RAZGOVOR: DUŠKO VUKOVIĆ, POTPREDSEDNIK SAVEZA SAMOSTALNIH SINDIKATA SRBIJE

Uvodna reč glavnog urednika

Negde u jesen 2001. razgovaram sa Đinđićem zaRadio „Dojče vele“ i direktno ga pitam zašto jeizostala najavljivana i očekivana lustracija? Ništa

manje direktno me je podsetio kako je Koštunica šest mese-ci opstruirao da se zbapči Rade Marković, šef DB-a, i da jepolitička situacija još rovita i šarolika. Svesno sam izbegaoda emitujem taj razgovor.

Godinama potom sam se uveravao da je tih kobnih šestmeseci poslužilo Markoviću da skloni sve važne kompromi-tujuće podatke o Miloševićevoj crveno-crnoj falangi, ali i dase udare novi temelji staroj vlasti. A onda je pet godina kas-nije „mudri“ Tadić zaštitnički prigrlio Dačića i socijaliste.Danas su oni endemski raširen korov, nešto kao političkaambrozija. S radikalima prepakovanim u naprednjake i daljeSrbiju vode u sunovrat.

Pre nekoliko dana oglasio se Đorđe Milićević, godinamavisokopozicioniran socijalista, potpredsednik Narodneskupštine, mirođija u raznim političkim čorbama. Ničimneizazvan sugerisao je vlastima u tri garda (Paraćin, Čajeti-

na i Šabac), u kojima ne ordiniraju ni SNS ni SPS, da, ako sunezadovoljni republičkim vlastima, raspišu vanredne izbore.A sve povodom poziva Saveta Evrope da se predstavniciovih gradova uskoro pojave i obrazlože državni zulumprema ovim opozicionim opštinama. Taj poziv je očito trn uoba oka Vučiću i njegovim seizima, pa na sve načinepokušavaju to da osujete i kompromituju tri gradonačelnika.

Zašto se ovim povodom oglasio baš Milićević? Pa damalo ispadnu magarci i ovi iz SPS-a, kad ih naprednjaciveć tako stoički šlepaju i servisiraju. Naravno, odmah suse oglasili lokalni odbori SNS-a u ova tri grada i zdušnopodržali inicijativu druga Milićevića. Providno,namešteno i već viđeno.

Svesno su prevideli važne odredbe Zakona o lokalnojsamoupravi, gde se jasno definišu samo tri razloga zavanredne izbore: neizglasavanje budžeta, neizbor predsedni-ka lokalne skupštine u roku od meseca dana posle izbora ineodržavanje sednice skupštine u tri meseca. Ali šta znarijaliti masa o tome. Iako je cilj nedostižan, važno jepumpanje atmosfere.

Ko je lukavi Valjevac Đorđe Milićević? Reč je o čovekukoji ima najviše poslovnih veza sa ljudima koji su krivičnogonjeni, kako otkriva KRIK. Među njegovim poslovnimpartnerima su: bokserski sudija Aleksandar Vučićević, koji jeučestvovao u nasilju u noćnom klubu, bivši načelnik gradskeuprave Valjevo Aleksandar Vujić Subotić, koji je uhapšen2017. pod sumnjom da je primio mito za lažiranje javnenabavke, kao i Sreten Jović, koji je osuđen jer je automo-bilom udario traktoristu. Poslovni partner bio mu je iMihailo Todorović, kome se sudilo pod optužbama zamalverzacije sa robnim rezervama pšenice – ali jeoslobođen. Sa lokalnim stranačkim kolegama bio je suvlas-nik kompanije „Valjevski biznis centar“. Vlasništvo u ovojkompaniji preuzeli su od lokalnog odbora SPS-a, a firmaposeduje objekat u centru Valjeva. Udeo u ovoj kompanijinije prijavio Agenciji za borbu protiv korupcije. Sve nekret-nine koje poseduje prijavio je na oca.

Možete li da naslutite koliko je ovakvih milićevića dubokoukorenjeno kao crvena ambrozija po Srbiji? Milićević se uSPS učlanio iste godine kada je postao punoletan.

IZ LAZI SREDOM GODINA I BROJ 35 10. 10. 2018. CENA 50 dinara

Socijalna prava su ogledalo društva

Crvena ambrozija

Biro zapošljavanja u plusu,

nezaposleni bez naknade

DA LI JE PRAVNA NEUREĐENOST U DEFINISANJU DRŽAVNE, VOJNE, SLUŽBENE IPOSLOVNE TAJNE SLUČAJNA ILI NAMERNA?

Između misterije i diktature

DJB PREDSTAVIO NACRTZAKONA O KIM

Po modeluFarskihOstrva

2 POLITIKA

Beogradski nedeljnik Godina prva, broj 35 Izlazi sredom. Rukopisi se ne vraćaju Izdavač: Restart klub d.o.o. MB 21332887; PIB 110298221 Direktor: Sunčica Stanojević Redakcija: Brankova 21, Beograd, tel: 328−2600 Email: glasbeogradski@gmail.com Glavni i odgovorni urednik: Milan Bečejić Zamenica gl. i odg. urednika: Ružica Mevorah

Redakcija: Branislav Krivokapić, Dragica Pušonjić, Radenka Marković Saradnici: Vladimir Gligorov, Slobodan Samardžija, Aleksandar Crkvenjakov, Danilo Šuković Dizajn i prelom Zoran Mihailović, Web urednik: Nikola Stanković Lektura: Zorica Antonijević Štampa: Štamparija Borba AD, Beograd

Beogradski glas, 10. oktobrar 2018.

Kako sa posebnomnasladom „Kurir“(ne)profesionalno već

danima prenosi srpskoj javnosti, uVladi Srbije je nastao pičvajzuključivanjem Ane Brnabić u ratoko rijalitija. Navodno poručivši„svom ministru“ VladanuVukosavljeviću da to oko rijalitijanije njegov posao, što će reći da idalje nastavi da se ne meša u svoj

posao. Uostalom kao niko u Vladi, uključujući i nju, ali ivisokorangiranog naučnog pregaoca Stefanović dr Nebojšu,koji opet nije mogao da se ne odazove svom podaničkominstinktu i ostane van ovog „sukoba interesa“ pa ne podržatisvog saborca Željka Mitrovića! Onda se u toj Vladinoj sep-tičkoj jami pojavio i Mitrovićev alter ego – po vokabularu iljubavlju prema otvorenim pismima podjednako kao iprema rijaliti programima iz kojih oboje crpu koloritneizraze i reči, naročito psovke – članica Regulatornog telaza elektronske medije Olivera Zekić.

Naravno, sve će biti da su proroci Jezekilj, Isaija i JovanKrstitelj skupa i složno preko „Kurira“ prorekli sudbinuVladana Vukosavljevića jer možemo čitati za sorabijskeprilike suvisli tekst: Vukosavljevića izbacuju iz Vlade(zbog bezprizornog napada na dokazanog štovatelja lika idela navrhvođe, Željka Mitrovića i njegovo čedo rijalitiprogram).

No, ne bi se svi oni baš toliko zdušno oglasili da imopozicionari nisu brknuli prst u oko, kao na primer što je toĐilas učinio mlađanom Neši iz Novog Beograda. Ne čudimse ja hajci na Vukosavljevića, čudim se diletantizmu opozi-cionih stranaka i onih njihovih članova koji se ovimpovodom oglašavaju komentarima pod svojim uglavnom(ne)znamenitim imenom i prezimenom, valjda u svojstvulidera sa lapidarnim i fragmentarnim tvrdnjama i ocenama.

Pičvajz od Vlade

Zapravo, ovaj, u suštini rijaliti događaj, za naše prilikedeja vu slučaj, kakvih smo se nagledali kako za vreme ovevlade tako i za trajanja prethodnih, mogli bismo, zapravomorali bismo već jednom, sagledati iz drugog, suštinskogugla.

Na naše prilike suvislo, ali ne i na primer za prilike uNemačkoj, pitanje da li se ovako nešto može dogoditi uNemačkoj, odgovor bi bio zapanjujuće jednostavan: ne!

Prošle godine su u SR Nemačkoj održani parlamentarniizbori sa (ne)očekivanim rezultatima, što i nije preteranobitno za ovu temu, no svakako je poučan parlamentarniprimer. Pregovori oko koalicionog dogovora potencijalnihpartnera koji su kanili da četiri godine vode najveću evrop-sku ekonomsku, pa samim tim i političku silu, trajali suodveć dugo, duže nego što se to zgodilo u Srbiji u kojoj inije postojala potreba za bilo kakvom koalicionom vladom.Pobednička koalicija CDU/CSU u drugom pokušaju je sasvojim partnerom, SPD-om, sačinila koalicioni sporazum i,gle, na nešto više od 800 stranica!

Pa šta, pitaće neko, kakve to ima veze sa rijaliti slučajemnaše vlade! Naravno da nema, nemačka vlada je ozbiljnavlada jedne ozbiljne zemlje, bez obzira na to što nam seneki politički stavovi i prakse ne dopadaju, a i nije cilj da tu

činjenicu uspoređujemo sa svojedobno neverovatno dugiminauguracionim pledoajeom tadašnjeg mandatara za sastavVlade, gospodina Aleksandra navrhvođe Vučića, koji je nakoncu i te kako skraćen na poznatu ispraznu sadržinu iakoje delovao našim novinarima tako fascinantno.

E tim koalicionim sporazumom nemačke političarke ipolitičari definisali su program buduće zajedničke saveznevlade do u detalje, tako da su građani i te kako znali šta ćeta vlada raditi, a time i gospođa Merkel, pa bogami iponaosob svaki resor, svaka ministarka i svaki ministar.

I kakve to veze ima sa „pičvajzom u Vladi“ Srbije koji jenastao reakcijom predsednice te iste „pičvajz“ vlade,gospođe Brnabić, a povodom javne prepiske koju jezapočeo vlasnik Televizije „Pink“ Željko Mitrović svojomposlovičnom bezprizornom i uličarskom pljuvačinomnakon izjave ministra kulture i informisanja o televizijskimrijaliti programima na nacionalnoj frekvenciji?

Za razliku od gospodina Vukosavljevića koji, ako jeverovati gospođi Brnabić, ne zna svoj posao, ministarka

kulture i medija u nemačkoj vladi Monika Gruters apsolut-no zna šta je njen posao jer njeno ministarstvo ima jasan iprecizan program koji je sadržan u stanovitom delu onih800 i kusur stranica i krcat je mnogim detaljima koji su joji okvir ali i smernica.

Za razliku od tog koalicionog dogovora, program ovenaše rijaliti vlade je sem uvodne složene rečenice kulturiposvetio još tri prostoproširene i jednu prostu rečenicu kojaglasi: ovo je nebitno. Sada, ako je tačno da je ministarVukosavljević izvoleo reći ono što je rekao u povodu rijal-iti programa i nacionalne frekvencije, a to izražava neznan-je svog posla, opravdano je pitanje, dakle i sumnja, da li iostali ministri znaju svoj posao? Takvu opravdanu brigu izapitanost građana, nakon jasne i nedvosmislene izjavepredsednice Vlade, neretko svojim postupcima podgre-javali su i sami ministri svojim izjavama, ponekad činjen-jem, a češće i nečinjenjem.

Ministri slobodni strelci

Opet, ta lupa opšte sumnje u znanja i kompetentnostiministara nikako ne može zaobići ni samu premijerku jer,zaboga, pa ona je prva među jednakima, ona je prvi min-istar. Doista, otkuda gospođa Brnabić zna da gospodinVukosavljević ne zna svoj posao? Ili, hajde da celu ovuujdurmu postavimo malo drugačije.

Gospođa Brnabić dobila je mandat da sastavi vladu odpredsednika republike, a na predlog SNS-a, pobedničkestranke i njenih koalicionih partnera nakon parlamentarnihizbora; naravno, predlog je potpisao predsednik te stranke,gle koincidencije, gospodin predsednik države. Gospođamandatar, dakle, Ana Brnabić je, a kako bi inače nego udogovoru s pobedničkom stankom i njenim koalicionim partnerima, dogovorila sastav nove vlade, a taj

dogovor je konkretizovan brifingom kod gospodina u stica-ju predsedničkih funkcija Aleksandra Vučića. Očigledno,Ustavom ovlašćeno telo koje bira vladu jeste Skupština, ukojoj nesumnjivu i neupitnu većinu prema rezultatima izb-ora čine članovi SNS-a i njihovi koalicioni partneri, koji lis-tom i horski konstatuju da svi, uključujući i njih, moždaponajviše, mogu pre svega gospodinu predsedniku u stica-ju da zahvale za sve naše uspehe jer neuspeha nema... A akoih i ima, kao sa ovim kosovskim pregovorima, za to suodgovorni drugi, na primer Vladan Vukosavljević, kako ćeu jednom trenutku konstatovati „Informer“, a bogami i„Kurir“.

Dakle, osnovano je pitanje kako razotkriti tajnu radapredsednice Vlade, ministara i, naravno, ministarstava. Jerako nema jasnog programa, onda su ministri u toj vladi slo-bodni strelci i rade kako im i šta im padne na pamet, ako impadne, ili se pak javljaju redovito nekom za uputstva, a bogami, kako ko, neko i za sopstveno mišljenje,ako su iz Novog Beograda. U takvim okolnostima je i

moguće da neki ministar uradi nešto, poput gospodinaVukosavljevića da u svom neznanju ne pita onog komožda zna, poput gospođe Brnabić, ili na primer gospod-ina u sticaju predsedničkih funkcija jer, kako su nas u višenavrata obavestili, i sama prva među jednakim, gospođaAna se redovno konsultuje sa gospodinom Aleksandromo svemu, naročito o bitnim političkim, a bogami i ostalimpitanjima.

Ministar nije bio mudar

Dakle, ako računica ne vara, kao što svi putevi vode uRim, u Srbiji, kada je politika u pitanju, svi putevi vodemomentalno na Andrićev venac br. 5, kod gospodinapredsednika u višestruko multiplikovanom sticaju predsed-ničkih funkcija. Što znači da je gospodin Vukosavljević, daje bio mudar, neću reći i pametan, morao da i u slučajuulaska u klinč sa drugom Mitrovićem oko onoga što narod

najviše voli, naravno, to su rijaliti programi, morao da sekonsultuje sa onim ko u nedostatku koalicionog programaili programa Vlade ili bilo kakvog programa koji ima zaposledicu bilo kakvo političko odlučivanje o bilo čemu uSrbiji, uključujući i državne institucije, pa i samu državu,obrati gospodinu Vučiću. I to je jasno, jedino sa tog aspek-ta je gospođa Brnabić apsolutno u pravu, gospodinVukosavljević je pogrešio, on doista ne zna svoj posao jerda bi znao, morao je u nedostatku bilo kakvog validnog programskog dokumenta i politike da se konsultuje saživim izvorom programa Vlade Srbije, sa gospodinompredsednikom u sticaju sada već nebrojenih predsedničkihfunkcija.

A da će rijaliti programi biti i dalje stožer kulturne i obrazovne politike Vlade i gospodina predsednika u multiplikovanom stečaju predsedničkih funkcija, potvrdi-la je gospođa Zekić ili je pak to možda napisao drugMitrović, a gospođa Olivera se samo potpisala.

U svakom slučaju, stanoviti levičar, sindikalni birokra-ta i sveučilišni profesor sociologije Zoran B. Stojiljkovićje delimično u pravu kada kaže, doduše za „Kurir“: „Uovoj zemlji kultura se samo incidentno pominje. Zapravo,kultura u svom izvornom i afirmativnom značenju u ovojzemlji je za predominantnu stranku samo incidentnapojava.“

KO NAS I ZAŠTO GURA U RUŽIČASTU SEPTIČKU JAMU

Da li se ovako nešto može dogoditi uNemačkoj? Odgovor je zapanjujućejednostavan: ne!

kolumna

Piše: Živojin Ivković

Rijaliti naš nasušni i napredni

3Ne čudi što unutrašnja, spoljna i bezbednosna politika Srbiječesto bivaju oblikovane po diktatu menjajućih okolnosti ipromenljivih potreba trenutnih posednika vlasti Beogradski glas, 10. oktobrar 2018.

DA LI JE PRAVNA NEUREĐENOST U DEFINISANJU DRŽAVNE, VOJNE, SLUŽBENE I POSLOVNE TAJNE SLUČAJNA ILI NAMERNA

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Državna tajna je tajna koju u Srbiji svi znaju, počevšiod predsednika republike, ministra odbrane, čistačicenjegovog kabineta, pijanca na uglu vaše ulice, pa sve

do baba Mileve. Ili, državna tajna je istina koju znaju svi udržavi, a niko o njoj ne sme da priča.

