Embed Size (px)
Citation preview
Dušan Kovačević
Urnebesna tragedija
„PREPORUČUJEM DA SE SVA POZORIŠTA STAVE U GROB"
Lenjinova depeša upućena Lunačarskom 1921. godine
Lica:
RUŽA
MILAN
NEVEN
JULKA
KOSTA
RAJNA
VASILIJE
DOKTOR
MILICIONER
PRVI ČIN
Ruža donosi beli stolnjak iz kuhinje, osvrće se po dnevnoj sobi i besno viče.
RUŽA: Milane! Milane!
Milan se pojavljuje nasapunjan, s peškirom i brijačem u rukama. Gleda svoju
sićušnu ratobornu ženu očekujući da čuje šta je opet pogrešio.
RUŽA: Šta ti radiš?
MILAN: Brijem se.
RUŽA: Briješ se?
MILAN: Pa, valjda vidiš...
RUŽA: A gde je onaj mali?
MILAN: Sad je bio tu.
RUŽA: Sad je bio tu?
MILAN: Da
RUŽA: A jesi li ti bio tu kad je on bio tu?
MILAN: Jesam.
RUŽA: I nisi video da raznosi zemlju po celoj kući?
MILAN: Telefonirao sam. Zvali su me iz pozorišta...
RUŽA: Telefonirao si?
Žena ga posmatra kao da je učinio neshvatljivu glupost. Čovek bi se vratio u
kupatilo, ali ga njen zgranuti pogled zadržava.
RUŽA: Dobro, Milane, šta sam ja u ovoj kući? Služavka? Je l' vas dvojica
mislite da ja po ceo dan crnčim? Ko će ovo počistiti?
MILAN: Ja ću.
RUŽA: Ti ćeš?
MILAN: Samo da se obrijem...
RUŽA: Ajde, brij se, učini nešto za sebe kad već ne možeš ništa za kuću. Bar
sebe sredi.
Žena baci ispresavijani stolnjak na sto, pogleda nasapunjanog muža, pa žurno
poñe prema predsoblju. Usput je zaustavi zvono telefona. Podiže slušalicu.
RUŽA: Da... Zdravo... Zar vi niste krenuli? Odakle se javljaš? A gde je Julka?
Nemoj da zaglaviš... Kako sam? Nikako sam! Evo ti brata, pa se dogovorite. On
sve najbolje zna. (Pruža slušalicu Milanu)
MILAN: Odakle se javlja?
RUŽA: Iz „biblioteke". Bilo bi dobro da jednom doñe trezan. Bar večeras!
MILAN: Ružo, molim te...
RUŽA: Nema ti mene šta da moliš! Ja sam učinila sve što sam mogla! Više ne
mogu i neću! To je vaš otac! Mene je moj otac odavno oslobodio svih briga...
Odavno...
Na pomen svog oca šakom pokri lice, okrete se i napusti sobu. Milan je isprati
pogledom, podiže slušalicu i javi se bratu.
MILAN: Zdravo... Gde si ti? Nemoj slučajno da zaglaviš... A gde je Julka?
Obavezno je dovedi. To će sutra biti i njen problem... Pa, biće, ako se ne
dogovorimo ko ljudi. Je l' ti misliš da brigu o ocu samo ja preuzmem? Nije to
samo moj otac! Vičem, moram da vičem, kad me godinama ne čuješ! Da...
Doktor je insistirao da se vidimo. Pozvali smo ga na večeru... Bio sam u
bolnici... Otac je dobro. Izgleda dobro. A kako je, samo on zna ako može da
zna... (Osvrće se, gleda da li je žena u blizini) Molim te, nemoj da se raspravljaš
sa Ružom. Ostala je bez posla... Da... Videćemo, nešto ćemo smisliti... Je li, ti si
se već malo napio? Jesi, jesi... Pa, dobro, Kosta, dokle ću da ti govorim! Zašto
mi stalno praviš probleme...
Ruža se vraća u dnevnu sobu povlačeći usisivač. Buka električne „metle" smeta
Milanu, ali on nastavlja razgovor nemoćno gledajući ženu. I dok Ruža radi a
Milan grdi brata, u kuću upada, kao vihor, dvanaestogodišnji sin Neven. Dečak
nosi nekoliko Elvisovih ploča. Obučen je i ošišan kao njegov junak. Gazi po
tepihu, u patikama. Majka stoji, oslonjena na dršku usisivača, gleda ga i ne zna
šta da radi. Otac maše peškirom, daje mu znak da se skloni, ali mališan nikoga
ne primećuje. Ruža se zalete, zgrabi ga za ramena i poče da bije.
RUŽA: Životinjo jedna! Majku li ti tvoju! Stoko! Idiote jedan! Ceo dan
spremam kuću! Ceo dan čistim i perem...
MILAN: Ružo!
RUŽA: Hoćeš da crknem radeći! Stoko jedna!
Milan spusti slušalicu, priñe ženi, uhvati je za ruku pokušavajući da je smiri, ali
ona ostatak besa sasu čoveku u nasapunjano lice.
RUŽA: Šta ti hoćeš? Hoćeš da vam budem sluškinja! Da po ceo dan čistim za
vama dvojicom. Sad kad nemam posla da mi to bude jedini posao!
MILAN: Ružo, molim te...
RUŽA: Šta me samo moliš?! Pomozi mi jednom! Vidiš da se ponaša kao kreten!
Jutros sam spremala kuću...
Ona ponovo poñe da ga udari, ali dečak pobeže u kuhinju iz koje istrča
galameći.
NEVEN: Izgore! Sve izgore! Zapalio se šporet!
Ruža vrisnu uhvati se za glavu i utrča u kuhinju. I Milan pojuri za
raspamećenom ženom. Neven ih posmatra dobroćudno kao da malopre nije
dobio batine. Vraća se do police, vadi ploču iz omota, namešta gramofonsku
iglu i pojačava ton. Buka usisivača i galama iz kuhinje mu ne smetaju. Sedi u
fotelji, pokraj zvučnika, prekrštenih nogu i pevajući sluša Elvisa. Iz kuhinje se
pojavljuje majka, noseći na povećem plehu nešto što se do malopre peklo a onda
izgorelo i ugljenisalo. Stoji i posmatra nesuñenu večeru koja se kao zgarište
dimi. I Milan izlazi, crnog lica i crnih ruku. Izgledaju kao da su izašli iz rudnika.
Ruža drži pleh, gleda muža i plače. Milan bi da pomogne, da učini nešto
pametno, ali samo smušeno ponavlja.
MILAN: Dobro... dobro... dobro...
Čovek se osvrće, prilazi usisivaču isključuje ga, ali ostaje preglasna muzika.
MILAN: Stišaj to malo!
NEVEN: Šta ti smeta Elvis?
MILAN: Stišaj!
NEVEN: To su tvoje ploče...
MILAN: Stišaj!
NEVEN: Okay, okay! You are always right!
I Elvis nastavi da peva u pola glasa, a otac ga grdi istim tonom.
MILAN: A gde su ti naočare?!
NEVEN: U džepu.
MILAN: Zašto ih ne nosiš?! Šta rade u džepu?!
Dečak vadi naočare ponavljajući.
NEVEN: Okej, okej, okej...
Zvono telefona prekide dovoñenje u red neposlušnog sina, Milan odlazi, podiže
slušalicu.
MILAN: Da... I? Aha... Pa, dobro, Ružo, ko je večeras dežuran? Ko je dežuran?
