Александар Вељић

ФЕНОМЕН ЈЕВРЕЈА

Нови Сад, јун 2012.

© Александар Вељић

2

Ово дело знак је сећања на наше јеврејске претке, а на

славу Богу Свемогућем који је очувао јеврејски народ после свих погрома, покоља и Холокауста. Оно је и знак

привржености народу чији је Краљ Петар Први Карађорђевић први у Европи дао сва права Јеврејима као својим

поданицима и чија је Отаџбина прва признала јеврејску

државу у Светој земљи. Нека памти сав Дом Јудин да на подугачком списку погрома над Јеврејима у Европи нема ни

једног српског града нити једног српског имена! Зато слава и бесмртност чекају мени два најдража народа.

3

ПОГЛАВЉЕ ПРВО

ДОМ ЈУДИН

Расејани припадници Дома Јудиног данас примарно настањују Свету

земљу, град Њујорк, северну Ирску и Шкотску.

Сим (Шем) је отац „семитских“ народа, а његов праунук је Ебер

(„Евер“ у Бакотићевом преводу у Књизи првој-Постању 11:11-14).1 Ебер

(Евер) је отац „Ебреја“ (Хебреја), односно „Евреја“ (Јевреја) од

којих потиче Јаков који је касније назван „Израиљ“ (Постање 32:28).

Од њега потичу Израиљци (појам који се разликује од данашње државе

Израел). Један од тих Израиљаца по имену Јуда постао је отац Јудеја

(Друга Књига о Краљевима 16:6). Из ових података треба да нам буде

потпуно јасно да нити су сви Семити Јевреји, нити су сви Хебреји

Јевреји. Чак и сви данашњи становници у држави Израелу нису

искључиво Јевреји. С друге стране, сви Јевреји јесу Израиљци,

Хебреји и Семити. Већина људи, нажалост, не разуме та јасна и

посебна обележја. Штавише, реч „Јудеји“, односно „Јевреји“ први пут

се спомиње у Светом Писму када се описује рат који су Јевреји водили

са Израиљцима (Друга Књига о Краљевима 16:6).

Да бисмо идентификовали где се данас налазе потомци Јевреја,

потребно је да установимо контекст. Јуда је имао три сина по имену

Ер (Ир), Онан (Авнан) и Шелах (Силом или Сила), који су расно

мешовити пошто им је мајка Шуа Хананејка (Постање 38:1-5). Ир и

Авнан умреше без потомства, а Силомови потомци су обрађивали фини

памук, бавили се грнчаријом, баштенским пословима и помагали краљу

(Прва Књига Летописа 4:21-23). Нико се од њих није бавио банкарским

пословима. Од те Јудине лозе делимично потиче стереотип о

„Јеврејима“ маслинасте боје коже, тамних црта лица, прћастог носа и

коврџаве црне косе.

Пре него што размотримо и битне податке о осталим Јудиним синовима,

потребно је да схватимо обећање које је Бог дао Авраму:

„У твом ће се породу благословити сви народи Земље“ (Постање 22:18).

Ово обећање, познато и као обећање благодати којим ће греси света да

буду уклоњени, пренето је на Аврамовог сина Исака (Постање 26:3-4),

а касније на његовог унука Јакова (Постање 28:14). Бог је обећао

Јакову:

„и краљеви ће изаћи бедара твојих“ (Постње 35:11).

То је обећање касније пренето на Јаковљевог сина Јуду којем је Јаков

прорекао:

1 Напомена: сви цитати у овом раду узети су из Бакотићевог превода Светог писма

4

„Скиптар се неће одвојити од Јуде, ни (владарска) палица заповести

од ногу његових“ (Постање 49:10).

У Првој Књизи Летописа 5:2 записано је:

„Јуда је, истина, био силан међу браћом својом и од њега је потекао

и један кнез“.

Овај стих се у преносном смислу односи на краља Давида и на Исуса

Христа. Христ представља испуњење обећаног семена које је

„благословило све народе Земље“ благодаћу и спасењем. Стога не

изненађује што у Светом Писму стоји да је „спасење од Јудеја“

(Јеванђеље по Јовану 4:22) и да је дато „у првом реду Јудејину“

(Посланица Римљанима 1:16). Христ је био Јеврејин (Посланица

Јеврејима 7:14; Јеванђеље по Јовану 4:9). Јуда је први кренуо на

марш из Синајске пустиње (Књига четврта-Бројеви 10:14) и првом му је

дато његово наследство у Светој земљи (Исус Навин 15:1).

Јуда је добио још два сина од своје снахе Тамаре, Фареса и Зару

(Постање 38), чистокрвне белце, који су обојица могли да тврде да су

прворођени и да тиме имају право да оснују краљевску лозу. Доказ да

су они синови Јудини, самим тим и краљевске личности, лежи у

„печату“ (прстен на руци који је служио као печат), појасу и штапу,

предметима које је Јуда дао Тамари као залог (Постање 38:18).

Управо се из тог разлога у британској церемонији крунисања употребљавају поменути предмети уз скиптар (Постање 49:10), што

представља стално сведочанство о тачности и истинитости Божјег

обећања Јуди.

Зара није имао деце када је стигао у Египат са својим дедом Јаковом,

а његов брат близанац Фарес је дошао у ту земљу са своја два сина

Хезроном и Хамулом (Есром и Јемуило у Постању 46:12). Зарини синови

и унуци се спомињу и у Првој Књизи Летописа 2:6-8 и Првој Књизи о

Краљевима 4:30-31 као „Етан Езраита (то јест Зараита), Еман, Халхол

и Дарда, синови Маолови“. Зарин библијски родослов се завршава са

трећом генерацијом, што је знак да се његова лоза одвојила од

Израиља који је у Египту боравио 400 година (Постање 15:13).

Куда су отишли Зарини потомци? Халхол (Калкол) је основао

„Зарагасу“, што значи „Зарина утврда“, данашњи шпански град

Сарагоса. „Историја Британика“2 наводи да је Халхол отпловио из

Египта у Шпанију, а затим у Ирску где је осноавао град Улад

(Ulladh), то јест Улстер. У ирској књизи „Лебор Габала Ерен“ (Lebоr

Gabala Erren, или у савременом ирском језику Leabhar Gabhála Éireann и Leabhar Gabhála na hÉireann), што значи Књига о инвазијама, или Књига о заузимањима Ирске, која је у енглеском језику позната као Књига победа (The Book of Conquests), говори да су ти „Ибери“

(„Iberii“), који се називају и Фирболзи (Firbolgs), најранији

2 William Camden, Historia Britannica

5

становници Ирске који су ту земљу назвали „Иберне“, што је касније

скраћено на „Ерне“, па на „Ерин“. Касније је Ирска добила

латинизовани назив „Хибернија“ (Hibernia). Наиме, пре него што су

изашли из Египта, Аврамови потомци су се још увек називали

„Хебрејима“, односно „Јеврејима“ (види Књигу другу-Излазак 2:6, 13 и

даље), или „синови Веријини“, односно у изворном тексту „Хеберити“

(Књига четврта-Бројеви 26:45). Стога Хибернијанци или Иберити, који

су дошли у Ирску око 1700-те године пре Христа са реке Ебро у

Иберији, мора да су били Хебреји. Управо су они дали име Хебридским

острвима и граду Еборакуму који је касније назван Јорк. Разни

градови у Велсу и Шкотској имају префиксе „Абер“. Аутор Џон Данхам

Месеј (John Dunham Massey) пише:

„Постоје докази да се хебрејским језиком говорило у готово целој

Ирској у првобитном периоду настанка те земље. Штавише, ископани су

древни написи на том језику не само на обали Ирске, него и у самом

срцу те земље“.3

Улстер, односно Северна Ирска је до данашњих дана задржала

хералдички симбол црвене руке око које је црвена (гримизна) трака.

Тај необични симбол датира још од догађаја који је описан у Постању

38:28, када је Зара избацио руку из утробе, „а бабица узе и веза му

црвен конац око руке говорећи: `Овај је први`“. То су и у Улстеру и

у Шкотској древни, традиционални званични амблеми и хералдика.

Калкол (Calcol) је можда чак био египатски Кикропс, или Ниул, који је основао Атину и Тебу у исто време када је основана Троја.

Пропети црвени лав краси грбове многих данашњих породица у Шкотској,

Северној Ирској и Велсу, због тога што је Јуда упоређен са лавом

(Постање 49:9). С друге стране, однос Зара-Јуда повезује црвену

боју са лавом због боје конца. Шкотланђани, Велшани и Ирци, у овом

редоследу, имају различите степене иберијанске, односно Зарине крви.4

Давидова звезда на хришћанском гробу у Цркви Светог Тудна у велшком граду Ландидно

3 John Dunham-Massey, America, Britain & Israel in Prophecy, London, 4

4 G. Macaulay Trevelyan, History of England, 1926, 32-33

6

Калколов брат „Дарда“ (Прва Књига Летописа 2:5, у Бакотићевом

преводу „Дара“), кога Јосиф Флавије назива „Дарданус“, био је

египатски оснивач Троје (или „Илије“) и Пријамовог краљевства на

јужним обалама мореуза Дарданелија. Неколико векова касније Троја

је срушена у чувеној опсади. После њеног пада је Аинејас, последњи

изданак краљевске лозе, кренуо у Европу са остатком свог народа.

