Naslov originala Gabriel Garca MrquezOJOS DE PERRO AZUL

Gabrijel Garsija Markes

OI PLAVOG PSA

NEKO DIRA OVE RUE

Poto je danas nedelja, a kia vie ne pada, hou da odnesem buket rua nagroblje. Buket crvenih i belih rua koje ona gaji da bi okitila oltar i napravila vence.Jutro, tuno zbog tmurne i iznenadne zime, podsetilo me je na ono brdo gdestanovnici sela ostavljaju svoje mrtve. Brdo je golo, nema ni jednog jedinog drvetana njemu. Tako je pusto da vetar nema ta da uskovitla osim mrvica provienja kojese sleu im vetar stane. Poto je kia prestala, a podnevno sunce osuilo blato napadinama, mogao bih svratiti do groba u kojem poiva moje detinje telo, koje se veraspalo i saivelo s puevima i korenjem.

Ona klei pred svojim svecima, obuzeta molitvom otkako sam se primirio posleprvog pokuaja da priem oltaru i pokupim najrumenije i najsveije rue. Misliosam da u uspeti: ali lampica koja je poela da treperi trgla ju je iz zanosa. Odmahje podigla glavu i bacila pogled na stolicu u uglu, a oseam da je mislila: Opet onajvetar, jer je stvarno neto krckalo oko oltara i cela prostorija se za trenutakzatalasala, kao da se uskomeao talog uspomena koje su se godinama tu slegale.Reih da saekam sledeu priliku jer je ona i dalje bila budna. Dok je posmatralastolicu, mogla je osetiti um mojih ruku pored njenog lica. Sad moram da saekamtrenutak kada e se povui u susednu sobu i prilei da odspava uvek istu inepromenljivu nedeljnu siestu. Moda u tad uspeti da se iskradem s ruama i da sevratim pre nego to ona ponovo ue u sobu i sedne da posmatra onu stolicu.

Prole nedelje bilo mi je mnogo tee. Morao sam da ekam skoro dva sata, kolikoje njoj trebalo da se udubi u molitvu. Dugo se vrtela po sobi s ruama pre nego toih je stavila na oltar. Zatim je izila u hodnik i skrenula prema susednoj sobi. Znaosam da je otila po lampu. Kasnije je prola pored vrata. Kad sam je ugledao usvetlosti hodnika, njenu tamnu iroku haljinu i ruiaste arape, uinilo mi se dagledam istu onu devojicu koja se pre etrdeset godina nagnula nad mojim krevetomi rekla: Otkad su mu stavili tapie, oi su mu otvorene i tvrde. Izgledala je isto,kao da se vreme zaustavilo tog davnog avgustovskog dana, kada su je ene dovele,pokazale le i rekle: Plai. Bio ti je kao brat. Ona se naslonila na zid i poslunopoela da plae. A nije se jo ni od kie osuila.

Ima ve tri-etiri nedelje kako pokuavam da se prikradem ruama, ali ona jebudno uvala oltar. Za dvadeset godina, koliko je provela u ovoj kui, nije nikadatako ljubomorno pazila na rue kao tada. Prole nedelje, kada je otila po lampu,uspeo sam da odaberem najlepe rue. Nikada nisam bio blie ostvarenju svojihnamera nego u tom trenutku. Ali kada sam mislio da poem prema stolici, uo samnjene korake u hodniku, tako da sam morao na brzinu da vratim rue na oltar. Istog

trenutka se ona pojavila na vratima, drei lampu u uzdignutoj ruci.Imala je tamnu haljinu i ruiaste arape, ali lice kao da joj je bilo obasjano

otkrovenjem. Tada nije liila na enu koja ve dvadeset godina gaji rue u bati, vena devojicu koju su one avgustovske veeri odveli u sobu da se presvue. Posleetrdeset godina vraala se s lampom u ruci, ali ostarela i ugojena.

Moje cipele jo su bile prekrivene slojem blata, mada su se dvadeset godina suilepored ugaenog ognjita. Jednog dana sam otiao da ih uzmem. To se dogodilo potosu zatarabili vrata, skinuli hleb i granicu aloje iz dovratka i odneli nametaj, sveosim one stolice u uglu kojom se koristim od tada. Znao sam da su ostavili cipele dase sue i da su ih zaboravili kada su odlazili. Zato sam reio da ih uzmem.

Ona je dola mnogo kasnije. Toliko je vremena prolo da se miris mousa potpunopomeao s mirisom praine i sitnim, suvim zadahom buba. U kui nije bilo nikogaosim mene. Sedeo sam u uglu, ekajui. Nauio sam da razlikujem um drveta kojetruli od lelujanja vazduha koji se pod teretom godina slegao u zatvorenim sobama.Tada se pojavila ona. Stajala je na vratima drei u ruci kofer i zeleni eir, a nasebi je imala haljinu koju nije skinula od tog dana. Bila je mlada. Nije jo poela dase goji, niti su joj arape bile zategnute oko lanaka kao sada. Kada je otvorilavrata, ja sam bio pokriven prainom i pauinom, a u nekom uglu utao je zrikavackoji mi je pevao dvadeset godina. Ali, uprkos svemu, pauini, praini, zrikavcu, kojije iznenada zautao, i uzrastu pridole ene ja sam u njoj prepoznao devojicu kojaje onog olujnog avgustovskog dana pola sa mnom u talu da traimo ptija gnezda.Dok je stajala na vratima, s koferom i zelenim eirom, inilo mi se da e poeti davriti i govori ono to je rekla kada su me nali u tali, kako leim na leima u travi,vrsto drei gredu koja se odvalila sa sruenog stepenita. Dok je otvarala vrata,arke su kripale, a s tavanice je padala u naletima gusta praina, kao da ju je nekoodvaljivao udarcima ekia. Zastala je na pragu mraka. Trenutak kasnije zakorailaje u sobu i rekla: Dete... dete! kao da je htela da probudi nekoga ko spava. Ja samukoeno sedeo na stolici ispruenih nogu i nisam se pomaknuo.

Mislio sam da je dola samo da vidi sobu, a ona je ostala da ivi u toj kui.Provetrila je sobu, a uinilo mi se kao da je otvorila kofer iz kojeg je izbio starimiris mousa. Ostali su odneli nametaj i odelo, a ona je ponela samo mirise koje jeposle dvadeset godina vratiila na svoje mesto. Doterala je mali oltar koji je sadizgledao isto kao ranije. Njeno prisustvo, samo njeno prisustvo, bilo je dovoljno dase obnovi sve ono to se nemilosrdno vreme godinama trudilo da uniti. Od tadaspava i jede u susednoj sobi, a ostalo vreme provodi ovde u neujnom razgovoru sasvecima. Po podne ima obiaj da sedne na stolicu za ljuljanje pored vrata. Sedi,krpi stvari i usluuje one koji dou da kupe cvee. Uvek se ljulja kad kupi stvari. Akada neko doe po buket rua, zavue novac u presavijenu maramu zavezanu okostruka i ravnoduno kae: Uzmite one koje se nalaze na desnoj strani. One levo su

za svece.Dvadeset godina je provela u toj stolici, krpei stvari, ljuljajui se, posmatrajui

stolicu u uglu kao da ne pazi onog deka s kojim je provela mnoge dane svogdetinjstva, ve oduzetog unuka koji sedi u tom uglu od dana kada je baba napunilapet godina.

Kad sagne glavu, pokuau da priem ruama. Ako uspem, otii u na brdo,ostaviu ih na grobu, a zatim u se vratiti na svoju stolicu da ekam dan kad se onanee pojaviti na vratima i kad e samo tiina dopirati iz susedne sobe.

Taj dan bie drukiji jer u ja morati da iziem i javim nekome da ena koja gajirue i ivi sama u onoj oronuloj kui, moli da dou etiri oveka da je prenesu nabrdo. Tad u ostati da samujem u sobi. Ali ona e biti zadovoljna. Uvek je mislilada nedeljom duva vetar koji dira njene rue na oltaru. Tada e znati da to nije biovetar.

NO BUKAA

Nas trojica smo sedeli za ankom kada je neko ubacio novi u Vurlicer. Naaparatu je ponovo poela da se okree ploa koja e se vrteti cele noi. Nismo stiglida mislimo na neto drugo. Sve se to dogodilo pre nego to smo shvatili gde smo,pre nego to smo stigli da povratimo pojam prostora. Jedan od nas isprui ruku naank, koji je opipavao (ruku nismo videli, samo smo je uli) sve dok nije naleteo naau. Zatim se smirio i spustio ruke na tvrdu povrinu. Traili smo se po mraku svedok se nismo nali na mestu gde se dodirnue naih trideset prstiju posle dueglutanja po anku.

- Hajdemo.Ustali smo, kao da se nita nije desilo. Nismo ni stigli da se uznemirimo.Dok smo prolazili hodnikom, uli smo muziku koja je dopirala iz blizine. Osetili

smo miris ena koje tuguju, sede i ekaju. Oseali smo dugaku prazninu hodnikadok smo ili prema vratima, gde nas je saekao kiseli miris ene koja je sedela naulazu. Rekosmo:

- Mi odosmo.ena nita ne odgovori. uli smo pucketanje stolice za ljuljanje, koja se naglo

uspravila kada se ena digla. Osetili smo koraanje po drvenom podu i povratakene. arke ponovo zakripae i vrata se zatvorie za naim leima.

Uto se okrenusmo i osetismo za leima tvrd, otar vetar nevidljive zore i glas kojije govorio:

- Maknite se da proem.Odstupismo, ali glas ponovi:- Niste se jo makli s vrata.Tek kada smo se pomerili na sve strane i uli isti glas sa svih strana, rekosmo:- Ne moemo da naemo izlaz. Bukai su nam iskopali oi.usmo kako se otvaraju mnoga vrata. Jedan od nas se oslobodi naih ruku. uli

smo ga kako puzi po mraku, sudarajui se s predmetima koji su nas okruivali.Njegov glas je dopirao iz nekog mranog ugla:

- Mora da smo blizu - ree. - Ovde se osea miris nagomilanih sanduka.Ponovo osetismo dodir njegovih prstiju. Dok smo stajali prislonjeni uza zid,

prohuja drugi glas iz suprotnog pravca.- Da nisu mrtvaki sanduci - ree jedan od nas.Onaj koji se vratio iz ugla i sad disao pored nas ree:- Sanduci su mali. Jo kao dete sam upamtio miris spakovane odee.Potom krenusimo prema uglu. Pod je bio mek i gladak kao utabana zemlja. Neko je

pruio ruku. Osetismo dodir ive, dugake puti, ali nismo oseali zid s druge strane.- Ovo je neka ena - rekosmo.Onaj koji je priao o sanducima, dodade:- ini mi se da spava.Telo pod naim prstima se streslo. Zadrhtalo je i poelo da izmie, ali ne kao da

se povlai izvan naeg domaaja, nego kao da se pretvara u prazninu. Meutim,posle trenutka u kojem smo mirovali kao skamenjeni rame uz rame, uo se opet glas:

- Ko se to unja?- Mi smo - odgovorismo, ne miui se.uo sam pokret u krevetu, kripanje i um nogu koje su po podu traile papue u

mraku. Zamislismo enu kako sedi na krevetu i posmatra nas sanjivo.- ta ete vi ovde?A mi rekosmo:- Otkud znamo. Bukai su nam iskopali oi.Glas ree da mu je ta pria poznata, da je u novinama pisalo kako su tri oveka

pili pivo u dvoritu gde je bilo pet-est bukaa. Sedam bukaa. Jedan od njih poeoje da peva podraavajui ptice.

- Ali, pogreio je jer nije oglasio taan sat - ree. - Uto ptice skoie na sto iiskopae im oi.

Naglasi da je bar tako pisalo u novinama, mada niko nije u to verovao. A mirekosmo:

- Ako je neko iao tamo, morao je videti bukae.ena nastavi:- Ili su mnogi. Pre neki dan dvorite je bilo krcato ljudima, ali ena mora da je

ve bila odnela bukae na neko drugo mesto.Kada smo se okrenuli, ena je zautala. Opet smo naili na zid. Okretali smo se,

ali smo se stalno sudarali sa zidom. Oko nas se stalno vrteo nekakav zid koji namnije dozvoljavao da proemo. Jedan od nas se ponovo izdvoji. Opet ga usmo kakopuzi, njukajui pod. Govorio je:

- Sad ne mogu da odredim na kojoj se strani nalaze sanduci. Sad smo na nekomdrugom mestu.

A mi odgovorismo:- Doi ovamo. Ovde pored nas ima nekoga.uli smo ga kako se pribliava. Osetili smo kako se uspravlja kad nas je njegov

topli dah zapahnuo po licima.- Prui ruku onamo - rekosmo mu. - Tamo ima nekog ko nas poznaje.On je, verovatno, pruio ruku, verovatno se pomerio kako smo mu rekli. Zatim se

vratio da nam kae:- Mislim da je neki deko.

