Fridrih Nie

TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA KNJIGA ZA SVAKOGA I NI ZA KOGA

PRVI DEO ZARATUSTRIN PREDGOVOR

1.

Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zaviaj i jezero svoga zaviaja, i otiao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoom, i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: Veliko svetilo nebesko! u emu bi bila tvoja srea, da nema onih kojima sija! Deset godina penjalo si se amo k mojoj peini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrou, kao pela koja je nakupila previe meda; oseam potrebu da se prema meni ruke ire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri meu ljudima ne nau naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromani opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao to ti to ini veerom, kad pada za more pa jo i donjem svetu ponese svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zai, kako to zovu. ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, to bez zavisti moe da gleda i preveliku sreu! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoe da opet ostane prazan a Zaratustra hoe da opet postane ovek.

Tako otpoe silazak i pad Zaratustrin.

2. Zaratustra sie sam dole niz brdo, i niko ga ne srete. Ali kada je uao u umu, obrete se pred njime jedan starac, koji je iziao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po umi. I starac ovako progovori Zaratustri: Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre vie godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio. Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar nosi vatru svoju u doline? Zar se ne boji kazne kojom se kazni palikua? Da, sad vidim da je Zaratustra. Bistro je njega oko a na usnama mu ne skriva se gaenje. Ta koraa eto kao igra! Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: ta bi ti sada kod onih koji spavaju? iveo si u samoi kao u moru, i more te je nosilo. Vaj, ti hoe zar da izae na kopno? Vaj, ti hoe opet sam da prati svoje telo? Zaratustra odgovori: Ja volim ljude. A ega radi, ree svetac, dooh ja u umu i u pustinju? Zar ne stoga to sam odvie voleo ljude? Sada volim Boga: ljude ne volim. ovek mi je rabota suvie nesavrena. Ljubav prema oveku ubila bi me. Zaratustra odgovori: ta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim ljudima. Ne daj im nita, ree svetac. Bolje im jo neto oduzmi pa ponesi s njima skupa to e im najvie goditi: samo ako i tebi bude godilo! A ako im ba hoe da da, ne daj vie nego milostinju, i pusti da i to jo prose! Ne, odgovori Zaratustra, ja ne delim milostinje. Za to nisam dosta siromah. Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo da delimo darove. Nai im koraci odvie usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad nou u svojim posteljama uju nekoga gde hoda, mnogo pre nego to se sunce rodilo, tako se oni tad

pitaju u sebi: kuda e to lopov? Ne idi k ljudima ve ostaj u umi! Bolje jo idi k ivotinjama? Zato nee da si ovakav kao ja, medved meu medvedima, ptica meu pticama? A ta to radi svetac u umi? pitae Zaratustra. Svetac odgovori: Pravim pesme i pevam ih, i pravei pesme smejem se, plaem, i gunam tako hvalim Boga. Pevanjem, smehom, plaem i gunanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali ta je to to ti nosi nama na dar? Kada je Zaratustra uo ove rei, odmahnu rukom i ree: ta bih mogao ja vama dati! Nego pustite me da to pre odem, da vam ne bih to uzeo! I tako se rastadoe jedan od drugog, starac i ovek u punoj snazi, smejui se ba kao to se smeju dva deaka. A kad ostade Zaratustra sam, ovako je govorio u svome srcu: Da li je to moguno! Ovaj stari svetac u svojoj umi jo nita ne zna o tom, da je Bog mrtav!

3.

Kada je Zaratustra doao u prvi grad, koji lei do ume, nae tu mnotvo sveta iskupljena na pijaci; jer se razglasilo bilo, da e se videti jedan igra na konopcu. I Zaratustra progovori svetini ovako i ree: Hou da vas uim ta je to natovek. ovek je neto to treba prevladati. ta ste vi uinili, da biste ga prevladali? Sva bia dosad stvorila su neto vie od sebe: a vi zar hoete da budete oseka te velike plime, rae jo da se ponovo vratite k ivotinji nego da prevladate oveka? ta je majmun za oveka? Stvor za potsmeh ili bolan stid. I isto to bie ovek za natoveka: stvor za potsmeh ili bolan stid. Vi ste preli put od crva k oveku, ali je u vama mnogo jo ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a ovek je jo i sada vie majmun nego ikoji majmun. Onaj to je najmudriji meu vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vam ne kaem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hou da vas uim ta je to natovek! Natovek je smisao zemljin. Vaa volja treba da kae: neka bude natovek simisao zemljin! Preklinjem vas, brao moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezritelji su to ivota koji izumiru i koji su i sami otrovani, i njih je zemlja sita: neka njih, srean im put! Nekad je hula na Boga bio najvei greh, ali Bog je umro, i tako umree i ti grenici. Huliti na zemlju, to je sad najstranije vie ceniti utrobu onog to se ne daje progledati nego smisao zemljin! Nekad je dua gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo neto najvie: volela je da ga vidi mravo, runo, i izgladnelo. Mislila je, da e tako moi izmai i njemu i zemlji. O, ta je dua i sama bila jo mrava, runa, i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrae toj dui! Ali i vi jo, brao moja, recite mi: ta kazuje vae telo o vaoj dui? Zar nije vaa dua jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo? Zaista vam kaem, ovek je jedna velika prljava reka. To mora biti ve more, koje e primiti u sebe veliku prljavu reku a da se i samo ne zaprlja. Eto, ja hou da vas uim ta je to natovek: on je to more, u njemu moe da se utopi vae veliko preziranje. ta je najvee, to vi moete doiveti? To je as velikoga preziranja. as, u kojem e vam se i vaa srea pretvoriti u gaenje, i isto tako va razum i vaa vrlina. as, u kojem ete rei: ta je stalo do moje sree! Ona je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo. A trebalo bi da moja srea opravda i sam moj opstanak! as, u kojem ete rei: ta je stalo do moga uma! Zar udi on za znanjem kao lav za svojom hranom? On je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo. as, u kojem ete rei: ta je stalo do moje vrline! Jo ona nije uspela da se zbog nje izbezumim. Umorilo me je sve moje Dobro i sve moje Zlo! Sve je to jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo! as, u kojem ete rei: ta je stalo do moga pravdoljublja! Ja ne vidim da sam ar i ugalj. A pravednik je sam ar i ugalj! as, u kojem ete rei: ta je stalo do moga milosra! Zar nije milosre krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje milosre nije razapinjanje na krst. Da li ste ve govorili tako? Da li ste ve glasno klicali tako? Ah, kad bih vas ve uo bio da glasno kliete tako! Ne va greh vaa uzdrljivost vapije na nebo, vaa krtost u samom vaem grehu vapije na nebo! Gde je munja, koja e vas inuti svojim plamenim jezikom? Gde je ludilo, koje bi trebalo ukalemiti u vas? Eto, ja hou da vas uim

ta je to natovek: on je ta munja, on je to ludilo! Kad je Zaratustra ovo izgovorio, povika neko iz naroda: Dosta smo ve uli o igrau na konopcu; daj sada da ga vidimo! I sav narod smejae se Zaratustri. A igra na konopcu, koji je drao da je re o njemu, otpoe svoj posao.

4. Zaratustra pak gledae po narodu i uae se. Pa onda progovori ovako: ovek je konopac, razapet izmedu ivotinje i natoveka, konopac iznad ambisa. Opasan je pogled preko, opasan put onamo, opasan pogled unatrag, opasno oklevanje i zastajanje. to je veliko na oveku, to je da je on most a ne cillj: to se moe voleti na oveku, to je da je on i prelazak i prolazak. Ja volim one, koji ne umeju da ive drukije nego prolazei, jer su to oni koji prelaze. Ja volim velike prezritelje, jer su oni veliki potovatelji, i strele eznua za drugom obalom. Ja volim one, koji ne trae tek u zvezdama razloge da propadnu i da budu rtvovani: nego se rtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natovekova. Ja volim onog, koji ivi da bi doao do saznanja, i koji hoe da dode do saznanja, da bi jednom poeo da ivi natovek. Te na taj nain hoe svoju propast. Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za propadanjem i strela eznua. Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natoveku kuu nazidao i za nj zemlju, ivotinju i biljku pripremio: jer na taj nain hoe on svoju propast. Ja volim onog, koji ne zadrava za se ni truna duha, ve sav hoe da je duh svoje vrline: tako prelazi on u vidu duha preko mosta. Ja volim onog, koji od svoje vrline naini sebi nagon i zao udes: tako on svojoj vrlini za ljubav hoe jo da ivi a i nee vise da ivi. Ja volim onog, koji nije rad da ima odvie mnogo vrlina. Jedna je vrlina vie vrlina nego dve vrline, jer je vie vor za koji se hvata zao udes. Ja volim onog, ija se dua rasipa, koji nee da mu kau hvala niti sam kae hvala: jer on uvek daje i nee da se sauva. Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist, i koji tad pita: zar sam ja varao u igri? jer hoe da propadne. Ja volim onog, koji baca zlatne rei ispred svojih dela a uvek jo vie dri nego to je obeao: jer taj hoe svoju propast. Ja volim onog, koji opravdava one koji dolaze a iskupljuje one koji su bili: jer taj hoe da propadne sa onima koji su tu. Ja volim onog, koji huli na svoga boga, zato to voli svoga boga: jer e taj propasti od gneva svoga boga. Ja volim onog, ija je dua duboka i u pregorevanju, i koji je u stanju da propadne i usled malog doivljaja: tako taj ide rado preko mosta. Ja volim onog, ija je dua prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe, a da su sve stvari u njemu: tako e njegovo propadanje nastupiti usled sviju stvari. Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast. Ja volim sve one, koji su kao pune kapi to padaju jedna po jedna iz crnog oblaka koji se nadvio nad ljudima: one oglauju da je blizu munja, i odlaze u propast kao glasnici. Evo, ja sam jedan glasnik munjin, i jedna puna kap iz oblaka: a munja, to je natovek.

5. Kad je Zaratustra ove rei izrekao, pogleda opet po narodu, i zauta. Eto, stojte tu ree u srcu svom, i smeju se: ne razumeju me, ja nisam usta za ove ui. Treba li im moda prvo razbiti ui, da bi nauili sluati oima? Treba li zveketati kao to ine talambasi i propovednici po crkvama? Ili, veruju li moda oni samo onima koji mucaju? Oni imaju ime se ponose. Kako li zovu samo to to ih ini ponosnima? Obrazovanou zovu ga, ono ih odlikuje od obana. Nerado stoga sluaju kad se s njima u svezi spomene re 'preziranje'. Ja u dakle da govorim njihovoj ponositosti. Ja u im govoriti o onom to je najdostojnije preziranja, a to je poslednji ovek. I Zaratustra stade ovako govoriti narodu: Vreme je, da ovek postavi sebi svrhu. Vreme je, da ovek zasadi klicu svoje najvie nade. Jo je njegovo tle dosta plodno za to. Ali to e tle postati neplodno i turo, i iz njega nee moi vie nii visoko drvo. Vaj! Doi e doba, kad ovek nee vie moi prebaciti strelu svoga eznua preko oveka, i kad nee vie umeti da zatreperi ica na njegovu luku! Evo vam kaem, treba imati u sebi jo kaosa pa moi roditi treperavu zvezdu. I kaem vam: vi imate jo kaosa u sebi. Vaj! Doi e doba, kad ovek

nee vie raati zvezde. Vaj! Doi e doba oveka koji je najvie za preziranje a koji se sam nee vie umeti prezirati. Evo! Ja u vam pokazati ta je to poslednji ovek. ta je to, ljubav? Sta je to, stvaranje? ta je to, enja? ta je to, zvezda? tako pita poslednji ovek, i mirka oima. Tada e zemlja postati mala, i po njoj e skakutati poslednji ovek koji sve ini malim. Njegov soj ne daje se istrebiti, kao soj zemljine muice, poslednji ovek ivi najdue. Mi smo pronali sreu kau poslednji ljudi, i mirkaju oima. Oni su napustili predele gde je muno iveti: jer im treba toplote. Oni jo ljube blinjega i taru se o njega: jer im treba toplote. Biti bolestan i biti nepoverljiv, ini im se greh: mnogo paze kako e i ta e. Lud im je, ko se jo spotie preko kamenja ili preko ljudi! Kadikad pomalo otrova: to daje prijatne snove. Naposletku mnogo otrova, da bi umiranje bilo lako. Rade jo, jer je posao zabava. Ali paze, da zabava ne napregne odvie. Ne postaju vie bogati niti ostaju siromani: i jedno i drugo napree. Ko bi jo vladao? Ku bi jo sluao? i jedno i drugo napree odvie. Ne treba pastira a stado je jedno! Svaki hoe isto, svi su jednaki: ko drukije misli, ide svojevoljno u ludnicu. Nekada je bio ceo svet u zabludi kau ponajfiniji, i mirkaju oima. Mudri su, i znaju sve to se dogodilo: te se mogu potsmevati do mile volje. Jo se svade, ali se brzo mire da ne bi pokvarili eludac. Imaju svoje sitno zadovoljstvo za dan, i svoje sitno zadovoljstvo za no: ali uvaju zdravlje. Mi smo pronali sreu kau poslednji ljudi, i mirkaju oima. I tu se zavrava prvi govor Zaratustrin, koji se moe nazvati i predgovorom jer tu ga prekide vika i veselje gomile. Daj nam te poslednje ljude, o Zaratustra, tako su vikali naini nas tim poslednjim ljudima. A mi ti poklanjamo natoveka! I sav narod klicae od radosti i udarae jezikom o nepce. A Zaratustra posta tuan i ree u svom srcu: Ne razumeju me: ja nisam usta za ove ui. Suvie sam dugo iveo u gorama, suvie sam mnogo sluao ta govore potoci i drvee: ovi me sad, kad, govorim sluaju kao to sluaju obane. Neuzburkana je moja dua i jasna kao gora pred podne. A oni misle da sam hladan, i da sam podrugiva koji pravi grozovite dosetke. Gledaju me eto i smeju se: i smejui se jo me i mrze. Ima leda u njihovom smehu.

