Dušan Kovačević

Zvezdana prašina 1 Mali, prijatan kafe. U uglu, kraj prozora, sede Jelena i Marko. Krišom se drže za ruke. Jelena je lepa, simpatična žena. Osmehuje se Marku- brkatom i nosatom čoveku u ''najlepšim godinama''. On je u svetlom odelu, sa nešto tamnijom mašnom; podseća na priče usedelica o 'divnom, oѕbiljnom muškarcu'' sa letovanja od pre dvadeset godina. Kelner-umetnik meša neka pića u ritmu bluza. Pojača ton kada se oglasi ''Zvezdana prašina''. Marko popravi brkove i ustaje. Diskretno se nakloni. MARKO Madam... JELENA Marko, molim te... MARKO Dečko! Je l' slobodan jedan lagani ples? Kelner se osmehne. KELNER Avanti maestro! Jelena zbnjeno ustaje. MARKO Dogovorili smo se! Gde god čujem ovu melodiju, smem da te zamolim za igru... On je ''zavodnički'' gleda. Počinje da se šali, a ona prihvata igru. Kelner i dalje muzikalno miksuje. MARKO Odakle ste? Nešto ste mi poznati? Da niste prošle godine... JELENA Nisam.

MARKO Sačekaj da te pitam... Da niste prošle godine letovali u... JELENA Nisam... Nisam letovala... MARKO A bio sam siguran... Koliko ostajete u Kotoru? JELENA Zavisi... Možda dva-tri dana, možda dve-tri nedelje... Ne znam...sve zavisi... MARKO Od ljudi? JELENA Od vremena. MARKO Šta radite, ako smem da pitam? JELENA Plešem... Misli ste... MARKO Da. JELENA Profesor orijentalne filologije. MARKO Znao sam! JELENA

Neverovatno! MARKO Da... Imate nešto u osmehu... orijentalno... JELENA Po vama, svi ljudi liče na posao kojim se bave? MARKO Apsolutno. Apsolutno. Da, da.. JELENA Vi ste sigurno bez posla? MARKO Ola-la! Madam, zahvaljujem. Lepo, lepo... Nisam se nadao. JELENA Nije vam dobro? MARKO Molim? JELENA Stegli ste me kao da ćete pasti... Oženjeni ste? MARKO Da, ali... JELENA Žena vas ne razume... Pitanje je dana kada ćete se razići. MARKO Da... A vi?

JELENA Zar je to važno? MARKO Ne... nije. Naprotiv... Divna melodija... la, la, la... Gde ste odseli? JELENA U jednom hotelu... MARKO Bio bih nepristojan ako bi vas upitao za ime hotela? JELENA Naravno. MARKO ... Obožavam klavir... Veoma zanimljiv instrument... Smem li nešto da vam priznam? JELENA Da. MARKO Godinama sam razmišljao da li i ovo leto da provedem u Kotoru. Godinama. Prijatelji su mi govorili: ''Idi, Marko, putuj- ti si bar u svako društvo i u svaku zemlju dobrodošao. Mlad si, vidi svet...'' Nemojte me pogrešno razumeti... I već kad sam se obratio nakim avionskim kompanijama, odlučih: ipak ću još jedno leto provesti u Kotoru. Marko značajno gleda u Jelenu JELENA Niste mi ovo smeli priznati- mogla bih nekome reći. MARKO Da li je ovo slučajnost?

JELENA Ako mi pomenete sudbinu, rasplakaću se. Nasmeju se, prestanu da igraju i vrate se do stola... Jelena, čim su seli, obori glavu i uozbilji se. Marko je blago uhvati za ruku. MARKO Zar ne možeš ni pet minuta da zaboraviš... formalnosti... i gluposti... Jedino, ako se nisi predomislila? Jelena, čuješ li me? Marko uhvati Jelenu i za drugu ruku. Ona ga mirno pogleda. JELENA A ti, šta ćeš ti reći? MARKO Šta imam da kažem: ''Draga gospoño, zahvaljujem na braku, bilo mi je prijatno, ali...'' I tako dalje. Bez uvijanja i laganja. Šta tu ima? Bože moj, kao da se mi prvi razvodimo... Pa nismo u osmom veku. JELENA Kad ćeš joj reći? MARKO Sa vrata, dok budem skidao mantil. JELENA Ti? Sa vrata? E, moj Marko. MARKO Ja! Nego šta- nema kod mene... JELENA Da te ne poznajem, lakše bi mi bilo... Ima da se uvijaš i mucaš i klečiš... Samo da ne padneš u nesvest. MARKO Slušaj, Jelena, ja doѕvonjavam alegoriju do jedne razine... ali, molim te... Pre svega, ti

mene nikad nisi videla u situacijama, kad stegnem desnicu i povisim glas: '' Nemoj da ja vama kažem sve u lice!'' Nego šta! Nema kod mene levo-desno. Volim istinu i čiste poslove! Račun na sto! Molim, kome se sviña, sviña, kome se ne sviña- zdravo. Samo čist račun! KELNER Da nalatim? MARKO Ne govorim tebi... Samo slušaš. A ti? Kad ćeš ti razgovarati sa tvojim gospodinom? Danas? Sve se bojim. I, molim te, baš me zanima šta ćeč mu reći? JELENA ...Jednostavno ću spakovati stvari i napustiti kuću. Meni je dosta priča, objašnjavanja, ubeñivanja... MARKO Neće ti praviti scene? JELENA Scene? MARKO Da... Uostalom, ti ga bolje poznaješ... Ima ljudi koji ne mogu da podnesu odlazak žene. JELENA Šta, šta pričaš? MARKO Velim, ima ljudi kojima padne mrak, dohvate bilo šta... JELENA I? MARKO Čitaš novine... ''Ubio ženu i sve koji su mu bili pri ruci.''. Ima li pištolj? JELENA Ima. MARKO A je l namćor... i prgav? Je l sklon incidentima? JELENA Nije...bar do sada, nije bio. MARKO Je l sklon samoubistvu? JELENA Ni govora... Ako bi nekoga hteo da... mislim... onda bi prvo potražio tebe. MARKO Mene? Zašto? Pa, nisam ga ja ostavio... Kao da smo u osmom veku. Nemoj ti mene ni da spominješ... Mislim, nisam ni ja imun na nepredviñene postupke. Jelena se osmehne MARKO Ne, nisam se uplašio. U krajnjem slučaju- i ja imam pištolj. On mene- ja njega... Ideš? Jelena je ustala. Na brzinu skuplja svoje stvari i stavlja ih u tašnicu. Gleda na sat.

