Ličnost: ispitivanje porekla, značenja i razlike od srodnih pojmova DUŠAN STOJNOV Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd U radu je razmotreno poreklo pojma ličnosti, kao i najčešća značenja koja ova rečima u svakodnevnoj upotrebi, s jedne strane, i u naučnoj psihologiji, s druge. Takođe, razmotrena su i navedena i značenja koja imaju srodni pojmovi kao što su jedinka (individua), temperament, karakter, tip, uloga, agens, osoba, jastvo i identitet, kao i ono što ih razlikuje od pojma ličnosti. Ključne reči: Ličnost, jedinka, karakter, osoba, jastvo, identitet. Ličnost, samstvo i identitet spadaju u grupu onih psiholoških problema koji nisu opservabilni, već se o njima može samo posredno zaključivati, i to u referentnom okviru neke teorije. S obzirom na čestu upotrebu ovog pojma u raznovrsnim naučnim oblastima, kao i na nedostatak jedne opšte prihvaćene definicije, rašireno je mišljenje da ličnost i srodni pojmovi predstavljaju pojave "Za koje svako zna šta su, ali niko ne ume da kaže" (Pervin, 1990: 12). Najkraće rečeno, predmet proučavanja psihologije ličnosti je ona dalje nesvodiva suština na koju se pozivamo kada izgovaramo zamenicu prvog lica "Ja", (odnosno njene oblike "meni", "mi", "me", ili "sebi"), i koju najčešće označavamo rečju "ličnost" (Adams, 1954). Međutim, ova reč može da označava različite stvari. Čak i letimičan pregled rečnika otkriće da pod odrednicom "ličnost" ima nekoliko značenja. Na primer, Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika daje četiri moguća značenja ove reči (sa nekoliko podznačenja): 1. a) ljudsko biće, čovek, osoba, lice (na pr. "Kraljeva je ličnost neprikosnovena"); b) čovek, osoba kao integralna celina, kao nosilac političkih, društvenih i drugih prava (na pr. "Nezadovoljstvo je dolazilo što Miloš nije hteo dati nikakav zakon kojim bi se D. Stojnov 46obezbedila ličnost i sopstvenost"); c) čovek, osoba kao fizička pojava, lik; stas, figura (na pr. "Što se devojačke ličnosti tiče, glavna je stvar da je krupna t.j. visoka i zdrava"); 2. a) osoba, ljudsko biće kao individua, kao sveukupnost specifičnih osobina (intelektualnih, moralnih i drugih), po kojima se razlikuje od ostalih ljudi; intelektualno, moralno izgrađena osoba; snažna osoba, individualnost; skup svih sklonosti koje odlikuju jednu jedinku kao takvu zove se individualnost. Individualnost vaspitanjem postaje ličnost (na pr. "Sjajna ličnost cara Dušana visoko se podiže između onih koji vladahu pre njega, a još više između onih koji vladahu posle"); b) životinja kao jedinka sa specifičnim osobinama koje je karakterišu, po kojima se razlikuje od ostalih (na pr. "Ovce i koze čine grupe vrlo jednolike, pa ipak se ličnost ispoljava"); c) osoba od vrednosti, od značaja u odnosu na područje neke druge delatnosti, na društveni život uopšte; cenjena, uticajna, važna osoba (na pr. "Da bi jedan umetnik bio i ličnost, nije dovoljna samo originalnost, nego i duševna prefinjenost i duhovna kultura"); 3. Lice, lik, karakter u književnom delu (na pr. "Sterija stupa na doksat. Povisok, koštunjav ... Odmah se oseti, da je glavna ličnost"); 4. a) gram. Podmet, subjekt (na pr. "Lice ili kakva stvar o čemu se govori, zove se ličnost" - das Subjekt); Glagol jest kazaća reč (das Redewort) s kojom se kazuje šta se zbiva sa ličnosti; b) pravna ličnost, pravno lice (na pr. "Volju izražava samo fizičko lice, isto tako i za pravna lica. Bez ovlašćenja datog fizičkom licu, ne bi mogli ni upravni odbor ni zbor akcionara da podignu tužbu. To je osnovni princip pravne ličnosti"). Poreklo i razvoj našeg izraza ličnost teško je pratiti kroz vekove. Izgleda da je ovaj izraz relativno novijeg datuma, jer ne javlja se u staroj srpskoj književnosti.

Zasad se može reći da su najčešće korišćeni izrazi pretežno bili vrednosne i estetske prirode i da se u XVIII i početkom XIX veka, ponegde govori o personi (Popović, 1993). Stoga se pretpostavlja da je izraz ličnost ili prevod sa nekog stranog na naš jezik, ili je preuzet ruski izraz ličnost, ili, pak, naša reč lik, lice, služi kao izvor potonjeg uopštavanja i na unutrašnje odlike ljudi: "Lik je što lice, potom opšti utisak od lica, celovita slika koja se zadržava u svesti... Ličnost je što lice, osobito u smislu službenom, zvaničnom, poslovnom, kad su stav i odnos neodređeni, uopšteni" (Lalević, 1974: 47). Ovakav razvoj značenja izraza ličnost podseća na razvoj stranih izraza izvedenih iz maske, uloge koju je neko igrao, a potom se proširio na "unutrašnju" stranu jedinke i danas se u zapadnoj literaturi javlja kao: personality (engleski), personnalité (francuski) i Personlichkeit (nemački). Ličnost je isprva označavala utisak koji neko čini na druge, ulogu koju igra i položaj koji ima u društvu, a potom se polako približavala današnjem značenju. Valja dodati da nije utvrđena neposredna veza kod nas između izraza osoba (person) i ličnost (personality), što jeste slučaj u navedenim stranim jezicima. Poreklo spomenutih stranih izraza najčešće se dovodi u vezu sa latinskom rečju persona (pozorišna maska za glumce), ili sa starogrčkom rečju προσοπον(maska, uloga), ili pak sa još starijom etrurskom reči phersu. Prema nekim istraživačima (Koch, 1974), na jednoj grobnici naslikana je "igra mrtvaca". Phersu je cela maskirana figura, a sa sufiksom ona - (koji znači mala, odnosno "mala fersu") Ličnost: ispitivanje porekla, značenja i razlike od srodnih pojmova 47označavala je samo masku lica. Kod Etruraca, fersu je označavala postojanje između sveta i podzemlja. Zatim, veza persone i maske nagoveštava nešto čovečje u smislu tela i oblika, a ponekad i duh, intelekt (Eysenck, Arnold, Meili, 1975). Smatra se i to da iza ovog značenja reči persona stoji i shvatanje života i ljudi. Kod platoničara, svet je shvaćen kao pozorište u kome ljudi igraju uloge koje im bogovi dodeljuju; a prema nekim sovjetskim autorima (Kovalev, 1965), u klasnom društvu samo je vladajući sloj davao pravo svojim članovima da se nazivaju ličnostima, dok to za niže nije bilo moguće. Od svih do sada navedenih značenja pojma ličnost, za psihologiju je zasigurno najvažnije sledeće: drugo - osoba, ljudsko biće kao individua, kao sveukupnost specifičnih osobina (intelektualnih, moralnih i drugih), po kojima se razlikuje od ostalih ljudi. Međutim, i ova definicija nosi u sebi dva određenja. Prvo se tiče individualnosti, a drugo skupa specifičnih osobina. Sama individualnost, ma koliko važna, jer govori o jedinstvenosti i o odvojenosti svakog živoga bića, nije dovoljna da bi ukazala na ono što predstavlja primarno interesovanje psihologa. Naime, kao što je to davno primećeno: Ose i miševi, drveće i kamenje poseduje ovu elementarnu odliku. Pored odvojenosti i jedinstvenosti ljudsko biće pokazuje i psihološku individualnost, začuđujuće složeno ustrojstvo sačinjeno od njegovih distinktivnih navika u mišljenju i izražavanju, njegovih stavova, crta, interesovanja, i njegove sopstvene, vlastite filozofije života. Upravo je ova ukupna raznovrsnost psihofizičke individualnosti, opšte poznata kao ličnost, ono što zaokuplja pažnju psihologa (Allport, 1937: 24). S druge strane, sovjetski autori tvrde da je razdvajanje individualnih i ličnosnih svojstava čoveka u psihologiju uveo Rubinštajn: "Svojstva ličnosti nipošto se ne svode na njene individualne osobine. Ona uključuje i opšte i osobene i pojedinačne" (Rubin{tejn, 1957: 132). Ova ideja dalje se tumači na sledeći način: ličnost u individualnom prelamanju predstavlja opšte, te stoga individualna svojstva

