Džejms Malkom Rajmer Svini Tod

Predgovor prvom izñanju knjige na srpskom jeziku o Sviniju Todu, demonskom berberinu

iz Ulice Flit Čitaoci ove knjige imali su, verovatno, priliku da čuju

za lik Svinija Toda u istoimenom filmu Tima Bartona. Ipak, ovakva, izvorna verzija priče, prvi put se pojavuljuje pred našom publikom, budući da je film rañen kao adaptacija brodvejske hit predstave - mjuzikla koji se ne drži u potpunosti književnog predloška. Naime, originalna priča o berberinu masovnom ubici objavljivana je u Londonu od 1846. do 1847. godine u formi romana u nastavcima štampanog na lecima. Ovakav vid zabave bio je veoma popularan u to vreme i čak je postojao čitav žanr romana „jeftinih uzbuñenja“ ili romana u nastavcima koji se kupovao za sitan novac i nudio zabavu (uz nešto malo obrazovnih i informativnih, ali i socijalno-kritičkih sadržaja) za široke radničke mase u Engleskoj u njenoj ranoj fazi industrijskog razvoja. Izdavač romana koji nas zanima, Edvard Lojd, angažovao je izmeñu ostalih autora i mladog (nesvršenog) inženjera Džejmsa Malkolma Rajmera, koji je imao izvanrednu osobinu najpotrebniju za ovakav posao - da piše mnogo i brzo, održavajući relativno visok nivo kvaliteta napisanog teksta. Rajmer je uzeo kao predložak za roman priču o berberinu zločincu iz Pariza s kraja osamnaestog ili početka devetnaestog veka - današnjim terminima iskazano, predložak je bio jedna „urbana legenda“. Tada se dešava redak i izuzetno zanimljiv fenomen na kakav možemo naići u književnosti svih stilova i svih vremenskih razdoblja, ali koji ipak

ostaje intrigantan i neobičan sve do današnjih dana - lik prevazilazi svog autora i kao da živi unutrašnjim životom, snažnim i neobuzdanim, koji naizgled nema mnogo veze sa početnim namerama njegovog tvorca. Rajmer je pisao i druge romane u nastavcima, najpoznatiji je „Varni vampir“ koji je dostigao obim od preko osam stotina štampanih stranica, ali nikada ni pre ni posle nije ni približno dostigao zrelost i svežinu jezika i životnost likova kao u priči o Sviniju Todu. Ingeniozni zločinac iz Ulice Flit kao da zaista živi svoj život i visoko nadmašuje i očekivanja i razumevanje standardne publike za ovu vrstu publikacija - njegov smisao za crni humor, njegova neustrašivost i fizička snaga, potpuni nedostatak moralnih barijera i krajnja odlučnost da se u delu sprovede sopstvena volja, čine ga arhetipskim negativcem na kakvog ćemo retko naići i pre i posle njega. Iako su neke delove romana verovatno napisali drugi autori (što je bila uobičajena praksa u poslu koji je vodio E. Lojd - povremeno autori jednostavno nisu mogli da stignu da isporuče na vreme dovoljnu količinu teksta), osnovna nit priče i glavni likovi su voñeni jednom istom veštom i sigurnom rukom - naime rukom Dž. M. Rajmera. U prilog ovoj pretpostavci (o više autora) ide više uočljivih pojedinosti tokom razvoja romana - pomenimo samo najuočljivije: poglavlja su povremeno pogrešno označena, naslovi poglavlja ne odgovaraju njihovom sadržaju, postoji nekoliko umetnutih priča koje u suštini nemaju veze sa osnovnim tokom ni zapletom priče. Ipak, što se ovog poslednjeg tiče, u gotskim romanima iz tog vremena nije retka pojava umetanja priče unutar priče, koja obično služi kao moralna pouka, društvena kritika ili jednostavno mali predah od uzbuñenja i složenosti osnovnog toka radnje. Kako god bilo, ni umetnute priče ni izmešana numeracija poglavlja ne kvare ukupni utisak - da se pred nama nalazi vrhunsko delo kriminalističkog, ali i horor žanra u književnosti. U srpskom izdanju mi smo otklonili pogrešnu numeraciju poglavlja radi lakšeg praćenja

radnje, ali je razlika izmeñu naslova i sadržaja poglavlja ostavljena kao u izvornom izdanju, a to sigurno neće promaći pažljivom čitaocu.

Dakle, šta je ono čime se ova knjiga izdvaja iz sličnih dela iz tog vremena ili kasnijih sličnih dela, od kojih su mnoga nesumnjivo bila inspirisana Svinijem Todom? Kao prvo, ova priča kao što je već pomenuto ima neuporedivog antagonistu, koji je sam po sebi dovoljan da zadrži pažnju i angažuje intelekt čitaoca do samog kraja surove, ali izvanredne priče. U njoj takoñe imamo majstorski oslikane sporedne likove, u rasponu od humorističkih i žovijalnih (gardista Ben, velečasni Lupen, gospoña i gospodin Oukli) do tragičnih i/ili moralno uzvišenih (šegrt Tobijas, pekar kod gospoñe Lovet, Tornhil, Mark Indžestri, pukovnik Džeferi) pa do prauzorka odlučnog detektiva koji se pojavljuje kao dens ex machina i okončava zločinačku karijeru Svinija Toda - sudije Ričarda Blanta. Društvena kritika koju autor iznosi kroz usta svojih likova ili u sporednim tokovima radnje (licemerje i pohlepa crkvenih lica; zločinačka surovost prema licima za koja se, s razlogom ili bez njega, smatra da su umobolna; predrasude srednje i više društvene klase; ukupni društveni nemar i nebriga prema siromašnim i nezaštićenim) veoma je napredna za vreme o kome govorimo i teško joj je naći pandan u tadašnjim, pa i mnogo poznijim delima ove vrste, dakle onim delima koji se ne bave eksplicitno kritikom društva i predstavnika odreñenih institucija. Moguće je da je to plod želje za povlañivanjem publici koja je uglavnom pripadala nižim društvenim slojevima, ali ipak oštrina i tačnost mnogih iznesenih primedbi time ne gube na značaju. Na kraju, ali ne najmanje važno, ovaj roman je poslužio kao inspiracija i predloška mnogim klasičnim delima, i to ne samo iz žanra horora i kriminalistike. Pomenimo samo da su Bram Stoker i Konan Dojl čitali ovu knjigu i imali je na umu stvarajući svoja dela, a Svini Tod do danas služi kao književna osnova za stvaranje raznolikih fiktivnih (a

možda nažalost i stvarnih) serijskih ubica. O samom autoru se ne zna mnogo, ili tačnije rečeno,

često nailazimo na nepouzdane ili kontorverzne podatke o njegovom životu i karijeri. Pouzdano znamo da je škotskog porekla, da je roñen 1814. godine u Londonu, gde su se njegovi roditelji doselili iz Edinburga. Pripadao je radničkoj klasi i bavio se raznim poslovima dok nije upoznao izdavača „jeftinih užasa i uzbuñenja" Lojda, početkom četrdesetih godina devetnaestog veka. Kod njega je objavio niz uspešnih romana, od kojih ćemo pomenuti samo neke: već pomenuti „Varni vampir“ kao i „Adelajn: grob prognane,“ „Crni monah,“ „Dama u crnom,“ i „Ada, izneve-rena: ili ubistvo u staroj kovačnici“. Često je pisao pod pseudonimom. Ipak, većina ovih dela su fabrikovanjem beskrajnih nastavaka dovedena do znatno nižeg kvaliteta od onog kakav bi priličio autoru romana o S. Todu, a o Rajmeru se u književnim krugovima njegovog vremena često govorilo kao o „manje uspešnom i manje talen-tovanom Dikensu, ometenom prvenstveno druš-tvenim položajem“. Jedno vreme je ureñivao dosta ugledan Kvins magazin. Rajmer se ženio dva puta i živeo uglavnom u Londonu, gde je pred kraj života imao svoj hotel. Umro je 1884. od oboljenja mokraćnih kanala. Veruje se da mu je kao inspiracija za bricu-ubicu poslužio komšija preko puta, izvesni draguljar (videti susret Toda sa draguljarem prilikom prodaje biserne ogrlice) sa kojim nije bio u dobrim odnosima, istih inicijala i sličnih fizičkih osobina kao glavni lik romana. Pred kraj života i on i izdavač Lojd su se odricali nekih od knjiga koje su objavljivali i od njih živeli, ali da li je u pitanju stid zbog bavljenja literaturom kakva nije priličila njihovom novostvorenom višem društvenom statusu ili izvesni pravni i zakonski problemi, nije sasvim razjašnjeno. Veliki uspeh priče o Todu je u svakom slučaju doneo autoru i slavu i finansijska sredstva, delo je doštampavano i preštampavano, plagi-rano u Americi i postavljano na scenu više puta, prvi put čak dok originalni roman nije ni bio završen, pa je u ovoj

verziji cela priča skoro sasvim obesmišljena, a kao što znamo ostalo je popularno i do danas.

No, šta je ono što ovo delo čini popularnim sve do danas, što ga čini, slobodno možemo da kažemo, klasikom? Dovoljno je reći da je to njegova sposobnost da deluje sveže i originalno i drži pažnju čitalaca svih profila od prve strane sve do samog kraja. Mark Tven je rekao: „Klasik je knjiga koju svi žele da pročitaju, ali je niko nije pročitao,“ i ova rečenica je upotrebljena kao predgovor engleskom izdanju knjige iz 2004. godine. Naša publika do sada nije ni imala priliku da pročita ovaj neverovatno uzbudljiv i neobičan roman, a posle čitanja će sama imati priliku da proceni da li je zaista u pitanju klasik. Bez obzira na konačni sud o samoj knjizi, sigurno je da Tod nikog neće ostaviti ravnodušnim.

Za kraj ovog uvoda, evo originalnog predgovora izdanju ove knjige pod naslovom „Svini Tod: biserna ogrlica“ iz 1850. godine. Autor insistira na istinitosti osnovne priče i stvarnom postojanju glavnog aktera radnje, a takav postupak i danas garantuje popularnost delima ove vrste. On se takoñe drži pravila da je najbolji predgovor kratak predgovor, dopuštajući da delo govori samo za sebe:

Roman „Biserna ogrlica“ izazvao jc u književnom svetu dotad skoro neviñeno interesovanje, a to obavezuje autora da kaže nekoliko reči svojim čitaocima nakon završetka svog rada.

Kao odgovor na mnoga pitanja koja su, s vremena na vreme, postavljana o tome da li je ikada postojala takva ličnost kao što je Svini Tod, bez oklevanja možemo reći da je sasvim izvesno postojao takav čovek; a dosije o njegovim zločinima se i dalje može pronaći u hronikama kriminala ove zemlje.

Kuće u Ulici Flit, koja je bila poprište Todovih zlodela, više nema. Požar, koji je uništio nekih pet ili šest kuća na toj strani ulice, obuhvatio je i uništio i Todovu kuću; osim tajnog prolaza koji je ipak, nesumnjivo, delimično zapre-

čen ponovnom gradnjom Crkve Svetog Danstana, a podzemne odaje koje su povezivale to zdanje sa podru-mima onog što je bila Todova kuća u Ulici Flit i dalje postoje.

Zbog ogromne podrške koju je ovo delo dobilo kod čitalačke publike, autor mora da izrazi svoju duboku i iskrenu zahvalnost; i on ponizno moli za pravo da kaže: ako je išta moglo da ga podstakne na obnovljeni napor da udovolji svojim brojnim podržavaocima, to je njihova blagonaklona i velikodušna ocena o njegovim prethodnim radovima.

London,1850.

PRVO POGLAVLJE

Čudna mušterija kod Svinija Toda

Pre nego što je Ulica Flit dostigla svoju današnju popularnost, još dok je Džordž Treći bio mlad, - i dok su dve figure, u svoj svojoj slavi izbijale tačno vreme na časovniku stare Crkve svetog Danstana, predstavljajući šegrtima razlog za gubljenje vremena, a scljacima predmet iščuñavanja - u okolini sakralne grañevine nalazila se mala brijačnica koju je držao čovek po imenu Svini Tod.*( Todova radnja je naravno izmišljena - iako mnogi pisci tvrde da nije - i nije odreñen njen tačan položaj. Pošto su pukovnik i kapetan po i/.lasku i/ rudnjc skrenuli nalevo i krenuli prema Sitiju, možemo biti sigurni da je bila na severnoj strani ulice, a najverovatnija pretpostavka je da se nalazila izmcñu Crkve svetog Danstana i Bel Jarda. Čenseri Lejn, koji označava zapadni kraj Ulice l'lit, prolazi izmedu ta dva

mesta.) Kako je dobio svoje kršteno ime, nismo uspeli da

saznamo*( Ime Svini se često izvodilo iz Sauni, imena stvarnog (iako dosta fikcionalizovanog) midlotijskog kanibala, Saunija Bina. Iako je to moguće, sledeći opis Toda kao ’štrkljastog, nezgrapnog, neskladno grañenog čoveka’ doslovno prikazuje irska reč suimhneach, koja se izgovara otprilike kao ’svinjah’, a veoma je verovatno da takvo i jeste poreklo imena. Tod, naravno, znači lisac, ali o ovome treba pogledati

uvod o Semjuelu Todu iz Klerkenvela.), ali ono je tako glasilo. Mogao ga je videti svako ko bi se rešio da pogleda u iziog njegove radnje, ispisano krupnim, žutim slovima.

U to vreme berberi u Ulici Flit nisu bili postali

pomodni, pre bi im palo na pamet da zauzmu Tauer na juriš negoli da sebe nazovu umetnicima. Šta više, tada nisu, kao što se sada radi, ubijani medvedi radi sala za pomadu, a ipak su ljudi nekako imali kosu na glavi, baš kao što je imaju i sada, bez upotrebe različitih pomada i pomagala. Uz to, Svini Tod, baš kao ni ostale zanatlije iz njegove branše, uopšte nije smatrao neophodnim postavljanje ikakve voštane imitacije ljudskih glava u svoj izlog. U njemu nije bilo mlade dame koja izveštačeno gleda preko levog ramena kako bi joj bujni riñi uvojci pali niz jedri vrat niti gipsanih glava velikih osvajača i državnika sa slojevima rumenila na obrazima, razmazanim topovskim barutom kao imitacijom brade i zalepljenim dlakama kao obrvama.

Ne. Svini Tod je bio berberin stare škole i nikad nije ni pomislio da se hvališe nekim sporednim stvarima. Da je živeo u palati Henrija Osmog, bilo bi mu potpuno isto kao da je živeo u njegovoj štenari, i teško bi poverovao da u ljudskoj prirodi ima toliko naivnosti da se plati dodatnih šest penija za brijanje ili šišanje na nekom posebnom mestu.

Sa vrata njegove radnje štrčala je na ulicu dugačka bela motka sa crvenom, spiralno uvijenom trakom oko nje, a na staklu izloga bio je ispisan sledeći dvostih: ,,Za jednu paru glatko brijanje, bolje nego drugo bilo gde.“

Ne iznosimo ove stihove kao uzorak poezije tog doba; oni bi mogli biti izum nekog mladog pravnika iz Templa*( Čitav kraj Londona oko crkve Templ (doslovno - hram) zove se Templ -

prim. prev.), ali ako im je nedostajalo pesničkog žara, to je bilo nadoknañeno jasnom i tačnom porukom upućenom prolaznicima.

Sam berberin je bio štrkljast, nezgrapan, neskladno grañen čovek, ogromnih usta i tako krupnih šaka i stopala, da je bio, na svoj način, prava prirodna retkost. Što je bilo još čudnije, s obzirom na njegov zanat, nikad nije viñena tako neuredna frizura kao kod Svinija Toda. Ne znamo sa čime bismo je uporedili: možda je najpribližnija bila zamisli kakvu bi čovek imao o gustoj živici u koju je

upredena tanka žica. Uistinu, bio je to krajnje grozan žbun kose; a pošto je Svini Tod držao sve svoje češljeve u njoj - a neki kažu i makaze - kad bi isturio glavu kroz vrata radnje da vidi kakvo je vreme, neko bi greškom mogao od njega pomisliti da je neki indijanski ratnik sa veoma upadljivom perjanicom.

Smejao se kratkim smehom u kome nije bilo radosti i kojim se oglašavao u raznim trenucima kada niko drugi ne bi video povod za smeh. U pojedinim trenucima, Svini Tod bi zastao u brijanju mušterije kako bi se prepustio jednoj od svojih provala neumesnog, ali zastrašujućeg smeha. Očigledno da se povremeno morao prisetiti neke vrlo čudne i iščašene šale kako bi ispustio svoj hijenoliki smeh, ali to je bilo tako kratko i naglo oglašavanje, koje bi zaparalo sluh na tren, a zatim odmah nestalo. Dešavalo se da ljudi pogledaju ka plafonu, zatim u pod, a onda svuda oko sebe kako bi proverili odakle takav zvuk dopire, ne pretpostavljajući da je moguće da su izvor tog zvuka usne živog čoveka.

Gospodin Tod je povrh svojih ostalih draži pomalo i škiljio; tako da mislimo da je dosad čitalac mogao u svojoj svesti stvoriti lik osobe koju želimo da mu predstavimo. Neki su ga smatrali nemarnim, ali sasvim bezazlenim čovekom, bez mnogo pameti, katkad i pomalo ,,udarenim“. Opet, bilo je i drugih, koji su odmahivali glavom kad bi govorili o njemu; i, iako nisu mogli reći ništa čime bi ga osudili, smatrali su ga čudnim. Ipak, kada bi došlo do toga da razmatramo kakav je to zapravo zločin i pogreška biti čudan na ovome svetu, ne treba da budemo iznenañeni nenaklonošću kojom je Svini Tod bio okružen.

I pored svega toga, on se bavio veoma unosnim poslom, njegovi susedi su ga držali za vrlo imućnog i, kako se to gradskim rečnikom iskazivalo, prihvatljivog čoveka.

Mladim učenicima iz Templa bilo je veoma zgodno da navrate kod Svinija Toda na brijanje, tako da je od jutra do večeri on dobro radio i bio očigledno uspešan čovek.

Postojala je samo jedna stvar koja je, naizgled, odskakala od velike lične skromnosti Svinija Toda:

iznajmljivao je veliku kuću od koje je koristio samo radnju i salon, ostavljajući gornji deo potpuno neiskorišćenim i tvrdoglavo odbijajući da ga izda pod bilo kakvim uslovima.

Tako je, leta gospodnjeg 1785, izgledao život Svinija Toda. Radni dan se približavao svom kraju i sipila je sitna kiša, tako da na ulicama nije bilo mnogo prolaznika, a Svini Tod je sedeo u svojoj radnji, oštro zagledan u lice dečaka koji je pred njim stajao sav uzdrhtao.

,,Zapamtićeš,“ rekao je Svini Tod, kriveći lice na najužasniji način dok je govorio, „zapamtićeš, Tobijase Rag, da si ti sada moj šegrt, da kod mene imaš hranu, pranje i smeštaj, samo što ne spavaš ovde: jedeš kod kuće, a stvari ti pere tvoja majka, gospoña Rag, što ona ume veoma dobro da radi, pošto je pralja u Templu, i jedva sastavlja kraj s krajem. Što se smeštaja tiče, ti si, znaš, smešten ovde, veoma udobno, u radnji celog dana. Dakle, da li si srećan, ti, štene?“

,,Da, gospodine," rekao jc dečak skrušeno. „Preseći ću ti grlo od uva do uva ako prepričaš ijednu

reč onog što se govori u ovoj radnji ili se usudiš da izvodiš neke pretpostavke, izvlačiš bilo kakve zaključke iz bilo čega što ćeš možda videti ili čuti, ili uobraziti da si video ili čuo. Dakle, razumeš me - preseći ću ti grlo od uva do uva - da li sam dovoljno jasan?“

,,Da, gospodine, ništa neću reći. Neka, gospodine, završim u piti s mesom u Lovetovoj radnji u Bel Jardu ako izgovorim ijednu reč.“

Svini Tod je ustao sa svoje stolice i otvorio ogromna usta, gledao dečaka minut ili dva ćutke, baš kao da je namerio da ga proguta, ali nije bio sasvim siguran s koje strane da počne.

„Vrlo dobro,“ najzad je rekao, „zadovoljan sam, potpuno sam zadovoljan. I obrati pažnju šta ti kažem - tebi je mesto u radnji, i jedino u radnji.“

,,Da, gospodine.“ ,,A ako ti neka mušterija da novac, možeš da ga

zadržiš, tako da, ako ga budeš dobijao dovoljno, postaćeš bogat; samo što ću ga ja čuvati za tebe, i kad pomislim da

ti je potreban, pustiću te da ga uzmeš. Sad trči napolje i vidi koliko je sati na Crkvi Svetog Danstana.“

Preko puta crkve bilo se okupilo nešto sveta, jer je figure trebalo da označe tri četvrti sedmog popodnevnog časa. Meñu tim ljudima nalazio se i jedan čovek koji je radoznalo zurio u tu predstavu.

„Sad će to!“, rekao je, „Sad će da počne; pa, ovo je genijalno smišljeno. Pogledaj tog momka kako podiže svoju palicu i lupa njome po starom zvonu.“

Figure su otkucale tri četvrti časa; a onda su ljudi, koji su zastali da vide kako se to dešava, od kojih su mnogi iz dana u dan gledali istu predstavu već godinama unazad, otišli dalje, sa izuzetkom onog čoveka koji je delovao tako duboko zainteresovan.

On je ostao, a pored nogu mu je čučao pas plemenite pasmine, koji je takoñe gledao gore u figure, i koji je, opazivši da je pažnja njegovog gospodara budno usmerena na njih, žudeo da i sam pokaže što je veće moguće zanimanje za to.

„Šta ti misliš o tome, Hektore?“, pitao je čovek. Pas je kratko i tiho zacvileo, a onda njegov gospodar

nastavi da govori: „Preko puta je brijačnica, tako da pre nego što bilo gde krenem, budući da moram da se susretnem sa damama...

U pitanju je veoma tužan zadatak, moram da im kažem da jadnog Marka Indžestrija više nema, a nebesa znaju šta će jadna Džoana reći - mislim da ću je poznati po njegovom opisu, jadan momak. Bolno mi je da sada mislim o tome kako je govorio o njoj za dugih noćnih stražarenja, kad je sve bilo tiho i ni dašak vetra mu nije pomerao nijedan uvojak. Mogao sam skoro pomisliti da sam je nekad video, dok mi je on govorio o njenom blagom i sjajnom pogledu, njenim malim, blago napućenim usnama i jamicama koje su joj se pojavljivale oko usta. No, no, nema koristi od tugovanja; on je mrtav i nema ga, sirotog momka, sad slana voda prekriva to zaista hrabro srce. Njegova dragana, Džoana, ipak, treba da dobije ogrlicu od bisera; i, ako ne može da bude žena Marka

Indžestrija na ovom svetu, biće bogata i srećna, dok bude boravila u ovom svetu, to jest biće srećna koliko može da bude; to jadno mlado biće mora da gleda u budućnost sve dok se ne sretne sa njim tamo gore, gde nema jauka i oluja. I tako ću smesta da odem i obrijem se.“

Prešao je ulicu u pravcu radnje Svinija Toda i, ušavši kroz niska vrata, stao licem u lice s berberinom čudnovatog izgleda.

Pas je tiho zarežao i onjušio vazduh. ,,Pa, Hektore," rekao je njegov gospodar, ,,u čemu je

stvar? Sedi, gospodine moj, sedi!“ „Smrtno se plašim pasa,“ rekao je Svini Tod. „Ako

Vam ne bi smetalo, gospodine, zamolio bih Vas da ga ostavite ispred vrata da Vas sačeka, ako to nije problem? Pogledajte ga samo, skočiće na mene!“

„Onda si ti prva osoba koju bi ikad dotaknuo, a da ničim nije izazvan,“ odgovori čovek, „iako pretpostavljam da mu se ne dopada tvoj izgled, a moram priznati da nisam mnogo iznenañen zbog toga. Video sam svojevremeno nekoliko čudnovatih tipova, ali obesi me, ako sam ikada video takvu glavu kao što je tvoja. Kakav je to ñavolski zvuk?“

,,Ma to sam samo ja,“ odgovorio je Svini Tod, „nasmejao sam se.“

„Nasmejao! To nazivaš smejanjem? Čini mi se da ima ljudi koji bi mogli da umru od tog zvuka. Ako se smeješ na takav način, preklinjem te da to više ne radiš.“

„Zaustavi psa! Zaustavi psa! Ne mogu dopustiti da mi psi utrčavaju u salon.“

„Ovamo, Hektore, ovamo!“, povikao je gazda psa, „izlazi napolje.“

Pas je krajnje nerado izašao iz radnje i seo kraj prednjih vrata, koja je berberin pažljivo zatvorio, mrmljajući nešto o promaji koja dopire unutra, a onda, okrenuvši se prema šegrtu koji se skupio u ćošku, reče: „Tobijase, momče moj, idi u ulicu Lidenhol i donesi kesicu onih debelih biskvita od gospodina Pitersona; reci da su za mene. Dakle, gospodine, pretpostavljam da želite

brijanje. Dobro je što ste došli ovamo, verujte, pošto u čitavom Londonu, iako ja to kažem, ne postoji brijačnica, u kojoj bi Vas berberin tako glatko izbrijao kao što to mogu ja.“

„Reći ću ti kako ćcmo, majstore berberinu: ako se ponovo onako nasmeješ, ustajem i odlazim. Ne dopada mi se to i tu nema šta više da se priča.“

„Vrlo dobro," rekao je Svini Tod, dok je mešao penu. ,,Ko ste vi? Odakle ste došli? I kuda idete?“

„Ovo je u svakom slučaju sveže. Doñavola! Zašto si mi gurnuo tu četkicu u usta? No, nemoj se smejati; a pošto toliko voliš da postavljaš pitanja, samo mi odgovori na jedno.“

„O, da, naravno, koje, gospodine?" „Poznaješ li gospodina Ouklija, koji živi tu negde u

Londonu i pravi naočare?“ ,,Da, zasigurno poznajem, majstor za naočare, iz

Ulice For, ima ćerku po imenu Džoana, koju mladi zovu Cvet Ulice For.“

,,Ah, jadnica, tako je zovu? Dakle, sram te bilo, čemu se sada smeješ? Šta si mislio time?“

„Niste li rekli: Ah, jadnica’? Samo malo okrenite glavu u stranu, tako će biti dobro. Bili ste na plovidbi morima, gospodine?“

,,Da, bio sam, i tek sam nedavno doplovio uz reku, vrativši se sa putovanja u lndiju.“

„Zaista! Gde li mi je brus za oštrenje britve? Držao sam ga pre minut, mora da sam ga negde spustio. Kako je to čudno što ga ne vidim! Veoma neobično; šta je moglo da se desi sa njim? O, sećam se, odneo sam ga u salon. Sedite mirno, gospodine. Vraćam se za tren, sedite mirno, gospodine, ako Vam je po volji. U meñuvremenu, možete se zabaviti listajući Kurir, gospodine, na trenutak.“

Svini Tod je otišao u salon i za sobom zatvorio vrata. Iznenada se začula čudna buka, sastavljena od

jednog naglog i brzog zvuka, pa teškog udarca koji je usledio za njim, nakon čega se Svini Tod odmah pojavio iz svog salona i, prekrstivši ruke, pogledao prema praznoj

stolici gde je do malopre sedela njegova mušterija, ali mušterija je nestala, ne ostavljajući za sobom ni najmanji trag prisustva osim šešira, koji je Svini Tod smesta dograbio i ubacio u kredenac koji se nalazio u jednom uglu radnje.

„Šta je to?“, rekao je, „Šta je to? Pomislio sam da sam čuo buku.“ Vrata su se polako otvorila i pojavio se Tobijas, govoreći: „Ako Vam je po volji, gospodine, zaboravio sam novac i dotrčao sam celim putem nazad od dvorišta Crkve Svetog Pola.“

U dva krupna koraka Tod stiže do njega, i zgrabivši ga za nadlakticu, odvuče ga u najudaljeniji ugao radnje, a onda stade nasuprot njega, zureći mu u lice sa takvim ñavolskim izrazom da se dečak užasnuo.

,,Govori!“, kriknuo je Tod, „Govori! I govori istinu ili li je kucnuo poslednji čas! Koliko dugo si virio kroz vrata pre nego što si ušao?“

„Virio, gospodine?“ „Da, virio! Nemoj da ponavljaš moje reči, nego mi

smesta odgovori, otkrićeš na kraju da je to za tebe najbolje.“

„Gospodine, ja uopšte nisam virio.“ Svini Tod je duboko udahnuo pre nego što je zatim

čudnim, kreštavim tonom, za koji je nesumnjivo nameravao da zvuči šaljivo, rekao: ,,No, no, veoma dobro; ako jesi virio, šta onda? Nije važno; samo sam hteo da znam, to je sve; to je bila prava šala, zar ne - vrlo smešna, iako prilično čudna, a? Zašto se ne smeješ, pseto jedno? Hajde, sad, nije napravljena nikakva šteta. Reci mi šta misliš o tome smesta, i bićemo srećni zbog toga - veoma srećni.“

,,Ne znam na šta mislite, gospodine,“ rekao je dečak, koji je bio isto toliko uznemiren zbog radosti gospodina Toda koliko i zbog njegovog gneva. ,,Ne znam na šta mislite, gospodine; ja sam se upravo vratio jer uopšte nisam imao para da platim biskvite kod gospodina Pitersona.“

,,Ne mislim ni na šta,“ rekao je Tod, iznenada se

okrećući na peti, „kakvo je to grebanje na vratima?“ Tobijas je otvorio vrata radnje, a tamo je stajao pas,

koji je čežnjivo zagledao po radnji, a zatim ispustio zavijanje koje je ozbiljno uplašilo berberina.

,,To je pas, gospodine,“ rekao je Tobijas, „onog gospodina koji je gledao stari sat kod svetog Danstana i došao ovamo na brijanje. Smešno je, zar ne, gospodine, što pas nije otišao sa svojim gospodarem?"

„Zašto se ne smeješ ako je smešno? Izbaci psa napolje, Tobijase, nećemo pse ovde, mrzim i sam pogled na njih; izbaci ga napolje, izbaci ga napolje!“

„Hoću, gospodine, za minut, ali se plašim da mi to nekako neće dopustiti. Samo pogledajte, gospodine, pogledajte, vidite šta sada smera! Da li ste ikada videli tako divljeg psa, gospodine? Pa on će provaliti vrata kredenca.“

„Zaustavi ga - zaustavi ga! U toj životinji je ñavo! Zaustavi ga, rekoh ti!“

Pas je zaista otvorio vrata, kad je Svini Tod jurnuo napred da ga zaustavi, ali uskoro je, usled opasnosti, odustao od svog pokušaja, pošto ga je pas zgrabio za nogu, što ga je nateralo da glasno zajauče i izazvalo njegovo povlačenje, ostavljajući životinju da radi šta joj je volja. Pas otvori vrata kredenca i zgrabi ono što je Svini Tod ubacio unutra, pa sa tim pobednički izjuri iz radnje.

,,U toj zveri je ñavo,“ promrmljao je Tod. „Otišao je! Tobijase, rekao si da si video čoveka koji je vlasnik tog demonskog džukca kako gleda crkvu svetog Danstana."

,,Da, gospodine, video sam ga tamo. Ako se sećate, poslali ste me da vidim koliko je vremena, a figure je upravo trebalo da izbiju tri četvrti posle šest; pre nego što sam otišao, čuo sam ga kako govori da je Mark Indžestri mrtav, a Džoana treba da dobije bisernu ogrlicu. Onda sam došao ovde, i onda, ako se sećate gospodine, on je ušao, a meni je, znate, bilo čudno da nije poveo psa sa sobom zbog toga što, znate..., gospodine?"

„Zbog čega?“ viknuo je Tod. „Jer ljudi uglavnom vode svoje pse sa sobom, znate,

gospodine, i ... neka završim u jednoj od Lovetovih pita, ako ne bih i ja tako uradio?"

„Ćuti! Neko dolazi. To je stari gospodin Grant, iz Templa. Kako ste, gospodine Grant? Drago mi je što vidim da tako dobro izgledate. Čoveku je toplo oko srca kad vidi gospodina Vaših godina da izgleda tako sveže i čilo. Sedite, gospodine. Malo na ovu stranu, ako vam je po volji. Brijanje, pretpostavljam?“

,,Da, Tode, da. Ima li šta novo?“ ,,Ne, gospodine, ništa se ne dešava. Sve je potpuno

mirno, osim jakog vetra. Kažu da je juče oduvao kralju šešir, gospodine, a on je pozajmio onaj lorda Norda.*( Frederik, lord Nord (1732 - 1792) bio je premijer od 1770. do 1782. jedan od

najvećih podržavalaca Džordža Trećeg (1760 - 1820); pošalica ukazuje da je

slaboumni Džordž morao ponovo da se osloni na Norda. Vetrovi koji se pominju su

pasati (engl. trade winds) od kojih je zavisila prekookeanska britanska trgovina.) Posao takoñe slabo ide, gospodine. Pretpostavljam da ljudi neće izaći da se doteraju i podšišaju po kiši koja sipi. Niko nam nije ušao u radnju već sat i po.“

„Ali, gospodine,“ reče Tobijas, „zaboravili ste gospodina moreplovca sa psom.“

,,A! Dakle i jesam,“ rekao je Tod. ,,On je otišao, i video sam ga da se umešao u neku gužvu, mislim, baš na uglu pijace.“

„Čudim se da ga nisam sreo, gospodine," odgovorio je Tobijas, „pošto sam naišao tim putem, a vrlo je čudno i što je ostavio psa za sobom.“

,,Da, veoma je čudno. Hoćete li me izvinuti na trenutak, gospodine Grant? Tobijase, momče moj, hoću da mi nešto pomogneš u salonu.“

Tobijas je pratio Toda u salon bez imalo sumnjičavosti, ali kad su ušli tamo, a vrata se zatvorila, berberin se bacio na njega kao razbesneli tigar, i, zgrabivši ga za grlo, tresnuo je njegovom glavom više puta o dovratak tako da je gospodin Grant morao pomisliti da to neki stolar radi nešto u kući. Zatim mu je iščupao punu šaku kose, nakon čega ga je okrenuo na drugu stranu i ritnuo ga svom silinom da je dečak odleteo u ugao sobe. Zatim je berberin, bez ijedne reči, ponovo otišao do svoje

mušterije, i sa spoljne strane zabravio vrata svog salona, ostavljajući Tobijasa da na miru i što bolje može promisli o onome što ga je snašlo.

Kada se vratio gospodinu Grantu, izvinio se što ga je ostavio da čeka, rekavši: „Postalo je neophodno, gospodine, da malo podučim svog šegrta njegovom poslu. Ostavio sam ga da sad izučava na miru. Ništa nije bolje nego odmah podučiti mladež."

,,Ah! “, uzdahnuo je gospodin Grant „Znam kako je kad se mladeži dopusti da se razuzda. lako nemam svog ni deteta ni kučeta, imam sestrinog sina o kom brinem - zgodnog, neobuzdanog, neodgovornog momka, nalik meni, kao jaje jajetu. Pokušao sam da od njega napravim pravnika, ali to nije išlo, a sad je prošlo više od dve godine otkad me sasvim napustio; a ipak, kod Marka postoje i neke dobre karakterne osobine.“

„Marka, gospodine! Jeste li rekli Marka?“ ,,Da, tako se zvao, Mark Indžestri. Bog bi ga znao šta

je bilo sa njim.“ ,,O!“, rekao je Svini Tod i nastavio da nanosi sapunicu na bradu gospodina Granta.

DRUGO POGLAVLJE

Ćerka majstora za naočare

“Džoana, Džoana draga moja, znaš li koliko je sati? Džoana, draga moja, rekoh, hoćeš li da ustaneš? Evo tvoja majka je odšetala do paroha Lupena, a znaš da moram da idem do kuće opštinskog naćelnika Džada u Kriplgejtu čim pre, a nisam pojeo ni mrvicu doručka do sad. Džoana, draga moja, čuješ li me?“

Ove primedbe je iznosio gospodin Oukli, majstor za naočare, na vratima sobe svoje ćerke Džoane, u jutro nakon dogañaja koje smo upravo zabeležili kod Svinija Toda. Odmah mu je odgovorin prijatan glas: „Dolazim, oče, dolazim, za trenutak ću sići dole.“

„Nemoj da se žuriš, draga moja, mogu da sačekam." Stari majstor optičar ponovo je sišao niz stepenice i

seo u salon u zadnjem delu radnje, gde mu se za nekoliko trenutaka pridružila Džoana, njegovo jedino i voljeno dete.

Ona je zaista bila dražesno stvorenje retke lepote. Bilo joj je osamnaest godina, ali je izgledala dosta mlañe, na licu je imala izraz takve blagosti i inteligencije koji je skoro mogao da se odupre protoku vremena. Kosa joj je bila blistavo crna, a kao redak spoj sa takvom kosom, oči su joj bile duboko, nebeski pluve. U njenoj lepoti nije bilo

nikakve surovosti ni nadreñenog stava, već je izraz njenog lica odražavao čistu blagost i dražesnost. To je bila jedna od onih fizionomija koje bi čovek mogao da gleda čitavog dugog letnjeg dana, kao u stranice neke veoma zanimljive knjige, primajući iz nje najizdašniji materijal za prijatno i okrepljujuće razmišljanje.

U njenom glasu osećala se jedna tužna nota, koja je možda samo težila da pojača njegovu melodičnost, a koja je mogla ukazivati i na to da na dnu njenog srca leži neki neizgovoreni bol, neka dragocena težnja njene čiste duše, čiji je ciij delovao nedostižan. U tom glasu moglo se osetiti neko prisećanje na minulu radost, koja se preokrenula u gorčinu i bol; ostavljao je utisak oblaka na sunčanom nebu - senke kroz koju je i dalje provirivala sjajna i divna sunčeva svetlost, ali koja je ipak isticala svoje prisustvo.

„Ostavila sam te da čekaš, oče,“ reče ona, dok je obavijala ruke oko starčevog vrata. „Ostavila sam te da čekaš.“

„Nema veze, draga moja, nema veze. Tvoja majka je toliko obuzeta gospodinom Lupenom da, iako je, znaš već, sreda ujutro, ona je otišla na njegov molitveni skup, i tako ja nisam doručkovao; a zaista mislim da moram da otpustim Sema.“

„Stvarno, oče? Šta je uradio?“ „Baš ništa, i to je upravo razlog. Jutros sam morao

sam da uklonim poklopce s izloga, a šta misliš, zašto? Smireno mi je rekao da nije jutros mogao da podigne poklopce niti da pomete radnju jer njegovu tetku boli zub.“

“To je jadan izgovor, oče,“ rekla je Džoana, dok se vrzmala uokolo i spremala doručak, „baš jadan izgovor!“

„Zaista jadan! Ali danas je isteklo njegovih mesec dana i moram da ga se otarasim. Ali, čini mi se da ću se povodom toga beskrajno raspravljati sa tvojom majkom, jer njegova tetka pripada pastvi gospodina Lupena; toliko sam siguran u to kao u činjenicu je ovo dvadeseti dan avgusta..."

„Danas je dvadeseti dan avgusta,“ rekla je Džoana sručivši se na stolicu i briznuvši u plač. „Jeste, jeste! Mislila sam da mogu da kontrolišem ovo, ali ne mogu, oče, ne mogu. To je ono zbog čega sam zakasnila. Znala sam da je majka izašla, znala sam da treba da siñem i poslužim te i molila sam se nebesima za snagu da to uradim jer je danas dvadeseti avgust.“

Džoana je izgovoriia ove reči nerazgovetno izmeñu jecaja, a kada ih je izgovorila naslonila je svoje milo lice na svoje male ruke i zaplakala kao dete.

Zaprepaštenje starog majstora za naočare, izmešano sa zebnjom, jasno se videlo na njegovom licu, i nekoliko minuta je sedeo potpuno užasnut, s rukama položenim na kolena, gledajući u lice svog prelepog deteta - to jest, koliko je mogao da ga vidi kroz te tanke prste koji su ga prekrivali - kao da je tek probuñen iz nekog sna.

„Blagi bože, Džoana!“, na kraju je rekao, „Šta je u pitanju? Moje drago dete, šta se dogodilo? Reci mi, osim ako ne želiš da umrem od muke.“

„Čućeš, oče,“ odgovorila je ona. „Nisam mislila da kažem ni reči o tome, smatrajući da imam dovoljno snage da zadržim svu tugu u sebi, ali napor je bio preveliki za mene, bila sam primorana da popustim. Da se nisi tako nežno brinuo o meni - da nisam znala da me toliko voliš, ja bih lako sačuvala tajnu, ali znajući to, nisam mogla.“

„Draga moja,“ rekao je starac, ,,u jednome si u pravu; zaista te rnnogo volim. Kakav bi moj svet bio bez tebe? Pre dvadeset godina, tvoja majka je bila veći deo moje sreće; ali u poslednje vreme veoma je malo viñam, a to malo što je viñam ne čini me baš zadovoljnim. Ona je zaokupljena gospodinom Lupenom, pevanjem psalama i ispijanjem čaja. Reci mi, draga moja, šta je to što te muči, i ja ću to uskoro dovesti u red. Nisam uzalud pripadnik rezervnog sastava gradske milicije.“

„0če, znam da bi zbog svoje ljubavi uradio za mene sve što se može uraditi, ali ti ne možeš oživeti mrtve; a ako ovaj dan proñe, a ja ga ne vidim ili ne čujem glasa od

njega, znam da je on, umesto da pronañe dom meni koju je voleo, u naporu da to uradi, pronašao sebi grob. Rekao je da hoće, rekao je da hoće.“

Tad je počela da krši ruke i ponovo zajecala i to s takvim gorkim jadom da je starom majstoru optičaru ponestalo hrabrosti da bilo šta kaže ili uradi.

„Draga moja!“, kriknuo je on, ,,ko je taj? Nadam se da ne misliš...“

„Ćuti, oče, ćuti! Znam ime koje ti je na vrh jezika, ali nešto kao da mi čak i sada šapuće da njega više nema, i pošto je tako, ne govori ništa o njemu, oče, osim onog dobrog.“

„Misliš na Marka Indžestrija.“ ,,Da, iako je on imao hiljadu nedostataka, on me je

bar voleo. Istinski i krajnje iskreno.“ „Draga moja,“ rekao je stari optičar, „znaš da ni za

šta na svetu ne bih rekao bilo šta što bi te mučilo, niti ću reći; ali reci mi šta je to što čini ovaj dan za tebe sumornijim od bilo kog drugog dana?“

„Reći ću ti oče, čućeš. Na ovaj dan pre dve godine smo se poslednji put sreli; bilo je to u Templ Gardenu, on je vodio burnu raspravu sa svojim ujakom, gospodinom Grantom, a ti ćeš razumeti, oče, da Mark Indžestri nije bio kriv, zato što...“

,,No, no, draga moja, ne moraš da kažeš ništa više na tu temu. Devojke vrlo retko priznaju da su njihovi dragani krivi, ali znaš Džoana, postoje dva načina da se ispriča ista priča.“

,,Da, ali oče, zašto bi gospodin Grant nastojao da ga primora na učenje posla koji mu se ne dopada?“

„Draga moja, čovek bi pomislio da je Mark Indžestri, ako te istinski voleo i shvatio da bi mogao da se oženi tobom i obezbedi časnu egzistenciju za tebe i samog sebe, trebalo da prihvati ponudu svog ujaka. Shvataš, draga moja, trebalo je da mu se dopadaš dovoljno da uradi nešto što mu se i ne dopada.“

,,Da, ali, oče, znaš da je mladom strastvenom duhu

teško, kad se jednom pobudi protivljenje, da sasvim odustane; i tako je jadni Mark, u svojoj raspravi sa ujakom, sa jedne grube reči prešao na drugu, iako bi možda samo nagoveštaj ljubaznosti ili pomirljivosti u glasu gospodina Granta učinio da mu se on u potpunosti povinuje.“

,,Da, kad tako razmišljaš postoji bezbroj izgovora; ali nastavi, draga moja, i reci mi kako tačno sada stoji stvar sa svim tim.“

„Hoću, oče. Na ovaj dan pre dve godine našli smo se i on mi je rekao da su se on i ujak najzad konačno zavadili u toj meri da postaje jasno da nema načina da išta premosti razlike meñu njima. Dugo smo razgovarali."

„Ah! Nema sumnje u to.“ „Na kraju mi je rekao da mora da ide i potraži

bogatstvo za sebe - bogatstvo koje se nadao da će podeliti sa mnom. Rekao je da ima mogućnost da preduzme putovanje u Indiju, i da, ako ono bude uspešno, imaće dovoljno novca da se vrati i pokrene neki posao u Londonu, koji je u skladu sa njegovim zamislima i navikama, za razliku od pravničkog posla.“

,,A tako! Šta je bilo zatim?“ „Rekao mi je da me voli.“ ,,I ti si mu poverovala?" ,,0če, i ti bi mu poverovao da si ga čuo dok govori.

Njegov ton je bio ton tako duboke iskrenosti da nijedan glumac koji je ikada opčinio publiku nekim nepostojećim likom ne bi mogao da ga postigne. Postoje vremena i časovi kada znamo da slušamo veličanstveni glas istine, postoje tonovi koji smesta dopiru do srca noseći u sebi uverenje o svojoj iskrenosti, koju ni vreme ni okolnosti ne mogu da izmene; upravo je takvim tonovima Mark Indžestri govorio meni.“

,,I tako si, ti, Džoana, pretpostavila da je mladiću koji nema dovoljno strpljenja ili energije da bude poštovan kod kuće, lako da ode u stranu zemlju i zaradi bogatstvo. Da li je pomanjkanje dokolice toliko u drugim zemljama da se

za njega dobija tako bogata nagrada, draga moja?“ „Ti o njemu sudiš prestrogo, oče, ti ga ne poznaješ.“ „Neka me nebesa saklone da o bilo kome sudim

prestrogo! A slobodno ću priznati da ti o njegovoj pravoj ličnosti možeš znati više od mene, koji sam, naravno, video samo površinu te ličnosti; ali, nastavi draga moja, i reci mi sve.“

„Dogovorili smo se, oče, da na taj dan, nakon dve godine, on doñe meni ili mi pošalje vesti o tome gde se nalazi; a ako ne čujem ništa o njemu treba da zaključim da ga više nema. Sada ne mogu da tako nešto ne zaključim.“

„Ali dan još nije prošao.“ „Znam da nije, a ipak mi je ostala tek slaba nada,

oče. Veruješ li da snovi ikada mogu da stvarno nagoveste buduće dogañaje?“

,,Ne mogu da kažem, dete moje; nisam sklon da imam poverenja u ikakvu pretpostavljenu činjenicu zbog toga što sam to sanjao, ali priznajem da sam čuo o nekim čudnim slučajevima kad su se noćne vizije doslovno ostvarile.“

„Nebo zna da bi ovo mogao da bude jedan od takvih snova! Prošle noći sam sanjala, činilo mi se da sedim na obali mora, a ispred mene nije bilo ničeg osim neizmernog vodenog prostranstva. Čula sam udaljenu riku i tutnjavu talasa, a vetar je svakog časa postajao sve bešnji i žešći, i u daljini sam videla brod - borio se sa talasima, koji su ga u jednom trenutku dizali visoko kao na vrh planine, a drugog obrušavali duboko dole u takav bezdan da mu se ni trag nije mogao videti, osim gornjih vrhova visokih jarbola. Oluja je svakog trenutka dobijala na žestini, čudan prigušen zvuk dopirao je preko vode, videla sam bljesak vatre i znala sam da to oni na zlosrećnom brodu očajnički pokušavaju da privuku pažnju i nekakvu pomoć. Oče, sve vreme sam znala da je Mark Indžestri tamo - to mi je reklo moje srce: bila sam sigurna da je on bio tamo, a bila sam bespomoćna - krajnje bespomoćna, krajnje i

potpuno nesposobna da pružim i najmanju pomoć. Mogla sam samo da zurim u ono što se dešavalo tamo, bila sam samo nemi i prestravljeni posmatrač celog tog prizora. Na kraju sam čula krik koji je dopro preko vodenog bezdana - čudan, glasan krik zapomaganja - koji mi je objavio sudbinu broda. Videla sam kako jarboli na trenutak podrhtavaju u pocrnelom vazduhu, a onda je sve bilo mirno nekoliko sekundi, dok se nije uzdigao čudan, divlji vrisak, znala sam da je to očajnički jecaj onih koji su tonuli. O! Bio je to zastrašujući zvuk - zvuk koji se zadržava u uhu i progoni kroz sećanje i san - zvuk koji se, kada se jednom čuje, nikad ne zaboravlja, nego ga se čovek stalno iznova priseća s užasom i strahom.“

„Sve je to bilo u tvom snu?“ „Bilo je, oče, bilo je.“ ,,A ti si bila bespomoćna?“ „Bila sam - krajnje i potpuno bespomoćna.“ ,,To je veoma tužno.“ „Bilo je, kao što ćeš čuti. Brod je potonuo, a taj zvuk

koji sam čula bio je poslednji očajnički krik onih koji su se držali za olupinu sa tračkom nade, to im je bilo jedino utočište. Gde su drugde i mogli potražiti i najmanji vid utehe? Gde su drugde, osim u uzavrelim vodama, mogli da potraže sigurnost? Nigde! Sve je bilo izgubljeno! Sve je bilo očaj! Pokušala sam da vrisnem- da glasno zazovem nebesa da imaju milosti za te hrabre i plemenite duše koje su poverile svoj najdragoceniji imetak - život sam - milosti dubokih voda; i tako uzaludno pokušavajući da zatražim pomoć, videla sam sitnu tačku u moru... Naprežući oči opazila sam da je to čovek koji pluta na komadu olupine držeći se za njega... znala sam da je to Mark Indžestri.“

„Ali, draga moja, sigurno te nije razdražio taj san?“ „Rastužio me je; ispružila sam ruke da ga spasem -

čula sam ga kako izgovara moje ime, zove me da mu pomognem. Sve zalud; borio se s talasima koliko je to u ljudskoj prirodi, ali nije mogao više ništa da učini, posmatrala sam ga kako nestaje pred mojim uplašenim

pogledom.“ „Nemoj reći da si ga videla, draga moja, reci da si

umislila da si ga videla.“ „Bilo je to takvo umišljanje da ga neću zaboraviti

mnogo dana.“ „No, no, najzad, draga moja, to je samo san; a meni

izgleda, bez ikakvog pominjanja ičega što bi ti moglo zadati bol u vezi Marka Indžestrija, da si napravila glupu pogodbu; jer zamisli samo koliko se teškoća može pojaviti da mu se ispreče da održi reč datu tebi. Znaš da mi je tvoja sreća toliko prirasla srcu da, ako bi Mark bio vredan i preduzetan čovek, ja se ne bih protivio vašem braku; ali, veruj mi, draga moja Džoana, da taj mladi čovek poseduje veliku sposobnost da potroši novac, a gotovo nikakvu da ga i zaradi; tačno najgori muž kog si mogla odabrati. Ali hajde, nećemo reći ni reč o ovome tvojoj majci; neka tajna, ako tako možemo da je nazovemo, ostane poverena samo meni; a ako me možeš obavestiti u kom svojstvu i na kom brodu je on napustio Englesku, ja ću zanemariti svoje predrasude i neću oklevati da preduzmem svaku moguću istragu o njegovoj sudbini:“

,,Ne znam ništa više, oče; razdvojili smo se i nikad se više nismo sreli."

,,Pa dobro. Obriši oči, Džoana, a ja ću, dok budem išao opštinskom načelniku Džadu, razmisliti o toj stvari koja, uostalom, možda nije tako loša kao što misliš. Taj momak je prilično zgodan i verujem da poseduje odreñene sposobnosti koje se mogu upotrebiti u neku korisnu svrhu; ali, ako će se upustiti u neobavezno lutanje po svetu, bilo bi ti dobro da ga se otarasiš. Što se tiče ideje tvog uvernja da je on mrtav, ne smeš ni u kom slučaju da zaključuješ na taj način, jer, na jedan ili drugi način, takvi momci se uvek vraćaju kao zla para.“

Bilo je više utehe u blagom tonu majstora za naočare nego u rečima koje je upotrebio; ali, sve ukupno, Džoani je bilo vrlo drago što je iznela tajnu svom ocu, pošto je sada

u svakom slučaju imala nekog kome može pomenuti ime Marka Indžestrija, bez potrebe da skriva osećanje sa kojim to čini. Kada je otac otišao, osećala je da su, zbog toga što mu je sve ispričala, neki od užasnih utisaka njenog sna prosto nestali.

Sedela je neko vreme u prijatnom sanjarenju, dok je iz njega nije prenuo Sem, momak iz radnje, koji je ušao u salon i rekao: „Molim te, gospoñice Džoana, pretpostavljam da treba da siñem dole na dokove i potražim gospodina Marka Indžestrija za tebe. Kažem, pretpostavljam da treba to da uradim. Sve sam čuo, i, ako ga pronañem uskoro ću da ga sredim.“

„Kako to misliš?“ „Mislim tako da to neću da trpim; nisam li ti rekao,

pre više od tri nedelje, da si ti predmet moje naklonosti? Nisam li ti rekao da ću kad tetka umre ući u posao sa sapunom i svećama i učiniti tebe svojom gospoñom?"

Jedini odgovor koji je Džoana na ovo dala bio je izlazak iz sobe, pošto je njeno srce bilo prepunjeno bolom i nagañanjima da bi mogla da sada uradi ono što je tako često znala da uradi - nasmeje se Semovim izjavama naklonosti, tako da je on ostao da sam sa sobom preživljava gorko-slatke plodove svoje mašte.

„Hiljadu mu prokletstava!“, reče on kad je ušao u radnju: „Uvek sam sumnjao da postoji neki drugi momak, a sada znam da bili samom sebi otkinuo glavu što sam ikada pristao da doñem ovamo. Proklet bio! Nadam se da je na dnu mora i da su ga do sada pojele ribe. O! Sad bih sve pomlatio. Da je bilo po mome, sad bih jednostavno ušao u važno društvo, i svima pokazao, kako se to kaže, sve bih oborio s nogu.“

Gospodin Sem je u svom besu oborio kutiju s naočarama, koja pade sa groznim treskom, a to se, koliko god dobro odražavalo način na koji bi on oborio sve u važnom društvu, uopšte neće dopasti gospodinu Oukliju.

„Sad sam to uradio,“ reče on, ,,ali nema veze; iskušaću stari trik koji koristim kad god nešto polomim; to

jest, podmetnuću to starom Oukliju i zakleti se da je on to uradio. Nikad nisam upoznao takvog starog glupana; možeš ga ubediti u bilo šta; na primer zamisao da ga ubedim da on jutros ukloni poklopce s izloga radnje jer sam mu rekao da mi tetka pati od zubobolje; to je upalilo, bez ikakve sumnje. Ali, osvetiću se tom dasi koji mi je, kako mi izgleda, oduzeo Džoanu; pokazaću mu šta može da uradi ogorčeno srce. Neće poživeti dovoljno dugo da mu zatrebaju naočare, zaklinjem se, ne zvao se ja Sem Bolt.“

TREĆE POGLAVLJE

Pas i šešir

Svetlost ranog jutra blještala je na katarkama, užadi i jedrima flote broda što se kretao ispod Sirnesa.

Posada je ustajala s noćnog počinka, da se pojavi na palubama broda, s kojih je tek otpuštena noćna straža.

Ratni brod, koji je bio pratnja trgovačkoj floti na plovidbi kroz kanal, ispalio je top kad je prvi zrak jutarnjeg sunca pao na vitke katarke. Onda je iz obližnjih topovskih baterija dopro još jedan tutnjavi prasak, kome je odgovorio sledeći u daljini, pa još jedan, dok čitav niz baterija nanizanih duž obale (jer je bilo ratno doba) nije oglasio svitanje još jednog dana.

Učinak ovog niza prasaka u tišini ranog jutra bio je veoma snažan; i dok su pucnji zamirali u daljini kao nekakvo podražavanje grmljavine, na palubi ratnog broda izdata je neka naredba. Za tren, baš kao da su jarboli i užad naizgled oživeli od ljudskih bića koja su se pela po njima u svim pravcima. Zatim, kao čarolijom, platnena jedra su zalepršala da je to bilo divno videti; kao da je sam brod bio živ i imao krila koja su, usmerena pukom željom, mogla da se široko rastvore. I dok su ona hvatala odsjaj

jutarnjeg svetla, a brod se pokretao pod laganim povetarcem koji je dunuo sa obale, izgledalo je zaista kao da laña: „Hodi po vodi kao biće živo.“*( Hodi po vodi kao bića koja. žive, kao da čika elemente da se usprotive - Bajron, Pirat, Pevanje

prvo, stih treći.) Šarolika skupina trgovaca stajaia je na palubama svojih brodova, gledajući za ratnim brodom koji je nastavljao dalje u novi zadatak sličan onome koji je upravo obavio u zaštiti trgovine svoje zemlje.

Dok je ,,ratnik“ prolazio pored jednog broda, koji je zapravo bio osloboñen od neprijatelja, posada, izbavljena od zatvora u inostranstvu, srdačno je klicala.

Samo se čekalo na ovakav znak, i onda se, sa svakog trgovačkog plovila pored kog je prolazio ratni brod razlegao radosni poklič, a posada ogromnog broda nije oklevala da odgovori, pošto su tri zaglušujuća poklika - kakvi su često uterivali stravu u srca neprijatelja Engleske - izazvala i mnoge odjeke sa obale.

Bio je to ponosit i prijatan prizor - takav prizor u kom niko, osim jednog Engleza, ne može u potpunosti da uživa - brod koji ponosito hita preko vode. Kažemo da niko osim Engleza ne može da uživa u tome, jer nijedna druga nacija nikad nije pokušala da dostigne veličanstvo bitisanja na morima, a da nije bila značajno poražena, ostavljajući nas i dalje gospodarima mora, kao što ćemo uvek i biti.

Prolazak ovog broda bio je sasvim dovoljan da zainteresuje posadu na svim plovilima u floti, a na ogradu krme jednog velikog trgovačkog broda, koji je poslovao u indijskim morima, oslonila su se dva čoveka. Jedan od njih bio je kapetan broda, a drugi putnik, koji je nameravao da se tog jutra iskrca. Bili su zauzeti živahnim razgovorom, a kapetan, zaklanjajući oči rukom i gledajući uz površinu reke, odgovori na neku primedbu svog saputnika: „Narediću svom čamcu da krene istog časa kad poručnik Tornhil bude na brodu; zovem ga poručnikom, iako nemam prava na to, jer je taj čin stekao u službi kralju, ali dok je bio još sasvim mlad, otpušten je s tog mesta zbog dvoboja sa svojim nadreñenim oficirom.“

„Služba je izgubila dobrog oficira," reče drugi čovek. „Zaista jeste; nikad u nju nije stupio hrabriji čovek,

niti bolji oficir; ali ti znaš da u službi postoje odreñena pravila i sve se za njih žrtvuje. Ne mogu da shvatim šta ga je zadržalo, otišao je sinoć i rekao je da će biti na stepenicama Templa, jer je hteo da nekog pozove dole do obale. Nakon toga je otišao u grad da obavi neki svoj posao, a to ga je, razumeš, moralo dovesti bliže ovamo; a mnogo toga dolazi niz reku.“

,,On dolazi povikao je drugi; ,,ne budi nestrpljiv, videćeš ga za nekoliko minuta.“

„Šta te navodi da tako misliš?“ ,,To što vidim njegovog psa - eno, vidiš, pliva u reci, i

dolazi pravo prema brodu?“ ,,Ne mogu da razumem - nema sumnje da vidim psa,

ali ne mogu da vidim Tornhila, niti je neki čamac u blizini. Ne znam šta da mislim o tome. Znaš, nešto me navodi da pomislim da je nešto krenulo naopako. Pas deluje iscrpljeno. Neka neko od vas prihvati psa gospodina Tornhila. Ma, on to u ustima nosi šešir.“

Pas se približavao brodu, ali bez pomoći mornara (kojima je bio veoma drag) zasigurno ne bi mogao da se popne na brod. Kada se popeo na palubu, srušio se u stanju potpune iscrpljenosti i dalje čvrsto držeći šešir u ustima.

Kad je životinja dahćući legla na palubu, mornari su se zbunjeno pogledali i svi pomislili samo jedno - da se gospodinu Tornhilu nesumnjivo dogodilo nešto veoma ozbiljno.

„Strepim od objašnjenja ovog dogañaja,“ rekao je kapetan. Šta bi, za ime sveta, to moglo da znači? Evo Hektora, a to je Tornhilov šešir. Odmah dajte psu malo mesa i vode - izgleda potpuno iscrpljeno.“ Pas jedva da je pojeo nešto hrane koja je stavljena pred njega; a onda, ponovo zgrabivši ustima šešir, stao na ivicu broda i počeo žalosno da zavija; zatim je na trenutak spustio šešir i, prišavši kapetanu, povukao ga za rub kaputa.

„Razumeo si ga,“ rekao je kapetan putniku, „nešto se desilo Tornhilu, zakleo bih se u to, vidiš da pas hoće da me navede da ga pratim i vidim šta je u pitanju.“

„Misliš da je tako? To je upozorenje, ako je uopšte to u pitanju, koje ne bih trebalo da previdim; a ako ćeš ti pratiti psa, pridružiću ti se; možda je u pitanju nešto više od onoga što mi mislimo, ne treba da dopustimo da gospodinu Tornhilu zafali naša pomoć, ako uzmemo u obzir koliko je veliku pomoć on pružao nama. Pogledaj kako je jadna životinja nervozna.“

Kapetan je naredio da odmah spuste čamac, koji će terati četiri stamena veslača. Zatim je uskočio u njega, praćen svojim saputnikom, pukovnikom Džefrijem, pripadnikom Indijske armije. Pas je smesta krenuo za njima, pokazujući, na svoj način (neodvajanjem od šešira), veliko zadovoljstvo zbog pohoda koji preduzimaju.Kapetan je naredio da čamac krene uz reku prema stepenicama Templa, gde je Hektorov gospodar rekao da će doći. Kad je verna životinja videla pravac u kom idu, legla je na dno čamca sasvim zadovoljno i prepustila se odmoru koji joj je očigledno bio preko potreban.

Ne može se reći da je pukovnik Džefri sumnjao da se dogodilo išta ozbiljno; zapravo, njihovo osnovno očekivanje, kada su započeli priču o tome, bilo je da se Tornhil, sa naglošću svog karaktera koja im je bila poznata, umešao u neku gužvu na ulici, sa željom da razreši sukob i da je, usled toga, dospeo u zatvor za civile.

,,Naravno,“rekao je kapetan,„majstor Hektor bi to smatrao veoma ozbiljnom stvari, i pošto se zatekao u situaciji da mu je onemogućen pristup svom gospodaru, došao je kod nas, što je zasigurno najmudrija stvar koju je mogao da uradi. Uopšte ne bih bio iznenañen ako nas odvede do vrata neke stražarske postaje, gde ćemo pronaći našeg prijatelja, smeštenog na sigurno.“

Plima je nadolazila, a to što Tornhil nije iskoristio njenu smenu došavši ranije na brod, bila je jedna od stvari koje su iznenañivale kapetana. U svakom slučaju, brzo su

napredovali, pošto u to vreme nije bilo mnogo prometa na reci koji bi ometao njihovo kretanje, niti je Temza bila glavna saobraćajnica za male parobrode, tako da su uskoro stigli do drevnih stepenica hrama.

Pas, koji je do tad naizgled spavao, iznenada je skočio na noge i ponovo zgrabivši ustima šešir, potrčao na obalu, dok su ga kapetan i pukovnik u stopu pratili.

Proveo ih je kroz Templ velikom brzinom, zadivljujućom veštinom tačno je pratio putanju kojom se njegov gospodar kretao ka ulazu u Templ u Ulici Flit, nasuprot Čenseri Lejna. Zatim se, jurnuvši preko ulice, zaustavio uz potmulo režanje pred radnjom Svinija Toda. Taj postupak je veoma iznenadio one koji su ga pratili, i naterao ih da zastanu i posavetuju se pre nego što nastave dalje. U tom trenutku, Tod je naglo otvorio vrata i zamahnuo na psa gvozdenom šipkom, ali ovaj je udarac spretno izbegao i, da se vrata nisu opet naglo zatvorila, on bi naterao Svinija Toda da grdno zažali zbog svog napada.

„Moramo ovo da ispitamo,“ rekao je kapetan; „izgleda da postoji obostrana nenaklonost izmeñu tog čoveka i psa.“

Obojica su pokušali da uñu u brijačnicu, ali vrata su bila zabravljena iznutra; i nakon nekoliko puta ponovljenog kucanja, Tod se odazvao iznutra govoreći: „Neću otvoriti vrata dok je taj pas tu. On je besan, ili ima nešto protiv mene - ne znam i nije me briga šta je od to dvoje posredi - to je činjenica, i to je sve što znam.“

Kapetan reče: ,,Ja ću se pobrinuti da vas pas ne povredi, ali otvorite vrata, jer mi moramo da uñemo, i to ćemo i uraditi “

„Držaću Vas za reč, ali vodite računa da zadržite psa ili ću se ja braniti i oduzeti tom stvoru život; tako da, ako Vam je stalo do njega, bolje da ga čvrsto držite.“

Kapetan je umirio Hektora koliko je mogao, čak vezujući jedan kraj svilene maramice oko njegovog vrata, dok je drugi čvrsto držao, nakon čega je Tod, koji je izgleda imao neki način da iznutra vidi šta se dešava,

otvorio vrata i primio svoje posetioce. ,,Pa, gospodo, brijanje ili šišanje ili potkresivanje, ja

sam Vam na usluzi; od čega da počnem?“ Pas nikako nije skidao pogled sa Toda, nego je

neprestano tiho režao od prvog trenutka kad su kročili u radnju.

,,0vo su prilično neobične okolnosti,“ rekao je kapetan, ,,ali ovo je veoma valjan pas, znate, a on pripada našem prijatelju, koji je nestao na krajnje neobjašnjiv način.“

,,Zaista?“, upitaTod. „Tobijase! Tobijase!“ ,,Da, gospodine.“ „Trči do gospodina Filipsa u Ulicu Kejtiton, donesi mi

sušenih narova za šest penija, i, ovog puta nemoj da kažeš kako ti nisam dao novac za narudžbinu. Mislim da sam ti dao i prošli put, ali si ga ti spiskao; a kada se vratiš, molim te, samo se seti pouke o poslu koju sam ti juče dao.“

,,Da,“ rekao je dečak stresavši se, pošto je strahovao od Svinija Toda, nakon surovog disciplinovanja koje je dobio, i udaljio se.

,,Pa, gospodo,“ reče Tod, ,,šta je to što biste hteli od mene?“

„Hoćemo da znamo da li je iko ko izgleda kao pomorski oficir dolazio u Vašu kuću?“

„Da, čovek prilično lepog izgleda, preplanule kože, svetioplavih očiju i dosta svetle kose.“

,,Da, da! To je taj“ „0! Nema sumnje da je dolazio ovamo, a ja sam ga

obrijao i doterao.“ „Šta podrazumevate pod tim doterao?“ „Malo sam ga očešljao i uredio; rekao je da mora da

ide negde u grad i tražio mi adresu gospodina Ouklija, koji pravi naočare. Dao sam mu adresu, a on je zatim otišao; ali dok sam stajao na vratima pet minuta nakon toga, učinilo mi se, koliko sam mogao da vidim iz daljine, da se upustio u neku gužvu blizu pijace.“

,,Da li je ovaj pas došao sa njim?“ „Pas je došao sa njim, ali da li je to bio ovaj ili ne, to

ne znam.“ „I to je sve što znate o njemu?“ „Nikada u životu niste rekli ništa tačnije,“ odgovori

Svini Tod, dok je nemarno prelazio brijačem peko svoje krupne, grube ruke.

Ovo je donekle izgledalo kao slepi sokak, i pukovnik je gledao u kapetana, a ovaj opet u pukovnika, nekoliko trenutaka, u potpunoj tišini. Najzad, kapetan reče: „Bilo bi veoma neobično da bi pas došao ovamo da je izgubio gospodara na nekom drugom mestu. Nikad nisam čuo za tako nešto.“

„Nisam ni ja,“ reče Ford. ,,To je neobično, toliko da, u slučaju da to nisam sam video, ne bih ni poverovao. Usuñujem se da kažem kako ćemo ga pronaći u prvoj stražarskoj postaji.“

Pas je tokom ovog kratkog razgovora posmatrao izgled lica svih učesnika, i dva ili tri puta se umešao čudnim zavijajućim krikom.

„Reći ću vam šta je u pitanju,“ reče berberin, „ako ta zver ostane ovde, crknuću zbog njega. Mrzim pse - grozim ih se; i kažem vam, kao što sam vam rekao i pre, ako vam je uopšte stalo do njega, držite ga podalje od mene.“

„Rekli ste da ste uputili osobu koju ste nam opisali gde da pronañe majstora za naočare Ouklija. Slučajno znamo da je on tražio tu osobu i, budući da je sa sobom imao vrednu imovinu, otići ćemo tamo i ustanoviti da li je stigao do svog odredišta.“

,,To je u Ulici For - mala radnja sa dva izloga; ne možete da je promašite.“

Pas je pobesneo kada je video da se oni spremaju da krenu; i sa velikim teškoćama su uspeli, uglavnom silom, da ga izvedu iz radnje, i odvuku za sobom, ali se on oslobodi maramice koja ga je zadržavala i jurnu nazad. Seo je ispred vrata brijačnice Svinija Toda, zavijajući žalostivo.

Nisu imali drugog izbora osim da ga ostave, u svakom slučaju nameravajući da ga pozovu sa sobom kad se vrate od gospodina Ouklija. Osvrćući se za sobom, videli su neobičan prizor - gomila ljudi se okupila ispred berberinovih vrata zbog Hektora, dok se on, po svemu sudeći, izgleda trudio da nešto objasni tom skupu oko sebe. Nastavili su ka majstoru za naočare, a zatim zastali, pošto su se prisetili da je zadatak koji je gospodin Tornhil imao da obavi bio vrlo delikatne prirode, i nije se ni na koji način mogao obaviti lako, ili čak možda ni pomenuti pred samim gospodinom Ouklijem.

,,Ne smemo toliko da žurimo,“ rekao je pukovnik. „Ali šta da radim? Noćas isplovljavam. Uostalom

moram da otplovim svojim brodom sve okolo do Liverpula.“

„Onda uopšte nemoj da se javljaš gospodinu Oukliju, za sada, nego ostavi meni da iznesem činjenice tiho i potajno.“

„Moja bojazan zbog Tornhila mi jedva dopušta da tako postupim, ali pretpostavljam da moram. Ako mi pošalješ pismo u Rojal Ouk hotel u Liverpulu, ono će sigurno stići do mene, osim ako ne pronañeš samog gospodina Tornhila, u kom slučaju uopšte ne treba da se toliko mučiš zbog mene.“

„Možeš se osloniti na mene. Kao što znaš, moje prijateljstvo prema gospodinu Tornhilu, kao i zahvalnost za velike usluge koje je učinio za sve nas, navode me da dam sve od sebe kako bih ga pronašao. Budući da znam kako se od sveg srca posvetio da tačno i ispravno dostavi poruku koju je imao, preporučio bih da smesta uñemo u kuću ovog gospodina Ouklija, samo da me ne zadržava strah da ćemo u neugodan položaj dovesti mladu damu koje se stvar tiče i koja ionako mora da podnese mnogo sopstvenog bola, jadnica!“

Nakon još malo razmišljanja, odlučili su da će ovo biti plan koji će primeniti. Uzaludno su svraćali u stražarsku ispostavu te opštine, gde su obavešteni da nijedna osoba

koja bi odgovarala opisu gospodina Tornhila nije bila umešana u neki nered, niti ju je priveo neki pozornik. Ovo je celu stvar samo obavilo tajanstvenim velom, pa su se zato vratili da pokušaju da povedu psa, ali to je bilo lakše poželeti nego zaista uraditi, pošto ni pretnje ni ubeñivanja nisu delovali.

Hektor se ni pedlja nije pomerio od berberinovih vrata. Sedeo je tamo, sa šeširom pored sebe, krajnje setan. Predano je čuvao taj šešir, a pošto je odlučio da povremeno pokaže zastrašujući niz zuba, bilo je jasno da će šešir ostati nedirnut. Neki ljudi su čak ubacili nekoliko bakrenjaka u njega tako da je Hektor, potpuno nesvestan toga, vrlo dobro zarañivao na taj način.

Ko bi mogao da opiše bes Svinija Toda kad je otkrio da će verovatno ostati pod ovakvom opsadom? Sumnjao je da bi, po dolasku prve mušterije u njegovu radnju, pas mogao da skoči i izvrši juriš na njega, ali ta bojazan ga je najzad napustila kad je mladi kicoš iz Templa došao na šišanje, a pas mu dopustio da uñe i izañe ne gnjaveći ga i ne pokušavajući da za njim uñe u radnju. To je u svakom slučaju već bilo nešto, ali postavljalo se pitanje šta će se desiti kad on sam bude trebalo da izañe napolje.

U svakom slučaju, to je bio eksperiment koji je morao da obavi. Uopšte nije dolazilo u obzir da ostane još dugo zarobljenik u sopstvenom domu, tako da je, nakon nekog vremena, pomislio da bi mogao da pokuša da izañe i da bi bilo najbolje da to izvede u prisustvu ljudi. U slučaju da ga pas napadne, on će imati izgovor za nasilje, kakvo god bude smatrao za shodno, s obzirom na okolnosti.

Ipak mu je trebalo vremena da sakupi dovoljno hrabrosti, ali je, najzad, mrmljajući kletve kroz stisnute zube, došao do vrata, nosivši u ruci dugačak nož, koji je smatrao delotvornijim oružjem protiv psećih zuba od prethodno korišćene gvozdene motke.

„Nadam se da će me napasti,“ rekao je Tod samom sebi, kako je mislio, ali ga je čuo Tobijas, koji se vratio iz radnje gde su prodavali sušeni nar, i nakon što je u svom

umu predano poželeo da pas zaista proždere Svinija, naglas rekao:

„O, dragi gospodine, siguran sam da ne želite to.“ „Ko ti je rekao šta ja želim ili ne želim? Zapamti,

Tobijase, zadrži svoje mišljenje za sebe ili se nećeš dobro provesti, a ni tvoja majka - upamti to.“

Dečko je ustuknuo, verovatno zbog činjenice da je Svini svoj bes usmerio i ka njegovoj majci.

Zatim je taj opaki berberin, kog počinjemo da sumnjičimo za više zlodela nego što obično spada u udeo jednog čoveka, oprezno izašao na vrata svoje radnje. Ne možemo se pretvarati da razumemo zašto je bilo tako, ali kao verodostojni beležnici dogañaja, moramo da izjavimo da Hektor nije jurnuo na njega, nego ga je s tugom i potištenog izraza gledao, a zatim žalosno zacvileo, kao da kaže: „Daj mi mog gospodara i oprostiću ti sve što si uradio; vrati mi mog voljenog gospodara i videćeš da nisam ni osvetoljubiv ni divalj.“

Ovakav izraz bio je jasno vidljiv na licu sirotog stvorenja kao da je ono zaista posedovalo moć govora i samo izgovorilo te reči.

To je nešto što Svini Tod zasigurno nije očekivao, i istinu govoreći, to ga je vidno zbunilo i omelo. Bilo bi mu drago da je dobio izgovor za neki nasilni čin, ali je ostao lišen toga i, dok je gledao lica okupljenih ljudi, osetio je potpunu ubeñenost da ne bi bilo najmudrije primeniti ikakvo nasilje nad psom. „Gde je gospodar ovog psa?“, upita jedan čovek.

,,Ah, gde li je, zaista?“, izgovori Tod, ,,Ne bih se iznenadio da je na neki način loše završio!“

„Ali, da ti kažem, stara sapunjaro,“ povika jedan dečak, ,,pas kaže da si ti to uradio.“

Usledio je sveopšti smeh, što berberina uopšte nije zbunilo pa je kratko odgovorio:

„Tako je rekao? Onda je pogrešio.“ Svini Tod nije imao želju da se upusti u bilo šta što bi

ličilo na raspravu sa narodom, pa se ponovo okrenuo i

ušao u svoju radnju, u čijem je udaljenom uglu seo, i sklopivši svoje ogromne koščate ruke preko grudi, prepustio se mislima. Ako bismo mogli suditi po izrazu njegovog lica, razmišljao je o nečemu što je iščekivao,očigledno prijatnom, pošto bi se svako malo nasmešio tako groznim osmehom kakav bi krasio samo lice nekog diva ljudoždera.

A sada ćemo se okrenuti prizoru sasvim drugačije prirode.

ČETVRTO POGLAVLJE

Prodavnica pita u Bel Jarñu

Čujte! Podne je veselo objavljeno sa dvanaest otkucaja sa Crkve Svetog Danstana, i zvuk tek što je odjeknuo kroz okolni kraj, a sat sa Linkoinove gostionice jedva da je otkucao isti čas, kad Bel Jard i Templ Bar postadoše poprište opšte gužve.

Kakav bi tu nastao topot nogu, kakav smeh i razgovor, kakvo guranje u nastojanju da se stigne prvi; kakvim su nebrojenim manevrima pribegavali pojedinci iz svetine samo da preteknu ostale!

Većinom su to bili ljudi iz Linkolnove gostionice, stari i mladi, (uglavnom ovi drugi), koji su izlazili žureći i laktajući se, iako je bilo dosta i onih iz okolnih pravnih ustanova; ovoj brojnosti su doprinosili i mnogi koji su dolazili iz Templa, a i iz još udaljenije Grejove gostionice.

Sad je Bel Jard skoro zagušen, i stranac bi, postavljajući sebi pitanje šta se zbiva, najverovatnije, stao u neki ulaz dok gužva ne proñe.

Da li je u pitanju požar? Tuča? Ili bilo šta drugo dovoljno izuzetno i uznemirujuće da podstakne mlañe pripadnike pravničke profesije na ovakve ispade ludila? Ne, nije ništa od toga, nikakva unosna parnica za kojom bi

oni jurili, ne, nije u pitanju parnica koja bi u rukama nekog veštog profesionaka, mogla da donese pravi imetak. Ne, radost je čisto telesnog karaktera, i sva jurnjava i trka - sav taj krkljanac i gužva - sve to guranje, laktanje, smeh i vika, izazvani su time da se vidi ko će prvi stići do Lovetove prodavnice pita.

Da, na levoj strani Bel Jarda, kad se spuštate od Ulice Keri, nalazila se, u vreme kad je ovo zapisano, jedna od najpoznatijih prodavnica pita (od govedine i svinjetine) koja je ikada nastala u Londonu. U nju su dolazili plemići i narod, siromašni i bogati, njena slava proširila se nadaleko; a trka je nastajala jer je prva količina tih pita stizala upravo u dvanaest sati.

Glas o pitama se proširio veoma daleko i mnogi ljudi su ih nosili do predgraña svojim prijateljima i roñacima koji tamo žive. Treba napomenuti da su one sasvim zaslužile svoj dobar glas, te ukusne pite! Imale su izvanrcdan ukus, retko se sreće njemu sličan; nadev je bio od najfinije mešavine, prožet mirisom ukusnog sosa koji se ne da opisati. Sitni komadi mesa u njima su bili tako delikatni, a mast i crveno meso tako vešto izmešani, da je pojesti jednu od Lovetovih pita predstavljalo izazov da se pojede još jedna, pa su mnogi Ijudi koji su došli na ručak ostajali i na užini, trošeći više od sat, možda dragocenog vremena, i tako ugrožavali - ko bi mogao da tvrdi suprotno - uspeh neke sudske parnice.

Tezga u Lovetovoj radnji bila je u obliku potkovice i običaj mladeži iz Templa i Linkolnove gostionice bio je da posedaju duž nje dok uživaju u ukusnim pitama, vedro ćaskajući o raznoraznim temama.

Mnoga poznanstva su sklopljena u Lovetovoj radnji, odatle su se prvo pročuli mnogi tračevi i skandali. Vladala je tu prosto čudesna graja. Zvonki smeh mladića koji je smatrao četvrt časa provedenih kod Loveta najsjajnijim trenutkom u svih dvadeset četiri časa svog dana, radosno se mešao sa hvalisavom razdraganošću njihovih pretpostavljenih; a kakvom su tek brzinom nestajale pite!

Iznošene su na velikim poslužavnicima, na svakom se nalazilo po otprilike sto komada, a sa tih poslužavnika su tako brzo prebacivane do usta mušterija gospodina Loveta da je to izgledalo kao prava čarolija.

Sada već moramo da otkrijemo jedan deo tajne. Postojala je i gospoña Lovet; ali verovatno su to naši čitaoci i sami pretpostavili, pošto kakva bi se ruka osim ženske i kakav polet osim onog kakav poseduje mlada i zgodna žena, mogli latiti pravljenja ovakvih pita. Da, gospoña Lovet je bila baš takva; i svaki njom opčinjeni mladi pripadnik pravničke profesije, dok je proždirao svoju pitu, zanosio se mišlju da je zavodljiva gospoña Lovet napravila tu pitu posebno za njega i da je sudbinska predodreñenost tu pitu poslala baš u njegove ruke.

Bilo je zadivljujuće videti kako je valjana pekarka bez predrasuda i taktično slala osmehe svojim obožavaocima, tako da nijedan nije mogao reći da je zanemaren, dok bi svakom od njih bilo izuzetno teško da kaže kako joj je baš on omiljen.

To je bilo prijatno, ali istovremeno i izazovno ponašanje za svakog osim za gospoñu Lovet, kojoj je na ruku išla ta vrsta izuzetno isplativog uzbuñenja, jer su neki od mlañih momaka mislili, i još to smatrali mudrim mišljenjem, da će onaj koji pojede najviše pita najverovatnije zadobiti najveći broj daminih osmeha.

Ponašajući se u skladu s ovom pretpostavkom, neki od njenih poletnijih obožavalaca nastavljali su da jedu pite dok skoro ne puknu od sitosti. Opet, postojali su i drugi, s više filozofskih sklonosti, koji su dolazili samo zbog pita i ni najmanje ih nije bilo briga za gospoñu Lovet.

Ovakvi su izjavljivali da je njen osmeh hladan i nepri jatan - da "joj lebdi na usnama, ali ne dolazi iz srca - da je to namešteni osmeh scenske plesacice, koji je jedna od najmanje srdačnih stvari koje postoje.

Zatim su postojali neki koji su išli i dalje od ovoga, i, iako su priznavali da su pite izvrsne i svaki dan dolazili

da ih jedu, kleli su se da gospoña Lovet ima nešto vrlo zlokobno u sebi, i da mogu da vide kako je njeno koketiranje puka površinska stvar, da iz „njenog oka vreba ñavo“*( Ova fraza je izuzetno rasprostranjena u 19. stoleću, koriste je svi, od Poa do Dikensa, ali je ne pominju čak ni u

Oksfordskom rečniku engleskog jezika, ni kod neumornog Brustera.) koji će, ako jednom bude podstaknut, biti u stanju da počini ozbiljne stvari, a možda ga neće biti lako ponovo primiriti.

Pet minuta nakon podneva tezga gospoñe Lovet bila je puna, a primamljivi miris vrućih pita širio se u oblacima pare po Bel Jardu, onjušio ga je u prolazu mnogi sirotan kome je nedostajalo novca da se priključi gomili onih koji su unutra proždirali ukusne zalogaje.

,,Pa, Tobijase Rag“, rekao je mladić ustima punim pite, ,,gde si bio otkad si otišao od gospodina Snoua iz Pejper-bildingsa? Nisam te video već danima.“

,,Ne,“ odgovorio je Tobijas, „prešao sam na drugi zanat: umesto da budem pravnik i pomažem da se klijenti obriju, sada ću da brijem pravnike. Svinjsku pitu za dva penija ako može, gospoño Lovet. A! Šta vredi biti car ako nisi probao ovakve pite - jel’ da, gazda Klifte?“

,,Pa, dobre su; naravno da to znamo, Tobijase; ali da li si hteo da kažeš da ćeš postati berberin?“

,,Da, sad sam kod Svinija Toda, berberina iz Ulice Flit, u blizini crkve Svetog Danstana.“

„ðavo si ti! Pa, večeras idem na zabavu, navratiću da se obrijem i ošišam i postanem mušterija tvog gazde.“

Tobijas je približio usta uhu mladog pravnika i zastrašenim šapatom izgovorio jednu reč: ,,Nemoj.“

„Nemoj? Zašto?“ Tobijas nije odgovorio, nego je bacivši na tezgu svojih

dva penija požurio iz radnje, što je brže mogao. Bio je poslat samo da prenese neku poruku od Svinija Toda tu u komšiluk, ali kad je čuo da je sat otkucao podne, a na dnu džepa je imao dva penija, u ljudskoj prirodi prosto nije da se odupre porivu da utrči kod Loveta i razmeni ih za

svinjsku pitu. „Kako je to čudno!“, pomislio je mladi pravnik.

„Jednostavno ću namerno da navratim kod Svinija Toda i pitam Tobijasa na šta je mislio. Takoñe sam potpuno zaboravio, dok je bio ovde, da pitam kakva je to bila gužva sa psom pred Todovim vratima.“

„Goveñu pitu!“, rekao je mladić utrčavši unutra, „goveñe pite za dva penija, gospoño Lovet.“ Kad je dobio pitu halapljivo ju je pojeo, a onda opazivši poznanika u radnji, prošaptao mu je: ,,Ne mogu to više da podnesem. Napustio sam majstora za naočare - Džoana je neverna i ne znam šta da radim.“

„Pojedi još jednu pitu.“ „Ali, šta je pita prema Džoani Oukli? Znaš, Dilki, da

sam otišao tamo samo da bih bio u blizini te zavodnice. Prokleti bili kapci na izlozima i neka se nose naočare! Ona voli drugog, a ja sam očajan čovek! Verovatno ću počiniti neko očajničko i grozno delo. O, Džoana, Džoana! Dovela si me na ivicu - uzeću jos jednu goveñu, molim Vas, gospoño Lovet.“

,,Pa, pitao sam se kako ti ide reče,“ njegov prijatelj Dilki, ,,i razmišljao sam da te pozovem.“

„O! Sve je bilo u redu - na početku je sve bilo u redu; smešila mi se.“

„Jesi li siguran da ti se zapravo nije smejala?“ „Gospodine! Gospodine Dilki!“ „Kažem, jesi li siguran da ti se nije smejala, umesto

što ti je slala osmehe?“ „Jesam li siguran? Hoćeš da me uvrediš, gospodine

Dilki? Za mene si ti balavac, gospodine moj - nesnosan balavac.“

„Vrlo dobro; sad sam siguran da se devojka malčice šalila na tvoj račun. Zar nisi svestan, Seme, da si toliko podigao nos da ti je glava u oblacima? Kako misliš da bi ijedna devojka mlaña od četrdeset pet godina potrošila ijednu reč na tebe? Pazi, ne kažem ovo da bih te uvredio na bilo koji način, nego ti samo mirno postavljam pitanje.“

Sem je besno zurio u njega i verovatno bi pokušao neki očajnički čin u prodavnici pita da tog trenutka nije opazio pogled gospoñe Lovet. Video je po izrazu lica te dame da bi bilo šta što podseća na gužvu bilo brzo zaustavljeno, pa je smesta izjurio iz radnje da na nekom drugom mestu ispolji svoju tugu i ogorčenost.

