Siler Fenomen Igre

7/29/2019 Siler Fenomen Igre

1/22

Milan Uzelac

IGRA KAO FILOZOFSKI PROBLEM1

Dva filozofa koji su svakako najdublje misli izreklio igri u XX stoleu i koji su ovu do dananjeg dananajdublje promiljali, Eugen Fink i Martin Hajdegerodrali su tokom zimskog semestra 1966/67. jedanzajedniki seminar o Heraklitu na Univerzitetu u

Frburgu i sedme nedelje Hajdeger je u jednom asurekao da nema nijedne rei i nijednog pojma koji ne bimogli upotrebom da budu izlizani te da mi stoga

moramo pojmove svakog dana iznova da mislimo(Heidegger-Fink, 1970, 126). Pokazao je to na jednomnaizgled jednostavnom primeru: mi kaemo ovaaa je

puna vode;aa je pritom jedan objekt. Ali da li su je

takvom videli Grci, zapitao je on? Da li je aaoznaavana kao objekt i kasnije, u srednjem veku? Ne,odgovara Hajdeger. Ona bi se u srednjem vekuoznaila kao subiectum(i to je latinski prevod grkerei hipokeimenon); obiectumu srednjem vekuoznaava samo ono to je zamiljeno (recimo, zlatnobrdo), ali ne neto to je objektivno. aa je dakle

neto subjektivno.Polazim od ovog primera jer on lepo pokazuje kakodo nesporazuma mogu dovesti i pojmovi koji nam seine krajnje nespornim; ini se da nesporazumi dolaze

1 Predavanje odrano na Sportskoj akademiji u Beogradu aprila2003. godine.

1


2/22

iz samih stvari. Mogue je da do njih dolazi i zato tona razliite naine koristimo rei, posebno u sluajukad istu re vezujemo za razliite stvari. Zato, ne bi

bilo na odmet da se ponekad dogovaramo i o nainu nakoji koristimo pojmove kojima komuniciramo a kojinam se najee ine neproblematinim. Jednafilozofska orijentacija u nae vreme (veomarasprostranjena u anglo-saksonskim zemljama)iscrpljuje se u raspravama o upotrebi rei; predstavnicite filozofije smatraju da svi nesporazumi imaju

poreklo u pogrenoj upotrebi pojmova. Tako ete uspisima zastupnika analitike filozofije iji je ciljlogika anmaliza jezika, moi da vidite kako se napreko 120 naina moe koristiti pridev lepi imenicalepoa da pritom i dalje ne znate ta je lepo.

Nasprav jedne ovakve (rezultatima) jalovefilozofije ima pokuaja da se pristupi samim stvarima,

ane samo njihovim pojmovima, da se pokua odgovoritina pitanje ta je to stvar sama. U takvim pokuajima,u veini sluajeva, pokazuje se da je samo postavljanjepitanja neto to je najvanije, neto emu se morapoklanjati najvea panja i, konano, neto na emu semora ustrajavati tako to e se ostajati stalno kodpitanja i iz pitanja se prikradati stalno novim inovim odgovorima koji nam sa raznih strana nadolaze.

Zato, raspravljanje o pojmu igre, ili o njenojsportskoj dimenziji moe, kao predmet miljenja, bitipodsticajno iz vie razloga. Vas ovde najvie interesujesport vi se bavite sportom, sportisti ste, ali, nije naodmet da neto znate i o prirodi stvari kojom se bavite.

S druge strane, ja dolazim iz jednog posve drugog

2


3/22

sveta, ja se bavim filozofijom, savremenomfenomenologijom, no kako sam doktorirao filozofiju previe godina (1985) o filozofiji igre, va profesor i

direktor ove Sportske akademije, a moj stari prijateljprijatelj i kolega Leo Lukman pozvao me je da va o igrineto kaem kako je ja vidim, a na jedan drugaijinain no to je to va. Ovde u se ja pozivati i na nekamesta iz moje knjige Filozofija igrekoju sigurno nisteitali, a i sumnjam da e je neko od vas proitati. Ovo,razume se, nije kritika ve vie konstatacija, jer ni

moji studenti kojima predajem estetika na Akademijiumetnosti u Novom Sadu ne itaju mnogo knjige. Onismatraju da je bitno samo da stvaraju, ali ne i darazmilsle pon ekad o tome ta to oni zapravo stvaraje ita je to uopte stvaranje, da li je stvaralatvokaotakvo uopte mogue u naem svetu.

No, ponekad, makar u retkim trenucima nije na

odmet da i proanaliziramo ono ime se bavimo, buduida je i samo pitanje smisla na neki nain ve filozofskopitanje. Dakle, sloiemo se na poetku makar okotoga da svako miljenje podrazumeva prethodno veodreene pojmove i isto tako, svo miljenje, smatrajuneki veliki filozofi, nije nita drugo do igra pojmova.