ličnosti nisu isto što ličnosna svojstva individue, tj. svojstva koja je karakterišu kao ličnost. Čovek je individualnost zbog postojanja osobenih, pojedinačnih, neponovljivih svojstava, a ličnost je zato što svesno određuje svoje odnose s dru-štvom. Crte individualnosti se ne pridaju ličnosti kao takvoj, nego čoveku koji uključuje i ličnosne karakteristike i osobenosti koje ga odlikuju od drugih prema osobenostima organizma. Pored individualnih, manje-više promenjivih, karakteristika stečenih tokom ontogeneze, tu su opšte, manje-više stabilne karakteristike. Ove poslednje stečene su tokom filogeneze i zajedničke su svima, ili, pak, samo članovima posebne rase. Temelji ličnosti su opšte karakteristike, zajedničke svim ljudima - čula, struktura nervnog sistema i sl. Jasno je da su to stabilne, trajne karakteristike. Drugo mesto zauzimaju karakteristike svih članova posebne etničke grupe; one su manje stabilne, a menjaju se samo tokom vekova. Zatim, tu su i karakteristike koje stvaraju društvene potrebe (razni motivi). Na poslednjem mestu D. Stojnov 48su čisto individualne karakteristike koje razlikuju i jedinke iste grupe i samu jedinku u različitim vremenima. Ličnost, prema svemu sudeći, uključuje i opšte i individualne karakteristike, ali se individualne karakteristike ličnosti moraju izdvojiti od ličnosnih odlika jedinke. Individualne čovek stiče tokom svoje istorije, a ličnosne ga čine osobom. To su one karakteristike koje određuju društvenu delatnost i one čine čoveka osobom na osnovu odnosa s društvom. Ovako shvaćena, osoba predstavlja jedinicu u sistemu društvenih odnosa. Stoga se može zaključiti da je "ličnost prvenstveno društveni, a ne psihološki pojam" (Payne, 1968: 138). Sličan zaključak nazire se i u filozofskom određenju pojma osobe. U svakodnevnom govoru, izraz "lično" (na engleskom: personal) koristi se da bi se označilo nešto privatno, nešto što nama pripada i što ne moramo ili ne želimo nužno da podelimo sa drugima. Međutim, ovaj pojam u filozofiji (McCall, 1990) ima sasvim drugačije značenje. Izraz osoba (na engleskom: person) odnosi se na ono što o nekoj jedinki misle drugi. Jedinka koja se prepoznaje kao osoba predstavlja javno svojstvo i u tom smislu je osoba svojstvo koje se izražava u trećem licu. Štagod da znamo, pripišemo ili mislimo o nekoj jedinki konstituiše tu jedinku kao osobu. Tako je identitet neke jedinke kao osobe ono što je određeno trećim licima, jer ovaj način razumevanja jedinki obuhvata ono što drugi pripisuju datoj jedinki. I ono što konstituiše osobu - osobnost (na engleskom: personhood) - i uslovi pomoću kojih se identifikuju osobe - lični identitet - nalaze se u javnom domenu. Osobe su društvena bića koja su stvorena i konstituisana samo u društvu. Prema tome, jedinke - odnosno, pojedinci - mogu da postoje kao osobe samo u društvenim okolnostima. Štaviše, društvene okolnosti nisu određene samo esencijalnim svojstvima pojedinaca koji se u datim okolnostima nalaze, već su formativne za same pojedince: relacije između ljudi, njihovo međuodnošenje, čine ono što sačinjava osnovu ličnih karakteristika koje se pripisuju drugima. Interesantno je da su sami psiholozi prilično inertni kada je u pitanju pojmovno određenje izraza osoba. Mada je opšte prihvaćen stav da je u psihologiji ličnosti ljudska jedinka najbitniji predmet proučavanja, a da je osoba njen osnovni vid, psiholozi, uopšteno uzevši, ne ulaze u pojmovna određenja ovog izraza. Osoba se uzima zdravo za gotovo kao osnovna jedinica psiholoških analiza, a da se pritom ne ispituje status ovog pojma i njegova etimologija, a njeno definisanje izbegava. Pojam osoba ne javlja se u indeksu pojmova većine uvodnih udžbenika iz psihologije (Zeegers, 1988). Ovome se može dodati i Janzova opaska da autori knjiga ili članaka u kojima se izlaže pregled istraživanja ličnosti (Mischel, 1985; Pervin, 1985; Sanford, 1985), ili opažanja osoba (Schneider, Hastorf, Ellsworth,

1979) takođe ne ulaze u analizu pojma osoba (Jansz, 1991). Da bi osoba mogla da se pojmovno definiše, neophodno je naglasiti one uslove koji moraju biti ispunjeni da bi se neka jedinka mogla nazvati osobom. Ova definicija obuhvata nekolicinu različitih karakteristika koje ističu autori koji se bave ovim problemom. Mada među njima nema potpune saglasnosti, ono što je zajednički sadržatelj pojmovnog određenja osobe jeste da ovaj pojam nadilazi jedinku, odnosno ljudsko biće kao biološki organizam, i pored toga obuhvata njenu Ličnost: ispitivanje porekla, značenja i razlike od srodnih pojmova 49psihološku i sociološku stranu. Drugim rečima, domen živog biološkog organizma je nužan, ali ne i dovoljan: osoba se pojmovno ne može poistovetiti sa životinjom ili mašinom. Ovo određenje podrazumeva nekoliko atributa osobe koji se mogu izložiti u devet tačaka. Prva odlika pojma osobe je otelotvorenje. Osobe su osnovna bića koja se mogu javno identifikovati uz pomoć mentalnih i telesnih karakteristika koje im se pripisuju. Jedinstvo duše i tela brani se nerazmrsivim spajanjem telesnih karakteristika i stanja svesti koja se osobi pripisuju (Strawson, 1959). Osoba opisana na ovaj način odnosi se na jednu opštu pojavu, na jedan univerzalan apstraktni entitet (Harre, 1983). Druga odlika pojma osobe sadržana je u tome što je ona racionalno biće (Dennett, 1978). Osoba je sposobna da obrazloži svoje misli i postupke u skladu sa kulturnim standardima sredine kojoj pripada. Treća karakteristika ovog pojma odnosi se na intencionalnost. Delanje neke osobe nije samo posledica lanca spoljašnjih uzroka, već proishodi iz njene sposobnosti da planira svoje aktivnosti. Pravljenje "životnih planova" je nešto najkarakterističnije za osobu (Taylor, 1985). To znači da osoba ne samo da nadgleda i nadzire svoje postupke, već pored toga nadgleda i svoje nadgledanje (Shotter, 1984). Četvrto, osobu čini i to što predstavlja agens ili delatnika. Ova karakteristika je teško odvojiva od prethodne. U stvaranju i izvođenju svojih životnih planova, kao i u aktivnosti njihovog nadgledanja, osoba se suočava sa mnoštvom alternativa. Da bi mogla da sprovede svoje planove i nastavi sa planiranjem, ona mora da vrši izbore koji će se uklopiti u planirane aktivnosti (Taylor, 1985). Za neku radnju može da se kaže da predstavlja ljudsku delatnost (human agency) samo ukoliko je u moći date osobe da proizvede, ili da se uzdrži od proizvodnje te radnje, odnosno ukoliko vršenje date radnje spada u domen samokontrole osobe koja radnju vrši. Radnje koje nisu proishod ljudske delatnosti su radnje za koje ljudi nisu odgovorni, već je odgovornost za ovakve radnje determinisane dražima - kao što je, na primer, odgovornost za mucanje u ženskom društvu. To su radnje u kojima uslovi (spoljašnji ili unutrašnji) javljanja draži funkcionišu kao ontološki dovoljni uslovi za proizvodnju neke radnje. U ovom slučaju, osoba ne može da se smatra odgovornom ukoliko se ne uzdrži od mucanja. Ovakve radnje nisu u domenu samokontrole delatnika, već su u domenu kontrole uslova podraživanja1 (Grenwood, 1994). Peta karakteristika osobe tiče se njene društvene uloženosti. Biti osoba ne znači samo da je neko izgradio kognitivnu operaciju o pojmu osobe, već podrazumeva i to da je neko tretiran kao osoba u međuosobnom kontekstu. Tretiranje neke osobe kao osobe je konstitutivno za njeno postojanje kao osobe. Da li će neko biti osoba zavisi i od stava koji će se prema njoj zauzeti, odnosno da li će biti opojmljena kao osoba od strane drugih članova društvene zajednice (Denett, 1978). Na to se nadovezuje i šesta———————— 1 Pojam delatništva igra neprocenjivo važnu ulogu u shvatanju odgovornosti i zaslužnosti u