A gde je on? Molim te, pronañi ga i reci mu, ako bude bilo kakvih problema
neka spakuje stvari i odmah napusti pozorište! Istog trenutka! Ako je ponovo
poludeo, neka se ponovo leči! Nek ide u ludnicu, neka tamo pravi probleme
ljudima koji su plaćeni da slušaju i gledaju ludake! Ja nisam upravnik ludnice, ja
sam upravnik pozorišta! Pozorišta! (Spusti slušalicu, udahnu duboko kao da
izranja iz mutne vode i priñe ženi, koja i dalje stoji držeći pleh sa izgorelom
večerom) Idi, presvuci se... Nemoj da plačeš... Ajde... Ružo... Ajde, nije kraj
sveta...
RUŽA: A... šta ćemo za večeru?
MILAN: Nešto ćemo smisliti, samo nemoj da plačeš.
RUŽA: Šta ćemo „smisliti". Ljudi dolaze za deset minuta.
MILAN: To je skroz izgorelo? Kako bi bilo...
Žena ga pogleda, a on neodlučno predloži.
MILAN: Da one paprike...
RUŽA: Koje paprike?
MILAN: Punjene.
RUŽA: Punjene?
MILAN: Ostala je puna šerpa... od juče.
RUŽA: Punjene paprike za večeru?
MILAN: Dobro, dobro, samo nemoj da plačeš. Kao da nam dolaze neki posebni
gosti pa nam treba i posebna večera. Ponudićemo šta imamo. Važno je da nešto
pojedemo, malo popijemo i dogovorimo se šta ćemo sa starim. Skupljamo se
zbog oca, a ne zbog večere. Otac nam je najpreči, večera je usput.
RUŽA: Kako ćemo doktora ponuditi punjenim paprikama? Pozvali smo čoveka
na večeru...
MILAN: Slušaj, nek' mali skoči po roštilj.
RUŽA: Po roštilj?
MILAN: Da! Zašto da ne!?
RUŽA: Pa, jesi li ti normalan? U mojoj kući, pokraj mene žive, kafanski roštilj?
Treba Julka da mi se smeje! Em ne radim, em nisam u stanju da spremim jednu
večeru.
MILAN: A šta ćemo sad? Da se ubijemo? Ja ću reći da smo mi pekli roštilj.
Pusti mene da lažem. Ajde, spremaj se, vidi na šta ličiš...
Telefon se ponovo oglasi i istog trenutka iznervira već poživčanelog čoveka.
MILAN: Čim se završi sezona, napustiću pozorište! Neće meni ludaci vek da
skraćuju! (Diže slušalicu spreman za veliku svañu) Da? Halo? Ko je to? Halo?!
Ko je?! Ništa vas ne čujem!
Pokazuje sinu da isključi gramofon, ali se dečak pravi da ga nerazume.
NEVEN: Šta hoćeš?
MILAN: Isključi to!
Neven isključuje gramofon mrmljajući prezrivo.
NEVEN: Okay, okay! You are always right!
Ruža odnosi u kuhinju nesuñenu večeru a Milan nastavlja telefonsko
dovikivanje.
MILAN: Ko je?! Tata?! Odakle se javljaš? Iz bolnice?! Nisi u bolnici?! Kako
nisi u bolnici?! Pa gde si?! Ništa te ne čujem! U gradu si?! Javljaš se iz grada?!
Molim te, zatvori vrata govornice, ništa te ne čujem! Nisi u govornici?! A gde
si?! U kući?! U kakvoj kući?! U robnoj kući?! A gde se nalazi ta robna kuća?! U
gradu?!
Neven se smeje, okreće glavu, ne može mirno da sluša i gleda iznerviranog oca.
Milan mu preti i govori ženi koja se vratila iz kuhinje.
MILAN: Smiri onog kretena, da ga ja ne smirujem!
RUŽA: Šta je bilo?
MILAN: Smeje mi se... Tata?! Gde se nalazi ta robna kuća?! Šta je u blizini?!
Prodavnica novina?! Ružo, smiri ga, ubiću ga! Idiote jedan! Idiote!
RUŽA: Ti se smiri. Šta ti je?
MILAN: Ne govorim tebi, tata! Sinu govorim!
Nesporazum zasmeje dečaka, a razljuti majku.
RUŽA: Šta je smešno?
NEVEN: Ništa. Deda se opet izgubio.
RUŽA: I to je smešno?! Nevene?! Je l' to smešno?!
NEVEN: Nije.
RUŽA: Ti nisi kako treba!
MILAN: Dobro! Dobro! A šta radiš u robnoj kući?! Šta kupuješ?! Konjića?!
Kakvog konjića?! Cirkuskog konjića?! A šta će ti cirkuski konjić?
RUŽA: Nevene!
MILAN: A znaš li da se taj konjić plaća! Moraćeš da platiš kad budeš izlazio...
Ko ti kaže da si lud?! Kažem samo da se sve plaća! A odakle ti pare?! Koja
žena?! Halo?! Tata?! Halo! (Spušta slušalicu zabrinut, očajan) Javlja se iz neke
robne kuće, ne zna gde je, kupuje cirkuskog konjića, a pare mu dala neka žena...
Zašto su mu dozvolili da izañe iz bolnice? Zašto su ga pustili da pravi gluposti
po gradu?
NEVEN: Samo da ne zapali nešto.
RUŽA: Nevene!
NEVEN: Pa, prošli put je zapalio...
RUŽA: Dosta!
MILAN: Udari ga, molim te, da ga ja ne bijem. Prebiću ga! (Sa stolice uzima
telefonski notes, prelistava ga, pronalazi broj, vrti brojčanik) Halo... Dobro veče.
Molim vas doktora Bojića... Da... Hvala vam, gospoño. (Spušta slušalicu)
Doktor je na nekoj svadbi.
RUŽA: Na svadbi?
MILAN: Da.
RUŽA: Na kakvoj svadbi? Pa on je insistirao da se večeras vidimo.
MILAN: Ne znam... Dosad je bio kako treba. Meñutim, s kim radi, ne bi me
čudilo... Nevene, doñi. (Vadi novčanik iz zadnjeg džepa pantalona)
RUŽA: Ti stvarno misliš da ide po roštilj?
MILAN: Daj mu neku poveću šerpu... Šta me gledaš? Pa već je sedam sati.
Žena se prekrsti i uñe u kuhinju. Milan odbrojava pare i naglas smišlja
narudžbinu.
MILAN: Kupi, ovako...
NAVAN Jes' ti video ove moje patike?
MILAN: Da?
NEVEN: I nije ti žao što idem ko ovi iz Doma bez keve i ćaleta.
MILAN: Sad si našao da me ucenjuješ?
NEVEN: Pitam, ne vreñam. Obećao si.
MILAN: Jesam, dobićeš sledećeg meseca. Mama je bez posla, moraćemo malo
da se stisnemo. Važi?
NEVEN: Dobro.
MILAN: Kupi, ovako... Nas je troje, ti, mama i ja, plus stric i strina, i doktor...
Kupi, ovako...
NEVEN: Ti si stvarno voleo Elvisa?
MILAN: Jesam.
NEVEN: Puno?
MILAN: Da. Kao ti sad. Kupi, ovako...
NEVEN: I on je stvarno umro od droge?
MILAN: Da... Kupi, ovako: 50 ćevapa, 2 vešalice, 2 porcije kobasica, dve
pljeskavice i... i... ništa više... Ružo! Ružo!
Ruža donosi poveću crvenu šerpu sa belim tufnama i poklopcem kao štitom.
Dečak stavlja pare u džep i uzima šerpu.
RUŽA: Nemoj da vadiš pare pred ovima iz Doma.
NEVEN: Znam.
MILAN: Jesi li sve zapamtio?
NEVEN: Jesam, mada mi stalno govorite da sam idiot.
MILAN: Ko ti govori?
NEVEN: Ti, kad ne govori mama.
MILAN: Ajde, ajde, ne pričaj gluposti. I požuri.
Dečak izlazi, a Ruža odvlači usisivač u predsoblje.