Његов син Брут је стигао на Малту где му је саветовано да настани за

стално свој народ на „Великом Белом Острву“, како су називали

Британију због белих литица Довера. Овај савет је урезан на

архаичном грчком језику на Дијанином храму у Каир Троји (Новој

Троји), што је касније потврдио и папа. Краљ је допловио до Тобеја,

града не енглеској ривијери. Историјски камен и данас стоји у

енглеском граду Тотнесу у знак сећања на његов долазак. Саградио је

себи нову престоницу коју је такође назвао „Каир Троја“ (Нова

Троја), а коју су Римљани касније назвали Лондинијум. Данас је тај

град познат као Лондон.

Хеман, Ниулов брат, можда је био савременик египатског Агенона који

је наследио Феникију. Махол, Зарин син и отац тих чувених Египћана,

био је Скит или Фенесиа Фарса, египатски предак Милесијанаца.5 Ирске

хронике спомињу да је огранак Јевреја познат као Зара колонизовао

све обале Средоземног мора и распространио се надалеко на запад чак

до Британских острва и Ирске.

Јаков је прорекао за свог сина Јуду следеће:

„Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја; рука твоја за вратом ће бити

непријатељима твојим, и пред тобом клањаће се деца оца твога. Ој

лавићу Јуда! С плена се ти врати, сине, спусти се и леже као лав,

као лавица: ко ће њега истерати? Скиптар се неће одвојити од Јуде,

ни палица заповести од ногу његових, док не дође одмор („шило“), и

народи му се не покоре. Он магарца свог за лозу веже, за најбољу

лозу пуле магарице своје; хаљину у вину пере своју, свој огртач у

крви од грожђа; Очи су му црвене од вина, од млека му сви се зуби

беле“ (Постање 49:8-12).

Анализирањем ових стихова видимо следеће:

1. „Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја“. Неће прогонити Јуду у гетоима, погромима и концентрационим логорима! Ово је јако

битна божанска порука за сав расејани Израиљ!

2. „рука твоја за вратом ће бити непријатељима твојим“. Прототип испуњења овог стиха био је преко Краља Давида (Друга Књига

Самуилова 22:41 и Псалам 18:40).

5 Charles Adiel Lewis Totten, Our Race Series, volume 4, Our Race Publishing Company, 1891, 165

7

3. „С плена се ти врати, сине, спусти се и леже као лав, као

лавица: ко ће њега истерати?“ Воли мир, али када је нападнут

постаје опасан попут лава.

4. „Скиптар се неће одвојити од Јуде, ни палица заповести од ногу његових“. То се остварило Јуди у смислу његовог племена (Књига

четврта 10:14, Судије 1:2, 10, Исус Навин 15), а лично преко

краљевске лозе која је потекла из тог племена и непрекинута

трајала десет покољења од Јуде и Тамаре (од Постања 38 до Књиге

пете-Закони поновљени 23:2).

5. „док не дође одмор („шило“). Превод овог стиха, управо у

смислу Јуде као племена, може да гласи и „док не дође у одмор“,

односно док не дође у верску престоницу (Исус Навин 18:1

представља прототипско испуњење тог пророчанства). Овај одељак

се лично односи на Краља Давида у прошлости и будућу Обећану

земљу у Миленијуму која представља коначно испуњење тих речи.

6. „народи му се не покоре“. Овај превод није добар пошто тај део реченице у изворном библијском тексту гласи: „и око њега (Јуде)

биће окупљање народа“, у смислу да ће народи доћи Јуди.

7. „Очи су му црвене од вина, од млека му сви се зуби беле“ значи обиље вина и млека.

Само име „Јуда” заправо значи „хвала” (а не клевета и поруга) зато

што „опет затрудне и роди сина, и рече: Овога пута хвалићу Господа.

Зато му надену име Јуда. И она преста рађати” (Постање 29:35).

Скоро је невероватна чињеница да су појединци пореклом из Северне

Ирске знатно допринели америчкој историји. Тако је чак десет

америчких председника северноирског порекла, међу њима и Вудро

Вилсон, а истог су порекла и бројни изумитељи и знамните личности

међу којима су Дејви Крокет, Роберт Фултон и Самуел Морзе.6 Ти људи

су били хваљени. Рука им је била за вратом њихових непријатеља

посредством њиховог ауторитета, богатства и моћи. Други су им се

клањали као вођима и владарима. Штавише, шкотски, енглески и већина

европских краљева потичу од северноирско-шкотске лозе.

У Светој земљи се данас налази Фаресова грана Јудиног племена.

Постање 49:10 додељује благослов скиптра и палице заповести и Зари и

Фаресу, Јудиним синовима. Касније је у Другој Књизи Самуиловој 7:16

тај „скиптар” дат “заувек” Фаресовој лози дома Давидовог преко

Есрона (Прва Књига Летописа 4:1), а не Амула (Прва Књига Летописа

2:5). Исус Христ је потицао из те Фаресове краљевске лозе којој је

додељен скиптар (Јеванђеље по Луки 1:32), осим што је био Јеврејин

(Јеванђеље по Јовану 4:9, Посланица Јеврејима 7:14). Прва Књига о

Краљевима 2:4, Јеремија 33:17-26, Псалам 89:3-5, 28-29 су Писма

6 National Geographic, August 1964, 261

8

којима је Давидов престо безусловно установљен за увек, што значи да

мора да постоји данас зато што Христ не може да се врати на

непостојећи трон (Јеванђеље по Луки 1:31-32, Јеремија 33:20-21).

Чак и у случају да дође до напада и поробљења Уједињеног Краљевства,

престо ће некако да опстане.

Зара није искључен из тог владарског благослова. Штавише, последњи

краљ из Давидове лозе који се спомиње у Светом Писму је Седекија,

који је збачен 585. године пре Христа.

„Краљ Вавилонски учини да се закољу синови Седекијини у Ривли на

његове очи“ (Јеремија 33:6).

У Јеремијиној књизи 52:11 читамо да је Седекија бачен у тамницу „где

оста до дна своје смрти”. Краљ Јехонија је такође искључен са

Давидовог престола (Јеремија 22:24-30). Јуда је тада, 585. године

пре Христа, започео седам времена издржавања своје националне казне,

а Јеремији, који се налазио са Јудом, заповеђено је да „чупа и

обара, да затире и раскопа” (Јеремија 1:10) краљевање Фаресове лозе

у Јуди. Након тога „Јеремија пође… у Миспу” (Јеремија 40:6) где су

се налазиле Седекијине кћери (Јеремија 41:10). Узгредно, Књига о

Естери (Јестира) указује на то да су Јевреји изгледом били слични

Персијанциима и да нису имали никакву специјалну црту лица (Јестира

2:10, Прва Књига Самуилова 16:12).

Изгледа да вавилонски цар Набуходоносор није био свестан да

Хебрејски закон допушта принцезама да наследе престо у случају да

нема мушких потомака (Књига четврта 27:8). Зато није нашкодио

Седекијиним кћеркама нити их одвео као робље у Вавилон. Јеремија,

Варух и краљеве кћери су потом доспели у „земљу египатску” (Јеремија

43:7). Флиндерс Петри (Flinders Petrie) је током археолошких

ископавања у Египту открио кућу у којој је боравио Јеремија са

краљевим кћерима и Варухом. Штавише, та кућа је до данашњег дана

задржала назив „кућа Јеврејинове кћерке”. Када су стигли у

египатски град Дафне, Вечни Бог је упозорио Јеремију да ће

вавилонски цар ускоро да порази Египат и уништи остатак Јудин у тој

земљи, па се Јеремија вратио у Јуду (Јеремија 44:28). Од Бога је

добио задатак „да гради и да сади”, управо као што је речено у

Исаијином пророчанству:

„Остатак дома Јудина што се спасе опет ће пустити жиле оздо и родити

озго. Јер ће из Јерусалима изићи остатак и из горе Сиона избеглице”

(Исаија 37:31-32).

„Остатак” се у овом стиху односи на краљевске кћери (такође види

Другу Књигу о Краљевима 19:30-31).

У Језекиљу 21:25 читамо да се мења краљевска лоза пошто Вечни Бог

каже у 31. стиху: „скинуће ти се тијара (круна)” и „узвисиће се оно

9

што је унижено и унизиће се оно што је узвишено”. То је значило да

ће Јудин син Фарес да постане унижен, а Зара узвишен. С друге

стране, Јуда је био узвишен, а Израиљ унижен (Осија 3:4). Сада су

заменили положај. Кћери краљеве су „посађене на високој гори

Израиљевој” (Језекиљ 17:23), као што каже библијско пророчанство:

„Дао сам место становања народу своме, Израиљу и посадих га да

остане на њему”, што се не односи само на израиљска племена, него и

на краљевску породицу.

Парабола у Језекиљу 17, написана у шифрама да вавилонске уходе не би

могле да је схвате, описује цео тај случај. Два „орла” у тој

параболи су вавилонски цар Набуходоносор и египатски Фараон.

„Високи кедар” је Давидов краљевски дом. „Врх од кедра” је јудејски

краљ Седекија. „Младе гране” кедра су младе престолонаследнице.