Ove nazovidefinicije osvanule davnih dana na humoris-tičkom sajtu „Vukajlija“ verovatno su posled-ica toga što su državne i ostale vrste tajni god-inama u javnom opticaju. U funkciji tiražnogmamca obnaroduju se razne tajne, delom izato što je spektar poželjnih tema dramatičnosužen. Tajne se otkrivaju da bi zamaglileneku aferu ili problem koji je vruć krompir.Uprkos tome, gotovo da i nismo imaliprovaljivanje neke značajne državne, vojne,službene i ine tajne, bar ne da je građanstvoobavešteno, a počinioci privedeni pravdi.

U medijsko-političkom blatu odvija se simulacija nad-metanja u otkrivanju tajnih podataka, što se vidi već iz nasum-ice odabranih naslova iz dnevne štampe, tokom minule i ovegodine. „Optužnica protiv Mladićevih pomagača državnatajna“. „Procurila državna tajna: Slobodan Milošević je bolo-vao od dijabetesa i šizofrenije“. „Državna tajna: Srbija okruže-na opasnim otpadom“. „Izdaja KiM pod oznakom državnatajna“. „Najveća državna tajna: šta je sa 30 kilograma zlata,149 dijamanata i ostalim dragocenostima u zapečaćenomTitovom sefu“. „Vučić: Problemi u vojsci su vojna i državnatajna“. „Najveća državna tajna: Beograd očekuju stravičneposledice NATO bombardovanja“.

Sakrivanje odgovornosti

Poslednji susret s državnom tajnom imali smo 18. septem-bra u Leskovcu, gde je održana izmeštena sednica Odbora zafinansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredsta-va. Aleksandra Tomić, predsednica tog odbora, izjavila je za„JUGpress“ da „postoje delovi budžeta koji su u nadležnostidržavne tajne i koji imaju taj deo bezbednosnog faktora“ idodala da „samo ministar finansija i premijer imaju uvid u deotrošenja tih sredstava“. Okruglo pa na ćoše odgovorila je napitanje da li će njen odbor kontrolisati trošenje novca zapomoć Srbima na Kosovu i Metohiji. Kako ne bi bilo i okrug-lo i na ćoše kada je šef države lično objasnio da zbog raznihrazloga, od kojih su neki bezbednosni, neće biti moguće da sebaš do kraja zna kako se troše ti budžetski novci.

Ova problematika svakako ne može da bude stavljena uravan sa petparačkim operetama. Da može, ne bismo imalikonfrontaciju između institucija sistema, nevladinog sektora igrađana kao pojedinaca. Sukobljeni su interesi zemlje koji seštite državnom tajnom, interes javnosti koja ima pravo da znastvari koje se tiču građana, ali i nastojanje da se tajnošću sakri-je nečija odgovornost. Zašto bi, inače, upravno sudstvo bilopozvano da presuđuje ko zna šta je državna tajna: Fond zahumanitarno pravo, poverenik Rodoljub Šabić, Ministarstvoodbrane ili Republičko javno tužilaštvo, a povodom zahtevaFonda i Šabića da dobiju podatke o pojedinim pripadnicimaVojske SR Jugoslavije koje je tokom NATO agresije 1999.ratni raspored odveo na Kosovo i Metohiju?

U svetu još ne postoji univerzalna definicija državne tajne,mada je ona stara koliko i država. Tako, svaka država za sebeodređuje šta, zbog čega, na koji način i do kada štiti. To seodnosi i na ostale vrste tajni, odnosno nivoe zaštite podataka(vojna, službena, poslovna, profesionalna ili lična tajna).Državna i ostale tajne morale bi da izrastaju iz ustavnih normi,koje nose najveću pravnu snagu. To važi i za objekat zaštite na

koji se tajne odnose, a objekat su unutrašnji i spoljnopolitičkiinteresi, kao i informacije, u najširem spektru ustrojstva ifunkcionisanja države i društva. Zaštićeni objekti imajuposebnu važnost za privredu, organe prinude ili vlasti,građane... Tajnost donosi bezbednost državi i građanima, a sta-bilnost društveno-političkom poretku i ekonomskim tokovi-ma.

Ali sa ustavnopravnim okvirom imamoproblem. Srbija je od 1835. donela četr-naest ustava, računajući i aktuelni iz 2006.(svaki je u proseku važio 14 godina), a utom periodu prošla je put od vazalnedržave, nezavisne kneževine, samostalnekraljevine, pa do člana većih multina-cionalnih država, da bi se prinudnoosamostalila 2006, kada je i Crna Gorarešila da solira tražeći bolje sutra. Nijedan

od tih ustava nije celovito i na jednom mestu uredio oblastnacionalne bezbednosti, pa ustavnopravnu tradiciju u ovomsegmentu nemamo. Kvalitet svih tih ustava je značajno vari-rao, ustavi po pravilu nisu bili primenjivani, danas se pripremaparcijalna promena Ustava koji od usvajanja slovi kao rđavpropis, što dovodi do zaključka da sestanje zadugo neće promeniti.

Kad već nemamo ustavnopravnutradiciju, tu je zakonodavna.Međutim, sve do 2010. negovali smopravnu prašumu zato što smo, poslerazbijanja SFR Jugoslavije, nasledilii primenjivali na desetine zakona i nahiljade podzakonskih akata, kojimeđusobno nisu bili sinhronizovani,niti su uspeli da sveobuhvatno rešemateriju. Zakon o tajnosti podatakadobili smo pre samo osam godina, alitime posao nije završen. Naprotiv,tada je započet. Ovaj propis mora daprati čitavo more podzakonskih akatada bi bile razrađene zakonskepostavke, što materijalne, što pro-cesne prirode. Istovremeno, sa Zakonom o tajnosti podatakamoraju da se usklade svi ostali zakoni u onom delu u kome sebave tajnošću podataka. Kako je posredi tektonska promena usistemu propisa, zaposleni u organima javne vlasti u ovojoblasti morali su da prođu obuke. Prema daljem objašnjenjuMinistarstva pravde, potpuno isto je u zemljama u okruženju,a njima je za punu i efikasnu promenu trebalo desetak godina.Prema tome, Srbija je u najboljem slučaju sada na poslednjojtrećini toga puta.

Slobodno i diskreciono tumačenje

O složenosti ovih promena svojevremeno su se izjasniliprofesori Miroslav Hadžić i Bogoljub Milosavljević. Bavećise striktno sektorom bezbednosti, oni konstatuju da je od2006. doneto niz pravnih akata, ali da status i delokrug privatnih pružalaca bezbednosnih usluga nisu uređenizakonom „kao što, uostalom, neke od centralnih nadležnostii ovlašćenja službi bezbednosti sve vreme izmiču nedvos-mislenom zakonskom uređenju“. Tu se ogleda uticaj autori-tarnog nasleđa, ratnog nasleđa, manjka pravne tradicije udemokratskoj regulaciji državne prinude, a dodatni problemje nepostojanje većinske saglasnosti o prirodi političkezajednice u kojoj se hoće živeti. Zaključuju da je „državnobiće Srbije stoga Ustavom protivrečno konstituisano, te je usebi napeto“ i da zato ne čudi što unutrašnja, spoljna i

bezbednosna politika Srbije „često bivaju oblikovane podiktatu menjajućih okolnosti i promenljivih potreba trenut-nih posednika vlasti“.

U bezmalo kosmičkoj udaljenosti od funkcionalne zemlje(i šef države javno pita da li iko zna gde su nam granice) nijeneobično što u Srbiji opstaje široko polje za diskrecioneocene šta mora biti zaštićeno kao državna tajna ili drugim ste-penom poverljivosti. Prof. Milosavljević kaže da je dono-siocima pravnih akata ostavljeno diskreciono pravo da ihklasifikuju kao tajne i da samo kontrola nad tim aktima možesprečiti „previše široko tumačenje, iza koga može da stojiizbegavanje odgovornosti za nezakonito ponašanje ili zazloupotrebe“.

Upravo u tim okvirima nalazi se odgovor na pitanje zašto,bez obzira na to ko je na vlasti, svako malo imamo, na primer,povike zbog tajnih ugovora i sumnju da su oni omotač korup-cionog poslovanja. Zaključi se istorijski ugovor, građanimanajavi nov talas preporoda, a kada se zatraži uvid u preuzetebudžetske i druge državne obaveze, iskrsne poslovna ili nekadruga tajna. Dovoljno je pomenuti „Etihad“ i novogodišnjujelku u prestonici.

U istom miljeu su i dobro znane fioke koje se otvaraju za

medijska zvona. Posle parlamentarnih izbora 2012, sa dvadana razmaka, Jorgovanka Tabaković postavljena je zaguvernera NBS i Saša Janković reizabran za ombudsmana –a nakon pet godina se istom tom Jankoviću osporava bezbednosna podobnost aferom „Pištolj“ koja potiče iz 1993.Ili – tek kad je Dragan Jočić 2004. izabran za ministrapolicije saznalo se za njegov mladalački greh, da je u 21.godini bio osuđen zbog pljačke trafike.

Za širinu problematike ilustrativna je optužnica iz 2011.protiv novinara i urednika novosadskog „Građanskog“dnevnika zbog teksta o tome da su državni organinespremni za rat. Naime, rečita je tadašnja izjava Jelene

Spasić, autora inkriminisanog teksta: „Neistina je da sam jaodala državnu tajnu jer materijali rasuti po skupštinskim i kafanskim stolovima po bifeu Skupštine više ne mogu bitinikakva tajna!“

U odsustvu pravno konzistentne regulative u državi, a uzizraženu svest koja sebi dozvoljava zonu komfora zaignorisanje pravnih i etičkih pravila vladavine, svaka vlastzloupotrebljava tajne da bi ostvarila strateške ciljeve. Isto činii opozicija, koja je takođe nekada bila na vlasti. Zato nijetajna nego misterija dokle ćemo o istim stvarima od vlastodržaca slušati jednu, od opozicionara sasvim drugupriču, imati parlament snažan kao tigar od papira i građanekoji su bitni samo kao delovi glasačke mašinerije.

Svaka vlastzloupotrebljavatajne da bi ostvarila strateške ciljeve

Između misterije i diktature

4 DRUŠTVOBeogradski glas, 10. oktobrar 2018.

DUŠKO VUKOVIĆ, POTPREDSEDNIK SAVEZA SAMOSTALNIH SINDIKATA SRBIJE

Razgovarala: Radenka MarkovićFoto: E-stock Agency/ Katarina Cvijović

Zakoni se u Srbiji pripremaju i donose na brzinu ibez dovoljno konsultacija sa predstavnicimaradnika i uvažavanja njihovih predloga. Zato se

kasnije ispostavi da oni nisu dobri i dolazimo u konflik-tne situacije, kao što su protesti prosvetnih radnika,kojima su i ovog septembra započeli školsku godinu,kaže u razgovoru za „Beogradski glas“ Duško Vuković,potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, kojije najbrojnija sindikalna centrala u Srbiji sa više od300.000 članova i ima infrastrukturu u svim gradovimai opštinama. On objašnjava da je ovoga puta reč ouvođenju platnih razreda u javnu upravu, što bi, premanajavama iz Vlade Srbije, trebalo da startuje od sledećegodine, a čime su, prema saznanjima prosvetnih radni-ka, oni diskriminisani u odnosu na neke druge sektore.

– Godinama unazad priča se da će se ovim zakonomprimanja svih koji plate dobijaju iz budžeta na nekinačin nivelisati prema stručnoj spremi. Međutim,ispostavilo se da to i nije baš tako i normalno je da seprosvetari bune i traže da budu u boljoj grupi od onekoja im je namenjena. Nadam se da će Ministarstvoprosvete uvažiti njihove zahteve i da će neki dogovorbiti postignut.

Da li je ignorisanje sveta rada, odnosno sindikatau pripremi zakona, pristup samo ove vlasti ili je takobilo i ranije?

Ne bih ja to poistovećivao sa ovom ili onom vlašću,ali činjenica je da je dobar deo zakona koji sudonošeni poslednjih nekoliko godina donošen po hit-nom postupku, a, što je najgore, među njima je i dostatzv. sistemskih zakona. Bez učešća sindikata u njihovojpripremi, rezultat je takav da dobijemo zakone koji sunesprovodljivi u praksi, pa smo stalno u nekom ciklusudonošenja i menjanja zakona. S druge strane, zakonimase često smanjuju prinadležnosti, što radnika, što pen-zionera. Nadamo da će do kraja godine biti ukinutizakoni o smanjenju plata u javnom sektoru i smanjenjupenzija. Zaposleni u javnom sektoru, koji čine veliki deonašeg članstva, od 2014. su u prilično teškoj poziciji, štopotvrđuje i činjenica da dosta njih napušta javni sek-tor i odlazi iz zemlje. Za mnoge od njih je i 400 evrakoje se pominju kao prosek nedostižno. Znamo daprosek ne znači mnogo i da zapravo govori da malibroj ljudi ima puno, a veliki broj malo i onda dođemodo tog nekog proseka.

Poslanici misle po direktivi stranke

Ignorisanje sindikata i drugih zainteresovanihstrana je izgleda pratilo i prati i izmene Zakona o soci-jalnoj zaštiti.

Time smo posebno nezadovoljni. Konsultacije su bilesamo na nivou nekih sektora, a naša centrala nije uopštebila uključena u javnu raspravu i konsultacije. Za nas jebilo veoma simptomatično kako je tokom jula ipočetkom avgusta vođena tzv. javna rasprava o nacrtuovog zakona. Običaj je da se javna rasprava vodi naterenu, kroz razgovor uživo, obično to budu većigradovi, Beograd, Novi Sad, Niš i slično, a ovoga putase sve svelo na to da se primedbe i sugestije pošalju

mejlom.Dotle je došlo?!Dotle. Na to se sveo razgovor. Naš sindikat zdravstva

i socijalne zaštite dao je primedbe i sugestije koje senajviše odnose na položaj ljudi koji su zaposleni u soci-jalnoj zaštiti. Ovim nacrtom se umanjuju njihova pravajer im se ukida mogućnost dobijanja stimulacije iz sop-stvenih prihoda, što je u suprotnosti sa članom 126Zakona o zaposlenim u javnim službama. A sve to u

situaciji kada su njihove plate takve da od njih jedvapreživljavaju i zbog čega mladi ljudi i ne žele da rade utom sektoru.

Nacrt nije sporan samo zbog restriktivnih rešenja pozaposlene u socijalnoj zaštiti već i onih koja se odnose naostvarivanje prava na socijalnu zaštitu.

Prava na socijalnu zaštitu revidiraju se tako da to nije uskladu sa međunarodnim konvencijama iz ove oblasti. Tupre svega mislim na prisilno nametanje rada kako bi se

ostvarila socijalna pomoć. Zna se šta je socijalna pomoć a štaplaćeni rad. To su dve različite kategorije. Ukoliko bismousvojili rešenja koja su sada u opticaju, dokazali bismo danismo na civilizacijskom nivou koji poštuje pravo i među-narodne konvencije. Mnogo je predloga da se taj nacrtpovuče i nadam se da će se to i dogoditi. To više nije pitan-je stava sindikata ni ogledalo samog sindikata nego i celogdruštva. Onakvi smo koliko poštujemo socijalna prava.

Iako su radnička prava i primanja takva da se nezna koja su manja, štrajkovi i protesti su veoma retki.Zašto?

Problem je u tome što protestima i štrajkovima nemožete da dođete do onog efekta koji bi oni trebalo daimaju. A to zato što sada politika ima veliku dominaciju,pravi ekskluzivitet u donošenju odluka. On je toliko jaki izražen da se protestima i štrajkovima ne mogupromeniti mišljenje i stav vladajućih struktura koji seočituju u pogrešnim odlukama, donošenju na brzinuvažnih zakona koji umanjuju radnička i sindikalnaprava. Mi kao sindikat dugo nismo organizovali objed-injen generalni štrajk, ali skoro svake godine organizu-jemo proteste za Prvi maj jer smatramo da tada treba daiskažemo svoje nezadovoljstvo, a pojedinačno određenegrane i preduzeća organizuju štrajkove i proteste nakojima ih centrale ili granski sindikati podržavaju. Usvakom slučaju, problem nije u tome da mi ne želimo ilinećemo da organizujemo štrajkove ili proteste nego utome što oni ne mogu da utiču na kreatore javnih politi-ka.

RAZGOVOR

Socijalna prava su ogledalo

Protestima i štrajkovima ne možete dadođete do onog efekta koji bi oni treba-lo da imaju, zato što sada politika imaveliku dominaciju, pravi ekskluzivitet udonošenju odluka

Fo to

: e-S

tock

/ Kat

arin

a M

ihaj

lovi

ć

5Beogradski glas, 10. oktobrar 2018.