A mi rekosmo:- Dobro. Sad ga pitaj da li nas poznaje.On tako uini. uli smo bezvoljni i bezbojni glas deka:- Da, poznajem vas. Vi ste ona trojica kojima su bukai iskopali oi.Zatim je progovorio neki odrasli enski glas koji je dolazio iza zatvorenih vrata:- Nije, valjda, da pria sam sa sobom.Deji glas je bezbrino odgovorio:- Ne. Ovde su opet ona trojica kojima su bukai iskopali oi.arke su zakripale, a potom se uo odrasli glas koji kao da se pribliio:- Odvedi ih kui - ree.Deko odgovori:- Kako kad ne znam gde stanuju.Ali odrasli glas ree:- ta gnjavi. Svi znaju gde oni stanuju otkad su im bukai iskopali oi.Isti glas je nastavio da govori, ali drugim tonom, kao da se obraa nama:- Ali niko nije verovao. Smatrali su da su to novinarske izmiljotine za dizanje

tiraa. Niko nilkada nije video bukae.Mi rekosmo:- Niko nam ne bi poverovao ni kad bismo izili na ulicu.Stajali smo nepomino, mirno se oslanjajui na zid, sluajui enski glas:- Ako ovaj hoe da vas povede, e, to je druga stvar. Inae, niko ne uzima za

ozbiljno ono to priaju deca.Uto upade deji glas:- Ako iziem s njima na ulicu i kaem da su to ona trojica kojima su bukai

iskopali oi, deca e me gaati kamenicama. Svi priaju da se to nije moglo desitijer je nemogue.

Nastade kratkotrajni tajac. Vrata se zatvorie, a deko opet progovori:- Osim toga, sad sam zauzet. itam knjigu Teri i gusari.Neko nam apnu na uvo:- Pokuau da ga ubedim.Taj isti otpuza do dejeg glasa.- Ba lepo - ree. - Reci nam ta se dogodilo s Terijem ove nedelje.Pokuava da stekne njegovo poverenje, pomislismo. Ali deko odgovori:- Ba me briga za Terija. Ja samo gledam boje.- Teri je upao u lavirint - rekosmo.A deko odgovori:- To je bilo u petak. Danas je nedelja i zanimaju me samo boje - naglasi hladnim,

bezoseajnim, ravnodunim glasom.Kad se onaj vratio, mi opet rekosmo:

- Ve tri dana lutamo, a nismo nijednom stali da se odmorimo.Jedan od nas ree:- Dobro. Hajde da se odmorimo, ali drei se za ruke.Sedosmo. Nevidljivo, mlako sunce poelo je da nam greje ramena. Ali sunce nas

zapravo nije zanimalo. Oseali smo ga tu, bilo gde, svugde, jer smo izgubili pojamprostora, vremena i pravca. Pored nas su prolazili mnogi glasovi:

- Bukai su nam iskopali oi - rekosmo.Jedan glas odgovori:- Ovi su, izgleda, ozbiljno shvatili ono to je pisalo u novinama.Glasovi nestadoe. Sedeli smo rame uz rame, ekajui da u toj zbrci glasova i

slika naie neki poznati miris ili glas. Oseali smo toplotu sunca nad glavama. Utoneko ree:

- Hajdemo ka zidu.Ali mi smo ostali da nepomino sedimo licem okrenuti prema nevidljivoj

svetlosti:- Jo ne. Saekajmo da sunce pone da pee po naim licima.

MONOLOG ISABELE DOK POSMATRA KlU U MAKONDU

Zima se iznenada sruila na nas u nedelju, kada smo izlazili s mise. Niko nijeoekivao pljusak u nedelju ujutru. Misa se zavrila i, pre nego to su ene mogle dadohvate svoje suncobrane, dunuo je gust i mraan vetar koji je kovitlao ukrugprainu i suvi majski ljunak. Neko pored mene ree: Ovaj vetar mirie na kiu. Jasam to znala od trenutka kada smo izili iz atrijuma i kad sam iznenada osetila nekorastezanje u trbuhu. Mukarci su trali do susednih kua, drei jednom rukomeire, a drugom maramice da bi se titili od vetra i praine. Nebo se pretvori usivu, pihtijastu masu koja je lebdela na etvrt metra iznad naih glava.

Ostatak jutra maeha i ja provele smo sedei pored ograde na verandi, radujui seto e kia, posle est meseci vrelog leta i zaguljive praine, osveiti oedneliruzmarin i nar u saksijama. U podne, miris uzorane zemlje koja prestade dapodrhtava, probuenog i oporavljenog zelenila, pomea se sa sveim i zdravimmirisom kie i ruzmarina. Za rukom otac ree: Pljusak u maju je znak da e bitipuno kie. Maeha, ije je lice blistalo u iekivanju novog godinjeg doba,osmehnu se i dodade: ula si to u propovedi. I otac se osmehivao. Slatko jeruao, a zatim otiao na verandu da prilegne. utao je zatvorenih oiju kao da spavaili sanja u budnom stanju.

Celo popodne kia je ravnomerno dobovala. inilo nam se da u tom ujednaenomi smirenom zvuku ujemo kiu kao iz nekog voza kojim se dugo putuje. Nismo niprimetili da je kia prodirala u naa ula suvie duboko. Kad je osvanuo ponedeljak,morali smo da zatvorimo vrata zbog hladnog i otrog vetria koji je duvao izdvorita. ula su nam tada bila prepuna kie, a ujutru se voda prelila. Maeha i jasmo ponovo posmatrale batu. Suva majska zemlja kestenjaste boje pretvorila se utoku noi u tamnu i mekanu masu koja je liila na sapun. Izmeu saksija su teklipotoci vode. Noas je kia zalila cvee vie nego dovoljno, ree maeha.Primetila sam da na njenom licu vie nije bilo osmeha. Radost prethodnog danaustupila je mesto mlohavoj i neraspoloenoj zabrinutosti. I meni se ini, rekoh.Treba rei seljacima da ih unesu na verandu, da ih tu ostavimo dok se ne razvedri.Tako i uinie, ali kia je rasla kao neko golemo drvo meu ostalim stablima. Otacje sedeo na istom mestu kao jue, ali kiu nije ni spominjao. Samo je rekao:Verovatno sam noas loe spavao jer me kima boli otkako sam ustao. Sedeo jeoslonjen na ogradu, s nogama na stolici i s licem okrenutim prema pustoj bati. Nijehteo da rua, a progovorio je tek uvee: Pljuti kao da se nikad nee razvedriti.Tad sam se setila letnjih meseci. Setila sam se avgusta, onih dugih i nepominihsiesti, kada bi pod teretom podneva prilegli na krevet kao da leemo u samrtnu

postelju. Odelo se lepilo za oznojeno telo, spolja je dopiralo uporno i gluvo zujanjevremena koje je bilo nepomino. Pogled mi pade na oprane zidove i na spojeveizmeu dasaka koji su se proirili od vlage. Pogledah batu, prvi put praznu,jasminovo drvo, oslonjeno o zid, koje je odano uvalo seanje na moju majku.Videh oca kako sedi u stolici za ljuljanje i odmara bolnu kimu podprtu jastucima.Njegove tune oi gubile su se u lavirintu kie. Opet se setih avgustovskih noi uijoj se neverovatnoj tiini ne uje nita osim onog venog zvuka zemlje koja seobre oko svoje zarale i nepodmazane ose. Osetih kako me odjednom pritiska nekateka tuga.

Ceo ponedeljak protekao je u pljusku, isto kao prethodni dan. Meutim, inilo mise da pljuti drukije jer sam u srcu oseala neto drugo, neku gorinu. Pred veeuh neki glas pored sebe: Ba je ova kia dosadna. Ne okreui glavu, prepoznahMartinov glas. Znala sam da je sedeo pored mene, da je govorio i da je na licu imaoonaj uobiajeni, hladan, zapanjeni izraz, koji se nije promenio ak ni posle onogtmurnog decembarskog jutra kada smo se venali. Od tada je prolo pet meseci, a jasam sada bila u drugom stanju. Martin je bio tu, pored mene, govorio je da mu jedosadila kia. Nije kia dosadna, rekoh. Nego je pusta bata odvie tuna, a jojadnija su stabla koja moraju da kisnu jer nemaju kud da se sklone. Okrenuh seprema njemu, ali Martin je nestao. Ostao je samo glas koji mi je govorio: Po svemusudei, nee se nikada razvedriti. A kad sam se okrenula prema glasu, ugledala samsamo praznu stolicu.

U utorak je u bati osvanula jedna krava. Izgledala je kao brdo gline u svojojtvrdoj i prkosnoj nepokretnosti. Papci su joj bili utonuli duboko u blato, a glavu jedrala pognuto. Celo jutro seljaci su pokuavali da je oteraju odatle motkama iciglama, ali krava ni da makne: tvrdoglavo i nepokolebljivo, stajala je na istommestu, papci su joj vie tonuli u blato, a pognuta glava ponizno je odolevala kii.Seljaci su je terali sve dok ih strpljiva tolerancija moga oca nije prekinula: Pustiteje na miru, ree im. Otii e ona kao to je i dola.

U utorak uvee, voda me je bolno pritiskala kao klin u srcu. Sveina prvog jutrapretvarala se u toplu i lepljivu vlagu. Nije bilo ni toplo ni hladno, nego kao u nekojgroznici. Noge su nam se znojile u cipelama. Nismo znali ta je gore: gola koa ilidodir koe i odela. Svi kuni poslovi bili su prekinuti. Sedeli smo svi na verandi, alinismo posmatrali kiu kao prvog dana. Nismo vie oseali da pljuti. Nita se nijevidelo, osim kontura kronji u magli tunog, pustog sumraka koji je u ustimaostavljao ukus s kojim se ovek budi poto je sanjao neku nepoznatu osobu. Potosam znala da je utorak, setila sam se blizanki Svetog Jeronima, slepih devojica,koje su jednom nedeljno dolazile u nau kuu da nam pevaju jednostavne pesmicerastuene gorkom bespomonou svojih udotvornih glasova. U kii sam ulapevanje slepih devojica zamiljajui ih kako ue u nekom oku kod kue,

ekajui da prestane kia da bi izale da pevaju. Tog dana nee doi blizankeSvetog Jeronima, pomislih. Nee doi ni prosjakinja koja je imala obiaj da doe naverandu posle sieste, svakog utorka, molei da joj damo veitu granicu matinjaka.

Tog dana poremetio nam se redosled obeda. Maeha je u vreme sieste iznelaobinu supu s paretom bajatog hleba. U stvari, nismo jeli od ponedeljka uvee. Nesamo da smo prestali da jedemo nego mi se inilo da smo prestali i da mislimo.Opijeni kiom, ukoili smo se predajui se rezignirano ruilakoj snazi prirode. Togpopodneva pomerila se samo krava u bati. Duboko mukanje je iznenada potreslonjen trbuh, a papci joj utonue jo dublje u blato. Nepomino je stajala jo pola sata.inilo mi se da je mrtva, ali da ne moe da se skljoka samo zato to je u toku ivotastekla naviku da stoji na kii nepomino. I tako je stajala do trenutka kada je telonadjaalo naviku. Prednje noge joj pokleknue (tamne, sjajne sapi jo su se draleuspravno u poslednjem naporu agonije), balava njuka zari se u blato i najzad sekrava srui pod teinom sopstvenog tela u tihoj, sporoj i dostojanstvenoj ceremonijikonanog sloma. Dotle je, znai, dolo, ree neko iza mene. Okrenula sam se davidim ko govori i ugledala prosjakinju koja se probijala kroz pljusak da bi molila zasvoju granicu matinjaka.

U sredu bih se, moda, navikla na ovaj neobini ambijent da nisam otila utrpezariju gde sam ugledala sto prislonjen uza zid na kojem je bio nagomilannametaj. Sa strane je prethodne noi improvizovana brana, napravljena odnagomilanih kofera i kutija s raznim kunim predmetima. Taj prizor izazvao je umeni uasno oseanje praznine. Neto se, svakako, dogodilo u toku noi. Kua je svabila u neredu; gologrudi i bosi seljaci, u pantalonama ije su nogavice bile zavrnutedo kolena, prenosili su nametaj u trpezariju. U izrazu lica ovih ljudi i u njihovimuurbanim pokretima osetila sam okrutnost slomljenog prkosa, nametnute iponiavajue inferiornosti u odnosu na kiu. Svi moji pokreti bili su besciljni ibezvoljni. Oseala sam se kao neka pusta livada zasejana algama i liajem,lepljivim i mekim gljivama, oploena odvratnom florom vlage i magle. U salonusam posmatrala haotian prizor nagomilanog nametaja kad uh glas maehe koja meje upozoravala da moram da se uvam da ne dobijem zapaljenje plua. Tek tada samprimetiila da su mi noge bile u vodi do lanaka, da je kua bila poplavljena, da jepod bio prekriven debelim slojem lepljive i ustajale vode.