6. Tada se dogodi neto, da sva usta zanemee a sve se oi unezverie. Jer se meutim igra na konopcu dao bio na svoj posao: izaao je kroz jedna vratanca, pa se uputio preko konopca razapela izmeu dva tornja, tako da je visio s jednog kraja na drugi kraj pijace nad glavama ljudi. Ba kad je igra prispeo do sredine svoga puta, otvorie se ponovo vratanca i iza njih iskoi jedno areno eljade, lakrdija ta li, i poe brzim skokom za onim napred. Bre, kljakonogo, uzvikivao je svojim stranim glasom, bre lentino, utvo, beskrvnie! Sad u te zagolicati svojom potpeticom! ta e ti tu izmedu tornjeva? U toranj s tobom, treba te zatvoriti jer prei puta boljemu od sebe! I sa svakom reju prilazio mu je blie: a kad je bio samo jo jedan korak iza njega, tada se dogodi neto strano, to je uinilo da sva usta zaneme i svaije se oko unezveri: prodera se kao vrag i preskoi onog to mu je stajao na putu. A ovaj, kad vide gde ga suparnik pobedi, izgubi i glavu i konopac; odbaci od sebe motku i bre nego ona strovali se u dubinu, kao klupko od ruku i nogu. Pijaca i narod izgledahu kao more kad njime iznenada zavitla oluja: sve se razbee kojekuda i kako ko stie, a ponajvie odonud gde je trebalo da padne telesina. Zaratustra pak ostade, i ba pored njega pade telesina, isprebijana i izmrcvarena ali jo ne mrtva. Posle nekog vremena povrati se razdrobljenomu svest, i on vide Zaratustru gde klei kraj njega. ta e ti tu? ree naposletku, ja sam ve odavna znao, da e mi hromi daba podmetnuti nogu. Sad e me odvui u pakao: zar hoe da ga sprei? Tako mi asti, prijatelju, odgovori Zaratustra, svega toga nema, ne postoji to o emu ti govori: niti ima avola niti pakla. Dua e tvoja pre jo biti mrtva nego tvoje telo: ne boj se ve nieg vie! ovek ga pogleda s nepoverenjem. Ako istinu zbori, ree tad, onda ne gubim nita ako izgubim ivot. Ja nisam mnogo vie nego zverka koju su nauili da igra, batinama i putajui je da gladuje. A ne, ree Zaratustra, ti si od opasnosti nainio sebi poziv, to nije neto to

treba prezirati. A sad te tvoj poziv upropauje: zato u te ja svojim rukama zakopati. Kad je Zaratustra ovo rekao, ovek na umoru nije vise odgovarao; ali je micao rukom, kao da trai ruku Zaratustrinu, da bi mu se zahvalio.

7. Meutim se spusti vee, i pijaca utonu u suton: tada se razioe svi, jer i radoznalost i strah najzad se umore. A Zaratustra osta sedei na zemlji pokraj mrtvaca, i zaduben u misli: tako zaboravi na vreme. Ali naposletku doe no, i hladan vetar poe duvati preko usamljenoga. Tada se podie Zaratustra i ree u svome srcu: Odista, lep je ribolov imao danas Zaratustra! Nije ulovio oveka ali je ulovio leinu. Neprijatno tajanstven ivot je ljudski, i uvek jo bez smisla: jedan lakardija moe da mu bude sudbonosan. Ja bih da nauim ljude ta je smisao njihova bia: to je Natovek, munja iz crnog oblaka ovek. Ali jo sam ja daleko od njih, i za moj smisao oni jo nemaju smisla. Jo sam ja za ljude nesto posredi izmeu lude i leine. Mrana je no, mrani su puti Zaratustrini. Hodi, hladni i ukoeni drue! Poneu te onamo gde u te zakopati svojim rukama.

8. Kada je Zaratustra to rekao u svome srcu, natovari leinu na lea i poe. Ali nije iao ni sto koraka, a privue se uza nj jedan ovek pa mu poe aputati na uho i gle! Taj to je tu govorio, bio je lakrdija s tornja. Idi iz ovoga grada, Zaratustra; ovde te premnogi mrze. Mrze te potenjaci i pravednici, i nazivaju te svojim neprijateljem i prezriteljem; mrze te ispovednici prave vere, i nazivaju te opasnou za gomilu. Imao si sree, to su ti se smejali: i odista, govorio si kao kakav lakrdija. Imao si sree, to si se pridruio onome mrtvom psu; zato to si se tako ponizio, spasao si se, za danas. Ali idi iz ovoga grada ili u sutra tebe preskoiti, ja iv tebe mrtvoga. I kad je to izrekao, nestade oveka; a Zaratustra ode dalje kroz mrane ulice. Na kapijama grada sretoe ga grobari to kopaju rake: oni mu prinesoe plamen svetiljke uz lice, poznadoe Zaratustru, i mnogo ga ismevahu, Zaratustra nosi mrtvog psa: lepo je to je i Zaratustra postao grobarem! Jer nae su ruke odvie iste za takvu divlja. Da li Zaratustra hoe moda da ukrade avolu njegov zalogaj? Nama je pravo! I prijatan ruak! Samo, bie da je avo bolji kradljivac od Zaratustre! on moe ukrasti i jedno i drugo, i moe pojesti i jedno i drugo. I oni se smejahu skupa i aputahu neto na uho jedan drugome. Zaratustra ne ree na to ni rei, i iae svojim putem. Kad je iao tako dva sata, pokraj uma i movara, naslua se dosta zavijanja gladnih vukova, pa i sam ogladne. Zastade pred jednom osamljenom kuom u kojoj je gorela svetiljka. Glad navaljuje na me, ree Zaratustra, kao kakav razbojnik. U gori i sred movara spopade me moja glad, i u dubokoj noi. udne je udi moja glad. esto mi dolazi tek posle ruka, a danas mi nije dolazila po itav dan: gde je to zaostala? I Zaratustra zakuca na vrata od kue. Pojavi, se jedan starac; on je nosio sveu, i zapita: Ko dolazi k meni i k mome nevaljalome snu? Jedan ivi i jedan mrtvac, ree Zaratustra. Dajte mi da jedem i pijem, zaboravio sam da to uinim preko dana. Onaj koji gladna nahrani, osveie svoju roenu duu: tako kae mudrost. Starac ode ali se ubrzo vrati, i ponudi Zaratustru hlebom i vinom. Rav je ovo kraj za one koji gladuju, ree; zato sam se ovde i nastanio. Zverovi i ljudi dolaze k meni, pustinjaku. Nego, pozovi i tvoga pratioca da jede i da pije, on je umorniji od tebe. Zaratustra odgovori: Mrtav je moj pratilac, teko da u ga moi nagovoriti. To se mene slabo tie, ree starac gunajui; ko kucne na moja vrata, mora uzeti to mu dajem. Jedite i nasitite se! Zatim je Zaratustra opet iao dva sata, poveravajui se stazi i svetilu zvezda: jer on je bio stari nonik, i voleo je da zagleda u lice svemu to spava! Ali kad je zora zazorila, nae se Zaratustra u gustoj umi, i ne vide vie staze kojom bi iao. Tada metnu mrtvaca u jedno uplje drvo, sebi iznad glave da bi ga sauvao od vukova a sam lee na tle i na mahovinu. I nabrzo zaspa, umoran telom ali neuzburkane due.

9.

Dugo spavae Zaratustra, i nije samo zorina rumen prela preko njegova lica, nego je prelo i prepodne. Naposletku, otvori se njegovo oko: zaueno gledae Zaratustra u umu i u tiinu, zaueno gledae u svoju duu. Tada se podie hitno, kao mornar koji odjedared ugleda kopno, i uskliknu glasno: jer vide jednu novu istinu. I on ovako stade govoriti u svome srcu: Svanulo mi je pred oima: potrebni su mi saputnici i to ivi, - ne mrtvi saputnici i leevi koje mogu da nosim sa sobom kuda ja hou. Svanulo mi je pred oima: ne treba Zaratustra da govori narodu, ve pratiocima! Ne treba Zaratustra da bude i pastir stadu i njegov pas! Da odmamim od stada - zato sam doao. Neka se ljute na mene narod i stado: Razbojnikom hoe da postane pastirima Zaratustra. Ja kaem pastiri: a oni se nazivaju potenjacima i pravednicima. Ja kaem pastiri: a oni se nazivaju vernima prave vere. Vidi te potenjake i pravednike! Koga mrze najvema? Onoga, koji im razbija tablice vrednosti, razbijaa, razbojnika: a to je onaj koji stvara. Vidi verne sviju vera! Koga mrze najvema? Onoga, koji im razbija tablice vrednosti, razbijaa, razbojnika: a to je onaj koji stvara. Saputnike trai onaj koji stvara a ne mrtvace, i ne stada ni verne. Saradnike trai onaj koji stvara, one koji e nove vrednosti pisati na nove tablice. Saradnike trai onaj koji stvara, i saeteoce: jer je kod njega sve zrelo za etvu. Ali mu nedostaju stotina kos: zato on kida vlae i zle je volje. Saradnike trai onaj koji stvara, i to takve koji e umeti da naotre svoje kose. Unititeljima zvae njih ostali, i prezriteljima dobra i zla. Ali to su oni koji anju i slavu slave. Saradnike trai Zaratustra, saeteoce, i sveare, s kojima e slavu slaviti, trai Zaratustra; to e njemu stada i pastiri i mrtvaci! A ti, moj prvi saputnie, ostaj zbogom! Dobro sam te zakopao u tom tvom upljem drvetu, dobro sam te skrio od vukova. Hou da stignem ka svojem cilju, da idem svojim putem; preko onih to zastajkuju i oklevaju preskoiu. Moj prolazak bie njihov prolazak, njihova propast.

10. To je rekao Zaratustra u svome srcu kad je sunce pokazivalo podne: tada pogleda ispitujuim pogledom u vis jer je iznad svoje glave uo otri krik jedne ptice. I gle! jedan orao kruio je nairoko po vazduhu, a o njemu visila je jedna zmija, ne kao plen ve kao prijatelj: jer mu se bee obavila oko vrata. To su moje zveri! ree Zaratustra, i radovae se od srca. Najponosnija zver pod suncem, i najmudrija zver pod suncem oni su poleteli po svetu, da vide ta se radi. Hoe da vide da li je Zaratustra jo u ivotu. Odista, da li sam jo u ivotu? Opasnije mi je ii meu ljudima nego meu ivotinjama, opasnim putem ide Zaratustra. Neka mi budu voom moje zveri! Kada je Zaratustra to izrekao, padoe mu na um rei sveca iz ume, te uzdahnu i progovori ovako u srcu svom: O kad bih mogao biti lukaviji! kad bih mogao biti lukav iz dna due, kao moja zmija! Ali ja evo item nemogue: molim dakle jedino moj ponos, da uvek ide skupa sa mojom mudrou! A ako me jednom moja mudrost izneveri: ah, ona tako rado hoe da odleti! neka onda moj ponos bar leti skupa s mojom ludou!

- Tako otpoe silazak i pad Zaratustrin.