Наиме, хебрејска реч за „младу грану” је овде женског рода, као и у

српском језику, а супротна је истој именици мушког рода у хебрејском

језику у Исаијиној књизи 53:2. Та „висока гора” био је Израиљ (23.

стих) у Ирској. Након пресађивања та женска млада грана ће „пустити

гране и донеће род, и постаће красан кедар” (23. стих), што значи да

ће из ње да поникну многи краљевски потомци. А израз: „све ће врсте

птица одмарати се под њом” (23. стих) подразумева и нације као што

су Индија, Јужна Африка, Тајланд, Малезија и Аустралија. „Дрвета

пољска” делује као да је реч о краљевим народима целог света.

Древне Хронике ирске нас извештавају да је мудрац по имену „Олам Фодла” (Ollam Fodla), што значи „предивни пророк“, дошао из Египта

преко Шпаније шест векова пре Христа и пристао на североисточну

обалу Ирске у данашњем месту Карикфергус (Carrickfergus). Са собом

је довео принцезу Тамар Тефи, „младу грану“ из Језекиља 17:4, чије

име значи „Палма прекрасна“, као и секретара/хроничара по имену

„Симон Бруг“ или „Брух“ (Simon Brug, Bruch). Олам Фодла је у ирској

поезији и фолклору идентификован као Јеремија, а Тамар Тефи као

Седекијина кћерка. Ирска поезија врви од похвала узвишеном пореклу

Тамаре Тефи, њеном бурном животу у Јерусалиму и египатском граду

Дафни, путовању у Шпанију и потом из Шпаније у Ирску. У истим

изворима налазимо да Тамарина млађа сестра Скота, која је пошла са

Јеремијом на први део тог путешествија, никада није стигла у Ирску

због тога што се у Шпанији удала за Милесија, принца келто-скитског

порекла. Тамара се удала за ирског краља Еохајда Херемона (Eochaidh

Heremon) из Зарине лозе Јудине породице и тако су се ујединиле две

лозе, Фаресова и Зарина. Допутовали су бродом који је припадао

иберијским Данаанцима. Са собом су донели џомбасти камен, заставу и

велики тајанствени ковчег. На згради Врховног суда Ирске је статуа

пророка Јеремије. Место почивалишта тог пророка је познато острво

Девениш (Devenish Island) у северној Ирској. Вековима је та

гробница позната по имену “Јеремијин гроб“ (Jeremiah’s Tomb).

Из брака краља Херемона и краљице Тамар-Тефи (познате и по надимку

„Теа Тефи“) изродила се дуга лоза ирских монарха који су владали

10

више од 1.000 година. Шкотски монарси су потомци ирских краљева.

Последњи шкотски краљ, Џејмс Шести од Шкотске (James VI of Scotland)

постао је Џејмс Први од Енглеске (James I of England). Иначе, реч

„Еран“ је једнака речи „Ерин“, што је такође назив за Ирску.

Улаз у Јеремијину гробницу у Ирској

Краљ Херемон и краљица Тамара су крунисани на брду Тара (хебрејски

„Тора”), древном ирском седишту моћи где је по ирским изворима

владало чак 142 монарха. Крунисани су на камену „лиа фаил”,

престолном Израиљевом камену, баш као што су на том камену вековима

били крунисани краљеви Јудини. У то време је „харфа Давидова”

постала део краљевске хералдике будући да је Давид потомак Фаресове

лозе. Остарели пророк Јеремија је на брду Тара дао и закон.

Застава Улстера (Северне Ирске): Зарина рука и црвени конац

Чудесна је прича о „камену јечма“ како је још познат, односно „лиа

фаилу“ („камен судбине“ или „фатални камен“) који је послужио Јакову

као узглавље. Тај камен је Јаков поставио као споменик (у енглеском

преводу стоји да га је поставио као „стуб“) и ушао у споразум са

Богом о издвајању десетка од прихода (Постање 28:18-22). Касније је

склопио споразум са Лабаном и исти камен „утврди за споменик“

11

(Постање 31:45). И опет, када му је Бог обећао бројно потомство,

краљевску лозу и земљу, Јаков „постави споменик на месту где му Бог

говори, споменик од камена“ (Постање 35:14), а свом сину Јосифу је

прорекао да ће „у будућности“, односно „у последњим данима“, тај

„камен Израиљев“ да се налази код Јосифа (Постање 49:24) који поста

„пастир и стена Израиљу“. Ти благослови, укључно са каменом

Израиљевим, очигледно су део Јосифовог благослова по праву

првенаштва. Стена Израиљева их је пратила (Прва посланица

Коринћанима 10:4) када су кренули из Египта, а Мојсију је заповеђено

да удари у стену да би Израиљцима одатле потекла вода (Књига друга

17:6). Касније му је заповеђено да проговори стени „и она ће дати

воду своју“ (Књига четврта 20:8), али он уместо тога „устима својим

погреши“ (смисао тог стиха је да је говорио без савета који је

примио од Бога) и „удари два пута у стену штапом својим“ (Књига

четврта 20:11). Тај исти камен су зидари одбацили (Псалам 118:22),

али видимо да је постао „камен од угла“ пошто Јоас, када се

закраљио, „стајаше код стуба као што беше по пропису“ (Друга Књига о

Краљевима 11:14 и Друга Књига Летописа 23:13). Дакле, био је обичај

да се тај камен употребљава за церемонију крунисања, али су

израиљска племена одведена у ропство и дуго су остала без „краља и

без поглавара, без жртве, без кипа“ (у Мофатовом енглеском преводу

реч „кип“ је преведена као „свети камен“). Из тога се јасно види да

је овај камен био сведок свих споразума између Бога и Његовог

народа. А „камен који удари кип поста планина велика и испуни сву

земљу“ (Данило 2:35 и Исаија 27:6). На Вестминстерској опатији где се крунишу енглески краљеви пише „Ово је дом Божји“.

Када је Јеремија пребацио престо из Јерусалима у Ирску испунио је

прво од три рушења, пошто пророк Језекиљ 21:30-32 каже:

„А ти неосвећени, рђави кнеже Израиљев чији дан долази кад је

безакоње дошло своме крају, овако говори Господ, Вечни: Скинуће ти

се тијара (круна) и отеће ти се венац. Свршено је! Узвисиће се оно

што је унижено и унизиће се оно што је узвишено. Ја ћу од тога

направити рушевину, рушевину, рушевину. Али се то неће догодити

него при доласку онога коме припада суд и коме ћу га ја предати“.

Последња реченица је лош Бакотићев превод зато што стварни смисао те

реченице гласи:

„Али се то (рушење престола) више неће догодити (у Јерусалиму) док

не дође онај ко на то полаже право, њему ћу је (круну) дати“.

Давидова тијара, односно дијадема (круна) скинута је са узвишеног

краља Седекије из узвишене Фаресове лозе у узвишеном краљевству

Јудином и дата униженој кћери удатој за униженог Краља Херемона,

Зариног потомка из унижене Зарине лозе у униженом краљевству

Израиљевом (Ирској). Престо је срушен први пут када га је Јеремија

уклонио из Јерусалима и пренео у Ирску 583-582. године пре наше ере.

12

Ирски краљеви су се крунисали на „Ида Фаил“ камену укупно 1083

године. Фергус Мор (Feargus Mhore), краљ Аргила (област у западној

Шкотској), пренео је камен у Шкотску 503. године наше ере. Године

563. Свети Колумба је однео камен на шкотстко Острво Иона (Islе of

Iona). Шкотски краљеви су владали 793 године пре него што је краљ

Кенет (Kenneth) коначно склонио тај камен у шкотски манастир Стоун

(Stone). Камен је као ратни плен уграбио енглески краљ Едвард Први

и однео га је у Вестминстерску опатију где је углављен у дрвену

столицу (позната као „столица Краља Едварда“) на којој су крунисани

сви потоњи енглески суверени. Круна ће ту да остане све до

Христовог повратка.

Столица Краља Едварда (рад непознатог уметника штампан у Историји Енглеске 1855.

године)

Када је у питању обећање о скиптру, Давидова лоза је и у том смислу

осуђена на проклетство. У Другој Књизи Самуиловој 12:10 пише:

13

„И сад се мач неће одмаћи од дома твога до века, зато што си мене

презео и узео жену Урије Хетејина себи за жену“.

Због тога смо сведоци крваве историје европских краљевских породица,

која обилује убиствима и сплеткама, превратима и борбама за

превласт. И крвава историја Северне Ирске представља делимично

испуњење тих речи пошто је део Фаресове лозе стигао у тај део света

са јеврејском принцезом Тамар Тефи. С друге стране, крвава историја

тог региона је делимично последица и чињенице да је Фарес тај који

је узрок продора, односно раскола међу браћом (Постање 38:29).

До сада је било речи о Зариној лози у Северној Ирској и Шкотској и

Давидовој Фаресовој лози која је пресађена у Северну Ирску.

Међутим, велики део Фаресове гране Јудине фамилије данас живи у

Светој земљи, а нису потомци Давидове лозе. Шта се догодило са

њима? У Другој Књизи о Краљевима 18:13 читамо:

„Четрнаесте године краљевања Језекијина Сенахирим, краљ Асирски,

крену се на све градове Јудине и узе их“ (исто пише у Исаији 36:1).