U sredu u podne jo nije bilo svanulo. Pre tri sata po podne spustila se no kojusmo oekivali, boleljiva no koja je odjekivala sporim, ravnomernim,nemilosrdnim dobovanjem kie u dvoritu. Zatim je nastupila preuranjena zora,meka i alosna, koja je rasla usred utanja seljaka sklupanih na stolicamaprislonjenim uza zidove. Tako su se povukli pred neobinim poremeajem prirode.A tad su poele da nam stiu vesti s ulice. Nije ih niko prenosio. Jednostavno su

pristizale, tako tane, tako konkretne. inilo mi se da ih je prenosilo blato koje jeteklo ulicama nosei razne kune predmete, ubre, ostatke neke daleke katastrofe,otpatke i uginule ivotinje. Dogaaje koji su se odigrali u ponedeljak, kada je kiabila samo predznak nastupajue zime, doznali smo tek dva dana kasnije. U sredu sustigle prve vesti koje kao da je prenosila unutranja snaga oluje. Saznali smo da jecrkva poplavljena i da e se, po svoj prilici, sruiti. Neko ko tako neto nije mogaopouzdano znati ree: Voz stoji pred mostom jo od ponedeljka. ini se da je bujicaodnela ine. Takoe smo saznali da je jedna bolesna ena nestala iz svog kreveta ida su je popodne zatekli kako plovi po dvoritu.

Uasnuta, obuzeta strahom i poplavom, podvila sam noge i smestila se u stolicu zaljuljanje. Gledala sam pravo u vlani mrak koji je bio pun uznemiravajuihpredoseanja. Maeha se pojavi u udubljenju vrata nosei lampu nad uzdignutomglavom. Izgledala je kao neki poznati duh, a to me nije ni iznenadilo ni uplailo jersam se oseala kao deo tog natprirodnog sveta. Prila mi je, s lampom iznad dignuteglave, ljapkajui po vodi u hodniku. Sad treba da se pomolimo bogu, ree. Videhnjeno suvo, ispucano lice. Izgledala je kao ivi le, kao da je sazdana od nekematerije koja nije ljudska. Drala je u drugoj ruci brojanice. Stala je preda me irekla: Da se pomolimo bogu. Voda je otvorila grobove i jadni mrtvaci sad plovepo poplavljenom groblju.

Moda sam te noi malo spavala pre nego to me je iz sna trgao prodoran i otarzadah koji je podseao na trule. Snano sam prodrmala Martina, koji je hrkaopored mene. Osea li? upitah ga. ta? Smrad, odgovorih. Sigurna sam da jesmrad leeva koji plove ulicama. Ta pomisao me je uasavala, ali Martin se samookrenuo prema zidu i rekao pospanim glasom, u kome je biilo prekora: ini ti se.Trudnim enama se svata moe priiniti.

U etvrtak ujutru nestade smrada, a s njim nestade i oseanja prostora. Oseanjevremena bilo je poremeeno prethodnog dana, a sada se potpuno izgubilo. Nijepostojao etvrtak, jer se taj dan pretvorio u opipljivu, pihtijastu masu kroz koju smomorali da se probijamo rukama da bismo dospeli do petka. U tom danu nije bilo niljudi ni ena. Maeha, otac, seljaci, svi oni su bili ugojena i neuverljiva tela koja suse kretala po zimskoj movari. Otac mi se obrati: Ne mii se odavde dok ja nedoem po tebe, a glas mu je bio dalek i posrean. Nisam ga ula, ve sam gaopipala. Sva ula su mi bila obamrla osim ula dodira.

Ali otac nije doao po mene: izgubio se negde u vremenu. Kada se smrailo,pozvala sam maehu i zamolila je da me odvede u spavau sobu. Utonula sam umiran, glatki san koji je trajao celu no. Sutradan sam zatekla istu atmosferu: nijeimala ni boju, ni miris, ni temperaturu. im sam se probudila, skoila sam u fotelju ukojoj sam ostala ukoena jer sam oseala da se jedan deo moje svesti jo nijerasanio. Uto uh dugo i alosno pitanje voza, koji je beao od severnih brda.

Negde je sigurno poelo da se razvedrava, pomislih. Uini mi se da neko iza menepita: Gde...? Ko je to? upitah, okreui se. Ugledah maehu, koja se svojomdugakom, mlitavom rukom oslanjala o zid. Ja sam, ree. A ja nastavih: ujeli? Ona odgovori da uje, da se, moda, u okolini razvedrilo, da su, verovatno,popravili ine. Zatim mi prinese posluavnik s dorukom koji se puio. Mirisao jena sos od luka i vrelu mast. Bio je to tanjir supe. Uznemireno upitah maehu kolikoje sati. Tiho, glasom koji je imao ukus mlitave rezignacije, ona mi ree: Mora da jeoko pola tri. Bez obzira na sve, voz ne kasni. Ja uzviknuh: Pola tri! Je li mogueda sam tolilko spavala? Ona me umiri: Nisi dugo spavala. Sigurna sam da jo nijeprolo tri. Drhtala sam, oseajui da mi tanjir klizi iz ruku: Pola tri, petak... Aliona me neljudski staloenim glasom ispravi: Pola tri, etvrtak, dete. Pola tri, ali jonije proao etvrtak.

Ne znam koliko sam dugo bila u stanju polusna u kojem su mi ula bila umrtvljena.Samo znam da sam posle beskrajno dugog vremena ula neki glas u susednoj sobi:Sad moe da gurne krevet na drugu stranu. Bio je to neki umorni glas, ali nebolesnika, ve nekoga ko se ve oporavljao od bolesti. Zatim sam ula cigle u vodi.Bila sam ukoena pre nego to sam shvatila da leim. Uto osetih golemu prazninu.Osetih stranu, treperavu tiinu kue, neverovatnu nepominost koja je proimalasve predmete. Oseala sam da mi se srce pretvorilo u pare leda. Umrla sam,pomislih. Boe, pa ja sam mrtva. Skoih iz kreveta i povikah: Ada! Ada!Neumoljivi Martinov glas odgovarao mi je sa strane: Ne mogu da te uju jer suizili. Tek tada sam primetila da se razvedrilo i da je svuda vladala tiina - mir,neoekivano i duboko blaenstvo, savrenstvo koje, verovatno, lii na smrt. Zatim suse uli koraci u hodniku. uo se razgovetan i iv glas. Onda je osveavajui vetriudario na vrata, brava je zakripala, iznenada se pojavilo tvrdo telo, kao neki zreliplod, koje je palo u dubinu cisterne u dvoritu. Neto u vazduhu ukazivalo je naprisustvo nevidijive osobe koja se osmehivala u mraku. Boe, pomislih, zbunjenapobrkanim vremenom. Ne bi me iznenadilo kada bi me sad pozvali na misu koja jeodrana prole nedelje.

POGREB VELIKE MAME

Sumnjala belosvetska, ovo je istinita povest o Velikoj Mami, apsolutnomgospodaru kraljevine Makondo, koja poive vladajui devedeset i dva letagospodnja i ispusti duu kao svetica jednog utorka prolog septembra, a ijempogrebu prisustvova i sam papa.

Sad - poto se ustreptala nacija smirila; poto su se gajdai iz San Hasinta,verceri iz Guahire, pirinari is Sinua, prostitutke iz Guakamajala, vraevi iz Sierpei odgajivai banana iz Arakatake vratili svojim atrama da se oporave odiscrpljujueg bdenja; poto su se smirili i vratili svojim poslovima predsednikrepublike, svi njegovi ministri i svi oni koji su predstavljali civilnu vlast inatprirodne sile na najvelianstvenijem pogrebu koji su letopisi zabeleili; poto jepapa prepustio svoje telo, zajedno s duom, nebesima a Makondo postaoneprohodan usled praznih flaa, opuaka, ogloanih kostiju, otpadaka, krpa i izmetato osta za masom koja je dola na pogreb - sad je dolo vreme da se na ulicupostavi kakav drveni sanduk i da se neko popne i ispria od poetka i tano ta sesve to dogodilo kad se cela nacija uzbudila, i to pre no to stignu istoriari.

Pre etrnaest nedelja, posle svih toplih obloga beskrajnih noi, melema i lekovitihkupki, Veliku Mamu je konano zahvatio hropac te ona naredi da je prenesu u starunaslonjau da bi izrekla svoju poslednju volju. Trebalo je da jo samo to uradi pada umre. Tog jutra je preko popa Antonija Isabela sredila sve duhovne obaveze,tako da je ostalo samo jo da sredi materijalne poslove sa svojih devet neaka,jedinim njenim naslednicima, koji su bdeli kraj njene postelje. Paroh, koji samo tonije zakoraio u stotu godinu, ostao je u sobi mrmljajui neto za svoj gro. Bilo jepotrebno deset ljudi da ga iznesu do lonice Velike Mame te je reeno da on tu iostane da ga ne bi dabe sputali pa opet iznosili kad kucne sueni as.

Nikanor, najstariji neak, krupan gortaki tip, u kaki odelu i izmama smamuzama i s revolverom kalibra 38, duge cevi, zadenutim za pojasom, poao je popisara. Ogromna kua na dva sprata odisala je mirisom melase i oregana, mraneodaje prepune krinja i svakojakih predmeta koje su ukuani ostavljali za sobomtokom etiri pokolenja i koji su se postepeno pretvarali u prah, sve je to postalonepokretno pre nedelju dana u iekivanju poslednjeg asa. U dugakom ulaznomhodniku, s kukama na zidovima, na kojima je nekad visilo dimljeno svinjsko meso ilidivlja koju su lovci tu istili i sekli svake dremljive avgustovske nedelje, spavalisu seljaci na dakovima soli i drugih poljoprivrednih pioizvoda, ekajui nareenjeda osedlaju konje i raire tunu vest po najzabitijim krajevima golemog imanja.Ostali roaci bili su u dnevnoj sobi. Bledunjave ene, iznemogle po prirodi i

dotuene bdenjem, podravale su optu teku alost koja se taloila u bezbrojpojedinanih bolnih uzdaha. Matrijarhatna strogost Velike Mame ogradila je njenposed i njeno ime zidinama svetosti, u okviru kojih su se ujaci enili kerkamaneaka, neaci tetkama a braa snahama. Tako je stvoren sloeni splet krvnogsrodstva koji je raanje potomstva pretvorio u zatvoreni krug. Samo je Magdalena,najmlaa neaka, uspela da probije taj krug; prestravljena halucinacijama, zahtevalaje od popa Antonija Isabela da istera avola iz nje, a zatim je obrijala glavu iodrekla se ovozemaljske slave i tatine da bi se zakaluerila u Apostolskojprefekturi. Mimo zvaninog porodinog kruga, koristei se svojim legitimnimpravima, mukarci su panjake, njive i sela oplodili potomstvom kopiladi koja semuvala meu bezimenom poslugom kao usvojena deca, siroii ili miljenici podzatitom Velike Mame.

Blizina smrti izazivala je iscrpljujue iekivanje. Glas samrtnice, naviknute napotovanje i poslunost, nije bio jai od uzdaha u zatvorenom prostoru, ali je ipakodjeknuo i u najzabitijim krajevima imanja. Ova smrt nije nikoga mogla ostavitiravnodunim. U toku ovog veka, Velika Mama bila je centar tee Makonda kao tosu to nekada bila njena braa, njeni roditelji i njeni dedovi, u skladu s hegemonijomkoja se protezala kroz dva veka. Varo je izrasla oko njenog imena. Niko nije znaoporeklo, ni granice, ni stvarnu vrednost njenog poseda, ali svi su se navikli da misleda je ona vlasnica tekuih i stajaih voda koje su ve pale ili tek treba da padnu sneba, seoskih puteva, telegrafskih stubova, hladnih godina i vruine, i da je, tavie,nasledila pravo na ivote ljudi i njihova dobra. Kada bi sela na balkon svoje kueda uiva u sveini veeri, sabijajui svu teinu svog stomaka i autoriteta u starupletenu naslonjau, ona je zaista odavala utisak beskrajno bogate i mone matrone,najbogatije i najmonije na svetu.

Nikome nije ni padalo na pamet da Velika Mama moe jednog dana da umre. Na tosu mislili samo pripadnici njene porodice i ona, podstaknuta izlapelim pridikamapapa Antonija Isabela. Ali ona je bila ubeena da e navriti sto godina kao njenababa po majci koja je u ratu 1875. godine pruila otpor etvorici pukovnikaAurelijana Buendije iz kuhinje, pretvorene u bunker. Velika Mama je tek u apriluove godine shvatila da joj Gospod nee pruiti privilegiju da u neposrednom okrajulino likvidira hordu federalistikih masona.

Kad su poeli bolovi, porodini lekar zabavljao ju je nedelju dana s oblogamaslaice i vunenim arapama. To je bio lekar po nasleu, kolovan u Monpelijeu, ijese filozofsko ubeenje suprotstavljalo svakom napretku medicine. Velika Mama muje dala dozvolu da sprei dolazak drugih lekara u Makondo. Nekad je on poseivaosela na konju, nadgledajui maloumne bolesnike sumraka, a priroda mu podariprivilegiju da postane otac mnogih tuih sinova. Meutim, kasnije ga je artritisprikovao za fotelju tako da je leio bolesnike ne poseujui ih, odnosno, uz pomo

pretpostavki, posrednih opisa bolesti i poruka. Na poziv Velike Mame preao je trgoslanjajui se na dva tapa, obuen u pidamu. Zatim se smestio u njenu lonicu. Tekkad je shvatio da je Velika Mama na samrti, naredio je da mu donesu krinju sporculanskim posudama obeleenim latinskim nazivima, da bi je tri sledee nedeljemazao spolja i iznutra akademskim melemima, arobnim sirupima i monimpomadama. Zatim joj je stavljao suene krastave abe na mesta gde je oseala bol ipijavice na slabine, sve dok nije svanuo dan kad je morao da bira izmeu brice, kojibi joj pustio krv iz vena, i popa Antonija Isabela, koji bi isterao avola iz nje.