ZARATUSTRINI GOVORI

O tri preobraaja

Otkriu vam tri preobraaja duha: kako se duh pretvara u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. Mnogo tekog ima za duh, za jaki duh, duh voljan da nosi, koji je pun strahopotovanja: njegova jakost ite ono to je teko, i to je najtee. ta je teko? tako pita duh voljan da nosi, i to pitajui pada na kolena, kao kamila, i eli da ga dobro natovare. ta je najtee, recite mi, heroji? tako pita duh voljan da nosi, da bih to uzeo na sebe te da uivam u svojoj jaini. Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svojoj oholosti? Pustiti svoju

ludost da blista, i time se izrugivati svojoj mudrosti? Ili je ovo: rastaviti se od svoga dela kad slavi pobedu? Penjati se na vrletne bregove i iskuavati iskuitelja? Ili je ovo: hraniti se arom i travom saznanja a istine radi trpeti glad u dui? Ili je ovo: biti bolestan a bolniare ne primiti, ni drugovati s gluhima koji nikad ne mogu uti ta hoe? Ili je ovo: zagaziti u prljavu vodu ako je to voda istine, i ne goniti od sebe hladne abe i tople krastavice. Ili je ovo: voleti one koji nas preziru, i pruati ruke prema sablasti kad hoe da nas zastrai? Sve to to najtee uzima duh voljan da nosi na sebe: kao to natovarena kamila hita u pustinju, tako hita on u svoju pustinju. A u najusamljenijoj pustinji deava se drugi preobraaj: tu lavom postaje duh, slobodu hoe da dograbi kao plen, i da gospodarem bude u svojoj roenoj pustinji. Svoga poslednjeg gospodara tu on trai: hoe da mu postane neprijateljem, njemu i svome poslednjem bogu, hoe da se bori o pobedu sa velikim zmajem. Ko je taj veliki zmaj to ga duh nee vie da naziva gospodarem i bogom? Ti treba da zove se veliki zmaj. A duh lavlji govori Hou. Ti treba da, lei pred njim na stazi, blistajui se u zlatu, zver s krljutima a na svakoj krljuti sjaji se zlatno ti treba da!. Tisuugodinje vrednosti sjaju se na tim krljutima, a ovako zbori najsilniji od svih zmajeva: sva vrednost to je imaju stvari sjaji se na meni. Sva vrednost stvorena je ve, i sva stvorena vrednost ja sam. Odista, ne treba da bude vie nikakvog 'Hou'. Tako kae zmaj. Brao moja, emu je potreban lav u duhu? Zato nije dovoljna teretna ivotinja, koja se odrie svega a puna je strahopotovanja? Stvarati nove vrednosti to ne moe jo ni lav: ali stvoriti sebi slobodu za novo stvaranje to moe snaga lavova. Da bi stvorio sebi slobodu i jedno sveto Ne i pred dunou: za to je, brao moja, potreban lav. Prisvajati sebi pravo na nove vrednosti to je najstranije prisvajanje za duh voljan da nosi i duh bogobojaljivi. Zaista vam kaem, to je za nj grabljenje i posao grabljive zveri. Nekad je on, kao neto to mu je najsvetije, voleo ono ti treba da: a sad treba tatine i samovolje da nade i u onom to je najsvetije, da bi ugrabio sebi slobode od onoga to voli: lav je potreban za takvo grabljenje. Ali recite mi, brao moja, ta je to jo to moe dete a to ni lav nije mogao? to to mora grabei lav da se pretvori jo i u dete? Nevinost je dete i zaborav, jedno poinjanje snova, jedna igra, jedan toak koji se iz sebe kotrlja, jedan prvi kret, jedno sveto Da. Jeste, za igru stvaranja brao moja, potrebno je jedno sveto Da: jer svoju volju hoe sad duh, svoj svet osvaja sebi za-svet-izgubljeni. Otkrio sam vam tri preobraaja duha: kako se duh pretvorio u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete.

Tako je govorio Zaratustra. A tada se nalazio u gradu koji se zove: arena krava.

O propovedaonicama vrline Hvalili su pred Zaratustrom jednog mudraca, kako ume lepo da govori o snu i o vrlini: mnogo ga, rekoe, potuju i nagrauju za to, i svi mladi ljudi sede pred njegovom govornicom. Zaratustra ode k njemu, i sa svim mladim ljudima seae pred njegovom govornicom. A ovako govorae mudrac: ast snu i stid pred njim! To pre svega! I sklanjajte se s puta svima koji ravo spavaju i nou bdiju! Stidljiv je ak i lopov pred snom: uvek se krade tiho kroz no. Ali bestidan je straar noni, i bestidno nosi svoj rog. Nije mala vetina spavati: jer ceo dan zatim treba provesti budan. Treba deset puta na dan da se sam savlada: to stvara dobar umor, i to je mak za duu. Deset puta treba da se ponovo izmiri sa samim sobom, jer savlaivanje je gorina, i ravo spava onaj koji se nije izmirio sa sobom. Deset istina treba da nae na dan; inae e traiti istinu jo i nou, jer je tvoja dua ostala gladna. Deset puta na dan treba da se smeje i da bude veseo: inae ti nou ne da mira eludac, taj otac nevolje. Malo njih to znaju: ali, treba imati sve vrline da bi se moglo dobro spavati. Da li u se krivo zakleti? Da li u initi preljube? Da li u poeleti devojku blinjega svoga? Sve se to ne bi slagalo s dobrim snom. Pa ak kad se i imaju sve vrline, treba jo jedne umeti: i same vrline poslati u dobar as da spavaju. Da se ne bi meu sobom svadile, gizdave enice! I to zbog tebe, nesrenie! Mir s Bogom i sa susedom: to trai dobar san. I mir ak jo i sa susedovim

avolom! Jer e inae nou tumarati po tvojoj kui. ast vlasti i poslunost, pa i nakrivo nasaenoj vlasti! Tako to ite dobar san. ta ja mogu zato, to vlast rado ide na krivim nogama? Za onog u uvek rei da je najbolji pastir, koji svoju ovcu tera na najzeleniju livadu: tako se to slae sa dobrim snom. Neu mnogo poasti, niti velika blaga: to raspaljuje u. Ali ravo se spava bez dobra imena i malog blaga. Vie volim malo drutvo nego drutvo zlih: ali treba da ga ima i da ga nestane u dobar as. Tako se to slae s dobrim snom. Mnogo mi se svide i oni koji su nii duhom: oni san lakim ine. Blaeni su oni, naroito kad im se uvek daje za pravo. U tome protie dan onome koji je pun vrlina. A kad dode no, tad se dobro uvam da ne zovem san! On nee da ga zovu, san koji je gospodar vrlina! Nego premiljam, ta sam preko dana radio i mislio. Prevaui pitam se, strpljivo kao kakva krava: koji su bili deset tvojih savlaivanja? I koji su bili deset pomirenja i deset istina i deset smehova, kojima si se naslaivao u srcu svom? Premiljajui o tom, i ljuljukan od etrdeset misli, prepadne me odjedared san, nezvani gost, gospodar vrlina. San zakuca na moje oko: i ono otea. San dodirne moje usne: i one ostanu otvorene. Odista, u mekoj obui prilazi k meni, najmiliji od svih kradljivaca, i ukrade mi moje misli: i stojim tad nem kao ovaj sto. Ali ne stojim tad vie dugo: i ve sam legao. Kad je Zaratustra uo mudraca ovako besediti smejao se u sebi: jer je njemu u taj mah svanulo neto pred oima. I on ovako poe govoriti u svom srcu: Ludak je ovaj mudrac sa svojih etrdeset misli: ali drim, da se dobro razume u spavanje. Srean je ve i ko boravi blizu ovoga mudraca! Jer takav je san zarazan, i zarauje ak i kroz debeo zid. I sama njegova govornica ima ari. Nisu uzalud sedeli mladii pred propovednikom vrline. Njegova je sva mudrost: ostati budan, da bi se dobro spavalo. I odista, kad ivot ne bi imao smisla i kad bih se morao privoleti besmislu, onda bi bio ovo i meni besmisao kojemu bih se najlake privoleo. Sad mi je jasno, ta su pre svega nekad hteli kad su traili uitelje vrline. Hteli su dobra sna, a uza nj jo i uspavljivih vrlina. Svi su ti hvaljeni mudraci sa govornica gledali mudrost u spavanju bez snova: oni nisu znali za bolji smisao ivota. I danas zacelo ima jo vie njih koji su kao ovaj propovednik vrline, i ne uvek tako potenih: ali njihovo je vreme prolo. Nee stojati vie dugo: i ve e leati. Blaeni su ovi sanjivci: jer oni e skorim usniti snom.

Tako je govorio Zaratustra.

O onima koji veruju u zagrobni ivot

Nekada je i Zaratustra bacao svoje praznoverje s one strane oveka, kao svi oni koji veruju u zagrobni ivot. Delo jednog bolnog i napaenog boga izgledae mi tada svet. San mi izgledae tada svet, i spev jednog boga: aren dim pred oima jednog boanskog nezadovoljenika. I dobro i zlo i radost i alost i ja i ti aren dim injae mi se sve, pred stvaralakim oima. Hteo je tvorac da okrene glavu i da ne vidi sebe, pa je stvorio svet. Opojna je radost za onoga to pati, da okrene glavu od svoje patnje i da zaboravi na sebe. Opojna radost i samozaborav injae mi se nekad svet. Ovaj svet, veito nesavren, slika i prilika jedne protivrenosti, i to nesavrena slika i prilika opojna radost za svog nesavrenog tvorca: takav mi se injae nekada svet. Tako sam dakle i ja nekad bacao svoje praznoverje s one strane oveka, kao svi koji veruju u zagrobni ivot. Da li zaista s one strane oveka? Ah, brao, taj Bog to sam ga ja stvorio, bio je delo ruku oveijih i nerazuma oveijeg, kao i svi bogovi! Bio je ovek, tek jedno jadno pare od oveka i od Ja: iz roenog pepela i roene ari dola je k meni, ta sablast, i zaista vam kaem. Nije dola k meni. S one strane! I ta bi tad, brao moja? Ja sam savladao sebe, svoje patnje, poneo sam svoj roeni pepeo na breg, pronaao sam jasniji plamen za sebe. I gle! Sablast ustuknu ispred mene! Patnja bi bila sad za mene, i muka meni koji sam ozdravio, da verujem u takve sablasti: Patnja bi bila sad za mene, i ponienje. To ja eto kaem onima koji veruju u zagrobni ivot. Patnja i nemo oni su

stvorili sve verovanje u zagrobne ivote; i onaj kratki ludi zanos sree, koji pozna samo onaj koji najvema pati. Umor, koji jednim skokom hoe da se surva, jednim strmoglavim skokom bedan neznalaki umor koji ve vie nee ni da hoe: on je stvorio sve bogove i sve ivote posle smrti. Verujte mi, brao moja! To je telo poelo da oajava samo o sebi ono je stalo da se odupire prstima zaluenoga duha o krajnje zidove. Verujte mi, brao moja! To je telo poelo da oajava o zemlji ono je ulo kao da utroba bia njemu progovara. I tada je pokualo da glavom probije poslednje zidove, i ne samo glavom, da bi stiglo preko u onaj svet. Ali onaj svet je dobro sakriven za oveka, onaj neoveanski neoveni svet koji je jedno nebesko nitavilo; a utroba bia i ne govori nita oveku, ili govori kao i ovek. Zaista vam kaem, teko je dokazati da ikoje bie,postoji, i teko ga je nagoniti da progovori. Recite, brao, zar nije najudnija od sviju stvari jo ponajbolje dokazana? Da, ovo Ja, i protivrenost i zbrka toga Ja, govore jo ponajpravije o svome opstanku; to delatno, svesno, odreujue Ja, koje je mera i vrednost sviju stvari. I to najpravije to postoji, to Ja ono govori o telu, i ono eli jo telo sve i kad mudrije i sanja i polee na skrhanim krilima. Sve pravije govori, to Ja: i to vie govori, tim vie ume da nae rei i pohvale za telo i za zemlju. Novome ponosu nauilo me je moje Ja, njemu hou da nauim ljude: da ne zagnjuruju vie glavu u pesak nebeskih stvari, ve da je nose uspravno, svoju zemaljsku glavu koja stvara smisao zemljin! Novoj volji hou da nauim ljude: da ele da idu onim putem kojim je slepo iao ovek, i da kau da je to dobar put, i da ne slaze vie s njega i ne polaze stranputicama kao bolesnici i umirui! Bolesni i umirui poeli su prezirati telo i zemlju, i pronalaziti svetove nebeske i kap krvi koja isceljuje: pa jo i te slatke i smrtonosne otrove, uzeli su od tela i od zemlje! Hteli su da pobegnu od svoje bede, ali su im bile zvezde predaleko. Tad zavapise: O, bar da ima nebeskih puteva, da bi se moglo odmileti u drugi ivot i u drugu sreu! i tada pronaoe sebi svoje mudrolije i krvave napitke! Mislili su, da su izmakli svome telu i ovoj zemlji, nezahvalnici. A kome su imali da zahvale za zanos i nasladu toga svog izmicanja? Svome telu, i ovoj zemlji. Blag je prema bolesnima Zaratustra. Odista, on se ne ljuti ni na njihove pokuaje utehe i nezahvalnosti. Neka same ponu ozdravljati i prevlaivati sebe, i stvarati sebi jedno vie telo! Ne ljuti se Zaratustra ni na onog, koji se die od bolesti pa se jo neno osvre za svojim praznoverjem, i nou u pono obilazi potajno grob svoga Boga: ali bolest i bolno telo za mene su jo i suze njegove. Mnogo boleljivoga sveta bilo je oduvek meu onima,koji mataju i nadahnuti su Bogom, uno mrze oni onoga koji ide za saznanjem, i onu najmlau vrlinu to se zove: slobodno priznanje. Oni se osvru unatrag u tamna vremena: tada su dabome praznoverje i vera drukije stajali; ludilo razuma bila je slinost boanstvu a sumnja greh. Vrlo dobro poznajem ja te obraze i ta podobija boanstva: oni hoe da se u njih veruje a da je sumnja greh. Vrlo dobro znam i to, u ta oni sami najvie veruju. Zaista vam kaem, ne u ivote iza smrti, i u kaplje krvi kuje isceljuju: nego i oni najvie veruju u telo, i njihovo roeno telo za njih je stvar po sebi. Ali za njih je ono bolesna stvar: i rado bi iskoili iz koe. Stoga oslukuju da li e uti gdegod kakvog zapovednika smrti, a sami propovedaju o ivotima posle smrti. Bolje vi sluajte, brao moja, glas zdravoga tela: to je poteniji i praviji glas. Potenije govori zdravo telo, i jasnije, telo savreno i uspravno: a ono kae, da zemlja,ima smisla. Tako je govorio Zaratustra.

