli .................................................................................. 143

6 Intitucionalni aspekti razvoja sovjetske ekonomske misli: dostignuća, dogme i zablude

4. dio: KRITIČKO PREISPITIVANJE “RELNOG SOCIJALIZMA” I PALIJA TIVNE REFORME “PERESTROJKE” 1985-1991. .......................................

147

4.1 Značaj ekonomske misli u periodu perestrojke ................................................................ 150

4.2 Razmatranje predmeta političke ekonomije u periodu perestrojke ................................... 153

4.3 Uloga robno-novčanih odnosa u uslovima perestrojke ..................................................... 155

4.4 Razmatranje mjesta i uloge zakona vrijednosti u socijalizmu .......................................... 157

4.5 Diskusija o odnosu plana i trzišta u periodu perestrojke .................................................. 160

4.6 Razvoj sovjetske ekonomske misli i novi uslovi privređivanja ........................................ 166

4.7 Sovjetska ekonomska misao u funkciji institucionalne transformacije svojinskih odnosa ...............................................................................................................................

170

4.8 Sovjetska ekonomska misao na putu traženja nove paradigme ........................................ 176

5. dio: HRESTOMATSKI DODACI ............................................................................. 181

5.1 Леонид Д. Широкорад: В . И . Ленин и формирование основ командно- административной системы ..................................................................................

181

5.2 Леонид Д. Широкорад: Дискуссия 1923 г. о реформе системы управления в советской экономике ......................................................................................................

203

5.3 Леонид Д. Широкорад: К вопросу о влиянии культа личности Сталина на развитие политэкономии социализма в СССР в 30-е годы .........................................

212

5.4 Miomir Jakšić: Koncepcije Lenjina i Plehanova o azijskom načinu proizvodnje ............ 225 5.5 Юрий М. Осипов: Своеобразие отечественной хозяйственной мысли: наследие и

новый парадигмальный поиск .......................................................................................

235 5.6 Михаил А. Румянцев: Путь российского хозяйства и отечественная мысль .............. 253 5.7 Василий И. Корняков: Забытое экономическое открытие И. В. Сталина и

современность ........................................................................................................................

258 5.8 Георгий А. Черемисинов: Институциональные и историко-экономические

аспекты концепции больших циклов Н. Д. Кондратьева ............................................

263 5.9 Дмитрий С. Львов: О реформационном потенциале экономической науки ............ 282

5.10 Marko Sekulović: Kriterijum optimalnosti ....................................................................... 311 5.11 Светлана Г. Кирдина: Институционализм в России: ХХ – начало ХХI вв ............... 327 5.12 Георгий Б. Клейнер: Современная экономика России как „экономика физических

лиц“ ...................................................................................................................................

349 5.13 Veselin Drašković : Keynesove veze s Rusijom .............................................................. 360 5.14 Veselin Drašković: Razvoj jugoslovenske ekonomske misli poslije II svjetskog rata -

sličnosti i razlike u odnosu na sovjetsku ekonomsku misao .............................................

364 LITERATURA ................................................................................................................ 375

Okolnosti, objašnjenja i zahvalnosti - poslije 20 godina 7

OKOLNOSTI, OBJAŠNJENJA I ZAHVALNOSTI - POSLIJE 20 GODINA

„Vrijeme sve vidi, sve čuje i sve otkriva“

Sofokle

Brojna je literatura u svetu koja govori o urušavanju ili „mirnoj revoluciji“ (kako to neki naučni delatnici u svetu nazivaju) socijalističkih sistema u zemljama istoka Evrope. Razlikuju se, međutim, gledanja na uzroke te pojave: kod jednih je težište na represivnosti sistema vladanja, kod drugih na uslovima i okolnostima u kojima je taj sistem funkcionisao i načinu na koji je funkcionisao, treći naglasak stavljaju na neizgrađenost svesti, četvrti na međunarodnu konstelaciju i delovanje inostranog faktora na sistem, peti nalaze uzrok urušavanja u birokratizovanom upravljanju ekonomijom (command economy) i destimulativnosti samog sistema. Verovatno je to, više ili manje, nesporno. Ali, upravo višeznačnost uzroka (a time i multiplikativnost njihovog delovanja) upućuje na razmišljanje o njihovoj komplek-snosti i povesnosti. Doduše, teško je dati relativno objektivnu analizu uzroka uruša-vanja zbog nepostojanja vremenske distance. Razumljivo je stoga što je ta litera-tura, pisana u vremenu kada su se ta događanja zbila, opterećena ideologijom tog vremena, ali i predrasudom da je produktivnost ideal kome treba težiti i, po svaku cenu, ostvarivati. Otuda i furor politicus.

Verujemo da će još mnogo redova biti napisano o socijalističkom ili samo-upravnom načinu privređivanja, ali i o tome šta su praksa „socijalizma“, a šta teo-rijska misao unele u povesnu baštinu čovečanstva. O tome kod nas nije mnogo pisano iz kritičkog rakursa. Da bi se podstaklo teorijsko razmišljanje o toj temi, EKONOMIKA će početi da izdaje radove posvećene kritičkoj analizi socijalističke teorije i prakse u razdoblju od Oktobarske revolucije do urušavanja „socijalističkih sistema“. U okviru te edicije objavljivali bi se veći radovi jugoslovenskih i stranih autora od trajnijeg značaja. I, upravo knjiga Razvoj sovjetske ekonomske misli Veselina Draškovića jeste prva knjiga iz te edicije.

Uredništvo edicije

Ovim uvodnikom na strani 7 počinje moja prva monografija Razvoj sov-

jetske ekonomske misli, koju je u aprilu 1994. godine objavila u 1.000 prim-jeraka tada prestižna izdavačka kuća Ekonomika Beograd. Uvodnik je napisao dr Dušan Pirec, izuzetan čovjek, vrhunski ekonomista, ugledan intelektualac i pisac. Objavio je više knjiga i preko sto napisa iz raznih područja ekonomije i međunarodnih odnosa, unutrašnjih društveno-ekonomskih odnosa, međunarod-nih ekonomskih i političkih odnosa, ekonomske teorije i dr. Svega nekoliko pu-ta smo se sreli, uz čaj ili kafu, u hotelu „Slavija“. Dogovarali smo se oko budu-će saradnje. Ali, do nje nije došlo, zbog obostrane zauzetosti, mojeg boravka u Moskvi i nekih promjena u navedenoj izdavačkoj kući.

8 Intitucionalni aspekti razvoja sovjetske ekonomske misli: dostignuća, dogme, dileme i zablude

Pirec je bio vitalan i energičan ćovjek, veseo, druželjubiv, neumoran, pun ideja i planova. Uvijek je bio optimistički raspoložen. Interesovao se za stanje u Rusiji i Crnoj Gori. Nazirao je raspad Jugoslavije i sve što je uslijedilo. Vrtio je sumnjičavo i zabrinuto glavom... Ostao mi je u najprijatnijem sjećanju.

Neko mi je u Moskvi dao izrezan og-las iz beogradske dnevne štampe, bez da-tuma i drugih podataka. Tako sam saznao da je osoblje Ekonomike preduzelo marke-ting kampanju u cilju prodaje ove moje knjige. Vjerovatno zbog velikog tiraža i za-rade, ali i zbog stimulisanja ostalih autora da pišu u toj novoj ediciji koja, na žalost, nije nastavljena. Na to je uticalo, pored ost-alog, skoro gašenje Ekonomike, veoma ma-li broj autora koji se bavio teorijskom eko-nomijom i još uži krug koji je izučavao sovjetsku ekonomsku misao, kao i neshva-tanje da je ona itekako značajna s instituci-onalnog aspekta za kritiku svih oblika in-stitucionalnog monizma i afirmaciju insti-tucionalnog pluralizma.

Tada je Ekonomika u ediciji Ekono-mija i politika objavljivala djela poznatih jugoslovenskih ekonomista Zorana Pjanića, Ljubomira Madžara, Dragutina Tora Mar-senića, Nikole Uzunova i Ivana Stojano-vića. Iako nijesam spadao u taj elitni autor-ski krug, meni su u toj ediciji objavljene tri monografije: Tranzicija i mješovita ekono-mija (1995), Neoinstitucionalne ekonomske teorije – prava svojine, firme i društvenog izbora (1997) i Kontrasti globalizacije (2002). Teme su bile aktualne. Trebalo je da mi štampaju i monografiju Svojina i pri-vatizacija, ali su narušeni politički odnosi između Srbije i Crne Gore poremetili taj plan.

Odlučio sam da s istim uvodnikom počnem i ovaj novi izmijenjeni rukopis, koji sadrži određene oblike institucionalne analize opisanih događaja i sovjetskih eko-nomskih diskusija. Ne zbog sjećanja na prvu monografiju, kojoj se nikad do danas nijesam vraćao, nego zbog činjenice da u tom rukopisu nema institucionalne analize i da je nastao u specifičnim uslovima, koji su višestruko opredijelili moju naučnu i pedagošku karijeru u kojoj upravo institucionalna ekonomija zauzima važno mjesto. Zbog toga je već odavno u meni sazrijevala potreba da taj rukopis obradim s as-


pekta institucionalne analize i da objasnim pojedine značajne okolnosti u kojima je pisan taj tekst, da približim i otrgnem od zaborava neke za mene bitne događaje i ljude, koji su uticali na moje emocije i inspiraciju prilikom pisanja i da se iskreno zahvalnim mnogima koji su zaslužni za taj tekst. Cilj mi je da podijelim „lovorike“ sa stvarnim ljudskim i situacionim faktorima i objasnim moje bezrezervno naučno i ljudsko zalaganje za institucionalni pluralizam kao razvojni putokaz u koji sam uvijek iskreno vjerovao.

April je 2015. Prošlo je skoro 21 godina od obavljivanja navedene monografije. Pripremajući materi-jale za lični sajt (www.veselindraskovic.me), koji su uradili moji prijatelji iz „Bild studija“ Podgorica Tarik Zaimović, Milan Marković i Danilo Purić, skenirao sam neke njene djelove, da bi ona bila makar djelimično dostupna zainteresovanim čitaocima. Prilika je da istaknem da ovi nadareni informatičari oda-vno besplatno kreiraju i održavaju sajtove za tri crnogorska naučna časopisa međunarodnog značaja, koje izdajem već 10 godina sa Prof. dr Radislavom Radom Jovovićem, urednikom časopisa Economics & Economy, Doc. dr Mimom Draškovićem, urednikom časopisa Medijski dijalozi i prof. Milojkom Pušicom, tehničkim urednikom svih naših časopisa, bez čijeg velikog doprinosa oni, kao ni Montenegrin Journal of Economics (koji ja uređujem) ne bi dostigli postojeći nivo.

Radislav Jovović

Mimo Drašković

Milojko Pušica

Miloš Vulanović

Međunarodnoj afirmaciji časopisa Montenegrin Journal of Economics i postavljanju na 16 važnih

međunarodnih baza podataka značajno je doprinio moj nikšićki prijatelj i kolega, univerzitetski profesor u SAD i Hong Kongu dr Miloš Vulanović. Dizajn korica prvih brojeva časopisa i nekoliko mojih mono-grafija nadahnuto je kreirao je moj drug Miodrag Dikan Kankaraš.