Око 700-те године пре Христа преко 200.000 тих Јевреја је отерано у

робље. Касније су мигрирали на данско полуострво Јутланд (Јудаланд)

на северу европског континента7 одакле су потом многи отишли у

Шкотску. Јути и Данци су узели своја имена од Јевреја и Данита.8

Може бити да су неки од тих Јевреја остали у Данској. Три лава су дански национални грб (Постање 49:9). Само су „становници

Јерусалимски“ испрва избегли асирска освајања када су Асирци

освојили 46 утврђених јеврејских градова. Када на 700-ту додамо

2.520 година долазимо до године 1820. Додајемо још једну годну

будући да не постоји нулта година и то је 1821. година када је

остварена фискална унија и стапање британске и ирске валуте.

Други део Јуде из Фаресове лозе отишао је у Египат супротно Божјем

налогу (Јеремија 42:14), где су убијени (15. и 16. стих). Њихова су

деца потпала под проклетство поставши „предмет чуђења, проклетства и

ружења“ (18. стих). Данас се ти људи називају Роми, или Цигани (на

енглеском су Роми некада уобичајено називани „џипси“ (Gypsi) од речи

„Иџипт“ (Egypt, Египат); Грци су Египат називали „Аеџиптиои“, па је

на основу те грчке речи свет у енглеском говорном подручју исковао

израз „Џипсис“ за Роме). Никада се нису вратили у Свету земљу него

лутају по свим земљама до данашњег дана зато што је Бог рекао: „и

нећете више видети ова места“. У Енциклопедији Британици читамо:

„Већина Цигана прихвата, па чак и у форми кривице доводе себе у везу

са легендом којом су осуђени на живот луталица... Њихове поглавице

7 Наш превод тог полуострва је „Јиланд“, из чега се не може уочити никаква веза са

јудиним племеном. 8 Vetus Chronicon Holsatiae, стр. 54

14

су се називале „Војводе од малог Египта“... Такође их доводе у везу

са Јеврејима“.9

Три лава на данском грбу

То што Библија ставља одређене људе под неко проклетство не значи да

се оно односи и на особу која је употребљена да испуни проклетство,

али тешко човеку преко кога долазе проклетства. Давидова краљевска

лоза је била под проклетством непрестаних крвавих убистава због

његове прељубе са Витсавејом, али ко год убије члана краљевске

породице не треба да остане некажњен. Исто се односи и на све који

прогоне Роме и ашкенаске Јевреје. Америчка енциклопедија наводи

следеће податке:

„Било стварно или наводно, због свог бунтовничког понашања,

просјачења, џепарења, упражњавања магије, читања са длана и

предсказивања будућности, доспели су на зао глас након чега је

уследило њихово изгнанство из многих краљевстава. На крају су

осећања против Цигана изазвала свирепо прогонство... У 20. веку су

9 Britannica, volume 10, стр. 1076

15

нацисти у Немачкој прогонили Цигане једнако немилосрдно као и

Јевреје... Цигани се придржавају сложеног система ритуалних

ограничења која искључују одређена јела као марбин („нечиста“).

Сличне табуе примењују у погледу менструације, порођаја, ванбрачних

сексуалних односа и ступања у брак само са припадницима своје расе.

Такође упражњавају карантин“.10

У лето 605. године пре наше ере одиграла се битка код Каргамиша

(енглески „Carchemish”) која се спомиње и у Библији (Јеремија 46:2).

У тој бици је учествовала вавилонска војска под заповедништвом цара

Набуходоносора против египатске војске Фараона Нехоа Другог и

остатака асирске војске. Египћани су поражени и избачени из Сирије,

што је отворило пут Вавилоњанима да крену у поход на Јуду и

Јерусалим. Године 1916, тачно 2520 година касније, Британци су

поразили Турке у Синајској пустињи и отворили пут за ослобођење

Свете земље.

Године 604. пре наше ере Набуходоносорова вавилонско-халдејска

војска је узела данак од Јерусалима. Јудин краљ Јоаким је одведен у

ропство (Јеремија 25:1, Данило 1:1-2). Године 597. пре наше ере

Набуходоносор је потпуно поразио Јерусалим. 2520 година касније,

године 1924, укинут је Калифат и окончана турска моћ и утицај у том

региону. Сам Бог је ту направио разлику између „смокава врло

добрих” и „смокава врло рђавих” (Јеремија 24:1-10). „Добре смокве”

су послате у Халдеју за њихово добро (5. стих) да би их Бог вратио у Свету земљу где се данас налазе (6. стих). За „рђаве смокве” из

„ове земље” (Свете земље) које су живеле „у земљи египатској” Бог

каже:

„Учинићу их примером ужаса, несреће за сва краљевства земље,

примером срамоте, ружења и проклетства у свим местима куд их

протерам. Послаћу на њих мач, глад и кугу докле их не нестане са

земље коју сам дао њима и оцима њиховим” (Јеремија 24:9-10).

Такође видимо из тих Јеремијиних речи да су „рђаве смокве” заправо

остале у земљи приликом те Набуходоносорове инвазије, док су „добре

смокве” одведене у ропство (8. стих). Али ни „рђаве смокве” нису

остале задуго у Светој земљи. Давид је проклео своје непријатеље да

постану луталице (Псалам 59:14; 109:10). То проклетство не само да

описује Роме из „земље египатске”, него и „Јевреје” који су живели у

италијанским и немачким гетоима. Заправо, описује ашкенаске немачке

Јевреје маслинасте боје коже, а не Сефарде (беле шпанске Јевреје).

Наравно да су и сефардски Јевреји били прогоњени и убијани, на

пример од стране шпанске Инквизиције, али „преживевши трауму

прогонстава у Шпанији многи Сефарди су се населили у места где су

уживали релативно слободан живот од спољашњих ограничења када је у

питању упражњавање њихове религије, као и по питању безбедности

живота и имовине… Током Другог светског рата Сефарди су остављени

10 Americana, volume 13, стр. 647, 649, 650

16

на послетку (да буду ликвидирани од нациста)… Допринос Сефарда је

већи него што се дало очекивати од њиховог малог броја. Истакли су

се у борби за грађанска права, као занатлије, трговци,

бродовласници, произвођачи, професионалци, јавни радници и писци,

чиме су обогатили општи живот америчког друштва… Сефарди су такође

постали бројнији и утицајнији од других јеврејских заједница у

Јерусалиму… Британци су често давали предност члановима старих

сефардских породица и другим неашкенаским фамилијама у односу на

„тек придошле” ционистичке Ашкеназе…”11

„Велики број Јевреја источног Медитерана су Сефарди. Неки од њих су

отишли у Немачку, Холандију (нарочито у Амстердам), Енглеску,

Бохемију и Галицију, а неколицина у Русију и Пољску. Прве јеврејске

групе које су стигле у Америку углавном су сефардског порекла”.12

Ашкенаски Јевреји су ступали у брак са хананејским/хетитским

странцима. За њих Исаија 3:9 каже:

„Само лице њихово против њих сведочи: разглашују као Содом,

бестидно, зла дела своја“.

„Зашто су се једино Јевреји бавили позајмицама новца?... Црква је

сматрала давање новца на камату смртним грехом... Пошто Јевреји

нису хришћани, а у очима цркве су свакако ишли у пакао, један грех

више, то јест позајмљивање новца, није могло да дода много на казну која их чека“.13

Окретност са новцем спада у јеврејске особине, што је откривено у

Постању 37:26:

„Тада Јуда рече браћи својој: Која нам је корист да убијемо брата

свога и крв његову затрпамо? Хајде да га продамо овим Исмаиљцима, и

не мећимо руке своје на њега, јер је брат наш, наша пут (тело)“.

Те речи представљају и прототип догађаја који ће се остварити у наше

време пошто библијско пророчанство још каже:

„Господ ће те на лађама у Египат вратити, путем за који ти рекох:

Нећеш га више видети! Ту ћете се ви сами нудити на продају

непријатељима својим као робови и као робиње; и нико вас неће

купити“ (Књига пета 28:68).

Јевреји ће да спасавају израиљске народе са правом првенаштва и сав

поробљени Израиљ од истребљења које ће да им запрети услед

поробљавања које предстоји у наше време.

11 Judaica, стр. 1164-1175

12 Colliers , volume 20, 596

13 Max Dimont, Jews, God and History, 1962, 260-261

17

Када су у питању „добре смокве“, остали потомци Фаресови су одведени

у Вавилон где су остали 70 година. Вратио се само остатак заједно

са потомцима Венијаминовим и Левијевим и делом Давидовог краљевског

дома из којег потиче Исус Христ (укупно 42.360 људи по запису у

Јездри 2:64). Христови ученици потичу од Венијамина и можда од

Левија будући да су Венијаминови потомци постали Галилејци. Немија

11:31-35 показује да су се градови Венијаминови налазили северно од

јеврејских градова.

„Кад се у Вавилону наврши седамдесет година опоменућу се вас и

испунићу вам добру реч своју, и вратићу вас на ово место“ (Јеремија

29:10).