JELENA Poslednji put- moram da idem. Moram da idem... vidimo se, verovatno. MARKO Da te otpratim? JELENA Uzeću taksi... Sad je pola dva... Pozvaću te oko šest... Ja ću učiniti sve kao što smo se dogovorili. MARKO I ja. Marko otprati Jelenu do vrata. Tiho joj govori. MARKO Ako bude pokušao bilo šta, odmah me zovi. Odmah. Ja sam dobar, dok sam dobar, dobar sam. JELENA Zdravo. MARKO Zdravo... i srećno. Ona mu namigne i brzo izañe iz kafea. Marko dolazi do šanka. Seda na visoku stolicu. Pretrčava pogledom po flašama pića. MARKO Dete, daj mi nešto da popijem... Nešto žestoko, jako... kao što sam ja. INTERMECO Pod kišobranom, na ulici, pokraj nekog izloga, stoji maldić i na usnoj harmonici svira melodiju ''Zvezdane prašine''. Jelena proñe i u šešir ubaci novčić. 2 Jelena je u svom stanu: skida mantil i ulazi u dnevnu sobu. NJen muž Ivan, već na prvi pogled tužan i nesećan čovek, sedi za stolom i piše pismo. Ovlaš je pogledao ženu. Ona sva zvanična, odlučna i ukočena, seda naspram njega. JELENA Ivane... IVAN Gde si ti? Zdravo... Evo pišem pismo... JELENA Slušaj, Ivane, htela bih... IVAN Brat Slavko se opet propio. Evo, pročitaj, šta mi otac javlja: oće Slavko da oca istera iz kuće, a ženu da proda u belo roblje... U dvadeset prvom veku, moja Jelena. Ivan je veoma kratkovid čovek. Nagnut je nad pismom. Kosa mu je zalizana nagore. JELENA Ivane, molim te, da li bi bio dobar da za trenutak prekineš pisanje; imam nešto da ti saopštim... a posle, piši koliko hoćeš. Piši do kraja života. IVAN E, moja Jelena, blago tebi kad su ti najbliži iz rodbine normalni i pametni ljudi... Kod mene sve ludak do ludaka. Blago tebi... Pričaj ti, mogu ja da pišem i da te slušam... Ko je video, Jelena, da se prodaje porodični nameštaj i instalacija... Brate, brate... pola života si

mi odneo. Od tolike braće, baš si ti moj... Sudbino, crna sudbino... Jelena lupi rukom po stolu. JELENA Ivane! Prestani da pišeš za trenutak! Tako... A sad me pitaj gde sam do sada bila? Gde sam provela celo pre podne? Pitaj me, Ivane. IVAN Da čujem? JELENA Bila sam sa Markom. IVAN Dobro... (Nastavlja da piše) Napisaćeš i mu i ti dva reda, neka vidi da ga se svi odričemo... Baraba jedna... JELENA A znaš li ko je Marko? IVAN Ne znam. JELENA Pa pitaj me! IVAN Ne pitam za mnogo pametnije ljude... Žao mi je oca. Da nema starog, nekad više ne bih otišao tamo. Nikad više... Crni Slavko... Majku si u grob oterao, a i mene guraš... Jelena mu istrgne olovku. JELENA Slušaj me već jednom: nas dvoje smo petnaest godina u braku... bili u braku! Ivane, molim te, slušaj me. Ivanu je, kao, sve jasno. Lupi se rukom po čelu. IVAN Nazdravlje! Opet sam zaboravio! Izvini, šta mogu! Čestitam ti... i sad ću se spremiti, pa idemo negde na ručak. Gde ćeš da te vodim? Odlazi do ormana i vadi crno odelo... Ona ga besno gleda. JELENA Sećaš li se ti kad smo se venčali? IVAN U septembru... Naravno, u septembru. JELENA A koji je sada mesec? IVAN (Zbunjeno) April... Znači, nije nam petnaestogodišnjica? Vidi, vidi... Aaaaaaaa! Danas ti je roñendan! Čestitam? Želim ti sve... JELENA Jeste, samo si se malo kasno setio. Bio- pre dva meseca... a ovo sam dobila na poklon. Potura mu pod nos narukvicu. On se stidljivo smeška. IVAN Vidiš da nisam žalio pare... Ja sam ti je kupio? JELENA Ovo mi je kupio Marko, Ivane. On nije zaboravio da mi je roñendan.