Nikanor je pozvao paroha. Deset njegovih najboljih ljudi ga je nosilo od kue dolonice Velike Mame, dok je on sedeo u pletenoj naslonjai koja je krckala podbuavim sveanim platom. Kad je zavrena priest samrtnice, ulo se zvono koje jeu blagoj septembarskoj zori prenelo vest iteljima Makonda. Kad je svanulo, trgpred kuom Velike Mame liio je na seoski vaar.

Sve je izgledalo kao uspomena na prola vremena. Sve dok nije napunilasedamdeset godina, Velika Mama je slavila svoje roendane najduim i najburnijimproslavamia koje se pamte. Iznosili su se baloni rakije za narod, na trgu su klali ipekli ovnove, dok je muzika s podijuma tretala tri dana bez prestanka. Podpranjavim bademovim slablima, gde su se prve nedelje ovog veka bile ulogorileete pukovnika Aurelijana Buendije, postavljani su stolovi s rakijom od banana,pecivom, krvavicama, varcima, pitama, katalonskim kobasicama, kolaima od juke,utipcima, pogaicama, kembiima, kolaima od kokosa, sokom od eerne trske,raznim sitno seckanim mesom, poslasticama, kuvanim jelom. A bilo je i stolova zaborbe petlova i lutriju. Usred uskovitlane i bune gomile prodavane su znake iprivesci s likom Velike Mame.

Svetkovina je poinjala dva dana ranije, a zavravala se na roendan vatrometom ibalom u kui Velike Mame. Odabrane goste i lanove ue porodice posluivala jevojska kopiladi dok su oni igrali uz zvuke starog pijanina ukraenog arenimpapirom. Velika Mama upravljala je proslavom sedei udno salona, zavaljena unaslonjau s jastucima, izdavajui neprimetno nareenja desnom rukom na kojoj jebio po jedan prsten na svakom prstu. U dogovoru sa zaljubljenim parovima, aliuglavnom mimo njih, a u skladu sa sopstvenim nadahnuem, ona je sklapala brakoveza sledeu godinu. Sveanost se zavravala time to je Velika Mama izlazila nabalkon, ukraen trakama i papirnim lampionima, i bacala novac u masu.

Taj obiaj prekinut je uzastopnim smrtnim sluajevima u porodici i politikomneizvesnou u poslednje vreme. Nova pokolenja znala su za te velianstveneproslave samo iz prianja starijih. Mladi nisu nikada videli Veliku Mamu u crkvi,gde ju je lepezom hladila neka znaajna politika linost. Jedino je njoj bilodozvoljeno da ne klekne za vreme slube boje jer bi time izguvala haljinu skarnerima od holandskog platna i utirkane podsuknje. Starci su se seali, a to

seanje bilo je kao neka mladalaka halucinacija, one prostirke duge dve stotinemetara, koja je vodila od sunane kue sve do glavnog oltara onog dana kada jeMarija del Rosario Kastanjeda Montero ila na pogreb svoga oca. Istim se putemvratila obogaena novim blistavim dostojanstvom, pretvorivi se u Veliku Mamuve u dvadeset i drugoj godini ivota. Ta srednjovekovna slika bila je vezana nesamo za prolost porodice ve i za istoriju nacije. Meutim, ona je postepenobledela u seanju, a Veliku Mamu jedva da su kasnije, za sparnih veeri, moglivideti na balkonu iza geranijuma, tako da je postala neopipljiva isto kao i legenda onjoj. Svoju volju sprovodila je preko Nikanora. Po nepisanom pravilu koje jepostalo tradicionalno, na dan ozvanienja testamenta Velike Mame naslednici suproglaavali trodnevno narodno veselje. Ali isto tako je bilo poznato da e onaobjaviti svoju poslednju volju tek nekoliko asova pred smrt, a niko nije ozbiljnomislio da e ona ikada umreti. Tek onog jutra kada su ih probudila crkvena zvona,itelji Makonda su shvatili ne samo da ona zaista moe da umre nego da upravoumire.

Kucnuo je as. U postelji, na finim pamunim aravima, prekrivena do uiju, podbaldahinom od pranjave prozirne svile, jedva da se opaao ivot u dizanju isputanju njenih matrijarhatnih dojki. Velika Mama, koja je do pedesete godineodbijala i najupornije udvarae a koja je, darom prirode, bila u stanju da podojicelu svoju vrstu, leala je na samrti, nevina i bez poroda. U trenutku poslednjegmiropomazanja pop Antonio Isabel morao je da se obrati za pomo da bi jojpomazao dlanove jer je Velika Mama u samrtnom hropcu stisnula pesnice. Pokuajineakinja nisu urodili plodom. U jednom trenutku, prvi put za nedelju dana, ona jepritiskala ruku okienu dragim kamenjem na grudi i, fiksirajui pogledom neakinje,izgovorila: Pljakaice. Zatim je pogledala popa Antonija Isabela u liturgijskojodedi i njegovog pomonika koji je pridravao potrebne crkvene sasude, da bipromrmljala glasom smirenog ubeenja: Umirem. Onda je skinula prsten s velikimdijamantom pruajui ga Magdaleni, kaluerici, jer je ona bila najmlai naslednik.To je oznailo kraj jedne tradicije: Magdalena se odrekla naslea u korist crkve.

Kad je svanulo, Velika Mama je zahtevala da je ostave samu s Nikanorom da bimu dala poslednja uputstva. Pola sata je pri istoj svesti sluala kako napredujuposlovi. Prvo je istakla ta sve treba uiniti u vezi sa sahranom, a zatim prela napitanje budnosti. irom otvori oi, rekla je, i pazi dobro. Zakljuaj sve stvari odvrednosti; dolaze ne zato to su u alosti nego zato to hoe da kradu. Odmah zatim,kada je bila sama s parohom, poela je da se ispoveda iskreno i detaljno da bi seneto malo kasnije priestila u prisustvu neaka. Najzad je zatraila da je prenesu upletenu naslonjau da bi izrazila svoju poslednju volju.

Nikanor je ve bio spremio podroban spisak njenih dobara, ispisan itkimrukopisom na dvadeset i etiri stranice. Tiho diui, u prisustvu lekara i popa

Antonija Isabela koji su obavljali dunost svedoka, Velika Mama je izdiktiralapisaru spisak svojih dobara, pravog i jedinog izvora njene veliine i vlasti. Svedenou realne okvire, imanje se sastojalo od tri poseda dodeljena kraljevskom poveljom uvreme kolonije, koja su tokom vremena, posredstvom zamrenih brakova iz rauna,objedinjena vlasnitvom Velike Mame. Na tom posedu, koji nije bio omeen ali jeobuhvatao pet optina, gde nikada ni zrno ita nisu vlasnici zasadili, ivele su 352porodice u svojstvu zakupca. Velika Mama je svake godine, uoi svog imendana,izvravala jedini in koji je spreavao vraanje zemlje dravi: prikupljala jezakupninu. Sedei u hodniku svoje kue, ona je lino naplaivala pravonastanjivanja njene zemlje, kao to su njeni preci uzimali zakupninu od predakanjenih zakupaca pre stotinu godina. Prikupljanje zakupa trajalo je tri dana. Posletoga dvorite je bilo zakreno svinjama, urkama i kokokama.

U stvari, to je bila jedina etva koju je porodica prikupljala sa zemlje koja jeoduvek bila mrtva a koja je, na prvi pogled, obuhvatala oko 100.000 hektara.Istoriijski uslovi doprineli su da se upravo na toj teritoriji osnuje i razvije estnaselja oblasti Makondo i da se tu nae i sedite pokrajine. Stanovnici nisu imalinikakvo vlasnitvo nad kuom ni zemljom jer je sve pripadalo Velikoj Mami, koja jenaplaivala korienje njenih kua pa je ak i drava morala da joj plaa tovaroani koriste ulice.

Oko zaselaka uvek je bilo puno stake, koju nije niko nikada ni pazio ni brojao.Svako govedo bilo je obeleeno na sapima igom u obliku katanca. Ovaj nasledniig, koji je vie usled namera nego usled ogromnog broja goveda bio poznat unajudaljenijim krajevima poseda, gde je edna stoka sama lutala leti, bio je jedan odnajtemeljnijih oslonaca legende. Iz razloga koji nikome nisu bili jasni, zanimanje zastoku je poelo da opada posle graanskog rata. Prostrane staje su se praznile takoda su nedavno u njih smestili maine za preradu eera, mlekare i jednu mainu zaljutenje pirina.

Pored nabrojanih dobara, u testamentu je konstatovano da ima tri upa puna zlatakoje je neko iz porodice zakopao u kui za vreme rata za nezavisnost. Mada je svakopokolenje sprovodilo mukotrpna iskopavanja, nikada nita nije pronaeno. Uz pravokorienja zemlje, ubiranje zakupnine, naslednici su dobili i jednu mapu koju jesvako pokolenje usavravalo da bi sledeoj generaciji bilo lake da pronaezakopano blago.

Velikoj Mami bila su potrebna tri asa da nabroji svoja ovozemaljska dobra. Uzaguljivoj sobi glas samrtnice kao da je uveavao znaaj svakog pojedinanogdobra. Kada je drhtavom rukom deponovala svoj potpis, ispod kojeg su se potpisalii svedoci, neka nevidljiva snaga potresla je srce mase koja se postepeno okupljalapred kuom u senci pranjavih badema.

Ostala je jo samo jedna neispunjena obaveza: nabrajanje moralnih dobara.

Uinivi izvanredan napor - isti onakav kakav su inili njeni preci na samrti da biosigurali vlast svoga roda - Velika Mama se uspravi na svoju monumentalnuzadnjicu i napreui seanje, vrstim i iskrenim glasom poe da diktira pisaru spisaksvojih nevidljivih poseda:

Podzemna bogatstva, teritorijalne vode, boje zastave, nacionalna nezavisnost,tradicionalne partije, prava oveka, graanske slobode, prvostepeni sud,drugostepena instanca, treestepeni sud, preporuke, istorijske konstante, slobodniizbori, kraljice lepote, transcendentalni govori, velianstvene manifestacije, uvaenegospoice, lepo vaspitana gospoda, generali, istaknuto plemstvo, vrhovnopravosue, predmeti zabranjeni za uvoz, slobodoumne dame, problem mesa, istotajezika, primeri za svet, pravni poredak, slobodna ali odgovorna tampa,junoamerika Atina, javno mnenje, hrianski moral, nedostatak deviza, pravo naazil, komunistika opasnost, kormilo drave, poskupljenje ivota, republikansketradicije, obespravljene klase, poruke privrenosti.

Nije uspela da zavri. Naporno nabrajanje usporilo je njen poslednji put. Daveise u mare magnum apstraktnih formula koje su vekovima predstavljale moralnoopravdanje porodine moi, Velika Mama je zvuno podrignula i izdahnula.

Stanovnici udaljenog i tmurnog glavnog grada imali su prilike da tog istog dana, popodne, vide sliku dvadesetogodinje ene na prvoj stranici vanrednih izdanjanovina, a mislili su da je to nova kraljica lepote. Velika Mama ponovo jeproivljavala trenutnu mladost na svojoj fotografiji, uvelianoj tako da je pokrivalaetiri stupca i retuiranoj na brzinu, na kojoj se videla njena gusta kosa slepljena upunu, sa eljem od slonovae i dijamantom povrh ipke na glavi. Tu slikunapravio je jedan lutajui fotograf koji se obreo usputno u Makondu poetkom veka,a novine su je godinama uvale u odeljku nepoznatih osoba. Ali upravo je njoj bilosueno da opstane u seanju buduih pokolenja. U otrcanim autobusima, liftovimaministarstava i ajdinicama obloenim izbledelim tapetama aputalo se sastrahopotovanjem o autoritetu umrle u pokrajini vruine i malarije, jer njeno imenije bilo poznato u ostalim delovima zemlje pre nego to ga je objavila tampa.

Sitna kiica prekrivala je s nepoverenjem i zelenom patinom prolaznike. Sa svihcrkvenih zvonika oglaavala se smrt. Tuna vest nala je predsednika republike utrenutku kada je polazio na sveanu promociju nove klase pitomaca, te je sugeriraoministru rata, porukom koju je svojom rukom ispisao na poleini telegrama, dazavri govor minutom utanja u znak pomena pokojnoj Velikoj Mami.

Ta smrt pogodila je i drutveni poredak zemlje. Predsednik republike, do koga sugraanska oseanja dopirala u preienom stanju, prolazei kroz nekakav filter,uspeo je da trenutnim i donekle brutalnim pogledom kroz prozor svog automobilastekne utisak tiine i opte potitenosti grada. Sve je bilo zatvoreno osim nekolikootrcanih kafanica i velike katedrale koja se spremala za devetodnevne pogrebne

sveanosti. U Narodnoj skuptini, gde su prosjaci, ogrnuti novinama, spavali uutenoj senci dorskih stubova i nemih kipova preminulih predsednika, svetlela jekongresna dvorana. Kada je ef drave uao u dvoranu, uzbuen slikom oaloenoggrada, doekali su ga svi njegovi ministri stojei, obueni u tamna sveana odela,svi ozbiljniji i blei nego to su obino bili.