Časopis je prijateljski, naučno i orga-nizaciono maksimalno pomogao Profesor Yochanan Shachmurove iz SAD. On je za-služan što su u našoj redakciji Nobelovci Harry M. Markowitz i Oliver E. William-son i profesori Lloyd Blenman, Bolesław Borkowski, Alojzy Nowak, Merih Uctum, João Paulo Vieito i dr. I pored velikih oba-veza, često dođe u Crnu Goru, koju je za-volio. Šalje nam članke svojih kolega i re-dovno učestvuje na našim naučnim skupo-vima.


Inostrani autori koji su značajno doprinijeli unapređenju časopisa Montenegrin Journal of Economics

Jurij Gavrilec

Eric Wdoviak

Sergej Aivazian

Bagrat Yerznkyan

George Kleiner

Vladimir Matveenko

Dragoljub Stojanov

Miomir Jakšić

Svetlana Kirdina

Jurij Osipov

Oleksandr Dorokhov

Evgenij Popov

Finansijsku podršku smo imali od mnogih prijatelja, ali su po godinama „staža“ prednjačili Drago-

ljub Njako Nikčević, Dragan Drašković i Predrag Cunjo Delibašić. Sve pohvale za profesionalnu sarad-nju, korektan odnos i kvalitetne usluge vlasnicima i rukovodiocima štamparije „3M Makarije“ Podgorica Milunu, Siniši i Srđanu Radoviću. Oni su od prvog dana štampali sve sve moje knjige i sve navedene časopise.


Moja prva monografija je imala veliku promociju u Nikšiću 7.09.1994 u sali Skupštine opštine. Na

njoj su govorili recenzenti, redovni profesori dr Milo Marković i dr Žarko Bulajić. Marković je predavao ekonomske doktrine. Bio mi je mentor na doktoratu. Znao je izuzetno mnogo podataka i citata. Držao je duga, zanimljiva, sadržajna i kvalitetna predavanja. A bogami je dugo i teme-ljno ispitivao „građane“... Imao je, naime, običaj da studente, kao i sve druge prijatelje naziva “građanine”. Bio je veliki humanista, požrtvovan, pažljiv, ne-umoran. Svi su ga obožavali. Izveo je mnoge generacije crnogorskih ekonomi-sta, koji uvijek o njemu pričaju s dubokim poštovanjem i ljubavlju. Veliki ko-munista, rusofil i obožavalac Lenjina. Vjerovao je do kraja života da će socija-lizam kad-tad pobijediti! Obavljao je više značajnih funkcija u Crnoj Gori. Nikad neću zaboraviti njegove priče i šale kad je sa Žarkom Bulajićem bio ne-djelju dana u Moskvi (bili su smješteni kod gospođe Irine Gnjatovske – Brež-njevljeve kume, koja nam je ustupila stan dok se održavao naučni skup). Pa kad je tada još neoporavljen od operacije insistirao da mi pomogne da nosim neke teške pakete knjiga...

Izvanrednu i rijetku moć apstrakcije imao je Žarko Bulajić. Poslije višesatnih napornih naučnih dis-kusija bio je u stanju da izdvoji dvije-tri ključne misli i rečenice, da pogodi suštinu cijele diskusije i izve-de vispreni zaključak. Bio je uvijek jednostavan, kratak, jasan, nonšalantan, iskren, neposredan, neviđeno hrabar i otvoren, izuzetno mudar, ali ipak - bez dlake na jeziku, oštar i dominantan autoritet. Išao je ispred studenata na tenkove 1968. kao partijski sekretar beogradskog Univerziteta. Bio je gostujući profesor u SAD i Ženevi. Nikad nije pominjao svoje visoke rukovodeće funkcije i zasluge. Nije volio bleferske, uglađene i jalove diskusije. Dobro je uočavao sistemsku suštinu krize, devijacije i kuda one vode. Znao je ponekad (rijetko) da prema nekima bude gorštački prijek, ali izuzetno pravedan, čiste duše i pronicljiv. Nije volio suvišne komentare i širenje priče. Kao nosilac Partizanske spomenice, visoki partijski i državni funkcioner u SFRJ, a u Crnoj Gori Predsjednik Izvršnog vijeća od 7.10.1969 do 6.06.1974. bio je prilično razočaran tada aktualnim društvenim kretanjima. Bez uvijanja ih je nazivao pravim imenima. Mnogo sam ga volio i poštovao. Puno sam od njega naučio.


Napisao je, pored ostalog, i jednu izuzetnu naučnu monografiju Kontroverze modernog kapitalizma, na kojoj mi je napisao priloženu posvetu. U toj monografiji on potvrđuje da je veliki protivnih svakog dogmatizma, demagogije i dominacije. Stalno sam ga posjećivao u Budvi i Beogradu, odsijedao kod nje-ga po par dana. I on je dolazio kod mene u Nikšić. Uvijek sam ga vozio u njegove rodne Viluse. Onda bi otišli i do Dubrovnika. Iskreno smo se družili sve do njegove smrti 1.01.2009.

Bili smo istomišljenici po mnogim važnim ekonomskim i drugim pitanjima. Prvi put sam od njega čuo teške optužbe na račun savremenih imperijalista svih boja. U nekima od njih je pronicljivo prepoz-navao fašističke elemente, koje je otvoreno osuđivao. Bio je stari borac protiv fašizma, nosilas partizan-ske spomenice. A kako je Žaro pisao, vidi se i iz priložene recenzije (prvog) u Jugoslaviji udžbenika pod nazivom Osnovi ekonomije, poslije decenijskog forsiranja (suštinski institucionalno monističke) mark-sističe političke ekonomije. Skraćena recenzija je objavljena u dnevnom listu Pobjeda (na žalost, ne znam kojeg datuma, na kojoj strani, ni ko mi je dao taj izrezak iz novina).

Kad sam ga posjetio u rodnoj kući u Vilusima, Žaro me „kao slučajno“ poveo kod rođaka Krsta Bulajića, poznatog ambasadora i političara, dugogo-dišnjeg člana CKSKJ, urednika nekoliko jugoslovenskih listova i dobrog poz-navaoca sovjetskih prilika i njihove ekonomske misli. Za vrijeme Staljina ra-dio je kao otpravnik poslova Ambasade SFRJ u Moskvi. Bio je visok, naočit, nenametljiv, staložen, razborit, širokih pogleda na svijet, prirodan, pun razu-mijevanja, plemenit, uvijek spreman da pomogne. Porodično smo se sprijate-ljili. Posjećivao sam ga vrlo često u Beogradu. Ostajao sam kod njega i sup-ruge Vere po nekoliko dana. Spavao sam u njegovoj radnoj sobi prepunoj knjiga, slika i raznih njegovih ličnih predmeta. Pomogao mi je savjetima, miš-ljenjima i primjedbama u koncipiranju razmatrane monografije. Obradovao se kad je dobio knjigu s posvetom i iskreno mi čestitao. Obožavao je svoje Vilu-se, u koje je svakog ljeta dolazio sa suprugom Verom. Bila je privilegija poznavati ih i družiti se se s nji-ma i njihovom djecom Borjanom i Borojem. Kad god prođem kroz Viluse posjetim mu grob.

Jedan „kolega“ je prije mene, još u Beogradu vidio moju monografiju „Razvoj sovjetske ekonomske misli“ i prepoznao u samom naslovu institucionalnu suprotnost njegovom „konceptu“ i visokim interes-nim zamislima. Ne suprotnost teorijskom, nego praktičnom, anti-institucionalnom i anti-razvojnom kon-ceptu. U prolazu mi je na podgoričkom aerodromu „dobacio“: „Nije ti ono neka knjiga“! Nije je ni (pro)-čitao, ali je još tada pleo lobističku mrežu i vodio orkestriranu kampanju za jednu novu ekonomsku dog-mu, redukcionizam i totalitarizam zvani „neoliberalizam“, koji je bio potpuno različit od istoimenog teo-


rijskog modela. Zbog toga sam mu davao epitete kvazi, vulgarizovani, alibi, klokotristički (prodavanje M za B, nošenje mnogougaonih jaja itd.). Njemu i njegovom istomišljeničkom krugu navodnih „refor-matora“ smetalo je sve što je „mirisalo“ na instituciju državnog regulisanja. Tako sam volens-nolens uvu-čen u „sukob“ između predstavnika institucionalnog pluralizma (kojima sam uvijek pripadao) i nekri-tičkog, krajnje vulgarizovanog kvazi-institucionalnog monizma (kvazi-neoliberalizma).

Razmatrani rukopis je značajnim dijelom dio moje doktorske disertacije pod nazivom Razvoj eko-nomske misli u SSSR-u od 1917. do 1990 – kritički osvrt. Predlog i preporuku za studijski boravak u Mos-kvi dao mi je Akademik Božidar Gluščević, profesor Ekonomskog fakultetu u Podgorici i Direktor Insti-tuta ekonomskih nauka. Što god da o njemu napišem biće malo za tako briljantnog intelektualca. Umjesto mojih navešću njegove proročanske riječi, koje u to vrijeme niko drugi nije smio da izgovori i kojima su se divili: „Treba ukinuti politiku kao sudbinu. Iz krize nas ne mogu izvesti ljudi koji su nas u nju doveli. Kad se vlast osvoji zaborave se principi“. Ostao je kod svih dobronamjernika upamćen kao veliki čovjek i profesor, vizionar i nepokolebljivi borac za znanje, pravdu i istinu. On još živi u srcima i sjećanjima svo-jih nekadašnjih studenata. Bio je Nikšićanin, iz ugledne gradske i partizanske porodice vrsnih intelektua-laca.

Boško Gluščević je bio je veliki prijatelj i školski drug s mojim ujakom Momčilom Momom Grgure-vićem, poznatim crnogorskim intelektualcem i infor-birovcem, koji je studirao ekonomski i rudarski fakul-tet u Rusiji, a poslije zatvora je nastavio studije u Be-ogradu. Momo je imao veliku biblioteku iz koje sam koristio mnoge rijetke ekonomske knjige. Boško i Momo su završili nikšićku Gimnaziju s mojim rodite-ljima majkom Ksenijom i ocem Dušanom. Boško im je kasnije bio komercijalni direktor u nikšićkoj Želje-zari. Otac Dušan je robijao četiri i po godine kao in-forbirovac na ostrvu Grgur. Stric Đorđije je bio na vi-sokim državnim funkcijama u Beogradu dok nije uha-pšen po inforbirou. Dva puta je robijao na Golom otoku („dvomotorac“). Tetak Nikola Raičević je tako-đe bio „tamo“ preko četiri godine...


Čitava porodica je na razne načine stradala „zbog Rusa“. Pored ostalog, skoro svi su bili izbačeni s posla. Sve to je bio dodatni razlog da preko pisanja doktorske disertacije i pomenute prve monografije istražim i saznam neke stvari o tom vremenu i njihovim navodnim „sovjetskim“ idealima zbog kojih su stradali - ruskom obliku ekonomskog institucionanog monizma, dirižizma, determinizma i dogmatizma. Nijesam nikad primijetio da su gore navedeni „inforbirovci“ zastupali taj i takav monizam zbog kojeg su stradali. Ali, tada je bilo zlo i smutno vrijeme.