Ivan odmahne rukom. IVAN E, vala, što ti umeš da naljutiš i vreñaš čoveka, to je posebna priča... priznajem, ne znam šta je danas. Priznajem. Molim te, ovako te molim, reci mi... nemoj ti da mi izmišljaš svašta. Šta je danas? JELENA Naš poslednji dan. IVAN Nisam čuo za taj praznik? Žene, žene, svašta ćete izmisliti, samo da nam isterate i polednji dinar iz džepa. A kako to izgleda? JELENA Ovako! Jelena odlazi do ormana i vadi poveći kofer; onda u njega ubacuje haljine i ostale nužno potrebne stvari. Ivan je jedno vreme zašuñeno gleda, pa mu najzad, sve postaje jasno. IVAN Što mi odmah nisi rekla da je to, drugim rečima- vikend! A ja lupam glavu i mislim se: šta li to može biti- nije petnaest godina, nije roñendan, nije 8. mart, nije ništa... Ti i moj brat samo volite da me sekirate. E, vas dvoje, vas dvoje ćete me pre vremena ohladiti... Kao da si Slavkova roñena sestra... Crni Slavko... I on vadi svoj kofer i počinje da slaže odelo. Pokazuje joj jedan šal. IVAN Da ponesem i ovaj šal? Nije čudo sneg u aprilu... Neka ga za svaki slučaj. Padne sneg preko noći, pa se svi čude: joj, vidi sneg, joj, vidi sneg. Odakle sneg? S neba. A teško im bilo da ponesu šal. Neka njega, neka se nañe. Šal grlo čuva, a čizma... Nije to ta poslovica... Kako ono... Čizma glavu... A noge... Slavko zna sto poslovica, ali ni jednu ne poštuje... Oglasi se telefon. Ivan, prisećajući se poslovice, mahinalno podiže slušalicu. Jelena uznemirena stane pored njega. IVAN Halo... halo... halo... (Jeleni) Opet onaj što ćuti... Lepo ga čujem kako diše... (U slušalicu) Šta hoćeš ti tamo?! I ko si ti, idiote jedan, da nas uznemiravaš u po dana, u po noći! Progovori, mutavi! JELENA Nemoj da ga vreñaš. IVAN Je l' telefon izmišljen za ćutanje ili za pričanje? JELENA Daj meni, ja ću mu očitati. (Uzme slušalicu). Ko je to tamo? IVAN Ako ga sretnem, prebiću ga ko pijano pače. Ivan nastavlja da pakuje stvari, dok Jelena i dalje ćuteći drži slušalicu. IVAN Sumnjivo je meni tu nešto... S tobom hoće da razgovara, a sa mnom neće, mada se telefon vodi na moje ime... Ili možda ja nisam dorastao za telefon. Možda sam ispod njegovog telefonskog nivoa. Daj, daj mi slušalicu! Istrže slušalicu iz ženine ruke.

IVAN Slušaj ti tamo: saznañu ko si, a onda si gotov! Molim? ... 'Ajde, ako smeš, ponovi još jednom? Ivan polako, ukočeno, spusti slušalicu. Ne može da doñe sebi. IVAN Jelena, znaš li to šta je on meni rekao? Ja tako nešto nikad nisam čuo u životu... Pa, pa, sad ću ja njemu... sad ću... Okreće ljutito otprilike šest brojeva. IVAN Barabo, jedna! (Zadovoljno tresne slušalicu) Tako! JELENA Kome si to rekao? IVAN Nemam pojma. JELENA Pa šta ti je kriv taj nepoznati čovek koga si sad uvredio? IVAN I mene je nepoznati uvredio. JELENA Zašto se ti pakuješ? IVAN Nemoj da me nerviraš. Ove cipele su stvarno dotrajale... Od silne brige za bratom, nesam kupio cipele pet godina. Slavko, crni Slavko, idem bos zbog tebe... Jelena zatvara kofer, oblači cipele. JELENA Čoveče, razumeš li ti mene, ja sad odlazim i biše se neću ovamo vraćati... Ivane, mi ćemo se sad pozdraviti kao prijatelji i, nadam se, da mi nećeš praviti probleme oko razvoda. Bilo nam je i lepo i teško, bilo nam je kako je bilo... Dok Jelena priča, Ivan pretura novine i knjige na stolu. IVAN Kad bih ja sad znao gde sam ostavio pismo... Evo ga... Da moje selo ima aerodrom, ja bih ga uvek slao avionski. Ne bih žalio pare, samo da barabi što pre stigne... Mada pitanje je da li on ovo čita, a ne mogu da ga zovem telefonom: isekli mu. Neće da plati. Kaže, ne da, jer ne zna on gde idu pare, možda ih neko u pošti propije... Jelena duboko uzdahne, obuče mantil, uzma kofer i krene prema vratima. JELENA Samo se ti spremaj... ali mi ne idemo zajedno. IVAN Da, da... te priče o razdvojenim izletima i letovanjima koja učvršćuju brakove izmislili su lekari ženskaroši da bi što lakše osvajali žene. Pročitao sam ja njih odavno! To u mojoj kući ne važi! JELENA Šta dalje da ti šričam kad me ne slušaš... (Zastane kraj otvorenih vrata) Zdravo, Ivane. IVAN Evo... evo, gotov sam... Da li da ponesem i rukavice?... Gde su mi rukavice?

INTERMECO Ulični svirač i dalje svira temu ''Zvezdane pračine''. Prilazi mu Ivan tegleći poveći kofer. Osvrće se. Pita muzičara. IVAN Da nisi video jednu ženu sa koferom? ... Pa, gde je otišla? ... Izvini, nemam ni dinara. Juče sam poslao sve pare bratu Slavku... Imaš li ti brata? ... A je l' se slažete? ... Lepo, lepo... Najvažnije je da se braća slažu... Ja nisam imao sreće sa mojim bratom... Znači, nesi video ženu sa koferom? ... Mora da se negde sakrilla... Jelena! Jelena! Prestani da se igraš! Nije mi do igre! 3 Jelena je u stanu kod svoje Tetke. Dobrodržeća starija dama osmeuje se gledajući nenadanog ''posetioca'' sa koferom. TETKA A zato je mene prestala da boli noga... Neko čudo je moralo da se dogodi! Bogami, kako me često posećuješ, čudi me da si pronašla kuću... JELENA Pa... bila sam... Prošli put... TETKA Jesi, jesi... Prošli put si bila... Zašto si tako zadihana? JELENA Trčala sam. TETKA Trčala si? ... Trčala si sa koferom? JELENA Da... Malo... kako si ti, Tetka? TETKA Nikako. Šta je sa tobom? Gde si se spremila? Putuješ nekud? JELENA Samo da telefoniram, sve ću ti objasniti... Samo da telefoniram... Malo sam iskomplikovala život... Okreće brojčanik starog, crnog telefona. Poziv se čuje u Markovom stanu. Kaća, Markova supruga, mala, dovroćudno-bucmasta žena, poñe da podigne slušalicu, ali je muž, u dva skoka, preduhitri. MARKO Mene zovu... rekli su mi da se javim... Da ? Koga tražite? JELENA Marko… MARKO Na telefonu... Jelena tiho govori, ali ipak uspeva da viče.