Чак су и неки од „добре смокве“ убрзо ступили у брак са

хананејским/хетитским странцима (Јездра 9 и 10; Немија 13:23-29) и

тиме опет добили потомство са кожом маслинасте боје.

Библија открива да су једанаесторица Христових следбеника били

Галилејци (Јеванђеље по Луки 22:59, 23:49; Дела апостолска 1:10-11,

2:4, 7, 13:29-31; Јеванђеље по Матеју 26:69-73; Јеванђеље по Јовану

7:52-53). Изузетак је био Јуда Искариотски, односно Јуда из Кериота

(види Немија 11:31-35 и Исус Навин 15:25). Галилејци очигледно нису

били Јевреји зато што читамо у Јеванђељу по Јовану 7:1:

„После тога обилажаше Исус Галилеју, јер по Јудеји није хтео да иде, јер Јудеји гледаху да му смрт спремају“.

Због тога знамо да је Галилеја припадала једино потомцима

Венијаминовим и Левијевим. Исус је послат само изгубљеним овцама

Дома Израиљева (Јеванђеље по Матеју 15:24), а поред Јуде та два

племена су била једини Израиљци у Светој земљи. Јевреји су са

висине гледали на Галилеју што показује да на неки начин нису били

исти народ (Јеванђеље по Јовану 1:42, 7:53), а Венијамин је заузео

градове северно од Јудеје (Немија 11:31-35).

Венијаминово племе припада северном Краљевству Израиљевом, али је

због Давида позајмљено јужном Краљевству Јудином пошто пише:

„Сину његовом оставићу једно племе (поред његовог властитог племена)

да има Давид, слуга мој, вазда кандило преда мном у граду

Јерусалиму“ (Прва Књига о Краљевима 11:36).

Тако сама Библија дефинише потомке Венијаминове као светло и

Христове следбенике који су „светлост света“ (Јеванђеље по Матеју

5:14). За Венијамина је проречено да ће да прекине своје јединство

са Јудом (Захарија 11:14). Христови следбеници су побегли из

Јерусалима 70. године (Јеремија 6:1), а међу њима је вероватно било

и потомака Левијевих. Јевреји генерално нису никада прихватили

Христа: „К својима (Јеврејима) дође, и своји је не примише“

18

(Јеванђеље по Јовану 1:11) и „суграђани његови мржаху на њега“

(Јеванђеље по Луки 19:14). Услед тога видимо да ниједан изворни

верни Христов ученик није пореклом Јеврејин, иако Нови завет каже да

су Јевреји по вери (Дела апостолска 2:5, 9, 11, 21:39, 22:3; Јестира

8:17). Апостол Павле назива себе Израиљцем, Јеврејином и

Венијаминовцем (Дела апостолска 22:3, Римљанима посланица 11:1,

Филипљанима посланица 3:5). Био је све то. Касније су и Јевреји по

пореклу постали Христови следбеници (Дела апостолска 3:13-4:4).

Мојсије је прорекао:

„Услиши, Господе, глас Јудин, и доведи га к народу његовом. Нека су

му руке крепке и буди му у помоћи против душмана његових!“ (Књига

пета 33:7).

Прототипско испуњење ових речи одиграло се када су Јуда и Симеон

отишли у своје наследство ступивши у борбу и поразивши Хананце. Али

и у овим „последњим данима“ је 2. новембра 1917. донета Балфурова

декларација. Исте године 9. децембра британски генерал Аленбај је

преузео Јерусалим од Турака. Британски секретар иностраних послова

Артур Балфур је обећао британску подршку Ционистима за стварање

јеврејске националне домовине. Земља по имену „Израел“ настала је

1948. године, а ратна машинерија је Јуди „у помоћи против душмана

његових“ пошто је поразила Арапе сваки пут када су устали на њега.

То је само по себи доказ да се Јуда данас налази у Светој земљи. Осим тог доказа ту је и знатан број других Писама која доказују

исто, баш као што пише у 114. Псалму:

„Јудеја поста светилиште Божје, а Израиљ област његова“ (смисао тог

стиха је да је Израиљ постао „област власти Његове“).

У Христово време „добре смокве“ Јудине су се вратиле у Свету земљу

пошто је требало да опет буду враћене „у ову земљу“ и утврђене, а не

уништене, насађене, а не ишчупане (Јеремија 24:6), што је још један

доказ да истински Јевреји са јеврејским расним пореклом живе данас у

Светој земљи. Штавише, било би бесмислено да у Јеванђељу по Луки

21:24 пише: „и Јерусалим ће газити пагани док се не испуне времена

пагана“ уколико је тај град у рукма пагана од 1917. године. Дакле,

ако становници Јерусалима нису пагани, онда мора да су Израиљци

пошто „и Јуда ће у Јерусалиму ратовати“ у наше време (Захарија

14:14). Стога Јуда мора да буде део Израиља који живи у том граду.

У Језекиљу 11:15 видимо да, када се изгубљена израиљска племена

коначно врате у Свету земљу, Јевреји их неће дочекати раширених

руку. Прототипско испуњење овог стиха одигравало се од 1917. до

1948. године када су се Јевреји опирали и борили против права

Британаца да владају и станују у Светој земљи. Међутим, о Христовом

повратку ово ће опет да се испуни када израиљска племена буду

поведена назад у своју земљу да се здруже са Јудом. У Постању 28:15

19

видимо да Бог каже Израиљу: „вратићу те у ову земљу“. У ту земљу ће

прво да оде Јуда:

„По смрти Исусовој упиташе синови Израиљеви Господа говорећи: Ко ће

од нас ићи први на Хананеје да их нападнемо? Господ одговори: Ићи

ће Јуда, ето предао сам земљу у руке његове“ (Судије 1:1-2).

Јуда је први отишао у ту земљу и у ово „последње време“ установио се

у њој од 1948. Тек када дођу и остала племена Израиљева спојиће се

два штапа, Јуда и Израиљ, и постаће „један сам комад“ (Језекиљ

37:16-17) када „око њега (Јуде) буде окупљање народа (израиљских)“

(Постање 49:10). Део обећања које је дато Јуди о скиптру/благодати

укључује и власништво над Светом земљом (Постање 12:7, 13:15-17,

15:18, 26:3-4, 28:13-15, 35:12; Прва Књига Летописа 5:2). У

међувремену Исаија 9:21 приказује данашње односе:

„Манасија прождире Јефрема, а Јефрем Манасију, обојица Јуду

нападају“.

Још један доказ да стварни Јевреји живе данас у Светој земљи је

Псалам 83:1-5. Он спомиње Израиљ по имену и у овом Псалму га назива

„народ твој“. То је библијско пророчанство за данашње време.

Иако су се многи Јевреји преселили у Свету земљу, милиони Јевреја

населили су се у Америци.

20

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО

МИСИЈА ПРОРОКА ЈЕРЕМИЈЕ

Дом Израиљев - северно краљевство са седиштем у граду Самарији –

теран је у ропство од 721. до 718. године пре Христа. Јудино краљевство (Дом Јудин) је наставило да егзистира у јужном делу Свете

земље као „Јудеја“. Чим се Израиљ изгубио из видокруга, Јуда се

одвратио од путева Божјих и кренуо путевима незнабожачких

(паганских) народа грешећи горе него Израиљ, па је на крају и Дом

Јудин избачен Јуду из Обећане земље. Јасно видимо да се 12

израиљских племена раздвојило у два потпуно одвојена народа. 136

година после поробљења Израиља, Јуда је такође одведен из своје

земље у вавилонско ропство (Израиљ је одведен у Асирију) - Друга

Књига о Краљевима 23:27.

Постоје докази да је Бог први пут говорио са Јеремијом када му је

било 17 година. У уводним стиховима Јеремијине књиге описана је

кључна мисија:

„Пре него те саздах у утроби матере твоје посветих те и оставих те

за пророка народима“ (Јеремија 1:5).

Јеремија је постављен за пророка народима (множина)!

„Ето, мећем речи своје у уста твоја. Гледај, постављам те данас над

народима и над краљевствима, да чупаш и обараш, да затиреш и

раскопаваш, да градиш и да садиш“ (9. и 10. стих).

Јеремија је живео у Јуди као јеврејски младић. Постављен је за

пророка над Домом Јудиним, а из горњих речи видимо да није само

пророк Јеврејима. Постављен је над народима и краљевствима да чупа,

обара, затире и раскопава, а затим да гради и сади! Бог га је

послао да упозори Дом Јудин на последице кршења Божјих заповести и

на долазеће ропство уколико не промене своје путеве.

Јевреји су као робље отерани у Вавилон и престали су да постоје као

краљевство! Више није било владара из Давидове династије на

престолу Краљевства Јудиног. Да ли је Бог заборавио заветно обећање

Давиду да се његова династија никада неће прекинути и да ће Давидов

престо, утврђен за време краља Соломона, постојати заувек у свим

нараштајима? Да ли је заборавио да се заклео Именом својим да

никада неће променити обећање Давиду, иако су се Давидови наследници

побунили и згрешили против Њега?