Samo izmeñu podneva i jedan sat posle podne je u prodavnici pita nastajala takva grčevita gužva i priliv mušterija, pošto je tih sat vremena, iako je poseta bila dobra tokom celog dana, a firma zarañivala novac od jutra do večeri, bio udarni sat za prodaju pita.

Tobijas je iz iskustva znao da je Svini Tod dobro mogao da izračuna koliko je vremena potrebno da se ode do nekog mesta u gradu i stoga je, pošto je potrošio nešto tog ñragocenog vremena kod gospoñe Lovet, dojurio u radnju svog gazde prilično zadihan.

Tu je sedeo čudni pas sa šeširom i Tobijas se na trenutak zadržao da se obrati životinji. Psi odlično procenjuju ljude po fizionomiji, pa je, izgleda životinja, kad je pogledala Tobijasa u lice, donela povoljan zaključak o njemu, pošto je dopustila da je pomiluje.

„Jadni dečko!“, rekao je Tobijas, „Voleo bih da znam šta je bilo sa tvojim gazdom, ali prošle noći kad sam se probudio i postavio sebi to pitanje od toga sam se tresao kao list na vetru. Ipak, nećeš gladovati, ako ja mogu išta da učinim. Nemam mnogo ni za sebe, ali ti ćeš dobiti nešto od toga.“

Dok je govorio, Tobijas je izvadio iz džepa malo hladnog mesa, ne baš privlačnog izgleda, koje je trebalo da bude njegova vlastita večera, zamotana u prilično prljavu krpu. Dao je to parče psu koji ga je potišteno prihvatio, a onda ponovo čučnuo pred vrata radnje Svinija Toda.

Upravo tada, kad se Tobijas spremao da uñe u radnju, pomislio je da je iznutra čuo čudan vrištav zvuk. Voñen trenutnim porivom, odstupio je korak ili dva, a zatim, pod uticajem nekog drugog poriva, naglo je jurnuo napred i ušao u radnju.

Prvi predmet koji mu je privukao pažnju, smešten na sto u uglu radnje, bio je šešir i lep štap za šetnju sa zlatnom drškom, položen preko njega.

Stolica sa naslonima za ruke u koju su mušterije obično sedale da se obriju bila je prazna, a lice Svinija Toda provirivalo je u radnju iz stražnjeg salona, sa izuzetno čudnim i odbojnim izrazom.

,,Pa, Tobijase,“ reče on, dok je prilazio trljajući svoje ogromne šake jednu o drugu, ,,pa Tobijase, nisi mogao da odoliš prodavnici pita?“

„Kako zna?“, pomislio je Tobijas. ,,Da, gospodine, bio sam u prodavnici pita, ali nisam se zadržao ni minut.“

„Slušaj ti, Tobijase! Jedina stvar zbog koje mogu da ti oprostim odlaganje izvršenja zadatka je da odeš po jednu od pita gospoñe Lovet; preko toga mogu da preñem, tako da o tome više nemoj da razmišljaš. Zar nisu izvrsne, Tobijase?“

,,Da, gospodine, jesu; ali izgleda da je neki gospodin zaboravio šešir i štap.“

,,Da, tako je,“ rekao je Svini Tod i podigavši štap zadao takav udarac Tobijasu da ga je oborio na pod. „Druga lekcija za Tobijasa Raga, koja će ga naučiti da ne iznosi primedbe o onome što ga se ne tiče. Možeš da misliš šta god želiš, Tobijase Rag, ali reći ćeš samo ono šta ja želim.“

,,Ja to neću izdržati,“ vrisnuo je dečak, „neću da me ovako udaraš uokolo, kažem ti, Svini Tode, neću.“

,,Ti nećeš! Jesi li zaboravio svoju majku?“ „Rekao si da imaš vlast nad mojom majkom, ali ja ne

znam kako to, i ne mogu i neću da poverujem u to; otići ću od tebe i, neka bude šta bude, idem na more ili bilo gde drugo radije nego da ostanem na mestu kao što je ovo.“

„O, otići ćeš, jel’ da? Onda, Tobijase, ti i ja moramo da se nekako objasnimo. Reći ću ti kakvu vlast imam nad tvojom majkom, i onda ćeš možda biti zadovoljan. Prošle zime, kad je mraz potrajao osamnaest nedelja, a ti i tvoja majka gladovali, ona se zaposliia da čisti sobe gospodina

Kinga u Templu, bezdušnog i svirepog čoveka, koji nikada nije oprostio ništa u svom životu i nikada i neće.“

„Sećam se,“ reče Tobijas; „gladovali smo i dugovali čitavu gvineju za stanarinu; ali majka je pozajmila i platila, a posle toga je pronašla zaposlenje na kom je i sada.“

„Ah, ti tako misliš. Stanarina je plaćena; ali Tobijase, dečko moj, ovo je samo za tvoje uši - uzela je srebrni svećnjak iz odaja gospodina Kinga da je plati. Ja to znam. Mogu to da dokažem. Misii na to, Tobijase, i budi skroman.“

„Nek nam se nebo smiluje,“ reče dečak, „pogubiće je zbog toga!“

,,Pogubiti!“, viknu Svini Tod; „jao, jao, sigurno dahoće, obesiće je - obesiti, kažem; a sad obrati pažnju, ako me nateraš, ikakvim svojim postupkom, da pomenem tu stvar, ti si pogubitelj svoje majke. Bolje da ja odmah postanem službeni dželat i završim sa njom.“

„Užas! Užas!“ „O, ne dopada ti se to? Zapravo, ne odgovara ti,

majstore Tobijase? Onda budi skroman i nemaš čega da se plašiš. Ne teraj me da pokažem tu moć nad njom koja će biti potpuna koliko i užasna.“

„Ništa neću reći - ništa neću misliti.“ „To je dobro; sada idi i stavi taj šešir i štap u onaj

tamo ormar. Nakratko ću izaći, a ako iko doñe, reci mu da su me pozvaii da izañem i da se neću vraćati sat vremena ili možda i duže, i dobro pazi na radnju.“

Svini Tod je skinuo svoju kecelju i navukao ogroman kaput sa širokim reverima, a zatim, natukavši trorogi šešir na glavu i uputivši Tobijasu čudan i strašan pogled, odjezdio na ulicu.

PETO POGLAVLJE

Sastanak u Templu

Avaj! Jadna Džoana Oukli - dan je prošao, a sa sobom nije doneo vesti od onog kog voliš, kakav težak dan je to bio, pun strašnih sumnji i zebnje!

Mučena sumnjama, nadarna i strahovima, Džoana je provela jedan od najbednijih dana u životu. Cak ni pre dve godine, kada se rastala sa svojim voljenim, nije osetila takav ogroman nalet bola kakav joj je sada ispunjavao srce, kada je videla da dan prolazi, a veče se tiho prikrada, bez reči ili ikakvog znaka od Marka Indžestrija.

Ni sama nije znala, dok je još nije obuzela sva muka razočaranja, koliko se uzdala u to da će tog dana čuti nešto o njemu; a kad se veče pretvorilo u noć, a nada postala tako slaba da se na nju uopšte nije mogla osloniti, bila je prinuñena da krene u svoju sobu. Glumeći da je bolesna da bi izbegla pitanja svoje majke - pošto je gospoña Oukli bila kod kuće, i činila sve da i njoj i svima drugima bude što je moguće manje prijatno - bacila se na

svoj skromni ležaj i prepustila neobuzdanoj navali suza. „O, Mark, Mark, zašto si me ovako napustio, kad sam

se toliko uzdala u tvoju istinsku ljubav? O, zašto mi nisi poslao neki znak da si živ i da me i dalje voliš? Najobičnija, najmanja reč bi bila dovoljna da budem srećna.“

Zatim je zaplakala tako gorkim suzama, za kakve zna samo srce poput njenog, koje je osetilo duboki bol napuštanja. Shvatila je da se stena koja je trebalo da bude temelj njenih najdubljih nada rasula u puki prah, kojim je prekriveno sve dobro koje ovaj svet može da pruži pravednom i lepom.

O, srceparajuća je pomisao da neko kao što je ona, Džoana Oukli, biće toliko ispunjeno svim tim svetim i nežnim emocijama koje treba da predstavljaju istinski blagoslov, zaslužuje na ovakav način da oseti kako je život za nju izgubio svoje najveće draži i da joj ne preostaje ništa osim očaja.

„Čekaću do ponoći,“ rekla je ona, ,,a čak i tada će biti prava muka da pokušam zaspati, a sutra moram sebe naterati da se pomučim i saznam neke novosti o njemu.“

Onda je počela da smišlja kako će to da se pomuči i na koji način mlada i neiskusna devojka, kao što je ona, može da se nada uspehu svoje istrage. I, najzad je stigao ponoćni sat, saopštivši joj da je dan, shvaćen u svom najširem smislu, konačno prošao, i ostavio je u očajanju.

Celu noć je ležala jecajući i samo povremeno padala u nemiran dremež, tokom kog su joj u mislima iskrsavali bolni prizori, koji su, svojom pojavom težili da ukažu na naslućenu činjenicu da Marka Inñžestrija više nema.

Najteža noć i najmučnije bdenje je prošlo i na kraju se blaga i divna zora prikrala u sobu Džoane Oukli, rasterujući neke od najužasnijih prikaza noći, ali sa malo učinka u potiskivanju tuge koja je devojku obuzela.

Osećala je da bi bilo bolje za nju da siñe u prizemlje nego da rizikuje primedbe i nagañanja koje bi pobudila ako to ne učini, pa se, potpuno nespremna za najobičniji

razgovor, odšunjala dole do trpezarije, delujući više kao avet devojke kakva je nekada bila nego kao prelepo i vedro biće kakvo smo predstavili čitaocu.

Njen otac je shvatao šta je to što je njene obraze lišilo rumenila i, iako je to opazio uz veliku uznemirenost, ipak se držao svojih razloga koje je smatrao suštinskim i koji su mu davali nadu u bolju budućnost.

To je postalo deo njegove filozofije - to je inače uglavnom deo filozofije starih - da smatra one osećaje koji narastaju iz izneverenih Ijubavi osećajima krajnje nestalnog karaktera; i da oni, iako se povremeno ispoljavaju nasilno, kao i žal za mrtvima, uskoro prolaze jedva ostavljajući za sobom i traga svog prethodnog postojanja.

Možda je i bio u pravu što se tiče najvećeg broja takvih osećanja; ali zasigurno je pogrešio kad je primenio tu vrstu životne mudrosti na svoju ćerku Džoanu. Ona je bila jedno od onih retkih stvorenja čija srca ne može da zavede svaki nadmeni hvalisavac koji bi u njihove uši došapnuo izraze svoje naklonosti. Ne, ona je bila sposobna, izrazito sposobna da voli jednom, ali samo jednom; i kao orhideja, koja u svojoj neizmernoj lepoti procveta jednom i nikada posle, ona je dopustila svom srcu da se preda blagom uticaju Ijubavi koja je, jednom skršena zlom sudbom, nestala zauvek.

„Stvarno, Džoana,“ rekla je gospoña Oukli pravim propovedničkim tonom, „izgledaš toliko bledo i bolesno da ću neizostavno morati da razgovaram s gospodinom Lupenom o tebi.“

„Gospodin Lupen je, draga moja, na svoj način možda veoma dobar kao paroh,“ rekao je majstor optičar, ,,ali ne vidim šta bi on mogao da preduzme u vezi sa Džoaninim bledilom.“

„Pobožan čovek, gospodine Oukli, može da preduzme sve u vezi sa svakim.“

„Onda je on zasigurno najnesnosniji dosadnjaković koji postoji i ne čudim se što su ga neki ljudi izbacili iz

svojih kuća, kao što sam čuo da se dogodilo gospodinu Lupenu.“

„Ako i jeste, gospodine Oukli, mogu ti reći da je u tome njegova slava. Gospodin Lupen voli da pati za veru; a ako će sutra postati mučenik, sasvim sam sigurna da će mu to pružiti zadovoljstvo.“

„Draga moja, sasvim sam siguran da to neće pružiti njemu ni polovinu zadovoljstva koju će pružiti meni.“

„Shvatam tvoju insinuaciju, gospodine Oukli, voleo bi da on bude ubijen zbog svoje svetosti, ali iako ti govoriš takve stvari za svojom trpezom, nećeš to reći kad on doñe na čaj danas popodne.“

,,Na čaj, gospoño Oukli? Zar ti nisam mnogo puta rekao da neću tog čoveka u svojoj kući?“

,,A zar ja nisam tebi, gospodine Oukli, dvostruko više puta rekla da će on doći na čaj? A pošto sam ga sada pozvala, to se ne može otkazati.“

„Ali, gospoño Oukli...“ „Tvoje reči nemaju svrhe. Gospoñin Lupen dolazi na

čaj i dolaziće; a ako ti se to ne dopada, možeš da izañeš. Eto, sigurna sam da se sada ne možeš žaliti, kad si zapravo slobodan da izañeš; ali ti si kao pas ograñen žicom, gospodine Oukli, ja to dobro znam i ništa ti nije po volji.“

„Divne li slobode zaista, da izañem iz sopstvene kuće da bih u nju pustio nekog ko mi se ne sviña!“

„Džoana, draga moja,“ rekla je gospoña Oukli, „mislim da mi se vraća stara boljka, lupanje srca i histerija. Znam šta ju je izazvalo - surovost tvog oca; a samo zbog toga što je ñoktor Fungus stalno ponavljao da mi je potreban potpuni mir, tvoj otac je ugrabio priliku kao neka divlja zver, ili pobesneli manijak, da pokuša da mi izazove bolest."

Gospodin Oukli je skočio, zalupao nogama po podu, i izgovorivši nešto o mogućnosti da uskoro zaista postane manijak, odjurio u svoju radnju i dao se na poliranje naočara kao da mu od toga život zavisi.

Ova mala svaña izmeñu njenog oca i majke je sigurno imala privremeni učinak skretanja pažnje sa Džoane i ona je mogla da namesti izraz vedrine koju nije osećala; ali i ona je delom osećala isto što i njen otac prema gospoñinu Lupenu, i krajnje odlučno se pobunila protiv toga da sedi za bilo kakvim obrokom sa tom osobom, tako da je gospoña Oukli ostala u manjini, odnosno usamljena po ovom pitanju koje, možda, kao što je ona u potpunosti i očekivala, uostalom i nije bilo neko važno pitanje.

Džoana se popela uz stepenice u svoju sobu, iz koje se pružao pogled na ulicu. Bila je to starinska kuća, s balkonima na prednjoj strani, i dok je letargično gledala na Ulicu For, koja u to vreme nije bila ni blizu toliko važna saobraćajnica kao što je to danas, videla je neznanca koji je stajao u ulazu na suprotnoj strani ulice, i netremice gledao u njenu kuću, a kad je primetio da ga ona gleda, smesta je prešao ulicu i bacio nešto na balkon na prvom spratu. Zatim je dodirnuo svoj šešir i brzo otišao niz ulicu.

Džoani je odmah palo na pamet da bi to mogao biti neki glasnik od onoga za čiji se život i dobrobit ona toliko duboko bojala. Stoga ne treba da čudi što je ona uplašeno jurnula dole na balkon sa imenom Marka Indžestrija na usnama, da čuje i vidi da li je stvarno to u pitanju.

Kad je stigla na balkon, na njemu je našla parče papira u koje je bio zamotan kamen da bi mu dao težinu, tako da može lako da se dobaci na balkon. S ustreptalim očekivanjem, ona je razmotala papir i na njemu pročitala sledeće reči: ,,Za vesti o Marku Indžestriju doñite u Templ Gardens sat pre zalaska sunca i nemojte se plašiti da se obratite čoveku koji će u ruci držati belu ružu.“

,,On je živ! On je živ!“, povikala je. „Živ je, radost se ponovo vraća u moje grudi! O, sad je svetlost dana i sunce u poreñenju sa crnom ponoći očaja. Mark Indžestri je živ i ja ću još biti srećna.“

Sakrila je parčence papira sebi u nedra, a zatim, pljesnuvši rukama sa izrazom olakšanja na licu, ponovila je kratak, ali izražajan sadržaj poruke, dodajući: ,,Da, da,

biću tamo; bela ruža je znak njegove čistote i naklonosti, njegove besprekorne ljubavi i zbog toga je njegov glasnik nosi. Biću tamo. Jedan sat pre zalaska sunca, ma dva sata pre zalaska sunca, biću tamo. Radost, radost! On je živ, on je živ! Mark Indžestri je živ! Možda je takoñe uspeo u svojoj nameri, vratio se da mi kaže da može da me učini njegovom i da se nikakva prepreka ne može pojaviti da osujeti naš brak. O, vreme, vreme, pojuri napred najbrže što možeš.“

Otišla je u svoje odaje, ali ne kao poslednji put plačući, već sa smeškom; otišla je da se osmehne svojim prethodnim strahovima, i prihvati filozofiju koja pretpostavlja da mnogo više patimo zbog zebnje od stvari koje se uopšte nisu dogodile nego od stvarnih katastrofa koje su se punom snagom sručile na nas.

„O, da je samo taj glasnik došao juče,“ reče ona. „Kakvih bi mučnih sati bila pošteñena! Ali, neću se žaliti; ne može se reći da se žalim na sadašnju radost zbog toga što nije došla ranije. Biću srećna kad mogu, a svesna toga da ću uskoro čuti blagoslovene vesti o Marku Indžestriju, odagnaću svaki strah.“

Nestrpljenje koje je sada osećala nosilo je sa sobom svoje bolove i kazne, a ipak je to bilo sasvim drugačije osećanje od bilo kog koje je ranije istrpela i zasigurno daleko povoljnije nego potpuni bol koji ju je bio obuzeo dok je iščekivala bilo kakvu vest o Marku Indžestriju.

Bilo je čudno, jako čudno, što joj uopšte nije pala napametmisao da vesti koje ima da čuje od neznanca u Templ Gardenu mogu da budu loše, ali nema sumnje da joj nije sinula takva pomisao i iščekivala je sastanak bez pomisli o krajnje nepovoljnim vestima.

Stalno je sebi postavljala pitanje da li treba da kaže ocu šta se dogodilo, ali kad bi pomislila na to, brzo bi odbacila takve misaone sugestije i punom snagom se prepuštala prirodnoj sklonosti da tajne o svojoj sreći čuva za sebe.

Ipak, nije bila toliko nepravična da ne oseti kako se

prema ocu odnosi nepravedno kad na njega svaljuje svu svoju tugu (kao što se desilo), a onda od njega sakrije sve ono radosno što je povezano sa istim slučajem.

To je bilo nešto što verovatno neće nastaviti da radi, pa je donela odluku da rastereti svoju savest muka koje bi inače imala tako što će mu nakon razgovora u Templ Gardensu reći kakav je bio ishod tog razgovora; ali nije mogla da se odluči da mu išta kaže pre toga, bilo je tako prijatno i ugodno sačuvati tajnu samo za sebe i osećati da samo ona zna kako je njen dragi ostao potpuno veran, toliko da je zakasnio samo jedan dan da joj se javi, a i to kašnjenje možda nije bilo njegova krivica.

I tako je ona premišljala u sebi i pokušavala da prekrati sate pune nestrpljenja, ponekad uspevajući da zaboravi koliko je još mnogo vremena ostalo do zalaska sunca, a ponekad je osećala kao da se svaki minut svojeglavo rasteže na deset puta duže trajanje od svog uobičajenog samo da bi nju pritiskao.

Bila je rekla da će umesto sat pre zalaska sunca doći u Templ Gardens dva sata pre, i držala je svoju reč pošto je, izgledajući srećnije nego nedeljama unazad, zabrzala niz stepenice kuće svoga oca, i taman je htela da izañe na privatni izlaz kad joj pažnju privuče neka čudna ljudska prilika koščatog izgleda.

To ne beše niko drugi do prečasni gospodin Lupen: on je bio visok čovek neobičnog izgleda, a ovom prilikom je došao kako bi on rekao na konjskim leñima, to jest, jahao je veoma sitnog ponija, koji je izgledao potpuno neprikladno da nosi njegovu težinu i bio tako nizak da bi prečasni, samo da nije isturio noge upolje pod uglom, neizostavno morao njima da dodiruje zemlju.

„Slava Gospodu!“, reče on: „Presreo sam ñavola. Devojko, došao sam ovde na poziv tvoje majke, a ti ćeš ostati i popiti s nama napitak zvani čaj.“

Džoana jedva da se udostojila da ga i pogleda nego je, privukavši ogrtač bliže sebi, pošto je on imao toliko drskosti da je povuče za njega, produžila dalje, tako da je

prečasni ostavljen da se sam snalazi kako ume. ,,Stani!“, viknuo je on, „Stani! Vidim sasvim jasno da

te ñavo sasvim obuzeo: sasvim jasno vidim - neka mi se Gospod smiluje! Ova životinja ima nešto protiv mene i u to nema nikakve sumnje.“

Ova zadnja primedba poticala je otud što se poni ritnuo na veoma čudan način.

„Plašim se, gospodine,“ reče jedan momak - niko drugi nego naš stari poznanik Sem, „plašim se da se nešto dešava sa tim ponijem.“

Poni se ponovo ritnu kopitama na isti neobičan način. „Sačuvaj me Bože!“, reče prečasni, „Nikada pre nije

ovo radio. Ja - evo ga opet - hoće da me ubije! Mladiću, molim te za pomoć da sjašem; mislim da te poznajem, ti si sestrić bogobojazne gospoñe Pamp - ova životinja zaista želi da mi doñe glave!“

U tom trenutku se poni tako žestoko ritnuo da je gospodin Lupen stvarno poleteo preko njegove glave i napravio potpun premet, dočekavši se na pete u dvorište majstora za naočare; a na nesreću se zadesilo da je u tom trenutku gospoña Oukli, začuvši napolju raspravu, izjurila napolje, i prvo što je uradila bilo je opružanje ispred nogu gospoñina Lupena.

Sem je osetio da je sada vreme da ode; a pošto mi ne volimo nerazjašnjene misterije, možemo stoga da razjasnimo kako su ova čudna zbivanja usledila: zbog toga što je Sem u sitničarnici preko puta kupio čioda za pola penija i zabavljao se bockajući ponija prečasnog Lupena u stegna, poni, koji nije bio navikao na tako nešto, žestoko se ritao u odgovor na to, i tako je došlo do zabeleženih zbivanja.

Džoana Oukli se bila udaljila svojim putem pre nego što je prečasni ubačen u kuću njenog oca na način koji smo opisali, tako da uopšte to nije videla, niti bi je bilo briga i da jeste, pošto je njen um u celini bio posvećen zadatku na koji se uputila.

Dok je išla onom stranom Ulice Flit na kojoj se nalazila kuća i radnja Svinija Toda, radoznalost ju je nagnala da na trenutak zastane i pogleda psa setnog izgleda koji je tu stajao zagledan u vrata.

Izraz bola se nepogrešivo video na tom stvorenju, i, gledajući u njega, videla je kako se vrata radnje lagano otvaraju i neko baca napolje komadić mesa.

,,To su fini ljudi,“ reče ona, ,,ko god da su.“ Ali, kada je videla da se pas s gañenjem okreće od mesa, i kad je opazila da je po mesu posut beli prah, smesta joj je paio na pamet da je meso otrovano i bačeno sirotoj životinji samo da bi stradala.

Kad je ugledala grozno lice Svinija Toda zagledano u nju, kroz delimično otvorena vrata, više uopšte nije sumnjala u to, pošto je samo to lice bilo sasvim dovoljno da potvrdi spremnost ove osobe na svaku vrstu zlodela.

Prošla je dalje zadrhtavši, na trenutke pomišljajući da pas ima veze sa njenom sudbinom ili bar okolnostima koje će odlučivati o njenoj sudbini.

Nedostajao je još puni sat do dogovorenog vremena sastanka kada je stigla do Templ Gardensa i ona je, delimično kriveći sebe što je toliko poranila, sela na jednu od klupa da razmisli o prošlosti i prizove u svoje sećanje (uz svu živahnu svežinu predanosti mlade zaljubljene devojke) mnoge nežne reči koje je povremeno izgovarao pre dve godine onaj u čiju odanost nikad nije sumnjala i čija je slika bila urezana u dubini njenog srca.

ŠESTO POGLAVLJE

Sastanak u vrtovima i razgovor pun straha

Sat na Templu je izbio čas u kom je trebalo da bude sastanak i Džoana se bojažljivo osvrnu oko sebe tražeći bilo koga ko bi naizgled podsećao na osobu kakvu bi Mark Indžestri možda odabrao da mu bude glasnik.

Skrenula je pogled prema kapiji, pošto je pomislila kako je čula da se zatvara, i tad je videla čoveka gospodskog izgleda, ogrnutog u kaput, koji se osvrtao oko sebe, naizgled tražeći nekoga.

Kad ju je primetio, smesta je ispod kaputa izvadio belu ružu i sledećeg trenutka su se susreli.

,,Da li imam čast da govorim sa gospoñicom Džoanom Oukli?“

,,Da, gospodine, a Vi donosite poruku od Marka Indžestrija?“

„Jesam, to jest, ja sam onaj koji vam donosi vesti o Marku Indžestriju, iako me boli što kažem da nisam glasnik kog je on neposredno poslao da vam donese poruku.“

„O! Gospodine, izgledate tužno i ozbiljno, izgledate kao da ćete objaviti da se dogodila neka nesreća. Recite mi da nije tako, recite mi odmah ili će srce da mi

prepukne!“ „Priberite se, damo, preklinjem vas.“ „Ne mogu - ne usuñujem se, osim ako mi ne kažete

da je živ. Recite mi da je Mark Indžestri živ i onda ću biti samo strpljenje; recite mi to, i nećete od mene čuti ni slovca. Recite mi tu reč odmah - odmah! Surovo je, verujte mi, držati me u ovakvoj napetosti.“

„Ovo je jedan od najtužnijih zadataka na koje sam ikada naišao,“ rekao je neznanac, dok je vodio Džoanu do klupe da sedne. „Prisetite se, moja damo, kako smo mi stvorenja zavisna od slučajnosti i okolnosti - prisetite se kako i najnevažnije okolnosti utiču na nas, sputavajući nas ili nas terajući u očaj ili na pokoravanje; prisetite se na kako se krhke osnove oslanja život i najboljih meñu nama.“

„Nemojte više - nemojte više,“ kriknula je Džoana sklapajući ruke, „sada sve znam i sasvim sam upropaštena.“

Spustila je lice u ruke i stresla se u bolnom grču. „Mark! Mark!“, zaridala je, „Otišao si od mene! Nisam

mislila na ovo - nisam mislila na ovo. O, nebesa! Zašto sam poživela toliko da dobijem priliku da čujem ovakve strašne vesti? Izgubljeno, izgubljeno sve je izgubljeno! Bože na nebesima! Kakva je svet sad pustoš za mene!“

„Dozvoli mi, damo, da te zamolim da potisneš taj neobuzdani bol i stvarno saslušaš ono što imam da ti otkrijem. Ima mnogo toga da se čuje i mnogo sa čim da se računa; a ako zbog svega onog što znam, ne mogu, ne usuñujem se da kažem da je Mark Indžestri živ, isto tako neću ni reći da ga nema više.“

„Reci opet - izgovori opet te reči! Onda ima nade - o, ima nade!“

„Ima nade, a bolje je da tvoja svest prvo primi šok od mogućnosti smrti onoga kog si tako nestrpljivo iščekivala, a zatim, iz onoga što ću ti saopštiti, prikupi nadu da možda nije tako. To je svakako bolje nego da isprva očekuješ previše, a da onda ta tvoja očekivanja budu

grubo uništena.“ „Tako je - tako je; to je ljubazno od tebe, a ako ne

mogu da ti zahvalim kao što bi trebalo, ti ćeš znati da je to zato što sam u stanju prevelike uzbuñenosti, a ne zato što to ne bih htela; razumećeš to - sigurna sam da ćeš to razumeti.“

„Nemoj da mi se izvinjavaš. Veruj mi da sasvim mogu da razumem sve što bi mogla da kažeš i sve što sigurno osećaš. Treba da ti kažem ko sam ja, da bi mogla da imaš poverenja u ono što treba da ti saopštim. Zovem se Džeferi i pukovnik sam u Indijskoj armiji.“

„Veoma sam vam zahvalna, gospodine, ali Vi ste već stekli moje poverenje, imenom Marka Indžestrija, koje je sasvim dovoljno za to. Ponovo živim u nadi koju ste mi dali, da je on još živ i u toj nadi ću rado ostati, što će mi omogućiti da izdržim sve ono što imate da mi kažete, (šta god to bilo), i sa osećanjem da kroz mnoge patnje na kraju, ipak, možda doñe sreća. Otkrićete da sam vrlo strpljiva, o da, vrlo strpljiva - toliko strpljiva da ćete jedva i videti pustoš koju je bol već napravila u meni.“

Dok je govorila, pritisnula je rukama grudi i pogledala ga u lice sa izrazom takve patnje da se srce slamalo od tog prizora. On je bio primoran, iako nije bio navikao da se razneži, da zastane na nekoliko trenutaka pre nego što je mogao da nastavi sa zadatkom koji je sebi postavio.

„Izneću to što je kraće moguće,“ rekao je, ,,u skladu. sa izjavom koju moram da dam, a moram započeti pitanjem da li si svesna pod kakvim je okolnostima Mark Indžestri otišao iz zemlje?“

„Ovoga jesam svesna: da je svaña sa njegovim ujakom, gospodinom Grantom, bila veliki razlog i da mu je glavno stremljenje bilo da popravi svoj materijalni položaj, tako da možemo da budemo srećni i nezavisni od onih koji ne gledaju blagonaklono na naš planirani brak.“

,,Da, ali mislio sam: da li si svesna u kakvu vrstu pohoda se uputio u indijska mora?“

,,Ne, ne znam ništa više; sastali smo se na ovom

mestu, rastali smo se na onoj tamo kapiji, i nikad se ponovo nismo sreli.“

„Onda imam nešto da ti kažem, da bih svoje izlaganje učinio jasnim i otvorenim.“

„Slušaću Vas sa tako dubokom pažnjom da ćete videti kako mi je čitava duša obuzeta onim što ćete reći.“

Oboje su seli na klupu, i dok Džoana nije odvajala očiju sa lica svog sagovornika, te izvore velikodušnih i plemenitih osećanja, on je počeo da joj iznosi dogañaje koji joj se nikada neće izbrisati iz sećanja i za koje se veoma duboko zainteresovala.

„Moraš znati da se ono što je toliko raspalilo maštu Marka Indžestrija sastojalo iz ovoga. Ovde u London došao je čovek sa dobro potkrepljenim i izuzetno valjano sastavljenim izveštajem da je na jednom malom ostrvu kraj Indijskih mora otkrivena reka koja na svom putu ka okeanu u sebi nosi ogromne količine zlatnog praha. On je svoju priču ispričao tako dobro, i naizgled je tako savršeno vladao svim činjenicama povezanim sa njom, da jedva da je uopšte bilo mesta sumnji o tom pitanju.

Stvar je čuvana u tajnosti i nije se pričalo o njoj; neki uticajni ljudi su održali sastanak - uticajni u smislu novca koji poseduju - meñu kojima je bio jedan koji je prema Marku Indžestriju gajio izuzetno prijateljska osećanja; tako da je Mark prisustvovao sastanku sa tim svojim prijateljem, iako je osećao da je krajnje nepodoban da, zbog nedostatka sredstava, uzme ikakvog učešća u poslu.

Ali, on nije bio svestan kakve su velikodušne namere njegovog prijatelja u pitanju, dok mu nisu predočene, a one su sastojale od sledećeg: on, prijatelj, trebalo je da obezbedi neophodna sredstva za poduzimanje poduhvata i rekao je Marku Indžestriju da će, ako želi lično da krene na pohod, podeliti s njim ono što bude stečeno, šta god to bude bilo.

Dakle, možeš da zamisliš koliko je, za mladog čoveka poput Indžestrija, potpuno lišenog vlastitih sredstava, ali poletne i preduzimljive naravi, takva ponuda bila izazovna.

Odmah je sa zadovoljstvom prihvatio i istog trenutka se zainteresovao za taj veoma detaljno i jasno opisan posao. On mu je potpuno obuzeo maštu, predstavljajući mu se u najizazovnijem svetlu, a po opisu njegovog poletnog raspoloženja koji sam ja čuo, mogu da zamislim sa kakvim se elanom i raspoloženjem upustio u takvu jednu stvar.“

„Dobro ste ga poznavali,“ reče Džoana, nežno. ,,Ne, nikada ga nisam video. Sve što kažem u vezi sa

njim potiče iz opisa drugog čoveka koji ga je dobro znao i koji je plovio sa njim na brodu koji je na kraju krenuo iz Londonske luke na daleki i nesiguran pohod koji sam pomenuo.“

„Taj čovek, ko god on bio, morao je dobro poznavati Marka Indžestrija i uživati njegovo veliko poverenje da bi mogao biti u mogućnosti da ga tako tačno opiše.“

„Verujem da je bilo tako, a iz usta tog čoveka, umesto mojih, trebalo je da čuješ ono što sada izgovaram. Taj gospodin, čije ime glasi Tornhil, trebalo je da ti saopšti ovu poruku, ali izgleda da je sprečen nekom čudnom nezgodom, inače ti ne bi bila ovde slušajući mene na ovu temu koju bi on bolje prepričao.“

,,A on je juče trebalo da doñe kod mene?“ „Trebalo je.“ „Onda je Mark Indžestri održao svoju reč, i da nije

bilo nepovoljnih okolnosti koje su sprečile njegovog glasnika, ja bih juče čula ono što mi Vi danas iznosite. Molim Vas da nastavite, gospodine, i oprostite mi zbog prekidanja“

„Nema potrebe da te gnjavim svim pregovorima, problemima i teškoćama koje su iskrsle pre nego što je ekspedicija mogla valjano da započne; dovoljno je da kažem da je najzad, nakon mnogo nerviranja i nevolja, započeta, i brod je dobio propisne dozvole i posadu za svrhu putovanja u Indijska mora u potrazi za blagom, za koje je prvi pustolov koji je imao hrabrosti da ga potraži javio da je tamo.

Bilo je to veličanstveno plovilo. Video sam kako plovi

mnoge milje polazeći iz Engleske pre nego što je potonulo pod talase, da nikad više ne izroni.“

,,Potonulo!“ ,,Da, bio je to zlosrećan brod i potonuo je; ali ne

smem da brzam dopusti da nastavim svoju priču po redu.“ Brod se zvao Zvezda, i ako su oni koji su putovali na

njemu podizali pogled ka zvezdama pitajući se za svoju sudbinu, bili su sasvim u pravu, može se smatrati da je ta zvezda za njih bila pogubna, stoga što im je na kraju dodeljena samo gorčina i razočaranje.

A Mark Indžestri, rekli su mi, bio je čovek najispunjeniji nadom na celom brodu. U svojoj mašti je već mogao da zamisli sebe kako brodom plovi kući, opterećen i pretrpan bogatstvom one bleštave reke.

Već je zamišljao šta može da uradi sa svojim zamašnim bogatstvom, i ne sumnjam da je, zajeñno sa mnogima koji su pošli u taj pohod, u mašti u punoj meri uživao u trošenju bogatstva koje će steći - možda zapravo i više nego da ga je stekao u stvarnosti.

Meñu pustolovima je bio i jedan Tornhil, koji je bio poručnik u Kraljevskoj mornarici, a izmeñu njega i mladog Indžestrija se razvilo izuzetno prijateljstvo - prijateljstvo tako jako i moćno da ne može biti sumnje da su oni jedan drugom izneli sve svoje nade i strahove; a ako je išta moglo značajno prekratiti dosadu takvog teškog putovanja kakvo su ovi pustolovi preduzeli, to je zasigurno bio otvoren razgovor i poverljiva razmena mišljenja izmeñu dva tako srodna duha kao što su bili Tornhil i Mark Indžestri.

Imajte na umu, gospoñice Oukli, da iznoseći ovu priču Vama, ja spajam ono što sam čuo u više raznih prilika, tako da bi pripovedanje bilo jasno i da ne bi imala problema da ga razumeš, pošto, kao što sam prethodno izjavio, nikada nisam video Marka Indžestrija, a samo sam jednom, na oko pet minuta, video plovilo u kom je krenuo na svoj pogubni pohod - jer ispostavilo se da je bio poguban - u Indijska mora. Od Tornhila sam dobio

obaveštenja tokom mnogih teških i jednoličnih sati provedenih na putovanju kući iz Indije.

Izgleda da je Zvezda bez ikakve nezgode ili dogañaja vrednog opisivanja stigla u Indijski okean i verovatno odmah pronašla mesto gde treba tražiti blago. Tu se susrela sa brodom koji je plovio kući iz Indije, po imenu Neptun.

Bilo je veče i sunce je tonulo na borizontu na način koji je nekako predviñao oluju. Ja sam bio na palubi tog broda iz Indije; nismo očekivali ništa ozbiljno, iako smo se pripremili za loše vreme, a kako se ispostavilo, dobro smo uradili što se toga tiče pošto nijedan, ni najstariji mornar, ne pamti oluju koja je tako naletela na obalu. Pomamna bura, koju je bilo nemoguće izdržati, oterala nas je na jug; i tek krajnjim merama, uz pomoć odvažnosti i hrabrosti pomoraca kakvoj nikad pre nisam svedočio u trgovačkoj floti, izbegli smo brodolom, ali smo skrenuli najmanje dvesta milja sa kursa; i umesto da stignemo kao što je trebalo do Rta u odreñeno vreme, bili smo na ogromnoj udaljenosti, istočno od njega.

Baš kad je oluja, koja je potrajala tri noći i dva dana, počela da posustaje, na horizontu smo videli potmuli crveni. odsjaj; pošto se takva pojava ne bi mogla očekivati na tom mestu, niti smo bili na geografskoj širini gde se mogu očekivati električne pojave na nebu, zaploviii smo u tom pravcu, s pretpostavkom koja se kasnije ispostavila kao potpuno tačna.“

„Bio je to brod u plamenu!“, rekla je Džoana. ,,Jeste.“ „Avaj! Avaj! Pretpostavljala sam to. Od početka mi je

užasna sumnja prožimala um. Bio je to brod u plamenu, a taj brod je bila...“ „Zvezdci, i dalje na kursu svog pohoda, iako daleko skrenuta nepovoljnim vetrovima i talasima. Nakon otprilike pola sata plovidbe stigli smo dovoljno blizu da jasno vidimo zapaljeni brod.

Mogli smo da čujemo huk vatre i kroz durbine smo videli kako se plamenovi uspinju uz užariju i preskaču sa

katarke na katarku, kao pobesnele guje, oduševljene razaranjem koje čine. Podigli smo sva jedra i zategnuli svaki pedalj platna koji smo imali da stignemo do zlosrećnog broda, pošto su udaljenosti koje na moru izgledaju male zapravo ogromne i nakon sat vremena hitre plovidbe sa razapetim svakim komadom platna na brodu, uspeli smo tek da stignemo do zlosrećne lañe; ali, zamisli koliko razaranje može da napravi vatra za sat vremena!

Brod je bio osuñen na propast. Sudbina mu je odredila da mora da nestane i dugo pre nego što smo stigli na mesto na kom je bespomoćno plutao na sada već prilično mirnoj vodi, videli smo blistavi stub varnica kako se diže u nebo. Onda se preko površine mora razlegao glasan huk i sve se umirilo - brod je nestao, i vode su se sklopile nad njima zauvek.“

„Ali kako ste znali,“ rekla je Džoana kršeći ruke, a bledilo njenog lica je odavalo duboku zainteresovanost za ovu priču, „kako ste znali da je taj brod ZvezdaP. Zar to nije mogla da bude neka druga zlosrećna laña koja je doživela tako jezivu sudbu?“

„Reći ću ti: iako smo videli kako brod tone, zadržali smo pravac plovidbe, ulažući najveći napor da stignemo do tog mesta, u nadi da ćemo pokupiti nekog od posade koja je zasigurno iz sve snage pokušavala da napusti zapaljeni brod u čamcima.

Kapetan trgovačkog broda držao je durbin ispred oka i tad mi je rekao: ’Tamo pluta krhotina broda, a nešto je zakačeno na nju; ne znam da li je to možda čovek, ali ono što mogu da opazim izgleda mi kao glava nekog psa.’

Pogledao sam i sam kroz durbin, i video istu stvar; ali dok smo se približavali, otkrili smo da je to veliki komad olupine, na koji su se zakačili čovek i pas, i držali se za njega očajničkom snagom. U sledećih deset minuta ukrcali smo ih na brod - čovek je bio poručnik Tornhil kog sam prethodno spomenuo, a pas je pripadao njemu.

Ispričao nam je da je brod koji smo videli da gori bila Zvezda? da nikada nije stigla do svog cilja i da on misli da

je sve potonulo osim njega i njegovog psa; pošto, iako je jedan od čamaca spušten sa broda, posada je tako očajnički jurnula u njega da je potonuo i sve je propalo.

On sam je bio tako iscrpljen da je, nakon što nam je ovo predočio, prošlo nekoliko dana pre nego što je ustao iz svoje ležaljke; ali kad je ustao i počeo da se druži sa nama, otkrili smo ña je to pametan, vedar sadrug - upravo onakav kakvog bismo rado imali na brodu, a kapetanu i meni je u poverenju izneo kakav je bio cilj putovanja Zvezde, kao i prethodne pojedinosti sa kojima sam te upoznao.

A onda, tokom noćne straže, dok je blaga i divna

mesečina izgledala primamljivo i više nego inače, a on i ja stajali na palubi uživajući u svežini noći nakon žestoke dnevne vreline u tropima, on mi je rekao: „Kada stignem u London imam jedno veoma tužno poslanje koje treba da obavim. Na našem brodu je bio mladić po imenu Mark Indžestri; a nedugo pre nego što je brod na kom smo bili potonuo, on me preklinjao da u Londonu pronañem mladu damu po imenu Džoana Oukli, ćerku majstora za naočare, pod uslovom da ja preživim, a on strada; u vezi sa tim dogañajem je imao tako snažan predosećaj da mi je dao bisernu ogrlicu koju je trebalo da joj predam u njegovo ime; ali gde je nabavio bisere nisam imao ni najmanje predstave, pošto su bili neprocenjive vrednosti.

Gospodin Tornhil mi je pokazao bisere, koji su bili

različitih veličina, grubo meñusobno povezani, ali od ogromne vrednosti; a kad smo stigli do reke Temze, što je bilo pre samo tri dana, otišao je od nas zajedno sa svojim psom, noseći sa sobom svoju bisernu ogrlicu, da pronañe mesto gde ti živiš.“

„Avaj! Uopšte nije došao.“ ,,Ne; iz istrage koju smo bili u stanju da

preduzmemo, i iz svih informacija koje smo mogli da prikupimo, izgleda da je nestao negde oko Ulice Flit.“

„Nestao!" „Da; pratili smo ga do stepenica Templa, a odatle do

brijačnice koju drži čovek po imenu Svini Tod; odatle pa dalje nismo mogli da doñemo ni do kakve informacije.“

„Svini Tod!“ ,,Da, a ono što slučaj čini još čudnijim, ni sila ni

ubeñivanje nisu mogli da ubede Tornhilovog psa da napusti to mesto.“

„Videla sam ga - videla sam životinju, a ona je pogledala preklinjući, skoro nežno, u moje lice, ali malo sam razmislila, kad sam zastala da pogledam tu tužnu, ali odanu životinju, kako ona učestvuje u mojoj sudbini. O! Mark Indžestri, Mark Indžestri, da li mogu da se usudim i poverujem da si živ kada je sve ostalo propalo?“

„Rekao sam ti sve što sam mogao, a u skladu sa sopstvenom procenom, ti možeš da očuvaš nadu ili je izbrišeš zauvek. Nisam od tebe prikrio ništa što bi moglo da stvar prikaže bilo u boljem, bilo u gorem svetlu - ništa nisam ni dodao; sve si čula prosto onako kako je meni rečeno.“

“Izgubljen - on je izgubljen!“ „Moja damo, ja sam čovek koji uvek daje prednost

izvesnosti bilo koje vrste u oñnosu na napetost; iako se, sve dok nema sigurnih dokaza o nekoj smrti, sasvim lako može pretpostaviti da taj život i dalje teče, ipak moraš shvatiti, po izveštaju o svim okolnostima, na koliko slabašnim temeljima se mora držati tvoja nada.“

,,Ja nemam nade - nemam nade - on je zauvek izgubljen za mene! Bilo je ludilo verovati da je živ. O! Mark, Mark! I da li je ovo kraj naše predane ljubavi? Da li sam zaista poslednji put pogledala to lice kad smo se rastali na ovom mestu?“

,,Neizvesnost,“ rekao je pukovnik Džeferi, želeći da se što manje meša u njenu sopstvenu tugu, „neizvesnost koja takoñe preovlañuje u vezi sa sudbinom jadnog gospodina Tornhila, žalosna je stvar. Plašim se da one dragocene bisere koje je imao nije video neko ko se ne bi

ustručavao da ih se dokopa njegovom smrću.“ ,,Da, zaista tako izgleda; ali šta meni znače biseri? O!

Da su bar potonuli na dno tog Indijskog mora, odakle su uzeti. Avaj, avaj! Njihova žudnja za dobiti je izazvala sva ova zla. Mogli smo ovde da budemo siromašni, ali bismo bili srećni. Bili bismo bogati srećom, ali sad je sve izgubljeno i svet ne može da mi ponudi ništa što bih želela, osim jednog komadića zemlje dovoljnog da mi bude grob.“

Klonula je preko rukohvata klupe i prepustila se takvoj bujici suza da je pukovnik Džeferi osetio kako se ne usuñuje da je ometa.

Postoji nešto izuzetno sveto u istinskom bolu, što posmatrača ispunjava strahopoštovanjem, i pukovnik Džeferi je nesvesno, osećajući poštovanje, odstupio nekoliko koraka i sačekao dok izliv očajničke patnje nije prošao.

Tokom tih nekoliko kratkih trenutaka načuo je reči

koje je izgovorio, čija je patnja naizgled na sličan način izvirala iz tog nepresušnog izvora svih muka, razočaranja u Ijubav. Nedaleko odatle sedela je devica, ne toliko mlada da bi je nazvali šiparicom, ali i dalje ne u tako poodmaklom dobu da bi se sva njena lepa osećanja skršila pod uticajem nemilosrdnog sveta, i on je slušao dok je devica govorila.

„Nemar je ono što me ubolo u srce,“ rekla je. „Samo jedna napisana ili izgovorena reč, jedna ljubavna poruka koja mi kazuje da uspomena na ijubav koju sam smatrala večnom i dalje lebdi u tvome srcu, bila bi dovoljna da uteši, ali ona nije stigla, i ja sam biia potpuno očajna.“

„Slušaj me,“ reče njen sagovornik, ,,i ako bi ikad uopšte mogla da poveruješ da neko ko istinski voli može biti surov da bi bio nežan, veruj da sam ja taj. Na neko vreme sam podlegao opčinjenosti strašću koja se nikad nije istinski naselila u mom srcu, ali ipak je to bilo daleko ñublje osećanje od strasti, tim više što se nijednog

trenutka neka zla pomisao nije izmešala sa njegovim čistim stremljenjima.

Bio je to san o sreći koji je na vreme potisnuo uspomenu koja nikada ne sme da bude zaboravljena; ali kad me grubo prodrmala činjenica da oni čije je mišljenje od veće važnosti za tvoju dobrobit i tvoju sreću ne znaju ništa o Ijubavi, osim u njenom najprostijem obliku, odmah je postalo neophodno iskoreniti osećanje koje, svojim trajanjem, ne bi moglo u budućnosti doneti ništa osim zla.

Možda i ne možeš da zamisliš, i možda nikada nećeš

znati za njih, jer ne mogu da opišem te boli srca kojima sam platio istrajnost da se nastavim ponašati tako kako sam osećao da sam dužan prema tebi - koliko god me srce bolelo zbog toga. Pristao sam da verujem kako će se tvoja ljubav pretvoriti u ravnodušnost, možda i u mržnju; da će te svest o tome da si omalovažena izazvati da se braniš sa svim svojim ženskim ponosom i tako ćeš se izdići iznad kajanja. Zbogom, zauvek! Ne usuñujem se da te volim istinski i iskreno i zato je bolje da se rastanemo nego da istrajavamo u varljivom snu koji samo može da se okonča u propadanju i tugovanju.“

„Jesi li čula ove reči?“, šapnuo je pukovnik Džeferi Džoani. „Vidiš da i drugi pate i to iz istog razloga, gubitka ljubavi.“

„Vidim. Otići ću kući i moliti se za snagu da sačuvam svoje srce od ove žalosti i muke.“

„Nikad do sada istinska ljubav se nije razvijala bez nevolje;*(Šekspir – San letnje noći I,I) ne čudi se zbog toga, Džoana Oukli, što je tvoja doživela takvu propast. To je veliko prokletstvo najuzvišenijih i najplemenitijih osećanja za koje je čovečanstvo sposobno, da dok pod srećnim okolnostima one izazivaju ogromnu količinu sreće, čim se dogodi nešto nepovoljno, oni postaju najplodnije tlo za bujanje nesreće. Treba li da te otpratim?“

Džoana je osećala zahvalnost što je mogla da se

nasloni na pukovnikovu ruku dok je išla kući, a kad su prošli pored berbernice iznenadili su se kad su videli da nema ni psa ni šešira.

SEDMO POGLAVLJE

Berberin i draguljar

Noć je, a čovek, jedan od najpoznatijih draguljara u Londonu, ali ipak skroman i pored sveg bogatstva, spušta kapke na izlozima svoje radnje.

Taj draguljar je star čovek, njegova retka kosa je seda, a ruke mu se tresu dok zaključava brave na njima, pa zatim, stalno iznova proverava i trese svaki kapak, da se uveri da je radnja dobro osigurana.

Ta njegova radnja nalazi se u Murfildsu, u to vreme mestu koje su veoma često posećivali prodavci plemenitih metala i dragog kamenja. Nameravao je da uñe na svoja vrata, pošto je upravo zadovoljno pogledao kapke na radnji, kad mu priñe visok, neskladno grañen čovek. Taj čovek je nosio trorogi šešir, premali za njega, nasañen na vrh njegove ogromne, ružne glave, dok je kaput na njemu imao ogromne revere, dovoljno velike da se od njih skroji drugi kaput normalnih dimenzija.

Naši čitaoci će bez poteškoća prepoznati Svinija Toda, i razumljivo je da se stari draguljar sitnog rasta prenuo kad mu se obratila osoba ovako neprivlačnog izgleda.

,,Ti trguješ dragim kamenjem.“ ,,Da, tako je,“ glasio je odgovor. „Ali je prilično kasno.

Hoćeš li da kupiš ili prodaješ?“ ,,Prodajem.“ ,,Hm! A, usuñujem se da kažem da to nije nešto čime

se ja bavim; jedino što potražujem su biseri, a njih nema na tržištu."

,,A ja imam upravo bisere na prodaju,“ reče Svini Tod, „nameravam da zadržim sve svoje dijamante, granate, topaze, brilijante, smaragde i rubine.“

,,Ma ñavola! Pa nećeš valjda da kažeš kako imaš nešto od toga? Produži dalje! Ja sam prestar da se sa mnom zbijaju šale, a i čeka me večera.“

„Hoćeš li pogledati bisere koje imam?“ „Sitne i nepravilne bisere, pretpostavljam; oni nisu

vredni i neću ih; imamo mnoštvo takvih. Mi želimo prave, istinske, krupne bisere. Bisere koji vrede hiljade funti.“

„Hoćeš li pogledati ove moje?“ ,,Ne, laku noć!“ „Odlično, onda ću ih odneti gospodinu Koventriju,

gore uz ulicu. On će ih možda otkupiti od mene, ako ti ne možeš.“

Draguljar zastade. „Stani, kakve koristi od odlaska do gospodina

Koventrija? On nema sredstava da kupi ono za šta ja mogu da isplatim gotovinom. Uñi, uñi, u svakom slučaju ću pogledati šta imaš na prodaju.“ Ohrabren tim rečima, Svini Tod je ušao u malu, zagušljivu radnju niske tavanice, a draguljar je upalio svetlo i postarao se da zadrži svoju mušteriju sa druge strane pulta, pa stavio naočare i rekao: „Dakle, gospodine, gde su Vaši biseri?“

„Evo ih,“ rekao je Svini Tod spuštajući ogrlicu sa dvadeset četiri bisera pred draguljara.

Starčeve oči su se silno raširile, a on gurnu naočare naviše na čelo zagledan u lice Svinija Toda, sa neprikrivenim iznenañenjem. Zatim je ponovo spustio naočare i pošto je uzeo bisernu ogrlicu, hitro je pregledao svako pojedino zrno, nakon čega je uzviknuo:

„Pravi, pravi tako mi svega! Svi su pravi!“

Zatim je ponovo podigao naočare na čelo i još jednom se zagledao u Svinija Toda.

A ovaj reče: „Znam da su pravi. Hoćeš li da posluješ sa mnom ili

ne?“ ,,Da li ću da poslujem sa tobom? Da, sasvim sam

siguran da su pravi. Daj da pogledam ponovo. O, vidim sañ, imitacije, ali tako dobro urañene da bih stvarno, zbog njihove izuzetnosti, dao pedeset funti za njih“

,,Ja sam ljubitelj izuzetnosti,“ rekao je Svini Tod, ,,i pošto već nisu pravi, zadržaću ih. Poslužiće kao poklon nekom detetu ili nekom drugom.“

„Šta! Dati ovo detetu? Morao bi da budeš lud - to jest, ne lud, nego zasigurno nerazuman. Hajde, dakle, evo daću ti odmah sto funti za njih.“

„Slušaj ti, niti imam sklonosti niti vremena da stojim ovde i zbijam šale s tobom. Znam vrednost ovih bisera i prodaću ih tebi, što ti je inače svakodnevni i redovni posao, po ceni da i ti možeš da ostvariš pristojnu zaradu.“

„Šta nazivaš pristojno zaradom?“ „Biseri vrede dvanaest hiljada funti, a ja ću ti ih

ustupiti za deset. Šta misliš o toj ponudi?“ „Kakav je to bio čudan zvuk?“ „O, to sam se samo ja nasmejao. Hajde, šta kažeš,

odmah! Hoćemo li da sklopimo posao ili ne?“ „Saslušaj me, prijatelju, pošto znaš vrednost svojih

bisera, a ovo treba da bude čista poslovna transakcija, mislim da mogu da pronañem kupca koji će za njih dati jedanaest hiljada funti, a ako je tako, nemam ništa protiv da ti dam osam hiljada za njih.“

„Daj mi osam hiljada i da idem. Mrzim da trgujem.“ „Sačekaj malo; postoje neke prilično važne stvari koje

treba razmotriti. Moraš da znaš, prijatelju moj, da biserna ogrlica ove vrednosti ne može da se kupi kao nekoliko merica srebra od bilo koga ko bi mogao ovde da navrati. Ogrlica od bisera kao što su ovi vredi kao kuća ili imanje, i kad oni prelaze iz ruke u ruku, njihov prodavac mora da

pruži potpun uvid u to kako je došao do njih i dokaže da može kupcu da garantuje puno pravo na raspolaganje nad njima.“

„Pih! Ko će išta pitati tebe, za koga se dobro zna da si u ovom poslu i da se stalno baviš takvim stvarima?“

„Sve je to lepo i krasno, ali ne vidim zašto bih ti dao puni iznos za robu bez ikakvog dokaza o njenom poreklu?“

„Drugim rečima, hoćeš da kažeš da te nije briga kako sam došao do njih, samo ako ti omogućim da ih kupiš po ceni kradene robe, ali ako budem tražio punu cenu onda ćeš da ulaziš u pojedinosti.“

„Dobri moj gospodine, možeš da donosiš zaključke kakve hoćeš. Pokaži mi da imaš pravo da prodaš ove bisere i ne treba da tražiš kupca dalje od moje radnje.“

„Nisam raspoložen da se gnjavim sa tim, tako da ću ti poželeti laku noć, a kad opet budeš hteo bisere, nema sumnje da ću te posavetovati da ne budeš tako neverovatno savestan kada ih dobiješ.“

Svini Tod krenu krupnim koracima prema vratima, ali draguljar nije nameravao da se tako lako rastane sa njim, pošto je preskočio svoj pult sa pokretljivošću koju niko ne bi očekivao kod tako starog čoveka, i začas se našao na vratima, vičući iz sveg glasa:

„Zaustavite lopova! Zaustavite lopova! Zaustavite ga! Evo ga! Krupan momak sa trorogim šeširom! Držite lopova! Držite lopova!“

Ovi krici, ispušteni svom silinom kako već jesu, nisu mogli da budu sasvim bez učinka, nego su uzbunili ceo komšiluk i, pre nego što se Svini Tod mnogo udaljio, neki čovek je pokušao da ga dograbi za vrat, ali je odbačen tako strašnim udarcem u lice da se sledeća osoba koja je već prešla pola puta sa istom namerom okrenula i vratila nazad, misleći kako teško da vredi rizikovati sopstvenu bezbednost da se hapsi kriminalac radi javnog dobra.

Rešivši se ovako jednog od svojih dušmana, Svini Tod je, u sebi odlučivši da se jednog dana vrati i donese smrtnu presudu starom draguljaru, nervozno gledao u

potrazi za nekim dvorištem u koje bi mogao da uleti i tako se izgubi iz vida mnogim progoniteljima koji će ga sigurno napasti na otvorenoj ulici.

Ipak, njegovo nepoznavanje okoline, bilo je velika prepreka za takav postupak, pošto je, budući u velikom strahu, mogao utrčati u neku slepu uličicu i tako potpuno upasti u klopku, na milost i nemilost onima koji su ga pratili.

Jurio je ogromnom brzinom, ali bilo je potpuno zapanjujuće videti kako je mali stari draguljar trčao za njim, svaki čas padajući i uopšte se ne zaustavljajući da se pribere, kako bi se reklo, nego se kotrljajući i ustajući na noge na isti neverovatan način koji je bilo zapanjujuće videti, pogotovo kod nekog tako vremešnog i toliko naizgled nesposobnog da preduzme ikakvo telesno naprezanje.

Ipak, postojala je jedna stvar koju nije mogao nastaviti da radi, to jest nastaviti da viče ’zaustavite lopova!' jer je izgubio dah i nije mogao ni reči da izgovori. Pitanje je koliko bi dugo nastavio jurnjavu, ali njegov napredak je iznenada završen stoga što se, zapevši nogom na kamen koji je virio iz pločnika, glavačke obrušio u jedan otvoren podrum.

Ali, osobe sposobnije od sitnog starog draguljara su nastavile poteru i Svini Tod je bio žestoko pritešnjen, uprkos tome što je trčao veoma brzo. Zbog povika i krika njegovih gonilaca, novi ljudi su se uključivali u poteru, odmorni i poletni, i primicali mu se.

Ima nečeg užasnog u prizoru ljudskog bića koje tako progone njegovi srodnici, iako ne možemo imati saosećanja za čoveka kakav je Svini Tod, jer po svemu što se desilo, počinjemo gajiti neke užasne sumnje u vezi sa njim. Ipak, opšte uzevši, to ne umanjuje činjenicu da je grozno videti ljudsko biće progonjeno niz ulice.

Jurio je napred punom brzinom, udarajući svakog ko bi mu stao na put, dok najzad mnogi koji su bili brži od njega, nisu odustali od potere, ne želeći da ih obori jedan

takav udarac kakav je njegova ruka mogla da zada. Stegnuo je zube i disao kratko i teško, baš kad je

čovek iskočio iz vrata neke radnje i uspeo da ga dograbi. „Uhvatio sam te, zar ne?“, reče čovek. Svini Tod nije izgovorio ni reči nego je, primenivši

upravo čudesnu snagu, zgrabio čoveka jednom rukom za kosu, a drugom za odelo otpozadi i bacio ga kroz izlog radnje, polomivši staklo, prozorski ram i sve ostalo što se našlo na putu.

Čovek je kriknuo, pošto je to bila njegova vlastita radnja, a on je bio prodavac pomodne robe izuzetno finog tkanja, tako da je tresak s kojim se spustio na svoju robu smesta proizveo ono u čemu trgovci toliko uživaju u današnje vreme, to jest užasan krš.

Ovaj dogañaj je imao ogroman učinak na progonitelje Svinija Toda; to ih je poučilo praktičnoj mudrosti da se ne petljaju sa čovekom koji očigledno poseduje tako strašnu moć pravljenja loma i nakon toga, baš otprilike u vreme kad je mali draguljar izgubio trku, on je stekao znatnu prednost pred svojim progoniteljima.

Ali ni na koji način još nije bio bezbedan. Povik ’zaustavite lopova!' i dalje mu je odjekivao u ušima i jurio je napred, dahćući od napora, dok nije čuo kako neki čovek iza njega kaže: „Skreni u drugo dvorište sa svoje desne strane i bićeš na sigurnom. Pratiću te. Neće te se dokopati, ako ja to mogu da sprečim.“

Svini Tod nije imao mnogo poverenja u ljudsku prirodu - bilo bi neverovatno da bude drugačije; ali, zadihanom i iscrpljenom kakav je već bio, glas svakog ko govori prijateljskim tonom bio je dobrodošao i, više nagonski nego što je razmišljao, on uskoči u drugo dvorište sa svoje desne strane.

OSMO POGLAVLJE

Dom lopova

Za nekoliko kratkih trenutaka Svini Tod je otkrio da kroz to dvorište ne vodi nikakav prolaz, i stoga nije bilo izlaza ni mogućnosti za beg; ali smesta je zaključio da se tu može naći nešto više nego što se videlo na prvi pogled i, krišom se osvrnuvši u pravcu iz kog je došao, on se osloni rukom na vrata pored kojih je stajao.

Vrata se otvoriše, a Svini Tod je čuo, kako mu se učinilo, buku na ulici, pa se hitro ušunjao unutra i zatvorio vrata za sobom. Zatim je, ne mareći za posledice, otišao do kraja dugog, prljavog hodnika pa se, otvorivši sledeća vrata, spustio niz kratko stepenište, i jedva što jc stigao na njegovo dno kad vrata na koja je stepenište silazilo otvori nečija ruka, a on se iznenada nañe meñu mnoštvom ljudi koji su sedeli za velikim stolom.

Istog časa se sve oči okrenuše ka Sviniju Todu, koji je bio potpuno nespreman za takav prizor, i na trenutak nije znao šta da kaže; ali, kako neodlučnost nije bila njegova osobina, on odmah priñe stolu i sede.

Neki od ljudi koji su sedeli u prostoriji pokazali su izvesno iznenañenje; bilo ih je tu više od ñvadeset, i mnogi

su razgovarali, a to njegov ulazak naizgled uopšte nije prekinuo.

Oni u njegovoj blizini su ga oštro gledali, ali niko ništa nije rekao nekoliko minuta, a Svini Tod je gledao oko sebe da bi, ako je moguće, razumeo gde se našao, iako nije moglo biti mnogo sumnje u to ko su prisutne osobe.

Njihov izgled često je odavao njihovo zanimanje, pošto su tu prisutni bili najgori ljudski karakteri, neki od njih ničim nisu služili na čast ljudskoj prirodi, budući da supredstavljali neke od najbeznadežnijih likova koji su se mogli pronaći u Londonu.

Bili su obučeni na različite načine, neki na gradski način - neki više kicoški, neki napola vojnički, dok je podosta njih nosilo odeću ljudi sa sela; ali sve na njima je odisalo podmuklim i naprasitim ponašanjem, izmešanim sa surovošću.

„Prijatelju," reče jedan koji je sedeo blizu Toda, „kako si došao ovamo; da li te ovde znaju?“

“Došao sam ovamo jer sam zatekao otvorena vrata, a neko mi je rekao da doñem ovamo, jer su me progonili.“

,,Progonili!“ ,,Da, neko je trčao za mnom, znaš već.“ „Znam šta znači biti progonjen,“ odgovorio je čovek,

,,a ipak ne znam ništa o tebi.“ ,,To uopšte ne čudi,“ odgovorio je Svini, ,,s obzirom

na to da te nikada pre nisam video, ni ti mene; ali to nije važno. Ja sam u nevolji i pretpostavljam da će svaki čovek na mom mestu učiniti sve da bi izbegao posledice.“

,,Da, učiniće, a ipak nema razloga zašto bi došao ovamo; ovo je mesto za slobodne drugare, koji se meñusobno poznaju i pomažu."

,,A ja želim da budem jedan od takvih; ali istovremeno, moram odnekle da počnem. Ne mogu da uñem ako me neko ne uvede. Tražio sam zaštitu, i pronašao sam je; ako bude ikakvih primedbi zbog mog daljeg zadržavanja ovde, otići ću.“

,,Ne, nerekao je visoki čovek sa druge strane stola,

,,čuo sam šta si rekao, a mi obično ne dopuštamo bilo šta slično; došao si ovamo nezvan, i mi sada moramo dobiti malo objašnjenje, koje zahteva naša sopstvena bezbednost; u svakom slučaju mi imamo svoje propise kojima se svako mora povinovati.“

,,A kakvi su vaši propisi?“, hteo je da zna Tod. „Ovakvi: moraš da odgovoriš na pitanja koja ćemo ti

postaviti; sada iskreno odgovori na ono što ćemo te pitati.“ „Reci, i ja ću odgovoriti na sva pitanja koja mi

postavite, ako bude moguće.“ „Nećemo te previše opterećivati, ali počećemo od toga:

ko si ti?“ Onda, iskreno, to je pitanje na koje ne bih da

odgovorim, niti mislim da bi trebalo da ga postavljate. Neprijatno je odati svoje ime - morate da preskočite taj deo ispitivanja.“

„Moramo li?“, upitao je ispitivač one oko sebe i, dobivši odgovor iz njihovih pogleda, nakon kratke pauze je nastavio: ,,Pa, to ćemo preskočiti, pošto nije neophodno; ali moraš nam reći šta si, secikesa, lopov ili šta već?“

“Nisam ništa od toga.“ „Onda nam reci svojim rečima i budi iskren sa nama.

Šta si ti?“ ,,Ja pravim veštačke bisere - ili lažne bisere, kako god

želite da to nazovete.“ „Praviš lažne bisere! To bi po svemu što znamo mogao

da bude pošten posao, a to će teško biti tvoja ulaznica u našu kuću, prijatelju koji praviš bisere!“

„Možda je tako kao što kažeš,“ odgovorio je Tod, ,,ali izazvaću svakog čoveka da li može da mi bude ravan u mom pozivu. Napravio sam bisere koji će prevariti skoro svakog draguljara i skoro svakog plemića.“

„Počinjem da te shvatam, prijatelju, ali ja bih želeo neki dokaz onoga što kažeš, mi možemo čuti odličnu priču, a da ipak nijedan irjen deo ne bude istinit; mi nismo ljudi od kojih treba praviti budale, osim toga, to bi bio dovoljan razlog da se osvetimo, ako to poželimo.“

,,Da, sigurno je da bi bio,“ reče grub glas sa druge strane stola, a te reči ponoviše jedan za drugim i ostali, sve dok nisu stigle do drugog kraja stola.

„Dokaz! Dokaz! Dokaz!“, odjekivalo je sada s jednog kraja prostorije na drugi.

„Prijatelji moji,“ rekao je Svini Tod, ustajući i prikzeći stolu, i zavukavši ruku u nedra, izvukao je ogrlicu od dvadeset četiri bisera, „izazivam bilo koga od vas da napravi zbirku veštačkih bisera ravnih ovima: oni su moj rad i uložiću bilo koju razumnu sumu novca na opkladu da ne možete naći čoveka koji bi me pobedio u ovome

„Samo ih daj meni “ rekao je čovek koji je sebe postavio za zastupnika svih ostalih.

Svini Tod je nemarno bacio bisere na sto, a zatim rekao:

„Evo, pogledajte ih dobro, izdržaće svaki pogled, a rekao bih da, iako meñu vama možda ima dobrih procenjivača, nijedan od vas ne bi mogao da ih razlikuje od pravih bisera, ako vam ne bi bilo rečeno da su lažni.“

„O da, znamo mi dosta dobro,“ reče čovek, „šta su ove stvari: mi s vremena na vreme doñemo do poneke ogrlice, a to nam pomaže u proceni. Dakle, ovo je zasigurno dobra imitacija.“

„Daj da ja pogledam,“ rekao je jedan debeli čovek, ,,ja sam učen za draguljara, a mogao bih da kažem i da sam roñen za to, samo nisam mogao da se držim tog posla; nikom se ne sviña da godinama radi za malu platu i bez zabave sa devojkama. Rekoh, daj ih ovamo!“

,,Pa, ako ti ili bilo ko drugi može da napravi ovako dobru imitaciju, ja ću da progutam celu ogrlicu; a pošto znam da je u sastavu bisera otrov, to zasigurno ne bi bila prijatna pomisao.“

„Zasigurno ne bi,“ reče krupni čovek, „sigurno ne, ali daj ih ovamo i ja ću ti reći sve o njima.“

Uzeo je bisere u ruke, a Svini Tod je osetio izvesnu bojazan za svoju dragocenu robu, no ipak je nije pokazao, pošto se okrenuo čoveku koji je sedeo pored njega

govoreći: „Ako može da ih razlikuje od pravih bisera, onda zna

više nego što sam mislio da zna, jer ja sam ih napravio i često sam u rukama imao prave bisere.“

,,A pretpostavljam,“ uzvrati čovek, ,,da si pokušao da zameniš jedne za druge, a tako rade i tvoje poverljive mušterije.“

,,Da, da, ovo je falsifikat, mogu to jasno da vidim,“ rekao je drugi čovek namigujući prvom, ,,i to dobar, znam neke koji to rade sa dijamantima.“

„Da, ali nikada sa biserima; u svakom slučaju, postoje neki zanati koje je dobro znati.“

,,U pravu si.“ Sada je debeli čovek pažljivo proučavao bisere,

položivši ih na sto ispred sebe i ne skidajući pogled sa njih.

„Reći ću ti nešto što ti se možda neće svideti. Nisi dovoljno dobar procenjivač da bi znao da su lažni, da ti to nije rečeno.“

„Moram da kažem da si napravio najbolju imitaciju koju sam ikada video. Ma šta, pa ti ćeš zaraditi bogatstvo za nekoliko godina - pravo bogatstvo.“

„Tako bi i bilo, da nije jedne stvari“ ,,A koje to?“ „Teškoće “ reče Tod, „da ih se otarasiš; ako tražiš bilo

koju cenu ispod prave vrednosti bisera, sumnjiv si, i dolaziš u priliku da te zadrže i na kraju ti ih oduzmu, a možda i da završiš na sudu.“

„Sasvim tačno, ali u svemu ima rizika; svi mi preuzimamo rizike, ali posle toga dolazi zarada.“

„Možda je tako;“ odgovori Tod, ,,ali ovo je posebno opasno. Nemam sredstava da doñem do samog plemstva, a kad bih imao bio bih sumnjiv, pošto bi oni rekli da radnik ne može na pošten način doći do tako vrednih stvari i onda bih morao da izmislim neku priču da umaknem gradonačelniku i vlastima Londona!“

,,Ha, ha, ha!“

„Pa, onda možeš da ih odneseš zlataru.“ „Nema ih mnogo koji bi to uradili; oni se ne bave

biserima; štaviše, bio samkod jednog ili dvojice njih; što se tiče draguljara, pa,njega nije tako lako prevariti.“

„Jesi li pokušao?“ „Jesam, imorao sam da se potrudim najbolje što sam

mogao da umaknem, gonili su me iz sve snage, pomisliosam u jednom trenutku da će me sigurno uhvatiti, ali uz nekoliko srećnih zaokreta sam umakao, a onda mi je rečeno da skrenem u ovo dvorište i došao sam ovde.“

,,Pa,“ reče jedan čovek koji je proučavao bisere, „dali je draguljar otkrio da nisu pravi?“

„Da, i hteo je da me zaustavi i uzme mi ogrlicu, jer sam pokušao da ga prevarim; no ja sam izjurio kroz vrata, koja je on pokušao da zatvori, ali ja sam bio jači i evo me ovde.“

„Znači jedva si se izvukao,“ reče jedan čovek. ,,Da, upravo tako,“ odgovori Svini uzimajući ogrlicu,

koju je vratio u džep, i nastavio da razgovara sa nekim od prisutnih.

Sada su stvari opet krenule ustaljenim tokom i malo ko je obraćao pažnju na Svinija. Na stolu je bilo pića, kojim su se svi služili. Svini je takoñe pio i za svaki slučaj je istresao džepove pred njima, i dao svoj deo novca da plati za smeštaj na ovom mestu.

To je bilo ljubazno s njegove strane, svi su nazdravili njegovom uspehu i lepo su se družili. Svini je ipak čeznuo da se izvuče što pre i više puta je skretao pogled ka vratima, ali je video da ga posmatraju i nije se usuñivao da podstakne sumnju, pošto bi mogao da poništi sve što je uradio.

Bila bi ludost da izgubi dragocenost koju je imao; postigao je zadivljujući uspeh u izazivanju opšteg uverenja da je ono što im je pokazao zaista falsifikat, ali on je odlično znao da su biseri pravi, i da možda meñu prisutnim postoji prikriveni osećaj da su obmanuti. Bio je svestan činjenice da bi svaki njegov sumnjiv potez bio

primećen, nakon čega bi usledio krajnje odlučan pokušaj da ga nateraju da preda bisere.

Savlañujući se s krajnjim naporom, slušao je njihov razgovor i pravio se da se zanima za njihove poslove.

,,Pa,“ rekao je jedan što je sedeo pored njega, „upravo sam došao sa severnog puta.“

„Ima li gore neke zarade?" „Ne mnogo, a ipak ne mogu da se žalim: ove

poslednje tri nedelje sam najviše uzeo dva puta po šezdeset.“

,,Pa, to je veoma dobro.“ ,,Da, poslednji čovek kog sam zaustavio bio je tipični

glupi Londonac; izgledao je kao plemić, potpuno nalickan pomodan tip, ali Gospode! Kad sam uzeo da ga pretresem, nije bilo dovoljno ni za jedan dan putovanja severnim putem."

„Stvarno? Zar nisi pomislio da ima negde na sebi skrivenog novca? Sada tako rade.“

,,Da, da!“, uzvrati drugi, „dobro rečeno, stari druže. Istinita je ona izreka da ne možemo uvek da procenjujemo čoveka po njegovom izgledu. Blagi bože, ko bi pomislio da će se pokazati kako nemaš sreće sa tim tvojim nadmenim čovom. Pa, žao mi je zbog tebe, ali ti znaš da je ovo dug put sa kog nema skretanja - kao što neko reče, možda ćeš imati više sreće sledeći put. Ali hajde, razvedri se, dok budem prepričavao dogañaj koji se nedavno odigrao. Bio je to trenutak dobre sreće, uveravam te, pošto sam bez poteškoća opelješio; jer znaš kako seljaci kad se vraćaju sa pijace nisu baš pažljivi i oprezni, pogotovo ako je obilje vina koje su tamo popili uz vcčeru te stare momke ošamutilo i učinilo pospanim. Dakle, sreo sam jednog od te vesele gospode, koji je izjavio da ima samo nekoliko bednih gvineja kod sebe; u svakom slučaju, to nije bilo dovoljno - pretražio sam ga i pronašao sto četiri funte skrivene kod njega.“

„Gde si ih pronašao?“ ,,Na njemu. Iscepao sam mu odeću u dronjke.

Predstavljao je divan prizor jašući takav na konju, uveravam te. Boga mi, jedva sam mogao da se uzdržim i ne smejem mu se; zapravo, smejao sam mu se, što ga je toliko razbesnelo da je odmah zapretio da će me udariti bičem, a ipak se nije usudio da brani svoj novac; ja sam mu zapretio da ću ga ustreliti i to ga je brzo prizvalo pameti.“

„Mogu da zamislim. Da li si ikada morao da se boriš za plfen?“, pitao je Svini Tod.

,,Da, nekoliko puta. Ah! To ni u kom slučaju nije lak život, možeš biti siguran. Živiš slobodno, ali opasno. Sest ili sedam puta su pucali na mene.“

„Toliko puta?“ ,,Da. Jednom sam bio ublizini Jorka, kad sam

zaustavio plemića; smatrao sam ga za lak plen, ali nije ispalo tako, pošto je bio pravi ñavo.“

„Odupreo ti se?“ ,,Da. Dolazio sam mu u susret i zatražio njegov

novac. „Mogu da ga zadržim i za sebe,“ rekao je, „i ne želim nikakvu pomoć da se staram o njemu.“ „Ali ja ga hoću, tvoj novac ili tvoj život.“ „Moraš da uzmeš oboje, pošto se jedno neće rastaviti od drugog,“ rekao je potežući pištolj na mene, tako da sam imao vremena samo da se uklonim ispred hica. Udario sam po pištolju svojim jahaćim bičem i tane mi je prozujalo pored čela, skoro me ošamutivši. Nategnuo sam i opalio; on je učinio isto, ali ja sam njega pogodio i pao je. Ipak je pucao, ali me promašio. Bacio sam se na njega, očajnički je preklinjao da ga poštedim.“

„Jesi li ga poštedeo?“ ,,Da, odvukao sam ga pored puta i zatim ga ostavio.

Uradivši to, popeo sam se na svog konja i otišao što sam brže mogao, pa sam došao u London i tu proveo jedan ili dva vesela dana.“

„Mogu da zamislim kako uživaš u svojim izletima na selo, a onda sigurno osećaš još veće olakšanje od promene kad doñeš u London - promena je tako ogromna i

potpuna.“ „Stvarno jeste; ali zar ti u svom poslu nikada nisi

imao neki srećan obrt? Rekao bih da si povremeno morao uspcti da obmaneš kupce.“

,,Da, da,“ rekao je Tod, ,,s vremena na vreme - ali kažem ti samo s vremena na vreme; a plašio sam se da ne pokušavam previše. Dobijao sam manje iznose, ali želim da uradim nešto veliko. Pokušao sam, ali sam pri tome omanuo “

,,To je loše; možda vremenom budeš imao više prilika. Sve je to stvar sreće.“

,,Da, to je istina, ali što pre to bolje, jer postajem nestrpljiv.“

Razgovor se nastavio; svaki čovek je govorio o svojim poduhva- tima, koji su uvek bili neki činovi zlodela i pljačke uglavnom praćeni nasiljem; neki su bili noćni pljačkaši i provaljivali ljudima u kuće; zapravo, bavili su se svim zločinima koji se mogu zamisliti.

To mesto je u stvari bilo pravo sastajalište lopova, secikesa, drumskih razbojnika, džeparoša i provalnika svih kategorija i vrsta - zastrašujući skup ljudi krajnje odlučnog i nemilosrdnog izgleda.

Svini Tod teško da je znao kako da ustane i ode odatle, iako je sada već bio kasni sat, a on je bio veoma nervozan u želji da se bezbedno izvuče iz jazbine u kojoj se nalazio; ali kako to uraditi, to je bio problem koji tek treba rešiti.

„Koliko je sati?“, promnnljao je pitanje čoveku do sebe.

„Prošla je ponoć,“ glasio je odgovor. „Onda moram da idem,“ odvratio je on, „pošto imam

posao koji moram obaviti brzo, a neću imati baš mnogo vremena"

Rekavši to, on je ugrabio svoju priliku i ustao, prišao vratima, otvorio ih, pa izašao. Zatim je prešao pet stepenika koji su vodili do hodnika; jedva što je to učinio kad su se otvorila vrata prema ulici i istovremeno je ušao

neki čovek, koji se susreo sa njim licem u lice. „Šta radiš ovde?“ „Idem napolje,“ rekao je Svini Tod. „Vraćaš se nazad, poñi sa mnom “ „Neću. Moraš biti bolji čovek od mene, ako me

nateraš da dam sve od sebe kako bih se odupreo tvom napadu, ukoliko nameravaš da napadneš."

,,I nameravam," odgovori čovek i odlučno jurnu na Svinija, koji jedva da je bio spreman za tako iznenañan nalet; bio je odgurnut unazad do vrha stepenica, gde je otpočela borba i oba čoveka su se zakotrljala niz stepenice. Vrata se smesta otvoriše i svi istrčaše da vide šta je u pitanju, ali prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što su mogli da shvate.

„Šta on radi ovde?“, upitao je onaj čovek čim je uspeo da progovori i pokazao na Svinija Toda.

,,On je u redu.“ „Uopšte nije u redu, kažem ja.“ ,,On pravi lažne bisere i pokazao nam je divnu ogrlicu

od lažnih bisera." „Pih! Insistiram da ih vidim; daj mi ih ili nećeš izaći

odavde.“ ,,Ne dam,“ reče Svini Tod. „Moraš. Ovamo, pomozite mi - ali neću pomoć u

stvari, mogu da to uradim i sam.“ Dok je govorio, izveo je očajnički pokušaj da dograbi

Svinija za vrat i obori ga na zemlju, ali pogrešno je procenio svoju snagu kad je pomislio da je jači od Toda, koji je bio daleko snažniji čovek i uspešno oñoleo napadu.

Iznenada je dograbio svog protivnika oko struka i uz herkulovski napor ga podigao, pa ga bacio velikom silinom na pod; zatim je, ne želeći da vidi kako će banda ovo primiti - nije znao da li će stati na stranu njihovog drugara ili njegovu - pomislivši da je stekao prednost u rastojanju, pojurio uz stepenice što je brže mogao i stigao do vrata pre nego što su mogli da ga stignu i spreče u tome.

Zaista, čitav minut i duže oni su bili neodlučni šta da urade; ipak su bili skloniji da stanu na stranu svog druga i pojurili su za Svinijem kad je stigao do vrata.

On bi imao vremena da im umakne, ali vrata su sad bila nečim zaglavljena i nije mogao da ih otvori, koliko god se naprezao.

Nije bilo vremena za gubljenje; oni su stizali na vrh stepenica i Svini jedva da je imao vremena da stigne do stepenica da bi pobegao naviše, kad je osetio kako ga neko zgrabi za vrat.

Toga se brzo oslobodio, pošto je snažno raspalio čoveka koji ga je uhvatio, a on je pao nazad. Tod je pronašao put do prvog sprata, ali su ga pratili u stopu.

Ovde je opet došlo do borbe, i opet je Svini Tod bio pobednik, ali su ga žestoko pritiskali oni koji su ga pratili - na njegovu sreću tu je bila krpa za brisanje podova na dugačkoj motki, ostavljena u kofi sa vodom, koju je dograbio i razmahnuvši njom iznad glave, spustio ju je svom snagom na glavu prvog čoveka koji mu se približio.

Brzo je udarao tim mekim i mokrim oružjem i mlatnuo njime još neke koji su mi prišli na dohvat.

Neverovatno je kakav učinak ponekad može da ima novo oružje. Nije bilo nijednog meñu njima koji se nije suočio sa više raznih opasnosti, i koji ne bi jurnuo pravo na smrtonosno i razorno oružje, ali ih je udarac teške, mokre krpe po licu dovodio u stanje zapanjenosti.

Na trenutak su bili potpuno paralizovani; zapravo, počeli su celu stvar da posmatraju kao nešto izmeñu šale i ozbiljnog pitanja, a i jednom i drugom bi pristupili tačno prema odreñenoj potrebi.

Onda čovek koji ga je prvi zaustavio povika: „Uzmite bisere! Uhvatite špijuna! Uhvatite ga -

zarobite ga - juriš na njega! Dovoljno ste muškarci da zadržite jednog čoveka!“

Svini Tod je video da stvar postaje ozbiljna i svom žestinom je mlatio svojom krpom za brisanje one koji su se peli stepenicama, ali oni su se donekle navikli na to

oružje, ono je izgubilo svoju odliku noviteta i uopšte više nije bilo ni na koji način opasno. Oni jurnuše napred, uprkos teškim udarcima koje je Svini zadavao, pa je on bio primoran da se povlači stepenik po stepenik.

Krpa je spala i ostala je samo drška, koja je predstavljala efikasno oružje i napravila strašan lom na glavama napadača; uprkos zaštiti kakvu su mogli da im pruže njihovi oklembešeni šeširi, udarci palice imali su razorni učinak.

Ni najbolja borba na svetu ne može da potraje večno, i Svini je ponovo otkrio da se ne može dugo odupirati brojčano nadmoćnom neprijatelju; zapravo, nije imao dovoljno fizičke snage da izdrži ove napore, čak i pod pretpostavkom da ne primi pov"atni udarac.

Okrenuo se i počeo da beži dok su ga potiskivali prema odmorištu i tako je stigao do sledećeg niza stepenika, koje je odabrao za svoje očajničko uporište.

Tako je to išlo, stepenik za stepenikom i potrajalo dva ili tri sata. Postojali su trenuci predaha kad svi stajali mirno i gledali jedni u druge.

„Pucajte na njega!“ reče jedan čovek. ,,Ne, ne; privući ćemo vlasti ovamo, a onda će sve da

krene naopako.“ „Mislim da bi bilo mnogo bolje da uopšte nismo

počinjali sa ovim, kad je došao ovamo, pošto možete biti sigurni da ga ovo neće navesti da sačuva tajnu; uskoro će nas razjuriti odavde, u to nema nikakve sumnje.“

,,Pa onda jurnite na njega i oborite ga. Nemojte uopšte da ga pustite napolje! Na njega! Juriš!“

Krenuli su napred, ali odlučno su dočekani palicom Svinija Toda, koji je od kratkog odmora prikupio novu snagu.

„Oborite špijuna!“ Ljudi su ovo uzvikivali, ali kako bi koji od njih prišao

bivao je oboren, i na kraju se Tod našao na drugom odmorištu, a u strahu da odozgo silazi još neko, utrčao je u jednu od sporednih prostoriia.

Odmah je zaključao vrata, koja su bila čvrsta i solidna.

,,Sada,“ promrmljao je on, „treba naći način da se umakne"

Zastao je na čas da obriše znoj sa čela, a onda je prišao prozorima, koji su bili otvoreni.

Bili su to starinski prozori istureni iz fasañe i s raskošnim drvorezom kakvi su se mogli videti na nekim kućama u to vreme, natkrivali su ulazna vrata u prizemlju i štitili ih od kiše.