Zapadnoj kulturi. Da bi se neka osoba smatrala odgovornom za počinjeni zločin i bila kažnjena, zločin mora da bude proishod ljudske delatnosti: on mora da predstavlja nameravano vršenje ličnih moći od čijeg je vršenja delatnik mogao i da se uzdrži. D. Stojnov 50karakteristika osobe - a to je mogućnost uzvraćanja osobnog stava (Ibid.). Ukratko, biti osoba znači tretirati i druge kao osobe. Osoba može da se stavi na mesto druge osobe. Usvajanje recipročnog osobnog stava predstavlja primer "združenog delanja" (Shotter, 1984: 144). Dve osobe mogu da usvoje stav u kome jedna drugu uzajamno tretiraju kao osobe. U svojoj interakciji one stvaraju kontekst značenja koji mogu da dele između sebe, a koji se ne može izvesti iz namera bilo koje od njih. Ovaj kontekst je nenameravana posledica u kojoj se proizvodi nova društvena stvarnost: osobnost (personhood). Sedmo, osoba mora da bude sposobna za komunikaciju. Ljudska bića se od neljudskih bića izdvajaju po svojoj sposobnosti da verbalno opšte, što nije primarno aktivnost pojedinca, već jezičke zajednice. Osoba sudeluje u konverzaciji sa drugim ljudima: neko postaje i ostaje osoba samo kao 'interlokuter' (Taylor, 1985). Osma karakteristika osobe, refleksivnost, povezuje osobnost i samstvenost (selfhood). Osoba misli o sebi kao o osobi; ona je svesna sebe kao tela koje je različito od drugih tela, odnosno toga da je i ona osoba sa nekakvim karakteristikama. Čini se da je ovo svojstvo samotumačenja univerzalno, jer je teško zamisliti ljudsko biće koje nije svesno svog tela i svoje duhovne i fizičke individualnosti. Ukratko "osoba je agens koji sebe poima kao agens" (Taylor, 185: 263). Najzad, deveta karakteristika osobe je moralnost. Osoba i moralnost su neraskidivo povezani: osoba je moralna kategorija, implikovana u moralnom svetu. To što je neko osoba daje mu izvesna prava i obavezuje ga na izvesne dužnosti. Biti osoba znači biti odgovoran za svoje delanje (Shotter, 1981). Na ovom mestu potrebno je podvući i razliku između osobe i ličnosti. Džejms Rojs (Royce, 1969) smatra da osoba (person), za razliku od životinja koje imaju individualnost (ali nisu osobe), poseduje svoja ubeđenja, teži svojim ciljevima i ima izvestan osećaj samoistovetnosti (self-identity). Ove sposobnosti čine osobu osobom. Opseg do koga će se te sklonosti ostvariti, kao i način na koji će se ovo ostvarenje uz pomoć navika učiniti postojanim, čini ličnost. Shvaćena na ovaj način, ličnost se posmatra kao proishod ostvarivanja osobnosti. Pored svega navedenog do sada, neophodno je istaći razliku između ličnosti i karaktera. Karakter, koji se vrlo često upotrebljava kao sinonim za izraz ličnost, izveden je etimološki iz grčke reči koja je označavala instrument, sredstvo pomoću koga se mogao načiniti beleg ili marka koja je prepoznatljiva. Pojam čovekovog osobitog karaktera poznat je još od antičkih vremena. U staroj terminologiji, karakter je označavao rezbarenje pojedinca, njegovog načina života koji je bivao određen njegovim preovlađujućim, najistaknutijim crtama. Međutim, odvajanjem psihologije od filozofije, brojni autori su karakter određivali samo kao jedan (doduše, izvanredno važan) deo ličnosti, koja podrazumeva i karakter, i temperament i inteligenciju (Kahn, 1931). Zato se karakter kod većine psihologa poistovećivao sa elementom volje, odnosno sa čovekovim moralnim likom i vladanjem, i po tome se razlikuje od ličnosti. Aristotel je prisustvo volje eksplicirao svojim mišljenjem da karakter kod osobe zavisi od načina na koji ona primenjuje svoje moći. Nasuprot tome, ličnost se ne odnosi na ono što čovek želi da bude, većna deskripciju onoga što on jeste. Ne slažući se sa ovakvim određenjem, Olport Ličnost: ispitivanje porekla, značenja i razlike od srodnih pojmova 51