O prezriteljima tela

Prezriteljima tela hou da kaem ta mislim. Ne item da okrenu s uenjem i s pouavanjem, ve samo da se odreknu svoga tela te tako zaute. Telo sam i dua kae dete. I to ne bismo govorili kao deca? Ali onaj koji je progledao, koji zna neto, kae: telo sam i samo telo, i nita druga sem toga; a dua je samo re za neto na telu. Telo je jedan veliki um, jedinstvo u mnoini, rat i mir, stado i pastir. Pa i taj tvoj mali um, brate, koji ti naziva duhom, nije drugo do orue tvoga tela, malo orue i igraka tvoga velikog uma. Ja kae ti za sebe, i

gord si na tu re. Ali vei su to ti nee da veruje tvoje telo i njegov veliki um: taj ne govori Ja, nego tvori Ja. to ulo oseti, to duh pozna, u tome nikad nema krajnje take. A ulo i duh hteli bi da te obmanu da su oni krajnja taka svega: toliko su tati oni. Orue su, i igraka su ulo i duh: iza njih lei tek tvoja sutina. Ta sutina i gleda i oima ula, i oslukuje i uima duha. Jednako oslukuje sutina i gleda: uporeuje, savlauje, osvaja, razorava. Ona vlada, i njoj je i Ja podlono. Za tvojim mislima i oseajima, brate moj, stoji silan gospodar, neznan mudrac taj se zove sopstvenost. U tvom telu stanuje on, tvoje je telo on. Vie je pameti u tvome telu, nego u svoj tvojoj mudrosti. I da li ko i zna, ega radi e tvome telu ta tvoja najvea mudrost? Tvoja se sopstvenost smeje tvome Ja i njegovim oholim skokovima. ta su mi ti skokovi i. letovi misli? kae ona sebi. Zaobilazni put k mojoj svrsi. Ja sam ta koja vodim na uzici Ja i koja ga nadahnjujem pojmovima. Sopstvenost kae oveku: Sad oseti bol. I njegovo ga Ja oseti, i bolujui premilja kaku e ga preboleti radi toga je potrebno da ovek ume misliti. Sopstvenost kae: Sad oseti radost. Ja je oseti, i radujui se premilja kako bi se jo esto radovalo i radi toga je potrebno da ovek ume misliti. Prezriteljima tela hou da kaem jo neto. Oni preziru zato to potuju. ta je to, to je stvorilo i potovanje i preziranje i vrednost i volju? Stvaralaka sopstvenost stvorila je za se i potovanje i preziranje, stvorila je radost i alost. Stvaralako telo stvorilo je sebi duh, kao ruku svoje volje. Jo i u svojoj ludosti i u svome preziranju, prezritelji tela, vi sluite sopstvenosti. Evo vam kaem: sama vaa sopstvenost htela bi da umre i okree se od ivota. Ona ne moe vie ono to bi joj bilo najmilije: stvarati vie od sebe. To bi joj bilo najmilije, to je njena najivlja elja. Ali joj je prekasno stalo do toga: zato hoe vaa sopstvenost da je nestane, prezritelji tela. Hoe da propadne vaa sopstvenost, i zato ste postali vi prezriteljima tela! Jer ne moete da stvarate vie od sebe. I zato ste sad kivni na ivot i na zemlju. Nevesela zavist krije se u razrokom pogledu vaeg preziranja. Ja neu ii vaim putem, prezritelji tela! Vi niste za me mostovi koji vode ka natoveku!

Tako je govorio Zaratustra.

O radosnim i ravim strastima Dragi brate, ako ima kakvu vrlinu, tvoju vrlinu, onda je ona samo tvoja i niija vie. Ali ti bi, naravno, da joj da ime, i da joj tepa; ti bi da je sme povui za uho, i da se moe poigrati s njom. A gle! Tad je i puk zove kao to je zove ti, i ti si postao puk i stado sa tvojom vrlinom! Bolje bi bilo da si rekao: ne daje se iskazati, i ne moe se krstiti imenom ono to mojoj dui zadaje bola i to joj godi, i ega je gladna jo i moja utroba. Tvoja vrlina stoji isuvie visoko za poverljivost koju daje ime: a ako ba mora o njoj govoriti, nemoj se stideti da o njoj muca. Reci i promucaj: To je moje dobro, to volim, samo tako mi se dopada, samo tako hou ja ono to je dobro. Ja ga neu u obliku boje zapovedi, niti u obliku oveijeg zakona i pravila: ne trebam ga da mi bude vo u zemlje nadzemaljske i u rajeve. Zemaljska je vrlina, koju ja volim: malo je u njoj dosetljivosti, a ponajmanje uma sviju. Ali ta je ptica kod mene gnezdo svila: zato je volim i milujem, ona sad lei kod mene na svojim zlatnim jajima. Tako treba da muca i da uzdie svoju vrlinu. Nekada si imao strasti, i nazivao si ih zlima. Ali sad ima samo jo tvoje vrline: one su nikle iz tvojih strasti. Svoj glavni cilj poverio si ovim strastima: i one se tad pretvorie u tvoje vrline i u dobre strasti. I ma ti bio od roda naprasitih ili od roda sladostrasnih ili do ludila pobonih ili osvetljivih: Naposletku su sve tvoje strasti postale vrlinama, i svi tvoji avoli anelima. Nekada si imao divlju paad u tvome podrumu: ali se ona naposletku pretvori u ptice i mile pevaice. Iz svojih otrova skuvao si sebi melem; muzao si svoju kravu amotinju, sad pije slatko mleko iz njenih vimena. I nita zlo nee vie iz tebe nii, osim moda zla koje nie iz borbe tvojih vrlina. Dragi brate, ako ima sree onda ima jednu vrlinu a ne vie: tako e prei lake preko mosta. Odlikuje meu drugima kad se imaju mnoge vrline, ali to je teko snositi; i mnogi je ve otiao u pustinju i ubio se

zato to je sustao da bude i boj i bojite vrlina. Dragi moj, da li su rat i bojak zlo? Ali to zlo je potrebno: potrebna je zavist, i potrebna su nepoverenja i klevetanja meu tvojim vrlinama. Pogle, koliko svaka tvoja vrlina gramzi za onim to je najvie: ona trai sav tvoj duh, da njoj bude glasnikom, ona ite svu tvoju snagu u gnevu, mrnji i ljubavi. Surevnjive su jedna na drugu sve vrline, a strana je stvar surevnjivost. I vrline mogu propasti usled surevnjivosti. Koga zahvati plamen surevnjivosti taj okree naposletku otrovnu aoku, kao korpion, protiv samoga sebe. Ah, dragi brate, zar nisi jo nikad video vrlinu kako sama sebe kleveta i probada? ovek je neto to treba prevladati: i zato treba da voli svoje vrline jer e usled njih propasti.

Tako je govorio Zaratustra.

O bledome zloincu Vi ne ubijate, sudije i reci, dok ivine glavu ne obori? Evo, bledi je zloinac oborio glavu: iz oka mu govori veliko preziranje. Moje je Ja neto to treba prevladati: moje mi je Ja veliko preziranje ovekovo: tako govori iz toga oka. To mu je bio najuzvieniji as, to je sam sebi sudio: ne dajte da se uzvieni sroza opet u svoju niskost! Nema spasenja za onog koji toliko pati od sebe sama, do to bra smrt. Vae ubijanje, sudije, treba da je saaljenje a ne osveta. I, ubijajui pregnite da vi sami opravdate ivot! Nije dosta da se izmirite s onim kojeg ubijate. Vae aljenje neka bude ljubav prema natoveku: tako ete opravdati to ste jo u ivotu! Recite duman, ali ne zlikovac; recite bolesnik, a ne varalica, recite ludak, a ne grenik. A ti, krvavi sudijo, kad bi glasno hteo rei ta si ve sve uradio u mislima: ceo bi svet povikao: Dole s tim pogancem i otrovnikom! Nego, drugo je neto misao a drugo delo, drugo slika dela. Toak razloga ne okree se meu njima. Slika je uinila da pobledi ovaj bledi ovek. Dorastao je bio svome delu dok ga je vrio: ali sliku njegovu nije mogao izdrati kad je bilo izvreno. Jednako je video u sebi izvrioca dela. To ja zovem ludilom: iznimak obrnuo se i postao je za nj sama stvar. Crta povuena uokrug opini koko te ne ume vie mai; tako je potez koji je on povukao opinio njegov jadni um, to ja zovem ludilom nakon dela. Poujte, sudije! Ima jo jedno drugo ludilo: to je ludilo pre dela. Ah, vi mi se niste dosta duboko uvukli u duu! Poujte, sudije! Ima jo jedno drugo ludilo: to je ludilo pre dela. Ah, vi mi se niste dosta duboko uvukli u duu! Krvavi sudija kae: zato je ubijao ovaj zloinac. Ta hteo je da otima. Ali ja vam velim: dua njegova iskala je krvi, ne pljake: on je edneo za sreom noa! Nego njegov jadni um nije shvatao to ludilo pa ga je nagovarao na drugo. to e ti krv! rekao mu je on; treba ujedno i da otima neto! Da se sveti nekom! I on je posluao svoj jadni um: kao olovo leale su na njemu njegove rei, i on je ubijajui u stvari, pljakao. Jer nije hteo da izgleda da je njega stid svoga ludila. I sad opet lei olovo njegove krivice na njemu, i opet je jadni mu um tako krut, tako vezan, tako teak. Kad bi bar mogao da zavrti glavom, spao bi teret s njega: ali ta bi zavrtelo tu glavu? ta je taj ovek? Hrpa boletina to kroz duh zahvataju svet: tu bi da sebi nau plen. ta je taj ovek? Klupko divljih zmija koje teko mogu da se smire jedna uz drugu, i one se razmile svaka na svoju stranu, i trae plen po svetu. Pogledajte ovo jadno telo! to je patilo i za im je ginulo, to je jadna dua htela da razume i shvati, i shvatila je kao elju za ubijanjem i e za sreom noa. Ko danas oboli tog spopadne zlo koje je sad zlo: hoe da zadaje bol onim to njega boli. Ali je bilo drugih vremena i drugog dobra i zla. Nekada je bila sumnja zla, i zlo volja za samoodranjem. Tada se za bolesnika reklo da huli, i da je vetac: kao jeretik i vetac patio je, i hteo da zada je patn je drugima. Ali to ne ide u vae ui: kaete mi, da to kodi dobrima meu vama. Ali, ta je meni stalo do dobrih meu vama! Mnogo to na dobrima meu vama izaziva u meni gaenje, i, uveravam vas, ne ono to je zlo na njima. Voleo bih da im doe ludilo koje bi ili satrlo, kao ovog bledog zloinca! Zaista vam kaem, voleo bih da se to njihovo ludilo zove istina ili vrednost ili pravdoljublje: ali oni imaju svoju vrlinu da bi to

due poiveli, i to u svom bednom zadovoljstvu. Ja sam ograda uz brzu reku: neka se hvata ko me moe uhvatiti! Ali ja nisam vaa taka,

Tako je govorio Zaratustra.

O itanju i pisanju

Od svega to je napisano volim samo ono to je ko krvlju svojom pisao. Pii krvlju: i ti e uvideti da je krv duh. Nije lako razumeti tuu krv: ja mrzim besposliare koji itaju. Ko poznaje itaoca taj se za itaoca vie ne trudi. Jo jedan vek italaca pa e i sam duh zaudarati. To to svaki sme da naui itati, pokvarie naposletku ne samo ono to se pie nego i ono to se misli. Nekad je duh bio bog, pa je onda postao ovekom a sad kao da e postati ak jo i puinom. Ko pie krvlju i u izrekama, tog nije dosta samo itati, ve ga treba naizust uiti. U brdima je najprei put od vrha, k vrhu: ali zato mora imati duge noge. Izreke treba da su vrhovi, a oni kojima se upuuju, veliki i stasiti. Providan i ist zrak, bliska opasnost, i duh pun nestane pakosti: to se lepo slae. Hou da imam oko sebe vragove, jer sam sran. Sranost, koja goni sablasti, dozira sama sramove, sranost hoe da se smeje. Ja ne oseam vie s vama: taj oblak sto ga vidim pod sobom, to tamnilo i vodnilo kojima se smejem, ba taj oblak nosi vama buru. Vi gledate gore kad hoete da se uzvisite. Ja gledam dole, jer sam uzvien. Ko me vama moe da se smeje, i da je uzvien u isti mah? Ko se penje po najviim brdima, taj se smeje svima alosnim igrama i alosnim zbiljama. Bezbrine, podrugljive, nasilnike takve nas eli mudrost: ona je ena, i voli uvek i svuda ratnika. Kaete mi: teko je snositi ivot. A nato vam je tad pre podne vaa gordost a veerom vaa pokornost? Teko je snositi ivot: to se zanosite! Ta mi smo svi skupa dobri magarci i magarice za noenje tereta. Zar imamo mi to zajedniko s runim pupoljkom, to drhe kad mu kap rose padne na list? Jeste: mi volimo ivot, ne to smo navikli na ivot, ve to smo navikli da volimo. U ljubavi uvek ima malo ludila. Ili i u ludilu ima uvek malo uma. I meni, koji volim ivot, ini se da leptiri i babuci od sapunice, i to je njima slino meu ljudima, najbolje znaju ta je srea. Gledati kako se leprsaju te budalaste gizdave okretne duice to tronjava Zaratustru do suza i do pesama. Ja bih verovao samo u boga koji zna igrati. A kad sam video svoga avola, izgledao mi je ozbiljan, temeljan, dubok, svean: duh teine, on ini da sve stvari padaju. Ne ubija se gnevom, ve smehom. Daj da ubijemo duh teine! Ja sam nauio ii: i otada trim. Ja sam nauio leteti: i otada ne treba da me tek gurnu pa da se maknem s mesta. Sad sam lak, sad letim, sad se premeem pravim obrue, sad igra bog u meni.