„Ovo će da upali,“ rekao je gledajući dole na pločnik, ,,ovo će da upali. Pokušaću da siñem ovuda, makar i pao.“ Ljudi sa druge strane vrata ulagali su svu svoju snagu da ih provale i ona su već jednom ili dvaput zlokobno zaškripala, a za još nekoliko minuta će verovatno popustiti i omogućiti im ulaz u prostoriju.

Ulice su bile puste - na njima nije bilo žive duše, a videli su se već i prvi slabašni znaci svitanja. Zastao je na trenutak da udahne svež vazduh, pa zatim izašao kroz prozor.

Zahvaljujući isturenim rezbarijama u hrastovini, uspeo je da se spusti na terasu salona kuće, a uskoro zatim se spustio na ulicu.

Dok je odlazio, čuo je lomljenje vrata i tiho klicanje ljudi kad su ušli u prostoriju, a mogao je i da zamisli izgled njihovih lica kad su otkrili da je ptičica odletela i da je prostorija prazna.

Svini Tod nije imao da ide daleko; uskoro je izašao na Ulicu Flit i krenuo ka sopstvenoj kući. Osvrtao se oko sebe, ali oko njega nije bilo nikog; bio je umoran i iscrpljen i bilo mu je veoma drago kad je stigao do svojih vrata. Zatim je oprezno gurnuo ključ u vrata i tiho ušao u kuću.

DEVETO POGLAVLJE

Džoana dolazi kući i donosi odluku

Džoana Oukli nije dopustila pukovniku Džeferiju da joj pravi društvo celim putem do kuće, a on je poštovao obazrivost mlade devojke i nije navaljivao da je prati, nego se rastao od nje na uglu Ulice For, nakon što je dobio polovično obećanje da će se ona ponovo sastati s njim na taj dan sledeće nedelje, u isti čas, u Templ Gardensu.

„Tražim to od Vas, gospoñice Džoana,“ rekao je on, ,,jer sam odlučio da uložim sve svoje napore da otkrijem šta je bilo sa gospodinom Tornhilom, za čiju sam sudbinu, siguran sam, uspeo da Vas zainteresujem, iako Vam nije previše stalo do biserne ogrlice, koja mu je poverena kako bi je Vama doneo.“

„Meni zaista nije mnogo stalo do nje,“ rekla je Džoana, „zapravo toliko malo mi je stalo do toga, da bi se moglo reći dauopšte ne marim.“

„Ali, ipak su biseri Vaši i treba da dobijete priliku da uradite sa njima šta želite. Nije dobro odbacivati takve poklone sudbine; pošto, ako Vi sami ne možete ništa da uradite sa njima, sigurno postoje neki drugi koje možda

poznajete, kojima bi to donelo veliku sreću.“ „Veliku sreću, biserna ogrlica?“, ljubopitljivo je rekla

Džoana. „Vaš um je toliko zauzet bolom da ste potpuno

zaboravili da su takve ogrlice veoma vredne. Video sam te bisere, Džoana, i mogu da Vam tvrdim da vrede pravo bogatstvo,“

„Pretpostavljam,“ rekla je ona tužno, ,,da je previše za ljudsku prirodu da očekuje dva blagoslova istovremeno. Imala sam odano, toplo srce, koje me volelo bez bogatstva i koje je htelo da nam omogući da živimo imućno i udobno; sada, kada je možda taj imetak u mom domašaju, to srce koje je predstavljalo neuporedivo najvredniji imetak i najraskošniji dragulj, leži ispod talasa mora, sa svim svojim slavnim i romantičnim težnjama i njegovo bleštavo zračenje je ugašeno zauvek."

„Znači sastaćete se sa mnom, kao što sam tražio, da čujete imam li nekih vesti za Vas?“

„Čeznem da uradim tako. Potpuno sam voljna za to; nebesa znaju da li ću imati snage.“

„Kako to mislite, Džoana?“ ,,Ne mogu da znam šta mogu da učine nedelje

strepnje i neizvesnosti, ne znam ništa drugo osim da bolesnička postelja može da bude mesto za mene, dok je ne zamenim za grobnicu. Osećam čak i sada kako me napušta snaga i jedva sam u stanju da odem do kuće. Zbogom, gospodine! Dugujem vam svu svoju zahvalnost, koliko za sav trud koji ste uložili, toliko i za ljubazan način na koji ste mi izložili ono što se dogodilo.“

„Zapamtite da Vam kažem doviñenja s nadom da ću Vas ponovo sresti,“ rekao je pukovnik Džeferi.

Tako su se rastali, a Džoana je produžila do kuće svog oca. Ko bi sada, kad bi je sreo, a nekim slučajem se ne bi zagledao u to lepo lice, koje se nikada ne može zaboraviti, pretpostavio da je to bila nekad vesela i poletna Džoana Oukli? Hod joj je bio tužan i skrušen, a sva mladalačka živahnost njene figure kao da je nestala.

Izgledala je kao neko spreman da umre; nadala se da će moći da se provuče, tiho i neprimećeno, do svoje male spavaonice - iste sobe u kojoj je spavala od kad je bila dete, na malom kauču, na koji je tako često legala na počinak, onaj blaženi i mirni počinak za kakav znaju samo srca poput njenog.

Ali bila je osuñena na razočaranje, pošto je velečasni Lupen i dalje bio tu, a kako je gospoña Oukli pred tog pobožnog čoveka iznela mnoštvo raznovrsnih ponuda, izmeñu ostalog i kuvanog vina, koje mu je izgleda naročito prijalo, on nije pokazivao nameru da ode.

Na nesreću se desilo da se to vino koje je velečasni ispijao sa takvim blaženim zadovoljstvom držalo u podrumu, pa je gospoña Oukli već dva puta morala da silazi dole kako bi donela novu količinu. Sada je na trećem pohodu sa istom svrhom susrela jadnu Džoanu, koja je upravo ušla kroz privatni ulaz u kuću.

„O! Došla si kući, zar ne?,“ reče gospoña Oukli. „Pitam se gde si išla da koketiraš; ali čini mi se da bih mogla da nagañam do u beskraj pre nego što bi mi to rekla. Idi u salon, hoću da razgovaram sa tobom.“

Dakle, jadna Džoana je bila potpuno zaboravila da gospodin Lupen uopšte postoji - tako da je, radije nego da objašnjava svojoj majci koja bi postavljala samo još više pitanja, želela da odmah poñe u krevet, bez obzira na to što je obično legala sat kasnije. Ne sumnjajući ništa, ušla je u salon, a gospodin Lupen je lakim pokretom stolice na kojoj je sedeo zatvorio vrata, tako da nije mogla da se izvuče.

Džoana bi verovatno pod bilo kojim drugim okolnostima navaljivala da izañe iz prostorije, ali letimičan pogled na lice pobožnog čoveka bio je sasvim dovoljan da je uveri kako se on toliko potpuno predao Bahusu da je bio spreman na svaku vrstu sučeljavanja, pa se bojala da proñe pored njega, tim više što je razmahivao rukama naokolo kao krilima vetrenjače.

Pomislila je da će je najzad spasiti majka kada se

vrati, ali je pogrešila u toj nadi, jer Džoana nije imala ni najblažu predstavu do čega sve verski fanatizam može dovesti svoju žrtvu, kao što ništa nije znala o navikama i ponašanju stanovnika Meseca.

Kad se gospoña Oukli vratila, imala je teškoća da uñe u prostoriju, zbog toga što je stolica gospodina Lupena zaprečivala vrata, ali kad je najzad uspela, Džoana je rekla:

„Majko, preklinjem te da me zaštitiš od ovog čoveka i pustiš me da na miru odem u svoju sobu.“

Gospoña Oukli je odglumila zaprepašćenje podižući ruke i govoreći:

„Kako se usuñuješ da govoriš s takvim nepoštovanjem o izabranom čoveku. Kako se usuñuješ, rekoh, da učiniš tako nešto - dovoljno je samo da vidiš današnje mlade devojke pa da izludiš!“

„Nemoj da je koriš - ne kori devicu,“ rekao je gospodin Lupen, „ona ne zna za čast koja joj je namenjena

„Ona je ne zaslužuje,“ reče gospoña Oukli, ,,ona je ne zaslužuje.“

„Nije važno, gospoño -nije važno; mi-mi-mi... mi ne dobijamo sve što zaslužujemo na ovom svetu.“

„Popijte malo nečega, gospodine Lupen; počeli ste da štucate."

,,Da, čini mi se da - da štucam pomalo. Zar nije sramota da neko tako blizak Bogu dobije štucavicu? Koliko ste mnogo svetala upalili, gospoño Oukli!“

„Mnogo svetla, gospodine Lupen! Pa upaljeno je samo jedno; ali možda mislite na jevanñeosku svetlost?“

,,Ne, ne - ne mislim, nego baš na ovu ovde; prokleta bila jevanñeoska svetlost - to jest, hteo sam da kažem, prokleti bili svi povratnici u greh! Ali ovde je mnogo svetla i tu nema greške, gospoño Oukli. Dajte mi kapljicu nekog pića, grlo mi se potpuno osušilo.“

„Ima još malo kuvanog vina, gospodine Lupen, ali iznenañena sam što ste pomislili da je upaljeno više od jednog svetla.“

,,To je čudo, gospoño, koje dolazi od moje velike vere. Ja verujem da je tu š-š-š-šest svetala i evo ih.“

„Vidiš li ti to, Džoana,“ uzviknula je gospoña Oukli, ,,zar sada nisi ubeñena u svetost gospodina Lupena?“

„Ubeñena sam u njegovo pijanstvo, majko, i zahtevam od tebe da me pustiš da smesta odem iz ove prostorije.“

„Recite joj za častuključio se gospodin Lupen, „recite joj za čast.“

„Ne znam baš, gospodine Lupen. Zar ne mislite da bi bilo bolje nekom drugom prilikom?“

„Vrlo dobro, dakle, evo prilike.“ „Ako tako želite, gospodine Lupen, hoću. Dakle,

Džoana, moraš znati da je gospodin Lupen bio dovoljno ljubazan i pristao da spase moju dušu pod uslovom da se udaš za njega, a ja sam sasvim sigurna da na to ne možeš imati nikakvu razumnu primedbu; zapravo, mislim da je to najmanje što možeš da uradiš, imala primedbi ili ne.“

„Dobro rečeno,“ zaključi gospodin Lupen, „izuzetno dobro rečeno.“

„Majko,“ odgovori Džoana, „ako si otišla toliko daleko u sujeverju da veruješ kako ovaj bedni pijanac stoji izmeñu tebe i raja, ja nisam tako izgubljena da ne budem u stanju da odbacim ponudu uz više prezira i osude nego što sam mislila da ću je ikad moći osetiti prema nekom ljudskom biću; po mom mišljenju, licemerje nikad ne nosi tako odvratnu masku kao kada se zaodeva u predstavu religioznosti.“

„Ovakvo ponašanje je nepodnošljivo,“ povika gospoña Oukli; ,,da li treba da dopustim vreñanje jednog od Božijih svetaca pod mojim krovom?“

„Kad bi bio i deset puta svet, majko, umesto što je ništa drugo nego bedna pijana propalica, bilo bi bolje da bude deset puta više uvreñen nego što ti dopuštaš sopstvenom detetu da prolazi kroz poniženje kakvo je odbijanje ove ponude koja je upravo iznesena. Moram da tražim zaštitu svog oca; on neće trpeti da neko, prema kome je uvek pokazivao ljubav, a sećanje na nju će zauvek

ostati duboko u mom srcu, doživi tako surovu uvredu pod svojim krovom “

,,To je tačno, draga moja,“ povika gospodin Oukli, u tom trenutku otvarajući vrata salona. ,,To je tačno, draga moja; nikad u životu nisi rekla ništa tačnije.“

Gospoña Oukli ispusti tih uzvik, a velečasni gospodin Lupen dograbi novi krčag sa kuvanim vinom i ispi ga u jednom gutljaju.

„Odstupi, Satano,“ reče on. „Gospodine Oukli, bićete prokleti ako mi se obratite ijednom rečju.“

„Onda je ionako svejedno,“ odgovori gospodin Oukli, „ pošto neka sam proklet, ako to ne učinim. Dakle, Bene, Bene doñi - uñi unutra, Bene.“

,,Dolazim,“ odazva se dubok glas i čovek visok preko metar i devedeset, i skoro dve trećine te visine širok, uñe u salon. „Dolazim, Oukli, momče moj. Stavi te tvoje dragocene naočare i reci mi ko je taj dasa.“

„Mogla sam da se zakunem,“ reče gospoña Oukli udarajući šakom po stolu, „mogla sam da se zakunem kad si ušao da će biti ovako, mogla sam da se zakunem, Oukli, ti mali slinavi, sasušeni bedniče. Nećeš se više nikad usuditi da uñeš u ovaj salon sa tim rečima koje se ne bi drznuo da izlaneš, da nisi poveo svog roñaka, Velikog Bena, gardistu iz Tauera.“

„Samo polako, gospoño,“ reče Ben, sedajući u stolicu, koja se odmah raspade na komade pod njegovom težinom. „Samo polako, gospoño; doñavola - šta bi ovo?“

„Nema veze, Bene,“ reče gospodin Oukli; ,,to je samo stolica, ustani.“

„Stolica, to zoveš stolicom? Ali nema veze – samo polako.“

,,Ma, ti veliki, grubi, dokoni, pohlepni i alavi siledžijo!“

„Samo nastavite, gño, samo nastavite.“ ,,Ti si mrcina koja nije ni za šta; i pas ima svoju

volju, a ti imaš samo volju svog gospodara, ti ogromni glupi preterano izrasli krvoločni keru! Ti si divlja zver koju

je othranila opština, idi i brini se o svojirn lavovima i slonovima u Taueru i ne dolazi u kuće poštenih ljudi, glavosečo, nasilniče, bedni džeparošu.“

„Nastavite, gño, samo nastavite.“ To je bio dijalog koji nije mogao dugo da potraje i

gospoña Oukli je sela, iscrpljena, a Ben reče: „Reći ću Vam, gño, ja Vas smatram - ja gledam na

Vas, gospoño, kao ženski primerak životinje koja je veoma korisna i mudra.“

Ova aluzija je bila veoma jasna i gospoña Oukli se spremala da nešto odgovori kad velečasni gospodin Lupen ustade sa svoje stolice i reče:

„Blagosiljam vas sve! Mislim da ću sada kući.“ ,,Ne još, gospodine Tulipan,“ reče Ben, „bolje da opet

sedneš - imamo nešto da ti kažemo “ „Mladiću, mladiću, pusti me da proñem. Ako me ne

pustiš, dovešćeš u opasnost svoju dušu.“ ,,Ja je i nemam,“ reče Ben, ,,ja sam samo gardista i

ne zahtevam takvog luksuza.“ ,,Bezbožnik!“, uzviknu gospoña Oukli. „Užasni

bezbožnik! Ali postoji jedna uteha, to što će se peći u svom vlastitom salu za večna vremena.“

„O, to nije ništa,“ odgovori Ben, „mislim da će mi se to dopasti, pogotovo ako predstavlja ikakvo zadovoljstvo za Vas. Pretpostavljam da je to ono što nazivate hrišćanskom utehom. Hoćete li da sednete, gospodine Tulipan?"

,,Ja se ne zovem Tulipan, nego Lupen, ali ako tako hoćeš, naravno da mi ne smeta da sednem.“

Gardista jednim pokretom noge odgurnu stolicu velečasnog i on se uz tup udar sruči na pod.

„Draga moja,“ obrati se gospodin Oukli Džoani, „idi u krevet, onda tvoja majka neće moći da kaže kako imaš ikakve veze sa ovim dogañajem. Nameravam da oteram ovog čoveka iz kuće. Laku noć, draga moja, laku noć.“

Džoana poljubi svog oca u obraz, a zatim izañe iz prostorije, uopšte ne žaleći što su preduzete tako žestoke mere da bi se obuzdao gospodin Lupen.

Kada je otišla, gospoña Oukli progovori, „Gospodine Lupen, želim Vam laku noć, i naravno da

nakon ovako grubog ophoñenja ovih bednika teško mogu očekivati da doñete ponovo. Laku noć, gospodine Lupen, laku noć.“

„Sve je to jako lepo gospoño,“ reče Ben, ,,ali pre nego što ova tu divlja zver od paroha ode, želim da ga upozorim. Ne izgleda mi da je sasvim budan, pa moram da ga podstaknem."

Ben zgrabi velečasnog za nos i tako ga gadno stegnu da mu je nos, kad je Ben sklonio prste, bio potpuno modar.

„Ubistvo, o, ubistvo! Moj nos! Moj nos!“, vrištao je gospodin Lupen, i tog trenutka gospoña Oukli, koja nije smela da napadne Bena, lupi svom mužu takvu šamarčinu da se sitni čovek zateturao i video mnogo više svetala nego velečasni Lupen pod uticajem kuvanog vina.

„Vrlo dobro,“ zaključi Ben, „sada dolazimo do suštine."

Uz te reči je iz džepa izvadio namotaj užeta, na čijem je jednom kraju bila omča, koju on spretno prebaci preko glave gospoñe Oukli.

,,Ubistvo,“ vrisnula je ona. „Oukli, hoćeš li gledati kako me ubijaju pred tvojim očima?“

„Pred mojim očima su takvi svici da ništa ne vidim,“ odgovorio je gospodin Oukli.

,,Na ovaj način,“ rekao je Ben, „postupamo sa divljim zverima kad neće da poslušaju razumno ubeñivanje. Sada, gño, ako Vam ne smeta, pomerite se malo ovamo “

Ben se osvrnuo i video čvrstu kuku na zidu, preko koje je zahvaljujući svojoj visini mogao da prebaci uže, a zatim je njegov drugi kraj čvrsto svezao za nogu teškog pisaćeg stola koji se nalazio u prostoriji, tako da je gospoña Oukli bila valjano privezana.

,,Ubistvo!“, plakala je ona. „Oukli, jesi li ti čovek, kad samo stojiš i gledaš kako se ova ogromna zver ponaša prema meni ovako?“

„Ništa ne vidim,“ odvrati gospodin Oukli, ,,u ušima mi strašno zvoni; već sam ti rekao - ništa ne vidim.“

„Dakle, gospoño, možete reći šta hoćete,“ reče Ben, ,,to ni najmanje nije važno, ništa više nego što bi bilo mumlanje medveda s glavoboljom, a što se tiče tebe gospodine Tulipan, samo klekni na kolena i zamoli gospodina Ouklija za izvinjenje što si došao i pio njegov čaj bez dopuštenja i imao ñavolske drskosti da razgovaraš s njegovom ćerkom."

„Nemojte to da uradite, gospodine Lupen,“ viknula je gospoña Oukli, „nemojte to da uradite.“

„Čuo si šta te dama savetuje. Dakle, ja sam sasvim drugačiji: ja savetujem da to uradiš - pošto ako ne uradiš, ja te neću povrediti, ali pada mi na pamet da ću biti u obavezi da se sručim na tebe i polomim te.“

„Mislim da ću uraditi,“ reče gospodin Lupen, „sveci su uvek bili prisiljavani da se povinuju Filistincima.“

„Ako me budeš nazivao bilo kakvim imenima, jednostavno ću ti zavrnuti šiju.“

„Mladiću, mladiću, dopusti da te uverim. Pusti me da idem i ja ću uložiti sve svoje molitve u tvoje preobraćenje.“

„Prokleta bila tvoja drskost! Šta misliš da bi zveri u Taueru radile ako bih se ja preobratio? Pa, onaj tamo tigar koji nam je nedavno stigao, pojeo bi sebi rep na pomisao da sam se pretvorio u takvog magarca. Hajde, ne mogu više da traćim svoje dragoceno vreme; ako odmah ne klekneš na kolena, videćemo šta možemo da uradimo u vezi sa tim.“

,,Moram,“ rekao je gospodin Lupen, „pretpostavljam da moram,“ i spustio se na kolena.

„Odlično, sad ponavljaj za mnom - ja sam vuk koji se preodenuo u ovčiju kožu.“*( Prezime Lupen je izvedeno iz latinske reči lupus, vuk, odnosno prideva lupine,vučiji)

,,Da, ja sam vuk koji se preodenuo u ovčiju kožu - neka mi Gospod oprosti.“

„Možda hoće, a možda i neće. Sada nastavi - sve što predstavlja vrlinu meni je odvratno.“

„Jao meni, da - sve što predstavlja vrlinu meni je odvratno.“

„Gospodine Oukli, ja sam Vas uvredio.“ „Da, ja sam bedni grešnik, gospodine Oukli, ja sam

Vas uvredio.“ ,,I tražim oproštaj, klečeći na...“ „Jao meni, da - tražim oproštaj klečeći na - Gospode,

smiluj se nama bednim grešnicima.“ „Kolenima - neću to više uraditi.“ ,,Da, na kolenima - neću to više uraditi.“ ,,To je sigurno, isto kao što je sigurno da ležim ovde

na podu.“ ,,Da - sigurno je, isto kao što je sigurno da ležim ovde

na podu. - Smrt i propast, ubili ste me!“ Ben je dograbio velečasnog za vrat i pritisnuo mu

glavu na pod tako da mu se nos, koji je maločas onako stradao, spljoštio uz lice.

„Sada možeš da ideš.“ Gospodin Lupen se teturavo uspravio, ali Ben ga je

pratio u hodnik još ga ne puštajući, sve dok nije ubrzao njegovo kretanje uz dva žustra udarca nogom. Zatim se gardista pobednički vratio u salon.

,,Pa, Bene,“ reče mu gospodin Oukli, ,,ti si pravi pesnik.“

„Verujem ti da je tako, Oukli, momče moj, a sada hajdemo da popijemo po kriglu tamo iza ugla.“

,,Šta?“, uzviknula je gospoña Oukli. ,,Da me ostavite ovako, vi, bednici?“

,,Da,“ odgovori Ben, „osim ako ne obećate da ćete opet biti ženski primerak korisne životinje i zamoliti gospodina Ouklija za oproštaj što ste mu izazvali ovoliko nevolje; što se mene tiče, pustiću Vas da proñete jeftino, treba samo da me poljubite i kažete da me volite.“

„Ako to urañim nek bih bila....“ „Prokleta, hteli ste da kažete.“ ,,Ne, nisam, mislila sam da kažem neka bih se

ugušila.“

„Onda možete da se ugušite, jer dovoljno je samo da podignete noge i bićete obešeni na najpouzdaniji mogući način - hajdemo, Oukli.“

„Gospodine Oukli, stani, stani, ne ostavljaj me ovde. Žao mi je.“

,,To je dovoljno,“ rekao je gospodin Oukli, ,,a sada, draga moja, zapamti jedno što ti kažem. Od sada pa ubuduće nameravam da budem gazda u svojoj kući. Ako ti i ja treba da živimo zajedno, moramo to da činimo pod sasvim drugačijim uslovima nego do sada, a ako se ti nećeš sa time složiti, advokat Hačins mi kaže da mogu da te izbacim i plaćam ti alimentaciju; u tom slučaju dovešću ovamo svoju sestru Rejčel da se brine o kući. Dakle, sada znaš šta sam odlučio i šta treba da očekuješ. Ako želiš sa nečim da počneš, onda dobro, počni odmah, sa time što ćeš napraviti Benu za večeru nešto ukusno i fino.“

Gospoña Oukli je obećala što se od nje tražilo i pošto su je oslobodili posvetila se pripremama za večeru sa stvarnim poletom, ali da li je zaista bila obuzdana ili nije, videćemo kad za to doñe vreme.

DESETO POGLAVLJE

Pukovnik i njegov prijateij

Pukovnik Džeferi uopšte nije bio zadovoljan stanjem situacije u vezi sa nestankom gospodina Tornhila, koga je istinski cenio, kako zbog svog ličnog mišljenja o njemu, tako i zbog vrednovanja usluga koje mu je Tornhil pružio.

Da ne bi zadržavao Džoanu Oukli u Templ Gardensu, prekinuo je svoje izlaganje dogañaja baš na mestu koje se nje manje ticalo, i ništa nije rekao o velikoj opasnosti kroz koju su prošli brod Neptun i njegovi putnici i posada, nakon što su podigli na palubu gospodina Tornhila sa njegovim psom.

Činjenica je da je oluja koju je pomenuo bila tek prva u nizu naleta bure koji su nekoliko nedelja zadržavali brod, nanevši mu mnogo štete i skoro ga prinudili da se negde zaustavi radi popravki.

Samo letimičan pogled na mapu bio je dovoljan da pokaže da je, u odnosu na Neptunov položaj, najbliža luka u kojoj su uopšte mogli da očekuju pomoć, na Rtu Dobre Nade; ali vetrovi i talasi su bili nepovoljni tako da su se baš one večeri pred olujni dan zatekli blizu istočne obale

Madagaskara. Mnogo su strepeli da će brod udariti o stenovitu

obalu, ali voda je bila duboka i laña je lepo plovila; usledio je nalet olujnog vetra i spustili su oba sidra da obezbede brod, pošto su bili tako blizu kopna i plašili su se da će se nasukati.

Sreća je bila što su se tako obezbedili, pošto se bura pretvorila skoro u uragan i brod je izgubio deo katarki, a bilo je i drugih sitnijih oštećenja koja su ih ipak prinudila da se tu zadrže nekoliko dana, da bi posekli drveće za katarke i obavili izvesne nabavke.

Čitaoca će uglavnom opis bure malo zanimati. Izdavana je naredba za naredbom dok su se katarke i prečke rušile jedna po jedna, a zatim su izdate naredbe da se raščisti nastali lom.

Bilo je mnogo posla da se uradi, a u tom poslu vrlo malo zadovoljstva, pošto je to bio mokar i tegoban posao za vreme trajanja oluje, a postojala je i opasnost da ih vetar natera na obalu i polomi na komadiće o stene.

Ta opasnost je otklonjena i bezbedno su se ukotvili na veoma maloj udaljenosti od obale u srazmernoj sigurnosti.

„Sada smo bezbedni,“ primetio je kapetan dok je prepuštao svom zameniku komandu na palubi i prilazio gospodinu Tornhilu i pukovniku Džeferiju.

„Drago mi je što je tako,“ odgovorio je Džeferi. ,,Pa, kapetane,“ rekao je gospodin Tornhil, „meni je

drago što smo završili sa tim bacakanjem uokolo; ukotvljeni smo, a izgleda da su ove vode prilično mirne.“

„Mirne su, a usuñujem se da kažem da će takve i ostati; ovo je odlično sidrište sa dubokom vodom, ali vidite da nije dovoljno veliko da predstavlja pravu luku.“

“Istina, ali stenovito je.“ „Jeste, a to ponekad može da bude opasno, iako ne

znam da li će takvo biti za vreme predstojećih bura. Vodena snaga može da izlazi kroz otvor, koji je dovoljno dubok za bilo koje plovilo da proñe kroz njega - čak i

Nojeva Arka bi lako prošla tuda.“ ,,Šta ćete sada da uradite?“ „Ostaćemo ovde na dan ili malo duže i poslati čamce

na obalu da ljudi poseku nešto borova, da bismo napravili nove katarke za brod.“

„Dakle nemate dovoljno drvene grañe?“ „Ne za ovu svrhu, a nikad ne plovimo nakrcani

takvim materijalom“ „Možete da ga nañete gde god da plovite.“ „Tako je, u svakom delu sveta ćemo ga pronaći u

nekom obliku.“ „Kad pošaljete ljude na obalu, hoćete li mi dopustiti

da se pridružim posadi?“, upitao je Džeferi. „Naravno, ali uroñenici u ovoj zemlji su nasilni i

neobuzdani i, ako se upustite u neku svañu sa njima, postoje velike mogućnosti da vas zarobe ili Vam nanesu telesne povrede.“

„Ali ja ću se pobrinuti da to izbegnem.“ „Odlično, pukovniče, slobodno krenite.“ „Moram da zamolim za isto odobrenje,“ rekao je

gospodin Tornhil, „pošto bih veoma voleo da vidim tu zemlju, kao i da se malo upoznam sa samim uroñenicima.“

,,Ni u kom slučaju nemojte ostajati nasamo sa njima,“ rekao je kapetan, „pošto ako poživite, imaćete razloga da se kajete zbog toga - verujte mi šta Vam kažem.“

„Hoću,“ rekao je Tornhil, „neći ići nigde gde ne ide posada sa čamca.“

„Onda ćete biti bezbedni.“ „Ali, da li očekujete neki napad uroñenika?“,

zainteresovao se pukovnik Džeferi. „Ne, ne očekujem to, ali takve stvari su se pre

dešavale i viñao sam to kad sam najmanje očekivao. lako sam i pre bivao na ovoj obali i još nikad nisam naišao na loš prijem, znam da postoje mnogi koji su ovde pristali i sukobili se sa uroñenicima, pa izvukli deblji kraj;

uroñenici se uglavnom povuku kad je posada sa broda brojna i pozovu poglavice, koje doñu sa velikom silom koju ne možemo da porazimo.“

Sledećeg jutra čamci sa posadom, opremljenom za seču drveća, su izaslani na obalu da dopreme trupce kakvi su bili potrebni lañi.

Na ovim čamcima su krenuli Tornhil i pukovnik Džeferi i, nakon kratke plovidbe, stigli na obalu Madagaskara.

Bila je to divna zemlja, u kojoj je rastinje izgledalo bujno i raskošno, a posada u potrazi za drvetom za grañu uskoro je naišla na drveće koje je ličilo na kraljeve šume, od kog su mogli da se naprave čitavi brodovi.

Ali ovo nije bilo to što su tražili; na mestu gde je drveće raslo gušće i više, počeli su da seku neke borove.

Ovo je bilo drvo kakvo im je najviše trebalo; zapravo je to biio tačno ono što su želeli, ali jedva da su oborili nekoliko takvih stabala, kad su im prišli uroñenici, naizgled da izvide šta je po sredi.

Ispočetka su bili tihi i dosta suzdržani, ali nestrpljivi da sve vide i prouče, pošto su bili veoma radoznali i ljubopitljivi.

U svakom slučaju, to je bilo lako podneti, ali uskoro ih se okupilo više i počeli su da kradu sve što im je palo pod ruke, a to je naravno izazvalo negodovanje, i, nakon izvesnog vremena, razmenjeno je i nekoliko udaraca.

Pukovnik Džeferi je istupio u želji da spreči da neki od ljudi koji su sekli drva bude napadnut, zapravo, postavio se izmeñu dveju zavañenih strana i pokušao da povrati red i mir, ali iznenada je na njega jurnulo nekoliko naoružanih domorodaca; vezali su ga i poterali odatle da ga ubiju negde drugo pre nego što je iko stigao da mu pritekne u pomoć.

Izgledalo je da je njegov usud neizbežan, pošto da su domoroci uspeli u svom naumu, oni bi ga surovo i nemilosrdno umorili.

Ipak, baš u tom trenutku pomoć je bila nadomak ruke, a gospodin Tornhil videvši kako stvari stoje, dograbio je musketu od jednog mornara i jurnuo za domorocima koji su dograbili pukovnika Džeferija.

Bilo ih je trojica, a ostalih dvojica su verovatno krenuli napred da o svemu obaveste poglavice. Kad je Tornhil pristigao, bili su prebacili pokrivač Džeferiju preko glave, ali Tornhil je smesta jednog oborio udarcem kundaka muskete, a drugom je sledovalo isto kad se okrenuo da vidi šta se dešava.

Treći je, videvši pukovnika osloboñenog i musketu uperenu u svoju glavu, odmah potrčao za onom dvojicom koji su već otišli, da bi izbegao teže posledice po sebe.

„Tornhile, spasao si mi život,“ ushićeno je rekao pukovnik Džeferi.

„Krenimo, nemoj da stojiš tu - na brod! Na brod!“ I dok je govorio obojica su požurili za posadom; uspeli su da bezbedno stignu do čamaca i zatim na brod; čestitali su sarni sebi na srećnom bekstvu od naroda koji je bio dovoljno ratoboran da počini zlodelo, ali ne i dovoljno civilizovan da shvati da je to učinio.

Kad su ljudi daleko od kuće, u stranim zemljama, pod drugačijim nebom i u drugačijoj klimi, njihova srca se tešnje spoje vezama bratstva koje bi zasigurno trebalo da pokreću celi svemir, aii koje isto tako sigurno to ne čine, osim u veoma retkim prilikama.

Jedna od tih prilika, u svakom slučaju, verovatno se može prepoznati u postupcima pukovnika Džeferija i gospodina Tornhila, i to pod bilo kojim okolnostima, pošto su oni najočigledniji primer onog što se može nazvati srodnim duhovima; ali kad toj činjenici pridodamo i izuzetne okolnosti u kojim su se zajedno zatekli, i usluge koje su obostrano pružili jedan drugom u skladu sa svojim mogućnostima, ne treba da budemo iznenañeni zbog skoro romantičnog prijateljstva koje je nastalo meñu njima.

Tada je Tornhii poverio pukovniku sve svoje misli i

želje, i posle toga su slobodno meñusobno razmenjivali mišljenja i iznosili osećanja, a to, kada se dešava izmeñu osoba koje su stvarno srodne duhom, za posledicu ima najprijatnije ljudsko drugarstvo.

Niko ko nije podnosio dosadu putovanja morem uopšte ne može biti svestan koliko je prijatno imati pored sebe na brodu nekog u čijoj bogatoj mašti i intelektu čovek može da pronañe beskrajnu zabavu.

Sada su vetrovi mogli da zvižde kroz užariju, a talasi da ljuljaju veliki brod na svojim zapenjenim krestama, i dalje su Tornhil i Džeferi bili zajedno, pronalazeći usred opasnosti utehu u društvu onog drugog, a svaki je podsticao drugog na izvoñenje smelih dela koja su zaprepaštavala posadu.

Celo putovanje je bilo krajnje opasno, a neki od najstarijih pomoraca na brodu nisu se ustezali, za dugačkih noćnih straža, da povere svojim sadrugovima kako brod, po njihovom mišljenju, nikada neće stići do Engleske i da će potonuti negde duž dugačke afričke obale.

Kapetan je naravno ulagao sve napore da zaustavi takve proročanske priče, ali kad su one jednom počele uskoro nije postojao način da se potpuno iskorene; a one su, razumljivo, imale krajnje štetan učinak, ometajući napore posade u opasnim trenucima i čineći da ljudi veruju da se nalaze na brodu osuñenom na propast, pa je stoga sve što mogu da urade uzaludno.

Mornari su izuzetno sujeverni u vezi sa ovim stvarima i ne može biti nikakve osnovane sumnje da neke od katastrofa koje su zadesile Neptun na putu kući iz Indije mogu da se pripišu ovom fatalističkom osećaju koji je obuzeo pomorce i naveo ih da misle kako, šta god oni pokušali, neće moći da spasu brod.

Desilo se da se, kad su zaokružili oko Rta, spustila gusta magla, kakva nije viñena na toj obali mnogo godina, iako je zapadna obala Afrike, u nekim dobima godine, podložna takvim vrstama isparavanja.

Svi objekti su bili obavijeni veoma neprozirnim pokrovom, ali ipak je postojalo neko strujanje ili okeanska struja, koja je tekla paralelno sa obalom, za koje se kapetan nadao da je prilično udaljeno od same obale.

Zbog straha od slabe vidljivosti, na brodu je zavladala velika nervoza i svetiljke su ostavljene da gore na svim delovima palube, dok su dvojica ljudi zaduženi da stalno daju zvučne signale. Bilo je prošlo otprilike sat i po od ponoći, kako je pokazivao hronometar, kad iznenada ljudi koji su stražarili na palubi povikaše na uzbunu.

Odjednom su videli, na levoj strani pramca, svetla koja mora da su bila sa nekog broda koji je, kao i Neptun, bio obuhvaćen maglom i sudar je bio potpuno neizbežan jer nijedan brod nije imao vremena da skrene.

Jedina sumnja, strašna i mučna i da se razmišlja o njoj, bila je da li je drugi brod dovoljno masivan i jak da ih polomi ili će oni polomiti njega; a to strašno pitanje se moralo rešiti za nekoliko trenutaka.

Zapravo, skoro i pre nego što je odjek tog krika užasa, koji je dopreo od ljudi sa palube zamro, brodovi su se sudarili. Razlegao se strašan prasak - jedan krik uzbune i užasa, a onda je sve zamuklo. Neptun je, s znatnim oštećenjima i delimično polomljenom ogradom na palubi, nastavio da plovi; ali drugi brod je uz klokotav zvuk potonuo na dno mora.

Avaj! Ništa nije moglo da se uradi. Magla je bila veoma gusta, a uz to se spustila noćna tmina, tako da nije bilo nade u spasavanje nekog od zlosrećnih članova posade drugog broda. Oficiri i mornari sa Neptuna, iako su neko vreme dozivali, pa osluškivali da li je neko od preživelih sa potonulog broda isplivao, nisu čuli nikakvog odgovora, a kada su nakon nekih šest sati isplovili iz magle na jasnu svetlost sunca, gde nije mogao da se vidi ni oblak na nebu, zgledali su se kao ljudi tek probuñeni iz nekog čudnog i strašnog sna.

Nikad nisu saznali ime broda koji su potopili i čitava stvar je ostala duboka nepoznanica. Kad je Neptun stigao

u Londonsku luku, cela stvar je prepričana i učinjeni su svi mogući napori da se pribave neke informacije u vezi sa zlosrećnim brodom koji se susreo sa tako strašnim usudom.

Takve su bile okolnosti koje su pobudile najživlja osećanja zahvalnosti pukovnika Džeferija prema gospodinu Tornhilu; zato je on smatrao svetom dužnošću, sada kad se našao u Londonu, a imao je potrebno slobodno vreme da to uradi, da prevrne svaki kamen kako bi otkrio šta se desilo s njim.

Nakon duboke zamišljenosti ispunjene strepnjom, i pošto je osećao da postoji misterija čije je razrešenje izvan njegovih moći, odlučio je da zatraži mišljenje prijatelja, takoñe pripadnika vojske, naime kapetana Retbouna, u vezi sa čitavom situacijom.

Ovaj gospodin, a on je zaista bio gospodin u punom značenju te reči, bio je u Londonu; on se zapravo povukao iz aktivne službe i nastanio u maloj, ali udobnoj kući na prilazima metropole.

Bila je to jedna od onih starinskih seoskih rezidencija, okružena raznoraznim neobičnim detaljima, sa predivnim vrtom punim divnog starog drveća, koje je prilično retko u blizini Londona, i koje svakog dana postaje još reñe, zbog toga što cene zemlje u neposrednoj okolini metropole ne dopuštaju da veliki komadi zemlje ostaju u celini kao imanje uz male kuće.

Kapetan Retboun je živeo sa svojom prijatnom porodicom, na koju je i te kako mogao da bude ponosan, u svom domaćinstvu, u velikoj sreći i zadovoljstvu kako se samo poželeti može na ovom svetu.

Dakle, pukovnik Džeferi je rešio da ovom gospodinu izloži okolnosti koje je znao u vezi sa mogućom i verovatnom sudbinom jadnog Tornhila.

Udaljenost do Retbounove kuće nije bila tolika da se ne bi mogla udobno prepešačiti, a pukovnik je to i uradio, i stigao je u sumrak, dan nakon što je vodio svoj veoma zanimljiv razgovor sa Džoanom Oukli u Templ Gardensu.

Na svetu nema ničeg što tako prijatno okrepljuje, nakon duge šetnje po prašnjavim seoskim putevima, kao kad se iznenada uñe u dobro održavan i zelen vrt, a pogotovo je tako bilo sa pukovnikom Džeferijem kada je stigao u Kuću limunovog drveta, mesto stanovanja kapetana Retbouna.

Naišao je na krajnje srdačnu i iskrenu dobrodošlicu - dobrodošlicu koju je i očekivao, ali koja zbog toga nije bila ništa manje prijatna, i nakon što je malo posedeo sa porodicom u kući, on i kapetan su išetali u vrt, a pukovnik Džeferi je otpočeo svoju priču.

Kapetan ga je, uz vrlo malo upadica, saslušao do kraja, a kad je pukovnik zaključio priču govoreći:

,,I sada sam došao tebi da zatražim tvoj savet u vezi sa ovim zbivanjima,“ kapetan je smesta odgovorio, na svoj topao, neposredan način: „Plašim se da ti moj savet neće mnogo značiti, ali nudim ti svoju aktivnu saradnju u svemu što misliš da treba uraditi ili što se može uraditi u vezi sa ovom stvari, koja me, uveravam te, veoma zanima i izaziva mi snažan poriv da uložim napor i pomognem ti. Treba samo da mi izdaš naredbu i ja ću ti u potpunosti stajati na raspolaganju.“

„Bio sam sasvim siguran da ćeš to reći. Ali, bez obzira na način na koji si se uzdržao da izneseš svoje mišljenje, jedva čekam da čujem šta stvarno misliš u vezi s ovim, kako ćeš se i sam složiti, krajnje neobičnim okolnostima.“

„Nešto najprirodnije moguće,“ reče kapetan Retboun, ,,u samom početku stvari, naizgled bi bilo da potražimo tvog prijatelja Tornhila na mestu gde je nestao.“

„Kod berberina u Ulici Flit?“ „Tačno tako. Da li je otišao od berberina ili nije?“ „Svini Tod kaže da je otišao odatle, i krenuo ulicom

prema gradu, ka optičarskoj radnji gospodina Ouklija - kako ga je berberin uputio i da ga je video kad se uključio u nekakvu gužvu pored pijace, ali, nasuprot tome, imamo činjenicu da je pas ostao pred berberinovim vratima i nije

hteo da ode koliko god ga mamili. Dakle, sama činjenica da pas može da se ponaša na taj način pokazuje njegovu izvesnu razboritost koja naizgled jasno govori protiv pretpostavke da bi takva jedna životinja mogla da pogreši u ovome.“

„Tako je. Šta kažeš, dakle, da sutra ujutro odemo u grad i navratimo do berberina, ne objavljujući da tu imamo ikakvog naročitog posla, osim da se obrijemo i ošišamo? Misliš li da bi te on prepoznao?“

,,U civilnoj odeći teško, bio sam u svojoj standardnoj uniformi kada sam tamo navratio sa kapetanom Neptuna, tako da je sigurno morao da me upamti kao vojnika i verovatno je da me uopšte neće prepoznati u odeći civila. Dopada mi se zamisao da odemo kod berberina.“

„Misliš li da je tvoj prijatelj Tornhil čovek koji bi bio sklon da govori o vrednim biserima koje je imao sa sobom?“

„Naravno da ne.“ „Samo pitam, jer oni mogu da predstavljaju veliko

iskušenje, a ako je doživeo ikakvu podlu igru koju mu je namestio berberin, nju je mogla da pokrene želja da se dokopa tako dragocenog blaga.“

,,Ne mislim da je to verovatno, ali pada mi na pamet da ako dobijemo ikakva obaveštenja o Tornhilu, to će biti zahvaljujući baš tim biserima. Oni su veoma vredni i teško ih je prevideti, osim ako se za njih ne pronañe kupac, oni uopšte nemaju nikakve vrednosti, a niko ne kupuje takav nakit iz drugog razloga osim taštine i, naravno, njihovog pokazivanja u javnosti.“

,,To je istina; tako, od ruke do ruke, mi možemo da pratimo te bisere dok ne doñemo do osobe koja ih je dobila od samog Tornhila i koja može biti strogo prinuñena da objasni način na koji je došla do njih.“

Nakon još malo neusredsreñenog razgovora na tu temu, složili su se da pukovnik Džeferi treba da prenoći tu u Kući limunovog drveta i da ujutro treba da krenu za

London i, obučeni kao ugledni grañani, pokušaju da vodeći razgovor o nakitu i dragom kamenju izvuku iz berberina neko priznanje da on ima nešto takvo što bi prodao; štaviše, nameravali su da odvedu psa, a brigu za njega će preuzeti kapetan Retboun.

Možemo preskočiti opis prijatne večeri koju je pukovnik proveo u druženju sa prijatnom porodicom Retboun, a isto tako izbegavajući i opisivanje nekih čudnih i nejasnih snova koje je Džeferi tokom noći sanjao u vezi sa Tornhilom, pretpostavićemo da su pukovnik i kapetan doručkovali i krenuli za London, u prodavnicu odeće u blizini Stranda, da bi kupili kapute, perike i šešire pomoću kojih će se prerušiti za posetu Sviniju Todu.

Zatim su krenuli prema Ulici Flit i uskoro stigli preko puta male radnje u kojoj se, kako je izgledalo, skrivalo mnogo tajni.

„Pas kao što vidiš nije ovde,“ rekao je pukovnik, „prošle večeri sam posumnjao dok sam prolazio sa Džoanom Oukli da mu se desilo nešto loše, a ne sumnjam da je podli berberin valjano doprineo njegovoj pogibiji.“

„Ako bi berberin bio nedužan,“ reče kapetan Retboun, „moraš priznati kako bi za njega bilo sasvim nesnosno da mu pas stalno bude pred vratima, sa tako optužujućim izgledom, a u tom slučaju jedva bi se čudio ako bio on stvorenje uklonio sebi s puta.“

,,Ne, pod pretpostavkom njegove nedužnosti, sigurno je tako, ali ništa nećemo reći o svemu tome i zapamti da moramo ući kao potpuni stranci, koji ništa ne znaju o toj priči sa psom i ne znaju ništa o nestanku neke osobe u ovom kraju.“

„Slažem se; hajde, ako nas vidi kroz prozor kako se ovuda motamo ili oklevamo, to će mu odmah podstaći sumnju i nećemo dobro uraditi.“

Obojica su ušli u radnju i zatekli Svinija Toda u izuzetno čudnom izdanju, pošto je preko jednog oka nosio crni povez, pričvršćen oko glave crvenom vrpcom, tako da je izgledao strašnije i ñavolskije nego ikad; pošto je obrijao

male zulufe, koje je nekada nosio, njegov izgled je zasigurno imao, iako isto toliko odvratan kao i uvek, drugačiji karakter ružnoće u odnosu na onu koja ga je ranije odlikovala i privukao je pukovnikovu pažnju.

Taj gospodin teško da bi ga uopšte prepoznao igde drugo osim u njegovoj vlastitoj radnji, a kad razmislimo o avanturama Svinija Toda od prethodne noći, nećemo se iznenaditi što je osetio potrebu da što je više moguće izmeni svoj izgled, iz straha da će naići na nekog od onih koji su ga progonili i koji su, uprkos svemu što je mislio nasuprot takvoj mogućnosti, mogli potpuno neočekivano da navrate na jutarnje brijanje, možda tek da prepričaju u tom poznatom stecištu svih tračeva - berberskoj radnji - upravo neke od dogañaja za koje je on sam bio najpozvaniji da ih ispriča.

„Sišanje i brijanje, gospodo,“ rekao je Svini Tod kad njegove mušterije uñoše.

„Samo brijanje,“ odgovorio je kapetan Retboun, kog su izabrali da uglavnom govori, za slučaj da bi Svini Tod mogao donekle da se priseća pukovnikovog glasa i tako posumnja u njega.

„Molim Vas, sedite,“ reče Tod pukovniku Džeferiju. „Uskoro ću da doteram vašeg prijatelja, gospodine, a onda ću da se posvetim Vama. Hoćete li da pogledate jutrošnje novine, gospodine? Upravo sam i sam pogledao, gospodine, nešto o jednom krajnje tajanstvenom dogañaju, ako je istinit, ali znate, ne možete da verujete svemu što pišu u novinama.“

„Hvala Vam - hvala Vam,“ rekao je pukovnik. Kapetan Retboun je seo na berbersku stolicu, pošto

je namerno propustio da to uradi sam kod kuće, da brijanje ne bi izgledalo kao puki izgovor za ulazak u Todovu radnju.

,,Pa, gospodine,“ nastavio je Svini Tod, ,,kao što rekoh, to je bio izuzetan dogañaj.“

,,Zaista!“ ,,Da, gospodine, jedan stari gospodin po imenu Fidler

trebalo je da primi izvesnu sumu novca u zapadnom delu grada i od tad se o njemu ništa nije čulo; to se desilo tek juče gospodine, a u današnjim novinama već stoji njegov opis. Kaput tamne boje i košulja od baršuna -ja bih pretpostavio od crnog baršuna - svilene čarape i srebrne kopče na cipelama, i štap sa zlatnom ručkom, sa slovima V.D.F. na njoj, u značenju Vilijem Dampldon Fidler. Veoma tajanstven dogañaj, gospodo.“

Iz ugla radnje doprlo je nekakvo režanje i pukovnik Džeferi se prenu pa skočivši na noge uzviknu:

„Šta - šta je to...“,,O, to je samo moj šegrt, Tobijas Rag. Boli ga stomak

jer je pojeo previše Lovetovih pita sa svinjetinom. Zar nije tako, Tobijase, druže moj?“

,,Da, gospodine,“ odgovorio je Tobijas, ponovo prostenjavši.

„O, zaista,“ reče pukovnik, ,,to će ga navesti da ubuduće bude oprezniji.“

„Nadajmo se da hoće, gospodine; Tobijase, jesi li čuo šta je gospodin rekao: to će te navesti da ubuduće budeš oprezniji. Činjenica je da sam previše popustljiv prema tebi. Dakle, gospodine, mislim da ste obrijani glatko kao nikad pre u životu.“

,,Pa, jesam,“ reče kapetan Retboun, „mislim da je veoma dobro, a sada, gospodine Grin,“ obratio se pukovniku tim izmišljenim imenom, „sada, gospodine Grin, budite brzi ili ćemo zakasniti kod vojvode i tako propustiti da prodamo nešto našeg nakita.“

„Zaista hoćemo,“ složi se pukovnik, ,,ako ne budemo vodili računa. Predugo smo sedeli za doručkom u krčmi, a njegovo gospodstvo je previše bogato i predobar kupac da bismo ga izgubili - njega nije briga koliko plaća za stvari koje mu se sviñaju ili koje se sviñaju njegovoj vojvotkinji.“

„Gospoda su trgovci nakitom, pretpostavljam,“ reče Svini Tod.

,,Da, u tom smo poslu već neko vreme, a zahvaljujući tome što se jedan bavi jednom vrstom robe, a drugi

različitom, ide nam veoma dobro, jer razmenjujemo ono što odgovara različitim mušterijama i odvojeno održavamo svoje veze.“

„Veoma dobro smišljeno,“ reče Svini Tod. „Završiću što brže mogu, gospodine. Trgovina nakitom je bolja od berberskog posla.“

„Usuñujem se reći da jeste.“ „Naravno da jeste, gospodine; godinama već robujem

u ovoj radnji, a nisam baš zaradio - to jest, kad kažem da nisam baš zaradio, priznajem da sam dovoljno stekao da se povučem, tiho i udobno i nameravam to da uradim vrlo skoro. Izvolite, gospodine, obrijani ste s hitrinom na kakvu ćete retko naići, i koliko god je moguće glatko, za sitnu cenu od jednog penija. Hvala vam, gospodo - izvolite vaš kusur, prijatno jutro vam želim “

Nije im preostalo ništa drugo osim da izañu iz radnje, a kad su otišli, prelazeći brijačem koji je koristio po ruci, Svini Tod se ñavolski naceri, mrmijajući:

„Mudro - vrlo domišljato - ali neće proći. O, neće, nema šanse! Mene nije tako lako preći - trgovci draguljima, ha, ha! A naravno da se ne bi bunili ni da se pozabave biserima - to je dobra šala, zaista sjajna šala. Da sam padao na takve stvari, ne bih sada bio ovde niti bih bio živ. Tobijase, Tobijase, čuješ li?“

,,Da, gospodine “ reče momak nevoljno. ,,Da li si zaboravio u kakvoj je opasnosti tvoja majka,

ako samo ispustiš i glasa o bilo čemu što se ovde dogodilo ili misliš da se ovde dogodilo ili si bar to sanjao?“

,,Ne,“ reče dečak, „naravno da nisam. Nikad to ne mogu zaboraviti i da živim sto godina.“

,,To je dobro, mudro, izvrsno, Tobijase. Sad idi napolje, i ako te ona dvojica koja su sad bila ovde presretnu na ulici, pusti ih nek pričaju šta hoće, a ti im odgovaraj što je kraće moguće, ali povedi računa da se brzo vratiš, i javiš mi šta su rekli. Skrenuli su nalevo, prema gradu - sada polazi.

„Nema svrhe,“ rekao je pukovnik Džeferi kapetanu, „berberin je ili previše'vlukav za mene ili je zaista sasvim nedužan po pitanju nestanka Tornhila.“

,,A ipak postoje sumnjive okolnosti. Posmatrao sam njegov izraz kada je pomenuta tema nakita i video sam kako se naglo menja; bilo je to samo na trenutak, ali ipak mi je pobudilo sumnju da on zna nešto što čuva u sebi samo iz opreza. Takoñe je i ponašanje dečaka bilo čudno; a onda opet, ako on ima bisernu ogrlicu, njena vrednost mu daje mogućnost da uradi ono što je rekao da se sprema da uradi - odnosno da se povuče iz posla i ne zavisi ni od koga.“

„Pst! Jesi li video onog momka tamo?“ ,,Da, pa to je berberinov šegrt.“ ,,To je onaj dečko kog je nazvao Tobijas - hoćemo li

da govorimo sa njim?“ „Hajde da ga odlučnije pritisnemo i ponudimo mu

izdašnu nagradu za bilo kakvo obaveštenje koje bi mogao da nam da.“

„Dogovoreno, slažem se.“ Obojica su prišli Tobijasu, koji je bezvoljno išao

ulicom, a kad su stigli do njega, obojicu je zapanjio zabrinut i tužan izgled na dečakovom licu.

Izgledao je potpuno iscrpljen i izmožden brigom - bilo je tužno videti takav izraz na licu nekoga toliko mladog i, kad mu se pukovnik obratio blagim tonom, on je delovao tako rastrojeno da su mu suze odmah potekle niz obraze, iako se istovremeno povukao nazad kao da je uplašen.

„Momče moj,“ reče pukovnik, „čini mi se da si ti kod Svinija Toda, berberina. On nije dobar prema tebi kada izgledaš toliko nesrećno?“

,,Ne, ne, to jest, mislim jeste, nemam ništa da kažem. Pustite me da proñem.“

„Šta znače te zbrkane reči?“ „Ništa, ništa.“ ,,Ja kažem, momče moj, daću ti ovu gvineju ako nam

kažeš šta se dogodilo s čovekom mornarskog izgleda, koji

je sa psom došao do kuće tvog gazde na brijanje pre nekoliko dana.“

,,Ne mogu da vam kažem,“ reče dečak, ,,ne mogu da vam kažem ono što ne znam.“

„Ali verovatno imaš neku predstavu o tome. Hajde, nagradićemo te za to i isto tako te i zaštititi od Svinija Toda. Imamo moć i iskrenu nameru da to uradimo, ali moraš da budeš sasvim otvoren prema nama i iskreno nam kažeš šta misliš i šta znaš u vezi sa čovekom za čiju smo sudbinu zainteresovani.“

„Ništa ne znam, ništa ne mislim,“ rekao je Tobijas. „Pustite me da idem, nemam šta da kažem osim da se on obrijao i otišao dalje.“

„Ali kako to da je ostavio psa za sobom?“ ,,Ne mogu da kažem, ništa ne znam.“ „Očigledno je da nešto znaš, ali oklevaš da to kažeš

bilo iz straha, bilo iz nekog drugog razloga; pošto nemaš sluha za razumno ubeñivanje, moraćemo da pribegnemo drugim sredstvima i odmah ćeš da izañeš pred sudiju, koji će te primorati da progovoriš.“

„Radite sa mnom šta vam je volja,“ rekao je Tobijas, ,,ja tu ne mogu ništa. Nemam ništa da vam kažem, baš ništa. O, jadna moja majko, da nije zbog tebe...“

„Šta bi bilo?“ „Ništa! Ništa! Ništa!“ Pukovnik je samo pretio da će dečaka izvesti pred

sudiju, pošto zapravo nije imao osnove za to; a ako je dečak odabrao da čuva tajnu, ako je uopšte ima, nikakav sudija na svetu ne bi ga mogao naterati da mu preko usana preñu reči koje nije nameravao da izgovori i tako su, nakon još jednog dodatnog napora, oni osetili da moraju da ostave dečaka na miru.

,,Dečko,“ reče pukovnik, ,,ti si mlad i ne možeš dobro da prosuñuješ o posledicama izvesnih postupaka; treba dobro da odmeriš ono što smeraš da uradiš i dugo oklevaš pre nego što odlučiš da čuvaš opasne tajne; možemo te uveriti da imamo moć da te u potpunosti zaštitimo od

svega što bi Svini Tod uopšte mogao i da pokuša. Razmisli ponovo, jer ovo je prilika da se možda spaseš od dodatne bede u budućnosti, kakva ti se možda nikada ponovo neće ukazati.“

„Nemam šta da kažem,“ reče dečak, „nemam ništa da kažem.“ Izgovorio je ove reči sa tako bolnim izrazom lica da su oba čoveka bili ubeñeni da on ima nešto da kaže i to od prvorazredne važnosti - nešto što bi njima bilo vredno kao informacija, možda i izuzetno vredno, a ipak su osećali krajnju nemogućnost da to izvuku od njega.

Bili su prinuñeni da ga napuste, a zbog toga su bili dodatno poniženi jer daleko od toga da su imalo napredovali u svom poduhvatu, nego su sebe i svoju stvar doveli u mnogo gori položaj, time što su poñstakli sumnje Svinija Toda ako je kriv, a ipak nisu napredovali nijednog koraka u celom poslu.

Zatim, da situacija bude još komplikovanija, i dalje je postojala mogućnost da su bili na sasvim pogrešnom tragu, i da berberin iz Ulice Flit nema sa nestankom gospodina Tornhila ništa više veze nego što je imaju njih dvojica.

JEDANAESTO POGLAVLJE

Stranac kod Lovetovih

Pred sumrak tog dana, nakon što je izbačena poslednja tura pita u Lovetovoj radnji, u nju je ušao krajnje bedno obučen čovek, koji je nekoliko trenutaka stajao, slabašan i gladan, zagledan u tezgu pre nego što je progovorio.

Gospoña Lovet je bila tu, ali za njega nije imala osmeh, i umesto svog uobičajenog ljubaznog izraza, na licu joj je bilo tragova besa, kad je presekla ono što je čovek hteo da kaže govoreći:

„Odlazi, nikada ništa ne dajemo prosjacima.“ Na trenutak je na licu stranca buknulo rumenilo, a onda je odgovorio:

„Gospoño Lovet, nisam došao da tražim milostinju od Vas, nego da se raspitam da li biste mogli da me preporučite za neki posao?“

„Tebe da preporučim! Da preporučim otrcanog bednika kao što si ti!“

,,Ja jesam otrcani bednik i štaviše potpuno bez sredstava. U bolja vremena sedeo sam za Vašom tezgom i

radosno plaćao ono što sam želeo, tada mi je uvek bivao upućen jedan od Vaših najslañih osmeha. Ne kažem ovo da Vas prekorevam, pošto se dobro zna da je razlog za Vaš osmeh uvek interes, a kada interes nestane, ne mogu više da očekujem ni osmeh, ali ja sam u takvom položaju da sam voljan da radim bilo šta samo da preživim.“

,,O da, a kada opet budeš u boljoj situaciji, ne sumnjam da ćeš imati sasvim dovoljno drskosti da postaneš nesnosan; osim toga, kakav posao mi možemo da ponudimo osim pravljenja pita, a već imamo čoveka koji radi veoma dobro, samo što je on, kao što bi i ti bio da si na njegovom mestu, postao drzak i zamišlja da je on gazda ove radnje.“

,,Pa, da,“ rekao je stranac, „naravno da uvek postoji dovoljno razloga protiv jadnih i sirotih, kako bi oni takvi i ostali. Ako ćete Vi tvrditi da bi moje ponašanje bilo takvo kakvim ga Vi opisujete, meni je sasvim nemoguće da dokažem suprotno.“

Okrenuo se u nameri da izañe iz radnje kad ga gospoña Lovet pozva:

„Vrati se ponovo za dva sata.“ On zastade na koji trenutak, a onda, okrećući svoje

izmršavelo lice prema njoj, reče: „Hoću ako budem imao snage - voda sa česmi na

ulicama je bedno sredstvo da održi čoveka na nogama dvadeset četiri sata.“

„Možeš da uzmeš jednu pitu.“ Napola izgladneli čovek bednog izgleda dograbi pitu i

smesta je proguta. „Zovem se Džervis Vilijems,“ reče on, „nemojte uopšte

da brinete, gospoño Lovet, biću ovde za dva sata; a bez obzira na sve što ste rekli, nećete videti promenu u mom ponašanju jer ću možda biti u boljem stanju i bolje obučen; ali ako budete nezadovoljni mojim radom, ja ću otići i neće biti nikakve štete.“

Rekavši to, izašao je iz radnje i nakon što je otišao, preko lica gospoñe Lovet prelete čudan izraz; ona tihim

glasom reče samoj sebi: „Mogao bi da posluži nekoliko meseci, kao i ostali, a jasno je da se moramo otarasiti ovoga kog imamo; moram da mislim na to.“

Ispod radnje je ogroman podrum, mračan i zagrobnog izgleda - pod je popločan grubim crvenim pločicama, a komadi kremena i odlomljenih stena su zakucani u zemljane zidove da ih ojačaju; tu i tamo se iz poda vertikalno izdižu veliki stubovi grubo otesani iz balvana, koji podupiru široke daske na kojim se drži plafon.

Mestimično treperava svetla kao da proviruju iz pećnica i čuje se čudan, šištav zvuk, a vazduh je ispunjen bogatim i mirisnim isparenjem.

To je Lovetova radionica za pravljenje pita, ispod pločnika Bel Jarda, a sada se pravi noćna tura od nekoliko hiljada komada pita, koje će biti odmah ujutro razaslate na kolicima po svim predgrañima Londona.

Od najranijeg jutra pojaviće se gomila putujućih prodavaca pita, da raznesu velike količine redovnim kupcima koji svakodnevno jedu te pite i ne mogu da zamisle da ostanu bez njih, isto kao što ne mogu zamisliti ni da se pred njihovim kućama ne pojave mlekar ili pekar.

Stoga je vidljivo i razumljivo da maloprodajni deo posla gospoñe Lovet, koji se uglavnom obavljao izmeñu dvanaest i jedan, ni na koji način nije bio najvažniji ili najunosniji deo poslovanja koje je bilo zaista ogromnih razmera i donosilo veliki godišnji prihod.

Stajati u podrumu kada se obavljala ova proizvodnja koja bi, na prvi pogled, izgledala jednostavno, i gledati sve dokle pogled dopire, uopšte nije omogućavalo da se stekne prava predstava o veličini tog mesta; pošto je tu postojalo mnoštvo vrata koja su vodila u raznim pravcima, i čudnih, niskim lukovima nadsvoñenih prolaza u različite prostorije, koje su sve bile mračne kao ponoć, tako da bi čovek mogao skoro pretpostaviti da su stanovnici celog komšiluka, zajedničkim pristankom, ustupili svoje podrume Lovetovoj manufakturi pita.

Sijalo je samo jedno bedno svetlo, pored povremenih naglih odsjaja iz pećnica u kojima su se pekle pite, šišteći i ključajući u svom vlastitom ukusnom sosu.

Takoñe, tu je bio samo jedan čovek, u čitavom podrumu, a on je sedeo na niskoj tronogoj stoličici u jednom uglu, glave položene na ruke, blago se njišući napred - nazad, dok je ispuštao jedva čujne jecaje.

Bio je veoma lagano odeven; zapravo, kao da na sebi nije imao ničeg osim košulje i širokih platnenih pantalona. Rukave košulje je zavrnuo iznad lakata, a na glavi je imao belu noćnu kapu.

Delovalo je zapanjujuće da takav čovek, čak i uz pomoć gospoñe Lovet, može da napravi toliko pita potrebnih za jedan dan; ali proizvodni sistem je činio čuda, a u tim podrumima su postojali razni mehanički ureñaji za mešenje testa, seckanje mesa i tako dalje, koji su smanjivali potrebu za ljudskim radom.

Ali kakav je žalostan prizor ovaj čovek - kakav je on naizgled tužan i potišten bednik! Lice mu je bledo i izmoždeno, oči su mu duboko utonule; a kada je sklonio ruke ispred očiju i osvrnuo se oko sebe, nije se mogla ni zamisliti savršenija slika užasa.

„Moram otići večeras,“ reče on promuklim glasom, „moram otići noćas. Previše znam - mozak mi je pun užasa. Nisam spavao evo već pet noći, niti se usuñujem da jedem išta osim sirovog brasna. Otići ću noćas, ako ne budu previše budno motrili na mene. O! Kad bih samo mogao da izañem na ulice - kad bih mogao samo još jednom da udahnem svež vazduh! Pst! Šta je to? Pomislio sam da sam čuo neki zvuk.“

Ustao je i stajao drhteći i osluškujući; ali sve je bilo mirno, osim ključanja i šištanja pita i on opet sede uz dubok uzdah.

„Sva vrata se zaključavaju iznad mene “ reče on, „šta to može da znači? To je užasno i srce u meni zamire. Samo sam šest nedelja proveo ovde - samo šest nedelja. Gladovao sam pre nego što sam došao. Avaj, avaj! Koliko

je bolje gladovati! Trebalo je pre da umrem i sebe poštedim ove agonije!“

,,Skineru!“, viknu neki ženski glas, „Skineru, za koliko će biti gotova ova tura u pećnicama?“

,,Za četvrt sata,“ odgovori on, „četvrt sata, gospoño Lovet. Nek bi mi bog pomogao!“

„Šta si to rekao?“ „Rekao sam, nek bi mi bog pomogao! Valjda čovek

može to reći, a da nikog ne uvredi." Vrata se zalupiše i jadni čovek je ponovo bio sam. „Kako je to čudno što se ove noći moje misli vraćaju

do mojih ranih dana i onoga što sam nekad bio. Vraćaju mi se prijatni prizori moje mladosti. Ponovo vidim trem obrastao bršljanom i prijatno seosko zelenilo. Ponovo čujem zvonki radosni smeh mojih drugova u igri, a pred očima mi se ukazuje žuboravi potok i drevni mlin, stara vila sa svojim visokim tornjevima i atmosfera tihe veličanstvenosti koja je okružuje. Čujem poj ptica, a vetar svira grubu melodiju meñu drvećem. Veoma je čudno da mi se svi ti prizori i zvuci vrate u ovakvo vreme, kao da hoće da me podsete kakav sam nesrećnik.“

Ćutao je nekoliko trenutaka, tresući se od emocija; onda je ponovo progovorio: „Tako se obličja onih koje sam nekad poznavao i mnogih koji su već legli u svoj tihi grob, pojavljuju i okupljaju oko mene. Načas spuštaju pogled na mene i sa spokojnim izrazom lica pokazuju svoje duboko saosećanje prema meni. Vidim takoñe i nju, koja je prva u mojim grudima upalila plamen nežne ljubavi. Vidim kako klizi pored mene kao bleda prikaza u snu, nejasna, ali prelepa; ne više od senke - a ipak za mene krajnje vidljiva. A šta sam sada - šta sam ja sada?“

Zauzeo je svoj preñašnji položaj, s glavom položenom na ruke; polako se ljuljao napred i nazad, ispuštajući one jecaje namučene duše, koje smo maločas pomenuli.

Ali, gle, jedna od malih lučno zasvoñenih vrata su se otvorila u tmini tih podzemnih jama i unutra se ušunjao čovek pognute figure - sa licem polovično prekrivenim

maskom i ogrtačem na ramenima; obe ruke su mu bile slobodne. U jednoj je nosio čekić sa dve glave, sa jakom drškom, dugačkom nekih dvadeset pet centimetara.

On je verovatno izašao iz nekog tamnijeg mesta od onog u koje se sad tako oprezno ušunjao, pošto je zaklanjao oči od svetla, kao da je ono prejako za njega, a onda se oprezno osvrnuo po podrumu, dok nije video zgrčenu priliku čoveka kom je dužnost bila da pazi na pećnice.

Od tog trenutka nije gledao ni u šta drugo, nego se primicao njemu, postojano i oprezno. Očigledno je da hoće da priñe krajnje tiho, jer hoda samo čarapama, na vrhovima prstiju i nemoguće je čuti ikakav zvuk njegovih koraka. Prilazi sve bliže, vrlo polako, pa ipak sigurno, čoveku koji i dalje ispušta tihe jecave zvuke, koji ukazuju na duševnu patnju. Sada mu je blizu i naginje se nad njega na trenutak, s izrazom ñavolske pakosti, s paklenim pogledom koji, uprkos maski, u punom sjaju izbija iz njegovih očiju. Zatim, zgrabivši čvrsto čekić sa obe ruke, on ga polako podiže iznad glave očajnika i zamahnu njime kroz vazduh.

Ne zna se šta je navelo čoveka koji je pognut sedeo na stolici da se u tom trenutku ispravi, ali uradio je to i zakoračio velikom žustrinom.

Iznenadan krik mu se oteo sa usana, kada je opazio tako užasnu prikazu pred sobom, ali pre nego što je mogao da izusti i reč, čekić se spusti, razmrskavši mu lobanju i on beživotno pade bez glasa.

,,I tako, gospodine Džarvise Vilijemse, održali ste reč,“ reče gospoña Lovet izgladnelom, izmučenom strancu koji je izmolio zaposlenje kod nje, ,,i tako, gospodine Džarvise Vilijemse, održali ste reč i došli na posao.“

„Jesam, gospoño, i nadam se da mi ga možete dati: iskreno Vam kažem da bih potražio nešto bolje i više u skladu sa mojim sklonostima da sam mogao, ali ko bi zaposlio nekog ko izgleda ovako bedno kao ja? Vidite da

sam sav u ritama, a rekao sam Vam da sam napola izgladneo i stoga mogu da se nadam samo da dobijem neki običan svakidašnji posao, a to me navelo da doñem kod Vas.“

,,Pa, ne vidim zašto te ne bismo stavili na probu, u svakom slučaju, ako želiš da siñeš dole u pekaru, otpratiću te tamo i pokazaću ti šta treba da radiš. Zapamti da moraš da živiš samo na pitama, osim ako ne želiš sebi da kupiš nešto drugo, što možeš da uradiš ako možeš doći do novca. Mi novac ne dajemo i stoga moraš pristati da nikad ne izlaziš iz pekare.“

,,Da uopšte ne izlazim?“ „Nikad, osim ako ne izañeš zauvek i sasvim; ako

pristaješ da prihvatiš posao pod ovim uslovima, možeš ga dobiti, a ako ne, možeš odmah krenuti svojim poslom i ostaviti ovaj.“

„Avaj, gospoño, ja nemam sredstava; ali rekli ste da već imate čoveka za ovaj posao?“

,,Da, ali on je otišao jednom svom starom prijatelju, kome će biti vrlo drago da ga vidi, tako da sada treba da kažeš: Jesi li spreman ili nisi da preuzmeš posao?“

„Moje siromaštvo i beda me teraju da pristanem, iako bih želeo drugačije, gospoño Lovet; ali naravno, podrazumeva se da odem kad mi bude volja.“

„O, naravno, nikad nam nije ni palo na pamet da zadržimo nekog dugo nakon što počne da se oseća neprijatno. Ako si spreman, kreni za mnom.“

„Potpuno sam spreman i zahvalan sam za ono što mi nudite. Svi najsvetliji prizori iz mog ranijeg života su odavno izbledeli, i malo ili zapravo nimalo ima važnosti šta će sa mnom da bude; krenuću za Vama, gospoño, svojom slobodnom voljom i pod uslovima koje ste mi izneli.“

Gospoña Lovet je podigla pokretni deo tezge puštajući ga da proñe unutra, a on je zatim krenuo za njom u malu prostoriju u zadnjem delu radnje. Zatim je izvadila ključ iz džepa i otvorila stara vrata u zidu obloženom drvenarijom,

a odmah iza njih se nalazilo stepenište. Sišli su tim stepeništem i Džarvis Vilijems je pratio

ženu veoma duboko ispod nivoa tla, nakon čega je ona povukla gvozdenu šipku iza drugih vrata i otvorila ih, pokazujući svom novom pomoćniku unutrašnjost podruma koji smo prethodno ukratko opisali.

„Ovo su pećnice,“ rekla je, ,,a ja ću sada da ti pokažem kako da praviš pite, ložiš ognjišta i uopšte budeš koristan. Brašno se uvek spušta kroz podrumski kapak iz gornjeg dela radnje, kao i sve ostalo potrebno za pravljenje pita osim mesa, koje ćeš uvek pronaći poreñano na policama bilo u komadima ili u odrescima, u maloj prostoriji iza ovih vrata, ali ta vrata će biti otvorena samo u odreñenim trenucima; a kad god budu otvorena, najbolje je da uvek izneseš onoliko mesa koliko misliš da će biti potrebno za sledeću turu.“

„Sve to razumem gospoño,“ reče Vilijems, ,,ali kako ono tu dospeva?“

,,To te se ne tiče, dok god ga dobijaš, treba da budeš zadovoljan time; sada ću obaviti postupak pravljenja jedne pite, tako da znaš kako da nastaviš dalje, a otkrićeš sa kakvom se zapanjujućom brzinom one mogu praviti ako se tome posvetiš na pravi način.“

Zatim je pokazala kako komad mesa ubačenog u mašinu biva sitno samleven, jednostavnim okretanjem ručice; a zatim kako se brašno, voda i mast mešaju zajedno da se naprave kore za pitu, uz pomoć druge mašine koja je izbacivala na ovaj način napravljeno testo u malim komadima, veličine tačno koliko je potrebno da se napravi jedna pita.

Na kraju mu je pokazala kako se puna velika tacna, na koju je stajalo tačno stotinu pita, okretanjem čekrka šalje gore u radnju, kroz podrumska vrata kvadratnog oblika koja su vodila pravo do same tezge.

,,A sada moram da te ostavim,“ reče ona. „Sve dok vredno radiš, ići će ti veoma dobro, ali čim počneš da bivaš lenj i zanemaruješ nareñenja koja ti budem izdavala,

dobićeš obaveštenje koje će ti biti korisno i koje će ti, ako si mudar, omogućiti da znaš šta treba da učiniš.“

„Šta je u pitanju? Možete mi to reći i odmah.“ “Ne, mi retko nalazimo da na samom početku postoji

prigoda za to, ali nakon nekog vremena, kada se dobro uhraniš, prilično je sigurno da ćeš to poželeti.“

To rekavši otišla je iz podruma i on je čuo kako brižljivo postavlja rezu na vrata kroz koja je maločas ušao. Zatim je iznenada ponovo začuo njen glas i to tako jasno i razgovetno da je pomislio kako se sigurno vratila nazad. Ali, nakon što je pogledao u vrata otkrio je da se tako jasno čuje otuda što ona govori kroz mali otvor s rešetkom u gornjem delu vrata, na koji je prislonila usta.

„Zapamti svoje dužnosti, a upozoravam te da će svaki pokušaj da odeš odavde biti isto toliko uzaludan koliko i opasan.“

“Osim s Vašim pristankom, kada napustim ovo nameštenje.“

„O, naravno, naravno, tu si potpuno u pravu, svako ko napusti ovaj posao odlazi svojim starim prijateljima, koje možda nije video godinama"

„Kako ona ima čudan način izražavanja!“, reče Džarvis Vilijems samom sebi, kada je ostao sam. „Izgleda da postoji neko posebno i skriveno značenje u svakoj reči koju je izgovorila. Šta je mogla da misli sa time da će mi biti preneto obaveštenje, ako zanemarim svoju dužnost! To je veoma čudno, a tek kako ovo mesto čudno izgleda!“ Mislim da bi bilo sasvim nepodnošljivo da nema tog primamljivog mirisa pita, a one su zaista ukusne - možda još više meni, koji sam gladovao tako dugo i prošao kroz toliko bede; ovde nema nikog osim mene, a sada sam gladan - užasno gladan, a bile pite gotove ili ne, poješću šest komada u svakom slučaju.“

Otvorio je jednu od pećnića, a mirisna para koja je nahrupila iz nje bila je izazovnog mirisa i on je udahnuo sa zadovoljstvom kakvo nikad pre nije iskusio, što se tiče bilo čega jestivog.

,,Da li je moguće da ću ja biti u stanju da pravim ovako ukusne pite? U svakom slučaju čovek ovde ne može gladovati, a ako je ovo neka vrsta zatočeništva, ono je prijatno. Duše mi, one su lepe, čak i napola pečene - izvrsne! Poješću još šest komada, ima ih mnogo- predivno! Ne mogu da sprečim sos da mi ne curi iz uglova usta. Duše mi moje, gospoño Lovet, ne znam gde nabavljaš ovo svoje meso, ali ono je mekano kao mlada piletina, a mast se zaista topi čoveku u ustima. Ah, ovo su pite, i te kakve pite! Nema sumnje da su dostojne bogova!“

Novi zaposlenik gospoñe Lovet pojeo je dvanaest pita od tri penija, a onda je odustao. Bilo je donekle šteta što nije imao čime da ih zalije osim hladnom vodom, ali zadovoljio se i time. Kao što je on rekao: „Pošto bi uostalom bilo šteta isprati ukus ovakvih pita iz usta - zaista, bila bi to velika šteta, tako da neću ni da mislim na to, nego ću jednostavno da se držim onoga što imam i neću se žaliti. Mogao sam nastaviti dalje po starom i proći daleko gore i ne mogu da na ovo ne gledam kao na malo dobre sreće. Ipak je dobro to što sam pomislio da doñem ovamo u svom dubokom očaju da pokušam dobiti neki posao. Nemam prijatelja, ni novca; ona koju sam voleo je neverna i evo me, raspolažem sa onoliko pita koliko poželeti mogu, i, kako se čini, gospodar sam svega što mogu da vidim oko sebe, pošto zaista izgleda da nema nikog ko bi osporio moju vladavinu. Sigurno je da je moje kraljevstvo prilično tmurno, ali opet, mogu da ga se odreknem kad poželim i kad mi dosade ove ukusne pite, ako je to uopšte moguće, u šta stvarno veoma sumnjam, mogu da napustim ovo nameštenje i razmislim o nečemu drugom.

Ako to uradim, napustiću Englesku zauvek; to nije mesto za mene nakon tolikih razočaranja koja sam doživeo. Nije mi ostao nijedan prijatelj, moja devojka je lažljiva, nemam nijednog poznanika koji mi neće okrenuti leña! Otići ću negde gde me ne znaju i gde mogu stvoriti nove veze i možda zasnovati nova prijateljstva trajnije i

postojanije prirode od onih starih, koja su se sva pokazala kao lažna; a u meñuvremenu ću praviti i jesti pite najbrže što mogu.“

DVANAESTO POGLAVLJE

Džoana Oukli donosi odluku

Prelepa Džoana - nakon što je slušajući naredbu svog oca otišla od njega i zamolila gardistu da reši situaciju sa velečasnim Lupenom - nije krenula pravo uz stepenice u svoje odaje, nego se zadržala na stepenicama da čuje šta će uslediti; ako je išta u njenom potištenom duševnom stanju moglo da je razonodi, to je zasigurno bio način na koji je gardista sproveo kažnjavanje velečasnog, koji verovatno više neće upadati kao uljez u kuću majstora za naočare.

Kada je otišia i čula da je s njenom majkom sklopljeno nekakvo primirje - primirje za koje je pretpostavljala, na osnovu njenog poznavanja ugovornih strana, da neće potrajati dugo - vratila se u svoju sobu i zaključala se unutra; tako da bi se, ako bi bio izveden ikakav pokušaj da je pozovu dole na večeru, moglo pretpostaviti da ona spava, pošto sc osećala potpuno nespremnom za boravak u bilo kakvom društvu, koliko god možda poštovala pojedince koji ga sačinjavaju.

A ona jeste poštovala gardistu Bena; pošto je gajila živo sećanje na njegovu veliku ljubaznost tokom svojih mlañih godina i znala je da on nikada ne bi došao u kuću

dok je bila dete, a da joj ne bi doneo neki znak svoje pažnje u vidu igračke ili nekog sitnog ukrasa za lutku, koji je u to vreme bio vrlo dragocen.

Nije pogrešila u svom nagañanju da će Ben pokušati da je pozove dole u prizemlje, pošto se njen otac popeo gore na gardistin zahtev i pokucao na vrata. Mislila je da je najbolje, a zaista je i bilo, da ne odgovara, tako da je stari optičar odmah zaključio ono što je ona i želela da zaključi, da je zaspala; on je tiho ponovo sišao niz stepenice i bilo mu je drago što je nije uznemirio, a to je rekao i Benu.

Osećajući se sada sasvim bezbednom što se tiče ometanja tokom noći, Džoana nije pokušala da zaspi, nego se usredsreñeno posvetila promišljanju onoga što se dogodilo. Skoro je od reči do reči ponovila sebi ono što joj je pukovnik Džeferi rekao i, dok je premotavala celu stvar stalno iznova u glavi, obuzela ju je čudna misao, koju nije mogla da otkloni. Ta misao je, kad joj se jednom ugnezdila u grudima, počela da sebi pribavlja verodostojnost iz svake i najmanje okolnosti na bilo koji način povezane sa njom. Ova misao, naizgled vrlo čudna, svodila se na to da je gospodin Tornhil, o kom je pukovnik Džeferi govorio onako pohvalno, bio niko drugi do sam Mark Indžestri.

Neverovatno je kako neka misao, kad jednom iskrsne u umu, ostavlja jak utisak i kako će se, ogromnom brzinom, pojaviti nalet dokaza koji je podržavaju. Tako je bilo i sa ovom pretpostavkom Džoane Oukli.

Odmah se prisetila gomile sitnica koje su išle u prilog toj zamisli, a izmeñu ostalog, jasno se prisetila kako joj je Mark Indžestri rekao da namerava da promeni ime kada napusti Englesku; zbog toga što je želeo da samo ona i jedino ona zna išta o njemu i šta je bilo sa njim; da mu je namera bila da omete istragu, u slučaju da bude sprovedena, pogotovo od strane gospodina Granta, prema kom je on osećao daleko veću ljutnju nego što je bilo opravdano s obzirom na okolnosti.

Zatim se prisetila svega što je pukovnik Džeferi rekao

u vezi sa plemenitim i viteškim delima tog gospodina Tornhila i, na devojački način, pomislila. je da te uzvišene i plemenite osobine u tolikoj meri zasigurno mogu pripadati samo njenom dragom i da stoga gospodin Tornhil i Mark Indžestri moraju biti jedna ista osoba.

Stalno iznova, kajala se što nije pitala pukovnika Džeferija za lični opis gospodina Tornhila, pošto bi joj to odmah umirilo sve sumnje, a pomisao da je još uvek u njenoj moći da to uradi, s obzirom na sastanak sa njim istog dana sledeće nedelje, donela joj je izvesnu utehu.

,,To mora biti on,“ rekla je. „Njegovo nestrpljenje da napusti brod i doñe ovamo tog dana koji je pominjao to dokazuju; osim toga, koliko je samo neverovatno da bi za vreme požara na zlosrećnom brodu, Mark Indžestri poverio drugom u ruke ono što je namenio meni, kada jc bilo isto toliko verovatno, a možda čak i više, da će taj drugi dočekati smrt kao i sam Mark.“

Ovako je ona razmišljala, svakog sledećeg trenutka uveravajući sebe da je Tornhil ista osoba kao i Mark Indžestri i tako je svela svoje strepnje na razmišljanje o sudbini jedne, umesto dve osobe.

„Sastaću se sa pukovnikom Džeferijem i pitati ga da li je gospodin Tornhil imao svetlu kosu i blag i prijatan pogled, kog sigurno ne može da se ne seti. Pitaću ga kako je govorio i kako je izgledao; navešću ga da mi, ako može, opiše čak i same tonove njegovog glasa i onda ću biti sigurna, bez senke sumnje, da je to Mark. Ali opet, o, onda dolazi pitanje puno strepnje: šta je bilo s njim?“

Kada je jadna Džoana počela da razmatra mnoštvo stvari koje su se mogle desiti njenom dragom na putu od Svinija Toda, u Ulici Flit, do kuće njenog oca, potpuno se izgubila u pravom lavirintu nagañanja, a zatim su se njene misli uvek bolno vraćale do berbernice pred kojom se smestio pas; drhtala je kad samo i na čas pomisli na strašnu opasnost kojoj ga je mogla izložiti ta biserna ogrlica.

„Avaj! Avaj!“, povikala je, „sasvim jasno mogu sebi

preñočiti da je čovek kog sam videla kako je pokušao da otruje psa spreman na svako ziodelo. Videla sam njegovo lice samo na trenutak, a ipak je to lice koje se nikad ne može zaboraviti. Na njemu se mogla pročitati svirepost i zle strasti; osim toga, čovek koji će izložiti nedužnu životinju surovoj smrti pokazuje odsustvo osećanja i najniže stanje uma, što ga čini spremnim na bilo koji zločin za koji misli da ga može počiniti bez kazne. Šta mogu da uradim - o, šta mogu da uradim da razjasnim ovu misteriju?"

Niko nije nežnije i brižljivije odgojen od Džoane Oukli, ali ipak, svojstven njenoj prirodi bio je duh i odlučnost koju bi joj zaista tek retki mogli pripisati samo na osnovu pogleda u njeno blago i dopadljivo lice, kako je ono obično izgledalo.

Nije nova pojava u istoriji ljudske duše da se otkrije kako su neka od najnežnijih i najdivnijih Ijudskih bića sposobna za najveće i najneobičnije napore; kad je Džoana Oukli rekla sebi (kao što zaista i jeste uradila), da je odlučna da posveti svoj život otkrivanju misterije vezane za sudbinu Marka Indžestrija, ona je u skladu sa tim pripremila svoju svest da ne odbacuje načine za ostvarenje tog cilja zbog bilo kakve opasnosti. Smesta se dala na posao da odredi koji bi to načini tnogli biti.

To je izgledalo kao neizvodljiv zadatak, ali je mislila kako bi mogia, ako uz pomoć kakvih god sredstava bude primljena u berbe- rinovu kuću, doći do nekog zaključka da li se Tornhil, za kog je verovala da je zapravo Indžestri, tu zaustavio na svom putu.

„Nebesa pomozite mi,“ zavapila je ona, ,,da pronañem neke načine delovanja u skladu s ovom prilikom. Postoji li iko od koga se usuñujem da tražim savet? Avaj! Plašim se da ne, pošto je jedina osoba kojoj sam sasvim otvorila srce moj otac, a njegova ljubav prema meni bi ga nagnala da mi odmah postavi sve moguće prepreke na mom putu, iz straha da će se to pokazati opasnim. Zasigurno je tu Arabela Vilmont, moja

stara školska ñrugarica i iskrena prijateljica, ona će me posavetovati najbolje kako ume, ali plašim se da je ona previše romantična i puna čudnih, neobičnih zamisli koje je preuzela iz knjiga, da bi bila dobar savetodavac; ipak, šta mogu da urañim? Moram da govorim sa nekim, makar i samo za slučaj da mi se dogodi neka nesreća, da bi moj otac mogao da sazna za to, a ne znam nikoga drugog kome bih mogla verovati osim Arabele.“

Nakon još malo razmišljanja, Džoana je donela odluku da će odmah sledećeg jutra krenuti u kuću svoje stare školske drugarice, koja se nalazila u neposrednoj blizini i porazgovarati sa njom.