smatra da delatnost koja obuhvata volju emanira iz najsloženijih sistema ličnosti, a ne samo iz jedne njene oblasti koju možemo označiti kao karakter. Kada se kaže da neko pokazuje svoj karakter odupirući se raznim iskušenjima, pod time se podrazumeva da se osoba koja se vladala na način koji društveni i etički standardi odobravaju. Stoga je ispoljavanje volje u svakom slučaju fenomen ličnosti. Karakter se javlja samo kada se ovaj lični napor vrednuje sa stanovišta nekog kodeksa: ako se volja javlja u nečijem ponašanju, onda je ona prisutna i u ličnosti te osobe kao njena vrlo važna odlika. Karakter je stoga moralna procena jedne osobe, odnosno njeno vrednovanje. Kada karakter definišemo na ovaj način, onda izraz ličnost postaje sasvim dovoljan psiholozima: "Karakter je evaluirana ličnost, a ličnost devaluiran karakter" (Allport, 1937: 52). Dalje, važno je razmotriti i odnos između ličnosti i temperamenta. Temperament se u klasičnim učenjima odnosio na Hipokratovu i Galenovu doktrinu o ravnoteži osnovnih telesnih tečnosti (humora). Ovaj izraz je još onda, a dobrim delom i u današnje vreme, podrazumevao konstituciju duha koja zavisi od fizičke konstitucije. Olport smatra da se za temperament može reći da označava "vrstu štofa od koga se ličnost kroji" (Allport, 1937: 53), mada, tačnije govoreći, nema temperamenta bez ličnosti i ličnosti koja je lišena temperamenta. To je pre svega prikladan izraz za označavanje onih dispozicija čiji kvalitet ostaje skoro u potpunosti nepromenjen od detinjstva i nadalje tokom života (odnosno dispozicija koje su u velikoj meri zasićene trajnim emocionalnim kvalitetom koji prati poseban sklop raspoloženja, pobudivosti, intenziteta, ili tonusa). Pored karaktera i temperamenta, još jedan pojam zavređuje razgraničenje od ličnosti. Tip predstavlja odliku ili grozd odlika koje se zajedno javljaju i izdvajaju u posebnu kategoriju diskretnu spram drugih kategorija (koje su takođe određene grozdom nekih drugih odlika ili nekom drugom odlikom). U bezmalo svim istorijskim pregledima tvrdi se da je najstariji i najčešće primenjivani način opisivanja ličnosti svrstavanje ljudi u tipove. Poznata je ranije pominjana Hipokratova podela na četiri tipa (temperamenta-ličnosti) na osnovu dominacije telesnih tekućina koja počiva na zamišljenoj vezi između biološke osnove organizma sa tipom ponašanja; Šeldonova tipologija koja govori o odnosu telesne građe i ličnosti; Jungova podela ljudi prema njihovom stavu da žive okrenuti ka spolja (ekstraverti), ili ka unutra (introverti) itd. Složenost, bogatstvo i raznolikost odlika pojedinaca navela je ljude da od samih početaka ličnost opisuju tako što je svrstavaju u neki od jednostavnih tipova, poistovećujući je pritom sa njima. Kategorije tipova bile su mnogobrojne: dobar ili loš čovek; čovek blage ili oštre naravi; čovek koji se nameće ili potčinjava, itd. Međutim, danas se smatra da je izjednačavanje tipa i ličnosti nedopustivo. Olport smatra da tip predstavlja samo polovično prilaženje individualnosti i da doktrine o tipovima ne kazuju ništa više nego to da neki ljudi, u izvesnom pogledu, liče na druge ljude. Mada tipologije teže određenijim i jasnijim klasifikacijama ljudske prirode, izgleda da ima toliko mnogo načina na koje ljude možemo klasifikovati, tako da samim smeštanjem neke osobe u odgovarajući tip možemo da izgubimo njenu unutrašnju jedinstvenu strukturu ustrojsta. Bez obzira na to kakva je klasifikacija, tipovi nikad ne mogu da ocrtaju celokupnu jedinku, jer D. Stojnov 52govore pre svega o povezivanju sličnih osobina između različitih lica, ali nikako ne osvetljavaju vezu te osobine sa ostalim osobinama unutar organskog polja nečije sopstvene prirode. Koliko god tipologija bila pogodna, nijedna od njih ne može da pruži sliku celokupne individue. Tipovi se ne nalaze u ljudima, već predstavljaju biosocijalne kategorije smeštene "u očima posmatrača" (Allport, 1937; 1961).

Naravno, ovaj argument važi samo ukoliko se bez rezerve prihvati Olportova razlika između biosocijalnih i biofizičkih kategorija. Međutim, tip nije jedina biosocijalna kategorija koja se često koristi u opisivanju ličnosti. Zato je važno istaći razliku ličnosti i uloge. Uloga se odnosi na anticipativna i normativna očekivanja u ponašanju neke osobe koja zauzima neko mesto u društvenoj interakciji. Očekivanja od osobe koja se nalazi u ulozi majke sasvim su drugačija u odnosu na očekivanja od osobe koja je član upravnog odbora. Ponašanje neke osobe će se veoma razlikovati u zavisnosti od toga u kojoj se društvenoj ulozi trenutno nalazimo. Važno je dodati da igranje uloge ne podrazumeva da se neko pretvara da je nešto što uistinu nije, odnosno ono ne pokriva našu "pravu" prirodu, našu "pravu" ličnost. Mada se neko ko se nalazi kod kuće sa svojom decom ponaša drugačije nego kada je na važnom sastanku, ne može se reći da se on i u jednoj od te dve situacije "pretvara". Uloga je samo nastojanje da se obrazloži zašto je prirodno da se isti ljudi ponašaju na različite načine s obzirom na različite društvene kontekste, ali se ona pre odnosi na normativna očekivanja drugih, a ne na "prirodu" same jedinke. Raznolikost pojmova srodnih ličnosti ovde ne prestaje. Ličnost ne može da se svede samo na javno nastojanje da se opojmi individualno ljudsko biće. Ovaj aspekt ličnosti naziva se osobnost, ili "društveno omeđeno, javno osmotrivo otelotvoreno biće, obdareno raznim moćima i svojstvima za javno, smisaono delanje" (Harre, 1983: 26). Za potpunije određenje čovečije ličnosti neophodno je uzeti u obzir i privatni, doživljajni domen, odnosno jastvenost (selfhood) - "lično jedinstvo za koje Ja sebe smatram; moje pojedinačno, unutrašnje biće" (Ibid.: 26). Čovek ima i svoju refleksivnu suštinu - Jastvo (Self) - odnosno osećaj o tome kakva je on vrsta osobe; šta on pretpostavlja da jeste. Osoba i Jastvo su neraskidivo povezani, zbog toga što su nečije lično iskustvo o tome da postoji kao osoba, kao i iskustvo te osobe o tome da postoji kao posebna, neponovljiva osoba određenih odlika, smešteni u otelotvorenoj osobi koja predstavlja vremensko-prostorno središte iskustva. Jastvenost, analogna privatnom i individualnom domenu ličnosti, najvećim delom izvedena je iz izvora koje omogućava javni i kolektivni domen osobnosti. Zato su osoba i Jastvo dva pojma koja je teško odvojeno proučavati: Da bi se znalo šta je "unutar" neke osobe, moramo znati i "unutar" čega se sama osoba nalazi. Ličnost nije usamljeno ostrvo u nepreglednom moru, ona je "holon", živ i celovit entitet koji pokazuje odlike Janusa, rimskog boga sa dva lica. Celovitost holona ističe nezavisnost i individualnost, ali njegovo "drugo lice" u isto vreme označava i integrisanost u jednu širu celinu složene egzistencije, u kojoj je holon samo jedan deo. Postojanja individualnosti nema bez kolektivnog postojanja, kao što ni ličnosti nema bez društva. Samorazumevanje i samodoživljavanje otvaraju važno pitanje: kako je moguće da neka osoba ima pojam i osećaj sopstvene osobe? Izgleda da proces Ličnost: ispitivanje porekla, značenja i razlike od srodnih pojmova 53samorefleksije implikuje da mi, metaforički rečeno, imamo posla sa dve osobe. Na prvom mestu nalazi se "osoba broj jedan", koja jednostavno jeste osoba, ali tu je i "osoba broj dva", koja "osobu broj jedan" uzima kao objekat refleksije. Ovaj složen problem, koji nastoji da odgovori na pitanje koje svojstvo biva reflektovano kojom instancom, rešava se na približno isti način od strane vodećih zapadnih filozofa, psihologa i sociologa. I nauci, ali i zdravom razumu zapadnog čoveka, bliska je pretpostavka da ljudi poseduju jedno Ja, koje omogućava osobi da sebe odslikava, iskušava i doživljava - jednom rečju, reflektuje. Ovo Ja izvršava zadatak metaforički