JELENA Napustila sam kuću. MARKO Da... JELENA Sad sam kod tetke... MARKO To je tamo... JELENA Da, bili smo ovde... MARKO Da... Da... Naravno... Da, da, da... JELENA Marko, šta ti je: šta samo ponavljaš: ''Da, da, da'' ... Ne možeš da govoriš? Marko se osvrće... Žena postavlja sto u trpezariji. Dovikuje mu. KAĆA Ko je to tamo? Marko pokrije slušalicu. MARKO Kum. KAĆA Pozdravi ga! MARKO Hoću, posle... (U slušalicu) Neko nas prekida. JELENA Znači još ništa nisi rekao? MARKO Javiću ti se za pola sata... JELENA Marko? MARKO Kako me ne razumeš? KAĆA Što ga ne pozdraviš- uvek se setiš kad prekineš vezu! Marko prekrije slušalicu. MARKO Sušaj, bre! Nemoj da si dosadna! Zove iz javne govornice, deset ljudi mu lupa u vrata... JELENA Progovori, ili ću tresnuti slušalicu! MARKO Smetnje na vezama ili oni iz pošte... JELENA Marko, ako sad prekinem telefonsku vezu, prekinuću sve! MARKO O, ne, ne, ne... Do sada nisam imao prilike... KAĆA

Neće da ga pojedu. MARKO Joj, kume?! Jelena postaje sve nervoznija. JELENA Šta- kume?! Šta pričaš? Kakav kum i kakve gluposti? Marko, poslednji put te opominjem: ako nisi čvrsto odlučio, nemoj ništa da govoriš. Ručaj lepo- pročitaj novine i nemoj više da mi se javljaš! MARKO Nemoj da si dete… Veruj mi, sve ću završiti za pola sata... Kaća viče zveckajući tanjirima. KAĆA Gotov ručak! ... Pozovi i kuma, obećali smo mu, kad budem spremala pijanog šarana! MARKO Kume, gledaj ako ikako možeš da svratiš na ručak. Kaća mi probi glavu da te pozovem... Nemoj ovo da propustiš, izgleda sjajno. Žena se blaženo smeška, dovikuje mu, postavljajući treći tanjir. KAĆA Šaran je divljak! MARKO (Namršteno) Šaran je divljak. KAĆA A vino je domaće! MARKO (Kiselo) A vino je domaće. KAĆA A salata je... MARKO Salate nema! Ova ovde sve pojela dok se vraćala sa pijace! Idi, kume, ručaj negde, gde bilo! Aj' zdravo! Marko tresnu slušalicu. Kaća ga začuñeno posmatra. KAĆA Šta ti bi? MARKO Sad ću da prenosim ručak ko fudbalsku utakmicu, te ovo, te ono... I da znaš, neću da pipnem tu ribetinu! Samo riba, samo riba! Ko da sam doživeo brodolom! Jedem samo neke ribetine... To što je tvoj otac bio ribar, i što te ukus ribe podseća na srećno detinjstvo, to je tvoj problem. Moj otac je bio pastir pa ti nikad nisam tražio svaki dan jagnjetinu! Treba da navučem neku riblju bolest - da se ospem krljuštima! Šta me gledaš tako? Je l' si čula za bolest beri-beri?! KAĆA Jesam... MARKO Jesi, kad ste brali šljive, pa ti deda vikao: ''Beri-beri!'' Jesi! Razumeš mi se ti mnogo u egzotične bolesti! Gde je Kina?

KAĆA Gde su Kinezi! MARKO A gde su Kinezi? KAĆA U Kini, nisu u Japanu. MARKO Bravo! Mogla si da doktoriraš geografiju. KAĆA Šta je s tobom, Marko? Zašto me vreñaš? Ceo dan sam spremala ručak... Sedi i jedi, ili ću sve da bacim... Mučim se od jutros... MARKO Dobro, dobro... Samo nemoj da plačeš... KAĆA Vreñaš me... mesecima me vreñaš... šta god da uradim, nije dobro... I vičeš, samo vičeš... MARKO Težak je naš dijalog. (Sedne i počne da jede komad ribe) Same kosti, svaki moj ručak se svede na komadić ribe i dve kile hleba: odmah mi zastane kost u grlu, onda, da bih proterao kost, pojedem dve kile hleba... Od čega ti je otac umro? KAĆA Od starosti. MARKO A zašto je tako brzo ostario? KAĆA Kako brzo? MARKO U pedesetoj je imao osamdeset godina. A zašto? Zato što je je jeo ribu... Samo ribu, ribu... Umro je suv kao bakalar. Marko ustane, šeta sa čašom u ruci. MARKO Hteo bih da ti nešto kažem... Znaš, od davnih vremena, kad je prvi čovek doveo prvu ženu u toplu pećinu, i kad je prvi put otišao u lov, pa na jednom proplanku ugledao drugu ženu kako bije kamenom o kamen, i kad joj e rekao: ''Dazvolite mi da kresnem'' ... (Kresne čašom o čašu) ... I, umesto da se upali paprat, upalila su se neka osaćanja. Čovek je zaboravio na prvu ženu u toploj pećini... Kaća je zaspala. MARKO Kaća! KAĆA Molim... A? ... Šta je? MARKO Ja polomih jezik, a ti spavaš! Kome pričam i, pitaj me, zašto ti pričam o osećanjima koja je naš predak izazvao kod naše petkinje? KAĆA Malo si popio. MARKO