„Barem ću čuti nešto ljubazno i utešno,“ rekla je sebi Džoana. „Ono što Arabeli možda nedostaje što se tiče mirnog i odmerenog rasuñivanja, onapotpuno nadoknañuje istinskim osećanjima, a ono što je najvažnije, mogu joj se otvoreno poveriti, a da moja tajna ostane toliko bezbedno očuvana u njenim grudima kao što bi bila u mojim sopstvenim."

Donošenjem odluke da zatraži savet već je preduzela izvesne mere i osetila je da joj je deo straha spao sa srca, zbog jednostavne činjenice da je u glavi donela tako čvrstu odluku da je ni opasnosti ni poteškoće neće sprečiti da sazna šta je bilo sa njenim dragim.

Sad se spremila za počinak sa povećanim nadama i, dok je pokušavala da zaspi, uprkos mogućnosti da razotkrijemo slike koje joj je mašta mogla prikazati u snovima, mi ćemo sada zaviriti u salon u prizemlju. Videćemo kako gospoña Oukli sprovodi miroljubive name- re koje je tako pokorno izrazila i kako se odvija večera što ju je, na ne baš najsmerniji način, pripremala za svog muža, koji je po prvi put u životu počeo da zahteva svoja prava, i za Velikog Bena, gardistu, kog se gnušala iz dubine duše kako se samo žena može gnušati nekog muškarca.

Gospoña Oukli ni u kom slučaju nije sačuvala svoje pokorno ponašanje, pošto je nakon nekog vremena rekla

ovako: ,,U kući nema ničeg ukusnog, valjda treba da odjurim do Vegardžesa i kupim nešto onih kobasica iz Eseksa, neobičnog ukusa.“

„0, hajde,“ reče gospodin Oukli, „odlične su Bene, uveravam te.“

,,Pa, ne znam,“ rekao je gardista Ben, „kobasice su inače veoma dobre na svoj način, ali treba ti tako prokleto mnogo njih; jer ako ih jedeš sarno jednu po jednu, koliko ti treba vremena da pojedeš tuce ili dva?“

„Tuce ili dva kobasica,“ rekla je gospoña Oukli, ,,pa, u kilogramu ih je samo deset komada.“

„Onda,“ reče Ben praveći proračun u glavi, „onda gospoño, mislim da neće biti potrebno više od četiri i po kilograma, a to će biti četrdeset pet kobasica od jednog zalogaja.“

„Donesi četiri i po kilograma kobasica, ako treba“, rekao je gospoñin Oukli, „znam da Ben ima dobar apetit.“

,,Naravno,“ potvrdi Ben, „ali malo sam posustao u poslednje vreme i ne uzimam obroke kakve sam jeo nekad; gospoño, možete naručiti, ako nemate ništa protiv, i burence tamnog piva kad vam je uz put. Vodite računa da se ne izlažete nikakvom trošku zbog mene i ne donosite ništa osim užinice koju sam pomenuo, pošto ću najverovatnije večerati kada se vratim u Tauer. Čovek mora da popije kapljicu nekog pića, zato što je ljudska priroda slaba, znate, gospoño, i stalno joj je potrebno nešto da je podstiče."

,,Naravno,“ rekao je gospodin Oukli, „naravno da ćemo nabaviti ono što želiš Bene, samo reci pre nego što gospoña Oukli izañe, ima li još nešto?“

,,Ne, ne,“ odgovori Ben, ,,ma ne, ništa vredno pomena; ali ako biste prošli pored radnje gde prodaju masnu slaninu, nekih dva, dva i po kilograma te slanine nasečene na kriške, videćete gospoño, dobro će ići uz te divne kobasice.“

„Bože milostivi “ reče gospoña Oukli, ,,ko će to da skuva?“

,,Ko će da skuva, gospoño? Pa, vatra u kuhinji, valjda; ali zapamtite da ako kod tog čoveka nema kobasica, postoji radnja na uglu gde prodaju govedinu u pacu, a ja ću biti sasvim zadovoljan ako donesete nekih pet ili šest kilograma te govedine. Možete od nje da napravite nekih šest sendviča.“

„Hajde, draga moja, kreni odmah,“ reče gospodin Oukli, ,,i donesi Benu njegovu večeru. Potpuno sam siguran da je jedva čeka, pa budi što brža.“

“Ah, nisam ti rekao kako su me prošle nedelje poslužili kod gospoñe Harvi,“ rekao je Ben kada je ona otišla. „Znaš da su oni tako fina gospoda da neće da govore i troše svoj dragoceni dah u strahu da se ne iscrpe; sede na stolici kao da stolica ima samo jednu nogu pa moraju održavati ravnotežu i samo mali pokret u jednu ili drugu stranu bi ih oborio. Zatim, ako vide mrvu na podu, oni pozvone zvoncem i ubogi napola izgladneli sluga doñe i kaže: ,,Da li ste zvonili, gospoño?“, a onda oni kažu: ,,Da, donesi metlu i lopaticu, tamo na podu je mrva“, a onda ja kažem: „Nosite se svi zajedno“. Zatim dodam: „Dovezite strvoderova kolica i pet brezovih metli, eno tamo je upravo pepeo izleteo iz vatre i pao na pod“. Onda se oni naravno šokiraju i pomodre u licu, a kada vide da ja ne odlazim, jedno od njih bi reklo: „Gospodine Bendžamine Blamergatse, da li biste želeli čašu vina?“ „Mislim da bih“, odgovorio sam ja. Onda on kaže: „Koje više volite, crveno ili belo?“

,,Belo“, rekoh mu ja, ,,dok ne prikupiš hrabrosti da izneseš crveno“, i tako su izneli vino; čim sam se dočepao flaše, obio sam joj grlić o kamin i ispio je celu.

„Dakle, prokleti bili“, rekao sam ja, „mislite da je sve ovo strašno plemenito i fino, ali ja ne mislim i smatram da ste vi gomila najgorih lakrdijaša koju sam ikada video; a ako me ikada ponovo vidite ovde, i ja ću takoñe biti plemenit, ne treba da kažem ništa više. Idite doñavola, svi vi“. Tako sam izašao, samo da bih doživeo malu nezgodu u hodniku, pošto su tu imali okačenu nekakvu lampu i ja

sam nekako mlatnuo glavom u nju, pa mi se obmotala oko vrata; kada sam izašao skinuo sam je i zavitlao je u prozor salona. Nikad u životu nisi čuo takav prasak. Usuñujem se da kažem da su svi pali u nesvest na nekih sedam dana, ti plemeniti lakrdijaši.“

,,Pa, ne čudim se,“ reče gospodin Oukli. „Nikad im se nisam ni približio jer ne volim njihovu glupu nadmenost i gordost koja, na vrlo slaboj osnovi, teži da oponaša ono što uopšte ne razume; ali, evo gospoñe Oukli sa kobasicama, nadam se ña će ti to prijati, Bene.“

„Prijati! Verujem da hoće. Sigurno da hoće. Mislim da je tako i tu nema greške.“

„Donela sam kilo i po,“ reče gospoña Oukli, ,,i rekla sam čoveku da navrati za petnaest minuta u slučaju da bude trebalo još.“

„ðavola si ti ñonela, a slanina, gospoño Oukli, slanina!“

„Nisam mogla uopšte da je nañem - čovek ima samo šunke.“

„Pobogu, gospoño, ja bih se snašao i sa šunkom, debelo nasečenom i nikad ne bih ni reči rekao. Ja imam anñeosku narav, ako to niste znali! Oho-ho! Pogledajte, nije li to momak sa bačvicom tamnog?“

,,Da, evo ga sa - krčagom.“ „Šta?“ „Nema sumnje, to je krčag.“ ,,Pa, neka ga; postajete plemeniti, gospoño Oukli.

Dajte nam onda to što ima.“ Ben je uzeo krčag i ispio ga nadušak, a zatim kucnuo

po dnu člancima prstiju da pokaže kako je završio stvar pa rekao:

„Reći ću Vam nešto gospoño, ako me smatrate za dete to je velika greška, a svako bi pomislio da me stvarno smatrate za dete, kad bi video kako mu nudite samo jedan krčag; to je uvreda, gospoño.“

,,Ma nemoj,“ odgovorilaje gospoñaOukli, „mnogo je uvredljivije ispiti ceo krčag, a nikom drugom ne dati ni

kapljice.“ „Zaista? Hoću da znam kako ćete to da sprečite,

gospoño, kada vam jednom krene niz grlo? To je ono što vas pitam - kako to da sprečite, gospoño? Ne želite valjda da ga ispljunem nazad, zar ne, gospoño?“

,,Ti, podli, zlobni bedniče!“ „Hajde, hajde, draga moja,“ rekao je gospodin Oukli,

„znaš da naš roñak Ben ne živi u baš najfinijem društvu i zato treba da budeš spremna da preñeš preko nekih njegovih... rekao bih, siguran sam da neću biti uvredljiv, grubosti, s vremena na vreme; hajde, hajde, nije napravljena nikakva šteta, u to sam siguran. Zaboravi i oprosti, kažem ja. To je moj moto uvek bio i uvek će biti.“

,,Pa,“ rekao je gardista, ,,to je dobar moto za život i tu nema priče. Opraštam Vam, majko Oukli.“

,,Ti opraštaš...“ ,,Da, bez pogovora. Iako sam ja samo gardista,

pretpostavljam da mogu ljudima da oprostim, zar ne, roñače Oukli?“

„Naravno, Bene, naravno. Hajde, hajde, ženo, znaš dobro, kao i ja, da Ben poseduje mnogo kvaliteta i da ga, sve u svemu, ne treba procenjivati na prvi pogled, kao što se kaže u onom komadu.“

,,A ja sam sigurna da ne želim ponovo da bacim pogled na njega,“ rekla je gospoña Oukli, „radije bih ga, u svakom slučaju, hranila nedelju, nego četrnaest dana. On sam je dovoljan da donese glad zemlji, eto kakav je.“

„0, blagosloveni bili, nije tako,“ reče Ben, ,,to je jedna od vaših malih greški, gospoño, uveravam Vas u to. Kako god bilo, pošto se odužilo vreme dok ne doñe momak sa ostatkom piva i kobasica, da vidimo šta je to s tobom, roñače Oukli? Je li, stari druže, izgledaš malo neraspoloženo?“

„Jednostavno se ne osećam dobro, znaš, Bene.“ ,,Ne osećaš dobro - pa - pa sad kad si to pomenuo, ja

se nekako osećam kao da mi se cela utroba prevrće i uvija. ðavola - ja - ja se uopšte ne osećam dobro, ne.“

,,A meni postaje veoma loše prodahtao je gospodin Oukli.

,,A meni postaje još lošije," reče gardista pokušavajući da opiše svoje stanje. „Sakloni me bože! Nešto nije u redu sa mnom. Znam da je to ubistvo - evo ga - o Gospode! Razdvajam se na pola, to je.“

„Osećam kao da mi je došao poslednji čas,“ reče gospodin Oukli, „ja... ja umirem, ja... o bože milostivi, evo grčeva!“

Gospoña Oukli je potpuno pribrano uzela svoj šešir koji je bio okačen iza vrata salona i, dok ga je stavljala na glavu,izgovorila:

„Rekla sam vam obojici da će vas snaći neka kazna, a sada vidim da je tako i bilo. Kako vam se to sviña? Proviñenje je naravno dobro, na svoj vlastiti način, i zato sam ja...“

„Šta, šta?“ „Otrovala pivo u krčagu.“ Veliki Ben, gardista, pade sa stolice uz duboko

stenjanje, a jadni gospodin Oukli je sedeo zagledan u svoju ženu drhteći u iščekivanju, potpuno nesposoban da govori, dok je ona obavijala maramu oko ramena i dodala istim mirnim glasom kojim je dala užasnu izjavu u vezi sa trovanjem:

„Dakle, vi, bednici, sada vidite šta žena može da uradi kada se odluči na osvetu. Sećaćete me se dok ste živi, ali i ako ne budete, nije važno, pošto nećete poživeti dugo, kažem vam, a ja sada idem kod svoje sestre, gospoñe Tajdiblo.“

To rekavši, gospoña Oukli se hitro okrenula i sa prezirnim trzajem glave, uopšte ne mareći za bolove i patnje svojih jadnih žrtava, izašla iz kuće i krenula ka kući svoje sestre, gde je spavala tako spokojno kao da uopšte nije počinila dva stravična zločina..

Ali, da li je ona to uradila, ili ćemo mi, u odbranu časti ljudske prirode, otkriti da je ona otišla do apotekara u komšiluku i jednostavno kupila izvesnu, užasno jaku

(ali bezopasnu) hemijsku smesu, koju je sipala u pivo i koja je počela da zadaje one bolove Velikom Benu, gardisti i sirotom gospodinu Oukliju, i to bolove koji su delovali veoma ubedljivo?

Mora da je ovo bilo u pitanju; pošto gospoña Oukli nije mogla biti takav demon u ljudskom obličju da se smeje dok je prolazila pored apotekarove radnje, o, ne!; možda nije osećala kajanje, ali, to je zaista nešto sasvim drugo od smejanja takvoj stvari, u slučaju da cela stvar stvarno nije bila smešna i uopšte neozbiljna.

Veliki Ben i gospodin Oukli su najzad sigurno otkrili kako su prevareni, a najverovatnije je da im je sam ranije pomenuti apotekar to rekao; pošto su ga oni pozvali da bi saznali da li se išta može preduzeti kako bi im se spasli životi.

Ben je, od tog dana pa nadalje, doneo odluku da neće dolaziti u posetu gospodinu Oukliju, a sledeći put kad su se sreli rekao je:

„Reći ću ti nešto: ta matora veštica od tvoje žene je prevelik zalogaj za nas, to je činjenica; potpuno me porazila - dakle, kad god budeš bio raspoložen za malo ćaskanja o starim vremenima, samo doñi dole do Tauera.“

„Hoću, Bene „Doñi; uvek možemo pronaći nešto za piće, a ti se uz

to možeš zabaviti gledajući životinje. Zapamti da je vreme ručka u dva sata; dakle, očekujem da te vidim s vremena na vreme, a pre svega me obavezno obavesti ako onaj brbljivi pop Lupen još neki put doñe u tvoju kuću.“

„Hoću, Bene.“ „Uradi to, a ja ću mu dati još jednu lekciju ako bude

trebalo, reći ću ti i kako ću to da uradim. Obezbediću sebi slobodan pristup divljim zverkama u Taueru i kad on doñe da ih vidi, pošto su to takvi tipovi koji uvek idu svuda gde mogu ući za džabe, jednostavno ću srediti da ga ubacim u kavez sa nekim od najopakijih stvorenja koja imamo.“

„Ali, zar to neće biti opasno?“ „O, ma neće! Imamo cerekavu hijenu koja će ga

nasmrt uplašiti; ali ne verujem da će mnogo da ga grize, znaš. Ona je razigrana kao mače i obožavaće da mu stoji na glavi.“

„Pa onda, Bene, ja naravno nemam nikakvih primedbi, iako mislim da će lekcija koju si već dao velečasnom biti sasvim dovoljna u svakom smislu i ne očekujem da ćemo ga ponovo videti.“

„Kako se tvoja gospoña ophodi prema tebi?“, upitao je Ben.

,,Pa, Bene, ne izgleda mi kao da ima mnogo razlike, ponekad je delimično pristojna, a nekad nije; to je samo stvar njenog trenutnog raspoloženja.“

,,Ah! Sve to dolazi sklapanjem braka.“ „Ipak, Bene, često sam se čudio što se ti nikada nisi

venčao “ Ben se zakikotao dok je izgovarao: „Stvarno si se čudio? Pa, roñače Oukli, ne smeta mi

da ti kažem, ali činjenica je da sam jednom bio veoma blizu da mi se to dogodi.“

,,Stvarno?“ ,,Da. Reći ću ti kako je bilo: bila je jedna devojka po

imenu Andželina Dej, stvorenje lepog izgleda, kako se samo poželeti može i izgledala je kao da uopšte nema kandže; ipak, držala ih je uvučene, kao mačka kada je hrane.“

„Pazi šta ti kažem, Bene, ti odlično poznaješ ovaj svet.“

„Verujem ti, jer stvarno i poznajem! Nisam li odrastao meñu divljim zverima u Taueru i tamo proveo ceo život? To je mesto gde se stiče znanje o svetu u kom živimo, momče moj. Trebalo bi da sam ponešto naučio i naravno da jesam.“

„Dobro, ali kako je to bilo, Bene, pa se nisi oženio tom Andželinom koju si pomenuo?"

„Planirala je da me drži čvrsto, kao zeca u klopci i bila je mekana kao pamuk. Pomislio bi, kad je pogledaš, da ona ume samo da se smeši, a kad sam čuo da govori samo

lepe, blage i prijatne reči, zaista sam počeo da mislim kao da sam našao pravu zverku za sebe.“

„Ali si pogrešio?“ „Veruj mi da jesam. Jednog dana sam otišao da je

vidim, mislim u kuću njenog oca, a ona je bila umilna koliko se samo biti može; ustao sam da krenem, rešen da je sledeći put kad doñem ovamo zaprosim, a kad sam izašao iz vrta njene kuće i malo poodmakao - živeli su malo izvan grada - shvatio sam da sam tamo zaboravio svoj mali štap za šetnju, pa sam se vratio da ga uzmem i kada sam ušao u vrt, čuo sam glas.“

„Čiji glas?“ ,,Pa Andželinin, naravno; obraćala se jadnoj maloj

sluškinji koju su imali i o, moj Bože! Kako je samo lajala, nego šta! Takav govor nikad nisam čuo u životu. Nastavila je tako nekih deset minuta bez zaustavljanja i svaka nova reč je bila neka nova pogrda, a njen glas - o, blagi Bože! - kao struganje bodljikave žice - tako je zvučao!“

,,I, šta si ti tada uradio, otkrivši tu promenu na tako neobičan i neočekivan način?“

„Šta sam uradio? A šta ti misliš da sam uradio?“ „Zaista ne bih mogao da kažem, pošto si ti prilično

uvrnut tip.“ „Pa onda ću da ti kažem. Otišao sam do kuće i samo

promolio glavu unutra, pa sam rekao: „Andželina, otkrio sam da sve mačke, ipak imaju kandže; laku noć i ništa drugo želi ti tvoj pokorni sluga, koji će se radije prihvatiti posla kroćenja divljih životinja nego žene“, i zatim sam otišao; nikad više nisam čuo ništa o njoj.“

„O, Bene, to je prava istina! Uopšte ih ne poznaješ na početku, ali nakon kratkog vremena, kao što si i rekao, pojavljuju se kandže.“

„Pojavljuju, pojavljuju.“ „Pretpostavljam da si od tog trenutka doneo odluku

da budeš neženja do kraja života?“ „Naravno da jesam. Nakon takvog iskustva odlučio

sam da zaslužim sve što imam, nema greške, kažem ti; a

ako me ikada zatekneš kako obraćam pažnju na neku ženu, samo me podseti na Andželinu Dej i videćeš kako ću odmah da pobegnem brzo kao metak.“

,,Ah!“, uzdahnu gospodin Oukli. „Nisu svi, Bene, roñeni srećni kao ti, mogu da ti kažem. Ti si najsrećniji čovek i to je činjenica. Mislim da mora da si roñen pod nekom srećnom zvezdom, inače nikada ne bi dobio takvo upozorenje o kandžama kao što si dobio, Bene. I ja sam otkrio kandže, ali bilo je i te kako prekasno, tako da moram da podnosim svoju sudbinu i držim se najbolje što mogu u vezi sa tim.“

„Da, to je ono što učeni ljudi nazivaju - kako ono beše - fil... fil... tako nekako.“

„Pretpostavljam da si mislio na filozofiju.“ „To je to - moraš da trpiš ono što ne možeš da

izmeniš, to je značenje kako se meni čini. To je lepši način da se kaže da moraš to podnositi sa smeškom.“

„Čini mi se da je otprilike tako, Bene.“ Ipak, ne može se baš reći da mala nezgoda povezana

sa gospodinom Lupenom nije imala dobrih posledica na gospoñu Oukli, pošto je ona krajnje brzo izgubila svoje poverenje u tog pobožnog čoveka.

Kao prvo, bilo je potpuno jasno da on izbegava užase mučeništva i da je, naravno, da bi izbegao bilo kakvu telesnu neprijatnost, potpuno spreman da podnese bilo koju količinu poniženja i sramoćenja kom bi mogao da bude izložen. Shvatila je da je on veoma različit od predstave o svecima koju je imala gospoña Oukli.

Zatim, njeno uverenje da je gospodin Lupen takav izabrani mučenik kakvim se predstavljao, biio je poljuljano time da se nikakvo čudo u vidu božije kazne nije odigralo da bi ga spaslo od zlostavljanja gardiste Bena; tako da, nakon što je meñusobno povezala jedno sa drugim, gospoña Oukli nakon te večeri nije više bila ni blizu toliko religiozna ličnost kao što je bila pre, a to je predstavljalo izvestan napredak.

Uskoro su se zbili dogañaji sa kojim će čitalac vrlo

skoro biti sasvim upoznat, koji su bili usmereni da podstaknu osećanja gospoñe Oukli, ako je ona uopšte imala ikakva osećanja koja su se mogla podstaknuti, i da je primoraju da izgladi odnose sa svojim mužem u jednoj stvari koja je njega dirnula u samo srce, a uspela je da probudi neke osećaje i u njenom srcu, pritajeno uspavane dugo vremena, ali koji su i dalje bili daleko od toga da budu potpuno izbrisani.

Ovi dogañaji su bili blisko povezani sa sudbinom jedne osobe za koju se, nadamo se, čitalac do sada duboko i iskreno zainteresovao. Mislimo na Džoanu - mlado i lepo, bezazleno stvorenje, koje kao da je bilo stvoreno da bude veoma srećno, a čija je sudbina ipak, postala tako zatamnjena zlom srećom. Sada je, zbog svoje najiskrenije ljubavi, bila osuñena na veliku tugu i brojne teškoće.

Avaj, jadna Džoana Oukli! Bolje bi bilo da si volela nekog sa manje poletnim osećanjima i manje živom maštom, nego što ju je posedovao onaj kome si dala naklonost svog mladog srca.

Istina je da je Mark Indžestri imao duha, a možda je i svetlost slave, koja je lebdela oko tog njegovog pogubnog dara, bila to što te navelo da ga zavoliš. Takav duh nije samo propast i pokora za. onog ko ga poseduje, nego i za sve koji su povezani vezama iskrene ljubavi s osobom koja ga poseduje.

Takav duh donosi onaj nesrećni nemir uma koji uvek stremi ka nedostižnom i koji se nikad ne zadovoljava priznanjem kraja i okončanja zemaljskih nada i želja. Naprotiv, čitav život ovakvih osoba je potrošen u jednoj dugoj borbi za izmaštanu sreću, koja poput nezemaljske svetlosti močvarnog svetlucanja samo obmanjuje onog ko poveruje u opsenarske i treptave zrake.

TRINAESTO POGLAVLJE

Džoanin razgovor s Arabelom Vilmot, savet

Avaj! Jadna Džoana, ti si izabrala slabu osobu za poveravanje u toj mladoj i neiskusnoj devojci za koju ti je izgledalo da je dobro poveritijoj svoje boli.

Nijednog trenutka nismo imali nameru da kažemo da mlado biće kom je optičareva kćer odlučila da se poveri nije bilo što se tiče iskrenosti, dobrote i prijateljstva kakvo se samo poželeti može, ali ona je bila jedno od onih stvorenja koja i dalje gledaju na svet kao na svež zeleni vrt i još nisu izgubili životnu romantiku, koju će im svet u kom žive i njegova pravila uskoro potpuno isterati iz srca.

Bila je mlada, skoro devojčica, i pošto je bila ljubimče u krugu svoje porodice, o velikom svetu je znala otprilike kao i neko dete.

Ali, iako ne možemo da do izvesne mere ne žalimo što je Džoana odabrala nju da joj se poveri, ipak je s osećajem velikog olakšanja i zadovoljstva pratimo do kuće te mlade devojke.

Dakle, posete Džoane Oukli kući Vilmotovih nisu bile baš neka retkost da bi izazvale neko iznenañenje, ali u ovom slučaju ta poseta jeste izazvala neuobičajeno zadovoljstvo jer nije dolazila već neko vreme.

Razlog za to mogao se sasvim lako pronaći u izuzetnim okolnostima u kojim se nalazila već duže vreme. Imala je tajnu koju je čuvala i koja, mada se možda nije mogla potpuno pročitati s njenog lica, pokazivala je svoje postojanje. Da nije odlučila da se poveri Arabeli, plašila bi se drugih prijateljskih pitanja ovog mladog bića.

Može delovati iznenañujuće da je Džoana Oukli sačuvala tajnu svoje ljubavi od nekog koga je tako mnogo cenila i s kim je izgradila takvo prijateljstvo, ali to se mora pripisati razlici u godinama izmeñu njih dve, koja je u tom mladalačkom dobu života bila primetna.

Ta razlika je bila manja od dve godine, ali kao što smo već rekli, Arabela je imala tu mladalačku, finu lepotu koja je činila da izgleda kao dete čak i na pragu svog izrastanja u ženu. Stoga ne treba da nas iznenañuje što je sedamnaestogodišnja devojka oklevala da poveri tajnu svog srca svojoj drugarici koja je bila tek prelepo dete.

Ipak, poslednja godina je donela veliku promenu u Arabelinom izgledu, pošto, iako je delovala godinu ili dve mlañe nego što je zaista bila, na njenom licu se pojavio promišljeniji i pribraniji izraz i nije više imala, osim kada se smejala, onaj dečiji izgled, koji je na njoj bio upadljiv koliko i prijatan.

Ona se potpuno razlikovala od Džoane; dok je Džoanina kosa bila bogate sjajno-smeñe boje, toliko tamna da je nazivana crnom, dugački talasasti uvojci koji su uokvirivali siatko lice Arabele Vilmot bili su kao svila boje ćilibara protkana jednom divnom svetlijom nijansom.

Oči su joj bili istinski plave, a ne bledosive, kakve se iz kurtoazije nazivaju nebeski plavim, a duge trepavice koje su ih oivičavale senčile su obraze ukrašene najdelikatnijim i najlepšim rumenilom koje priroda može da stvori.

Takvo je bilo mlado, dražesno i prijatno stvorenje koje je sa Džoanom Oukli sklopilo jedno od onih devojačkih prijateljstava, koja, kad istraju izvan doba pravog detinjstva, opstaju zauvek i pokazuju se kao najdraža i

najčuvanija osećanja srca. Poznanstvo je sklopljeno u školi i moglo je da bude

nestalne prirode kakva su mnoga školska drugarstva kojih se u kasnijem životu čovek priseća kao nejasnih prizora iz nekog sna, ali dogodilo se da su njih dve bile srodne duše koje će, u kakvim god okolnostima se zadesile, ostati zajedno sa savršenim i blagonaklonim poverenjem u ljubav one druge.

To što su bile školske drugarice bila je puka slučajnost koja ih je spojila, a ne razlog njihovog prijateljstva.

Dakle, takva je bila osoba od koje je Džoana Oukli potražila savet i pomoć; bez obzira na sve što smo rekli u vezi sa mogućnošću da će taj savet biti beskoristan i detinjast, ne možemo da se uzdržimo, a da ne pohvalimo Džoanu što je izabrala nekog, po njenoj iskrenoj proceni, na svaki način dostojnog poverenja.

Navratila je u vreme kad je znala da će Arabela biti kod kuće, a zadovoljstvo koje se pokazalo na licu mlade devojke kad je dočekala svoju staru drugaricu bilo je osećanje krajnje radosne i neizveštačene prirode.

,,Pa, Džoana, ti u poslednje vreme tako retko svraćaš do mene da mi se čini kako moram smatrati veoma posebnim zadovoljstvom i milošću to što te vidim."

,,Arabela,“ odgovorila je Džoana, ,,ne znam šta ćeš mi reći kad čuješ da je razlog moje sadašnje posete to što sam u nevolji i želim savet od tebe.“

„Onda nisi. mogla da se obratiš boljoj osobi, pošto sam pročitala sve romane u Londonu i znam za sve nevolje u koje neko uopšte može da upadne, a što je još važnije, znam sve načine da se iz njih izvuče, kakve god one bile.“

„Ipak ćeš, Arabela, teško u svojim romanima naći bilo kakvu situaciju toliko čudnu i punu dogañaja kao što je ona, a žao mi je što to kažem, koju imam da ti predočim. Sedi i saslušaj me, draga Arabela, tako ćeš sve saznati.“

„Iznenañuješ me i plašiš svojim ozbiljnim izrazom lica, Džoana.“

„U pitanju je ozbiljna stvar. Ljubav.“ „O! Da li je to sve? I ja sam zaljubljena, u mladog

kapetana Desbruka iz Kraljeve garde. On dolazi ovamo da kupuje rukavice i da si ga samo čula kako uzdiše kad se naginje preko tezge, zaprepastila bi se.“

„O! Ali, Arabela, ja te dobro poznajem. Tvoja osećanja su plahovita i pojavljuju se kao munja, na trenutak i pre nego što stigneš išta da kažeš, ponovo nestanu. Moje osećanje je dublje usañeno u srce, tako duboko da bi izvaditi ga iz njega značilo zauvek uništiti to srce.“

„Ali, zašto si tako ozbiljna, Džoana? Nećeš valjda da mi kažeš kako je moguće da voliš bilo kog čoveka koji ti ne bi uzvratio svojom ljubavlju?“

,,Tu si u pravu, Arabela. Nisam došla da ti govorim o beznañežnoj ljubavi - daleko od toga; ali čućeš. Posveti mi, moja draga prijateljice, svoju punu pažnju i čućeš neke veoma tajanstvene stvari.“

„Onda ću i ja da budem tajanstvena celim svojim bićem. Pošto treba da znaš da ja živim i uživam u tajnama i nisi mogla da odeš bilo kome ko bi s više odobravanja dočekao takvu tvoju ispovest; nestrpljiva sam da čujem.“

Džoana tad, s najvećom iskrenošću, poveri svojoj prijateljici sve pojedinosti povezane sa njenim dubokim i predanim odnosom sa Markom Indžestrijem. Rekla joj je kako su se, uprkos svim okolnostima koje su iskrsnule da bace senku na njihovu mladalačku ljubav i ometu je, oni voleli i to istinski. Kako se Indžestri, kom se studije prava nisu dopadale iz principa kao i zbog gañenja, posvañao sa svojim ujakom gospodinom Grantom, i kako je zatim kao hrabri pustolov otišao da u Indijskim morima traži bogatstvo, bogatstvo za koje se nadao da će biti ogromno, ali se to završilo razočaranjem i porazom, završilo se nesrećom zbog koje je ona previše duboko i istinski tugovala da bi sebe prisilila da je iskaže. Na kraju je zaključila rekavši:

„Sada, Arabela, znaš sve što sam imala da ti kažem. Znaš koliko sam iskreno voiela i kako sam se nakon što

sam naučila sebe da očekujem sreću susrela sa samim očajanjem; sama možeš da prosudiš kako me je tužna sudbina Marka Indžestrija duboko pogodila i koliko sam morala da budem zbunjena u svim nagañanjima u vezi sa njim.“

Duhovni polet koji je odlikovao Arabelu na početku njihovog razgovora sada ju je sasvim napustio, dok je Džoana nastavljala svoju žalosnu priču i kada je ona zaključila izlaganje, u Arabelinim očima su bile suze najiskrenijeg saučešća.

Obema rukama je uhvatila Džoaninu ruku i rekla joj: „Dakle, draga moja Džoana, nikad nisam očekivala da

sa tvojih usana čujem tako tužnu priču. To je jako tužno, zaista veoma tužno; i, iako sam ranije bila napola spremna da se posvañam s tobom zbog ovog zakasnelog poverenja - pošto moraš da se prisetiš kako sada prvi put čujem za celu ovu stvar - sada shvatam da je nesreća koja te pritiska, nebesa znaju, sasvim dovoljna i bez mog prekora koji bi bacio dodatnu senku na nju.“

„Zaista je tako, Arabela, i veruj mi, da se moja ljubavna priča odvijala bez smetnji umesto da je, kao što jeste, puna nesrećnih dogañaja, ti ne bi imala na šta da se žališ u smislu nedostatka mog poverenja; ali, morala sam da oklevam pre nego što te opteretim svojim jadima jer to su zaista jadi i... Avaj! Izgleda da će tako i ostati.“

„Džoana, nisi mogla da upotrebiš slabiji argument od ovoga. To nije argument kakav bih trebalo da čujem od tebe.“

„Ali, zasigurno je motiv da te poštedim bola bio dobar?“

„Zar ti tako olako uzimaš moje prijateljstvo prema tebi da mi ne možeš poveriti ništa što nije prijatno? Pravo prijateljstvo se sigurno najbolje pokazuje u susretu sa teškoćama i nevoljom. Zaista me boli, Džoana, što si me tako pogrešno procenila.“

,,Ne, sada si ti nepravedna prema meni; nijednog trenutka nisam sumnjala u tvoje prijateljstvo, nego sam

zaista izbegavala da bacim senku moje tuge preko onog što bi trebalo da bude, a nadam se i da jeste, sunčani sjaj tvog srca. To je bio razlog koji me sprečio da ti iznesem ovo što pretpostavljam da moram nazvati svojom zlosrećnom ljubavlju.“

,,Ne, ne zlosrećnom, Džoana. Hajde da verujemo da će doći vreme kad će ona biti nešto sasvim drugo od zlosrećne."

„Ali, šta misliš o svemu ovome što sam ti ispričala? Da li iz toga možeš da izvučeš ikakvu nadu?“

„Obilje nade, Džoana. Ti ne znaš pouzdano da je Indžestri mrtav.“

„Sigurno da ne znam, što se tiče njegovog nestanka u Indijskim morima; ali, Arabela, postoji jedna pretpostavka koja, otkad mi se nastanila u grudima, postaje sve jača i jača, a ta pretpostavka je da je taj gospodin Tornhil niko drugi nego sam Mark Indžestri.“

„Stvarno? Tako misliš? To je čudna pretpostavka. Imaš li nekih posebnih razloga za takvu pomisao?“

„Nemam - osim nečega što kao da mi je od početka govorilo da je stvarno tako i razmatranja slabe verovatnoće priče koju je ispričao Tornhil. Zašto bi Mark Indžestri njemu dao bisernu ogrlicu i poruku za mene, uzdajući se u opstanak tog Tornhila i pretpostavljajući, iz nekog čudnog razloga, da on sam mora da strada?“

,,U tome ima dosta smisla, Džoana.“ ,,A uz to, Mark Indžestri mi je rekao da namerava

pred polazak na tu ekspediciju da promeni ime.“ ,,To je čudno; ali, sad kad si pomenula takvu

pretpostavku ona mi izgleda, znaš Džoana, svakog trenutka svc verovatnije. O, ta kobna biserna ogrlica.“

„Zaista kobna! Ako su Mark Indžestri i Tornhil jedna te ista osoba, posedovanje tih bisera je moglo ljudima da predstavlja izazov da ga unište.“

„Ne može biti sumnje što se toga tiče, Džoana, a to ćeš naći i u romantičnim i ljubavnim pričama, da su ljubomora i bogatstvo uzrok čitavog mnoštva zala zbog

kojih s vremena na vreme stradaju iskrena i odana srca.“ „Tako je; verujem da je tako, Arabela; ali, posavetuj

me šta da radim, pošto sam sama stvarno nesposobna za bilo kakvo delovanje. Reci mi šta ti misliš da može da se uradi, pod ovim katastrofalnim okolnostima, pošto ne postoji ništa što se ne bih usudila da pokušam."

„Pa, draga moja Džoana, moraš primetiti da sve što znaš o kretanju tog Tornhila vodi do berbernice u Ulici Flit i ne dalje oñatle.“

„Tako je.“ „Zar onda ne možeš da zamisliš da tu leži tajna

njegove sudbine, a po sopstvenom kratkom susretu sa tim čovekom, Todom, da li misliš da je on neko ko ne bi prezao čak ni od ubistva?“

,,O, užasa! I moje su misli krenule u tom groznom pravcu, ali plašila sam se da izgovorim reč koja bi ih ispoljila. Ako je zaista taj čovek zastrašujućeg izgleda umislio da ikakvim krvavim činom može doći u posed takvog blaga kao onog što je pripadalo Marku Indžestriju, koliko god to nehrišćanski i prostački moglo zvučati, čvrsto sam uverena da on ne bi oklevao to da uradi.“

„Ipak, Džoana, nemoj zaključivati da je tako i bilo. Izgleda, na osnovu svega što si čula i videla u ovoj stvari, da tu postoji neka strašna tajna; ali, Džoana, nemoj da zaključuješ brzopleto, da ta tajna podrazumeva i smrt.“

„Bilo tako ili ne bilo reče Džoana, „moram da razotkrijem tu tajnu ili sasvim poludim. Neka mi se nebesa smiluju, pošto čak i sad osećam groznicu u mozgu, koja sprečava mogućnost razumnog razmišljanja.“

„Smiri se, smiri se, razmislićemo o celoj stvari, mirno i pribrano; ko zna, možda obične devojke kao što smo mi mogu smisliti neki neočekivan način da se stigne do istine; a sada ću da ti kažem nešto što mi je tvoja priča prizvala u svest.“

„Samo reci, Arabela, slušaću te s potpunom pažnjom.“

„Pre kraćeg vremena, čini mi se otprilike nekih šest

meseci, šegrt mog oca je u poslednjoj nedelji svoje službe poslat u zapadni deo grada da preuzme znatnu sumu novca; ali se nikad nije vratio s tim novcem i od tog dana do danas nismo ništa čuli o njemu, iako je uz pomoć istrage koju je preduzeo moj otac utvrdio da je on primio novac i da se susreo s nekim poznanikom na Strandu, s kojim se rastao na uglu Milford Lejna i kom je rekao da namerava da svrati do Svinija Toda, berberina u Ulici Flit, na šišanje, jer je na Temzi trebalo da se održi regata, a on je bio odlučan da prisustvuje, sviñalo se to mom ocu ili ne.“

,,I nikad se više nije čulo za njega?“ „Nikad. Naravno, moj otac je preduzeo svu moguću

istragu u vezi sa tim i zbog toga išao kod Svinija Toda, ali kako je on izjavio da takva osoba nikad nije svratila LI njegovu radnju, istraga je time bila okončana."

,,To je veoma čudno.“ “I krajnje tajanstveno, pošto su mlañićevi prijatelji bili

neumorni u potrazi za njim i zajednički skupivši sredstva za tu svrhu ponudili su veliku nagradu svakome ko bi mogao ili hteo da im da neko obaveštenje o njegovoj sudbini.“

,,I sve je bilo uzalud?“ „Sve; baš ništa nije moglo da se sazna, nije pronañen

čak ni najslabiji trag i tako je ta stvar i ostavljena, obavijena najneprozirnijim velom tajne.“

Džoana se stresla i nekoliko trenutaka su dve mlañe devojke stajale u tišini. Džoana je prekinula ćutanje uzviknuvši:

„Arabela, pomozi mi savetom koliko možeš, tako, da mogu da nastavim na način koji ima najveće izglede na uspeh i najmanje je opasan; ne zbog toga što se ja sama klonim rizika, nego zato što, ako se ikakva nesreća dogodi meni, ne može se postići cilj kome ću posvetiti ostatak svog života.“

„Ali šta možeš da uradiš, draga moja Džoana? Još nedavno je u berberinovom izlogu stajao natpis sa

obaveštenjem da se traži momak koji će pomagati u poslu, ali uklonjena je ili bismo mogle da pronañemo nekog da prihvati to mesto, u svrhu uhoñenja berberinovih poslova.“

„Možda još postoji mogućnost da se postigne nešto u tom smislu, ako poznaješ ikoga ko bi prihvatio takvu pustolovinu.“

,,Ne bi bilo teško pronaći nekog spremnog da to uradi, iako bi moglo potrajati dok ne pronañemo nekog dovoljno sposobnog da bismo mogle da se na njega oslonimo; ali ja sam pustolovnog duha, Džoana, kao što znaš i mislim da bih mogla da pozovem svog roñaka Alberta da preuzme tu ulogu, samo što je on prilično lakouman mladić i teško da bi mu se mogao poveriti zadatak od takve važnosti.“

,,Da, takoñe je to zadatak koji zbog jednog pogrešnog koraka može postati užasno opasan.“

„Zaista može biti opasan.“ „Onda bi bilo nepošteno na njega poslati ikoga ko nije

najdublje zainteresovan za njegov uspeh.“ „Džoana, polet s kojim si govorila pobudio je u meni

misao koju se ustežem da ti iskažem i koja, plašim se, možda više potiče iz izvesnog osećanja romantike, za koju verujem da je nepodnošljiv greh, nego iz bilo kog drugog razloga.“

„Izreci tu misao Arabela, reci je.“ ,,Ti ili ja bismo mogle da obavimo taj zadatak, tako

što bismo prerušene otišle kod berberina i prihvatile to nameštenje ako je mesto upražnjeno, u trajanju od otprilike dvadeset četiri časa, da bismo tokom tog vremena možda mogle iskoristiti neku priliku da pretražimo njegovu kuću i nañemo neki dokaz o pitanju koje ti je toliko priraslo srcu.“

,,To je dobra zamisao,“ reklaje Džoana, ,,a zašto bih ja oklevala da se suočim s bilo kakvom opasnošću ili teškim zadatkom ili poteškoćom zbog njega, koji je toliko rizikovao zbog mene? Šta bi moglo da me odvrati od takvog rešenja? U svakom trenutku, ako se nad mene nadvije

velika opasnost, mogu da istrčim na ulicu i zatražim zaštitu od prolaznika.“

,,A uz to, Džoana, ako kreneš na takvu misiju, zapamti da ideš sa mojim znanjem i da ću ti dovesti pomoć ako se ne vratiš do dogovorenog vremena.“

„Arabela, svakog trenutka mi plan izgleda sve bolje. Ako je Svini Tod nedužan i nije preduzeo ništa protiv života ili slobode onih koji su dolazili u njegovu radnju, nemam čega da se plašim; ali, ako je, nasuprot tome on kriv, opasnost po mene će biti dokaz te krivice, a to je dokaz zbog kog sam spremna da rizikujem zarad većeg cilja koji imam u vidu; ali, kako da nabavim neophodna sredstva za takav zadatak?“

„Što se toga tiče, budi mirna. Moj roñak Albert i ti ste otprilike iste visine, koliko je to moguće. On će odsesti nakratko ovde, a ja ću tajno iz njegovog ormara uzeti jedno odelo, za koje sam sigurna da će odgovarati svrsi. Dopusti da te zamolim da sačekaš dok ne obaviš svoj drugi razgovor sa pukovnikom Džeferijem.“

,,To je dobro smišljeno. Susrešću se sa njim i detaljno ga ispitati o spoljašnjosti gospodina Tornhila; osim toga, čuću da li su se neke njegove sumnje o ovoj stvari potvrñile.“

„Dobro je, uskoro ćeš se susresti sa njim, pošto je nedelja na izmaku i dopusti da te zamolim, Džoana, da doñeš kod mene jutro nakon sastanka sa njim, a onda ćemo se opet posavetovati o ovom planu delovanja, koji deluje tako izvodljivo i prikladno.“

Dve mlade devojke su zatim još neko vreme vodile razgovor slične prirode i, sve u svemu, Džoana Oukli se nakon ove posete osećala mnogo mirnije i sposobnije da razmišlja pribrano, koliko i ozbiljno o temi koja joj je u potpunosti obuzimala misli i osećanja. Kad se vratila kući, otkrila je da je veliki deo uzrujanosti i očajanja, koji su je prethodno obuzimali, ustupio mesto nadi i s onim prirodnim osećanjem radosti i prilagodljivosti uma, kakav odlikuje mlade, počela je u svojoj mašti da gradi nekakve

nepostojane konstrukcije buduće sreće. Sasvim sigurno, ove maštarije su se oslanjale na

pretpostavku da je Mark Indžestri zatočenik, a ne da mu je tajanstveni berberin oduzeo život; iako se mogućnost da je on ubijen pojavila u njenoj mašti, i dalje je za njenu čistu dušu to izgledalo previše grozno da bi bilo istinito, jedva bi mogla da kaže kako istinski i stvarno razmatra to kao nešto što bi moglo da bude tačno.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Pretnja Tobijasu i njene posledice

Dakle, možda je jedan od najžalosnijih subjekata naše priče jadni Tobijas, šegrt Svinija Toda, čije su sumnje sasvim sigurno podstaknute na najstrašniji način, ali koji je bio zastrašen pretnjom onim što bi berberin bio u stanju da preduzme protiv njegove majke, ako bi se išta otkrilo.

Učinak ove brige i duševne patnje na njegov lični izgled bio je očigledan i zastrašujući. Rumenilo mladosti i zdravlja sasvim je nestalo sa njegovih obraza i izgledao je tako tužno i izmoždeno da je bilo zaista strašno pogledati mladog momka kao što je on, tek na pragu života, kome su misli ispunjene strepnjom razarale fizičke snage.

Obrazi su mu bili bledi i upali, oči su mu sijale neprirodnim sjajem, a pogledavši u njegove usne, čovek bi mogao da pomisli da se danima nisu razvukle u osmeh, toliko su bile žalosno pripijene jedna uz drugu.

Izgledalo je kao da stalno gleda neki zastrašujući prizor, čak i dok je hodao ulicama, često bi se osvrtao i obazirao oko sebe s drhtajem, a iz njegovog kratkog razgovora sa pukovnikom Džeferijem i njegovim prijateljem kapetanom, mogli smo da steknemo dosta dobar utisak o stanju njegovog uma.

Pritisnutog strahovima i raznoraznim groznim mislima, dok je čeznuo da iskaže ono što je znao i u šta je sumnjao, a ipak zastrašivanjem bio nateran na ćutanje zbog dobrobiti svoje majke, ne možemo da ga ne posmatramo kao jasno obeleženog za saučešće čitaoca i kao nekog, u svakom smislu, koga treba iskreno žaliti zbog surovih okolnosti u kojima se zadesio.

Sunce je bleštavo sijalo i čak i to užurbane područje za trgovinu i poslovanje, Ulica Flit, delovala je veseio i divno; ali, prizori i zvukovi koji su nekada razgaljivali život tog jadnog duhovno poraženog momka, sada su mu parali oči i uši svojom neprimerenom silinom.

Sedeo je neraspoložen i sam u položaju koji je uvek zauzimao kada Svini Tod nije bio kod kuće - to jest sa glavom položenom na ruke, kao prava slika sušte melanholije.

„Šta da radim,“ rekao je samom sebi, ,,šta će biti sa mnom? Mislim da ako budem živeo ovde duže, izgubiću razum. Svini Tod je ubica - potpuno sam siguran u to i želim to da kažem, ali ne usuñujem se zbog svoje majke. Avaj, avaj! Završiće se tako što će me on ubiti ili ću izgubiti razum, a onda ću umreti u nekoj ludnici i nikog neće biti briga šta govorim."

Dečak je gorko zaridao nakon što je izgovorio ova svoja žalosna razmišljanja i osetio je da su mu suze malo olakšale stanje, tako da je nakon nekog vremena podigao pogled i osvrnuo se oko sebe.

„Kako je čudno što u ovu radnju dolaze ljudi, što zasigurno znam, koji nikad ponovo ne izañu, a ipak ne mogu da kažem šta se desi sa njima.“

Zadrhtavši, bojažljivo je pogledao prema salonu, čija je vrata Svini Tod brižljivo zaključavao uvek kad je izlazio i pomislio kako bi veoma voleo da pretraži tu prostoriju.

„Bio sam unutra i izgleda da je prostorija puna ormara i čudnih uglova i rupa, kakve nisam video nikada pre, oseća se čudan zadah za koji uopšte ne mogu da razaznam odakle potiče; ali ne dolazi u obzir da tamo

provedem pet minuta, pošto se Svini Tod brine da bude tako.“

Dečak ustade i otvori onnar koji se nalazio u radnji. Bio je potpuno prazan.

„Dakle, to je čudno. Ovde je bio štap za šetnju sa drškom od slonovače upravo pre nego što je on izašao, a mogao bih da se zakunem da je pripadao čoveku koji je ušao da se obrije. Više nego jedan put - o! I više nego dva puta, zasigurno, ušao sam iznenada i video nečije šešire, a Svini Tod je pokušavao da me ubedi da su ljudi otišli posle brijanja i zaboravili ih za sobom.“

Prišao je do brijačke stolice, kako su je nazivali, koja je bila jedan krupni starinski komad nameštaja, napravljen od hrastovine i izrezbaren; a kad se dečak zavalio u nju, rekao je:

„Kako je čudno što jeova stolica tako snažno pričvršćena zapod! Potpuno je nepomična, a Svini Tod kaže da je to zbog toga što se nalazi na najboljem mogućem svetlu i da je nije ovako pričvrstio, mušterije bi je pomerale s mesta na mesto, tako da ne bi mogao da ih obrije kako valja; možda je to istina, ali nisam siguran “

,,A ti imaš svoje sumnje," začu se glas Svinija Toda, pošto je ta osoba bešumnim korakom ušla u radnju - ,,ti imaš svoje sumnje, Tobijase? Moraću da ti presečem grkljan, to je sasvim jasno.“

,,Ne, ne; smilujte mi se; nisam mislio to što sam rekao.“

,,To je dobro i obrati pažnju, neću da poprimaš takav izgled dok ja nisam ovde. Ne izgledaš srećno, Tobijase, i bez obzira na svoje odlično nameštenje, sa malo posla i mnoštvom Lovetovih pita koje jedeš, izgledaš odsutno.“

,,Ne mogu to da sprečim,“ reče Tobijas, „pošto ste mi rekli ono u vezi sa mojom majkom. Bio sam toliko uznemiren što ne mogu da pomognem...“

,,A zašto bi bio toliko uznemiren? Njen opstanak zavisi od tebe i u celosti samo od tebe. Moraš samo da ćutiš i ona je sigurna; ali, ako izgovoriš samo jednu reč u

vezi s mojim poslom koja mi se neće svideti, zapamti Tobijase, ona će otići na vešala; a ako ne budem mogao zgodno da te smestim u istu ludnicu u koju sam smestio svog poslednjeg šegrta, sigurno je da ću morati da obavim neprijatnu nužnost i prerežem ti grlo.“

„Ćutaću - ništa neću reći, gospodine Tod. Znam da ću uskoro umreti i onda ćete me se sasvim rešiti i nije mi briga koliko brzo to može da se desi, pošto sam sasvim umoran od svog života - biće mi drago kada se završi.“

„Vrlo dobro,“ reče berberin, ,,to je sve pitanje ličnog ukusa. A sada, Tobijase, želim da izgledaš vedro i smešiš se, pošto je napolju gospodin koji rukom opipava bradu i misli kako bi baš mogao da uñe i obrije se. Možda ćeš mi trebati, Tobijase, da odeš do Bilingsgejta i doneseš mi škampe za peni.“

,,Da,“ pomisli Tobijas uzdišući, ,,da, dok ga ti budeš ubijao.“

PETNAESTO POGLAVLJE

Drugi razgovor izmeñu Džoane i pukovnika u Templ Gardensu

Sada kad je trebalo postići veliki cilj pomoću razgovora sa pukovnikom Džeferijem, Džoana Oukli je postala izuzetno nestrpljiva i brojalaje svaki sat dok ne doñe vreme kada će ponovo moći da ode do Templ Gardensa s odreñenom sigurnošću da će ga tamo zateći.

Cilj je, naravno, bio da ga upita za opis gospodina Tornhila, dovoljno tačan da joj omogući da doñe do nekakvog sigurnog zaključka, da li treba da o Tornhilu misli kao o Marku Indžestriju ili ne.

I pukovnik Džeferi nije bio ništa manje nestrpljiv da vidi nju, pošto, iako je u raznim zemljama video mnoga lepa lica i čuo mnoge glasove koji su mu u ušima zvučali veoma melodično i blago, nije video nijedno lice koje je po njegovom mišljenju bilo toliko lepo, niti je čuo ijedan glas koji bi stvarno smatrao toliko melodičnim i prijatnim za slušanje kao glas Džoane Oukli.

Nije se mogao pronaći čovek sa dostojanstvenijim i strožim osećajem časti od pukovnika Džeferija, te je on dopuštao sebi da se divi lepoti u svim prilikama, znajući

da njegovo divljenje nije opasne prirode, nego da je, nasuprot tome, to bilo jedno od onih osećanja koja mogu postojati u duši kao što je njegova, potpuno neokrznutoj opakim uticajima.

Smatramo ipak neophodnim da pre njegovog drugog razgovora sa Džoanom Oukli damo objašnjenje njegovih misli, koliko je to u našoj moći.

Kada ju je prvi put sreo, čistota njenih misli i istinska i divna pravednost u svemu što je govorila, snažno su ga dirnuli, kao i njena velika lepota, koja nije mogla da se jasno ne ispolji.

Nakon toga je počeo u sebi da premišlja kakva treba da budu njegova osećanja prema njoj - naime, koji njihov deo treba potisnuti, a koji podsticati.

Ako je Mark Indžestri bio mrtav, na njega, pukovnika Džeferija, ne bi padala senka uplitanja u tuñu vezu niti nepoštenja, ako bi zavoleo prelepu devojku koja zasigurno ne treba da bude izgnana izvan meña svake ljubavi jer je prva osoba za koju se njeno srce zagrejalo čistom i nevinom strašću nestala s ovog sveta.

„Moguće je,“ mislio je on, ,,da ona ne može iskusiti osećaj koji bi bio i približno ravan onome što je nekad osećala; ipak, još može biti srećna i spokojna i provesti mnoge radosne časove kao supruga nekome drugom.“

On nije jasno iznosio ove misli kao primenljive na sebe, iako su one išle u tom pravcu i on se brzo približavao duševnom stanju koje bi ga moglo navesti da ih primeni u stvarnosti.

Nije sebi rekao da je voli - ne, reč ,,divljenje“ se nametnula kao snažniji izraz; ali opet, zar ne možemo pretpostaviti da se u tom času u srcu pukovnika Džeferija upalila iskra veoma čiste i iskrene naklonosti prema prelepom stvorenju, koje je trpelo boli od tako velikog razočaranja i koje je tako odano volelo čoveka koji, plašimo se, ako je i bio živ, teško da je bio osoba sasvim dostojna takve jedne ljubavi.

Ali mi tako malo znamo o Marku Indžestriju, a izgleda

da je bilo toliko neizvesnosti da li je on mrtav ili živ, da ne treba da ga unapred procenjujemo na osnovu tako nedovoljnih saznanja.

Džoana Oukli je mislila da povede Arabelu Vilmot sa sobom na ovaj sastanak sa pukovnikom, ali odbacila je tu ideju jer bi to zapravo delovalo ili kao da ga se plaši ili kao da se plaši same sebe, tako da je odlučila da ide sama; kada je došao čas za ugovoreni sastanak, ona je krenula onom širokom, popločanom stazom kojom su šetala neka od najboljih i najistaknutijih, ali i neka od najgorih ljudskih bića.

Nije bilo verovatno s obzirom na osećanja pukovnika Džeferija prema njoj da će je ostaviti da čeka. Zaista, on je bio tamo čitav sat pre ugovorenog vremena i veoma je strepeo da ona možda neće doći.

Imao je izvesnog razloga za ovu strepnju jer kako će se čitalac odmah setiti, ona nije obećala da će se sigurno pojaviti; tako da je sve što je on imao bila nada da hoće i ništa više.

Kako je prolazio minut za minutom, a ona nije došla, iako još zaista nije ni bilo vreme, bojazan da ona neće doći na sastanak je rasla u njegovom umu, skoro do izvesnosti, a onda ju je video kako obazrivo dolazi stazom kroz park.

Odmah je ustao da joj krene u susret i nekoliko trenutaka nakon što ju je dočekao sa ljubaznom uglañenošću, ona je samo mogla da ga upitno gleda u lice, da bi videla da li on ima da joj saopšti ikakvih novosti o predmetu njene strepnje i zabrinutosti.

„Ništa nisam saznao u vezi sa sudbinom gospodina Tornhila, gospoñice Oukli,“ rekao je on, „što bi moglo da Vas na bilo koji način zadovolji, ali mi veoma sumnjamo - kažem mi jer sam išao sa prijateljem od poverenja - da mu sc sigurno nešto ozbiljno dogodilo i da berberin Svini Tod iz Ulice Flit, pred čijim se vratima pas bio tako čudnovato smestio, zna nešto o tome, šta god to moglo biti.“

Poveo ju je do klupe dok je govorio i kad je ona povratila vlast nad svojim osećanjima dovoljno da bi mogla

govoriti, upitala je tihim, oklevajućim glasom: ,,Da li gospodin Tornhil ima svetlukosu i krupne,

bistre, sive oči?“ ,,Da, takvi su mu kosa i oči, a mislim da je njegov

osmeh jedinstven i najlepši koji sam video kod nekog čoveka.“

„Nebesa, pomozite mi!“, uzviknula je Džoana. „Imate li neki razlog što pitate ovo o Tornhilu?“ „Bože pomozi mi, nemam; ali avaj! Zaista imam.

Osećam da Tornhila moram da prepoznam kao samog Marka Indžestrija.“

„Zaprepašćujete me.“ „Mora da je tako, mora da je tako; opisali ste mi ga i

ne mogu da sumnjam u to; Mark Indžestri i Tornhil su ista ličnost, znam da je nameravao da promeni ime kad krene u tu neobuzdanu pustolovinu na Indijski okean. Bila sam potpuno svesna te činjenice.“

,,Ne mogu da poverujem, gospoñice Oukli da ste u pravu u toj pretpostavci. Postoje mnoge stvari koje me navode da mislim drugačije; a prva i najvažnija od njih je što izvanredni karakter gospodina Tornhila sprečava mogućnost da se dogodi tako nešto. Možeš biti sigurna da nije - ne može da bude, tako kao što pretpostavljaš.“

„Dokazi su prejaki za mene i shvatila sam da se ne usuñujem da sumnjam u njih. Tako je kako kažem i vreme će, pukovniče Džeferi, možda to pokazati; tužno je, veoma tužno, tako misliti, ali ne usuñujem se da sumnjam sada, kad ste mi ga opisali tačno onakvog kakav je stvarno bio.“

„Moram priznati da iznoseći mišljenje o za tebe tako važnom pitanju, mogu biti optužen za uobraženost i zaključivanje s predrasudom, pošto ja nemam opis Marka Indžestrija i nikad ga nisam video; a iako Vi sigurno nikad niste videli gospodina Tornhila, ipak sam Vam ga opisao i stoga možete da donesete neki zaključak o njemu.“

„Zaista mogu, ali ne smem - ne usuñujem se. Za mene je užasno biti sigurna po ovom pitanju, jer se plašim

kao i Vi da se dogodilo nešto strašno i da bi berberin iz Ulice Flit mogao da otkrije strašnu tajnu, ako bi to hteo, u vezi sa sudbinom Marka Indžestrija.“

„Iskreno se nadam da grešite, nadam se jer, da Vam kažem iskreno, koliko god bila slaba i mala nada da je Mark Indžestri mogao da se spase iz olupina svog broda, ipak je ona jača od pretpostavke da je Tornhil izmakao ubilačkim rukama berberina Svinija Toda.“

Džoana je tako molećivo pogledala u njegovo lice i sa takvim izrazom beznaña, da je bilo zaista krajnje tužno pogledati je, i on je uopšte ne razmišljajući uzviknuo:

„Ako bi žrtvovanje mog života Vama bilo olakšanje, i spaslo Vas bolova koje podnosite, verujte mi da bih to uradio.“

Ona se prenula i rekla: ,,Ne, ne, nebo zna da je već dovoljno žrtvovano, i više

nego dovoljno. Ali, nemojte pomisliti da nisam zahvalna za Vaše iskreno zanimanje za mene. Nemojte misliti da potcenjujem velikodušnost i plemenitost duše koja nudi žrtvu, jer je to žrtva koju oklevam da prihvatim. Ne, verujte mi, pukovniče Džeferi, da izmeñu nekoliko ostalih imena koja su mi usañena u srce - a njih ću zauvek poštovati - Vašeg ću se sećati dok god sam živa, ali to neće biti zadugo - to neće biti zadugo.“

,,Ne, nemojte govoriti tako očajnički.“ „Zar nemam razloga za očajanje?“ „Vi imate razloga za veliki bol, ali, ipak, teško i za

očaj. Još ste mladi i, dopustite mi da Vam usadim nadu da se čak i osećaj kajanja može utopiti u Vašim budućim mislima, a vreme će uspeti da donekle ublaži Vašu tugu. Možda ćete još doživeti veliko spokojstvo, ako ne veliku sreću.“

,,Ne usuñujem se da se nadam tome, ali znam da su vaše reči izgovorene s blagonaklonošću i da mislite sve najbolje.“

„Možete biti sasvim sigurni da jesu.“ „Saznaću šta je bilo sa njim ili me neće biti.“

„Uznemiravate me tim rečima, kao i načinom na koji ste ih izgovorili. Dopustite da Vas zamolim, gospoñice Oukli, da ne pokušavate ništa ishitreno; prisetite se koliko slabi i neefikasni moraju biti napori devojke kao što ste Vi, koja tako malo poznaje svet i zaista slabo može da razume njegovu iskvarenost.“

„Ljubav prevazilazi sve prepreke, i čak i najslabija i najnesposobnija devojka koja se ikad pojavila, ako u sebi čvrsto nosi svoju Ijubav sa svom njenom svetom silinom, ne poznaje strah i može zaista da postigne mnogo. Osećam da radi ove stvari mogu od sebe da odbacim sve devojačke strahove i uobičajene strepnje; a ako bude opasnosti ja ću pitati: šta meni znači život bcz svega onoga što bi ga moglo krasiti i učiniti ga lepim?“

,,To je zaista pravi ljubavni ushit koji će Vas, verujte mi, odvesti u nekakvo preterivanje - u nekakvo romantično ispoljavanje osećanja koje će sa sobom doneti veliku opasnost, na nesreću onih koji Vas vole.“

„Onih koji me vole - ko me više uopšte voli?“ „Džoana Oukli, ne usuñujem se da izgovorim reči koje

mi same naviru sa usana, ali za koje se plašim da neće goditi Vašim ušima; neću reći da mogu odgovoriti na pitanje koje ste postavili, jer bi to zvučalo sebično u ovakvom času, kad ste se sastali sa mnom da razgovaramo o sudbini drugog čoveka. O! Oprostite mi što sam ponesen trenutkom izgovorio ove reči, koje nisam hteo da izgovorim.“

Džoana ga je ćutke pogledala, i možda je u njenom pogledu bio neki mali trag prekora, ali bio je zaista veoma mali, pošto bi jedan jedini pogled u to iskreno pukovnikovo lice bio dovoljan da ubedi i najsumnjičaviju osobu u istinitost i rešenost koju je ono odražavalo, u to uopšte nije moglo biti nikakve sumnje i, ako je ikakva vrsta prekora mogla da dospe sa njenih usana, ona se obuzdala da ga ne izgovori.

„Mogu li da se nadam,“ dodao je on, ,,da se nisam unizio pred Vama, gospoñice Oukli, onim što sam rekao?“

„Nadam se,“ rekla je ona blago, ,,da ćete i dalje biti moj prijatelj." Naglasila je reč ,,prijatelj“ i on je potpuno shvatio na šta je htela time da ukaže, i nakon kratke stanke rekao je: „Nebesa me saklonila ako bih ikad nekom rečju ili postupkom, Džoana, učinio išta da sebe lišim te časti. Dopustite mi da Vam budem bar prijatelj, pošto...“

Ostavio je rečenicu nezavršenom, ali i da je dodao reči „pošto ne mogu biti ništa više“ ne bi očiglednije izrazio Džoani smisao onoga što je nameravao da iskaže.

„A sada,“ dodao je, ,,kad se nadam i verujem da razumemo jedno drugo bolje nego pre, i Vi ste spremni da me nazovete svojim prijateljem, dopustite da Vas, zahvaljujući toj privilegiji, još jednom zamolim da vodite računa o sebi i ne rizikujete mnogo da biste dobili neku slabu priliku da postignete malo.“

„Ali da li mogu da izdržim ovu užasnu napetost?“ ,,To je, nažalost, previše uobičajen uzrok patnje za

ljudsku prirodu, Džoana. Oprostite mi što Vam se obraćam sa Džoana.“

,,Ne, nema potrebe za izvinjavanjem zbog toga. Navikla sam da mi se tako obraćaju svi koji osećaju ljubazno zanimanje za mene. Zovite me Džoana, ako želite, osećaću još veće poverenje u Vaše prijateljstvo i Vaše mišljenje o meni.“

„Onda ću se koristiti tvojim dopuštenjem i iznova ću te moliti da mi prepustiš zadatak izvoñenja svih mogućih pokušaja da se otkrije sudbina gospodina Tornhila. Sigurno je opasno čak se i raspitivati o njemu, ako je uleteo u bilo kakvu prljavu igru, i stoga od tebe tražim da opasnost prepustiš meni.“

Džoana se upitala da li treba da mu kaže za plan delovanja koji je predložila Arabela Vilmot ali, iz nekog razloga, ona se začudo uzdržala da to uradi, koliko zbog zabrane za koju je zaključila da bi bila nametnuta tom planu, toliko i zbog romantične, čudne prirode samog plana, pa je brzo, ali blago rekla: „Neću pokušati ništa što ne bi imalo neke šanse za uspeh. Biću obazriva, možete

biti sigurni, iz mnogo razloga. Znam da je moj otac svu svoju ljubav posvetio meni i zbog njega ću biti obazriva."

„Onda sam zadovoljan i sada mogu da se nadam da ću te u isti dan sledeće nedelje ponovo videti ovde, da bih ti mogao reći da li sam išta otkrio i da bi ti meni mogla isto da kažeš; pošto se ja zanimam za Tornhila kao iskreni prijatelj, da ne potninjem svoje osećanje duboke zainteresovanosti za tvoju sreću, koja je sada postala činilac od najveće važnosti u celoj ovoj stvari.“

„Doći ću,“ rekla je Džoana, „ako budem mogla.“ ,,Ne sumnjaš u to?“ „Ne, ne. Doći ću i nadam se da ću Vam doneti neke

vesti o onome za koga se tako duboko interesujete. I neće biti moja greška ako ne doñem.“

Izašao je sa njom iz parka i zajedno su prošli pored radnje Svinija Toda, ali vrata su bila čvrsto zatvorena i nisu videli ni traga berberinu ili onom jadnom dečaku, njcgovom šegrtu, koji je zasluživao toliko sažaljenje.

Rastao se sa Džoanom u blizini kuće njenog oca i polako produžio dalje, uma toliko obuzetog lepotom i vrlinom optičareve ćerke da mu je bilo sasvim jasno da, dok god bude živ, neće moći da zaboravi taj utisak koji je ona ostavila na njega.

„Volim je,“ rekao je on, „volim je, ali ona izgleda da uopšte nije voljna da nekome pruži svoju naklonost. Avaj! Kako je to žalosnopo mene, da biće koje bih pre svih drugih hteo da nazovem svojim, umesto da predstavlja radost za mene, ispada da me samo može raniti u srce. Prelepa i izuzetna devojko, Džoana Oukli, ja te volim, ali shvatam da je tvoja ljubav zauvek ugasnula.“

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Berberin izvodi drugi pokušaj prodaje biserne ogrlice

Izgledalo je da je Svini Tod, nakon svog burnog pokušaja prodaje biserne ogrlice koju je posedovao, počeo da donekle oseća sumnju u svoje šanse da u tome uspe, pošto je strpljivo čekao duži period pre nego što je izveo sledeći pokušaj. Sada je to učinio na potpuno drugačiji način.

Pre spuštanja noći, one iste večeri kad se Džoana Oukli po drugi put sastala sa pukovnikom Džeferijem u Tempi Gardenu, dok je Tobijas sedeo sam u radnji u svom uobičajenom stanju duboke potištenosti, u radnju je ušao neki neznanac sa velikom plavom vrećom u ruci i ljubopitljivo se osvrnuo oko sebe.

„Zdravo da si, momče moj,“ rekao je on. ,,Da li je ovo radnja gospodina Toda?“

,,Da,“ odgovorio je Tobijas, ,,ali on nije kod kuće. Šta želite?“

,,Pa, neka me obese ako ovo ne prevazilazi sve što sam do sada video; ne želiš valjda da mi kažeš da je on berberin, zar ne?“

„Naravno da jeste; zar ne vidite?“

,,Da, nema sumnje da to vidim; ali neka me streljaju ako sam to očekivao. Šta ti misliš šta on radi?“

„Šta radi?“, uznemireno reče Tobijas. „Mislite li da će biti obešen?“

,,Pa ne, nisam rekao da je u pitanju vešanje, iako ti izgledaš kao da bi želeo da jeste; ali samo ću ti reći da smo mi umetnici iz zapadnog dela grada.“

„Umetnici! Hoćete da kažete da pravite slike?“ ,,Ne, ne; mi pravimo odeću; ali sada sebe nazivamo

umetnicima, jer su krojači izašli iz mode.“ ,,0, to je znači u pitanju?“ ,,Da, neverovatno, ali on je zapravo došao u našu

radnju i naručio odelo, koje ukupno košta ništa manje nego trideset funti i rekao nam je da ga napravimo tako da bi pristajalo svakom plemiću, pa nam je dao ime i adresu gospodina Toda, na ovom broju u Ulici Flit, ali nisam imao ni najblažu predstavu da je on berberin; da jesam, siguran sam da njegovo odelo ne bi bilo napravljeno onako kako jeste, nego sasvim drugačije.“

,,Pa,“ reče Tobijas, „nemam pojma zašto mu treba takvo odelo, ali pretpostavljam da je sve u redu. To je bio jedan visok čovek ružnog izgleda?“

„Ružan kao sam ñavo. Upravo sam doneo stvari, a on nije kod kuće. Kaput je od najfinijeg baršuna, obrubljen svilom i prošiven čipkom. Da li si ikad u životu video takvu odeću kod nekog berberina?“

„Zaista nisam, ali je to dgo nekog njegovog plana, naravno. Taj kaput je izvanredan.“

,,Da, i sva ostala odeća je iste vrste; šta bi za ime sveta on mogao da radi s njom ne mogu da zamislim, pošto je ona prikladna samo za odlazak na dvor.“

,,E, pa, ja o tome ne znam ništa,“ rekao je Tobijas sa uzdahom, „možete da ostavite odeću ili da je ne ostavite, kako Vam je po volji, meni je svejedno.“

,,No, ti izgledaš kao najtužnijijadnik kog sam ikad susreo; šta je s tobom?“

„Šta je sa mnom? O, ništa. Ja sam, naravno, srećan

koliko se samo može biti. Zar nisam ja šegrt Svinija Toda i zar to nije dovoljno da svakog navede da po celi dan peva?“

„Što se mene tiče može i da bude tako, ali ti zasigurno ne izgledaš kao da ti je do pesme; kako god bilo, mi umetnici ne traćimo svoje vreme, pa ti samo budi toliko dobar da uzmeš odeću i pobrini se da je predaš svom gazdi, ja tako perem ruke od čitavog posla.“

„Vrlo dobro, uzeću odeću; ali zar hoćete da ostavite ovako vrednu odeću, a da niste dobili novac za nju?“

,,Ne baš, jer je za nju već plaćeno.“ „0! To je onda nešto sasvim drugo - on će je dobiti.“ Jedva da je krojač i izašao iz radnje kad doñe neki

momak sa paketom i, osvrnuvši se oko sebe sa neskrivenim iznenañenjem, reče:

„Da nema neki drugi gospodin Tod u Ulici Flit?“ ,,Ne, koliko ja znam,“ odgovori Tobijas. „Šta si to

doneo?“ „Svilene čarape, rukavice, čipku, kravate, vrpce i tako

dalje.“ „ðavola si ti doneo; usuñujem se da kažem da si na

pravom mestu.“ „Ostaviću stvari, za njih je već plaćeno. Ovo je to ime i

ovo je taj broj.“ „Pazi, budalo!“ Ovaj poslednji uzvik bio je posledica toga što je ovaj

dečak izlazeći natrčao na drugog koji je ulazio. „Zar ne gledaš gde ideš?“, upitao je novopridošli. „Šta to tebe briga? Trebalo bi stvarno da te tresnem

po glavi.“ „Hajde, pa onda doñi u naše dvorište da vidiš kako ću

da te isprašim.“ „ Hoćeš li? Zašto to ne uradiš? Čekaj samo da te

dohvatim.“ Nekoliko trenutaka su stajali tako blizu jedan drugom da su im se nosevi skoro dodirivali. Onda, nakon obostranih pretnji šta će jedan drugom uraditi ako dohvate onog drugog - iako bi, u svakom slučaju, sasvim

dovoljno bilo ispružiti ruku da se to i postigne - razdvojili su se i onaj tek pristigli je rekao Tobijasu, ozlojeñenim glasom, verovatno usled nesporazuma koji je upravo imao sa šeširdžijinim šegrtom:

„Možeš da kažeš gospodinu Todu da će kočije biti spremne tačno u pola osam.“

Zatim je otišao ostavljajući Tobijasa u stanju velike zbunjenosti izazvane mislima o tome šta bi uopšte Svini Tod hteo sa tolikim ukrasnim odevnim predmetima, koji su, očigledno, dostavljeni baš njemu.

,,Ne mogu da razumem rekao je on. „Naravno da je u pitanju neko zlodelo, ali ne mogu da shvatim kakvo; voleo bih da znam, mogao bih da ga sprečim u tome. On je zločinac i niti može, niti hoće da smisli išta dobro, ali šta ja mogu da uradim? Potpuno sam bespomoćan u vezi sa ovim i jednostavno ću pustiti da ide svojim tokom. Mogu samo da čeznem za moći delovanja koju nikada neću imati. Avaj, avaj! Jako sam tužan i ne znam šta će biti sa mnom. Voleo b i l i da sam u grobu, a tamo ću, siguran sam, uskoro i biti, osim ako mi se nc desi nešto što će preokrenuti plimu ove zle sreće koja me preplavila.“

Uzalud je Tobijas mučio sanrog sebe nagañajući šta Svini Tod namerava da uradi sa tolikom finom odećom, pošto nije imao nikakve osnove za razmišljanje na tu temu i ni za živu glavu nije mogao da zamisli nikakvu moguću priliku niti sastanak koji bi zahtevao da se berberin odene u tako kitnjasto ruho.

Sve što je mogao da uradi je da u svom umu postavi opšte načelo što se tiče postupaka Svinija Toda, a ono se sastojalo od činjenice da, kakvi god mogli biti njegovi planovi, i kakvi god mu mogli biti ciljevi, u njima nije bilo dobre namere. Nasuprot tome, postupci su nesumnjivo bili osmišljeni za ostvarenje nekog velikog zla koje je, ta krajnje zločinačka ličnost, spremala da počini.

„Posmatraću sve,“ pomisli Tobijas u sebi, ,,i uraditi sve što mogu da okončam njegove podlosti, ali plašim se da će mi on dopustiti da vidim vrlo malo, a možda će ono

što će mi dopustiti da uradim biti još manje od toga; mogu samo da pokušam i dam sve od sebe.“

Možemo pretpostaviti da će što se tiče preduzimanja svega što može protiv Svinija Toda, Tobijas zaista uraditi malo, jer Tod nije bio neko ko bi bilo kome pružio priliku da uradi mnogo; a budući da jc posedovao izuzetnu lukavost, kao i krajnju beskrupuloznost, bilo je nesumnjivo da će svaki pokušaj koji bi siroti Tobijas pokušao da izvede prouzrokovati pogubne posledice po njega samog.

Za nekih pola sata berberin se vratio, a njegovo prvo pitanje glasilo je:

,,Da li su mi dostavljene neke stvari?“ ,,Da, gospodine," rekao je Tobijas, „ovde su dva

paketa, a dolazio je momak da kaže kako će kočije biti spremne tačno u pola osam.“

“To je dobro,“ reče berberin, „tako može. Dok me ne bude, Tobijase, ti ćeš da se brineš o radnji. Vratiću se za pola sata, zapamti, ni časa duže; hoću da te pronañem ovde, na tvom mestu. Ako iko doñe ovamo nekim poslom, možeš reći da večeras niti brijem niti šišam. Jesi li me razumeo?“

,,Da, gospodine, naravno.“ Svini Tod zatim uze pakete u kojima se nalazila

skupa odeća i ode s njom u svoj salon; kako je bilo sedam sati, Tobijas je ispravno pretpostavio da je otišao da se obuče i čekao je s velikom radoznalošću da vidi kakav će prizor predstavljati berberin u toj finoj odeći.

Tobijas nije morao dugo da obuzdava svoje nestrpljenje, pošto je za manje od dvadeset minuta Svini Tod izašao, odeven na najmoderniji način. Njegov kratki kaput je zaista bio prekrasan, a prsti su mu bili ukrašeni tako skupim prstenjem da je ono potpuno zasenilo Tobijasove oči; uz to je još nosio i mač s drškom ukrašenom draguljima. Za njega je Tobijas pomislio da ga je zapravo video ranije, pošto se prisetio da je jedan gospodin došao na šišanje i otpasao taj mač pa ga položio

preko svog šešira tokom šišanja. ,,Zapamti,“ reče Svini Tod, „koja si nareñenja dobio,

poslušaj ih doslovce i ne sumnjaj da ćeš na kraju biti srećan i slobodan.“

Svini Tod izañe iz kuće, a jadni Tobijas je gledao za njim uz mukli uzdah, ponavljajući reči:

„Srećan i slobodan. Avaj! Kakvo je to ruganje kada mi ovaj čovek izgovara te reči - želeo bih samo da sam mrtav!“

Ostavićemo Tobijasa sa svojim mislima i pratiti nama zanimljivije kretanje Svinija Toda, koji je iz nekog razloga, najbolje poznatog njemu samom, sada igrao tako veliku igru i trošio tako velike sume novca. On je krenuo do štala s konjima i kolima za iznajmljivanje u neposrednoj blizini, a tamo su ga zaista čekali konji upregnuti u raskošnu kočiju; pošto je sve bilo veoma brzo spremljeno, Svini Tod prošaputa neke naredbe kočijašu i vozilo se uputi ka zapadu.

U to vreme Hajd Park Korner je bio malo izvan grada i izgledao je kao da ste načas ugledali neki seoski predeo, što bi se i desilo kada biste odmakli još neke dve milje. To je bio pravac u kom je išao Svini Tod. Dok on putuje, mi možemo da predstavimo čitaocu osobu kojoj je išao u posetu u ovakvom stilu i zbog koje je mislio da je neophodno izložiti se ogromnom trošku.

U to vreme gresi i ludosti plemstva bili su otprilike isto tako veliki kao što su i danas, i shodno tome, ekstravagantnost je u mnogim prilikama dovodila do nevolja izazvanih rasipanjem novca, pa se smatralo veoma zgodnim obratiti se čoveku po imenu Džon Mandel, izuzetno bogatom pojedincu holandskog porekla, za kog se govorilo da zarañuje ogromne sume novca od pozajmica plemstvu i drugim ljudima u hitnim slučajevima, uz ogromne kamate.

Ali ne treba misliti da je Džon Mandel imao toliko poverenja u ljude da bi pozajmljivao svoj novac bez garancije. Pre no što bi se rastao i sa jednim svojim šilingom, vodio je računa da uzme nakit, vredna

odlikovanja ili vlasnički list nekog imanja kako bi se obezbedio.

U suštini, Džon Mandel je radio kao zalagaonica na veoma visokom nivou i, iako je imao kancelariju u gradu, obično je primao svoje klijente iz viših slojeva plemstva u svojoj privatnoj rezidenciji udaljenoj nekih dve milje od grada, na Oksbridž Roudu.

Nakon ovog objašnjenja, veoma lako se može zamisliti kakav je bio plan Svinija Toda. On je smatrao da će se, ako pozajmi od Džona Mandela iznos ravan polovini stvarne vrednosti bisera, na veoma dobar način otarasiti imovine za koju zasigurno nije mogao valjano objasniti kako je do nje došao, pa stoga nije mogao da je bez skrivanja proda po najvišoj ceni.

Odajemo Sviniju Todu priznanje za plan koji je osmislio. Plan je bio odlično proračunat na uspeh, a način na koji ga je sprovodio je nesumnjivo bio započet u najboljem mogućem stilu.

Tokom vožnje, u mislima je ponavljao šta će tačno reći Džonu Mandelu, a po onome što znamo o njemu možemo biti ubeñeni da Svini Tod nije nesiguran u toj meri da bi omanuo u poslu. Nasuprot tome, on je bio čovek koji će uspeti u svakom planu koji zahteva veliko samopouzdanje; bio je majstor za te stvari, sa svojom samouverenošću i nekom vrstom diplomatske veštine koja bi ga, da ga je sudbina postavila na istaknutiji položaj u životu, nesumnjivo učinila velikim čovekom i obezbedila mu politički ugled.

Vila Džona Mandela, koju su ponekad nazivali i Mandelovom kućom, bila je velika, lepa i moderna grañevina, okružena s nekoliko jutara lepih vrtova, koje zajmodavac ipak nije uopšte ni razgledao, pošto je celim svojim bićem bio previše obuzet Ijubavlju ka novcu. Ako je uopšte i izvlačio ikakvog zadovoljstva iz ovog poseda, to zadovoljstvo je u celosti zasigurno poticalo od činjenice što je iznudio zemljište, vilu i sav njen skupi nameštaj od jednog neobazrivog dužnika, koji je bio prinuñen da

pobegne iz zemlje i ostavi svoj celokupni posed u rukama ovog zajmodavca i zelenaša.

Vožnja je bila kratka, zahvaljujući zaista odličnim konjima koje je Svini Tod iznajmio za ovu priliku i on se uskoro zatekao pred ulaznom kapijom Mandelove kuće.

Todov glavni cilj je bio da zelenaš vidi kočiju kojom se dovezao; stoga je hteo da lakej, koji ga je pratio, odmah pozvoni na ulaznu kapiju i kaže da jedan gospodin u svojim kočijama čeka da se vidi sa gospodinom Mandelom.

To je obavljeno, a kada je zelenašev sluga javio da je kočija skupa i da po njegovom mišljenju posetilac mora da je neki plemić visokog položaja, Džon Mandel nije otezao stvar, nego je smesta sišao do kapije, gde se odmah u svojim mislima složio sa gledištem svog sluge, priznajući sebi da je kočija besprekorna i zaključujući da pripada nekoj osobi visokog društvenog položaja.

Bio je srazmerno ponizan, kao što su uvek takvi ljudi, i prilazeći kočiji sa strane, zamolio je da sazna šta od njega želi njegovo gospodstvo - pošto je odmah odlučio da se posetiocu obraća na taj način.

„Hteo bih da znam, gospodine Mandel," rekao je Svini Tod, ,,da li ste raspoloženi da steknete zahvalnost jedne veoma čuvene dame, time što ćete joj pomoći u sitnoj novčanoj tegobi.“

Džon Mandel je ponovo zagledao kočiju, a uz to je pogledom okrznuo i raskošnu odeću svog posetioca, koji nije imao ništa protiv načina na koji mu se obratio kao lordu. Doneo je zaključak u skladu sa tim, da je to jedan od poslova koji mu odgovaraju, pod uslovom da ponuñena garancija bude opipljive materijalne prirode. To je bila jedina stvar u koju je Džon Mandel uvek pomalo sumnjao, ali je, u svakom slučaju, žurno zamolio svog posetioca da izañe iz kočija i poñe sa njim u kuću.

Sedamnaesto poglavlje

Velika promena u izgledima za budućnost Svinija Toda

Pošto je Tod u potpunosti ostvario svoj cilj (da zajmodavac vidi njegovu kočiju), on nije imao ništa protiv da uñe u kuću, što je odmah i uradio, predvoñen Džonom Mandelom, koji je svakog trenutka bio sve opčinjeniji činjenicom da je njegov gost neka osoba veoma visokog položaja i velike važnosti u društvu.

Uveo je gosta u raskošno nameštenu prostoriju i, nakon što ga je ponudio osveženjem, što je Svini Tod uglañeno odbio, sačekao je uz dosta nestrpljenja da posetilac jasno iznese šta je cilj njegovog dolaska.

,,Ja bih ponudio čuvenoj dami iznos novca koji joj je potreban,“ rekao je Svini Tod, ,,ali pošto to ne bih mogao da uradim bez stavljanja pod zalog nekih mojih poseda, ona mi je jasno zabranila da o tome uopšte i razmišljam.“

,,Naravno,“ odgovorio je gospodin Mandel, ,,ona je, pretpostavljam, veoma čuvena dama?“

„Zaista veoma čuvena, ali uslov ovog posla mora biti, ako uopšte uñete u njega, da ne pitate ko je ona tačno, niti da pitate ko sam tačno ja“

„Obično ne radim tako, ali ako je sve ostalo zadovoljavajuće, neću cepidlačiti oko toga.“

„Odlično, pretpostavljam da pod time ,,da sve ostalo bude u redu“ mislite na ponuñenu garanciju?“

,,Pa, da, moj gospodaru, to je od velike važnosti.“ „Obavestio sam čuvenu damu da, pošto posao mora

da bude obavijen nekom vrstom tajne, garancija mora da bude izuzetno izdašna.“

,,To je veoma ispravan pogled na ovakve stvari, moj gospodaru.“ „Pitam se,“ mislio je Džon Mandel, ,,da li je on vojvoda? Sledeći put ću ga osloviti sa vaša milosti da vidim da li će na to imati primedbu.“

,,Stoga,“ nastavio je Svini Tod, „čuvena dama je u moje ruke poverila garanciju za trećinu veću od zahtevane sume.“

„Naravno, naravno, veoma prikladan dogovor, vaša milosti; mogu li da upitam za vrstu ponuñene garancije?“

,,Dragulji.“ „Veoma zadovoljavajuća i izvanredna garancija;

prodaju se u malim komadima i ne gube na vrednosti “ „Ako bi i gubili na vrednosti,“ rekao je berberin, ,,to

ne bi imalo važnosti za Vas, pošto čast čuvene osobe zahteva da oni budu povraćeni.“

„Ne sumnjam u to, vaša milosti, ni najmanje; samo sam izneo primedbu uzgred, sasvim uzgred.“

„Naravno, naravno; verujem, pre nego što nastavimo, da ste u potpunosti u poziciji da uñete u ovaj posao.“

„Sigurno da jesam i to, ponosim se da kažem, do bilo kog iznosa. Recite mi novčanu vrednost, Vaša milosti, a ja ću da Vam pokažem novac - tako ja obavljam poslove; niko ne može da kaže da se Džon Mandel ikada povukao iz posla koji je tako pošteno iznet pred njega i koji smatra vrednim upuštanja.“

,,To što sam čuo da ste takvi me i navelo da doñem Vama. Šta mislite o ovome?“

Svini Tod izvadi iz svog džepa, odišući bezbrižnošću, bisernu ogrlicu i spusti je pred oči zajmodavca, koji je uzeo bisere i hitro ih je pipao prstima nekoliko sekundi

pre nego što reče: „Mislim da u kraljevstvu postoji samo jedna ovakva

niska bisera, a ta pripada kraljici.“ ,,No!“ reče Svini Tod. „Ponizno molim Vašu milost za oproštaj. Koliko novca

Vaša milost zahteva za ove bisere?“ „Dvanaest hiljada funti je njihova trenutna vrednost,

ako bi bilo nužno da se prodaju; od Vas se traži osam hiljada funti da ih bezbedno sačuvate.“

„Osam hiljada je veliki iznos. Uglavnom pozajmljujem tek polovinu tog iznosa šta god da je u pitanju; ali u ovom slučaju, na usluzi sam Vašoj milosti i pomenutoj čuvenoj ličnosti, i naravno da neću oklevati ni jednog trenutka, nego ću na mesec dana pozajmiti zahtevani iznos.“

,,To će biti u redu,“ rekao je Svini Tod, jdva prikrivajući oduševljenje koje je osećao što je od Džona Mandela dobio toliko više nego što je očekivao i što sigurno ne bi dobio da zajmodavac nije bio krajnje i u potpunosti opčinjen pomišlju da biseri pripadaju kraljici. Mislio je da je, najzad, dobio lično njeno veličanstvo za svoju mušteriju.