sagledane "osobe broj dva", zato što poseduje svojstvo doživljavanja osobe (tj. "osobe broj jedan"). Refleksivnost, ili refleksivan stav, najlakše se može primetiti kada se ponašanje prekine, tako da se tekućem delanju onemogućava automatsko nastavljanje: pretpostavka javljanja refleksivnog stava je problematičnost delanja. Refleksivnost stoga označava stanje nekog organizma u kome njegovi odloženi odgovori ulaze u polje njegove selektivnosti tako da sam organizam postaje sebi objekat, ili, drugačije rečeno, refleksija je prisutna ako predstava mislioca o skupu misli jeste jedan elemenat skupa misli koje misli mislilac. Refleksivan stav podrazumeva pozivanje na delatnika (agens) koji izriče neku tvrdnju koja je obuhvaćena tvrdnjom koju delatnik (agens) izriče. Upotreba "Ja" kao indikatora u prvom licu ukazuje na pojam Jastva. U tom smislu, jastvo je u svojoj osnovi privatno. Tako, na primer, status "privilegovanog pristupa" u izveštajima o mentalnim stanjima (kao što su "Ja patim." ili "Ja sam srećan.") jeste neposredan proishod iskustvene prirode ovih iskaza. Izveštaji o istim događajima, ali u trećem licu ("On pati." ili "On je srećan."), deskriptivni su ali nisu iskustveni na isti način kao i izrazi u prvom licu. Bez obzira da li oni opisuju ponašanje ili dispozicije, oni se mogu preispitivati i dosta toga može se reći u prilog ili protiv takvog opisa. S druge strane, pak, iskazi u prvom licu bitno se razlikuju od iskaza u trećem licu. Njima se ne opisuje neko stanje, ili neki isečak iz ponašanja, ili, pak, neka dispozicija: oni iskazuju jednu iskustvenu činjenicu. Zato se iskazima u prvom licu ne može protivurečiti, zbog toga što u prilog njihove očiglednosti nije potrebno dalje svedočenje. Prema tome, Jastvo se odnosi na "jedinku koja doživljava, a ne na osobu. Osoba je javna konstrukcija, i bez obzira na to kakav se identitet pripisuje jedinki kao osobi, samstvo koje doživljava ostaje konstantno"2(McCall, 1990: 14). ———————— 2 I ovde je potrebno izreći izvesne ograde. Neki od savremenih pravaca u filozofiji i psihologiji sve više pobijaju mogućnost postojanja jednog jedinstvenog i postojanog samstva, ili jedne autonomne i refleksivne svesti koja se prema svetu odnosi na objektivan način (Derrida, 1974; Harre, 1983; Gergen, 1994). Razgovor o "samstvu", "subjektima", "Ja" itd., po ovakvim shvatanjima iluzoran je i opasan. Zbog toga se danas veoma mnogo govori o "decentraciji subjekta" u savremenoj filozofiji. Ovaj pristup ne poriče domen individualnosti, ali je podređuje opštim zakonitostima i pravilnostima društvenog konteksta, u kome se jedinke konstituišu kao takve delatnošću jezika. Mada se može reći da je rasprava između pristalica dva tabora jedna od najinteresantnijih u savremenoj psihologiji, njeno prikazivanje prevazilazi okvire ovog rada. D. Stojnov 54Pitanje Jastva bilo je uzrok mnogih kontroverzi u psihologiji, i dugo vremena preovladavao je stav da se ne može naučno ispitivati nešto krajnje privatno i sakriveno što se manifestuje na tako zbunjujući i raznolik način. Ova rasprava je posebno bila prisutna u sukobu bihejvioristički i humanistički opredeljenih autora. Međutim, u novije vreme preovlađuje stav da refleksivni deo čovekovog bića ne može da ostane po strani naših nastojanja da metodološki što rigoroznije proučavamo ličnost, makar nam to zadavalo brojne glavobolje - a mnoštvo pojmova čija se značenja preklapaju, kao i nedoslednost mnogih autora u načinu na koji ih

upotrebljavaju - samo su neki od ovih problema (Baumeister, 1986; Potter, Wetherell, 1987; Gergen, 1994). Zato je sada prihvaćeno mišljenje da je legitimni komplement izučavanju javnog i kolektivnog domena osobnosti privatni i individualni domen jastvenosti. Refleksivni domen osobe, Jastvo, ima svoj sadržaj i raspolaže različitim podacima o sebi. Ovi podaci mogu da pripadaju različitim kategorijama opisa ličnosti: crtama, stavovima, ubeđenjima, konstruktima, strategijama, itd. Ove različite kategorije objedinjuje njihova relevantnost u procesu samosaznavanja, odnosno to što osoba zna ili oseća da oni njoj pripadaju, tj. da se na nju odnose. Sadržaj Jastva je dostupan kao izvor samoodslikavanja i samoopisivanja. Drugim rečima, kada neka osoba pokuša da odgovori na pitanje "Ko sam ja?", ona pomoću sposobnosti pamćenja upotrebljava podatke koji su za nju relevantni. Rezultat ovog procesa, odnosno njen odgovor na ovo pitanje koji daje sebi ili drugima doprinosi priči o sebi, ili narativu Jastva (Gergen, Gergen, 1983). Metaforički rečeno, Jastvo je "napunjeno" delovima priče. Vremenom, jedna klasa elemenata iz ovih kategorija koja se tiče pre svega nečijeg odnosa sa drugim ljudima, počinje da se izdvaja svojom posebnošću i važnošću. Za označavanje ove klase elemenata u samoodslikavanju sve se češće koristi izraz identitet, i odnosi se na "sadržaj onoga što mi mislimo da jesmo koji su razumljivi i potencijalno prihvatljivi za publiku" (Jansz, 1991: 98). Identitet na taj način opisuje nečije mesto u grupi; njime se utvrđuje šta je i gde je neka osoba u društvenom sistemu. Problem ličnog identiteta ponikao je u filozofiji i svodi se na pitanje "Koji su logički neophodni i dovoljni uslovi da osoba P2 u vremenu T2 bude ista osoba kao i osoba P1 u vremenu T1?" (Shoemaker, Swinburne, 1984). U psihologiju problem identiteta uveo je Erik Homburger Erikson pre pedesetak godina (Erikson, 1946), dajući pritom starom filozofskom problemu novi, psihološki vid. S obzirom da je Erikson izbegavao da uobliči jasnu definiciju psihološke strane identiteta, Blazi je apstrahovao značenje ovog pojma u Eriksonovim tekstovima, ukazujući na niz elemenata povezanih u mrežu složenih uzajamnih odnosa (Blasi, 1988: 266-267): "1. Identitet predstavlja odgovor na pitanje "Ko sam ja?"; 2. Opšte uzevši, odgovor se sastoji iz postizanja novog jedinstva između delova iz prošlosti i očekivanja o budućnosti neke osobe; 3. što pruža izvor temeljnog osećaja istosti i stalnosti. Ličnost: ispitivanje porekla, značenja i razlike od srodnih pojmova 554. Odgovor na pitanje identiteta dobija se pomoću realistične procene sebe sama i svoje prošlosti; 5. razmatranjem svoje kulture, posebno njene ideologije i očekivanja koje društvo ima od nas; 6. dok istovremeno postavljamo pitanje valjanosti kako kulture tako i društva, ali i podesnosti tuđih opažanja i očekivanja (kriza). 7. Ovaj proces integracije i ispitivanja treba da se zbiva oko određenih temeljnih oblasti, kao što su buduća profesija, pol, religija i političke ideje; 8. i treba da vodi fleksibilnom ali trajnom privrgavanju ovim oblastima; 9. tako da jemči, iz objektivne perspektive, produktivnu integraciju neke jedinke u društvu;