Jesam! A zašto? Zato što hoću nešto veoma važno da ti kažem. Slušaj me: nas dvoje smo bili u braku... Zazvoni telefon. Kaća podiže slušalicu, mada je Marko pritrčao... KAĆA Halo... Ti si, kume? Kako da li je ovde? Pa, pre deset minuta ste razgovarali... Niste? Ma šta pričaš? MARKO Opet se napio. KAĆA Odakle se javljaš? ... Iz '''Plavog Dunava''... Onda mi je sve jasno... Doñi na ručak. Požuri... Spremila sam jedno iznanañenje... Kako znaš da je riba? MARKO Teško mu bilo da pogodi! KAĆA Čekamo te. Požuri, da se ne ohladi. Ohladiće se ili ručak, ili ću se ja ohladiti... Kaća spusti slušalicu. Marko naliva novu čašu. MARKO Mnogo se mučio dok je pogodio šta spremaš... Ja kad idem ulicom, onda me prati bar deset mačaka: osete miris ribe... Sve mi se uvuklo u odelo. Moji prijatelji u preduzeću lepo mirišu na sarmu, podvarak, musaku... Kad sednu kraj tebe- voda ti poñe na usta... Mile kurir i ne diže glavu kad ja prolazim kraj portirnice. Samo kaže: ''Plivaj dalje...'' Zbog toga, zbog naših različitih ubeñenja, zbog još trista stvari, ja sam rešio... Kaća ga prvi put ozbiljno i pomalo uplašeno gleda. KAĆA Šta si rešio? MARKO Sedi... Uzmi čašu vina... 4 Ivan, Jelenin muž, čisti stakla develih naočara i dalje tražeći ženu. Najzad ugleda jednu siluetu u daljini. Stavlja naočari i sav srećan potrči tegleći kofer. IVAN Jelenaaaa! Žena, u daljini, zastane i posle nekoliko sekundi potrči prema Ivanu mučeći se sa svojim koferom. ŽENA Ivaneeeee! Dugo, veoma dugo trče jedno prema drugome u susret, da bi, što su bliži, sve više usporavali korak. Zastali su. Posmatraju se. NJih dvoje su kao blizanci: i ona oma debela stakla i istu, zalizanu kosu, čak je- na izvestan način- veoma slično obučena. Zadihano i snuždeno se posmatraju. IVAN Oprostite, mislio sam da ste Jelena. ŽENA Jesam, ja sam Jelena.

IVAN Ali, izvinjavam se, ne moja. ŽENA Ništa, ništa... Ja sam mislila da ste vi Ivan. IVAN Jesam, ja sam ivan. ŽENA Ali- ne moj. IVAN Slučajnost... Nemojte mi zameriti. Doviñenja, Jelena. ŽENA Doviñenja, Ivane. Odlaze na različite strane, tražeći pravog Ivana i pravu Jelenu. 5 Kaća plače nad šaranom divljakom. Marko gleda šta bi poneo od stvari iz ormana. Usput priča, samo da ne bi ćutao. MARKO Ne znam... šta bih još mogao da ti kažem... Desi se to kad se najmanje nadaš... Valjda nisam preležao ljubav kad sam bio mali- pa sam sad neotporan? Možda... da smo imali dece... KAĆA Sva sreća što nismo... (Plače) Ubiću se... ubiću se... MARKO Dva meseca sam se spremao da ti kažem, a onda sam sve mislio i verovao- proći će. Kao prehada, kao nazeb... Meñutim, ''bolest'' mi se spustila na pluća. Razboleo sam se teško, ozbiljno... Nemoj da plačeš, molim te... KAĆA Ubiću se... Kunem ti se... Marko je gleda iskosa dok slaže belu košulju. MARKO Ubićeš se? Šta pričaš... Smiri se i razmisli: videćeš da je to nisam zaslužio. KAĆA Valjda ja to nisam zaslužila! Ne napuštam ja tebe. Ti bi ovo uradio i da smo imali dvoje-troje! Zvono na ulaznim vratima. Marko odlazi i u stan propušta Kuma: treñi dan pijanog glavonju. Kum ugleda Kaću koja još glasnije zaplače. KAĆA Kume! ... Gde si, Kume! ... Teško meni... KUM Šta je bilo… Da nije neko možda… umro? MARKO Da. KUM Žao mi je… Od njenih?

MARKO Da. KUM Ko? MARKO Ja. KUM Ti?! MARKO Da, ja. KUM Ma, stvarno? MARKO Najstvarnije. KUM Šta ti je čovek, ljudi moji? C, c, c, c… Pa ja sam te juče sreo živog i zdravog. Niko ne zna šta nosi dan, a šta noć. MARKO Izvoli… Šta možemo. Kum ulazi u sobu i sav skrušen pruža ruku Kaći. KUM Moje najiskrenije saučešće. KAĆA Jeste, on je za mene mrtav… Kum, malo zbunjeno, gleda Marka. KUM A što ne ležiš, kume? MARKO Moram da se spremim. KUM A i naležaćeš se… Jeste li javili rodbini? MARKO Nismo… To je naš problem. Samo ona zna… ali ne može da me razume… Pričam joj već dva sata: tako je moralo biti, to je jače od ljudi i... šta se tu može. Ti si bar pametan čovek... Danas smo zajedno, a sutra nismo... Sudbina je jača od čoveka... Kum naliva čašicu i ispija je na ''eks'' KUM Iznenada je, kume, nemoj tako. Da je znala ranije, verovatno bi se pripremila... Nego moraš leći. Moraš, nije red da te rodbina zatekne na nogama. Znaš kakav je običaj kad neko umre... Preda mnom možeš i da pevaš, ja ti neću zameriti, ali znaš naše ljude: poosle će pričati da si neozbiljno shvatio smrt... Evo, sad prvi put kad podižem čašicu, ne mogu da ti kažem: ''Živeli!'' Eeeee, žalosti moja... Tužan li sam i ja... Odmah sam s vrata video da si nešto mnogo bled. A kad sam oseito kako ti je ruka hladna- sve mi je bilo jasno. Samo sam se presekao i pomislio: ovaj čovek je gotov. MARKO NJu teši, meni je sve svejednno. (Izlazi iz sobe) Odoh da se obrijem.