Tako je govorio Zaratustra.

O drvetu na bregu

Zaratustrino je oko zapazilo, da ga jedan mladi izbegava. Kada je jedne veeri iao sam po bregovima to okruuju varo koja se zove arena krava: gle, u hodu nae onog mladia gde sedi na slonjen na jedno drvo, i gleda umornim pogledom u dolinu. Zaratustra obuhvati rukama drvo kod kojeg je mladi sedeo, i ree: Kad bih hteo ovo drvo da zatresem ovim rukama, ne bih mogao. A vetar koji ne vidimo kinji ga i povija kako mu je volja. Najgore nas povijaju i kinje nevidljive ruke. Tada se podie mladi zbunjen, i ree: ujem Zaratustru gde govori a ba sam mislio na njega. Zaratustra odgovori: Pa to si se poplaio? Nego, ovek je kao i drvo. to bi on vie u vasionu i u svetlost, tim jae naginju njegove ile k zemlji, na nie, u pomrinu, u dubinu, u zlo. Da, u zlo! kliknu mladi. Kako je moguno da si otkrio moju duu? Zaratustra se osmehnu i ree: Mnoga se dua ne moe nikad otkriti, dok je ovek prvo ne pronae. Da, u zlo! povie jo jednom mladi. Ti si istinu rekao,

Zaratustra. Ja nemam vise vere u sebe otkad teim u visinu, i niko nema vie vere u mene, otkuda je to? Ja se menjam odvie brzo: moje danas pobija moje jue. Ja esto, penjui se, preskoim po koji stepen, to mi ne prata ni jedan stepen. Stignem li gore, uvek vidim da sam sm. Nike ne razgovara sa mnom, drhem od mraza usamljenosti. ta traim ja u visini? Moja preziranja i moje enje rastu naporedo; to se vie penjem tim vie prezirem onog koji se penje. ta trai on u visini? Kako me je stid moga penjanja i moga spoticanja! Koliko me izaziva na podsmeh moje ubrzano dihanje! Kako mrzim onog to leti! Koliko sam umoran u visini! Tu zauta mladi. A Zaratustra posmatrae drvo kod kojeg su stajali, i ree: Ovo drvo stoji usamljeno ovde u bregovima; ono je izraslo visoko iznad ljudi i ivotinja. I kad bi htelo da govori, ne bi nalo nikog ko bi ga razumeo: tako je visoko izraslo. I ono eto eka i eka, na to eka? Boravi i suvie blizu legla oblajeg: da li eka moda na prvi grom? Kad je Zaratustra to rekao, povika mladi maui ivo rukama: Da, Zaratustra, ti govori istinu. Meni se htelo da propadnem kad sam teio u visinu, a ti si grom na koji sam ekao! Eto, ta je jo od mene ostalo od kad si nam se ti javio? Unitila me je zavist prema tebi! To ree mladi i plakae gorko. A Zaratustra ga obgrli rukom i povede za sobom. Pa kad su ili tako skupa neko vreme, poe Zaratustra ovako govoriti: Srce mi se cepa. Vie nego to kau tvoje rei, kazuje mi tvoje oko svu tvoju opasnost. Ti jo nisi slobodan, ti jo trai slobodu. Odvie nonikom, i prebudnim nainilo je tebe tvoje traenje. Ti bi u slobodnu visinu, tvoja je dua edna zvezda. Ali i tvoji zli nagoni edne za slobodom. Jo si ti za me zatoenik koji smilja kako e se dohvatiti slobode: o, mudra postaje dua takvih zatoenika, ali i lukava i pokvarena. I osloboeni duhom mora jo da se proisti. Jo je mnogo memle i tavnice zaostalo u njemu: razbistriti se jo mora njegovo oko. Da, ja poznajem tvoju opasnost. Ali zaklinjem te mojom ljubavlju i nadom: ne odbacuj od sebe svoju ljubav i nadu! Jo osea da si blagorodan, i jo oseaju da si blagorodan i ostali, koji su kivni na te i koji te nemilo gledaju. Znaj, da je svima na putu onaj koji je blogorodan. I dobrima je na putu onaj koji je blagorodan sve kad ga i nazivaju dobrim, to je stoga da bi ga tako gurnuli u stranu. Blagorodni stvara novo i hoe novu vrlinu; a dobri hoe staro, i da ostane sve po starom. Ali nije to opasnost za blagorodnog da bi mogao postati dobrim, nego da bi mogao postati bezobzirnim, podrugljivcem, ruiteljem. Ah, ja sam poznavao blagorodne koji su izgubili svoju najlepu nadu. I tada su govorili zlo o svima lepim nadama. Otada su iveli bezobzirno, u kratkim pustim efovima, i slabo su jo isticali cilj svojim danima. I sladostrae je duh govorahu. I duhu se njihovu tad skrhae krila: i eno ga gde gmie po zemlji, i prlja zabadajui zube svuda. Nekad su mislili da e postati herojima: sad su slaostrasnici. Heroj je njima zazor i jeza. Ali, tako ti moje ljubavi i nade: ne odbacuj od sebe heroja u svojoj dui! Neka ti sveta bude tvoja najlepa nada!

Tako je govorio Zaratustra.

O propovednicima smrti Ima propovednika smrti: i zemlja je puna onih kojima treba propovedati odvraanje od ivota. Puna je zemlja izlinih, pokvaren je ivot mnogima. Treba ih venim ivotom odmamiti iz ovog ivota! utima zovu propovednike smrti, ili crnima. Ali ja u vam ih pokazati jo i u drugim bojama. Tu su Strahoviti, koji u sebi jo nose divlju zver, i nemaju drugog izbora, do puste efove ili razdiranje sama sebe. A i njihovi efovi u stvari su jo razdiranje sama sebe. Oni nisu jo postali ni ljudima, ti Strahoviti: neka propovedaju odvraanje od ivota pa neka i sami odu otkud su doli! Tu su suiavi duom tek to su se rodili ve poinju da umiru, i eznu za naukom o umiranju i o odricanju. Oni bi rado bili mrtvi, i itu da im odobrimo volju njihovu! uvajmo se da ne razbudimo te mrtvace, i da ne povredimo te ive kovege! Izae li njima nasusret bolesnik, ili starac, ili mrtvac, oni odmah kau: jasno je, ivot nema smisla! A u stvari, jasno je samo da nema smisla to to oni kau i to oni vide, jer oni vide samo jedno

lice ivota. Zavijeni u teku turobnost, i eljno pratei sitne sluajeve koji donose smrt: tako sede oni i ekaju, i stiskaju zube i vilice. Ili: uzimaju eerleme a sami se smeju svojoj detinjastoi: vise o svojoj slamci ivotu a smeju se to se veaju i o slamku. Njihova mudrost glasi: lud je ko ostane da ivi, zato i jesmo mi pravi ludaci! I to ba i jeste najlue na ivotu! ivot je samo patnja kau drugi, i ne lau: pa uinite da vi prestanete! Uinite da prestane ivot koji je samo patnja! Evo kako treba da glasi nauk vae vrline: ubi sebe sama! Ukradi potajno iz ivota sebe sama! Sladostrasnost je greh, kau jedni koji propovedaju smrt hajdmo u stranu i nemojmo zainjati decu! Raati je muno, kau drugi nato jo raati'? to se rodi i tako je nesreno. I ovo su propovednici smrti. Samilost je potrebna kau trei. Uzmite to imam! Uzmite to sam! Utoliko e me manje drati ivot. Da su oni uistinu milosrdni, oni bi zagoravali ivot svojim blinjima. Biti zao to bi bila njihova prava dobrota. Ali oni bi da se otresu ivota: ta je njima stalo do tog to e druge svojim lancima i svojim darovima jo vre privezati! Pa i vi za koje je ivot plah posao i nemir: zar niste i vi presiti ivota? Zar niste ve sasvim zreli za propovedanje smrti? Svi vi koji volite plahi posao, i sve to je brzo, novo, jo neokuano vi se ne slaete meu sobom, vaa je vrednoa bekstvo, i elja da zaboravite na sebe same. Kad biste imali vie vere u ivot vi biste se manje predali trenutku. Ali vi nemate u sebi dosta sadrine za ekanje pa ni za samo lenjovanje! Svuda se uje glas onih to propovedaju smrt: i zemlja je puna takvih kojima treba propovedati smrt. Ili: veni ivot: to je za mene jedno isto, samo da ih to pre ponestane!

Tako je govorio Zaratustra.

O ratu i ratnicima Neemo da nas tede nai najbolji dumani, a ni oni koje volimo iz dubine due. Dopustite dakle da vam kaem istinu! Brao moja u ratu! Ja vas volim iz dubine due, ja jesam i uvek sam bio to i vi. I ja sam vam va najbolji prijatelj. Dopustite mi dakle da vam kaem istinu! Ja znam za mrnju i zavist vaeg srca. Vi niste dosta veliki da ne poznajete mrnje i zavisti. Ali budite dosta veliki da vas nije stid njih! Pa kad ve ne moete biti sveci saznanja, budite mi bar njihovi ratnici. To su pratioci i pretee te svetosti. Ja vidim mnogo vojnika: daj da vidim mnogo ratnika! uniforma zove se ono to oni nose: samo neka ne bude jednog oblika i ono to se u njoj krije! Treba da ste mi takvi da vam oko trai uvek dumanina vaeg dumanina. A u nekih od vas javlja se mrnja ve na prvi pogled. Svog dumanina treba da traite, svoj rat treba da vodite, i za svoje misli! A ako vaa misao podlegne, vaa estitost treba i tada jo da slavi pobedu! Vi treba da volite mir kao sredstvo za nove ratove. I vie kratki mir nego dugi. Ne kaem vam ja da radite, ve da se borite. Ne dajem vam ja savet da mirujete, ve da pobeujete. Va rat treba da je borba, va mir treba da je pobeda! Samo kad se ima strela i luk uza se moe se utati i sedeti mirno: inae nastaje razgovor i svaa. Va mir treba da je pobeda! Vi velite da dobra stvar ini i rat blogoslovenim? A ja vam kaem dobar rat ini blogoslovenom svaku stvar. Rat i hrabrost izvrili su vie velikih dela nego ljubav prema blinjem. Ne vaa samilost, nego vaa hrabrost spasavala je dosad stradalnike. ta je dobro? pitate vi. Dobro je, biti hrabar. Pustite devojice da govore: biti dobar znai, ono to je lepo i dirljivo u isti mah. Kau da ste bez srca: ali vae je srce pravo, i ja volim stid vae sranosti. Vi se stidite svoga priliva, a ostali se stide svoga odliva. Vi ste runi? Pa dobro, brao moja! Bacite na svoja plea uzvieno, ogrta za sve to je runo! Kad vaa dua bude velika postae obesna a ima pakosti u vaoj uzvienosti. Ja vas poznajem. U pakosti se susreu obesni i slabi. Ali oni ne razumeju jedni druge. Ja vas poznajem. Vi smete imati samo dumane koje treba mrzeti, ne dumane koje treba prezirati. Treba da moete biti gordi na svog dumanina: tako e uspesi dumanina vaeg biti i vai uspesi. Pobuna to je otmenost za roba. Vaa otmenost neka bude poslunost! I samo vae zapovedanje treba da je pokoravanje!

Dobrom ratniku prijatnije je uti mora nego hou. I sve to rado inite treba prvo jo da pustite da vam se zapovedi. Vaa ljubav prema ivotu neka bude ljubav prema vaoj najlepoj nadi: a vaa najlepa nada neka je najvia misao ivota! Svoju najviu misao, najzad, pustite da vam ja propiem ona glasi : ovek je neto to treba prevladati. ivite dakle ivotom poslunosti i ratovanja! ta je stalo do dugog ivota! Zar ima ratnika koji bi da ga tede! Ja vas ne tedim, ja vas volim iz dubine due. brao moja u ratu!

Tako je govorio Zaratustra.