10. a iz subjektivne, osećaj osnovne vernosti i vrednosti; 11. kao i duboka, predsvesna osećanja ukorenjenosti i dobrobiti, samocenjenja i svrhovitosti. 12. Posebno važan period za razvoj identiteta jesu adolescentne godine." Erikson je posmatrao ove karakteristike kao celinu koja sačinjava objedinjen pojam, i na osnovu njih odlučivao da li neke pojave mogu da se pripišu identitetu ili ne; međutim, pre bi se moglo reći da su navedene karakteristike deskripcije identiteta, a ne činioci i procesi koji su odgovorni za njegov razvoj i funkcionalne posledice. Zato je došlo do toga da su se u literaturi javila brojna i različita značenja identiteta: "(1) osećaj kontinuiteta, neprekinutosti; (2) svojstvenost, jedinstvenost i odvojenost; (3) poistovećenje sa grupom ili etnički identitet; zatim (4) konfiguracija društvenih uloga; (5) autentičnost, esencija ili pravo jastvo; (6) situacione uloge; (7) efikasnost, htenje (volition) ili lično delatništvo (personal agency); (8) postojanost vrednosti i osećaj smisla života; (9) samopoimanje (self-conception) i, najzad, (10) isticanje karaktera nekog pojedinca i njegovo razlikovanje od drugih" (Rosenberg, 1987: 194). Jasno je da su pomenuta određenja identiteta raznovrsnija od incijalnih pogleda koje je formulisao Erikson, a koja se po Baumajsteru svode na dva definišuća kriterijuma identiteta: a) "kontinuitet", koji se tiče osećaja postojanosti i jedinstvenosti u vremenu, i b) "diferencijaciju", odnosno elemente na osnovu kojih nas je moguće razlikovati od drugih (Baumeister, 1986: 18). S druge strane, određenja identiteta nužno implikuju upotrebu srodnih pojmova na koje se pozivamo kada upotrebljavamo zamenicu prvog lica jednine (ja) ili njene oblike (meni i sebi). Zato je važno razlikovati pojam identiteta od srodnih pojmova osobai jastvo. Uopšte govoreći, nečija lokacija u mreži društvenih odnosa određena je i pripadanjem neke osobe različitim grupama i onim karakteristikama za koje ona pretpostavlja da su jedinstvene. Zbog toga se najčešće elementi identiteta koji sačinjavaju Jastvo svrstavaju u dve kategorije: društveni identitet, koji je izveden iz pripadnosti grupama, i lični identitet, koji je uobličen pomoću jedinstvenih, ličnih atributa (Tabela 1). D. Stojnov 56S tim u vezi može se reći da je u tesnoj vezi sa problemom identiteta i centralnost crta. Neki autori smatraju da je identitet konstituisan konfiguracijom središnih, centralnih crta (Rorty, Wong; 1990). To ne znači da su središne crte nepromenjive i da ostaju konstantne tokom ontogeneze, već podrazumeva da se u izučavanju identiteta mi usredsređujemo na tipične crte koje tvore sistematske razlike tokom nečijeg života, kao i na društvene kategorije kojima pripada neka osoba, a koje su odgovorne za uobličavanje navika i usmeravanje delatnosti. Crte (ili neke druge jedinice opisa ličnosti) variraju između različitih kultura, klasa, polova i rasa, ali i između različitih osoba. Postoji nekoliko različitih kriterijuma na osnovu kojih se može utvrditi da li je neka crta centralna - npr. nivo do koga druge crte zavise od nje; stepen u kome je nekoj osobi teško da promeni crtu, nivo do koga crta utiče na način na koji drugi kategorizuju neku osobu; stepen u kome je crta dominantna u situacijama koje zahtevaju savladavanje stresa, itd. (Rorty, Wong, 1990). Tabela 1: Sklop Jastva (Prilagođeno prema: Hog, Abrams, 1988: 24) JASTVO⇑ ⇑ ⇑IDENTITET: DRUŠTVENI LIČNI⇑ ⇑ ⇑ ⇑ ⇑ ⇑ ⇑

IDENTIFIKACIJE: Srbin; Profesor; Belac, itd. Sin osobe H; Prijatelj Y; Ljubitelj Rahmanjinova, itd.⇑ ⇑ ⇑SAMO-OPISI:Voli: Poštenje; Otmenost; Rakiju; Nacionalno samopoštovanje; Monarhiju ("Bez Kralja ne valja"), itd.Naglašava važnost raspre o nacionalnom pitanju; Zahteva punu logičku artikulaciju; Voli šetnje po Dedinju, itd. Pitanju ličnog identiteta prilazi se i preko sržnosti ubeđenja, odnosno preko sržnih konstrukata "koji tvore nečije procese održanja", nasuprot "perifernim konstruktima koji se mogu izmeniti bez ozbiljne modifikacije sržne strukture" (Kelly, 1955: 483). Onaj deo sržne strukture oko koga vlada veliko saglasje i koje se doživljava na zajednički način od najvećeg broja članova neke društvene grupe (nacije, klase, kulture, profesije, itd.) odnosi se na društveni identitet. Kolektivni agensi mogu se, baš kao i osobe, ispitivati pomoću sržnih i perifernih konstrukata. Ličnost: ispitivanje porekla, značenja i razlike od srodnih pojmova 57Sržni konstrukti se u ovom slučaju definišu kao predstave odnosa članova nekog kolektiva prema drugima (du Preez, 1980), a kriterijum na osnovu koga se može proceniti sržnost ogleda se u tome što dati kolektivni agens počinje da se raspada ukoliko je dati konstrukt invalidiran (Ibid.). Osobe koje deluju na osnovu crta ili konstrukata koji pripadaju identitetu donose odluke o važnim pitanjima i preduzimaju važne korake u odnosima sa važnim drugim osobama. Ukoliko želimo da ovo ponašanje razumemo mi moramo da znamo šta je sadržaj njihovih sržnih konstrukata. Međutim, stvari mogu da krenu s neruke ukoliko naglasak stavimo na periferne, ili čak irelevantne konstrukte, jer u tom slučaju osobu jednostavno nećemo razumeti. Možemo pretpostaviti da je nečija nacionalnost ili pripadnost rasi ključ za identitet te osobe, a da pritom ona pridaje važnost samo svojoj religijskoj pripadnosti, savesnom obavljanju svog posla i svojoj porodici. Za neku drugu osobu, pak, možemo pretpostaviti da joj je prevashodno važna pripadnost klasi i visina godišnjih primanja, a da ta osoba pre svega smatra da je prevashodno omeđuje to što je homoseksualac i kolekcionar slika. Nije lako napraviti jasnu razliku između ličnog i društvenog identiteta. Društveni identitet je toliko zapleten u mrežu pripadnosti neke osobe različitim grupama da se Ja teško može razlikovati od Mi. Mnogi istraživači koji su proučavali identitet tako što su od ispitanika tražili odgovor na pitanje "Ko sam Ja?" dobijali su kao prvi odgovor pripadnost nekoj društvenoj grupi od kojih je najčešća bila nacija (Allen, Wilder, Atkinson; 1983). U skladu sa tim, Karl Šajbe je izdvojio iz različitih domena grupnog identiteta nacionalni identitet zaključivši da "postoji porast dokaza u prilog tome da će nacije ostati fundamentalna politička realnost još dugo vremena" (Scheibe, 1983: 122). S druge strane Entoni Gidens, svestan implikacija nezadrživog procesa globalizacije, smatra da su nacije ili suviše male, ili suviše velike da bi mogle da rešavaju aktuelne probleme čovečanstva (Giddens, 1990). Pojam ličnosti nije pojam zamrznut u vremenu. Značenje ovog pojma i njemu srodnih pojmova stalno se gradi i menja. Izrazi koji su u ovom radu obuhvaćeni (ličnost, karakter, temperament, tip, uloga, jedinka, osoba, agens, jastvo i