Nije nimalo sluajno to se pojam igre javlja kodranih grkih filozofa koji su se, utemeljujui filozofiju,nali u situaciji da misle i samu igru; tako, Platonusvom poznom i nedovrenom dijalogu Zakoni kae dasu ljudi igrake bogova, ali isto tako (na poetku

jednog drugog dijaloga iz takoe njegovog poznogperioda posveenom velikom filozofu Parmenidu i ponjemu nazvanom, a gde se govori o dijalektici i gde se

3


4/22

dijalektika dogaa na delu), traei da zapone dijalogo odnosu bivstvovanja i nita, kae kako je i filozofija

jedna naporna igra koja treba da bude odigrana

(Parm. 137b). Ovo je interesantno mesto, jer upravo saPlatonom i njegovim zahtevom, na tragu Anaksagore,da se svet vidi kao jedan umni poredak, igra poinje dagubi svoj dotad visok rang i nastavlja da egzistira uoblasti privida, u oblasti ulnog pojavljivanja. Ve tuigra gubi onu kosmiku dimenziju kakvu je stoleeranije imala kod Heraklita, ve tu ona poinje da se

povezuje sa svakodnevnom delatnou i dokolicom;zato kod Aristotela, Platonovog uenika i naslednika ufilozofiji, neemo vie sretati neke znaajnije stavove oigri pa se zato moramo na trenutak samo jo vratitiprvim grkim misliocima.

Interesantno je to da na samom poetku filozofije,u asu kad nastaje filozofija, a za iji nastanak

dugujemo iskljuivu zahvalnost starim Grcima, imapokuaja da se pozivanjem na igru kao jedanoperativni model odredi sam svet, pa tako omoguikasniji govor o svetu umetnosti ili danas o svetusportske igre.

U jednom do nas dolom Heraklitovom fragmentupie kako je "vreme dete koje se igra razmetanjemkamiaka; kraljevstvo deteta" (B 52). Postoji mnotvotumaenja ovog tajnovitog stava kod Heraklita; nakonbrojnih istraivanja dolo se do samo jednog zakljuka,pomalo pesimistikog, koji je iskazao ruski filozof A. L.Dobrohotov, da je u tom fragmentu svaka re nejasna.Ima filozofa koji smatraju da se tu radi o igri kaouniverzalnoj strukturi sveta; onda, javljaju se filolozi

4


5/22

koji (opsednuti tajnom jezika i njegovom neprozirnomdubinom) kau da reaion(vreme) u doba Heraklitane moe znaiti "vreme uopte" (to bi bilo mogue tek

nekoliko vekova kasnije, u doba stoika), ve da aionoznaava "ljudski, vek, doba ovekovog ivota";injenica je da Heraklit nije rekao "ljudski vek", nego

je rekao "vek", tj. vreme. Pre e biti da tu treba da seobratimo za pomo filozofima (kao to su recimo M.Hajdeger, ili E. Fink), jer, lako je mogue da nam krozovaj fragment dolazi izgubljeni glas iz dubine orfikih

verovanja odreen nastajanjem i propadanjemkosmosa kao toka svih stvari (Rahner, 1952, 17)2.Pre e biti da ovde aion znai venost, vek kosmosa

u celini, za ta ima osnova kod Anaksimandra (Diels,A 10) i Empedokla (Diels, B 16); moda je aion"kralj idete zajedno": neodoljiv u svojoj svemoi, a pritomnemaran poput deteta u igri (Rahner, 1952, 18) to bi

znailo da je njegovo delo umno (kraljevsko), ali ne inuno (deije) a to bi onda vodilo tumaenju aionkaoboanske igre. Bilo kako bilo, sloimo li se i s tim dakod Heraklita imamo elemenata za jedno shvatanjeigre kao simbola sveta, pri emu se sam tok svetapokazuje kao dete koje se igra, injenica je dametafizika potiskuje takvo tumaenje, pa ve kodPlatona svet nije vie neka besciljna igra, ples stvari,nepojmljivo nastajanje i nestajanje sveg prolaznog, ve

jedan umni poredak. Takva igra biva potisnuta uoblast privida, u oblast ulnog pojavljivanja, ali opet

2Svi navodi preuzeti su iz knjige Uzelac, M. (1987). Filozofija igre.Novi Sad: Knjievna zajednica Novog Sada

5


6/22

dosta visokog ranga da se njom bave bogovi kojiprebivaju na nain igre (Zakoni, 644d, 803c). Iako jePlatonovo misaono delo jedna suptilna igra pojma i

pritom demonstracija onog najumetnikijeg uumetnosti, injenica je da se on istovremeno estokobori protiv "svetskog" znaenja igre, protiv znanjamisterija i tragedija, protiv zahteva pesnika da istinugovore zaneti muzama i Apolonom. Pesnitvo ponjegovom miljenju moe biti samo prethodni lik i toulni lik prave istine, pa stoga, u asu kad svet poinje

da se interpretira kao kosmika graevina, kaokosmiki poredak, igra ne moe vie oznaavatikosmiko kretanje, pa biva potisnuta u sferu ulnogpojavljivanja; kad se bivstvovanje odreuje kaomiljenje, tada igra moe biti samo pralik istine.

U komentaru Platonovog dijaloga TimajProklo erei da tvorac sveta oblikuje kosmos u igri (Tim., II,

101; Diehl, I/334), te tako na odreen nain dolazi dopovratka miljenju Heraklita; kod Plotina, opet natragu Platona, nalazimo misao da bogovi stvaraju iveigrake (Enn., III, 2, 15) i pritom ovek nije samoigraka koju stvara, neka udljiva mo, ve jeprethodno oblikovan u logosu i poto je predmetboanskog stvaralakog uivanja, on je u mogunostida podraava stvaralaku mo boga (Rahner, 1952,28). Kako je ovek meavina uivanja i tuge, komedijei tragedije istovremeno (Fileb, 50b), nema igre bezozbiljnosti i u osnovi svake igre krije se duboka tajna.Sav svet nalik je promiljenoj igri, pa Plotin pie: "Sve

je razmetanje kulisa, promena scene, glumljenje suza,glumljenje jada" i sve to je ovekovo, tato je delo igre.

6


7/22

injenica je da ni tokom srednjeg veka svest o igrinije se nala van ljudskog vidokruga; o hrianskomtumaenju boanske igrekazuje nam i slikarska

tradicija prikazivanja Hrista koji u ruci dri jabuku (iliZemlju); ovako neto blisko je i starijim obiajima igreloptom u emu je uvek bilo i neeg sakralnog (svaigralita behu u blizini hramova). Najstarija igraloptom je ritualni in. To je podraavanjepobedonosnog pohoda sunca koje pobeuje demonetame (Heinz-Mohr, 1959, 13). Car August je na jednom

srebrnom peharu prikazan s loptom u ruci koja jesimbol vlasti na zemlji. Zlatna jabuka je jedna odigraaka Dionisa i moemo se sloiti s tezom da jelopta simbol igre i harmonije sveta; to samo potvrujeprisutnost fenomena igre i igranja kako u delimanajstarijih filozofa tako i pisaca i ivopisaca pozneantike i srednjega veka i to je mogue pratiti sve do

naih dana.Kod Kanta sreemo filozofsko, produbljenopromiljanje igre koja e ubrzo nakon publikovanjanjegovih spisa postati jedna od centralnih kategorijanjegove filozofije, a posebno estetike; on kao glavnukarakteristiku igre, naspram rada, istie osloboenostod ciljeva, potreba i borbe za opstanak. Igra jeosloboena odgovornosti i konsekvenci, ona je"svrhovitost bez svrhe" (Kant, 1975, 109), radnja koja

je prijatna sama po sebi i koja bi stoga htela veno datraje. Sloboda igre je dvostruka: F. iler izmeunagona za materijom i nagona za formom stavljanagon za igru u ijoj osnovi je tenja da se vreme potreu vremenu, da se ovek oslobodi kako moralno, tako i

7


8/22

fiziki. Dok nagon za materijom tei da oveka stavi uvremenske okvire, da ga uini materijom, a nagon zaformom insistira na apsolutnoj slobodi oveka za

oveka, koji nije ni samo materija ni samo duh, veborite tenje za promenom i tenje zanepromenljivou; puna sloboda postoji samo u igrikoja je s one strane ozbiljnog i neozbiljnog. Sloboda kao"ispunjena beskonanost" nastajui u igri ne javlja sekao prinuda, ve kao napor da ovek bude ovek; jertek u igri "duh je izmiren s prirodom, forma s

materijom, lik sa ivotom". Tek u igri ovek je ovek,jer "on se igra samo onda kad je u pravom znaenjurei ovek, i on je samo onda ovek kada se igra" (iler,1967, 168). Ovaj stav iler odreuje kao stubcelokupne zgrade estetske umetnosti, kao osnovumetnosti ivota. Ne treba pred teinom ovog stavaizgubiti iz vida da je u nagonu za igrom sadrano i

ostvarenje celokupnog ovekovog opstanka, jer se uigri krije bit najslobodnijeg i najuzvienijeg postojanja.Po reima savremenog nemakog filozofa Hansa

Georga Gadamera, iler slobodnu igru saznajnih moishvata antropoloki i na tragu Fihteovog uenja onagonima ukazuje na nagon za igrom kao naharmonino sjedinjenje nagona za formom i nagona zamaterijom. Ovde se umetnost pokazuje kao vrenjeslobode; ona se suprotstavlja stvarnosti (s kojom se dotog vremena dopunjavala). Iz suprotnosti stvarnosti iprivida nastaje pojam umetnosti, a ova sada imavlastito stanovite i potvruje sopstveni zahtev zaautonomnom vladavinom (Gadamer, 1978,111). Kodilera pojam igre zadrava subjektivno znaenje;

8


9/22

Gadamer upozorava da je igra "idealno carstvo" kojeistupajui sa zahtevom za autonomijom tei daizmakne ogranienju i spoljnom tutorstvu drave,

odnosno drutva. Igra je temelj ovekove slobode,osnova samog oveka, jedna potvrda njegove ovenostikoja je to samo dok traje igra. Putem nje dospeva se dorazumevanja onog to je "jo tee": do shvatanjaumetnosti ivota. Kultivisanje nagona za igrom stoga

je cilj estetskog vaspitanja, nastojanje da se ivotoblikuje po meri umetnosti, da se ivljenje kao

ispoljavanje ljudskosti uzdigne u oblast nadvremenog,iznad stvarnosti i nepromenljivosti, onevremenjujuivreme, stvori prostor za moralno i fiziko osloboenjeoveka (iler, 1967, 163).

U vreme neposredno posle ilera (Hegel,lajermaher, A.V. legel, F. legel) moe se malo bitnonovog nai o fenomenu igre. Hegel e o igri govoriti kao

o zabavi, o neem neodgovornom ali prijatnom. Tako eu svojim predavanjima iz istorije filozofije pisati da suGrci u igri bili osloboeni od nunosti i potreba, da suse njom suprotstavljali ozbiljnosti. Za lajermaheraigra je nevina jer nije ni posluna ni neposluna; ona jekao zaposlenost sa samim sobom doputena kao san iliodmor; kako je ovek ovek samo onda kad je slobodan,igra, kao aktivnost u kojoj je mogua sloboda, postajeod izuzetnog znaaja, jer se u njoj, u umetnikojdelatnosti moe prevladati vreme. Ako A.V. legel neide dalje od ilera, njegov brat Fridrih legel u svomradu Razgovor o poezijinadilazi tadanja razmiljanjao igri jednim znaajnim ali dalje nerazvijanim uvidom:"Sve svete igre umetnosti samo su daleka oponaanja

9


10/22

beskonane igre sveta, umetnikog dela koje venosamo sebe stvara".

Uklapajui pojam igre u pojam kulture,

svojevremeno veoma popularan teoretiar kulture spoetka XX stolea Johan Hojzinga u svojevremenoveoma popularnoj knjizi Homo ludens, koja ako imema mnogo dubine ima dosta znaajnih uvida koje jeon tu sabrao,izdvaja igru kao bitnu karakteristikuoveka; ona je delatnost bogata smislom i naspramstvarnosti igra je ne-stvarnost; ona je slobodna

delatnost dovoljna sebi samoj. Time to ulepava ivotona je nuna, ali ima svoj prostor i svoje vreme idoputa mogunost ponavljanja. Igra stvara red,pravila, izdvaja se iz toka ivota, u njoj se dete, pesniki prvobitni ovek nalaze u svom prirodnom stanju.Hojzinga obnavlja probleme koje je postavio ve Platondovodei u blisku vezu pojmove igrei obrazovanja

(paidiaipaideia).Nasuprot Hojzingi koji igru i njen znaaj odreujesituiranjem ovog fenomena u temelj istorije civilizacije,francuski mislilac Roe Kajoa (R. Caillois) u delu Igre iljudiakcenat stavlja na opis i kvalifikaciju igara; onistie da je igra slobodna, izdvojena, neizvesna,neproduktivna, propisana i fiktivna , razlikujuipritom etiri osnovne kategorije igre: (1) agon, tj. igrekoje se javljaju kao takmienje, kao borba u kojojpostoje jednaki uslovi za protivnike (sportskatakmienja, bilijar, ah); (2) alea, igre suprotne agonu,igre u kojima odluka ne zavisi od igraa jer po sredinije igra s protivnikom, ve sa sudbinom (rulet, kocka,lutrija, opklada); (3) mimicry, igre u kojima igra

10


11/22

odbacuje svoju linost i oponaa nekog drugog (gluma,scenske umetnosti, podraavanje nekog drugog); (4)ilinx, igre to poivaju na izazivanju vrtoglavice, na

poremeaju percepcije (brzo okretanje u krug,alpinizam, hod po konopcu).

Sve igre obuhvaene ovom podelom nalaze seizmeu dva pola, izmeu razonode, improvizacije,nekontrolisane fantazije (paidia)i podvrgavanjaproizvoljnim konvencijama, improvizacijama (ludus).Udaljavajui se od pokuaja da rasvetli osnov igre i

razjasni njen pojam, Kajoa insistira na pokuajimaklasifikacije, kao i na opisivanju igre, te kod njeganalazimo niz zapaanja karakteristinih za pojedineigre, to ima psiholoki, socioloki ili pedagoki, ali ne ineki veliki filozofski znaaj.

Polazei od toga da je igra elementarna funkcijaljudskog ivota bez koje se ovaj uopte ne moe

zamisliti, ve ranije pomenuti H.G. Gadamer podigrom, odvoji li se ona od subjektivnog znaenja kojeima kod Kanta i ilera, misli "sam nain bivstvovanjaumetnikog dela" (Gadamer, 1978, 131) i time otvaraposve nove perspektive filozofskom promiljanju bitiumetnikog dela. Kako igra ima sopstvenu bitnezavisnu od svesti onih koji igraju, njen subjekt nijeigra, ve ona sama dok se ispoljava pomou igraa.Svrha igre je oblikovanje samog kretanja igre, te se unjoj, po reima ovog filozofa, ispoljava ono to odista

jeste, samo bivstvovanje. Bivstvovanje igre jeizvrenje, ispunjenje; ona je proces kretanja, tvorevina.

Igra stoga ima medijalni smisao: njen nainbivstvovanja je blizak kretanju prirode, te Gadamer

11


12/22

podvlai da je igra prirodni tok, i u meri u kojoj je ovajpriroda u toj meri je i smisao igre samopredstavljanje.Igra je slobodan impuls i bez nje je ovekov ivot

nezamisliv - nju sreemo i tamo gde nema subjekatakoji se ponaaju kao da se igraju, ona ima svoju bitnezavisno od svesti igraa, te igru imamo i tamo gdebivstvovanje-za-sebe subjektivnosti ne ograniavatematski horizont i gde nema subjekata koji seponaaju kao da se igraju (Gadamer, 1978, 132).

Igra kao nain postojanja umetnikog dela, ili sveta

koji gradimo u asu igre, ima svoju oblast u koju uvlaionog koji igra. Njena otvorenost prema posmatrauistovremeno je i njena zatvorenost. Ne moe se biti vanigre, kao to se ni bit umetnikog dela ne da sagledativan njega samog; igra kao celina igraa i posmatraasvoj vlastiti duh nema u onima koje uvlai u igru, jerovi tek kroz igru dospevaju do duha, do stvarnosti s

one strane "svakodnevne" stvarnosti. Svrha je igre uoblikovanju samog njenog kretanja pa se stogamanifestuje kao samoprikazivanje (Gadamer, 1978,138); u njoj se ispoljava ono to jeste, jer je uprikazivanju istinska bit igre, a tako i umetnikogdela: ukidanje ove stvarnosti, iznoenje na videlo onogto neprestano izmie, ostaje skriveno; tako se igraopredmeuje, postaje tvorevina, biva umetnost, atvorevina, svoje pravo bivstvovanje moe nezavisno oddelatnosti igraa da dosegne samo kao igra.

Mnoga istraivanja ukazuju da se pojam stvarnostiini kljunim za razumevanje umetnikog dela;tematizovanje pojma stvarnosti u neposrednoj jeblizini s pojmom igre, posebno onda dok i svet igre i

12


13/22

svet umetosti vidimo kao svet nezavisan od realnogsveta: u podvojenosti ova dva sveta (realnog iimaginarnog) nazire se dvostrukost egzistencije igraa

kao i umetnikog dela.Zagonetnost sveta igre nije u njegovoj odvojenosti

od stvarnog sveta: on nema svoj prostor i svoje vreme ustvarnom prostoru i stvarnom vremenu ve posedujesopstveni prostor i sopstveno vreme (iako igrajuiovek koristi realni prostor i igra u realnom vremenu);ovo pokazuje da se preplitanje stvarnog sveta i sveta

igre ne da objasniti nekim poznatim modelomsusednosti prostora i vremena (Fink, 1957, 37). Onoto ovde vai za igru vai u velikoj meri i za umetnikodelo: nastavi u jednom stvarnom svetu, ono gradi

jedan imaginarni svet, i koristei se "realnimrekvizitima" oblikuje svet nerealnog; iz stvarnostinastaje ne-stvarnost (i nad-stvarnost kao smisao

stvarnosti).Kad se pitamo o umetnosti ili o igri, onda je naepitanje podreeno jednom temeljnom filozofskomproblemu: odnosu oveka i sveta, te postavljanjepitanja o odnosu unutarsvetskog bivstvujueg isveobuhvatne celine sveta potvruje da promiljanjeigre i umetnosti nije neko marginalno pitanje, netoto bi nas vodilo dokolici i razbibrizi. Onoga asa kadsmo postavili pitanje o svetu, postavili smo pitanje kojese nalazi nad svim drugim pitanjima, jer se tek uokviru njega moe misaono odrediti celokupnounutarsvetsko bivstvujue, tek u toku sveta svakastvar dobija svoje mesto i vreme, poetak i kraj, sjaj isenu.

13


14/22

Igra i svet, kao i umetnost i svet, vezani su najedan bitan nain: da bismo mogli razumeti igrumoramo razumeti svet, a da bi se uopte mogao

razumeti svet kao igra, neophodno je da se dospe dojednog jo dubljeg uvida u svet. Kako promiljanje igrenije igra, ve se javlja kao prvenstveni filozofskizadatak, tako i umetnost iji se ivot ne da odreditipoznatim nainima kretanja stvari, prebivajui uposebnom prostoru i vremenu, jeste metafora nainanastajanja i nestajanja bivstvujuih stvari u prostoru i

vremenu sveta.Ovo je vama sportistima verovatno, ako i ne naprvi pogled najjasnije, ipak blisto, ako se u to maloudubite: filozofsko promiljanje igre nije nikakvaigrarija, kao to ni igra na sportskom terenu nije nekaneozbiljna igrarija, ve najvei, ponekad nadljudskinapor da se postigne ono to je prethodno postavljeno

kao cilj pobeda protivnika. Ako gledaoci moda iuivaju u igri, to je teko rei, to se jo u manjoj merimoe rei za sportiste za koje igra nije igra ve posao.

No, vratimo se naem izlaganju. Ako se stvarnostodredi kao momenat igre, pri emu "igra sveta" kao

jedan spekulativni obrazac nije izraz niegfenomenskog, kako je mogue oekivati u tomnestvarnom ukazivanje na bit stvarnog, na ono"najstvarnije", na svet sm? Mi nestvarnost i stvarnostobino razumevamo kao suprotnosti, ali po sredi jesuprotnost bitno drugaija od suprotnosti toplo-hladno,ili veliko-malo, jer tu se radi samo o nekim gradualnimrazlikama.

Pojam stvarnosti je mnogoznaan i problematian

14


15/22

u istoj meri kao i pojam nestvarnosti, jer ini se danema samo stvarnog i nestvarnog, odnosno, dastvarnog imaa nestvarnog nema, ve da postoji

stvarno koje u sebi sadri nestvarno kao predstavljenisadraj. I moda ba ovakvo shvatanje otvara putrazumevanju sveta igre i umetnikih dela. Svet igreima karakter nestvarnosti, ali ne nestvarnosti koja

jednostavno nije, ve nestvarnosti kao bivstvujuegprivida. Igra nam se pokazuje kao neobaveznadelatnost koju moemo svakog asa prekinuti bez

ikakvih posledica. U igri je mogue doiveti sreustvaranja, jer tu "moemo" sve, sve mogunosti suotvorene, te imamo iluziju slobode i neogranienogpoetka. Tako neto zbiva se u asu nastajanjaumetnikog dela: pred umetnikom izrasta mnotvomogunosti i on se neprestano nalazi u situaciji dabira: on do kraja ostaje odgovoran za svaki izbor, za

svaki potez perom ili etkicom, za svaki zabeleeni ton.U asu kad je delo dovreno jedinom stvarnoumoe nam se pokazati sam gubitak mogunosti; zatoigra i umetnost pruaju uivanje u mogunostiponavljanja izgubljenih mogunosti. E. Fink stoga iupozorava: "moemo birati sve to elimo, ali nestvarno, ve samo kao privid" (Fink, 1960, 79). U igrise jasno vidi jedno uzmicanje iz stvarnosti i prenoenjeu modus nestvarnog, gde se (na neistorian nain)moe iznova sve poeti, jer se nalazimo u imaginarnomprostoru i vremenu i pred nama slobodna mogunostizbora. Nestvarni svet igre kao u sebi bivstvujuegprivida zbiva se usred objektivno postojeih stvari.

Polazei od rezultata analize igre moe se dospeti i

15


16/22

do novih uvida ne samo u bit umetnosti ve i u bitsveta u kome ivimo, a koji je odreen kolikodelatnou umetnika i politiara, toliko i delatnou

sportista kojima se politiari svojim pozdravnimtelegramima udvaraju kad god im se za to pri prilika.

Razume se, zato to je politiarima stalo dosportista i njihovih rezultata, ve do tog da bi se i zanjih ulo. Vole oni da se slikaju sa sportistimapobednicima jer hoe narodu sugerisati da su i samipobednici. Zato ih nikad neete videti kao uesnike u

vaem porazu, a poraz u sportu jednako je astan kao ipobeda, samo, oni koji nemaju asti to ne mogurazumeti.

ime su sportisti toliko zaduili politiare kojinikad nisu imali vremena da se obrate naem jedinomNobelovcu, politiare koji su su se s prezrenjemodnosili prema svim naim piscima pa i prema

najveem meu njima, Milou Crnjanskom, ali su zatobili spremni da s razumevanjem potapu po zadnjicisvakog polupismenog sportistu; ta je to polupismenosta ta kultura? To je ono pravo pitanje koje trebaviestruko razmotriti; jer, sportistima na zalasku estonije jasno zato na njih vie niko ne obraa panju doknastavljaju da ive u novoj ulozi, u svetu seanja,zaraujui za ivot radei kao limari, pekari iliodravaoci kotlarnica.

Razume se, ovo je vie socioloki problem a mnogomanje filozofski, no u svakom sluaju ljudski, jer se snjim suoavamo u realnom ivotu. U najviimtrenucima slave, dok slavi najveu pobedu, istinskisportista mora biti svestan i senke poraza koja lebdi

16


17/22

nad njim. Zato je u starom Rimu pobednicima kojimasu prireivani trijumfi, dok su im mase klicali izasipale ih cveem uvek u blizini stajao neko zaduen

da ponavlja samo jednu reenicu memento mori - setise smrti, jer slava je prolazna, pa i najvea, a bogovi susurovi, uvek spremni da kazne onog ko pree granicu,ko pree meru ljudskog i uobrazi kako moe da seuzdigne do bogova i izjednai sa njima.

Svet igre je na sasvim drugom mestu; moda sesvet igre pokazuje kao svet umetnosti, ili kao svet

sporta pod najsvetlijim reflektorima, ali igra je bitankoren celokupne ljudske umetnosti (Fink, 1979, (1)106), odnosno umenosti, ili, jo preciznije, svekolikogljudskog opstanka; ona se kroz delatnost deteta iumetnika najjasnije pokazuje kao stvaralako-tvorakiobrat otvorenih mogunosti.

Ako je taan Finkov uvid iz njegove knjige o Nieu

da ljudska igra (igra deteta i umetnika) moe bitikljuni pojam za univerzum, da je ona kosmikametafora (Fink, 1979, (2) 1988), te ako pravi subjektumetnosti nije ovek ve osnova sveta sama, i toosnova koja se tvori kroz oveka, onda je umetnikadelatnost igrana igra u kojoj mi kao individue samofiguriramo poput onih igraaka koje pominje Platon uZakonima.

Umetnost je najvii oblik igre, naa najviamogunost u medijumuprivida. Na pitanje da liMikelanelov Davidstoji na jednom Firentinskom trguili u svom "imaginarnom" svetu, Fink odgovara: i tu itamo; on je mermerni blok ali i mladi pred borbu naivot i smrt (Fink, 1979, (1) 416). Davidov svet izranja

17


18/22

na tlu nestvarnog koje je nestvarno i nadstvarno u istimah. Dok stvara, dok se igra, ovek ivi u dvedimenzije: u obinoj stvarnosti i u jednoj imaginarnoj

sferi koja se izgrauje kao imaginarni svet igre.Ono to vezuje igru i umetnosti jeste upravo taj

svet imaginarnog koji je kao realna mogunoststvarniji od svake stvarnosti. Igra nas vodirazumevanju sveta i kao konano stvaranje ona je nataj nain bliska umetnosti. Kao stvaralatvo umagijskoj dimenziji privida igra je simbolika

delatnost u kojoj se prezentuje smisao sveta i ivota;ona je najvia forma umetnosti i s njom se proima svevreme dok traje zagonetni svet igre to se istovremeno

javlja kao "nestvarnost" i kao "nadstvarnost". S drugestrane, umetnost nastaje na mei stvarnosti inestvarnosti; ona nije iznad odraavanja: uestvuje usvemu, ali se ni u emu ne iscrpljuje.

Ako umetnost nastoji da na tlu igre odgovori naosnovna pitanja koja joj postavlja svet jednom se moedesiti da svet nestane poput sfinge; umetnosti esvakako trebati jo malo vremena da bi shvatila kako

je stvarnost neto drugo, neto sa one strane vida; ali,treba verovati da se tako neto nee dogoditi, jerumetnost tako neto oduvek zna i ni za trenutak to nemoe zaboraviti.

Moda bi se iz ovoga to je dosad reeno moglaizdvojiti dva pristupa igri: (a) filozofski pristup, kojipitanje o igri usmerava tumaenju bivstva ljudske igrekoje se javlja kao osobit privid, kao znaajna sferanestvarnosti i (b) nauni pristup, koji igru vidi kaoantropoloku datost koja se izdvaja od biolokih

18


19/22

"igara" i u zadatak stavlja da se istrai mnotvenostoblika u kojima se ona pojavljuje i kakav je njen znaajza kulturu.

Ovaj drugi pravac istraivanja sabirainteresovanja koja za igru sreemo kod teoretiarakulture, pa tako, u antropolokoj ravni, igru moemorazumeti kao jedan temeljni egzistencijalni fenomenkoji bi se mogao odrediti s obzirom na elemente dokojih se dolazi njegovom analizom: (1) igra pruauitak do kojeg dolazi zbog same igre; (2) igra

poseduje smisao (interni [povezanost delova igre] ieksterni [znaenje igre za gledaoce]); (3) igrapretpostavlja zajednicu koja igra; (4) igra posedujepravila; (5) igra podrazumeva igraku [kaoreprezentanta svih stvari uopte]; (6) u igri igrai uvekimaju odreene uloge, i (7) igra pretpostavlja svet igre.

Igra ima sopstveni prostor u koji uvlai i igrae i

posmatrae; njena otvorenost prema njimaistovremeno je i njena zatvorenost: ne moe se biti vanigre i odatle suditi o igri. Ona svoju bit nema uigraima i posmatraima, jer ovi tek u njoj dolaze dobiti igre i tek u igri oni bivaju s one stranesvakodnevlja. Prikazivanje i samoprikazivanje jesteprava bit igre.

***Ono to je pritom najvanije, kad je re o igrama

koje su predmet ovog predavanja jeste teza da igra imacilj i svrhu u samoj sebi. Ako su cilj i svrha izvan nje,ako se igra odvija radi neeg drugog (novac, slava,ugled) onda to nije vie igra ve ozbiljna delatnost; to

je onda rad, posao kao i svaki drugi. I to je zapravo ona

19


20/22

kritina taka u koju dospevamo kad hoemo da sport isportsku igru vidimo kao igru. Hteli mi to ili ne, nemoemo se oteti utisku da je sport s one strane igre i

da u sportu zapravo nema igre. Sem one surove,zakulisne.

Vratimo se ponovo naoj temi, biti igre, igrubismo mogli razumeti kao delatnost koja za sobomnema nikakvih posledica, jer ono to se u njoj zbiva neistupa protiv neeg to je van nje pa ne izazivanikakvu reakciju ve je u svojoj bezazlenosti okonana

i savrena.Hegel s razlogom kae da "ozbiljnost delanja istvaranja ponie uopte tek iz suprotnosti iprotivrenosti koje navaljuju da se ukine ili pobedi

jedna ili druga strana" (Hegel, 1970, I/200). Premdaove rei nalazimo usred Hegelovih raspravljanja oumetniki lepom ili idealu, u prvoj knjizi njegove

Estetike, one nam se ine posebno interesantnim, jertu sreemo zahtev za prevazilaenjem protivreja, tj.zahtev za ukidanjem sukoba dva razliita stanovita ito, pobedomjedne od suprotstavljenih strana.

Moda bi se tako neto moglo nai u izrazu: igrevezane za borbu;u prvoj knjizi RetorikeAristotel kae:"Budui da je prijatna pobeda, nuno su prijatne i igrevezane za borbu i usmena nadmetanja (jer se esto i tupostigne pobeda) kamo ide igra s kockom, loptanje,kockanje i igra dame" (Ret., 1370b). Nisan sigurankako ovo mesto treba interpretirati, no ini mi se datreba obrati panju na dve stvari koje se ovde pominju:(a) prijatnost pobede i (b) loptanje. Loptanje je igra,borbena igra, nadmetanje, koje za cilj ima pobedu, a

20


21/22

pobediti je prijatno.Igra pretpostavlja spor, borbu, sukob, ogledanje

s namerom da se postigne pobeda. Igra ne tei toj vrsti

razreenja, ona nastoji da se odri kao igra, kaopolemos, da traje u sebi samoj, da postoji radi samogsvog postojanja, da se potvruje u sebi.

Imamo obavezu da odredimo pojam igre; ali, toisto tako moe znaiti da smo u obavezi da je odredimospram onog to nije igra - jer, ako je sve igra, ondanita vie nije igra. Ona, videli smo, moe se odrediti iz

raznih aspekata i pritom moemo biti voeni raznimmotivima: biolokim, sociolokim, pedagokim,filozofskim. A igra nije ni sredstvo razbibrige, nisredstvo razonode, ni nain da se samo "potroi"vreme, niti samo puko sredstvo za neto drugo. Svevie nam se ini da bavimo se neim to svi znamo ta

je, a to ne uspevamo da odredimo, a ega smo se

pribojavali ve na poetku predavanja, izdvojivipoetne tekoe koje svoje poreklo imaju u jeziku.Zato bi istraivanje ritualnog u dananjim

igrama (koje zovemo sada i sportskim) dalo sigurnointeresantne rezultate, jer i danas sve to je u vezi saigrom i igrama ima duboko ritualni karakter: odokupljanja oko mesta igre, do uea u igri i slavljenjapobede.

Sigurno je samo jedno: igra nije nikakvaigrarija. Predlaem da tim stavom i zavrimo ovopredavanje.

21


22/22

Literatura

Gadamer,H-G. (1978). Istina i metoda. Sarajevo: V.

Maslea.Fink, E. (1957). Oase des Glcks. Gedanken zu einerOntologie des Spiels. Freigurg/Mnchen: K. Albert.Fink, E. (1960). Spiel als Weltsymbol. Stuttgart: W.Kohlhammer.Fink, E. (1979). Nietzsches neue Weterfahrung, in: 90.Jahre philosophische Nietzsche-Rezeption (S. 126-

139), hrsg. A. Guzzoni. Meisenheim/Glan: HainHeidegger, M., Fink, E. (1970). Heraklit. SeminarWintersemester 1966/1977. Frankfurt/M.: V.Klosterman.Hegel, G.V.F. (1970). Estetika I. Beograd: Kultura.Heinz-Mohr, G. (1959). Spiel mit dem Spiel. Einekleine Spielphilosophie. Hamburg: Furche.

Kajoa, R. (1979). Igre i ljudi. Beograd: Nolit.Kant, I. (1975). Kritika moi suenja. Beograd:Beogradski izdavako-grafiki zavod.Rahner, H. (1952). Der spielende Mensch. Einsiedeln:Johannes V.iler, F. (1967). O lepom. Beograd: Kultura.

Documents

Siler Fenomen Igre