O novom lanom boanstvu Negde na svetu ima jo naroda i stada, ali ne kod nas, draga brao: u nas ima drava. Drava? ta je to? Evo! Otvorite ui, jer u vam sada rei svoju re o smrti naroda. Dravom se naziva najhladnije od svih hladnih udovita. Hladno, i lae; a evo ova la gmie iz njegovih usta: Ja, drava, ja sam narod. To je la! Tvorci su bili koji su stvorili narode, i razapeli nad njima jednu veru i jednu ljubav: tako su posluili ivotu. Razornici su, koji nametaju klopke za mnoge a nazivaju ih dravom. oni veaju nad njih ma, i stotinu pohlepnih elja. Gde jo ima naroda tu, nema razumevanja za dravu, i ona je omraena, kao pogled od uroka, i kao greh prema obiajima i pravima. Dajem vam ovaj znak za raspoznavanje: svaki narod govori svojim jezikom dobra i zla: njega ne razume sused. Svoj je jezik pronaao sebi on u obiajima i pravima. A drava lae na svima jezicima dobra i zla; i togod govori, lae i togod ima, ukrala je. Sve je lano na njoj; ukradenim zubima jede, zajedljivica. Lana joj je ak i utroba. Zbrka jezika dobra i zla: taj vam znak za raspoznavanje dajem kao znak drave. Zaista vam kaem, iz toga se znaka daje iitati volja za smru! Zaista vam kaem, on je stvoren za propovednike smrti! Mnogi se premnogi raaju: za izline pronaena je drava! Vidite samo kako ih k sebi mami, te mnoge premnoge! Kako ih guta i vae i prevae! Na zemlji nema nita vee od mene: ja sam prst Boji koji pravi red tako urlie neman. I ne samo dugouhi i kratkovidi padaju na kolena pred njom! O, i u vas, velike due, mumla ona potrnulo svoje mrane lai! O, ona pogaa gde su srca od obilja, koja se rado rasipaju! Da, pogaa ona gde ste, i vi pobedioci staroga Boga! Umoriste se u borbi, i sad vaa umorenost slui jo i novom lanom bogu! Heroje i potenjake hteo bi da porea oko sebe, novi lani bog! Rado se suna na suncu istih savesti hladna neman! Sve e dati vama, ako ga vi oboavate, novi lani bog: tako kupuje za sebe sjaj vaih vrlina, i pogled vaih ponosnih oiju. Hoe da s vama hvata na udicu mnoge premnoge! Da, on je igraka i pronalazak pakla, trojanski hat smrti iz kojeg zvei nakit boanskih asti! Da, to je pronalazak da bi se njime umorili mnogi, dok on sebe sama velia kao ivot: zaista vam kaem, najbolja usluga svima propovednicima smrti! Ja zovem dravom gde se svi opijaju otrovom dobri i zli: dravom gde niko ne zna za sebe sama, ni dobri ni zli: dravom gde se lagano samoumorstvo sviju naziva ivotom. Pogledaj te samo te izlinike! Kradu za sebe dela pronalazaa, i blaga mudraca: Obrazovanou zovu oni tu krau sve se kod njih pretvara u bolest i muku. Pogledajte samo te izlinike! Uvek su bolesni, bljuju svoju u, i to zovu novinama. Gutaju jedan drugog a nisu u stanju ni da se svare. Pogledajte samo te izlinike! Stiu bogatstva a utoliko su siromaniji. Trae silu, i pre svega polugu sile, mnogo novaca ti nemonici! Gledajte kako se veru, ti hitri majmuni! Veru se jedan preko drugog, i vuku se tako u blato i u ponor. Svi hoe k prestolu: to je njihovo ludilo, kao da srea sedi na prestolu! esto sedi blato na prestolu a esto i presto na blatu. Svi su oni za mene sumanuti, i majmuni to se veru, i vreli prevreli. Zaudara mi njihov lani Bog, hladna neman; zaudaraju mi svi skupa, ti poklonici lanog boanstva. Draga brao, zar hoete da se zadavite u pari iz njihovih drela i pohota? Ta bolje razbijte prozore, i skaite napolje. Uklonite se ispred smrada! Klonite se slube izlinika lanome boanstvu! Uklonite se ispred smrada! Klonite se dima od tih ljudskih rtava! Jo je i sad zemlja otvorena velikim duama. Prazna jo su mnoga mesta za pustinjake, same i udvoje, a oko njih iri se

miris tihih mora. Jo je velikim duama otvoren slobodan ivot. Zaista vam kaem ko sm malo ima i njega tim manje imaju: slava maloj siromatini! Onde gde drava prestaje tu tek poinje ovek koji nije izlian: tu poinje pesma potrebnoga, pesma jedanput pevana, i nezamenljiva. Onde gde drava prestaje, eto, pogledajte samo, draga brao! Zar je ne vidite, tu arenu dugu, i mostove natovekove?

Tako je govorio Zaratustra.

O muicama u ariji Bei, prijatelju, u svoju samou! Vidim da si oglunuo od vike velikih mueva, i da si izboden od aoke malih. Pristojno umee da ute s tobom uma i breg. Budi opet slian drvetu koje voli, drvetu granatome: mirno, i kao da oslukuje nadvilo se nad morem. Gde samoa prestaje tu poinje arija: a gde poinje arija tu poinje i vika velikih glumaca, i zuka otrovnih muica. U svetu ne vrede ni najvee stvari bez nekoga ko e ih prikazati: velikim ljudima zove puk te prikazivae. Slabo shvata puk ono to je veliko, a to je: ono to stvara. Ali on ima ula za sve izvoae i prikazivae velikih stvari. Oko pronalazaa novih i vrednosti okree se svet; nevidljivo se okree. Ali oko prikazivaa okree se puk i slava: takav je tok sveta. Prikaziva ima duha, ali malo savesti duha. Uvek misli samo na ono ime e najvie razbuditi veru, veru u sebe! Za sutra ima novu veru, a za prekosutra jo noviju. On ima hitra ula, kao i puk, i kod njega vetar uvek duva s druge strane. Izvrnuti to kod njega znai: dokazati. Zaludeti to mu znai: uveriti. A krv je za nj najjai od svih razloga. Istinu, koja neujno ulazi samo u fine ui, naziva on laju i nitavilom. Zaista vam kaem on veruje samo u bogove koji diu to veu graju po svetu! Puna je arija sveanih lakardijaa a puk se ponosi svojim velikim ljudima! To su za nj gospodari trenutka. Ali njima je trenutak skup: i oni navaljuju na te. I ti treba da im kae da ili ne. Avaj, ti zar hoe da sedne izmeu za i protiv? Ne budi surevnjiv na te opredeljene i navalju-]ue, ljubitelju istine! Nikad se jo nije istina obesila o rukav jednog opredeljenog.Zbog tih trenutnih povuci se u svoj zaklon: samo nasred arije navaljuju na oveka sa Da? ili Ne? Lagani su doivljaji svih dubokih kladenaca: dugo moraju ekati dok saznaju .ta je palo u njihovu dubinu. Van arilije i van slave dogaa se sve to je veliko: van ari je i van slave iveli su oduvek pronalazai novih vrednosti. Bei, prijatelju, u svoju samou: vidim kako su te poizbadale otrovne muice. Bei onamo gde je vazduh otar i snaan! Bei u svoju samou! iveo si odvie blizu sitnih i bednih. Bei ispred njihove nevidljive osvete! Naspram tebe nisu drugo do samo osveta. Ne dii vie na njih ruku! Nebrojeni su a ti nisi stvoren da bude maica za muice. Nebrojeni su ti sitni i bedni; a kine su kapi i korov ve mnogo ponosnih zgrada upropastili. Ti nisi kamen a ve su te izdubile mnoge kapi. Jo e mi se razbiti i raspui od mnogih kapi. Vidim da su te izmorile otrovne muice, vidim gde ti vrca krv iz sto grebotina; a tvoj ponos nee ni da plane gnevom. Krvi trae od tebe u svoj svojoj nevinosti, krvi su edne njihove malokrvne due i oni bodu stog, u svoj svojoj nevinosti. Ali ti koji si dubok, ti pati odvie duboko i od malih rana: i, pre nego to si se izleio od jedne, ve ti je preao isti crv preko ruke. Suvie si mi gord a da bi ubijao te oblapornike Ali se uvaj, da ti ne doe glave to to nosi na sebi svu njihovu otrovnu nepravdu! Oni i svojom hvalom obleu oko tebe: nametljivost je njihova hvala. Oni trae blizinu tvoje koe i tvoje krvi.Oni ti laskaju kao kakvom bogu ili avolu; oni se uvijaju pred tobom kao pred kakvim bogom ili avolom. Ali, ne osvri se na to! Laskavci su to i ulizice, i nita vie. A esto se prave pred tobom predusretljivima To je bila oduvek dosetljivost kukavica. Da, kukavice su dosetljivi! Oni ti se ude mnogo u svojoj uskoj dui, uvek im izgleda udan! Sve to izaziva mnogo uenja, postaje udno. Oni te kanjavaju za sve tvoje vrline. Oni ti prataju od srca rado samo tvoje pogreke. Zato to si blag i prave udi, veli: nisu oni krivi za svoj sitni ivot. A njihova uska dua misli: Kriv je svaki veliki ivot. I kad si blag prema njima oseaju oni da ih prezire: i oni ti vraaju dobroinstvo skrivenim

zloinstvima. Tvoja nema gordost protivi se uvek njihovom ukusu; oni kliu od radosti ako si jedared toliko skroman da si sujetan. Ono to poznamo na oveku to i raspaljujemo u njemu. Dakle, uvaj se od sitnih! Oni se oseaju sitni pred tobom, i njihova je niskost sva zaarena, i bukti protiv tebe u nevidljivoj osveti. Nisi li zapazio kako esto zaute kada im pristupi, i kako ih uznemirava snaga, kao dim vatre koja se gasi? Jeste, prijatelju, ti si zla savest tvojim blinjima: jer oni tebe nisu dostojni. Oni te stoga mrze, i rado bi krv tvoju sisali. Tvoji e blinji ostati uvek otrovne muice; ono to je veliko na tebi to ih ini jo otrovnijima, i sve slinijima muicama. Bei prijatelju, u samou, i onamo gde je vazduh otar i snaan! Nisi ti zato stvoren da bude maica za muice.

Tako je govorio Zaratustra.

O ednosti

Ja volim goru. U gradovima je zrak zaguan: tu je i suvie bludnih. A nije li bolje pasti u ruke ubice nego u snove bludne ene? I vidi samo te ljude: iz oka im ita za njih nema vee sree na zemlji do leati sa enom. Kal je na dnu njihove due; i tim gore ako je u tome kalu jo i duha! Da ste bar savreni kao to su savrene ivotinje. Ali ivotinja je bar nevina. Ne velim vam da umrtvite svoja ula. Velim vam, da ula svoja nainite nevinima. Ne velim vam da budete edni. ednost je kod nekih vrlina, ali je kod mnogih pre porok. Ti su dodue esto uzdrljivi, ali iz svega to ine viri zavidljivo kuka pohota. Do na vrhunce njihove vrline, i do u sami njihov hladni duh ide za njima to ivine, i njegovo nespokojstvo. I kako pokorno ume kuka pohota da prosi za pare duha, ako su joj uskratili pare mesa. Vi uivate u alosnom pozoritu, i u svemu to srce para. Ali ja sam nepoverljiv prema vaoj kuki. Vae oi su mi odvie svirepe, i vi traite eljnim pogledom one to pate. Da nije to samo vaa sladostrasnost to se preruila pa prozvala milosrem? I jo u vam rei i ovo: Nije ih malo koji su, izgonei iz sebe avola, uli i sami u svinje. Ko teko podnosi ednost taj treba da je se okani da ga ne povede putem u pakao da ne postane kalom i bludom due. Jesu li to prljave stvari o kojima govorim? To jo ne bi bilo najgore. Onaj koji ide za saznanjem ne ulazi nerado u vodu istine kad je istina prljava, nego kad je plitka. Zaista vam kaem: ima ih koji su edni iz dubine due: u njih je bolje srce, oni se vie i slade smeju nego vi. Oni se i ednosti smeju, i pitaju: ta je to ednost! Bie da je ednost ludost! Ali ta je ludost dola k nama, a nismo mi ili k njoj. Mi smo ponudili gostu konak i srce, i on se nastanio kod nas, neka ga nek ostane dokle ga volja!

Tako je govorio Zaratustra.

O prijatelju Ima oko mene uvek jedan vie nego to treba tako misli pustinjak. Jednako jedan put jedan ini naposletku dva! Ja i moje mene uvek su u odvie ivu razgovoru: kako bi bilo da se pokua izdrati bez prijatelja? Za pustinjaka je prijatelj uvek trei: trei je pluta koja spreava da razgovor dvojice potone u dubinu. Ah, ima i suvie dubina za svakog pustinjaka. Zato i eznu toliko za prijateljem i za njegovom visinom. Naa vera u druge izdaje u onom u emu bismo mi u nama samima rado verovali. Naa je enja za prijateljem na izdajnik. S ljubavlju se esto tek hoe da preskoi zavist. I esto ovek napada, i stvara sebi neprijatelje, samo da bi sakrio da bi i sam trebalo da bude napadnut. Budi mi bar neprijatelj! tako govori pravo potovanje, koje se ne usuuje da trai prijateljstvo. Ko hoe da ima prijatelja mora biti spreman da za nj poe i u rat: a da bi se moglo ratovati, mora ovek umeti biti neprijatelj. Treba jo neprijatelja potovati u svom prijatelju. Moe li svome prijatelju da prie blizu a da mu ne prie? U svom prijatelju treba imati svog najboljeg neprijatelja.