Običaj je da se javna rasprava vodi na terenu, kroz razgovor uživo, obično to buduveći gradovi, Beograd, Novi Sad, Niš i slično, a ovoga puta se, tokom jula i početkomavgusta, sve svelo na to da se primedbe i sugestije pošalju mejlom

Kako ne mogu?Ne mogu zato što poslanici moraju da poštu-

ju svoju partijsku logiku i disciplinu i da glasajukako im partija kaže. Čak i kada lično nisu zaneki zakon, takve smo slučajeve imali okoZakona o radu i Zakona o penzijskom i invalid-skom osiguranju, kada su nam neki poslanicigovorili da su protiv tih zakona, a ipak su glasaliza njihovo usvajanje. Kada se bolje pogleda,kod nas više ne postoji nezavisnost zakono-davne vlasti jer Skupština usvaja ono što je pro-jekat izvršne vlasti, odnosno Vlade.

To zvuči prilično beznadežno. Pa i jeste tako. Danas se rasprave vode samo

reda radi i teoretski, ali suštinski ne, pa imamoveliku krizu demokratskog načina odlučivanja.Situacija je takva da kod nas, recimo, na izboreobično izađe nešto više od 50 odsto ljudi sapravom glasa, pa pobednička koalicija kojapraktično dobije poverenje 20‒30 odsto ukupnepopulacije ima apsolutnu vlast i kreira politiku.Ako je tako na izborima, onda bi bar u perioduizmeđu izbora u odlučivanje trebalo da seuključe i druge organizacije, kao što susindikati, a ne samo vladajuće koalicione poli-tičke partije. U razvijenim demokratijama jeuobičajeno da se pitanja rada i radničkih pravarešavaju na socijalno ekonomskom savetu.Takav savet i kod nas postoji, ali suštinski sunjegovi kapaciteti mali.

Nema štrajkačkih fondova

Da li bi generalni štrajk nešto promenio ida li je takav štrajk u Srbiji moguće organi-zovati?

Realno, teško. Puno je razloga zbog kojih bitrebalo da protestujemo, ali nije realno očeki-vati saglasnost i jedinstvo svih sindikata jer sunekoliko godina unazad politika i svet kapitaladosta toga uradili da sindikate razjedine ipodele. Zato će sindikalni pokret u Srbiji nared-nih nekoliko godina morati da traži i nađe min-imum zajedničkog akcionog delovanja i intere-sa kako bi jednog dana zaista mogao i da seorganizuje generalni štrajk na nivou cele Srbijeili određene grane. A što se dometa takvog štra-jka tiče, i on je diskutabilan. Evo, recimo, uGrčkoj, gde uspevaju da organizuju velike štra-jkove, oni ipak ne postižu onaj glavni efekat, ato je da sindikate više uključe u odlučivanje.

Šta još sindikate u Srbiji sprečava da sepokrenu iz letargije i da se jače kroz protestei štrajkove bore za radnička prava?

Ograničava ih nedostatak sredstava. Zavelike akcije i štrajkove potrebna su velikasredstva, odakle bi se radnicima isplaćivaleplate dok se štrajkuje, a naši štrajkački fondovisu mali. U Holandiji su recimo štrajkački fon-dovi toliki da državi i poslodavcima ne pada na

pamet da dozvole da do štrajka uopšte dođe.Zato čine sve kako se to ne bi dogodilo, jerznaju da sindikati mogu nedeljama plaćati rad-nike u štrajku, a tada bi na šteti bili samo poslo-davci. Mi smo po sindikalnoj organizovanosti iekonomskoj moći sindikalnih centrala daleko,daleko iza njih.

Kada je nedavno u centru Beograda nagradilištu poginuo radnik Nebojša Turović,najavljena je vanredna kontrola svih gradil-išta. Vi ste dugo bili predsednik sindikatagrađevinarstva i znate stanje u toj oblasti.Šta ovakvo postupanje govori o odnosunadležnih prema položaju radnika i to što sekontrole vrše samo povodom nesreća umestoda budu redovna praksa?

I ovaj slučaj je pokazao svu neodgovornostdruštva prema radnicima i prema bezbednosti i

zdravlju na radu. Mi u sindikatima već godina-ma govorimo da treba da se pooštre kazneprema poslodavcima koji ne prijavljuju radnikei ne vode računa o bezbednosti na radu.Smatramo da u ovakvim slučajevima nisuodgovorni samo izvođači i nego i investitori.Investitor je zajedno sa glavnim izvođačem tre-balo da uspostavi koordinatora za bezbednost izdravlje na radu, da se proveri da li su angažo-vani radnici prijavljeni. Postoji i problem što sekod nas angažuju firme koje nude najniže ceneza određene radove i ta politika jeftinoće u kra-jnjem slučaju reprodukuje rad na crno i obijanam se o glavu. Sporna je i politika izvršnevlasti jer činjenica je da nema dovoljno inspek-tora rada, a nije dobro ni to što inspektori insi-stiraju na preventivnom delovanju, trebalo biviše da kažnjavaju. Pokazalo se da bez kažnja-vanja nema rezultata. Smatram da poslodavackoji je angažovao radnika na crno na ovomgradilištu doživotno ne bi smeo da se bavigrađevinarstvom. Takođe, Srbija pod hitnomora da donese Zakon o osiguranju od nes-rećnih slučajeva i povreda.

Šta bi se dobilo njegovim donošenjem?Njime bi se regulisala obaveza svih poslodava-

ca da uplaćuju u poseban fond za osiguranje odnesrećnih slučajeva i povreda. Iz tog fonda bipovređeni radnici i porodice povređenih i stradal-ih radnika bili obeštećeni. Ovako, porodicama, pai porodici stradalog radnika o kome pričamo, osta-je da u dugom sudskom postupku traže naknadu.Sve ozbiljne zemlje imaju taj fond, a kod nasnikako da se donese zakon i ustanovi fond iz kogabi se isplaćivale naknade za odštetu.

društva

Nekoliko godina unazadpolitika i svet kapitala sudosta toga uradili dasindikate razjedine i podele

DJB je 17. septembra izdao saopštenje o tužnoj čin-jenici da je država Srbija „zaboravila“ da obeleži100 godina od proboja Solunskog fronta.

Naše saopštenje niko nije preneo. Odmah nakon našeg saopštenja usledio je

sramotan odgovor države koji su svi preneli:i RTS, i „Blic“, i „Kurir“, i… Evo prođe i taj30. septembar, i ne bi ništa.

Od toga zašto je Dačić slagao građane (jerse odgovor sam nameće) mnogo su važnijasledeća pitanja:

Zašto je Srbija ignorisala 100 godina odproboja Solunskog fronta?

Da li se vlast na „EU putu“ stidi predaka?Zašto mediji nisu ispratili Dačićevu laž?DJB je zahtevao od Skupštine da održi

posebnu sednicu kojom bismo odali poštu precima koji su svojživot dali za našu slobodu.

Iz Skupštine muk.Pre deset dana u Skupštini sam ponovio pitanje zašto država

Srbija ignoriše 100 godina od proboja Solunskog fronta.Od države i dalje muk.Pored gorkog ukusa u ustima ostaje pitanje: zašto je vlast u Srbiji

odlučila da ignoriše 100 godina proboja Solunskog fronta, kada suporažena nemačka, bugarska i turska vojska?

Zaboravili?Žele da mi zaboravimo?Ili je nešto treće u pitanju?Da li činjenica da je država Srbija ignorisala 100 godina od

proboja Solunskog fronta takođe predstavlja važan argument zatezu EU birokrata da „Srbija ide u dobrom pravcu“?

Mene je sramota.A vas?

(autor je šef Poslaničke grupe DJBi predsednik Programskog saveta DJB)

kolumna

Piše: Saša Radulović

Vlast se stidi

predaka

SRAMOTA SRPSKE VLASTI: IGNORISANJESTOGODIŠNJICE SOLUNSKOG FRONTA

6 EKONOMIJABeogradski glas, 10. oktobar 2018.

Piše: Branislav Krivokapić

Gospoda iz MMF-a su zadovolj-na. Uz sitne zamerke, poput kri-tike što još uvek nije prodata

„Komercijalna banka“, rijaliti zvani„čuvarkuća“ se odvija po planu. To što jeSrbija po ekonomskim i medijskim slo-bodama sve lošije plasirana na svetskimlistama, a po kvalitetu pravnog poretka iindeksu svojinskih prava među najgori-ma, jedva nešto bolja od Albanije i BiH,apsolutno ih ne zanima. Vašingtonskebirokrate, jednako kao i oni u Briselu,još manje su zainteresovane da makaropomenu Vladu Srbije zbog brojnihmanipulacija u zakonskim tekstovima ineuko sročenim strategijama razvoja, ačija je posledica dalje sužavanje socijal-nih prava građana. Tipičan primer sunezaposleni koji za naprednjačku vlastpostoje samo kada ih statističkim vra-tolomijama pretvara u „zaposlene“, aline i kada ih treba zaštititi kao pripadnikejednog od najranjivijih delova društva najviše izloženogriziku od siromaštva.

Nejednakost i među nezaposlenima

Pitanje zaštite nezaposlenih dobija na značaju nakonnajave ministra finansija da će od januara naredne godine,kao jedna od mera za rasterećenje privrede, biti ukinut dopri-nos za nezaposlenost na teret poslodavca (isti doprinos nateret zaposlenog ostaje na snazi), jedan od glavnih izvora pri-hoda Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ). Kada jepolovinom 2017. prvi put najavljena ova mogućnost, mnogisu bili iznenađeni saopštenjem Vlade u kome se kaže da jepovod za razmatranje smanjenja ili ukidanja doprinosa zanezaposlene na teret poslodavca činjenica da je NSZ, premafinansijskom izveštaju za 2016, po ovom osnovu prihodovalaoko 20 milijardi i ostvarila suficit od preko tri milijarde

dinara. Predlog za ukidanje ovog doprinosa podržao je iFiskalni savet, takođe sa obrazloženjem da NSZ u svombudžetu često ostvaruje suficit. Tako smo došli u paradoksal-nu situaciju da institucija koja vodi brigu o ljudima bez poslaima višak novca, a da su nezaposleni sve manje zaštićeni.

Po Zakonu o zapošljavanju i osiguranju u slučaju neza-poslenosti, pravo na naknadu u slučaju gubitka posla imaju

samo nezaposleni koji su u prethodnoj godini bili neprekid-no osigurani za slučaj nezaposlenosti i nezaposleni koji suprethodnih 18 meseci bili osigurani sa prekidima. To značida zaposleni koji je bio osiguran 30 godina, ali mu poslo-davac nije uplaćivao osiguranje prethodnih 18 meseci, nemože ostvariti pravo na naknadu iako je 30 godina uplaći-vao osiguranje.

Psiholog Sarita Bradaš, saradnik Fondacije „Centar zademokratiju“, u istraživanju „Politike zapošljavanja u Srbiji– podstrek (ne)dostojanstvenom radu“ navodi da je u NSZ2017. planirano je da od 22,9 miliona dinara prihoda oddoprinosa za socijalno osiguranje za naknadu za slučajne¬zaposlenosti bude isplaćeno 12,538 miliona ili svega 55odsto uplaćenih sredstava. Dakle, uprkos tome što jezakonom propisano da se kroz doprinose za slučaj neza-poslenosti obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti, nepostoji garancija da će osoba koja je uplaćivala doprinoseimati naknadu kada postane nezaposlena.

Prema podacima koje iznosi Bradaševa, broj korisnikanaknade za nezaposlene je u 2017. u odnosu na 2015. sman-jen za 48 odsto, dok je istovremeno broj nezaposlenih sman-jen za 12,5 odsto. Ponovnim izmenama Zakona o zapošlja-vanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti iz decembra2017. položaj malobrojnih nezaposlenih koji primajunaknadu, od kojih 54 odsto dobija naknadu do šest meseci, a

Biro zapošljavanja u plusu, KAKO SE „ZLATNO DOBA“ ZAHUKTAVA, SVE JE MANJE Kolonoskop

Piše: Branislav Krivokapić

Crko Bizmark!

U 2017. broj nezaposlenih jesmanjen za 50.374, a broj

zaposlenih povećan za 3.386, što pokazuje da je smanjenjenezaposlenosti najmanje

posledica novih zapošljavanja

Ko o čemu, baba o uštipcima! Uštipcimaod 140 miliona dolara, koliko vredi 0,3odsto srpskog BDP-a koje, prema članu

37 izmena Zakona o PIO, Vlada može upotrebitiza isplatu „novčanog iznosa kao uvećanja uzpenziju“. Po svom ćefu, kome i kada hoće, predizbore, referendum ili ako nekim čudom dođe dopada voždove popularnosti. Generalna probaovog modela, po ugledu na nerazvijene zemljeSeverne Afrike i Bliskog istoka, uslediće 10.novembra, kada će penzioneri sa penzijama do32.000 dinara dobiti povišicu od pet odsto, aostali nešto mnogo vrednije – zahvalnicu pisanupredsednikovim ličnim nalivperom.

E sad, da nije člana 37, svi su mogli dobiti povišicuod 2,5 odsto, ali bi u tom slučaju ovi s penzijama preko32.000 ostali bez predsednikovog pisma. Da ih ne bilišila neprocenjive relikvije, koju su ti ljudi poštenozaslužili „donirajući“ državi u proseku po 1.600 evra,Vlada je odlučila da bedno povećanje dobiju samo onisa bednim penzijama, što de fakto predstavlja oporezi-vanje građana sa natprosečnim, odnosno nešto manjebednim penzijama. Sličan pokušaj u Italiji pre desetakgodina, kaže ekonomista Nikola Altiparmakov,proglašen je neustavnim.

Ali Srbija nije Italija, a ni 140 miliona nije nekalova. Jeste da su izbori kupovani i za manje para i da biova šaka dolara botovskoj bagri obezbedila sendviče zanarednih deset godina. Ali šta je 0,3 spram tri odstoBDP (1,2 milijarde evra) za poslednjih pet godinaproćerdanih na subvencije stranim investitorima kod

kojih većinazaposlenih zarađujeznačajno manje odaktuelnog proseka od417 evra. Ili spram2,25 odsto BDP (900miliona evra), kolikoiznose dugovioprošteni RTB Borupre prodaje Kinezima.Pa samo na pokrivanjegubitaka „Er Srbije“potrošeno je dvaput

više od novca namenjenog za famozno „uvećanje uzpenziju“! Ako Vlada ima diskreciono pravo da odluču-je ko će da izmiruje poreske obaveze, a kome se dugoviopraštaju, ko mora, a ko ne mora da plaća struju, zaštobi s penzijama bilo drugačije.

Oko 10.000 zaposlenih u penzionom i zdravstvenomfondu, Nacionalnoj službi za zapošljavanje i Fondu zasocijalno osiguranje vojnih osiguranika već četirigodine prima zarade na nivou onih koje su dobili poslesmanjenja oktobra 2014. Istovremeno zaposlenima uEPS-u, gde je prosek preko 80.000 dinara, plate su nas-tavile da rastu. Dakle, sistem diskriminacijefunkcioniše besprekorno, pa šta je onda problem da sei penzije jednima povećaju, a drugima smanje iliostanu iste?! Krajnje je vreme da se već dosadniBizmarkov model, po kome visina penzije zavisi odvisine uplaćenih doprinosa, a koji se primenjuje još od1922, inovira elementima koji uvažavaju raspoloženjebiračkog tela. Taj je sistem ionako neodrživ bez sub-vencija iz budžeta (Bizmarkov model počiva na pro-porciji 4 zaposlena : 1 penzioner), pa je logično da gačuvari državne kase bruse prema svojim aršinima. I dačlanom 37 ubiju dve muve – danas legalizuju penzion-ersku, a sutra i izbornu krađu.

Članom 37izmena Zakonao PIO, ubijajuse dve muve -danas legalizuje penzionerska, a sutra i izborna krađa Ulaganja u istraživanje i razvoj

država broj stanovnika EUR/glavi stanovnikaBugarska 7.101.859 53Danska 5.748.769 1.386Finska 5.530.297 1.072Slovenija 2.065.895 392Hrvatska 4.154.213 94Srbija 7.058.322 44*Podaci Eurostata za 2016.

Smanjen grobljanski deficitDa u srpskoj ekonomiji nije sve tako crno, potrudio se da pokaže ekonomista Miroslav Zdravković. Na sajtuwww.makroekonomija.org Zdravković je analizirao podatke o svetskoj trgovini nadgrobnim pločama koji pokazuju da je Srbija, saizvozom od 7,5 miliona evra u 2017, na solidnom 49. mestu u ovoj delatnosti. Ono što raduje, kaže Zdravković, jeste činjenica da jeizvoz od 2008. povećan tri puta i da se Srbija nalazi među najbrže rastućim izvoznicima u svetu. Od susednih zemalja veću vrednostizvoza od Srbije imaju Hrvatska i Bugarska, ali Zdravković je uveren da će ih Srbija u narednim godinama preteći, mada je značajnopovećanje izvoza spomenika registrovano i u Mađarskoj (čak 20 puta) i Crnoj Gori (4,7 puta), ali ove zemlje na grobarskom tržištu jošuvek ne ugrožavaju Srbiju. Doduše, konstatuje Zdravković, Srbija beleži i povećan uvoz nadgrobnih ploča – sa 12,8 u 2016. na 13,5 mil-iona evra u 2017, ali zahvaljujući rekordnom izvozu grobljanski deficit je sa 10,3 smanjen na šest miliona evra.

karik

atur

a: S

asa

Dim

itrije

vić

7Beogradski glas, 10. oktobar 2018.