KUM A opet, kad bolje pogledaš, da nema smrti- kad bi se čovek obradovao što je živ? Nikad! Meñutim, opet, da nema života, šta bi silna administracija radila? Ništa! Nemoj da plačeš... Imaš stan, još uvek si mlada i lepa, i riba ti je dobra... (Štrpne malo od šarana) Divljak? KAĆA Divljak, kume, divljak. Samo da sam to ranije znala, ne bi on meni ovako... Ma, on je divljak! KUM Ne greši dušu... Kao da je čovek hteo da te zavije u crno. To je moglo i tebi da se desi, pa bi sad nas dvojica sedeli ovde, a ti bi se uvijala, kupala... i već ko zna šta- ne razumem se u žensku smrt... Snašlo te je veliko zlo, ali moraš biti jaka, hrabra... Život je komplikovan... Marko ulazi u sobu: u jednoj ruci drži kofer, a preko druge je prebacio mantil. Stoji i dugo posmatra ''ožalošćene''. MARKO Doviñenja...Idem... Nemoj plakai, Kaća... KUM Znači, odlaziš? MARKO Mora se. KUM Bez ikakve pratnje? ... Ideš sam? MARKO Da. KUM U pravu si. S pratnjom se nisi ni rodio. I ja ću otići sam. KAĆA Marko, molim te... ako sam nešto uradila što ti se nije svidelo... KUM Smiri se. MARKO Žao mi je, Kaća. KUM Kume, ako niste ugovorili prevoz, mogao bih te ja prevesti. Toliko još mogu da učinim. MARKO Hvala, uzeću taksi. KUM I treba. Okončaj ko gospodin čovek. MARKO Pa... doviñenja. KUM Zdravo. MARKO Nadam se da ćemo se uskoro videti. KUM

Meni se baš ne žuri... Zdravo... Samo ti idi... Marko polako napušta stan. Žena ponovo zaplače. KUM Plači, plači... Isplači se... Sve u svemu, bioje dobar čovek, ali ga je pretrčala sudbina... Faktor sreće- nula. 6 Jelena i Tetka sede za stolom i piju kafu. Jelena uzdiše. Tetka je potapše po ruci. JELENA Eto... to je to... TETKA Samo me čudi što što si napustila kuću? To mi nije jasno? JELENA Na mogu, ne mogu više sa njim da živim... Ne mogu. Ostarila bih, preko noći bih ostarila. On se ponaša i, što je najgore, razmišlja kao čovek od dvesta godina... Strašan je... A dosadan! Bože, kako je dosadan! TETKA Ma nisam te pitala da li možeš da živiš sa njim, već što si napustila stan. Kad sam se je razvodila, u svih pet slučajeva muževe sam terala napolje! Ženska priroda je krhka i osetljiva, muškarac je jači, pa neka se izbori za neko skolonište. A vidi ih, ne zna se ko je bio lepši i snažniji... Retki priimerci finih divljaka... (Tetka pokaže na zid gde, jedna do druge, vise slike pet brkatih muškaraca. Srče kafu). Žena je kao tek proklijala vlat žita. Najmanji vetrić, skoro jači dah, može da je savije, obori, polomi. Moraš se boriti za svoje sklonište. Kako? Svim sredstvima. Razvod je rat za teritorije. 7 Usporena, iskarikirana melodija ''Svadenog marša': razvode se Jelena i Ivan. Jelena poljubi bivšeg muža i brzo odlazi. Ivan širi ruke i ide za njom kao mesečar… razvode se i Marko i Kaća. Marko se okreće i odlazi, Kaća širi ruke i prati ga kao izgubljena... 8 Normalna melodija ''Svadbenog marša'': venčavaju se Marko i Jelena. Držeći se za ruke, odlaze nasmejani. Tetka ih prati, dok je Kum pita, tiho, poverljivo. KUM Od kad je dozvoljeno da se vampiri javno, zvanično venčavaju? Znate li vi, gospoño, da je on mrtav čovek? TETKA Pravi, pravcati mrtvac. KUM Izvinite, a je l' vaša Jelena živa žena? Sa strane ih tužno gledaju Kaća i Ivan. Kaća zaplače, Ivan je uhvati ispod ruke. IVAN Šta možemo... Život ima lepe i ružne strane. KAĆA Ja ovo neću preživeti... IVAN

Poštenim ljudima je suñeno da ovako proñu... Ako mi dozvolite, pozvao bih vas negde na ručak. KAĆA Što da trošite pare. IVAN Ma, šta će mi pare... Znate, danas ne bih mogao da ručam sam... KAĆA Mislila sam... Ja već imam spremljen ručak. Volite li ribu? IVAN Ribu?! Oooo, mogao bih svaki dan... KAĆA I ja... Znate, moj otac je bio alas... IVAN Alas? I moj... Kako vam se zvao otac? KAĆA Jova Riba. IVAN Jova Riba! Pa on vam je sigurno pričao o Savi Bucovu, mome ocu? KAĆA Što je ulovio soma stokilaša koji ga je u čamcu vukao 27 kilometara uzvodno? IVAN Da... E baš mi je drago. Šta ste spremili? KAĆA Šarana. IVAN Divljak? KAĆA Šta da vam pričam! IVAN Samo, svratićemo negde da ja kupim pismo... moram brata da izgrdim... To vam je jedna bolna priča. Moj brat je 1947 godine, krajem januara, po snegu do kolena, izašao bos iz kuće... Odlaze razgovarajući. 9 Mala terasa nekog hotela na moru. Stolovi, stolice, stolnjaci- sve je belo. Začuje se melodija ''Zvezdane prašine'''. Kelner, isti kao na početku priče, mućka neki koktel i pevuši. Marko, u letnjem odelu sa tamnom mašnom, puši cigarilos, pijucka viski i diskretno merka Jelenu. I ona sedi sama. On ustaje, opušteno, prilazi njenom stolu i promuklo, hrapavim glasom, pita. MARKO Smem li da vas zamolim za jednu igru... Budite ljubazni, najlepše vas molim. Jelena ćuteći ustaje i prva odlazi do malog podijuma. On ne zna gde bi ugasio cigarilos. Skriva ga u desnoj ruci koju je blago prebacio preko njenog ramena. Plešu. On je skupio obrve i stegao vilice. Iza njene glave polako se podiže dim. JELENA