Kad sam pošao u Moskvu, sve svoje kontakte nesebično mi je dao moj Nikšićanin i prijatelj dr Mar-ko Sekulović, redovni profesor Ekonomskog fakulteta i Prorektor Univerziteta u Nišu. On je brat od tetke velikog jugoslovenskog ekonomiste i univerzitetskog profesora dr Obrena Blagojevića. Nekoliko puta me izuzetno dočekao u Nišu (kad sam se vraćao iz Moskve preko Sofije). Beskrupulozan kritičar, vrstan teo-retičar, inspirativan pisac, mislilac i britak govornik. Istomišljenik po većini pitanja, a naročito po pitanju pogrešne (neoliberalne) institucionalno monističke ekonomske politike. Ponekad se sretnemo i družimo na naučnim skupovima. Ostao je isti: britak i dosljedan, ponosan na svoje porijeklo iz Pive (blizu Nikši-ća), spreman da „zbija“ šale na svoj račun... Nikad neću zaboraviti kad me sačekao na beogradskom aero-dromu i mimo moje volje mi „utrpao“ u ruke ključeve svojeg auta da putujem u Suboticu, a onda ostao na stanici da čeka – autobus! Takav je Marko Sekulović!

U razmatranoj monografiji sam koristio obimnu literaturu, koju još čuvam u originalima i fotokopi-jama. Interesantno je kako sam nabavljao sve te izvore. Najmanje u bibliotekama, jer su mnoga izdanja bila zabranjena, a najviše sam ih kupovao na ulicama (tako su se mahom „s ruk“ prodavale rijetke i druge knjige u to vrijeme u Moskvi). Koristio sam čak i fotokopirane materijale sa zabranjenih mikro filmova, koje sam nekako nabavljao i vrlo skupo plaćao. Bio je jeftin taksi, kojim sam se mnogo vozio, pa su mi ponekad i nepoznati taksisti poklanjali ili prodavali neke značajne bibliografske izvore! Dugo sam živio u Miskvi, bio podstanar na mnogim lokacijama, a komšije su mi ponekad bile važne ličnosti: penzionisani urednici „Pravde“ i/ili izdavačkih kuća, djeca bivših visokih rukovodilaca i slično, koji su mi takođe po-nešto poklanjali ili ustupali da fotokopiram.

Još neke zanimljivosti su vezane za razmatranu monografiju. To je prva i jedina knjiga za koju ni-jesam lično radio pripremu štampe (uz stalnu, stručnu i nesebičnu pomoć prijatelja i kuma, profesora Milojka Pušice). Izdavač je odredio veliki tiraž (1000 primjeraka) za naše tadašnje prilike i neprilika (vri-jeme koje nije bilo naklonjeno knjigama). Opšta kriza je, kao i danas, bitno uticala na smjenu vrijed-nosnih kriterijuma, preferencija i potreba. Na proputovanju iz Moskve svratih u Ekonomiku, dobih 30 pri-


mjeraka i za par dana ih razdijelih kolegama, prijateljima i bibliotekama po Crnoj Gori. U Moskvu sam ponio svega pet primjeraka. Kad sam se ponovo preko Beograda vraćao u Nikšić, nijesam mogao u beo-gradskim knjižarama naći ni jednu moju knjigu. Ona je čitaocima bila zbog nečega interesantna, iako su se samo rijetki autori bavili istorijom ekonomske misli, posebno sovjetske.

Ruski „mentori“ su bili začuđeni, ali i oduševljeni što sam uopšte pisao doktorsku disertaciju iz nji-hove oblasti, pa su mi dodijelili nekoliko recenzenata za pojedine djelove teksta (i periode). To i liči na Ruse i naše predstave o njima! Sve im je glomazno... Ali, nijesu se „predrli“ u pomaganju, jer su zazirali od mojih kritičkih stavova. Još je to bilo čupavo i nejasno vrijeme. Plašili su se da ne stradaju. Sve se pomno pratilo. Nije ni bilo dovoljno dostupne literature. Mnogi štampani materijali su još bili zabranjeni.

Prije objavljivanja monografije, Profesor i poliglota Aleksandr Hudokormov mi je dao recenziju, iz kojeg je izdavač izdvojio nekoliko rečenica, koje su zapisane na zadnjoj korici: “Preduzet je prvi pokušaj da se prikaže kompleksna, generalna analiza takvog složenog fenomena kao što je razvoj sovjetskih eko-nomskih učenja. Pre V. Draškovića niko se još nije prihvatio tako složenog zadatka. Autor je prestigao ne samo sve inostrane, nego i sve ruske stručnjake, pa njegova naučna smelost zaslužuje sve pohvale i pošto-vanje“. Ne vjerujem da sam tom monografijom u naučno-metodološkom i/ili analitičko-istraživačkom smislu „prestigao sve inostrane i ruske stručnjake“. Nijesam nikad shvatio čime sam zaslužio ovako po-zitivnu recenziju, jer su ruski recenzenti prilično kritični, strogi, ozbiljni i nikad kurtoazni. Poslije 21 godine sjetio sam se da sam monografiju pisao u velikom zanosu. Kako i zašto? Bilo je više razloga:

− dvonedjeljni časovi usavršavanja ruskog jezika kod profesorice Nine Bulgakov u Nikšiću (bjelo-gardejka), uz vrhunske ruske kolače i redovni broj sovjetskog nedjeljnika „Ogonjok“ (u boji, s brojnim reprodukcijama ruskih slikara, koje još čuvam),

− gimnazijsko predznanje i solidno poznavanje ruskog jezika i literature, − velika inspiracija zbog očaranosti veličinom i ljepotama Moskve (bez obzira na tadašnju zapušte-

nost i nestašice),

− obaveza prema brojnim inforbirovskim (grgurovskim i golootočkim) stradalnicima iz najbližih porodica (Drašković, Grgurević, Ćeranić, Raičević, Ognjenović), kao i iz kumovskih i prijatelj-skih porodica (Mladena Perovića, Veselina Đurovića, Jovana i Pera Todorovića, Žarka Lipovi-ne, Veselina Šijakovića, Slobodana Šaranovića, Radana Šćepanovića, Slobodana i Igora Lakića, Milana Lusja Lubarde, Milojka Pušice, Željka Rutovića, Dragoljuba Draškovića, Dragoljuba Njaka Nikčevića, Vladana Jovovića, Slobodana Vukovića, Radivoja Musja Vukovića, Đorđija Jeftića, Novaka Bulajića, Dragana Radovića i dr.),

− česti razgovori s jednim poznatim i uzornim Crnogorcem u Moskvi, Stanojem Brajovićem (ro-dom iz Danilovgrada), komesarom divizije u NOB, profesorom na Univerzitetu „Plehanov“, oko-rjelim inforbirovcem, autorom divnih članaka na ruskom jeziku o Crnoj Gori, Njegošu i Milova-nu Đilasu, uvijek poetski nastrojenom, šarmantnomm i živahnom starcu, kojem se ispunila želja da ga sahrane u rodnom kraju,

− korektan prijem i pažnja ruskih kolega i njihov pravoslavni osjećaj bratstva prema Crnoj Gori itd.

Godinama sam pokušavao da dovedem do savršenstva prevod pjesme Sregeja Jesenjina „Pismo maj-ci“. Svih tih šest mukotrpnih, ali istovremeno lijepih i izuzetnih godina koje sam proveo u Moskvi, uveče sam prevodio (ali ne prepjevavao!) tu Jesenjinovu pjesmu. Nije mi se sviđao ni jedan naš prepjev. Jese-njin mora da teče kao bujica! Tu sve mora da leti, odzvanja, cvjeta, žubori i rominja... Nema tu nikakvih stranih riječi, nema „kalkana“ - to je ustvari ona obična seljačka dolamica...


PISMO MAJCI (prevod pjesme Sergeja Jesenjina)

Jesi li živa, još, moja starice?

Živ sam i ja. Pozdrav tebi, pozdrav! Nek rominja iznad tvoje kolibice

taj večernji neopisiv sjaj.

Pišu mi da si uz nemire skrivene rastužena veoma zbog mene,

i da često šetaš po ulici u staromodnoj trošnoj dolamici.

U večernjem te plavetnilu muči i priviđa često jedno isto:

kao neko je u kafanskoj tuči zabo finski nož u moje srce čisto.

Smiri se, rođena! To je besmislica! To su samo tvoja mučna priviđenja. Nijesam valjda tako teška pijanica

da umrem prije našega viđenja.

Ja sam kao nekad, isti, nježnog lika i maštam još uvijek samo o tom

da se što prije iz muka buntovnika vratim u naš prizemni dom.

Vratiću se kad procvalo granje proljećnom bjelinom našu baštu okiti,

samo me nemoj više u svitanje ko prije osam godina buditi.

Ne budi ono što je odmaštano, ne sluti ono što se nije zbilo,

gubitak i umor upoznah prerano to mi je suđeno u životu bilo.

Ne uči me molitvi, jer nema grijeha! Na staro više nije moguć povraćaj.

Samo si mi ti pomoć i utjeha, Samo si mi ti neopisiv sjaj.

Tako, zaboravi brige pritajene i više ne tuguj toliko zbog mene.

Ne šetaj tako često po ulici u staromodnoj trošnoj dolamici.


Kako je to počelo i odakle ideja za to iscrpljujuće prevođenje? U januaru 1991. sam počeo uveče dolaziti u restoran Bife Kalhida. Svirali su gruzijski cigani. Jedan od njih je vrhunski pjevao na ruskom jeziku tu pjesmu. Naručivao sam je više puta i pjevao je s orkestrom, jer sam je znao napamet. Tako sam počeo da prevodim te stihove, koje objektivno nije moguće idelno prevesti na naš jezik, da se rimuju. Pa sam dorađivao taj prevod, mijenjao, kombinovao, nabavljao specijalne etimološke i staroslovenske rječ-nike... Došao sam u pat poziciju - što god doradim, poremeti se rima. Na nagovor sina Mima i prijatelja Željka Rutovića i Želimira Željka Cerovića, prije nekoliko godina sam jednom neznancu dao taj prevod (koji sam recitovao pred publikom u Danilovgradu, na nekoj proslavi) i odobrenje da ga objavi u nekom listu prevodilaca. Ne znam koju verziju prevoda sam mu dao, ni da li je i gdje to objavljeno.

U to vrijeme (novembar i decembar 1994) držao sam po pozivu predavanja u „Školi magistara“ na Ekonomskom fakultetu MGU „M. V. Lomonosov“.