Видимо да, осим задатка да обара и чупа престо у Јуди, други део

Јеремијине мисије је да гради и сади! Шта? То што је ишчупано из

Јуде. Није постављен за пророка над само једним народом (Јудом),

него над народима и краљевствима - Јудиним и Израиљевим! Бог га је

употребио да ишчупа престо из Јуде, а његов задатак у Израиљу био је

21

други део његове мисије - да гради и сади! Последњи краљ на

Давидовом престолу Седекија из Јуде (Друга Књига Летописа 36:11, 12)

збачен је и ишчупан 585. године пре наше ере. Где је престо од те

године до времена Исуса Христа који је дошао на овај свет 600 година

касније? Бог је обећао да ће Давидов престо да влада над Израиљцима

у свим нараштајима.

Обарање престола

Прва поглавља у Јеремијиној књизи су посвећена његовој служби и

упозорењима на долазеће поробљење. Упозоравао је краљеве,

свештенике, пророке и јеврејски народ преносећи поруке од Бога.

Бацили су га у затвор и одбили да послушају. Вавилон је у три етапе

одвукао Јуду у ропство. Током прве опсаде Јудеје 604. године пре

наше ере земља није потпуно прешла у руке незнабожачких Вавилоњана у

наредних 19 година. Последњи краљ на Давидовом престолу, Седекија у

Јуди, забележен је у Библији и секуларној историји. Запазимо Другу

Књигу о Краљевима 24:18, а потом завршну фазу обарања и чупања

Давидовог престола – Јеремија 39:1-7.

У првих 11 стихова у Јеремији 52 налазимо скоро дословне описе истих

догађаја и једну додатну реченицу: „и метну га (Седекију) у тамницу,

где оста до дана своје смрти“. Вавилонски цар је побио све

Седекијине синове, наследнике Давидовог престола и све племиће

(„поглавице“), виђеније људе у Јуди, да не остави могуће престолонаследнике. Краљу на Давидовом престолу, Седекији, ископане

су очи, одведен је у Вавилон и тамо је умро у тамници. Зато цео

свет мисли да је Давидов престо престао да постоји, без могућих

наследника који су могли да очувају династију.

Јоахинова судбина

У то време је бивши Јудин краљ, отац синова који су могли да наставе

Давидову лозу, лежао у вавилонској тамници. Јоахин (Јехонија) је у

ланцима одведен у Вавилон. После 37 година тамновања је

рехабилитован. Поново је добио титулу „краља“, као и многи други

заточени вазални „краљеви“ (Друга Књига о Краљевима 25:27-30).

Један од Јоахинових (Јехонијиних) синова је Зоровавелов отац

Салатило, који потиче од краљевске лозе чији родослов Исуса Христа

сеже уназад до Давида (Јеванђеље по Матеју 1:12). Бог је покренуо

персијског цара Кира да указом постави Зоровавела за управитеља (не

краља) који ће се вратити у Јерусалим да обнови Дом Божји (Храм) 70

година после одласка у ропство. Међутим, ни Јоахин (Јехонија) ни

било који од његових синова и унука нису владали у Јуди. Краљевска

лоза која иде од Давида морала је да остане у тој средини да би се

неколико стотина година касније од ње родио Исус Христ. С друге

стране, Бог је морао да одржи обећање Давиду да никада неће

недостајати потомка на његовом престолу.

22

Јеремија 22:24-30. Бог је одлучио да оконча ту краљевску лозу.

Обарао је престо зарад друге линије Јудине породице. Јехонија

није имао деце, што је Бог наредио да се забележи (Прва Књига

Летописа 3:17 и Јеванђеље по Матеју 1:12). Круна је ишчупана из

Јуде, побијени су сви непосредни кандидати за престо, а Јехонија

утамничен у Вавилону и записан да је у погледу престола као без

деце. Јеремија је обавио први део свог задатка. Престо је

ишчупан, краљевство потпуно оборено и Јуда започиње да преживљава

своју националну казну.

Пророк се обрео међу поробљеним Јеврејима. У Јеремијиној књизи

40:1-5 читамо шта му се догађало. Добио је потпуну слободу да

чини како му је воља, чак и новац за трошак да би могао да изведе

други део своје мисије. Куда је отишао? Јеремија 40:6.

Вавилонски цар је поставио Годолију за управника над остатком

Јевреја. Пошто је Јерусалим остао у рушевинама, Годолија је

успоставио седиште у Миспи. Амонски цар је сковао заверу са

Јеврејином Исмаилом да убије Годолију, услед чега је убијен

управник земље и део Јевреја. Јеремија је преживео (Јеремија

41:10). Међу тим Јеврејима биле су и краљеве кћери, кћерке

Јудиног краља Седекије, потомци Давидове династије! Сада је јасно

због чега Јеремија није отишао баш у Миспу.

Убрзо је Јоанан заменио Исмаила на месту вође. Прибојавајући се

одмазде цара Набуходоносора, Јоанан и војводе су се обратили пророку Јеремији (Јеремија 42:2-3). Реч Господња им је преко тог

пророка поручила да ће Бог да их заштити и избави. Народ је хтео

да бежи у Египат, али га је Господ упозорио да то не чини зато што

у том случају доћи ће Набуходоносоров мач којег се плаше (Јеремија

42:15-16). Као што људи обично чине, народ је одбацио Божје

упозорење и отишао у Египат (Јеремија 43:2-7). У Египту је поново

упозорен преко пророка Јеремије да ће ту умрети од мача и глади

(Јеремија 44:12-14). Видимо у тим стиховима да се неколицина

налазила под божанском заштитом. Те „избеглице“ (14. стих)

умаћиће мачу и глади (Јеремија 44:28). Јеремија и његов мали

краљевски остатак је побегао из Египта, вратио се у Јуду и отишао

у земљу у коју је отишло „Десет изгубљених племена“.

Фарес и Зара

Јуда је имао два сина. Прворођени је имао право да наследи

престо. Изгледа да је бабица знала да су на путу близанци, па је

записано у Постању 38:27-30 да је пред порођај један близанац

промолио руку на коју му је везала црвени конац као знак да је

први. Онда је дете повукло руку и прво се родио други близанац.

Бабица је ускликнула: „Како продре!“, па су га назвали Фарес (што

значи отвор, у преносном смислу прелом; то име значи да ће између

њега и његовог брата да постоји отвор, јаз, прелом у односима).

23

Близанац Зара, којем је бабица везала црвени конац, имао је пет

синова (Прва Књига Летописа 2:6). Ниједан Зарин потомак није

успео да дође на престо да зацели јаз. Наиме, сви су краљеви од

Фаресове лозе: Давид, Седекија и Христ.

Троструко рушење Давидовог престола

У историји је забележено да су Зарини потомци постали луталице које

су отишле на север као део скитских племена. Касније су њихови

потомци мигрирали у Ирску за време владавине Краља Давида у Јуди. У

то време је била узвишена лоза Фарес-Давид-Седекија, која је

поседовала владарску палицу. Зарина лоза, која је сматрала да

полаже пуно право на владарску палицу, била је унижена по питању

краљевске моћи.

Библијско пророчанство говори да ће вавилонски цар да пороби Дом

Јудин (Језекиљ 21, од 18. стиха). У 30-ом, 31. и 32. стиху говори о

рђавом краљу Седекији („неосвећени, рђав кнез (краљ) Израиљев“ у 30.

стиху) и каже му: „Скинуће ти се тијара (краљевска дијадема) и отеће

ти се венац (круна)“, што се и догодило у првој фази Јеремијине

мисије. Даље каже: „Узвисиће се оно што је унижено и унизиће се оно

што је узвишено“ и додаје:

„Ја ћу од тога направити рушевину, рушевину, рушевину“.

Од краљевске дијадеме (тијаре) и венца (круне) направиће рушевину, и

то три пута!!! Краљ Седекија из Давидове династије је био носилац

круне.

„Скинуће ти се тијара“! Скинута је. Умро је у Вавилону и побијени

су му сви синови и племићи.

„Узвисиће се оно што је унижено и унизиће се оно што је узвишено“.

Ко је био узвишен? Краљ Седекија у Јуди. Јуда је био „узвишен“,

Израиљ „унижен“. Фаресова лоза је била „узвишена“, Зарина

„унижена“.

„Ја ћу од тога направити рушевину, рушевину, рушевину. Али се то

неће догодити него при доласку онога коме припада суд и коме ћу га

ја предати“.

Кога је требало срушити? Тијару (краљевску дијадему) и престо, и то

не једном него три пута! Обоје ће бити срушено тако што ће Седекија

из Дома Јудиног, из Фаресове лозе, да буде унижен, а узвисиће се Дом

Израиљев и неко из Зарине лозе. Прво рушење се одиграло у првој

фази извршења Јеремијиног задатка.

У стиху 31. пише: „Свршено је!“ Престо (круна) престаће да постоји?

Не. Како да буде срушен, односно пренесен још два пута ако тада

24

престаје да постоји? Како да након три преноса круне буде предат

Христу, који на њега полаже право приликом свог Другог доласка, ако

је потпуно престао да постоји? Како онај који је до тада „унижен“

да се узвиси круном уколико круне више нема? Дакле, смисао те

реченице није да престо престаје да постоји, него је завршено његово

прво рушење, а после три рушења више се неће рушити. Бог неће да

прекрши своје непромењиво обећање Давиду: у сваком нараштају (до

Христовог доласка) имаће наследника који носи ту круну, као што му

се Бог заветовао. Сада је морала да се спроведе у дело друга фаза

Јеремијине мисије: пресадити и поново саградити престо.