Treba da si mu onda najblii srcem kad mu se protivi. Ti pred prijatelja nee da izlazi u odei? Ti hoe da ukae ast prijatelju time to si pred njim onakav kakav si? Ali, ba zato e te se ratosiljati! Ko ne skriva sebe, buni protiv sebe: imate dakle puno razloga da se bojite nagote! Dabogme, da ste bogovi, tada biste se mogli stideti svojih haljina! Ne moe se dosta lepo nakititi za svoga prijatelja: jer ti treba da si za nj strela i enja ka natoveku. Da li si ve video prijatelja svog kad spava, da bi saznao kako izgleda? ta je uostalom lice tvoga prijatelja? To je tvoje roeno lice, u hrapavu i nesavrenu ogledalu. Da li si ve video prijatelja svog kad spava? Zar se nisi poplaio to tvoj prijatelj tako izgleda? O, prijatelju, ovek je neto to treba prevladati. U nasluivanju i u utanju treba da je oproban prijatelj: nemoj da hoe da sve vidi. San neka ti odaje ta tvoj prijatelj na javi radi. Nasluivanje neka je tvoje milosre: da prvo sazna da li hoe tvoj prijatelj milosra. Moda on voli na tebi nepomueno oko i pogled u venost. Milosre prema prijatelju treba da se sakrije u tvrdu ljusku, o njega treba zub jedan da polomi. Tako e ono dobiti finou i slast. Da li si ti sve zrak i samoa i hleb i lek za svog prijatelja? Mnogi ne umeju da skinu lance sa sebe samih a ipak su osloboditelji svojih prijatelja. Jesi li rob? Onda ne moe biti prijateljem. Jesi li tiranin? Onda ne moe imati prijatelja. U eni je i suvie dugo ostao skriven rob, i skriven tiranin. Zato ena nije jo sposobna za prijateljstvo: ona zna samo za ljubav. U ljubavi eninoj ima nepravde i slepila protiv svega onog to ona ne ljubi. Pa i u svesnoj ljubavi eninoj ima jo uvek kolebanja i munje, i noi pored svetlosti. Jo nije ena sposobna za prijateljstvo. Ali recite mi, i svi vi muevi, ko je i od vas sposoban za prijateljstvo? Kud ete s vaom sirotinjom, muevi, i s vaom tvrdoom due! Ono to vi dajete prijatelju dau ja i svome neprijatelju, i neu postati usled toga siromanijim. Ima drugovanja: ali treba da bude prijateljstva!

Tako je govorin Zaratustra.

O tisuu i jednom cilju Mnoge je zemlje poznao Zaratustra, i mnoge narode: te je tako mogao otkriti mnogih naroda dobro i zlo. Nikakve vee sile nije Zaratustra video na zemlji do dobra i zla. Ne bi mogao iveti nijedan narod koji ne bi prvo umeo da odreuje vrednosti; a, ako hoe da se odri, ne sme odreivati kao to sused mu odreuje. Mnogota to je jednom narodu dobro slui drugome na podsmeh i porugu: tako sam iskusio. Video sam mnogota ega se na jednom mestu klone i nazivaju ga zlim a to na drugom obasipaju purpurnim poastima. Nikada nije razumevao jedan sused drugoga. oduvek se iuavao u svojoj dui kako mu je sused zloban i u zabludi. Tablica dobara visi nad svakim narodom Vidi, to je tablica njegovih savlaivanja; vidi, to je glas njegove volje za moi. Pohvalnim naziva on ono to dri da je teko; ono to je neophodno i teko, za to kae da je dobro; a to jo i iz najvee nevolje oslobaa, ono to je izuzetno, to je najtee, to velia kao sveto. to uini da vlada on, i da pobeuje, i da stoji u svom sjaju, na strah i zavist susedu svom. to mu je uzvieno, prvenstveno odreujue,- ono to daje smisao svim stvarima. Odista, dragi brate, ako si poznao, pre svega nevolju, i zemlju i nebo, i suseda jednoga naroda: onda e pogoditi zacelo i zakon njegovih prevlaivanja, i zato se penje na tim lestvicama ka svojoj nadi. Uvek treba da si prvi i da si pred drugima: Nikoga ne treba da voli tvoja surevnjiva dua, osim prijatelja takve su misli dovodile u uzbuenje duu svakog Grka: tako je iao svojim putem veliine. Istinu govoriti a znati vladati lukom i strelom tako je bilo drago i inilo se teko u isti mah onome narodu od kojeg potie moje ime ime koje mi je drago i teko u isti mah. Potovati oca i mater, iz dna due raditi sve po njihovoj volji: tu tablicu prevlaivanja obesio je bio nad sobom drugi jedan narod, i postao je silan i vean zbog nje. Biti veran, i vernosti za ljubav izlagati ast i krv i za rave i opasne stvari: u tome uei se savladao se drugi jedan narod, i tako savladujui se zatrudneo je, i poneo u sebi velike nade. Zaista vam kaem, ljudi dadoe jedni

drugima sve svoje dobro i zlo. Zaista vam kaem, oni ga ne uzedoe, niti ga nadoe, niti im pade kao glas sa nebesa. Vrednosti je uneo u stvari tek ovek, da bi se odrao, on je tek stvorio smisao stvari, oveiji smisao! Stoga se nazvao ovek, to znai: onaj koji procenjuje. Procenjivati znai stvarati: poujte vi koji stvarate! Samo procenivanje jeste blago i dragocenost sviju procenjenih stvari. Tek procenjivanje daje vrednost: i, bez procenjivanja bio bi upalj orah ivota. Poujte, vi koji stvarate! Menjajte vrednosti, to je menjanje onog koji stvara. Uvek unitava, onaj kome je sueno da bude tvorac. Stvaraoci su bili prvo narodi pa tek posle, mnogo kasnije, pojedinci; zaista vam kaem, sam je pojedinac najmlaa jo tvorevina. Narodi su nekad veali tablicu dobra iznad sebe. Ljubav koja bi da vlada, i ljubav koja bi da se pokorava, stvorile su zajedniki takve tablice. Starije je zadovoljstvo biti u stadu nego zadovoljstvo od svoga Ja: i dogod se dobra savest naziva stadom samo e rava savest govoriti: Ja. Zaista vam kaem, lukavo, tvrdokorno Ja, koje trai svoju korist u koristi drugih: ono nije postanak stada, ono znai njegovu prolaznost. Uvek su oni koji su imali ljubavi, i koji su stvarali, stvorili Dobro i Zlo. Plamen ljubavi bukti u imenu svih vrlina, i plamen gneva. Mnoge je zemlje poznao Zaratustra, i mnoge narode: nikakve vee sile nije Zaratustra video na zemlji od dala onih u kojih ima ljubavi: dobro i zlo je ime njihovo. Zaista vam kaem, pravo je udovite sila toga hvaljenja i toga kuenja. Neka se javi ko e okovati tu zver i njenih tisuu vratova? Tisuu ciljeva bilo je dosad, jer je bilo tisuu naroda. Nedostaju samo jo okovi za tisuu vratova, nedostaje taj jedan cilj. Jo oveanstvo nema svoga cilja. Nego, recite mi, draga brao: kad oveanstvu jo nedostaje taj cilj, zar me nedostaje onda jo i ono samo?

Tako je govorio Zaratustra.

O ljubavi prema blinjem Privijate se uz blinjeg, i nazivate to svakojakim lepim imenima. A evo vam kaem: vaa ljubav prema blinjem nije drugo do vaa rava ljubav prema sebi samom. Vi traite spasa kod blinjeg od vas samih, pa biste da to jo nazovete vrlinom: ali ja providim vau nesebinost. Ti je starije nego Ja; Ti je osvetano a Ja jo nije: ovek se dakle privija uz blinjeg. Ja vam ne velim da ljubite blinjeg. Pre vam jo savetujem da beite od blinjeg, i da ljubite najdaljeg! Vie nego ljubav prema blinjem stoji ljubav prema najdaljem, i prema buduem; vie jo nego ljubav prema oveku cenim ja ljubav prema stvarima i sablastima. Ta sablast to za tobom skakue, brate moj, lepa je od tebe; zato joj ne da svoju put i svoje kosti? Ali ti se nje plai, i bei k svom blinjem. Vi ne moete da izdrite u drutvu sa vama samima; i ne volite sebe koliko bi trebalo: pa hoete da zavedete blinjeg na ljubav a sebe da pozlatite njegovom zabludom. Ja bih voleo kad ne biste mogli izdrati u drutvu sa svakojakim blinjima, i njihovim susedima; onda biste morali od sebe sama stvoriti svoga prijatelja, i u njemu srce koje je spremno da se prelije. Vi pozovete svedoka kad ste radi da o sebi lepo govorite; pa kad ste njega zaveli da dobro misli o vama tada i sami dobro mislite o sebi. Ne lae samo onaj koji govori to zna da ne zna, nego vie jo onaj koji govori to ne zna da zna. Tako govorite vi o sebi jedni drugima, i obmanjujete sobom svoga suseda. Evo kako govori lud ovek: Openje s ljudima kvari karakter, osobito onome koji ga nema. Jedan ide k blinjem da bi naao sebe, drugi ide to bi se rado sam izgubio. Vaa rava ljubav prema vama samima ini vam samou tamnicom. Oni dalje moraju da plate za vau ljubav prema blinjem; i im vas je pet na okupu uvek neko esti mora da umre. Ne volim ja ni vae slave: ima vam tu odvie glumaca, a i gledaoci dre se esto kao da su glumci. Ne uim vas blinjemu nego prijatelju. Prijatelj vam je slava zemaljska, i predoseaj za natoveka. Uim vas prijatelju i njegovu prepunom srcu. Ali morate umeti da ste suner ako hoete da vas voli prepuno srce. Uim vas prijatelju u kojem je svet gotov i sazdan, koji je ljuska za sve dobro, prijatelju koji stvara, koji uvek ima po gotov svet za poklanjanje. I kao to u njemu moe svet

da se razvije, tako moe i da mu se opet savije u prstenove, kao postajanje dobra usled zla, i kao postajanje svrhe iz sluaja. Budunost, i ono to je najdalje, neka ti budu uzrok tvoga danas: u svome prijatelju treba da voli natoveka kao uzrok sebe. Draga brao, ne velim vam da volite blinje; nego vam savetujem da volite najudaljenije.

Tako je govorio Zaratustra.

O putu stvaraoca Hoe li, brate, poi u samou? Hoe li potraiti put k sebi samome? Zastani jo malo, i pouj me. Ko trai taj se lako i sam izgubi. Svako je usamljivanje zloin. tako kae stado. A ti si dugo pripadao stadu. Glas stada jo odjekuje u tebi. ak i kad bude govorio: ja nemam vie istu savest koju i vi,bie u tome tube i bola. A vidi, jo i taj bol rodila je ona ista savest: i poslednji odblesak te savesti plamti jo na tvojoj turobnosti. Ti bi hteo da poe putem svoje turobnosti kao putem k tebi samome? Pokai mi da li ima prava na nj, i pokai mi snagu koja ti stoji na raspoloenju. Jesi li ti jedna nova snaga, i jedno novo pravo? Jesi li ti jedan prvi pokret? Jedan poetak koji se kotrlja iz sebe sama? Da li ume zvezde prisiliti da se oko tebe okreu? Ah, koliko ima pohlepnih za vasionom! Koliko ima grevitog usiljavanja sujetnih! Dokai mi da ti nisi pohlepan, niti sujetan! Ah, ima toliko velikih misli koje ine isto to i mehovi: nadahnjuju, i stvaraju veu prazninu. Kae da si slobodan? Hou da znam ta je tvoja misao vodilja a ne da si se izvukao ispod jarma. Da li si ti jedan od onih koji je smeo da se izvue ispod jarma? Ima ih mnogih koji su odbacujui od sebe uslunost odbacili i svoju zadnju vrednost. Slobodan, od ega slobodan? ta je do toga stalo Zaratustri! Nego, treba da mogu da itam iz tvoga vedrog oka: slobodan, za to? Moe li ti sam sebi dati svoje zlo i svoje dobro, i obesiti svoju volju iznad sebe kao zakon? Moe li biti sebi sam i sudijom i osvetnikom svoga zakona? Strano je ostati nasamo sa sudijom i sa osvetnikom svoga roenog zakona. To je kao kad padne zvezda u prazan prostor, i u ledeni dah usamljenosti. Danas jo pati od mnogih, ti jedan: danas jo ima celu svoju hrabrost i sve svoje nade. Ali doi e doba da e te samoa zamoriti, da e se gordost tvoja saviti, da e hrabrost tvoja zakrinuti zubima. I ti e tada vikati iz sveg glasa: Ja sam sm! Doi e doba, da nee vie videti ono to je na tebi visoko a videe sasvim izbliza ono to je nisko; a kao avet straie te ono to je uzvieno u tebi. I ti e tada vikati iz sveg glasa: Sve je lano! Ima oseanja koja hoe da zadave usamljenika; ako ne mogu, tada, dabogme, moraju sama da umru! Ali, da li e ti to biti u stanju, da bude ubica? Da li ti je ve poznata, brate, re preziranje? I zna li, kolike su muke pravedljivosti: da bude pravedan prema onima koji te preziru? Ti primorava mnoge da zbog tebe ponu druke uiti nego dotle; to e ti oni skupo naraunati. Ti si im se pribliio a ipak si proao mimo: to ti nee nikad oprostiti. Ti se die iznad njih: ali to se vie penje tim manji izgleda oku zavisti. A najvema mrze onoga koji leti. Vi ne moete biti pravedni prema meni! treba da kae ja uzimam vau nepravednost kao ono to meni pripada. Nepravdom i prljavtinom bacaju se oni na usamljenika: ali, brate moj, ako hoe da si zvezda mora im svetliti uprkos svemu! Nego, uvaj se dabrih i pravednih! Ti vole da razapnu na krst one koji sami svoju vrlinu pronalaze, ti mrze usamljenika. A uvaj se i prepodobne prostote! Njoj nita nije sveto to nije prosto i glupo: ona se rado igra i s vatrom spalita! Pa uvaj se i od napadaja svoje ljubavi! Odvie brzo prua usamljenik ruku da se rukuje s onim koga susretne. Mnogim ljudima ne sme pruiti ruku, nego samo apu: a item da na tvojoj api imaju i kande. Nego, najvei neprijatelj koji ti moe izai nasusret, to e uvek biti ti sam; ti sam uhodi sebe i po peinama i po umama. Usamljenie, ti ide putem k sebi samome! A put te vodi pokraj tebe samoga, i pokraj tvojih sedam avola! Jeretik bie sebi samome, i vetac i predskaziva, i budala i sumnjalo, nadrisvetac i hulja. Treba da eli da izgori u svom roenom plamenu: kako bi da ponovo postane, dok se nisi prvo pretvorio u pepeo! Usamljenie, ti ide putem stvaraoca: ti hoe da