Dogaaji koji su se odigrali te noi i sledeih nekoliko dana, kasnije su ocenjenikao istorijska lekcija. Ne samo po hrianskom duhu koji je nadahnuo najvielinosti vlade ve i po portvovanosti koja je dozvolila da se izmire raznolikiinteresi i oprena merila da bi se postigao dogovor o nainu sahrane slavnepokojnice. Tokom mnogo godina Velika Mama je jamila za mir i politikojedinstvo svoga carstva sa tri daka lanih glasakih listia koji su inili siuni deonjenog tajnog nasledstva. Svi mukarci iz redova njene posluge, tienika ilizakupaca, bili punoletni ili maloletni, koristili su se ne samo svojim glasakimpravom ve i pravom glasaa koji su ve sto godina bili pokojni. Ona je bila simbolprioriteta tradicionalne moi nad prolaznim autoritetom, premo vie klase nadnarodom i boanske mudrosti nad ovozemaljskom improvizacijom. U mirnodopskimvremenima njena apsolutna mo postavljala je i ukidala prebedne i sinekure iobezbeivala dobrobit svojih ljudi ak i po cenu korienja intriga i lairanihizbora. U burnim vremenima Velika Mama je tajno pomagala naoruanje svojih ljudida bi javno spasavala njihove rtve. Ova patriotska revnost donela joj je golemiugled.

Predsednik republike nije morao da razgovara sa svojim savetnicima da bi shvatioveliinu svoje odgovornosti. Izmeu sale za audijenciju, palate i poploanogunutranjeg dvorita, gde su nekada stajale koije vicekraljeva, nalazila se malabata hladovitih empresa, gde se krajem kolonijalnog doba jedan portugalskikaluer obesio zbog nesrene ljubavi; uprkos buci odlikovanih inovnika,predsednik nije mogao da ne oseti lagani drhtaj neizvesnosti kada je proao tudaposle sumraka. Ali te noi drhtaj je delovao kao snano otkrovenje. U ovom trenutkuon je postao svestan svoje istorijske sudbine, te je dekretom proglasio devetodnevnunacionalnu alost, odredivi za Veliku Mamu posmrtne poasti koje su se odavaleherojima palim u bici za otadbinu. Kao to je rekao u uzbudljivom govoru, koji jetog jutra odrao graanima preko radija i televizije, prvi ovek drave je izrazionadu da e pogreb Velike Mame predstavljati novi primer za svet.

Meutim, uzviena namera suoila se s velikim tekoama. Pravna strukturazemlje, ije su temelje poloili daleki preci Velike Mame, nije bila pripremljena zadogaaje koji su se poeli odigravati. Mudri doktori prava, provereni alhemiarizakona, upustili su se u tumaenja i silogizme traei formulu koja bi predsednikurepublike dozvolila da prisustvuje sahrani. Opte uzbuenje zahvatilo je najviipolitiki sloj, kler i finansijske krugove. U prostranoj polukrunoj dvorani skuptine,

na kojoj su se videli tragovi stogodinjeg apstraktnog zakonodavstva, u kojoj suvisili portreti nacionalnih velikana, pored bista grkih filozofa, pomen Velike Mamedostigao je nesluene razmere dok se pokojnica raspadala u septembarskoj omoriniMakonda. Prvi put se govorilo o njoj bez pomena pletene naslonjae, njenogpopodnevnog odmora i njenih obloga od slaice. Predstava o Velikoj Mami bila jeista i vanvremenska, kao da je destilisana legendom.

Beskrajni asovi bili su ispunjeni reima, reima, reima, koje su odzvanjale uceloj republici prestiom koji im je davala tampa. Sve je to trajalo dok nekirazuman lan tog uzvienog skupa nije prekinuo istorijsku diskusiju da bi podsetioprisutne da pokojnica iekuje odluku na temperaturi od 40 stepeni u hladu. Ali nikonije reagovao na tu intervenciju zdravog razuma u proreenoj atmosferi istogzakona. Izdali su nareenje da se le balzamuje, a u meuvremenu su se traileformule, usaglaavani su stavovi, prihvatani ustavni amandmani koji bi predsednikurepublike dozvolili da prisustvuje sahrani.

Toliko se na sve strane prialo da je to trtljanje prelo granice i okean i prohujalokroz pontifikalne odaje Kastelgandolfa. Oporavljen od patnji koje su ga u poslednjevreme izmuile, papa je stajao na prozoru posmatrajui kako ronioci trae glavuubijene devojke. U poslednje vreme dnevni listovi bavili su se samo tim pitanjem, apapa nije mogao ostati ravnoduan s obzirom na to da se sve dogaalo podprozorom njegove letnje rezidencije. Ali sasvim nepredvieno, tog dana novine suzamenile slike moguih rtava fotografijom jedne dvadesetogodinje ene uokvirenecrnim. Velika Mama, uzviknu papa, prepoznavi odmah izbledelu fotografiju kojuje pre mnogo godina, prilikom ustolienja, video. Velika Mama, uzviknueistovremeno u svojim posebnim odajama lanovi kardinalskog saveta, i trei put utoku dvadeset vekova doe do uzbune, metea i halabuke u bezgraninom carstvuhrianskom, sve dok papa nije uao u svoju dugaku crnu gondolu i zaplovio prekomora da stigne na daleku i neverovatnu sahranu Velike Mame.

Za njim ostae vonjaci, Via Apia Antika s mlitavim filmskim glumicama koje sesunaju na svojim terasama, ne znajui za ove znaajne vesti, a zatim i senoviti bregKastelsantanelo za horizontom Tibera. U sumraku, duboki zvon bazilike Sv. Petrapomeao se s tankim zvukom zvona u Makondu. Iz svog zaguljivog atora, izazapletenih kanala i ustajalih movara koji su oznaavali granicu Rimskog carstva iposeda Velike Mame, papa je svu no sluao graju koju su digli majmuni uznemireniprolaskom mase ljudi. U toku svog nonog krstarenja, papin kanu se postepeno puniovreama juke, grozdovima zelenih banana, koarama s kokokama, kao i ljudima ienama koji su ostavljali svoje svakodnevne poslove da bi ili da prodaju trice ikuine na sahrani Velike Mame. Te noi, prvi put u istoriji crkve, njegova svetostokusila je groznicu bdenja i navalu komaraca. Ali udesno svitanje nad posedimaVelike Starice, iskonska slika carstva balsamine i iguane, izbrisali su iz njegovog

seanja mukotrpno putovanje i nadoknadili sve njegove rtve.Nikanor se probudio kad su tri puta kucali na vrata da oznae skori dolazak

Njegove svetosti. Kuom je vladala smrt. Nadahnuti mnogobrojnim i uurbanimpredsednikim govorima i grozniavim prepirkama poslanika koji su, izgubivi glas,nastavili da se sporazumevaju konvencionalnim znacima, pojedinci i grupe sa svihstrana sveta batalili su svoje poslove i ispunili mrane hodnike, ve prepune uzaneprolaze, sumorne tavane. Oni koji su zakasnili, gurali su se i snalazili, smetajui sekako su znali u spoljna utvrenja, na ograde od kolja, na osmatrake kule, nadrvanik i u klanicu. U glavnom salonu, pod hrpom potresnih telegrama, leao je leVelike Mame, koji se mumificirao ekajui da se konano donesu velike odluke.Iznemogli od silnih suza, devet neaka bdili su nad pokojnicom u zanosurecipronog bdenja.

Ali Sudbina je protegla to stanje na jo mnogo dana. U salonu gradskog saveta kojije bio opremljen sa etiri stolice, prevuene koom, upom punim preiene vode imreom za spavanje, patio je papa od sparne nesanice, zabavljajui se itanjemmemoranduma i administrativnim odredbama u razvuenim i zaguljivim noima.Danju je delio italijanske bombone deci koja su prilazila prozoru da ga vide, a upodne ruao pod nadstrenicom, prekrivenom lozom, s popom Antoniom Isabelom,povremeno i sa Nikanorom. Tako je proveo bezbroj nedelja i meseci koji su seotegli u iekivanju i vruini, sve dok se jednog dana pastor Pastrana nije pojavionasred trga sa doboom i proitao proglas s odlukama. Proglaava se vanrednostanje tatarata a predsednik republike tatarata preduzima vanredne meretataratatatata koje mu omoguuju da prisustvuje sahrani Velike Mame talaratatatatatata ratata tan, tan, tan.

I stie veliki dan. Na ulicama naikanim ruletima, peenjem, tandovima slutrijom i ljudima koji su sa zmijama obmotanim oko vrata vikali i preporuivalibalzam koji potpuno lei crveni vetar i obezbeuje besmrtnost; na krcatom malomtrgu gde su ljudi razapeli atore i prostrli asure, odabrani inovnici krili su prolazzvaninicima. Tu, u iekivanju prelomnog trenutka, bile su pralje iz San Horhea,lovci na bisere iz Kabo de Vele, ribari koji su lovili samaricom iz Sienage, lovcirakova iz Tasahere, vraevi iz Mohatne, solari iz Manaura, harmonikai izVakjedupara, dambasi iz Ajapela, odgajivai papaje iz San Pelaja, odgajivaipetlova iz La Kueve, improvizatori iz Sabanas de Bolivara, kovai noeva izMagdalene, bojadije iz Mompoksa, a pored njih i onih koji se spominju na poetkuove hronike, bili su jo mnogi drugi. ak su i veterani pukovnika AurelijanaBuendije - na elu s vojvodom od Marlboroa u raskonoj odedi od krzna, zuba inoktiju tigra - prevazili svoju vekovnu netrpeljivost prema Velikoj Mami i njenomrodu i doli na sahranu da bi predsedniku republike postavili pitanje penzija koje suekali da dobiju ve ezdeset godina.

Neto pre jedanaest, u razdraenoj gomili, koja se kuvala na suncu i koju je dralau redu elitna jedinica hrabrih ratnika u husarskim uniformama okienim dindama ilemovima bez vizira, razleglo se snano klicanje u znak odobravanja.Dostojanstveni i sveani, u frakovima i cilindrima, predsednik republike i njegoviministri; lanovi skuptinskih komisija, vrhovnog suda, dravnog saveta,tradicionalnih partija i klera, predstavnici banke, trgovine i industrije, pojavili su seiza ugla potanske zgrade. elav i demekast, stari i boleljivi predsednik republikeprodefilovao je pred razrogaenim oima gomile koja je verovala u njega, mada ganikad nije videla, te je sad imala prvu priliku da se uveri da on zaista postoji. Meunadbiskupima, iscrpenim ozbiljnou svoga poziva, i vojnim stareinama robustnihgrudi u oklopu od ordenja, prva linost nacije odisao je nepogreivim dahom onogakoji se nalazi na vlasti.

Za njima je ila mirna povorka nacionalnih kraljica, utirkanih karnera, svega toima i to e biti. Prvi put bez ovozemaljskog sjaja prolazile su na elu suniverzalnom kraljicom razne pratilje: kraljice gvinejskih banana, brana od juke,peruanske gvajabe, kokosove vodice, crnog pasulja, a zatim kraljica 426 kvadratnihkilometara zemlje gde iguana polae jaja i sve ostale kraljice koje se ne spominjujer bi se hronika otegla u beskonanost.

U mrtvakom sanduku s purpurnim pokrovom leala je Velika Mama, odvojena odstvarnosti, s osam bakarnih obrua i sasvim natopljena venou formalina, tako danije pojma imala o sopstvenoj velianstvenosti. Taj sjaj, o kojem je matala nabalkonu u sparnom bdenju, zablistao je u etrdeset i osam pomena koji su joj odralisvi simbolini predstavnici epohe. A papa, kojeg je ona u svojim delirijumimazamiljala u bletavim koijama koje su lebdele nad batama Vatikana, savladao jevruinu uz pomo lepeze od ispletenog palminog lia i svojim dostojanstvenimprisustvom uveliao najvei pogreb na svetu.

Opijena prizorom moi, masa nije osetila lelujanje vetrouke na krovu kue kadasu se posle silnih svaa gospoda konano dogovorila ko e izneti tabut. Kada su gaizneli najugledniji meu uglednima, niko nije primetio upornu senku leinara koja jepratila povorku uzavrelim uliicama Makonda, niti to da je iza uvaenihdostojanstvenika ostajao prljav i smrdljiv trag. Niko nije video kako su neaci,posvojad, sluinad i tienici Velike Mame zatvorili vrata im je pokojnicaiznesena, da bi zatim poskidali vrata, poruili zidove i iskopali temelje, da bi odmahizvrili podelu nasledstva. Jedino to su svi primetili u optem pogrebnomuzbuenju bio je gromoglasni uzdah olakanja mase kada se navrilo etrnaest danamolitava, himni i pohvala i kada su grobnicu najzad zapeatili olovnom ploom.Neki od prisutnih bili su dovoljno mudri da shvate da prisustvuju raanju noveepohe. Papa je mogao telesno i duhovno da se uznese poto je ispunio svojuzemaljsku dunost, predsednik republike mogao je da sedne i vlada prema

sopstvenom nahoenju, kraljice svega to postoji mogle su da se udaju, usree i rodepuno dece, a mase su mogle da razapnu svoje atore prema obiaju po prostranimimanjima Velike Mame, zato to je jedina osoba koja se tome mogla suprotstavitisvojom moi poela da truli pod olovnom ploom. Tad je samo trebalo da nekopostavi govornicu na kapiju i ispria ovu povest, lekciju i naravouenije buduimpokolenjiima i da ne ostane nijedan ovek na svetu neupuen u ono to se desilo sVelikom Mamom, jer e ve sutra, u sredu, doi istai i za sva vremena oistitiubre koje je ostalo posle njenog pogreba.