RUŽA: Idem da se presvučem. Ako ću služiti roštilj, bar da ne izgledam kao
kelnerica.
Negde, spolja, oglasi se tresak i lomnjava. Milan i Ruža stoje, osluškuju,
gledajući se zloslutno... U kuću se vraća Neven, galameći nasmejan.
NEVEN: Čika Kosta udario kolima u kapiju!
RUŽA: Šta se smeješ, idiote jedan!
MILAN: Nevene!
RUŽA: Ja ne znam, je l' ovo naše dete normalno?! Smeje se samo onda kad ništa
nije smešno? Šta je smešno?!
NEVEN: Njih dvoje su smešni.
MILAN: Ko je smešan?
NEVEN: Čika Kosta i strina Julka.
MILAN: Smešni su ti stric i strina?
NEVEN: Aha!
Milan i Ruža gledaju sina koji ne prestaje da se smeje.
MILAN: On nije kako treba...
U kuću ulaze, svañajući se, Kosta i Julka. Stricu je desna ruka u gipsu do
ramena, a strina ide na štakama; leva noga joj je u gipsu kao ribarska čizma.
Žena vrišti na pripitog čoveka.
JULKA: Idiote jedan! Idiote!
KOSTA: Zaveži kad ti kažem! Zaveži!
JULKA: Nogu si mi polomio, sad treba i glavu!
Julka opipava glavu. Milan i Ruža izgledaju skamenjeni, a Neven skriva lice
šerpom. I dok se vrišteći svañaju, Kosta i Julka, usput, po ustaljenom redu, ljube
se sa ukućanima. Milan udara sina po šerpi da prestane da se smeje.
JULKA: Milane, molim te, razgovaraj s njim, on nije normalan! On definitivno
nije normalan!
KOSTA: Ko nije normalan?! Ma, jebem li ti...
Milan zadržava brata koji zamahuje povećom i podebljom knjigom, a Ruža
smiruje uplakanu Julku.
RUŽA: Julka, smiri se... Smiri se...
JULKA: Ne mogu više, Ružo... Ne mogu više... Ubi me...
RUŽA: Sedi, sedi... Gde ti je otac rekao da ideš?!
Ruža usput poñe da udari sina, ali dečak zavuče glavu pod šerpu i pobeže iz
kuće. Julka seda mučeći se sa štakama.
RUŽA: Gde ste stradali? Šta je bilo?
Julka briše suze nadlanicom i posmatra bahatog muža.
JULKA: Pitaj njega... Njega pitaj.
KOSTA: Mene? Mene da pita? Je l' mene da pita?!
MILAN: Samo polako, bez svañe. Ne mogu da slušam dreku.
KOSTA: Pa, ko se svaña? Je l' se ja svañam? Ne prestaje da me vreña kako je
ušla u kuću! Šta mi je sve rekla?!
JULKA: Nisam ti ništa rekla, šta si mi sve uradio! Život si mi upropastio! Treba
da ostanem bogalj celog života, da padnem na teret bolesnoj majci, da me
bolesna majka...
KOSTA: Zaveži! Zaveži jednom! Julka!
MILAN: Kosta!
JULKA: Ti ćeš me sutra gledati i paziti, ti češ mi sutra pomagati ako mi noga ne
zaraste, ako ostanem invalid...
KOSTA: Je l' je čuješ?! Čuješ li je, leba ti?! Usta ne zatvara petnaest godina!
Petnaest godina me ubija iz dana u dan!
MILAN: Kosta!
JULKA: Ko te ubija? Ja te ubijam?! Ja tebe ubijam?!
RUŽA: Julka!
KOSTA: Ti! Ti! Ubijaš me, krv mi na slamku piješ! Uzmi nož, pa me ubij, da se
ne mučim!
MILAN: Kosta!
KOSTA: Ubij me na spavanju, da te ne gledam i ne slušam više!
MILAN: Kosta!
JULKA: Jeste ga čuli?! Čuli ste ga?! Tako on meni život zagorčava od prvog
dana!
RUŽA: Julka!
KOSTA: Ubij me! Rekao sam ti uzmi nož...
MILAN: Dosta, bre! Kakav te nož spopao?! Jesi li ti normalan?!
KOSTA: Nisam! Nisam normalan!
JULKA: Dobro je da priznaješ! Da jednom priznaš!
RUŽA: Julka!
KOSTA: Nisam normalan! Da je konju govorila petnaest godina, konj bi
poludeo! Konj bi crko!
MILAN: Kosta!
JULKA: Nećeš ti crći! Ja ću crći! Nisam ja te sreće.
KOSTA: Ubij me! Uzmi nož, ubij me! Usreći se sama!
MILAN: Dosta! Dosta!
KOSTA: Da sam ratni zločinac, već bih izašao sa robije!
JULKA: Nisi ratni, al' zločinac jesi!
RUŽA: Julka! Kako možeš?! Julka?!
JULKA: Mogu! Mogu! On mi je nogu polomio! On! Reci bratu! Reci, ako te
nije bar malo stid!
MILAN: A ko je meni ruku prebio?! Ko?!
JULKA: Sam si sebi, ne laži! Pao si pijan dok si me tukao! Životinjo jedna! Da
nije bilo ljudi iz komšiluka ubio bi me!
KOSTA: A što sam te tukao?! Reci, reci da ti sad ovde pred njima ne prebijem i
drugu nogu! Reci kad si progovorila?! Jesi li mi pred dvadeset ljudi vreñala
ludog oca i ludu majku?! Jesi li?! Jesam li te lepo molio: nemoj pred ljudima,
nemoj, Julka, nemoj ubiću te?! Jesi li mi govorila da sam lud jer mi je cela
familija luda?! Jesi li, jebem li ti dan kad si progovorila?!
Milan zadržava brata koja je rešio da dokrajči ženu. Julka vrišti, prestravljena.
KOSTA: Mene si našla da lažeš da ti je ona džukela prijatelj iz škole?! Mene si
našla da lažeš?! Imaš dva razreda škole, a prijatelja ko da si završila pet
fakulteta! I ja sam lud i cela familija mi je luda?! Ma, jebem li ti...
JULKA: Ubiće me! Ubiće me! Zovite miliciju!
RUŽA: Neće! Neće! Dok sam ja ovde neće te pipnuti! Milane, smiri ga!
JULKA: Ubiće me!
RUŽA: Neće, Julka! Neće! Smiri se da se i on smiri!
KOSTA: Ja sam miran, nemam šta da se smirujem.
Kosta podiže ruke pokazujući koliko je smiren, ali i dalje šeta oko stola kao
kurjak. Julka se osvrće, briše uplakane oči i netremice gleda gde joj se muž
nalazi. Milan ide pokraj uskiptalog brata, kontroliše mu i najmanji pokret. Ruža
ih gleda užasnuta pričom.
KOSTA: Ispašće da sam ja stvarno neki... neki razbojnik i zlikovac... neko ñubre
od čoveka, a ja samo molim da mi niko ne pominje oca i majku. Kakvi su takvi
su, bolje nisam imao. Ako ih je već Bog kaznio, neću dozvoliti nikome da ih već
kažnjene vreña... Nikome... Rekao sam joj sto puta: Julka, vreñaj mene, meni do
mene nije stalo, ali mi ne diraj rane... E, da sam se udavio onda, u bunaru, kad
smo bili deca, da me Bog vidi...
MILAN: Ajde, šta pričaš! Šta to pričaš!
KOSTA: Ovog mi krsta, Milane, ako te lažem. Kad ste ti i majka izašli iz
dvorišta i ostavili me sa ocem, ja sam rešio da se ubijem.
MILAN: Pijan si, pričaš gluposti. Kad je to bilo, prošlo trideset godina.