Nijednog trenutka nije pretpostavljao da je kraljica htela novac; ali, on je stvar video na ovaj način: ona je predala bisere ovom plemiću da reši neki svoj hitan problem i oni će, naravno, biti otkupljeni vrlo skoro.

Sve zajedno, nije se mogao zamisliti zgodniji posao za Džona Mandela. To je bila upravo ona vrsta prilike kakvu je on tražio i bio bi krajnje zadovoljan da je iskoristi do kraja, a smatrao ju je »tvorenim vratima prema poslovanju najvišeg nivoa u oblasti kojom se on bavio.

,,Na koje ime, Vaša milosti,“ rekao je, ,,da ispišem ček za svog bankara?“

,,Na ime pukovnika Džordža" „Naravno, naravno; i ako bi mi Vaša milost dala

priznanicu na osam hiljada funti, a molim Vas da razumete da će na kraju meseca transakcija biti obnovljena, ako bude neophodno, ja ću Vam dati ček na

7500 funti.“ „Zašto samo 7500 kada ste pomenuli 8000 funti?“ „Pet stotina funti je moj mali udeo od transakcije.

Vaša milost će uvideti da ja visoko cenim čast koju ste mi ukazali svojom posetom i stoga naplaćujem po najmanjoj mogućoj ceni. Mogu da uverim Vašu milost da mogu znatno više da dobijem za svoj uloženi novac, ali zadovoljstvo što sam mogao da udovoljim zahtevu Vaše milosti je tako veliko da sam voljan da se žrtvujem i zbog toga kažem 500 kada bih zapravo trebalo da kažem 1000 funti, kad se uzme u obzir veliki nedostatak novca u ovom trenutku; mogu da uverim Vašu milost i da...“

„Mir, smirite se,“ reče Svini Tod, „dajte mi novac i ako ne bude prigode da se dragulji otkupe na kraju ovog meseca, ja ću Vam se neizostavno javiti.“

,,Ja sam time sasvim zadovoljan,“ rekao je Džon Mandel i zatim izvukao ček na 7500 funti koji je predao Sviniju Todu, a ovaj ga je stavio u džep, veoma zadovoljan što se najzad otarasio bisera, čak i po ceni toliko nižoj od njihove prave vrednosti.

„Mislim da skoro i nema potrebe da Vas podsetim, gospodine Mandel,“ rekao je on, ,,da je prikladno ovaj posao držati u najdubljoj tajnosti.“

„Naravno da nema potrebe, Vaša milosti, pošto je deo mog posla da budem diskretan i oprezan. Uskoro ne bih imao šta da radim, Vaša milost može biti sigurna u to, kada bih o tome pričao. Ne, ova transakcija će zauvek ostati zaključana u mojim grudima, i niko živ, osim vaše milosti i mene, ne treba da zna šta se dogodilo.“

Ovim rečima Džon Mandel je ispratio Svinija Toda do njegove kočije, uz ogromno poštovanje i dva minuta kasnije, berberin je putovao prema gradu noseći u džepu, slobodno bi se moglo reći, malo bogatstvo.

Trebalo je ranije pomenuti da je Svini Tod, onom prilikom kada je išao da proda bisere draguljaru u gradu, napravio velike izmene u svom izgledu, tako da, sa potpunom izvesnošću, možemo tvrditi da nije postojala

verovatnoća da će biti prepoznat. Na primer - pošto uopšte nije imao zulufe, bio je stavio par velikih, crnih, lažnih zulufa, kao i brkove, a na obraze je bio naneo malo boje, što je potpuno promenilo njegov izgled da ga ni oni koji su ga dobro poznavali ne bi prepoznali osim po glasu. Sve je to veoma pažljivo izmenio prilikom susreta sa Mandelom, tako da u budućnosti ne bi moglo doći do razotkrivanja njegovog identiteta.

„Mislio sam da će ovo uspeti,“ mrmljao je on za sebe, dok se vozio ka gradu, ,,i nisam se prevario. Za još tri meseca, ali samo tri, nastaviću sa poslom u Ulici Flit, tako da nikakva nagla promena mog imovinskog stanja ne bi podstakla sumnje.“

Zatim je ćutao nekoliko minuta, tokom kojih je izgledao kao da u glavi premotava neko vrlo zamršeno pitanje, a onda je iznenada rekao:

,,No, no, što se tiče Tobijasa, mislim da će biti bezbednije, nedvosmisleno, skloniti ga s puta oduzimanjem njegovog života nego ga pokušati poslati u ludnicu. Takoñe, mislim da postoje još jedna ili dve osobe koje će biti izuzetno važno sprečiti da ne prave smetnje, bar privremeno. Moram da razmislim, moram da razmislim.“

Kad se čovek poput Svinija Toda upusti u razmišljanje, uopšte ne može biti sumnje da se priprema neko ozbiljno zlodelo, a svako ko bi mogao da posmatra njegovo lice tokom vožnje u povratku od zajmodavca, video bi po tom izrazu da su misli koje su ga pokretale bile mračne i odlučne, takve da bi se od njih, svako drugi osim njega samog, prenuo u strahu.

On nije bio čovek koji bi se iz bilo čega povukao, naprotiv, što su se okolnosti prikazivale u mračnijem i užasnijem svetlu, više su odgovarale njemu i jedinstvenoj konstituciji njegovog uma.

Nije bilo sumnje da je ljubav prema novcu bila preovlañujuća u misaonom sistemu Svinija Toda i da je o svemu rasuñivao na osnovu toga koliko novca može da

dobije ili izgubi. Dakle, kod takvog čovcka se nije moglo postavljati

pitanje morala ili uobičajenog osećanja, bilo je sasvim sigurno da bi on spremno žrtvovao čitavu ljudsku rasu ako bi time mogao da postigne bilo koji cilj svoje ambicije.

Tako je na putu ka kući on, verovatno, doneo odluku da uroni još dublje u kriminal i upusti se u dela pred kojima bi se čovek, koji već nije toliko duboko ogrezao u zločin, povukao, krajnje užasnut.

Čudnim načinom rasuñivanja, ljudi kao što je Svini Tod su pribegavali najgroznijim zlodelima, na osnovu onog što su nazivali svojom politikom.

To znači da su, počinivši neki ozbiljan prekršaj, oni odlučivali da počine još mnogo njih u svrhu nastojanja da izbegnu posledice prvog dela; tako je nastavljanje zločina postajalo pitanje neophodne samoodbrane i suštinski sastojak u razmišljanju o samoodržanju.

Verovatno je veći deo svog života, Svini Tod nameravao da pribavi velika novčana sredstva i bespogo-vorno je, uz pomoć nadmoćnog intelekta i uma punog lukavih planova, uspeo druge da potčini svojim stremlje-njima. Sada, kad su se njegova stremljenja ostvarila, a njegovi potčinjeni i pomagači mu više nisu bili potrebni, oni su sasvim sigurno postali opasni.

On je bio i te kako svestan one hladnokrvne politike koja uči da je daleko bezbednije uništiti, nego odbaciti upotrebljena sredstva, kojima je čovek urezao svoj put do moći i bogatstva.

„Oni će umreti,“ reče Svini Tod, „mrtvi ne pričaju, a ni žene ni dečaci, svi će oni umreti, nakon čega će, kako mi se čini, u Ulici Flit izbiti gadan požar. Ha, ha! Moći će da počini štete koliko mu drago, samo da se obezbedim da ne bude zaustavljen pre nego što uništi čitavu moju kuću i pomoćne prostorije. Izuzetna zabava - biće to izuzetna zabava za mene, pošto ću onda odmah započeti novu karijeru, u kojoj će berberin biti zaboravljen; biće viñen i upamćen jedino čovek od stila, pošto sam uz ovaj

poslednji dodatak svojim sredstvima sasvim sposoban da se takmičim sa najistaknutijim i najpiemenitijim lično-stima, ko god one bile.“

Ovo je izgleda bio prijatan sled misli za Svinija Toda, i, dok je kočija ulazila u Ulicu Flit, na njegovom licu se pojavio tako grozan osmeh da je on izgledao kao neki zloduh u ljudskom obličju, koji je upravo dovršio uništenje Ijudske duše.

Kad je stigao do staja za iznajmljivanje kočija i konja, gde je rekao da ga kočijaš odveze, umesto u njegovu radnju, nagradio je one koji su išli sa njim krajnje velikodušno, tako da kočijaš i lakej, obojica sluge neprikladne za ovakve okolnosti, ne bi imali primedbi ako bi Svini Tod svakog dana išao na neki ovakav izlet, ne bi li oni dobili ovako velikodušne naknade za malu ulogu koju su odigrali ovom prilikom.

Zatim je krenuo pešice od staja prema svojoj kući, ali pre nego što je stigao tamo, čekalo ga je malo razočaranje, pošto je na svoje iznenañenje otkrio da u njoj ne gori nijedno svetlo; kad je položio ruku na vrata radnje, ona su se otvorila, ali nije bilo ni traga Tobijasu, iako ga je on, Svini Tod, glasno pozvao istog časa kad je nogom stupio u radnju.

Zatim je berberina preplavio snažan osećaj iščekivanja nečega i on je užurbano počeo da pipa u potrazi za šibicama pomoću kojih bi mogao da obezbedi neku svetlost, a zatim i objašnjenje za tajanstveno Tobijasovo odsustvo.

Dabismo na prikladan način mogli da ispričamo kako se Tobijas usudio, tako otvoreno, nasuprot volji svog gazdc, da bude odsutan iz radnje, moramo Tobijasu posvetiti poglavlje koje će ga delom opravdati.

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Tobijasovi doživljaji tokom odsustva Svinija Toda

Tobijas je pretpostavljao, i to tačno, da kad je Svini

Tod rekao kako će odsustvovati pola sata, pomenuo je taj kratak vremenski period samo da bi momka držao na oprezu i budnim, kako bi ga sprečio da ne iskoristi berberinovo duže odsustvovanje.

Sam način i manir u kom je otišao isključivali su verovatnoću da će to biti tako kratak izlazak, a ta okolnost je navela Tobijasa da ozbiljno razmisli o situaciji koja je svakog dana postajala sve nepodnošljivija.

Momak je imao razuma da oseti kako neće moći da izdrži još dugo ovakvu situaciju i da će ga takav život uskoro sasvim upropastiti.

„Ovo se ne može izdržati,“ rekao je, ,,i ne znam šta da radim; pošto mi je Svini Tod rekao da je prethodni šegrt kog je imao skrenuo s pameti i sad se nalazi u ćeliji ludnice, osećam da će takva biti i moja sudbina, da ću i ja isto dočekati taj užasni kraj i da niko neće verovati niujednu reč koju izgovorim, smatrajući to pukim brbljanjem ludaka.“ Nakon nekog vremena, pošto se tama

zgusnula, upalio je lampu okačenu u radnji, koja je, dok je radnja noću bila zatvorena, bacala slab zrak svetla kroz prozor. Zatim je seo da ponovo razmisli, pa je rekao sebi:

„Kad bih samo mogao da skupim hrabrosti da pitam majku o krañi koju joj Svini Tod pripisuje, ona bi mogla da me razuveri u istinitost te tvrdnje i da kaže da nikad nije uradila tako nešto; ali opet, meni je strašno da joj postavim takvo pitanje, jer to može biti istina; nju bi pogodilo da prizna meni, sopstvenom sinu, takvu jednu stvar.“ Časna osećanja su sprečila Tobijasa da pita svoju majku o optužbi Svinija Toda na njen račun - optužbi tako strašnoj da u nju sasvim poveruje, a ipak, za njega dovoljno verovatnoj da sumnja da bi, ipak, mogla biti istinita.

Tobijasa je njegovo mudrovanje navelo da uvidi da je istog trenutka kad je optužba iznesena, nju trebalo neizostavno istražiti do samog kraja.

Ipak, teško da možemo očekivati od nekog ko je tek dečak, tačnost u zaključivanju i snagu u delovanju, koja toliko mnogo zavisi od poznavanja sveta i velikog iskustva u društvenim odnosima.

Bilo je dovoljno to što je ispravno osećao - teško da bismo mogli očekivati da tako i zaključuje. U ovoj prilici, više od svih dotadašnjih, izgledao je potpuno savladan okolnostima koje su ga okruživale; po njegovom uzbuñenom ponašanju, čovck bi skoro mogao zamisliti da ludilo koje je sam sebi prorekao kao okončanje ovog stanja zaista nije daleko.

Svaki čas je kršio ruke i plakao, tužnim rečima jadikovao o svom položaju, dok najzad sa iznenadnom odlučnošću nije skočio na noge uzviknuvši: „Ove noći će se to završiti. Ne mogu više da izdržim. Pobeći ću odavde i potražiti sreću negde drugde. Bilo kakve nevolje, opasnosti, pa čak i sama smrt, bolji su od strašnog života kakav vodim.“ Napravio je nekoliko koraka prema vratima, a onda zastao, dok je govorio samom sebi tihim glasom: „Tod sigurno neće doći kući još neko vreme, zašto bih

onda propustio jedinu priliku koju ću možda ikada imati da pretražim ovu kuću i zadovoljim svoj um otkrivajući misterije koje u njoj postoje.“

Zastao je pri ovoj misli i dobro razmislio o opasnosti koju ona donosi, pošto je zaista bila i te kako opasna, ali on je bio očajan; sa odlučnošću koja se jedva mogla očekivati od njega, odlučio se na taj prvi korak, koji bi Tod, pre svih ostalih, sigurno kaznio smrću.

Zatvorio je vrata radnje i iznutra navukao rezu, tako da ga ne bi iznenadno mogli omesti, a zatim je pažljivo razgledao oko sebe tražeći neko oruñe pomoću kog bi mogao da provali u salon, koji je berberin uvek držao zatvoren i zaključan u svom odsustvu. Oruñe koje je odgovaralo nameni probijanja svake moguće brave, ako bi Tobijas odabrao da tako grubo otpočne svoj zadatak, biio je pri ruci, u vidu gvozdene šipke kojom su se, kad se radnja noću zatvarala, zaglavljivala spoljna vrata.

Izmučen skoro do grozničavog stanja, kakav je već bio, Tobijas je, zgrabio tu šipku i krenuvši prema vratima salona, jednim udarcem razbio bravu na komadiće i vrata su popustila.

Istog trenutka kad je to uradio, začuo se prasak stakla, a kad je Tobijas ušao u prostoriju video je da na pragu leži vinska čaša razbijena u paramparčad; osetio je ubeñenost da je čašu vešto postavio Svini Tod, da bi, kada se vrati, video da li je bilo ikakvog pokušaja da se uñe kroz vrata salona.

Sada je Tobijas osećao da je otišao tako daleko da može i da nastavi svoj zadatak; stoga je upalio sveću koju je našao na stolu u salonu, a zatim nastavio dalje da otkriva šta se otkriti može.

Nekoliko ormara u prostoriji se odmah otvorilo pod njegovim rukama, a u njima nije pronašao ništa bitno, ali postojao je i jedan koji nije mogao da otvori; zato se on, bez trenutka oklevanja, ponovo poslužio gvozdenom šipkom i slomio bravu na ormaru, pa su se vrata širom rastvorila i na njegovo zaprepašćenje iz ormara je ispaia

takva gomila šešira svih vrsta i oblika, nekih obrubljenih srebrom, nekih trorogih, a nekih četvrtastih, da su predstavljali pravi muzej tih odevnih predmeta, au Tobijasovoj svestijeto pobudilo veliko iznenañenje, iako je istovremeno, donekle dokazivalo neke druge misli i osećanja koja je imao u vezi sa Svinijem Todorn.

Ovo je bio jedini zaključan ormar, iako su postojala još jedna vrata koja, kao da su bila vrata nekog ormara u zidu, ali kada ih je Tobijas provalio gvozdenom šipkom, otkrio je da su to vrata koja izlaze na stepenice što vode u gornji deo kuće, onaj gornji deo koji Svini Tod i pored sve svoje pohlepe nikada nije izdavao, i na kom su prozorski kapci bili stalno spušteni, tako da komšije preko puta nikad nisu mogle ni da zavire ni u jednu od prostorija.

Opreznim i sporim koracima, kakvim je odmah i bez razmišljanja počeo da se kreće, iako je znao da u kući nema nikog osim njega, Tobijas se popeo uz stepenice.

„Prvo ću otići u prostorije na samom vrhu,“ reče on sebi, ,,i tako ih sve pregledati spuštajući se naniže, jer ću, ako se Tod iznenada vrati, imati veću mogućnost da ga čujem nego ako bih počeo odozdo pa se peo naviše.“

Delujući prema ovom mudrom planu, on se popeo u potkrovlje, u kom su sva vrata bila širom otvorena, a ni iza jednih od njih nije bilo baš ničega.

Spustio se na drugi sprat sa istim rezultatom i počelo je da ga obuzima osećanje dubokog razočaranja na pomisao da, možda, nije vredelo truda pretraživati berberinovu kuću.

Ali, kad je došao na prvi sprat, pronašao je veliki razlog da promeni mišljenje. Vrata su bila zabravljena i morao jc da ih provaljuje; a kada je ušao unutra, ustanovio je da su te sobe delimično nameštene i da sadrže ogromne količine raznolike robe, svih vrsta i različitog izgleda.

U jednom uglu se nalazio ogroman broj štapova za šetnju, a neki od njih su bili veoma skupi i raskošni, sa vrhovima izlivenim od zlata i srebra; u drugom uglu se

nalazio veliki broj kišobrana - zapravo najmanje stotinu komada.

Zatim su tu bile čizme i cipele, poslagane po podu i delimično pokrivene, kao da se zaštite od prašine; bilo je tu trideset ili četrdeset mačeva različite izrade i različitog oblika, a mnogi od njih su izgledali kao veoma čvrsta sečiva, uz to su jedan ili dva komada imali raskošno ukrašene korice.

Na jednom kraju prednje, one veće od dve prostorije, nalazio se starinski pisaći sto ogromnih dimenzija, sa toliko rezbarije u drvetu koliko bi naizgled bilo dovoljno za bar dva takva komada nameštaja.

Taj sto je bio zaključan, a imao je čvrstu i naizgled veoma otpornu bravu, pa je otvoriti ga predstavljalo znatno veću teškoću nego ijedna vrata do sada. Štaviše, toj bravi se nije moglo lako prići, ali, najzad je Tobijas, koristeći šipku kao polugu umesto kao puko oruñe kojim se udara, uspeo da obije pisaći sto, a oči mu je zasenila ogromna količina nakita i sitnica raznih vrsta i stilova izrade koja se ukazala pred njegovim pogleñom.

Tu je bilo mnoštvo satova, zlatnih lanaca, zlatnih i srebrnih burmutica, i veliki izbor prstenja, kopči za cipele i broševa.

Ovi predmeti su morali imati ogromnu vrednost i Tobijas se nije mogao suzdržati da glasno ne uzvikne:

„Kako je Svini Tod mogao doći do ovih predmeta, osim ubistvom njihovih vlasnika?“

Ovo je, naravno, izgledalo kao vrlo verovatna pretpostavka, tim pre što je u sledećem pretincu pisaćeg stola Tobijas pronašao još jednu gomilu nakita.

Stajao je sa svećom u ruci, gledajući ove šarolike predmete duže od četvrt časa, a onda, kad mu se javila iznenadna, ali sasvim prirodna pomisao, kako bi samo nekoliko njih u potpunosti podmirilo sve potrebe njega i njegove majke na duže vreme, pružio je ruku prema bleštavoj gomili, ali ju je ponovo povukao nazad uzdrhtavši i rekao:

,,Ne, ne, ove stvari su opljačkane od mrtvih. Neka ih Svini Tod zañrži za sebe i gleda ih radosnim pogledom. Ja neću uzeti ništa od toga: oni će doneti nesreću uz svaku gvineju za koju se mogu unovčiti.“

Dok je govorio, čuo je kako sat na Crkvi Svetog Danstana izbija devet časova i prenuo se na taj zvuk, pošto ga je on obavestio da je Svini Tod odsutan već sat vremena duže nego što je rekao da će biti, tako da je sada postojala verovatnoća njegovog brzog povratka, a teško da bi bilo bezbedno i dalje se zadržavati u njegovoj kući.

„Moram da odem, moram da odem, treba da još jednom pogledam lice svoje majke pre nego što, možda zauvek, napustim London. Mogu joj reći u kakvoj se opasnosti nalazi zbog toga što Svini Tod zna za njenu tajnu; ne, ne, ne mogu da joj kažem za to, moram da idem i ostavim je u onakvim okolnostima za koje se nadam i uzdam da će ispasti povoljne za nju.“

Odbacivši gvozdenu šipku, koja mu je tako dobro poslužila, Tobijas je krenuo držeći se podalje od svih mesta gde se nalazio plen koji je Svini Tod najverovatnije uzeo od ubijenih i jurnuo je niz stepenice nazad u salon, gde su čizme koje su ispale iz ormara i dalje ležale na podu u potpunom neredu.

Bio je to čudan i nagao poriv, pre nego smišljen postupak, koji ga je naveo da umesto svog šešira uzme jedan od onih koji su mu ležali nasumično razbacani ispred nogu; tako je i uradio.

Pukim slučajem desilo se da je to bio izuzetno lep šešir, bogate izrade i materijala, ali Tobijas u strahu da će se Svini Tod vratiti pre nego što on bude mogao da ode iz kuće nije obraćao pažnju ni na šta i izašao je iz radnje, jedva privukavši vrata za sobom, a ondaje sunuo ka Templu kao progonjeni zec; pošto mu je velika želja bila da vidi majku, a imao je i nejasnu predstavu da bi za njega najbolji plan da izmakne iz kandži Svinija Toda bio ako krene na more.

Zajedničko je svim dečacima njegovih godina, koji

ništa ne znaju o životu mornara, da im se odlazak na more prikazuje u najprimamljivijem svetlu.

Mornar na kopnu i mornar tokom plovidbe su otprilike dve najrazličitije stvari koje se mogu videti na svetu, ali u mašti Tobijasa Raga, mornar je bio neko ko uvek pleše, troši novac i priča čudesne priče. Nije stoga čudo što se to zanimanje u tako zavodljivom svetlu prikazivalo svim dečacima poput Tobijasa; a pošto je izgleda postojalo, i još postoji, nekakvo opšte mišljenje da stvarni položaj mornara na svaki mogući način treba da mistifikuju romanopisci i dramaturzi, nije čudo što je onima koji su skloni da ih ponese ono što su čuli, potrebno stvarno iskustvo da bi im omogućilo da doñu do ispravnog zaključka.

„Otići ću na more!“, uskliknuoje Tobijas. ,,Da, otići ću na more!“ Dok je izgovarao ove reči, prošao je kroz kapiju Templa koja vodi ka drevnom Vajtfrajersu, u čijoj je blizini stanovala njegova majka, nastojeći da s mukom zaradi za život, najbolje što je mogla.

Ona je bila veoma iznenañena (pošto se desilo da je bila kod kuće) neočekivanom posetom svog sina Tobijasa i slabašano je kriknula, ispustivši peglu veoma blizu njegovih nožnih prstiju.

,,Majko,“ rekao je on, ,,ne mogu više da ostanem kod Svinija Toda, zato nemoj to da tražiš od mene.“

„Nećeš da ostaneš kod tako uglednog čoveka?“ „Uglednog čoveka, majko! Teško meni, kako ti malo

znaš o njemu! Ali, šta ja to govorim? Ne usuñujem se da pričam! O, taj kobni, kobni svećnjak!“

„ Ali, kako ćeš da živiš, i šta si mislio sa tim kobnim svećnjakom?“

“Oprosti mi - nisam mislio da to kažem! Zbogom, majko! Idem na more.“

„More? Šta, dragi moj?“, rekla je gospoña Rag, s kojom je bilo mnogo teže razgovarati nego sa onim čuvenim Hamletovim grobarom. ,,Ne znaš koliko ja dugujem Sviniju Todu.“

,,Da, znam. Upravo to je ono što me izluñuje kad mislim o tome. Zbogom, majko, možda zauvek! Ako budem mogao, ja ću ti se, naravno, javiti, ali sada se ne usuñujem da ostanem.“

„0! Šta si uradio, Tobijase - šta si uradio?“ „Ništa - ništa! Ali Svini Tod je.. „Šta - šta?“ „Nije važno - nije važno! Ništa - ništa! Ipak, u ovom

poslednjem trenutku skoro sam u iskušenju da te pitam za svećnjak.“

„Nemoj to da pominješ,“ rekla je gospoña Rag. ,,Ne želim da čujem ništa o tome.“

„Onda je to znači istina?“ ,,Da. Da li ti je gospodin Tod rekao za to?“ „Jeste, jeste. Sada sam postavio pitanje za koje sam

mislio da mi nikada neće preći preko usana. Zbogom, majko, zbogom zauvek!“ Tobijas je istrčao iz kuće, ostavljajući gospoñu Rag zapanjenu njegovim ponašanjem, snažno sumnjajući da ga je spopao neki vid ludila.

„Bože, smiluj nam se,“ rekla je ona, ,,šta da radim? Zapanjena sam što mu je gospodin Tod rekao za svećnjak. Ipak, to je prava istina. Sećam se kao da je bilo juče; bila je to veoma teška zima, a ja sam bila zadužena za pospremanje nekoliko soba, kada je Tod došao da obrije tog gospodina i videla sam svojim očima kako je stavio srebrni svećnjak u svoj džep. Onda sam otišla u njegovu radnju i raspravljala se sa njim u vezi sa tim, a on mi je vratio svećnjak i ja sam ga donela u sobu i stavila tačno na mesto odakle ga je uzeo.“

„Nema sumnje,“ rekla je gospoña Rag, nakon stanke od nekoliko trenutaka, „nema sumnje da mi je od tada uvek bio pravi prijatelj, ali pretpostavljam da je to bilo iz straha da bih mogla da ispričam šta se desilo, nakon čega bi bio obešen ili proteran. U svakom slučaju, moramo da zamenimo loše nečim dobrim; kada Tobijas razmisli o tome, vratiće se na posao, usuñujem se da kažem, pošto

je veoma glupo od njega da zamara glavu time da li je gospodin Tod ukrao srebrni svećnjak ili nije.“

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Čudan zadah u staroj Crkvi Svetog Danstana

Otprilike u to vreme, dok su se odigravali ovi dogañaji iz naše veoma čudne i dogañajima ispunjene priče, pobožni posetioci stare Crkve Svetog Danstana počeli su da primećuju čudan i krajnje odbojan zadah u toj svetoj grañevini.

Bilo je uzalud to što su starice, koje su dolazile da slušaju propovedi, iako su bile previše gluve da čuju i jednu njihovu trećinu, donosile mirišljave bočice i druga sredstva da zapuše svoje noseve; i dalje je taj grozni vonj, kao iz neke mrtvačnice, izbijao na krajnje neprijatan i gadan način.

Velečasni Džozef Stilingport, koji je bio redovni propovednik u ovoj crkvi, osećao je taj zadah sa predikaonice i viñen je zapravo kako kija usred najpobožnijeg izlaganja, i kako preko svojih bogobojažljivih usta drži maramicu, natopljenu nekim jakim i oštrim mirisnim sredstvom, ne bi li pokušao da suzbije užasno isparenje u crkvi.

I čovek koji je duvao u mehove orgulja, i onaj koji je

orgulje svirao, skoro su se ugušili, pošto užasni zadah kao da se uzdizao ka gornjem delu crkve, iako mu ni oni koji su sedeli u donjem delu ni u kom slučaju nisu izmakli.

Crkvenjaci su gledali jedan u drugog sedeći u svojim klupama, s iskrivljenim izrazom na licima i skoro da su se plašili da udahnu; jedina osoba koja se nije ogorčeno žalila na strašni zadah Crkve Svetog Danstana bila je jedna starica kojaje sprovodila ljude do njihovih mesta na klupama već dugo godina, ona je, očigledno, izgubila čulo mirisa što se, možda, može opravdati upravo njenim zanimanjem.

U svakom slučaju, na kraju je ta neprijatnost postaia tako nepoñnošljiva da je zvonar, čija je dužnost bila da ujutro otvori crkvena vrata, počeo da dolazi sa glomaznim ključem u jednoj i krpom natopljenom sirćetom u drugoj ruci (baš kao što su ljudi radili u vreme velike kuge u Londonu), a kada bi otvorio vrata trčao bi na drugu stranu ulice.

,,Ah, gospodine Blant!“, govorio je knjižaru koji je živeo na suprotnoj strani ulice. ,,Ah, gospodine Blant! Moram da pretrčim ovamo, bar dok se atomosferski vazñuh ne izmeša sa smradifikacijom koja dopire iz crkve.“

Po ovome se može videti da je crkvenjak bio prilično učen čovek i nesumnjivo je posećivao neka tadašnja naučna društva, gde ja naučio pomalo o svemu osim o onome što bi moglo da mu bude od koristi.

Kao što se i može pretpostaviti, na osnovu činjenice da je ovakvo stanje potrajalo nekoliko meseci, ono je počelo da privlači izvesnu pažnju s izgledom na otklanjanje problema; u velikom gradu Londonu svaka vrsta neprijatnosti zahteva da vremenom postane čuvena i cenjena pre nego što iko pomisli da je otkloni, a nakon toga, sasvim je jasno da je njeno čuvenje postalo dobar razlog protiv samog njenog uklanjanja.

Na kraju su crkvenjaci počeli da strahuju da će izbiti neka zarazna bolest ako taj grozni smrad potraje duže i da bi oni mogli da budu meñu prvim žrtvama, tako da su

počeli da se meñusobno dogovaraju šta bi moglo da se uradi kako bi se to predupredilo.

Verovatno je da se nekim slučajem taj užasni smrad, koji je navodio misli na raznorazne užase, udostojio da se zadrži na nekom drugom mestu, za njega se uopšte ne bi čulo; ali, pošto je on postao istinski uvredljiv za velečasnog gospodina na velegradskoj predikaonici i pošto je počeo da biva upadljiv čak i za uspavana čula crkvenjaka iz Crkve Svetog Danstana u Ulici Flit, ometao ih je i u dremanju tokom popodnevne propovedi, te je postao ozbiljan problem.

Šta je njega izazvalo i šta je trebalo uraditi da ga se oslobode - bila su to pitanja koja su postavljana na sve strane, ali na njih nije dobijen nikakav prikladan odgovor.

Ipak je, oko jedne stvari postojalo opšte slaganje, a to je bilo uverenje da je zadah dopirao, na neki način, iz podzemnih odaja ispod crkve.

Opet, kao što je rekao pobožni i licemerni gospodin Batervik, koji je živeo preko puta: „Kako bi to moglo biti moguće, kad postojeće knjige ubedljivo pokazuju da niko nije sahranjen dole već duže vremena i stoga je veoma čudno da mrtvaci, nakon što prestanu da zaudaraju na nepodnošljiv način, odjednom iznenada to ponovo počnu, i to dva puta gore nego na početku.“

Ponekad sredom, kada pobožni ljudi nisu bili zadovoljni nedeljnom službom, nego su je opet počinjali u sredini nedelje, smrad je bio u pravom smislu reči zastrašujući.

Bio je zapravo tako zastrašujući da je deo pastve bio primoran da ode. Viñeni su kako krišom odlaze na Bel Jard, gde se nalazila Lovetova prodavnica pita, a tamo su se krepili goveñom ili svinjskom pitom, da bi im se nosevi i usta ispunili prijatnim i poželjnim mirisom, umesto onog koji je sasvim sigurno bio potpuno suprotan tome.

Na kraju je u crkvi trebalo da se održi prijem novih članova Anglikanske crkve i okupilo se mnoštvo ljudi, pošto je planirano da propoved posle toga drži biskup, a

spremala se zaista velika gužva oko nečega za šta niko nije znao tačno šta je.

Kako su novine izvestile, obavljene su opširne pripreme pri kojima se nije pitalo za troškove, da bi se ceremoniji dodao sjaj i da bi se biskup iznenadio kada doñe sa tačnom predstavom da su oni koji dolaze u Crkvu Svetog Danstana zaista neko koga vredi primiti u okrilje crkve.

Ceremonija je trebalo da se obavi u podne i zvona su počela da izbijaju od jutra u najpobožnijem tonu, pošto se nije svakog dana dešavalo da zvaničnicima ove crkve poñe za rukom da dovedu biskupa, a kad su to već uradili, bili su rešeni da to iskoriste što bolje mogu.

Brojni zvaničnici, uključujući crkvenjake, pa i samog zvonara, bili su neuobičajeno nervozni i jurcali su uokolo preteći jedni drugima, kao što zvaničnici uvek rade za vreme javnih zbivanja.

Za one koji su stvari gledali samo površinski i koji su došli da se dive veličanstvenosti i obimu priprema, zvonar je sasvim izvesno odneo pobedu, pošto je taj službenik bio odeven u potpuno nov kaput i šešir i nesumnjivo je izgledao veoma svečano i doterano za tu priliku. Staviše, taj zvonar je bio pažljivo i valjano odabran, a parohijske vlasti nisu skrivale da su, kada je održan izbor za zvonara, uložile sav svoj uticaj u korist kandidata koji je bio najkrupniji, pa se stoga smatralo da će nositi zvaničnu odoru tako da ostavi utisak na kakav nijedan sitniji čovek ne bi ni u kom slučaju mogao da računa.

U pola dvanaest pojavila se njegova milost biskup, kog su propisno sproveli u sakristiju, gde je gorela prijatna vatra, a na stolu je bilo hladne piletine i flaša retkih vina; pošto prijem brojnih novih pripadnika crkve, a osim toga i propratna propoved, nisu uzimani olako i po svemu što su zvaničnici crkve znali, to je moglo biskupu da pobudi izuzetan apetit.

Biskup se smešio Ijubaznim i uglañenim osmehom dok je silazio niz stepenice Crkve Svetog Danstana. Bio je

veoma prijatan prema crkvenjacima i zaista se osmehnuo jadnom dečaku koji je skupljao milostinju, a dečak je razrogačio oči držeći svoju zgužvanu kapu u ruci, pošto je prvi put u životu video jednog biskupa.

Naravno, zvonar je dečaka oborio udarcem, čim je biskup prošao, pošto je imao drskosti da pogleda u tako veliku ličnost, ali opet to se sasvim i moglo očekivati i samo je dokazalo da izreka po kojoj je i mački dopušteno da gleda u kralja, nije jednako primenljiva na dečake prosjake i biskupe.

Kad je biskup ušao u sakristiju, sveštenik zadužen za dočeke uputio mu je izvesne veoma laskave reči, ali je nekako osmeh napustio usne uvažene ličnosti i prekinuvši paroha u sred tečnog govora on reče: „Sve je ovo veoma lepo, ali kakav je ovde užasan smrad!“

Crkvenjaci su zaječali, pošto su oni sebe umirivali da biskup možda neće primetiti grozni vonj ili da će, ako primeti, misliti da je to neka slučajna nezgoda i ništa neće reći; ali sada, kad je to stvarno pomenuo, shvatiii su da su im sve nade raspršene u vetar i da je neophodno nešto reći.

„Da li se ovaj strašni smrad kao u mrtvačnici uvek ovde oseća?“

„Plašim se da je tako “ rekao je jedan od crkvenjaka. „Plašiš se!“, reče biskup. „Siguran sam da pouzdano

znaš; izgleda mi kao da imaš nos.“ ,,Da,“ rekao je crkvenjak, veoma zbunjeno, „imam ga

vaša milosti i imam zadovoljstvo da vas obavestim, moj gospodaru biskupe... mislim, imam čast da vas obavestim da se taj vonj uvek oseća.“

Biskup je nekoliko puta šmrknuo pa rekao: „Zaista je grozan, a nadam se da ćete kad sledeći put

doñem u Crkvu Svetog Danstana imati i zadovoljstvo i čast da me obavestite da ga više nema.“

Crkvenjaci su se naklonili i povukli se u najudaljeniji ugao, govoreći za sebe:

„Ovo je biskupu poslednja poseta ovom mestu i ne

čudim se tome, pošto je kao u inat vonj deset puta gori nego inače.“ Tako je i bilo, pošto je zadah naizgled prodirao kroz sve pukotine poda crkve sa silinom i upornošću koja je bila zaista zastrašujuća.

„Zar nije grozno? Jeste li ikada pre osetili ovako grozan zadah ovde?“ Svi su se složili da ga nikad nisu osetili tako gadno, pošto je bio sasvim nepodnošljiv.

Biskupovo nestrpljenje da se izgubi odatle bilo je veoma vidljivo i da je mogao na pristojan način da ode, ne primivši nikog u okrilje crkve, nema sumnje da bi to rado učinio i ostavio celu pastvu da živi ili umre, kako god im volja.

Nije mogao to da uradi, ali jeste mogao da skrati proceduru i to je i učinio. Ljudi su shvatili da su primljeni u okriije crkve skoro i pre nego što su znali gde se nalaze, a biskup nije hteo da ponovo uñe u sakristiju ni u kom slučaju, nego je požurio niz stepenice crkve do svoje kočije, sjurivši se najbrže što je moguće, tako pokazujući da svetost nije zaštita protiv neizdržljivog vonja.

Kao što se sasvim lako može pretpostaviti, nakon ovoga je to pitanje dobilo mnogo veći značaj i sledećeg dana je održan ozbiljan sastanak svih crkvenih zvaničnika, nakon koga je odlučeno da treba uposliti čoveka koji će izvršiti temeljnu i pažljivu pretragu svih jama ispod crkve, s ciljem da, ako je moguće, otkrije odakle tačno dopire nepodnošljivi smrad.

Odlučeno je da smrad mora biti suzbijen, a biskup obavešten o tome, kako bi mogao da bezbedno poseti crkvu.

DVADESETO POGLAVLJE

Postupci Svinija Toda izazvani Tobijasovim odlaskom

Ostavili smo berberina u njegovoj radnji, veoma začuñenog što se Tobijas ne odaziva na pozive koje mu je uputio, ali ipak jedva ubeñenog da je moguće da bi se dečak odvažio na takav greh za koji mi znamo da ga je Tobijas zaista počinio.

Zastao je na nekoliko trenutaka i podigao svetiljku koju je upalio, pa razgledao oko sebe radoznalim pogledom pošto je zaista jedva mogao poverovati da se Tobijas u dovoljnoj meri otresao straha od njega, Svinija Toda, da bi izveo ikakav čin u smeru svog osloboñenja. Ali, kada je video da je brava na vratima salona obijena, čisti gnev je nadvladao sve druge osećaje.

,,Propalica!“, povika on. ,,Da li se zaista usudio da počini delo za kakvo sam mislio da ni na trenutak nije smeo o njemu ni da sanja? Da li je moguće da je otišao tako daleko da pretraži kuću?“

Berberin je uskoro otkrio da se Tobijas ipak usudio da ode tako daleko, a kada je ušao u svoj salon i video šta se zaista desilo, i da, ne samo što su vrata svih ormara bila provaljena, nego da su isto tako prošla i vrata koja vode na

stepenište i u gornji deo kuće, on je potpuno pobesneo; prošlo je neko vreme pre nego što je mogao dovoljno da se smiri da bi razmislio o verovatnom i mogućem stepenu opasnosti u koju bi mogao upasti usled ovih dogañaja.

Kada se smirio, njegov veoma aktivni um odmah mu je rekao da nema mnogo čega da se plaši u neposrednoj budućnosti pošto je Tobijas, najverovatnije, i dalje u strahu od onoga što bi on mogao da uradi njegovoj majci zapravo nekuda pobegao.

,,A po svoj prilici,“ promrmljao je berberin, ,,sa sobom je poneo nešto što će mi omogućiti da mu nakačim žig krañe: ali i to tek treba da vidim.“

Zaključavši vrata radnje, uzeo je svetiljku u ruku i popeo se u gornji deo kuće - to jest, na prvi sprat, gde se ništa nije moglo pronaći.

Odmah je video otvoren pisaći sto sa svom njegovom bleštavom riznicom nakita, i dok je gledao u tu gomilu promrmljao je:

,,Ne znam dovoljno tačno šta se ovde nalazilo da bih mogao da kažem da li je išta uzeto, ali znam novčani iznos, ako i ne znam tačan broj komada nakita smeštenih u ovom stolu.“

Otvorio je malu fioku koja jc promakla Tobijasovoj pažnji, i počeo da broji gvineje kojim je ona bila ispunjena.

„Iznos je tačan,“ reče on kada jc završio brojanje, „iznos je tačan i on nije uzeo ni jednu jedinu gvineju."

Zatim je otvorio sledeću fioku u kojoj se nalazilo mnoštvo srebrenjaka razdvojenih u paketiće od papira, pa je i njih pažljivo prebrojao i uverio se da su svi bili na mestu.

,,To je čudno, da ništa nije uzeo, ali možda je ipak bolje što je tako, tim više što to pokazuje njegov duboki strah od mene. I najnemarnijim pregledom on bi našao ove gomile novca; a pošto on nije uputio ni takav najnemarniji pregled, niti uopšte pronašao novac, čini mi se da sasvim izvesno nije ništa uzeo, možda ću ga pronaći lakše nego što sam zamišljao.“

Ponovo se vratio u salon i pažljivo skinuo sa sebe sve ono što mu je omogućilo da tako uspešno nastupi pred Džonom Mandelom, pa to zamenio svojom svakodnevnom odećom, nakon čega ja zaključao kuću i zaputio se pravo ka skromnom domu gospoñe Rag, očekujući da će tamo čuti nešto o Tobijasu, što bi mu dalo naznaku gde da ga traži, pošto je da ga traži bio čvrsto rešen; kakve su mu bile tačne namere teško je mogao da objasni i samom sebi, dok zaista ne pronañe dečaka.

Kad je stigao do kuće gospoñe Rag, naglo se pojavio pred tom ženom, koja kao da je naizgled uvek peglala i uvek bacala peglu vrlo blizu nogu onog ko bi ušao kod nje, on reče:

„Gde je otišao tvoj sin Tobijas nakon što se rastao sa tobom večeras?“

„Gospode! Gospodine Tod, jeste li to vi? Dobro ste pogodili, gospodine, jer on jeste bio ovde; ali Boga mi, gospodine, ja uopšte nemam pojma gde je on otišao. Rekao je da ide na more, ali sam sigurna da ja ne bih pomišljala na to, na to nikako ne bih.“

,,Na more! Onda postoji verovatnoća da će se spustiti dole na dokove, ali ne noćas. Da li ga očekuješ da se vrati ovamo na spavanje?“

„Pa, gospodine, to vam je veoma dobra pomisao i on bi mogao da se vrati ovamo na spavanje, po svemu što ja znam. “

„Ali ne znaš to zasigurno.“ “On to nije rekao; ali, po svemu sudeći, mogao bi da

doñe, gospodine.“ ,,Da li ti je rekao razlog zašto je otišao od mene?“ „Naravno da ne, gospodine; stvarno nije, a izgledao mi

je pomalo izbezumljeno" ,,A, gospoño Rag,“ reče Svini Tod, ,,tu ste pogodili. Od

prvog trenutka kad je došao kod mene na službu, znao sam i osećao ubeñenost da on gubi razum. Kod njega postoji neko čudno ponašanje, koje me ubrzo uverilo u tu činjenicu i veoma strepim zbog njega, jer bi se moglo nešto

učiniti da se on izleči od takve boljke, pošto je to ozbiljna i strašna boljka, koja će, ako se ne spreči na vreme, značiti kraj za Tobijasa.“

Ove reči su bile izgovorene sa takvom tužnom ozbiljnošću da su imale čudesan učinak na gospoñu Rag, koja je, kao većina neukih osoba, odmah počela da potvrñuje ono od čega je najviše strahovala.

„O, to je prava istina “ rekla je ona, „prava istina. Noćas je izgovorio neke veoma čudne reči, gospodine Tod i rekao je da ima nešto da ispriča, što je previše strašno da se o tome govori. No, pomisao da neko ima bilo šta da kaže, a ne govori to odmah, veoma je čudna, gospodine Tod.“

„Jeste; a siguran sam da za njegove postupke ti uopšte nisi kriva, gospoño Rag; ali čuj! Šta je to?“

,,To je kucanje, gospodine Tod.“ „Čuti, čekaj trenutak, šta ako je to Tobijas?“ „Bože blagi! To ne može biti on, pošto bi on odmah

ušao.“ ,,Ne, navukao sam rezu na vrata, jer sam hteo da

razgovaram sa tobom bez uznemiravanja; tako da kao što razumeš, to bi ipak mogao biti Tobijas, ali pusti me da se negde sakrijem, tako da bih mogao da čujem šta kaže i procenim koliko je njegov um oštćen, a neću oklevati da učinim nešto za njega, pa koštalo šta koštalo.“

„Evo ormara, gospodine Tod. Unutra su naravno neki prljavi tiganji i tave i naravno da to nije prikladno mesto da od vas tražim da se u njega uvučete.“

„Nema veze - nema veze, samo pazi, zarad samog Tobijasovog života, da ne otkriješ da sam ja ovde.“

Kucanje na vratima je svakog momenta postajalo sve žešće i baš kad je Svini Tod uspeo da se uvuče u ormar pored šerpi i tiganja gospoñe Rag, i dobro se sakrije, ona je otvorila vrata; a unutra se zaista uteturao Tobijas, znojav, umoran i sablasno bled.

,,Majko,“ reče on, „pala mi je na um nova zamisao i vratio sam se tebi.“

,,Pa, i mislila sam da hoćeš, Tobijase, i veoma je dobro što si tako uradio.“

„Slušaj me: mislio sam da zauvek pobegnem iz Engleske i nikad više ne stupim nogom na njene obale, ali potpuno sam promenio tu zamisao i sada osećam da je moja dužnost da. uradim nešto drugo.“

„Šta da uradiš, Tobijase?“ ,,Da kažem sve što znam - da olakšam dušu, majko, i

kakve god bile posledice, da dozvolim pravdi da stupi na delo.“

„Kako to misliš, Tobijase?“ „Majko, došao sam do zaključka da je ono što imam

da kažem od tako velike važnosti, u poreñenju sa bilo kakvim posledicama koje bi mogle proizaći od sitne krañe svećnjaka. za koju ti znaš, da ne treba da oklevam ni trenutka pre nego što sve otkrijem.“

„Ali dragi moj Tobijase, seti se da je to užasna tajna, koja mora da se čuva.“

,,To nije važno - to ne može da bude važno; a osim toga, majko, više je nego verovatno da ću otkrivanjem onog što znam, a što je od tako velike važnosti, tako reći možda uspeti da te izuzmem od posledica tog dela. Osim toga, to je bilo davno, i tužilac će možda imati milosti; ali kako god bilo, i kakve god bile posleñice, ja moram i hoću da kažem ono što znam.“

„Ali šta je to, Tobijase, što ti znaš?“ „Nešto previše strašno da kažem tebi samoj. Idi u

Templ, majko, nekom od gospode kojima održavaš stan i traži od njih da ñoñu kod mene i saslušaju ono što imam da kažem. Biće im bogato uzvraćeno za taj njihov trud, pošto će čuti nešto što možda može da spase njihove živote.“

„Potpuno se izgubio,“ mislila je gospoña Rag, ,,a gospodin Tod je u pravu, jadni Tobijas je lud da ne može biti luñi! Avaj, Tobijase, zašto nisi pokušao da se urazumiš i doñeš k sebi! Nemaš pojma šta pričaš, baš kao nekakav mesečar.“

„Znam da sam napola lud, majko, ali ipak dobro znam šta govorim; zato nemoj da pomišljaš da se u to ne možeš pouzdati, nego idi i odmah nañi nekoga ko bi saslušao ono što imam da saopštim.“

,,Možda,“ pomislila je gospoña Rag, „neće biti loše ako se budem pretvarala da mu povlañujem, a dok budem odsutna, gospodin Tod može da razgovara sa njim.“

To je bila sjajna ideja prema mišljenju gospoñe Rag i ona je krenula da je sprovede, govoreći:

,,Pa, dragi moj, ako se mora, mora se ja ću da odem; ali nadam se da će neko razgovarati s tobom dok ja ne budem tu i uveriti te da bi trebalo da pokušaš da se umiriš “

Ove reči je gospoña Rag izgovorila glasno, s posebnom namerom da ih čuje Svini Tod koji će, kako je smatrala, shvatiti njen nagoveštaj.

Nema potrebe reći da ih je on čuo, a koliko je koristi imao od njih, uskoro ćemo videti.

Što se tiče jadnog Tobijasa, on nije imao ni najblažu predstavu o neposrednoj blizini njegovog glavnog neprijatelja; da je imao, on bi brzo pobegao s tog mesta gde ga je, kako bi i sam mogao ispravno zaključiti, čekala tolika opasnost; pošto, iako je Svini Tod verovatno osećao da se u tim okolnostima ne usuñuje da oduzme Tobijasu život, ipak je mogao umesto toga da učini nešto što će mu dati priliku da to ubrzo uradi, bez i najmanje opasnosti po sebe.

Vrata su se zatvorila za gospoñom Rag, a s obzirom na zadatak zbog kog je krenula od kuće, bilo je sasvim jasno da mora proći podosta vremena pre nego što se vrati, pa je Svini Tod osećao da ne mora posebno da žuri u ovoj stvari.

,,Šta da radim?“, rekao je samom sebi. ,,Da li da sačekam da se vrati njegova majka i pridobijem je da mi pomogne ili da sam preduzmem neke mere da završim nevolje sa ovim dečakom?“

Svini Tod je bio čovek ñosta hitrog uma i proračunao

je da će najbolji plan nesumnjivo biti da se odmah dočepa sirotog Tobijasa i tako spreči mogućnost da bilo kakva njegova molha upućena majci naiñe na razumevanje kod nje.

Tobijas je, kad je njegova majka izašla da (kako je mislio) pronañe nekog ko bi saslušao ono što je smatrao zločinima Svinija Toda, prekrio lice rukama i upustio se u bolne i duboke misli.

Osećao je da je došao do pravog prelomnog trenutka u svom životu i da sledećih nekoliko sati nikako ne mogu biti nevažni za njega po svojim posledicama; tako je zaista i bilo, ali sigurno ne baš na onaj način koji je on dugo fščekivao, pošto nijc mislio ni na šta drugo osim na hapšenje i poraz Svinija Toda, uopšte ne očekujući da mu je ta grozna osoba tako blizu.

„Sigurno ću otkrivanjem svega onoga što znam o Todu,“ mislio je Tobijas, „steći nešto naklonosti za svoju majku i najzad ona možda neće biti ni tužena zbog krañc svećnjaka, pošto je to delo ništavno u poreñenju sa neuporedivo strašnijim stvarima za koje opravdano sumnjam da je kriv Svini Tod. On je, mora biti da jeste, po svemu što sam video i čuo, ubica - iako je način na koji se rešava tela svojih žrtava obavijen potpunom misterijom; a što se mene tiče to pitanje prevazilazi ljudsku moć poimanja. Nemam uopšte nikakve predstave o toj stvari.“

To je zaista bila velika misterija, pošto čak i ako se prihvati da je Svini Tod ubica, a mora se priznati da imamo samo posredne dokaze o toj pretpostavci, ne možemo na osnovu tih dokaza doći do zaključka kako je izvodio svoje zločine ili kako je kasnije uklanjao tela svojih žrtava.

Ta velika i suštinska poteškoća u činjenju zločina bez kazne - naime, uklanjanje leša, naizgled kao da uopšte nije imala značaja za Svinija Toda; pošto, ako je on ubijao ljude, imao je neka sredstva da se oslobodi leševa čudesno efikasno, koliko i potajno.

,,0n je ubica,“ mislio je Tobijas, „znam da jeste, iako

ga nikad nisam video na delu, niti sam u radnji ikada video znak da je izvedeno neko krvoproliće. Ipak, zašto me, kad povremeno u radnju uñe neka izuzetno dobro obučena osoba, on šalje napolje nekim poslićem u udaljene krajeve grada?“

Tobijas takoñe nije zaboravio da se u više slučajeva on vratio brže nego što je očekivano i da je uhvatio Svinija Toda pomalo zbunjenog i video šešir, štap ili možda kišobran poslednje mušterije kako leži ostavljen, iako je mušterija otišla; a čak i da se zanemari očigledno mala verovatnoća postojanja mogućnosti da čovek ostavi za sobom šešir u berbernici, zašto se on ne bi vratio po njega?

Ovo je bila okolnost koja je opravdano dobila punu težinu u Tobijasovim premišljanjima, a moglo je da postoji samo jedno prihvatljivo objašnjenje za to da se čovek ne vrati po svoj šešir - da on nije bio u stanju da to uradi.

,,Ta kuća će biti pretražena,“ pomisli Tobijas, ,,i sve one stvari koje su naravno morale pripadati mnogim različitim tjudima će biti pronañene i identifikovane, a od njega će se zahtevati da kaže kako je došao do njih, što će, po mom mišljenju, zaista biti težak zadatak za Svinija Toda. Kakvo će to olakšanje biti za mene, bez ikakve sumnje, kad bude obešen, kao što mislim da je prilično sigurno da će biti!“

„Kakvo olakšanje!“, mrmljao je Svini Tod dok je polako otvarao vrata ormara, neprimećen od Tobijasa, „kakvo će olakšanje biti za mene kad ovaj dečko bude ležao u svom grobu, kao što će stvarno uskoro i biti ili bih inače zaboravio sva svoja moralna načela i postao čovek pilećeg srca - a to nije baš verovatno da će se desiti.“

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Tobijasov nesrećan slučaj - Ludnica u Pekam Raju

Svini Tod je na trenutak zastao na vratima ormara, pre nego što je doneo odluku da li da se odmah baci na Tobijasa ili primeni podmukliji, oprezni način delovanja.

Drugi način mu je bio daleko prirodniji, tako da ga je u trenutku odabrao i tiho se iskrao iz svog skrovišta, uz tako malo buke, da Tobijas nije ni najmanje posumnjao da u sobi ima još nekog osim njega.

Šunjajući se kao da svaki korak može izazvati neke strašne posledice, on se najzad privukao tik iza stolice na kojoj je sedeo Tobijas i stao prekrštenih ruku, sa tako groznim osmehom na licu da je taj prizor sasvim dostojno oličavao Mefistofela iz nemačke drame.

„Najzad ću se osloboditi ovog svog trenutnog strašnog duševnog stanja time što ću optužiti Toda,“ promrmljao je Tobijas. ,,On je ubica - u to uopšte ne sumnjam; moja je dužnost da istupim kao njegov tužitelj.“

Svini Tod je ispružio svoje žilave ruke i zgrabio Tobijasa za glavu pa mu je okrenuo tako da dečak može da ga vidi, a zatim rekao: „Tobijase, zar ti nikad nije palo na pamet da Toda nije tako lako pobediti kao što bi ti želeo, je li, Tobijase?“

Užas od ove neverovatne i nagle pojave Svinija Toda

bio je tako velik da nekoliko trenutaka Tobijas nije uopšte mogao ništa da kaže ili uradi, a pošto mu je glava bila tako nezgodno izvijena da je vrat mogao da mu pukne, on je zurio u likujuće i zlobno lice svog mučitelja kao u lice vrhovnog neprijatelja celog čovečanstva, a sada je verovatno pomislio da berberin to i jeste.

Ako je išta moglo da oraspoloži čoveka kao što je Tod, to je bio pogled na učinak koji je njegovo prisustvo imalo na Tobijasa. On je nekih minut i po ostao u ovom stanju šoka pre nego što se odvažio da krikne, a to je, ipak, skoro prestravilo samog Toda.

To je bio jedan od onih krikova koji mogu dopreti samo od duše u krajnjoj agoniji, krik koji je mogao najavljivati odlazak duše u drugi svet i objavljivati, kao što skoro i jeste, uništenje jednog uma zauvek.

Berberin je zateturao korak - dva unazad kad je to čuo, pošto je bilo previše užasno čak i za njega, ali ta zbunjenost je kod njega potrajala veoma kratko, a onda je, potpuno svestan opasnosti kojoj ga je taj krik izložio, skočio na jadnog Tobijasa kao što bi tigar skočio na jagnje i zgrabio ga za vrat uzviknuvši:

„Još jedan takav krik i to će ti biti poslednji u životu, iako će mi to izazvati poteškoću da izbegnem optužbu da sam te ubio. Mir! Rekao sam, mir!“

Ova pridika je bila sasvim nepotrebna pošto Tobijas nije mogao ni reči da izusti, koliko god da je to želeo; berberin ga je držao za vrat takvim gvozñenirn stiskom kao da ga steže kleštima.

,,Propalico!“, režao je Tod. „Propalico, znači tako si se usudio da ne poslušaš moje naredbe. Ali nije važno, nije važno! Imaćeš mnogo slobodnog vremena da razmišljaš o onome što si sebi uradio. Bio si buñala kad si mislio da se možeš nositi sa mnom, Svinijem Todom. Ha, ha!“

Prasnuo je u odvratan smeh, toliko grozniji od njegovog ionako strašnog smeha da, u slučaju da je Tobijas mogao da ga čuje - a nije, jer mu je glava pala na grudi i bio je u nesvesti - on bi ga prestravio skoro koliko i

nagla pojava Svinija Toda maločas. „Dakle,“ promrmljao je berberin, „onesvestio se, zar

ne? Glupo dete, ovako je još bolje - pošto ću te samo ovaj put nositi, Tobijase, ne zbog tebe nego radi sebe - u svakom slučaju prokleto je dobra bila pomisao koja me noćas dovela ovamo, inače sam mogao u cik zore vršiti veoma nezgodnu potragu za tobom.“

Podigao je Tobijasa lako kao da je malo dete i izašao iz sobe sa njim, ostavljajući gospoñu Rag da iz njegovog odsustva izvuče zaključak kakav god poželi. Osećao je uverenje da je ona previše pod njegovom vlašću da preduzme ikakav korak u pravcu izazivanja i najmanje nelagode za njega.

„Žena,“ mrmljao je on sebi u bradu, ,,to ti je dvaput destilovana budala i može se navesti da poveruje u bilo šta, tako da od nje uopšte ne strahujem. Ne usuñujem se da ubijem Tobijasa, jer je neophodno (za slučaj da ta stvar bude ikada ponovo pomenuta) da njegova majka bude u mogućnosti da se zakune kako ga je videla posle ove noći živog i zdravog.“

Berberin je krupnim koracima prošao kroz Templ, noseći dečaka kom se izgleda uopšte nije žurilo da se oporavi od nesvestice izazvane delimičnim gušenjem i živčanom napetošću.

Dok su prolazili kroz kapiju koja se otvarala na Ulicu Flit, vratar koji je berberina znao iz viñenja reče: „Zdravo tamo, gospodine Tod, jesi li to ti? No, koga to nosiš?“

,,Da, ja sam,“ rekao je Tod, ,,a nosim mog šegrta, Tobijasa Raga, jadnog dečaka.“

„Jadan dečak! Zašto, šta je sa njim?“ „Teško mogu da ti objasnim, ali meni i njegovoj majci

izgleda da je izgubio razum. Laku tioć ti želim, laku noć. Tražim kočiju.“

“Laku noć, gospodine Tod, ne verujem da ćeš naći neku bliže od pijace - kako je to dakle ljubazno od njega što nosi dečaka! Ne bi svaki gazda to uradio, ali ne smemo suditi o Ijudima prema njihovom izgledu, a čak i Svini

Tod, iako mu je lice takvo da čovek ne bi poželeo da ga sretne sam u mraku, može da bude čovek mekog srca.“

Svini Tod je žurno hodao niz Ulicu Flit, prema staroj Pijaci Flit, koja tada beše u svoj svojoj slavi, ako se može nazvati slavom ono što se tu moglo pronaći, a sastojalo se od svih vrsta prljavštine, dovoljne da izazove zarazu u gradu Londonu.

Kad je stigao do nje, obratio se okupljenoj grupi ljudi u dugim ogrtačima, meñu kojima je trebalo da bude i kočijaš starog kova, naslonjen na svoja kola, tako duga i glomazna kao gradska skela za prevoz preko reke.

„Kočijašu,“ rekao je on, „koliko tražiš da me odvezeš do Pekam Raja?“

„Pekam Raj - ti i dečak - nema vas još koji čekate iza ugla - zar ne, jer znaš, to ne bi bilo pošteno?“

“Ne, ne, ne “ ,,Pa, nemoj da se ljutiš gazda, samo pitam, znaš, da

ne bismo posle morali da se prepiremo oko toga. Odvešću te za ñvanaest šilinga, a to zovem izuzetno niskom cenom, kad se sve uzme u obzir.“

“Daću ti pola od toga “ reče Svini Tod, ,,i možeš smatrati da si dobro plaćen.“

„Polovinu, gazda! To je isuviše malo, ali kako god bilo, čini mi se da se moram time zadovoljiti i povesti vas. Ulazi, inoram pokušati da pronañem nekog koga ću voziti za bolju cenu.“

Berberin nije obraćao pažnju na ponovljene pritužbe kočijaša, nego je ušao u kola noseći Tobijasa sa sobom, naizgled veoma pažljivo i brižno; ali, kada je kočijaš zatvorio vrata i niko ga nije gledao, bacio je dečaka u slamu na dnu kola, spustio svoju nožurdu na njega i oglasio se svojim odvratnim smehom govoreći: ,,Pa, mislim da sam te sada sredio, gazda Tobijase; tvoje nevolje će se ubrzo završiti. Zaista se mnogo plašim da ćeš iznenada umreti i da će biti sasvim gotovo s tobom, što će biti veoma tužno. Mada, ne verujem da ću tugovati jer sam mišljenja da to samo izaziva gorčinu kajanja kod živih, a

mnogo je bolje živeti bez toga, gazda Tobijase.“ Najamni kočijaš je vrluñao po putu kao pravi kočijaš

u stara vremena, onaj koje su zvali kostolomcima, i za koje se smatralo pravim čudom ako bi prešli tri milje za pola sata.

Dakle, to je bilo vozilo u kom je jadni Tobijas, i dalje potpuno bez svesti, prevezen preko Blekfrajers mosta pa dalje do Pekama, gde je Svini Tod rekao da želi da ide.

Idući brzinom kojorn su već išli, trebalo im je skoro dva sata dok su stigli do Pekam Raja, a svako ko poznaje to mesto dobro zna da postoje dva puta, jedan na levu, a drugi na desnu stranu, oba oivičena vilama i kućama. Svini Tod je uputio kočijaša da krene putem nalevo što je ovaj i uradio i njime su išli otpilike milju i po.

Ne sme se pomisliti da je taj prijatni kraj bio onakav kakav je sada, prvenstveno po stanovništvu ili ureñenosti. Nasuprot tome, bio je to prilično divlji predeo, gde su s vremena na vreme vršena ozbiljna razbojništva i u kom se se odigravali neki prepadi onih drumskih razbojnika čije se pustolovine u današnje vreme, ako se može suditi po podršci javnosti kakvu imaju, posmatraju sa velikim zanimanjem.

Tu se nalazila samotna, velika, oronula stara kuća s leve strane puta. Okruživao ju je visok zid, koji je dopuštao da se vidi samo gornji deo kuće, na kom je bilo uočljivo poodmaklo propadanje, nakrivljeni dimnjaci i skučenost u njenom okruženju.

Svini Tod je naredio kočijašu da stane, a kad su se kola, nakon što su se ljuljala napred - nazad nekoliko minuta, najzad zaista zaustavila, Svini Tod je izašao i pozvonio na zvono čija je ručka odbojnog izgleda visila na kapiji.

Morao je da čeka nekoliko minuta pre nego što je na njegov poziv odgovoreno, ali najzad se iznutra začula buka, dok je izvlačeno nekoliko reza i podupirača, a onda se vrata otvoriše i ogroman čovek grubog izgleda.se pojavi na pragu.

,,No! Šta je sad?“, povika on. „Imam pacijenta za gospodina Foga,“ rekao je Svini

Tod. „Hoću da ga smesta vidim.“ “O! Pa to je već bolje, ali mene uopšte nije briga. Da li

si ga doveo sa sobom? I da li je dovoljno miran?“ ,,To je tek dečak i nije nasilno lud, nego tačno samo u

onome što govori.“ “O! Tako li je to? Ovde može da priča šta god hoće, to

za nas nema baš nikakve veze. Uvedi ga unutra, gospodin Fog je u svojoj privatnoj sobi.“

„Znam put: ti se pobrini za momka, a ja otići da pričam o njemu sa gospodinom Fogom. Čekaj, daj kočijašu ovih šest šilinga i otpusti ga“

Vratar azila za umobolne izašao je da ispuni naloge Svinija Toda, dok je ta pakosna osoba sama produžila širokim prolazom do vrata koja su se nalazila na drugom kraju hodnika.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Ćelija u ludnici

Kad je vratar ludnice došao do kočije, prvi utisak mu je bio da je dečak, za kog je rečeno da je lud, mrtav; pošto čak ni drmusanje tokom vožnje do Pekama nije bilo dovoljno da postane svestan gde se nalazi; ležao je i dalje na podu kočije, nesoteljiv i na tugu i na radost.

„Da ii je mrtav?“, upita čovek kočijaša. „Kako bih ja to znao?“, glasio je odgovor, „možda

jeste, a možda i nije, ali ja hoću da znam koliko moram da čekam ovde dok ne dobijem svoje pare.“

„Evo tvog novca i odlazi sa njim. Sad vidim da je dečak dobro jer diše, iako je prilično čudno što je tako. Pomislio bih da je udaren po glavi ili mu se dogodilo nešto slično.“

Dok je govorio, uveo je Tobijasa u zgradu, a kočijaš, pošto više nije imao nikakvog interesa u toj stvari, odmah se odveze dalje i uopšte više nije obraćao pažnju na to.

Kada je Svini Tod stigao do vrata na kraju hodnika, pokucao je na njih zglavcima prstiju, a neko iznutra

povika: ,,Ko kuca - ko kuca? Prokleti bili svi vi, ko kuca?“ Svini Tod nije ništa odgovorio na ovo Ijubazno pitanje

nego je otvorio vrata i ušao u prostoriju, koju zaista vredi opisati.

Bila je to velika soba sa zasvoñenim plafonom, u čijem je središtu veličanstven sto od hrastovine, za kojim je señeo čovek poodmaklih godina, što se videlo po posivelim uvojcima na njegovoj glavi. Ipak, njegov herkulovski stas i krupna graña uspešno su odoleli napadima vremena.

Sa plafona je visila lampa sa abažurom na vrhu, tako da je bacala poñnošljivo jaku svetlost na sto ispod, prekriven knjigama i papirima, kao i čašama i raznoraznim flašama, koje su pokazivale da nadzornik ludnice, ni u kom slučaju, bar u odnosu na samog sebe, nije bio nesklon udobnostima.

U svakom slučaju, zidovi su bili najneobičnija stavka, pošto su po njima bile okačene razne sprave i alatke, za koje bi svakom ko nije upućen u problematiku bilo teško čak i da nagaña o njihovoj nameni.

To su, zapravo, ipak bili uzorci različitih vrsta aparature koja se koristila da bi se nesrećne osoba koje je zla sudbina učinila pripadnicima ove društvene grupe privolele na poslušnost.

To su bila, kako se kaže, stara dobra vremena, kad su sve vrste zloupotreba neometano cvetale i kad su nesrećni umobolnici bili zaista kažnjavani, kao da su krivi za neko veliko zlodelo. Zapravo, bilo je i gore no da su zločinci, jer su ovi drugi imali mogućnost da se žale vlasti, pa čak i da im žalbe budu saslušane. Kada bi se umobolnik žalio, niko ne bi obraćao pažnju na to što on govori, čak i najteže optužbe protiv njegovih čuvara, kako god da se oni ponašali prema njemu, slušane su i beležene samo kao dodatni dokaz njegovog umnog poremećaja.

To je zaista bilo najužasnije i najtužnije stanje stvari i, na sramotu ove zemlje, to društveno zlo je dopuštano u punoj meri sve do pre neku godinu.

Gospodin Fog, nadzornik ludnice, usmerio je svoj oštri pogled ispod čupavih obrva na Svinija Toda, kad je ovaj ušao u njegovu sobu, a zatim rekao: „Gospodin Tod, čini mi se, ako me sećanje ne vara.“

„Taj sam,“ odgovori berberin uz groznu grimasu, „verujem da me nije lako zaboraviti.“

„Tačno,“ reče gospodin Fog, posežući za knjigom ivica narezanih tako da iz svake stranice viri jedan mali isečak, a na svakom isečku su bila ispisana velika slova po abecednom redu - „tačno, vas nije lako zaboraviti, gospodine Tod.“

Zatim je otvorio knjigu na slovu T i pročitao: „Gospodin Svini Tod, Ulica Flit, London, platio je jednogodišnje čuvanje i sahranu Tomasa Simkinsa, godina 13, pronañenog mrtvog u svom krevetu, nakon boravka u sanatorijumu u trajanju od 14 meseci i 4 dana. Mislim, gospodine Tod, da je to bio naš poslednji zajednički posao: šta sada mogu da uradim za Vas, gospodine?“

“Ja sam prilično loše sreće reče Tod, ,,sa svojim šegrtima. Doveo sam ovamo drugog, koji pokazuje tako jasne simptome ludila da je postalo nesporno neophodno da ga prepustimo Vašoj brizi.“

“Zaista! Da li bulazni?“ “Pa, da, bulazni i to bulazni o najbesmislenijim

stvarima na svetu; pošto kad ga čuje, čovek bi zaista pomislio da sam ja zapravo najgori ubica, a ne jedan od najhumanijih ljudi.“

“Ubica, gospodine Tod!“ ,,Da, ubica - ubica po svim svojim postupcima i

namerama; da li bi išta moglo biti besmislenije od jedne takve optužbe? Ja, čijim žilama teče sama Ijudska ljubaznost i čija sama pojava bi trebalo da bude dovoljna da svakog smesta uveri u moju dobronamernost.“

Svini Tod je završio svoj govor napravivši tako strašnu grimasu da nadzornik ludnice ni za živu glavu nije mogao da smisli šta bi na to rekao; a zatim se začula jedna od onih kratkih, neprijatnih provala smeha za koje

je Tod bio stručnjak i koje, nekako, kao da nikad nisu dolazile baš iz njegovih usta, nego su uvek terale Ijude da gledaju u zidove i plafon prostorije u kojoj su se nalazili, potpuno zbunjeni iz kog pravca je čudni zvuk dopro.

„Koliko dugo,“ upita nadzornik ludnice, „mislite da će ta boljka potrajati?“

,,Platiću,“ rekao je Svini Tod naginjući se nad sto i gledajući u lice svog sagovornika, „platiću za dvanaest meseci; ali ne verujem, meñu nama govoreći, da će slučaj potrajati i približno toliko dugo - misiim da će on iznenada umreti.“

,,Ne bih se čudio ako se to desi. Neki od naših pacijenata umiru vrlo naprasno, a nekako nikad tačno ne znamo kako se to desilo; ali mora biti da je u pitanju neka vrsta napada, pošto ih ujutro pronañemo u njihovim krevetima, a zatim ih tiho i neupadljivo sahranimo, nikog ne uznemiravajući zbog toga, što je zasigurno najbolji način, jer prijatelje i rodbinu pošteñuje velikih nevolja, a uz to i sprečava ñodatne troškove kojim bi se inače možda nerazumno izložili.“

„Vi ste čudesno promišljeni i sasvim ste u pravu,“ reče Tod, ,,a ništa manje od vas nisam ni očckivao, niti bi bilo ko očekivao od osobe sa vašim zavidnim iskustvom, znanjem i dostignućima. Moram priznati da mi je sasvim laknulo što čujem da govorite na tako uzvišen način.“

“Pa,“ rekao je gospodin Fog uz čudan podmukli osmeh, ,,primorani smo da budemo korisni, kao i ostali članovi zajednice, a ne možemo očekivati da ljudi šalju svoje poludele prijatelje i rodbinu ovamo ako se dobro ne pobrinemo da na takav način ispunimo njihova očekivanja i sačuvamo njihova sredstva. Mi ne iznosimo primedbe i ne postavljamo pitanja. To su principi po kojima smo vodili posao tako uspešno i tako dugo i po kojima ćemo nastaviti da ga vodimo za dobrobit britanske javnosti.“

,,Svakako.“ „Možete me odmah upoznati sa mojim novim

pacijentom, gospodine Tod, pošto pretpostavljam da je do

sada doveden u ovu kuću.“ „Naravno, naravno, biće mi veliko zadovoljstvo da

Vam ga pokažem.“ Nadzornik ustade, kao i gospodin Tod, pa pokazujući

na čaše i flaše na stolu reče: „Kad ovaj posao bude obavljen, možemo prijateljski ispiti jednu čašu.“

Svini Tod se klimanjem glave složio s ovim predlogom, a zatim su obojica krenuli do takozvane prijemne sobe sanatorijuma, gde su doneli jadnog Tobijasa i položili ga na sto, kada je pokazao slabe znake vraćanja iz stanja nesvesti u koje je bio zapao, a jedan čovek ga je prskao po licu pomoću metlice koju je povremeno potapao u kofu s vodom.

„Veoma je mlad,“ rekao je nadzornik ludnice, dok je gledao u bledo i izražajno Tobijasovo lice.

„Da,“ odgovori Svini Tod, „mlad je - to je još veća tuga - a mi, naravno, duboko žalimo zbog sadašnje situacije.“

„0, naravno; ali pogledajte, on otvara oči i odmah će progovoriti.“

“Bulazni, hteli ste da kažete, bulazni!“, reče Tod, „nemojte to nazivati govorom, to nije dostojno da se tako nazove. Pst, slušajte ga.“

„Gde sam?“, reče Tobijas. „Gde sam - Tod je ubica. Prijavio sam ga.“

“Čujete - čujetereče Tod. „Zaista je lud,“ odvrati nadzornik. „0, spasite me od njega, spasite me od njegareče

Tobijas gledajući u gospodina Foga. „Spasite me od njega, on hoće moj život, jer ja znam njegove tajne - on je ubica - i mnoge su osobe došle u njegovu radnju, koje nikada nisu ponovo žive izašle, ako su uopšte.“

„Čujete ga,“ rekao je Tod. „Postoji li iko ovako lud?“ „Beznadežno lud,“ reče nadzornik. „Hajde, hajde,

mladiću, bićemo prinuñeni da ti navučemo ludačku košulju, ako nastaviš ovako. Moramo to da uradimo, jer u ovakvim slučajevima nema druge pomoći.“ Tod se povukao u mračni deo sobe tako da ne bude viñen, a Tobijas je

nastavio preklinjućim tonom. ,,Ne znam ko ste Vi, gospodine, niti gde se ja nalazim,

ali dopustite da vas zamolim da naložite pretragu kuće Svinija Toda, berberina, u Ulici Flit blizu Crkve Svetog Danstana i tamo ćete pronaći da je on ubica. Tamo je najmanje sto šešira, mnoštvo štapova za šetnju, kišobrana, satova i prstenja, a sve je to pripadalo nesrećnim osobama koje su se, u raznim prilikama, radi njega susrele sa svojom smrću.“

„Kakvo neobično ludilo!“, rekao je Fog. ,,Ne, ne,“ odvrati Tobijas, ,,ja nisam lud; zašto me

nazivate ludim kad se tako lako može utvrditi da li je ono što govorim istina ili laž? Pretražite njegovu kuću i ako ove stvari ne budu tamo pronañene recite da sam lud i da sam to samo sanjao. Ne znam kako on ubija ljude. To je za mene još uvek velika nepoznanica, ali da ih ubija ne sumnjam - ne mogu da sumnjam.“

„Votsone!“, povikao je nadzornik ludnice. „Hej! Ovamo, Votsone.“

„Ovde sam, gospodine,“ reče čovek koji je vodom prskao Tobijasovo lice.

„Povešćeš ovog momka, Votsone, pošto izgleda izuzetno grozničavo i uznemireno, obrijati mu glavu, navući mu ludačku košulju i ostaviti ga u jednoj od mračnih, vlažnih ćelija. Moramo paziti na njega, a previše svetlosti podstiče delirijum i groznicu.“

„O, ne, ne!“, zavapi Tobijas, „šta sam uradio da bih bio podvrgnut tako surovim postupcima? Šta sam uradio da bi me stavili u ćeiiju? Ako je ovo ludnica, ja nisam lud. O, smiiujte mi se, smilujte mi se!“

„Davaćeš mu samo hleb i vodu, Votsone, a prvi simptomi njegovog oporavka, koji će uzrokovati da se prema njemu bolje postupa, biće poricanje onoga što je rekao o svom gazdi, pošto je on sigurno lud sve dok nastavlja da optužuje jednog džentlmena kao što je gospodin Tod za takve stvari; niko osim ludog čoveka ili ludog dečaka ne bi na to ni pomislio.“

„Onda,“ rekao je Tobijas, „ostajem lud, pošto ako je ludilo znati i obznaniti da je Svini Tod, berberin iz Ulice Flit, ubica, ja jesam lud što to znam i obznanjujem. To je istina, to je istina.“

„Vodi ga, Votsone, i uradi kao što sam tražio od tebe. Počinjem da shvatam da je dečak veoma opasne naravi i ozbiljnije lud nego bilo ko koga smo ovde imali već dugo vremena.“

Čovek po imenu Votson je. dograbio Tobijasa, koji je ponovo ispustio krik donekle sličan onome koji mu se oteo sa usana kada ga je dograbio Svini Tod u sobi njegove majke. Ali, u ludnici su bili naviknuti na takve stvari i nisu mnogo brinuli zbog njih, tako da niko nije obratio ni najmanje pažnje na taj krik, nego su jadnog Tobijasa oñveli do vrata, zaista napola poludelog od užasakoji ga je okruživao.

Baš kad su ga odvoñili, Svini Tod je istupio pred njega i prinoseći mu usta na uvo rekao: ,,Ha, ha! Tobijase, kako se sada osećaš? Misliš li da će Svini Tod biti obešen ili ćeš ti umreti u ćeliji ludnice?“

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Novi pekar kod gospoñe Lovet počinje da se zamara oñ svog posla

Po onome što smo već imali prilike da kažemo o novom pekaru kod gospoñe Lovet, onome koji je tako halapljivo jeo u podrumu, naši čitaoci će svakako biti navedeni da poveruju kako je on bio dovoljno fin čovek da se uskoro umori od svog posla.

Izgladnelom čoveku, kog je naizgled potpuno napustila čak i nada, Lovetova pekara sa neograničenim dopuštenjem da jede koliko god može, naravno da je predstavljala najpovoljniju mogućnost. Stoga nije čudo što je čovek u takvoj situaciji, zaboravljajući na sve obzire, prihvatio zaposlenje ne pitajući mnogo.

Ali, ljudi se umore od dobrih stvari; dobro je poznata činjenica da je u ljudskoj prirodi sklonost ka nezadovoljstvu.

One osobe koje su dobro upoznate sa ljudskim umom

znaju koliko ljudi malo cene ono što imaju, dok ono što traže i što im izgleda izvan domašaja poprima najživlje zamislive boje.

Napoleon se dobro pobrinuo da najopakiji meñu njegovim vojnicima u perspektivi vide mogućnost da se dočepaju maršalske palice.

Današnji poslastičari, kada primaju novog šegrta, kažu mu da jede koliko god želi onih izazovnih kolačića i pitica, od kojih su mu ranije samo jedna ili dve predstavljale najukusnije zadovoljstvo.

Vojnik odlazi da se bori i nikad ne dobije maršalsku palicu. Poslastičarev šegrt se naguta kolačića s kremom, pripadne mu muka i nikad nakon toga ne dohvati nijedan.

Vratimo se našem prijatelju u pekari gospoñe Lovet. Iz početka je sve bilo ugodno i otkrio je da, uz pomoć

mašina, nije teško održavati stalnu proizvodnju pita uz zaista malo fizičkog rada. Taj rad je obavljan s ljubavlju, pošto su pite bile izvrsnog ukusa i to nije bilo sporno. Isprobao ih je napola pečene, sasvim pečene i prepečene; vruće i hladne, punjene svinjetinom i punjene govedinom, i bez nadeva uopšte, dok ih na kraju nije isprobao spremljene na sve moguće načine i u svim oblicima; a kad je došao četvrti dan od njegovog dolaska u podrum, mogli ste ga videti kako sedi u prilično zamišljenom raspoloženju sa pitom ispred sebe.

Bilo je dvanaest sati: čuo je zvuk koji je dopirao iz radnje. Da, bilo je dvanaest sati, a on još ništa nije pojeo, a pogled nije pomerao s pite koja je nedirnuta ležala ispred njega.

„Sve ove pite su veoma ñobre,“ rekao je, ,,to su zapravo zaista vrhunske pite, a sada kad vidim kako se one prave i znam da u njima nema ničeg što ne valja, naravno da u njima uživam više nego ikada, ali čovek ne može zauvek da živi na pitama; potpuno je nemoguće da čovek živi na njima tokom cele godine, pa bile one i najbolje pite koje je svet ikada video ili će videti. Ne kažem ništa protiv pita - znam da su napravljene od najfinijeg

brašna, najboljeg mogućeg butera i da je meso, koje dolazi Bog bi ga znao odakle, naizgled najbolje i najmekše koje sam ikad u životu pojeo.“

Ispružio je ruku i odlomio komadić kore sa pite ispred sebe, pa pokušao da je pojede.

Naravno da je u tome uspeo, ali to je predstavljalo veliki napor za njega, a kad je to uradio odmahnuo je glavom govoreći: ,,Ne, ne! Doñavola, ne mogu to da jedem i to je činjenica - čovek ne može stalno da jede pite; to ne dolazi u obzir, do vraga s pitama! Stvarno mislim da neću biti u stanju da još jednu uzmem u usta.“

Ustao je i zakoračao brzim koracima po prostoriji u kojoj se nalazio, a onda je iznenada začuo buku i, podigavši pogled, video kako se otvaraju podna vrata iznad njega, i džak brašna je počeo postepeno da se spušta dole.

„Hej, hej!“, povikao je on, „gospoño Lovet, gospoño Lovet!“ Brašno je spušteno i podna vrata su se zatvorila.

„0, ne mogu da podnesem ovakve stvari,“ uzviknuo je on. ,,Ne mogu da se pretvorim u puku mašinu za proizvoñnju pita. Ne mogu, i neću to izdržati - to je sasvim nepodnošljivo.“

Skoro po prvi put od njegovog utamničenja, pošto je to zaista bilo utamničenje, počeo je da misli kako će pažljivo da ispita mesto gde su pravljeni ovi primamljivi proizvodi.

Činjenica je da je njegov um tokom vremena koje je proveo ovde bio tako intenzivno obuzet pukim podmirivanjem fizičkih potreba da je jedva imao vremena da razmisli ili donese neke zaključke u vezi sa mogućnošću okončavanja njegovog neugodnog zaposlenja; sada, kada su mu se pite sasvim ogadile, a on se umorio od mraka i sumornosti ovog mesta, počeli su da ga obuzimaju mnogi nepoznati strahovi, i stvarno je drhtao dok je sebi postavljao pitanje kakav će biti završetak svega ovoga.

Sa takvim osećajem se sada upustio u pažljivo i precizno pretraživanje tog mesta i uzevši malu svetiljku u

ruku, počeo je da zaviruje u svaki ugao, u nadi da će zasigurno pronaći neka sredstva pomoću kojih bi mogao da izvede bekstvo iz onog što je inače pretilo da postane nepodnošljivo zatočeništvo.

Odaja u kojoj su bile smeštene peći bila je najveća, iako je bila povezana sa mnogim manjim odajama, u kojima su se nalazile razne mehaničke naprave za pravljenje pita, ipak nije mogao da pronañe izlaz ni iz jedne od njih.

Odaji gde je na kamenim policama bilo naslagano meso posvetio je najveći deo svoje pažnje, pošto je bio ubeñen da mora postojati neki skriveni i tajni pristup do te prostorije, a stoga i izlaz iz nje. Kako bi inače police uvek bile tako dobro napunjene mesom kao što su bile?

Ova odaja je bila veća od bilo koje od ostalih pomoćnih i plafon je bio veoma visok, a kad god bi ušao u nju, uvek je zaticao dovoljno mesa na policama, isečenog na velike komade ili ponekad u šnicle, da od njega pripremi nadev za pite.

Nije mu toliko tajnu predstavljalo pitanje kada je ono tu dospevalo, koliko pitanje kako je dospevalo; zaključio je da pošto je on, naravno, ponekad morao i da spava, ono na neki način dopremano tokom vremena kad se on prepuštao snu.

Stajao je u središtu ove odaje sa svetiljkom u ruci i polako se okretao oko sebe, pretražujući ziñove i plafon s krajnje napregnutom i usmerenom pažnjom, ali nije se mogao primetiti ni najsitniji trag nekog otvora.

Zapravo, zidovi su bili tako ispunjeni kamenim policama da nije bilo mesta za vrata, a plafon je izgledao savršeno čitav.

Onda su vrata bila u zemlji; ali pomisao na podna vrata koja se otvaraju unutra nije dolazila u obzir, pošto nije bilo nikoga unutar prostorije ko bi ponovo vratio zemlju preko njih i vratio podu celovit i uobičajen izgled.

„Ovo je veoma tajanstveno“, reče on, ,,a ako ikad budem mogao poverovati da iko ima pomoć samog ñavola

u svojim ljudskim poslovima, rekao bih da je gospoña Lovet nekako uspela navesti tu staru osobu da joj pomaže; pošto, osim ako meso ne dospeva ovde nekim natprirodnim načinom, stvarno ne mogu da vidim kako bi uopšte moglo da stigne ovde. Ipak, evo ga tu, tako svežeg, čistog i belog, iako ja nikad nisam umeo da razlikujem svinjetinu od govedine, pošto meni izgledaju isto.“

Sada je obavio još pažljiviji pregled ove odaje, ali time ništa nije postigao. Otkrio je da su zidovi iza polica sazidani od ravnih komada kamena, koji su, nema sumnje, bili neophodni da pridržavaju same police; osim toga nije ništa otkrio i nameravao je da ode odatle, kad mu se učinilo da je video nešto ispisano na unutrašnjoj strani vrata.