Sjećam se da su to bili naizgled primitivni, ali ipak veoma dobri uslovi za studente i profesore u tom

periodu opštih deficita. Na svakom spratu menze, u kabinetima priručne kafeterije, sve jeftino u odnosu na ekonomske cijene, a posebno knjige, koje su se prodavale na dva donja sprata i u brojnim holovima ogromne zgrade s dva velika ulaza. Sve je bilo funkcionalno: dugački hodnici i ogromni spratovi bili su povezani ne samo širokim stepenicama, nego i brzim liftovima: po šest sa svake strane u centralnom dije-lu sprata, i po tri na krajevima! Na ulazu – stražari, pretres i pokazivanje „propuska“! Bio sam u skoro svakodnevnom kontaktu s mnogim profesorima. S nekima sam se sprijateljio, išao kod njih u goste, na koncerte, opere, razne spektakle i naučne skupove. Oni su preko nekih veza relativno lako nabavljali kar-te, koje su inače uvijek bile deficitarne! Sarađivao sam često s kolegama iz Instituta ekonomike RAN, CEMI–ja, Instituta za svjetsku ekonomiku i međunarodne odnose i osobljem časopisa Voprosi ekonomiki. Tako sam upoznao Јurija Osipova, Stanislava Šatalina, Sergeja Ajvazjana, Olega Ananjina, Dmitrija So-rokina, Dmitrija Ljvova, Vladimira Makarova, Viktora Polteroviča, Georgija Klejnera, Nikolaja Petra-kova, Jurija Gavrileca, Bagrata Yerznkyiana, Leonida Abalkina, Jegora Gajdara, Romana Kačalova, Ev-genija Popova, Svetlanu Kirdinu, Aleksandra Tatarkina i dr.


Ponekad sam kupovao slike (petoslojni gvaš) kod poznate gruzijske umjetnice Rusudan Hnatadze

Andronikašvili. Bila je veoma pobožna, pa sam se jednom s njom našalio na izložbi u gruzijskom Domu kulture (na Arbatu). Bila je prodala sliku „Port“ nekom “ameru“, pa joj rekoh da neće imati sreće ako je mene ne proda, jer sam kao sanjao da visi na zidu kod mene kući! Nije razumjela tu moju šalu, koju sam par puta ponovio, jer sam stanovao blizu i često dolazio da gledam njene slike. Nećkala se i nervirala, a onda je prije zatvaranja izložbe skinula tu sliku i donijela mi je u kancelariju! Na moje zaprepašćenje! Dobro sam platio tu šalu... Ali, bila je izuzetna dama, prijatna, obrazovana, komunikativna, pronicljiva, patrijahalna, supruga pisca Andronikašvilija. Bila je tada Ministar kulture Gruzije. Ponekad sam išao kod njih u goste. Uočila je da često prevodim pjesmu „Pismo majci“, pa je uporno tražila da joj napišem i posvetim stihove (24. aprila 1992.). Jednom sam ih napisao - „iz duška“!

РОДНОЙ КРАЙ (художнице Русудан Хнатадзе)

Я вижу большой секрет в твоих картинах цветет.

Они меняют свет когда художник все дает.

Ти из родного края взяла теплые цвета и наклеила на картины

зими, весни, осеньи и лета – жаркие картины как твои Грузины.


И я по родном крае скучаю, тихую тревогу чувствую тоже, все рубли за твою картину даю

потому что она на Никшич похоже.

Родной край надо любит немало в душе, песне и картине -

это мое сердце всегда понимало особенно когда в далекой чужбине!

Tih godina su po Moskvi bile velike nestašice i dugi redovi za osnovne namirnice. S druge strane je bilo luksuza za strance (zahvaljujući inflatornim rubljama) – jeo se kavijar, kvalitetne ribe i vrhunska jela u restoranima Međunarodnog centra trgovine. Jednom sam (18. mart 1990) se „zaputio“ metroom do neke daleke stanice da kupim zakazanu tortu, da ponesem nekom za rođendan. Na povratku su me na brzinu portretisale dvije djevojčice, imale su možda po 11 do 12 godina. Sjedjele su preko puta mene u metrou. Valjda im je bilo interesantno (pa i smiješno) što umoran brižljivo držim tortu u krilu. Rusi su inače vrlo „aktivni“ u metroima, skoro svi nešto čitaju. Nijesam ni primijetio da me djevojčice crtaju. Na nekoj metro stanici su mi „tutnule“ u ruku dva crteža (koje u nastavku prilažem) i istrčale... Pojurio sam s tortom za njima i poklonio im je, a zapisao sam na jednom od portreta njihove kućne brojeve telefona. Uh, kako su se iznenadile i obradovale! Kroz par mjeseci sam ih pozvao da dođu s roditeljima i poklonio im po nekoliko raznih i originalnih inostranih kompleta bojica. Nadam se i čak vjerujem da su to sad već poznate ruske umjetnice...

Imao sam pomoć i podršku sa svih strana. Sve mi je išlo od ruke. To je doprinijelo da predano izuča-vam tešku, složenu i ozbiljnu teorijsku ekonomsku temu, pišem kritičke članke o socijalizmu, doktorsku disertaciju i kasnije naučnu monografiju. Tekst je bio spreman za štampu početkom 1994.


Istovremeno se održao jedan naučni skup na Ekonomskom fakultetu MGU, na kojem je učestvovalo 50-ak ruskih ekonomista, sociologa i filozofa. Doputovali su Žarko Bulajić iz Beograda, Milo Marković iz Podgorice i Ibrahim Bimo Jusufranić iz Sarajeva. Predsjedavao sam tim skupom i kasnije napisao članak od 30-ak strana, koji još čuvam u kucanoj verziji pod nazivom „Sličnosti jugoslovenske i ruske eko-nomske misli“. Uh, lako je za „sličnosti“ i uzore, da nema mnogo prepisivanja... Na zvaničnom prijemu u holu Ekonomskog fakulteta MGU pred nekoliko visokih ruskih državnih funkcionera i velikim brojem profesora, jedan visok i krupan ruski profesor,koji je kasnije je dao intervju poznatom crnogorskom novi-naru Veseljku Koprivici, pope se na stolicu i poče da recituje Puškinоv prevod stihova Prospera Merimea o Crnogorcima:

„Черногорцы? Что такое? — Бонапарте вопросил. — Правда ль: это племя злое, Не боится наших сил?...

Нам сдаваться нет охоты, —

Черногорцы таковы! Для коней и для пехоты, Камни есть у нас и рвы...“

Мы засели в наши норы И гостей незваных ждем, - Вот они ступили в горы, истребляя все кругом.

Их полковник повалился.

А ним сто двадцать человек. Весь отряд его смутился.

Кто, как мог, пустился в бег.

Prijatno mi je bilo u tim trenucima što sam Crnogorac na „Lomonosovu“. Nikšićanin na privreme-nom radu u velikoj Moskvi, s takvim ekonomskim velikanima. Aplauzi. Traže da i ja održim „tost“. Ni-jesam to očekivao, ali - nijesam imao kud! Tajac. Kao vječnost... Šta da kažem? Nemam vremena za raz-mišljanje, sve se brzo događalo. Na sreću, sjetih se metafore Miloša Crnjanskog... Eh, „proradi“ u me-ni ta čuvena nikšićka Gimnazija i njeni veliki profesori! Zahvalih se za recitaciju i aplauze, koje sam do-živio kao izraze podrške i bratske slovenske ljubavi prema mojem narodu. Onda rekoh da su moje riječi male da opišu ocjećanja, pa ću zato citirati na ruskom jeziku riječi „našeg“ književnika Crnjanskog posvećene Rusiji: Бесконечный синий круг и звезда в нем (Beskrajni plavi krug i u njemu zvijezda).

Uslijediše aplauzi i povici. Toliki umovi oko mene, a svi odlično znaju i često citiraju čuvene stihove Tjutčeva posvećene Rusiji (Умом Россию не понять, Аршином общим не измерить: У ней особенная стать - В Россию можно только верить.). S osjećajem zadovoljstva i simpatija počeše da viču: „Bra-vo“! „Spasibo“! „Pust' živit Černogorija“! Bili su to za mene nezaboravni trenuci ushićenja.

Neki od njih su tražili da napišem članak pod istim nazivom, što sam i uradio. Objavljen je nа 2. stra-ni u najtiražnijem ruskom nedjeljniku Россия, Но. 22(81) од 22.maја – 2. juna 1992. I to u vrijeme kad se o nama uopšte nije pisalo, zbog neprijatne karikature ruskog Predsjednika Borisa Jeljcina, koja je objav-ljena u jednom beogradskom dnevnom listu. Bilo je to teško vrijeme za Ruse i za nas. Kod njih raspad države, ekonomska kriza, nestašice i opšta apatija. Kod nas rat, sankcije i čuvena inflacija... U Moskvi se vodio medijski rat povodom pravog rata u Jugoslaviji. Svašta se pisalo... Pokušao sam da do-prinesem saznavanju istine, pa sam objavio još dva članka: u nedeljniku Russkij vestnik, No. 18 od 20.04-5.05.1992) i u dnevnom listu Nezavisimaja gazeta od 26.05.1992 (s. 4). Prevod tog prvog članka objav-ljen je u nedjeljniku Nikšićke novine br. 1122/23 od 28.05.1992.

U beogradskoj Politici mi je objavljen članak 13.06.1992, s. 20 pod nazivom „Pismo iz Rusije“. U njemu analitički i kritički prikazujem članke u ruskoj štampi, koji su bili reakcija na njihovu spoljnu poli-tiku i izjavu tadašnjeg Predsjednika Jeljcina da će Rusija podržati sankcije (Nezavisimaja gazeta od


2.6.1992). U tom članku sam ukazao da diplomatija ne smije biti rentabilna, da je prihvatanje sankcija cijena koju Rusija plaća za tadašnju zavisnost od Zapada, da za rusku spoljnu trgovinu nastupaju loša vremena, da je Jugoslavija samo probni poligon (balon) na kojem Zapad isprobava metode za rješavanje konflikta na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza, da ruski opozicioni listovi bez uvijanja pišu da je riječ o „najvećoj izdaji u istoriji Rusije – i to vjekovima vjernih saveznika Rusije, spasitelja ostataka ruske ar-mije 1920-ih godina“... Niko se na taj članak nije ni osvrnuo, a čini se da je on i danas aktualan. Itekako!

U Nikšiću su tada organizovani protesti protiv NATO bombardovanja. Čim

je saznao da sam (po običaju) na nekoliko dana doputovao iz Moskve, moj pri-jatelj i kum, veliki rodoljub i čuveni kolekcionar Veselin Veso Šijaković, kojeg su iz milošte i poštovanja zvali „čiko Veso“, u svom prepoznatljivom „žustrom“ sti-lu je došao kod mene (s flašom rakije, kao i uvijek, da nešto „kao“ čestita!). Voj-nički, bez ikakvog uvijanja, „pozvao me“ da govorim na skupu ovim riječima: „Ti trebaš i moraš da govoriš na ovom patriotskom skupu! Nato je izvršio agre-siju na našu zemlju i na naš narod!“. Prihvatio sam i govorio. U nastavku prila-žem novinski zapis iz Pobjede o tom događaju.

Bilo je to stvarno mučno i teško vrijeme. Kolijevka boljševizma nas je optuživala za boljševizam, a

države fašizma i terorizma za zločine i teror! Živio sam tih kriznih godina u Moskvi. Raspadao se SSSR. Uslijedilo je rasparčavanje SFRJ. U tuđini sam to nekako doživio kao uvod u novu šizmu, ukalupljivanje budućnosti preko anahronih recepata prošlosti (vjerskih, nacionalističkih i visoko interesnih)... Bio je to pravi civilizacijski retern... u novo varvarstvo, anti-ekonomiju, mržnju, zavisnost, osvajanja, prekrajanja granica, ogromne ljudske žrtve i patnje... u subkulturni najraniji oblik ljudskih odnosa, koji se zasnivao na sili, radi navodnog mesijanstva. Bilo je to ponavljanje ne tako daleke istorije i dogmi...


