PREDAVANJE 12.11.2011. GODINE

GLAVA ŠESTA

GLAVNA RASPRAVA

Pojam i značaj – Glavna rasprava je centralni stadijum prvostepenog parničnog postupka. U ovoj fazi postupka sud odlučuje o glavnoj stvari tj. o meritumu. Na glavnoj raspravi se formira procesna građa i stvara konačan osnov za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva.

Procesna građa se formira tako što stranke usmeno izlažu svoje zahteve, činjenične tvrdnje i predloge i pravne tvrdnje tj. shvatanja. Najznačajnija faza glavne rasprave je dokazni postupak u kojem se izvode dokazi i ocenjuju rezultati dobijeni izvođenjem dokaza. Svrha i cilj građanskog sudskog postupka kao kognicionog postupka može se ostvariti samo ako se glavna rasprava sprovede brzo i efikasno, po pravilu samo na jednom ročištu, ali ako sud proceni da će glavna rasprava trajati više od jednog dana sud će ročište zakazati za onoliko dana koliko je neophodno da se rasprava održi u kontinuitetu (član 94. stav 4. ZPP-a). U navedenom smislu glavna rasprava predstavlja celinu čak i kad se odvija na nekoliko ročišta. U svakom slučaju, ako se započeto ročište ne može okončati u toku istog dana, sud će odrediti nastavak ročišta za sledeći radni dan (član 116. ZPP-a).

Tok glavne rasprave – Glavnu raspravu otvara sudija i objavljuje predmet raspravljanja (član 97. stav 1. ZPP-a). Sudija utvrđuje da glavna rasprava predstavlja nastavak pripremnog ročišta jer započinje analizom rezultata koji su dobijeni na pripremnom ročištu i to tako što: (1) tužilac ukratko izlaže sva bitna pitanja iz tužbe i izvodi dokaze čitanjem isprava; (2) tuženi ukratko izlaže odgovor na tužbu i daje odgovor na bitne navode tužioca; (3) izvode se dokazi saslušanjem stranaka i to prvo tužioca i zatim tuženog, saslušanjem svedoka i to prvo svedoka koje je predložio tužilac, a zatim svedoka koje je predložio tuženi; (4) izvode se dokazi veštačenjem; (5) po izvođenju svih dokaza stranke imaju pravo na završno izlaganje kojim rezimiraju pravni i činjenični aspekt predmeta spora i to tako što pravo na završnu reč ima najpre tužilac, a onda tuženi, s tim što sud može dozvoliti tužiocu da se izjasni na završno izlaganje tuženog, a ako je to dozvolio tužiocu, onda je dužan da dozvoli tuženom da se ukratko izjasni na konačne navode tužioca (član 99. ZPP-a).

Na glavnoj raspravi se konkretizuju sledeća procesna načela: načelo usmenosti, načelo kontradiktornosti, načelo ravnopravnosti stranaka, načelo savesnosti i poštenja stranaka. U toku glavne rasprave stranke mogu iznositi nove činjenice i predlagati nove dokaze samo ako učine verovatnim da ih bez svoje krivice nisu bile u mogućnosti izneti odnosno predložiti na pripremnom ročištu (član 102. stav 2. ZPP-a).

Rukovođenje glavnom raspravom – Glavnom raspravom rukovodi sudija i u tom

cilju preduzima različite parnične radnje čija je svrha da se parnica razvija i odvija ekonomično i svrsishodno. Sudija nije nemi posmatrač parničnih radnji stranaka, već on mora da se stara da stranke iznesu sve bitne činjenice, da se rasprave sve važne i sporne stvari koje su relevantne za meritorno odlučivanje. Radi rukovođenja glavnom raspravom sud donosi rešenja protiv kojih nije dozvoljena posebna žalba, ali takvim rešenjima nije vezan (član 109. ZPP-a), pa kad nađe da neko rešenje koje se odnosi na rukovođenje glavnom raspravom, nije svrsishodno, on će ga opozvati, izmeniti ili dopuniti i sl.

1

Imajući u vidu cilj radi čijeg ostvarenja sud preduzima pojedine parnične radnje, razlikuje se formalno i materijalno rukovođenje glavnom raspravom.

Formalno rukovođenje glavnom raspravom se vrši preduzimanjem parničnih radnji koje utiču na vremenski razvoj glavne rasprave. To su odluke o zakazivanju, odgađanju i odlaganju ročišta za glavnu raspravu.

Sud preduzima odgađanje ročišta kad utvrdi: (1) da nisu ispunjene zakonske pretpostavke za njegovo održavanje, (2) da dokazi čije je izvođenje određeno na pripremnom ročištu neće biti pribavljeni do ročišta za glavnu raspravu (član 111. stav 1. ZPP-a). Sud je uvek dužan da osam dana pre održavanja ročišta proveri da li su ispunjena dva navedena uslova za održavanje ročišta za glavnu raspravu (član 111. stav 2. ZPP-a). Kad odgodi ročište, o vremenu održavanja novog ročišta sud je dužan da obavesti sve pozvane (član 111. stav 3. ZPP-a).

Sud preduzima odlaganje ročišta kad utvrdi: (1) da na ročištu nije moguće izvesti neki od dokaza čije je izvođenje određeno, a da za to nema krivice one stranke koja predlaže odlaganje ročište; (2) da obe stranke predlažu odlaganje ročišta radi pokušaja mirnog rešenja spora ili zaključenja sudskog poravnanja, s tim što iz ovog razloga stranke mogu samo jednom tražiti odlaganje ročišta (član 112. stav 1. tačka 1. i 2. ZPP-a). Kad odloži ročište, sud će prisutnima odmah saopštiti mesto i vreme novog ročišta, ali nije dužan da o mestu i vremenu održavanja novog ročišta obavesti onu stranku koja nije bila prisutna na odloženom ročištu, pod uslovom da je na odloženo ročište bila uredno pozvana (član 112. stav 2. ZPP-a).

Ročište za glavnu raspravu se ne može odgoditi niti odložiti na period duži od 30 dana (član 115. stav 2. ZPP-a). Izuzetak od ovog pravila je u slučaju kad se neki dokaz zbog izuzetnih okolnosti ne može izvesti u navedenom roku, zbog čega sud određuje duži rok za izvođenje dokaza. Kad protekne duži rok za izvođenje dokaza, rasprava će se sprovesti bez obzira što određeni dokaz nije izveden (član 129. ZPP-a).

O svakom odgađanju odnosno odlaganju ročišta sudija je dužan da obavesti predsednika suda koji vodi evidenciju o odgađanjima i odlaganjima ročišta za svakog sudiju pojedinačno.

Protiv rešenja kojim se odgađa ili odlaže ročište ili rešenja kojim se odbijaju predlozi stranaka za odgađanje odnosno odlaganje ročišta, nije dozvoljena posebna žalba.

Materijalno rukovođenje glavnom raspravom se odnosi na raspravljanje o predmetu spora i podrazumeva obavezu suda da se stara da se predmet svestrano pretrese, a to može učiniti samo ako sud postavlja pitanja strankama i drugim učesnicima u postupku (član 106. ZPP-a). Težište glavne rasprave je na raspravljanju stranaka i suda o zahtevima stranaka, o bitnim spornim činjeničnim pitanjima, o procesnim predlozima. Sud ima aktivnu ulogu u raspravljanju i to na taj način što postavlja pitanja koja imaju za cilj: (1) da se preciziraju i razjasne zahtevi stranaka; (2) da se preciziraju i razjasne činjenične tvrdnje stranaka i njihovi činjenični navodi eventualno dopune i (3) da se preciziraju i razjasne procesni predlozi stranaka, a naročito oni koji se odnose na dokazne predloge. Prema tome, sudija može postavljati pitanja strankama, svedocima ili veštacima u svakoj fazi saslušanja (član 106. ZPP-a), ali prilikom izvođenja dokaza saslušanjem stranaka, stranku prvo ispituje njen punomoćnik, a posle toga protivna stranka, a ako stranka nema punomoćnika, prvo je ispituje sud (član 104. ZPP-a). Stranke mogu da ispituju svedoke i veštake, a sudija prvo daje reč stranci koja je predložila svedoka ili veštaka, a zatim protivnoj stranci (član 105. ZPP-a).

2

Kad se radi o postavljanju pitanja, sud neće dozvoliti postavljanje pitanja: (1) koja su sugestivna tj. u kojima je sadržan odgovor; (2) koja su nebitna za predmet spora i (3) na koja je već dovoljno odgovoreno (član 107. ZPP-a).

Sud rukovodi i dokaznim postupkom i rešenjem usvaja ili odbija dokazne predloge stranaka.

Održavanje reda i procesne discipline na glavnoj raspravi – Sud je dužan da se u toku glavne rasprave stara o održavanju reda u sudnici i o dostojanstvu suda. Adresati ove norme su ne samo učesnici u postupku, već i javnost. Ako neko od tih lica vređa sud ili druge učesnike u postupku, ometa rad ili se ne pokorava naredbama suda za održavanje reda, sud će ga opomenuti, ako opomena bude bezuspešna, sud će opomenuto lice udaljiti iz sudnice ili kazniti novčanom kaznom, a može ga i udaljiti i kazniti novčanom kaznom (član 407. stav 2. ZPP-a). Žalba protiv rešenja o izricanju disciplinske mere ne odlaže njeno izvršenje (član 413. ZPP-a). Rešenje o kažnjavanju je izvršna isprava koja se izvršava po pravilima izvršnog postupka.

Izostanak stranaka sa ročišta za glavnu raspravu – Ako tužilac bez opravdanog razloga izostane sa ročišta za glavnu raspravu, a bio je uredno pozvan, smatraće se da je povukao tužbu, osim ako se tuženi na ročištu upusti u raspravljanje (član 97. stav 3. ZPP-a). Ako tuženi bez opravdanog razloga izostane sa ročišta za glavnu raspravu, a bio je uredno pozvan, rasprava će se održati bez njegovog prisustva. Ako obe stranke izostanu sa ročišta za glavnu raspravu, nastupa fikcija povlačenja tužbe. Prema tome, izostanak povlači za sobom uvek štetne posledice za stranku koja je izostala.

Raspravljanje i odlučivanje o procesnim smetnjama – Pravilo je da je stranka dužna da procesni prigovor izjavi bez odlaganja čim je saznala za procesnu smetnju, a ako to ne učini prekludirana je da se na procesni prigovor poziva u daljem toku postupka. Primera radi, nije racionalno da sud o procesnim smetnjama na koje pazi ex officio (kao što je apsolutna nadležnost, direktna međunarodna nadležnost domaćeg suda, stvarna nadležnost) odlučuje na glavnoj raspravi, jer za odlučivanje poseduje dovoljno procesne građe nakon prijema odgovora na tužbu. Međutim, moguće je da sud raspravlja i odlučuje o drugim procesnim prigovorima odvojeno ili zajedno sa glavnom stvari (član 98. ZPP-a). Kada će o procesnim smetnjama odlučivati zajedno, a kada odvojeno od glavne stvari, zavisi samo od njegove procene kako je ekonomičnije u konkretnim okolnostima. Ako sud usvoji procesni prigovor, on donosi rešenje o odbacivanju tužbe ili rešenje kojim se oglašava nenadležnim i protiv tog rešenja stranka ima pravo da izjavi samostalnu žalbu. Ako sud odbije procesni prigovor, bez obzira da li je o njemu raspravljano odvojeno od glavne stvari ili zajedno sa njom, odluku o prigovoru će doneti zajedno sa odlukom o glavnoj stvari, a protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba.

POSTUPAK DOKAZIVANJA

U širem smislu, postupak dokazivanja obuhvata: (1) predlaganje dokaza, (2) odluku suda o izvođenju dokaza, (3) sam dokazni postupak, (4) ocenu dokaza koju daje sud na kraju dokaznog postupka.

Zadatak dokazivanja – Tužilac je dužan da u tužbi navede činjenice na kojima zasniva svoj tužbeni zahtev, tuženi je u odgovoru na tužbu dužan da iznese svoje viđenje o činjenicama

3

na koje se poziva tužilac u tužbi i pruži dokaze za svoje navode. Sud donosi odluku o tužbenom zahtevu tako što izvodi sudski silogizam: subsumira činjenice pod dispoziciju odgovarajuće materijalnopravne norme i to one na čiju se pravnu posledicu tužilac poziva. Da bi izveo pravilnu subsumaciju, sud mora da uporedi činjenične navode tužioca i tuženog, da utvrdi koliko su oni kompatibilni, koliko se razlikuju, međusobno isključuju tj. koji je navod koje stranke istinit tj. odgovara realnom. Istinitost činjeničnih tvrdnji stranaka, sud proverava u dokaznom postupku.

Dokaz -- U parničnom postupku, dokaz se koristi trojako: (1) Da označi parničnu radnju stranke koja dokazuje postojanje odnosno nepostojanje činjenica; dakle predmet dokazivanja su konkretne činjenice odnosno događaji ili stanja koji su prostorno ili vremenski definisani. (2) Da označi dokazno sredstvo, a dokazno sredstvo je ljudska radnja ili činjenica koja nam pruža podatke o istinitosti o postojanju ili nepostojanju neke druge činjenice koja predstavlja predmet dokazivanja. (3) Da označi rezultat dokazivanja; dakle, dokazna snaga je podobnost dokaznog sredstva da kod sudije stvori uverenje o istinitosti postojanja ili nepostojanja neke činjenice koja predstavlja predmet dokazivanja.

Predmet dokazivanja su - činjenice koje stranke iznose pred sud u tužbi, odgovoru na tužbu, na pripremnom ročištu ili ročištu za glavnu raspravu sve do zaključenja glavne rasprave i to su činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva (član 7. stav 1. ZPP-a), ali i sve činjenice koje su važne za donošenje odluke (član ZPP-a). Pod činjenicama se podrazumevaju događaji i stanja koji su vremenski i prostorno definisani. Događaji i stanja obuhvataju spoljne događaje i unutrašnja ljudska stanja (pažnja, namera, savesnost, znanje i sl.). Prema tome, predmet dokazivanja mogu biti sve činjenice koje se nalaze u dispoziciji materijalnopravne norme i to kako postojanje, tako i nepostojanje neke činjenice. U pogledu dokazivanja spoljnih događaja nema nekih većih teškoća, ali u pogledu dokazivanja unutrašnjih ljudski stanja (pažnja, namera, savesnost, znanje i sl.) postoje teškoće jer se postojanje ovih činjenica može utvrditi samo pomoću njihovih spoljnih manifestacija.

Predmet dokazivanja nisu: (a) stavovi opšteg iskustva – radi se o stavovima naučnog, umetničkog i sličnog iskustva i

saznanja koji se dokazuju po pravilu isključivo izvođenjem veštačenja. Kod stavova opšteg iskustva iz postojanja jedne činjenice po uobičajenom toku stvari proizlazi samo jedna moguća posledica. Kad se kaže da je čovek smrtan, to nije činjenica, već stav opšteg iskustva.

(b) pravne norme – se ne dokazuju, njih sud saznaje i primenjuje ex officio, pa čak i kad se radi o stranom pravu.

(c) pravne kvalifikacije pravnih poslova koji su predmet spora (prodaja, zakup, nalog, zajam i sl.) – predmet dokazivanja mogu biti samo činjenice koje su odlučne za pravnu kvalifikaciju pravnog posla, ali ne i sama pravna kvalifikacija pravnog posla.