Molim vas, ugasite cigaretu. Zapalićete me. MARKO Pardon... Izvinjavam se. Ostavlja je na podijumu, pa brzo odlazi do svoga stola, meñutim, tamo ne nalazi pepeljaru. Pita kelnera. MARKO Gde je pepeljara? KELNER Niste je uzeli? Mislim, niste je ''pozajmili'' za uspomenu? MARKO Ja? Nisam. KELNER Onda je neko drugi. Znate, to su reklamne pepeljare koje mi namerno ostavljamo ih da bi ih gosti odnosili i neposrednim putem reklamirali naš hotel. Borba za goste zahteva sve moguće vidove snalaženja. MARKO Jesi li ti normalan? Šta pričaš? Gde ja da ugasim ovo čudo? Zapaliću i sebe i hotel. Izazvaću požar, čoveče! KELNER Doneću vam dve: jednu ću da zavijem da ponesete... Bolje tako nego da kradete. Jelena je besno otišla i sela za svoj sto. Marko odlazi do nje i seda. MARKO Molim vas, oprostite mi... Jeste li čuli ovog... ovog... razbojnika, prostaka... Ja kradem pepeljare? Kelner dolazi i donosi desetak pepeljara. Spušta ih na sto. KELNER Čim se ja okrenem, uzmite koliko hoćete... Jednu, ipak, ostavite. Jelena je zaprepašćena. Marko skoči i počne da drmusa kelnera. MARKO Koga ti optužuješ da je lopov? KELNER Udavite me ako će to biti reklama za hotel! Ja sam reklamni agent! Jelena je razdvojila posvañane ljude. Marka smiruje, odvodeći ga da pleše... Dok lagano igraju, ona se osmehuje. JELENA Izvinite, a kako se vi zovete? MARKO Marko... JELENA Ja sam Jelena... Mogli ste da udavite čoveka. MARKO Pa čuli se ga. Vreña me pred vama... KELNER Gospodine, da li ste slučajno, uzeli kašičicu za kafu? Marko pojuri kelnera, a Jelena potrči za njima. Marko se trza i budi u Tetkinoj bašti, Tetka ga drma za rame.

TETKA Šta radiš? Spavaš? Spavaš stojeći? Pa, nije ti ovo kasarna da spavaš na straži! (Marko je zaspao naslonjen na jedno drvo i ašov) Nismo se tako dogovorili. Šta ti misliš kome ja sadim ovo drveće? Meni? Vama? Da jednog dana šetate ovim voćnjakom i berete jabuke iznad glave... MARKO Molim vas... Marko popravlja stolicu. Udari se čekićem po palcu. Baci čekić, a stolicu šutne... Tetka ga posmatra kako preki sud. TETKA Šutiraj, šutiraj. Pedeset godina je bila ispravna, dok ti nisi došao i seo sa svojom težinom i vaspitanjem. MARKO Molim vas... TETKA Kad polomiš stolicu, polomi i sto, pa ćemo kao ljudi jesti na podu. Ja ću razbiti tanjire da nam ne smetaju, a kašike i viljuške ću baciti u ñubre... Jelena telefonira. Osvrće se, gleda gde je Marko. JELENA Da... Pa, u sedam, pola osam... Da... Ne bih želela da te uznemiravam... Da... Znaš li šta je najbolje: ti mi sve spakuj u onu crvenu tašnu, a ja ću samo svratiti da uzmem... E, baš si zlatan... Molim? Ma nije valjda... Ha, ha, ha... A ja te dve godine teram da kupiš cipele... Da nisi našao neku... Jesi, jesi, čim si se odlučio da kupiš cipele... Da, da, imam i ja tebi puno da pričam. Jedva čekam da te vidim... Jesi li zalivao cveće? ... Lepo, lepo... 'Ajde vidimo se. Spušta slušalicu i prelazi u sobu gde ručaju Marko i Tetka. JELENA Prijatno. MARKO Bez cinizma. TETKA Kud se spremaš? JELENA Da donesem još neke stvari iz bivšeg stana... Što ti ne jedeš? MARKO Nemoj da me diraš. Dosta mi je makrobiotike, i to na orijentalni način! TETKA A šta bi ti hteo? MARKO Bilo šta, samo ne alge! Počeću da zelenim. TETKA Sram te bilo... Marko odlazi u drugu sobu: zatvara vrata za sobom. JELENA Postao je nepodnošljiv. Znaš da mi se popeo... evo ovde! Prostak onaj...