Činilo se u početku da će „perestrojska“ reći „zbogom“ svemu tome, jer su prihvaćene nove insti-tucije: sloboda misli, demokratija, tržišno regulisanje i privatna svojina. Akademik Stanislav Sergejevič Šatalin (bivši optimalni planer) postao je (prividno, medijski i retorički) „krajnje lijevi tržišnik“. Bio je jedan od vođa „reformi za 500 dana“, Poručivao je preko medija da su najvažniji motivacioni mehanizmi i prelazak na tržišno privređivanje: „Rizik prelaska na regularno tržište je manji od cijene tapkanja u mjestu“ (Izvestija, No. 112 od 21.04.1990, s. 3). Ali, njegov iskusni planerski instikt, znanje vrhunskog matematičara (direktor CEMI) i ekonomiste i ljudsko dostojanstvo nije mu dozvolilo da zaboravi na či-njenicu da uvijek i svuda u uspješnim privrednim sistemima „tržište počinje tamo gdje se završava dr-žava“. Zbog toga je jednoznačno negirao sve predloge „ekonomskig radikala“ (neoliberala) za hitno uvođenje slobodnih i nekontrolisanih tržišnih odnosa: „Prije svega je potrebna priprema, promišljena infrastruktura tržišta: nova fi-nansijsko-kreditna, novčana, valutna, cjenovna i fiskalna politika, bankarski sistem...mehanizam socijalne zaštite i mnogo drugoga. Bez svega toga tržište mogu uvoditi samo samoubice, koji teže da istovremeno unište i državu“ (Ibid.). Shvatao je i forsirao institucionalni pluralizam kao prirodni i logički poredak ekonomskog razvoja. I danas bih potpisao sve što je zagovarao!

Družio sam se ponekad s njim. Uvijek je bio sam, u trenerci i skromno op-remljenom stanu u ulici Ševčenko, br. 3. Razgovali smo uz čaj. Već je bio bole-stan, nervozan i zabrinut za svoje narušeno zdravlje, ali i za ekonomsku situaci-ju u Rusiji. Bio je svjestan ruskih tradicija, navika, kulture i izgubljenih decenija. Nije vjerovao u uspjeh palijativnih i fiktivnih reformi, jer je rusko „tržište“ od početka bilo monopolisano i špekulativno. Sve mu je „zvučalo neozbiljno“. Govorio je: „Ne smije tako Rusija srljati u tržište. Mi smo najmonopolozovanija privreda u svijetu. Biće dug put do tržišta... A ima li i kod Vas ekonomskog avanturizma, deficita roba i divljanja cijena“? Isticao je da je u Mađarskoj i DDR urađeno više za dva-tri mjeseca nego u Rusiji za pet godina „perestrojke“. Oduševljavao se „crnogorskim“ stihovima „Nas i Rusa 200 miliona, nas bez Rusa ni dva kamiona“. Znao je, naravno, da su zbog njih mnogi stradali po Inforbirou 1948... Nasmješio bi se tim stihovima uz sve češći kašalj (ali nije prestajao da puši!). Imao je namjeru da dođe u Crnu Goru. Ali, nije došao, jer ga je bolest preduhitrila. Razočaranog, jer se nije ništa ostvarilo od onoga što je zamislio za privrednu dinamiku. Dinamika života je bila nešto drugo...

„Perestrojka“ se nije uspjela odreći institucionalnih improvizacija. Stvorene su nove dogme, parole, mitovi i stereotipovi. I nova obećanja. Boljševičke navike su obučene u kvazi-građansko ruho. „Demo-kratski reformatori“ su se poistovjetili sa svojinskim vlasnicima, do kojih su dolazili pretvaranjem drža-vne svojine u privatnu („prihvatizacijom“). Pa ko se tu snađe (ko šta ponese)! Potrebne su bile investicije Zapada. Umjesto njih su stizala samo – obećanja. U državu koja je stvorena, izgrađivana i urušena obeća-njima! U SAD i svjetskim medijima vrtjela se dvosmislena rečenica Džordža Buša: „Od davanja pomoći Rusiji zavisi budućnost SAD“. Zapadna pomoć se brzo pokazala kao improvizovana diplomatska uobra-zilja. Ministar inostranih poslova Rusije Andrej Kozirjev je u izjavi nedjeljniku Literaturnaja gazeta od 03.06.1992. priznao da je ruska diplomatija jako oslabljena („krila su joj skraćena“, da trpi ucjene zbog nevraćanja dugova, kao i upozorenja da ne podrži opasno „panpravoslavlje“ i „panslovenstvo“. Dok su se mnogi u svijetu integrisali – Sloveni su se dezintegrisali! Obećanjima! Inače, Sloveni su narod sa poveća-nim senzibilitetom, pa se valjda zato kod njih obećanjima može izazvati „masovna hipnoza“, programirati mržnja, ekonomsko i ratno „ludilo“... Tako je tzv. „Gajdarizam“ prihvatio kvazi-neoliberalne ideje „šok terapije“, za koju je krajem januara 1992. na Komitetu za sovjetsko-američke odnose Profesor Džefri Saks rekao da „na Zapadu dobro znaju da je takav način neprihvatljiv, pa ga zato u svojim zemljama u praksi nikada neće primjenjivati“.


Kod nas je bijesnio rat. Rusija je odobrila sankcije i pored velikih protesta na ulicama Moskve i u medijima. Kao da nije htjela da shvati suštinu Zapadnog modela demokratije, pravde i civilizacije („na ruskim granicama“, kako je kasnije napisao Akademik Nikolaj Petrakov u članku objavljenom u časopisu Montenegrin Journal of Economics, No. 4/2006, s. 39). On se na primjeru bivše Jugoslavije, kao i u mno-gim drugim državama, pa i u postsovjetskom prostranstvu pokazao kao - diktat neokolonijalne zavisnosti.

Opet je „majka“ Rusija za nas postala „maćeha“. Zahvalnost Zapadu za ekonomsku (vučeni i drugi nepovoljni krediti), humanitarnu i medicinsku pomoć o kojoj se uveliko pisalo u ruskoj štampi. „Pomoć“ koja će kasnije biti skupo plaćena... Zaboravljene su riječi F. M. Dostojevskog da „kod pravoslavnih dva i dva nije četiri“. A nama teško, sve teže. I opet – moramo izdržati! Naši prijatelji Kinezi imaju poslovicu: „Izdržati znači pobijediti“! Od muke sam se tada šalio s prijateljima da će nam možda biti bolje ako se ostvari biblijsko proročanstvo i nadvlada žuta rasa...

Sve je to kasnije postalo Rusima mnogo bliže i jasnije... Dogodilo im se mnogo toga... Pa najnovija Ukrajinska kriza... Sve sam to nagovijestio prije 23 godine! Niko me na žalost nije shvatio ozbiljno. Kak-ve li ironije sudbine i preokreta: sada mi (iako možda iznuđeno!?) podržavamo sankcije EU prema Rusi-ji... Ali, jedno je vlast, a drugo narod. Ispred jugoslovenske ambasade i Ministarstva inistranih poslova tih dana smo se masovno okupljali i mirno protestovali. Čitano je potpisano obraćanje 250 ruskih pisaca: „Svim sunarodnicima, braći Slovenima!... Izvršena je izdaja... koja nema ništa zajedničko sa osjećanjima i očekivanjima naroda Rusije... Znamo – to što se događa sa Jugoslavijom danas, sjutra se može dogoditi i nama. Štiteći Jugoslaviju mi štitimo sebe...“. U daljem tekstu se vizionarski predvidio bratoubilački rad na teritorijama bivšeg SSSR.

Bilo je teško i nezahvalno u socijalističkim uslovima kritički pisati o socijalizmu, posebno u Rusiji, njegovoj kolijevci. Sada je lako teoretisati i pametovati, jer se već sve ili skoro sve jasno iskristalisalo. Tada su se ljudi još nadali, pokušavali da sačuvaju ono što je decenijama krvlju stvarano. Pa ipak, svođe-nje nekadašnje monografije u institucionalne okvire zahtijevalo je dosta vremena i napora. Oni će biti opravdani ako makar doprinesu da se izvuku neophodne pouke o (namjernim i nenamjernim) institucio-nalnim greškama i zabludama i pravilno se iskoriste u budućnosti.

Da ne zaboravim: s mnogima od navednih ruskih ekonomista sam još uvijek često u „društvu“: pone-kad s člankom u istom broju nekog njihovog ili međunarodnog časopisa, na nekom od naučnih skupova (kao npr. onom iz institucionalne ekonomije koji je održan u Kotoru 4-7.10.2012) ili kao koautor zajedni-čkih naučnih članaka, a stalno kao redovni član FEUS (Философско-экономическое ученое собрание - http://www.econ.msu.ru/departments/lfh/feus/) i u redakcijama vodećih ruskih naučnih časo-pisa Filosofi-ja hozjajstva (http://www.econ.msu.ru/departments/lfh/fhjournal/cd1129) i Ekonomičeskaja nauka sovre-mennoj Rossii (http://www.cemi. rssi.ru/ecr/redcoll.htm).

Vratio sam se iz Rusije u oktobru 1995. počeo profesorsku karijeru na Fakultetu za pomorstvo Kotor. Išao sam i na predavanja u Moskvu i Tjumen, ali sve manje. Jer sam sve više išao na naučne skupove po regionu. Tako sam u Subotici upoznao jedno veliko ime jugoslovenske ekonomske nauke, dvostrukog doktora nauka, univerzitetskog profesora Tomislava Tomu Bandina. Sprijateljili smo se prilikom prvog susreta i iskreno drugovali sve do njegove prerane i iznenadne smrti. Jednom sam napustio sve obaveze i pošao u Suboticu da držim besjedu na promociji njegove monografije. Bio je iskren, neposredan, veliki teoretičar, neumoran kritičar socijalizma i neoliberalizma, realan, izuzetno informisan, pun ideja, nevje-rovatno učinjen, prava studentska majka. Bio je jedan od doajena jugoslovenske misli, naučno beskom-promisan i ingeniozan ekonomski filozof bogatog naučnog opusa. Pomjerao je granice znanja i humani-zma. Dobro je poznavao razvoj SEM. Vjerovao je u kulturu dijaloga i njegovao istu. U eri savremene in-


strumentalizovane ekonomske nauke, koju je nametnula neoklasična paradigma, ali i (sve češće) regre-sijsko statističko-matematičko „istraživanje“ i „objašnjavanje“ ekonomske stvarnosti hrabro je istraživao esencijalna ljudska pitanja, a posebno pitanja eksploatacije, nezaposlenosti, zaduživanja, monopolizacije, kriminalizacije i sl. Na taj način je vraćao ekonomskoj nauci dušu.