(d) pravni pojmovi ili instituti – ne mogu se dokazivati, dokazuju se samo činjenice na kojima se pravni pojmovi ili instituti (mane volje, mane prodate stvari i sl.) zasnivaju.

Dokazivanje je neophodno kada se odnosi na: (a) činjenice koje su važne za donošenje odluke – Važne su one činjenice koje ulaze u

dispoziciju materijalnopravne norme iz koje tužilac izvodi željenu pravnu posledicu; važne su i one činjenice kojima tuženi osporava osnovanost tužbenog zahteva tj. činjenice na kojima

4

temelji svoje prigovore. Tako, ako se sud uveri u istinitost činjenica iz kojih proizlazi osnovanost tužbenog zahteva, dalje dokazivanje osnovanosti prigovora tuženog nije potrebno. Obrnuto, ako se sud uveri u istinitost činjenične tvrdnje tuženog, nije više potrebno da izvodi dokaze o činjenicama na čije postojanje se poziva tužilac.

(b) činjenice koje su važne za primenu jedne ili druge materijalnopravne norme od kojih zavisi osnovanost odnosno neosnovanost tužbenog zahteva.

(c) činjenice koje su sporne odnosno čije postojanje ili nepostojanje osporava jedna od parničnih stranaka.

(d) činjenice od kojih zavisi postojanje procesnih pretpostavki.

Dokazivanje nije neophodno :(a) Priznanje činjenice – Kada stranka prizna jednu činjenicu kao istinitu, dokazivanje nije

neophodno tj. nije potrebno (član 125. stav 1. ZPP-a). Priznanje činjenice u parnici je jednostrana parnična radnja jedne od stranaka, kojom ona priznaje da je određena činjenična tvrdnja njenog protivnika tačna tj. istinita. Dakle, priznanje činjenice u parnici nije jednostrana izjava volje materijalnopravnog karaktera i kao takva ne proizvodi dejstvo na nivou materijalnopravne norme. Zato se priznate činjenice ne dokazuju. Međutim, izuzetak od pravila da se priznate činjenice ne dokazuju, jeste slučaj kad stranke priznanjem određene činjenice žele da postignu cilj koji je protivan prinudnim propisima (član 3. stav 2. ZPP-a) i u tom slučaju sud izvodi dokazivanje priznatih činjenica. Ako je priznanje činjenice dato van parnice, sud ocenjuje dokaznu snagu tog priznanja na osnovu svog slobodnog sudijskog uverenja (član 123. ZPP-a).

Forma priznanja činjenica – Priznanje činjenica u parnici može biti dato u pisanoj formi podneskom ili u usmenoj formi izjavom stranke na ročištu. Priznati se mogu samo one činjenice koje su nepovoljne za stranku koja ih priznaje.

Način priznanja činjenice – Stranka može da prizna činjenice izričito ili prećutno, potpuno ili delimično. Pravilo je da sud postavljanjem svojih pitanja insistira na izričitom priznanju ili osporavanju činjenica. Međutim, kad se stranka ne izjasni izričito da li priznaje ili osporava neku činjenicu, takvo pasivno držanje stranke se može tumačiti na tri načina: (1) da stranka priznaje činjenične tvrdnje svog protivnika i tad se radi o primeni pravila o afirmativnoj litiskontestaciji; (2) da stranka osporava činjenične tvrdnje svog protivnika i tad se radi o primeni pravila o negativnoj litiskontestaciji i (3) da sud na osnovu slobodne ocene dokaza ceni pasivno držanje stranke. ZPP je usvojio sistem afirmativne litiskontestacije prema kojem se dokazivanje sprovodi samo o spornim činjenicama, pa ako tuženi izričito ne ospori činjenične tvrdnje tužioca iz tužbe, sud nije dužan o takvim činjenicama da sprovodi dokazni postupak. Primena pravila o afirmativnoj litiskonetastaciji takođe dolazi do izražaja kod donošenja presude zbog propuštanja (član 182. ZPP-a), koja presuda se može doneti ako činjenice koje je tužilac naveo u tužbi ne protivreče predloženim dokazima. Primena pravila o afirmativnoj litiskontestaciji nema značaja kad je stranka usmeno na ročištu na kojem nije prisutan njen protivnik, priznala neku činjenicu. U tom slučaju sud je dužan da omogući protivnoj stranci uvid i izjašnjenje o činjeničnim tvrdnjama, predlozima i zahtevima učinjenim u njenom odsustvu (član 5. ZPP-a). Kad stranka delimično prizna činjenice, to priznanje bi trebalo tumačiti kao priznanje osnova tužbenog zahteva obzirom da je stranka priznala životni događaj iz kojeg se tužbom izvodi tražena pravna posledica.

Vrste priznanja činjenica – Razlikuju se: (1) Anticipativno priznanje je takvo da stranka priznaje postojanje jedne po nju nepovoljne činjenice pre nego što se njen protivnik uopšte pozvao na postojanje te činjenice; (2) Kvalifikovano priznanje je takvo da stranka priznaje

5

određenu činjenicu kao istinitu, ali istovremeno izjavljuje neko odbrambeno ili napadno sredstvo kojim teži da odbije tužbeni zahtev.

Razgraničenje priznanja činjenica od drugih pravnih instituta – Priznanje činjenica se razlikuje od priznanja pravnog instituta pravnog posla, npr. ugovora o zakupu ili ugovora o zajmu ili ugovora o poklonu ili testamenta i sl., jer ako tuženi prizna da je sa tužiocem zaključio ugovor o zakupu, a istovremeno npr. podnosi kompenzacionu tužbu, tuženi nije priznao činjenice koje su za njega nepovoljne. Priznanje činjenica se strogo razlikuje od priznanja tužbenog zahteva, jer je priznanje tužbenog zahteva parnična radnja tuženog sa neposrednim dejstvom na parnicu. Kad tuženi prizna tužbeni zahtev, parnica se okončava tako što sud donosi presudu na osnovu priznanja. Predmet priznanja tužbenog zahteva nisu samo činjenice, već i pravne posledice na koje se tužilac u tužbenom zahtevu poziva. Priznanje tužbenog zahteva oslobađa sud daljeg raspravljanja i izvođenja dokaznog postupka.

Opoziv priznanja činjenica – Priznanje činjenica se može opozvati u celini ili delimično do okončanja parnice. Ako je stranka najpre priznala, pa zatim porekla tj. osporila činjenice koje je priznala, sud će ceniti da li će te činjenice smatrati priznatim ili osporenim (član 125. stav 2. ZPP-a).

(b) Opštepoznate činjenice – se ne dokazuju (član 125. stav 4. ZPP-a), sud ih ex officio uzima u podlogu svoje odluke. Zakonodavac je neopravdano propustio da normira dužnost suda da strankama na raspravi saopšti opštepoznate činjenice koje će uzeti u podlogu svoje odluke. Ako bi sud propustio da izvrši ovu svoju dužnost, onemogućio bi strankama da se izjasne o opštepoznatim činjenicama što bi bilo protivno načelu kontradiktornosti. Opštepoznate činjenice mogu biti: (1) činjenice koje su poznate širem krugu ljudi koji za njihovo postojanje odnosno nepostojanje može saznati bez teškoća, kao što su npr. istorijski događaji, geografski podaci, činjenice koje objavljuju mediji i sl.; (2) činjenice za koje je sud saznao u vršenju sudijske funkcije, a koje su sadržane u iskazima stranaka koji su dati u nekom drugom postupku. U ove činjenice svakako ne spada privatno saznanje sudije do kojeg je došao kao neposredni očevidac npr. štetnog događaja.

(c) Zakonske pretpostavke – su činjenice čije postojanje zakon pretpostavlja i zato ih ne treba dokazivati (član 125. stav 3. ZPP-a). Zakonske pretpostavke mogu biti činjenične i pravne. Činjenične zakonske pretpostavke (praesumptio facti1) se sastoje iz dva činioca: (1) činjenica, basis i (2) pretpostavljena pravno relevantna činjenica, praesumptio facti. Pravne zakonske pretpostavke (praesumptio iuris2) se odnose na postojanje nekog pravnog ovlašćenja ili pravnog stanja. Stranka koja se poziva na postojanje zakonske pretpostavke dužna je da dokaže samo onu činjenicu koja čini njen osnov (basis). Protivnik stranke koja se poziva na postojanje zakonske pretpostavke, može da dokazuje da ne postoje pretpostavljene pravno relevantne činjenice3. Međutim, protivnik stranke koja se poziva na postojanje zakonske pretpostavke, može da dokazuje da ne postoji sam basis4.

(d) Necelishodnost dokazivanja – se pokazuje u dve situacije:1. Kad dokazivanje nije neophodno - (član 127. ZPP-a)5. Dokazivanje nije neophodno u

parnicama za naknadu štete kad sud utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, ali (a) nije

1 Šteta nastala u vezi sa opasnom stvari odnosno opasnom delatnošću (basis) smatra se da potiče od te stvari odnosno delatnosti (praesumptio facti) – član 173. ZOO.2 Ocem deteta (praesumptio iuris) koje je rođeno u braku smatra se muž majke deteta (basis) prema Porodičnom zakonu. 3 Da npr. opasna stvar ili opasna delatnost nisu bile uzrok štete (član 173. ZOO).4 Muž majke deteta kao pretpostavljeni otac, može zakonsku pravnu pretpostavku očinstva da pobija svim dokaznim sredstvima koja isključuju njegovo očinstvo, kao što su veštačenje, svedoci itd.

6

u stanju da utvrdi tačnu visinu naknade štete ili (b) kad sud može da utvrdi tačnu visinu naknade štete ali sa nesrazmernim teškoćama. U ovim situacijama, sud ima pravo i dužnost da visinu naknade štete odredi po slobodnoj oceni. Primenu ovog pravila normiranog u članu 127. ZPP-a, nalažu razlozi ekonomičnosti postupka, jer je u svakom slučaju pravičnije da sud odluči po slobodnoj oceni o visini naknade štete, nego da postupak dokazivanja visine štete traje beskrajno. Odlučivanje suda po slobodnoj oceni o visini naknade štete, dopušteno je samo ako je sud iscrpeo sva raspoloživa dokazna sredstva. Primena ovog pravila zahteva da tužilac snosi teret tvrdnje da je šteta nastala, ali ne i teret tvrdnje o visini štete. Međutim, sud mora biti oprezan u odlučivanju po slobodnoj oceni, pa je isključena svaka arbitrernost, a to znači da je potrebno da sud pođe od opštih stavova iskustva tj. opšteprihvaćenih profesionalnih stavova o visini naknade štete u određenim slučajevima koji su vladajući u određenoj sredini, kao i od rezultata sprovedenog dokaznog postupka.

Dokazivanje se ne izvodi – tj. sud odustaje od izvođenja nekog određenog dokaza u dva slučaja:

(a) kad stranka koja je predložila izvođenje dokaza, nije unapred u roku koji sud odredi, položila iznos potreban za podmirenje troškova koji nastaju povodom izvođenja dokaza (član 385. stav 1., 2. i 3. ZPP-a). Naravno da će sud po slobodnom uverenju ceniti značaj činjenice zbog čega stranka nije položila iznos potreban za podmirenje troškova koji nastaju povodom izvođenja dokaza (da li je u pitanju siromaštvo, da li su sporne činjenice dokazane drugim dokaznim sredstvima i sl.). Pravilo o odustajanju suda od izvođenja nekog dokaza zbog nepredujmljivanja troškova izvođenja dokaza, ne primenjuje se kad sud po službenoj dužnosti odredi izvođenje dokaza radi utvrđivanja činjenica u vezi sa primenom člana 3. stav 2. ZPP-a. U tom slučaju će sud, ako stranke ne polože određeni iznos, predujam troškova za izvođenje dokaza isplatiti iz sredstava suda (član 385. stav 4. ZPP-a).

(b) kad protekne rok koji je sud odredio za izvođenje dokaza (član 129. ZPP-a). Ako se dokaz ne može izvesti u rokovima predviđenim zakonom, sud može rešenjem odrediti duži rok za izvođenje dokaza ako se alternativno ispuni jedna od tri pretpostavke: 1. Da se prema izuzetnim okolnostima slučaja može pretpostaviti da se neki dokaz neće moći da izvede; 2. Da dokaz neće moći da se izvede u rokovima predviđenim zakonom; 3. Da dokaz treba da se izvede u inostranstvu. Prema tome, kad rok koji je sud odredio rešenjem, protekne bezuspešno, sud će nastaviti postupak bez obzira što dokaz nije izveden. Međutim, ovako normirano pravilo nije u skladu sa načelom ravnopravnosti stranaka u postupku i nije u skladu sa opštim pravilima dokazivanja, pa njegovu primenu treba odrediti prema navedenim zahtevima koje propisuje i član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Vrste dokaza - Dokazi se razvrstavaju prema različitim kriterijumima. Prema cilju dokaza,

razlikuju se glavni dokaz, protivdokaz i dokaz o protivnom. Prema odnosu dokaza prema činjenicama, razlikuju se neposredni i posredni dokaz. Prema rezultatu dokazivanja razlikuju se potpun i nepotpun dokaz.

(1) Glavni dokaz, protivdokaz i dokaz o protivnom - Glavnim dokazom predlagač hoće da uveri sud u istinitost važne činjenice koja čini osnov tužbenog zahteva. Protivdokazom predlagač

5 Ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se tačna visina iznosa odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će o ovom odlučiti, po svojoj oceni (član 127. ZPP-a).

7

osporava istinitost činjenične tvrdnje svog protivnika koja je potkrepljena glavnim dokazom i to tako da kod suda pobudi sumnju u istinitost činjenične tvrdnje svog protivnika i uveri sud da je verovatno da tvrdnja predlagača glavnog dokaza nije istinita. Dokazom o protivnom predlagač osporava postojanje basis-a zakonske pretpostavke (činjenične ili pravne zakonske pretpostavke).

(2) Neposredni i posredni dokaz - Neposredni dokaz je onaj iz kojeg se direktno izvodi saznanje o činjenicama koje spadaju u dispoziciju odgovarajuće materijalnopravne norme. Posredni dokaz – indicija je onaj iz kojeg se ne može direktno izvoditi saznanje o činjenicama koje spadaju u dispoziciju odgovarajuće materijalnopravne norme, ali iz njegovog postojanja sud može na osnovu opšteg životnog iskustva da zaključi o postojanju činjenica koje spadaju u dispoziciju odgovarajuće materijalnopravne norme. U posredne dokaze spadaju i nova dokazna sredstva koja zakon izričito ne predviđa, a nastala su kao rezultat tehničkih izuma u XX veku (radi se o podacima zapisanim na tonskim i video trakama, ce-de, kompjuterskim zapisima i sl.). Ako su u ovim dokaznim sredstvima sadržani pisani zapisi, nakon štampanja bi se mogli smatrati ispravama, bilo javnim ili privatnim. Od posrednih dokaza razlikuje se dokaz prima faciae koji se zasniva na oceni dokaza na osnovu primene opštih stavova iskustva o činjenicama koje spadaju u dispoziciju materijalnopravne norme. Primena dokaza prima faciae je česta u sporovima za naknadu štete.