MORE IZGUBLJENOG VREMENA

Negde krajem januara more se ponovo uzburkalo i poelo da nanosi gusto ubre naobalu sela. Za samo nekoliko nedelja rairio se nesnosan smrad. Nije vredeloizlaziti iz kua, bar do sledeeg decembra, a posle osam sati celo selo je spavalo.Ali one godine kada je doao gospodin Herbert, more se nije menjalo, ak ni ufebruaru. Zaudo, bilo je sve mirnije i blistavije, a u noima s poetka marta poeloje da mirie na rue.

Tobijas je osetio miris. Imao je slatku krv za raie te je provodio celu noterajui ih iz kreveta, i tako sve dok nije zaduvao prijatni povetarac koji mu jeomoguio san. U dugim, besanim noima nauio je da razlikuje vazduna strujanja, akada je osetio miris rua nije morao da otvara vrata da bi shvatio da miris dopire smora.

Ustao je kasno. Klotilda je palila vatru u dvoritu. Vetri je bio sve, svaka zvezdabila je na svom mestu, ali one na horizontu teko su se mogle izbrojati zbog odsjajamora. Poto je popio kafu, Tobijas oseti ukus noi u ustima.

- Noas - ree, priseajui se - desilo mi se neto vrlo udno.Klotilda, naravno, nije osetila nita neobino. Imala je tako vrst san da se nije ni

snova seala.- Osetio sam miris rua - nastavi Tobijas - a siguran sam da je dolazio s mora.- Ne znam kako miriu rue - ree Klotilda.Verovatno je govorila istinu. Selo se nalazilo na neplodnom zemljitu pomeanom

sa alitrom. S vremena na vreme neko bi doneo buket cvea da ga baci u more, tamogde su bacali mrtve.

- Onaj davljenik iz Guakamajala mirisao je na rue - odgovori Tobijas.- Ako je to bio neki prijatan miris - osmehnu se Klotilda - budi siguran da nije

dolazio s mora.More je zaista bilo neprijatno. Bilo je vremena kada su ribarske mree hvatale

samo ubre koje je plovilo po povrini, a ulice sela bile prekrivene mrtvim ribamaza oseke. Dinamitom su mogli uloviti samo olupine davnih brodoloma.

Ono malo ena to je ostalo u selu (meu njima je bila Klotilda) kuvale su se usopstvenom nezadovoljstvu. U istoj situaciji bila je i ena starog Jakova, koja se togdana digla ranije nego inae, uredila kuu i pripremala doruak ne krijui svojenezadovoljstvo.

- Moja je poslednja elja - rekla je muu - da me ivu sahrane.Rekla je to kao da se upravo tada nalazi na samrti, mada je sedela na jednom kraju

stola u trpezariji s velikim prozorima, kroz koje je jarka martovska svetlost

prodirala do svih uglova prostorije. Preko puta je mirno jeo stari Jakov, ovek kojiju je odvajkada toliko voleo da vie nije mogao zamisliti drugu nevolju osim onekoja je bila vezana za njegovu enu.

- Hou da umrem, ali da znam pouzdano da e me pokopati kao to se sahranjujesav pristojan svet - nastavi ona. - A to u uspeti samo ako odem u neko drugo mestoi lepo zamolim da me ivu sahrane.

- Ne mora nikoga da moli - mirno odgovori Jakov. - Ja u te povesti.- E pa onda, da krenemo - ree ona - jer oseam da u uskoro umreti.Stari Jakov ju je paljivo osmotrio. Samo su jo njene oi podseale na mladost.

Kosti su joj bile kvrgave, a imala je izraz opustoene zemlje, koji joj je oduvek biosvojstven.

- Izgleda bolje nego ikada - ree joj.- Noas sam - uzdahnu ona - osetila miris rua.- Ne brini - teio ju je Jakov. - Takve stvari se normalno dogaaju siromanim

ljudima kao to smo mi.- A ne, ne - ree ona. Uvek sam molila boga da mi unapred javi kada u umreti, da

me smrt ne bi zatekla blizu ovog mora. Miris rua u ovom selu moe biti samo bojiznak.

Starom Jakovu nije nita drugo palo na pamet osim da je zamoli da malo priekadok sredi neke stvari. uo je da se pria u narodu da ljudi ne umiru onda kada im jesueno, ve onda kada sami odlue. Predoseanje njegove ene ozbiljno ga jezabrinulo. ak je razmiljao da li e skupiti dovoljno hrabrosti da je ivu sahranikada doe vreme za to.

U devet sati je otvorio lokal gde je nekada drao prodavnicu. Izneo je pred vratadve stolice i stoi na kojem je bila tabla za igru dame, i celo jutro je proveoigrajui dame s raznim seljanima koji su sluajno tuda prolazili. Sa mesta na kojemje sedeo, mogao je videti otrcano selo, oronule kue s ostacima koje je nagrizalosunce i pare mora koje je virilo s kraja ulice.

Pred ruak je, po obiaju, odigrao partiju s don Maksimom Gomesom. Stari Jakovnije mogao zamisliti boljeg protivnika od ovog oveka koji je iv i zdrav preiveodva graanska rata, a u treem izgubio samo jedno oko. Poto je jednu partijunamerno izgubio, zadravao ga je da odigraju revan.

- Recite mi neto, Maksimo - ree mu. - Da li biste vi bili u stanju da sahraniteivu enu?

- Bez dvoumljenja - odgovori Maksimo Gomes. - Ruka mi ne bi zadrhtala.Stari Jakov zaneme od iznenaenja. Kasnije, izvoljavajui da izgubi najbolje

figure, uzdahnu:- Pitam vas jer mi se ini da e Petra umreti.Ni to nije zbunilo don Maksima Gomesa. - U tom sluaju - nastavi - nemate

potrebu da je sahranjujete ivu. - Pojeo mu je jo dva piona i dobio jo jednu damu.Zatim je jedinim okom, ovlaenim tugom, osmotrio svog protivnika.

- ta se to dogodilo vaoj eni?- Noas je - poe da objanjava stari Jakov - osetila miris rua.- Pa, sudei po tome, umree bar pola sela - ree Maksimo Gomes. - Jutros ljudi

samo o tome priaju.Stari Jakov je morao jako da se potrudi da izgubi jo jednu partiju a da ne uvredi

svog protivnika. Zatim je uneo stoi i stolice, zatvorio prodavnicu i poao u selo upotragu za ljudima koji su prethodne noi osetili miris rua. Od svih ljudi, jedino jeTobijas bio siguran. Stari Jakov ga zamoli da po podne kao sluajno svrati njegovojkui i da sve to ispria njegovoj eni.

Tobijas je pristao. U etiri sata se udesio kao da ide u goste i otiao da posetiJakova. Na verandi je zatekao enu starog Jakova koja je celo popodne provelaijui muu crno odelo, da bi imao ta da obue kad postane udovac.

Tobijas je uao tako tiho da je uplaio enu.- Mili boe - uzviknu ona - uinilo mi se da umesto vas ulazi arhanel Gavrilo.- E pa sluajno sam to ja, a ne Gavrilo - ree Tobijas. - Svratih da vam ispriam

ta mi se noas desilo.Ona namesti naoare i vrati se svom poslu.- Znam ve ta vam se dealo - ree.- Kladim se da ne znate - ree Tobijas.- Noas si osetio miris rua.- Otkud znate? - upita Tobijas razoarano.- U mojim godinama ovek ima toliko vremena za razmiljanje da na kraju ispadne

da sve moe da predvidi i pogodi.Stari Jakov, koji je prislukivao razgovor iz susedne prostorije prislanjajui uvo

na zid, postieno se uspravi.- ta kae na ovo, eno - povika iz druge sobe. - Onda nije ono to si ti mislila.- Ma ovaj deko lae - ree ona, ne diui glavu. - Nije on osetio nikakav miris

noas.- Jesam. U jedanaest - ree Tobijas - jer nisam mogao da spavam od raia.ena je zavrila s krpljenjem jednog okovratnika.- Lae - insistirala je. - Svi znaju da si ti laov. - Presekla je konac zubima i

pogledala Tobijasa preko naoara. - Ali ne znam zato si morao da nacapka kosuvazelinom i oisti cipele samo da bi doao da mi ukae nepotovanje.

Od tada je Tobijas poeo da posmatra more. Postavljao je ljuljaku na dvorinuverandu, a noi je provodio budan, zaprepaen svim onim stvarima koje su sedogaale dok ljudi spavaju. Mnoge je noi proveo oslukujui oajniko grebanjerakova koji su pokuavali da se popnu uz ravaste motke kojima su podupirane

voke, a posle bezbroj noi umor ih je naterao da odustanu od daljih pokuaja.Otkrio je kako spava Klotilda. Primetio je kako je njeno hrkanje, koje je podsealona zvuk flaute, postajalo sve otrije s vruinom, da bi se na kraju stopilo ujedinstvenu iznemoglu notu julske zapare.

Na poetku je Tobijas posmatrao more onako kako to ine oni koji ga poznaju,upirui pogled u jednu, nepominu taku horizonta. Primetio je kako se menja bojapuine, kako se horizont gasi, kako se uzburkavaju pena i prljavtina, kako se diutalasi nosei i gutajui otpatke, sve dok ne bi naile oluje s pljuskovima koji suremetili taj morski metabolizam. Malo-pomalo nauio je da ga posmatra onako kakoto ine iskusni poznavaoci mora: gotovo da ga nije posmatrao, ali nije mogao da gazaboravi, ak ni u snu.

U avgustu je umrla ena starog Jakova. Osvanula je mrtva u krevetu i morali su daje bace u more bez cvea, onako kako su bacali sve mrtvace. Tobijas je i daljeekao. Toliko je ve ekao dremajui u ljuljaci da je odmah osetio promenu uvazduhu. Vetar je u isprekidanim naletima donosio neki miris, kao onda kada jejapanski brod na ulazu u luku izbacio u more tovar trulog luka. Kasnije se mirisslegao i ostao nepomian sve do zore. Tek onda kada mu se uinilo da ga moeuhvatiti rukama i pokazati nekome, Tobijas skoi s ljuljake i upade u Klotildinusobu. Nekoliko puta ju je drmnuo da bi je probudio.

- Evo ga - ree joj.Klotilda je morala da razgrne miris prstima, kao neku pauinu, da bi mogla da se

uspravi. Zatim se ponovo sruila u toplu postelju.- Prokletstvo - ree.Tobijas skoi do vrata i istra nasred ulice, gde je poeo da vie. Vikao je iz sveg

glasa, udahnuo bi vazduh duboko i nastavio da vie, zatim je zautao diui duboko,ali more je i dalje mirisalo. Niko nije odgovorio. Poao je od kue do kue, lutajuina sva vrata, ak i na vrata naputenih kua, sve dok se njegova galama nijepomeala s laveom pasa. Tad su se svi probudili.

Mnogi nisu osetili miris. Ali mnogi drugi, naroito stariji ljudi, sili su na obalu dauivaju u njemu. Bio je to neki gust, vrst miris koji je istisnuo sve druge miriseprolosti. Neki ljudi su se umorili od mirisanja te se vratie kui. Ali veina jeostala na plai da tu zavre san. Kad je svanulo, miris je bio tako ist da je svimabilo ao da diu.

Tobijas je prespavao gotovo ceo dan. Klotilda mu se pridruila posle ruka i celopopodne su se milovali u krevetu, ne zatvarajui dvorina vrata. Prvo su se mazilikao gliste, zatim kao zeii i na kraju kao kornjae, sve dok nije pao mrak u zagrljajtuge. U vazduhu je jo bilo tragova rua. S vremena na vreme u sobu je dopirao talasmuzike.

- uje se iz Katarinove kafane - ree Klotilda. - Mora da je neko doao.

Dola su tri oveka i jedna ena. Katarino je predvideo da e, moda, doi joneko te se potrudio da popravi gramofon. Poto se slabo razumeo u te stvari,zamolio je Pana Aparesida da mu pomogne jer je ovaj znao pomalo od svakogzanata poto nikada nita nije radio; osim toga, imao je torbu s alatom i vete ruke.

Katarinova kafana nalazila se u drvenoj kui pored mora. Imao je veliku salu sastolicama i stoiima i nekoliko dodatnih, manjih sela. Dok su posmatrali kakoPano popravlja gramofon, tri oveka i ena pijuckali su za ankom. utali su,smenjujui se u zevanju.

Gramofon je posle vie pokuaja proradio. Kad je poela muzika, daleka, alijasna, ljudi su prestali da priaju. Gledali su se meusobno bez rei jer su u jednomtrenutku shvatili koliko su ostarili otkako su poslednji put uli muziku.