Još jedan veliki jugoslovenski ekonomista Ljubomir Ljuba Madžar druguje samnom od tih dana. Bio mi je recenzent monografije Neoinstitucionalne ekonomske teorije: prava svojine, firme i društvenog iz-bora. Nije bilo lako u to vrijeme naći recenzenta za tu oblast. Ljuba je već bio objavio monografiju Svoji-na i reforme u dva toma, koja mi je pomogla u analizi pojedinih institucionalnih aspekata svojine. On je neumoran i oštar kritičar anti-liberala (dirižista), ali itekako dobro shvata neophodnost institucio-nalnog pluralizma. Uvijek se zalagao za pomjeranje granice između tržišnih sloboda i državnog diktata prema slobodama. Bliski su mi Ljubovi teorijski stavovi i bezgranično zalaganje za slobode. Ali, s pozi-cija institucionalnog pluralizma sam uvijek kritikovao oba institucionalna monizma: i dirižistički i kvazi-neoliberalni. Naravno, nikad nijesam kritikovao neoliberalizam kao teorijski model, nego isključivo nje-govu praktičnu vulgarizaciju od strane kvazi-neoliberala, koji su svjesno iskoristili nomenklaturne (privi-legovane) pozicije i sve zloupotrijebili, prisvojili i monopolisali, pa čak i slobode! Kako god bilo, anti-liberalni ekonomisti, koje Ljuba kritikuje, ipak, nijesu krivi za masovno siromašenje, nezaposlenost i uru-šavanje privrede. Nezavisno od različito usmjerene kritike, s Ljubom sam bio i ostao prijatelj. Kolegijalno i tolerantno smo ponekad razmjenjivali suprotna mišljenja. Neumoran, vispren, zaslužan, briljantan i uzo-ran intelektualac, profesor i stvaralac.


Na kraju ću (a mogao sam po njegovim velikim zaslugama i na početku) pomenuti još jednog prija-telja i kolegu, koji je ponekad dolazio u Moskvu, družio se samnom i razmjenjivao mišljenja o sovjetskoj ekonomskoj misli i njenim specifičnostima. Riječ je o Akademiku Ibrahimu Bimu Jusufraniću, redovnom profesoru, koji je bio poznati sarajevski direktor i preduzetnik, a danas je vlasnik i Rektor Internacional-nog Univerziteta Travnik (IUT). Rođen je u Nikšiću, u kojem je završio Gimnaziju. Studirao je u Sara-jevu, gdje je ostao da živi i radi. Poslije dužeg vremena, sreli smo se na jednom naučnom skupu u Subo-tici. Pred velikim brojem učesnika s ponosom i ljubavlju je pričao o nekadašnjem Nikšiću, u kojem se ku-će nijesu zaključavale, o Gimnaziji, napornom učenju, visokim kriterijumima profesora, brojnim anegdo-tama, događajima i poznatim ljudima. Veliki je organizator, pravi lider, dobar i „spartanski“ govornik, autor brojnih naučnih članaka i zapaženih knjiga. Uvijek je druželjubiv, korektan, preduzimljiv i krajnje gostoljubiv. Čovjek na čiju se riječ uvijek može osloniti. Po njemu se sat može navijati. Dobitnik je sa IUT brojnih i velikih svjetskih nagrada za visoko školstvo. One ga nijesu promijenile, nego inspirisale za novi rad i stvaralaštvo. Svake godine organizuje dva međunarodna naučna skupa, uređuje međunarodni časopis, objavljuje knjige, mentoriše doktorante... Hiper-aktivan, kreativan, neumoran afirmator rada, reda, nauke i znanja. Ostao je skroman i jednostavan, otvoren za saradnju. Uvijek spreman da dođe iz Sarajeva u Kotor na potpisivanje protokola o saradnji, učešće u nekoj komisiji za magistranta ili dokto-ranta ili na naučni skup. Bez predrasuda i suvišnih poteza, krajnje je racionalan, s velikom energijom, percepcijom, apstrakcijom i stalno novim idejama. Rijedak čovjek s velikim (Gorkijevskim) slovom Č.

Nadam se da će će svi gore navedeni fakti i fotografije, koliko god imali autobiografskih sadržaja, doprinijeti da se shvati osnovna poruka: za moju prvu naučnu monografiju i kasniji naučni opus zaslužni su svi ovdje pomeniti. U tom opusu posebno mjesto zauzima međunarodni naučni časopis Montenegrin Journal of Economics. U njemu su svoje radove objavili mnogi poznati ekonomisti: Nobelovci Oliver Williamson i Edmund Phelps, Akademici Victor Polterovich, Yuriy Osipov, Nikolaj Petrakov, János Kor-nai, Grzegorz Kolodko, Sergey Ajvazian, László Csaba, Georgy Kleiner, Jože Mencinger, Ljubomir Ma-džar, Evgeny Popov, Dmitrij Sorokin i Ibrahim Jusufranić, profesori Yochanan Shachmurove, Yuriy Gav-rilets, Bagrat Yerznkyan, Svetlana Kirdina, Yuliy Olsevich, Oleg Ananjin, Tomislav Bandin, Milan Mesa-rić, Dragoljub Stojanov, Vladimir Matveenko, Alojzy Nowak, Milica Uvalic, Vladimir Gligorov, Ivan Rib-nikar, Pavel Luksha, Miomir Jakšić, Daniil Frolov, Viсtor Demjentiev i mnogi drugi.

Ima još jedan razlog za ovakav neobičan uvodnik, za pominjanje svih ovih imena i stavljanje svih ovih fotografija. Sve su to uglavnom ljudi koji su ostavili duboke tragove u istoriji ekonomske misli i ma-nje ili više pomjerili granice ekonomskog znanja (u teoriji i praksi). U savremenoj poplavi plagijata u


oblasti visokog školstva, izuzetno agresivnog forsiranja regresionog modeliranja u časopisima na SSCI listi i zvaničnog prihvatanja tih lista kao obaveznog naučnog kriterijuma za doktorante (kao nekakvog tobožnjeg mesijanskog naučnog grala), dužan sam da navedem svoj stav, s kojim je saglasna većina ovdje pomenutih ekonomista (neki od njih su iz Ruske akademije nauka i pripadajućeg moskovskog CEMI-ja i smatraju se vodećim ekonomskim matematičarima u svijetu: V. Polterovič, V. Makarov i S. Aivazian).

Prvo, jasno je svima da nije moguće matematički objasniti ekonomsko ponašanje ni ekonomsku stvarnost, osim u nekim marginalnim segmentima.

Drugo, ništa ili skoro (osim metodološkog postupka) ne pokazuju brojni radovi s izmišljenim kabi-netskim podacima i regresijama u kojima se otprilike dokazuje (metaforički rečeno) kako čovjek zavisi od sijena - preko krave i mlijeka). Na taj način, ekonomska nauka se pretvara u nešto što nije njen predmet istraživanja.

Treće, sve te regresije i proračune u većini slučajeva ne rade (jer ne znaju) autori članak, nego sta-tističari, matematičari i informatičari. Dalje, mnogi koautori se jednostavno dodaju („šlepaju“) u takvim člancima, nekima drugi pišu članke za SSCI listu, a mnogi s naših prostora nikad prije toga nijesu obja-vili ništa u bilo kojem poznatom regionalnom i/ili međunarodnom ekonomskom časopisu.

Četvrto, navedeni kriterijum se prihvata krajnje selektivno, pa se npr. potcjenjuju naučne monografije (čak i one izdate u inostranstvu!), udžbenici i drugi oblici naučnih radova, ne uvažavaju se ruski i drugi naučni časopisi u kojima objavljuju nobelovci, akademici i poznati ekonomisti, ignorišu se sve druge na-učne baze podataka. Uz to, zanemaruje se činjenica da neko može biti odličan profesor ali slab naučnik, i obratno.

Peto i posljednje (a imao bih još mnogo toga da napišem po ovom pitanju), čini mi se da je forsiranje regresionog (najčešće najjednostavnijeg) „objašnjavanja“ ekonomske stvarnosti možda sračunato da bi se izbjegle ozbiljne politekonomske analize i kritike realnih i najvažnijih problema u ekonomskoj stvarnosti: nezaposlenosti, javnog zaduživanja, nerazvijenosti, nejednakosti, monopolizacije, nejednake razmjene, grabeške privatizacije, deficita institucionalnih promjena, novih oblika kolonjalizma itd. Uz plaćanje so-lidne svote za objavljivanje takvih članaka!

Neke događaje sam zaboravio ili izostavio, ali najznačajnije ljude nijesam. Ovo je prilika da im se makar na ovaj način iskreno zahvalim. I da čitaoci ove knjige imaju u vidu da su oni i njihove ideje kao uzori i/ili inspiracija utkani u mnoga moja naučna djela, manje ili više, na ovaj i onaj način. Iskreno žalim što ne mogu pojedinačno da se zahvalim svima koji su mi na razne načine pomagali u Moskvi u teškom petogodišnjem periodu prikupljanja literature i istraživanja, koje je rezultiralo monografijom Razvoj sov-jetske ekonomske misli. Umjesto zahvalnosti - ostaje moje trajno i najljepše sjećanje na njih, kao i želja da se vidimo i međusobno ugostimo – kao nekad.

Autor

Predgovor 29

PREDGOVOR

Sovjetska ekonomska misao (u daljem tekstu: SEM) dala je velika i nezaboravna naučna imena, ali i veliki broj apologetskih autora. Njihov doprinos nije u svim segmentima dovoljno istražen i vrednovan, posebno s institucionalnog aspekta. U periodu cijelog njenog postojanja, koji je bio objektivno determini-san vladujućom politikom, prijetećim represijama i strahovladom, institucionalno opredeljenje teoretičara (za ili protiv stavova i interesa zvanične politike) tumačeno je kao političko opredjeljenje. Od toga je ponekad zavisio život, robija ili smrt sovjetskih ekonomista. Iako se ta opasnost smanjivala poslije Stalji-nove smrti, njihov naučni i društveni položaj je itekako zavisio od naveenih institucionalnih ekonomskih opredjeljenja.

Razvoj SEM iznjedrio je mnoge protivurječnosti i nedoumice po raznim teorijskim pitanjima. Jedno od njih je, prema stepenu diskutabilnosti svakako veoma značajno – postoji li sovjetska škola (pravac) ekonomske misli? Po tom pitanju postoje krajnje oprečni pristupi i mišljenja: od priznanja do negacije. Krajnja ocjena bi mogla da uslijedi, vjerovatno, tek poslije definisanja mogućnosti da neka nacionalna (u smislu pripadnosti jednoj državi) škola može da bude posebna ekonomska škola. Ali, tu na startu postoji problem, jer su u okviru jedne iste države obično postojali razni pravci ekonomske misli, bez obzira na njihove dominantne specifičnosti, pa i paradigmatičnosti po pojedinim bitnim pitanjima. Prednje ne ide u prilog mogućnosti postojanja bilo čije nacionalne škole ekonomske misli.

Mnogi autori davali su sebi (vjerovatno pretjeranu) slobodu da klasifikuju osnovne pravce (škole) ekonomske misli, bez obzira na kriterijum opšte priznatosti. Nećemo upadati u tu zamku, niti preuzimati rizik od nečega što je samo po sebi previše diskutabilno, pa čak i predmet mnogih subjektivnih ocjena, koje zavise od raznih kriterijuma posmatranja. Umjesto toga, pokušaćemo da analiziramo neke bitne fak-tore (pozitivne i negativne) i dostignuća, koje po naučnom opusu obimnu i heterogenu SEM udaljavaju i približuju mogućnosti da se proglasi školom.