(3) Potpun i nepotpun dokaz - Potpunim dokazom predlagač u potpunosti uverava sud u istinitost svoje činjenične tvrdnje, a nepotpunim dokazom predlagač uverava sud samo u verovatnost svoje činjenične tvrdnje.

Predlaganje dokaza i odlučivanje o izvođenju dokaza - Dokaze predlažu stranke, ali tako da ne bude paušalno, već vezano za utvrđivanje postojanja odnosno nepostojanja pravno relevantnih činjenica. Dakle, stranke same određuju činjenice koje treba da se dokažu (thema probandi) i dokazna sredstva kojima se potkrepljuje istinitost tih činjenica. Stranke mogu predlagati izvođenje dokaza na pripremnom ročištu i na ročištu za glavnu raspravu sve do zaključenja glavne rasprave.

O predlogu stranaka za izvođenje dokaza odlučuje sud odnosno sud odlučuje koje su činjenice važne za odlučivanje i koji će od dokaznih predloga stranaka izvesti radi utvrđivanja istinitosti tih važnih činjenica. Već na pripremnom ročištu za glavnu raspravu (o čemu je napred bilo reči) sud određuje koji će se dokazi izvesti na glavnoj raspravi. O izvođenju svakog pojedinog dokaza, sud donosi rešenje koje mora da sadrži: spornu činjenicu o kojoj treba izvesti dokaz i dokazno sredstvo. Donošenjem takvog rešenja o izvođenju dokaza sud obezbeđuje poštovanje načela kontradiktornosti (jer je samom sudu i strankama jasno koje su činjenice sporne, a koje nesporne i koja stranka snosi teret dokazivanja) i načela ravnopravnosti stranaka (jer sud pruža mogućnost onoj stranci koja nije predložila izvođenje dokaza da se blagovremeno upozna sa temom dokazivanja i da ponudi svoja dokazna sredstva pomoću kojih bi se osporila činjenična tvrdnja protivnika). Rešenje suda o izvođenju dokaza je rešenje o materijalnom upravljanju parnicom kojim sud nije vezan, zbog čega se ova rešenja ne mogu pobijati posebnom žalbom, već samo žalbom na odluku o glavnoj stvari tj. žalbom protiv konačne presude (član 81. ZPP-a).

Sud će po pravilu odbiti da izvede dokaz kad smatra da predloženi dokaz nije važan za njegovu odluku, a neće biti važan naročito:

1. kad činjenica o čijem se postojanju ili nepostojanju predlaže dokazivanje nije bitna za odluku suda;

8

2. kad dokaz čije se izvođenje predlaže nije bitan ili pogodan za saznavanje istinitosti činjenice čije se postojanje dokazuje;

3. kad postoji zabrana upotrebe dokaznog sredstva (npr. sporazuma o mesnoj nadležnosti suda koji nije sastavljen u pisanoj formi ili nije overen potpisima stranaka ili se ne odnosi na određeni spor ili više sporova koji svi proističu iz određenog pravnog odnosa);

4. kad je sud već uveren u istinitost činjenice o kojoj se predlaže dokazivanje;5. kad dokazni predlog ne sadrži temu dokazivanja (thema probandi) jer predlagač dokaza

ne navodi važnu činjenicu o kojoj treba izvesti dokaz, već navodi niz činjenica iz kojih bi eventualno trebalo da se sazna činjenica koja bi bila važna za njegove tvrdnje.

U svakom slučaju važi pravilo da je sud dužan da odredi izvođenje onih dokaza iz kojih se može saznati o istinitosti spornih i važnih činjenica.

Dokazi do kojih se došlo na nedozvoljen način tj. povredom neke materijalnopravne norme međunarodnog ili unutrašnjeg prava, istovremeno predstavljaju radnje čije biće je krivično delo kao što je neovlašćeno prisluškivanje i tonsko snimanje, povreda tajnosti prepiske i sl., a kojim nedozvoljenim radnjama se krše i prava građana zajemčena Ustavom Republike Srpske koja se tiču nepovredivosti stana, prepiske i sl. U teoriji i praksi je dugo bila sporna procesna vrednost dokaza do kojih se došlo na nedozvoljen način jer se postavljalo pitanje dopuštenosti upotrebe ovih dokaza. Danas je nesporno da je sud dužan da odbije izvođenje dokaza do kojeg se došlo na nedozvoljen način, a jer to, nezavisno od toga da li je dokaz pribavljen izvršenjem krivičnog dela, proizlazi iz člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kojim se jemči pravo na poštovanje privatnog života.

Dokazi se izvode na glavnoj raspravi, jer na taj način sud stiče uverenje o dokaznoj vrednosti i snazi svakog pojedinog dokaznog sredstva (član 99. tačka 3., 4. i 5. u vezi člana 101. ZPP-a), a s druge strane sud na taj način poštuje načelo neposrednosti, načelo koncentracije procesne građe, načelo kontradiktornosti i načelo stranačke javnosti.

Načelo koncentracije procesne građe je veoma važno u dokaznom postupku jer sud ima dužnost da savesno i brižljivo ceni svaki dokaz zasebno i sve dokaze zajedno (član 8. ZPP-a) tj. da ceni rezultat dokaznog postupka kako u pogledu svakog pojedinog dokaza, tako i na osnovu rezultata čitavog dokaznog postupka, zbog čega je bitno da se svi dokazi izvedu na jednom ročištu. Ovom pravilu odgovara i ovlašćenje suda da tokom postupka menja svoja rešenja o izvođenju dokaza čime se postiže poštovanje načela procesne ekonomije, jer sud može da prilagodi dalji tok dokaznog postupka u zavisnosti od toga kakvo je uverenje stekao o istinitosti pojedinih spornih činjenica.

Načelo neposrednosti je takođe važno za dokazni postupak, jer se dokazi izvode pred istim sudijom koji donosi i odluku o sporu. Čak i kad sud odloži ročište za glavnu raspravu, nije povređeno načelo neposrednosti i načelo koncentracije procesne građe.

Međutim, od načela neposrednosti u dokazivanju odstupa se u korist ekonomičnosti postupka, kad se izvođenje pojedinih dokaza poverava zamoljenom sudu (član 414. ZPP-a). Sud će rešenjem protiv kojeg nije dozvoljena posebna žalba, odlučiti da poveri izvođenje dokaza zamoljenom sudu u sledećim slučajevima: 1. Kad samo izvođenje dokaza pred postupajućim sudom nije uopšte moguće ili 2. Kad bi izvođenje dokaza pred postupajućim sudom bilo skopčano sa nepremostivim teškoćama ili 3. Kad bi izvođenje dokaza pred postupajućim sudom bilo skopčano sa nesrazmerno visokim troškovima.

9

Načelo neposrednosti i kontradiktornosti neće biti povređeno, ako se dokazni postupak sprovodi putem video komunikacija. Dopušteno je da stranke raspravljaju putem video linka pri čemu se niti jedna od stranaka ne nalazi u sudu pred kojim se rasprava izvodi, bitno je samo da se slika i ton direktno prenose u sud. Na taj način je moguće i izvođenje dokaza npr. saslušanjem stranaka, svedoka i veštaka.

Dokazni postupak – je uređen ZPP-om od 2003. godine (izmenjen i dopunjen u 2005., 2007. i 2009. godini) zasniva se na načelu dispozicije, raspravnom načelu i načelu obostranog saslušanja stranaka. Do stupanja na snagu ovog ZPP-a, sud je mogao da postupa inkvizitorski i da po službenoj dužnosti određuje da se u postupku izvedu i oni dokazi koje nijedna stranka nije predložila. Međutim i ovaj ZPP nije do kraja uklonio inkvizitorska ovlašćenja suda, jer istražno načelo važi npr. za postupke u bračnim i porodičnim sporovima. Osim toga, sud može po službenoj dužnosti da postupi u tri slučaja: kad se pribavlja isprava od državnog organa ili pravnog lica kojem je povereno vršenje javnog ovlašćenja, kad se pribavlja isprava od protivnika stranke koja se na ispravu poziva i kad se pribavlja isprava od trećeg lica6.

Dokazni postupak je centralni deo parničnog postupka. Cilj građanskog sudskog postupka je da se ostvari materijalnopravna pravičnost, a da bi odluka suda bila pravična mora da odgovara istini. Odluka suda mora da se bazira na onome što se u stvarnosti zaista dogodilo odnosno nije dogodilo. Prema članu 7. ZPP-a proizlazi obaveza suda da utvrdi sve činjenice na kojima stranke zasnivaju svoje zahteve tj. da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva. To ne znači da sud utvrđuje apsolutnu istinu jer je ograničen dispozicijom stranaka, pravilima o ograničenju dokaznog postupka, prekluzijom itd. Takođe, kada se članom 9. ZPP-a propisuje dužnost stranaka da govore istinu, misli se na njihovu subjektivnu istinu tj. njihovu subjektivnu predstavu o stvarnosti. Načelo utvrđivanja istine je bitno ograničeno ZPP-om tj. uokvireno je u dispoziciono i raspravno načelo, prema kojim načelima sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva. Međutim, to ne znači da je sud slobodan da svoju odluku zasnuje na neistinitim činjenicama, već je dužan da činjenično stanje utvrđuje istinito. Naravno da sud nije dužan da utvrđuje materijalnu apsolutnu istinu, već da sporne činjenice istinito utvrdi. Istinito utvrđivanje spornih činjenica podrazumeva dužnost suda da primenjuje savremena pravila nauke, pravila iskustva i prakse i da na takav način, a ne arbitreran, utvrdi da li je njegova predstava o spornoj činjenici bliska realnom.

U građanskom sudskom postupku radi se o utemeljenju sudske odluke na istini do koje se dolazi primenom posebnih procesnih pravila koja spadaju pod zajednički imenitelj – dokazni postupak.

DOKAZNA SREDSTVA

Za dokazna sredstva važi princip numerus clausus. Izuzetno u postupku međunarodne pravne pomoći, sud može da izvede dokaz koji ne propisuje ZPP, ali samo ako to nije protivno javnom poretku BiH odnosno Republike Srpske, s tim što sud nadležan za pružanje pravne pomoći, po službenoj dužnosti mora dostaviti predmet Vrhovnom sudu Republike Srpske radi donošenja konačne odluke o izvođenju dokaza (član 415. stav 2. ZPP-a).

U pravnom poretku Republike Srpske dokazna sredstva su: uviđaj, isprave, svedoci, veštaci, stranke. Prema tome, dokazna sredstva su lica ili stvari koja omogućavaju sudu da sazna važne činjenice koje su od značaja za meritorno odlučivanje. Dokazna sredstva su u ZPP-u

6 Vidi u delu o ispravama - pravila o dužnosti podnošenja (pribavljanja) isprava

10

navedena kao isključiva, a što znači da sud može primeniti druga dokazna sredstva samo ako sadrže podatke o činjenicama, kao što je slučaj sa modernim sredstvima za memorisanje podataka (kompakt diskovi, hard diskovi na kompjuterima i sl.). U svakom slučaju zapisi na diskovima se mogu izjednačiti sa dokaznim sredstvom – ispravama ako se odštampaju, inače pregled samih diskova se smatra drugim dokaznim sredstvom – uviđajem.

(1) Uviđaj

Uviđaj je dokazno sredstvo kojim sud neposrednim čulnim opažanjem utvrđuje određene činjenice ili razjašnjava određene okolnosti (član 130. stav 1. ZPP-a). Uviđaj je jedino pravo neposredno dokazno sredstvo jer kad se izvodi uviđaj, sudija (sud) neposredno koristi svoja čula vida, sluha, mirisa i osećaja.

Premet i zadatak uviđaja je dvostruk: prvo, izvođenjem uviđaja sud utvrđuje sporne činjenice koje moraju da postoje u sadašnjosti jer je nezamislivo da se čulno opažaju činjenice koje su se dogodile u prošlosti; drugo, izvođenjem uviđaja sud razjašnjava okolnosti koje su od značaja za pravilno utvrđenje važnih činjenica za meritorno odlučivanje.

Dokazna snaga uviđaja je ogromna, pa su greške u rezultatu izvođenja uviđaja moguće samo ako i sam sudija pogreši prilikom čulnog opažanja određene činjenice tj. ako mu se dogodi čulna obmana.

Razgraničenje uviđaja od ostalih dokaznih sredstava - Uviđaj se od veštačenja razlikuje po rezultatu koji je dobijen njegovom upotrebom; tako ako se uviđaj vrši uz učešće veštaka (član 130. stav 2. ZPP-a) koji sudiji daje obaveštenja o pojedinostima predmeta koji sudija neposredno opaža, onda se radi o uviđaju. Ako veštak izradi nalaz i mišljenje o činjenici koja se opaža, radi se o veštačenju kao dokaznom sredstvu ili o kombinaciji veštačenja i uviđaja.

Uviđaj se od dokazivanja ispravama razlikuje po tome što se uviđajem čulno opaža sama isprava i njena svojstva, a kod dokazivanja ispravama utvrđuje se sadržina isprave.

Uviđaj se od dokazivanja saslušanjem svedoka razlikuje po tome što svedok koji je npr. stručno lice može izvestiti sud o svojstvima lica (lekar npr. pregleda oštećenog i izveštava sud o njegovim telesnim povredama, a ne daje nalaz i mišljenje) ili predmeta (inženjer tehnologije npr. izveštava sud o svojstvima određene namirnice, a ne daje nalaz i mišljenje).

Izvođenje dokaza uviđajem - Zavisno od predmeta uviđaja, uviđaj se vrši u sudu ili van suda. Uviđaj će se uvek izvoditi u sudu ako se predmet uviđaja može doneti u sud bez znatnih troškova ili većih teškoća. Ako se predmet uviđaja ne može doneti u sud (nepokretnost) ili bi donošenje predmeta uviđaja bilo skopčano sa znatnim troškovima, sud će uviđaj izoditi na licu mesta. U svakom slučaju sud je dužan da stranke obavesti o vremenu i mestu izvođenja uviđaja, kako bi i one prisustvovale uviđaju.

Dužnost trpljenja uviđaja – Uviđaj su dužni da trpe: stranke, treća lica i državni organi ili pravna lica kojima je povereno vršenje javnog ovlašćenja, kad se predmet na kojem se uviđaj izvodi nalazi kod njih. Na dužnost trpljenja uviđaja primenjuju se pravila o dužnosti podnošenja – pribavljanja isprava (član 131. u vezi člana 134. do 136. ZPP-a)7.

(2) Isprave7 Vidi u delu o ispravama - pravila o dužnosti podnošenja (pribavljanja) isprava

11

Pojam isprave - Isprava je telesni predmet na kojem su pisanim znacima zabeleženi određeni podaci tj. sadržina određenih misli. Za postojanje isprave je nebitno na kakvom je materijalu (papiru, drvetu ili platnu), kakvim je pisanim znacima (pisana slova, štampana slova, stenografija i sl.) i kojim je sredstvom (olovka, mašina ili štampač) ispisana sadržina isprave, bitno je samo to da sadrži pisani zapis ljudskih misli. Pod ispravom se smatra samo originalni zapis ljudskih misli.

Isprave nisu - fotografije, magnetofonske i filmske trake, kompakt i hard diskovi i ostali elektronski zapisi u koje su elektronskim putem memorisani određeni pisani znaci, jer ovi predstavljaju samo predmet uviđaja. Pod ispravom se ne može smatrati fotokopija originalnog zapisa ljudskih misli, niti kopija, reprodukcija, telefaks, saopštenje i sl.