TETKA Ovako lepo pije... Ja bih mogla svaki dan...Sećaš li se, Ivan je jeo koske. Ostavila si zlatnog čoveka. Ovaj je vukodlak. Razmisli još jednom da li da prenosiš sve stvari... Ako me ponovo uvredi, isteraću ga iz kuće kao sve moje muževe. Marko u drugoj sobi tiho telefonira. MARKO Da... Tako... nije loše... A ti? Ma nemoj? Ofarbala si se? Sigurno si našla nekog? A? ... Nego, šta imaš za ručak? Spanać? ... Prestala si da spremaš ribu? .. Da... Dolazim za pola sata. Vidimo se. Ćao. 10 Jelena sedi kraj Ivana, u bivšem stanu, i uzdiše. JELENA Egoista, primitivac, lenj, dosadan čovek. Pojma nemaš kako nam život zagorčava. Sirota tetka je prešla na duplu dozu tableta za smirenje... Šta si planirao večeras da radiš? IVAN Ništa... Napisao sam pismo, slobodan sam. JELENA Idemo u bioskop? IVAN A on... mislim, ako sazna... JELENA Šta me briga za njega... Spremi se, idemo da prošetamo, pa u bioskop. On po čitav dan gleda fudbal. Navija kao da je lud... 11 Marko sedi u bivšem stanu i jede ribu. Kaća, koja je ofarbala kosu i obukla novu haljinu, nešto kraću i sa većim dekolteom, uzvrtela se oko stola. MARKO E, riba je najbolja... Nisam jeo kao čovek dva meseca. A i ovo što jedem, mislim da me truju. Požuteo sam i ruke mi se tresu... KAĆA Kako ti se sviña? ... Spremila sam je za petnaest minuta... Marko polako ustaje, gledajući ispod oka Kaću. Ona se, kao uplašena, povlači do kauča. Leže i namešta mu jastuk do sebe, a usput priča. KAĆA Nemoj slučajno da pomisliš da nešto može biti izmeñu nas. Ja sa oženjenima... skini cipele... neću da imam posla... Ako bilo šta pokušaš, zvaću komšije... da me brane, a onda ću te predati sudiji za prekršaje... Sa oženjenima ne želim... Zašto ležeš? Nije ti dobro? Marko je legao kraj nje. MARKO Ugasi svetlo... KAĆA Još jednom te opominjem, a onda više neću. Neću ti reč reći, pa ti vidi šta ćeš...

Kaća ugasi lampu sa cvetnim abažurom. 12 Marko skida cipele ispred vrata Tetkinee kuće i polako ulazi. Pipa rukama. Neko vrisne. Uali se svetlo: Tetka u dugoj spavaćici, stoji i ljutito posmatra Jelenu i Marka. Oboje u rukama drže cipele i besno se gledaju. MARKO Gde si ti do sada? Je li? Govori, sad ću te udaviti! Gde si bila? JELENA Tražila sam tebe. MARKO Mene si tražila? JELENA Da! A gde si ti bio?! Gde si bio?! MARKO Tražio sam te! JELENA Mene si tražio? A zašto se šunjaš kao lopov? MARKO Da ne probudim Tetku. A ti? Šta ti radiš sa cipelama u rukama? JELENA Žuljaju me nove sandale. Gde si bio? MARKO Na utakmici, pa posle utakmice... JELENA Znam... (Omiriše vazduh) Osećaš se na ribu! Crni Marko! MARKO Govori gde si bila! Udaviću te, kunem ti se! JELENA Sram te bilo! Tetka mirno odlazi do telefona. Okreće brojčanik. Marko i Jelena sve histeričnije viču. TETKA Stanica milicije? Da li biste bili dobri da doñete i izbacite neke osobe iz moje kuće? Da... Dvoje besprizornih. Primila sam ih u kuću, a oni su rešili da me isteraju ili ubiju... Da... Da... Opasni su... 13 Jelena i Marko, sa velikim koferima u rukama, šetaju u svitanje. Jelena spusti kofer, gledajući uličnog svirača koji svira melodiju ''Zvezdane prašine''. JELENA Ne mogu dalje... Šta me gledaš? MARKO Ko je mogao da zna da su svi hoteli prepuni, jer je poljoprivredni sajam. JELENA

Mogao si da izložiš tu tikvu na ramenima. Takve nema svake godine. MARKO Ućuti! JELENA Neću! Vodaš me čitavu noć po gradu kao poslednju uličarku! Nesposobnjakoviću! MARKO U-ću-ti! Sad ću te... JELENA Dalje ruke! Dalje! Marko pokušava da uhvati Jelenu za vrat. Ona skida cipelu i udara ga po rukama. JELENA Imam ja gde! Imam ja svoj stan u ovom gradu! MARKO Pa, nisam ni ja bez krova! JELENA Bedniče! MARKO Gubi se! JELENA Prostačino! MARKO Prostakušo! Odlaze na dve različite strane, osvrćući se i dovikujući razne uvrede... Svirač ih posmatra sa osmehom. 14 Marko i Jelena se razvode. ''Svadbeni marš''- samo tužne trube. Kum ih zblesnuto gleda. Ništa mu nije jasno. Prilazi Marku, tiho ga pita. KUM Pa... je l' ti nisi mrtav? JELENA Mrtav je. Ja mrtvijeg čoveka nisam srela u životu. Jelena besno odlazi. 15 Marko i Kaća se ponovo venčavaju. On je iznosi na rukama. Sudaraju se sa Ivanom koji nosi Jelenu. Marko i Jelena se besno gledaju. Prete pesnicama... Kum stoji sa strane i krsti se. 16 Marko i Jelena šetaju dunavskim kejom. Drže se za ruke i smeškaju. JELENA Kaži: ''Časna reč!'' MARKO

Časna reč. JELENA Niko ti nije pomogao? MARKO Niko... Ali nemoj da mi se smeješ... Mislio sam, mislio, pa sam odlučio ovako: šta će ti miris, šminka... JELENA Hajde... Marko iz džepa izvadi komad papira. Gleda je, a onda počinje da recituje. MARKO Ja ne znam draga Da li sve sanjam Koja je godina I koji dan I ne znam mila Da li sam tvoj Ili si možda Ti moj san. Jelena poljubi Marka. On stidljivo obori glavu. JELENA Hvala ti. (Stavi ceduljicu u tašnu, uhvati ga ispod ruke) Od subote ćemo moći da se viñamo u Tetkinoj kući... MARKO Ne, nikako. JELENA Tetka odlazi u banju. Mesec dana. MARKO To je već druga priča... da joj platimo još koji mesec? Ili- koju godinu?! Smeju se i, čvrsto zagrljeni, odlaze na kej... A ispod ulične svetiljke stoji muzičar i na usnoj harmonici ''izvija'' melodiju ''Zvezdane prašine''. JEDNOG DANA BIĆE KRAJ