KOSTA: Tebi je prošlo, meni nije. Ja sam ostao na istom mestu gde ste me
ostavili. Na onom istom mestu. Nisam se korak pomerio.
MILAN: Sedi, molim te.
KOSTA: Pusti me... Hiljadu puta sam rekao: Bože, što me ne primi onog dana,
kad sam ti se za skute držao... što me ostavi da se zlopatim i od sveg sveta samo
nesreću gledam, nesreću trpim i nesreću širim... Bože, šta sam ti toliko zgrešio,
te me osudi da na silu živim...
Stao je uza zid okrenuo bratu leña, oborio glavu i zagledao se kroz prozor.
Ramena mu podrhtavaju... Dugo, ga ćutke gledaju. Julka premesti štake,
uzdahnu i reče kao za sebe.
JULKA: Sad će da plače pola sata.
RUŽA: Julka, molim te...
Zazvoni telefon. Milan odlazi, podiže slušalicu i dalje gledajući brata.
MILAN: Da? Zovi ga na telefon... Neće sa mnom da razgovara? A šta hoće?
Reci mu, ako bude otkazana predstava platiće je i dobiće otkaz... Noćas ću mu
uručiti otkaz! Hoće da se ubije? Nismo mi te sreće... Doći ću kasnije. Zdravo.
Spušta slušalicu, prilazi bratu hvata ga pod ruku i odvodi do stola. Kosta seda,
namešta gipsanu ruku u krilo, ćuti, gleda jednim okom u pod a drugim u ženu.
Julka uzdiše kao da je preležala tešku bolest. Ruža donosi tacnu s kristalnim
čašama, a Milan flašu viskija.
MILAN: Može jedan viski?
KOSTA: A što ste vas dvoje tako crni?
MILAN: Izgorela nam pećnica.
RUŽA: Zajedno s večerom.
JULKA: Nije lako biti domaćica.
KOSTA: Ja mislio da se i vi niste nešto „sporečkali". Nemaš loze?
MILAN: Nemam.
KOSTA: Može.
MILAN: Julka?
JULKA: Samo malo... Bilo bi ti bolje da popiješ kafu.
MILAN: Živeli.
RUŽA: Živeli.
JULKA: U zdravlje.
KOSTA: Živeli... i oprostite.
Kosta ispi piće, obrisa usta i sam sebi nali novo... Julka se pomeri kao da je žulja
stolica.
JULKA: Kosta.
KOSTA: Šta je?
JULKA: Ništa.
MILAN: Kako ste vas dvoje došli kolima?
Julka se nakašlja, a čovek je preteći pogleda.
JULKA: Neka ti on kaže. Reci bratu.
KOSTA: Ti nemaš usta?
JULKA: Imam, ali ne za svašta.
MILAN: Kako si vozio? Kako si menjao brzine?
KOSTA: Ma...
JULKA: Reci bratu.
KOSTA: Ona je menjala.
MILAN: Ona je menjala brzine? Julka je menjala?
JULKA: Nisi to nikad ranije video? I nećeš. To samo nas dvoje znamo... Naišao
tramvaj na Slaviji, a on viče: prva! druga! prva! druga! Ovde nije mogao da
skrene u kapiju...
KOSTA: Dobro, dobro, dobro! Sve si rekla, sve si lepo objasnila! Nobelovko
moja!
MILAN: Voziš pijan, sa slomljenom rukom? Je l' ti teško da naručiš taksi?
KOSTA: Nije mi teško, al' mi je skupo. Stucao sam i poslednji dinar u knjižaru.
U dugovima sam... do guše... Dovde!
RUŽA: Kako radi knjižara?
KOSTA: Nikako... Nikako... dao sam oglas, prodajem je.
RUŽA: Zašto? Odlično si radio kao akviziter.
KOSTA: Jesam, snajka. Bila bolja vremena.
RUŽA: Bila bolja vremena? Kad su bila bolja vremena?
KOSTA: Kad su bili samo komunisti.
Ruža ublede, pomeri se, besno pogleda čoveka,
RUŽA: Bila bolja vremena „kad su bili samo komunisti"?!
KOSTA: Da. Za mene.
RUŽA: Za tebe?
Milan prilazi ženi kojoj podrhtavaju ruke. Pokušava da je smiri predosećajući
histeričan napad mržnje i besa.
MILAN: Ružo...
RUŽA: Šta je?!
MILAN: Ništa.
RUŽA: Bila bolja vremena kad su hapsili, tukli, kad nije smelo da se objavi
ništa nalik na istinu, kad su ljude prebijali zbog jedne pesme, kad su mog oca
advokata, uhapsili i na smrt pretukli jer je komunističkom zlikovcu Brozu uputio
molbu da ne hapse i ne tuku! Prebili su ga da bi ga ubedili da ne biju! Bez batina
im ljudi nisu verovali!
KOSTA: Snajka...
MILAN: Ružo, molim te, dogovorili smo se da kuću nećemo zagañivati
politikom.
RUŽA: Ti u mojoj kući, pod mojim krovom, braniš komunistički genocidni
sistem!
KOSTA: Dozvoli mi da ti objasnim.
RUŽA: Nema ti meni više šta da objašnjavaš! U ovoj kući ne sme da se izgovori
reč „komunista" ako se ne poistovećuje sa genocidom! Ne sme!
Julka ustaje, uzima štake.
JULKA: Idemo, Kosta. Pa, neće tebe svako da vreña.
KOSTA: Sedi tu!
MILAN: Ružo, molim te. Hoće čovek nešto da ti kaže.
KOSTA: Ne pričam ti, snajka, o komunistima, pričam ti o knjigama. O prodaji
knjiga ti pričam. Knjige su se bolje prodavale dok su komunisti sve živo
zabranjivali. I najmanja istina prodavala se kao alva. Bilo kako da ih napadneš
ljudi su kupovali ne pitajući za cenu. O tome ti pričam. A sad, kad im se svi
najebavaju milosne majke...
JULKA: Kosta!
KOSTA: Šta je?!
JULKA: Nemoj da psuješ. Radiš s knjigama.
KOSTA: A sad kad ih svi napadaju, kad ih svi pljuju, sad su knjige
neinteresantne. Knjige se pišu dugo, a istina o njihovim zločinima ide brzo.
Knjiga to ne može da postigne. Pričam ti, snajka, da su za prodaju knjiga bila
bolja vremena.
JULKA: Samo smo od Solženjicina kupili nova kola.
KOSTA: Bolje su se prodavale sveščice aforizama nego danas sabrana dela
bivših disidenata, koji su, uglavnom, ili na vlasti ili uz vlast. Ja se ne razumem u
suštinu literature, ali se razumem u suštinu naroda, a narod voli samo žrtve i
mučenike. Čim danas vidim da je neki veliki bivši disident postao neka vlast, ja
mu povučem knjige iz prodaje i zamenim ih kuvarima... I tebi sam doneo jedan.
(Poklanja Ruži kuvar koji je sve vreme premeštao iz zdrave u slomljenu ruku)
RUŽA: Hvala ti.
JULKA: Mnogo može da se nauči iz kuvara.
KOSTA: Dobar paprikaš je u svim režimima dobar paprikaš. Režimi se menjaju
paprikaš ostaje!
Ruža se zagledala u prozor. Prilazi polako, oprezno... i vrišteći se udaljava.
RUŽA: Neko viri kroz prozor! Neko je u bašti!
MILAN: Ko viri? Šta ti je opet?
RUŽA: Nije mi ništa! Neko viri!
MILAN: Ko viri, Ružo?
RUŽA: Ne znam. Ima belu kapuljaču na glavi.
MILAN: Belu kapuljaču?
RUŽA: Šta je, šta me gledaš?! Je l' misliš da sam luda?