Značaj isprava - je ogroman jer su iste lišene subjektivnosti i kao takve predstavljaju pouzdano dokazno sredstvo.

Vrste isprava – Prema tome ko je njihov izdavalac, isprave se dele na javne i privatne; prema svojoj sadržini isprave se dele na dispozitivne i dokazne.

(a) Javne i privatne ispraveJavna isprava je ona koju je u propisanom obliku izdao državni organ u granicama svoje

nadležnosti, kao i isprava koju je u propisanom obliku izdalo pravno lice u vršenju javnih ovlašćenja poverenih zakonom ili propisom zasnovanim na zakonu (član 132. stav 1. ZPP-a). Javne isprave su i druge isprave koje su posebnim propisima u pogledu dokazne snage izjednačene sa javnim ispravama, kao što su javne isprave koje izdaju notari, diplomatska i konzularna predstavništva Republike Srpske u inostranstvu (član 132. stav 2. ZPP-a). Pod javnom ispravom se smatra i inostrana javna isprava koja je propisno overena, ali pod uslovom uzajamnosti – reciprociteta (član 133. ZPP-a).

Sve ostale isprave, osim onih koje se smatraju javnim, privatne su.Od javnih i privatnih isprava, valja razlikovati legalizaciju isprava i vidimizaciju isprava.

Legalizacija isprave je postupak u kojem sud ili notar, na zahtev držaoca privatne isprave, overava da je tu ispravu potpisao njen izdavalac i takva legalizovana isprava je po svojoj dokaznoj snazi izjednačena sa javnom ispravom. Vidimizacija isprave je postupak u kojem sud ili notar overava da je kopija javne ili privatne isprave verna njenom originalu.

(b) Dispozitivne i dokazne ispraveDispozitivne isprave su one u koje je neposredno inkorporiran pravni akt (testament,

ugovor, menica, ček i sl.). Dispozitivne javne isprave su razne odluke (presude, rešenja, zaključci i sl.) koje donose državni organi ili pravna lica u vršenju javnih ovlašćenja u granicama svoje nadležnosti.

Dokazne isprave ne sadrže pravni akt, već obaveštenje o činjenicama vezanim za postojanje nekog pravnog akta (npr. priznanica, lekarsko uverenje, privatno pismo, izvod iz matične knjige rođenih, venčanih, umrlih i sl.).

Dokazna snaga isprava – zavisi od istinitosti (autentičnosti) isprave. Isprava je istinita (autentična):

(a) Ako potiče od onoga koji je na njoj označen kao njen izdavalac, u suprotnom je lažna (falsifikat). Autentičnost se odnosi samo na onaj tekst isprave koji se nalazi iznad potpisa njenog

12

izdavaoca, a ne i ispod ili pored potpisa izdavaoca isprave. Autentičnost javne isprave u pogledu njenog izdavaoca se pretpostavlja, pa kako je ova pretpostavka oboriva, sud se službenim putem uvek može obavestiti o autentičnosti isprave. Pretpostavka autentičnosti važi i za inostrane javne isprave, ako su propisno overene i ako između Republike Srpske i države u ime čijeg suvereniteta su izdate, postoji reciprocitet. Autentičnost privatnih isprava se ne pretpostavlja, pa ako se stranka poziva na ispravu na njoj je teret tvrdnje i dokazivanja da je isprava autentična. U slučaju spora o autentičnosti privatne isprave u pogledu toga da li potiče od onoga ko je na njoj označen kao njen izdavalac, autentičnost potpisa izdavaoca se utvrđuje veštačenjem. Autentičnost isprave u pogledu toga da li potiče od onoga ko je na njoj označen kao njen izdavalac, može biti predmet posebne tužbe za utvrđenje (član 54. ZPP-a).

(b) Ako sadržina isprave odgovara realnim činjenicama, u suprotnom ako je sadržaj isprave naknadno izmenjen suprotno volji izdavaoca isprave, isprava je lažna (falsifikat). Za javnu ispravu važi pretpostavka da je njena sadržina istinita, tj. javna isprava dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje (član 132. stav 1. ZPP-a). Međutim, pretpostavka o autentičnosti sadržine javne isprave je oboriva. Kod javnih isprava, kada je u pitanju njihova sadržina, valja razlikovati tzv. formalnu od tzv. materijalne dokazne snage. ZPP uređuje samo tzv. formalnu dokaznu snagu javne isprave u pogledu njene sadržine, tako što propisuje da javna isprava dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje. Međutim, tzv. materijalna dokazna snaga javne isprave u pogledu njene sadržine, podrazumeva da činjenice koje se smatraju istinitim, ulaze u dispoziciju materijalnopravne norme iz koje stranka u parnici izvodi neko svoje pravo. U tom smislu, u parnici se može osporavati tzv. materijalna dokazna snaga javne isprave tj. može se dokazivati da su činjenice koje sadrži javna isprava neistinito utvrđene. Teret dokazivanja leži na stranci koja osporava istinitost sadržine javne isprave. Kod privatnih isprava, kada je u pitanju njihova sadržina, stranka u parnici može osporavati i tzv. formalnu i tzv. materijalnu dokaznu snagu privatne isprave, a o dokaznoj snazi (formalnoj i materijalnoj) privatne isprave, sud odlučuje po principu slobodne ocene dokaza i prema slobodnom sudijskom uverenju.

Dužnost podnošenja (pribavljanja) isprave – Kod dužnosti pribavljanja isprave razlikuju se četiri situacije:

1. Pribavljanje isprave od državnog organa ili pravnog lica kojem je povereno vršenje javnog ovlašćenja - Kad se isprava na koju se stranka poziva nalazi kod državnog organa ili pravnog lica kojem je povereno vršenje javnog ovlašćenja, a sama stranka ne može da izdejstvuje da se isprava preda ili pokaže, sud će na predlog stranke narediti državnom organu ili pravnom licu da ispravu dostavi sudu (član 134. stav 3. ZPP-a).

2. Pribavljanje isprave od stranke koja se na ispravu poziva - Stranka koja se poziva na ispravu koja se kod nje nalazi, dužna je da je sama podnese kao dokaz za svoje navode (član 134. stav 1. ZPP-a). Ako je isprava sačinjena na stranom jeziku, stranka je dužna da uz original isprave podnese i prevod overen od strane sudskog tumača (član 134. stav 2. ZPP-a).

3. Pribavljanje isprave od protivnika stranke koja se na ispravu poziva (a) Slučajevi kad protivnik stranke kod koje se nalazi isprava ne može uskratiti podnošenje

isprave:1. Kad se jedna stranka poziva na ispravu i tvrdi da se ona nalazi kod druge stranke, sud

može tu drugu stranku pozvati da podnese ispravu u određenom roku i to ako su alternativno ispunjene sledeće pretpostavke: 1. Ako se druga stranka i sama pozvala na postojanje te isprave kao na dokaz za svoje navode; 2. Ako je reč o ispravi koju je stranka po samom zakonu dužna da

13

preda ili pokaže; 3. Ako se isprava obzirom na njenu sadržinu smatra zajedničkom za obe stranke (član 135. stav 1. i 2. ZPP-a). Pod zajedničkom ispravom smatra se isprava koja je inkorporirana u neki pravni posao između stranaka (npr. ugovor) ili u neki pravni posao do čijeg zaključenja je došlo posredstvom trećeg (posrednik, zastupnik i sl.) tj. smatra se dispozitivna isprava, kao i dokazna isprava sačinjena u svrhu dokazivanja.

2. Međutim, kad stranka koja je pozvana da podnese ispravu poriče da se isprava nalazi kod nje, sud može izvoditi dokaze radi utvrđivanja činjenice da li se isprava nalazi kod stranke koja je pozvana da je podnese tj. radi utvrđivanja istinitosti tih navoda. Sud će slobodno ceniti od kakvog je značaja to što stranka koja drži ispravu neće da je podnese sudu ili poriče da se kod nje nalazi ili ispravu namerno uništi ili ošteti (član 135. stav 4. i 5. ZPP-a). U svakom slučaju, rešenje suda kojim se nalaže protivniku stranke da preda ispravu, ne može se prinudno izvršiti, jer protiv istog nije dozvoljena posebna žalba (član 135. stav 6. ZPP-a).

(b) Slučajevi kad protivnik stranke kod koje se nalazi isprava može uskratiti podnošenje isprave:

Protivnik stranke koja se poziva na ispravu tj. stranka kod koje se nalazi isprava može da uskrati njeno podnošenje u istim slučajevima u kojima svedok može da uskrati svedočenje ili da uskrati odgovore na pojedina pitanja (član 135. stav 3. u vezi člana 139. i 140. ZPP-a).

4. Pribavljanje isprave od trećeg lica - Kad se jedna stranka poziva na ispravu i tvrdi da se ona nalazi kod trećeg lica, sud može narediti trećem licu da podnese ispravu u određenom roku i to ako su alternativno ispunjene sledeće pretpostavke: 1. Ako je treće lice po samom zakonu dužno da pokaže ili podnese ispravu; 2. Ako se radi o ispravi koja je po svojoj sadržini zajednička za treće lice i stranku koja se poziva na ispravu (član 136. stav 1. ZPP-a). Pre nego što donese odluku kojom trećem licu naređuje da podnese ispravu, sud će pozvati treće lice da se izjasni o podnošenju isprave (član 136. stav 2. ZPP-a).

Kad treće lice koje je pozvano da podnese ispravu poriče svoju dužnost da podnese ispravu koja se kod njega nalazi, sud će rešiti da li je treće lice uopšte dužno da podnese ispravu, a pravnosnažno rešenje o dužnosti trećeg lica da podnese ispravu dostaviće nadležnom izvršnom sudu radi prinudnog izvršenja (član 136. stav 3. i 5. ZPP-a).

Kad treće lice poriče da se isprava nalazi kod njega, radi utvrđivanja činjenice da li se isprava nalazi kod trećeg lica koje je pozvano da je podnese, sud može izvoditi dokaze (član 136. stav 4. ZPP-a).

(3) Svedoci

Svedok je fizičko lice koje pred sudom daje iskaz o činjenicama koje je čulno opazilo i to o činjenicama koje su se dogodile u prošlosti, samo izuzetno o činjenicama koje se događaju u sadašnjosti. Dakle, svedok može biti svako fizičko lice, osim lice koje je stranka u postupku i sudija koji postupa u konkretnoj parnici.

Od veštaka se svedok razlikuje po tome što ne daje svoje mišljenje o činjenicama, već samo kazuje svoje subjektivno opažanje. Svedok je najnepouzdanije dokazno sredstvo, ali najčešće korišćeno. Obzirom da svedoci po pravilu kazuju o činjenicama koje su se dogodile u prošlosti, glavni razlozi zašto su svedoci najnepouzdanije dokazno sredstvo potiču od toga što nisu svi svedoci iste čulne i intelektualne sposobnosti, niti istog iskustva, ne raspolažu svi istim znanjem da bi mogli pravilno razumeti događaj koji se dogodio u prošlosti i najzad, svaki doživljaj realnih događaja je strogo subjektivan.

14

Sposobnost fizičkog lica da bude svedok – podrazumeva da su ispunjena samo dva uslova: prvi, da fizičko lice ima sposobnost da svojim čulima opazi činjenicu koja se dokazuje i drugi, da fizičko lice ima sposobnost da opaženu činjenicu reprodukuje pred sudom (član 137. stav 2. ZPP-a). Ovde se radi o sposobnosti fizičkog lica da sudu da obaveštenja o činjenicama koje se dokazuju. Prema tome, sposobnost da se bude svedok ne zavisi od uzrasta lica (jer svedok može biti i maloletnik), ne zavisi od zdravlja uključujući i psihičko zdravlje (mada u teoriji ima mišljenja da je potrebno da je svedok sposoban za rasuđivanje), ne zavisi od njegovog intelektualnog kvaliteta, socijalnog položaja, odnosa sa strankama, pa čak niti od njegove ekonomske i druge zainteresovanosti za ishod parnice u kojoj svedoči. Ovo su zapravo sve okolnosti koje mogu da utiču na verodostojnost iskaza svedoka, ali ne i na dopuštenost da fizičko lice svedoči u postupku.

Dužnosti svedoka – Svedok u postupku ima četiri dužnosti: (1) svedok je dužan da se odazove pozivu i da svedoči (član 137. stav 1. ZPP-a). Ako se

svedok, koji je uredno pozvan, ne odazove pozivu suda i ne dođe, a izostanak ne opravda ili se bez odobrenja suda ili bez opravdanog razloga udalji sa mesta gde treba da bude saslušan, sud će narediti da se prinudno dovede i naknadi troškove dovođenja i kazniti ga novčanom kaznom od 100 do 1.000 KM (član 410. stav 1. ZPP-a). Ako svedok neopravdano uskrati svedočenje ili odgovor na pojedina pitanja, sud će ga kazniti novčanom kaznom od 100 do 1.000 KM, a ako i posle toga odbije da svedoči sud će mu odrediti zatvor u trajanju dok ne pristane da svedoči ili dok njegovo svedočenje ne postane nepotrebno, ali najduže 15 dana (član 410. stav 2. ZPP-a). Na predlog stranke, sud može narediti svedoku da naknadi troškove koje je prouzrokovao svojim neopravdanim izostankom ili neopravdanim uskraćivanjem svedočenja ili odgovora na pojedina pitanja (član 410. stav 3. ZPP-a). Međutim, ako svedok naknadno opravda svoj izostanak ili naknadno pristane da svedoči, sud će opozvati svoje rešenje o kazni, a svedoka može potpuno ili delimično osloboditi od naknade troškova (član 410. stav 4. ZPP-a).

(2) Svedok je dužan da kazuje istinu u postupku. Lažno svedočenje predstavlja krivično delo, a osim toga povlači i građanskopravnu odgovornost za štetu koja za stranku nastane zbog lažnog svedočenja. Sud je uvek dužan da prethodno opomene svedoka da je dužan da govori istinu i da ne sme ništa prećutati i da upozori svedoka na posledice davanja lažnog iskaza.

(3) Svedok je dužan da kazuje sve što mu je poznato o činjenicama o kojima treba da svedoči. Svedok ne sme ništa prećutati o onome zbog čega je pozvan da svedoči, u tom smislu je i dužnost suda da svedoka opomene na to (član 143. stav 2. ZPP-a).

(4) Svedok je dužan da odgovara na pitanja stranaka i suda. Svedok ne može odbiti da odgovara na pitanja stranaka i suda, osim ako je zakonom oslobođen te dužnosti.

Isključenje i ograničenje dužnosti svedočenja Isključenje dužnosti svedočenja podrazumeva zabranu propisanu ZPP-om da se određena

lica mogu saslušati kao svedoci. Tako se kao svedok ne može saslušati lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja službene ili vojne tajne dok ga nadležni organ ne oslobodi te dužnosti (član 138. ZPP-a). Zabrana saslušanja prestaje samo kad nadležni organ oslobodi svedoka dužnosti čuvanja službene ili vojne tajne.