stvori sebi jednoga boga iz tvojih sedam avola! Usamljenie, ti ide putem onoga koji voli: ti voli sebe samoga, i stoga prezire sebe kao to preziru samo oni koji umeju da vole. Onaj koji voli hoe da stvara, jer prezire! ta zna onaj o ljubavi, koji nije morao da prezre ba ono to voli? Sa svojom ljubavlju poi u svoju samou, i sa svojom eljom za stvaranjem, brate moj, i tek docnije odhramae pravdoljublje za tobom. S mojim suzama podi u svoju samou, brate moj. Ja volim onog koji hoe da stvori vie od sebe pa u tom nade svoju propast.

Tako je govorio Zaratustra.

O starim i mladim enicama

to se provlai tako straljivo kroz suton, Zaratustra? I ta skriva tako oprezno ispod svog ogrtaa? Je li moda kakvo blago, ta su ti ga poklonili? Ili je dete, to se rodilo? Ili ide sada i sam moda stazama kradljivaca, ti prijatelj zlih? Jeste, dragi brate! ree Zaratustra, blago je ovo, to su mi ga poklonili: jedna mala istina, nju eto nosim uza se. Nego, ona je nemirna kao kakvo derite; i ako joj ne zapuim usta vie iz sveg grla. Kad sam danas iao svojim putem, u as kada sunce seda, srete me jedna stara ena, i ovako govorae mojoj dui: esto je besedio Zaratustra i pred nama enama, ali nam jo nikad nije prozborio o samoj eni. A ja joj odvratih: o eni treba govoriti samo pred mukima. Govori i preda mnom o eni, ree ona: ja sam stara pa u odmah sve zaboraviti. I ja se odazvah elji stare ene, i ovako joj govorah: Na eni je sve zagonetka, i sve na eni ima jedno reenje: ono se zove trudnoa. Mukarac je za enu sredstvo: cilj je uvek dete. Nego, ta je ena za mukarca? Pravi mukarac trai dvoje: opasnosti i igre. Zato trai enu, kao najopasniju igraku. Mukarac treba da bude odgajan za rat, a ena za odmor ratniku: sve ostalo je ludost. Za preslatko voe ne mari ratnik. Zato mari za enu; opora je jo i najslaa ena. ena bolje razume decu nego mukarca, ali je mukarac vie dete nego to je ena. U pravom mukarcu skriveno je dete: a dete hoe da se igra. Na noge, dakle, ene, pa mi pronaite to dete u mukarcu! ena treba da je igracka, dragi kamen, obasjana vrlinama jednoga sveta koji jo nije tu. Zvezdin sjaj treba da se blista u vaoj ljubavi! Vaa nada treba da bude: daj mi da mogu roditi natoveka! Neka bude hrabrosti u vaoj vrlini! Svojom ljubavlju treba da navaljujete na onog koji vam uliva strah. U vaoj ljubavi treba da je vaa ast! Slabo zna inae ena ta je to ast. A evo ta treba da bude vaa ast: da uvek vie ljubite nego to vas ljube, i da nikad niste na drugom mestu u tom pogledu. Mukarac treba da se boji ene koja ljubi: ona e tada podneti svaku rtvu, i sve je drugo za nju tada bez vrednosti. Mukarac treba da se boji ene koja mrzi: jer mukarac je u dnu svoje due samo zao, a ena je onda rava. Koga mrzi ena ponajvema? Evo kako govorae eljezo magnetu: mrzim te ponajvema to privlai a nisi dosta jak da privue. Srea mukareva zove se: hou. Srea enina zove se: on hoe. Eto, u ovaj isti as postao je svet savren! misli ena kad je posluna to ljubi od sveg srca.Jer ena mora da slua, i mora da trai dubinu za svoju povrinu. Povrna je dua enina, pokretna burna skrama nad plitkom vodom. A narav mukarca je duboka, njena bujica umi kroz podzemne peine, ena sluti njenu snagu, ali je ne shvata. Na to mi odgovori starica: Mnogo lepih stvari ree Zaratustra, naroito za one koji su dosta mladi za to. udnovato, Zaratustra malo poznaje ene a ipak pravo govori o njima! Da li je to moda stoga to je kod ene sve moguno? A sad, u ime zahvalnosti, uzmi jednu malu istinu! Dosta sam stara da je mogu dati! Zamotaj je dobro, i zapui joj usta: inae e da vie iz sveg grla ova mala istina. Daj mi, eno, tvoju malu istinu! rekoh. A starica ree tad ovo: Ti ide k enama? Ne zaboravi bi!

Tako je govorio Zaratustra.

O ujedu guje Jednoga dana zaspao bee Zaratustra pod jednom smokvom, jer je bilo toplo, i savio bee ruke preko lica. Ali doe jedna guja, i ujede ga za vrat da je Zaratustra glasno jauknuo od bola. Kada je skinuo ruku s lica, pogleda zmiju: a ona poznade oi Zaratustrine, poe se nespretno svijati, i htede da umakne. Ne bei, ree Zaratustra; jo ti se nisam zahvalio! Ti si me za vremena probudila, jer dug je jo put moj. Kratak jo put je tvoj, ree tuno guja; moj otrov ubija. Zaratustra se osmehnu. Zar moe poginuti zmaj od zmijskog otrova? ree. Nego, uzmi natrag svoj otrov. Ti nisi dosta bogata da bi mi ga mogla pokloniti. Na to mu guja pade ponovo oko vrata, i lizae mu ranu. Kada je jednom Zaratustra priao ovo svojim uenicima, pitahu ga oni: A ta je, o Zaratustra, naravouenije iz te tvoje prie? Zaratustra na to pitanje odgovori ovako:Dobri i pravedni kau za mene da sam unititelj morala: moja je pria nemoralna. Ali ako imate dumanina nemojte mu vraati zlo dobrim: jer to poniava. Nego, dokaite jo, da vam je uinio neto dobro. A bolje je i da planete gnevom nego da poniavate! Ako vas psuju, ne bi mi bilo pravo da vi blagosiljate. Bolje isto tako psujte i vi malo! Uini li vam se velika nepravda, uinite brzo i sami jo pet malih! Strano je pogledati onog koga nepravda sama titi. Da li ste to ve znali? Podeljena nepravda je pola pravde. Onaj neka uzme nepravdu na se koji je moe poneti! Mala osveta ovenija je nego nikakva osveta. A ako kazna nije za prestupnika u isti mah i pravda i poast, onda ne marim ni za vae kanjavanje. Otmenije je da kae za sebe da nema pravo, nego da silom zadri pravo, osobito ako ima pravo. Samo, mora ovek biti dovoljno bogat za to.Ja ne marim za vau hladnu pravinost, iz oka sudija vaih uvek viri delat, i njegov hladni no. Recite, zar nema nigde pravinosti koja bi bib ljubav sa vidovitim oima? Pronaite mi ve jednom ljubav koja nee poneti na sebi samo svu kaznu, ve i svu krivicu! Pronaite mi ve jednom pravinost koja e svakog osloboditi, osim onoga koji sudi! Evo ujte jo i ovo! Onome koji bi da je pravian do krajnosti, pretvara se i la u ovekoljublje. Ali, kako bih mogao biti pravian do kraja! Kako bih mogao dati svakome svoje? Treba da se zadovoljim. da dam svakome moje. Naposletku, brao, uvajte se da ne inite nepravo usamljenicima! Da li bi mogao usamljenik to zaboraviti! Ili, zar bi mogao vratiti zlo zlim! Usamljenik je kao dubok kladenac. Lako je, baciti kamiak u nj; ali kad potone do na dno, recite, ko bi ga opet izneo? uvajte se da ne povredite usamljenika! A ako ste to uinili, onda ga bar jo i ubijte!

Tako je govorio Zaratustra.

O detetu i braku

Imam da uputim jedno pitanje upravo tebi, dragi brate: kao olovo sputam to pitanje u tvoju duu, da bih saznao kako je duboka. Mlad si, pa si eljan deteta i braka. Ali te ja pitam: jesi li ti ovek koji sme da je eljan deteta? Jesi li ti pobednik, savlaiva sebe sama, zapovednik nad svojim ulima, gospodar svojih vrlina? To pitam ja tebe. Ili iz elje tvoje govori tek ivotinja i niska potreba? Ili, usamljenost? Ili, nezadovoljstvo s tobom samim? Ja bih hteo da pobeda tvoja i tvoja sloboda eznu za detetom. ive spomenike treba da nazida svojoj pobedi i svome osloboenju. Treba da zida vie od sebe. Ali pre svega treba da si sam dobro sazdan, prav i telom i duom. Ne treba da se plodi samo sve vie po broju, nego i sve vie u visinu! U tom neka ti je na pomoi zeleni vrt braka! Treba da stvori jedno vie telo, jedan prvi kret, jedan toak koji se iz sebe kotrlja, treba da stvori jednoga koji stvara. Brak: to je za mene volja dvoje da stvore jedno, koje e biti vie od onih koii su ga stvorili. Potovanje uzajamno za mene je brak, potovanje onih koji oboje hoe da imaju onakvu volju. To treba da je smisao i da je istina tvoga braka. A to to mnogi premnogi nazivaju brakom, svi oni izlinici, ah, ta je to za mene! O, kolika je sirotinja tih dua udvoje! O, kolika je prljavtina tih dua udvoje! O, to bedno zadovoljstvo udvoje! Sve to nazivaju brakom, i kau, da su im brakovi na

nebu sklopljeni. Ne, ja ne marim za to nebo izlinika. I ne marim za te ivotinje spletene u nebeske zamke. Neka je daleko od mene i taj Bog, koji hramajui prilazi da blagoslovi ono to nije vezao! Ne smejte se takvim brakovima! Ta koje dete ne bi imalo razloga da plae sa svojih roditelja! ovek mi izgledae ugledan, i zreo za smisao zemljin: ali kad mu sagledah enu, uini mi se zemlja domom za slaboumne. Jest, da je po meni, zemlja bi se tresla u grevima u asu kad se svetac sparuje s guskom. Jedan je kao junak poao u lov na istine a ulovio je naposletku jednu malu nakinurenu la. To zove on svojim brakom. Drugi je vazdan pazio s kim e i kako e, i birao je kao to bira izbira. A odjedared pokvari sebi drutvo za svagda: To zove on svojim brakom. Opet drugi traio je sluavku s aneoskim vrlinama. A odjedared postade sam sluavkom jedne ene, i sad neka gleda kako e da bi postao jo i anelom. Svi su kupci obazrivi, u svakoga su lukave oi. Ali jo i ponajlukaviji kupie enu svoju u daku. Mnoge kratke ludosti to vi zovete ljubavlju. A va brak uini kraj tim mnogim kratkim ludostima jednom drugom glupou. Vaa ljubav prema eni, i enama ljubav prema mukarcu: o, bar da su sauee prema napaenim i skrivenim boanstvima! Ali, redovno se samo bolje upoznaju dve ivotinje. Pa jo i vaa najbolja ljubav nije drugo do jedna slika u zanosu, i jedan bolan ar. A trebalo bi da je buktinja koja bi vam svetlela ka vaim putevima. Trebae nekad da ljubite vie od sebe. Dakle uite tek ljubiti! T