Kosta ustaje, prilazi prozoru proviruje kroz zavese.
KOSTA: Neko je u dvorištu... Šunja se po bašti...
RUŽA: Jesam li ti rekla! Opet nas neko špijunira! Opet nas neko prati, kao kad
su tatu hapsili.
Milan je zagrlio uzdrhtalu ženu i Julka prilazi, zlopateći se na štakama.
JULKA: To je sigurno neki probisvet, neka luda. Grad je pun ludaka. U
bolnicama nema mesta, pa ludaci samo šetaju.
MILAN: Možda je tata?
KOSTA: Tata?
MILAN: Pobegao je iz bolnice. Javio se iz grada...
KOSTA: Ovo je neki visok, mlañi čovek... Pokušava da uñe na zadnja vrata...
Kao da provaljuje...
RUŽA: Milane! Milane!
MILAN: Smiri se, zvaćemo miliciju.
KOSTA: Ma koju miliciju, jebem li mu... (Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadi
pištolj)
JULKA: Gde ćeš s pištoljem?
KOSTA: Idem da vidim ko je. Neće pokraj mene živog da provaljuje u kuću!
JULKA: Milane, drži ga! Pijan je, ubiće čoveka!
KOSTA: Pusti me! Julka, pusti me! Ne hvataj me za pištolj!
JULKA: Milane, uzmi mu oružje!
MILAN: Kosta!
JULKA: Daj mi pištolj pa idi! Pijan si, ubićeš čoveka!
KOSTA: Julka! Pusti pištolj!
JULKA: Osuñen si uslovno ići ćeš na robiju!
KOSTA: Ako je naoružan ubiće me! Pusti me!
Julka popusti pred činjenicom da i on može biti ubijen. Kosta izlazi iz kuće.
Ruža se skupila uz muža, dršćući.
MILAN: Odakle mu pištolj?
JULKA: Pa, to je pištolj vašeg oca.
MILAN: A zašto ga nosi?
JULKA: Navikao se dok je bio trgovački putnik. Uzmi mu, molim te, ubiće
nekog...
Iz dvorišta odjeknu pucanj. Julka vrisnu kao da je ona pogoñena.
JULKA: Ubio je! Ubio je čoveka! Ubio je! Kosta!
Žena „potrča" prema vratima, mučeći se na štakama.
JULKA: Možda je njega ovaj ubio! Kosta!
MILAN: Stani! Ja ću! Julka!
Kosta ulazi u kuću „privodeći" visokog čoveka, kome je glava ufalčovana
zavojem, a preko zavoja izvučena mrežasta zaštita. Čovek je u crnom odelu, sa
povećim ruzmarinom na reveru. I dalje drži visoko podignute ruke.
MILAN: Doktore?!
DOKTOR: Dobro veče... Je l' vi svakog dočekujete pucnjavom?
Kosta zagleda čoveka, prepoznaje ga i izvinjava se koliko je to moguće.
KOSTA: Izvinite, molim vas! Izvinite, nisam vas prepoznao u mraku... Pucao
sam u vazduh.
DOKTOR: Dobro, dobro... (Opipava glavu mršteći se)
KOSTA: Udario sam vas po rani? Mislio sam da je neki provalnik. Nisam vas
prepoznao.
RUŽA: Doktore, ja sam kriva. Ja sam se uplašila. Vi znate da ja...
DOKTOR: Ma, molim vas, ja sam kriv. Zalutao sam u bašti.
Doktor se nakloni, poljubi Ruži ruku i malo zatetura. Julka odmah primeti o
čemu se radi.
JULKA: Doktor je malo...
KOSTA: Pa šta?
JULKA: Ništa.
DOKTOR: Gospoño, oprostite, kupio sam vam cveće, ali sam ga zaboravio u
taksiju... Malo sam popio...
KOSTA: Šta ste pili? (Kosta se odmah prihvati flaše i čaše) Može viski?
DOKTOR: Može.
MILAN: Sedite, molim vas... Sedite... A gde ste nastradali?
DOKTOR: Na svadbi.
MILAN: Vaša majka mi je rekla da ste na svadbi.
KOSTA: Ako je na svadbi, to se ne računa. Živeli!
DOKTOR: Živeli!
Kosta i doktor ispijaju piće. Kosti je laknulo, živnuo je, našao je čoveka s kojim
može da „popriča".
KOSTA: Neko vas je flašom udario?
DOKTOR: Da.
KOSTA: Sifonom?
DOKTOR: Da.
KOSTA: Normalno. Sifon je najzgodniji.
Zazvoni telefon. Milan se izvini doktoru, priñe telefonu i podiže slušalicu.
MILAN: Halo? Da, ja sam... Da... Da... Slušaj, ako otkažeš predstavu, noćas ću
te izbaciti iz pozorišta... Da... Ne sviña ti se uloga? Ne možeš više da je igraš...
Da... Znaš šta, meni se ne sviña ceo moj život pa ga i dalje „igram"... Da... Da...
Sad je 20 do osam, smiri se, odigraj predstavu, a sutra ćemo razgovarati... Zašto
psuješ?! Sram te bilo! (Spusti slušalicu i nemoćno, tužno, pogleda doktora)
Izvinite.
DOKTOR: Znate li kakvu je depešu Lenjin uputio Lunačarskom 1921. godine?
MILAN: Znam. „Preporučujem da se sva pozorišta stave u grob".
DOKTOR: Kratko i jasno. (Izvadi iz džepa flašicu istrese nekoliko tableta na
dlan i proguta ih sa viskijem)
RUŽA: Sigurno vas puno boli glava. Ko vas je udario?
DOKTOR: Jedan nesrećnik... moj bolesnik... Mogu li nešto da vas pitam, ali da
mi pošteno odgovorite?
Ukućani se zgledaju. U trenutku shvataju da doktor „ispod pića" razmišlja
smireno, trezveno.
MILAN: Pitajte, doktore. Vi ste ovde kao u svojoj kući.
DOKTOR: Hvala... Zašto se niko od vas nije pojavio na očevoj svadbi?
MILAN: Na očevoj svadbi?
DOKTOR: Da.
KOSTA: Na svadbi našeg oca?
MILAN: Pa kad je bila svadba?
DOKTOR: Danas. Ja sam bio kum.
KOSTA: On se ipak oženio onom ludom Nemicom?
DOKTOR: Bolesnom ženom, koja je sa njim već deset godina, i koja je...
KOSTA: Ubila bivšeg muža, koliko ja znam?
DOKTOR: Da. A danas se udala za čoveka koji je...
KOSTA: Potpisivao smrtne presude?
DOKTOR: Da, ali to više nije bitno.
KOSTA: Kako nije bitno, doktore, da se dvoje ludih uzmu? Kako nije bitno?!
DOKTOR: Dvoje bolesnih, a bolesnima je pomoć najpotrebnija.
JULKA: Tako je doktore! Vidite, moja majka..
KOSTA: Ćuti, bre!
U kuću ulazi Neven plačući iz sveg glasa. Nosi samo poklopac šerpe. Majka mu
prilazi, grli ga, pokušava da ga smiri.
RUŽA: Šta je bilo, sine? Nevene?
MILAN: Gde je šerpa?
NEVEN: Oteli su mi... i udarili mi šamar...
Dečaku je više povreñen ponos nego što ga boli šamar. Kosta je prišao, sagao se,
podiže mu glavu.
KOSTA: Ko te je udario? Ajde da mi pokažeš ko te je tukao! Ajde, sa čika
Kostom!
JULKA: Pusti dete!
KOSTA: Da ti meni pokažeš, da im ja malo jebem sve po spisku! Da ih ja pitam
koga su udarili! Ajde!
Gipsanom rukom povlači sinovca, a zdravom vadi pištolj iz sakoa. Milanu je već
muka.