Ograničenje dužnosti svedočenja je dvostruko i to kao:(a) pravo na uskraćivanje svedočenja – Pravo da uskrate svedočenje imaju: (1)

punomoćnik stranke o onim činjenicama koje mu je stranka kao punomoćniku poverila bilo kada, kako u tekućoj, tako i u bilo kojoj drugoj parnici; (2) verski ispovednik o onim činjenicama

15

koje mu je stranka kao verskom ispovedniku ispovedila; (3) advokat, lekar, notar ili drugo lice o činjenicama koje su saznali u vršenju svoje delatnosti ili u vršenju nekog drugog poziva ili neke druge delatnosti, ako postoji obaveza da se kao tajna čuva ono što se saznalo u vršenju tog poziva ili delatnosti (član 139. stav 1. tačka 1. do 3. ZPP-a). Sudija je dužan da navedena lica upozori da mogu uskratiti svedočenje u navedenim slučajevima (član 139. stav 2. ZPP-a).

Međutim, svedok ne može uskratiti svedočenje pozivajući se na opasnost da se izloži imovinskoj šteti u sledećim situacijama:

- kad je prisustvovao zaključenju pravnog posla kao pozvani svedok (testis rogati);- o radnjama koje je u pogledu spornog odnosa preduzeo kao pravni prethodnik ili

zastupnik jedne od stranaka;- o činjenicama koje se tiču imovinskih odnosa uslovljenih bračnom ili vanbračnom

vezom:- o činjenicama koje se tiču rođenja, smrti ili zaključenja braka;- kad je na osnovu posebnih propisa dužan da podnese prijavu ili da izjavu (kad je u pitanju

postojanje krivičnog dela).(b) pravo na uskraćivanje odgovora na pojedina pitanja – Svedok ima pravo da uskrati

odgovor na pojedina pitanja ako bi svojim odgovorom izložio opasnosti od krivičnog gonjenja: (1) sebe; (2) svoje srodnike po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, a u pobočnoj liniji do trećeg stepena zaključno; (3) svog bračnog druga; (4) srodnike po tazbini do drugog stepena zaključno i kad je brak prestao; (5) lice sa kojim živi u vanbračnoj zajednici ili njegove srodnike do drugog stepena zaključno; (6) svog staraoca ili staranika, usvojioca ili usvojenika (član 140. stav 1. ZPP-a).

Sud je uvek dužan da upozori svedoka da može uskratiti odgovor na pojedina pitanja ako bi svojim odgovorom izložio opasnosti od krivičnog gonjenja sebe ili njemu navedeno blisko lice (član 140. stav 2. ZPP-a).

Sud u svakom pojedinom slučaju utvrđuje da li su opravdani razlozi za uskraćivanje svedočenja ili uskraćivanje odgovora na pojedina pitanja i to nakon što se o tome izjasne obe stranke (član 141. stav 1. ZPP-a). Kad sud donese rešenje o dužnosti svedoka da svedoči ili da odgovori na pojedina pitanja, na to rešenje stranke nemaju pravo na posebnu žalbu, a svedok može to rešenje pobijati u žalbi protiv rešenja o novčanoj kazni ili zatvoru koje kazne je sud izrekao zbog toga što je svedok neopravdano uskratio svedočenje ili odgovor na pojedina pitanja (član 141. stav 2. i 3. ZPP-a).

Izvođenje dokaza svedočenjem - Postupak za izvođenje dokaza svedočenjem pokreće stranka predlogom, u kojem je dužna da navede o čemu predloženi svedok treba da svedoči (thema probandi) i da navede ime, prezime i boravište svedoka (član 137. stav 3. ZPP-a). Sud poziva svedoka dostavljanjem poziva u pisanoj formi u kojem se navodi ime i prezime i ime jednog roditelja, vreme i mesto dolaska u sud, predmet u vezi sa kojim se poziva i naznačenje da se poziva kao svedok, s tim što poziv uvek sadrži upozorenje na posledice neopravdanog izostanka i na pravo na naknadu troškova koje svedok ima u vezi sa svedočenjem (član 142. stav 1. ZPP-a).

Svedok se saslušava po pravilu u sudskoj zgradi na ročištu za glavnu raspravu; međutim, moguće je da se svedok sasluša u svom stanu ili prostoriji u kojoj boravi i to pod uslovom da se zbog starosti, bolesti ili teških telesnih mana nije mogao odazvati pozivu suda (član 142. stav 2. ZPP-a). Svedoci se saslušavaju pojedinačno i bez prisustva svedoka koji će docnije biti saslušani, a svoje odgovore svedok daje neposredno i usmeno (član 143. stav 1. ZPP-a). Od pravila da

16

svedok svoje odgovore daje neposredno, izuzetak je u slučaju kad svedok ne zna jezik na kojem se postupak vodi i tada se svedok saslušava preko tumača (član 145. stav 1. ZPP-a). Od pravila da svedok svoje odgovore daje usmeno, izuzetak je kad je svedok gluv i u toj situaciji pitanja mu se postavljaju u pisanoj formi; kad je svedok nem svoje odgovore će davati u pisanoj formi; u slučaju da se svedoci koji su gluvi ili nemi ne mogu saslušati na način da im se pitanja postavljaju u pisanoj formi ili da odgovore daju u pisanoj formi, svedoci će biti saslušani preko tumača (član 145. stav 2. ZPP-a). U svakom slučaju sud je dužan da tumača prethodno upozori na dužnost vernog prenošenja pitanja svedoku i odgovora svedoka (član 145. stav 3. ZPP-a).

Sud je dužan pitati svedoka za ime i prezime, ime jednog roditelja, prebivalište odnosno boravište, mesto i datum rođenja, njegov odnos sa strankama, a zatim ga opomenuti na dužnost da govori istinu i da ništa ne sme prećutati i upozoriti na posledice davanja lažnog iskaza (član 143. stav 2. i 3. ZPP-a). Zakonodavac je propustio da normira dužnost suda da svedoka pita za njegovo zanimanje. Valjalo bi utvrditi zanimanje svedoka radi ocene verodostojnosti njegovog iskaza, jer kako je napred navedeno nisu svi svedoci iste intelektualne sposobnosti, niti raspolažu istim znanjem, a od stepena njihove intelektualne sposobnosti i znanja, u velikoj meri zavisi i stepen pravilnog razumevanja događaja koji se dogodio u prošlosti i stepen sposobnosti reprodukovanja činjenica o tom događaju pred sudom.

Svedok svedoči tako što slobodno izlaže o činjenicama o kojima je pozvan da svedoči i to na osnovu pitanja koje najpre postavlja stranka koja je predložila svedoka, a zatim na osnovu pitanja koje postavlja protivna stranka, s tim što sud uvek može postavljati pitanja svedoku, ne vodeći računa o redosledu kojim stranke postavljaju pitanja, a što znači da sud može postavljati pitanja svedoku i pre nego što omogući strankama da postavljaju pitanja (član 144. stav 1. i 2. ZPP-a). U svakom slučaju sud i stranke su dužne da svedoka uvek pitaju otkud mu je poznato ono o čemu svedoči (član 144. stav 3. ZPP-a). Sud je uvek dužan da vodi računa i ne dopusti da se svedoku postavljaju sugestivna pitanja (pitanja u kojima je odgovor unapred sadržan), kao i pitanja koja se ne tiču teme dokazivanja (thema probandi). Zakonodavac nije normirao izvođenje dokaza suočenjem svedoka čiji se iskazi ne podudaraju. Valjalo bi, ako se dogodi da se iskazi dva svedoka ne podudaraju (što se veoma često događa u parnici), da sud izvede dokaz suočenjem svedoka i to tako što će suočene svedoke saslušavati ponaosob o svakoj okolnosti o kojoj se ne slažu i njihov odgovor uneti u zapisnik.

Prava svedoka - Svedok ima pravo na naknadu troškova koji su nastali zbog toga što ima obavezu da svedoči, a to su: putni troškovi, troškovi ishrane, troškovi prenoćišta i izgubljena zarada (član 146. stav 1. ZPP-a). Svedok je dužan da naknadu troškova zahteva odmah po njegovom saslušanju, a ako to ne učini prekludiran je za ovo pravo u daljem toku postupka tj. gubi pravo da zahteva naknadu troškova. U tom smislu je i dužnost suda da svedoka nakon njegovog saslušanja upozori da će izgubiti pravo da zahteva naknadu troškova ako je odmah po saslušanju nije zahtevao (član 146. stav 2. ZPP-a). O zahtevu svedoka za naknadu troškova, sud odlučuje rešenjem i određuje da se odmereni iznos troškova isplati iz položenog predujma, a ako predujam nije položen, nalaže stranci koja je svedoka predložila da određeni iznos plati svedoku u roku od osam dana, s tim što žalba na ovo rešenje ne zadržava njegovo izvršenje (član 146. stav 3. ZPP-a).

Ocena iskaza svedoka - Pravilo je da sud ceni iskaz svedoka tj. verodostojnost iskaza svedoka po slobodnom uverenju. Pri oceni verodostojnosti iskaza svedoka, sud bi mogao koristiti objektivne i subjektivne kriterijume.

17

Objektivni kriterijumi za ocenu verodostojnosti iskaza svedoka su sledeći: (1) da li postoji saglasnost ili nesaglasnost iskaza svedoka sa ispravama; (2) kakva je struktura iskaza svedoka – da li svedok menja način i redosled kazivanja, da li ćuti na iznenada postavljeno pitanje, da li prilikom ponovnog saslušanja menja verziju događaja o kojem svedoči, da li je svedok direktan; (3) da li je svedok namerno ili slučajno prisustvovao događaju o kojem kazuje.

Subjektivni kriterijumi za ocenu verodostojnosti iskaza svedoka su sledeći: (1) odnos svedoka sa strankom – da li je svedok bračni drug stranke, da li je svedok zaposlen kod stranke, da li je svedok u prijateljskim ili neprijateljskim odnosima sa strankom, da li stranka može da ima uticaja na sadržinu kazivanja svedoka, kakav je interes svedoka za ishod spora; (2) starosna dob svedoka – kao sposobnost iskustva koja ga razlikuje od drugih svedoka; (3) stepen inteligencije, moć zapažanja i moć izražavanja svedoka; (4) opšti moralni kvaliteti svedoka.

(4) Veštaci

Kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja određene činjenice potrebno stručno znanje (nepravničko) kojim sud ne raspolaže, sud će odrediti izvođenje dokaza veštačenjem (član 147. ZPP-a). Proizlazi da veštak u parnici može biti: prvo, pomoćnik suda koji utvrđuje činjenice za sud na osnovu posebnog stručnog znanja kojim raspolaže i na osnovu utvrđenih činjenica iznosi svoj nalaz; drugo, kao dokazno sredstvo radi razjašnjenja činjenica; u ovom slučaju veštak iznosi mišljenje u kojem razjašnjava činjenice koje je utvrdio u svom nalazu ili koje mu je saopštio sud.

Sposobnost biti veštak – Svojstvo veštaka može imati kako fizičko lice, tako i pravno lice.

Određivanje veštaka – Postupak izvođenja dokaza veštačenjem pokreće se na predlog stranke, u kojem se naznačava predmet i obim veštačenja i predlaže lice koje će izvršiti veštačenje (član 148. stav 1. ZPP-a). O predloženom predmetu i obimu veštačenja i licu koje treba da izvrši veštačenje, izjašnjava se uvek protivna stranka (član 148. stav 2. ZPP-a), a ako stranke nisu saglasne o predmetu i obimu veštačenja i licu koje treba da izvrši veštačenje, sud o tome donosi rešenje (član 148. stav 3. ZPP-a), protiv kojeg nije dozvoljena žalba (član 159. ZPP-a). Pravilo je da se veštačenje poverava samo jednom veštaku (član 149. stav 1. ZPP-a), ali ako se radi o različitim vrstama veštačenja (ekonomsko, mašinsko, tehnološko, građevinsko, medicinsko i sl.), sud će odrediti više veštaka (član 149. stav 2. ZPP-a). Veštak se prvenstveno određuje iz reda imenovanih sudskih veštaka za određenu vrstu veštačenja (član 149. stav 3. ZPP-a), ali složenija veštačenja će se poveriti stručnim ustanovama kao što su bolnice, hemijski laboratoriji, fakulteti i sl. (član 149. stav 4. ZPP-a), a ako postoje ustanove za određene vrste veštačenja kao što su veštačenje lažnog novca, rukopisa, daktiloskopsko veštačenje i sl, takva veštačenja će se poveriti tim ustanovama u prvom redu (član 149. stav 5. ZPP-a).

Dužnosti veštaka - Lice koje je u rešenju suda određeno za veštaka dužno je: 1) Da se odazove pozivu suda da veštači (član 152. stav 1. ZPP-a). Ako veštak bez

opravdanog razloga odbije da veštači, sud će ga kazniti novčanom kaznom od 100 do 1.000 KM (član 411. stav 2. ZPP-a). Ako veštak naknadno pristane da veštači, sud može opozvati svoje rešenje o kazni (član 411. stav 4. ZPP-a).

2) Da iznese i dostavi sudu svoj nalaz i mišljenje (član 152. stav 1. ZPP-a) u roku koji odredi sud, kao i da se odazove pozivu suda na ročište za glavnu raspravu (član 151. stav 1. ZPP-a). Ako veštak ne dostavi sudu nalaz i mišljenje u ostavljenom mu roku ili ako ne dođe na ročište

18

za glavnu raspravu na koje je uredno bio pozvan, a izostanak ne opravda, sud će ga kazniti novčanom kaznom od 100 do 1.000 KM. Ako veštak naknadno dostavi nalaz i mišljenje ili naknadno opravda izostanak sa ročišta za glavnu raspravu, sud može opozvati svoje rešenje o kazni.

3) Da govori istinu, jer izrada lažnog nalaza i mišljenja predstavlja krivično delo.4) Da lično obavi veštečenje; veštak može angažovati pomoćnike, ali ne sme svoju dužnost

veštačenja poveriti trećem licu.5) Da veštečenje obavi de lege artis, a to znači da će veštak odgovarati za štetu koja je za

stranke nastala zbog izrade netačnog nalaza i mišljenja. Inače, građanskopravna odgovornost veštaka je deliktne prirode. S druge strane, sud može na zahtev stranke, narediti veštaku da naknadi troškove koje je prouzrokovao svojim neopravdanim odbijanjem da veštači ili neopravdanim nedostavljanjem nalaza i mišljenja u ostavljenom roku ili neopravdanim izostankom sa ročišta za glavnu raspravu (član 411. stav 3. ZPP-a).

Oslobođenje od dužnosti veštačenja - Veštak može na svoj zahtev biti oslobođen dužnosti veštačenja iz istih razloga iz kojih svedok ima pravo da uskrati svedočenje ili da uskrati odgovor na pojedina pitanja, ali sud može osloboditi veštaka, na njegov zahtev, od dužnosti veštačenja i iz drugih opravdanih razloga. Oslobođenje od dužnosti veštačenja može zahtevati ovlašćeni radnik organa ili organizacije u kojoj veštak radi, ako postoje opravdani razlozi da veštak u određenoj pravnoj stvari ne veštači (član 152. stav 2. i 3. ZPP-a). U svakom slučaju sud će po slobodnom uverenju ceniti da li postoje drugi opravdani razlozi da veštak bude u određenoj pravnoj stvari oslobođen dužnosti veštačenja. Protiv rešenja suda o oslobađanju veštaka od dužnosti veštačenja, žalba nije dozvoljena (član 159. ZPP-a.).

Izvođenje dokaza veštačenjem - Izvođenje dokaza veštačenjem određuje sud rešenjem koje sadrži:

1. Ime, prezime i zanimanje veštaka. 2. Predmet spora. 3. Predmet i obim veštačenja – podrazumeva činjenice koje veštak treba da utvrdi i/ili

razjasni. Utvrđenje i/ili razjašnjenje činjenica može podrazumevati da se veštaku stavi na raspolaganje stvar ili da mu se omogući pristup licu na kojem se činjenice utvrđuju i/ili razjašnjavaju. Ako se utvrđenje i/ili razjašnjenje činjenica odnosi na stvar, onda se stvar veštaku stavlja na raspolaganje u sudu, a kad se stvar nalazi kod trećeg lica ili državnog organa, primenjuju se pravila o dužnosti da se trpi uviđaj. Ako se utvrđenje i/ili razjašnjenje činjenica odnosi na lice, stranke ili treća lica nisu u obavezi da se podvrgnu veštačenju, osim kad se radi o paternitetskim ili maternitetskim sporovima. Idealno rešenje suda o izvođenju dokaza veštačenjem bilo bi da sam sud saopšti veštaku činjenice o kojima on treba da iznese svoje mišljenje, a da veštak saopštene mu činjenice razjasni koristreći se svojim stručnim znanjem kojim sud ne raspolaže. Takvo rešenje suda je idealno jer je tada veštak vezan činjenicama koje mu je sud saopštio.

Protiv rešenja suda o izvođenju dokaza veštačenjem, žalba nije dozvoljena (član 159. ZPP-a.).

4. Rok za podnošenje nalaza i mišljenja u pisanoj formi (član 150. ZPP-a).

Prepis rešenja se dostavlja veštaku, kao i poziv za ročište za glavnu raspravu (član 151. stav 2. ZPP-a).

19

Izvođenje dokaza veštačenjem podrazumeva izradu nalaza i mišljenja i saslušanje veštaka na glavnoj raspravi.

a. Izrada nalaza i mišljenja – Veštak je dužan da nalaz i mišljenje dostavi sudu pre rasprave (član 154. stav 1. ZPP-a), a sud dostavlja strankama nalaz i mišljenje veštaka najdocnije osam dana pre ročišta za glavnu raspravu (član 156. ZPP-a). Nalaz veštaka mora biti u pisanoj formi i mišljenje veštaka mora biti obrazloženo (član 154. stav 2. ZPP-a). Nalaz veštaka (u kojem utvrđuje činjenice) jeste osnova za izradu mišljenja (u kojem razjašanjava činjenice). Prema tome, na utvrđene činjenice veštak primenjuje stavove i pravila svoje struke i iznosi svoje zaključke. Sud mora da omogući strankama da ako hoće, prisustvuju kad veštak utvrđuje činjenice (ako te činjenice nije sud saopštio veštaku u rešenju o izvođenju dokaza veštačenjem) i da ravnopravno raspravljaju sa veštakom o utvrđivanju činjenica, a to zato što izvođenje dokaza veštačenjem mora udovoljiti zahtevima iz načela kontradiktornosti.

Prilikom izrade nalaza i mišljenja, može se dogoditi da veštak propusti da u ostavljenom roku dostavi sudu nalaz i mišljenje, a može se dogoditi da dostavi sudu nalaz i mišljenje koji je najasan, nepotpun ili protivreči sam sebi ili izvedenim okolnostima. U takvim situacija sud je dužan da odredi drugog veštaka. Dakle, sud će odrediti drugog veštaka:

- Po isteku roka koji je strankama ostavio za izjašnjenje o nalazu i mišljenju veštaka, ako veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku (član 155. stav 1. ZPP-a). Protiv rešenja suda o određivanju drugog veštaka u navedenoj situaciji, žalba nije dozvoljena (član 159. ZPP-a.)

- Po isteku roka za ponovno dostavljanje potpunog i razumljivog nalaza i mišljenja, ako veštak u ostavljenom roku ne postupi po nalogu suda da dopuni odnosno ispravi nalaz i mišljenje koji su nejasni, nepotpuni ili protivrečni sami sebi ili izvedenim okolnostima (član 155. stav 2. i 3. ZPP-a). Protiv rešenja suda o određivanju drugog veštaka u navedenoj situaciji, žalba nije dozvoljena (član 159. ZPP-a.)

b. Saslušanje veštaka na glavnoj raspravi - Propust da se veštak sasluša na glavnoj raspravi predstavlja povredu načela kontradiktornosti koja povlači ništavost presude. Zakonodavac je propisao dužnost suda da uvek pozove veštaka na ročište za glavnu raspravu (član 151. stav 1. ZPP-a). Sud mora omogućiti strankama da ravnopravno raspravljaju o nalazu i mišljenju veštaka u kontradiktornom postupku i da stave na nalaz i mišljenje svoje primedbe. Pravilo je da veštak na ročištu za glavnu raspravu kratko i usmeno iznese svoj nalaz i mišljenje i odgovori na pitanja suda i stranaka koja su upravljena na razjašnjenje iskaza i tvrdnji iz nalaza i mišljenja. Saslušanje veštaka na ročištu za glavnu raspravu predstavlja ključ dokaznog postupka, jer propusti koji se mogu javiti u vezi sa izvođenjem tog dokaznog sredstva imaju ozbiljne posledice po zakonitost i pravilnost sudske odluke. Tako ako se veštak ne izjasni o primedbama stranaka na nalaz i mišljenje, sud nije omogućio strankama da raspravljaju o rezultatima dokaza čime je učinjena apsolutno bitna povreda pravila postupka (član 227. stav 1. tačka 2. ZPP-a).

Obaveza suda da veštaka sasluša na ročištu za glavnu raspravu proizlazi iz: (1) Opšteg principa da sud odlučuje o tužbenom zahtevu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (član 4. ZPP-a); (2) Pravila da se dokazi izvode na ročištu za glavnu raspravu (član 99. tačka 5. ZPP-a); (3) Pravila da se na ročištu za glavnu raspravu pretresaju rezultati izvođenja dokaza.

Ako se ima na umu napred navedeno, zakonodavac je pogrešio kad je u članu 157. ZPP-a normirao: 1. pravilo da će se ročište za glavnu raspravu održati i ako veštak ne pristupi na glavnu raspravu i 2. izuzetak od tog pravila, da će se na predlog stranke, ročište za glavnu raspravu

20

odložiti, ako je prisustvo veštaka neophodno radi razjašnjenja ili dopune nalaza i mišljenja. Normirano pravilo je u suprotnosti sa napred navedenim principima i pravilima o usmenom, neposrednom i javnom raspravljanju, izvođenju i pretresanju dokaza na glavnoj raspravi, te bi moglo biti samo izuzetak od pravila da će se ročište za glavnu raspravu odložiti ako veštak ne pristupi na ročište za glavnu raspravu.

Prava veštaka - Veštak ima pravo na naknadu troškova koji su nastali povodom izvođenja veštačenja, kao što su putni troškovi, troškovi za ishranu i prenoćište, troškovi utvrđivanja činjenica (član 160. ZPP-a). Osim prava na naknadu troškova veštačenja, veštak ima pravo i na razumnu nagradu za izvršeno veštačenje (član 160. ZPP-a).

Ocena nalaza i mišljenja veštaka - Sud ne bi smeo bez ikakve rezerve da prihvati nalaz i mišljenje veštaka kao podlogu za svoju meritornu odluku. Sud je dužan da nalaz i mišljenje veštaka ceni slobodno primenom pravila o slobodnoj oceni dokaza. Zato sud ne sme prima faciae da uzme činjenice koje je veštak u nalazu utvrdio kao dokazane. Upravo je obrnuto, sud je dužan da na osnovu rezultata primene i drugih dokaznih sredstava, oceni da li su činjenice koje je veštak u nalazu utvrdio tačne ili nisu tačne. U tom smislu, primenom pravila o slobodnoj oceni dokaza, sud je dužan da ceni i mišljenje veštaka.

Izuzeće vešaka - Postupak za izuzeće veštaka pokreće stranka podnošenjem zahteva. Zahtev za izuzeće veštaka, stranka podnosi čim sazna da postoji razlog za izuće, a najdocnije pre početka izvođenja dokaza veštačenjem (član 153. stav 2. ZPP-a); ako stranka sazna za razlog izuzeća veštaka posle izvršenog veštačenja i veštačenju prigovara upravo iz tog razloga, sud će postupiti kao da je zahtev za izuzeće veštaka stavljen pre izvršenog veštačenja (član 153. stav 6. ZPP-a). U zahtevu za izuzeće stranka mora da navede razloge na kojima zasniva zahtev (član 153. stav 3. ZPP-a), a razlozi za izuzeće veštaka su isti kao i razlozi za izuzeće sudije (član 153. stav 1. u vezi člana 357. tačka 1. do 5. ZPP-a). Po zahtevu stranke za izuzeće veštaka sud odnosno postupajući sudija donosi rešenje, a protiv rešenja kojim se usvaja ili odbija zahtev za izuzeće veštaka, nije dozvoljena posebna žalba (član 153. stav 4. i 5. ZPP-a).

(5) Stranke

Saslušanje stranaka je dokazno sredstvo putem kojeg same stranke iskazuju o bitnim činjenicama koje su relevantne za meritornu odluku suda. Izvođenje dokaza saslušanjem stranaka se uvek pokreće na predlog stranaka (član 163. ZPP-a) što je u skladu sa raspravnim načelom. Međutim, smatramo da sud nema obavezu da ex officio na predlog stranaka odredi izvođenje ovog dokaza, jer se radi o najnepouzdanijem dokaznom sredstvu obzirom da stranka iskazuje o bitnim činjenicama u svojoj pravnoj stvari. U većini pravnih sistema, pa i u sistemu Republike Srpske, izvođenje dokaza saslušanjem stranaka je subsidijerno dokazno sredstvo koje sud može, ali ne mora da izvodi. Dakle, sud bi mogao pristupiti izvođenju ovog dokaza tek onda kad nema drugih dokaza ili onda kad postoje drugi dokazi, ali nađe da je saslušanje stranaka potrebno za utvrđivanje bitnih činjenica.

Pravilo je da se uvek saslušavaju obe parnične stranke i to pravilo proizlazi iz načela obostranog saslušanja stranaka (audiatur et altera pars). Izuzetak od ovog pravila je da sud odluči da se izvede dokaz saslušanjem samo jedne stranke i to u dva slučaja: (1) Ako druga stranka

21

uskrati davanje iskaza ili (2) Ako se druga stranka ne odazove pozivu suda radi saslušanja (član 164. ZPP-a).

Sud je dužan da pozove stranke na ročište za glavnu raspravu i u pozivu naznači da će se na ročištu izvoditi dokaz saslušanjem stranaka i upozori da će stranka koja dođe na ročište biti saslušana u odsustvu druge stranke (član 166. stav 2. ZPP-a). Poziv na ročište radi izvođenja dokaza saslušanjem stranaka, sud dostavlja punomoćniku stranke (koji je dužan da o tome obavesti stranku), a ako stranka nema punomoćnika poziv se dostavlja neposredno stranci; za parnično nesposobnu stranku, poziv se dostavlja njenom zakonskom zastupniku (član 166. stav 1. ZPP-a); za pravno lice poziv se dostavlja njegovom zastupniku.

Izvođenje dokaza saslušanjem stranaka sprovodi se tako što sud primenjuje pravila o izvođenju dokaza saslušanjem svedoka (član 168. ZPP-a). Sud saslušava same stranke ako su parnično sposobne. Kad stranka koja je fizičko lice, nema parničnu sposobnost, saslušaće se njen zakonski zastupnik, a samo kad sud oceni da je moguće saslušati i samu parnično nesposobnu stranku, saslušaće je umesto njenog zakonskog zastupnika ili i pored njenog zakonskog zastupnika (član 165. stav 1. ZPP-a). Ako je stranka pravno lice, saslušaće se lice koje je zakonom ili pravilima određeno da zastupa pravno lice tj. zastupnik pravnog lica (član 165. stav 2. ZPP-a).

Za razliku od svedoka koji ima dužnost svedočenja, stranka nije dužna da kazuje o bitnim činjenicama relevantnim za meritornu odluku suda, kao što nije dužna da preduzima parnične radnje. Prema stranci sud ne može primeniti nikakve prinudne mere ako se ne odazove na poziv suda radi saslušanja, niti sud može prinuditi stranku na davanje iskaza (član 167. ZPP-a). U svakom slučaju sud može primenom pravila o slobodnoj oceni dokaza, ceniti od kakvog je značaja to što se stranka nije odazvala na poziv suda radi saslušanja ili što je odbila davanje iskaza.

Izvođenje dokaza saslušanjem stranaka razlikuje se od informativnog saslušanja stranaka. Informativno saslušanje stranaka nije dokazno sredstvo, već je njegova svrha i cilj da stranke razjasne sudu svoje navode i predloge, tako da predstavlja parničnu radnju koja proizvodi pravno dejstvo ako su se stekli potrebni uslovi za punovažnost parnične radnje stranke. Parnično nesposobna stranka ne može da razjašnjava sudu svoje navode i predloge, već za nju tj. u njeno ime to čini njen zakonski zastupnik i po tome se informativno saslušanje stranke razlikuje od izvođenja dokaza saslušanjem stranaka. Naime, parnično nesposobna stranka, kako je napred navedeno može biti saslušana umesto ili pored njenog zakonskog zastupnika u postupku izvođenja dokaza saslušanjem stranaka.

(6) Tumači

Tumači su posebna vrsta veštaka tj. lica koja pomažu sudu u komunikaciji sa drugim subjektima koji u postupku ne mogu iz nekog razloga (zato što ne znaju jezik, ili su gluva ili nema) da faktički preduzimaju radnje. Na tumače se primenjuju sva pravila koja važe i za veštake (član 162. ZPP-a).

DOKAZNA SNAGA

22

Dokazni postupak se uvek izvodi kad su među strankama činjenice sporne. Međutim, rezultat dokaznog postupka ponekad može biti takav da nameće potrebu primene pravila o teretu dokazivanja, a pravila o teretu dokazivanja su sistemski povezana i usklađena sa pravilima o teretu tvrdnje.

Teret tvrdnje - Pošto se parnica odvija u okviru raspravnog načela, pitanje tereta tvrdnje može imati velikog uticaja na ishod parnice. Pravilima o teretu tvrdnje reguliše se podela na:

Objektivni teret tvrdnje - podrazumeva način iznošenja činjenica pred sud. Pravilo je da ZPP uređuje nužne elemente tužbe i odgovora na tužbu, a to znači da će tužilac u tužbi izneti činjenice na kojima zasniva svoj tužbeni zahtev odnosno one činjenice iz kojih proizlazi osnovanost njegovog tužbenog zahteva, a da će tuženi u odgovoru na tužbu izneti one činjenice koje sprečavaju nastanak ili ostvarenje tužiočevog prava ili one činjenice zbog kojih je tužiočevo pravo prestalo.

Subjektivni teret tvrdnje – podrazumeva podelu procesnih tereta u vezi sa dužnošću iznošenja činjenica u parnici. Raspodela subjektivnog tereta tvrdnje, prema tome, podrazumeva dužnost tužioca da iznese činjenice na kojima temelji željenu pravnu posledicu koju tužbenim zahtevom traži i dužnost tuženog da iznese činjenice koje sprečavaju nastanak ili ostvarenje tužiočevog prava ili one činjenice zbog kojih je tužiočevo pravo prestalo. Ako tužilac i tuženi ne iznesu pred sud činjenice na osnovu čijeg postojanja izvode određenu pravnu posledicu, mogu ih pogoditi negativne posledice pravila o raspodeli subjektivnog tereta tvrdnje.

Međutim, ishod spora primenom pravila o raspodeli subjektivnog tereta tvrdnje, moguć je samo teoretski, jer je sud dužan da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva, kao i da se stara da na glavnoj raspravi stranke iznesu sve bitne činjenice i dopune navode o činjenicama važnim za donošenje sudske odluke.

Teret dokazivanja - Rezultat dokaznog postupka može biti trojak:(a) o postojanju činjenice na kojoj stranka zasniva svoj zahtev ili prigovor, sud se uverio;(b) o nepostojanju činjenice odnosno o tome da se činjenica nije dogodila u stvarnosti, sud

se uverio;(c) sud ne može da stvori uverenje o tome da li činjenica koja potpada pod dispoziciju

materijalnopravne norme, zaista postoji ili ne postoji u stvarnosti; u ovoj situaciji – non liquet (činjenično nejasna situacija), sporno je koja od činjenica koje su stranke navele odgovara stvarnosti, a kako je sud (prema članu 2. stav 2. i članu 6. Evropske konvencije o ljudksim pravima i osnovnim slobodama) shodno pravu stranke na pravnu zaštitu, dužan da i u činjenično nejasnim situacijama meritorno reši spor, to će sud meritorno rešiti spor primenom pravila o teretu dokazivanja. Primena pravila o teretu dokazivanja podrazumeva situaciju u kojoj se odlučne činjenice ne mogu dokazati, zbog čega parnicu gubi ona stranka na kojoj leži teret dokazivanja, a nije uspela da dokaže činjenice koje su važne za sudsku odluku.

Pravilima o teretu tvrdnje reguliše se podela na:Subjektivni teret dokazivanja – podrazumeva odgovor na pitanje koje dokaze je stranka

dužna da ponudi sudu u parnici. Svaka od stranaka (tužilac u tužbi, tuženi u odgovoru na tužbu) dužna je da sudu ponudi dokaze za svoje činjenične tvrdnje na kojima zasniva zahtev ili kojima osporava zahtev protivne stranke. Tako će parnica biti okončana na štetu one stranke koja nije ponudila dokaz koji potvrđuje njene činjenične tvrdnje tj. postojanje činjenica koje ulaze u dispoziciju materijalnopravne norme iz koje se izvodi zahtev.

23

Međutim, takvo rešenje spora je moguće samo teoretski i to iz dva razloga: prvo, zato što je sud dužan da u dokaznom postupku utvrdi sve činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva i drugo, zato što primena materijalnog prava počiva na maksimi iura novit curia, a što znači da je sud ex officio dužan da utvrdi da li su ispunjene pretpostavke za primenu materijalnopravne norme na čijoj dispoziciji tužilac zasniva svoj tužbeni zahtev.

Objektivni teret dokazivanja – podrazumeva odgovor na pitanje koja od stranaka snosi rizik nedokazanosti neke od odlučnih činjenica odnosno na čiju štetu će sud odlučiti kada nije u stanju da stekne uverenje o istinitosti odnosno neistinitosti činjenica. Po pravilu parnicu gubi ona stranka na kojoj leži teret dokazivanja.

Non liquet situaciju koja nastupa kad sud ne može sa sigurnošću da utvrdi postojanje neke činjenice, sud rešava primenom pravila o podeli objektivnog tereta dokazivanja. Ova pravila su uređena:

a) U nizu materijalnopravnih normi, pa je sud dužan da u non liquet situaciji odluči o postojanju sporne činjenice na osnovu pravila o podeli tereta dokazivanja sadržanih u tim normama tj. u zakonima8.

b) Kad zakonom nije uređena podela objektivnog tereta dokazivanja, non liquet situaciju treba rešiti primenom formule koju je postavio Leo Rosenberg. Naime, svaka stranka u postupku snosi teret dokazivanja one činjenice koja ulazi u dispoziciju materijalnopravne norme koja je za nju povoljna. Tako tužilac treba da dokaže činjenice koje su bitne za nastanak ili ostvarenje njegovog prava, a tuženi koji osporava tužiočevo pravo treba da dokaže činjenice koje sprečavaju nastanak ili ostvarenje tužiočevog prava ili da ukaže na činjenice zbog kojih je tužiočevo pravo prestalo da postoji. Ova Rosenberg-ova formula o podeli objektivnog tereta dokazivanja zasniva se na materijalnopravnim principima i na ostvarenju ideje pravičnosti materijalnopravne norme.

c) Kad se stranka poziva na izuzetak od pravila, na njoj je teret dokazivanja da postoje činjenice na kojima se izuzetak zasniva9.

d) Kad su u pitanju zakonske pretpostavke, stranka kojoj zakonska pretpostavka ide u korist snosi teret dokazivanja da postoje činjenice koje čine basis odnosno da postoje pravno relevantne činjenice odnosno da postoji neko pravno stanje ili pravno ovlašćenje. Protivnik u tom slučaju podnosi protivdokaz ili dokaz o protivnom kojim pobija tačnost zakonske pretpostavke.

Obrt tereta dokazivanja - Stranke su dužne da pred sudom u postupku savesno koriste prava koja su im priznata ZPP-om (član 9. ZPP-a). Međutim, u dokaznom postupku se može dogoditi da stranke zloupotrebe svoja procesna prava na taj način što će osujetiti mogućnost upotrebe nekog dokaznog sredstva. Pod osujećenjem mogućnosti upotrebe nekog dokaznog sredstva podrazumeva se situacija u kojoj stranka na kojoj nije subjektivni teret dokazivanja, svojim činjenjem ili nečinjenjem onemogući upotrebu nekog dokaznog sredstva protivnoj strani 8 Ugovor u pisanoj formi odražava pravu volju ugovornih strana; ako jedna od stranaka u parnici tvrdi da se radi o simulovanom ugovoru, na njoj je teret dokazivanjada je ugovor simulovan. Štetnik je dužan da naknadi oštećenom štetu nastalu u saobraćajnoj nezgodi upotrebom motornog vozila u pokretu; ako štetnik dokaže da do njega nije bilo krivice za tako nastalu štetu, neće biti dužan da štetu naknadi tj. na štetniku je teret dokazivanja da šteta nije prouzrokovana njegovom radnjom. Vlasnik opasne stvari ili lice koje se bavi opasnom delatnošću, po principu objektivne odgovornosti bez obzira na krivicu, odgovara za štetu koja je nastala u vezi sa opasnom stvari odnosno opasnom delatnošću, osim ako dokaže da opasna stvar ili opasna delatnost nije uzork štete. 9 Pravilo je da je punoletno lice istovremeno i poslovno sposobno; stranka koja u parnici tvrdi da njen protivnik kao punoletno lice nije poslovno sposobno, snosi teret dokazivanja u pogledu činjenice na kojoj se izuzetak od pravila zasniva tj. na toj stranci je teret dokazivanja da njen protivnik nije poslovno sposobno lice.

24

na koju pada teret dokazivanja (npr. namerno se uništi isprava, sudu neće da se saopšti adresa svedoka i sl.). U uporednopravnoj sudskoj praksi u takvoj situaciji dolazi do obrta tereta dokazivanja tako da teret dokazivanja pada na stranku koja je osujetila upotrebu tj. izvođenje određenog dokaznog sredstva.

U pravnom sistemu Republike Srpske, navedenu situaciju sud rešava primenom pravila o slobodnoj oceni dokaza, a u prilog primene tih pravila su sledeći razlozi:

1. Dužnost stranke da govori istinu pred sudom i da savesno koristi prava priznata joj zakonom (član 9. ZPP-a), ne podrazumeva za stranku procesni teret da svom protivniku omogući procesnopravne pogodnosti;

2. ZPP sadrži pravila o dužnosti podnošenja isprave i trpljenja uviđaja i nepoštovanje ovih dužnosti ceni primenom pravila o slobodnoj oceni dokaza;

3. Pravila o teretu dokazivanja iz člana 126. ZPP-a su procesnopravne norme imperativnog karaktera, jer se uvek primenjuju u slučaju da sud na osnovu ocene izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu;

4. Primena pravila o obrtu tereta dokazivanja predstavljala bi kreiranje nove pravne norme putem sudske prakse koja nije izvor prava u Republici Srpskoj.

Međutim, pravilo o obrtu tereta dokazivanja bi u svakom slučaju bilo uputno primeniti uvek u situaciji kad to zakon izričito ne zabranjuje i kad jedna od stranaka dolozno osujeti izvođenje nekog dokaznog sredstva.

OCENA DOKAZA

Dokazni postupak se okončava tako što sud vrši ocenu dokaza i to na taj način što utvrđuje da li se prema rezultatu izvedenih dokaznih sredstava, određena činjenica koja je bila predmet dokazivanja može smatrati istinitom ili ne. Već je bilo reči o tome da “istina” u građanskom procesnom pravu podrazumeva samo viši ili niži stepen verovatnoće da se nešto dogodilo u prošlosti, pa iznalaženje tzv. objektivne i realne istine van ljudske svesti nije zadatak parničnog suda.

Moderno procesno pravo ne poznaje više tzv. teoriju zakonske ocene dokaza kojom je sud bio vezan čvrstim pravilima o oceni dokaza; sa zakonskom ocenom dokaza prestalo je nakon Francuske revolucije 1789. godine.

ZPP u članu 8. sadrži pravilo o slobodnoj oceni dokaza, po kojem sud odlučuje po svom uverenju koje će činjenice smatrati dokazima, a to uverenje sud stiče na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza ponaosob i svih dokaza zajedno.

Savesna i brižljiva ocena dokaza podrazumeva dužnost suda da svoje uverenje o istinitosti činjenica koje su predmet dokazivanja, formira na osnovu: (1) Ličnih opštih stavova iskustva tj. svog najboljeg znanja i umeća, (2) Objektivno saznatljivih stavova iskustva drugih, (3) Objektivno saznatljivih stavova iskustva nauke.

Proizlazi da ocena dokaza nije samo subjektivna stvar sudije, već da je objektivizirana dužnošću upotrebe opštih stavova iskustva, naročito stavovima iskustva nauke. Upravo objektivizacija ocene dokaza omogućava drugostepenom sudu da u postupku po žalbi, kontroliše primenu opštih stavova iskustva i stavova iskustva nauke i logično zaključi o postojanju/nepostojanju odnosno istinitosti/neistinitosti činjenica koje su bile predmet dokazivanja.

Pravilo o slobodnoj oceni dokaza sasvim sigurno ne podrazumeva arbitrernost u oceni dokaza, jer arbitrernost u oceni dokaza podrazumeva apsolutno bitnu povredu odredaba

25

parničnog postupka koja dovodi do ništavosti presude, a podleže i kontroli pred Evropskim sudom za ljudska prava zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Učenje o stepenu dokazanosti - Iako je uverenje suda o istinitosti činjenica koje su bile predmet dokazivanja objektivizirano opštim stavovima iskustva, naročito nauke, ono je uvek subjektivno. Tako je učenje o stepenu dokazanosti jedno od najspornijih u doktrini građanskog procesnog prava. Ipak su se iskristalisale dve teorije:

1) Subjektivna teorija o stepenu dokazanosti – potiče od Rosenberg-a. Po ovoj teoriji, uverenje o istinitosti sud stiče onda kad postoji toliki stepen verovatnoće da više ne može da postoji razumna sumnja u suprotno.

2) Objektivna teorija o stepenu dokazanosti – Po ovoj teoriji, postojanje jedne činjenice je dokazano kad sud stekne uverenje o verovatnosti postojanja te činjenice.

U svakom slučaju, kad se radi o meritornom rešenju spora primenjuje se subjektivna teorija, a kad se radi o postojanju odnosno nepostojanju procesnih pretpostavki, kao i o drugim procesnim pitanjima, primenjuje se objektivna teorija.

OBEZBEDJENJE DOKAZA

Protekom vremena dokazi mogu da budu uništeni ili izmenjeni ili njihovo izvođenje može da bude otežano, zbog čega se opravdano može pretpostaviti da neće moći biti izvedeni na glavnoj raspravi. Zbog ovih razlga ZPP predviđa institut obezbeđenja dokaza. Po svojoj pravnoj prirodi, postupak za obezbeđenje dokaza je jedan oblik vanparničnog postupka obzirom da mu je svrha prevencija. U tom smislu se u ovom postupku odstupa od načela kontradiktnornosti. Ovaj postupak najviše podseća na postupak za određivanje privremenih mera.

Razlozi za pokretanje postupka obezbeđenja dokaza - ZPP predviđa da stranka može pokrenuti postupak za obezbeđenje dokaza iz dva razloga (član 169. stav 1. ZPP-a): 1. ako postoji opravdana bojazan da neki dokaz neće moći da se izvede (npr. jer će predmet uviđaja propasti, jer će svedok zbog teške bolesti umreti) i 2. Ako postoji opravdana bojazan da će docnije izvođenje dokaza biti otežano (npr. jer će predmet uviđaja biti bitno izmenjen, jer će svedok napustiti zemlju).

Predlog za pokretanje postupka obezbeđenja dokaza – Predlog se može staviti pre pokretanja parnice ili u toku parnice (član 169. stav 1. ZPP-a). Predlog mora biti podnet u pisanoj formi i mora biti obrazložen. Predlagač je dužan (član 171. ZPP-a): 1. da u predlogu navede činjenice koje će biti predmet dokazivanja; 2. da predloži dokazna sredstva koja će se izvesti radi utvrđivanja činjenica koje su predmet dokazivanja; 3. da navede razlog zbog kojeg smatra da postoji opravdana bojazan u vezi sa izvođenjem dokaza; predlagač naročito mora učiniti verovatnim postojanje opravdane bojazni; 4. Da navede ime i prezime svog protivnika, osim ako je ovaj nepoznat.

Nadležnost suda – Ako je predlog za obezbeđenje dokaza stavljen pre pokretanja parnice, za postupanje po predlogu je nadležan sud prvog stepena na čijem području se nalaze stvari koje treba razgledati (tj. stvari koje su predmet uviđaja) odnosno sud na čijem području boravi lice (tj.

26

svedok) koje treba saslušati (član 170. stav 2. ZPP-a). Ako je predlog stavljen u toku parnice, za postupanje po predlogu je nadležan sud pred kojim je u toku parnica (član 170. stav 1. ZPP-a).

Postupanje suda po predlogu – Postupak za obezbeđenje dokaza je hitan postupak (član 172. ZPP-a). Sud dostavlja predlog protivniku predlagača, ostavljajući mu odgovarajući rok za odgovor na predlog. Izuzetak od ovog pravila je u situaciji kad postoji opasnost za obezbeđenje dokaza, jer tada će sud o predlogu odlučiti i bez prethodnog izjašnjenja tj. odgovora protivnika predlagača. Kad predlog sadrži sve što je potrebno da sud po njemu postupi, sud će rešenjem usvojiti predlog i zakazati ročište za izvođenje dokaza i to rešenje će dostaviti predlagaču i protivniku predlagača. Sud će protivniku predlagača uz rešenje kojim se usvaja predlog i zakazuje ročište za izvođenje dokaza, dostaviti i predlog, ako mu prethodno predlog nije dostavio na odgovor. Protiv rešenja kojim se usvaja predlog za obezbeđenje dokaza, žalba nije dozvoljena.