Tobijas je posle devet zatekao sve ljude budne. Sedeli su na ulazu, sluajui stareKatarinove ploe, zapanjeni u svom naivnom fatalizmu kao da posmatrajupomraenje sunca. Svaka ploa obnovila je uspomenu na nekog pokojnika, na ukushrane posle due bolesti, ili ih je opominjala ta treba uiniti sutradan, ili ih jepodseala na ono to su zaboravili da uine pre mnogo godina.

Muzika je prestala oko jedanaest. Neki su legli mislei da e sigurno poeti dapada kia jer su se oblaci stutili nad morem. Ali oblaci se spustie na more ploveipo povrini da bi ubrzo potonuli u vodu. Na nebu su ostale samo zvezde. Malokasnije vetar, koji je duvao s kopna, stigao je do puine da bi se odmah vratio smirisom rua.

- ta sam vam rekao, Jakove - uzviknu don Maksimo Gomes. - Evo mirisa opet.Siguran sam da emo ga oseati svake noi.

- Ne daj boe - ree Stari Jakov. - Ovaj miris je jedina stvar koja me je u ivotuzadesila prekasno.

Igrali su dame u praznoj prodavnici ne obraajui panju na muziku. Njihoveuspomene bile su tako stare da nije bilo nijedne ploe koja bi ih mogla obnoviti.

- to se mene tie, ja ne verujem mnogo u ove prie - ree don Maksimo Gomes. -Ko je proveo tolike godine jedui zemlju, sa enama koje ude za batama gde bigajile cvee, taj na kraju osea ove mirise i poinje da veruje da su stvarni.

- Ali, nemogue je da nas sopstveni nosevi prevare - napomenu stari Jakov.- Nema to veze - ree don Maksimo Gomes. - Za vreme rata, kada je revolucija

ve bila izgubljena, toliko smo oseali potrebu za generalom da smo na kraju videlivojvodu od Marlboroa od krvi i mesa. Video sam ga roenim oima, Jakove.

Ve je bilo prolo dvanaest. Stari Jakov je ostao sam. Zatvorio je radnju i preneolampu u spavau sobu. Kroz prozor, u kojem je bio uokviren sjaj mora, video jestenu s koje su bacali mrtve.

- Petra - zvao je tihim glasom.Ona ga nije ula. U tom trenutku plovila je kao vodeni cvet Bengalskim zalivom,

gde je peklo podnevno sunce. Uspravila je glavu da bi kroz vodu, kao kroz nekoosvetljeno staklo, videla ogromni prekookeanski brod. Ali nije mogla da vidi svogmua, koji je upravo u tom trenutku ponovo uo Katarinovu muziku na drugom krajusveta.

- Zamisli - ree stari Jakov. - Pre samo est meseci svi su mislili da si luda, a sadasvi proslavljaju miris koji je tebi objavio smrt.

Ugasio je svetlo i legao u krevet. Poeo je tiho da plae i staraki da jeca, ali jeubrzo zaspao.

- Otiao bih iz ovog sela kada bih mogao - jecao je u snu. - Otiao bih u materinukada bih skupio bar dvadeset pesosa.

Sledeih nekoliiko nedelja, a poev od te noi, miris je i dalje dolazio s mora.Prodro je u drvo od kojeg su bile sagraene kuice, u namirnice, u pitku vodu. Svudje bio isti miris, gde god da se ovek okrene i kud god da poe. Mnogi su se uplailijer im je i izmet mirisao na rue. Tri oveka i ena koji su doli u Katerinovu kafanuotili su u petak da bi se u subotu vratili s masom ljudi. U nedelju je stiglo jo sveta.Razmileli su se po selu traei stan i hranu, a toliko ih je bilo da su zakrili sokake.

Ljudi su nastavili da pristiu. ene, koje su bile otile kada je umrlo selo, vratilesu se u Katarinovu kafanu. Vraale su se debele i naminkane, donosei moderneploe koje nisu obnavljale niije uspomene. Vraali su se stari itelji sela, koji su gadavno bili napustili jer su trali za zaradom. Vraali su se i priali o basnoslovnimzaradama, ali su bili u istoj odei u kojoj su i otili iz sela. Stigla je muzika,tombola, lutrija; stigli su proroci, razbojnici i ljudi sa zmijama obavijenim okovrata, koji su prodavali napitak za veni ivot. Nekoliko nedelja su neprestanopristizali, ak i poto su poele kie, kad se more uzburkalo i kada je nestao onajmiris.

Meu poslednjima je stigao neki pop, koji se svud muvao jedui hleb umoen ubelu kafu i zabranjujui sve ono to je bilo stiglo pre njega: lutriju, novu muziku,moderne okretne igre i najnoviju modu da se spava na plai. Jedne veeri je uao uMelkorovu kuu i odrao propoved o mirisu mora.

- Neka je slava nebesima, deco moja - govorio je - jer ovaj miris potie odSvevinjeg.

Neko mu upade u re.- Otkud znate, oe, kada ga niste osetili?- Pie sve u Svetom pismu - odgovori pop - gde se jasno govori o ovom mirisu.

Nalazimo se, nesumnjivo, u odabranom selu.Tobijas je kao u snu hodao tamo-amo usred veselja. Poveo je Klotildu da vidi

novac. Zamiljali su kako igraju rulet s ogromnim parama, da bi na kraju napraviliraun i osetili se basnoslovno bogati, s parama koje su mogli dobiti. Ali jedne noivideli su, ne samo oni nego i svetina koja je pristigla u selo, mnogo vie para nego

to su u mati ikada mogli zamisliti.Te noi stigao je gospodin Herbert. Pojavio se iznenada. Postavio je sto nasred

ulice, a ne njega stavio ogromne kofere iz kojih se prelivao novac. U poetku nikonije verovao oima jer je para bilo vie nego to se moglo zamisliti. Ali poto jegospodim Herbert poeo da mae nekim zvoncetom, ljudi su poeli da veruju, daprilaze stolu i da ga sluaju.

- Ja sam najbogatiji ovek na svetu - govorio je. - Imam toliko para da ne znam tau s njima. A poto mi je srce tako veliko da ne moe da mi stane u grudi, odluiosam da obiem svet i reim sve probleme oveanstva.

Bio je krupan i tamnoput. Govorio je visokim tonom, bez zastajkivanja,mlatarajui mlakim i elegantnim rukama koje su izgledale kao da su uvek sveeobrijane. Govorio je petnaest minuta, a zatim stao da se odmori. Posle toga jeponovo mahao zvoncetom i nastavio da pria. Usred govora, neko ga, u masi koja jesluala, prekide maui eirom.

- U redu, mister, zavri priu i poni da deli lovu.- Tek tako? - ree gospodin Herbert. - Da razbacam novac tek tako bilo bi

nepravedno i besmisleno.Pogledom je pronaao oveka koji ga je prekinuo. Rukom mu pokaza da prie i

masa se razmaknu da bi ovaj mogao da proe.- Ali - nastavi gospodin Herbert - ovaj na nestrpljivi prijatelj dozvolie nam da

objasnimo kakav je najpravedniji nain raspodele bogatstva. - Uto prui ruku ipomoe mu da se popne.

- Kako se zove?- Patricije.- Ba mi je drago, Patricije - ree gospodin Herbert. - Ti, kao i svako drugi, ve

dugo kuburi s jednim problemom koji nikako ne moe da rei.Patricije skide eir i klimnu glavom u znak odobravanja.- A koji je to problem?- Pa, znate kako je - ree Patricije - ne stojim ba najbolje s parama.- Koliko ti je potrebno?- etrdeset i osam pesosa.Gospodin Herbert poe pobednilki da uzvikuje. etrdeset i osam pesosa,

ponavljao je. Masa ga je pratila pljeskanjem.- E pa dobro, Patricije - nastavi gospodin Herbert. - A sad nam reci ta ume ti da

radi?- Mnogo ta.- Odlui se za jednu stvar - ree gospodin Herbert. - ta ume najbolje da radi?- Pa tako - odgovori Patricije - recimo, umem da imitiram ptice.Pljeskajui ponovo, gospodin Herbert se obrati publici.

- Drage gospoe i gospodo, na prijatelj Patricije, koji izvanredno imitira ptice,podraavae etrdeset i osam raznih ptica da bi na taj nain reio svoj ivotniproblem.

Usred utnje zapanjene mase, Patricije je poeo da oponaa ptice. Zvidao je icvrkutao kao sve poznate ptice, ak je oponaao i neke koje niko nije mogao daprepozna i identifikuje. Na kraju je gospodin Herbert zatraio aplauz za Patricija,kojem je predao etrdeset i osam pesosa.

- A sada - nastavi gospodin Herbert - stanite u red. Molim vas, jedan po jedan. Dosutradan u ovo doba ostau ovde da reavam vae probleme.

Vesti o ovom dogaaju stigle su do Jakova, zahvaljujui ljudima koji su gakomentarisali dok su prolazili ispred njegove kue. Svaki put kada bi uo nekunovost, srce mu se irilo tako da je u jednom trenutku osetio kao da e mu pui.

- ta vi mislite o ovom gringu? - upita.Don Maksimo Gomes slee ramenima.- Izgleda da je neki filantrop.- Kada bih i ja znao neto posebno da radim - nastavi stari Jakov - mogao bih da

reim svoj problemi. Sitnica: dvadeset pesosa.- Pa vi, na primer, odlino igrate dame - ree don Maksimo Gomes.Stari Jakov kao da ga nije uo. Ali kada je ostao sam, zavi tablu i kutiju s figurama

u stare novine i ode da se susretne s gospodinom Herbertom. Stigao je na red tek akoponoi. Na kraju, gospodin Herbert naredi da mu se spakuju sanduci i ree ljudimada e se vratiti sledeeg jutra.

Meutim, nije otiao u krevet, nego u Katarinovu kafanu. Pojavio se s ljudima kojisu mu nosili sanduke. Pratila ga je masa ljudi, svako sa svojim problemom. Mic pomic on ih je reavao. Toliko je problema reio da su, na kraju, u kafani ostali samoneki ljudi s reenim problemima i nekoliko ena. Udno sale sedela je jednausamljena ena koja se hladila nekakvim reklamnim kartonom.

- Hej ti tamo - povika gospodin Herbert - u emu se sastoji tvoj problem?ena prestae da se hladi.- Pustite vi mene na miru, mister - razdra se ona preko sale. - Ja nemam nikakvih

problema. Ja sam kurva, a svet je pun mudonja.Gospodin Herbert slee ramenima. Nastavio je da pije ledeno pivo, sedei pored

raspakovanih sanduka i ekajui ne bi li iskrsnuo jo neki problem. Znojio se. Malokasnije, jedna ena, koja je sedela s ostalima za njegovim stolom, prie i poe damu apue neto na uvo. Njen problem vredeo je pet stotina pesosa.

- A koliko trenutno ima? - upita je gospodin Herbert.- Pet.- Kad se prerauna - ree gospodin Herbert - to je sto mukaraca.- Neka je - odgovori ona. - Ako prikupim tu lovu, bie to poslednjih sto mukaraca

u mom ivotu.On ju je zamiljeno posmatrao. Bila je vrlo mlada, neno graena, ali po njenim se

oima videlo da je donela jednostavnu odluku.- U redu - ree gospodin Herbert. - Idi u sobu, a ja u ti ih slati jednog po jednog,

svakog sa po pet pesosa.Zatim izie na ulicu i poe da mae zvoncetom. U sedam ujutru Tobijas je zatekao

Katarinovu kafanu otvorenu. Svetla su bila pogaena. Naduven od piva, gospodinHerbert je dremao i nadzirao ulaz mukaraca u devojinu sobu.

Meu njima je uao i Tobijas. Prepoznavi ga, devojka se iznenadi da ga vidi kodsebe.

- Zar i ti?- Rekoe mi da uem - odgovori Tobijas.- Dali su mi pet pesosa i rekli da se ne zadravam dugo.Ona skide mokri arav s kreveta i zamoli Tobijasa da ga uhvati s jednog kraja.

Natopljen znojem, bio je strano teak. Drei tako arav, zajedno su ga iscedilitako da je opet bio lagan. Duek su prevrnuli tako da je znoj curio s druge strane.Tobijas je nekako svrio stvar. Izlazei, dodao je svojih pet pesosa hrpi para poredkreveta koja je brzo rasla.

- Poalji koga god stigne - preporui mu gospodin Herbert - ne bi li nekakosvrili ovaj posao do podneva.

Devojka odkrinu vrata i zamoli da joj donesu jedno hladno pivo. U redu je ekalojo nekoliko ljudi.

- Jo koliko? - upita ona.- ezdeset i jo trojica - odgovori gospodin Herbert.Stari Jakov je ceo dan jurio za njim nosei tablu za dame. Stigao je na red tek kada

se smrailo, izloio je svoj problem i gospodin Herbert je pristao da mu pomogne.Nasred ulice su izneli veliki sto, a na njega stavili mali sto i dve stolice. Stari Jakovje otvorio igru, poslednju partiju koju je unapred smiljao. Izgubio je.

- etrdeset pesosa - ree gospodin Herbert - i jo vam dajem dve figure prednosti.Ponovo je pobedio. Njegove ruke kao da nisu doticale figure. Igrao je zatvorenih

oiju, pogaajui poteze protivnika i uvek je pobeivao. Masi je ve dosadilo da ihgleda. Kada je stari Jakov odluio da se preda, njegov dug iznosio je pet hiljada eststotina etrdeset dva pesosa i dvadeset tri centa.