Umesto da unapređenje položaja nezaposlenih bude u fokusu politike

zapošljavanja i socijalne politike, izmenama zakonodavstva ostvaruju se uštede

na račun najranjivijeg dela stanovništva

83 odsto prima minimalni iznos naknade kojaje ispod granice siromaštva, dodatno jepogoršan. Iznos minimalne naknade dodatnoje smanjen, a povećan je iznos maksimalnenaknade koju prima svega dva odsto korisni-ka, tako da su i nejednakosti među korisnici-ma povećane. Umesto da unapređenjepoložaja nezaposlenih bude u fokusu politikazapošljavanja i socijalne politike, izmenamazakonodavstva ostvaruju se uštede na računnajranjivijeg dela stanovništva, konstatujeBradaš, navodeći da u odnosu na Srbijumanju pokrivenost nezaposlenih naknadamaimaju samo Litvanija, Rumunija i Bugarska.

Muvanje s podacima o nezapolenosti

Analizirajući Nacionalni akcioni planzapošljavanja (NAPZ), kao osnovni instru-ment aktivne politike zapošljavanja uokviru Nacionalne strategije zapošljavanja2011‒2020, Sarita Bradaš ukazuje namnoge nedoslednosti ovog dokumenta,poput one da je broj nezaposlenih na eviden-ciji NSZ u 2017. smanjen za više od 70.000.Ona navodi da razlozi za smanjenje reg-istrovane nezaposlenosti pre svega leže umanjem prilivu nezaposlenih (smanjenjebroja novoprijavljenih za 43.318) i brisanjunezaposlenih sa evidencije zbog nepridrža-vanja zakonskih obaveza (za 19.641). Uodnosu na prethodnu godinu, u 2017. brojnezaposlenih je smanjen za 50.374, pričemu je broj zaposlenih sa evidencijepovećan za samo 3.386, što očito pokazujeda je smanjenje nezaposlenosti ponajmanjeposledica novih zapošljavanja. Uz to,poslednje četiri godine broj stanovnikastarosti od 15 do 59 godina smanjio se za212.000, kao posledica negativnogprirodnog priraštaja, ali i sve većeg brojgrađana Srbije koji emigriraju tražeći posaoi pristojan život po celom svetu. Međutim,službenici Vlade koji su radili na izradi

NAPZ-a ovaj problem uopšte ne registruju.A kao krunski dokaz iskrenosti napredn-

jačkog opredeljenja ka evropskom putuBradaš navodi da politika zapošljavanja,opredmećena u NAPZ, prepoznaje značajulaganja u znanje, iako se ova ulaganja uokviru Strategije „Evropa 2020“ smatrajuključnim za kreiranje novih, kvalitetnihradnih mesta i dostiza¬nje stopezaposlenosti stanovništva starosti 20 ‒ 64godine od 75 odsto.

Prema podacima „Eurostata“, Srbija zaistraživanje i razvoj izdvaja 2,3 puta manjenego zemlje EU 28 ili, posmatrano po glavistanovnika, deset puta manje od Slovenije, a31,5 puta manje od Danske. Struktura ula-ganja u istraživanje i razvoj u Srbiji potpunoje drugačija nego u zemljama EU 28, gde jeučešće privatnog sektora dominantno (preko55 odsto), dok je ono u Srbiji jedva neštoveće od deset odsto. Zašto privatni sektortako malo ulaže u istraživanje, pita se SaritaBradaš i daje jasan odgovor: zato što 62odsto malih i srednjih preduzeća kojazapošljavaju najveći broj radnika (59,6odsto) posluje u nisko tehnološki razvijenimdelatnostima, dok je u tehnološki visoko-razvijenim delatnostima svega 2,6 odsto pri-vatnih preduzeća sa učešćem od 3,3 odstozaposlenih.

„Od zemlje koja je nekad imala brojnenaučne institute u svim oblastima, kao irazvojno istraživačka odeljenja u svakomvećem preduzeću povezana sa naučniminstitucijama, Srbija je došla na periferijuEvrope. Danas je Srbija zemlja u kojoj se uzdržavne subvencije otvaraju fabrike u koji-ma se angažuju ljudi za manuelne poslove, uveoma lošim radnim uslovima, za šta dobi-

jaju zarade kojima ne mogu da podmire niosnovne potrebe, a kamoli da obezbede dos-tojanstven život za sebe i porodicu“, kažeSarita Bradaš.

Ali izostanak ulaganja u znanje, manjaksloboda i prava i slične trice i kučine MMFne zanimaju. Ne smetaju im ni strategijerazvoja kulture i nauke usmerene na„jačanje nacionalnog identiteta“. Aposledice takve politike i te kako suvidljive. Iako su po raznim osnovama sveviše podeljeni, pa čak se i međusobnomrze, Srbi imaju i sve veću etničku distan-cu prema drugim, pre svega susednim nar-odima. Prema istraživanju CeSID-a, višeod polovine pripadnika srpskog naroda neželi nikakve rodbinske veze sa Albancima,Romima, Bošnjacima, Hrvatima,Mađarima. Gde se siromaštvo i neslobodaudruže, ni tolerancija ne cveta.

SOCIJALNIH PRAVA I EKONOMSKIH SLOBODA

Mehanizam ispiranjamozgova

Za Vučića je opasnije da izgubi „Pink“ nego Kosovo, napisao jejedan tviteraš i sa ovih desetak reči objasnio sve – i prirodu ovevlasti, i njene stubove, pa time i prioritete.

Zvuči groteskno i preterano? Tačno. Ali to ne znači da nije istinito. Dapoređamo činjenice, pa da izvedemo zaključak.

Aleksandar Vučić je, naravno u svom patetičnom stilu, sve se prenemažući,izjavio na Glavnom odboru SNS-a da je njegova poli-tika na Kosovu doživela poraz. Njegovi pokušaji daSrbija „dosta toga“ sačuva na Kosovu doživela jeporaz jer Srbi više vole da izgube sve, da plaču nadnečim što ostane daleko, nego da imaju nešto u ruka-ma. Kad predsednik jedne države, posle šestogodišnjepolitike koju je vodio potpuno sam, nikome čak i negovoreći šta je suština i cilj te politike, odjednom priz-na da je doživeo poraz, sledeća rečenica morala bi biti– i zato podnosim ostavku. Ali ne. O tome ni pomenanema jer nije kriv on nego „Srbi“.

I šta se dalje događa? Odmah sutradan njegovitabloidi se prave kao da to nije ni rečeno, ili bar dauopšte nije bitno. Pa tako na naslovnim stranama

tabloida, teške artiljerije vlasti, izlaze sledeće udarne „teme“: „Majmunske bogin-je prete Srbiji“, „Svi Nikolićevi ljudi imaju masne plate i funkcije“, „Vučić i Putinspasavaju Republiku Srpsku“, „Stojke se pokajao – oprostite mi, ostaću Srbin“.Dakle, ono što je rečeno treba hitno zatrpati.

A šta imamo sa druge strane? Ministar informisanja se jednog dana trgao izhibernacije i izjavio da rijaliti programi, odnosno „verbalni i fizički pornografskisadržaji“ ne smeju da imaju mesta u programu nacionalne televizije. Opravdanjeda narod to traži nije tačno, rekao je ministar Vukosavljević. Rekao bi čovek –dobro se setio. Ali ne – prva ga je napala lično predsednica Vlade RepublikeSrbije, koja je istrčala na televiziju da izjavi kao su i ovu pošast izmislili „žuti“ ito najžući među njima, naravno Đilas. Za njom je istrčala neka žena iz REM-a, telakoje bi kao trebalo da sebori protiv tih pornograf-skih sadržaja na nacional-nim frekvencijama. Ali,eto, i ona kaže da se „rijal-itiji nigde ne zabranjuju,pa neće ni u Srbiji“. Itabloidi su se, kao ponekoj komandi, obrušili na „svog“ ministra.

Šta nam to sve govori? Zašto su se svi ovoliko uznemirili pri samom pomenu darijalitije, taj simbol trovanja i potonuća osnovnih civilizacijskih, kulturnih i moral-nih vrednosti jednog društva, treba ukinuti?

Upravo zato što je Srbija pretvorena u rijaliti društvo i što se aktivno radi natome da se što više mozgova zatruje do te mere da više ne razlikuju istinu od fik-cije, rijaliti od svog života, i da im se u takvom stanju svesti može „prodati“ apso-lutno sve. Smanjujemo penzije. Dobro, ako. Ne možemo da uradimo ništa okoKosova. Ah, šta možemo. Morate da radite za 200 evra. Pa šta ćemo, dobro je itoliko. Opozicija nam kvari posao. To treba da se ukine. Dokle to može da ide,svako neka zamisli.

Da bi ceo sistem prvo primitivizacije pa potom i pokoravanja velikog delastanovništva funkcionisao, mora da se napravi zaokružena celina. Prvo mozgovitreba da se isperu svakodnevnom presijom – red rijalitija koji bude najniže porivei teraju ljude da svoje jadne živote zamene tuđim još jadnijim, red političkog rijal-itija u kome se predsednik svakog dana bori, brani, napada, plače, hukće, ali odol-eva, a između toga red neke uvezene treš serije gde se isto plače, voli, vara i opraš-ta. Bilo kakav nagoveštaj normalnosti, civilizovanosti ili ne daj bože istine, ne smeni da priviri – jer onda buši sistem.

Sistem mora da bude hermetički zatvoren za glasačko telo koje ćemo držati uvišegodišnjoj hibernaciji ili u mobilizaciji, zavisno od potrebe. Svaku istinituinformaciju ćemo proterati sa programa ili ćemo je zasuti toliko neverovatnomkoličinom izmišljotina, da će i oni koji su nešto shvatili zaboraviti o čemu se radi.Samo će „znati“ da je ova „naša“ strana u pravu. Jer osnovni cilj i jeste da se stranepodele na našu (dobru, vrednu, pametnu i nadasve patriotsku) i njihovu (lošu,lenju, glupu i nadasve izdajničku). Ko god je na početku mislio da ovu podelu nar-oda vlast ne sprovodi planski već što ne zna bolje, uključujući i potpisnicu ovogteksta, grdno se prevario.

Srbija je pretvorena u rijaliti društvo,aktivno se radi na tome da se što višemozgova zatruje do te mere da višene razlikuju istinu od fikcije, rijalitiod svog života

kolumna

Piše: Biljana Stepanović,glavni urednik

Nove ekonomije

nezaposleni bez naknade

Gde smo na svetskim listamakriterijum pozicija Srbije

Ekonomske slobodeFrejzer institut 84. od 182 zemljeHeritidž fondacija 80. od 180 zemaljaMedijske slobode 76. od 180 zemaljaIndeks svojinskih prava 101. od 125 zemaljaKvalitet pravnog poretka 76. od 113 zemalja

8 GRAD NA DLANUBeogradski glas, 10. oktobar 2018.

Sreća naša, ogrejaćemo seLekari upozoravaju: hladni stanovi uzrok srčanog i mož-

danog udara! Apel se pojavio nedavno na naslovnoj stranijednih dnevnih novina, ali uzalud. U Beogradu će daljinskogrejanje početi da radi 15. oktobra, a pošto je to ponedel-jak, možda nam se posreće mlaki radijatori već za vikend.A opet, već su pune dve nedelje noći baš hladne, pa jutra,pa večeri... No propis je propis. Papreno će nas koštati čin-jenica da toplane ne mogu bez naloga gradske vlasti dauključe grejanje pre 15. oktobra. Da bi ga uključile, inače,temperatura treba u podne da bude ispod deset stepeni!

Šest od deset stanova u Beogradu platiće za oktobarredovnu cenu daljinskog grejanja, plus svu strujupotrošenu tokom dugih hladnih dana i noći. U međuvre-menu, gradonačelnik nas je tešio da se razmatra ranijipočetak sezone grejanja, ali dogodine. „Beogradsketoplane“ greju 18 miliona kvadrata stambenog prostora iviše od četiri miliona kvadrata poslovnog prostora u pre-stonici. Za stan od 50 kvadrata daljinsko grejanje sesvakog meseca u godini plaća oko 5.000 dinara. Nažalost,nije to jedina stvar koju narod plaća, papreno, i za koju sene pita.

Srećni BeograđaniObnovljena je priča o toplovodu od Obrenovca do Novog

Beograda, što bi se reklo, sa najvišeg mesta. AleksandarAntić, ministar energetike, potpisao je komercijalni ugov-or za razvoj toplovoda s kineskom kompanijom „Čajnapauer“, a upravo se, kaže, radi na završetku finansijskekonstrukcije projekta. Navodno je težak 227 milionadolara, a trebalo bi da poveže Termoelektranu „NikolaTesla A“ s novobeogradskom elektranom. Trasa zacrtanapre više od 20 godina duga je 26 kilometara, a sredstvauložena u toplovod trebalo bi da se vrate za period od četirido šest godina. „Toplovod će uticati na energetsku bezbed-nost Srbije, a građani Beograda biće srećni zato što će sesmanjiti nivo zagađenja“, rekao je ministar.

Nije se setio da doda da u Beogradu (kad nam Kinezi ito sagrade) niko više neće moći da doživi srčani ili mož-dani udar zbog smrzavanja u stanu za koji plaća daljinskogrejanje.

Srećni gradonačelnikPosle četiri meseca gradonačelnikovanja, jasno je da se

prof. dr Zoran Radojičić prihvatio počasti, ali ne i posla. I, štoje najlepše, izgleda da je time zadovoljan. „S obzirom da samna ovo mesto došao kao čovek koji nije iz politike, da radim24 sata dnevno, upoznao sam se sa sistemom i učestvujemznačajno u radu“, kaže Radojičić. Na pitanje novinara zaštosve prepušta zameniku, Radojičić je rekao: „Mislim daGoran Vesić radi izvanredno i da je vrlo operativan. Njegovoangažovanje je za veliki respekt, ali moj sistem rada je dru-gačiji i mislim da broj izlazaka pred kamere ne govori o tomekoliko sam angažovan i koliko želim da pomognemBeogradu.“

Ali zašto se uopšte prihvatio funkcije? Naša je procena daje glavni razlog „Tiršova 2“. Profesor hoće da otvori novubolnicu za svog mandata. I, što je najlepše, već je dobio prvegarancije. Ana Brnabić, predsednica Vlade, dogovorila jeprošle nedelje sa Rolfom Vencelom, guvernerom Razvojnebanke Saveta Evrope, obnovu i opremanje 20 opštih bolnica.Za izgradnju Univerzitetske dečje klinike „Tiršova 2“ izkredita RBSE biće uloženo 54 miliona evra - za izgradnju 30miliona, a za medicinsku opremu 24 miliona evra. Sigurno jeprofesor bio srećan kad je čuo da je kredit zaključen, a što jenajlepše, srećni smo i mi. Jeste to još jedan kredit koji ćemosvi zajedno vraćati, ali ipak je opšte dobro u pitanju.

Udruženje nesrećnika

Između dva broja „Beogradskog glasa“ došao je i prošaokrajnji rok za iseljenje vojnih beskućnika iz hotela „Bristol“,gde tridesetak porodica živi u „privremenom smeštaju“ od

1991. godine. Iako je bilo predviđeno da stanuju u hotelu dokonačnog rešenja stambenog pitanja, država je odlučila dahotel preda „Beogradu na vodi“ i naredila iseljenje, bez tra-jnog stambenog zbrinjavanja. Pritom je Grad navodno daoMinistarstvu odbrane stanove za rešavanje stambenog prob-lema tih vojnih lica! Šta će biti s njima, za sada je neizvesno.Stanari „Bristola“ osnovali su Udruženje vojnih beskućnika,otkazali poslušnost kad je proglašen poslednji rok za iseljen-je i za sada se nadaju da neće dočekati zimu na Savskojpromenadi. Navodno su neki stanari prihvatili ono što im jeponuđeno, ali Udruženje tvrdi da im se nude samo neuslovniili neodgovarajući stanovi ili naredni privremeni smeštaj.

