1. Избор пророка

По своме вечном предзнању, Бог изабира пророка за Своју службу. To изабрање није присилно, но слободно. Човек га може и одбацити, а пример таквога става јесте пророк Јона (гл. 1); може се опирати, као пророк Јеремија. Ово изабрање пророка дешава се из вечне Божје љубави којом воли свакога човека, посебно сведока Његовог откривења у свету, пророка. Пример овога свакако je пророк Јеремија: ״Прије него те саздах у утроби, знах те, и прије него изађе из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те” (Јер 1,5). Ово изабрање човека за пророка збива ce у времену, у историји, али je оно одлучно, мења човека.Овај позив/призив понекад дође потпуно изненада, без икакве припреме. Мојсије je призван док je код таста Јотора напасао стада (Изл 3,1-12), Самуило у силомском светилишту, у дому свештеника Илија (1 Сам 3,1-18), пророк Амос je позван док je био код стада (Ам 7,4-15), Исаија док je био у храму (Ис 6,1-13), Осија док je тражио животну сапутницу, жену.Њихов одговор je био различит; Исаија каже: ״Ево мене, пошљи мене!” (Ис 6,8); Јеремија се брани: ״Дечак (младић) сам!” (Јер 1,6), а Амос: ״Нисам пророк нити син пророка, него бејах пастир и брах дудове” (Ам 7,14).Такође, за пророка (видеоца) није довољно да je имао визију, да je понекад видеобудућност, него да je морао објавити виђено, нпр. пророк Јеремија (Јер 20,9).

2. Верност пророка

Пророци су трпели због свога призива у службу и сведочења Јахвеове речи. Верност Његовој речи доводила их je у ситуације опасне по њихов живот. Упадали су у унутарње кризе, осећали су се немоћним, мислили да своју службу не могу испунити. Примера за то

имамо више: Мојсије, Илија, Јеремија, но Јахве узима пророку слабости и лични грех (Ис 6,6-7), даје му свој дар, благодат Духа Светога, те Исаија после тога осећа снагу да може сведочити (Ис 6,6.8).Пророк ce у своме сведочењу Јахвеове речи понекад осећао беспомоћним, чак од Њега заведеним. Пример за то нам je Јеремија који каже: ״Наговорио си ме, Јахве, и дадох се наговорити. Био си јачи од мене и надвладао си ме. На подсмех сам сваки дан (свако ми се подсмева). И рекох:... Нећу више говорити у име Његово, али би у срцу моме као огањ разгорео, затворен у костима мојим и уморих се задржавајући га, и не могох више” (Јер 20,7-9).

3. Служба пророка

Сведочанство записано знатно касније, а које ce везује за време судије и пророкаСамуила, сведочи да када би ce у старо доба у Израиљу ишло у светилиште, говорило се::хајде да идемо к видеоцу” (1 Сам 9,9). Из овога примећујемо״а) служба видеоца (hoze - виделаштво) (виђење - hazon), сматра ce у Израиљу старијом од службе пророка. Такође, сматра се да je она аутохтона, староизраиљска, из времена њиховог ранијег, номадског начина живота;б) служба видеоца није ce збивала при јавном иступу - и на његову иницијативу, него акоje тο од њега тражено;в) служба видеоца je касније прерасла, прешла у службу пророка.Лица називана видеоцима (hoze) имала су и неку другу службу, нпр. Самуило je био свештеник и судија. Гад се касније такође назива видеоцем и пророком (1 Сам 22,5), а чак се и цару Давиду приписује служба видеоца (уп. 2 Сам 23,1-7), док хроничар (писац, приређивач 1 и 2дн, Језд и Нем) пише да су постојале и ״записане виделачке 1 пророчке) књиге”hozaj) (yп. 2 дн 33,19).

( ךבךי חוזי )(divre

Виделац има различите службе које се могу приметити из његовог деловања, а које препознајемо кроз наводе у Бр 24,3-9.15- 24: 2 Сам 23,1-7. Пошто je реч пророка - реч посланика коју je он примио и (само) проследио, реч видеоца, пак, карактерише његову личност и потврђује се кроз његово виђење.

4. Период царства

Ca успостављањем царства у Израиљу пророчка служба се разуме у ужем смислу речи. За њено разумевање од битног значаја је то да je она временски јасно ограничен феномен, наиме, почиње и завршава се периодом царства; она постоји и за време вавилонскога ропства, али се односи на ранији период, доба царства, jep je пророчка служба после изгнанства само слаби одјек своје некадашње величине у прошлости.

Овом временском ограничењу и истовремености пророчке службе са периодом царева одговара садржајна посебност пророчке поруке, а то je да je у њеном средишту била реч, односно, код пророка и писаца VIII и VII века реч неизбежног суда, најава суда, тј. најава државног пада, како Севера (Израиља) тако и Југа (Јуде).Овде припада и разликовање њихове две епохе: објава суда цару и царскоме дому, иобјава суда целом народу, а према изворима, наглашена тек од времена пророка Амоса. Пророштва пропасти пре Амоса упућена су цару и царском дому, а не и целом Израиљу (или Јуди). У овом разликовању засноване су различите традиције: од времена пророка Амоса сачуване су сабране речи пророка управо због њиховог великог значаја за целокупни народ. Речи пророка пре Амоса, у њиховом ограниченом значењу, објашњаване су, пак, у контексту одређеног историјског периода.Какво je значење у овом раном периоду придавано пророштву видимо у речима којима суназване историјске књиге, као, ״рани(ји) пророци” ( נבםיאי ר אשנוםי )(неvi.im rišonim), где cyубројани: ИНав, Суд 1 и 2 Сам и 1 и 2 цар, које ми данас убрајамо у ״историјске књиге”.Иначе, пророке ћемо поделити на пророке не-писце и писце. Ова подела нема везе са карактером и квалитетом њихове службе, него je само наш покушај класификације, јер свакако да ова служба и почиње са епохом пророка ״не-писаца”, но до ове епохе тешко се може доћи. Ο њој, односно ο пророцима те епохе имамо само остатке предања различитих врста, а извештаји су сложени и преостаје могућност да ce из те историје ο пророштву као феномену запазе само неки од његових елемената.

5. Однос према сличним покретима

Можемо рећи да je пророчки покрет код Израиљаца усвојио више (спољних) црта истога покрета присутног код староседелаца, Хананаца. Међутим, израиљски пророци су свагда били предводници духовне борбе са Хананцима, посебно у религиозном погледу, јер су увек били ревнитељи за права и дужности свога Изабранога народа према Јахвеу, Богу својих отаца.Пророцима су, као покрет, на неки начин били сродни назиреји (уп. Ам 2,11) и рихавовци (Јер 35). Назиреји и рихавовци били су, у ствари, конзервативнији део израиљске заједнице, држали су се старог начина живота и строгог односа у обавезама према Јахвеу.

а) Назиреји

Корен овога израза je , נדר а он je општесемитски. У акадском се јавља nazaru са значењемзачарати”, у״ западносемитским језицима са значењем ״обећати, заветовати”. У јеврејском језику глаголски облик овога израза сусреће ce у Nifal-y и Hifil-y, а као именицу наилазимо изразе nezer и nazir.Израз nazir означава нешто што je изузето из свакодневне употребе и одређено за неку посебну улогу. Тако ce у старом благослову у Пост 49,26 и Понз 33,16 Јосиф може сматрати за nazirа, за онога који међу својом браћом заузима посебно место.

Одавде можемо разумети зашто ce у Лев 25,5.11 овим изразом у преносном смислу означава необрезани виноград. To je виноград који ce у суботној и у јубиларној години поштеђује редовног годишњег обделавања и употребе. Из контекста се примећује да се смисао и циљ овога уздржавања састоји у уздржавању ״за Јахвеа”, стога што je нешто Њему посвећено.Већ у рано доба постојала су у Израиљу лица која су наведена као ״nezir Elohim” (назирејБожји), нпр. Самсон (Суд 13,5.7). Из садржаја завета овога каснијег судије видимо да назиреј избегава сечење, скраћивање косе (уп. Суд 13,5; 1 Сам 1,11; Бр 6,5.18), затим, избегава употребу вина и других жестоких пића, као и додиривање тела преминулога (Ам 2,12; Бр 6,3).Првобитно, назиреј се појављује као носилац посебне Божје снаге (Суд 13,25; 16,7), каоспасилац Израиља (нпр. Самсон), односно као посвећеник службе Јахвеу, свакако као изабраник. Заједнице назиреја појављују се код Ам (2,11) поред пророка, а већ je Самуило био и иророк.Све ово указује на много старије црте, одн. представе из припрема Израиља(ца) за учешће у .светоме рату” (пост и обредна прања), од чега су касније остале сачуване само неке црте, нпр״аскетске. За ״Свети рат” Израиљци су постили, војска, а и народ.Већ у Бр 6,2 назирејство више није харизматички дар, него врста религиозне праксе задатекроз полагање одређеног завета, при чему je она и временски одређена (од најмање 30 дана), а завршава се одређеном жртвом у храму (Бр 6,14) и без ње не постоји ваљано испуњени назирејски завет (1 Мак 3,49).Црте овога харизматичкога дара опажамо и код св. Јована Крститеља (Лк 1,15; 7,33; Мт11,18), а према Игисипу (Јевсевије, Историја 11,23,5), Јаков, брат Господњи, био je назиреј.Назирејски завет се спомиње и у новозаветним текетовима, наиме, полагао га je и ап. Павле (уп. Дап 18,18; 21,24.26).

б) Рихавовци

Рихавовци су названи по Рихаву, претку Јонадава (2 цар 10,15.23; Јер 35,6.8.14) који je овој заједници дао њено касније име , “дом Рихавов” (bet ha-rehavim) (Jep 35,2), као и правила за живот (Јер 35,1-19). У време цара Ахава, са порастом богатства и луксуза који je почео да се увлачи у дом свакога Израиљца, рихавовци су почели да одлучно одбацују плодове културе пољопривредника, и то: чврсте куће и живот у њима, њиве, обраду земље и винограда, вино и друга жестока пића, свакако све из разлога што су у њима видели узроке заборављања на верску ревност, разлоге одступања од Јахвеа, па су тежили староме начину живота у пустињи, начину живота Израиљаца у време Изласка, тј. боравка у Синајској пустињи.Као ревнитељ за Јахвеа показује ce Јонадав, син Рихавов, у току преврата војводе Јуја (2 цар 10,15.23). Преврат се завршио крвавим покољем свих чланова Ахавова дома, као и присталица култа Вала. Пророк Јеремија (35,12-19) je желео да истакне својим сународницима, као пример верности, ревност рихавоваца у придржавању заповести, завета њиховога оца Јонадава.Ипак, рихавовци су се склањали у градове у случајевима ратних пустошења, одн. у токуратних операција вавилонскога цара Навукодоносора (уп. Јер 35,11). После повратка из вавилонскога ропства, при обнови ״гнојних врата” (Нем 3,14) учествује Малхија, син Рихавов,.”поглавар над крајем Вет Керемским״Да ли су рихавовци потомци Халева, а са тиме и Кенићани (1 дн 2,55), није сигурно.Према Игисипу, рихавовци су постојали и у време раног Хришћанства и криви су за смртЈакова, брата Господњега (уп. Еи- seb., Hist. II, 23).Чак и данас постоји једна бројна заједница рихавоваца у Месопотамији и Арабији који се позивају на континуитет са овом заједницом из Старог завета.

Ипак, данас не знамо јасно какав су однос имали велики пророци према оваквим својим, да тако кажемо, скромним претходницима и сатрудницима. И они су били ревносни борци за Јахвеова права, и, чини се, да су пророци према назирејима и рихавовцима имали велико разумевања (уп. Ам 2,10-11; Јер 35,6- 19; 7,25).Па ипак су пророци, за разлику од рихавоваца, прихватали уобичајени начин живота, алису свагда били предводници вере у Јахвеа, имајући при томе увек у виду Израиљеву веру у будућности, повезујући je увек са оним одјуче, одн. с прошлошћу.И код израиљских пророка, као што je тο било код Хананаца (уп. 1 цар 18), у пророчким заједницама постојала je нека врста заједничког живота.

6. Боравишта пророка

Код Израиљаца сусрећемо пророке као стално настањене у време Самуила (и Саула) уРами (1 Сам 19,18.22), као и при старим светилиштима: Ветиљу, Галгалу и Јерихону (2 цар 2;4,38-41; 6,1- 7). Неки од њих су били очигледно ожењени (уп. 2 цар 4,1), други млади (2 цар5,22; 9,4), а живели су од милостиње, у сиромаштву (уп. 2 цар 4,8; 5,26-27; 6,5).Изгледа да су ове заједнице достигле свој врхунац у време пророка Јелисеја, али њега, као и пророка Илију, морамо одвојено посматрати од ових пророчких заједница, jep су обојица дошли из других окружења: Илија из Тесве у Галаду (уп. 1 цар 17,1), а Јелисеј, који je наследио двоструки део Илијиног духа (уп. 2 цар 2,15), из Авел Меоле, североисточно од Сихема (уп. 1 цар 19,16). Ипак, ови пророци су позитивно прихватани од стране пророка Илије и Јелисеја, jep су били борци за исту ствар (уп. 1 цар 18-22; 19,10-14).Још није разјашњено питање да ли су ове заједнице наставиле своју делатност у дворским пророчким школама, или кроз култ, односно при храму.У погледу виделаца, период њихова деловања ce, због ограничености извора, може свести на доба судија, а у време Давида примећује се и промена. Виделац који ce раније бринуо више за приватна и породична питања, после Валама и Самуила касније, сада се окреће царству, и тиме залази у област историје. Вероватно је да je овај прелаз водио ка прерастању виделаштва и његовоме преласку у службу пророка.Код Гада и Натана иступа и нови моменат када се њихово деловање односи на цара. Потврда царства кроз Божје обећање, као што то стоји у 2 Сам 7,1-29, добило je даље значење. To показује нарастање првобитног обећања, његово одсликавање у царској слави (Пс 2; 98;110), пре свега, узвишено обећање Месије.