identitet) kao i drugi srodni izrazi koji nisu pomenuti u ovoj raspri (akter, duša, samosvest, samoodređenje, figure, heroji, protagonisti, itd.) svi su razlučivi jedan od drugoga. Svaki od njih zauzima posebno mesto u našoj fikciji i u društvu. Mnoge današnje kontroverze o kriterijumu za razlikovanje ovih termina predstavljaju teškoće koje su se javile zbog toga što teoretičari u raspravama zauzimaju različita stanovišta i opredeljenja u vezi sa pojmom koji je vremenom prošao kroz mnoge istorijske promene, a pri tom svaki teoretičar nastoji da svoje opredeljenje proglasi najvažnijim i jedinim ispravnim (Rorty, 1976). Pojam ličnost je samo jedan od mnogih srodnih pojmova koji označava ime jedne opšte klase, jedne kategorije, a ne jedne jedinstvene pojave. Štaviše, značenje ovog pojma je teško razumeti dok se ne ispita njegov istorijat. Ispitivanje ličnosti u psihologiji najčešće se poistovećuje sa psihometrijskim istraživanjima ovog pojma. Kao jedna od posledica društvene prakse merenja inteligencije pomoću testova (a koja se dvadesetih godina ovog veka pokazala kao D. Stojnov 58uspešna i zbog koje su preovladala glasna mišljenja da psihologija u potpunosti treba da se razvija kao objektivna nauka, baš kao i ostale prirodne nauke tog doba), pristupilo se merenju ličnosti: "Izgleda sasvim verovatno da smo došli tamo dokle psihologija uopšte može doći u ispitivanju uspeha na osnovu inteligencije. Sledeći razvoj u polju psihologije mora doći kroz eksperimentalna ispitivanja karaktera i crta ličnosti. Da karakter, ličnost, stavovi, ili kako god mi to zvali, igra važnu ulogu u uspehu ne može se staviti u sumnju" (McCrory, 1926: 490). Tri karakteristike novih instrumenata za merenje inteligencije ličnosti bile su presudne za dalji razvoj ove discipline. Prva se sastoji od oslanjanja na aditivni model ljudske osobe, druga od toga što su u potpunosti poistovećeni konvencionalni verbalni opisi i psihološka stvarnost, a treća na izbacivanje svih onih stavki pomoću kojih se u testu mogla meriti i promena, a ne samo postojanost. Kao prvo, psihološki instrumenti za merenje ličnosti sastojali su se od verbalnih oznaka kao što su "dominantnost" ili "introverzija", s jedne strane, i numeričke strukture koja je podrazumevala da je kvalitet o kome se govori prisutan u nekoj količini koja se može izmeriti, s druge. Jedinice u operaciji merenja obezbeđivane su ili na osnovu proizvoljnih podeoka na skali procene, ili pomoću verbalnih stavki koje su obrazovale inventar ličnosti. U oba slučaja, psihološka stvarnost koja se ovde konstruisala zasnivala se na karakteristikama koje je bilo moguće nezavisno definisati i izolovati i koje su zadržavale svoj identitet u različitim situacijama i među različitim osobama. Tako se pretpostavljalo (mada takva pretpostavka nije empirijski potvrđivana, niti se može reći da je logički nužna) da se "introverzija" pomoću koje je opisivano ponašanje jedinke A u situaciji X, u potpunosti može izjednačiti ne samo sa "introverzijom" koja se pripisuje osobi A u situaciji Y, već i sa "introverzijom" koja se pripisivala osobi B u situaciji Y. Svaka razlika u introverziji između ispitanika B u situaciji Y i ispitanika A u situaciji X mogla je da se iskaže samo i u potpunosti kvantitativno. Kvalitativne varijacije karakteristika koje su se proučavale bile su izlučivane ne samo iz opisa jedinki, već i iz poređenja između jedinki, i bile su proterane zarad jednog vrlo apstraktnog nivoa opisa crta. Jedna apstraktna crta kvalitativno mogla je da se razlikuje od druge apstraktne crte, ali su jedinke ograničavane posedovanjem većih ili manjih količina identičnih karakteristika. Do ovih količina dolazilo se empirijski aditivnim komponovanjem stavki i poređenjem individualnih "sirovih skorova" koji su dobijani na ovaj način. Stavke u testovima konstruisane su tako da odgovori na

njih budu što je moguće više nedvosmisleni i jednoznačni. Izbacivanje ispitivanja načina na koji se došlo do rešenja zarad eliminisanja izvora višeznačnosti u ocenjivanju, nesumjivo važan pomak u ispitivanju inteligencije - proishodilo je time da se sa scene u potpunosti izbaci ceo jedan važan domen - domen kvalitativnih individualnih razlika između crta ličnosti koje su kod raznih ljudi i u raznim kulturama imala i različita značenja. Ličnost: ispitivanje porekla, značenja i razlike od srodnih pojmova 59Kao drugo, u procenjivanju ličnosti i u konstruisanju inventara ličnosti, pre svega su primenjivani izvesni konvencionalni verbalni opisi i zdravorazumske kategorije. Međutim, ovi izrazi bez ustezanja su predstavljani kao nešto što je (manje više potpuno) analogno prirodnom naučnom merenju. Neki poseban skup jezičkih izraza uobičajenih za neku sredinu trebalo je stoga predstaviti kao nešto što odslikava neku već postojeću prirodnu kategoriju. Kako neki izrazi kao što su, na primer, 'nametljivost' ili 'zavisnost' funkcionišu u jezičkim igrama koje su vrlo karakteristične za neke društvene odnose, a nimalo karakteristične za druge, nije bilo pitanje koje je zanimalo istraživače koji su se upustili u praksu merenja ličnosti inventarima. Umesto toga, 'nametljivost' i 'zavisnost' tretirane su kao jednoznačna i potpuno nedvosmislena svojstva prirodnog sveta koja treba ispitivati na način na koji su fizičari u XIX veku ispitivali fizičke pojave. Ovakav, neproveren i ničim potvrđen "naučni" credo imao je za posledicu istraživanja u kojima su se "kategorije koje je generisao specifičan društveni poredak proklamovale za predstavnike koji reflektuju jedan istorijski prirodni poredak" (Danziger, 1990: 162). Značenje pojma ličnost (kao što je to bio slučaj i sa ostalim važnim psihološkim kategorijama kao što su inteligencija, učenje, motivi, stavovi, itd.) izgrađivalo se kao "jedinstven spoj kategorija koje predstavljaju kombinaciju univerzalnog biološkog i lokalnog društvenog značenja" (Danzinger, 1997: 182). Treća karakteristika koja je u velikoj meri uticala na sudbinu merenja ličnosti, ogledala se u nastojanju da se podvuče oštra crta između onoga što predstavlja ličnost, i što je postojano i relativno trajno i nepromenljivo, i onog što se menja "u zavisnosti od situacije". Crte, ili karakteristike ličnosti, nezavisne su od lako i često promenljivih treperenja "čistih" situacionih uticaja. Zato test koji pretenduje na procenu ličnosti mora da se sastoji od onih stavki na koje pojedinac odgovara postojano i pri ponovljenim zadavanjima. Entitet podložan ovoj postojanosti je ličnost, a ako nema te postojanosti, onda nema ni ličnosti. Zato su u pripremnim fazama uobličavanja testa izbacivane sve one stavke za koje se utvrdilo ili pretpostavljalo da mogu da generišu promenljive odgovore. Na taj način, dobijeni su testovi koji su merili ličnost. Na žalost, pritom su konstruisani testovi neosetljivi na merenje promena. Pošto je i ovde "naučno" vjeruju sačinjavala nepotvrđena i neproverena pretpostavka da je postojanost, a ne promena prirodno stanje stvari, sa scene su uklonjene nedoslednost, nepostojanost, rastrzanost, sumnja i ambivalencija, koje su, najblaže rečeno, isto toliko ljudske koliko i doslednost, postojanost, celovitost, vera i odlučnost. Mada je vrednost ovakvih i sličnih osobina u saznavanje čoveka u kliničkom miljeu bila neprocenjivo visoka, njihov opstanak omogućen je zahvaljujući retoričkoj pirueti o "doslednom ispoljavanju nedoslednosti". Mada i danas, baš kao i u periodu mentalnog testiranja, psihometrijska istraživanja imaju veoma veliki uticaj u izučavanju ličnosti, ona ne predstavljaju jedino usmerenje u nastojanju da se ličnost ispita i sazna. Proučavajući različite pokrete koji su proishodili različitim sredstvima i praksama u procenjivanju ličnosti,