U izuzetnim slučajevima kad postoji naročita opasnost za obezbeđenje dokaza, sud može usvojiti predlog i odrediti da izvođenje dokaza započne i pre nego što se to rešenje dostavi protivniku predlagača, a protiv tog rešenja žalba takođe nije dozvoljena.

Ako protivnik predlagača nije poznat ili nije poznato njegovo boravište, sud će mu bez prethodnog oglašavanja postaviti privremenog zastupnika po pravilima o postavljanju privremenog zastupnika tuženom (član 296. ZPP-a).

Kad su dokazi izvedeni u postupku obezbeđenja dokaza pokrenutom pre pokretanja parnice, zapisnik o izvođenju dokaza će čuvati sud pred kojim su dokazi izvedeni; kad je parnica u toku, a postupak obezbeđenja dokaza je sproveo sud pred kojim ne teče parnica, zapisnik o izvođenju dokaza će se dostaviti parničnom sudu (član 173. ZPP-a). U svakom slučaju, kad dokazi odnosno dokazna sredstva nisu izmenjena ili kad nisu postala nedostupna parničnom sudu, parnični sud bi trebalo da ponovi izvedene dokaze kako bi ispoštovao načelo neposrednosti i kontradiktornosti, jer je pravilo da se dokazi od značaja za meritornu sudsku odluku izvode na glavnoj raspravi.

PREKID POSTUPKA

Započeti parnični postupak, sud je dužan da sprovede i okonča bez odugovlačenja i sa što manje trooškova (član 10. ZPP-a).

Međutim, tokom trajanja parnice mogu nastupiti okolnosti koje sprečavaju nesmetano odvijanje i okončanje parnice. Te okolnosti po svojoj prirodi mogu biti pravne ili faktičke. Prekid postupka može biti obavezan tj. po samom zakonu (član 378. ZPP-a) i fakultativan (član 379. ZPP-a).

Obavezan (ex lege) prekid postupka – Postupak se po samom zakonu (ex lege) prekida u dva slučaja: kad je nestala jedna od procesnih pretpostavki za vođenje parnice i kad je nastupila faktička nemogućnost da se parnica dalje vodi.

A. Procesne pretpostavke za vođenje parnice su nestale:1. kad stranka umre ili izgubi parničnu spososobnost, a nema punomoćnika u toj parnici,2. kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, a

stranka nema punomoćnika u toj parnici,3. kad stranka koja je pravno lice prestane postojati odnosno kad nadležni organ odluči o

zabrani rada,4. kad nastupe pravne posledice otvaranja stečajnog postupka

27

5. kad je to drugim zakonom određeno.

B. Faktička nemogućnost da se parnica dalje vodi postoji u slučaju kad usled rata ili drugih uzroka prestane rad u sudu.

Kad se steknu razlozi na osnovu kojih dolazi do prekida postupka ex lege, sud rešenjem deklarativno utvrđuje prekid postupka. Protiv rešenja kojim sud utvrđuje prekid postupka, stranka može izjaviti žalbu, ali žalba ne zadržava izvršenje rešenja (član 382. stav 1. ZPP-a). Ako sud odbije predlog za prekid postupka i odmah nastavi postupak, protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba (član 382. stav 2. ZPP-a).

Fakultativni prekid postupka – može istovremeno biti tretiran i kao obavezni prekid postupka ako su ispunjeni potrebni uslovi. U svakom slučaju sud će doneti konstitutivno rešenje kojim određuje prekid postupka. Protiv rešenja kojim sud određuje prekid postupka, stranka može izjaviti žalbu, ali žalba ne zadržava izvršenje rešenja (član 382. stav 1. ZPP-a). Ako sud odbije predlog za prekid postupka i odmah nastavi postupak, protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba (član 382. stav 2. ZPP-a). Sud određuje prekid postupka u dva slučaja:

1. Kad se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja kao što su poplave i slično, odsečeno od suda.

2. Kad je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju.

Prethodno (prejudicijelno) pitanje je pitanje o postojanju ili nepostojanju jednog subjektivnog prava ili pravnog odnosa čije rešenje logički prethodi rešenju glavnog pitanja o osnovanosti tužbenog zahteva tj. prethodi rešenju merituma (član 12. ZPP-a). Prethodno pitanje je uvek:

- pravno pitanje o postojanju ili nepostojanju jednog subjektivnog prava (ili samo ovlašćenja) ili pravnog odnosa; proizlazi da prethodno pitanje nije činjenično pitanje;

- pravno pitanje koje se postavlja in concreto u odnosu na glavno pitanje; proizlazi da prethodno pitanje nije opšte pravno pitanje, nije tumačenje pravnih normi i standarda;

- ono pitanje koje se javlja u dispoziciji materijalnopravne norme na koju se stranka u postupku poziva kad tvrdi da joj pripada određena pravna posledica;

- ono pitanje koje uvek predstavlja samostalnu pravnu celinu, tako da se o njemu može odlučivati kao o glavnom pitanju u nekoj drugoj parnici po tužbi za uvrđenje;

- ono pitanje koje može biti građanskopravne prirode i tad se o njemu odlučuje u građanskom sudskom postupku, ali može biti i druge prirode (krivično delo, privredni prestup, prekršaj, upravna stvar i sl.) kad se o njemu ne odlučuje u građanskom sudskom postupku, već u drugim postupcima.

U evrokontinentalnim sistemima postoje tri sistema rešavanja prethodnog pitanja u parnici. U Francuskoj važi sistem potpune vezanosti, tako da o prethodnom pitanju odlučuje uvek samo onaj državni organ u čijoj nadležnosti je odlučivanje o tom pitanju, a što znači da parnični sud uvek prekida parnicu, da bi nadležni sud ili organ uprave odlučio o prethodnom pitanju. Prema ovom sistemu, svaki državni organ je vezan pravnosnažnom odlukom drugog državnog organa. U Nemačkoj važi sistem nevezanosti tj. pravilo da svaki državni organ samostalno odlučuje o prethodnom pitanju, s tim da ta odluka važi samo u postupku u kojem se to prethodno pitanje postavilo. Prema ovom sistemu sud nije vezan odlukom državnog organa koji u okviru svoje nadležnosti odluči o prethodnom pitanju kao glavnom. U Austriji, kao i u Republici Srpskoj važi mešoviti sistem prema kojem postoji razlika između situacije kad je nadležni organ već rešio o

28

prethodnom pitanju kao glavnom u okviru svoje nadležnosti i situacije kad nadležni organ nije rešio o prethodnom pitanju u okviru svoje nadležnosti tj. kad ne postoji pravnosnažna odluka nadležnog organa o prethodnom pitanju kao glavnom.

Nerešeno prethodno pitanje - Prema mešovitom sistemu, u situaciji kad o prethodnom pitanju kao glavnom, nadležni organ u okviru svoje nadležnosti nije doneo pravnosnažnu odluku, parnični sud može sam da reši prethodno pitanje (član 12. stav 1. ZPP-a). Odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12. stav 2. ZPP-a). Prema tome, bez obzira na prirodu prethodnog pitanja (da li se radi o krivičnom delu, privrednom prestupu, upravnoj stvari i sl.), parnični sud može sam da reši o prethodnom pitanju obzirom da od njegovog rešenja zavisi odluka parničnog suda o tome da li postoji neko subjektivno pravo ili pravni odnos. Međutim, sud može odlučiti da ne rešava sam o prethodnom pitanju i tada određuje prekid postupka dok nadležni organ u nekom drugom postupku (u krivičnom postupku i u postupku po privrednim prestupima) ne odluči pravnosnažno o prethodnom pitanju (član 379. sav 2. ZPP-a).

Ako parnični sud sam odluči o prethodnom pitanju kao glavnom, odluka suda o tom prethodnom pitanju ne ulazi u izreku sudske odluke, već u njeno obrazloženje. Prema tome, odluka suda o prethodnom pitanju ne proizvodi dejstvo materijalne pravnosnažnosti, već ima dejstvo samo u konkretnoj parnici u kojoj je to prethodno pitanje rešeno, kako je napred navedeno. Druga je situacija kad se o prethodnom pitanju odlučuje kao o prejudicijelnom zahtevu za utvrđenje ili kao o prejudicijelnoj protivtužbi. U ovoj situaciji odluka o prethodnom pitanju ulazi u izreku sudske odluke i proizvodi dejstvo materijalne pravnosnažnosti, ali se u ovoj situaciji svakako radi o prethodnom pitanju koje je građanskopravne prirode.

Pravnosnažno rešeno prethodno pitanje – Pravilo je da odluke drugih sudova u kojima je pravnosnažno rešeno o prethodnom pitanju kao glavnom, vezuju parnični sud. Tako je parnični sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca, vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 12. stav 3. ZPP-a). Parnični sud je takođe nesumnjivo vezan pravnosnažnom presudom suda u pogledu postojanja privrednog prestupa i odgovornosti učinioca za privredni prestup, kao i pravnosnažnom odlukom suda o upravnoj stvari. Takođe je parnični sud vezan pravnosnažnom presudom drugog građanskog suda koji je o prethodnom pitanju rešio kao o glavnom pitanju.

Međutim, u praksi je često sporno da li je parnični sud vezan pravnosnažnom odlukom organa uprave i da li ima obavezu da odredi prekid postupka i sačeka pravnosnažnu odluku organa uprave. Ako bi parnični sud uvažavao odluke organa uprave ili određivao prekid postupka i čekao pravnosnažnu odluku organa uprave o prethodnom pitanju, takva odluka parničnog suda bila bi protivna garancijama iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Ovo zato što sud onda ne bi bio nezavisan i nepristrasan u odlučivanju. Proizlazi da parnični sud ne može biti vezan odlukom organa uprave kojom je on rešio o prethodnom pitanju kao glavnom, već je dužan da, u situaciji kad postoji pravnosnažna odluka organa uprave, ceni rezultate upravnog postupka u okviru sopstvenog dokaznog postupka.

Dejstvo prekida postupka – Kad odluka suda o prekidu postupka postane pravnosnažna, za vreme trajanja prekida:

1. Prestaju da teku svi rokovi za vršenje parničnih radnji (član 380. stav 1. ZPP-a),2. Sud ne može preduzimati parnične radnje; izuzetak od ovog pravila je situacija kad je

prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave i tada sud može doneti odluku na osnovu te glavne rasprave (član 380. stav 2. ZPP-a),

29

3. Parnične stranke ne mogu preduzimati i vršiti parnične radnje jer parnična radnja jedne stranke ne bi proizvela nikakvo pravno dejstvo prema drugoj stranci; dejstvo te parnične radnje počinje tek kad se postupak nastavi (član 380. stav 3. ZPP-a).

Nastavak prekinutog postupka – Postupak se nastavlja u zavisnosti od toga šta je bio razlog za prekid postupka.

Ako je postupak prekinut ex lege zbog toga što je nestala jedna od procesnih pretpostavki za vođenje parnice, postupak će se nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine (član 381. stav 1. ZPP-a).

Ako je postupak prekinut ex lege zbog toga što je nastupila faktička nemogućnost da se parnica dalje vodi, sud je ex officio dužan da nastavi postupak kad nakon rata ili drugog uzroka otpočne sa radom .

Ako se radi o fakultativnom prekidu postupka zbog toga što je sud odlučio da ne rešava sam o prethodnom pitanju, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno okonča postupak pred sudom koji je rešavao o prethodnom pitanju kao o glavnom. Sud može i ranije da nastavi postupak ako više ne postoje razlozi da se čeka ishod rešavanja prethodnog pitanja (član 381. stav 2. ZPP-a).

Ako se radi o fakultativnom prekidu postupka zbog toga što se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja odsečeno od suda, postupak će se nastaviti po predlogu stranke kad prestanu vanredne okolnosti kao razlog za prekid postupka (član 381. stav 1. ZPP-a).

U svakom slučaju, rokovi koji su zbog prekida prestali da teku, za zainteresovanu stranku počinju da teku iznova od dana kad joj sud dostavi rešenje o nastavljanju postupka (član 381. stav 4. ZPP-a).

ZAKLJUČENJE GLAVNE RASPRAVE

Glavnu raspravu sud zaključuje kad su okončane sve njene faze i kad je predmet spreman za presuđenje (član 110. ZPP-a). Potrebno je da sud stekne uverenje da je stvar sazrela za odlučivanje, a smatra se da je stvar sazrela za odlučivanje kad je predmet spora raspravljen u onoj meri koja omogućuva donošenje odluke. Sud donosi rešenje kojim proglašava da je glavna rasprava zaključena.

U momentu kad sud proglasi zaključenje glavne rasprave, nastupaju sledeća dejstva: (1) Stranke više ne mogu da iznose činjenice i predlažu nove dokaze, (2) Pravnosnažnost presude se vezuje za moment zaključenja glavne rasprave, pa činjenice koje nastanu posle zaključenja glavne rasprave nisu obuhvaćene pravnosnažnošću presude, (3) Stranke ne mogu više da zahtevaju izuzeće sudije, veštaka, zapisničara, (4) Tuženi više ne može da podnese protivtužbu, (5) Tužilac više ne može da preinači tužbu (objektivno ili subjektivno), (6) Tužilac ne može više da povuče tužbu.

Ponovno otvaranje glavne rasprave - U ZPP-u nije predviđena mogućnost ponovnog otvaranja glavne rasprave. Smatramo da je potrebno ovu mogućnost predvideti, a jer ona proizlazi iz najmanje dva razloga:

Prvo, sud ne može biti vezan rešenjem o proglašenju da je glavna rasprava zaključena jer se radi o rešenju suda koje se odnosi na rukovođenje glavnom raspravom, a takvim rešenjem sud

30

nije vezan (član 109. stav 1. ZPP-a). Prema tome, kako sud nije vezan rešenjem kojim rukovodi glavnom raspravom, to on može doneti rešenje da se glavna rasprava ponovo otvori.

Drugo, ratio ovog rešenja je primena načela o ekonomičnosti postupka tj. da se predmet spora u prvostepenom postupku potpuno i tačno raspravi, kako drugostepeni sud ne bi ukinuo meritornu odluku prvostepenog suda.

Dakle, zakonodavac bi trebalo da normira pravo suda da ponovo otvori glavnu raspravu kad sud nađe da predmet spora nije dovoljno raspravljen zbog čega je potrebna dopuna postupka ili kad sud nađe da nisu dovoljno razjašenja neka pitanja koja su važna za donošenje meritorne odluke. Ponovno otvaranje glavne rasprave je opravdano i racionalno sa stanovišta svestranog i potpunog raspravljanja predmeta spora. U svakom slučaju stranke ne bi imale pravo da traže ponovno otvaranje glavne rasprave, već o tome odluku može doneti samo sud na osnovu sospstvenog uverenja o potrebi za ponovnim otvaranjem glavne rasprave. Odluku o ponovnom otvaranju glavne rasprave sud može doneti nakon što je glavnu raspravu zaključio, pa sve dotle dok ne postane vezan svojom odlukom (a postaje vezan svojom odlukom onog momenta kad je dostavi strankama).

31