MILAN: Pusti ga! Kosta! Pusti ga!
KOSTA: Biju decu! Ne sme dete više iz kuće da izañe! Pun grad kriminalaca i
razbojnika! Ljudi beže s ulica ko da je okupacija! Pokazaćeš ti čika Kosti...
MILAN: Pusti ga, ko Boga te molim.
DOKTOR: Sklonite pištolj. Za danas mi je dosta i flaša i pištolja.
Kosta nevoljno vraća pištolj u džep i prihvata se čaše.
KOSTA: Mitraljez ću nabaviti, majku li im jebem.
DOKTOR: Izvinite, a o kakvoj je šerpi reč?
MILAN: O kuhinjskoj, običnoj.
DOKTOR: Šta je bilo u šerpi?
RUŽA: Pitajte njega! Njega pitajte! Neka vam on kaže!
MILAN: Šta se dereš? Izgorela nam je pećnica, doktore, pa sam ga poslao po
roštilj. Je l' to strašno? Dereš se kao da sam ga poslao na minska polja!
RUŽA: Šalješ dete po roštilj noću, u gladnom narodu! Treba celu ulicu da preñe
sa šerpom punom roštilja...
DOKTOR: Nije to strašno, gospoño.
RUŽA: Kako nije, doktore?
DOKTOR: Meso je bilo pečeno. Kod Šalamova ima priča kako je gladan čovek,
boljševički osuñenik, ukrao živo prase i jeo ga bežeći. Ovi će jesti pečeno meso i
neće biti streljani kad ih uhvate, što znači da smo bitno napredovali.
NEVEN: Jedan milicioner mi je uzeo podatke.
KOSTA: Šta ima tebi da uzima podatke? Nisi ti lopov.
RUŽA: To su sigurno ovi iz Doma, ova deca.
NEVEN: Nisu, mama. Bila su dva starija čoveka. Napali su me s leña...
RUŽA: Dobro, dobro. Doñi, sine, da te mama upozna sa čika doktorom. On leči
tvoga dedu...
Ruža ga privodi stolu. Doktor pruža ruku, Neven se rukuje i smeje. Majka u
trenu izgubi živce.
RUŽA: Prostačino! Zašto se smeješ?! Šta je smešno?! Je l' smešno što je
doktoru glava u zavoju?! Je l' to smešno?!
NEVEN: Jeste.
DOKTOR: Pustite ga...
RUŽA: Doktore, molim vas, recite mi nešto: da li je normalno da je njemu
smešno sve što nije smešno? Da li je normalno da se dete, dečak, danas-sutra
mladić i čovek, smeje samo onda kad ništa nije smešno? Da li je to normalno, a
ako nije zašto je to tako?
JULKA: Možda je nasledno?
Ruža i Milan je pogledaše s prezirom i besom. I Kosta se nakašlja kao da mu je
nešto zastalo u grlu.
KOSTA: Julka...
RUŽA: Kako to misliš „nasledno"?
JULKA: Pa, lepo... Neka ti to doktor objasni. Doktor je specijalista za te...
RUŽA: Bolesti?
JULKA: Ja to nisam rekla.
RUŽA: A šta si rekla? Šta si rekla?!
MILAN: Ružo, molim te...
RUŽA: Rekla si da je nasledno bolestan! Da je lud!
JULKA: Nisam rekla da je bolestan! Rekla sam samo da pitaš doktora, da li
neke pojave mogu biti nasledne. To sam rekla, jer ja zbog toga nisam želela da
imam dece.
RUŽA: Nisi želela da imaš dece?
JULKA: Da. Nisam želela.
RUŽA: Znaš li koliko bi ih ti imala da si mogla? Desetoro!
JULKA: Nisam mogla? Nisam mogla? Ja nisam mogla?
RUŽA: Nisi! Lečila si se odavde do Australije!
JULKA: Nisam mogla, a abortirala sam četiri puta!
RUŽA: Ti si abortirala?!
JULKA: Ja! Ja! Zato da se ne bih bojala kao što se ti sad bojiš!
KOSTA: Kad si abortirala? Što lažeš!
JULKA: Ne lažem!
KOSTA: Lažeš ko pseto! Ko pseto lažeš! Nisi mogla da imaš dece! Sve smo
pare dali na lečenje!
Milan sprečava brata da udari ženu... Sa ulaznih vrata oglasi se zvono. Ljudi se
smiruju, osluškuju kao da im se pričinilo, ali rezak zvuk zvona ponovi da je
neko na kućnom pragu.
DOKTOR: Ako su Vasa i Rajna, molio bih vas da se ne svañate pred njima. Ne
podnose svañu. Naročito Rajna.
KOSTA: A ko je Rajna?
DOKTOR: Supruga vašeg oca.
KOSTA: Naša maćeha?
Kosta odlazi u predsoblje; ubrzo se začu vesela galama. Doktor ustaje, sačekuje
goste svoje pacijente... U sobu ulaze Vasilije i Rajna. Mladenci su nasmejani,
dobro raspoloženi. Kosta ih prati, u čudu gledajući. Otac Vasilije, stariji čovek,
u crnom, pohabanom odelu, sa šeširom opuštenog oboda do cvikera, oslanja se
na štap, noseći u naručju konjića ljuljašku. Bela brada mu skriva lice. Posmatra
ukućane, osmehujući se kao čovek koji se vratio iz dalekog sveta posle mnogo
godina. Doktor ga grli, odvodi do stola.
DOKTOR: Dobro došao, Vasilije. Kako si, kume?
VASILIJE: Hvala, kume. Nikad bolje!
Za njima ide Rajna, punačka, starija žena, u crnoj venčanici, noseći dva kofera
njenih godina. Žarko je našminkana i kikotavo nasmejana. Osvrće se po kući
kao da nešto traži ili je nešto izgubila. Ukućani ih posmatraju sleñeni, nemi.
Ruža je prigrlila sina kao da ga skriva od nečistih sila. Gosti su sa stvarima uneli
nemir, zebnju i strah, svojstven ljudima s one strane mogućeg.
VASILIJE: Deco, šteta je što niste bili na svadbi. Baš šteta. Propustili ste jedan
tako lep i uzbudljiv dogañaj!
KOSTA: Nismo znali, tata.
VASILIJE: Znali ste, ali niste hteli. Meñutim, ja sam vam uvek govorio: čovek
nikad ne sme da radi protiv svojih ubeñenja. Vaše je ubeñenje bilo da se ne
ženim, ja to poštujem, moje je bilo da se ženim i vi to morate poštovati. Ako se
budemo poštovali ne moramo se voleti, živećemo kao ljudi... Meñutim,
ponavljam vam, svadba je bila veličanstvena! Šta kažete, kume?
DOKTOR: Velika svadba.
VASILIJE: Stotinu ljudi, stotinu prijatelja iz bolnice, bez ijednog incidenta.
Samo pesma, pesma, pesma i šala.
RAJNA: Šteta je, kume, što su te odvezli pre vremena u bolnicu. Posle je bilo
čudo! Da ste to videli! Te igre, tog veselja, tih suza na rastanku... Kelneri kažu
da takva svadba nikad nije bila u njihovom hotelu! Kažu: „Mi ovo ne pamtimo!"
VASILIJE: A što je Rajna posle pevala! Da ste to videli i čuli! Kako ide ona
pesma, ona što ti je majka pevala kad si bila mala?
RAJNA: Ona što sam je pevala sa balkona?
VASILIJE: Ta, ta, ta! Kako ide?
Rajna malo podiže glavu i zapeva neku staru nemačku pesmu. Vasilije je gleda
nasmejan, opčinjen. Ukućani se ne pomeraju.
VASILIJE: Bravo! Bravo!
DOKTOR: Bravo, Rajna!
Kosta šapuće bratu.
KOSTA: Ova će ubiti i oca, i mene, i tebe.
MILAN: Bože Gospode, šta je napravio?
VASILIJE: Nešto si rekao, Milane?
MILAN: Lepo peva, tata. Lepo peva.
RAJNA: A kad smo krenuli iz hotela, svi su plakali. Te suze, ti jecaji, to
plakanje. Rastajali smo se dva sata!
VASILIJE: Ispratili su nas do mosta. Mali Tasa skočio s mosta! Što je bilo
dirljivo!
Rajna se smeje, vrteći se s koferima.
RAJNA: Bio je mokar ko mišić! On vam se izvinjava što vas je udario. Kaže, vi
znate da je morao.
Vasilije se osvrće po kući.
VASILIJE: Gde je on? A gde je on?
RAJNA: Gde je?
MILAN: Koga tražiš, tata?
VASILIJE: Koga tražim? Pa koga bih ja mogao da tražim u ovoj kući? Gde je
moj unuk? Gde je moje pile? Doneo sam mu konjića. Gde je?
MILAN: Tu je. Doñi, sine. Doñi.
Dečak se odvaja od majke, bojažljivo prilazi gledajući konjića koji je, očigledno,
za dete od tri-četiri godine. Rajna se zbunila, osvrće se, nešto joj nije jasno.
RAJNA: To je on?
MILAN: Da.
RAJNA: Pa, koliko ti, sine, imaš godina?
NEVEN: Dvanaest.
RAJNA: Dvanaest?
NEVEN: Da.
VASILIJE: Dvanaest godina?
NEVEN: Da.
VASILIJE: Milane, nisi mi pominjao ovo dete?
MILAN: Koje dete, tata?
VASILIJE: Ovo dete. Žao mi je, dečko, tebi nisam ništa doneo. A gde je onaj
mali? Gde je onaj moj mali ñavolak, ona moja loptica-skočica, ono moje pile
malo? Gde je, sine? Gde je on?
Vasilije i Rajna osvrću se po kući.
MILAN: To je on, tata.
VASILIJE: To je on?
RAJNA: To je on?
MILAN: Da, to je on.
VASILIJE: To je on?
MILAN: Da, tata, to je on.
RAJNA: To je on, Vaso.
MILAN: Narastao je, tata.
VASILIJE: Narastao je?
RAJNA: Narastao je, Vaso.
KOSTA: Narastao je, tata. Narastao je.
VASILIJE: A onog malog nema više?
RAJNA: Nema, Vaso.
VASILIJE: A gde je mali?
RAJNA: Narastao je.
VASILIJE: Narastao je?
RAJNA: Da, narastao je.
VASILIJE: I nema ga više?
RAJNA: Nema, Vaso. Sad je to on.
VASILIJE: Sad je to on... A onog malog, onog mog lepog i dragog... neću više
nikada videti?
RAJNA: Nećeš, Vaso.
VASILIJE: Nikada više?
RAJNA: Nikada više... Nemoj plakati, Vaso.
Vasiliju podrhtava brada, a niz obraze potekoše suze. Rajna ga moli da ne plače,
i dalje držeći kofere.
RAJNA: Ne plači, Valo. Ne plači.
VASILIJE: Vi meni nešto krijete? Nešto skrivate?
RAJNA: Ništa, Vaso... sunce moje.
VASILIJE: Lažete! Svi me lažete! Milane, šta je bilo? Šta se dogodilo? Hoću da
znam istinu!
MILAN: Ništa, tata, to je on.
VASILIJE: Doktore, kume, da li je to on?
DOKTOR: Jeste, Vaso.
VASILIJE: A gde je nestao moj unuk?
DOKTOR: Izrastao je. Skrio se u njemu. Pa, ti si mi stotinu puta rekao: čovek je
sebi jama najveća.
VASILIJE: Da, da... Važi li to i za decu?
RAJNA: Važi, Vaso, sunce moje. Naravno da važi.
VASILIJE: Šta vi mislite, kume?
DOKTOR: Kao i za odrasle.
VASILIJE: Sine?
MILAN: To je sasvim normalno, tata.
KOSTA: Ništa normalnije!
Ruža se krsti, a Julka se s mukom održava na štakama sluñena zaumnim
razgovorom. I dok objašnjavaju, ubeñuju Vasilija, da je „on on", Neven odlazi u
ugao sobe, seda u fotelju, stavlja slušalice vokmena na uši, uključuje ga
„isključujući" glasove roditelja i čudnovatih gostiju. Posmatra ih mirno,
ravnodušno, skoro prezrivo, kao da gleda dosadan nemi film. Ljudi pričaju,
mašu rukama, šetaju, objašnjavaju se, ali ih on više ne čuje. Sluša Elvisa,
nesrećnog junaka i njegovih prerano ostarelih roditelja, po kome se oblači,
češlja, misli, oseća i diše.
DRUGI ČIN
Iz stare kuće „ sklone padu" izlaze Ruža i Neven. Majka vuče sina za ruku.
Dečak se ne buni, svikao na haos i histeriju. Dvorište osvetljavaju dve sijalice;
jedna iznad ulaznih vrata i druga na sredini dvorišta, iznad drvenog baštenskog
stola. Svetlost dopire i kroz zavese prozora, iza kojih se, kao na filmskom
platnu, ocrtavaju siluete ljudi u pokretu. Za ženom i sinom istrčava Milan,
noseći u rukama cipele. Još uvek je garav kao i Ruža, u čarapama, razdrljen,
raščupan, sluñen, raspet izmeñu onih u kući i porodice koja ga napušta.
Pokušava da zadrži ženu, ali se ona otima, brani, viče.
RUŽA: Pusti me! Ostavi me! Milane!
MILAN: Ružo, molim te...
RUŽA: Dosta sam ja trpela! I tebe i tvog ludog brata i ludog oca! Idemo, sine!
Grabi dečaka za ruku odvodeći ga betonskom stazom prema kapiji.
Milan uhvati sina za drugu ruku, proderavši se kao zver.
MILAN: Ne dam dete!
RUŽA: Pusti ga!
MILAN: Ne dam dete!
RUŽA: Pusti ga, kad ti kažem! Pusti ga!
MILAN: Ne dam!
RUŽA: Milane!!
MILAN: Ti idi on neće!
RUŽA: On će sa mnom!
MILAN: Neće!
RUŽA: Idemo, Nevene!
Ruža povlači sina, ali otac ne popušta, rešen je da dečak ne izañe iz dvorišta.
Vuče „svoju" ruku na svoju stranu, urlajući.
MILAN: Ne dam dete! Ti idi on iz dvorišta neće izaći! Neće, čuješ li me! Ružo!
RUŽA: Idemo, Nevene! Nevene!
MILAN: Nevene!
NEVEN: Pustite me! Pustite me!
Dečak istrže ruke i ostavi zavañene roditelje da se preteći gledaju. Odlazi i seda
na ljuljašku, obešenu o podsečenu granu sasušene lipe... Majka mu bojažljivo
prilazi, gužvajući crnu tašnicu. Pod pazuhom desne ruke nosi kućnu ikonu Sv.
Nikole. Posmatra sina, trudeći se da ne zaplače.
RUŽA: Ajmo, sine... Idemo... Ajde...
Dečak se osvrće, posmatra oca u čarapama. Reče tiho, kao da uzdahnu.
NEVEN: Ne mogu.
RUŽA: Nećeš?
NEVEN: Hoću... ali ne mogu...
Ruža ga netremice gleda; obori glavu okrete se i poñe prema kapiji. Odlazi
žurno kao da beži. Mališan je prati pogledom očekujući, valjda, da će majka
zastati, ali kad shvati da će otići, skoči sa ljuljaške i potrča za njom.
NEVEN: Mama!
Ruža se okrete, raširi ruke, zagrli ga i steže kao da će ga neko oteti. Milan im
prilazi, skoro na prstima. Drži po cipelu u ruci, premešta se s noge na nogu,
nešto bi važno rekao, ali ga žena ne gleda.
MILAN: Ružo...
RUŽA: Šta je?
MILAN: Molim te...
RUŽA: Šta me moliš? Reci mi, molim te, šta me moliš?
MILAN: Sačekaj, molim te, da se dogovorimo sa doktorom. Samo te to molim.
Da se lepo dogovorimo, ko ljudi...
RUŽA: Šta da se dogovorimo? Šta još da se dogovorimo, kad nam je čovek sve
rekao? Ludnica se ruši, više nije za upotrebu...
MILAN: To je bolnica...
RUŽA: Ako ćemo tačno šta je to, to je predratna konjušarnica. Komunisti su
isterali konje i uterali ludake. I tvoj otac je učestvovao u tom pretvaranju
konjušarnice u ludnicu. Nije znao da će i sam u njoj završiti.
MILAN: Zašto stalno upotrebljavaš tu reč? Zašto insistiraš...
RUŽA: Koju reč?
MILAN: Ludaci. To su... bolesni ljudi.
RUŽA: A od čega su bolesni? Imaju grip? Nemoj ti mene da praviš ludom.
Dosta je ludaka u ovoj kući. Gospodin doktor je rešio da zbrine stotinu
„bolesnika" što je jako lepo čuti, ali ih nije lepo videti u svojoj kući. Ja sam se
ceo život borila da mi komunisti vrate kuću mog oca, koji je zbog nje umro!
MILAN: Nemoj da se svañamo pred detetom. Nemoj pred njim, molim te.
RUŽA: A pred kim ću? Pa ovo je njegova kuća. Kad sam bila njegovih godina,
otac me je uzeo za ruku i izveo kroz ovu kapiju na ulicu. Poneo je samo ikonu. I
ja sad treba moje dete da izvedem na ulicu, da se ponovo vučemo kao
besprizorni, jer se pojavio tvoj ludi otac sa ludom ženom! Ej, bre, čoveče, da li
si ti normalan?! Mene i oca su isterali „zdravi" komunisti, a sad mene i moje
dete teraju ti isti komunisti, samo što su u meñuvremenu poludeli! Ti znaš zašto
je tvoj otac završio u ludnici?!
MILAN: Znam...
RUŽA: Pa kako onda da ga zadržimo u kući?
MILAN: Samo preko vikenda.
RUŽA: Samo preko vikenda?
MILAN: Da! Ja ću brinuti o njima.
RUŽA: A u ponedeljak će se doktor javiti i zamoliti nas da ostanu još „samo"
sledeće nedelje, pa sledećeg meseca, pa sledeće godine, a ja ću svakodnevno
strepeti i drhtati da li će tvoj otac ubiti moje dete kao što mi je ubio oca!
MILAN: Ružo! Ružo!
Čovek podiže ruke kao da će mu se nebo sručiti na glavu. Dečak se privio uz
majku.
MILAN: Ko ti je ubio oca?! Šta pričaš pred detetom?! Nemoj, sine, da plačeš. Ja
i mama samo razgovaramo. Pričamo... Ko ti je ubio oca?! Jesi li ti normalna?!
RUŽA: Ubio ga je tvoj Vasilije!
MILAN: Moj Vasilije? Pa tvoj otac se ubio dvadeset godina posle rata!
RUŽA: Nije se ubio, Milane! Ubili su ga! Metak je putovao dvadeset godina! I
ubijaće još pola veka! I na dete su mi pucali!
MILAN: Ružo! Šta to pričaš?! Ružo?! Šta pričaš pred detetom?!
RUŽA: Da je ovo bila pravna država, ne bi tvoj otac uspeo da poludi, kao što
nisu uspeli da prežive oni kojima je on sudio! Bio je normalan samo dok je imao
koga da ubija!
Milan je pogleda, podiže ruke kao da se predaje i poñe prema kapiji.
MILAN: Kad je tako, kad tako misliš, ja ću otići! Ja idem! Mi više nemamo šta
da razgovaramo! Nikad više!
RUŽA: Stani! Milane!
Čovek zastade, okrete se.
MILAN: Šta hoćeš? Sve si rekla!
RUŽA: I one ludake povedi! Zar ih meni ostavljaš?!
Iz kuće izlazi doktor. Prilazi im govoreći molećivo.
DOKTOR: Ko Boga vas molim, ako mi ne možete pomoći, nemojte mi
odmagati. Ovako vas molim. Gospoño, kad ih već nije pobila „pravna država",
nemojte sad da ih mi ubijamo. Nemojte da uzimamo tuñi greh na sebe.
RUŽA: A šta da radimo, doktore? Recite mi, šta da radimo? Da od moje kuće
napravimo ludnicu? Vas su pokušali da ubiju!
DOKTOR: Vasilije i Rajna nisu opasni, nisu agresivni.
RUŽA: Kako nisu, doktore? Ta žena je ubila čoveka?
DOKTOR: U samoodbrani. I istog dana je sebi spalila ruke. Dvanaest godina ne
skida rukavice... Hteo sam samo da ostanu preko vikenda. Otac se hvalio kako
mu se sinovi svañaju kod koga će živeti. A što se tiče prave, ozbiljne opasnosti,
to je vaš brat, Milane. On bi morao da se leči. Ubiće nekog. Pije iz flaše i maše
pištoljem. Uzmite mu pištolj...
Iz kuće izlaze Vasilije i Rajna. Žena ne ispušta kofere, nosi ih kao da su joj srasli
s rukama. Požuruje starca, koji u naručju steže konjića-ljuljašku.
RAJNA: Idemo, Vaso. Idemo. Gde nismo dobro došli, tu nećemo ni ostati. Neće
nas niko da vreña.
VASILIJE: Doktor je rekao da sačekamo...
RAJNA: Koga ti slušaš? Mene ili doktora?
VASILIJE: Tebe... A gde ćemo?
RAJNA: Idemo kod moje majke. Ako je majka živa obradovaće se.
Doktor pokušava da ih zadrži, ali se Rajna „probija" prema kapiji. Vasilije ide za
njom, tužno se osvrćući.
VASILIJE: Nismo dali poklone, Rajna.
RAJNA: Nemamo kome, Vaso. Da imamo, već bi dali.
MILAN: Tata, hoću nešto da ti objasnim.
VASILIJE: Nije potrebno, sine, sve mi je tvoja žena objasnila. Ona samo zna da
je Rajna ubila čoveka, a ne zna da je taj čovek nju godinama mučio. I ne zna da
je Rajna dvadeset godina radila za našu zemlju kao sekretarica nemačke
ambasade. A radila je iz ubeñenja i velike ljubavi. I ja ti mogu reći, sine, da
tvoja žena čuje: Rajna mi je vratila veru u pravi, čisti komunizam.
RUŽA: Sjajno! Veličanstveno!
RAJNA: Kome to pričaš, Vaso? Kome to pričaš? Idemo! Ljudima koji mrze ti
pričaš o ljubavi! Šta oni znaju o ljubavi! Idemo!
DOKTOR: Stanite! Rajna, stanite kad vam kažem!
RAJNA: Idemo, doktore. Vas niko nije vreñao, vi ostanite. Mi idemo. Ajde,
Vaso!
VASILIJE: Do viñenja, kume.
DOKTOR: Kuda ćete, Rajna? Kud idete?
RAJNA: Ako za nas dvoje nigde nema mesta na ovom svetu, na onom ima
sigurno. Toliki su se već tamo skućili. Ajde, