IGRE POSMRTNOG RITUALA

Igra u posmrtnom ritualu je kod mnogih naroda od davnina imala

značajnu ulogu.1U literaturi vezanoj za naše prostore nema pisanih podataka,

ali obredna praksa i usmena književnost daju obilje podataka o tome da je

igara bilo dosta. Pomeni orskih igara2 javljaju se kao: predstave kola na

nadgrobnim spomenicima – stećcima, deo narodnih pesama, tužbalica,

igranje u okviru zadušnica i zavetina, zapisi igara u BiH i Srbiji.

Klasifikacija ove grupe obrednih igara izvršena je po tome da li je igra

posvećena jednom (određenom) pokojniku ili su namenjene svim

(zajedničkim) precima.

Igre namenjene jednom pokojniku

*Javno se tuži za muškarcima, a kući za ženama!

Igre ili njihovo pominjanje zabeleženi su u sledećim oblastima:

- na prostoru jugozapadne Srbije, od Užica do Podgora očuvao se trag

igranja u običaju tužba ( sinonimi: na žalost, žalba, tuži, tužaljka, kapa,

žalost, čini žalost). Običaj se mogao obavljati oko groba, nad komadom

pokojnikove odeće ( aljina), oko njegovog konja, fotografije, kape, oružja, 1 Egipćani i Grci igrali su uz čegrtanje štapova i bubnjeva, Persijanci, Feničani, Rimljani, Rusi u okviru pogrebnih svečanosti trizmi. – preuzeto iz Vasić Dr O., „Promene igranja uz posmrtni ritual na primeru igre Sitan tanac i običaja tužba“, Etnokoreologija-tragovi, Artgrafik, Beograd, 2004,58. 2 Postoje podeljena mišljenja o tome da li su u okviru posmrtnog rituala osim orskih, postojale i takmičarske igre? Slobodan Zečević kaže: Takmičarske igre izvodile su se prilikom sahrane ili posle nje.Pobednici pojedinih disciplina dobijali su značajne nagrade, a katkada bi i nasleđivali imovinu pokojnika.Iz pisanih dokumenata, kao i iz postojećih narodnih verovanja, zna se da je ovih igara bilo i u Slovena. One su se izvodile prolikom obreda strave ili trizne, čijih tragova ima i u nas... Videti više u: Zečević S., „Igre našeg posmrtnog rituala“, rad XI kongresa SUFJ...

ili oko osobe koja liči na pokojnika. Najčešće se tužilo kraj groblja, za vreme

zavetine ili preslave, zatim kraj/u kolu, kraj/oko crkve, kraj sofre...

U Starom Vlahu, tuži se za mladim pokojnikom nad delom odeće ili

fotografijom, i to na vašaru. Tužaljka je kod sofre (ona počinje tuženje, i

može i da sedi), a u čelo stanu žene obrazujući polukrug. Rodbina donosi

priloge za sofru. Može biti i muzike, najčešće klanet. Žene tuže, muzika

svira na žalost, a kraj njih igra jedno ili više kola. Može se krenuti sa

fotografijom kroz vašar, uz pratnju muzike. Dok povorka prolazi, svi stoje

mirno, dok se ponovo ne vrate do sofre.

U selima Peštersko-sjeničke visoravni, tužba se vršila na samom grobu, do

40 dana, i to za mladim muškim pokojnikom. Povorku su činile žene iz roda,

koje kreću raspletenih kosa, barjaktar i srodnici. Prvo bi lagano koračali oko

graoba, a zatim bi izlazili u sabor. 3

Zaglavak i Timok- sahrana mladih ljudi (momka ili devojke) se pretvarala u

svadbu. Na nju se pozivalo, delilii su darove, pogađali muziku koja bi

svirala do dolaska na grob. Po dolasku na grob, pre ukopavanja sanduka,

svirala se rumenka, ali se nije igralo. Događalo se da su stari ljudi

“ostavljali zavet” da im se na grobu odsvira i odigra njihova najomiljenija

igra (devla, rumenka...)4

Zlatibor i Zlatiborsko-kramanska površ- zabeleženo je i više tužbi na jednom

vašaru.

Studenica- na Petrovdan, počinje se tuženje od kuće, da bi se najavio

dolazak tužbe na vašar. Izabere se neko ko liči na pokojnika, i oko njega se

tuži.

3 Vasić O., „Promene igranja...“, 61.4 Vasić O., „Vi se venče, mi te dovijamo“, Etnokoreologija-tragovi, Artgrafik, Beograd, 2004,8.

2

Okolina Zaječara i Resave- pominje se mrtvačko kolo, žalno kolo za mladog

pokojnika; pretpostavlja se da je u pitanju omiljena igra pokojnika ili neka iz

lokalnog repertoara: vlaina/danca.

Osim tužbe, u okviru običaja namenjenih jednom pokojniku, javljaju

se i:

- deljenje ora, u prošlosti se izvodilo za Uskrs, i namenjeno je za

umrle u prošloj godini. Ovaj običaj je zabeležen u severoistočnoj Srbiji,

tačnije oblastima Ključ i Negotinska krajina. Na sred sela, koje najčešće

nosi naziv majdan na prvi, drugi ili treći dan Uskrsa u središte sela je

dolazila porodica koja deli oro pred mrak. Donosili su namirnice, sveće i

sve ono što je potrebno za deljenje ora. Kada bi u središte sela došli i

svirači onda bi se počelo sa igranjem. Kolovođa ovog kola bio bi najbliži

srodnik umrlog, i počevši igranje nosio je uramljenu sliku umrlog, granu

okićenu darovima ( cveće, ratluk, keks, marame, maramice...).Do njega bi

igrala bliska rođaka umrlog, a na kraju bi takođe bio blizak rod pokojnika

koji je nosio ogledalo i fotografiju pokojnika. Ko god od prisutnih uđe u

kolo da igra dobija bi sveću, kolačić sa rupom u središtu, maramu ako je

žensko, ili maramicu ako je muškarac. Kada kolovođa po treći put dođe do

mesta sa koga je poveo kolo zapale se sveće koje svi drže u desnoj ruci...

Igranje se nastavlja, kolo se neprestano širi, i obično se igra po nekoliko

sati. To igranje stalno istog igračkog obrasca, tužna i razvučena melodija

koja ga prati, plamičci sveća koji lelujaju zajedno sa igračima i muzičarima,

dovode sve učesnike u jedno neobično stanje, nestvaran zanos, tako da ne

iznenađuje njihovo verovanje da u tom “deljenju ora” učestvuje i umrli -

3

odnosno njegova duša, i da zbog toga treba duže igrati jer je ovo deljenje

ora umrlom i namenjeno.5

Poslednjih decenija ovaj običaj se održava u letnjem periodu (sv. Ilija,

Preobraženje...), zbog činjenice da većina stanovništva radi u inostranstvu, i

potrebe da u ovom običaju učestvuje cela zajednica, što na Uskrs nije

izvodljivo.

- pomana sa kolom, ili davanje podušja, kada se obavezno

odigra jedna igra iz lokalnog repertoara. Može se nameniti i živoj osobi,

ukiliko ona izrazi takvu želju.

- namenjivanje igre pokojniku, vezano je za sela Poreča, i obavljalo

se za pokojnike koji su i za života igrali, na prvom javnom veselju posle

njegove smrti. Rodbina pokojnika bi ugovorila da kolo povede osoba koja

nije u žalosti, a oni se pobrinu za plaćanje muzike. Kolovođa, koji nije u

srodstvu sa pokojnikom, nosi njegovu fotografiju, peškir, sveću i torbu sa

darovima ( keks, kolače, bombone...). Onda lagano povede kolo ( dancu kod

Carana, vlainu kod Ungurijana ), i ko god se uhvati dobija darove, u

zavisnosti od pola. Verovalo se da sa njima u kolu igra i duša umrlog.6

Za posmrtni ceremonijal značajna je i igra s i t a n t a n a c, koja se

u vreme zapisivanje nije više izvodila u okviru posmrtnog rituala, već na

poselima i prelima. Pretpostavlja se da se u prošlosti ova igra izvodila oko

umrlog ili nekog njegovog ličnog predmeta. Igru čine dva dela: u prvom

5 Vasić O., „Tragovi obrednih igara u svadbenom i posmrtnom ceremonijalu severoistočne Srbije“, Etnokoreologija-tragovi, Artgrafik, Beograd, 2004, 54.6 razlika između običaja deljenje ora i namenjivanje igre pokojiniku je što se prvi praktikuje za svakog

umrlog do godine dana, na određen praznik Uskrs/ sv. Iliju i sl, dok se drugi izvodi na na prvom javnom

skupu posle njegove smrti, i samo za one koji su i za života igrali.

4

delu je kolo otvoreno ili čvrsto zatvoreno ( cip kolo –čvrsto povezani igrači,

zagrljeni ili spletenih ruku), a u drugom delu se kolo izvrće, tj.igrači su

leđima okrenuti centru kola.

Prvim delom se pomaže duši da se pridruži precima, a drugim delom,

u kome se kolo okreće naopako, kao i smer suprotan od onog u veselju, je

način na koji se živi štite od demona. Istovremeno se igrom iskazuje strah i

zaštita i uspostavlja veza između živih i mrtvih.7 Za melodiju ovih kola se ne

kaže da se peva, već da se broji. Koreološki obrazac je jednostavan: obično

koračanje ( desno-bočno/koso-napred), a u Bosni je ova igra namenjena

svim precima i ima trotaktni obrazac.

7 Vasić O. „Promene u igranju ...“, 58.

5

Zabeležena je u jugozapadnoj Srbiji – Peštersko-sjenička visoravan, Stari

Vlah, Moravica, Zlatiborsko –kremanska površ, Užička Crna gora, Rača i

Požeška kotlina; Bosna ( žalostivo kolo), Lika (krivo kolo). U pesmama se

pominje kao kolo naopako.

* Opšte činjenice iz skorije prakse: danas se tuži uz fotografiju i zvona; njišu

se levo-desno.

* sve igre za jenog umrlog izvode se do godine dana. Posle tog perioda, igra

se za pretke!

Igre posvećene precima

* Ono što razlikuje igre za pretke od igara posvećenih jednom pokojniku je

ta što igre posvećene precima sadrže kapiju ili vrata kola.

Turopolje- zabeleženo je noćno igranje oko vatre koje je posvećeno precima.

Igraju je bosonoge i gologlave igračice sa raspletenom kosom, na Božić.

Stari Vlah- običaj se održavao u vreme zavetina, od Spasovdana do Trojica.

Krstonoše su se okupljale na jednom od groblja (zove se na zbor, na

vratnicama groblja). Pripremano im je posluženje (piće, uštipci), i onda

kreću u obilazak groblja. Na čelu povorke je sveštenik, iza je predsednik

sela, barjak nosi najbolji konjanik. Povorka obilazi sva groblja i prečitavaju

mrtve tj. pominju sve umrle . Obilaze i malo mesta van groblja. Vraćaju se

na zborište, i tu kraj groblja prave igranku koja traje celu noć: goste se, piju i

tada ne važe zakoni kola!

Severoistok Srbije- u selima ovog kraja postoje određeni dani kada se igralo

za pretke, za sve umrle jednog kraja. Ono je povezano sa igranjem oko vatri

koje se pale u središtu sela, za Mladence, Poklade i za praznike tokom

Uskršnjeg posta. To je tzv. rana ili priveg, i veruje se da kraj vatre dolaze i

6

mrtvi da igraju sa živima. Tada se igra, preskače se vatra, i na kraju se

nagarave i napuštaju mesto ne osvrćući se. Osim lokalnog repertoara, ovom

prilikom se izvodi i posebna igra marga-pljeka. Izvode je muškarci, bez

određenog obrasca i muzičke pratnje. Igrači formiraju zmijoliku liniju,

držeći jedni druge za leđa i vijugaju oko vatre. Cilj igre je da igrač koji je na

čelu ubaci poslednjeg igrača u vatru. Danas je to šaljiva igra koja ima

zabavnu funkciju, međutim, upravo to ubacivanje poslednjeg igrača u vatru

u suštini predstavlja trag nekadašnjeg žrtvovanja precima.8

Igre za pretke su se izvodile i za zavetine, zadušnice, sve imaju kapiju

ili vrata kola. Poznate su pod nazivima:

- p l e t i t a n a c; p l e t i k o l o; z a p l e t i k o l o, đ e v o j k o;

z a p l e t i k o l o, J o v o;

- u Bosni i Hercegovini: lj e l je n o v o k o l o9; J e l e n i n o k o l

o

- Stari Vlah i Rudnik: e lj e n a k b r d o; b r d o e lj e n o v o.

Na Pešteri su igrane za vreme smene godišnjih doba, kada se zima

preobraća u proleće.

8 Vasić O., „Tragovi obrednih igara...“, 55-56.9 U bosni je sačuvan veliki broj nadgrobnih spomenika na kojime je predstavljena igra sa jelenom kao kolovođom ili ženom koja jaše jelena. Postojanje jelena kao svete životinje ili božanstva čiji je atribut jelen, poznato je celoj evropskoj preistorijskoj religiji. Teriomorfna božanstva, kao rodonačelnici, nastala su u totemizmu. U sledećim epohama razvoja religioznih shvatanja, ta božanstva postepeno dobijaju ljudski oblik ali ne gube vezu sa životinjom. Ona su dimorfna, jašu na životinji ili su predstavljena zajedno sa njom. Životinja najzad postaje samo atribut ili simbol božanstva u ljudskom obliku...

7

8

9

10

11

12

* Primeri su uzeti iz rada Vasić O., „ Značaj figure vrata kola u igračkom

nasleđu Južnih Slovena“, Zbornik radova „Dani Vlade Miloševića“

Banjaluka, 2006, Akademija umetnosti Banja Luka, Muzikološko društvo

Republike Srpske , Banja Luka, 2006, 59-76. Ove igre su, po mišljenju prof.

Vasić, pripadale posmrtnom ritualu i bile posvećene precima

13