I pored velikih dostignuća, SEM je imala u dugom kontinuitetu mnoga negativna obilježja, koja je objektivno eliminišu iz kruga ekonomskih škola. Radi se o apologetici, dogmatizmu, totalitarizmu, tauto-logiji, vulgarizaciji, ideologiziranosti, institucionalnom i kvazi-inastitucionalnom monizmu, kolektiviz-mu, različitim odgovorima na ista pitanja, kao i pokušajima da se pojedina pogrešna shvatanja (npr. o prioritetu klase) pretvore u apsolutnu istinu (što na žalost karakteriše i neke široko priznate ekonomske škole, posebno one koje propagiraju tržišni fundamentalizam kao oblik kvazi-institucionalnog monizma)

S druge strane, bilo je brojnih visoko kvalitetnih istraživačkih dostignuća po mnogim značajnim pita-njima, koja su ozbiljno razmatrana, korišćena i nadograđivana u zapadnim školama ekonomske misli. Ponekad i kao uzorni modeli (npr. mješovita ekonomija). 1920-te godine (tzv. „zlatni period SEM“) dale su mnogo zaslužnih i nezaboravnih imena (M. Tugan-Baranovski, N. Kondratjev, S. Vitte, G. Plehanov, V. I. Lenjin, P. Struve, A. Bogdanov, A. Čuprov, E. Slucki, V. Dmitriev, A. Čajanov, L. Jurovski, G. Geljdman i dr.), teorijskih diskusija, velikih djela i ideja (negacija homo oeconomicusa, veliki ciklusi, mješovita ekonomija, nova ekonomska politika, konjunkturna istraživanja, agrarna pitanja, uloga držav-nog regulisanja i planiranja, učenje o imperijalizmu, razrada problema privrede sa više načina proizvod-nje, potreba postojanja političke ekonomije itd.

U pardigmatičnom smislu SEM je bila pokušaj stvaranja originalne političke ekonomije socijalizma. U institucionalnom smislu SEM je bila tvrdokorni i izpačeni institucionalni monizam dirižističkog tipa, koji se zbog svojih brojnih deformacija može označiti predzankom kvazi.


U naučnom smislu SEM je bila krajnje dogmatična, ponekad ritualnog karaktera.

U doktrinarnom smislu, kao istorija ekonomskih učenja, SEM je imala dualnu prirodu: bila je konti-nuirana i manje-više dosledna, ali je bila i periodičnog karaktera. Ti periodi su bili skoro identični (ideo-loški, krizno, institucionalno) i relativno dugotrajni – decenijski. Tako npr. u prvoj deceniji (1920) formi-ranja SEM dominirali su Ratni komunizam i Nova ekonomska politika. Industrijalizacija i kolektivizacija su obilježile 1930-godine. Poslije Staljinove smrti počela je formalna liberalizacija društvenog i privred-nog života i propaganda tzv. “realnog socijalizma”. Reformska “Perestrojka” je obilježila posljednji isto-rijski period trajanja SEM. Pa ipak, cijeli period razvoja SEM dominantno je obilježila jedna dogmatska i monolitna doktrina – institucionalni monizam državnog regulisanja (tzv. dirižizma).

Prilikom pisanja doktorske disertacije krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina i njenog „uklapa-nja“ u monografiju Razvoj sovjetske ekonomske misli, koja je objavljena 1994. godine, s mnogim dopu-nama, izmjenama, skraćivanjima i sl. bio sam svjestan mnogih rizika, teškoća, nedoumica, metodoloških problema, nedostupnosti pojedinih izvora literature, opširnosti i složenosti istraživačkih tema. Na žalost, nijesam bio teorijski dovoljno „potkovan“, ni tematski usmjeren da istraživačke probleme posmatram sa vjerovatno ključnih aspekata – institucionalnih. O njima sam tada tek počeo da čitam i da ih izučavam. Drugo je to vrijeme bilo.

Nekoliko godina sam uporno i temeljno izučavao mnoge aspekte SEM. Uglavnom iz originalnih izvora, ali sam koristio i sve dostupne pisane materijale značajnijih sovjetskih autora iz perioda „peres-trojke“. Ostali izvori su uglavnom bili irelevantni, jer su se skoro svi „oslanjali“ na sovjetske.

Brzo sam shvatio da se o SEM može mnogo pisati, pa da opet pojedina pitanja ostanu nedorečena. Zato sam tada sebi postavio cilj da tako široki dijapazon pitanja iz ogromne literature svedem u uže grani-ce zadane teme i da kritički prikažem samo reprezentativne niti i pravce razvoja SEM, koji su bili prihva-ćeni ili odbačeni od prakse i zvanične politike (koju je ekonomska politika kao i uvijek i svuda samo pos-lušno slijedila). Istraživao sam najbitnija pitanja i teorijske diskusije koje su obilježili pojedina razdoblja pa čak i cijelu socijalističku epohu. Pri tome sam nastojao da otkrijem ne samo osnovne ideje vodilje, koje su dominirale na liniji spajanja ili razdvajanja dominantnih teorijskih ekonomskih shvatanja, nego i sve druge bitne ekonomske ideje koje su značajno uticale na formiranje opšte razvojne linije. Na početku sam uočio da se radi o liniji isprekidanog toka, koja jasno karakteriše SEM, jer je njen razvoj imao brojne uzlete i padove, velika dostignuća, ali i lutanja, dogme i stranputice.

Međutim, tek danas, sa 21-godišnje istorijske distance, odlučio sam da kroz prizmu stečenih institu-cionalnih znanja i katastrofalnih rezultata postsocijalističke tranzicije protumačim taj „razvoj“ bitno dru-gačije, sa institucionalnih aspekata. S pozicija institucionalne analize, sad sve to izgleda drugačije, makar za nijansu, pa čak i mnogo jednostavnije: Sve te prikazane paralele, zajednički elementi, kontinuitet i uzročno-posljedične veze pojedinih shvatanja, a posebno vođene diskusije se po svojoj prirodi uklapaju u kruto institucionalno jednoumlje.

SEM se formirala u periodu dugom sedam i po decenija u veoma specifičnom i složenom okruženju, koje je uvijek imalo isti institucionalni okvir. U značajnom vremenskom periodu taj institucionalni okvir su determinisali revolucionarni uslovu (istorijski, društveni, politički, ekonomski, socijalni, kulturni i drugi), teorijsko ekonomsko nasleđe i mnogi drugi objektivni i subjektivni faktori uticaja (dominacija politike i ideologije, monopol države, kult ličnosti itd.). U tom smislu, nastojao sam da relevantna eko-nomska shvatanja posmatram i kritički analiziram kroz prizmu navedenih uslova, odnosno vremena u kojem su nastajala. Pri tome su kao istraživačke barijere iskrsavale:

Predgovor 31

− Terminološke dileme, kao što su npr. nazivi politička ekonomija, politička ekonomija socijalizma ili politička ekonomija prelaznog perioda. Pojedini autori su u istom, a pogotovo u različitim periodima, različito tretirali i nazivali tu nauku. Zbog toga sam prihvatao aktuelne nazive iz tada najvažnije ekonomske literature.

− Nemogućnost vremenskog razgraničenja pojedinih perioda i pripadnosti konkretnih pitanja odgo-varajućim periodima, jer su se ista ponavljala i

− Selekcija bitnih pitanja iz širokog i heterogenog tematskog područja, uz nastojanje da se izbjegnu nepotrebna ponavljanja.

Komparativnom institucionalnom analizom djelovanja državnog regulisanja u raznim periodima raz-voja SEM moguće je izdiferencirati njenu iznijansiranu rigidnost. Ona je zavisila od mnogih faktora uti-caja, a posebo od a) odnosa dominacije politike nad svim oblicima života i b) kulta ličnosti (odnosa tota-litarnog individualizma prema skučenim društvenim i ekonomskim institucijama). Pored toga, na primje-ru SEM može se testirati hipoteza o suštinskim razlikama između stepena (ne)konzistentnosti, vulgarizo-vanosti, dogmatizma i devijantnosti primijenjenih modela „razvoja“ privrede u okviru istog (zadanog, determinisanog) okruženja monističkog institucionalnog modela, kao i njihovih manifestacija i posljedica.

Bez obzira na sve diskusije, nije to bio širok, nego vrlo uzak dijapazon nekritičkih i jednostranih tumačenja (teorijska ravan) i odgovarajuće (dosljedne) primjene monističkog institucionalnog koncepta, koji je rezultirao u brojnim zloupotrebama i širokom krugu kolikih-tolikih privilegija.

Ako je suditi po mnogo kraćoj (ali dovoljno dugoj) tranzicijskoj praksi većine postsocijalističkih pro-stora, zloupotrebe i privilegije su se zadržale kao (sudbinska!?) njihova zajednička karakteristika, s tim što se stepen privilegija horizontalno značajno suzio a vertikalno izuzetno povećao. Zadržana je još jedna njihova zajednička karakteristika, koja se odnosi na vulgarizaciju u teoriji i praksi, koja je omogućila pretvaranje jednog (ranijeg) institucionalnog monizma u drugi (savremeni), s tim što je samo promijenio svoj predznak (institucionalni oblik) – dirižizam je (makar privremeno i modifikovano) zamijenjen neoli-beralizmom. Naravno, zadržani su retorika, mesijanska obećanja, dvojni standardi, surovost, protekcioni-zam prema sopstvenom narodu, dominacija politike nad ekonomijom, reprodukovanje začaranog kruga krize, apologetika, palijativnost, iracionalna mitologija i ostala poznata anti-razvojna i interesno orijenti-sana metodologija.

Na taj način, otvoreni totalitaristički dirižizam se pretvorio u skriveni totalitaristički neoliberalizam. Institucionalne improvizacije i imitacije su nastavljene, a rezultat je (opet) razočaravajući: paralelno se uvećavala ukupna šteta za društvo i granična korist za “sposobne” („snalažljive“) individualce. Uporedo se jedna institucionalna dogma pretvorila u drugu, a jedan oblik ekonomskog redukcionizma u drugi. Suprotno civilizacijskom i s aspekta razvoja i ekonomske uspješnosti u praksi dokazanom institucional-nom pluralizmu! Suprotno nesumljivoj potrebi komplementarnosti ekonomskih sloboda i ekonomskih institucija, odnosno slobode izbora pojedinaca s kolektivnim interesima, kao i kompromisa individualnih i kolektivnih interesa.

Sve je to moguće samo u politički determinisanim i strogo kontrolisanim institucionalnim uslovima, koji prirodno rađaju isključivost i protivurječnost institucionalnih odnosa, nemogućnost institucionalnih promjena u kojima se nameće i dominira obrazac dominacije alternativnih institucija, koji produkuje neo-graničene anti-institucionalne privilegije rijetkih pojedinaca iz nomenklaturnih krugova.