Pogled iz blizine ga je uverio da je tu bilo ispisano više redova grafitnom olovkom i nakon početnih poteškoća, uspeo je da pročita sledeće: „Koji god nesrećni bednik pročita ove redove može se oprostiti od sveta i svake nade, pošto je njegova sudbina već zapečaćena! Nikada neće izaći izmeñu ovih zidova živ, pošto unutar njih postoji tajna tako strašna i grozna da, čak i napisati je čini da se čoveku krv zaledi, a koža naježi. Tajna je ova - a ko god da čita ove redove može biti siguran da pišem istinu, i da bi bilo nemoguće učiniti užasnu istinu još gorom pomoću preterivanja, isto koliko i pokušati pomoću sveće u sred bela dana pojačati svetlost sunčevih zraka...“

Ovde se, na nesreću, tekst završavao, a naš prijatelj koji je, do ovog trenutka, iščitavao redove s krajnjim zanimanjem, osetio je veliku gorčinu razočaranja, zbog činjenice da je biio napisano dovoljno da mu podstakne radoznalost do najviše moguće tačke, ali ne dovoljno i da je zadovolji.

„Ovo je zaista krajnje provokativno,“ uzviknuo je, „kakva to može biti najužasnija tajna, koju je nemoguće pogoršati preterivanjem? Ni na trenutak ne mogu da odredim na šta to može da se odnosi.“

Uzalud je na vratima tražio još napisanih redova -

nije bilo ničega, a po dugom grčevitom potezu olovke kojim se završavala poslednja reč izgledalo je da su onog koji je pisao u tome prekinuli i možda se susreo sa sudbinom kojuje prorekao i čiji je uzrok nameravao da objasni.

„Ovo je gore nego da nema nikakve informacije. Bolje da sam ostao u neznanju nego što sam dobio ovako nejasno upozorenje; oni će otkriti da nisam laka žrtva, a osim toga, kakva me to sila na zemlji može naterati da pravim pite, ako to ne želim, baš bih voleo da znam.“ Kad je iskoračio iz odaje u kojoj je držano meso u veliku prostoriju sa pećnicama, nagazio je parče papira koje je ležalo na podu, a koje zasigurno nije ranije primetio. Papir je bio nov i beo tako da nije mogao biti odavno tu i on ga je radoznalo podigao.

Ta radoznalost se u svakom slučaju brzo pretvorila u potištenost kada je pročitao šta je na njemu pisalo, a to je trebalo da izazove veliki strah u duši svakoga ko se nalazio u ovakvom položaju, tako potpuno lišen prijatelja i nade u biio kakvu pomoć spolja u ovim zlokobnim podzernnim odajama, za koje je on uz drhtaj počeo da sumnja da će mu biti grobnica: „Postaješ nezadovoljan i stoga je neophodno da ti se objasni u kakvoj si zaista situaciji: ti si zatvorenik i bio si to od prvog trenutka kad si stupio nogom na mesto gde si sada; otkrićeš ubrzo da će, osim ako ne rešiš da žrtvuješ sopstveni život, za tebe najbolje biti da se mirno prepustiš okolnostima u kojima si se zatekao. Ne ulazeći ni u kakva, obrazloženja ili raspravu na ovu temu, dovoljno je da budeš obavešten da sve dok nastaviš s pravljenjem pita, bićeš bezbedan; ali ako to odbiješ, onda će ti grlo biti prerezano prvi put kad budeš uhvaćen na spavanju.“

Ova poruka je bila toliko delotvorna, iako u njoj nije bilo mnogo rečitosti, da je bilo nemoguće posumnjati u njenu iskrenost.

Papir je ispao iz napola ukočenih ruku tog čoveka, koji je u dubinama svoje nesreće i podstaknut ogromnom nuždom, prihvatio zaposlenje od kojeg bi sada, samo da

može, umakao. Sada bi dao ceo svet samo da ode odatle. „Nebesa milostiva!“, uzivknuo je, ,,da li sam stvarno

osuñen na ovakvo robovanje? Da li je moguće da sam u samom srcu Londona zatočenik i to bez sredstava da se oduprem najstrašnijim pretnjama koje su mi upućene? Naravno, naravno, ovo sve mora da je san! Previše je užasno da bi bilo istina!“

Seo je na onu nisku stoličicu na kojoj je njegov prethodnik sedeo kad je zadobio smrtonosnu ranu od svog pogubitelja koji se prišunjao iza njega da mu zada onaj užasni razorni udarac, u kome je jedina milost bila to što je žrtvu momentalno lišio života.

Mogao je da gorko jeca, tu gde je sedeo, pošto je mislio o davno prošlim danima i mogućnostima propuštenim uz nemarni osmeh mladosti; mislio je o svim okolnostima i nesrećama svog života, koje su ga sada učinile bednim stanovnikom podruma, osuñenog na zlokobni i teški posao, čak i bez slobode da ode i gladuje ako tako odabere, pod pretnjom užasne smrti koja mu je upućena. To je zaista bilo mučenje!

Nije čudo što se na trenutke osećao malaksalo, tako da je i dete moglo da ga savlada, dok ga je u drugim trenucima obuzimao takav osećaj očajanja da je glasno pozivao svojc neprijatelje da se pojave i bar mu pruže priliku da se bori za svoj život.

„Ako treba da umrem,“ vikao je on, „dajte da umrem sa nekim oružjem u ruci, kao što treba da umre hrabar čovek i neću se žaliti, pošto mi je u životu zaista ostalo malo toga zbog čega bih se i dalje držao za njega; neću da budem ubijen u tami.“

Skočio je na noge i pojurio na vrata koja su iz kuće vodila u podrume i izveo divlji i očajnički napor da ih protrese.

Ali takva mogućnost je sigurno bila predviñena i predupreñena, pošto su vrata biia neverovatno čvrsta i lako su odolela svim njegovim naporima, tako da je ishod njegovih nastojanja bilo samo to što se iscrpeo i zateturao

unazad, dahćući u očajanju, do stolice s koje je maločas ustao.

Zatim je čuo glas i, podigavši pogled, video je da se otvorio prozorčić u gornjem delu vrata kroz koji su mu se i pre obraćali. U njemu se pojavilo lice, ali to nije bilo lice gospoñe Lovet.

Nasuprot tome, bilo je to lice krupnog i odvratnog muškarca, a glas koji se začuo bio je napukao i grub i zvučao je krajnje neprijatno u ušima nesrećnog čoveka koji je žrtvovan zarad popularnosti pita gospoñe Lovet.

„Nastavi s poslom,“ rekao je glas, ,,ili će smrt biti tvoja nagrada čim te savlada potreba za spavanjem. Kad iscrpljen utoneš u san iz kog se nikad nećeš probuditi, moći ćeš samo da osetiš samrtni bol i da shvatiš da se kupaš u sopstvenoj krvi. Nastavi sa radom i izbeći ćeš sve to - zanemariš li ga, sudbina će ti biti zapečaćena.“

„Šta sam to uradio da bih bio ovako žrtvovan? Pusti me da idem i kunem se da nikada neću izjaviti da sam bio u ovim podrumima, tako da neću moći ni da otkrijem njihove tajne, čak i da ih znam.“

„Pravi pite,“ rekao je glas, „jedi ih i budi zadovoljan. Koliko bi ti ljudi zavidelo na tvom zaposlenju - povukao si se od svih životnih muka, izdašno si snabdeven hranom, imaš smeštaj i baviš se prijatnim i ugodnim poslom. Neverovatno je kako uopšte možeš da budeš nezadovoljan!“

Tras! Okno prozorčića u vrhu vrata se zalupilo i glas se više nije čuo. Podrugljivi odjeci tog glasa su ipak i dalje lebdeli oko nesrećnog zatvorenika i on obujmi glavu rukama, obuzet užasnim utiskom da sigurno počinje da ludi.

„Nateraće me u ludilo,“ vrisnuo je, ,,već osećam kako me polako obuzima nekakvo neraspoloženje od nedostatka kretanja, a ustajali vazduh ovih podruma me sprečava da redovno spavam, ali sada, ako sklopim oči, mogu očekivati da dobijem ubičin nož u grkljan.“

Sedeo je još neko vreme, ali čak ni strah od spavanja

nije mogao da spreči pospanost koja se prikrala njegovim čulima, umor nije mogao da odagna uobičajenim sredstvima, sve dok na kraju nije skočio na noge i, stresavši se naglo, kao neko odlučan da ostane potpuno budan, tužno je rekao sam sebi: „Moram da radim ono što mi nareñuju ili da umrem; nada me ovde može samo obmanuti, ali ne mogu sasvim da je napustim i sve dok i najslabija predstava o njoj ne napusti moju dušu ne mogu leći da spavam govoreći - neka smrt doñe kakva god bila, dobrodošla je.“

S očajničkom i odlučnom snagom bacio se na loženje peći, a kad ih je sve valjano zagrejao, počeo je da pravi turu od sto pita koje je, kada ih je završio i postavio na veliki poslužavnik, mašina podigla gore u radnju. On je to gledao kao na danak koji plaća za produžetak svog života, nakon čega se bacio na zemlju i zaspao dubokim snom.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Noć u ludnici

Kada je Svini Tod uz onako ñavolski nedostatak osećanja prošaptao Tobijasu na uho nekoliko podrugljivih reči koje smo već zabeležili, a Tobijas odveden iz prijemne sobe gospodina Foga u ćeliju, berberin se povukao i smejao znatno duže nego inače.

„Gospodine Tod,“ rekao je gospodin Fog, „vidim da ste i dalje zadržali svoju veselost, ali vaš smeh nije baš najprijatniji koji se može čuti i retko smo čuli neki sličan njemu, čak i ovde u našim ćelijama.“

,,Ne,“ rekao je Svini Tod, „valjda niste, a što se mene tiče još nikada nisam čuo smeh koji dopire iz ćelije.“

„0! Vrlo dobro znate na šta sam mislio.“ “To je moguće, ali morao sam pravo da kažem ono što

mislim o tome. U svakom slučaju, mislim da ste kada sam ušao pomenuli neko osveženje?“

„Naravno da jesam; a ako ćete mi učiniti čast da uñete u moju sobu, mislim, gospodine Tod, da Vam mogu ponuditi vina tako dobrog da bi ga sam kralj postavio na svoj sto, ako išta zna o zadovoljstvu, a sklon sam mišljenju da ne zna.“

„Kako očekujete da takav idiot zna nešto o tome; ali, meni će biti veliko zadovoljstvo da probam Vaše vino, pošto ne oklevam da kažem da sam ožedneo od svog večerašnjeg rada.“

U tom trenutku se začuo krik, a Svini Tod se povukao od vrata. „0! Nije to ništa, nije to ništa,“ rekao je gospodin Fog, ,,da ste ovde proveli vremena koliko sam ga ja proveo, navikli biste se da čujete malo buke. Najgore je kad pet - šest ludih ljudi viču jedni na druge usred noći. Tada to može da bude, uveravam Vas, pomalo uznemirujuće"

„Šta radite sa njima?“ „Pošaljemo jednog od čuvara sa šibom i uskoro

završimo sa tim. Primorani smo da sačuvamo nadmoć nad njima, inače ne bismo imali odmora. Čujte! Jeste li sada čuli tog momka? On je uglavnom prilično tih, ali danas je sebi uvrteo u glavu da bude besan; meñutim, jedan od mojih ljudi će to uskoro okončati. Krenite ovuda, gospodine Tod, ako nemate ništa protiv, pošto se ne srećemo često mislim da, kada se to desi, treba da prijateljski ispijemo po čašu.“

Svini Tod je napravio nekoliko groznih grimasa dok je išao za nadzornikom i izgledalo je da bi mu predstavljalo veliko zañovoljstvo, a nesumnjivo bi tako i bilo, da tom čoveku razbije glavu, koliko i da pije njegovo vino, iako bi verovatno više voleo da prvo uradi ovo drugo, pa pogubi čoveka kasnije, natenane.

Uskoro su stigli do sobe odreñene za gospodina Foga i njegove prijatelje, u kojoj se nalazilo mnogo sitnih zanimljivosti primenjivanih u ludnici, koje su u to vreme smatrane nezaobilaznim u takvim ustanovama.

Gospodin Fog je rukama razgrnuo mnoštvo knjiga i papira koji su ležali na stolu da bi napravio mesta, pa je zatim izvukao zapušač flaše i sipao sebi veliku čašu pozvavši Svinija Toda da učini isto, a ovaj ni u kom slučaju nije oklevao da sledi njegov primer.

Dok su ova dvojica zlikovaca nazdravljala, uopšte ne mareći za prizore bede kojim su bili okruženi, jadni

Tobijas je, prema nareñenjima koja su izdata u vezi sa njim, odveden kroz niz promajnih hodnika i nekoliko stepeništa prema ćelijama zdanja.

Uzalud se naprezao da se oslobodi svog tamničara - tako bi se i zec mogao otimati u kandžama vuka - na njegove krike uopšte nije obraćana pažnja, iako je s vremena na vreme ispuštao krik koji je bilo strašno čuti, dovoljan da svakoga ispuni stravom.

,,Ja nisam lud,“ rekao je on, „naravno da nisam lud - pustite me, i ništa neću reći - nijedna reč u vezi gospodina Toda neće preći preko mojih usana - pustite me, o, pustite me i moliću se za vas sve dok sam živ.“

Gospodin Votson je zviždao neku živahnu melodiju. „Ako obećam - ako se zakunem da neću ništa reći,

gospodin Tod neće hteti da me zadrži ovae - on samo hoće da ja ćutim, a ja ću se zakleti u šta god on želi. Govorite mu u moje ime, preklinjem vas i pustite me da idem.“

Gospodin Votson je započeo drugi deo svoje melodije, a do tad su stigli do vrata koja je on otključao, a zatim, namestivši Tobijasa na prag, snažno gaje ritnuo, tako da je ovaj odleteo niz dva stepenika dole na kameni pod bedne ćelije, sa čijeg je plafona neprestano kapalo, a jedino od nameštaja što je postojalo u njoj bila je gomila vlažne slame nagurana u jedan ugao.

,,Eto,“ rekao je gospodin Votson, „momče moj, možeš da ostaneš ovde i raskomotiš se dok neko ne doñe da ti obrije glavu, a nakon toga ćeš postati pravi gospodin.“

„Milost! Milost! Smilujte se na mene!“ “Milost! Sta doñavola smatraš za milost? Pa, to je

dobra šala; ali mogu da ti kažem, za to što tražiš došao si u pogrešnu radnju, to ovde nernamo na zalihama, a ako bi nam ikad zatrebalo malo toga, otišli bismo negde drugde po to.“

Gospodin Votson se mnogo smejao sopstvenoj šali, da se osetio sasvim prijateljski raspoloženo i rekao je Tobijasu da, ako bude potpuno miran i na sve odgovara sa hvala, on mu neće navući ludačku košulju, iako je tako

naredio gospodin Fog. „Pošto, što se toga tiče,“ dodao je gospodin Votson, ,,ne dajem ni pet para šta će gospodin Fog da kaže ili uradi, on ne može bez mene, proklet bio! Jer ja znam previše njegovih tajni.“

Tobijas nije odgovorio na ovo obećanje, nego je legao leñima na pod svoje ćelije kršeći ruke u očajanju, osećajući da je i sama atmosfera ovog mesta prepuna ludila. Potpuno se predao i odustao.

„Nikada, nikad više,“ rekao je, „neću ponovo pogledati u vedro nebo i zelena polja. Ovde ću biti ubijen, jer previše znam; šta sada može da me spase? O, kakva je to bila zla sreća koja me dovela nazad kod majke, kad je trebalo da budem daleko, daleko odavde do ovog časa, umesto da budem, kao što sam sada, osuñen na smrt na ovom strašnom mestu. Obuzima me očajanje! Kakav je to zvuk - krik? Da, da, postoji još neko napaćeno srce osim moga u ovoj kući strave. O, nebesa! Šta će biti sa rnnom? Već sam se ukočio i muka mi je, i gubim svest od vazduha u ovoj strašnoj ćeliji. Upomoć, upomoć, upomoć! Smilujte se na mene, i neću ništa uraditi, obećavam da neću, kunem se da neću!“

Da je jadni Tobijas izgovorio svoje jadikovke na najsamotnijoj obaii na koju je ikada bio izbačen neki brodolomac, ne bi mogle da proñu manje nezapaženo nego što su bile u ovoj kući užasa.

Vrištao je i dozivao u pomoć. Dozivao je sve prijatelje koje je upoznao ranije u životu, i na trenutak kao da se setio imena svakoga ko mu je ikada uputio ljubaznu reč; ali ga niko od njih nije mogao čuti, te je ostao sam u dubokom očajanju.

Najzad je iscrpljen i premoren, skoro onesvešćen, ležao kao puka ljudska olupina u toj vlažnoj, nezdravoj ćeliji i mislio o smrti kao izbavljenju, izmučen stalnim iščekivanjem iste.

Njegovi krici su ipak imali odziv u tome što su sazvali sve neumirene duhove u toj zgradi, dok je on sada ležao u miru potpune iscrpljenosti, čuo je iz blizine i iz daleka

krike, urlike i stenjanje, za kakve bi čovek mogao očekivati da ispunjavaju prostore pakla.

Po njemu je izbio hladan i lepljiv znoj, dok su ovi zvukovi svakog trenutka jasnije dopirali do njegovih ušiju, i dok je zurio u duboku tminu ćelije. Njegova uzrujana mašta počela je da tu tminu ispunjava čudnim, nezemaljskim bićima i činilo mu se ña vidi odvratna lica kako se cere na njega, kao i ogromna nezgrapna stvorenja da pužu po zidovima i plutaju po vlažnom, zaraznom vazduhu te bedne ćelije.

Uzalud je pokrivao oči rukama, ta stvorenja iz njegove mašte nije mogao da odagna iz svesti, video ih je, ako je to moguće, još jasnije nego pre, a prikazivala su se u još strašnijim i stvarnijim oblicima. Zaista, ako bi ovakva priviñenja nastavila da ga proganjaju, jadni Tobijas bi vrlo verovatno doživeo istu sudbinu kao mnogi drugi koji su držani u toj ustanovi potpuno zdravi, ali su uskoro u njoj postali izbezumljeni umobolnici.

„Lepa čaša čistog hladnog vina,“ rekao je Svini Tod, dok je podizao čašu prema svetlosti, „prijatno je za piće, tako je blago i nežno u ustima, a ipak klizi niz grlo sa ugodno jakim ukusom.“

,,Da,“ rekao je gospodin Fog, „moglo bi da bude i gore. Vidite, nekim pacijentima koji su potišteni i melanholični u svom ludilu, potrebni su stimulansi, a njihovi prijatelji im šalju vino. Ovo je poslato na isti takav način.“

„Dakle ne gnjavite pacijente sa tim?“ „Šta! Dati ludaku vino pored mene, potpuno

razumnog, da ga pije! O, zaboga, e! To ni u kom slučaju ne ide.“

„Naravno da od Vas ne bih ni očekivao tako nerazuman čin, gospodine Fog, znajući da ste Vi, baš kao i ja, svetski čovek.“

„Hvala na komplimentu. Ovo vino je, dakle, poslato jednom starom gospodinu koji je postao tako melanholičan, da ne samo da ne uzima dovoljno hrane da ne ispusti dušu, nego je toliko prestravio svoje prijatelje

preteći samoubistvom da su ga poslali ovamo na nekoliko meseci; kao stimuians koji se za njega preporučuje, oni su poslali ovo vino, shvatate, ali ja ga sasvim dobro stimulišem i bez toga, pošto vino pijem ja, njega vraški dobro ritnem jednom ili dvaput svakog dana, a to ga stimuliše, pošto se toliko razbesni da sam potpuno siguran da mu ne treba nikakvo vino.“

„Dobro urañeno,“ rekao je Svini Tod, ,,ali čudim se da niste smislili da Vaša privatna odaja bude zaštićena od zvukova kao što su oni koje sam čuo u poslednjih pet ili deset minuta.“

,,To je nemoguće, uopšte ne možete da ih uklonite ako živite u ovoj kući; a vidite, što se tiče ludaka, oni su baš kao čopor vukova: kad jedan od njih počne da zavija i galami, ostali će se sigurno pridružiti u horu, i nema kraja nevoljama dok ih ne zaustavimo, kao što sam Vam već rekao da radimo, čvrstom rukom.“

„Dok razmišljam o tome,“ reče Svini Tod izvlačeći iz džepa kožnu kesu, „mogao bih i da Vam platim za godinu dana, za momka kog sam vam doveo; vidite, nisam zaboravio odlično pravilo koje ste uveli, o plaćanju unapred. Evo tačnog iznosa.“

,,Ah, gospodine Tod,“ rekao je nadzornik ludnice kad je pre- brojao novac i stavio ga u džep, „zadovoljstvo je obavljati posao sa brižljivim poslovnim čovekom kao što ste Vi. Flaša je ispred Vas, gospodine Tod i molim Vas da je ne štedite. Znate, gospodine, ovo je zanimanje o kome sam često razmišljao da bi Vama pristajalo, siguran sam da imate talenat za ovakve stvari.“

,,Ne koliko ga vi imate,“ reče Tod, ,,ali pošto sam svakako ljubitelj onoga što je čudno i neuobičajeno, neki od prizora i likova na koje ste nailazili bi, ne sumniam, bili veoma zanimljivi za mene.“

„Prizori i likovi, u pravu ste! Tokom posla kao što je naš, nailazimo na čudne stvari svih mogućih vrsta; a ako bih odlučio, što naravno neću, mogao bih da ispričam nekoliko priča od kojih bi se neki ljudi stresli do srži

kostiju; ali, nemam prava da ih ispričam, pošto sam plaćen za nešto drugo i šta će mi to kog ñavola?“

„O, bespotrebno, naravno. Ipak, sada, dok pijuckamo ovo vino, da li biste mogli da mi ispričate nešto što ne bi narušilo ničiju privatnost?“

„Mogao bih, mogao; neću da kažem da ne bih i ne brinem se previše ako ispričam Vama.“

DVADESET PETO POGLAVLJE

Gospodin Fog u ludnici priča Sviniju Todu svoju pricu

Gospodin Fog je napravio kratku pauzu tokom koje je izgleñao kao da izvlači uspomene iz najudaljenijih ćelija svog pamćenja, zagledan ponovo u dogañaje odavno minule, ali koje kao da je želeo da slušaocu predstavi što jasnije može, da zapravo, ako može priču učini stvarnom i za njega i za vreme kazivanja ne propusti ništa što bi trebalo reći. Možda se posvetio razmatranju da li postoje neki upadljivi momenti u priči kojima bi mogao sebe da optuži, pa čak i prijatelju pruži sredstvo koje se može upotrebiti protiv njega. Očigledno nije bilo ničeg takvog jer je, nakon glasnog nakašljavanja, on napunio čašu i rekao:

,,No, dakle, pošto ste Vi prijatelj, ne smeta mi da Vam kažem kako mi ovde radimo posao - to su stvari koje, znate, rade i drugi, ali i ja u tome imam udela kao i ostali - ja znam ponešto, gospodine Tod, a mogu takoñe da kažem da sam i sam uradio ponešto.“

,,Pa, svi moramo da živimo i pustimo druge da žive,“

rekao je Svini Tod, „protiv toga se ništa ne može, znate: kada bi sve ono što sam uradio moglo da govori, pa - nije važno, slušam Vas - u svakom slučaju, kad bi dela mogla da govore, mislim da bi iskrsla poneka pametna stvar.“

„Auh, dobro pa ne mogu,“ reče gospodin Fog veoma ozbiljno, ,,kad bi mogla, ona bi stalno govorila u vreme kada bi ih bilo veoma nezgodno čuti, a osim toga i opasno.“

„Zaista bi bilo tako,“ odgovori Svini, „jezik za zubima je znak mudre glave - ali, opet ćutanje ne donosi žito u mlin i moramo da govorimo kad znamo da smo u pravu i da smo meñu prijateljima.“

„Naravno, naravno, to je pravi način upotrebe jezika i kad čovek ima jezik, a ne koristi ga, isto je kao da ga i nema; ali hajde - popijte, i ponovo naspite pre nego što počnem svoju priču. Možemo biti i saosećajni. Osećajnost je, znate,“ nastavio je Fog, „sama suština prijateljstva. Šta kažete na stihove Srce koje može da saoseća sa drugim?*( Anahronizam u originalnom izdanju knjige, pošto je stih iz popularne pesme koja je napisana tek 1840. Stihovi su korišćeni i kao naslov

eseja koji je objavilo jedno baptističko društvo) „Duše mi,“ reče Svini Tod, ,,to je veoma dirljivo -

zaista veoma dirljivo. Srce koje može da saoseća sa drugim!“ Dok je govorio, ispraznio je čašu pa je gurnuo ka Fogu da je on ponovo napuni.

,,Pa,“ rekao je Fog sipajući vino, ,,mi imamo saosećanja, a mogli bismo to da pokažemo i primerom.“

„Ha, ha, ha!“, nasmejao se Tod, „vrlo dobro, zaista vrlo dobro; molim Vas nastavite, to bi bilo sjajno.“

„Mogu Vam sasvim lepo ispričati čitavu stvar, onako kako se dogodila; onda ću Vam na isti način reći sve što znam. Nijedan od učesnika više nije živ ili barem nisu u ovoj zemlji, što je potpuno isto, što se mene tiče.“

„Onda je taj posao doveden do kraja i završen,“ primeti Svini Tod uzgredno.

,,Da, sasvim; dakle, bilo je to jcdne noći - ovakve kao što je ova i otprilike baš u isto vreme, možda malo ranije.

U svakom slučaju, nije toliko bitan tačan sat, ali bila je duboka noć, a takoñe i mračna i vlažna, kad se na uličnim vratima začulo kucanje - oštro ponovljeno kucanje. Sedeo sam sam, baš kao što sedim sada i ispijao čašu ili dve vina; prenuo sam se, pošto sam mislio o poslu koji je tog trenutka bio preda mnom, a koji je bio pomalo nezgodan. Kako god bilo, otišao sam do vrata i provirio kroz malo okno namenjeno upravo za to i video sam samo jednog čoveka; bio je uveo konja kroz kapiju i privezao ga; na sebi je imao veliki jahaći ogrtač sa kapuljačom koja bi ga zaštitila i od potopa. Učinilo mi se ili sam pomislio da mogu tako da zaključim, kako ne smera nikakvo zlo; zato sam odmah otvorio vrata i video visokog čoveka gospodstvenog izgleda, ali tako obučenog da nisam mogao videti ko je i šta je; ali moj vid je oštar, znate, gospodine Tod, ne možemo da se nagledamo sveta, a da ne naučimo da odredimo s kakvom vrstom osobe imamo posla.“

„Mislim da ne možemo,“ složio se Tod. ,,Pa, rekao sam mu ja, šta biste želeli, gospodine?

Neznanac je sačekao trenutak - dva pre nego što mi je išta odgovorio. Da li se Vi zovete Fog?, upitao me. Da, tako je, potvrdio sam ja. Šta biste želeli od mene, gospodine? Nakon još jedne stanke, tokom koje me veoma oštro posmatrao, on reče: Pa, hteo bih sa Vama da obavim jedan mali privatni razgovor, ako možete da odvojite toliko vremena, radi se o vrlo važnom poslu koji je preda mnom.

Uñite, gospodine, rekao sam ja, čim sam čuo šta želi, a on je ušao za mnom unutra. Noć je veoma neprijatna, a kiša postaje sve jača; mislim da je sreća što ste ušli u kuću.

Da, ali ja sam dosta dobro zaštićen od kiše, u svakom slučaju.

Ušao je upravo u ovaj salon i seo pored vatre, leñima okrenut svetlu, tako da nisam baš dobro mogao da mu vidim lice.

U svakom slučaju, odlučio sam da zadovoljim svoju radoznalost i tako, kada je skinuo šešir, podstaknuo sam

vatru i izazvao plamen koji je obasjao celu prostoriju i pokazao mi oštro, usko lice mog posetioca, koji je bio tamnoput čovek, i jasno zelenih očiju koje nikada nisu mirovale. Hoćete li da popijete čašu vina?, upitao sam ja. Noć je hladna koliko i vlažna.

Da, hoću. Smrzao sam se jašući. Ovo mesto vam je samotno; kako vidim i Vaša kuća stoji na osami. Nemate mnogo komšija.

Ne, gospodine, rekao sam mu ja, i ne trebaju nam, pošto bi im vrisak bilo kog od ovih sirotih stvorenja izazvao zaista veliku neprijatnost.

Stvarno bi; u tome postoji prednost i za Vas, kao i za njih. Bilo bi Vam neprijatno da znate da uznemiravate svoje komšije, a oni bi se osećali isto toliko neprijatno što su uznemireni, a Vi, ipak, morate da vršite svoju dužnost.

Ah! Nema sumnje, složio sam se ja. Moram da obavljam svoju dužnost, Ijudi mi neće plaćati da puštam ludake na slobodu, iako možda plaćaju da ih čuvam; a osim toga, mislim da bi neki od tih Ijudi završili preklani ako bih pustio ove odavde.

Upravu ste, sasvim u pravu, reče on; drago mi je što čujem da tako razmišljate, pošto sam došao kod Vas jednim poslom koja zahteva izvesnu diskreciju, pošto je u pitanju ženski pacijent.

Ja uvek vodim računa, rekao sam ja, veoma vodim računa i ne sećam se slučaja, koliko god nasilan bio, koji nisam mogao da savladam. Uvek ih nateram da me poštuju, a u tome ima mnogo veštine.

Sigurno, mora da je tako. Uz to, oni se ne bi tako brzo pognuli i povukli preda

mnom i uradili ono što im kažem, da se prema njima ne ophodim blago, to jest, onoliko koliko čoveku nalaže dužnost, pošto ne smem da zaboravim na to.

Tačno tako, odvrati on, tačno tako i ja razmišljam. Sada, gospodine, hoćete li me obavestiti na koji način

mogu da Vam budem na usluzi? Dakle, imam roñaku, koja je na nesreću pogoñena

oboljenjem mozga; pokušali smo sve što smo mogli, bez ikakvog učinka. Sta god radili, na kraju je ispadalo isto.

Ah! Jadnica - koliko to mora biti strašno za Vas i sve njene prijatelje, koji su se starali o njoj, da je gledaju iz dana u dan kao neizlečivog ludaka. Pa, to je isto toliko loše kao kad prijatelj ili roñcik umre, a Vi ste obavezni da stalno držite mrtvaca u kući, pred očima.

Tačno tako, prijatelju, odgovorio je neznanac, tačno tako, Vi ste oštrouman čovek, gospodine Fog. Vidim da je zaista tako. Onda možete da pretpostavite kako smo se osećali, kad smo morali da se rastanemo od one koju volimo.

Dok je govorio, sasvim se okrenuo i suočio sa mnom, i veoma pomno mi se zagledao u lice.

Pa, rekao sam ja, Vaš slučaj je težak; ali kad imate kraj sebe nekog ko je oboleo na način kao što je ta mlada dama, to je istinski žalosno, to je kao da imate neprestani išijas u leñima.

Tačno, složio se neznanac. Reći ću Vam nešto, Vi ste upravo taj čovek koji će ovo uraditi za mene.

Siguran sam u to. Onda se razumemo, zar ne?, reče neznanac. Moram

da kažem da mi se dopada kako izgledate, ne sreću se često Ijudi kao što smo Vi i ja.

Nadam se da će to biti na obostranu korist, jer se takvi Ijudi ne sreću svakog dana, a mi ne treba da se srećemo bez neke svrhe. Dakle, možete da mi izdate naredbu u vezi sa bilo čim što je delikatne i poverljive prirode.

Vidim da ste mudar čovek, reče on; pa dobro, moram da Vam platim u skladu sa Vašim sposobnostima. Kako naplaćujete svoj rad - po poslu ili po godini?

Pa, kada je u pitanju donekle osetljiva stvar, može da bude na oba načina, ali to u celosti zavisi od okolnosti. Bolje je da tačno znam šta treba da uradim.

Dakle, vidite, to je mlada žena od nekih osamnaest godina i donekle je problematična, sklona je da vrišti i sve ostalo. Želim da se pobrinete za nju, iako morate veoma

paziti da ne pobegne ili iznenada ne počini neko nevaljalstvo, pošto njeno ludilo meni izgleda kao da nema nikakvu odreñenu formu. Ona povremeno može obmanuti i najbolje meñu nama, a onda dobije nasilni napad i baca se na bilo koga da ga ujede.

Da li je stvarno tako loše? Da, baš loše. Tako da je sasvim nemoguće zadržati je

kod kuće; očekujem da će biti ñavolski teško dovesti je ovde. Reći ću Vam šta treba da uradite: platiću Vam za godinu dana za negu i hranu, a Vi ćete doći da mi pomognete da je obuzdamo i dovedemo ovamo. Tu će biti izvesnih problema.

U redu, rekao sam ja, tako ćemo; ali morate udvostručiti sumu na dvadesetfunti, ako nemate ništa protiv; koštaće novca da doñemo i uradimo posao kako treba.

Shvatam — vrlo dobro — nećemo se raspravljati oko novčanice od deset funti; ali Vi ćete znati kako da je smestite ako doñe ovamo.

O, da, ovo je veoma zdravo mesto. Ne znam koliko je zdravlje uopšte blagoslov za bilo

koga u takvom stanju; zapravo, ko bi žalio što je neko teško oboleo mlad otišao u grob?

Niko, rekoh ja; kad bi znali kroz šta prolaze ludaci, siguran sam da ne bi žalili.

To je opet prava istina, ali činjenica je da Ijudi neznaju i gledaju samo jednu stranu slike; što se mene lično tiče, mislim da, kada Ijudi tako obole, priroda treba da se povinuje toj bolesti i bezosećajno ih vrati u preñašnje stanje nepostojanja.

Pa, neka bude kako Vam drago, ja ne razumem sve to; ali, reći ću Vam nešto, nadam se da Vam, ako ona umre brže nego što ste očekivali, neće biti teško da mi obezbedite neku nadoknadu za moje troškove.

Zaboga, ne! A da Vam pokažem da ne gajim takva uskogruda osećanja, daću Vam dve stotine funti kad bude mogla da se pokaže potvrda o njenoj sahrani. Razumeli ste

me? Naravno. Njena smrt će za mene biti od male vrednosti, bez

zakonskog dokaza o tome, rekao je neznanac. Dakle, ona mora da umre kad sama to bude htela ili živi dok bude mogla.

Naravno, rekoh ja. Ono što me najvišeplaši je izraz užasa na njenom licu,

uvek kad nam se zagleda u lica. Zapravo, mislim da, ako bi se valjano uplašila, umrla bi od toga. Siguran sam da, ako bi neka zlonamerna osoba pokušala da je uplaši, nesumnjivo bi usledila smrt.

O! To će biti gadan posao. Sada mi recite gde da se nañem sa Vama i ostale pojedinosti.

O, reći ću vam. Dakle, možete li da doñete na ugao Ulice Grosvenor, blizu Park Lejna?

Da, odgovorio sam, mogu. I to kočijom. Želim da doñete kočijom i sa jednim

čovekom na kog se možete osloniti, jer može da bude malo buke. Pokušaću to da izbegnem, ako je moguće, ali ne možemo uvek da uradimo onako kako želimo; morate da imate dobre konje.

Sada ću Vam ja reći kakav je moj plan; to jest, ako Vam ne smetaju povrede, ako do njih doñe.

Kakve povrede? Ovakve: pretpostavimo da konj padne i povredi se ili

uznemiri - hoćete li podneti buku? Naravno da hoću. Onda me slušajte: ja sam obavio više ovakvih poslova

nego Vi, nema sumnje. Dakle, znači da imam iskustvo koje Vama nedostaje. Znači ja dovodim zaprežnog konja i pokrivena kola ili čeze, koje mogu da idu deset milja na sat i to bez problema.

Ali, da li u njih može da sedne dovoljan broj osoba? Da, četvoro, petoro ili šestoro; ako se naguraju, znam

da ih je stajalo i po osmoro; opet, kao što znate, nismo tačno odredili kako ćemo da se rasporedimo. Ipak u takva

kola staje Ijudi koliko i u najamne kočije, samo što nije tako udobno; ali, onda nemamo nikoga da nas vozi, a ne sme nas biti premalo.

Pa, tako je možda najbolje; imate li čoveka na kog možete da se oslonite, jer ako imate, ja uopšte ne bih morao da učestvujem u celoj toj stvari.

Morate, rekao sam ja, kao prvo, najviše se uzdam u samo jednog čoveka, a njega moram da ostavim ovde da vodi računa o kući; tako, da ako Vi možete da se pobrinete za devojku, ja ću da vozim, a put poznajem dobro kao sopstveni džep; radije bih da učestvuje što je moguće manje Ijudi.

Vaše mere predostrožnosti su veoma dobre i mislim da ću pokušati to da izvedem, tako da samo Vi i ja budemo upoznati sa čitavim poslom; u svakom slučaju, ako bude neophodno, biće dovoljno vremena da uputimo još nekog u tajnu, u trenutku kad nam budu potrebne njegove usluge. To će, mislim, biti najboiji plan koji mogu da izvedem; šta Vi kažete?

To će biti veoma dobro. Kad je dovedemo ovamo, nekoliko dana ću pratiti njeno stanje i moći ću da Vam kažem šta treba da uradimo sa njom.

Tačno tako, a sada laku noć - evo novca koji sam obećaojaku noć! Vidimo se u dogovoreno vreme.

Vidimo se, rekao sam ja. Popijte još jednu čašu, dobro će Vam činiti i zaštiti vas od kiše.

Popio je čašu vina, pa zatim spustio šešir na lice i izašao iz kuće.

Bila je tamna i vlažna noć i vetar je duvao, ali još neko vreme smo čuli zvuk kopita njegovog konja; kako god bilo, ja sam ušao unutra i zatvorio vrata, ponovo u glavi razmatrajući kakva će biti korist od mojih uloženih napora.

No, u dogovoreno vreme sam iznajmio pokrivene čeze, sa ceradom, kako bi se to reklo i odvezao se u njima do grada. U naznačeni čas bio sam na uglu Ulice Grosvenor.

Bilo je već kasno, a ipak sam čekao sat ili više pre nego što sam ikoga video.

Ušao sam u jednu kućicu da popijem čašu pića radi održavanja telesne toplote, a kad sam ponovo izašao, video sam nekoga kako stoji pored glave mog konja. Odmah sam mu prišao.

O, ti si tu, rekao je on. Da, tu sam. Ovde sam Bog te pita koliko dugo. Jesi li

spreman? Da, došao sam, rekao je ulazeći u kola, kreni do

mesta koje ću ti pokazati — ja ću samo da je uvedem u kola, a ti moraš da uradiš ostalo.

Ti se vraćaš sa mnom. Trebaće mi pomoć na putu, a nemam nikoga sa sobom.

Da, krenuću sa tobom i pobrinuti se za devojku, ali ti moraš da voziš i preuzmeš na sebe sve nevolje na putu, pošto ću ja imati dovoljno posla da je držim i sprečim da vrišti, kada se probudi.

Šta! Zar ona spava? Dao sam joj malu količinu laudanuma, koja će učiniti

da spava sat ili dva, ali najverovatnije će je probuditi hladan vazduh i drmusanje tokom vožnje.

Prebaci nešto preko nje, neka joj bude toplo i neka ti je pri ruci spremno nešto da joj sipaš niz grlo za slučaj da počne vrištati. Onda nećeš imati problema.

Dobro, odgovorio je on; sada sačekaj ovde. Idem do one tamo kuće. Kada uñem i ne bude me nekoliko minuta, možeš tiho da se dovezeš tamo i staneš sa druge strane stuba ulične rasvete.

Dok je govorio, izašao je iz kola, pa otišao do velike kuće u koju je tiho ušao i ostavio vrata odškrinuta. Nakon što je ušao, ja sam tiho poterao konja do ulične svetiljke i kad sam se zaustavio, konj i prednji deo kola su bili u potpunom mraku.

Jedva da sam i stigao do tog mesta kad se vrata otvoriše i on proviri napolje da vidi da li neko prolazi. Pozvao sam ga i on izañe ostavivši vrata otvorena i doñe sa

nečim što je izgledalo kao zavežljaj odeće, ali je zapravo bila devojka i nešto odeće što je poneo za nju.

Daj je meni, rekoh ja, i uskači da uzmeš dizgine; teraj najbrže što možeš.

Uzeo sam devojku u naručje i smestio je u zadnji deo čeze, dok je on uskočio i povezao kola. Smestio sam devojku udobno na neku slamu i namestio odeću ispod nje da se ne bi povredila od drmusanja kola.

Dobro, rekao sam, možeš doći ovamo pozadi i sesti pored nje: ona je dobro. Izgledaš mi prilično usplahireno.

Pa, trčao sam noseći je u naručju, i sve to me uznemirilo.

Bolje bi bilo da uzmeš malo brendija. Ne, ne! Ne zaustavljaj se. Ma ne brini, odgovorio sam prelazeći napred, to je

poslednja stanica na koju ćemo svratiti da popijemo dobru čašu vrućeg brendija s vodom. Hajde, imaš li izbora, s obzirom na to da će uzde biti u mojim rukama, jer hoću da ja vozim? Hajde, budi brz.

Predao mi je uzde rekavši: Zar ne misliš da je opasno zaustavljati se - možda nas posmatraju, ili se ona može probuditi.

Ni najmanje. Ona preglasno hrče da bi se uskoro probudila, a ti ćeš se onesvestiti bez nekog okrepljenja; zato dobro pazi na devojčuru i ponovo ćeš vratiti pribranost.

Još dok sam govorio iskočio sam napolje i doneo dve čaše brendija s vodom, vrućeg, jakog i slatkog. Izašao sam iz kuće za otprilike dva minuta.

Evo, rekao sam. Pij, popij sve to, od toga će ti biti bolje. Rekao sam istinu, pošto je, što zbog moje preporuke,

što zbog svoje nervoze i žurbe, on ispio oko pola čaše u jednom gutljaju.

Nikada neću zaboraviti njegov izraz lica. Ha, ha, ha! Ne mogu da zadržim to veselje u sebi. Samo zamislite devojku u pokrivenim kolima, potpuni mrak, takav mrak da ste jedva mogli razaznati obrise ljudske senke - a onda ako možete zamislite dva oštra oka, koja svetle u mraku

poput mačijih, kako odjednom blesnu a onda se prevrnu tako da se vide beonjače. Sasvim zastrašujuće! Onda čujete čašu koja pada i vidite kako se on jednom rukom hvata za grlo, a drugu zabija sebi u stomak.

Iz njegovog grla se začuo čudnovat glas, a zatim mu se otelo nešto slično psovki i stenjanju.

Doñavola, rekao sam ja, šta je sada? Ispio si sve piće, veorna si nervozan - bolje bi bilo da popiješ još jedno.

Ne više, ne više, rekao je on slabim i promuklim glasom, ne više, za ime Božije. Skoro sam se ugušio, grlo mi je sprženo, a utroba mi gori.

Rekao sam ti da je vruće. Da, vruće, ključalo, idemo dalje. Poludeo sam od bola,

polazi! Hoćeš li da popiješ vode ili nečeg drugog da ohladiš

grlo?, pitao sam ja. Ne, ne, idemo dalje. Da, ali brendi sa vodom je vruć, u svakom slučaju,

sada ide veoma brzo - zaista veoma brzo, evo poslednjeg gutljaja. Rekavši to, ispio sam piće, vratio se u kuću sa jednom čašom i platio onu slomljenu.

To nije potrajalo ni pet minuta i krenuli smo putem dalje, ñavolski brzo. Išlo nam je sasvim dobro; moj prijatelj na sedištu iza mene oporavio se od opekotine, iako ga je guša veoma boiela, a u stomaku mu je bilo veoma neprijatno; ali sad mu je već bilo bolje.

Jurili smo dalje, konjska kopita i točkovi kola treštali su po zemlji, a devojka je i dalje ostala u stanju nesvestice u kakvom je i doneta u kola.

Nesumnjivo je dobila veću dozu opijuma nego što je mogla da podnese. Meni to nije smetalo, nego je sve bilo još i lakše, jer je pravila manje nevolja i ovako je bilo bezbednije.

Stigli smo ovamo ñosta lako, dovezli se do vrata koja su se smesta otvorila, iskočili iz kola, uzeli devojku i uneli je unutra.

Kad se vrata zatvore za nekim, on može biti uveren da

je stvar sasvim završena, a odavde se ne izlazi lako, osim u drvenom kovčegu. Zapravo, nikad nisam izgubio štićenika ni na koji drugi način; uvek održavamo vezu sa našim klijentom i oni su obično tako zadovoljni da nikada nikog ne odvode od nas.

No dobro! Uneo sam je unutra i ostavio je samu u jednoj sobi da spava. Bila je lepa devojka - zgodna, pretpostavljam da bi je ljuñi tako opisali. Ali, dosta o tome!

Ona je dobro, rekao sam kad sam se vratio u ovu sobu. Dobro je, ostavio sam je u sobi.

Nije mrtva?, upitao je on veoma uplašeno. O, ne! Ne, ne! Samo spava i još se nije probudila

zahvaljujući laudanumu. Hoćeš li sada da mi platiš za godinu dana unapred?

Da, odgovorio je on dok mi je pružao novac i bankovne obveznice. Dakle, kako da se noćas vratim nazad u London?

Bolje ti je da ostaneš ovde. O, ne! I ja ću da poludim, ako ostanem ovde, moram

uskoro da krenem. Dobro, hoćeš li da odeš u seosku krčmu? Koliko je udaljena? Otprilike milju, lako ćeš stići do nje. Kad smo kod toga,

ja ću te odvesti do nje i ostaviti tamo i tebe i kola. Odlično, neka bude tako, idem tamo. Dakle, drago mi

je što je sve ovo završeno, a što pre bude završeno zauvek, tim bolje. Istinski mi je žao zbog nje, ali tu se ništa ne može uraditi. To će je ubiti, uopšte ne sumnjam, ali još bolje, izbeći će bedu proisteklu iz svog preseljenja i osloboditi nas tereta brige o njoj.

Pa i hoće, rekao sam ja, ali hajde, moramo odmah da krenemo, ako hoćeš da ideš.

Da, da, žurno je rekao on. Pa, onda, polazi; konj još nije ispregnut, a ako ne

požurimo zakasnićemo da ti iznajmimo smeštaj za noćas. Vrlo dobro, rekao je nekako unezvereno, potpuno sam

spreman, potpuno. Izašli smo iz kuće i brzo se odvezli do krčme, do koje

smo stigli za nekih deset minuta, a onda sam ostavio konja i otpratio čoveka u krčmu, pa se vratio brzo, koliko sam to mogao, peške. No dobro, mislio sam ja, ovo nije loše, imao sam uspešan dan, dobro sam plaćen za posao, a nije mi falilo zabave na putu.

Došao sam do zaključka da, ako se cela stvar završi brzo, u džepu će mi ostati više nego da ona ostane u životu, a ona će biti srećnija na nebesima nego ovde, gospodine Tod.“

,,Nesumnjivo,“ rekao je gospodin Svini Tod, „nesumnjivo da je to vaše zaključivanje bilo sasvim ispravno “

,,No, onda sam se dao na posao da ustanovim kako se ta stvar može rešiti i posmatrao sam je dok se nije probudila. Osvrnula se oko sebe i izgledala je veoma iznenañeno i zbunjeno. Kao da nije razumevala svoj položaj, a ja sam sve vreme ostao u blizini.

Duboko je uzdahnula i spustila ruku sebi na glavu, neko vreme izgledajući kao da uopšte nije u stanju da shvati šta joj se ñogodiio ili gde se nalazi.

Poslao sam joj malo čaja, pošto još nisam bio spreman da izvedem ono što sam namerio i ona se naizgled oporavila i postavila neka pitanja, ali moj čovek se pravio nem tom prilikom i nije govorio, usled čega se ona veoma uplašila. Ostavio sam je tako nedelju ili dve, a onda, jednog dana, otišao sam u njenu ćeliju. Njen izgled se veoma izmenio i delovaia je veoma bledo.

Pa, pitao sam ja, kako se sada osećaš? Pogledala me u lice i zadrhtala, ali je rekla mirnim

glasom, obazirući se oko sebe: Gde sam ja? Ovde si! I biće ti veoma udobno ako se budeš ponašala

ljubazno. U suprotnom će ti biti navučena ludačka košulja. Dobri Bože!, uzviknula je ona sklapajući ruke, da li su

me to staviii ovde u... u... Nije mogla da dovrši rečenicu, a ja sam joj ponudio

reč koju nije izgovorila dok to ja nisam uradio, a ondaje glasno vrisnula: Ludnica!

Hajde, rekao sam joj ja, tako neće ići; moraš naučiti da budeš tiha ili ćeš snositi strašne posledice.

O, milost, milost!Neću uraditi ništa pogrešno! Šta sam uradila da bi me doveli ovde-šta sam uradila? Mogu uzeti sve ako će me ostaviti da živim u slobodi. Nije me briga gde, ili koliko ću biti siromašna. O, Henri, Henri! Kad bi znao gde sam ja, zar ne bi pojurio da me spaseš? Da, pojurio bi, pojurio bi!

Ah! Ovde nema Henrija, rekoh ja, i moraš se pomiriti sa tim da moraš da se snañeš i bez njega.

Nisam mogla da verujem da bi se moj brat poneo ovako nisko. Nisam ga smatrala pokvarenim; iako sam ga znala kao sebičnog, opakog i grubog, ipak nisam mislila da smera ovakvo zlo; ali on smera da mi ukrade sve što imam — da, to je razlog zbog koga me poslao ovamo.

Nema sumnje, složio sam se ja. Hoću li ikada izaći?, upitala je žalosrtim glasom.

Nemojte mi reći da će moj život proći ovde. Zaista hoće. Dok je on živ, nikada nećeš izaći iz ovih

zidova. On neće postići svoj cilj, pošto ja sa sobom imam

dokument kog nikada neće moći da se domogne; naravno da može da me ubije, ali ne može imati koristi od moje smrti.

Pa, to bi mu dobro poslužilo. A kako si uspela u toj situaciji, kako si izvela to da sa sobom odneseš dokument?

To nije važno; to je dokument od male vrednosti, a ja sam ga osigurala. Nisam mislila da će ovo da uradi, ali bi on još mogao da odustane. Hoćeš li mi pomoći? Biću bogata i mogu dobro da tiplatim.

Ali, tvoj brat? O, on je bogat i bez mog imetka, ali je previše

pohlepan; reci da ćeš mi pomoći - samo mi pomozi da izañem i nećeš izgubiti u tom poslu.

Vrlo dobro, rekao sam ja. Hoćeš li mi dati taj

dokument kao garanciju da ćeš održati svoju reč? Da, odgovorila je ona, vadeći dokument - jedan mali

pergament - iz nedara. Uzmi ga i pusti me napolje, bićeš izdašno nagrañen.

Ah! Ali moraš mi dopustiti da prvo sredim ovu stvar sa svojim poslodavcima. Ti mora da si stvarno luda. Nismo još čuli za mlade dame koje nose na sebi skrivene vrednosne papire i pergamente kad su pri zdravom razumu.

Ne nameravaš da me izdaš?, upitala je divlje skočivši na noge i jurnuvši ka pergamentu, koji sam ja pažljivo stavio u džep na prsima.

Zaboga, ne! Ali zadržaću pergament i razgovarati sa tvojim bratom o ovoj stvari.

Bože moj! Bože moj!, uzviknula je ona, a onda se srušila na svoj krevet i sledećeg trenutka je bila oblivena krvlju. Pukao joj je krvni sud.

Poslao sam po hirurga i lekara, a njih obojica su izneli svoje mišljenje da joj nema spasa i da će joj sledećih nekoliko sati biti poslednji u životu.

To je bila činjenica. Umrla je u sledećih pola sata, a onda sam poslao po predstavnike vlasti da bi se organizovala sahrana. Obezbedivši potvrdu od medicinara, nisam imao poteškoća sa tim i ona je sahranjena propisno, bez ikakvih problema.

Pa, mislio sam ja, ovoje vrlo zgodan poslić, ali biće još unosniji nego što sam ipomišljao. Prvo moram da dobijem svoju prvu nagradu, a ako bude ikakvih teškoća, imam dokument da se na njega pozovem.

On je došao sledećeg dana i pojavio se prilično namršten.

No, rekao je, kako se stvari ovde razvijaju? Odlično, odgovorio sam ja, kako je tvoje grlo? Učinilo mi se da me pogledao zlobno, kao da ukazuje

na moju krivicu. Prilično dobro, ali bio sam bolestan tri dana. Kako je

pacijentkinja?

Dobro, koliko bi ti samo poželeti mogao, rekoh ja. Mirno je podnela, ha? Pa, teško da sam to očekivao,

ali nije važno. Sa njom će dugo potrajati, već vidim. Niste još isprobali sistem zastrašivanja, zar ne?

Nije bilo nikakve potrebe, odgovorio sam stavljajući mu potvrdu o njenoj sahrani u ruku, a on je skočio kao da ga je guja ujela i pobledeo je, ali uskoro se oporavio i Ijubazno se nasmešio govoreći: A, dobro! Vidim da ste bili preduzimljivi, mada bih voleo da sam je video da je pitam za dokument koji nedostaje, ali nije važno.

Sada, da porazgovaramo o dve stotine funti, rekao sam ja.

Zašto? Mislio sam da će jedna biti dovoljna kad uračunaš šta si već dobio i kratko vrerne boravka i sve - dobio si novac za smeštaj i hranu za godinu dana unapred.

Znam da jesam, ali pošto sam uradio više nego što si očekivao i to za kraće vreme, umesto da mi daš više, ti imaš obraza da mi nudiš manje.

Ne, ne, nije - kako si to nazvao? Ništa nismo rekli o tome, ali evo stotinu funti i plaćen si dobro.

Pa, rekao sam uzimajući novac, moram dobiti pet stotina funti u svakom slučaju, a ako mi ih ne daš, reći ću ostalim zainteresovanim gde se može pronaći izvesni dokument.

Kakav dokument? Onaj koji si pomenuo. Daj mi još četiri stotine i dobićeš

dokument. Nakon mnogo razgovora i natezanja dao mi je novac,

a ja sam mu dao dokument, kojim je bio veoma zadovoljan, ali se teško rastao s novcem i izgledalo je da mu je veoma žao zbog toga.

Nakon toga sam čuo da ga je izazvao dragan njegove sestre i izašli su na dvoboj, a on je pao i umro. Sestrin ljubavnik je otišao u Evropu gde od tada živi.“

,,Ah,“ reče Svini Tod, „stvarno ste izvukli maksimum iz tog posla: niko osim Vas ništa nije zaradio.“

„Baš niko za koga ja znam, osim daljih roñaka, a ja

sam prošao veoma dobro; opet, znate, ne mogu da živim ni od čega. Imam troškove održavanja kuće i podruma, ali držim se posla i tako ću i nastaviti sve dok mi bude išlo.“

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE Pukovnik Džeferi ulaže još jedan napor da sazna tajnu

Svinija Toda

Ako bismo rekli da je pukovnik Džeferi bio zadovoljan stanjem situacije u vezi sa nestankom svog prijatelja Tornhila ili da je sada oñlučio da se zadovolji čekanjem da slučaj ili puki protok vremena učine da naleti na neku novost, zaista bismo učinili veliku nepravdu tom gospodinu.

Nasuprot tome, on je bio jedna od onih viteških ličnosti koje kad nešto započnu, koriste sva moguća sredstva da to dovedu do kraja i ne zañovoljavaju se time da su uložili jedan veliki napor koji je, i kada ne uspe, dovoljan da ih umiri.

Daleko od toga; on je bio čovek koji, kad započne bilo kakav zadatak, očekuje samo jedan način na koji bi mogao da ga privede kraju, a to je da zadatak bude potpuno i u svakom pogledu završen. Tako je i u slučaju gospodina Tornhila, rešio da ne odustane.

Ali, on nije bio brzoplet. Naviknutost na vojničku disciplinu i dugo vreme koje je proveo u vojničkim logorima, gde je sve što liči na žurbu i nered krajnje

nepoželjno, naveli su ga da zastane pre nego što donese ikakvu odreñenu odluku o svom delovanju. Stanka koju je napravio nije imala veze sa opasnošću jer ga ta mogućnost nije uznemiravala; čak da se iznenada ukazao neki drugi način delovanja koji bi pružao veću mogućnost ostvarenja ciija, on bi ga. odmah prihvatio i po cenu sopstvenog života.

Stoga se posvetio dubokom razmišljanju o tome šta se može uraditi u ovom slučajukoji je već izgledao kao da je obavijen najdubljom mogućom misterijom.

Nije sumnjao da je berberinov šegrt, kome su se on i njegovog prijatelj obratili, znao nešto važno, ali ga je strah sprečavao da to otkrije, a kao što je pukovnik primetio:

„Ako strah tera dečaka na ćutanje o toj temi, strah bi mogao da ga natera i da progovori; ne vidim zašto ne bismo nastojali da sebe učinimo ravnim Sviniju Todu po tom pitanju.“

„Šta onda predlažeš?“, pitao je kapetan. „Rekao bih da bi bilo najbolje da motrimo na

berberinovu radnju i dokopamo se dečaka, jer ćemo možda ulučiti priliku da to uradimo."

,,Da ga otmemo?“ ,,Da, naravno; pošto je, uostalom, po svoj prilici,

njegov strah od berberina samo stvar njegove uobrazilje, on bi mogao, kad ga mi odvedemo sa sobom da se zaista rasprši; a onda kad otkrije da mi možemo i hoćemo da ga zaštitimo, čućemo sve što ima da kaže.“

Nakon još malo razgovora, odlučili su se za ovaj plan; kapetan i pukovnik su nakon obavljenog izviñanja, kako su to oni nazvali, zaključili da će, ako zauzmu položaj na prozoru gostionice, koja je bila skoro tačno nasuprot berberinove radnje, moći efikasno da posmatraju ko ulazi i izlazi iz brijačnice, pa će sigurno videti i dečaka u nekom trenutku tokom dana.

Ovakav plan delovanja bi nesumnjivo bio veoma uspešan i Tobijas bi im pao u ruke, da se za njega jadnika, nažalost, već nije pobrinuo Svini Tod, kao što

smo opisali, smestivši ga u onu strašnu ludnicu u Pekam Raju, koju je držao jedan tako bezobziran čovek, Fog.

Ne možemo da ne mislimo kako je krajnja nesreća, u odnosu na dobrobit svih ličnosti za koje smo se tako duboko zainteresovali, i za koje smo, kako se nadamo, i kod čitaoca podstaknuli jednako veliko saosećanje - što Tobijas nije sačekao sa svojom grozničavom pretragom berberinove kuće samo dvadeset četiri časa; u tom slučaju, ne samo da bi izbegao užasni usud koji ga je dočekao, nego bi i Džoana Oukli bila pošteñena velike opasnosti u koju je kasnije zapala.

Ali, ne smemo da se istrčavamo; a užasne avanture za koje joj je bilo suñeno da ih doživi, pre nego što dočeka nagradu za svoju izuzetnu vrlinu i plemenitu istrajnost, govoriće same za sebe i to zaista vrlo glasno.

Bilo je rano jutro kad su se dvojica prijatelja smestili u gostionicu nasuprot radnji Svinija Toda u Ulici Flit; a onda, nakon što su se dogovorili s vlasnikom kuće da mogu neometano da borave u prostoriji koliko god dugo budu želeli, obojica su seli kraj prozora i motrili na Todovu kuću.

Tokom vremena tu provedenog, pukovnik Džeferi je prvi put upoznao kapetana sa svojom velikom naklonošću prema Džoani i rekao mu da misli kako se njegov nemirni duh najzad skrasio usmerivši se na nju i da je ona zaista jedino stvorenje na ovom svetu sa kojim misli da bi mogao iskusiti uživanjc u porodičnom životu, a da se zbog toga ne pokaje.

,,Ona je oličenje lepote kakvu ni najvrelija mašta ne može da zamisli,“ rekao je on, ,,a uz te lične draži, koje su sasvim izvesno neuporedive, dovoljno sam je upoznao da sam ubeñen da ona ima um najviših kvaliteta koji su ikad pripadali nekom ljudskom biću na ovorn svetu.“

,,Sa takvim osećanjima i naklonostima prema njoj,“ rekao je kapetan, „čudo bi bilo da je nisi zavoleo, kao što sada priznaješ da jesi.“

„Nisam mogao ostati neosetljiv na njenu privlačnost.

Shvati me, dragi moj prijatelju, ni u kom slučaju nisam zbog svoje iznenada stečene pristrasnosti prema tom mladom i prelepom stvorenju nameravao da počinim nepravdu i ne dam sve od sebe, uloživši sve svoje snage, da otkrijem da li su Tornhil i Mark Indžestri jedna te ista osoba. Kažem ti da je volim s dubinom i iskrenošću osećanja koja za mene čine njenu sreću važnijom od moje sopstvene; mislim da me dovoljno poznaješ da bi mogao da budeš uveren u to da govorim samo ono što stvarno osećam.“

„Uveren sam,“ rekao je kapetan, ,,i odajem ti priznanje na najvećoj mogućoj iskrenosti. I sam sam zainteresovan za budućnost te čestite mlade devojke, tako da poželim da će se ona uveriti da njenog dragog nema više, i tako bolje proći, (što sam siguran i da hoće), ako postane tvoja žena; sve što možemo saznati o tom Indžestriju naizgled dokazuje da on nije baš najpouzdanija ličnost na svetu i možda nije baš prikladna vrsta čoveka za nju. U svakom slučaju, ona, naravno, može misliti drugačije, a on sasvim iskreno može misliti da će učiniti srećnom takvu devojku kao što je Džoana Oukli.“

„Zahvaljujem ti na ljubaznom mišljenju o meni, prijatelju moj, ali...“

,,Pst!“, reče kapetan iznenada. „Pst! Pogledaj berberina!“

„Berberina? Svinija Toda?“ ,,Da, da, eno ga; zar ga ne vidiš? Eno ga, izgleda kao

da je došao sa dugog puta. Šta li je radio, pitam se? Zamazan je blatom.“

Da, tamo je bio Svini Tod, otvarao je svoju radnju spolja, ključem koji je nakon mnogo preturanja izvukao iz džepa; i, kao što je kapetan rekao, zaista je izgledao kao da je došao sa dalekog puta, pošto je bio uprljan blatom, a njegov celokupni izgled bi svakog uverio kako je on morao provesti veći deo ranog jutra na kiši kakva ume da pada u Londonu i njegovom predgrañu.

I bilo je tako, jer nakon što je ostao sa nadzornikom

ludnice u nadi da će nevreme koje je nastalo popustiti, bio je prisiljen da najzad sasvim odustane od takvog mišljenja i, pošto se nije mogao naći nikakav prevoz, imao je zadovoljstvo, ako se to tako može nazvati, da hoda do kuće po blatu do kolena kroz taj prljavi kraj.

Ipak, bilo je izvesnog zadovoljenja za njega u osećaju da se oslobodio Tobijasa, koji je zbog pretresa kuće, postao zaista izuzetno nezgodan i, možda, najozbiljniji neprijateljkog je Svini Tod ikada imao.

,,Ha!“, reče on kad je video svoju radnju u Ulici Flit, ,,Ha! Gazda Tobijas je na sigurnom; neće mi više praviti neprilike, to je sasvim jasno. Kako je čudesno zgodna stvar imati prijatelja kakav je Fog, koji će za razumnu svotu učiniti toliko toga da čoveka oslobodi neugodnog tereta. Sasvim je moguće da me dečak mogao upropastiti. Želeo bih da se sada usudim i iskoristim priliku sa sredstvima koja sam dobio od biserne ogrlice udruženim sa ostalim zalihama i napustim posao. Tako ne bih bio obavezan da se upuštam u rizik i nevolje sa uzimanjem još jednog šegrta.“

Da, Sviniju Todu bi sada bilo drago da odmah i zauvek zatvori svoju radnju u Ulici Flit, ali plašio se da će se Džon Mandel, kad uvidi da se njegova mušterija ne vraća da otkupi svoje bisere, odlučiti da ih proda i da će tada njihova velika lepota i ogromna vrednost privući mogo pažnje. U tom slučaju bi mogao da istupi neko ko zna mnogo više o njihovoj prethodnoj istoriji od njega samog.

„Moram ostati pritajen,“ mislio je on, „iako sam bio prilično dobro prerušen i uopšte nije verovatno da bi iko - ne, čak ni tačni Džon Mandel lično - u Sviniju Todu, sirotom brici iz Ulice Flit, prepoznao plemića koji je došao da u kraljičino ime pozajmi osam hiljada funti na račun biserne ogrlice. Ipak, postoji slaba mogućnost da bude opasnosti i ako će biti gužve u vezi sa dragim kamenjem, bolje je da ostanem prikriven dok se ta gužva sasvim ne okonča.“

Ovo je nesumnjivo bila zadivljujuća taktika Svinija Toda, koji, iako je otkrio da je postao bogataš, nije uradio kao što rade mnogi ijudi kad pronañu nešto prijatno i zanimljivo - nije zaboravio svu onu mudrost i odmerenost koja ga je uvela u tu klasu ljudi kojim se najviše zavidi.

Trebalo mu je nekoliko minuta pre nego što je uspeo da nañe ključ kojim je otvarao svoja ulična vrata, ali na kraju je uspeo u tome i nestao spred očima pukovnika i njegovog prijatelja u unutrašnjost svoje kuće. Vrata za njim su se smesta ponovo zatvorila.

,,Pa,“ rekao je pukovnik Džeferi, „šta ti misliš o tome?“

,,Ne znam šta da mislim, osim da je tvoj prijatelj Tod bio izvan grada, kao što to stanje njegovih čizama više nego dovoljno pokazuje.“ „Zaista pokazuje, a on izgleda kao da je išao daleko, pošto blato na njegovim čizmama nije londonsko blato.“

„Sigurno da nije; ono potiče negde iz daleka. Ali pogledaj, on ponovo izlazi.“

Svini Tod je krupnim koracima izašao iz kuće, ovaj put gologlav i krenuo da podiže kapke na izlozima svoje radnje, a pošto ih je bilo samo tri, završio je sa tim za nekoliko sekundi i ponovo je ušao unutra noseći kapke, zajedno sa gvozdenom šipkom kojom ih je zaglavljivao.

Ovo je bio uobičajeni postupak koji se odigravao pri otvaranju radnje Svinija Toda, a jedino što je iznenadilo naše prijatelje na prozoru gostionice, bilo je to da se Tod, iako je imao šegrta, spustio tako nisko da bude koristan i otvori sopstvenu radnju. Momku nije bilo ni traga, iako je sigurno bilo vreme za njegovo šegrtovanje; Tod, isto tako sigurno, nije bio vrsta čoveka koji bi bio tako popustljiv prema dečaku kog je zaposlio da bude na sve načine koristan, da bi mu dopustio da dolazi kada je sav prljavi posao u rano jutro završen.

Ipak, po svemu sudeći bilo je tako, pošto se sada Tod pojavio s metlom u ruci, metući radnju s žustrinom i žestinom koja je govorila da nije obavljao taj sa posao baš

velikim zadovoljstvom. „Gde bi dečak mogao da bude?“, rekao je kapetan.

„Znaš, koliko god malo razloga mogu imati za takvu pretpostavku, ne mogu a da u glavi nekako ne povezujem Todovo odsustvovanje iz grada sa dečakovim jutrošnjim nepojavljivanjem.“

„Zaista! Podudarnost je zanimljiva, pošto su i moje misli u vezi sa tim slične, a što više razmišljam sve više sam uveren da mora da je tako i da će naša straža biti potpuno uzaludna. Da li je verovatno - iako je sasvim moguće da je tako - da je zločinac otkrio da smo postavljali pitanja dečaku i pomislio kako treba da mu oduzme život?“

„Hajde da ne idemo tako daleko u pukim nagañanjima.“, reče kapetan. „Prisetimo se da još uvek, šta god sumnjali, mi ništa ne znamo, i da puka činjenica da nismo bili u stanju pratiti Tornhilov trag dalje od brijačnice neće biti dovoljna za podizanje utemeljene optužbe.“

,,Ja to sve znam i osećam kako moramo biti izuzetno oprezni, a, ipak, u mom umu sve ove okolnosti iz dana u dan poprimaju sve groznije naznake izvesnosti i već posmatram Toda kao ubicu.“

,,Da li da nastavimo svoju stražu?“ „Teško mogu da vidim neku korist u tome. Možda

možemo videti neka zbivanja koja nas mogu zanimati, ali imam jak utisak da sigurno nećemo videti dečaka kog želimo. U svakom slučaju, berberin, kao što vidiš, već ima mušteriju.“

Kad su pogledali preko puta, videli su dobro obučenog čoveka za kog se, po izvesnom držanju i utisku koji je odavao, moglo zaključiti da nije Londonac. Više je podsećao na nekog dobrostojećeg sitnoposednika, koji je došao u grad da isplati ili podigne neki novac, a dok je prolazio pored radnje Svinija Toda, moglo se videti kako se trlja po bradi, kao da u sebi razmatra da li treba da se obrije.

To razmatranje, ako ga je bilo, završilo se potvrdom da je brijanje potrebno, pošto je on ušao u Todovu radnju, kao prva mušterija koju će imati tog jutra.

S mesta na kom su se pukovnik i kapetan nalazili, nisu mogli da vide unutar Todove radnje čak i pored toga što su vrata bila otvorena, ali videii su da se ta vrata zatvaraju nakon što je mušterija provela unutra nekoliko minuta, tako da bi za njih, čak i da su bili blizu, čitava unutrašnjost brijačnice bila skrivena.

Nisu osećali veliko zanimanje za čoveka, koji je ušao u radnju Svinija Toda, ali kada je prošlo daleko više vremena nego što je potrebno za brijanje, a on se nije pojavio napolju, počeli su da se osećaju pomalo nelagodno.

Kada je ušao drugi čovek i zadržao se unutra samo nekih pet minuta pre nego što je izašao obrijan, a prvi čovek se još nije pojavio, nisu znali šta da misle o tome i ćutke su gledali jedan u drugog nekoliko trenutaka. Najzad je pukovnik progovorio:

„Prijatelju moj, da li smo do sada čekali ni za šta? Šta se moglo desiti sa onim čovekom kog smo videli da ulazi u berbernicu, ali koji, čini mi se da obojica osećamo kako smo u stanju zakleti se u to, uopšte nije izašao?“

„Mogao bih da se zakunem; i, do kakvog zaključka možemo da doñemo?“

„Nikakvog, osim da je tamo dočekao svoju smrt i da je, kakva god mogla biti njegova sudbina, to ista sudbina kakvu je doživeo jadni Tornhil. Ne mogu to više da izdržim. Hoćeš li ostati ovde i pustiti me da idem sam?“

,,Ni za šta na svetu - ti bi utrčao u nepoznatu opasnost; ne možeš znati kakve moći da čini zlodela poseduje taj čovek. Nećeš ići sam, pukovniče, nikako nećeš, ali nešto mora da se uradi.“

„Slažem se, a ipak to sigurno ne sme biti očajnički potez o kakvom ti premišljaš.“

„Očajnički hitne situacije zahtevaju očajničke mere.“ ,,Da, u opštem principu se takoñe i u tome slažem sa

tobom, pukovniče, ali ipak mislim da se u ovom slučaju usled prenagljivanja sve može izgubiti, a ništa postići. Imamo posla s nekim ko je po svemu suñeći oštrouman i pritajen, a ako se išta može postići nasuprot njegovim željama, to se ne može uraditi otvorenim nastupom kakav bismo, sam po sebi, u uobičajenim okolnostima, i ti i ja rado prihvatili.“

,,No dobro,“ reče pukovnik, „neću i ne mislim da kažem da nisi u pravu.“

„Znam da jesam - siguran sam da jesam, a sada me saslušaj: mislim da smo u ovoj stvari otišli i te kako predaleko bez ikakve pomoći i da je vreme da u zaplet uključimo i neke druge.“

,,Ne shvatam na šta misliš „Uskoro ću objasniti. Mislim da bi, ako se u nastavku

ovog poduhvata, koji u mojoj svesti svakog trenutka postaje sve ozbiljniji, tebi i meni bilo šta dogodi, bilo apsolutno zastrašujuće pomisliti da bi to bio kraj priče.“

„Tačno, tačno; a jadna Džoana i njena prijateljica Arabela, šta one mogu da urade?“

„Ništa, osim da se izlože velikoj opasnosti. Hajde, hajdemo sada pukovniče, drago mi je što vidim da jedan drugog bolje razumemo u ovom poslu; naravno da si čuo za sera Ričarda Blanta?“

„Ser Ričard Blant - Blant - o, misliš na sudiju?“ „Tako je; predlažem da sa njim poverljivo i nasamo

porazgovaramo o ovoj stvari - da ga upoznamo sa svim okolnostima i prihvatimo njegov savet šta da uradimo. Posledica prepuštanja ovog pitanja u njegove ruke će u svakom slučaju biti da, ako išta budemo pokušali i budemo nadvladani silom ili prevarom, nećemo stradati, a da nikako ne budemo osvećeni.“

„Tvoj predlog ima sasvim razumno opravdanje.“ „Znam da je tako, kad razmisliš o tome. O, pukovniče

Džeferi, ti si biće koje se previše prepušta impulsu.“ ,,Pa,“ rekao je pukovnik napola šaljivo, „moram reći

da mislim da ta optužba ne bi trebalo da doñe od tebe, jer

sam te viñao da neke stvari radiš prilično impulsivno." „Nećemo se raspravljati o tome; ali pošto si se složio

sa mnom o ovom pitanju, nećeš imati primedbi da odmah kreneš sa mnom kod sera Ričarda Blanta?“

,,Ni najmanje; nasuprot tome, ako išta uopšte treba da se uradi, za ime božije, daj da to uradimo brzo. Potpuno sam ubeñen da je u toku neka strašna tragedija i da ćemo, ako mere koje preduzmemo ne budu krajnje žustre, zakasniti da predupredimo njen zlokobni uticaj na sudbine onih za koje smo se tako duboko zainteresovali.“

„Slažem se, slažem se! Poñi sa mnom i hajde da na kratko vreme, ostavimo gospodina Toda i njegovu radnju da se brinu sami o sebi, dok mi ne preduzmemo delotvorne mere da ga opkolimo. Zašto oklevaš?“

,,Ne oklevam. Kao da me neki tajanstveni uticaj drži zakovanog na ovom mestu.“

„Neka tajanstvena budalaština! Pa ti postaješ sujeveran, pukovniče.“

,,Ne, ne! Pa, čini mi se da moram krenuti sa tobom. Veruj da mi je bio potreban čist razum da me natera na odustajanje od nade da bih došao do nekog važnog otkrića ulaskom u radnju Svinija Toda.“

,,Da, možda bi otkrio nešto važno, a pretpostavi samo da bi otkrio kako je on ubio neke od svojih mušterija. Ako je to uradio, možeš biti siguran da se takav čovek dobro pobrinuo da to uradi temeljito, a tvoje otkriće bi možda stiglo malo prekasno. Razumeš li to?“

„Razumem, razumem. Hajde, pošto pouzdano tvrdim da, ako vidimo još ikoga kako ulazi u brijačnicu, ja neću moći da se oduprem tome da smesta pojurim tamo i podignem uzbunu.“

Nesumnjivo je bilo dobro što pukovnikov prijatelj nije bio poletan kao što je bio on, inače bi, po onome što zaista znamo o Sviniju Todu, i po onome u šta sumnjamo, Džeferi mogao upasti u najveću moguću opasnost. Tako bi, umesto da bude u položaju da pomogne drugima u razotkrivanju tajni povezanih sa kućom Svinija Toda, on

sam mogao doći u situaciju kad mu se ne može pomoći, i postao i sam jedna od tih tajni.

Ali nije se tako dogodilo.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE Tobijas pokušava da izañe iz ludnice

Nemamo srca da nametnemo čitaocu svest o užasnom stanju jadnog Tobijasa.

Zasigurno nijedna od dramskih ličnosti iz naše priče nije propatila toliko kao on; stoga osećamo da je neka vrsta dužnosti da razmotrimo nešto od njegovih misli i osećanja koja su ga obuzimala dok je ležao u bednoj ćeliji, u ludnici u Pekam Raju.

Naravno da je Tobijas Rag bio duševno zdrav koliko bi jedan običan hrišćanin samo poželeo za sebe, kad ga je zlikovac Svini Tod strpao u kočiju da ga poveze u ustanovu gospodina Foga; ali, ako bi ikakvim vešto smišljenim procesom ljudski intelekt mogao da bude srušen sa svog prestola, zasigurno bi se taj proces morao sastojati iz toga da se duševno zdrava osoba smesti u sanatorijum za umobolne.

Za maštu jednog dečaka, i to dečaka čija je mašta bila živa kao kod jadnog Tobijasa, ludnica je morala biti ispunjena samim užasom. Veće iskustvo, koje omogućava osobama zrelijih godina da odbace od sebe većinu

nestvarnih predstava, koje su se naizgled tako čudno nastanile u umu mladog Tobijasa, on još nije bio stekao; zato nije nikakvo čudo što je za njega trenutna situacija bila situacija bolne i užasne patnje i bede.

Dugo je ležao u sumornoj ćeliji nalik na tamničku, u koju je bačen dokje bio u nekakvoj omamljenosti, koja je možda predskazivala stvarno ludilo, a možda i nije; iako su svakako sve okolnosti predskazivale da će zaista biti tako. Mnoge duge sate on nije pomerio ni ruku ni nogu, a pošto je deo taktike gospodina Foga bio, kako je sam rekao, da dopusti da podrum učini svoje, nikada nije ometao mir ili san svojih pacijenata, napadno nudeći neko okrepljenje. Tobijas je tako, da je rešio da ostane nepomičan kao indijski fakir, mogao da umre u istom položaju, a da ga niko uopšte i ne uznemiri.

Bilo bi sasvim nemoguće opisati nadrealne misli i prizore koji su za to vreme prolazili Tobijasu kroz um. Izgledalo je kao da je njegov intelekt uvučen u začarane vode nekog vrtloga i da su svi različiti prizori i zbivanja koji bi, u uobičajenim okolnostima, bili jasni i vidljivi, bili zajedno izmešani u nerazmrsivo klupko.

Usred svega ovoga, počeo je da bude svestan jednog izdvojenog utiska ili osećaja - da neko peva tihim, blagim glasom, negde veoma blizu njega.

Ovaj osećaj, koliko god bio čudan na takvom mestu, svakog trena je postajao jači, dok najzad nije počeo da svojom jačinom u sebe uvlači skoro sve druge i on se postepeno osvestio iz omamljenosti koja ga je bila obuzela. Da, neko je pevao. Bio je to ženski glas, u to je bio siguran; a kako je njegova svest bivala sve jače obuzeta tim predmetom razmišljanja, a njegove čulne sposobnosti počinjale da se ispoljavaju u punoj meri, njegov intelekt je sveukupno počeo zdravije da deluje.

Nije mogao da razazna reči pesme, ali sam glas je bio veoma lep i melodičan. Dok je Tobijas slušao, osećao je kao da groznica u njegovoj krvi slabi i da zdravije misli preuzimaju mesto onih zbrkanih izmišljotina koje su do

tada ispunjavale njegov mozak. „Kakav mio zvuk!“, rekao je on. „O, nadam se da će se

to pevanje nastaviti. Osećam se srećnije kada ga čujem. Kakva divna muzika! O, majko, majko, kada bi samo mogla da me sada vidiš!“

Prekrio je rukama oči, ali nije mogao da zaustavi navalu suza koje su iz njih tekle i probijale se kroz njegove prste. Tobijas nije hteo da plače, ali te suze, nakon svih užasa noći, i te kako su bile dobre za njega, osećao se mnogo bolje nakon što ih je prolio. Štaviše, glas je nastavio da peva bez prekida.

,,Ko bi to mogao biti,“ mislio je Tobijas, ,,ko se ne umara od tolikog pevanja?“

Pevač je i dalje nastavljao, ali s vremena na vreme je Tobijas osećao ubeñenost da se poneki veoma divalj ton mešao sa običnom melodijom; to je u njegovom umu podstaklo sumnju od koje je drhtao: da je pevač lud.

„Mora da je tako,“ reče on. „Niko pri zdravom razumu ne bi mogao ni hteo tako dugo da nastavi s pevanjem odlomaka pesme. Avaj, avaj, to je neko ko je zaista lud i doživotno zatvoren na ovom užasnom mestu; doživotno sam rekao, a zar nisam i ja takoñe ovde zatvoren doživotno? O, upomoć, upomoć, upomoć!“

Tobijas je dozivao tako glasno da ga je čuo pevač onih divnih stihova, koji su ga privremeno umirili i pribrali i stihovi koji su prethodno podsećali na najblažu i najlepšu melodiju iznenada su se pretvorili u najgroznije krike kakvi se samo mogu zamisliti.

Uzalud je Tobijas pokrivao rukama uši da ne čuje užasne zvuke. Nije mogao da ih ne čuje, nego su se oni zarivali u svaku ćeliju njegovog mozga, skoro ga izluñujući svojom silinom.

Sada je začuo neke promuklije tonove i jedan glasan, grub muški glas je rekao:

„Šta je, hoćeš bič ovako rano ujutro? Bič, razumeš li šta je to?“

Ove reči je propratio prasak šibe, a to je verovatno bio

teški kočijaški bič. Onda su krici zamrli u dubokom stenjanju, a svaki taj zvuk se usecao duboko u srce jadnog Tobijasa.

„Nikada neću moći da živim okružen ovim užasima,“ rekao je on, ,,o, zašto me odmah ne ubiju? To bi bilo mnogo bolje i mnogo milosrdnije. Nikako ne mogu ovde da poživim duže. Upomoć, upomoć, upomoć!“

Kad je uzviknuo reči upomoć, zasigurno ni najmanje nije mislio da će dobiti ikakvu pomoć, nego su to bile reči koje su mu odmah same sišle sa usana; tako je on dozivao iz sve snage da bi privukao nečiju pažnju, jer je usamljenost i skoro potpuna tmina mesta na kom se nalazio, počela da ga ispunjava obnovljenim očajanjem.

U ćeliji se pojavila slaba svetlost, po kojoj je mogao da raspozna dan od noći; odakle je ta slaba svetlost dopirala nije mogao da odredi, pošto uopšte nije video nikakav prozorčić ni otvor; ipak je bio svestan da se njegove oči nisu potpuno privikle na mrak ćelije, inače bi video da odmah ispod plafona postoji uski prorez, sigurno ne širi od onog prostora koliki je potreban da čovek kroz njega provuče ruku, iako dug nekih četiri ili pet stopa. Iz hodnika na koji je prorez izlazio dopirala je prigušena i indirektna svetlost, koja je tamu Tobijasove ćelije činila malo prozirnijom.

U nekoj vrsti očajanja, ne mareći kakve bi mogle da budu posledice, Tobijas je nastavio da glasno doziva pomoć i nakon otprilike četvrt časa čuo je teški zvuk koraka.

Neko je dolazio; da, nesumnjivo je neko dolazio i on neće biti ostavljen da izgladni do smrti. O, kako je sada pažljivo osluškivao svaki zvuk, koji je ukazivao na približavanje toga nekog ko je dolazio u njegovu tamnicu.

Sada je čuo kako se brava otključava i tešku gvozdenu rezu kako se izvlači uz zveket.

„Upomoć, upomoć!“, povikao je on ponovo, „upomoć, upomoć!“ Plašio se da, ko god to bio, može ponovo da se povuče, nakon što mu se toliko približio.

Vrata ćelije su se širom otvorila i prva potvrda činjenice da je njegove krike neko čuo, bio je udarac bičem, koji bi mu, da ga je pogodio punom snagom kao što je bila namera, naneo ozbiljne povrede.

„Dakle, već hoćeš bič?“, rekao je isti glas koji je prethodno čuo.

„O ne, milost, milost,“ rekao je Tobijas. ,,A, sada ćemo tako, zar ne? Reći ću ti kako ćemo,

ako ovde budemo imali još nekog uznemiravanja: ovo je sredstvo za utišavanje koje uvek koristimo. Šta misliš o tom argumentu, ha?“

Dok je govorio, čovek je glasno prasnuo bičem kroz vazduh i potvrdio istinitost tog argumenta nateravši jadnog Tobijasa na apsolutnu tišinu. Dečak je zapravo toliko drhtao da nije mogao da govori.

„Dakle, momče,“ dodao je čovck, „mislim da smo se razumeli. Šta hoćeš?“

,,O, pustite me odavde,“ rekao je Tobijas, „pustite me odavde. Ništa neću reći. Kažite gospodinu Todu da ću raditi sve što on želi i ništa neću reći, samo me pustite sa ovog užasnog mesta. Smilujte se na mene - ja uopšte nisam lud - zaista nisam.“

Čovek je zatvorio vrata, zviždućući živahnu melodiju.

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Dvorište ludnice i Tobijasov novi prijatelj

Ovaj čovekov nagli odlazak je bio neočekivan za Tobijasa, koji je mislio da je praksa da se ljudi hrane, čak i kad su zatvoreni na ovakvom mestu; ali nepristojni odlazak čuvara, koji nije čak ni pomenuo ništa o doručku, počeo je Tobijasa da navodi na pomisao da je plan da ga umore glañu; ipak je to bilo nemoguće, pošto je njega bilo lako ubiti ako bi oni to samo poželeli!

„0 ne, ne,“ ponavljao je on sam za sebe, „sigurno me neće ostaviti da umrem od gladi.“

Dok je izgovarao ove reči, čuo je kako opet počinje žalostivo pevanje i nije mogao da ne misli kako to zvuči kao neki rekvijem za mrtve i da je to znak da su mu dani odbrojani.

Ponovo je počeo da ga obuzima očaj i, uprkos divljačkim pretnjama čuvara, ponovo bi glasno pozvao u pomoć da nije postao svestan nekih koraka u blizini.

Napregnuvši sluh najviše što je mogao, čuo je mnoga vrata koja se otvaraju i zatvaraju, a ponekad, kad bi se otvorila, čuo se krik i udarci biča, koji bi uskoro uspevali da priguše sve ostale zvuke. Tobijasu se učinilo, i to ispravno, da pitomci ove krajnje užasne ustanove žive kao

divlje zveri, hranjene u svojim kavezima. Zatim je pomislio koliko je čudno da se uopšte mogu pronaći ljudska bića koja bi da rade u ovakvoj ustanovi. Pre nego što je Tobijas došao do ovog zaključka, vrata njegove sopstvene ćelije su se pokrenula na svojim zarñalim šarkama.