Загонетка и поређење

Чудна истина о сађењу и грађењу Давидовог престола откривена је у

„загонетки“ и „поређењу“ у Језекиљу 17. Треба приметити у том

поглављу да те речи нису упућене Јуди (Јеврејима), него Дому

Израиљевом. Та порука служи да просветли изгубљене припаднике Десет

племена Дома Израиљевог.

Бог прво каже Језекиљу да говори у загонетки, а затим у поређењу.

Загонетка је забележена од 3. до 10. стиха. Од 11. стиха је

појашњено њено значење. У 12. стиху је потпуно јасно на кога се

загонетка односи. Бунтован дом су припадници Десет израиљских

племена - тако их Бог назива у Језекиљу 12:9. Управо је над тим

Домом Бог поставио Језекиља за пророка (Језекиљ 2:3, 3:1).

Велики орао је са Либана узео највишу кедрову гранчицу. Објашњено

је да је то симбол цара Набуходоносора који је дошао из Вавилона у

Јерусалим и одвео Јуду у робље. Ломљење младих кедрових грана које

су однете у земљу прометну је објашњено као поробљење краљевих

синова. „И узе расад (семе) из оне земље“ (5. стих), значи да је

узео са собом и народ и кнезове Јудине.

„Она беше посађена у доброј земљи, код обилне воде, да пусти гране и

донесе род, и да постане красна лоза“ (у неким преводима пише: „и да

постане ниска лоза“) – са Јеврејима је склопљен завет да иако над

њима владају Халдејци, моћи ће да живе у миру. Објашњено је да

„други орао велики“ представља египатског Фараона. Дакле, загонетка

у Језекиљу 17 покрива први део Јеремијине мисије. Шта нам је

откривено у вези са другим делом мисије – сађењем Давидовог

престола? Објашњење долази у виду параболе у Језекиљу 17:22-24.

„Ја ћу узети врх од високог кедра и посадићу га...“ Из онога што је

ту објашњено видимо да кедар представља јудејски народ, а његов врх

јеврејског краља. Загонетка каже да је Набуходоносор узео највишу

гранчицу кедра – краља. Парабола (поређење) каже да неће узети врх

кедра, него ће то да учини Бог. Не каже да ће да узме саму

гранчицу, то јест самог краља, него од краља, од краљевих младих

грана!

25

„Одломићу гранчицу са врха од младих грана његових и посадићу је на

гори високој и уздигнутој“. Набуходоносор је побио све Седекијине

синове. Бог ће преко пророка Јеремије да узме са врха од младих

грана и „посадиће је“ (22. стих). Младе гране на врху представљају

сву децу јудејског краља Седекије. Млада гранчица биће посађена.

Симболично је речено да млада јеврејска принцеза треба да постане

краљевско семе да би се поново посадио Давидов престо. Где? „На

гори високој и уздигнутој“. „Гора“ је у библијској терминологији

симболични израз за „народ“.

Који народ?

„Посадићу је на високој гори Израиљевој“ (23. стих). Након што је

оборен у Јуди, Давидов престо биће пресађен у Израиљ. „И она ће

пустити гране и донеће род, и постаће красан кедар“. Упоредимо те

стихове са Исаијом 37:31-32:

„Остатак дома Јудина што се спасе опет ће пустити жиле оздо и родити

озго...“

Тијара (краљевска дијадема) која је скинута са Јудине главе пренеће

се у Израиљ када хебрејска принцеза буде „посађена“ на тај престо, а

престо ће од сада да буде утврђен у Израиљу који се изгубио.

„Посађен“ престо у Израиљу „родиће одозго“, што значи да ће принцеза

да роди синове који настављају Давидову династију. Наиме, Израиљ је тада имао независну државу већ 400 година у Ирској са краљевском

лозом на коју је накалемљена Седекијина кћерка. Ирски Израиљци су

древна колонија коју Асирци нису одвукли у ропство.

Нова Израиљева земља

Речи пророка Амоса 9:8-9 написане су у време владавине тринаестог од

19 краљева Дома Израиљевог. Из контекста видимо да се грешно

краљевство односи на Дом Израиљев пошто Јуда тада још није сагрешио.

Бог каже да ће сатрети то краљевство у смислу ентитета (државе). Не

каже да ће да уништи народ! Напротив, каже да ће да растресе Дом

Израиљев међу све народе. Многи неће да схвате да су се племена

поделила на Дом Израиљев (на северу) и Дом Јудин (на југу) пре него

што су одведени у ропство, па погрешно примењују те стихове на

чињеницу да су Јевреји расути по свим народима. Међутим у овим

стиховима нема ни речи о Дому Јудином, него се искључиво односе на

Дом Израиљев који чини 10 племена. Тих десет племена, које су

Асирци отерали у ропство, касније су мигрирала и расејавала се по

народима пре него што је Вавилон напао и поробио Јевреје. Ово

пророчанство каже да ће се Израиљ (не Јуда) просејавати у све народе

и изгубиће свој идентитет, али ће их Бог штитити и чувати „да ни

једно зрно на земљу не падне“.

26

Управо је у том периоду требало да се оствари Осијино пророчанство

да Дом Израиљев дуго времена остане без краља (Осија 3:4) пошто се

расејао по свим народима, на шта указују и многи одељци у Новом

завету (на пример, први стих у Јаковљевој посланици). Иако су се

многи Израиљци раштркали међу народе, један део се утврдио на

дефинитивном локалитету и постао независна држава у време пророка

Јеремије – 140 година после изгнанства и поробљења. У Другој Књизи

Самуиловој 7:10 и Првој Књизи Летописа 17:9 видимо да је народу

Израиљу дато место становања на којем га је Бог посадио. На том

месту остаће посађен и више се неће померати ни злопатити. Контекст

тих стихова јасно показује да се не односе на Свету земљу, него на

другу земљу у коју ће се сакупити раштркани Израиљци пошто буду

избачени из своје обећане земље коју ће да населе незнабошци. Дом

Израиљев тек треба да се врати у своју (обећану) земљу приликом

Христовог повратка. Библијска пророчанства која појашњавају одакле

ће да мигрирају откривају локацију „изгубљених“ десет израиљских

племена.

Према пророчанству у Осији 12:2, Израиљ је ловио источни ветар.

„Јефрем“ је првенац у Израиљу и зато се његово име неретко

употребљава за свих 10 изгубљених племена. Источни ветар дува према

западу. Стога је Јефрем (Израиљ) морао да оде са Асирцима према

западу. Када се Вечни Бог (у 89. Псалму) заклео Давиду да ће његов

престо остати довека, у свим временима, рекао му је да ће престо да

се налази на мору (Псалам 89:25-26). Дакле, Давидов престо биће засађен на мору.

Бог је рекао пророку Јеремији да иде на север и позове Израиљ да се

врати – Јеремија 3:11-12. Израиљ је у тим стиховима јасно одвојен

од Јуде. И у Светој земљи је живео северно од Јуде. Када је Бог

изговорио а Јеремија записао те речи, Израиљ је већ био ишчупан из

Свете земље више од 130 година и поодавно је мигрирао са Асирцима на

север (и запад) од изворне локације Асирског царства. Дакле,

локација изгубљеног Израиља је од Свете земље према северу, према

западу и на мору! Јеремија 3:18 каже да ће у будућем егзодусу о

Христовом доласку Израиљци да се врате у Свету земљу из северне

земље.

Бог преко пророка Осије поставља питање да ли ће да напусти Јефрема

(Израиља) и каже да ће са страхом дотрчати синови са мора (Осија

11:8, 10). У неким преводима пише да ће дотрчати са запада, што је

логично пошто су данашњи Египат и данашња Асирија (Немачка) западно

од Свете земље у коју ће Израиљ да се врати (11. стих).

Јеремија 31:8 – Бог ће да их врати из северне земље. Израз „из

крајева земље их ја купим“ у неким преводима је записан као „са

обала земље ја их купим“. То пророчанство о будућем скупљању

Израиља односи се на „време“ када ћемо „после“ разумети, дакле на

последње време (Јеремија 30:24, 31:1) и упућено је „Израиљу“

27

(Јеремија 31:2, 4, 9), „Јефрему“ (6. и 9. стих) и „Самарији“ (5.

стих). Осми стих је индикација да их сакупља из северне земље и „са

крајева земље“ (са обала Земље), што наводи на закључак да су народ

који доминира на мору и да су се колонизацијама надалеко

распространили.

Бог се обраћа Дому Израиљевом, а не Јудином, и преко пророка Исаије

(Исаија 49:3, 6). У том поглављу каже да раштркани Израиљци долазе

са севера и запада и из земље Синске (12. стих). У изворном

хебрејском језику на којем је написан тај стих не постоји израз

„северозапад“, те је управо тај појам назначен изразом „са севера и

запада“, па стих дословно каже:

„Ево их, из далека стижу, једни са северозапада, други из земље

Синске“.