U sovjetskom periodu individualizam je gušen programiranim fiktivnim kolektivizmom, a u postsov-jetskom periodu je gušen programiranim individualizmom privilegovanih. Diktatura kolektiva u odnosu na pojedinca (u uslovima jake države, koja je gradila) zamijenjena je diktaturom povlašćenih individua u


odnosu na kolektiv (u uslovima slabe države, koja je razgrabljena)! Diktat države zamijenjen je diktatom tzv. „novih preduzetnika“ (novokomponovanih bogataša), pa su nekadašnji poroci zamijenili ideale! Državni monopoli su zamijenjeni nedržavnim monopolima, pa se umjesto individualizma svih dobio individualizam rijetkih (netržišno selektovanih). Državno nasilje je preraslo u nasilje nad državom! Neo-liberalna deregulacija (koja suštinski odgovara alternativnoj kvazi-institucionalnoj regulaciji) je zamijeni-la dirižističku regulaciju, ali im je redukovani i vulgarizovani institucionalni monizam zajednička osobi-na, koja faktički znači reprodukovanje kočionog „razvojnog“ mehanizma.

Poslije navedene kratke analize, jasno je da je potrebno sveobuhvatno institucionalno razmatranje i objašnjenje ekonomskog individualizma, posebno s aspekta njegove (često značajne) uloge u pojedinim kolektivističkim projektima. Dominaciju politike nad ekonomijom mnogi kritikuju, ali njeno postojanje niko ozbiljno ne spori. Treba dodatno preispitati da li je politika (i u kojim segmentima) više individualis-tički ili kolektivistički fenomen, što prevazilazi okvire našeg istraživanja, znanja i mogućnosti. Ali, rezul-tati praktičnih (vidljivih, očiglednih) saznanja su jasni. Uz prihvatanje rizika od pogrešne procjene, čini se da politika često istupa kao institucionalizovani monopol na prinudu (najčešće partijski i ideološki, u čijoj piramidalnoj hijerarhiji, opet, dominira neizbježni individualizam kao izvor alternativnih institucija).

Tu se krije (makar djelimičan) odgovor na pojedina pitanja iz razmatrane tematike.

U interpretacijama pojedinih (prema našem mišljenju navodnih, alibi i pseudo) zagovornika ekonom-skog individualizma, čini nam se da se radi o strogo selektivnom pristupu i tretmanu, tj. – ne daj bože da se taj individualizam poveže sa svakim pojedincem! To im nikako ne odgovara, jer navedena „masovnost“ odmah zadire u privilegovane interese, a već po definiciji „liči“ na kolektivizam. Da li to znači da je pojedinac kao apstrakcija za njih sasvim dovoljna i poželjna kategorija?! Upravo tako! Pa neka tu svak sebi pronađe mjesto, bio on imućan ili ne, privilegovan, nezakonito i netržišnim načinima obogaćen ili pauperizovan, ekonomski zaista slobodan ili ne – nije bitno, kako se ko snašao i ponašao. Za njih je bitno da se stalno vrti priča o individualizmu, ekonomskim slobodama, konkurenciji, preduzetništvu, prednos-tima privatne svojine i inicijative i sl. A koliko toga ima u praksi... Praktične analize ionako samo rijetki autori ozbiljno rade. A što praksa već na prvi pogled odudara od propagiranih teorijskih apstrakcija – krivi su svi oni koji „zaostaju“ u posjedovanju navedenih kategorija, jer „nijesu dovoljno i na vrijeme probudili svoje misli o potrebi forsiranja sopstvenih individualnosti i potencijala“. Baš tako pišu neki kvazi-reformatori, pobornici vulgarnog ekonomskog individualizma. I zaklinju se u instituciju privatne svojine i ekonomske slobode (kojih nema za sve, ali ima u izobilju za rijetke pojedince!).

Kategorije porijekla imovine, jednakosti uslova privređivanja i pristupa resursima, sloboda za sve, poslovni moral, čovjek kao društveno biće, eksploatacija, socijalne nejednakosti, pauperizacija i sl. rijetko se pominju. Čak se „institucionalni inženjering“ krajnje tendenciozno i pogrešno tretira od nekih autora kao navodna ključna kočnica tranzicije! Čini nam se da bi svima moralo da bude već odavno sasvim jasno da se ta kočnica naziva potpuno drugačije - institucionalni vakuum, koji je iskorišćen za privredni i druš-tveni kriminal ogromnih razmjera.

Dalje se za ambijent ekonomske neslobode (koji u mnogim postsocijalističkim državama nije sporan) objašnjava diktaturom kolektiva u odnosu na pojedinca, pri čemu se zanemaruje notorna istina da je do povećanja ekonomske neslobode došlo zbog obilate diktature pojedinaca nad kolektivom! Čini se da navedeno izvrtanje činjenica proizilazi, pored ostalog, i iz ostrašćenog suprotstavljanja vjere u slobodu pojedinca (koji smo označili kao apstraktni individualizam) i podozrenja u jednakost (kolektivizam). Nijesmo primijetili zalaganje kvazi-neoliberala za jednakost većine (ako ne svih) u tim propagiranim

Predgovor 33

slobodama. Nije dobro kad je strana pomisao na kombinovanje individualnog i kolektivnog, koje se gene-riše u efikasnim institucionalnim aranžmanima (pluralističkim!).

Ekonomski individualizam ima svoje prednosti (kad je institucionalizovan) i svoje poroke (kad nije institucionalizovan, pa se individualna prava ispoljavaju nekontrolisano i/ili oportunistički, a društvene obaveze zanemaruju, uz nastajanje brojnih negativnih spoljnih efekata). Nije dobro kad se bilo čije sops-tvene individualne akcije svode na upravljanje (i/ili manipulisanje) tuđim akcijama, posebno ne kad se to događa samo zato što je taj „neko“ (partijski) dobio privilegiju da to radi. To nije sloboda akcije, nego njena negacija. Nije dobro ni kada se „društvenim inženjerima“ (kvazi-reformistima) kao pričinjava neki drugi (apstraktni) društveni inženjer. Radi se o klasici sračunatog navodnog neprepoznavanja preko zam-jene teze, kamufliranju i zaobilaženju istine, ali i klokotrističkom interesnom motivu. Selektivno parafra-ziranje izvornih stavova klasika ekonomskog individualizma (protiv kojih u principu nemamo ništa pro-tiv) se vulgarizuje i zloupotrebljava. Nije nam poznato da su ti klasici bilo gdje opravdavali oportunistič-ko ponašanje pojedinaca koji krše prava drugih pojedinaca. A riječ je upravo o tome, što razmatrana viso-kointeresna grupacija zaboravlja da pomene, dok morališe o državi koja navodno ograničava pojedince. Pored toga, kao da ne znaju da i državu čine ljudi, i to na funkcijama!

Manjkave su i nenaučne sve analize koje se zasnivaju na jednostranostima, nekritičkim apsolutizaci-jama i izvlačenju iz konteksta.

Pretjerano ispoljavanje i dominacija selektivne individualnosti (kao osnove dominacije ekonomske neslobode) u ekonomskoj stvarnosti je zlokobni zahtjev netržišnog bogaćenja u jednom (po mnogo čemu) kriznom vremenu. Posljedice su nesagledive po stanovništvo, ekonomski rast i razvoj, pa i državu. Kad se razmatra individualizam, moraju se analizirati sve njegove pozitivne i negativne manifestacije, povratne veze s institucionalizacijom, uzroci i posljedice nekontrolisanog individualizma, granice njegovog poziti-vnog i negativnog djelovanja, realni stepen ekonomskih nesloboda kao kočnica ispoljavanja pozitivnih individualnosti, uticaj sociopatološkog individualizma na visok stepen ekonomskih nesloboda, optimalni odnos individualizma i kolektivizma koji ne protivurječi ekonomskom razvoju, netržišno stečeno bogats-tvo kao faktor uticaja pretjeranog ekonomskog individualizma, stepen „reformatorske“ centralizacije koji je u funkciji favorizovanja kvazi-institucionalnog individualizma itd. Takva kompleksna analiza može dovesti do pozitivnog napretka u razmišljanju i promjene krizne ekonomske prakse. Sve ostalo je kritika radi kritike, apstraktno teoretisanje, jalovo i sračunati (klokotrističko) prosipanje magle. Bez ostvarenja kritične mase realne evolutivne kompetentnosti (institucionalne, masovno individualne i dr.) nije moguće sprovođenje ekonomskih reformi, a kamoli njihov uspjeh. Iz neuspjeha bi se morale izvući pouke.

Liberalizacija nije isto što i nasilje nad njom!

Naučno-ideološki i praktični fenomen postsocijalističkog ekonomskog neoliberalizma kao kvazi-institucionalnog monizma nije slučajan. On ima svoje jasne izvore, korijene i motive. Vremenski se poja-vio u doba sloma socijalizma, kao reakcija na dugoročnu vladavinu vulgarizovane i dogmatizovane mark-sističke političke ekonomije. Podstaknuti interesnim motivima u praksi, a u nedostatku originalne sops-tvene razvojne koncepcije, „reformatori“ su se odlučili za novo vulgarizovanje, ovaj put zapadnog neoli-beralizma, koji je štitio interese krupnog transnacionalnog kapitala, kojem su državne granice bile razvoj-na barijera. Neuspješne postsocijalističke modifikacije pravljene su po tuđim receptima i bile su funkcio-nalno ukomponovane da podrže filozofiju krupnog kapitala u globalnim i lokalnim relacijama.

U većini postsocijalističkih država je došlo do paradoksalnih rezultata: drastičnog pada svih ekonom-skih pokazatelja i siromašenja većine naroda, s jedne, i enormnog bogaćenja pojedinaca, među kojima i pojedinih zagovornika neoliberalizma i „reformatora“. To su nepobitne i indikativne činjenice. Metodolo-


gija masovne vaučerske privatizacije je bila veoma efikasan i brzometan način preraspodjele ogromnih nacionalnih bogatstava u ruke uskih grupa pojedinaca. Idelologija se (ponovo!) zasnivala na obećanjima i parolama o masovnosti, obezbjeđenju jednakosti (opet!), tržišnoj konkurenciji, ekonomskim slobodama i sl. Sve je to grubo narušeno. Poslije grabeške privatizacije i drugih netržišnih načina bogaćenja, nastupio je period dominacije rentno orijentisanog ponašanja, čija se sjenka zvala siva ekonomija. Sve je to bilo u funkciji vulgarizovanja filozofije kvazi-neoliberalizma, koje se zasnivalo na jednostranom veličanju tržiš-ta, čak i u navedenim deformisanim uslovima, koji su doveli do značajnog smanjenja stepena ekonomske slobode.

Po određenim svojstvima i pojavnim oblicima, ekonomski neoliberalizam na globalnom i lokalnom planu liči na neoimperijalizam!

Navedena kratka i kritička analiza je prikazana zbog povlačenja paralele i uočavanja sličnosti i razli-ka između dva institucionalna monizma: socijalističkog (dirižističkog) i postsocijalističkog (kvazi-neoliberalnog).

Na razvoj SEM presudno su uticali: teorijsko nasleđe, istorijski uslovi (nasleđeni i novoformirani), specifični uslovi (nivo ekonomske razvijenosti, pozicija SSSR u svijetu, zaoštrena klasna borba, izg

Documents

INSTITUCIONALNI ASPEKTI SOVJETSKE EKONOMSKE MISLI: …veselindraskovic.me/files/Author_monographs/Razvoj... · 2019-03-19 · 1.1 Diskusija o predmetu i metodi političke ekonomije