Kurt Dancinger navodi nekoliko kategorija značenja koje je ovaj pojam stekao kroz D. Stojnov 60svoju istoriju: (1) ličnost kao objekat postuliran u projektu izgradnje univerzalno validnog znanja o društveno dekontekstualizovanim ljudskim jedinkama; (2) ličnost kao kvazi-medicinski entitet podložan bolestima, poremećajima i simptomatologiji i prema kome se stoga mogu preduzimati mere kojima se mogu obezbediti 'normalnost' i 'zdravlje'; (3) ličnost kao agregat (skup) crta koje su reflektovane u verbalnim opisima; (4) ličnost kao navodno zajednički, opšti objekat interesovanja između različitih, nesamerljivih pristupa ljudskoj psihologiji; (5) ličnost kao kontejner za mnoštvo različitih psiholoških istraživanja koja nisu mogla da se uklope u druge postojeće pravce i discipline (Danzinger, 1997: 131). Slične implikacije za analizu ovog pojma bile su prisutne veoma davno, od samog početka ustanovljavanja psihologije ličnosti kao posebne naučne discipline - u Olportovom iscrpnom pregledu onovremene stručne literature (Allport, 1937). Još tada izdvojeno je pedesetak različitih definicija ličnosti koje su razvrstane u nekoliko širih kategorija (biosocijalne, biofizičke, omnibus definicije, definicije koje ističu integrativnost, definicije koje ističu prilagođavanje, definicije koje naglašavaju jedinstvenost, itd.) a za koje se teško može reći da označavaju jedno te isto svojstvo. Sve ono što se na kraju ovog pregleda može zaključiti ne predstavlja veliku novinu. Zato želim da istaknem davno izgovorene Aristotelove reči da je "Biće moguće samo mnogovrsno iskazati" (Jevremović, 1997: 18). I danas, kao i pre više od dve hiljade godina, možemo da zaključimo da je sve aspekte bića nemoguće obuhvatiti jednim jednovitim diskursom, jer izgleda da je čovekovo biće osetljivo na pojmove koje drži o sebi, i da se stalnom izgradnjom i menjanjem tih pojmova i sam čovek izgrađuje i menja. U vreme previranja i preispitivanja psihologije i nauke uopšte, postaje sve manje sigurno da je ličnost ono što je, zahvaljujući naučnim istraživanjima, do sada otkriveno o ljudskoj prirodi. Zato izgleda blisko pameti istaći zaključak da je ličnost pre svega ono što smo o čoveku saznali vršeći određenu praksu naučnog ispitivanja u kojoj nam se ličnost prikazivala u perspektivi koja je bila založena u načinima njenog viđenja. Čini se da dalje analize u pojedinačnim, intelektualno izolovanim disciplinama treba da zameni jedna opsežnija sinteza antropoloških nauka. Umesto beskrajnog produkovanja novih empirijskih istraživanja, izgleda da je vreme za ispitivanje implikacija do kojih je preovlađujuća praksa u istraživanju ličnosti dovela do sada. Stoga napredak u saznavanju ličnosti ne mora nužno da leži u pojmovnoj i teorijskoj unifikaciji, već u pažljivom ispitivanju mnoštva značenja ličnosti i srodnih pojmova; u uvažavanju istorijskog i društvenog konteksta u kome su ovi pojmovi nastali, kao i ispitivanju implikacija kojima prihvatanje različitih značenja ličnosti proishodi u društvenoj praksi. Ličnost: ispitivanje porekla, značenja i razlike od srodnih pojmova 61Reference Adams, D. (1954): The Anatomy of Personality. London: Doubleday. Allen, V., Wilder, D., Atkinson, M. (1983): Multiple Group Membership and Social Identity. U knjizi: T. Sarbin, K. Scheibe (Eds.), Studies in Social Identity. New York: Praeger. Allport, G. (1937): Personality: A Psychological Interpretation. London: Constable & Company. Allport, G. (1961): Pattern and Growth in Personality. New York: Holt Rinehart & Winston. Baumeister, R. (1986): Identity: Cultural Change and the Struggle for Self. New York: Oxford

University Press. Blasi, A. (1988): Identity and the Development of the Self. U knjizi: D. Lapsley, F. Clark Power (Eds.), Self Ego and Identity. New York: Springer - Verlag. Danziger, K. (1990): Constructing the Subject. Cambridge: Cambridge University Press. Danzinger, K. (1997): Naming the Mind. London: Sage. Dennett, D. (1978): Conditions of Personhood. U knjizi: D. Dennett (Ed.), Brainstorms.Hassocks: The Harvester Press. Derrida, J. (1974): Of Grammatology. Baltimore: John Hopkins University Press. Du Preez, P. (1980): Social Psychology of Politics. Oxford: Basil Blackwell. Erikson, E. (1946): Ego Development and Historical Change. U knjizi: R. Eissler (Ed.), The psychoanalitic study of the child, Vol. 2. New York: International University Press. Eysenck H. J., Arnold W. J., Meili, R. (Eds.) (1975): Encyclopedia of Psychology, London: Fontana. Gergen, K. (1994): Realities and Relationships. Cambridge. Massachusets: Harvard University Press. Gergen, K., Gergen, M. (1983): The Narratives of the Self. U knjizi: T. Sarbin, K. Scheibe (Eds.), Studies in Social Identity. New York: Praeger. Giddens, A. (1990): The Consequences of Modernity. Cambridge: Polity Press. Grenwood, J. (1994): Realism, Identity and Emotion. London: Sage. Harre, R. (1983): Personal Being. Oxford: Blackwell. Hogg, M. A., Abrams, D. (1988): Social Identifications. London: Routledge. Jansz, J. (1991): Person, Self and Moral Demands. Leiden: DSWO Press. D. Stojnov 62Jevremovi}, P. (1997): Ustav atinski vi|en u kontekstu Aristotelove politi~ke filozofije. U kwizi: Aristotel: Ustav Atinski. Beograd: Plato. Kahn, E. (1931): Psychopathic Personalities. New York: Harcourt, Brace & Company. Kelly, G. A. (1955): Psychology of Personal Constructs. New York: Norton. Koch, M. (1974): Die Begriffe Person, Personlichkeit und Character. U knjizi: P. Lersch, H. Thomae (Eds.); Personlichkeitsforschung und Personlichkeits Theorie. G–ttingen: Verlag fur Psychologie. Kovalev, A. (1965): Psihologi® li~nosti. Moskva: Prosveçenie. Lalevi}, M. (1974): Sinonimi i srodne re:i srpskog jezika. Beograd: Sveznawe. McCall, C. (1990): Concepts of Persons. Aldershot: Avebury. McCrory, J. R. (1926): A Study of Relation Between Ability and Achievement, Educational Administration and Supervision, 12: 481-490. Mischel, W. (1985): Looking for Personality. U knjizi: S. Koch, D. Leary (Eds.), A Century of Psychology as a Science. New York: McGraw-Hill. Payne, T. R. (1968): S. L. Rubinstein and The Philosophical Foundations of Soviet Psychology. Dodrecht: D. Reidel. Pervin, L. (1985): Personality: Current Controversies, Issues and Directions. Annual Review of Psychology, 36: 83-114. Pervin, L. (1990): Handbook of Personality: Theory and research. New York: The Guilford Press. Potter, J., Wetherell, M. (1987): Discourse and Social Psychology: Beyond Attitudes and Behaviour. London: Sage.Popovi}, B. (1993): Psihologija li~nosti. Beograd: Savez dru{tava psihologa Srbije. Re~nik srpskohrvatskog kwi`evnog i narodnog jezika (1981) Beograd: Srpska

akademija nauka i umetnosti - Institut za srpskohrvatski jezik. Rorty, A. (Ed.) (1976): The Identities of Persons. Berkeley: University of California Press. Rorty, A., Wong, D. (1993): Aspects of Identity and Agency. U knjizi: O. Flanagan, A. Oxenberg Rorty (Eds.), Identity, Character and Morality. Cambridge: MIT Press. Rosenberg, M. (1987): Depersonalization: The Loss of Personal Identity. U knjizi: T. Honess, K. Yardley (Eds.), Self and Identity: Perspectives across the Life