Ali nije bio uznemiren. Zabeleio je iznos na papiri koji je stavio u dep. Zatimje sklopio tablu, sloio figure u kutiju i sve to zavio u stare novine.

- Uinite sa mnom to god elite - ree ali mi nemojte uzeti ovo. Obeavam vam dau igrati dok sam iv sve dok ne skupim novac koji vam dugujem.

Gospodin Herbert pogleda na sat.- Zaista mi je vrlo ao - ree. - Ali rok istie za dvadeset minuta. - ekao je sve

dok nije bio siguran da njegov protivnik ne moe da mu ponudi nikakvo reenje. -ta jo imate?

- ast.- Hou da kaem - objasni gospodin Herbert - imate li neto to promeni boju kada

se premae prljavom etkom natopljenom bojom.- Imam kuu - odgovori stari Jakov kao da je odgonetnuo neku zagonetku. - Nema

gotovo nikakvu vrednost, ali je ipak kua.I tako je gospodin Herbert dobio kuu starog Jakova. Na isti nain je dobio kue i

posede drugih ljudi koji nisu ispunili pogodbu. Zato je naredio nedelju dana slavljas muzikom, raketama i zabavljaicama, a sam je rukovodio tom sveanou.

Bila je to nezaboravna nedelja. Gospodin Herbert je govorio o velikoj budunostisela, ak je napravio plan budueg velegrada sa zastakljenim neboderima i dansing-dvoranama u potkrovljima. Pokazao je crte svetini, koja je zapanjeno posmatralasliku. Svako je pokuavao da prepozna sebe u nekom od raznobojnih prolaznika kojeje nacrtao gospodin Herbert, ali oni su bili tako dobro obueni da nisu liili na ovejadne ljude. Zabolelo ih je srce koliko su se trudili. Smejali su se to im se plakalo uoktobru, a iveli su u oblacima nade sve dok gospodin Herbert nije dohvatio zvoncei proglasio sveanost zavrenom. Tek tada se malo odmorio.

- Umreete vrlo brzo ako nastavite s ovakvim ivotom - ree mu stari Jakov.- Ali ja imam toliko para - odgovori gospodin Herbert - da nemam nikakvog

razloga da umrem.Sruio se na krevet i spavao danima. Hrkao je kao neki lav, a spavao je toliko

dugo da je ljudima dosadilo da ekaju da se probudi. Morali su da iskopaju rakove,koje su bili zakopali, da bi imali ta da jedu. Katarinove nove ploe zvuale su takozastarelo da niko nije mogao da zadri suze sluajui ih. Morali su da zatvorekafanu.

Posle mnogo vremena otkad je gospodin Herbert poeo da spava, pop je zakucaona vrata Jakovljeve kue. Kua je bila zakljuana iznutra. U dugom snu gospodinHerbert je iskoristio sav vazduh koji je bio u sobi, tako da su predmeti postepenoizgubili teinu i poeli da lebde.

- Hou da razgovaram s njim - ree pop.- Moraete da saekate - odgovori stari Jakov.- Nemam mnogo vremena.- Oe, izvoiite, sednite i saekajte - nastavio je stari Jakov. - A dok ekate, mogli

biste malo sa mnom da porazgovarate jer sam ve due vremena izvan svihdogaaja.

- Vlada sveopte rasulo - ree pop. - Uskoro e sve u selu biti kao to je ranijebilo. To je jedina novost.

- Vratie se sve na staro - ree stari Jakov - kada more ponovo pone da mirie na

rue.- Ali u meuvremenu treba odravati iluzije onih to ostaju - ree pop. - Treba pod

hitno poeti izgradnju hrama.- Sigurno ste hteli da razgovarate s gospodinom Herbertom o tome - ree stari

Jakov.- Tano - ree pop. - Gringosi su vrlo milostivi.- Onda saekajte - ree stari Jakov. - Moda e se probuditi uskoro.Poeli su da igraju dame. Bila je to dugotrajna i teka partija, koja je trajala

danima, ali se gospodin Herbert nije probudio.Popa je poelo da buni beznae. Muvao se svuda nosei bakarni tanjiri,

prikupljajui dobrovoljne priloge za izgradnju hrama, ali niije prikupio mnogo para.Toliko je prosjaio da je postepeno postajao prozraan, a u kostima su mu strujalirazni zvuci. Jedne nedelje je ak lebdeo nekoliko santimetara iznad tla, mada to nikonije primetio. Tad je spakovao stvari u jednu torbu, u drugu je stavio novac, a zatimse pozdravio, ne mislei da e se ikada vratiti u selo.

- Ne, onaj miris se nikada nee ponovo osetiti - govorio je onima koji su gaubeivali da ostane. - Treba se suoiti sa injenicom da je ovo selo poinilo smrtnigreh.

Kada se gospodin Herbert probudio, selo je bilo isto kao pre njegovog dolaska.ubre, koje je svetina ostavila na ulicama, od kia je poelo da se raspada i truli.Ali tlo je opet bilo suvo i tvrdo kao da je od cigle.

- Dugo sam spavao - ree gospodin Herbert zevajui.- Vekovima - ree stari Jakov.- Mrtav sam gladan.- Kao i sivi ostali - ree stari Jakov. - Moraete da odete na plau i iskopate

rakove.Tobijas ga je zatekao na obali kako kopa po pesku. Usta su mu bila zapenuila, a

iznenadilo ga je saznanje da gladni bogatai veoma lie na gladne siromahe.Gospodin Herbert nije naao dovoljno rakova. Kad se smrailo, ponudio jeTobijasu da zajedno potrae neto za jelo na dnu mora.

- ujte - presee ga Tobijas. - Samo mrtvi znaju ta se tamo krije.- Isto to znaju i naunici - ree gospodin Herbert. - Ispod mora brodoloma ima

kornjaa koje su izvanredno ukusne. Skini se i kreemo.I tako uoe u vodu. Plivali su najpre pravo, a zatim zaronili, vrlo duboko, dok

nisu stigli tamo gde nisu dopirali sunevi zraci, a zatim u dubinu gde nije bilo nimorske svetlosti. Tu je sve zrailo sopstvenom svetlou. Proli su pored jednogpotopljenog grada, gde su ljudi i ene na konjima kruili oko nekog muzikalnogstuba. Bio je divan dan, a na terasama je bilo puno cvea jarkih boja.

- Potonuo je jedne nedelje u jedanaest pre podne - ree gospodin Herbert. -

Sigurno usled kataklizme.- Tamo ima rua - ree Tobijas. - Hou da ih pokaem Klotildi.- Nekom drugom prilikom doi da ih nabere natenane - ree gospodin Herbert. -

Ja sam mrtav gladan.Ronio je kao hobotnica, dugim i odmerenim zamasima ruku. Tobijas se naprezao

da ga ne bi izgubio iz vida, mislei da ba tako plivaju bogatai. Malo-pomalo su seudaljavali od mora optih katastrofa da bi najzad zaronili u more mrtvih.

Mrtvih je bilo toliko da je Tobijas pomislio da nikada u ivotu nije video tolikoljudi okupljenih na jednom mestu. Plivali su leei nepomino na leima, narazliitim nivoima a svi su imali izraz zaboravljenih bia.

- Ovo su drevni mrtvaci - ree gospodin Herbert. - Trebalo im je mnogo vekovada dostignu ovaj stepen oputenosti.

Jo dublje, u vodama mlaih mrtvaca, gospodin Herbert je zastao. Tobijas ga jestigao u trenutku kada je pored njih plovila jedna vrlo mlada ena. Plovila je bono,otvorenih oiju, a pratila ju je struja cvea.

Gospodin Herbert stavi kaiprst na usne, drei ga tako sve dok nije proao iposlednji cvet.

- Ovo je bila najlepa ena koju sam u ivotu video - ree.- To je ena starog Jakova - ree Tobijas.- Pedeset godina mlaa nego kada je umrla, ali sam ipak siguran da je to ona.- Vidi se da je prela dalek put - ree gospodin Herbert. - Prati je flora svih

svetskih mora.Najzad su dospeli do dna. Gospodin Herbert je napravio nekoliko krugova po tlu

koje je bilo kao izrezbarena tabla. Tobijas ga je pratio. Tek sada se privikao napolutamu dubine, ugledao je kornjae. Bilo ih je na hiljade, spljotenih uz dno,nepominih kao da su skamenjene.

- ive su - ree gospodin Herbert - ali ima milion godina kako spavaju.Priao je jednoj i prevrnuo je. Nenim pokretom ju je gurnuo nagore. Uspavana

kornjaa izmigoljila se iz njegovih ruku i nastaviia da se penje koso. Tobijas ju jepustio da proe pored njega. Uto pogleda nagore i uini mu se da vidi more izvrnutonaopake.

- Sve ovo lii na san - ree.- Tvoga dobra radi - ree gospodin Herbert - nemoj nikome da ispria ta si ovde

video. Zamisli kakva bi guva nastala kada bi ljudi znali sve ovo.Vratili su se u selo tek oko ponoi. Probudili su Klotildu da bi im zagrejala vodu.

Gospodin Herbert je kornjai odsekao glavu, ali sve troje morali su da se potrudeda uhvate srce da bi ga ponovo ubili jer je ono izletelo i odskakutalo u dvorite imsu ga izvadili. Jeli su toliko da su jedva disali.

- Dobro Tobijase - ree tada gospodin Herbert - treba se suoiti sa injenicama.

- Svakako.- A injenica je - nastavi gospodin Herbert - da se onaj miris nikada nee ponovo

javiti.- Hoe.- Nee - umea se Klotilda - izmeu ostalog zato to ga nikada ovde nije ni bilo.

Ti si bio taj koji je popalio celo selo.- Ti si ga lino osetila - ree Tobijas.- One noi sam bila oamuena - ree Klotilda. - Ali ovo more je takvo da vie ne

znam ta sam osetila, a ta nisam.- A ja u sada da krenem - ree gospodin Herbert. Zatim je dodao, obraajui se

oboma: - Trebalo bi i vi da idete. Bolje da krenete u svet nego da ostanete u ovomselu gde ima samo gladi.

Zatim je otiao. Tobijas je ostao u dvoritu, brojei zvezde na horizontu. Primetioje da ima tri zvezde vie nego prolog decembra. Klotilda ga je pozvala u sobu, alion nije na to obraao panju.

- Hajde, hajde, doi - bila je uporna Klotilda. - Zna da se ve ne seam kada smose poslednji put voleli kao zeii.

Tobijas je ostao dugo u dvoritu. Kada je, najzad, uao u sobu, Klotilda jespavala. Pokuao je da je probudi. Izmeu njenog polusna i njegovog umora, obojesu bili zbunjeni tako da su vodili ljubav samo kao gliste.

- Poaaveo si - zloudno ree Klotilda. - to ne pokua da misli na netodrugo?

- To i radim, mislim na neto drugo.Ona je htela da sazna o emu misli, tako da je on, na kraju, pristao da joj kae, ali

pod uslovom da nikome to ne rekne. Klotilda mu obea da nee.- Na dnu mora - ree Tobijas - postoji rad s belim kuicama, s milionima cvetova

na terasama.Klotilda se uhvati za glavu.- Jaoj, Tobijase - uzviknu. - Jaoj, Tobijase, pobogu, sve, sve, sve, samo nemoj

opet s tim da poinje.Tobijas je zautao. Okrenuo se, primakao kraju kreveta i pokuao da zaspi.

Nesanica ga je muila sve dok nije svanulo. Tad je poeo da duva vetri i rakovi gaostavie na miru.

za balkandownload.org Thalia

MATA I SNOVIENJA

Gabrijel Garsija Markes je pisac koga su nai itaoci upoznali za vreme bumalatinskoamerike knjievnosti u Evropi ezdesetih godina. Poznat je prvenstveno kaoautor Sto godina samoe, a objavio je jo etiri romana i tri zbirke pria.

Prvu zbirku pria Oi plavog psa Markes je napisao krajem etrdesetih ipoetkom pedesetih godina. Pisac je retrospektivno izjavio da je to bila egrtskaknjiga, sastavljena od nekoliko loih kafkijanskih pria, i time obnovio pitanjeuticaja Kafke u sferi latinskoamerike knjievnosti (koje se najpre postavljalopovodom Borhesa). A moda je klju za razumevanje tog uticaja injenica daevropski pisci veoma esto pretrpe metamorfozu na putu za Latinsku Ameriku, gdenjihova dela dobijaju drugo znaenje i drugu vrednost. To se desilo s nadrealizmom,zatim s magijskim realizmom, pa i sa Kafkom. Teko je povezati Kafkin duhovnisvet s jednim romanom kao to je Sto godina samoe, ali nema sumnje da je upravoKafka otvorio puteve Markesovom stvaralatvu i mogunosti kojima e se ovajsavremeni pisac koristiti. Markes sam iznosi kako se to desilo: Proitavi Kafku,shvatio sam: sva seanja iz detinjstva, sve to sam voleo i to sam smatrao davredi pretoiti u knjievnost, sve to sam bio doiveo i