Вулгатин (латински) превод уместо „земља Синска“ (Синим) каже

„Аустрали“ или „Аустралија“. Дакле, имамо назнаку да је локација

изгубљеног Израиља северозападно од Јерусалима и протеже се широм

целог света. Стога је данашњи Израиљ, Израиљ из времена када је

Јеремија у њега „посадио“ Давидов престо, лоциран северозападно од

Јерусалима на мору.

Поглавље 49 у Исаијиној књизи почиње речима: „Послушајте, острва!“

Народ којем се Бог обраћа назван је у првом стиху „острва“, а у трећем „Израиљ“. У неким преводима су „острва“ назначена као „обале

земаљске“. Јеремија 31 лоцира Израиљ у „северној земљи“, а Јеремија

31:9-10:

„ја сам отац Израиљу а Јефрем је мој првенац. Чујте народи, реч

Господњу, јављајте је острвима далеким!“.

Исаија 41:1, 8: „Умукните преда мном острва!... Али ти, Израиљу,

слуго мој, Јакове, кога себи ја изабрах, семе Аврама кога сам

волео“.

Порука у Јеремији 31:10 се објављује „острвима далеким“! Као и у

време пророка Јеремије, Дом Израиљев се данас налази на морским

острвима северозападно од Јерусалима. Тај народ живи на обалама и

доминира морем. Ако на карти Европе пратимо линију северозападно од

Јерусалима преко европског континента све до мора, па затим до

острва у мору, линија директно води на британска острва.

Хебрејска имена Британије

Дом Израиљев је народ завета. „Завет“ се на хебрејском каже

„берит“. Израиљци су после Гедеонове смрти следили лажног паганског

бога Вала. У Судијама 8:33 и 9:4 видимо реч „завет“ (берит) у

28

комбинацији са именом бога Вала (Бала). Израз „Вал-Верит“ (Бал-

Берит) значи „идол завета“.

Хебрејска реч за „човека“ је „иш“. Енглеске речи са суфиксима „иш“

означавају припадност одређеном народу или особи. У хебрејском се

не изговарају самогласници. Када се у речи „берит“ прескочи

самогласник „е“ и задржи „и“ у данашњем англицизираном облику,

добијамо англицизирану хебрејску реч за „завет“ – „брит“. „Народ

завета“, или „човек завета“ на хебрејском је „бритиш“. Британци

себе зову „Бритиш“, а своја острва „Бритиш ајлс“ (British Isles) -

„Брит-анска острва“?

Дому Израиљевом је намењено да изгуби не само свој идентитет, него и

своје име. Требало је да се назову новим именом не познајући свој

израиљски идентитет, што Бог јасно каже у Исаији 62:2.

Бог је рекао Авраму: „У Исаку назваће ти се потомство“. Исаково име

се понавља у посланицама Римљанима 9:7 и Јеврејима 11:18. У Амосу

7:16 су Израиљци названи „Дом Исаков“ пошто су Исакови синови. Када

се из Исаковог имена избаци слово „и“ (пошто се у хебрејском не

изговарају самогласници) добија се реч „Сак“, што ће рећи да је реч

о „Саксоновим синовима“, односно „Саксонцима“. Не треба бркати

Англо-Саксонце са старим немачким Саксонцима. Име немачких

Саксонаца потиче од старонемачке речи „Сахс“ која значи „мач“ или

„нож“. Немачки мачеваоци су сасвим други народ од Англо-Саксонаца који су мигрирали у Британију.

Данов змијски траг

Бог се обраћа Јефрему (20. стих) и каже му у Јеремији 31:21 да

остави знаке и пободе коље на путу којим буде отишао.

У Постању 49:17 Јаков предсказује шта ће се догађати сваком његовом

сину и предвиђа улогу свог сина Дана:

„Био Дан на путу змија“.

Тачан превод тог стиха са изворног хебрејског гласи: „Дан ће бити

змијски траг“. Даново племе је назвало по свом оцу сва места у која

је дошло. Изворно је Дан у Светој земљи становао у обалном појасу

Медитерана, западно од Јерусалима. Исус Навин 19:47 указује да је

Данова обала била премала, па су морали да се прошире. У Судијама

18:11-12 је забележено да је Дан заузео Киријат-Јарим и то место је

„прозвано и до данас Махане-Дан“. Нешто касније је иста дружина од

600 војника освојила Лаис и „они га назваше Дан, по имену Дана, оца

свога“ (29. стих). Видимо да су ти Данити остављали змијски траг на

путу којим су прошли – оставили су знаке и поболи коље по којима им

данас улазимо у траг. На хебрејском се не пишу самогласници, само

се изговарају, тако да се реч „Дан“ пише и као „Дн“, а изговара у

29

облицима: „Дан“, „Ден“, „Дин“, „Дон“ и „Дун“ и сви ти облици

представљају исто изворно хебрејско име.

три пута рушен престо пресађен у Лондон

Даново племе је насељавало две различите покрајине у Светој земљи

пре него што су га Асирци поробили. У Дановој насеобини на обали

мора претежно су живели морнари, па је у Писму забележено да Дан

живи на лађама (Судије 5:17). Када је Асирија заузела Израиљ, ти

Данити су се отиснули на море и отпловили до Ирске. Мојсије је пре

смрти пророковао о Дану у Књизи петој 33:22. Дуж медитеранске обале

куда су прошли оставили су трагове у „Дену“, „Дону“ и „Дину“.

Ирски анали казују да су нови насељеници по приспећу у Ирску били

познати по имену „Туата де Данан“ (“Tuatha de Danann”), што у

преводу значи „Племе Даново“. Каткада се у аналима исти назив

појављује као „Туатхе Де“ (“Tuathe De”), што значи „народ од Бога“.

И у Ирској налазимо знакове поред пута у именима места Данслау, Дансовер, Дундалк, Дундрум, Донегал, Дунгло, Дингл, Дунсмор. Штавише, име Дун (Dunn) на ирском значи исто што и Дан на хебрејском

– „судија“.

Северна колонија Данита у Светој земљи пала је у асирске руке и

одведена је у ропство са осталих Десет племена. Из Асирије су

путовали копном и оставили знакове поред пута. По напуштању Асирије

настанили су се за извесно време западно од Црног мора где су реке

Дњепар, Дњестер и Дон. У географији налазимо и знакове: Дунав

(Данау), Данин, Данастер, Дандари, Данез, Дон, Дан, Удон, Еридон,

све до Данске (чије име значи „Данов знак“). Када су стигли на

британска острва поболи су коље именима Данди, Данравен; у Шкотској

30

и Ирској су честа имена попут „Данс“, „Донс“ и „Дунс“. Данов

„змијски траг“ директно води на Британска острва.

Староирски анали

Шта откривају древни анали, легенде и ирска историја? Увелико пре

700-те године пре наше ере јака колонија по имену „Туата де Дананн“

(племе Даново) стигла је на лађама, истерала присутна племена и

населила Ирску. Касније, у време владавине Краља Давида, са истока

је пристигла колонија из Зарине лозе. Затим је 569. године пре наше

ере у Ирску стигао остарели седокоси патријарх који се у неким

записима води као „светац“. Са њим је дошла принцеза, кћерка

источњачког краља и сапутник „Симон Брах“ чије се име у различитим

историјским записима води и као „Брек“, „Берех“, „Брах“ и „Барах“.

Принцезино хебрејско име је Тефи, надимак од „Теа-Тефи“. Ту

Седекијину кћер не треба бркати са ранијом владарком „Теом“, кћерком

Итовом (Ith), која је живела у време владавине Краља Давида.

У том краљевском друштву налазио се и син ирског краља, који је

дошао у Јерусалим у време када је тај град био под опсадом. Оженио

се Теом-Тефи недуго после 585. године пре наше ере када је пао

Јерусалим. Са њима је допутовао и њихов 12-годишњи синчић. Осим

краљевске породице, Јеремија је донео и харфу, ковчег и прелепи

камен по имену „лиа-фаил“ (lia-fail) - „камен судбине“.

Коинцидентно је да се хебрејски чита с десна на лево, а наш језик с

лева на десно. Име камена је исто с које год стране да се чита.

Многи краљеви у историји Ирске, Шкотске и Енглеске крунисани су

управо на том камену, баш као и садашња краљица. На том камену је у

лондонској Вестминстерској палати била све до 1996. године

постављена крунидбена столица поред које је писало „Јаковљев стубни

камен“ (“Jacob’s pillar-stone”) (види Постање 28:18).

Када је од оца наследио престо, супруг хебрејске принцезе Тее добио

је титулу Херемон (Herremon). Често га бркају са много ранијим

владаром из времена Краља Давида, Гедеом Херемоном (Gede the

Herremon), који се оженио Теом, кћерком свог стрица Ита. Син овог

каснијег краља Херемона и хебрејске принцезе наставиће да влада на

ирском престолу и та непрекинута династија опстаће преко свих ирских

монарха. Касније је срушена и пресађена у Шкотску, а након тога је

још једном срушена и пребачена у Лондон. Херемон, потомак Зарине

лозе, био је ожењен кћерју из Фаресове лозе чиме је премошћен јаз

између Фареса и Заре. Престо је пресађен у Ирску пошто га је

Јеремија претходно срушио у Јерусалиму. После трећег рушења

пресађен је у Лондон. Христ неће да преузме непостојећи трон, него

живи, постојећи престо (Јеванђеље по Луки 1:32).