Bljesnulo je svetlo, a onda je ušao čovek noseći u ruci baštensku kofu s dugačkim levkom, napunjenu vodom. Taj levak je gurnuo Tobijasu u usta, a ovaj se plašio da će, ako ne bude pio, proći dosta vremena pre nego što ponovo dobije priliku za to, pa je progutao malo, ne baš ukusne, ustajale vode, kako se njemu činilo.

Zatim mu je pred noge bačen prepečen tvrd hleb smeñeg izgleda i vizita je nameravala da krene iz njegove ćelije, ali on nije mogao da ne progovori i rekao je glasom punim smernog preklinjanja:

„0, nemojte me držati ovde. Pustite me i neću reći ništa o Todu. Odmah ću otići na more, ako me pustite sa ovog mesta, stvarno hoću, ali ovde ću zaista da poludim.“

„Ovo je dobro, Votsone, zar ne?“, rekao je gospodin Fog, koji je učestvovao u viziti.

„Odlično, gospodine. Bog Vas sačuvao njihove lukavosti koja je veća nego bilo koja druga na svetu, gospodine, iznenadili biste se šta mi ponekad kažu.“

„Ali, ja nisam lud, zaista nisam lud,“ povikao je Tobijas.

„0, plašim se da je to težak slučaj,“ rekao je Fog, „najjači dokaz ludila, po mom mišljenju Votsone, jeste ludakovo neprestano ponavljanje izjave da on nije lud. Zar i ti ne misliš tako, Votsone?“

„Naravno, gospodine, naravno.“ ,,Ah! I mislio sam da ćeš se složiti, ali pretpostavljam

da pošto je ovo samo dečak možemo i da ga ne okujemo u lance; osim toga, znate da je danas dan za inspekciju, kad nam u posetu dolazi neka penzionisana stara budala od lekara.“

„Da, gospodine,“ reče Votson cereći se, ,,da napiše izveštaj kako se sve propisno obavlja.“

„Tačno tako. Ko će da nam doñe ovog puta, šta misliš? Uvek im plaćam po deset gvineja.“

,,Pa, gospodine, mogao bi biti stari doktor Popldžoj, ima osamdeset četiri godine i napola je slep; prihvatiće to kao veliki znak pažnje, stvarno hoće, a nema sumnje da ga lako možemo obmanuti.“

„Usuñujem se da kažem da možemo. Ja ću se pobrinuti za to; on će doći u dvanaest sati, Votsone. Pobrinućeš se da sve bude spremno, naravno, znaš već, obavi sve uobičajene pripreme.“

Tobijas je bio iznenañen što su odlučili da pred njim

govore tako otvoreno, ali očajan kakav je bio, nije bio svestan koliko je u potpunoj vlasti gospodina Foga i koliko je potpuno bio odvojen od svake ljudske samilosti.

Tobijas ništa nije rekao; ali nije mogao da ne misli da, koliko god star i glup lekar kog su pomenuli mogao biti, sigurno je postojala nada da bi mogao biti sposoban da utvrdi Tobijasovo savršeno mentalno zdravlje.

Ali, lukavi gospodin Fog je savršeno dobro znao šta smera da uradi i kada se povukao u svoju sobu, napisao je sledeću poruku za doktora Popldžoja, koji je bio penzionisani lekar i kupio je kuću u komšiluku. Poruka govori sama za sebe, budući najbolji uzorak licemerja kakav smo uopšte mogli da iznesemo pred naše čitaoce:

Sanatorijum, Pekam. Gospodine - verovatno ćete moći da prepoznate moje

ime kao ime nadzornika sanatorijuma za umobolne u ovom kraju. U skladu sa dužnim poštovanjem prema bezbednosti ove najnesrećnije klase u našoj zajednici, koja je poverena na moju brigu, jedva čekam da uz blagoslov božanskog proviñenja, koliko je moguće popravim, blagim pristupom, tu najpotresniju od svih nesreća — ludilo. Navika mi je da jednom godišnje pozovem nekog iskusnog, sposobnog i prosvećenog lekara da pogleda moje pacijente (prilažem novčanu nadoknadu) - lekara koji nema nikakve veze sa

ustanovom i stoga ne može da bude pristrasan. Ako biste mi Vi, gospodine, učinili uslugu, otprilike u

dvanaest sati na današnji dan, da obavite kratku inspekcijsku posetu, smatrao bih to velikom čašću, kao i velikom uslugom.

Verujte mi, gospodine, da ću biti, uz najdublje poštovanje, Vaš najskromniji i najodaniji sluga,

O. D. Fog. Za gospodina Dr Popldžoja Ova je poruka, kao što se i moglo očekivati, dovela

starog, delimično slepog, penzionisanog doktora Popldžoja u sanatorijum, a gospodin Fog ga je primio na zvaničan način i veoma ozbiljno, govoreći skoro sa suzama u očima: „Dragi moj gospodine, cilj celokupnog mog postojanja je u nastojanju da ublažim muke umobolnika koji su morali da budu zatvoreni i želim da ovu inspekciju moje ustanove Vi obavite da bih tako, kad doñe vreme, mogao da stanem čist pred ceo svet - naravno da sam pred svojom savešću ja uvek čist; ako Vaš izveštaj bude povoljan u vezi sa tretmanom nesrećnih osoba koje imam ovde, ni najblaži dašak trača neće moći da dopre do mene.“

„0 da, da,“ rekao je govorljivi stari lekar, ,,ja - ja - vrlo dobro - o, da - kh, kh - muči me blagi kašalj.“

„Veoma blag, gospodine. Hoćete li, kao prvo, pogledati jednu od spavaonica umobolnih?“

Doktor je pristao, a gospodin Fog ga je poveo u veoma udobnu spavaonicu, za koju je stari gospodin izjavio da je zaista veoma zadovoljavajuća, a kad su se vratili u prostoriju u kojoj su već bili, gospodin Fog reče: ,,No, onda, gospodine, sve što treba da uradimo je da izvedemo pacijente, jednog po jednog, pred Vas, što brže možemo, tako da ne bismo trošili više Vašeg dragocenog vremena nego što je neophodno; svako pitanje koje ćete možda hteti da postavite, (a ja ću biti uz vas), nesumnjivo će moći da Vam da naznake o svakom slučaju koji će Vam možda posebno privući pažnju.“

„Tačno, tačno. Ja - ja - sasvim ispravno. Kh - kh.“ Starca su smestili na počasno mesto, a na stolicu su

postavili udobne jastučiće; a on je sve ukupno bio tako zadovoljan sa deset gvineja i laskanjem gospodina Foga, pošto mu niko nije dao neki honorar poslednjih petnaest godina, da je bio sasvim spreman da bude beslovesna alatka u rukama nadzornika ludnice na bilo koji način koji bi ovaj odabrao da mu naloži.

Nema potrebe da nastavljamo sa opisivanjem

pregleda raznih nesrećnika koji su izvedeni pred starog doktora Popldžoja; dovoljno će nam biti da čitaocu izložimo pregled Tobijasa, koji je naša glavna briga, iako istovremeno ne prestajemo da iskreno saosećamo sa svima onima koji su u to vreme bili prepušteni nezi i milosti gospodina Foga.

Otprilike pola sata posle podneva, vrata Tobijasove ćelije je otvorio gospodin Votson koji je, ulazeći, zgrabio dečaka za okovratnik i rekao: „Slušaj me, momče moj! Ideš pred lekara i što manje kažeš to bolje. Govorim ti zbog tvog vlastitog dobra; ne možeš uraditi ništa dobro za sebe, ali možeš sebi naneti veliku štetu. Znaš da ovde imamo kočijaški bič. Polazi.“

Tobijas nije rekao ni reči u odgovor na ovaj besplatan

savet, nego je zaključio da će lekar, ako nije potpuno gluv, čuti šta on ima da kaže.

Ipak, pre nego što je nesrećni dečak doveden u sobu gde je čekao stari doktor Popldžoj, celog su ga oprali i iščetkali, da bi predstavljao znatno povoljniji prizor nego što bi to bio slučaj da je doveden u svom prljavom stanju, u kakvom je izveden iz nečiste ćelije u ludnici.

„Naravno, naravno da hladnokrvna drskost ne može da ide dalje od ovoga,“ mislio je Tobijas, ,,ali obratiću se lekaru, pa makar moj život bio žrtvovan zbog toga što ću uraditi. Da, odlučan sam da to uradim.“ Sledećeg minuta je bio u sobi, licem u lice sa gospodinom Fogom i

doktorom Popldžojem. „Šta- šta? Kh- kh!“, kašljao je stari doktor, „dečak,

gospodine Fog, tek dečak. Bože moj! Ja - ja - kh - kh! Ovaj moj kašalj je malo nezgodan. Mislim, danas - kh, kh!“

,,Da, gospodine,“ rekao je gospodin Fog, duboko uzdahnuvši i praveći se kao da briše suzu iz oka, „pred Vama je, evo, puki dečak. Uvek sam dirnut kad pogledam u njega, doktore. Znate, i mi smo jednom bili dečaci, i pomisao da je božanstvena varnica inteligencije ugasnula u nekom tako mladom dovoljna je da svako osećajno srce počne da se grči u agoniji. Ovaj dečak je doktore, ipak, samo monomanijak. Uobrazio je da je neko po imenu Svini Tod ubica i da je on otrkio njegova zla dela. Po svim ostalim pitanjima on je dosta razuman; ali što se tiče ovoga, kao i njegovog pretpostavljenog oslobañanja iz duševne bolnice, potpuno je manijakalan.“

,,To nije istina, gospodine, to nije istina!“, rekao je Tobijas iskoračivši napred. „0, gospodine, ako Vi niste neko od stvorenja iz ovog užasnog mesta, preklinjem Vas da me saslušate i dopustite da pravda bude izvršena.“

“O, da-ja-ja-kh, kh! Naravno-ja-kh!“ „Gospodine, ja nisam lud, ali su me strpali ovde jer

sam postao opasan po bezbednost zločinaca.“ „0, zaista! Ah - o, da.“ ,,Ja sam siromašni dečak, gospodine, ali mrzim zločin

i zato što sam otkrio da je Svini Tod ubica, strpali su me ovde.“

„Čujete ga, gospodine,“ reče Fog, ,,baš kao što sam rekao.“

“O, da, da. Ko je Svini Tod, gospodine Fog?“ ,,0, gospodine, ne postoji takva osoba na ovom svetu.“ ,,A, tako sam i mislio - tako sam i mislio - tužan

slučaj, zaista veoma žalostan. Umiri se, dečače moj, i gospodin Fog će uraditi sve što se za tebe može uraditi, uveren sam u to.“

“O, kako možete biti tako glupi, gospodine," kriknuo je Tobijas, ,,da Vas prevari čovek koji Vas pretvara u puki

instrument da prikrije svoje zločinstvo? Ono što kažem je istina, a ja nisam lud!“

„Mislim, doktore Popldžoj,“ rekao je Fog uz osmeh, ,,da bi bio potreban zantno lukaviji čovek od mene da prevari Vas; ali Vi vidite, gospodine, da je za tili čas dečak potpuno pomahnitao, kao što već jeste. Da li da ga vodim?“

,,Da, da-jadno momče.“ „Čujte me - o čujte me,“ vrištao je Tobijas.

„Gospodine, na svojoj samrtnoj postelji ćete se možda kajati zbog današnjeg posla - ja nisam lud - Svini Tod je ubica - on je berberin u Ulici Flit - ja nisam lud!“

„Žalosno je ovo, gospodine, zar ne?“, rekao je Fog ponovo se trudeći da obriše suzu iz oka. „Veoma žalosno.“

“O! Veoma, veoma.“ „Votsone, vodi jadnog Tobijasa Raga, ali postupaj sa

njim veoma blago i ostani malo sa njim u njegovoj lepoj i udobnoj sobi, pokušaj da ga utešiš; govori sa njim o njegovoj majci, Votsone, i prizovi ga razumu, ako možeš. Avaj, jadno dete! Moje srce krvari kad ga vidim. Ja nisam sasvim odgovarajuća osoba za ovaj poziv, doktore, trebalo bi da budem od tvrñeg materijala, zaista bi trebalo.“

,,Pa,“ rekao je gospodin Votson dok je besnim udarcem noge uterivao jadnog Tobijasa kroz vrata njegove ćelije, „koliko si samo dobra sebi učinio!“

Dečakovo strpljenje je bilo istrošeno; podneo je sve što je mogao da podnese, a ova poslednja uvreda ga je razbesnela. Okrenuo se brzinom misli i zgrabio gospodina Votsona za grlo.

Taj napad je bio tako iznenadan, a ovaj gospodin je bio toliko potpuno nespreman na njega, da je pao u hodnik tako udarivši glavom o kameni pod da je skoro izgubio svest; a pre nego što je iko mogao da mu priskoči u pomoć, Tobijas je izudarao i izgrebao njegovo lice da su se njegove crte jedva mogle razažnati, a jedno oko mu je naizgled bilo u veoma gadnom stanju.

Buka izazvana ovim napadom je uskoro na to mesto

privukla gospodina Foga, kao i doktora Popldžoja, a ovaj prvi je strgnuo Tobijasa sa njegove žrtve, jer je naizgled nameravao da počini ubistvo.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Savetovanje pukovnika Džeferija sa sudijom

Savet koji je pukovniku Džeferiju dao njegov prijatelj je neosporno bio najbolji koji je uopšte mogao da dobije; a u ovakvim okolnostima, bilo bi tek nešto malo manje od apsolutne gluposti zaputiti se u radnju Svinija Toda, a da se prethodno ne preduzmu sve mere predostrožnosti kako bi se omogućila bezbednost takvog postupka.

Ser Ričard je bio kod kuće kada su oni stigli i, s tačnošću poslovnog čoveka, odmah je pažljivo saslušao svoje goste.

Dok je pukovnik, koji je bio govornik u ovom slučaju, nastavljao sa izlaganjem, bilo je očigledno da sudijapostaje duboko zainteresovan, a kada je Džeferi zaključio priču rekavši: „Vi ćete dakle, u svakom slučaju, primetiti da u ovome postoji neka velika tajna,“ on je odgovorio: ,,I krivica, rekao bih.“

„Takvog ste mišljenja, ser Ričarde?“ „Jesam, i te kako.“ „Šta onda predlažete da se uradi? Verujte mi da ne

pitam iz dokone radoznalosti, nego iz čvrste vere da će ono što Vi preduzmete biti pravo rešenje.“

,,Pa, kao prvo, nesumnjivo ću otići da se obrijem u

Todovoj berbernici.“ „Usudićete se na to?“ „O da; ali ne uobražavajte da sam toliko tvrdoglav i

glup da po ovom pitanju preuzimam rizike koji nisu neophodni - neću uraditi nešto tako; možete biti sigurni da ću uraditi sve što je u mojoj moći da se postaram za sopstvenu bezbednost; a da ne mislim kako to mogu izvesti krajnje efikasno, uopšte mi se ne bi dopala takva avantura, nego bih je, nasuprot tome, brižljivo izbegao koliko god mogu, Ponešto smo i pre čuli o gospodinu Todu.“

„Zaista! Nešto u vezi sa zločinom?" ,,Da; jednom je neka dama na ulici umislila nešto

o paru kopči za cipele od veštačkih dijamanata koje je Tod nosio kad je išao na neku gradsku zabavu; vrisnula je i izjavila da su one pripadale njenom mužu, koji je izašao jednog jutra iz svoje kuće u Feter Lejnu da ode na brijanje i nije se vratio. Slučaj je dospeo pred mene, ali kopče su bile previše obične da bi omogućile toj dami da istraje u svojoj tvrdnji; a Tod, koji je zadržao krajnju i nepoljuljanu mirnoću tokom čitavog slučaja, na kraju je, naravno, osloboñen optužbe.“

„Ali, u Vašem umu je ostala sumnja u vezi sa tim?“ „Jeste, više puta sam u mislima razmatrao kakve

bi se mere . mogle preduzeti da se doñe do istine; u svakom slučaju, bio sam zaokupljen drugim, hitnijim slučajevima, ali okolnosti koje ste mi izneli oživele su sva moja prethodna osećanja o tom predmetu; a sad osećam da je to pitanje dospelo pred mene u obliku koji zavreñuje da mu se smesta posveti pažnja.“

Ovo je za pukovnika Džeferija bilo zadovoljavajuće, jer to ne samo da je skinulo veliki teret sa njegovih pleća, nego ga je navelo i da misli kako će zahvaljujući dobro poznatoj sposobnosti sudije, nešto biti postignuto i to veoma brzo. Želeo je da se rasvetli tajna koja je naizgled postajala sve složenija i komplikovanija, što se on više uplitao u nju. Iskazao je

najtopliju zahvalnost sudiji za to što ga je Ijubazno primio, a onda otišao.

Čim je sudija ostao sam, pozvonio je malim ručnim zvoncetom na svom stolu, a na poziv je odgovorio jedan čovek kog je upitao:

,,Da li je Kročit tu?“ „Da, vaše dostojanstvo." „Onda mu reci da hoću da smesta doñe, hoćeš li?“ Kurir se povukao, ali se uskoro vratio vodeći sa

sobom tako grub primerak ljudskog roda kakav se retko može videti na svetu. Bio je visok i čvrst, a lice mu je izgledalo kao da je, zbog višestruko obnavljanih povreda i udaraca, bilo potpuno izgubilo oblik, pošto su njegove crte bile zaista veoma čudno ispremeštane. Iskrivljen izraz tog lica, koji je odavao utisak kao da on uvek sumnja u onog koga gleda, ni na koji način nije povećavao njegovu ličnu draž.

„Sedi, Kročite," rekao je sudija, ,,i saslušaj me bez ijedne upadice.“ Kročit je bio posebno pažljiv slušalac i uopšte nije otvarao usta dok mu je sudija iznosio Džeferijevu priču. Delovalo je kao da sve vreme gleda kroz prozor, nekuda napolje, ali je ser Ričard dobro poznavao taj njegov izraz lica.

Kad je zaključio svoje izlaganje, ser Ričardje dodao: ,,Pa, Kročite, šta misliš o svemu tome? Šta Svini Tod radi sa svojim mušterijama?“

Gospodin Kročit se čudnovato nacerio na jedinstven način, naizgled gledajući kroz prozor, iako je njegov pogled zapravo bio usredsreñenna sudiju, azatimrekao: ,,On ihsreñuje“

„Šta ?“ „Sredi ih, Vaše dostojanstvo, to mi je jasno vidljivo

kao blato u vinskoj čaši, tako reći. Gospod Vas blagoslovio! Bog te pita koliko već dugo mislim da on radi tako nešto, ali nisam hteo da se umešam prenaglo, shvatate “

„Šta savetuješ, Kročite? Znam da se u ovakvom

slučaju mogu pouzdati u tvoju mudrost ,,Pa, Vaše dostojanstvo, razmisliću malo o tome

tokom dana i obavestiti Vas o onome što mislim... to je prilično nezgodan posao, iz više razloga, ali kako god bilo, uvek ima nešto što može da se uradi, a ako mi to ne uradimo, neka me obese ako znam ko bi drugi mogao, to Vam je to!“

„Istina, istina, tu si u pravu, a možda, pre nego što se ponovo vidiš sa mnom, možeš da proñeš niz Ulicu Flit i vidiš da li možeš da doñeš do nekih korisnih zapažanja. Ovo je pitanje koje zaista zahteva veliki oprez.“

„Oslonite se na mene, Vaše dostojanstvo; uradiću to, nema greške. Gospod Vas blagoslovio, sada je svakome lako da dokono prošeta niz Ulicu Flit, a da ne privuče mnogo pažnje na sebe; pošto je činjenica da je čitava ulica usplahirena zbog užasnog zadaha, kakav se do sada nikad nije osećao u staroj Crkvi Svetog Danstana."

„Zadah, zadah u Crkvi Svetog Danstana! Nikad pre nisam čuo za to, Kročite.“

„O gospode, da, dovoljno je gadan da izludi i samog ñavola, ser Ričarde; a pre neki dan, kad je blagosloveni biskup došao da primi mnogo ljudi u okrilje crkve, skoro da im je rekao da će svi biti prokleti, pre nego što on ikoga primi u okrilje crkve na takvom mestu.“

Sudija je nekoliko minuta proveo u dubokom razmišljanju, a onda je iznenada rekao: ,,No, no Kročite, promisli o ovom pitanju i vidi do čega možeš da doñeš; i ja ću isto tako razmisliti o tome. Čuješ li me? Zapamti da doñeš kod mene večeras tačno u šest; ne nameravam da ostavim ovu stvar po strani, možeš biti ubeñen u to, nego ću joj od tog trenutka posvetiti najveću moguću pažnju.“

„Vrlo dobro, Vaše dostojanstvo, zaista vrlo dobro. Biću ovde, a nekako imam osećaj jači nego inače da ćemo vrlo skoro isterati ovu lisicu iz jazbine, vaše dostojanstvo.“

„Iskreno se nadam da je tako.“ Gospodin Kročit je otišao, a kad je ostao sam, sudija

je ustao i neko vreme žustro koračao po svom stanu, kao

da je veoma uznemiren zbog misli koje su mu prolazile kroz um. Najzad se spustio u stolicu uz nekakvo mumlanje i rekao: „Užasna ideja se nametnula mojim razmatranjima, krajnje užasna! Krajnje užasna! Dobro, dobro, videćemo, videćemo. Možda i nije tako; a opet, kakva mi se grozna mogućnost pojavljuje pred očima! Odmah ću da odem do Crkve Svetog Danstana i vidim šta oni zapravo smeraju. Da, da, neću mnogo spavati, sad mi se čini, dok se neke od ovih tajni ne razreše. Krajnje užasna ideja, istinski!“ Sudija je izdao neke naloge kućnoj posluzi u vezi sa nekim poslovnim posetama koje je očekivao tokom sledećih dva sata, a zatim je navukao jednostavan ogrtač tamne boje i šešir bez ikakvih ukrasa, pa izašao iz svoje kuće hitrim korakom.

Uputio se prema crkvi najbližim putem, a vrata svete ustanove su se otvorila na njegov dodir, pa je odmah ušao; nije prešao mnogo koraka pre nego što ga je susreo crkvenjak, koji je rekao tonom punirn dostojanstva i autoriteta: „Danas nije nedelja, gospodine; ovde danas nema službe.“

„Nisam ni mislio da ima,“ odgovorio je sudija; ,,ali vidim da ovde imate neke radnike. Šta nameravate?“

“No, od svih drskosti koje sam ikada video ova je najgrña - pitati crkvenjaka šta namerava. Molim Vas gospodine, moram da kažem, ovo je potpuno privatna stvar, a tamo su vrata.“

,,Da, to vidim, a ti možeš da izañeš istog trenutka kad pomisliš da je to prikladno.“

,,0 strahotnosti, strahotnosti! To reći crkvenjaku.“ „Šta se ovde dešava?“, pitao je čovek gospoñskog

izgleda, istupivši iz dela crkve gde je nekoliko zidara podizalo neke velike kamene ploče kojim je pod bio pokriven. „Kakva je to gužva?“

„Verujem, gospodine Antrobuse, da me poznajete,“ rekao je sudija.

„O, ser Ričarde, naravno. Kako ste?“ ,,Zaboga!“, reče crkvenjak. „Baš sam gadno uprskao.

Gospod neka nas blagoslovi, gospodine, kako sam mogao znati da ste Vi ser Ričard? Preklinjem Vas da ne obraćate pažnju ni na šta što sam rekao. Da sam znao da ste to Vi, naravno da to ne bih rekao, možete biti ubeñeni u to, ser Ričarde - ponizno Vas molim za oproštaj.“

„Uopšte ne mari, trebalo je da se predstavim; a Vi ste potpuno u pravu što ne dozvoljavate nepoznatima pristup u crkvu, prijatelju moj.“ Sudija je krenuo niz hodnik sa gospodinom Antrobusom, koji je bio jedan od crkvenih zvaničnika; a dok su išli, rekao je tihim, poverljivim glasom: „Čuo sam neke čudne dojave o užasnom smradu u crkvi. Šta to znači? Pretpostavljam da Vi znate sve o tome i odakle on potiče?“

„Zaista ne znam. Ako ste čuli da se u crkvi pojavio užasan zadah nakon što je bila zatvorena na neko vreme, i nakon i najmanje promene vremena, od suvog u vlažno, ili od hladnog u toplo, onda znate isto koliko i mi o toj temi. To je krajnje ozbiljna neprijatnost i, zapravo, danas sam ovde prisutan da bih pokušao da nekako otkrijem uzrok smrada; vidite da ćemo prokopati put do nekih od starih podzemnih odaja koje nisu otvarane duže vremena, u nadi da ćemo pronaći uzrok ovog nepodnošljivog vonja.“

,,Da li imate nekih primedbi da ja budem posmatrač?" ,,Ni najmanje.“ „Zahvaljujem Vam. Hajde sada da se pridružimo

radnicima, a za sada mogu samo da Vam kažem da osećam najveću moguću radoznalost da ustanovim kakvo bi moglo biti značenje svega ovoga i posmatraću radove sanajvećim zanimanjem"

„Poñimo onda; mogu samo da kažem, s moje strane, da mi je drago što ste, kao pojedinac, ovde prisutni, a isto tako, pruža mi najveće zadovoljstvo što ste ovde, kao sudija.“

TRIDESETO POGLAVLJE

Tobijasov beg iz ustanove gospodina Foga

Bes u koji je gospodin Fog zapao zbog Tobijasovog napada na njegovog poverenika, gospodina Votsona, bio je tako veliki da bi, samo da kojim slučajem u kući nije bio prisutan glupi stari doktor Popldžoj, on nesumnjivo na njemu sproveo osvetu koja bi služila kao primer. U svakom slučaju, u datoj situaciji, Tobijas je bačen u svoju ćeliju s obećanjem osvete čim se stvore uslovi za to.

To su bila obećanja od one vrste koju će gospodin Fog prilično sigurno ispuniti, a kad je prvi nalet njegovog gneva prošao, jadni Tobijas se, sasvim opravdano, predao očajanju.

„Sad je sve gotovo,“ rekao je, „ostaviće me napola mrtvog! O, zašto me odmah ne ubiju? U tome bi bilo neke milosti. Doñite i ubijte me odmah, vi bednici! Zlikovci, ubijte me odmah!“ U novom uzbuñenju, jurnuo je na vrata ćelije i zalupao pesnicama po njima, a ona su se na njegovo iznenañenje otvorila i on je skoro pao na kameni pod hodnika iz kog se ulazilo u mnogobrojne ćelije. Bilo je očigledno da je gospodin Votson mislio kako ga je zaključao unutra, pošto je reza bila navučena, ali nije pogodila svoje ležište. Do toga je verovatno došlo zbog

stanja besa i zbunjenosti u kom se nalazio gospodin Votson, nakon Tobijasovog smelog napadana njega.

Dečaku se skoro činilo kao da je već napravio izvesni napredak ka svojoj slobodi, kad se našao u uskom prolazu iza vrata svoje ćelije, ali srce mu je nekoliko minuta tako divlje lupalo od naleta blaženih pomisli povezanih sa slobodom, da uopšte nije mogao da produži dalje.

Ipak, tihi zvuk iz drugog dela kuće ga je ponovo pokrenuo i osetio je da sada samo uz veliku pribranost i samokontrolu, kao i veliku odvažnost, može da usmeri svu svoju nadu u srećni slučaj koji mu je omogućio da napravi prvi korak prema slobodi.

„O, kada bih samo mogao da izañem sa ovog groznog mesta,“ mislio je on, „kada bih samo još jednom mogao da udahnem čist vazduh na otvorenom i vidim duboko plavo nebo, mislim da ne bih tražio nikakav drugi blagoslov.“

Nikada se draži prirode ne prikazuju mašti ljupkije zaodenute nego kad je neko s uobraziljom punom takvih lepota i umom sposobnim da ceni slavu sveta, odvojen od stvarnih, trenutnih razmišljanja. Za Tobijasa je sada pomisao na zelena polja, sunce i cveće, iznenada postala bolna i neizdržljiva.

,,Moram,“ rekao je on, „moram - biću slobodan.“ Temeljna odlučnost da se bilo šta uradi, u to smo

čvrsto ubeñeni, uvek prelazi dug put prema svom ispunjenju; nesumnjivo je da bi se Tobijas sada radosno suočio sa smrću u svakom njenom obliku, pre nego da ponovo bude osuñen na usamljeničke užase u ćeliji iz koje se oslobodio uz toliko sreće.

Pretpostavio je da glupi stari doktor Popldžoj nije napustio kuću po neuobičajenoj tišini koja je vladala u njoj i počeo je da se pita da li, dok ta tišina traje, postoji i najmanja šansa da dospe u vrt, a zatim preskoči zid i tako dospe na otvoren prostor.

Dok se ova misao uspostavljala u njegovoj glavi, a on mislio kako će nastaviti niz hodnik u kom se nalazio dok ne vidi kuda on vodi, čuo je zvuk koraka i povukao se

nazad. Nekoliko sekundi je izgledalo da se koraci približavaju

mestu gde se nalazio; i počeo je da strepi da će ćelija biti pretražena i njegov nestanak otkriven; u tom slučaju za njega ne bi bilo drugih izgleda osim smrti. Ipak, koraci koji su se približavali iznenada su zastali, a onda je čuo kako su se neka vrata zalupila.

Ipak je prošlo nekoliko minuta pre nego što je Tobijas mogao da se pribere da bi ponovo prešao preko hodnika, a kad je to uradio, kretao se sporim i potajnim korakom.

U svakom slučaju, nije prešao više od trideset koraka kad je čuo nejasno mrmljanje glasova i voñen tim zvukom, prošao je pored vrata sa svoje desne strane, za koja je mislio kako mora da su ona koja je čuo kako se zatvaraju pre tek nekoliko minuta.

Iz unutrašnjosti prostorije iza tih vrata su dopirali oni glasovi, a kako je za Tobijasa pitanje prevashodne važnosti bilo da utvrdi u kom su delu kuće bili njegovi neprijatelji, naslonio je uho na ploču vrata i pažljivo slušao.

Prepoznao je oba glasa: to su bili Votson i Fog. Situacija u kojoj se sada nalazio jadni Tobijas bila je

vrlo pipava i nesigurna, ali bilo je čudesno kako je, snagom čvrste rešenosti, on uspeo da umiri lupanje svog srca i opštu nervozu koju je osećao. Izmeñu njega i njegovih neprijatelja bila su tek jedna krhka vrata, a ipak je on stajao potpuno mirno i slušao.

Govorio je gospodin Fog. „Sasvim me razumeš, Votsone; što se tiče te male

zmije otrovnice Tobijasa Raga, mislim da je on previše lukav i previše opasan da dugo poživi. Skoro je poljuljao starog penzionisanog Popldžoja."

„O, proklet da je!“, odgovorio je Votson. ,,A mene je sasvim poljuljao.“

,,Pa, nepobitno je da je tvoje lice prilično izgrebano.“ „Da, ñavo mali! Ali sve je to deo posla, gospodine Fog i

nikad me još niste čuli da gunñam zbog takvih sitnica; a štaviše, obavezujem se da nikad i neću.“

,,To ti priznajem, Votsone; ali meñu nama, mislim da je bolest tog dečaka takve prirode da će ga odneti vrlo iznenadno.“

,,Ja takoñe tako mislim,“ rekao je Votson kikoćući se. „Imam snažan osećaj ña će jednog jutra biti pronañen

mrtav u svom krevetu, a ni najmanje se ne bih čudio ako bi to bilo sutra ujutru: šta ti misliš, Votsone?“

„0, prokletstvo, u čemu je svrha svog ovog besmislenog okolišanja izmeñu nas? Dečak treba da umre i to je to, a umreti i hoće, tokom noći - sada mu to naravno lično dugujem.“

„Naravno da duguješ - unakazio te.“ „Zar jeste? Pa, mogu da mu uzvratim pažnju,

gospodine Fog, moje mišljenje je da je veoma opasno prireñivati ove medicinske inspekcije koje vam se toliko sviñaju."

„Moj dragi druže, da je to opasno znam isto tako dobro kao i ti, ali iz te opasnosti mi zadobijamo sigurnost. Ako bi se išta što liči na nevolju podiglo zbog nekog pacijenta, ne znaš od kolike bi važnosti mogao da bude izveštaj takvog čoveka kao što je stari doktor Popldžoj.“

„Dobro, dobro, neka bude po Vašem. Neću se približavati gazda Tobijasu celog dana i videću šta će gladovanje i usamljenost uraditi da ga malo primire.“

„Kako želiš; ali vreme je da kreneš u redovne obilaske.“

,,Da, naravno." Tobijas je čuo da je Votson ustao. To je bila ozbiljna

nevolja. Spazio je rezu koja je bila sa vanjske strane vrata i brzinom misli je navukao u njeno ležište, a onda je krenuo niz hodnik prema svojoj ćeliji, čija je vrata čvrsto zatvorio.

Sledeći potez mu je bio da odjuri do kraja hodnika i spusti se niz neko stepenište. Isprečila su mu se vrata, ali ih je guranjem otvorio i zatekao se u maloj, slabo osvetljenoj sobi, u čijem je jednom uglu, na gomili slame, ležala naizgled usnula žena.

Buka koju je Tobijas napravio ulazeći u ćeliju, jer je zaista napravio buku, naterala je da se podigne, i progovori:

„O! Ne, ne, ne šibanje! Tiha sam. Bože, kako sam samo tiha, iako se srce u meni slama. Smilujte mi se!“

„Smiluj se ti meni,“ rekao je Tobijas, ,,i sakrij me ako možeš.“

,,Da te sakrijem! Da te sakrijem! Bože na nebesima, ko si ti?“

„Jadna žrtva, koja je pobegla iz jedne od ćelija, i...“ ,,Pst!“, rekla je žena i naterala Tobijasa da se sakrije

u ugao ćelije, vešto ga pokrivši slamom, a onda se sama postavivši u takav položaj da je on bio potpuno zaklonjen. Ove mere predostrožnosti nisu preduzete ni za trenutak prerano, pošto je do trenutka kad su završene, Votson već provalio vrata na koja je Tobijas bio navukao rezu i stajao u uskom hodniku.

„Kako su se doñavola,“ rekao je on, ,,ta vrata zabravila, pitam se ja?“

„0, sakloni me,“ prošaptao je Tobijas. „Ćuti! Ćuti! On će samo da zaviri unutra“ rekla je

žena. ,,Bezbedan si. Ja sam samo čekala nekog ko bi mogao da mi pomogne da pokušam bekstvo. Moraš ostati ovde do noći, a onda ću ti pokazati kako se to može uraditi. Pst! On dolazi.“ Votson jeste došao i pogledao u ćeliju. Mrmljajući uzgred neku kletvu, rekao je: ,,0, imaš dovoljno hleba i vode do jutra, kako mi se čini; dakle ne treba da očekuješ da me vidiš do tada

„0! Spaseni smo! Pobeći ćemo,“ reklo je siroto stvorenje nekoliko minuta nakon što je Votson otišao.

„Misliš da hoćemo?“ ,,Da, da! O, dečače, ne znam šta te dovelo ovamo, ali

ako si pretrpeo jednu desetinu surovosti i zlostavljanja koje sam ja podnela, zaista te treba žaliti.“

„Ako treba da ostanemo ovde,“ rekao je Tobijas, ,,do noći, pre nego što pokušamo bekstvo, možda će ti rasteretiti misli, i prekratiti vreme, ako mi ispričaš kako si

dospela ovamo.“ „Bog bi ga znao! Jedino on - jedino on!“ Tobijas je navaljivao da mu jadno stvorenje ispriča

svoju priču, da prekrati muke čekanja i, nakon nešto ubeñivanja, ona je pristala na to.

„Sada ćeš čuti,“ reče ona Tobijasu, ,,ako hoćeš da slušaš, takav spisak neprikrivenih nepravdi, koje još traju, koje bi istinski izludele svako ljudsko biće; ali ja sam uspela da sačuvam toliko mentalnih sposobnosti koliko će mi omogućiti da se prisetim i razumem mnoga nepravična i surova dela, koja sam ovde izdržala tokom mnogih dugih i teških dana.

Zlostavljanje nada mnom je počelo kad sam bila veoma mlada - tako mlada da ne mogu da razumem razlog za to. Pitala sam se zašto prema meni treba da se odnose sa većom strogošću ili većom surovošću nego što se ljudi obično odnose prema onoj deci koja su zaista neposlušna i neobuzdana.

Imala sam jedva sedam godina kad je umrla moja neudata tetka; ona je jedina osoba koje se sećam da je bila uvek ljubazna prema meni. Iako je se sećam tek nejasno, ipak znam da je bila divna prema meni. Takoñe znam da sam je posećivala, a ona me gledala kao svoje ljubimče, pošto sam señela kraj njenih nogu na stoličici, gledajući je dok se zabavljala vezom, povremeno sasvim tiha i nepokretna. Tada bih joj postavljala neka pitanja na koja mi je ona odgovarala.

To je moje sećanje na tetku; ona je uskoro nakon toga umrla, ali dok je živela, ja nisam trpela neljubaznost ni od koga. Tek nakon toga sam osetila surovost i hlañnoću svoje porodice.

Izgledalo je da sam ja tetki bila draža od bilo koga drugog u porodici i inače; volela me i obećala da će me ostaviti materijalno obezbeñenu i da neću, kad ona umre, zavisti ni od koga.

No, posle dana sahrane ja sam bila drugačije stvorenje. Zanemarivali su me i niko nije obraćao nikakvu

pažnju na mene; izgleña da nikog nije bilo briga imam li ono neophodno za život.

Nisam mogla da razumem takvu promenu. Nisam mogla da poverujem u ono što sam sama opažala; mislila sam da je moralo postojati nešto što nisam razumela; možda je smrt moje jadne tetke uzrokovala ovu nevolju i promenu u ponašanju ljudi prema meni.

U svakom slučaju, bila sam dete, i iako sam bila dovoljno spremna da ne obraćam pažnju na sve to, ipak sam bila premlada da tačno razumem postupke svojih prijatelja.

Mog oca i majku nije bilo briga za mene, puštali su me da lutam gde hoću; nije ih bilo briga da li sam povreñena, ni da li sam u nekoj opasnosti. Kako god bilo, bila sam prepuštena slučaju.

Sećam se jednog dana kad sam pala niz neke stepenice i mnogo se povredila, niko me nije tešio; izbacili su me iz dnevne sobe jer sam plakala. Onda sam se popela na vrh stepeništa gde sarn neko vreme jecala.

Najzad je jedna stara sluškinja sišla iz potkrovlja i rekla: O! Gospoñice Meri, šta ti se desilo, pa sediš i plačeš tako gorko na stepeništu? Doñi ovamo!

Ustala sam i krenuia s njom u potkrovlje, gde me ona postavila na stolicu i pobrinula se za moje modrice pa mi rekla: Sada mi reci zbog čega plačeš i zašto su te izbacili iz dnevne sobe, reci mi odmah!

Joj, rekla sam ja, izbacili su me iz dnevne sobe jer sam plakala kad sam se udarila. Pala sam do dna stepenica, ali njih nije bilo briga.

Ne, nije ih briga, a ipak bi u mnogim porodicama više brinuli o tebi nego što brinu oni ovde!

A šta misliš zašto su takvi?, pitala sam ja. Zar ne znaš kakvo ti je bogatstvo nedavno palo u

ruke? Mislila sam da znaš sve o tome. Ništa ne znam, osim da su veoma neljubazni prema

meni u poslednje vreme. Bili su veoma neljubazni prema tebi, dete, a sigurna

sam da ne znam zašto, niti mogu da ti kažem zašto ti nisu rekli za tvoje bogatstvo.

Moje bogatstvo, rekla sam ja, kakvo bogatstvo? Pa, zar ne znaš da si bila Ijubimče svoje jadne tetke

koja je umrla? Znam da me moja tetka volela, volela me i bila

Ijubazna prema meni; ali, otkad je ona umrla, niko ne brine za mene.

No, dete moje, ona je ostavila testament u kom piše da će celo njeno bogatstvo biti tvoje: kad budeš dovoljno stara imaćeš sve njene skupe stvari; imaćeš sav njen novac i njenu kuću.

Stvarno! Ko ti je to rekao? O, čula sam od onih koji su prisustvovali čitanju

zaveštanja da ćeš ti, kad budeš dovoljno stara, dobiti sve. Pomisli kakva ćeš onda biti velika dama! Imaćeš sopstvene sluge.

Ne mislim da ću živeti do tada. O da, hoćeš - ili se barem tome nadam. A ako ne poživim, šta će biti sa svim tim skupim

stvarima za koje si mi rekla? Ko će ih dobiti? Pa, ako ne doživiš punoletstvo, tvoje bogatstvo će

pripasti tvom ocu i majci, koji će dobiti sve. Onda bi oni više voleli da umrem nego da živim. Zašto misliš tako?, htela je ona da zna. Pa, njima sad uopšte nije stalo do mene, a oni bi dobili

moje bogatstvo ako umrem - zato me ne žele. Ah, dete moje, rekla je starica, mislila sam često o

tome; a sada to možeš i da vidiš. Verujem da je tako. Deca su već mnogoputa i ranije govorila istinite stvari i sigurna sam da si upravu. Ti budi dobro dete i čuvaj se, i videćeš da će te proviñenje spasiti svake nevolje.

Nadam se da je tako. I vodi računa da ne kažeš ko ti je rekao za ovo. Zašto ne?, htela sam ja da znam. Zašto ne bih rekla ko

mi je rekao za to? Zato što, odgovorila je ona, ako bi oni znali da sam ti

rekla išta o tome, što ti oni nisu rekli, mogli bi da me otpuste i izbace me odavde.

Neću to uraditi, neće saznati ko mi je rekao, iako bih volela da čujem da mi kažu to isto.

Možda ćeš ih čuti da to kažu jednog dana, ako nisi nestrpljiva: to će ovih dana da ispliva na površinu - još njih znaju za to.

Osim mog oca i majke. Da, više njih - nekoliko. Ništa više nije rečeno o tom pitanju, ali sam to

zadržala u pameti. Odlučila sam da ću se ponašati drugačije i neću imati ništa sa njima to jest, neću im izlaziti na oči više nego što je neophodno - neću im uopšte biti na vidiku, osim u vreme obroka - i kad dolazi društvo.

Nadala sam se da ću tako moći da čujem nešto u vezi s mojim bogatstvom; na kraju sam u tome uspeia i tada sam bila zadovoljna - to nije donelo nikakvu promenu u mom ponašanju, ali osećala sam da mi je predodreñeno bogatstvo.

Kako je takav utisak postao urezan u svest devojčice od osam godina, ja ne znam; ali on me sasvim obuzeo, i imala sam nekakvo uverenje da zaslužujem više pažnje nego što mi je poklanjano.

Majko, obratila samo joj se jednog dana. No, Meri, zbog čega ovog puta hoćeš da me gnjaviš? Zar nije gospoña Karter rekla pre neki dan da mi je

tetka ostavila bogatstvo? O čemu to sanjaš dete?, rekla je moja majka. Znaš li o

čemu govoriš, dete? Ne možeš da razumeš. Ne znam majko, ali ti si rekla gospoñi Karter da je to

tačno. Pa šta onda i ako jesam, dete? Pa, rnora da si rekla istinu ili laž. Dakle, ti mala bezobraznice - rekla sam istinu, i šta

onda? Pa onda, ja ću da dobijem bogatstvo kad odrastem,

samo sam na to mislila, majko, i onda će Ijudi voditi računa

o meni. Neću biti zaboravljena, nego će se sve činiti za mene, prvo će se na mene misliti.

Majka me gledala veoma strogo nekoliko trenutaka, a onda, kao da je bila pokrenuta kajanjem, pokušala je nešto da kaže, ali se presabrala i probudio joj se gnev, pa je rekla: Pazi šta ti kažem, gospoñice! Šta to sada uobražavaš? Pretpostavljam da ćemo svi biti prinuñeni da ti budemo sluge! Uverena sam da bi trebalo da se sramiš- zaista bi trebalo!

Nisam znala da sam nešto pogrešila, rekla sam ja. Obuzdaj jezik, znaš, ili ću morati da te išibam!, rekla

je moja majka tako me raspalivši po uhu da me oborila. Sada obuzdaj jezik i idi gore na sprat, nemoj više da me vreñaš.

Ustala sam i otišla na sprat, jecajući kao da će mi srce prepući. Ne mogu da se setim koliko sam čemernih sati provela tamo, plačući u samoći - koliko sam suza prolila zbog toga i koliko sam poredila sebe sa drugom decom, jer je moja situacija bila višestruko gora nego njihova.

Ta deca, mislila sam ja, imaju svoje drugove - provode sate u igri. Kakve sam drugove ja imala - i šta sam imala kao način da se zabavim? Šta sam imala da me sačuva od tugovanja zbog prošlosti, sadašnjosti i budućnosti?

Moje detinje misli i sati koje sam provodila njima obuzeta bili su ispunjeni tužnim razmišljanjima koja pripadaju osobama starijim od mene; a ipak sam se tako osećala.

Dani, nedelje i meseci su prošli - nije bilo promene, i ja sam postala nestrpljiva; moja porodica me uvek posmatrala neblagonaklono i uvek su me zapostavljali. Nisam mogla to da tumačim drugačije nego kao činjenicu da žele moju smrt.

To je zaista jezivo, ali šta sam drugo mogla da mislim? Reči stare služavke su mi se vratile u sećanje u punom značenju - ako umrem pre dvadeset prve godine,

oni će dobiti sav novac moje tetke. Oni žele da umrem, mislila sam, žele da umrem; ija ću

umreti ― sigurna sam da ću umreti! Oni će me ubiti — pokušali su to time što me zanemaruju i čine me tužnom. Šta mogu da uradim - šta mogu da uradim?

Te misli su mi prolazile umom, a koliko mi se tek često vraćaju u sećanje sada kad sam na ovom sumornom, užasnom mestu! Nikad neću zaboraviti prošlost. Ovde sam zato što tamo napolju imam posed, u kom drugi mogu da uživaju, kao što i uživaju.

Kako god bilo, to je jedno staro zlo. Trpela sam zbog njega augo. Ali, vratimo se priči.

Prošlo je godinu dana - mislim da su morale proći i dve koje sam nekako preturila preko glave - pre nego što sam doživela išta što bi bilo proračunato da me povredi. Mora da sam imala blizu deset godina kad sam, jedne večeri, čim sam legla u krevet, shvatila da su mi stavili vlažne - mogla bih da kažem mokre čaršafe.

Bili su tako vlažni da nisam mogla sumnjati da je to urañeno namerno. Sigurna sam da to nije bilo zanemarivanje već otvorena podlost. Ustala sam iz kreveta i skinula čaršafe, pa se zamotala u ćebad i spavala do jutra, nikog ne budivši.

Kad je svanulo jutro, pitala sam ko je stavio čaršafe na krevet.

Šta hoćeš da kažeš, ti, nevaljalice?, rekla je moja majka.

Samo to da je neko dovoljno zao i pokvaren da stavi očigledno mokre čaršafe na krevet; to se nije moglo desiti zbog nemara - mora da je urañeno iz jasne namere. Sasvim sam uverena u to.

Dobićeš dobre batine ako budeš tako govorila, rekla je majka. Čaršafi nisu vlažni; svi čaršafi u kući su suvi.

Ovi su mokri. Nakon ovog mog odgovora grubo mi je spustila ruku

na rame i naterala me da kleknem. Nisam mogla da se oduprem, toliko je udarac bio jak.

Eto, dodala je moja majka, evo ti ovo, i ovo, i odgovori mi ako se usuñuješ.

Kad je ovo rekla bacila me na pod, a glavom sam jako udarila u sto i pala u nesvest.

Koliko sam dugo tako ostala ne mogu da kažem. Ono što sam prvo videla kad sam došla svesti bilo je sumorno potkrovlje gde su me odneli i bacili na mali krevet bez posteljine. Osvrnula sam se i nisam videla ništa što bi ukazivalo na komfor, a kad sam pogledala svoju odeću, videla sam na njoj tragove krvi. To je, bila sam ubeñena, bila moja krv.

Bila sam povreñena i, kad sam dodirnula rukom glavu, shvatila sam da je povreda ozbiljna jer mi je glava bila zavijena.

U tom trenutku su se vrata otvorila i ušla je stara služavka.

Dakle, gospoñice Meri, rekla je ona, ponovo si navratila? Zaista sam počela da seplašim da si ubijena. Mora da si gadno pala!

Pala! Ko kaže da sam pala? Tako su mi rekli. Oborena sam udarcem. Udarcem, gospoñice Meri? Ko je mogao tebe da udari?

I šta si uradila da zaslužiš tako surovo kažnjavanje? Ko je to uradio?

Pričala sam sa svojom majkom o mokrim čaršafima. Ah! Kakva milost božija pa nisi stradala! Da si

spavala u njima život ti ne bi vredeo ni pet para. Prehladila bi se i umrla od upale pluća, uverena sam u to. Ako neko želi da počini ubistvo, a da ga ne otkriju, treba samo žrtvi da podmetne vlažne čaršafe.

Tako sam i ja mislila, pa sam ih skinula. Uradila si baš kako treba — baš kako treba. Šta si čula o njima?, pitala sam ja. O! Samo sam ušla u sobu u kojoj ti spavaš i odmah

samprimetila koliko su vlažni i koliko je to opasno; htela

sam da to kažem tvojoj mami kad sam je srela, a ona mi je rekla da držim jezikza zubima i da siñem dole i odnesem te, pošto si dobila napad i pala, a ona ne može da podnese da te vidi kako tamo ležiš.

Ona nije ništa uradila za mene? O, ne, ne koliko ja znam, jer si ležala na podu krvareći.

Podigla sam te i donela ovamo. A nakon toga nije pitala za mene? Nijednom. I ne zna da li sam još uvek u nesvesti ili nisam? To još ne zna. Dakle, odgovorila sam ja, i mislila sam da ne brinu za

mene, uopšte ne brinu, ali može doći vreme kada će se ponašati drugačije.

Ne, gospoñice, oni misle, ili se pretvaraju da misle, da si im ti nanela nepravdu; ali to ne može biti tačno,jer ti ne možeš biti dovoljno lukava da navedeš svoju tetku da ti sve ostavi i tako ih lišiš onoga što misle da im pripada.

Nikad nisam mogla ni izbliza da poverujem u tako nešto.

Ipak je tako. Šta mogu da uradim? Ništa, draga moja, nego lezi mirno dok ti ne bude bolje

i nemoj ništa više da pričaš; nego spavaj, ako možeš da spavaš, a to će tiprijati više nego bilo šta drugo u ovom trenutku, zato lezi i spavaj bar sat vremena ili više.

Starica je izašla iz sobe, a ja sam nastojala da se primirim i zaspim; nisam u tome uspela neko vreme jer mi je um bio previše zauzet razmišljanjem šta je najbolje da uradim i odlučila sam se za pravac delovanja pomoću kog sam mislila da mogu izbeći veći deo svojih trenutnih muka.

Ipak, prošlo je nekoliko dana pre nego što sam to mogla da primenim. Jednog dana sam zatekla oca i majku zajedno i rekla im: Majko, zašto me ne šaljete u školu?

Tebe - tebe da šaljem u školu! Da li to govoriš o sebi,

gospoñice? Da, govorim o sebi, jer druga deca idu u školu da nešto

nauče, ali ja tamo uopšte nisam išla. Zar nisi zadovoljna time? Nisam, odgovorila sam ja, jer druga deca nauče nešto;

ali istovremeno bih vama manje smetala, pošto sam ja za vas velika nevolja,jer se žalite na mene; to ne bi koštalo više nego život kod kuće.

Šta je sa tim detetom?, pitao je moj otac. Ne znam, odgovorila je majka. Bolje bi bilo da se pobrinemo za nju i zatvorimo je u

neki deo kuće, ako se ne bude bolje ponašala. Mala nevaljalica bipravila mnogo problema. Misliš? Da, sasvim sigurno. Onda moramo preduzeti neke aktivnije mere ili čemo

morati da uradimo ono što ne želirno. Zabavlja me to što je tražila da ide u školu! Da li je iko čuo za takvu podlost? Pa, ja ne mogu da verujem da takva nezahvalnost može da postoji u Ijudskoj prirodi.

Izlazi iz sobe, ti zlobnico, rekla je majka, izlazi iz sobe i nemoj više da čujem ni reči od tebe.

Izašla sam iz sobe prestravljena ovim napadom na mene. Nisam znala šta sam loše uradila i popela sam se plačući u svoje potkrovlje, gde sam pronašla staru služavku, koja me pitala u čemu je stvar. Ispričala sam joj šta sam im rekla i kakva je bila posledica toga.

No, treba da pustiš stvari da idu svojim tokom, draga moja.

Da, ali ne mogu ništa da naučim. Nema veze; imaćeš mnogo novca kad odrasteš, a to će

popraviti mnoge nedostatke; ljudima koji imaju novca nikada ne nedostaje prijatelja.

Ali ja ih nemam, a ipak imam novac. Zasigurno - zasigurno, ali ti još ne raspolažeš njim i

nisi dovoljno stara da ga upotrebiš, čak i kad bi raspolagala.

Ko raspolaže njim?, htela sam ja da znam. Tvoji otac i majka. Tada me stara žena ostavila samu; sećam se da sam

dugo i duboko premišljala o svemu, a ipak nisam mogla da vidim izlaz. Odlučila sam da ću sve prihvatati što bezbrižnije mogu; plašila sam se da je malo verovatno da ću imati baš miran život. Zapravo, protiv mene je primenjena otvorena surovost.

U to vreme su me zaključavali u sobu po celi dan, tako da sam bila sprečena da vežbam svoje udove. Čak su me držali bez hrane, a u svakoj prilici su me udarali, i jedno i drugo, bez kajanja - oboje je uživalo mučeći me i pokazujući mi šta su sve spremni da urade.

Naravno da se sluge i drugi ne bi odnosili prema meni s nemarom i grubošću da nisu videli da je to prihvatljivo za moje roditelje.

Bila je to zapanjujuća surovost; ipak sam otkrila da to još nije sve. Napravljene su i smišljene mnoge sitne smicalice da bih ja pala niz stepenice - da se okliznem, da zapnem, da uradim bilo šta što bi moglo da se završi nekom smrtonosnom nesrećom, koja bi im dala slobodu da uživaju u mom nasledstvu, a krivica ne bi bila njihova, već pripisana nesrećnom slučaju.

Jednom prilikom, nakon što sam već neko vreme ležala u krevetu, shvatila sam da je veoma vlažan i, pošto sam ga pregledala, otkrila sam da je skvašen sam krevet, a preko je navučen suv prekrivač.

To nisam otkrila na vreme, pošto sam se žestoko prehladila i trebalo mi je nekoliko nedelja da se oporavim. Ipak sam na kraju nakon nekoliko meseci bolovanja. Oporavila sam se i očigledno ih razbesnela time što sam živa.

Mora da su verovali za mene da sam izuzetno tvrdokorna - nazivali su me svim pogrdnim imenima koja su mogli da smisle i ophodili se prema meni na sve moguće nedostojne načine.

No, vreme je proticalo i u svojoj dvanaestoj godini na mene su skrenuli pažnju jedno ili dvoje naših prijatelja, postavljajući neka pitanja o meni.

Uvek sam primećivala da moji roditelji nisu voleli nikoga ko bi govorio sa mnom ili obraćao ikakvu pažnju na mene. Nisu mi dopuštali da mnogo pričam - nisu voleli moj govor; a jednom prilikom, kad sam iznela neku primedbu u vezi sa školom, ona je odgovorila: Zdravlje joj je tako loše da je još nisam slala, ali uradiću to vremenom, kada malo ojača.

Tada me tako pogledala da mi je smesta stavila do znanja šta mogu očekivati ako istrajem u svojoj napola donetoj odluci da protivrečim onome što je rečeno.

Kada je posetilac otišao, bila sam dobro svesna kakav je život trebalo da imam, da nisam zadobila neke ozbiljne povrede. Bila sam prestravljena i držala jezik za zubima.

Uskoro nakon toga obuzeli su me žestoki bolovi praćeni povraćanjem. Bila sam jako bolesna i, samo zato što je služavka bila kodkuće, poslali su jepo doktora, a on je odmah rekao da sam otrovana i naredio da se o meni dobro brinu.

Znam kako je to izvedeno; pojela sam neki kolač koji su mi dali - ostavili su ga za mene; a to je bilo jedino što sam taj dan pojela i to me zaprepastilo, jer mi nešto takvo nisu davali godinama; zato verujem da je otrov bio stavljen u kolač, a mislim da su i drugi tako mislili.

U svakom slučaju, vremenom sam se oporaviia od toga, iako je oporavak dugo trajao. Istovremeno sam bila veoma slaba, i lekar je konstatovao da bih podlegla učinku tog snažnog otrova, da pomoć nije stigla na vreme ili da nisam povratila pojedeno.

Posavetovao je moje roditelje da preduzmu mere da ustanove ko mi je podmetnuo otrov; iako su obećali da će tako uraditi, uopšte se nisu zamarali time. Dugo sam bila veoma oprezna šta jedem i mnogo sam se plašila hrane koju su mi davali.

Ipak, ništa slično se nije ponovilo, najzad sam se

sasvim oporavila i počela da mislim kako treba da preduzmem neke korake i potražim pribežište na nekom drugom mestu.

Tada sam imala skoro petnaest godina i mogla jasno da vidim koliko je duboko ukorenjena mržnja s kojom se moja porodica odnosila prema meni. Mislila sam da to ne zaslužujem. Nikog nisam smrtno uvredila, niti je bilo ikakvog povoda da bi se prema meni odnosili s takvim nemarom i odvratnošću.

Ozbiljno sam počela da razmišljam da li da odem i stavirn se pod zaštitu nekih prijatelja i molim ih da se umešaju i stanu na moju stranu; ali, nije bilo nikog za koga sam osećala da bi toliko učinio za mene, nikog od koga sam očekivala tako velik čin prijateljstva.

Teško da se i od koga moglo očekivati da će se umešati izmeñu mene i mojih roditelja; oni bi govorili prvi, a ja bih protivrečila svemu što su oni rekli i zaista bih bila viñena u veoma lošem svetlu.

Nisam mogla da kažem da su oni zanemarili moje obrazovanje - nisam to mogia da kažem jer sam sama vodila računa o tome. Nisam mogla da dokažem nikakvu štetu koja mi je nanesena, jer sam imala sva sredstva za život i sve što sam mogla da kažem bilo bi pripisano ili nekom zlom porivu, ili bi bilo proglašeno u celosti lažnim. Istovremeno sam osećala da imam veliki razlog da se žalim, a nikakav da im budem zahvalna.

Nisam mogla ni sa kim da se sprijateljim, svi su jednako osećali nenaklonost prema meni i nisam poznavala nikog ko bi išta pozitivno rekao o meni, kada bi to bilo potrebno.

Ozbiljno sam razmišljala da se dokopam nekog novca, zatim napustim kuću i držim se podalje dok ne postanem punoletna. Odustala sam i od ovoga, shvativši da nemam sredstava i ne mogu da uradim više nego što sam do tada uradila - da preživim bez ikakvog nesrećnog dogañaja i sačekam još nekoliko godina.

Sklopila sam poznanstvo sa jednim mladićem koji je

dolazio u posetu mom ocu - dolazio je nekoliko puta i bio prema meni pristojniji i pažljiviji nego iko ikada pre. Osećala sam da je on bio jedini prijatelj kog sam ikada imala.

Nije čudo što sam na njega gledala kao na najboljeg prijatelja. Smatrala sam ga i najboljim i najzgodnijim čovekom kog sam ikada videla.

Ovo mi je usadilo druge misli u glavu. Nisam se oblačila kao drugi, a kamoli da sam imala mogućnost da doñem do onih mnogih sitnih ukrasa koje je imala većina žena mojih godina.

Ali ovo nije promenilo lepo mišljenje koje je mladi gospodin imao o meni, koji na to nije obraćao pažnju, nego mi je dao nekoliko lepih poklona.

Oni su za mene bili pravo blago i moram reći da sam osećala pohlepnu radost što ih imam i Često sam, u samoći, provodila sate diveći im se; koliko god bili bezvredni, činili su me srećnijom. Sad sam poznavala jednu osobu kojoj je bilo stalo do mene i taj osećaj je bio prijatan. Nikada ga neću ponovo iskusiti - to je potpuno nemoguće.

Ovde meñu tamnim zidovima u nečistim ćelijama mi nemamo nikakvog radosnog zraka svetlosti ili nade - sve je sumorno i hladno; ovde traje dugo i užasno zatočeništvo, kome nema kraja osim kad se završi sam život; u ovom prostoru nema nijedne olakšavajuće okolnosti - sve je gadno i mračno. Bog mi pomogao!

U svakom slučaju, moj san o sreći je uskoro bio prekinut. Na neki način su moji roditelji saznali za njega, mladić je isteran iz kuće i zabranjeno mu je da ponovo doñe. On je odlučio da to ipak uradi, i sastali smo se ponovo više puta, a tada sam mu u tajnosti ispričala sve svoje jade.

Kada je saslušao sve što sam govorila, izrazio je svoje najdublje saosećanje, i izjavio da su se prema meni odnosili na najgrublji i najnepravedniji mogući način. Rekao je da misli kako ne postoji grublji ili suroviji način

ophoñenja prema nekome od onog koji sam ja trpela. Zatim me je posavetovao da odem od kuće. Da odem od kuće, rekla sam ja, gde da pobegnem?

Nemam prijatelja. Doñi kod mene, ja ću te zaštititi, staću izmeñu tebe i

čitavog sveta; oni neće moći ni rukom da mrdnu da bi te povredili.

Ali ja ne mogu, ne usuñujem sa da to uradim; ako me pronañu, nateraće me da se vratim uz sveponiženje i sramotu koja se samo može osetiti kada se učini neko zlo delo; neće pokazati nikakvo žaljenje prema meni.

Niti ti ono treba; bićeš moja žena, nameravam da te učinim svojom suprugom.

Ti? Da! Ne sanjam ni o čemu drugom. Bićeš moja žena,

sakrićemo se i niko neće znati gde smo dok ne stigne vreme kada ćeš biti punoletna - kada ćeš moći da tražiš sve što je u tvom vlasništvu, a nećeš biti u opasnosti da budeš otrovana ili ubijena na neki drugi način.

To je stvar koju treba dobro razmotriti pre nego što sepreduzme bilo šta neobuzdano ili naglo, rekla sam ja.

Tako je; i, po mom mišljenju, neće škoditi da o tom pitanju pažljivo promisle glavni učesnici; što se mene tiče ja sam odluku doneo, i spreman sam da obavim svoj deo u svemu tome.

Rešila sam da dobro razmislim o tome i svakako osećala spremnost da uradim ono što je on predložio, jer bih tako otišla od kuće i dobila sVoj sopstveni dom.

Moji roditelji su se do krajnosti otuñili od mene, nisu se ponašali kao roditelji, nisu se ponašali ni kao prijatelji. I moje srce je otvrdnulo prema njima; sigurna sam da neko ko mi je počinio tako krupna zlodela nikada nije mogao da gaji nikakvu ljubav prema meni.

Kako se primicalo vreme u kom će me oni verovatno još više zamrzeti, mislim da sam često bila predmet njihovih prikrivenih misli. Dešavalo se da, kad bih ušla u prostoriju, moja majka, otac i ostali bi prestali da govore, i

pogledali bi me kao da žele da ustanove da li sam ih čula ili ne. Odlično se sećam da sam ih jednom čula kako govore prigušenim glasom. Desilo se tako da su se vrata otvorila sama od sebe, jer jezičak brave nije mogao da uñe u žleb na dovratku; čula sam kako se pominje moje ime, pa sam zastala i slušala.

Uskoro je se moramo rešiti, rekla je moja majka. Svakako, odgovorio je on, ako to ne uradimo, motaće

nam se okolo: udaće se ili napraviti neku drugu užasnu stvar i onda ćemo morati da vratimo novac.

To možemo da sprečimo. Ne, ako njen muž bude insistirao na tome, onda ne

možemo; ali jedino što sada mogu da smislim je ono što sam ti već rekao.

Da je smestimo u ludnicu? Da; tamo će, razumeš, biti na sigurnom i neće moći da

se izvuče. Osim toga, oni koji tamo stignu, ubrzo umiru prirodnom smrću.

Ali ona može da progovori. Može; ali koga je briga za brbljanje jedne lude žene?

Ne, ne, budi uverena da je to najbolji plan; poslati je u sanatorijum za umobolne - privatnu ludnicu. Mogu srediti sve što je potrebno za dan ili dva.

Onda smatraj da je to dogovoreno. Naravno. Onda znači, za nekoliko dana? Presledeće nedelje;jer togdana možemo da uživamo

bez ikakvih stega ili neprijatnih osećanja neizvesnosti koja se nadnose nad nas.

Nisam čekala da čujem ništa drugo: čula sam dovoljno da shvatim šta da očekujem. Vratila sam se u svoju sobu i, uzevši šešir i šal, izašla sam da se vidim s čovekom kog sam pominjala.

Tada sam ga obavestila o svemu što se desilo i čula ga kako viče podstaknut gañenjem prema njima.

Doñi kod mene, rekao je, smesta doñi kod mene.

Ne odmah. Ne čekaj ni dana. Pst!, rekla sam ja, nema opasnosti; doći ću

prekosutra, a onda ću poželeti zbogom svim ovim nesrećnim časovima i zlostavljanju; a za tri godine moći ću da zahtevam svoje bogatstvo, koje će sve biti tvoje.

Trebalo je da se nañemo prekosutra, rano ujutro - zapravo nije trebalo da proñe više od trideset časova pre nego što napustim svoj dom - ako sam to mogla da nazovem domom - i u svakom slučaju nije bilo vremena za gubljenje. Spremila sam mali zavežljaj i sve što je trebalo, pre nego što sam legla u krevet i zaključala se u sobi, nameravajući da ustanem rano, pa izañem i napustim kuću.

To se, ipak, nikada nije dogodilo. Dok sam spavala, u kasni sat noći, probudila su me dvojica ljudi koji su stajali pored mog kreveta. Tražili su od mene da ustanem i krenem za njima. Odbila sam to i oni su me grubo izvukli iz kreveta.

Zvala sam u pomoć i vikala buneći se protiv divljaštva u njihovim postupcima.

Nema svrhe slušati je, rekao je moj otac, znate šta sve može da kaže luda žena!

O da, znamo, odgovorili su ti ljudi, to su najlukaviji ñavoli koje smo ikada čuli. Dovoljno smo ih viñali da bismo to znali.

Da bi uprostili stvar, zgrabili su me, zapušili mi usta i ubacili me u kočiju, pa doveli ovamo, gde sam ostala zauvek posle toga.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Tobijasovo žurno puiovauje u London

Bilo je nečeg izuzetno dirljivog u glasu, a naizgled i u načinu na koji je ta sirota mučenica iznela priču o svojim nedaćama i Tobijas je spremno izrazio saučešće s njom prolivši suze.

„Nakon iskrenog poverenja koje si mi ukazala," rekao je on, „treba da i ja tebi kažem nešto o sebi.“

„Samo napred,“ odgovorila je ona, ,,mi smo sapatniei u nevolji.“

„Zaista jesmo.“ Tobijas joj je zatim u opštim crtama izložio sve o

zlodelima Svinija Toda i o tome kako je na kraju on, Tobijas, smešten ovde gde se nalazio, u svrhu izbegavanja njegovog svedočenja o zlim i sumanutim postupcima berberina. Nakon toga joj je ispričao ono što je čuo o nameri da ga ubiju te noći i zaključio ovim rečima: „Ako imaš ikakav plan za bekstvo iz ovog užasnog mesta, dozvoli da te zamolim da mi ga izložiš i hajde da ga sprovedemo noćas, a ako ne uspemo, smrt je u svakom slučaju bolja od nastavka života ovde.“

„Jeste, jeste, slušaj me.“ „Hoću, i te kako,“ rekao je Tobijas, „reći ćeš da nikada

nisi doživela takvu pažnju kakvu ću ti ja sada posvetiti.“ „Onda moraš da znaš da je ova ćelija popločana

kamenom, kao što i sam vidiš; i da je ovaj zadnji zid takoñe deo zida stare šupe za drva u dvorištu, u koju niko nikad ne ulazi “

,,Da, shvatam.“ „Dakle, pošto sam ovde već toliko dugo, uspela sam

da podignem jedan kamen s poda ove prostorije i kopam ispod zida rukama (spor posao i bolan), dok nisam napravila nekakav tunel, čiji je početak ovde, a drugi kraj u šupi za drva.“

„Izvanredno! Shvatam - shvatam - nastavi.“ ,,Ja bih već izvela bekstvo da sam mogla, ali visina

baštenskog zida je uvek predstavljala poteškoću. Razmišljala sam da iskidam ovo bedno ćebe na trake i od toga napravim neku vrstu užeta; ali opet, kako bih ga zakačila na zid? Možda ćeš ti uz svoju pokretljivost i mladost, moći to da postigneš.“

„0, da, da! Tu si sasvim u pravu; taj me zid neće zaustaviti.“ Čekali su dok nisu čuli kako zvono izbija deset puta na časovniku obližnje crkve, a onda su započeli svoje pripreme. Tobijas je pomogao svojoj novoj prijateljici da podigne kamen na podu ćelije, a odmah ispod njega se pojavio iskopani tunel koji je vodio do šupe za drva, tek dovoljno širok da se kroz njega provuče jedna osoba.

Nije im trebalo mnogo vremena da to urade, a Tobijas je sa sobom poneo nešto na čemu je radio prethodnih dva sata, naime, ćebe iskidano na duge trake, uvrnute i uvezane zajedno, tako da su činile sasvim pristojno uže, za koje je Tobijas mislio da će izdržati težinu njegove drugarice.

Spremište za drva je bila šupa bednog izgleda, a Tobijas je isprva pomislio da su vrata te šupe zabravljena, ali kada je malo pritisnuo otvorila su se; bila su se samo zaglavila u vlažnoj piljevini nagomilanoj ovde na dnu dvorišta.

Sad su oboje nesumnjivo bili na slobodi, ako se

izuzme okružujući zid oko dvorišta, koji se preteći uzdizao pred njima u svoj svojoj strahoti.

U vrtu je vazduh bio prijatan i svež, što je zaista izuzetno godilo Tobijasovim čulima i on je, naizgled, bio dvostruko podstaknut da učini sve što se od njega zahtevalo nakon što je udahnuo taj divni, svež povetarac.

Ovde je u blizini zida rastao jedan od onih lepih planinskih jasena, čije su se grane, tako pogodne za pravljenje senica i zaklona od sunca, ljupko naginjale preko zida. Tobijas je video da, ako se popne na vrh ovog drveta, neće imati problema da se odatle dočepa zida.

„Uradićemo to,“ rekao je, ,,uspećemo.“ „Hvala Bogu što čujem da to kažeš,“ odgovorila je

njegova drugarica. Tobijas je vezao jedan kraj dugačkog užeta koje je

napravio od ćebeta sebi oko struka, tako da je mogao da ga nosi sa sobom, a da slobodno koristi noge i ruke. Zatim je počeo, uz veliku okretnost, da se uspinje na drvo. Za tri minuta se našao na zidu.

Mesec je dražesno sijao. Nije bilo drveta ni kuće u okolini koji sada nisu izgledali lepo, bar ñelimično, pod dražesnom, blagom svetlošću koja se spuštala na njih.

Tobijas nije mogao odoleti da se ne zaustavi za trenutak da pogleda sjajni prizor koji ga je okruživao: ali glas one kojoj se obavezao da će učiniti sve što je moguće ga je prenuo.

„0, Tobijase! Požuri, požuri - spusti uže, o, požuri!“ „Odmah, odmah,“ viknuo je on. Vrh zida je bio mestimično načičkan gvozdenim

šiljcima, a neki od njih su predstavljali izvanredan nosač za koji je mogao da priveže iscepano ćebe. U sledećem minutu je privezao kraj užeta za jedan takav šiljak.

,,Sada,“ rekao je on, ,,šta misliš da li možeš da se uspneš uz njega? Ne žuri sa tim. Seti se, nije podignuta uzbuna, a po svemu što znamo imamo još čitave sate pred sobom dok se to ne desi.“

,,Da, da - o, da - hvala Bogu!“, čuo je kako ona govori.

Tobijas sada nije mogao sa mesta gde se nalazio, koliko god se naprezao, da joj pruži ni najmanju pomoć. Gledao je kako se zateže tanki konop po kom se postepeno uspinjala prema vrhu zida sa pažnjom, napetom i bolnom, koliko se samo može zamisliti.

„Dolazim - dolazim,“ rekla je ona, „spasena sam.“ „Penji se polako - za ime Božije, nemoj da žuriš.“ ,,Ne, ne.“ U tom trenutku je Tobijas čuo kako slabašno uže

popušta: začuo se zvuk cepanja - uže je puklo i ona je pala.

Takoñe su se u tom zlosrećnom trenutku upalila svetla u kući i sad je bilo jasno da je uzbuna podignuta. Šta je mogao da uradi? Ako ne može da se spasi oboje, može da se spasi jedno.

Okrenuo se i prebacio noge preko zida, i spustio se koliko je mogao držeći se rukama za vrh zida, a zatim se pustio.

Povredio se, ali se u trenutku uspravio na noge, jer je osećao da bezbednost može pronaći samo u trenutnom i munjevitom bekstvu.

Strah od toga da će biti proganjan bio je toliko jak u njemu da je zaboravio na svoje modrice.

„Hvala nebesima,“ uzviknuo je Tobijas, „najzad sam se oslobodio iz onog užasnog mesta. O, kad bih samo mogao sada da stignem do Londona, bio bih na sigurnom; a što se tiče Svinija Toda, neka se pazi, jer dan odmazde ne može biti daleko.“

To rekavši, okrenuo se prema gradu i teškim korakom uskoro ostavio Pekam Raj daleko za sobom, odmičući svojim putem.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Oglas u izlogu Svinija Toda. Avantura Džoane Oukli

Pošto smo dovde pratili Tobijasove dogodovštine, bolje da sada okrenemo svu svoju pažnju na zbivanja u vezi sa Džoanom Oukli, koja se, ne možemo, a da ne mislimo tako, spremala da se upusti u krajnje opasnu avanturu.

Savet koji joj je dala njena romantična mlada drugarica, Arabela Vilmot, od početkajoj je snažno obuzeo maštu; što je više razmišljala o tome i što je više shvatala da su drugi omanuli u pokušaju da otkriju bilo kakav trag njenog izgubijenog dragana, bila je sve odlučnija da ga sprovede u delo.

,,Da,“ rekla je ona, ,,da, istinska Ijubav će postići prava čuda; gde snaga i sposobnost omanu, predana ljubav, čak i obične devojke, može da uspe. Istina je da rizikujem svoj život, ali šta je za mene život, ako nije onakav kakav želim? Šta je za mene nastavak življenja, zagorčan neprestanom mišlju da se takva jeziva tajna nadvija nad sudbinom Marka Indžestrija?“

Dakle, može se videti da je bila podstaknuta da ode kod Svinija Toda delom iz očaja, a delom iz predosećaja da će njen poduhvat biti propraćen uspehom.

U Todovom izlogu je stajao oglas na kom je bila ispisana sledeća objava: Traži se segrt: poželjno je da ima stroga verska uverenja. Prijaviti se unutra.

Činjenica je da iako je Svini Tod, kao što smo već rekli, od prodaje biserne ogrlice imao sredstva da se povuče iz svog zanata i bio je potpuno nameran da to uradi, on nije smatrao da je mudro žuriti sa takvim korakom, i bio je rešen da sačeka dok se sva buka i radoznalost u vezi sa biserima, ako ih uopšte bude, ne stišaju; shvatio je da je neophodno da sebi pronañe novog dečaka, koji bi mogao da podeli sudbinu, sirotog Tobijasa - tu sudbinu je u stvari Svini Tod smatrao izvesnom, ali treba uzeti u obzir da je naš čitalac o tome bolje obavešten.

,,Ah,“ mrmljao je Tod za sebe, „dopadaju mi se momci sa verskim sklonostima. Njima je mnogo lakše upravljati, pošto je u takvim slučajevima mašta uzgajana nauštrb razumevanja. Hej, zdravo, koga to imamo ovde?“

Tod je oštrio brijač i gledao na ulicu dok je govorio. Video je pristojnog mladog momka prijatne spoljašnjosti kako je stao pred izlogom i pročitao primamljivi oglas. Momak je zakoračio prema vratima, pa počeo da okleva, odstupio, pa ponovo krenuo napred, kao da želi da se prijavi na upražnjeno mesto, a ipak strepi da to uradi.

,,Ko bi to mogao da bude?“, rekao je Tod dok ga je ljubopitljivo posmatrao. ,,Ne izgleda baš od one vrste koja bi se prijavila za nameštenje berberskog šegrta.“

Tod je u ovome bio sasvim u pravu, pošto taj navodni momak nije bio niko drugi do Džoana Oukli; ona zaista nije baš izgledala kao da pripada prostoj klasi u kojoj je Svini Tod, očekivao da može pronaći momka za svoju radnju.

Sledećeg trenutka ona je ušla u radnju i stala licem u lice s čovekom za kog je s pravom mogla smatrati da je zla

kob njenog mladog života, ako je ono što je sumnjala u vezi sa njim bilo istina.

Tod je usmerio svoj čudni pogled na nju; ali on je ćutao, pošto nikad nije govorio prvi i Džoana je osetila kako je primorana da započne prilično uznemirujući razgovor.

„Vamaje potreban momak, gospodine,“ rekla je, ,,da vodi računa o vašoj radnji, kako mi se čini?“

,,Da.“ Džoana se sigurno nadala dužem odgovoru; ali pošto

je Tod ćutao, nije imala izbora osim da nastavi. „Rado bih prihvatio to nameštenje.“ ,,Ko si ti? Ne izgleda kao neko ko bi ti hteo takvo

mesto. Ko si i šta si ti?“ Džoana je imala spremnu priču, pošto je naravno

očekivala da će joj biti postavljana pitanja; zato je odgovorila, sa spremnošću koja uopšte nije izgledala usiljeno:

,,Ja sam siroče, ostavljen sam na brigu maćehi; ona mi se ne sviña, bila je surova prema meni, pa sam pobegao.“

,,Odakle?“ ,,Iz Oksforda.“ „Oksford, Oksford,“ mrmljao je Tod; „onda te, kako mi

se čini, u Londonu niko ne poznaje, mladiću moj?“ „Niko. Došao sam u grad prilično lako, kolima; ako ne

dobijem neki posao, moraću da se vratim, a ta mi se pomisao uopšte ne dopada. Radije bih u Londonu radio bilo šta, nego se vratio nazad kod gospoñe Grin.“

„Grin, a kako se ti zoveš?“ „Čarli Grin, naravno; moje prezime je isto kao njeno,

jer se udala za mog oca.“ ,,0, ti mi ne bi odgovarao, nisi vrsta dečaka kakvog

želim.“ “Žao mi je što sam Vas gnjavio, gospodine,“ rekla je

Džoana, dok se okretala i nemarno izlazila iz radnje ne praveći ni najmanji pokušaj da promeni berberinovu

odluku ili se bar osvrne za sobom. ,,Pih!“, uzviknuo je Tod bacajući brijač koji je bio

počeo da ponovo oštri, „kako sam glupavo sumnjičav. Mislim da ću morati da popričekam pre nego što dobijem ikog ko bi mi odgovarao kao ovaj momak. Sam u Londonu, bez prijatelja, siroče, niko se ne raspituje za njega - prava stvar.“

Svini Tod se u trenutku obreo na vratima. „Hej! Hej!“, pozvao je. Džoana se osvrnula i videla kako joj maše; okrenula se ispunjena nadom i ponovo se vratila u radnju.

„Čuj me, momče moj,“ rekao je Tod, „sklon sam da te primim, zarad tvoje nezavidne situacije. Saosećam sa tobom i ja sam siroče,“ Tada je napravio jedan od onih odvratnih izraza lica kakve je imao naviku da pravi kad je mislio da je rekao nešto posebno oštroumno. ,,Da, i ja sam jadno siroče, i nemam ništa na šta bih se oslonio osim svog snažnog verskog ubeñenja. Uzeću te na probni rad.“

„Vaš sam veliki dužnik, gospodine.“ ,,0, nije vredno pomena; tvoja dužnost će se sastojati

iz toga da vodiš računa o radnji ako se desi da ja budem odsutan. Imaćeš šest penija na dan, ali ništa drugo od mene; od toga ćeš sebi obezbeñivati hranu, a najjeftinije i najbolje što možeš da uradiš je da uvek odeš kod Loveta, u Bel Jard i kupiš sebi pitu za obrok; noću ćeš spavati ovde u radnji, nositi poruke, videti i čuti mnogo toga, ali ako budeš tračao o meni i mojim poslovima, preseći ću ti grlo.“

„Možete se pouzdati u mene, gospodine; ja sam jednostavno presrećan što sam primljen u službu tako uglednog gospodina.“

„Uglednog gospoñina!“, ponovio je Tod, završavajući sa oštrenjem brijača. ,,Uglednog,“ a zatim se oglasio svojim odvratnim smehom, koji je Džoanu sledio do samog srca, kad je pomislila da bi to mogao biti poslednji zvuk koji je na ovom svetu odjeknuo u ušima Marka Indžestrija. Tod se okrenuo veoma naglo i rekao: ,,Da li si to zastenjao?“

,,Ja zastenjao?“, odgovorila je Džoana. „Zašto bih?“

,,O, samo sam pomislio da jesi, gazda Čarli, to je sve. Pogledaj da li je voda na vatri vruća i ako jeste donesi mi je. Ha! Mušterija.“ Kad je Tod izgovorio ove reči, dve osobe su ušle u radnju; izgledali su kao dobrostojeći seljaci, možda farmeri, kojim posao dobro ide, a jedan od njih je rekao: „Dakle, gospodine berberine, jedno glatko brijanje, ako nemaš ništa protiv,“ dok je drugi stao na vrata, kao da će tu da sačeka svog druga.

„Naravno, gospodine,“ reče Tod. „Molim Vas sedite ovde, ako Vam je po volji, gospodine; lep dan za ovo doba godine; došli ste sa sela, gospodine, kako bih rekao?“

“Da, moj roñak i ja, još nismo videli London.“ „Zaista, gospodine, onda ne treba da brzo odete iz

njega, siguran sam, jer ima mnogo toga da se vidi, a to se ne može videti brzo; ako putujete daieko, bolje je da iskoristite priliku dok ste ovde. Daj mi tu posudu sa sapunicom, Čarli.“

,,Da, gospodine.“ ,,Ah, nema sumnje da je tako,“ odgovorio je seljak,

,,ali doveli smo na londonsku pijacu dosta stoke, koja se dobro prodala, pa imamo previše novca sa sobom da bi rizikovali da idemo u razgledanje grada.“

„Stvarno! Mudri ste. Hoćete li da Vam potkratim zulufe?“

“Malo, ali ne sasvim.“ Sada je nastala pauza koja je potrajala nekoliko

trenutaka, nakon koje je Svini Tod rekao veoma nemarnim tonom: „Predpostavljam da ste videli dve figure koje izbijaju sate na Crkvi Svetog Danstana?“

„Dve figure?“, rekao je onaj koji se nije brijao, pošto bi se drugom usta napunila penom da je progovorio.

„Dve figure? Ne, čemu bi one uopšte mogle da služe?“ ,,Pa,“ nastavio je Tod, odišući krajnjom nezaintereso-

vanošću, ,,ako ih niste videli to je velika šteta; dok brijem Vašeg prijatelja, pošto je sada ostalo još samo pet minuta do jedanaest, imate dobru priliku da odete i vratite se kad vaš prijatelj bude - gotov - šta kažete na to? Čarli, kreni sa

gospodinom i pokaži mu figure koje izbijaju sate na crkvi. Morate preći na drugu stranu ulice, znate, da ih vidite jasno i kako treba. Nemojte da žurite, gospodine.“

„Veoma sam zahvalan,“ rekao je stočar kog su upravo terali, jer tako je izgledalo, ,,ali radije bih krenuo sa svojim prijateljem, kada se obrije. Ne možete ni da zamilite kakve cinične primedbe on iznosi o svemu što nije video pre, tako da ići sa njim za mene uvek predstavlja polovinu doživljaja.“

„Veoma dobro i veoma ispravno,“ reče Tod; „uskoro ću da završim. Skoro sam završio s Vama, gospodine. Ovako već može.“

U Todovom ponašanju uopšte nije bilo vidljivog razočaranja, a stočar je ustao i obrisao lice peškirom koji se izvlačio sa obrtne osovine da bi se mušterije njime služile, platio brijanje i uz pristojan pozñrav berberinu izašao iz radnje sa svojim prijateljem.

ðavolski grozan izraz pojavio se na licu Svinija Toda dok je mrmljao za sebe:

„Prokleti bili obojica! Ipak sam mogao da dograbim jednog od njih

„Šta ste rekli, gospodine?“ „Šta se to tebe tiče, derište?“, zarežao je Tod. „Proklet

bio! Iščupaću ti zube jedan po jedan, usijanim kleštima, ako se usudiš da osluškuješ šta govorim! Doći ću ti glave, ti ñavolje štene.“

Džoana se prestrašeno povukla unazad, a onda je Tod prošao kroz radnju do stražnjeg salona, čija je vrata brižljivo dvaput zaključao, nakon čega se okrenuo Džoani i rekao: „Pazićeš na radnju dok se ne vratim i, ako bilo ko doñe, možeš reći da nema potrebe da čeka, jer ću verovatno biti odsutan neko vreme. Sve što treba da radiš je da paziš na radnju i, slušaj me, nemoj da viriš ni njuškaš uokolo; sedi mirno i ništa nemoj da diraš, pošto, ako budeš dirao, ja ću to bez ikakve sumnje otkriti i sledovaće ti sigurna, a možda i užasna kazna.“

„Vodiću računa, gospodine.“

“Uradi tako i bićeš nagrañen. Znaš šta, poslednji momak kog sam imao me tako dobro služio da sam ga zbrinuo za ceo život, u lepoj seoskoj kući, s imanjem oko nje, savršenoj vili, gde ga na najbolji mogući način dvore poslužitelji.“

„Kako je to ljubazno od Vas,“ rekla je Džoana, ,,da li je srećan?“

„Veoma, veoma - uprkos opštem nezadovoljstvu koje je u ljudskoj prirodi, on je sasvim srećan. Poslušaj moje naloge i kad doñe vreme i ti ćeš svakako doživeti isto tako poželjnu sudbinu.“

Tod je stavio šešir na glavu, i ogledavši se u ogledalu na čudan i zastrašujući način, izašao iz radnje, a Džoana se našla u situaciji koju je priželjkivala, da bude sama u radnji Svinija Toda i u mogućnosti da je istraži kako god joj je volja, bez opasnosti da u tome bude mnogo ometana.