Nesrećni zamenikGoran Vesić je sigurno bio mnogo nesrećan kad je presavio

tabak i tužio Balšu Božovića zbog„pretrpljene duševne boli,povrede časti i ugleda“ ito procenio na odštetuod milion dinara.Božović je krajemprošle godineizjavio da „očekujeda tužilaštvo SinišuMalog i GoranaVesića, zajedno snajskupljom jelkom nasvetu, pošalje da Novu godinuslave u Centralnom zatvoru“. Plastična jelka od 83.000 evraza neki dan će ponovo biti postavljena u Knez Mihailovoj, ai suđenje za uvredu časti počelo je pre neki dan. Teško da ćebiti završeno za šest meseci, koliko ćemo svi zajedno gledatijelku u centru grada, a u međuvremenu će izvesno osvanutineki novi skandal gradske vlasti u vezi s novogodišnjomrasvetom.

Ova garnitura je tokom prethodnog mandata dala 795 mil-iona dinara (naših para) za rasvetu; samo ove godine još 590miliona dinara za dodatne ukrase, što je 200 puta više no štoje prethodna gradska vlast dala za četiri godine onog manda-ta. Pitanje od milijardu dinara glasi: ko je tu nesrećniji, oni ilimi?

Radost kupovineTo nam ove nedelje obećava „Lidl“, koji 11. oktobra

otvara 16 prodavnica u 12 gradova Srbije. Žitelji Beograda,Bora, Zrenjanina, Kragujevca, Leskovca, Niša, Novog Sada,Smedereva, Sombora, Subotice, Užica i Šapca prvi će imatipriliku da odmere ozbiljnost obećanja. U Beogradu se zasadotvara pet objekata na sledećim adresama: Bratstva i jedinst-

SREĆNIMA SE SNOVI OSTVARUJU. OSTALI MOGU DA SE ŽALE NA SUDBINU – KO IH

Piše: Ružica Me vo rah

Novobeogradska toplana

Hotel „Bristol“

Vlado Đukić, penzionisani pilot i predsednikUdruženja vojnih beskućnika

Nekom majka, a

9Beogradski glas, 10. oktobar 2018.

Na rukovodećim mestima sede plagijatori i neznalice, keramičari, vlasnici pečenjara, polusvet. Stoga bi baš zgodno bilo da nam Vučić na upražnjeno mesto ombudsmana stavi nekog poputRističevića, legendarnog vicešampiona TV rijalitija „Farma“, koja se pristojan svet jednostavno gnuša.Takav da nam bude ombudsman, savest nacije. Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta BU

va 2d u Borči, Vojislava Ilića 143 na Konjarniku, Zemunska4 kod Bloka 64 na Novom Beogradu, Kneza Višeslava 61vna Košutnjaku i Save Maškovića 4 na Trošarini. Do krajagodine Beograd će dobiti još jedan „Lidl“, kod parkinga AdeCiganlije.

Tuga, tolike lipe

I pored obećanja da se drveće na Topličinom vencu nećeseći, „Zelenilo Beograd“ upravo uništava i seče kako stare,tako i mlade lipe u ovoj ulici. Sve to se radi bez dozvole zarekonstrukciju ulice! Građenje bez građevinske dozvole jekrivično delo kažnjivo zatvorom i novčanim kaznama!Zatvaranje južnog prilaza Knez Mihailovoj ulici, zatvaranjesvih prilaza Varoš kapiji, ne samo da je nerazumno, već GradBeograd brutalno gazi prava Beograđana! Uzbuna! Ubijajulipe stare 40 godina na Topličinom vencu! Saobraćaj su zaus-tavili lažnim nalogom za popravku kanalizacije! Koji jesmisao parka oko kojeg će po ceo dan stajati kolona vozilazaglavljenih u kolapsu, koji niko nije saobraćajno rešio?

Danima je već glavna tema na društvenim mrežama (sakomentarima poput gorenavedenih) nelegalna rekonstrukcijaTopličinog venca i pretvaranje te ulice u pešačku zonu.Žitelji Varoš kapije čak su osnovali i Udruženje „Pešaci nisumaratonci“ (pesacinisumaratonci@gmail.com; @nismo-maratonci), koje je danima blokiralo bagere, ali radovi suipak nastavljeni. Bez građevinske dozvole i suprotnovažećem urbanističkom planu. Goran Vesić, zamenikgradonačelnika, kaže da će radovi trajati 280 dana.

U rešenju Sekretarijata za urbanizam i građevinskeposlove stoji sledeće: „Odbacuje se zahtev Sekretarijata zasaobraćaj grada Beograda za izdavanje rešenja o odobrenjuza izvođenje radova na rekonstrukciji i uređenju u okviru

postojeće regulacije delova ulica Topličin venac, VukaKaradžića, Cara Lazara, Carice Milice i Čubrine uBeogradu.“ U obrazloženju odluke navedeno je čak 18nedostataka u dokumentaciji zbog kojih je zahtev odbijen.

Srećni bivši i budući direktori

Skupština grada Beograda izglasala je po kratkom pos-tupku nove direktore javnih preduzeća. Umestodugogodišnjeg direktora Gorana Aleksića, prvi čovek„Beogradskih elektrana“ biće Rade Basta. Na čelo„Infostana“ je umesto Marka Mitića postavljen StrahinjaDanilović. GSP „Beograd“ će i zvanično umesto ŽeljkaMilkovića preuzeti Radiša Momčilović, dok će „HipodromBeograd“ iz dubioze pokušati da izvuče Risto Kostov, koji

će na ovoj funkciji zameniti Veljka Rosića. Konačno u„Gradskoj čistoći“ će direktorsku funkciju umesto MiroslavaBogdanovića preuzeti Marko Popadić.

Novi mandat dobilo je više starih direktora, koji suuglavnom bili u v. d. statusu: Andrija Čupković (Parkingservis), Dragan Baltovski (Pogrebne usluge), SlobodanStanojević (Zelenilo), Aleksandar Cincar Poposki (Javnoosvetljenje), Ivan Tejić (Beograd put), Branislav Popović(Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju), teVladimir Brašić (Gradsko stambeno) i Bojan Bajagić(Gradske pijace). JP „Ada Ciganlija“ i „Sava centar“ nisudobili direktore pošto niko od kandidata nije ispuniopropisane uslove. Trenutno je na čelu „Sava centar“ ĐorđeMazinjanin, a „Adu Ciganliju“ vodi Robert Đukić.

Poslanici Skupštine grada imenovali su i nove članoveupravnih odbora institucija čiji je osnivač Grad Beograd.Tako je novi predsednik Upravnog odbora (UO)Omladinskog pozorišta „Dadov“ Đorđe David, poznatimuzičar i glumac. Na čelu UO „Ateljea 212“ biće rediteljMihailo Vukobratović, u UO „Bitef teatra“ naći će se ikoreograf Konstantin Kostjukov, akademski slikarMiroslav Kolundžija će predvoditi UO „Kuće legata“, dokje glumac Miloš Samolov uvršten u UO Malog pozorišta„Duško Radović“.

Čestitamo! Živeo metroSkupština Beograda usvojila je između dva broja

„Beogradskog glasa“ odluku o osnivanju Javnog komu-nalnog preduzeća za izgradnju i prevoz putnika metroom irazvoj gradske železnice „Beogradski metro i voz“. Blagonama. To je onaj metro kojim ćemo se, u najboljem sluča-

ju, voziti 2033, po računu SinišeMalog, dojučerašnjeg gradonačel-nika. Onaj metro koji je Aja Jungproslavila proletos; pokazala jeprvu voznu kartu u izbornoj kam-panji.

Firma „Beogradski metro i voz“za sada ima logo, direktora, nad-zorni odbor i, u naredne četirigodine, garantovanu apanažu (sveto mi plaćamo). Stanko Kantar jedirektor fantomske firme. „On jedeset godina u poslu oko gradskeželeznice, osmislio je BG voz, aposlednje četiri godine bio jevezan za razvoj metroa. On je uSkupštini grada više decenija inikako nije stranački kadar. Teškoda imamo boljeg stručnjaka zaovaj posao“, pohvalio je izborprvog čoveka Goran Vesić,zamenik gradonačelnika.Predsednik Nadzornog odbora je

Časlav Mitrović, a član Ivanka Milošević. Njih ćemo dahvalimo drugi put. Imamo vremena onoliko do 2033. iliveć neke.

Nova žrtva „Beograda na vodi“

Prošlog vikenda jedan radnik je teško povređen kada jepao s visine od oko pet metara na gradilištu tržnog centra„Galerija“ u okviru „Beograda na vodi“. Prema nezvaničn-im saznanjima, radnik je star 58 godina i turski je državl-janin. Bio je angažovan preko jednog od podizvođača nagrađevini, prevezen je u bolnicu s teškimtelesnim povredama inije životno ugrožen

ŠIŠA. TAKO JE SVUDA, PA I U BEOGRADU, GRADU SREĆNIKA I SVIH NAS OSTALIH

Topličin venac, ovih dana

Budući tržni centar, naravno, najveći na svetu

nekom maćeha

Radost kupovine: usud globalizma

10 GRAD NA DLANUBeogradski glas, 10. oktobar 2018.

Beograd je danas metropola, ali i nekropola brojnih osvajača i branilacarazličitih nacija i verske pripadnosti, koji su često zamenjivali mesta iuloge prilikom opsade i odbrane grada na ušću Save u Dunav. Njegova

istorija traje punih 7.000 godina. Prostor oko velikih reka Save i Dunava bio jenaseljen još u paleolitskom periodu. Iz starijeg kamenog doba potiču ostaciljudskih kostiju i lobanja neandertalaca pronađeni u kamenolomu kod Leštana,u pećini na Čukarici i u blizini Bajlonijeve pijace.

Ostaci kulture mlađeg kamenog doba pronađeni su u Vinči, Žarkovu i uGornjem gradu iznad ušća Save u Dunav. To ukazuje da je prostor Beograda bionaseljen u kontinuitetu i da je intenzitet tog naseljavanja bivao sve jači. Mnogadanašnja naselja beogradske okoline leže na kulturnim slojevima ranijih prais-torijskih naseobina.

Vinča kraj Beograda spada u red najznačajnijih naseobina i kulturnih nalaz-išta praistorijskog perioda. Za bronzano doba karakteristično je prisustvo Ilira.Arheološke iskopine na Rospi ćupriji, Gornjem gradu, Karaburmi, Zemunu iVinči potvrđuju pretpostavke da je područje Beograda bilo intenzivno naseljenoi da se njegovo stanovništvo bavilo plužnom zemljoradnjom i drugim pratećimprivrednim delatnostima. Na ovim lokalitetima otkrivene su nekropole bron-zanog i metalnog doba, kao i dokazi različitih kulturnih uticaja.

Još iz doba neolita pronađeni su ostaci naselja i kulturnog stvaralaštva našihpredaka u periodu između 2300. i 2000. godine pre rođenja Isusa Hrista.Zemunice, grnčarija, statuete i nakit iskopani su na prostoru Kalemegdana iBanjice, dok su na prostoru današnje Skadarlije pronađeni fosili lobanje prais-torijskog čoveka i fosilni ostaci mamuta.

Prvo veće naselje na prostoru današnjeg Beograda stvara keltsko plemeSkordiska, koje je osvojilo ovaj deo Podunavlja u 4. veku pre nove ere. Nazivmu je dat po keltskom plemenu Singa, a drugi deo naziva je latinizovan u vremevladavine Rimljana, koji su tako označavali grad – Singidunum u 1. veku prenove ere, kada su na tom prostoru bile legije Flavija Feliksa.

U 4. veku nove ere, 378. godine, Singidunum razaraju Goti, a zatim 441.Huni. Period razaranja smenjuje uticaj Vizantijskog carstva u 6. veku kada carJustinijan obnavlja grad da bi ponovo bio uništen na kraju 6. veka kada su ga584. Avari spalili.

Sloveni prvi put naseljavaju staro vizantijsko utvrđenje u 7. veku i nazivajuga Beli Grad. Bugari ga osvajaju 829. Naziv grada – Beograd, koji govori o nje-govom slovensko-srpskom poreklu, prvi put se pominje 878. u buli pape JovanaVIII. U 12. veku nove osvajače Ugare potiskuje ponovo Vizantijsko carstvo, aliUgari prethodno do temelja ruše Beograd i od istog kamena zidaju Zemun.Vizantinci ruše Zemun 1155. i vraćaju kamen na isto mesto, stvarajući ponovobedeme beogradske, kasnije kalemegdanske tvrđave.

Beograd je srpski grad u vreme kralja Dragutina 1284, zatim Milutina, a srp-ska prestonica, pod despotom Stefanom Lazarevićem, postaje na početku 15.veka, od 1403. Turska opsada Beograda počinje 1456. godine, kada podbeogradske zidine dolazi Mehmed II Osvajač, ali ne uspeva da opravda epitetosvajača. Sulejman Veličanstveni u tome uspeva 1521. kada hrišćanski Beogradprelazi pod nadležnost Porte.

Austrija prvi put osvaja Beograd 1688, Turci se vraćaju 1690, a posle 27 god-ina počinje dvadesetdvogodišnja vladavina Austrijanaca, do 1739. Sledi polu-vekovna dominacija Turske i još jedna dvogodišnja vladavina Austrije između1789. i 1791. Turska imperija zatim učvršćuje pozicije u Beogradu i na Balkanudo konačnog napuštanja Beograda 1867. Taj period prekinut je za vreme Prvogsrpskog ustanka (1804‒1813) kada 1806. godine Karađorđe oslobađa grad iBeograd ponovo postaje prestonica Srbije.

Druga polovina 19. veka i druga vladavina kneza Miloša Obrenovića pred-stavljaju početak rađanja novog, modernog Beograda.

Imena Beograda kroz istoriju: Singidūn(on) – keltsko ime grada;Singidūnum – romantizovano keltsko ime; Beograd, Београд – slovensko

ime, prevod starog keltskog; prvi put se javlja 878. godine u pismu PapeJovana VIII caru Borisu Bugarskom; Biograd na Dunavu – staro hrvatsko ime

Alba Graeca – latinizovano ime grada; Alba Bulgarica – latinizovano imegrada tokom bugarske vladavine; Fehérvár – mađarsko ime;

Nandoralba – ime u srednjovekovnoj Mađarskoj do 14. veka;Nándorfehérvár, Landorfehérvár – ime u srednjevekovnoj Mađarskoj;Weißenburg and Griechisch-Weißenburg – nemačko ime;Castelbianco – italijansko ime;Veligrad(i)on, Velegrada/Βελέγραδα – vizantijsko ime;Dar Al Džhad – osmanlijsko ime, znači „kuća rata“;Belgrat – tursko ime;Prinz Eugen Stadt – nacističko ime

DA LI JE BEOGRAD UNIŠTAVAO AMBROZIJU POSLEDNJIH PET GODINA?

7.000 godina Beograda Briga vlast za bolesne Vremeplov

Prošlog leta Beograđane je danimatrovao dim sa deponije Vinča. Ovegodine i građane prestonice, kao i

velikog dela Srbije, mučio je opasan aler-gen – polen ambrozije. Građani su semasovno žalili na kijanje, peckanje, suzen-je očiju, zapušen nos, stezanje u grudima.

Mediji su objavili da je koncentracija polenaambrozije u Beogradu bila 40 puta veća oddozvoljene granice koja iznosi 15 polenovih zrnapo metru kubnog vazduha. U pojedinim danimau Beogradu je bilo i 600 polenovih zrna po metrukubnog vazduha. Najgore od svega je to što odtegoba polenskih alergija pate u najvećoj merideca i radno sposobno stanovništvo.

Zašto vlast ne štiti građane od ambrozije?Zašto se ništa ne preduzima? Da li je moguće dasadašnja vlast ne može na vreme da pokosi svepovršine pod ambrozijom, što garantuje kratko-ročnu zaštitu? Za dugoročnu zaštitu potrebno jeuništiti ambroziju u korenu. Takođe, važno je daznamo šta se radi na nivou cele države i štaVlada Srbije preduzima, a ne samo vlasti pre-stonice, jer se seme vrlo lako prenosi.

Pet godina ne rade ništa

Ono što sigurno znamo, sadašnja vlast preduzelaje sledeće: donela je i donosi programe. Evokakve.

Skupština grada Beograda na sednici održanoj26. juna 2018. godine donela je:

„Program – ambrozija kao zdravstveni rizik –monitoring i suzbijanje ambrozije sa neuređenihjavnih površina na teritoriji grada Beograda u2018. godini.“

Donošenje programa je naravno neophodno, aline ovako.

Program za suzbijanje ambrozije u 2018. godinunije relevantan jer je donet na bazi podatka za2011, 2012. i 2013. godinu! Šta je sa prethodnihpet godina? Da li treba da zaključimo da ništa nisuradili na suzbijanju PET godina?

Na grafikonu u dokumentu vidi se drastičan padpovršina na teritoriji grada Beograda na kojima jeobavljeno suzbijanje ambrozije 2013, 2012 i 2011.Verovatno i u tome treba tražiti uzroke sadašnjekatastrofalne situacije. Znači, nije kriva samosadašnja vlast nego i prethodna. Kao i u mnogim

Za suzbijanje ovogopasnog korova nasamo 60 hektaraizdvojeno 30 miliona dinara

11Vlast u Beogradu donela program za uništavanje ambrozijeu 2018. godini na osnovu podataka od pre pet godina!

građaneNAŠI ARAPI I ZVANIČNO POSTALI VLASNICI PKB

Beogradski glas, 10. oktobar 2018.

Prodaja Poljoprivredne korporacije Beograd (PKB),osnovane 1945. godine, predstavlja nastavakpljačkaške privatizacije poljoprivrednih kombinata.

Kao i u slučaju cele pljačkaške privatizacije, kao i u sluča-ju „Beograda na vodi“, iza ove privatizacije krije se grabežza gradsko građevinsko zemljište.

Predstavnici Ministarstva privrede Srbije potpisali supre nekoliko dana sa kompanijom „Al Dahra“ iz Irigaugovor o prodaji imovine PKB po ceni od 105.055 mil-iona evra. Matična kompanija kupca je „Al Dahra“ izUjedinjenih Arapskih Emirata.PKB ima u vlasništvu ili koristipreko 28.000 hektara zemljišta uBeogradu. Samo 300 hektara togzemljišta uz Pupinov most natržištu je vredno preko 200 mil-iona evra. PKB ima i ogromnostado koje je vredno desetine mil-iona evra, kao i veliki brojobjekata. Sve to poklonjeno je „arapskim“ investitorima.

Kao i u svim dosadašnjim „arapskim“ dilovima u Srbijipreko firmi sa osnivačkim kapitalom od 100 dinara kojese uopšte ne interesuju za svoje investicije, tako i novivlasnik PKB-a očigledno nisu Arapi, već „naši“ Arapi,koji peru pare građana Srbije otete korupcijom prekoUjedinjenih Arapskih Emirata, i onda se novac vraćanazad i ubacuje u nekretnine u Srbiji. Pravi Arapi samouzimaju procenat za oprane pare.

Dok je Saša Radulović bio ministar privrede, nijednogArapina nije upoznao. Sve „pregovore“ sa navodnim ara-pskim investitorima vodili su Mlađan Dinkić, Siniša Malii dve advokatske kancelarije u Beogradu i sve njihovedilove je tada zaustavio. Ostavku je podneo jer je Vučićstopirao njegove predloge zakona o privatizaciji i zakona

o stečaju, koji bi sprečili dalju pljačku, uveli obaveznepopise i procenu imovine, radnicima u stečaju isplatilisve zaostale zarade i uveli red. Pljačka je nesmetano nas-tavljena nakon njegove ostavke.

Bilo bi zanimljivo videti izveštaj Uprave za sprečavanjepranja novca koja je pre potpisivanja ugovora trebalo daproveri čijim novcem „Arapi“ kupuju PKB.

PKB pokriva pola tržišta mleka u Beogradu, svakideseti litar mleka u Srbiji proizveden je u ovoj kompaniji.Kao i u svim dosadašnjim pljačkaškim privatizacijama,

PKB nije kupljen da bi nastavio da čuvakrave, već da bi se gradili stanovi. Zaradgrađevinskog zemljišta u Beogradu iVojvodini uništena je cela industrija.

Šta je trebalo uraditi sa PKB-om? DJBsmatra da je bilo potrebno izbaciti partije izPKB-a i angažovati profesionalan menadž-ment koji će uvesti red i izvesti PKB na nekuevropsku berzu. To podrazumeva sledeće:

‒ popisati svu imovinu (i na KiM) i pravilno je vredno-vati;

‒ odvojiti imovinu koja služi za operativni biznis odmrtve imovine na kojoj mogu da se grade stanovi ikoju treba prodati i tako pribaviti kapital za daljirazvoj (npr. 300 hektara uz Pupinov most);

‒ uspostaviti merila rada i merenje učinka zaposlenih; ‒ dovesti PKB barem u ravnopravan položaj sa ostalim

prodavcima sirovog mleka; ‒ smanjiti troškove poslovanja PKB-a; ‒ aktivirati zapuštena imanja u celom Beogradu, od

Grocke do Mladenovca; ‒ napraviti analizu tržišta i prateći investicioni plan. Ovakvi modeli restrukturiranja već postoje u svetu i

treba ih primeniti. Samo je potrebna politička volja.

PKB nije kupljen dabi nastavio da čuvakrave, već da bi segradili stanovi

Pranje parau mleku

drugim slučajevima, i ovde se vidi kontinuitet neodgovornosti. U programu za 2018. godinu kao zaključak navodi se

sledeće: „Na osnovu analiza iz prethodnog perioda (2011,2012. i 2013) suzbijanje i uništavanje korovske biljkeambrozija trebalo bi vršiti tokom 2018. godine na neuređenimjavnim površinama, gradskom zemljištu na teritoriji gradaBeograda na površini od 60 ha, hemijsko suzbijanje.“

SAMO 60 HEKTARA ZA CEO BEOGRAD?! Zašto sma-tramo da je to mala površina? Zato što ako vlasti ništa nisuradile pet godina, površina na kojoj caruje ambrozija jemnogo veća nego 2012. kada je tretirana ovolika površina.

Za navedenu aktivnost predviđena su sredstva od30.000.000 dinara!

Za pokret „Dosta je bilo“ ovakav način rada i rasipanjabudžetskih sredstava bez adekvatnog efekta je apsolutnoneprihvatljiv! DJB je uputio zahtev svim relevantnim institu-cijama s pitanjima šta je urađeno i koliko je po ovom pitanjuutrošeno sredstava u prethodnih šest godina od kada su navlasti. O dobijenim podacima obavestićemo javnost.

Širok spektar tegoba

Na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine mogu se pron-aći podaci o alergenom polenu. Ambrozija, u narodu poznatakao limundžik, opaš ili fazanuša, jednogodišnja je korovskabiljka koja se obično sreće na zapuštenim građevinskimzemljištima, neobrađenim poljoprivrednim površinama, uvrtovima i slično.

Kod najosetljivijih osoba od osam do 20 polenovih zrna ujednom metru kubnom vazduha može da izazove jake alergijskereakcije. Ambrozija izaziva i niz zdravstvenih problema kaošto su: respiratorne smetnje (polenska kijavica, sezonski otitis, astma), digestivne i urinarne smetnje (povraćanje,bolovi u stomaku, dijareja i urinarne infekcije) i reakcije nakoži (koprivnjača, angioneurotski edem i ekcem). Sem toga,postoje velike posredne štete po društvo kao što su: povećanbroj hospitalizacija, povećan broj poseta hitnoj pomoći, kao ipovećan broj izostanaka s radnog mesta i u školi u vremepojačane koncentracije polena ambrozije u vazduhu.

Da bi se bolje shvatilo koliko je opasan polen njenogveličanstva – ambrozije, mora se znati i sledeće. U polenuambrozije registrovana su 52 jedinjenja koja su alergogena,od kojih je šest naročito opasno. „Klasične“ (nespecifičniagensi) zagađujuće materije vazduha (SO2, NO2, CO2 idruge), sem primarnih negativnih uticaja, dovode i dopovećanja broja respiratornih alergijskih bolesti zato što poddejstvom UV zraka izazivaju povećanu produkciju polenaambrozije i promene u hemijskom sastavu jedinjenja koji susastavni delovi polenovih zrna. Na taj način povećavaju brojalergogenih proteina, što rezultuje povećanim brojem respira-tornih alergijskih bolesti.

Simptomi preosetljivosti na ambroziju manifestuju se kijan-jem, peckanjem i suzenjem očiju, zapušenošću i obilnim curen-jem iz nosa koje može da traje čitave sezone. Osim navedenihsimptoma, preosetljivi na polen mogu otežano da dišu i da sežale na stezanje i bol u grudima. To je onda znak da se radi osezonskoj bronhijalnoj astmi, koja je uzrokovana alergijom naambroziju. Osobe koje imaju problema sa alergijama imaju vrloosetljiv imunološki sistem koji burno reaguje i na bezopasnečestice (alergene) kao što je polen. Kada alergičar udahne aler-gen i kad taj alergen uđe u krvotok, imunološki sistem reaguje,te dolazi do alergijske reakcije. Zbog zapušenosti nosa dolazi dosmanjenja i/ili gubitka čula mirisa. Mogu se javiti i podočnjaci,uzrokovani povećanim dotokom krvi. Ovakvi pacijenti su čestorazdražljivi, malaksali i bez koncentracije, što im umanjujeradnu sposobnost, a opterećuje okolinu obolelog i otežavauobičajenu komunikaciju.

Dr Dragoslav Budimirović, dipl. inž. tehnol., sekretar Programskog saveta DJB

12 DRUŠTVOBeogradski glas, 10. oktobar 2018.

Šta fali HipokratuKOG NOSIOCA BELOG MANTILA DA SE KLONITE, A U ČIJE RUKE DA SE MIRNO PREPUSTITE?

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Učekaonici doma zdravlja pojavio se onomadčovek na štakama. Sam. Uredan i čist. Vidise, načitan, urban, intelektualac. Kreće se na

tri oslonca: na dve štake i levoj nozi. Pazi da mu jedesna noga odignuta od poda, na nju valjda ne smeda se oslanja. Primetno, drži pod kontrolom bol kojimu stvara svaki pokret bilo kog mišića. U trci korn-jače i zeca, u kojoj kornjača pobeđuje, bio bi treće-plasirani. Mili kraj šaltera za kojim je medicinskasestra i zaustavlja se uz vrata jedne od ordinacija.Suv kao grana, ima ožiljak na čelu, očito se oporavl-ja od saobraćajne nesreće.

On ulazi u ordinaciju čim je pacijent izašao, ne čekada bude prozvan jer se nije ni prijavio onoj sestri zašalterom. Doktorka iznenađeno gleda. Naziva jojdobar dan, prolazi kraj nje, manevriše da bi se spustiona krevet, seda, odlaže štake i oprezno se pruža kolikoje dug. Leži, upadljivo držeći mobilni telefon.

„Evo, doktorka, ja sam prešao preko vašeg praga.Dosad ste vi bili moj problem, a sad sam ja vaš prob-lem i odavde ne idem dok moj problem ne rešite“,govori mirno.

„Kakav problem?“, pita ga ona.„Zdravstveni. Odavde ne mrdam dok mi ne rešite

zdravstvene probleme. Ako treba, zvaću zaštitnika pravapacijenata, zvaću medije, zvaću Šabića, zvaću koga godhoćete, ali moj zdravstveni problem morate da rešite.“

Doktorka je zbunjena. Zna da je to pacijent sa prelomomključne kosti, da ima potvrdu o zdravstvenom osiguranju natri meseca za hitne slučajeve. Baš zato što na potvrdi piše daje za hitne slučajeve, na šta joj je dva, tri dana ranije pažnjuskrenula ona medicinska sestra i nije pacijentovom članuporodice dala uput za kontrolu kod ortopeda zakazanu jošprilikom otpusta iz bolnice. Ni to što je ubrzo posle izlaskasa ortopedije po hitnom postupku operisan u zemunskoj bol-nici, na samoj ivici sepse jer mu povrede na nozi nisu bileizlečene, nije imalo nikakvu snagu pred prstom medicinskesestre uperenim u one reči na hartiji: za hitne slučajeve. To je tada potvrdio i pravnik doma zdravlja.

Postoje reči koje su nekada magične kao one iz bajke oAladinu: „Sezame, otvori se!“. U ovom slučaju magične rečisu, srećom po pacijenta, mediji i Šabić. Doktorka odlazi pokarton pacijenta koji joj leži u ordinaciji, vraća se, vadi iznjega od pre neki dan napisani uput za bolničku ortopedskukontrolu, dodatne upute za previjanje rana u medicini rada,uput za rendgensko snimanje karlice, recepte za neke lekove...

„Evo, sve je tu“, nabraja. „Na rendgen možete da dođetebilo kad. Kad god vama odgovara. Nema zakazivanja, pa kadvam je zgodno, samo dođite, brzo će biti gotovo.“

„Hvala vam“, odgovara pacijent, boreći se sa bolovi-ma koji pucaju kao gromovi Svetog Ilije dok se izležećeg prebacuje u sedeći položaj. Onda se, krajnjimnaporom, rukama oslanja na štake i telo podiže snagomruku. Jedna je još povređena u ramenom pojasu, drugau zapešću, ali to u otpusnoj listi nije zapisano.

Ustaje i doktorka. Žurno mu otvara vrata, zatvara ih ikreće s njim. Čoveku nije jasno zašto ona to čini.Doktorka dobacuje čekačima da će ona sad da se vrati,samo da isprati pacijenta. Koračaju opisanom brzinom.Ćutke. Oboje znaju da ga čeka i spuštanje niz stepenice. Pretoga, da prođe pored one medicinske sestre. I stižu do šaltera.Pacijent zastaje, oslanja se na jednu štaku i jednu nogu, druguštaku donekle vešto drži pod pazuhom. Traži pogled medi-cinske sestre, međutim, toliko je zatrpana neodložnim poslomda je omeo ne bi ni meteor da se kojim slučajem zakuca krajnje. Pacijent ne odustaje, poziva je po imenu. Nema kud,mora da ga pogleda.

„Sestro!“, reče pacijent. Posla joj poljubac, nasmeši se ipoče da se priprema da nastavi kud je pošao. Iz doktorke seote uzdah olakšanja, a sestra brže-bolje zabi glavu u onajnavodni posao.

Sestra u službenom autu

Putešestvije se nastavlja. Doktorka prati pacijenta kaosenka. Izlazi i iz doma zdravlja. Kud li je ova pošla, već smona trotoaru, ovo više nije zdravstvena ustanova, pita sepacijent.

„Izvinite“, oglasi se doktorka. „Sestra je rekla da vampotvrda važi samo za hitne slučajeve, a isto su rekli i pravniki zamenik načelnika, nisam mogla...“

„Ona sestra“, pita pacijent. „Ona, koja radi u državnomdomu zdravlja i vozi kola sa logom privatne bolnice? Ovebolnice što se vidi tamo, iza one zgrade?“

„Pa, vi to znate?!“, iznenadi se doktorka.„Ko ne bi znao kad od plate takva kola ne bi mogla da

kupi, a logo govori sam za sebe? Znate, doktorka, vi stepogazili Hipokrata kad ste prihvatili dane date upute jer ste znali da ondamoram privatno da se lečim. U onubolnicu tamo da idem? Da plaćamda me previjaju svaki drugi dan, dami daju injekcije svakodnevno, da mi

snime karlicu... Ali Hipokrata nije pogazila ona načelnica izmedicine rada koja mi je lično napisala upute za previjanje unjihovoj ustanovi kad je čula da vi niste hteli da ih date. Vi,eto, niste mogli, a ona je, eto, mogla. A imao sam pravo i napatronažnu negu, umesto što samome sebi mesec dana dajeminjekcije u stomak iako za to nemam ni znanje ni obrazovan-je. Razmisliću još da li ćemo i ja i cela moja porodica prećikod drugog doktora.“

Izabrana doktorka ćuti i sluša.„Izvinite“, kaže i obara glavu. Razmenjuju doviđenja i odlaze svako na svoju stranu.Nekoliko dana kasnije, sa uputom za rendgensko

snimanje, isti čovek dolazi u isti dom zdravlja. U hodniku nižive duše, kao da nadire tajfun i svi su se evakuisali kilometrima daleko. Pacijent kuca na nadležna vrata, otvara,kaže zašto je došao, vele mu da će oni sad da ga pozovu. Tose ponavlja više puta tokom tri sata, da bi karlica najzad bilasnimljena. Još samo da uzme snimak i konačno može kući.

Otpušten sa ortopedije jer je „vertikalizovan“, što znači damože da se uspravi i kreće uz pomoć štaka, pacijent sapovređenim rukama i karlicom sve vreme nastoji da nađepoložaj u kome ga što manje boli. Ne može da sedi. Ne moženi da stoji tri sata. U neko doba uspeva da utrefi koliko-tolikosnošljiv položaj, podiže jednu nogu preko stolice za pacijente. Utom nailazi neka doktorka.

„Kakvo je to ponašanje?!“, viče, ori se dom zdravlja.„Ovde ste našli da dignete nogu?! Ovo je dom zdravlja!“

Lekcija iz kulture traje li traje, na sav glas.„Moram, kad tri sata čekam snimak naprsle karlice, zar ne

vidite štake?!“Presečena odgovorom, doktorka izusti „Au!“, pokuca na

vrata, uđe i ubrzo izađe.„Nemaju CD da vam narežu snimak,

sad će neko otići da kupi“, reče i ode.Ovaj ostade da sedi u onompoložaju.

Posle četiri i po sata pacijent je dobio sni-mak. Toga dana, u to vreme, na

rendgen odeljenju u domu zdravlja drugih pacijenata nije bilo.

Kroz nekoliko dana junak naše priče, a herojsvoje stvarnosti, odlazi na prvu ortopedsku

kontrolu. Njegov lekar prima otpuštene pacijente jednom nedeljno, drugim danima je u operacionoj

sali. Mnoštvo kljakavih, skršenih i obogaljenih čeka dabude prozvano. A proziva se po sistemu prioriteta, ne poredosledu dolaska. Ulaze ljudi koje guraju u kolicima, napokretnim krevetima... Ovaj, vertikalizovani, nema gde dasedne. Satima stoji, dok ga ne prozvaše skupa s još troje-četvoro pacijenata.

Ulazi i vidi: jedna ordinacija, jedan sto, jedan lekar. Onajkoji ga je vodio dok je u toj bolnici lečen.

„Kako ste“, pita doktor.

A imao sam pravo i napatronažnu negu, umestošto samome sebi mesecdana dajem injekcijeu stomak iako za tonemam ni znanjeni obrazovanje

13Beogradski glas, 10. oktobar 2018.

U Strazburu neće biti gluvi

USPS O UKIDANJU ZAKONA O PRIVREMENOM UREĐENJU NAČINA ISPLATE PENZIJA

Sindikat penzionera Srbije se skoro četirigodine bori za ukidanje ovogneustavnog zakona. Izvršni odbor

Udruženja sindikata penzionera Srbije (USPS)pratio je sa posebnom pažnjom, naročito odproleća ove godine, sve najave njegovog uki-danja, predloge Vlade upućene Narodnojskupštini, zatim stavove i mišljenja Fiskalnogsaveta, obrazloženja koja je dao resorni min-istar Zoran Đorđević, diskusije i izjave narod-nih poslanika, kao istavove i mišl jenjaekonomista i drugihstručnjaka za prob-lematiku penzija i pen-zionera.

Jedinstven zaključakIzvršnog odbora USPS-a jeda su i ovog puta predsednik države, kao i Vlada, asamim tim i genijalni ministar Đorđević, pribeglimuljanju, kao i više puta do sada. To se posebnoodnosi na prećutanu obavezu vraćanja onog što jeoteto, kao i na izbegavanje zakonskog usklađivanjapenzija.

Verbalno izricanje zahvalnosti da su penzioneripodneli najveći teret fiskalne konsolidacije trebapotkrepiti i vraćanjem oduzetog. Država je dužna da,osim ukidanja Zakona o privremenom smanjivanjupenzija, svim penzionerima, kao i zakonskim nasled-nicima preminulih penzionera, vrati celokupan iznosumanjenih penzija, uz pripadajuće kamate.

Penzioni sistem regulisan je ozbiljnim zakonom,po kojem su ljudi stekli penziona prava.Neprimereno je da se to menja dekretom i potpuno jenejasno kako je Vlada shvatila da ima takvaovlašćenja. Nikakvim zakonom Skupština ne možeda izmeni prava stečena ranijim sistemskim zakoni-ma i usvoji rešenja da se penzioni sistem regulišebez ikakvih kriterijuma i zavisi od volje, trikova imanipulacija izvršne vlasti.

Otvorio se i novi problem zbog nelinearnogpovećanja penzija, najavljenog od oktobarskog čeka,koji takođe urušava penzioni sistem. Ukoliko državamisli na najsiromašnije građane i penzionere, ondabi bilo dobro da formira socijalni fond i isplaćuje imsocijalnu pomoć, a PIO fond neka u skladu saZakonom o penzijskom i invalidskom osiguranjuisplaćuje penzije onako kako su zarađene i utvrđenerešenjima. PIO fond nije socijalna ustanova, većneka vrsta štedionice zasnovane na međugeneraci-

jskoj solidarnosti,ustanovljenoj u Evropijoš za vreme Bizmarka,u koju ljudi uplaćujudoprinose isto kao što ihuplaćuju na račune ubankama. Od dužine ivisine ulaganja zavisi i

iznos njihove penzije. Ako je ona nekome premala,onda je takva osoba socijalni slučaj, ali to nikakveveze nema sa PIO fondom.

Na Kongresu FERPA (Evropske federacije pen-zionera i starijih lica), koji se idućeg meseca održa-va u Briselu, delegacija Sindikata penzionera Srbijeizneće svoja viđenja i probleme penzionera u Srbiji iodnos vlasti prema najstarijoj populaciji. Možda ćeneko iz vrha srpske vlasti shvatiti odnose i relacijena liniji FERPA‒MOR–MMF, pa će sledeći put pre-mijerka uvažiti ovu evropsku federaciju i odgovoritijoj na pitanja koja su joj dva puta postavljana i bilabez odgovora.

Već više od 2.000 godina čuvenom Horaciju prip-isuje se izreka „Surdo fabulam narrare“, koja znači„Gluvome pričati priču“. Ali ako ne vredi penzioner-sku priču govoriti gluvima u Srbiji, sigurni smo daće je saslušati neko u Strazburu, u Evropskom suduza ljudska prava, jer je pravo na mirno uživanjeimovine, u koje spadaju i penzije, konstituisano kaoljudsko pravo, kao što je na isti način regulisano i uUstavu Srbije. Izvršni odbor USPS

„To sam ja došao da čujem od vas, doktore“, veli pacijent.„Ajde, čučnite.“„Da čučnem?!“, čudi se pacijent.„Da!“Profesionalno utreniran za različite vratolomije, pacijent ustaje.

Pridržavajući se za sto, sa naprslom karlicom i nefunkcionalnim rukamauspeva da čučne, razume se, tako da ne spusti na pod desnu nogu, iznadkoje je naprsla karlica i gde ima dve rane od operacije. Izvodi čučanj najednoj nozi! Zatim nekako ustaje.

Vertikalizacija po pet odsto

U međuvremenu, medicinska sestra donosi CD s njegovimkartonom, koji je, na doktorovo čuđenje, već bio obrisan iz računara iodnet u arhivu iako ni prva kontrola nije odrađena.

„Vi ste dobro, dobro to ide“, konstatuje doktor. „To bi bilo to.“„Kako, doktore“, pita pacijent. „Zar nećete pogledati rendgenski

snimak karlice?“„Nema potrebe.“„Kako kad ste u otpusnoj listi napisali da donesem taj snimak?“„Pa, dobro, dajte, da bacim pogled... (ubacuje CD u računar)... Evo,

vidite da je sve dobro. Lepo to zarasta! Mi smo završili.“„I šta dalje da radim?“„Ništa“, kaže doktor.„Kako ništa kad sam nepokretan? Gde da idem? Kako da se oslo-

bodim štaka?“„Polako! Pet posto, po pet posto, samo lagano!“, uzvraća ortoped,

širi ruke i vrti šakama levo-desno. Daje čovek instrukcije kako da sezdravstveno stanje vrati u normalu.

„Kako lagano kad mi još nisu zarasle rane od operacije?“„Kakve operacije kad vas ja nisam operisao?!“„Od apscesa s kojim ste me otpustili. Kad sam, posle nekoliko dana

pod temperaturom, bio toliko malaksao – moji su me odveli u zemun-sku bolnicu, tamo su me primili u četiri popodne, a operisali ujedanaest uveče. Stigao sam im u dlaku na vreme.“

Doktor pobele.„Pa ko vas je primio?“Za prvog doktora, koji je bio na prijemu, ortoped kaže „da je mlad“.

Za onog koga je pozvao taj mladi ortoped veli „da je dobar“. Ali zaonoga koga je pozvao taj što je dobar, e za njega ortoped veselo kaže:„On je legenda!“

„Ajde skinite se da vas pregledam“, traži ortoped.„Kako da se skinem kad su ovde i drugi pacijenti, ima i žena?“„Šta ima veze!“„Doktore, vi znate za lekarsku tajnu?“„Znam, šta fali.“„Pa, imam pravo na intimu, treba ovde da skidam pantalone,

gaće...“Pacijenti, sami od sebe, izlaze iz ordinacije. Ortopedu se dopada kako

izgledaju oba reza od operacije koju su uradile njegove zemunske kolege. Mada, pita se zašto pacijent nije tada došao kod njega.

„Sve je super! Sad samo to da se prati i neguje!“, savetujeortoped.

„Super je u zemunskoj bolnici“, oglasi se pacijent. „Tamosvakog dana imaju tri vizite. Prvo sestrinska, pa lekarska, a ondanačelnikova. A ja sam vas za sve vreme video samo dva puta.Jednom na prijemu, kad su me dovezli iz Urgentnog centra, a drugiput kad ste ušli u sobu i niste videli nikoga od nas jer ste osobljugovorili šta da radi.“

Pacijent uzima papir da je bio na kontroli, izlazi iz ordinacije. Uonoj gužvi prepoznaje ljude koji su dobrovoljno izašli iz ordinacije.

„Ljudi“, govori im dozirano tako da ga čuju i u ordinaciji, „imatepravo na lekarsku intimu. Ne dajte da vas prave ovcama. Bunite se,tražite svoje pravo!“

Hoćemo, odgovaraju, nasmejani.Pacijent odlazi u sunčani dan. U Beogradu, ove jeseni, jedan od

nas, znalac svoga posla, nastavlja bitku da više ne bude vertikalizo-van. I više od toga. Da se osposobi da nekako prokljuvi kog nosio-ca belog mantila da se kloni, a u čije ruke da se s mirom prepusti.

Profesionalno utreniran za različite vratolomije, pacijent ustaje. Pridržavajući

se za sto, s naprslom karlicom i nefunkcionalnim rukama, uspeva da čučne,

razume se, tako da ne spusti na pod desnu nogu, iznad koje je naprsla karlica

i gde ima dve rane od operacije. Izvodi čučanj na jednoj nozi!

Verbalno izricanje zahvalnostida su penzioneri podnelinajveći teret fiskalne konsolidacije treba potkrepiti ivraćanjem oduzetog

14 FORUMBeogradski glas, 10. oktobar 2018.

Izvor: Magazin Tabloid (Mile Isakov)

Vučić je u pravu kad kaže da Srbi vole da gube, pada kukaju. On je najbolji primer jer i sam kukakako je njegova politika o Kosovu poražena.

Inače, upravo ti Srbi su na vlast ponovo doveli Vučića ibratiju koji su izgubili sve ratove. Dok su glasali zanjega, bili su mu najbolji i najhrabriji, a sad kad ne prih-vataju njegovo rešenje za Kosovo, optužuje ih za gubit-nički mentalitet. Ali to nije prekor, već opomena narodukoji tradicionalno „pobeđuje u ratu a gubi u miru“.Njegovo upozorenje da je to ipak samo jedna izgubljenabitka i da će on nastaviti borbu predstavlja ne baš mnogoprikriveno podsećanje da Srbi samo ratom mogu doći dopobede. Greši jedino kad kaže da je izgubila njegovapolitika jer on nema politiku. Izgubio je on, samo štonema petlju da to prizna jer tada bi morao bar da ponudiostavku. To što on radi sa papcima u sosu od politike,koju je predstavio u Kini kada je ponudio razmenu –papci za leteće automobile- narodski se zove prodavanjemuda za bubrege.

Jeste nas, vala, osramotio u Kini svojim nebuloznim ide-jama, ali nije to ništa novo i neočekivano. Naša najvećasramota počela je onda kada su Toma Nikolić, AleksandarVučić i Ivica Dačić, dakle prerušeni radikali i socijalisti,ponovo došli na vlast. Nema veće sramote za jednu državuod toga da na vlast ponovo dođu najbolji đaci najgoremoguće politike, koja je jednom već dovela do svekolikepropasti, ekonomske, duhovne i moralne. Koja je zemljupoznatu u svetu po herojskoj borbi za slobodu učinila poz-natom po ratnim zločinima i genocidu, od pobednika u dvasvetska rata napravila gubitnika u malim besmislenim i prl-javim lokalnim ratovima, a državu i narod gurnula u bedu

bez imalo dostojanstva. Sad, bežeći od svake politike, oniidu po svetu i brukaju nas moljakanjem, prosjačenjem ipevanjem na uvo liderima zemalja kojima bi trebalo dabudemo ravnopravni partner.

Kad je pre pet godina izraelski premijer BenjaminNetanjahu bio u Pekingu, predsednik Kine Si Điping mu jerekao da od malog Izraela (manjeg od Srbije i po kvadraturii po broju stanovnika) traži samo tri stvari – tehnologiju,tehnologiju i tehnologiju. Za tih pet godina Kina je u pot-punosti dostigla, a u ponečem i prestigla, tehnološkinajrazvijenije svetske ekonomije. Proizvodi sve što i drugi, anedavno je počela da radi i na projektu letećeg automobila.

Od male Srbije Si Điping nije tražio ni očekivao ništa, alimu je Vučić ipak velikodušnoponudio svinjske papke „kojeinače bacamo“, kako je objasnio uekskluzivnoj izjavi za našu tele-viziju, a zauzvrat je tražio nimanje ni više nego leteće automo-bile. Istini za volju, treba reći daje to zaista genijalna ideja jer daimamo leteće automobile, nebismo morali da gradimo auto-puteve, što nam baš i ne ide odruke. Jednostavno preletimo preko brda koja se obrušavajuna puteve i preko reka koje kad nadođu ruše mostove, a svepare koje bacamo na tu nepotrebnu infrastrukturu damo zaleteće automobile i bog da nas vidi. Uostalom, nije Vučićdžaba, u prethodnom životu, bio najgrlatiji predstavniknebeskog naroda koji je samim tim najbliži bogu. A njegov-om zaslugom već imamo i svoju razvijenu tehnologiju zaleteće automobile, koji lete u vazduh svakodnevno. Ova unajmanju ruku neobična priča, kako je svoj zahtev kineskom

predsedniku okarakterisao sam Vučić, podseća me na jednukoju mi je svojevremeno ispričao Vuk Drašković, o veličanjuSovjetskog Saveza od strane predratnih komunista u njegovojHercegovini. Naime, kada je Hitler napao Rusiju i tako jeuvukao u rat, naši komunisti su se toliko ohrabrili da su narodupočeli da pričaju bajke o tome kako veliki Sovjeti imajuveliku, ogromnu peglu kojom će, posle oslobođenja,ispeglati sve planine i od Hercegovine napraviti plodnuravnicu.

Vučić, osim što narodu servira bajke, još se i hvali timekako se on snishodljivo i podanički obraća svetskim lideri-ma. Drhtale su mu, kaže, i ruke i noge dok se sa tom fan-tastičnom idejom obraćao kineskom predsedniku. Pritom, on

smatra da ga svetski liderizbog toga uvažavaju, jer ih nelaže, što će reći – ne predstavljase lažno kao državnik većonakvim kakav zaista jeste,kao mali ponizni sluga. Greši,naravno, kad veruje da ga onizbog toga simpatišu jer gazapravo sažaljevaju. Mogu dazamislim šta tek misle o namakad nam je takav šibicar

predsednik, a kafanski pevač potpredsednik Vlade i ministarspoljnih poslova, koji ne zna nijedan strani jezik, ali peva nasvim svetskim jezicima. Po narudžbini.

Međutim, nije naš najveći problem sramota koju namVučić nanosi svojim ponašanjem, mnogo veći problem jespoznaja da on na taj način i dalje vodi nekakav svoj rat ukoji polako uvlači državu i sve građane ove zemlje. To posta-je sasvim jasno posle izjave da je izgubio bitku, ali da će nas-taviti borbu.

Vučić dlaku menja...POSTDEMOKRATIJA

Nema nikakve razlike izmeđuMiloševićevih povika „niko nesme da vas bije“ i gazimestanskenajave bitaka koje nisu oružane,„ali ni takve nisu isključene“

Fo to: e-Stock/ Miloš Rafailović

15Beogradski glas, 10. oktobar 2018.

Nije ovo samo jedna izgubljena bitka, nije samo politika za Kosovo poražena, generalno je poražen ovaj režim

Zbog svoje ratničke prošlosti rat nije pomenuo, ali to se podrazumeva, jer svidobro znamo kako zapravo glasi ta izreka. Sve je očiglednije da on, uprkosmiroljubivim izjavama, nastavlja da vodi rat samo drugim sredstvima. Oni Srbikoji su bili protiv ratova za koje je on svesrdno navijao, i sad kad je navodnoprešao na njihovu stranu, za njega su i dalje izdajnici i strani plaćenici, koje trebagaziti i potpuno uništiti.

Sa druge strane, borbeno raspoložene Srbe verbalno pacifikuje, ali drži u stan-ju ratoborne pripravnosti. Pričom o naoružavanju vojske „najmodernijimoruđem i oružjem“, kao i o tome kako nikada više neće dozvoliti novu „Oluju“,odnosno da će braniti Srbe na Kosmetu, ili u susednim državama, ako buduoružano napadnuti, priprema stanje borbene gotovosti. Tome je služila i navod-na kritika Miloševića, koji je „imao najbolje namere ali loše rezultate“, jer nar-avoučenije je da nije problem uraditi isto samo efikasnije.

Nema, dakle, nikakve razlike između Miloševićevih povika „niko ne sme davas bije“ i gazimestanske najave bitaka koje nisu oružane, „ali ni takve nisuisključene“, od Vučićeve poruke da on ne nudi oružje, ali da se nijednog trenut-ka neće dvoumiti ako protiv Srba bude upotrebljeno, da ih brani. Čime, ako neoružjem? Poznato je da nikad nijedan agresor nije govorio da će nekoga danapadne, nego da ide nekoga ili nešto da brani. Setimo se samo kako se i bombardovanje Srbije predstavljalo kao „Milosrdni anđeo“.

Šta uopšte znači javno priznanje da je njegova politika poražena bez ponuđeneostavke? Pritom nije rekao „našapolitika“ ili „državna politika“,niti „politika partije koju vodi“,nego baš „moja politika je pretr-pela poraz“. Ali nije rekao da jeonda on i odgovoran. Nije rekaoni da će da menja tu poraženupolitiku, što znači da će da nastavipo starom. Naravno da neće damenja jer nema šta. Ne može semenjati ono što ne postoji. Nema

Vučić svoju politiku, on primenjuje neki bućkuriš raznih politika koji njegoviplaćeni analitičari, pokušavajući da ga smeste u svetske trendove, nazivaju „catchall“ (uhvati sve) politikom, a u nešto slobodnijem prevodu reklo bi se za svakogpo nešto, kao nekad naš (SSRNJ) Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije.

U nedostatku svoje ozbiljne i konzistentne politike, Vučić najčešće pravi kom-pilaciju najrazličitijih političara i političkih mislilaca, uzimajući od njih sve što muse učini zgodnim u datoj situaciji, bez obzira na njihove filozofske, ideološke ipolitičke razlike. Tako se po potrebi poziva malo na Vebera, malo na De Gola,malo na kneza Miloša, Tita i Miloševića, pa na Konfučija i Zaratustru, i tako bezreda i smisla sve do Rudija Đulijanija, Šredera i Tonija Blera. Za nastavak svograta, naravno, koristi misao Sun Cua koja kaže: „Drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže“.

Zato se besramno ulizuje svim neprijateljima iz poslednjih ratova, uHrvatskoj, Bosni i na Kosovu, a naročito njihovim mentorima u Vašingtonu,Berlinu i Briselu, kao da su u pitanju potpuni idioti koji nikad nisu čuli zaknjigu „Umeće ratovanja“.

Neće tako pridobiti poverenje najmoćnijih ljudi na svetu, a to što mu privremenogledaju kroz prste u obračunu sa neistomišljenicima kod kuće samo je njihovolukavstvo, da vide kojim se sve sredstvima služi i dokle je spreman da ide.Koristiće ga tako koliko im bude od koristi, ako im bude odgovaralo, pustiće ga ida malo zarati, tako će ga se samo još lakše otarasiti.

Na osnovu svega toga, jasno je da je Vučićevo priznanje poraza samo još jednonjegovo prenemaganje i da predstavljajući se kao žrtva pokušava da izazovesaosećanja i povrati naklonost Srba, koji „pobeđuju u ratu, a gube u miru“. Zatonaglašava da je njegov fijasko sa Kosovom samo jedna izgubljena bitka, što jeporuka da će se rat nastaviti. Pre svega protiv domaćih protivnika, unutrašnji ratumesto unutrašnjeg dijaloga, koji je još jedna njegova izgubljena bitka. Rat protivljudskih prava i slobodnih medija umesto više puta najavljenog rata protiv kriminala i korupcije, što je najveća izgubljena bitka, koja nam je donela pravi ratna ulicama Beograda i drugih gradova po Srbiji.

Dakle, nije ovo samo jedna izgubljena bitka, nije samo politika za Kosovoporažena, generalno je poražen ovaj režim. Suviše je izgubljenih bitaka, tako da ćeumesto letećih automobila morati on da leti. Sa sve papcima koje je okupio okosebe. Ni rat koji vodi, ni onaj o kojem sneva i koji najavljuje ne mogu mu pomoćijer izgubljeni su unapred.

DJB PREDSTAVIO JAVNOSTI NACRT ZAKONA O KOSOVU I METOHIJI

Vučić, osim što naroduservira bajke, još se ihvali time kako se onsnishodljivo i podaničkiobraća svetskim liderima N

a nedavnoj konferenciji za medije uDomu Narodne skupštine poslanič-ka grupa „Dosta je bilo“ predstavi-

la je javnosti Nacrt zakona o Kosovu iMetohiji, koji za cilj ima rešavanje pitanjastatusa Kosova i Metohije u skladu saUstavom Republike Srbije, međunarodnimpravom i Rezolucijom 1244.

DJB je kopiju nacrta ovog zakona uputio VladiRepublike Srbije, predsedniku Srbije, predsedni-ci Narodne skupštine, relevantnim političkimstrankama, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti,Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim relevantnimorganizacijama i pojedincima u društvu, uz pozivza učešće u unutrašnjem dijalogu o Kosovu iMetohiji da svojim sugestijama doprinesu izradikonačnog predloga zakona pre nego što gaposlanička grupa „Dosta je bilo“ uputi uskupštinsku proceduru.

„Dosta je bilo“ poziva i sve zainteresovanegrađane da svojim predlozima i idejama učestvu-ju u daljoj izradi ovog zakonskog predloga. DJBće organizovati okrugle stolove, javne rasprave islušanja na kojima ćemo diskutovati o pred-loženom rešenju.

Jedan od najvažnijih razloga koji se navode zapotpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma saPrištinom jeste da Srbija nema definisane granicei da njen Ustav ne važi na celoj teritoriji. Nacrtzakona koji predstavljamo javnosti praktičnorešava oba ova problema u skladu sa UstavomSrbije, Rezolucijom 1244 i međunarodnimpravom, a ne zahteva pravno obavezujući spo-razum sa Prištinom.

Osnov za nacrt ovog zakona jeste presekUstava Republike Srbije i Rezolucije 1244.Model rešenja je odnos Danske i Farskih Ostrva.Danska je deo Evropske unije i u svom sastavu,u skladu sa svojim ustavom, ima Farska Ostrvakoja sebe smatraju nezavisnom državom.

Građani Farskih Ostrva nemaju pogodnosti dan-skog pasoša niti mogućnost da se smatrajudržavljanima EU, pa čak ni državljanimaDanske, imaju svoju fudbalsku reprezentaciju,donose svoje zakone, na referendumu su se jošodavno izjasnili za nezavisnost, ali ih Danskasmatra svojom lokalnom samoupravom. Danskojodgovora da faktičko stanje i problem sa delomteritorije, gde stanovništvo ne oseća pripadnosttoj zemlji, reši tako što će njihove zahteve pod-vesti pod svoj ustav sa visokim stepenomautonomije. Farska Ostrva nemaju stolicu uUjedinjenim nacijama. Donošenjem zakona oKosovu i Metohiji, koristeći model FarskihOstrva, a i mnoge druge primere koji postoje usvetu, Srbija može, bez promene Ustava, poštu-jući Rezoluciju 1244, da podvede Kosovo iMetohiju pod svoj ustavno-pravni poredak.Saglasnost Albanaca za to nije potrebna. Zakonodređuje sva pitanja, od državljanstva i ličnihkarata do podele/teritorijalne organizacijeKosova i Metohije, Zajednice srpskih opština,statusa četiri opštine na severu Kosova, svaporeska pitanja, pitanja penzija i socijalnezaštite, obrazovanja, članstva u međunarodnimorganizacijama, sportskim organizacijama itd.

Zakon o Kosovu i Metohiji takođe definišeplatformu za sve dalje pregovore sa Prištinomoko svih spornih pitanja, kao što su pitanjaimovine i teritorijalne organizacije autonomnepokrajine Kosovo i Metohija. Osim ovih spornihpitanja, Srbija nema nijedan razlog da potpisujebilo kakav obavezujući sporazum s Prištinom. Ostolici Kosova u Ujedinjenim nacijama ne možebiti reči. Kosovo i Metohija je sastavni deoSrbije i tako će i ostati.

(Ceo tekst Nacrta zakona o Kosovu Metohiji možese pogledati na adresi:

http://dostajebilo.rs/blog/2018/09/28/djb-pred-stavio-javnosti-nacrt-zakona-o-kosovu-i-metohiji/)

Po modelu Farskih Ostrva

16 BG PRIČEBeogradski glas, 10. oktobar 2018.

Slike kojih je knjiga puna Nikolić je dobio što od institucija sakojima je sarađivao pripremajući tekstove, što od sagovornika,pa otuda i fotografija sa venčanja Danice i Trifuna Jovanovića1910, kao i slika mladinog bidermajera, koji njen unuk i dan-danas čuva u presovanom stanju

KNJIGA „BEOGRADSKE PRIČE“ ZORANA LJ. NIKOLIĆA

Piše: Radenka MarkovićFoto: E-stock Agency/ Katarina Mihajlović

Srpsko novinarstvo je poslednjih godina tolikoposrnulo, da je mučno i gledati naslovnestrane dnevnih novina na kioscima, a posle

čitanja većine tekstova u njima čovek se oseća loše.U moru površnih, senzacionalističkih tekstova lakose uoče oni retki, časni izuzeci. Među njima susvakako priče o Beogradu, koje je od 2013. do2018. godine, u dodatku „Beogradske priče“ u„Večernjim novostima“, pisao novinar Zoran Lj.Nikolić.

Od tekstova iz više od 200 brojeva izabrao je najbolje iskupio ih u knjigu „Beogradske priče“ koju su zajednoizdali „Laguna“ i „Večernje novosti“. Brojni komentari čita-laca na tekstove u novinama pokazali su da je ovo štivo čita-laštvu bilo zanimljivo, a to ga je i ponukalo da ih sakupi uknjigu. Prvom i drugom tomu nedavno je dodao i treći, i nanešto više od 600 strana, bogato ilustrovanih fotografijama,sačuvao od zaborava priče o mnogim ljudima i događajimaiz davne i bliske prošlosti srpske prestonice.

„Bezbrojne priče ispripovedane su o ovom gradu. Iz njihsaznajemo da ni u čemu nije bio prvi: nije najveći, verovat-no ni najlepši, doduše ako uzmemo u obzir vinčansku kultu-ru, možda je najstariji... Ali je po jednom jedinstven, a to jebeogradski duh“, piše u uvodnom slovu knjige njen autor.

U istraživanje Beograda ga je, kaže, oterala energija štoisijava iz prošlosti grada, koji je za njega nestvaran.

– To je mnogo lepše definisao Momo Kapor, jedan odsinonima za ljubav prema Beogradu, rekavši da je Beogradmetafora, poseban način života i ugao gledanja na stvari.Kapor je u vreme, kada su Beograd i Beograđane optuživalida su netolerantni, kao suprotan primer velike tolerancijeovog grada i njegovih žitelja naveo Ulicu kralja Petra u kojojje i Saborna crkva i zgrada Jevrejske opštine i Bajraklidžamija, i opravdano zapitao ima li još koji grad u Evropiulicu u kojoj tri konfesije imaju svoje zgrade – priča našsagovornik.

Čitajući „Beogradske priče“ saznajemo da su Vinčanci udoba neolita, pre sedam i po hiljada godina, imali zavidnukulturu stanovanja, višu nego njihovi kasniji potomci, otome kako su prilikom gradnje podvožnjaka u donjem deluUlice Tadeuša Košćuška pronađeni ostaci zaboravljenihheroja, branilaca Beograda sa kojima se čuvenim govoromoprostio njihov komandant, legendarni major Gavrilović.Zatim o skandalizovanju beogradskih dama time što jeknez Mihailo na čuvenom spomeniku gologlav, kako je toglumac Tanasije Uzunović nasledio devet dedinih kuća amorao da se seli 32 puta, gde je Albert Ajnštajn uBeogradu voleo suprugu, Srpkinju Milevu i koje su jošsvetske veličine šetale beogradskom kaldrmom. Takođe i ostarom drveću u Beogradu, gde ima i stabala starijih od200 godina, mumiji koja spaja Beograd i Bliski istok,mongolskim atovima što su jezdili Konjarnikom, formuli 1što je letela Kalemegdanom...

I još nešto tu sa Kalemegdana, tačnije iz zoološkog vrtai čuvenih bazena za foke. Posleratni Beograd, naime, nijeimao dovoljno kupališta, pa su mnogi Beograđani žudelida zaplivaju u bazenu za foke kada ovih životinja u njemunije bilo. Nasipala bi se voda u njih i plivalo se, a da pli-vaju tu su, prema svedočenju Vuka Bojovića autoru„Beogradskih priča“, naučili i Jovan Ćirilov i RužicaSokić.

Za ovakve novinske tekstove neophodno je mnogo tra-ganja i istraživanja, ali se sve hodanje i traženje vrati krozsusrete sa ljudima koji se pamte celog života. Zoranu je,između ostalih, donelo susret sa Antonijom Tonkom

Nikolić, živim svedokom atentata Gavrila Principa naFranca Ferdinanda.

– Pričali smo 2014. godine. Imala je tada 105 godina i

bila najstarija Beograđanka. Nažalost, u međuvremenu jepreminula, a tada mi je pričala kako je uvek ostala besnana Gavrila Principa. Te godine kada je on izvršio atentatTonka je imala šest godina i živela sa roditeljima u Goraždu.Otac joj je bio dobrostojeći gospodin, imao je kola i obećaoda će voditi decu da im pokaže Sarajevo. Međutim, grad jezbog atentata blokiran i nisu ni ušli u njega, a detinjerazočarenje bilo je veliko i držalo ju je celog života. Eto, lepoje bilo razgovarati sa svedokom tog velikog istorijskogdogađaja – ne krije Zoran Nikolić.

Tragajući za zanimljivim prestoničkim pričama upoznao je iunuka prvog Kineza u Beogradu. On, a zvao se Čo Čengpo, uBeograd je stigao između dva rata i trgovao je porcelanom.

Oženio se Jevrejkom Gabrijelom Levi sa Dorćola.– Kada su njeni roditelji čuli da je zaljubljena u Kineza,

poslali su je ni manje ni više nego na psihijatrijsko ispitivanje.Ali ljubav je čudo, Gabrijela je sve stoički podnela, u bolnicidobila papir da je zdrava i udala se za svog Kineza. Dobili sudevojčicu Gloriju, a kada je Branislav Nušić čuo iz kakvog jeona čudnovatog braka rođena, ponudio se da joj bude kum.Nažalost, smrt ga je sprečila u tome i priča se da je to prelepodete, nesuđeno kumče, bilo najneutešnije na Nušićevoj sahrani.

Čo Čengpo i Gabrijela Levi su Drugi svetski rat dočekali uBeogradu, gde je ona s ponosom nosila žutu traku. Uhapsili suje nacisti i završila je na Starom sajmištu, a Čo je sa kćerkicomGlorijom pobegao u Debeljaču kod Pančeva. Glorija je umrlapre nekoliko godina, a njen sin Bojan Gerstner i danas živi uPančevu.

Ovo je samo jedna od mnogih, neobičnih ljubavnih pričakoje su se zbile u Beogradu, gde su oduvek ljudi raznih vera isa raznih strana sveta ne samo prijateljevali već se i voleli.Kao i danas uostalom.

Neobična turistička tura

„Beogradske priče“ nisu jedino Nikolićevo bavljenje istorijom i prošlošću Beograda. Još ranije je istražujući šta sve ima ispod grad-skog asfalta i parkova saznao o pećinama ispod Tašmajdana, grobljima Rimljana, bunarima koji se samo zovu rimski a pravljeni suu austrijsko doba, te je znanje pretočio u knjige „Beograd ispod Beograda“ i „Tajna Novog Beograda“. Bogato znanje o glavnomgradu sugrađanima rado prenosi i u ulozi turističkog vodiča.– To je jedna lepa korelacija jer sam i ja mnogo od njih naučio. Tura je bazirana na obilasku Beogradske tvrđave i njenih neobičnihobjekata. Vodim goste u Rimski bunar, u vojni bunker, Veliki barutni magacin ispod grada, gde se čuvaju najstariji rimski spomenici.To je jedna nestvarna vremenska kapsula, da bi za kraj putanja išla u vinske lagume u Karađorđevoj ulici, gde goste čeka vino,osveženje i prelazak na duhovite priče – priča naš sagovornik.

Ima li još koji grad u Evropi ulicu ukojoj tri konfesije imaju svojezgrade

Beograd čuva mnoge tajneFo

to: e

-Sto

ck/ K

atar

ina

Mih

ajlo

vić