„Nek mi nebesa pomognu,“ uzviknula je ona, „zarad istine.“

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Šta je pronañeno u jamama ispod Crkve Svetog Danstana

,,No, ser Ričarde,“ obratio se crkvenjak iz Crkve Svetog Danstana sudiji, „nakon što je u središtu crkve podignut jedan težak kamen sa poda, čime su se pozabavili radnici, ,,zar sada ne osećate zadah?“

Sudija, crkveni zvaničnici i zapravo svi prisutni, povukli su se pred užasnim smradom koji ih je dočekao sada kad je kamen bio sasvim uklonjen.

„Dobri Bože!“, uzviknuo je stariji crkveni zvaničnik, ,,zar smo sedeli i slušali propovedi iznad ovakve strvinarnice? Uvek sam mislio da nijedna od podzemnih odaja koje se nalaze tačno ispod crkve nije korištena mnogo godina unazad.“

,,Pst!“, rekao je sudija. „Istraga koju obavljamo je, možda, važnija nego što možete da zamislite, gospodine.“

„Važnija! Kako je to moguće? Zar nije biskup ovo namirisao kada je došao da primi ljude u okrilje crkve. Zar nije rekao u sakristiji da ne može nikoga da primi dok u crkvi vlada takav zadah, i zar mu nismo rekli da je šteta ako to ne uradi? Onda je on primio ljude u okrilje crkve

tako brzo da uopšte nisu znali da su primljeni“ „Stišajte se, dobri moj gospodine, stišajte se i

saslušajte me. Hoćete li sada, kad ste podigli ovaj ovaj veliki kamen i koliko vidim na taj način otvorili ulaz na kameno stepenište, udaljiti radnike, i sve ostale osim Vas i mene?“

„Dobro, ali - ali ne želite valjda da mi siñemo dole, zar ne?“

,,Ja nameravam da krenem dole, možete biti ubeñeni u to. Odmah udaljite ljude, ako nemate ništa protiv. Imam valjane razloge za sve što nameravam da uradim, uveravam Vas. Pretpostavljam da ću biti sasvim u stanju da oslobodim Crkvu Svetog Danstana užasnog smrada koji je zagañuje već neko vreme.“

„Mislite da hoćete, gospodine? Onda nek ste blagosloveni, uradiću baš sve što želite.“

Radnicima nije bilo krivo što su otpušteni sa neprijatnog posla, ali crkvenjak koji se držao za nos i koji je čuo sve što je ser Ričard rekao, bio je izuzetno nervozan u vezi sa ovim i izjavio je da će ostati, na osnovu toga što je bio jedan od zvaničnika crkve; stoga mu je i dopušteno da ostane.

,,0ve stepenice naizgled vode u katakombe,“ primetio je ser Ričard, dok je gledao u jamu nastalu kad je kamen podignut.

,,Da,“ odgovorio je crkveni zvaničnik, „spuštaju se u katakombe i, kao što sam rekao, nisu korišćene već duže vreme, ali kako taj grozni vonj može da dopire od tela koja su dole četrdeset ili pedeset godina, ne mogu da shvatim.“

„Moramo voditi računa o zagañenom vazduhu,“ naglasio je sudija. „Donesite baklju, gospodine crkvenjače i spustićemo se u jamu. Ako je otvorena, uspećemo; ako nemate ništa protiv idite prvo do vrata crkve i ponesite ovu svilenu maramicu sa sobom i mahnite njom; posle tog znaka doći će vam četiri čoveka. Oni su moji službenici i Vi ćete ih dovesti meni.“

„O, zaboga, da, naravno,“ rekao je crkvenjak, koji je

bio sasvim zadovoljan i zbog same pomisli na takvo pojačanje. „Uradiću tako, gospodine, a što se tiče baklje, u ormaru u sakristiji ima odličnih svetiljki, koje ću doneti za minut. Ne budite nestrpljivi, gospodine. Idem brzinom munje.“

Crkvenjaku odajemo priznanje, on je zaista hitro izvršio šta mu je naloženo. Četvorica sudskih službenika su se zaista odazvali na znak dat maramicom i za nekoliko minuta je baklja spuštena na konopu u sumornu podzemnu odaju. Svi su s velikim zanimanjem posmatrali svetlo dok se spuštalo; iako je nesumnjivo gorelo slabije nego pre, ipak nije pokazivalo znake da će se ugasiti, a sudija je rekao: „Možemo se bezbedno spustiti. Vazduh koji održava plamen će isto tako održati život, dakle što se toga tiče ne treba da strepimo. Pratite me.“

Počeo je pažljivo da se spušta niz kamene stepenice, a njegova četiri službenika su smesta krenula za njim, dok su ih crkveni dostojanstvenik i crkvenjak sledili dosta sporije i nijedan od njih nije izgledao kao da mnogo čezne za pustolovinom, iako ih je radoznalost terala da produže dalje.

Kamenih stepenika je bilo otpriiike dvadeset; kada su stigli na dno, otkrili su da je prekriveno velikim kamenim pločama, po kojim je bila posuta piljevina, ali ne u dovoljnoj količini da ih sasvim prekrije.

Na tom mestu je vladala zagrobna tišina, a nekoliko dotrajalih mrtvačkih sanduka u svojim nišama u zidu, zajedno sa onim koji su bili u njima, očigledno su bili previše stari da bi iz njih dopirao onaj zastrašujući zadah telesnog raspadanja koji je ispunjavao celo mesto.

„Videćete, ser Ričarde,“ rekao je crkveni zvaničnik vadeći parče papira, ,,da se prema planovima katakombi koje ovde imamo, ova odaja otvara prema hodniku koji se prostire polovinom dužine oko cele crkve, a iz tog hodnika se otvaraju brojne odaje, od kojih nijedna nije korišćena godinama unazad.“

„Vidim da su vrata otvorena.“

,,Da, tako je kao što kažete. To je čudno, ser Ričarde, zar ne? O! Bože mili! Samo gurnite glavu u hodnik, a onda ćete tek da osetite vonj!“

Svi su to isprobali i ustanovili da je zadah zaista bio užasan. Ser Ričard je uzeo baklju od jednog pozornika i produžio u hodnik. Nije mogao da vidi ništa osim da su vrata nekih odaja otvorena: prešao je prag jedne od njih i bio unutra otprilike minut, nakon čega se vratio i rekao: „Mislim da ćemo se sada svi povući: videli smo dovoljno da nam potvrdi sve o ovome.“

„Sve o ovome, gospodine!“ rekao je crkveni dostojanstvenik, „o čemu to?“

„Tačno tako, ovo će biti dovoljno - pratite me, moji ljudi.“

Sudski službenici su bez ikakvog pitanja ili primedbe pratili ser Ričarda, a on je počeo da se munjevitom brzinom uspinje uz stepenice kamenim stepenicama nazad u crkvu, u stopu praćen svojim ljudima.

,,Hej!“ povikao je crkvenjak, „kažem, stanite. 0, gospode! Nemojte da me ostavite - o ne! Mislim da se nešto užasno uspinje za mnom i hoće da me zgrabi za pete. Usporite; to je u najgorem slučaju duh, znate već.“

Pre nego što je crkvenjak stupio nogom u crkvu, bio je oznojen i zaplašen, tako da je morao da sedne na jednu grobnicu da bi se oporavio; sudijaje iskoristio tupriliku da šapne crkvenom zvaničniku: „Zelim da govorim sa Vama nasamo; izañite sa mnom - naredite da se crkva zaključa, pošto ne razmišljamo o daljoj pretrazi katakombi “

„Da, o, da! Znao sam da tu postoji neka tajna!“ „I to užasna tajna! Takva da će odjeknuti po celom

Londonu u sledećih dvadeset četiri sata - takva tajna kakva nikada neće biti zaboravljena u vezi sa starom Crkvom Svetog Danstana, dok god bude postojala.“

U načinu na koji je sudija govorio bilo je ozbiljnosti koja je stvarno uplašila crkvenog zvaničnika i on je prilično pobledeo dok su stajali na pragu crkve.

„Poznajete li nekog Svinija Toda?“, pitao je sudija.

„0, da - berberina.“ „Dobro. Nagnite uho prema meni dok idemo ka Ulici

Dauning. Idem da posetim državnog sekretara za unutrašnje poslove, a pre nego što stignemo tamo, moći ću da Vam kažem zašto tražim pomoć od Vas i koju vrstu pomoći.“

Crkveni zvaničnik nije nagnuo svoje uho baš poletno, ali pre nego što su prešli pola puta niz Strand, bio je prinuñen da uñe u jednu krčmu da bi popio malo brendija, takav je strašan učinak na njega imala užasna sudijina priča. Kakva je to bila priča, uskoro ćemo saznati, ali neophodno je da malo pratimo kretanje gospodina Toda, nakon što je ostavio Džoanu da pazi na radnju.

Tod je žustro hodao dok nije stigao u blizinu ulice Piket, na Strandu, a zatim je ušao u apoteku koja se tu nalazila, u kojoj je trenutno radio samo jedan šegrt.*( Ulica Piket je bila deo Stranña, s različitim poštanskim brojevima, na severnoj strani i nasuprot Crkve Svetog Klementa Danskog. Nalazila se upravo na drugoj strani Bel Jarda u odnosu na Kraljevski sud. Dve radnje pre ukrštanja ulica Flit i Piket nalazila se radnja Tomasa Holveja, prodavca patentiranih lekova. Ovo je retka prilika kada neka radnja ili adresa u tekstu odgovara onoj u stvarnom životu; inače je

autor naizgled pažljivo izbegavao da na takav način povezuje stvari.) „Sećaš se,“ rekao je Tod, ,,da si mi prodao nešto

otrova za pacove?“ „0, da, da - čini mi se da ste Vi gospodin Tod?“ „Taj sam. Hoću još tog otrova; budući da su glodari

privučeni nekim pomadama za kosu koje imam u radnji i sada ih ima više nego ikad. Baš noćas sam se probudio i video jednog kako zaista loče ulje za kosu, a drugi je pio neku ružinu vodicu, a onda su se uplašili i polomili flašicu; tako da ću ti biti zahvalan ako mi daš malo tečnog otrova, ako ti je po volji, pošto izgleda da veoma vole piće.“

„Tačno tako, gospodine, tačno tako,“ rekao je momak dok je skidao flašu sa police i pripremao tečnost; „tačno tako, gospodine. Ako sipate samo nekoliko kapi ovoga u jednu čašu neke tečnosti, delovaće.“

„Nekoliko kapi? Mora da je to jako sredstvo.“

„Jeste - dvanaest kapi ili otprilike pola čajne kašičice, sasvim sigurno bi ubilo čoveka, tako da budete pažljivi sa tim, gospodine Tod. Naravno, takve stvari ne prodajemo nepoznatim osobama, znate već, ali pošto ste Vi komšija, to menja stvar.“

„Prava istina. Hvala ti. Prijatan dan. Mislim da će uskoro da padne kiša, znaš.“

Tod je otišao sa otrovom u džepu, a kad se nekoliko koraka udaijio od vrata apoteke, tako se odvratno zakikotao da je jedan stari gospodin, koji je išao neposredno za njim, munjevito pobegao u strahu, ostavši sasvim bez daha.

„Ovo će da deluje“, mrmljao je Tod, „moram da olakšam put za svoje povlačenje iz posla. Dobro znam da ako dam takav nagoveštaj, to će se u izvesnoj kući smatrati nepobitnim dokazom da sam dovoljno zaradio da bi vredelo podeliti dobit, a ne nameravam baš da proñem kroz takav postupak. Ne, ne, gospoño Lovet, ne, ne.“

Tod je polako išao prema svojoj kući, ali kad je stigao na ugao Bel Jarda i čuo kako izbija dvanaest puta na Crkvi Svetog Danstana, zastao je na trenutak, a zatim promrmljao: „Navratiću da je vidim - da, navratiću da je vidim. Veče će bolje odgovarati mojoj sadašnjoj nameri.“

Zatim je prešao Bel Jard, dok nije došao do čuvene prodavnice pita gospoñe Lovet. Zastao je na trenutak kraj prozora i zavirio unutra, osmotrivši dvojicu advokatskih pisara koji su jeli neke jučerašnje pite. Topla današnja tura još nije bila izašla iz peći. „Srećna omladina!", zakikotao se on i ušao u radnju.

Gospoña Lovet ga je ljubazno dočekala kao poznanika i pozvala ga u salon, dok su dvojica zastupnika prava nastavili da jedu i hvale pite.

„Izuzetno su ukusne, zar ne?“, rekao je jedan. „0, u pravu si,“ odgovorio je drugi, ,,i takoñe tako

prijatno sočne, zar ne? Pitam se kako li ih ona pravi? Bog te blagoslovio, skoro da živim samo od njih. Znaš, ranije sam jeo sve obroke sa debelim starim ujakom, Maršom, ali

otkad je on jednog dana nestao, živim od Lovetovih pita, umesto od obroka kod starog debeljka.“

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Džoana nasamo. Tajna. Sumnje gospodina Toda. Tajanstveno pismo.

Neko vreme nakon što je Tod izašao iz radnje, Džoana je jedva mogla da veruje kako je potpuno sama u radnji da bi se usudila da pogleda oko sebe; ali kako je prolazio minut za minutom, a nikakav zvuk koji je ukazivao na njegov brzi povratak se nije čuo, prikupila je više hrabrosti.

,,Da,“ rekla je ona, „najzad sam sama, na mestu za koje sam uvek sumnjala da je smrtno mesto jadnog Marka. O, nebesa, pomozite da otkrijem da nije tako i da razotkrivanjem očigledne tajne života ovog čoveka, mogu da pozdravim to što ti živiš, dragi moj Mark, i prestanem da oplakujem tvoju smrt! Ipak, kako mogu čak i na trenutak - da se zavaravam takvim lažnim nadama? Ne, ne, on je pao kao žrtva ovog nemiiosrdnog čoveka.“

Nekoliko minuta pošto se predala ovom neobuzdanom naletu bola, Džoana je kršila ruke i plakala; onda, kad je pomislila na opasnost u kojoj će biti ako se Tod vrati i vidi znake emocija koje su je obuzimale, zaustavila je suze i uspela da povrati spoljašnju pribranost.

Zatim je počela da se osvrće oko sebe na isti način kao što je radio jadni Tobijas; nije mogla da otkrije ništa što bi moglo da razjasni njenapitanja, iako su njene strepnje činile da skoro sve deluje sumnjivo. Pogledala je u ormar i tu je videla nekoliko skupih štapova i kišobrana, a onda je pažljivo pregledala sve zidove, ali nije mogla da vidi ništa što bi ukazivalo na neki drugi vidljiv i očigledan otvor osim vrata. Dok se kretala unazad, naletela je na berbersku stolicu, za koju je otkrila da je fiksirana, pošto je pogledala i videla da su noge stolice čvrsto zakovane za pod. Šta bi moglo da bude sumnjivo u ovome teško da je mogla znati, a ipak joj se tako učinilo.

„Kad bih samo imala vremena,“ mislila je ona, „pokušala bih da uñem u ovaj salon; ali još se ne usuñujem. Ne, ne, moram biti sigurna da će Tod duže odsustvovati, pre nego što se odvažim da izvedem neki takav pokušaj.“

Dok je izgovarala ove reči, neko je oprezno otvorio vrata, i zavirivši unutra rekao: „Da li je gospodin Tod kod kuće?“

,,Ne,“ odgovorila je Džoana. „0, odlično. Onda ti treba da uzmeš ovo pismo, ako ti

je po volji i pročitaš ga. Otkrićeš, usuñujem se da kažem, od koga je, kada ga otvoriš. Ipak to zadrži za sebe, a ako gospodin Tod doñe, vodi računa da ga sakriješ šta god drugo da budeš radio.“

Pre nego što je Džoana stigla da išta odgovori, čovek je otišao, a ogromno je bilo njeno iznenañenje kad je na poleñini pisma koje joj je predato u ruke pročitala svoje pravo ime. Otvorila ga je drhtavim prstima i pročitala sledeće:

Od sera Ričarda Blanta, sudije, za gospoñicu Oukli: Gospoñice Džoana Oukli, Vi ste se sa velikim

viteštvom duha upustili u veoma opasan poduhvat -poduhvat koji, s obzirom na Vašu mladost i Vaš pol, treba da bude prepušten drugima i dobro je što su drugi u rnogućnosti da paze na Vas i sačuvaju Vašu bezbednost.

Vaša mlada prijateljica, Arabela Vilmot, nakon što vam je dala tako romantičan savet i shvatila da ste ga Vi poslušali, postala je i sama uplašena od njegovih mogućih posledica i veoma mudro je obavestila nekog ko je doneo informaciju meni, tako da se na Vas sada dobro pazi; ako se ikakva opasnost nadvije nad Vama, treba samo da dograbite bilo koji predmet koji Vam je na dohvat ruke i bacite ga kroz staklo izioga radnje i pomoć će Vam smesta stići. Govorim Vam ovo da biste se osećali potpuno umireno.

Pošto ste se, ipak, doveli u sadašnji položaj u Todovoj radnji, više je nego verovatno da ćete biti u stanju da obavite dobar posao što se tiče demaskiranja tog zločinca. Vi ćete, stoga, biti tako dobri da pred spuštanje večeri budete spremni da uradite bilo šta što od Vas bude tražio bilo ko ko bi Vam rekao lozinku „Sveti Danstan“.

Od Vašeg prijatelja (gore pomenutog).

Džoana je, naravno, nakon što je pročitala ovo pismo, bila jako iznenañena, a ipak je u njenoj svesti blesnulo zadovoljstvo kada je razmislila o njemu. Promena njenih osećanja, sada kad je bila uverena da ima zaštitu, zasigurno je bila čudesna i dramatična. Pomisao da samo treba da dograbi bilo koji od razbacanih predmeta koji su ležali uokolo i baci ga kroz prozor da bi dobila pomoć, bila je krajnje utešna; osećala je da ima smelosti za skoro svaku vrstu avanture.

Upravo je sakrila pismo kada se pojavio Svini Tod. ,,Da li je iko do!azio?“, pitao je on. ,,Da, jedan čovek, ali nije hteo da čeka.“ ,,A, hteo je brijanje, pretpostavljam; ali nije važno,

nadam se da si bio miran i nisi pokušavao da zadovoljiš svoju radoznalost na bilo koji način, dok me nije bilo ovde. Pst! Neko dolazi. Pa, to je stari gospoñin Vrenkli, prodavac duvana, rekao bih ja. Dobar dan Vam želim, gospodine, brijanje, pretpostavljam? Drago mi je što ste sada došli, gospodine, pošto sam bio odsutan sve do upravo ovog trenutka. Vruću vodu, Čarli, odmah i dodaj mi taj brijač.“

Džoana je, dok je dodavala Todu brijač, zakačila njime stolicu, a pošto je brijač bio neobično oštar, odsekla je veliko parče arveta sa jednog naslona za ruke.

„Kakva bezobrazna nepažnja", rekao je Tod, „skoro sam spreman da te ošinem trakom za oštrenje po leñima, moj gospodine; evo, pokvario se izvanredan brijač, potpuno mu je otupljena oštrica.“

,,0, oprostite mu, gospodine Tod, oprostite mu,“ rekao je stari gospodin, ,,on je ipak samo dečak. Dozvolite mi da stanem u njegovu odbranu.“

„Vrlo dobro, gospodine; ako želite da ne obraćam pažnju na to, naravno da hoću, a hvala Bogu, imamo zalihu brijača uvek pri ruci, Ima li ikakvih novosti o kojim se priča, gospodine?“

“Ništa za šta bih ja znao, gospodine Tod, osim one bolesti gospodina Kamingsa, nadzornika. Kažu da je oko podneva otišao kući u Čenseri Lejn i od tada je bolestan kao pas i sve što su mogli da čuju od njega je: O, one pite - o, one pite!“

„Veoma čudno, gospodine.“ „Veoma. Mislim da je gospodin Kamings malo čvrknut

u glavu, znate, gospodine Tod. On je veoma ugledan čovek, ali meñu nama govoreći, nikad nije bio previše bistar.“

“Naravno da ne, naravno da ne. Ali, to je veoma čudan slučaj. Na koje pite je mogao da misli, gospoñine? Da li ste svraćali do njega kad ste krenuli od kuće?“

,,Ne. Ha, ha! Ne mogu da se ne smejem; ha, ha! Krišom sam došao od kuće, znate. Stvar je u tome da je roñak moje žene, gospodin Mandel - hej! - Mislim da ste me posekli.“

“Ne, ne; nikog nećemo poseći za tri polovine penija, gospodine.“

,,0, vrlo dobro, vrlo dobro. No, kao što sam rekao, roñak moje žene, gospodin Mandel, došao je prošle večeri kod nas kući i doneo sa sobom bisernu ogrlicu, znate. Hteo je da sa njim odem do Sitija, jutros, do Raunda i

Bridžeta, dvorskih draguljara i pita ih da li su je ikada pre videli.“

,,Da li su biseri lepi?“ ,,Da, izvanredni su. Vidite, Mandel pozajmljuje novac,

i ne želi da ide lično, pa je tražio od mene da odem, pošto me gospodin Raund odlično poznaje; meñu nama govoreći, gospodine Tod, roñak moje žene gospodin Mandel, veruje da su oni nekada pripadali jednoj dami.“

“O, stvarno!“ ,,Da, a pošto ne vredi mnogo govoriti ženi, rekao sam

svojoj suprugi da idem preko reke, znate i samo sam šmugnuo napolje. Ha, ha, ha! A imam bisere u džepu. Mandel kaže da vrede najmanje dvanaest hiljada funti, ha, ha!“

„Stvarno, gospodine, ñvanaest hiljada? To je lepa svota, gospodine, veoma lepa svota. Nema sumnje da je gospodin Mandel pozajmio sedam ili osam hiljada funti na te bisere. Mislim da ću Vas još jednom nasapunati, gospodine, pre nego što Vas izbrijem; i tako, imate sa sobom bisere, pa, kako se čudne stvari odigravaju uokolo, nema sumnje.“

„Kako to mislite?“ „Ova četkica za brijanje je sada baš kako treba.

Četkica za brijanje je uvek najbolja neposredno pre nego što se istroši. Čarli, otići ćeš odmah do gospodina Kamingsa i pitati da li mu je bolje; ne moraš da žuriš, ti si dobar dečko, sada više uopšte nisam ljut na tebe; i tako, gospodine, oni kod kuće misle da ste nekim poslom otišli preko reke, zar ne, i nemaju ni najblažu predstavu da ste došli ovamo na brijanje - dakle, odlazi, Čarli - zatvori vrata, to je dobar dečko, blagosloven bio.“

Kada se Džoana vratila, prodavac duvana je bio otišao.

,,Pa,“ rekao je Svini Tod oštreći brijač veoma laganim pokretima, „kako je gospodin Kamings?“

„Pronašao sam njegovu kuću, gospodine, uz malo

poteškoća, a oni kažu da je bolje, otišao je na spavanje.“ ,,O, oñlično! Idem da se pozabavim nekim računima u

salonu, zato ne bih da me uznemiravaju, razumeš; a u sledećih deset minuta, ako iko doñe, reci da sam izašao.“

Svini Tod je sasvim hladnokrvno otišao u salon i Džoana ga je čula kako iznutra zaključava vrata; čudan, nejasan osećaj užasa je počeo da je obuzima, a nije znala zbog čega; zadrhtala je dok se osvrtala oko sebe. Vrata ormara nisu bila sasvim zatvorena i nije znala šta ju je navelo da priñe i zaviri unutra. Na prvoj polici je bio šešir prodavca duvana: bio je prilično upadljiv i ona ga je u trenutku prepoznala.

„Šta se dogodilo? Dobri bože! Šta je moglo da se dogodi?“, mislila je Džoana teturajući unazad, dok nije stigla do berbeske stolice, na koju je sela da ne bi pala. Pogled je spustila na ručku koju je onako zasekla brijačem, ali ručka stolice je bila savršeno čitava; nije bilo ni najmanjeg traga zaseka koji je tek maločas napravljen; Džoana je začuñena i zbunjena duže od minuta nastavila da traži trag oštećenja za koje je znala da nikako nije moglo biti izbrisano.

Ipak ga nije pronašla, iako je pred njom bila ta stolica, ista kao i uvek, sa široko razmaknutim naslonima za ruke i dotrajalim, izanñalim lakom i pozlatom. Nije čudo što je Džoana protrljala oči i zapitala se da li je stvarno budna.

Kako se mogla objasniti ovakva pojava? Stolica je takoñe i dalje bila fiksirana, a ostale stolice u radnji su bile sasvim drugačije izrade i oblika, tako da nije mogla biti zamenjena.

„Avaj, avaj!“, jadala se Džoana, ,,moj um je ispunjen užasnim nagañanjima, a ipak ne mogu razumno da ih povežem. Sumnjam u sve, a ne znam ništa. Šta mogu da uradim? Šta treba da uradim, da se izbavim iz ovog stanja jezive napetosti? Da li sam zaista na mestu gde, uz pomoć nekakve zastrašujuće genijalnosti, drsko ubistvo postaje svakidašnja stvar ili bi ovo sve mogla da bude samo

nekakva iluzija?“ Pokrila je lice rukama na neko vreme, a kad ih je sklonila, videla je da se Svini Tod iz unutrašnje prostorije zagledao u nju, sa sumnjičavim izrazom na licu.

Džoana je shvatila da je neophodno da obavi svoj deo posla i glasno je vrisnula.

„Šta je doñavola sve ovo?“, rekao je Tod prilazeći sa zlokobnim izrazom lica. „Šta sve to znači? Sumnjam...“

,,Da, gospodine,“ rekla je Džoana, ,,a i ja sumnjam; sutra moram da završim sa tim.“

“Da završiš sa čim?“ „Mojim zubom, gospodine, boli me već satima; da li

Vas je nekada boleo zub? Ako jeste, možete da saosećate sa mnom i nećete se čuditi što sam spustio glavu u ruke i stenjao.“

TRIDESET PETO POGLAVLJE

Svini Tod započinje pripreme za povlačenje iz posla

Tod je bio samo delimično zadovoljan izgovorom gospodina Čarlija, a ipak nije mogao na pravi način da ga ospori, i mogao je da bude istinit; tako je, nakon što je nekoliko trenutaka sumnjičavo gledao Džoanu, pomislio da bi mogao i da poveruje u njega.

„Dobro, dobro,“ rekao je on, „svakako ćeš biti bolje sutra. Evo tvojih šest penija za današnji dan; idi i kupi sebi neku večeru; a najjeftinije što možeš da uradiš je da odeš do Lovetove prodavnice pita.“

„Hvala, gospodine.“ Džoana je izlazeći iz radnje bila svesna da je pogled

Svinija Toda usredsreñen na nju, i da će on, ako mu i najmanjim gestom pokaže sumnje koje ima prema njemu, verovatno sprečiti njen odlazak; zato se držala naizgled mirno i izašla je napolje veoma polako; bilo je veliko olakšanje izaći na ulicu i osetiti da nije pod istim krovom sa tim zastrašujućim čovekom.

Umesto da ode u Lovetovu prodavnicu pita, Džoana je svratila u obližnju pekaru i malo se okrepila; a mi ćemo se ponovo vratiti da zavirimo kod Svinija Toda dok sedi sam u svojoj radnji.

Na njegovom licu je bio izraz velikog trijumfa, a oči su mu sijale neobičnim sjajem. Bilo je očigledno da Svini Tod sebi iskreno čestita zbog nečega; i najzad je, zavukavši ruku duboko u svoj veliki džep, izvukao bisernu ogrlicu istovetnu kao onu za koju je već dobio veliku svotu novca od gospodina Mandela.

„Zaista, mora da sam ja jedan od glavnih miljenika sudbine,“ rekao je on. „Pa, ova biserna ogrlica je za mene uvećano bogatstvo; ko je i na trenutak mogao sanjati o ovako retkoj srećnoj okolnosti? Sada uopšte ne moram da brinem i sumnjam zbog Džona Mandela. On je izgubio svoje bisere i izgubio svoj novac. Ha, ha, ha! To je sjajno; zatvoriću radnju daleko ranije nego što sam nameravao i otputovati u Evropu. Da, sledeći put ću nisku bisera prodati u Holandiji.“

S ogrlicom u ruci, Tod se sada naizgled upustio u veoma zbrkan sled misli, što je potrajalo oko deset minuta, a onda mu je živce uzdrmala neka uzgredna buka na ulici ili iz kuće u susedstvu i on je skočio na noge uzviknuvši: „Šta to bi - šta to bi?“

Sve se opet umirilo i on se pribrao. „Kakva sam budala postao,“ promrljao je on, ,,kad me

svaki uzgredni zvuk uznemiruje i izaziva mi ovakvu drhtavicu. Vreme je, sad kad postajem nervozan, da napustim Englesku. Prvo moram da se oslobodim nekog čiju nepomirljivu narav dobro poznajem i ko će me goniti do najdaljeg kutka sveta, ako se pre toga ne umiri u grobu. Da, mir groba će sigurno biti dobar za nju. Ne mogu da smislim drugi način da primirim tako zahtevno stvorenje.“

Dok je izgovarao ove reči, izvukao je iz džepa paketić s otrovom koji je kupio, i podigao ga prema svetlosti sa samozadovoljnim izrazom na licu. Onda je žurno ustao,

pošto je u meñuvremenu bio ponovo seo i prišao prozoru, kao da jedva čeka Džoanin povratak, da bi on mogao da izañe iz kuće. Dok je čekao, video je jednu mladu devojku kako prilazi radnji i nakon što je ušla ona reče: „Pozdrav od gospoñe Lovet, gospodine Tod, a ona Vam šalje ovu poruku, biće joj drago da Vas vidi večeras u osam sati.“

„O, vrlo dobro, vrlo dobro. Pa, Lusi, izgledaš lepše nego ikad.“

“Ne može se baš isto reći i za Vas, gospodine Tod,“ rekla je devojka odlazeći, naizgled veoma uvreñena što tako ružan primerak Ijudske vrste sebi dopušta da njoj deli komplimente.

Tod se samo odvratno nacerio, a onda otvorio pismo koje mu je donela. Bilo je bez potpisa, a u njemu je bilo ispisano ovo:

Novi pekar se već umorio od ovog mesta i večeras

moraš da doñeš u još jednu posetu. Ovaj je najproblematičniji kog sam ikada imala, jer je najobrazovaniji. Moram ga se osloboditi - ti znaš kako. Siguran sam da će od njega poteči neka nevolja.

,,Ma stvarno!“, rekao je Tod pročitavši poruku, „ovog

puta je brzo; no, no, videćemo, videćemo. Možda ćemo se osloboditi još jedne osobe noćas, koja bi izazvala nevolje. Ali, evo dolazi moj novi šegrt; on ništa ne sumnja.“

Džoana se vratila i Tod je ljubopitljivo pitao šta je sa zuboboljom; u svakom slučaju, ona mu je dala naizgled veoma pribran i hladnokrvan odgovor, da je on bio potpuno obmanut. Umišljao je da njegove prethodne sumnje u vezi sa novim šegrtom zasigurno nisu imale nikakvog stvarnog osnova, nego su bile podstaknute pukim strahovima.

„Čarli,“ rekao je on, „motrićeš na vrata, i kad me neko bude tražio, povući ćeš ovu uzicu koja je povezana sa zvonom, tako da ću biti obavešten o tome. Idem malo u spavaću sobu.“

„Dobro, gospodine.“ Tod je još jednom sumnjičavo pogledao pa izašao iz

radnje. Ona se nadala da će izaći napolje, tako da bi imala drugu priliku i to bolju od prethodne da pretraži to mesto, ali u tome je doživela razočaranje; nije imala drugog izbora osim da strpljivo čeka.

Dan se bližio kraju i Džoanu je obuzeo snažan utisak da će se desiti nešto izuzetno važno pre nego što se sasvim spusti mrak. Skoro je drhtala na pomisao šta bi to moglo da bude i da će možda biti prinuñena da bude svedok nekakvog nasilja, kog se njen plemeniti duh gnušao; da nije odlučila da je ništa neće sprečiti u istrazi sudbine koja je zañesila jadnog Marka Indžestrija, možda bi čak istog časa u očajanju istrčala na ulicu.

Dok se blaga svetlost dana pretvarala u nejasne večernje senke, ona je postajala sve pribranija i sposobnija, pošto joj se duh umirio. Odlučila je da sačeka šta će uslediti.

Predmeti u radnji su se jedva razaznavali kad je Svini Tod ponovo sišao niz stepenice; on je naredio Džoani da upali malu uljanu svetiljku, koja je bacala tek slab i drhtav zrak svetlosti oko sebe i ni na koji način nije mogla da udovolji radoznalosti onoga ko bi poželeo da zaviri kroz prozor.

,,Izlazim,“ rekao je on, „neće me biti sat vremena, ali ne duže od toga. Možeš to reći svakome ko svrati.“

„Hoću, gospodine.“ „Budi obazriv, Čarli, i tvoja nagrada neće izostati.“ „Molim nebesa da tako bude,“ rekla je Džoana kad je

ponovo ostala sama; jedva da su te reči i sišle s njenih usana, kad se najamna kočija dovezla do vrata, a zatim je iz nje sišao neko ko je ušao pravo u radnju. To je bio visok čovek gospodskog izgleda i, pre nego što je Džoana mogla da izusti i reč, on je rekao: „Lozinka, gospoñice Oukli, glasi Sveti Danstan; ja sam Vam prijatelj.“

O, kakvo je to olakšanje bilo za Džoanu da čuje takve reči, opterećena zastrašujućom samotnošću te kuće i

poletno je krenula napred rekavši: ,,Da, da, o, da! Dobila sam pismo.“

„Pst! Nema vremena za gubljenje. Ima li ovde ikakvog mesta za skrivanje?“

„O, da! Veliki ormar.“ ,,To će biti u redu; sačekaj ovde trenutak da dovedem

svog prijatelja, gospoñice Oukli. Imamo neki posao da obavimo noćas.“

Visoki čovek, koji je bio hladnokrvan i pribran koliko se samo može biti, otišao je do vrata i uskoro se vratio sa dve osobe, a obe su se, kako su ustanovili, mogle bez većih poteškoća sakriti u ormar. Zatim su se nekoliko minuta savetovali šapatom, nakon čega se onaj čovek koji je prvi došao okrenuo Džoani i rekao: „Gospoñice Oukli, kada očekujete da se Tod vrati?“

,,Za sat vremena.“ “Odlično. Čim se vrati, ja ću doći da se obrijem i

nema sumnje da će te on poslati napolje; ali, ne idi dalje od vrata, šta god da budeš radila, jer ćeš nam možda trebati. Možeš bez problema da se zadržiš negde oko izloga.“

„Da, da! Ali čemu sva ova tajanstvenost? Recite mi šta mislite sa svim ovim? Ima li ikakve potrebe da me držite u neznanju u vezi sa tim?“

“Gospoñice Oukli, nema još ničeg što bih mogao tačno da Vam kažem, ali možemo se nadati da će ova noć otkloniti neke misterije i tebi otvoriti oči u vezi sa mnogim okolnostima koje trenutno ne možeš da uvidiš. Zločini Svinija Toña će biti razotkriveni, a ako ima ikakve nade da se vratiš onome za koga si toliko zainteresovana, ona je u ovome.“

„Mislite na Marka Indžestrija?“ „Da. Tvoja priča mi je saopštena.“ “A ko ste Vi - zašto mi se ne predstavite ako ste

prijatelj?“ ,,Ja sam sudija, i zovem se Braun*( Trebalo bi da kaže

sudija Blant.) i možeš biti sigurna da će sve što se može

uraditi biti urañeno.“ „Ali, sačekajte! Rekli ste da ćete doći ovamo na

brijanje. Ako to uradite, dopustite da Vas zamolirn da ne sedate u tu stolicu. Postoji neka grozna tajna u vezi sa njom, ali šta je u pitanju ne mogu da kažem. Nemojte da sedate u nju.“

„Zahvaljujem ti na upozorenju, ali došao sam da se obrijem baš u toj stolici. Znam da u vezi s njom postoji tajna, a zato da to više ne bi bila tajna odlučio sam da se upustim u ovo što se, možda, može smatrati malim rizikom. Ali, naš dalji ostanak ovde ne bi bio mudar. Sada.“

Ova poslednja reč je bila upućena dvojici policajaca koje je sudija doveo sa sobom i bilo je čuñesno gledati s kakvom su obazrivošću i tačnošću oni uspeli da se uguraju u ormar, a onda su tražili da Džoana zatvori vrata ormara za njima; kad je to uradila i okrenula se, videla je da je sudija otišao.

Džoana je bila u stanju velike uznemirenosti, ali, ipak joj je izvesnu utehu predstavljalo to što nije bila sama i da su dva snažna i svakako dobro naoružana muškarca spremna da se umešaju, ako se dogodi išta nepredviñeno; sada je bila mnogo uverenija u svoju bezbednost, a ipak je bila znatno nervoznija nego pre.

Čekala je Svinija Toda, napeto osluškujući zvuk njegovih koraka, ali nije ih čula; pošto je taj gospodin otišao nekim prilično važnim poslom, ne možemo uraditi ništa bolje nego da ga pratimo i vidimo kako napreduje.

Kada je izašao iz svoje radnje, otišao je pravo u Bel Jard, iako je bilo preostalo još nešto vremena pre dogovorene posete gospoñi Lovet.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Poslednja tura ukusnih pita

Svakome ko bi pogledao Svinija Toda, dok je išao putem od svoje radnje u Ulici Flit do Bel Jarda i Templ Bara, bilo bi sasvim jasno da ne ide tamo da jede pite.

On je zaista imao sasvim drugačije namere i, dok se približavao radnji gospoñe Lovet, gde su se te ukusne pite prodavale, na njegovom licu je bio takav ñavolski izraz da, samo da nije ublažio svoj izgled, (kao surovi Rat koji je Izgladio svoje naborano lice *(Ričard III, čin I, scena I)), dok je napredovao prema radnji, nesumnjivo bi pobudio žestoku sumnju kod gospoñe Lovet da on nije baš onakav kakav je inače, i da ta tajanstvena povezanost koja je nju i berberina držala zajedno nije u besprekornom stanju u kakvom je nekada bila.

Kada je najzad ušao u radnju, bio je oličenje ljubaznosti i mirnoće.

Gospoña Lovet je stajala za tezgom, pošto se retko dešavalo da u radnji nije bilo mušterija, jer kada su sve ture vrelih pita bile ispečene, obično bi ostalo nešto pita koje bi hladne poletno proždirali advokatski pisari iz okolnih kancelarija i advokatskih komora.

Ali, u devet sati izlazila je tura vrućih pita, pošto je u

poslednje vreme gospoña Lovet umislila da izmeñu pola devet i devet nailazi mnogo službenika iz Linkolnove krčme, a pita je predstavljala veoma prijatnu i zgodnu pripremu pred pozorišnu predstavu ili bilo koju drugu zabavu koja se odvija tri sata pre ponoći, i to u pola cene.

Mnogi ljudi su ih takoñe voleli za večeru i redovno ih nosili kući. Zapravo, moglo bi se reći da je naklonost službenika u Linkolnovoj krčmi bila podeljena izmeñu Lovetovih pita i pečenih ovčijih glava; često im je sklonost ka te dve stvari bila tako zgodno uravnotežena u glavi da je odluka šta će odabrati zavisila od bacanja novčića, da li ne sasvim pečene ovčije glave sa pijace Kler*( Pijaca udaljena samo nekoliko stotina metara od Todove radnje, na drugom kraju ulice

Keri.) ili pite kod Loveta. Krčag piva je jednako dobro prijao posle obe ove

stvari. Dakle, može se pretpostaviti da je gospoña Lovet

čekala turu pita u devet sati kada se Svini Tod, te večeri prepune dogañaja, pojavio kod nje.

Tod i gospoña Lovet se pozdraviše uz svu prisnost starih poznanika.

,,Ah, gospodine Tod,“ rekla je dama, „kako ste? No, nismo Vas videli dugo vremena.“

“Prošlo je zaista neko vreme; a kako ste Vi, gospoño Lovet?"

„Sasvim dobro, hvala na pitanju. O, da, da li biste možda pitu?“

Tod je napravio groznu grimasu dok je odgovarao: ,,Ne, hvala Vam; to je veoma glupo, pošto sam znao da ću navratiti ovde, ali upravo sam pojeo svinjski ražnjić.“

“Da li je bio s bubrezima, gospodine?“, upitao je jedan od momaka koji su jeli hladne pite.

„Da, s bubrezima.“ ,,E, te ja volim! Bog Vas blagoslovio, pa ja bih pojeo i

roñenu majku, kad bi se našla u svinjskim ražnjićima, dobro zapečenim i hrskavim, i s bubrezima uz to; samo zamislite, znate, vruće s roštilja i na krišci hleba, kad ste

promrzli i gladni.“ “Hoćete li da uñete ovamo, gospodine Tod?“, rekla je

gospoña Lovet, podižući pokretni deo tezge, da bi omogućila gospodinu Todu povlasticu ulaska u njen salon.

Tod se odazvao pozivu, naglasivši da ima samo minut vremena, ali da će ipak sesti umesto da stoji, pošto je gospoña Lovet već bila toliko ljubazna da mu to ponudi.

Ova izuzetna uglañenost u ponašanju je ipak napustila Svinija Toda čim se obreo u salonu i nije bilo nikog ko bi mogao da ga vidi osim gospoñe Lovet; a ni ona nije smatrala neophodnim da nabora svoje lice u osmeh, nego je s istovremenom uznemirenošću i gnevom u ophoñenju rekla: ,,A kada će sve ovo da se završi, Svini Tode? Sad će već biti šest meseci otkad me zavaravaš kako ću moći, potpuno samostalno, da se ponovo pojavim u pariskim salonima. Pitam te sada kada će to da bude?“

„Vrlo si nestrpljiva!“ „Nestrpljiva, nestrpljiva? Zar nemam dobrih razloga

za nestrpljivost? Zar ja ne preuzimam najveći rizik dok ti sigurno odnosiš najveći deo zarade? Nema svrhe da se pretvaraš i govoriš mi kako ne dobijaš mnogo. Znam te ja dobro, Svini Tode; ti nikad ne udaraš, osim radi zarade ili osvete.“

,,Pa?“ „Pa onda je u redu da ja nemam račun o tome? O,

bože! Da si ti imao snove kakve ja nekad imam!“ „Snove?“ Nije mu odgovorila, nego se sručila na stolicu i

drhtala tako žestoko da se on uznemirio, misleći da joj je zaista veoma loše. Pružio je ruku ka kanapu zvonca kad mu je ona pokretom ruke pokazala da bude miran, a onda uspela da kaže veoma slabim i skoro nerazumljivim glasom: „Idi do onog ormara. Videćeš flašu. Prisiljena sam da pijem ili ću umreti ili poludeti ili te izdati; daj mi to; brzo, brzo, daj mi to: to je brendi. Daj mi to, kažem ti: nemoj da stojiš i buljiš, moram i hoću da popijem. Da, da, sad sam bolje. Užasno je, stvarno užasno, ali sam bolje; i

kažem moram i hoću odmah da dobijem račun. O, Tode, kakav si mi ti samo bio neprijatelj!“

„Nepravedna si prema meni. Najgori neprijatelj kog si ikada imala je u tvojoj glavi.“

„Ne, ne, ne! Moram u nečemu da utopim svoje misli!“ “Stvarno? Zar si toliko sujeverna? Pretpostavljam da

se plašiš kako ćeš proći na onom svetu.“„Ne, ne, o, ne! Ti i ja ne verujemo u drugi svet, Svini

Tode; da verujemo, poludeli bismo na pomisao šta smo žrtvovali. O, ne, ne, ne usuñujemo se, ne usuñujemo se!“

„Dosta s tim,“ reče Tod, donekle nasilno, „dosta s tim; dobićeš račun sutra uveče, a kad vidiš da imaš 20 000 funti, nećeš me optuživati kako nisam vodio računa o tvojim interesima; ali, sada je u radnji neko ko izgleda tebe traži.“

Gospoña Lovet je ustala i otišla u radnju. Čim mu je okrenula leña, Tod je izvadio bočicu s otrovom koju je dobio od apotekarovog šegrta i ispraznio je u flašu sa brendijem. Samo što je obavio ovu radnju i ponovo sakrio bočicu, kad se ona vratila i ponovo bacila na stolicu.

,,Da li sam te dobro čula,“ rekla je, ,,ili je to obećanje puko izrugivanje? Dvadeset hiljada - da li je moguće da imaš toliko? O, zašto sav ovaj grozni posao nije napušten ranije, bilo bi učinjeno mnogo manje. Ali, kada ću to da dobijem, kada ću moći da pobegnem odavde zauvek? Tode, moramo živeti u različitim zemljama; ne bih mogla da podnesem mogućnost da te mogu sresti.“

„Kako želiš. Meni to uopšte nije bitno; možeš da kreneš sutra uveče, ako želiš. Kažem ti da će tvoj udeo od poslednjih osam godina rada biti 20 000 funti. Dobićeš tu svotu sutra, a onda si slobodna da odeš gde želiš; ni najmanje mi nije važno gde trošiš svoj novac. Ali reci mi sada, kakvu neposrednu opasnost očekuješ od svog novog pekara?“

“Veliku i neposrednu; odbio je da radi - znak da postaje očajan, gubi nadu i strpljenje; a onda, pre samo nekoliko sati, čula sam ga kako me zove i rekao je kako je

bolje razmislio o tome i pristaje da ispeče turu za devet sati, što je po mom mišljenju značilo da se odlučio na nešto što mu daje nadu i smatra da je vredno truda da izgladi odnose sa mnom na neko vreme, kako bi ublažio sumnje.“

,,Ti si pametna žena. Nešto mora da se uradi i biće urañeno. Doći ću ovde u ponoć i videćemo da li u tvojoj kući može da se uprazni jedno mesto.“

“To će biti neophodno, a ovo je poslednji put.“ ,,To je to - završeno je; moram da kažem kako imaš

savršen filozofski način rešavanja pitanja; izbegavaj brendi što više možeš, ali čini mi se da ćeš ga zasigurno popiti još od sad pa do jutra.“

“Zasigurno. U ovoj kući se neću moći rešiti te navike. Možda ću to da uradim u inostranstvu, ali ne ovde.“

,,0, dobro, nije važno; što se tiče momka dole u podrumu, ja ću naravno doći i osloboditi te njega. Sada moraš dobro da vodiš računa za ovo kratko vreme koje ćeš još provesti ovde i da dobro izgledaš. Evo, ponovo te traže, a i ja mogu da krenem.“

Gospoña Lovet i Tod su izašli iz salona u radnju zajedno i tu su zatekli ženu dostojanstvenog izgleda s dečakom koji je sa sobom nosio svežanj odštampanih papira; žena je očigledno bila veoma rastrojena. „Hladnu pitu, gospoño?“, pitala je gospoña Lovet.

„0, zaboga, ne, gospoño Lovet,“ rekla je žena; znam Vas iz viñenja, iako Vi mene ne poznajete. Ja sam gospoña Vrenkli, žena trgovca duvanom i došia sarn da tražim uslugu od Vas, gospoño Lovet, ako biste dozvolili da jedan od ovih oglasa postavimo u Vaš izlog?“

,,Za ime božije,“ reče gospoda Lovet, ,,o čemu se radi?“ Gospoña Vrenkli joj je pružila jedan od oglasa, a onda kao da ju je bol toliko obuzeo da je morala da se spusti na jednu stolicu, dok je gospoña Lovet naglas čitala, povremeno potajno pogledujući prema Sviniju Todu, koji je izgledao tako neosetljiv i lišen svih emocija kao komad drveta.

Nestao! - Gospodin Džon Vrenkli, trgovac duvanom, iz Ulice Flit broj 92. Pomenuti gospodin je otišao od kuće da završi neki posao na drugoj strani reke i od tad se za njega nije ništa čulo. Pretpostavlja se da je sa sobom irnao vrednu irnovinu, naime jednu bisernu ogrlicu. Opis gospodina Vrenklija je: sto šezdeset pet visok, punačkog lica, kratkog i jakog nosa, s crnim zulufima, i kako se to obično kaže okruglaste glave; čvrste grañe i zdepast, ne baš čvrst na nogama; a ko god dostavi neku informaciju o njemu u Ulicu Flit, broj 92, biće izdašno nagrañen.

„Da, da,“ rekla je gospoña Vrenkli, kad je oglas pročitan, ,,to je on, od glave do pete, moj jadni, dragi, mili Vrenkli! O, nikada više neću biti ona stara, ništa nisam jela otkad je izašao.“

“Onda kupite pitu, gospoño,“ rekao je Tod prinoseći joj jednu pitu. „Pogledajte, gospoño Vrenkli, uklonite gornju koricu, i možete me držati za reč da ćete uskoro videti delić gospodina Vrenklija.“

Grozna grimasa koju je Tod napravio dok je izgovarao ove reči prilično je uplašila neutešnu udovicu, ali ipak je i pored svega probala pitu. Bila je veoma primamljiva - goveña pita, puna zgrušanog sosa - ko bi mogao da joj odoli? Ona sigurno nije mogla, a osim toga, zar Tod nije rekao da će videti delić Vrenklija? U svakom slučaju, u tim rečima je bilo nade, ako ništa drugo.

,,Pa,“ rekla je ona, „nadaću se najboljem, možda se razboleo, a nije imao posetnicu u džepu, jadan čovek!“

,,U svakom slučaju, gospoño,“ rekao je Tod, ,,ne treba da se izjedate zbog toga, znate; usuñujem se da kažem da ćete uskoro saznati šta je bilo s njim.“

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Zatvorenikov plan da umakne od pita

Gospoña Lovet je bila žena koja zna da donese odluku, i kada je rekla Sviniju Todu da zatvorenik u donjim prostorijama njene kuće, koje su bile posvećene proizvodnji ukusnih pita, postaje nervozan, ona je ispravno pretpostavila njegova osećanja u vezi sa njegovim trenutnim položajem i mogućnostima u budućnosti.

Prošli put smo ostavili nesrećnog mladića na podu prostorije gde se uzdizala primamljiva para od pita koje je pravio; a nakon nekog vremena, što je sasvim prirodna posledica iscrpljenosti, on je zapao u dubok san.

Taj san, u svakom slučaju, ako je doneo odmor njegovom telu, isto tako je doneo odmor i njegovoj duši; a kad se ponovo probudio samo je snažnije osetio nesnosni bol zbog svog čudnog i nepodnošljivog položaja. U podrumu je postojao sat pomoću kog je on mogao da tačno podešava vreme kad odreñene ture pita treba da se stave na pečenje, a kad je pogledao na njega video je da je skoro šest sati, i da će proći još tri sata pre nego što bude trebalo izbaciti turu pita.

Neko vreme se osvrtao oko sebe veoma tužno, a onda je progovorio.

„Kakva me to zla sudba smestila ovde? 0, koliko bi bolje bilo da me nema, kao što sam zamalo i nestao nekoliko puta tokom svog života prepunog zbivanja, nego da budem zatvoren u ovoj groznoj jazbini i gladujem do smrti, kako će po svemu sudeći i biti, pošto se gadim pita. Proklete bile te pite!“

Začuo se tih zvuk i, kad je podigao pogled prema krovu podruma gde se nalazilo nekoliko gvozdenih šipki, kroz koje je gospoña Lovet imala običaj da mu izdaje naloge, video je njeno mrsko lice.

,,Pazi,“ rekla je ona, „večeras ćeš ispeći dodatnu turu, tačno u devet sati.“

,,Šta?“ „Dodatnu turu, od najmanje dvesta komada; jesi li

me razumeo?“ „Čuo sam te, gospoño Lovet. Preteruješ sa ovim; tako

neće ići, kažem ti, gospoño Lovet; ne znam koliko brzo ću se priključiti mrtvim, ali, pošto sam sada živ čovek, neću više praviti tvoje odvratne pite.“

„Pazi se!“ „Pazi se ti! Ja nisam neko ko će se uplašiti senki.

Kažem da ću otići sa ovog mesta, dopadalo se to tebi ili ne; otići ću odavde, a možda ćeš ustanoviti da je tvoja moć nedovoljna da me zadrži ovde. Da postoji neka strašna tajna u osnovi svih poslova koji se ovde odvijaju, uopšte ne sumnjam, ali ti me nećeš žrtvovati zarad nje!“

„Brzopleta budalo!“ „Odlično, reci šta god hoćeš, ali upamti da te neću

poslušati.“ „Onda si se umorio od života i shvatićeš kad bude

prekasno kakve su posledice tvoje neposlušnosti. Ali, slušaj me: kada sam te tek zaposlila, rekla sam ti da možeš da odeš kad se umoriš od posla.“

„Rekla si, a ipak me držiš kao zatvorenika ovde. Bog zna da mi je ovog mesta na vrh glave, a osim toga, gladovaću, jer ne mogu da zauvek jedem pite; mrzim ih.“

,,A one su tako divne!“

,,Da, dok čoveku ne dozlogrde. Ja sada živim samo od pečenog brašna. Ne mogu da jedem pite.“

,,Ti si neobično čudnovat.“ „Možda i jesam. Da li ti jedeš samo pite, voleo bih da

znam, gospoño Lovet?“ ,,To se uopšte ne dovodi u pitanje. Možeš, ako želiš,

da napustiš ovo mesto sutra ujutro, do kada ću, kako se nadam, naći nekog drugog da te zameni, ali ne mogu da ostanem bez ikoga ko bi pravio pite.“

„Nije me briga za to, ja neću da napravim više nijednu.“

„Videćemo," rekla je gospoña Lovet. „Doći ću za sat vremena i videti da li si istrajao u svojoj odluci. Prijateljski te savetujem da je promeniš, pošto ćeš se veoma gorko pokajati što si onemogućio sopstveno osloboñenje.“

„Dobro - ali, ona je otišla, i šta ja tu mogu? Ja sam u njenoj vlasti, ali da li treba da se krotko pokorim? Ne, ne, ne, dok su mi ruke slobodne i imam dovoljno snage da zamahnem jednim od ovih dugačkih žarača kojim premeštam ugalj u pećnicama. Kako je to glupo od mene što ranije nisam pomislio da imam takvo oružje za krajnju nuždu, kojim možda mogu da probijem sebi put u slobodu.“

Dok je govorio, spustio je ruku na jedan od dugačkih žarača koje je pomenuo i, nakon nekoliko minuta koje je proveo u razmišljanju, rekao je samom sebi, uz nešto nalik na radost koju pruža nada: ,,Ja sam na Bel Jardu, i na desnu i levu stranu od ove proklete prodavnice pita postoje kuće, a te kuće moraju imati podrume. Dakle, nesumnjivo je da s oruñem kao što je ovo, i poletom u duši, kao i rukom koja još nije izgubila svu svoju snagu, mogu da prokopam sebi izlaz iz ovog neprihvatljivog zatočeništva.“

Sama pomisao na ovu mogućnost dostizanja slobode dala mu je novu snagu i odlučnost, tako da je osetio da je sasvim drugačiji čovek od onog koji je bio, i zastao je samo da razmisli u kom će pravcu biti najbolje da počne sa

kopanjem. Nakon nešto razmišljanja u tom pravcu, zaključio je

da je najbolje da započne u ostavi za meso - meso kog je tu uvek bilo u izobilju, a odakle je pristizalo - on nije znao; pošto, ako bi otišao na spavanje kad ga je na policama, naslaganog za upotrebu u pekari, bilo malo ili ga nije bilo uopšte, uvek bi ga pronašao mnogo kada se probudi.

,,Da,“ rekao je on, „počeću ovde i prokopati svoj put do slobode.“ U svakom slučaju, pre nego što je započeo sa radom, pogledao je na sat, i video da je ostalo još malo vremena do sedam, tako da je pomislio da će biti mudro da sačeka dok mu gospoña Lovet ne doñe u obećanu posetu pošto će onda, ako bude rekao da će napraviti pite koje se od njega traže, najverovatnije biti miran dva sata i, kako je mislio, ako za to vreme ne bude dobro napredovao ka svojoj slobodi, to će zaista biti čudno.

Seo je i strpljivo sačekao do sedam sati. Tek što je sedmi sat izbio, kad je začuo glas svoje

mučiteljke i gospodarice u otvoru ispod plafona. ,,Pa, da li si razmislio?" „0, da, jesam. Znate, gospoño Lovet, potrebe

preovladaju, kad obuzmu neke ljude. Ali moram da Vas zamolim za jednu veliku uslugu, gospoño."

„Kakvu to?“ „Dakle, osećam se slabo, i ako biste mogli da mi date

krčag crnog piva, posvetio bih se pravljenju ture pita bolje od ijedne koju ste ikada imali i to bez ikakvog gunñanja.“

Gospoña Lovet je ćutala nekoliko trenutaka, a zatim rekla:

„Ako dobiješ pivo, hoćeš li nastaviti sa poslom?" ,,Pa, to ne znam; ali možda bih mogao. U svakom

slučaju, napraviću Vam turu za devet sati, u to se možete uzdati.“

„Odlično. Dobićeš ga.“ Nakon ovih reči je nestala i za otprilike deset minuta

na plafonu su se otvorila mala vrata i užetom je spušten krčag crnog piva.

„Ovo je izvanredno,“ povikao je zarobljenik pita, kad je ispio polovinu krčaga nadušak. „Ovo je nektar za bogove. O, kakvo okrepljenje, ulilo je u mene novi život.“

I tako je zaista izgledalo, pošto je zamahnuvši žaračem, koji je više ličio na koplje nego na bilo šta drugo, on odmah jurnuo u odaju gde je držano meso.

,,Sada,“ rekao je on, ,,uz veliki napor ka slobodi, a ako uspem obećavam ti, gospoño Lovet, da ću se vratiti u radnju i prilično te iznenaditi. Proklete pite!“

Ranije smo opisali mesto na kom je meso držano, i sada treba samo da kažemo da su police bile zaista veoma dobro napunjene, i da je naš prijatelj, za čije smo napredovanje veoma zainteresovani, žustro pobacao velike komade s jedne od polica i počeo da radi uz pomoć žarača.

Nije mu dugo trebalo da otkrije kako njegov posao neće biti baš lak, jer je svaki čas nailazio na nešto što je izgledalo kao gvozdena ploča; ali on je nastavljao naporno da radi dalje uz veliki polet i nakon nekog vremena, uspeo da obori jednu od polica, što je u svakom slučaju predstavljalo nekakav pomak.

„Sada na delo,“ rekao je on, „sada na delo; moći ću da radim na samom zidu, a moralo bi postojati nešto neobično čvrsto da me spreči da uskoro ne napravim proboj u njemu “

Da bi se osvežio, ispio je preostalo pivo, a onda koristeći svoj žarač sličan koplju kao probojac, njegovim krajem je nekoliko minuta lupao u zid, ništa ne postigavši, dok se iznenada jedan njegov deo nije otvorio kao vrata i on je zastao, upitavši se kako se to desilo.

Iza tog otvora je sve bilo mračno, a ipak je video da su to zapravo mala vrata kvadratnog oblika koja je on otvorio udarcem; onda mu je sinulo da je otkrio na koji način je meso donošeno na police i nije sumnjao da postoje takva mala kvadratna vrata iza svake od njih.

,,Dakle,“ rekao je on, „misterija je rešena; ali u koji deo prostorija gospoñe Lovet sam sada ušao? Uskoro ćemo videti.“

Hrabro je stupio u veliki podrum i obezbedio svetlost - upaljenu baklju, napravljenu od komada suvog drveta, pa se vratio do otvora koji je napravio u zidu i gurnuo glavu u njega, gurnuvši baklju ispred sebe.

Uz uzvik užasa pao je unazad, u padu ugasivši baklju, i čitavih četvrt časa je bez svesti ležao na podu. Kakav je užasni prizor video, koji je toliko zaledio njegovu mladu krv i životne žile?

Kad je se osvestio, osvrnuo se oko sebe u nejasnoj, slaboj svetlosti koja je dopirala iz druge odaje, pa zadrhtao rekavši: „Da li je to bio san?“

U svakom slučaju, uskoro nakon što je ustao, napustio je pomisao da je bio žrtva nekog poigravanja svoje mašte, pošto je tu bila polomljena polica i mali kvadratni otvor, kroz koji je pogledao i video ono što ga je toliko ispunilo užasom.

Okrenut u tom pravcu, pošto bi bilo jezivo i na trenutak okrenuti leña prema toj strašnoj stvari, vratio se u veći podrum u kom su bile peći, pa seo duboko zastenjavši.

„Šta da radim? O, šta da radim?“, mrmljao je on. „Osuñen sam na propast - propast."

,,Da li se pite prave?“, začuo se glas gospoñe Lovet. „Osam je sati.“

„Osam, zar ne?“ “Da, zaista jeste, i hoću da znam da li si odabrao

svoje uništenje ili nisi? Ne čujem da peći rade i sasvim sam sigurna da ne praviš pite.“

“O, održaću svoju reč, gospoño, možete se u to pouzdati. Hoćete dvesta pita u devet sati, i videćete da će stići na vreme, tačno u minut.“

„Odlično. Drago mi je što si zadovoljniji nego što si bio.“

“Sada sam potpuno zadovoljan, gospoño Lovet. U sasvim drugačijem sam duhovnom stanju nego što sam bio pre. Uveravam Vas, gospoño, da nemam nikakvih primedbi koje bih izneo i mislim da mi je donekle koristio

boravak na ovom mestu; a ako u devet sati spustite platformu, na njoj ćete podići dvesta pita, to je nesumnjivo, a takoñe i još nešto uz njih,“ dodao je on sam za sebe, ,,ili ću ja biti sasvim drugačiji čovek nego što sam sada.“

Već smo videli da gospoñu Lovet nije obmanulo ovo pekarevo prividno potčinjavanje, pošto je to pomenula u razgovoru sa Todom, kada je razjašnjavala nužnost da ga se oslobodi iste noći.

Ali, i najpametniji ljudi povremeno prave greške i verovatno, kada se pojavi tura pita u devet časova, istovremeno može da se dogodi nešto što će iznenaditi mnogo više ljudi od gospoñe Lovet i našeg čitaoca.

Ali, ne smemo da predviñamo dogañaje, jednostavno govoreći sa istočnjačkom mudrošću: biće šta će biti, a ono što je nemoguće ne dešava se često; sigurno je samo da je tura od dvesta pita za devet uveče bila napravljena i stavljena u pećnice; isto tako je sigurno da je pekar dok je to radio naglasio: ,,Da, uradiću to - možda uspe; ne, mora da uspe; a ako uspe, teško tebi Gospoño Lovet i svima koji su se udružili sa tobom u ovom užasnom poslu, od koga mi je muka.“

TRIDESET OSMO POGLAVLJE

Svini Tod je dobio dobru mušteriju - Hapšenje

Džoana je još sama u berbernici. Glava joj je spuštena na ruke dok razmišlja o prohujalim vremenima, u kojima se nadala sreći sa Markom Indžestrijem. Kada kažemo sama, ne sme se pomisliti da smo zaboravili dvojicu policajaca koji su se jedva nagurali u ormar. Ali Džoana, dok joj misli lutaju unazad do poslednjeg razgovora sa onim kog je toliko volela i za kog se tako predano i trajno vezala, skoro da je privremeno zaboravila gde se nalazi i da postoji osoba kao što je Svini Tod.

„Avaj, avaj!“, rekla je ona, „izgleda dosta verovatno da prihvatajući ovakvu masku, koja mi toliko ne priliči, mogu stići do osvete, ali ništa više od toga. Gde si ti, Mark Indžestri? O, užasa! Nešto kao da mi govori da mi ne može odgovoriti glasom sa ovoga sveta.“

Potekle su joj suze kao odušak bolu koji je osećala i kad je osetila kako joj cure kroz prste, prenula se pomislivši da sat vremena, koliko je Tod rekao da će biti odsutan, mora da je skoro istekao.

„Moram obuzdati ove misli" rekla je, ,,i ove osećaje. Moram se praviti da sam neko drugi.“

Ustala je i prestala da plače; upalila malu bednu svetiljku i spremala se da krene do vrata da gleda kada će

se Tod vratiti, kad se pomenuta ličnost pojavila. Tod je ušao sporim i tihim korakom, kao da se skrivao odmah iza vrata.

Okačio je šešir na kuku, pa upitno skrenuvši pogled na Džoanu rekao: ,,No, da li je iko dolazio?“

»Da.“ ,,Ko? Govori, govori odmah. Proklet da si, mrmljaš

tako tiho da jedva mogu da te čujem.“ “Jedan gospodin je dolazio na brijanje i onda je

ponovo otišao. Ne znam šta Vas je toliko uzrujalo, gospodine Tod; siguran sam da ništa...“

„Šta to tebe briga? Gubi mi se s puta, znaš i možeš početi da zatvaraš, jer mislim da večeras više nećemo imati mušterija. Umoran sam i iscrpljen. Ti ćeš spavati ispod tezge, znaš.“

“Da, gospodine, rekli ste mi to. Usuñujem sa da kažem da će mi tamo biti veoma udobno.“

“I nećeš viriti i njuškati okolo, je li tako?“ „Uopšte neću.“ “Pretpostavljam da nećeš pogledati čak ni u ormar,

zar ne? Nije zaključan, ali to nije razlog zašto bi ti trebao da gledaš u njega - ne zato što u njemu ima išta skriveno, ali iz principa ne dopuštam zavirivanje i njuškanje uokolo.“

Tod je, dok je govorio, prišao ormaru i Džoana je pomislila da će sledećeg momenta svakako otkriti dvojicu policajaca koji su tu bili skriveni; verovatno bi tako i bilo da se kvaka na vratima radnje u tom trenutku nije pokrenula i pojavio se jedan čovek, a Tod se hitro okrenuo i video da je to farmer snažne grañe, u prljavim dubokim čizmama, kao da je upravo došao s puta.

,,Pa, gazda,“ rekao je pridošlica, „hoću da me glatko izbriješ.“

“0,“ rekao je Tod, ne baš najbolje raspoložen, „prilično je kasno, ali pretpostavljam da ne biste voleli da čekate do jutra, pošto ne znam imam li imalo vruće vode.“

„0, može i sa hladnom.“

“Hladnom, o, bože, ne; nikada ne brijemo hladnom vodom; ali, što se mora, mora se; zato sedite, gospodine, uskoro ćemo da sredimo stvar.“

“Hvala, hvala, ne mogu udobno da legnem na spavanje ako nisam glatko izbrijan, shvatate? Došao sam ovamo iz Brejntrija*( Brejntri se nalazi u središnjem delu Eseksa, duboko u seoskom predelu Engleske. Prema običaju viktorijanskih

pisaca, pisac ovde koristi dijalekt kakvim eovore ljudi iz tog kraja.) sa stokom za prodaju i odseo sam u Bikovoj glavi, znaš.“

„0, stvarno “ rekao je Tod dok je nameštao brijačku kecelju, ,,u Bikovoj glavi.“

,,Da, gazda, pa doveo sam krdo od 220 grla, znate, jašući na mom poniju, koji odlično gazi kako se samo poželeti može; i sve sam prodao, znaš, za 550 funta. Ho, ho! Dobar je to posao, znate, a samo četrdeset dva grla su bila moja stoka, znaš; kod kuće me čeka gospoja i ćerka; moja devojka po imenu Džoana - hm!“

Do ovog trenutka, Džoana nije ni sumnjala da je igra počela i da je ovo sudija koji je došao da prekine zlodela Svinija Toda; ali njegovo naglašeno izgovaranje njenog imena joj je smesta otvorilo oči i znala je da se uskoro mora dogoditi nešto zanimljivo.

,,I tako ste sve prodali,“ reče Tod. ,,Da, gazda, jesam i imam pare u džepu, u papirnim

novčanicama; nikad ne ostavljam pare po krčmama; znaš, gazda; bezbedno ih čuvaj, pa ih nećeš ni izgubiti, znaš; zato ih nosim sa sobom.“

“To je pametno,“ rekao je Tod; „Čarli, donesi malo vruće vode; ti si dobar momak - i - i, Čarli...“

,,Da, gospodine.“ “Dok završavam s ovim gospodinom, možeš da otrčiš

do Templa do gospodina tužioca Toldrunisa i tražiš njegovu periku; moraćemo da je sredimo ujutro, to bi mogla da bude prva stvar sa kojom ćemo da započnemo dan, i, ne moraš da žuriš, Čarli, pošto ćemo da zatvorimo kada se vratiš.“

,,Da, gospodine.“

Džoana je izašla, ali nije odmakla dalje od izloga radnje, i primakla je lice blizu izloga tako da je, izmeñu krčaga s pomadom i četki za kosu, mogla jasno da vidi šta se dešava.

„Lep je taj mladić,“ rekao je Todov mušterija. „Veoma, gospodine; siroče; uzeo sam ga jer mi ga je

bilo žao, jadnička malog; ali, eto, treba da pokušamo da činimo dobra što više možemo.“

„Upravo tako; drago mi je što sam ovamo došao na brijanje. Brada mi je čini mi se prilično jaka, znaš.“

,,Pa, gospodine, kad smo već kod toga,“ odgovorio je Tod, ,,to je jaka brada. Pretpostavljam da niste došli u London sami, gospodine?“

„0 da, sasvim sam; osim goniča stoke, nisam imao društvo sa sobom; zašto pitaš?“

,,Pa, gospodine, mislio sam, ako u društvu imate još nekog gospodina koji Vas čeka u Bikovoj glavi, mogli biste da me preporučite kod njega ako mu treba neka usluga što se tiče mog zanata, znate, gospodine; možda ste se upravo rastali sa njim rekavši mu da idete kod Toda, berberina, na jedno glatko izbrijavanje, gospodine.“

,,Ne, uopšte ne; zapravo, ja nisam izašao na brijanje, nego da prošetam, i sve dok se nisam počešao po bradi i shvatio koliko mi je izrasla brada, nisam ni mislio na to, a onda sam prolazio pored tvoje radnje pa sam navratio, razumeš."

„Tačno, gospodine, razumem; sasvim ste sami u Londonu.“

„0, sasvim, ali kad ponovo doñem, doći ću na brijanje, možete biti sigurni, a takoñe ću Vas i preporučiti.“

“Veoma sam Vam zahvalan,“ rekao je Tod prelazeći rukom preko mušterijine brade. „Veoma sam zahvalan; mislim da moram još jednom da nanesem penu, gospodine, i doneću drugi brijač oštrije ivice, sada kad sam skinuo grublje dlake kako bi se to moglo reći.“

„0, ja ću Vam doneti.“

„Ne, ne, ne pomerajte se gospodine, zadržaću se samo časak; držim svoje druge brijače u susednoj prostoriji, i sada ću glatko da Vas izbrijem, gospodine, pre nego što i shvatite gde se nalazite; znate, gospodine, obećali ste da ćete me preporučiti, tako da moram da Vas uslužim najbolje što umem.“

“Dobro, dobro, prijatno je kad si dobro izbrijan, ali nemoj dugo, pošto hoću da se vratim u krčmu, znaš.“

„Samo trenutak, samo trenutak." Svini Tod je ušao u svoj salon iza radnje, noseći sa

sobom jedinu svetiljku koja se nalazila u radnji, tako da je Džoani slabašni odsjaj pri kom je do tada spolja uspevala da vidi šta se dešava, sada bio uskraćen; pred njenim očima se prostirao samo neprobojni mrak.

O, kakve su sve bojažljive i bolne misli prolazile kroz svest mlade i lepe devojke tog trenutka. Osećala je kako je došao trenutak za neki veliki preokret u njenom životu, a da je ona osuñena da uzaludno zuri u tamu ne videći ništa u njoj.

Ali mi ipak čitaoca ne smemo ostaviti u toj istoj nerazjašnjenoj situaciji, kako je ona izgledala pred čulima Džoane Oukli; nego ćemo jasno i detaljno izložiti šta se dogodilo u berberinovoj radnji kad je on otišao u svoj salon da donese jedan neobično oštar brijač.

Istog trenutka kad je okrenuo leña, navodni farmer, koji je tako uspešno prodao svoju stoku, sunuo je iz brijačke stolice kao da ga je ošinula munja; a ipak nije izgledao uplašeno, niti je napravio imalo buke. Jednostavno je to uradio zapanjujuće hitro, a zatim se smestio blizu prozora i strpljivo čekao pogleda usredsreñenog na stolicu, da vidi šta će se sledeće dogoditi.

Za nekih četvrt minuta, iz susedne sobe je dopro zvuk kao od naglog povlačenja teške reze, a onda je u trenutku berberska stolica nestala ispod poda i način na koji su nestajale mušterije Svinija Toda bio je očigledan.

Postojao je jedan pokretni deo poda i kad bi se greda

koja ga je držala povukla pomoću jednostavne poluge iz susedne prostorije, težina stolice bi pritisnula jednu stranu tih vrata u podu i ona su se pomoću jedne male naprave okretala oko svoje ose, a ispod njih se nalazila druga stolica, koja bi sada izašla na gornju stranu, a bila je potpuno ista kao ona u kojoj je nesrećni mušterija čekao ’da ga izbriju’.

Tako je u jednom trenu, kao nekom čarolijom, mušterija Svinija Toda nestajala, i ostajala je samo prazna stolica. Naravno, jadnik je bio osuñen da padne nekih sedam metara niže, na kameni pod, gde bi poginuo ili, u svakom slučaju bio obeznanjen dok Tod ne doñe dole da dovrši ubistvo i da ga iseče na komade kao meso za pite gospoñe Lovet, nakon što bi mu ukrao sav novac i vredne stvari koje bi imao kod sebe.

Sledećeg trenutka, zvuk poluge se ponovo začuo i ser Ričard Braun*( Ponovo pogrešno umesto Blant.), koji je igrao ulogu bogatog farmera, osetivši da se otvor u podu ponovo zatvorio, seo je u drugu stolicu koja se pojavila na mestu prve potpuno opušteno, kao da se ništa nije desilo.

Prošao je čitav minut pre nego što se Tod odvažio da proviri iz salona u zamračenu radnju, a onda je tako zadrhtao da je morao da se pridrži za vrata da uhvati ravnotežu.

,,To je obavljeno,“ rekao je. „Ovaj je poslednji, nadam se. Vreme je da završim; nikada od prvog puta se nisam osećao ovako nervozno. Tada sam malo drhtao. Kako je tiho pao; ponekad bi mi krik odjekivao u ušima celu nedelju.“

Ta berberska stolica je bila velik komad nameštaja sa visokim naslonom tako da, kad se Tod prikrao u radnju noseći svetiljku u ruci, on nije imao ni najblažu predstavu da u njoj neko sedi; ali kad je obišao oko nje i video da njegova mušterija mirno čeka sa penom na licu, ispustio je krik užasa od kog se zagrcnuo i koji mu je zapušio grlo, tako da ga je bilo strašno čuti.

,,No, šta je bilo?“, pitao je ser Ričard.

,,0 bože, mrtvac! Mrtvac! O bože!“, vikao je Tod. Ovo je početak moje kazne. Smilujte se nebesa! O, ne gledaj me tim mrtvačkim očima!“

,,Ubica!“, povikao je ser Ričard, glasom koji je odjeknuo kroz kuću poput zova trube.

Istog trenutka se bacio na Svinija Toda i zgrabio ga za grlo. Usledila je kratka borba i zajedno su pali na pod, ali neko je Toda iznenada zgrabio za članke i policajci koji su na prethodno dogovoreni znak, izgovorenu reč ’ubica’, izašli iz ormara u kom su se skrivali, spretno su mu namakli lisice.

„Dobro ga vežite, ljudi“, rekao je sudija, ,,i ne dopustite mu da podigne svoje nasilne ruke na samog sebe. A! Gospoñice Oukli, stigli ste na vreme. Ovaj čovek je ubica. Prošle noći sam otkrio sve tajne u vezi sa stolicom prošle noći, posle ponoći, pretraživši podzemne odaje ispod stare crkve. Hvala Bogu, okončali smo njegovu karijeru.“

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

Zaključak

Ostalo je još pet minuta do devet časova, i radnja gospoñe Lovet se punila ljudima koji su jedva čekali da pojedu ili ponesu sa sobom jednu ili više od onih ukusnih, sočnih, punih sosa pita, iz ture koja izlazi u devet sati.

Mnoge mušterije gospoñe Lovet su unapred plaćale pite, da bi bili sigurni da će dobiti ono što su poručili kad se prva ukusna tura pojavi iz dubina dole ispod radnje.

,,Pa, Džigse,“ rekao je jedan od pripadnika pravničkog bratstva drugome, „kako si danas, staro momče? Šta ima kod tebe?“

„0, nisam baš sjajno! Zapravo smo grof i ja, i još nekoliko drugih, sinoć ostali do kasno, a mislim da viski pomešan s vodom u odnosu pola - pola, ne ide dobro uz pihtije.“

„Čudio bih se da je drugačije.“ „Tako sam došao po pitu da malo primirim stomak;

znaš, prilično sam osetljiv.“ ,,A, ti si baš kao i ja, ti mladiću," rekao je jedan stariji

čovek. „Imam osetljiv stomak i može da mi smeta i najmanja sitnica. Sama pomisao na nešto može da mi izazove pravu mučninu.“

,,Stvarno?“ ,,Da, a moja žena, ona...“ „O! Manite se Vaše žene. Ostalo je samo pet minuta

do devet, vidite? Kakva je ovde gužva, tu nema priče. Gospoño Lovet, Vi zavodnice, nadam se da ste naručili da se napravi dovoljno pita za večeras. Vidite koliko mušterija imate.“

„0, biće mnogo pita.“ „Tako treba. Ne treba navaljivati, kažem ja; stići ćeš

na vreme, veruj mi; hej, nemoj tako da se guraš i laktaš - dobio sam u rebra.“

„Dobio sam i ja. Prošle večeri, još nisam ni legao u krevet, a moja žena je u drugom stanju, znate, gospodo i ne sviña joj se ništa osim Lovetovih pita s govedinom, tako da sam došao čak iz Njuingtona da kupim jednu...“

„Sačekaj malo, čuješ li me? I ne guraj se.“ „Ako dete bude hranjeno ovakvom pitom.,.“*( Ovde se

misli na staro verovanje koje još ima delimičnog odjeka u narodu - da ono što želi trudna žena na neki način odreñuje bebinu ličnost. Pite su

toliko ukusne da beba na ’kojoj ostave traga’ mora da bude dobra.) „Povuci se nazad, kažem ti; nemoj da se guraš kao da

si u pozorištu sa sniženim cenama predstava.“ Svakog trenutka poneko je pristizao i priključivao se

gomili ljudi tako da bi na kraju neki stranac, koji ne zna ništa o privlačnosti prodavnica pite gospoñe Lovet i koji bi prošao niz Bel Jard, bio zaprepašćen kolika se gomila sveta tu iskupila - gomila koja se svakog trena sve gušće zbijala i postajala sve nestrpljivija i bučnija.

Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet! Da, najzad je bilo devet sati. Časovnik je izbio devet puta na staroj Crkvi Svetog Danstana, a hronometarski mehanizam u prodavnici pita je to kao odjek ponovio, samo slabijim tonom. Kakvo je sada ovde zavladalo

uzbuñenje da se doñe do pita kad izañu iz pekare! Gospoña Lovet je spustila četvrtastu, pokretnu platformu koja se pomoću čekrka spuštala u podrum; nekakva mašinerija je podizala stotinu pita na velikom poslužavniku, bilo je dovoljno samo povući polugu. Ove pite su poletno dograbili oni koji su ranije platili, i začulo se takvo coktanje jezikom kakvo se nije čulo nikada pre.

Platforma se ponovo spustila po sledećih stotinu pita kad je jedan čovek gospodskog izgleda rekao: „Dopustite mi da baratam polugom, gospoño Lovet, ako Vam je po volji; siguran sam da je to preteško za Vas.“

„Gospodine, veoma ste ljubazni, ali nikad ne puštam nikoga sa ove strane tezge osim svojih zaposlenih; mogu i sama da spustim polugu, gospodine, ako nemate ništa protiv, uz pomoć ove devojke. Ostanite gde ste, gospodine; niko nije tražio vašu pomoć.“

Kako su se podrugljivo smejali mladi advokatski službenici dok su coktali usnama i srkali delikatesni sos iz pita, za koje se sad ispostavilo da su ovog puta goveñe, a gospoña Lovet je radila s ručkom platforme još žustrije pošto je bila pomalo ljuta na nametljivog neznanca. Koliko je naizgled bilo teško podići onih stotinu pita koje su pristizale! Koliko se mučila dok su ljudi željno čekali, ali najzad se podigla mirisna para i mogli su se videti vrhovi pita.

Bile su na velikom poslužavniku, kvadratnog oblika i dimenzija od otprilike dva puta dva metra, a istog trenutka kad je gospoña Lovet prestala da okreće ručicu i otpustila kočnicu koja je sprečavala platformu da se ponovo spusti, na zaprepašćenje i užas svih prisutnih, sve pite, poslužavnik i sve ostalo poletelo je preko tezge i čovek, koji je ležao opružen ispod poslužavnika skočio je na noge.

Gospoña Lovet je vrisnula iz sve snage, a onda je samo stajala drhteći, bleda kao sama smrt. Bio je to prokleti pekar iz podruma, koji je iskoristio ovaj način da pobegne.

Gomila ljudi u radnji je izgledala okamenjeno i nakon vriska gospoñe Lovet zavladala je užasna tišina koja je potrajala otprilike minut, a onda je mladić koji je služio kao pekar progovorio.

„Dame i gospodo - plašim se da će Vam ono što ću reći pokvariti apetit; ali istina je predivna u svakom trenutku i moram da izjavim da se pite gospoñe Lovet prave od ljudskog mesa! “

Kako je samo gomila ljudi ustuknula - kakav urlik gneva i gañenja se uzdigao! Kakva je strašna mučnina smesta obuzela onih četrdesetak advokatskih službenika, i kako su ispljunuli želatinozne lepljive komade masnih pita koje su do tada gutali. „Bože milostivi! - O, pite! - Proklete bile!“

,,To je laž!“, vrisnula je gopoña Lovet. ,,Ti si moj zatvorenik, gospoño rekao je čovek koji je

uslužno ponudio da okreće ručku mašine kojom su se podizale pite, istovremeno vadeći policijsku palicu.

,,Zatvorenik!“ ,,Da, pod optužbom da si pomagala i podsticala

Svinija Toda, koji je sada u zatvoru, da počini brojna ubistva.“

Gospoña Lovet se zateturala unazad, a lice joj je izgubilo svu boju.

„Otrovana sam,“ rekla je. „Dobri bože! Otrovana sam i bez svesti se srušila na pod.

17 Sad je na vratima radnje došlo do nekakve zbrke, pošto je nekoliko ljudi pokušavalo da uñe. To su bili ser Ričard Braun,*( Ponovo pogrešno umesto Blant.) pukovnik Džeferi, Džoana Oukli i Tobijas Rag koji je, kada je pobegao iz ludnice u Pekam Raju, otišao pravo do jednog gospodina u Templu, koji ga je odveo do sudije.

„Gospoño Oukli,“ rekao je ser Ričard, „žalila si se što dolaziš ovamo, ali rekao sam ti da imam poseban razlog što te dovodim. Ove večeri, pre otprilike pola sata,

upoznao sam nekoga koga sada želim da ti predstavim.“ „Koga, o, koga?“ „Postoji podzemni prolaz sve od podruma Svinija Toda

do pećnica ove prodavnice pita; a tu sam zatekao pekara gospoñe Lovet, s kojim sam organizovao ovo malo iznenañenje za gazdaricu. Pogledaj ga, gospoñice Oukli, da li ga poznaješ? Podigni pogled, gazda pekaru.“

„Mark, Mark Indžestri!“, kriknula je Džoana istog trenutka kad je ugledala osobu o kojoj se govorilo.

,,Džoana!“ Sledećeg trenutka ona mu se bacila u zagrljaj i on ju

je privio na svoje grudi.

„0, Mark, Mark - nisi mrtav.“ “Ne, ne, nisam poginuo. A ti Džoana, nisi zaljubljena

u čoveka u vojnoj uniformi, s kojim si se sastala u Templu."

“Ne, ne, nikada nisam ni bila.“ Kad su policajci podigli gospoñu Lovet, otkrili su da je

mrtva. Otrov koji je Svini Tod sipao u brendi, kojim je ona imala naviku da se teši kad bi je mučila griža savesti, i kog bi uvek malo popila pre nego što izañe večernja tura pita, obavio je svoj posao.

Te noći je Tod prebačen u Njugejt, i kad je došlo vreme obešeni leš bio je sve što je ostalo od berberina iz Ulice Flit. Ustanova gospodina Foga u Pekam Raju je raspuštena, dok je taj gospodin bio prinuñen da emigrira, a Vlada mu je ljubazno platila sve troškove za to. Tobijas je stupio u službu Marka Indžestrija i na svadbi Marka i njegove prelepe neveste, gardista Veliki Ben je izveo neke izuzetne stvari, za koje nemamo prostora ni mogućnosti da ih opišemo na ovim stranama.

Mladići koji su posećivali Lovetovu prodavnicu pita, i u njoj se naslañivali ovim specijalitetima, više nisu mladi. Zapravo, svi su sada u svojim grobovima osim jednog, a on je veoma, veoma star, ali čak i sada, kad misli o tome kako je uživao u ukusu ’govedine’ on zadrhti i mora da

popije čašicu brendija. Ispod stare Crkve Svetog Danstana pronañene su

lobanje i kosti Todovih žrtava. Vlasti su o tome rekle što je manje bilo moguće, ali pretpostavlja se da su na stotine osoba morale nestati na zastrašujući način koji smo opisali.

Naša priča je završena i naizgled jedina misterija koja ostaje da se objasni sastoji se iz rešavanja pitanja ko je bio Tornhil i šta se desilo sa njim.

On je bio upravo onaj koji se i predstavljao da jeste, prijatelj Marka Indžestrija, kome je Mark poverio brigu o bisernoj ogrlici, ali on je pao kao žrtva užasnog zločinstva Svinija Toda, koji je bio u savezu s gospoñom Lovet, i koji je pljačkao svoje ubijene mušterije, dok ih je ona prodavala u pitama.

Mark Indžestri je, nakon mnogih opasnosti i teškoća, stigao u London; ali, to je na nesreću uradio tačno na vreme da prati Džoanu do Templ Gardensa, u jednoj od njenih nedužnih šetnji sa pukovnikom Džeferijem, ali pošto je na osnovu toga poverovao da mu je ona neverna i pošto nije dobio nikakvog glasa od svog prijatelja Tornhila, on je u trenutku očajanja prihvatio očajni posao pekara u nadaleko čuvenoj prodavnici pita gospoñe Lovet, odakle se jedva izvukao živ.

Džoana i Mark Indžestri su živeli zajedno dugo i srećno, uživajući sve blagodeti materijalne nezavisnosti; ali nikada nisu zaboravili čudne i dogañajima ispunjene okolnosti povezane sa ogrlicom od bisera.

KRAJ

za vas: BABACBABACBABACBABAC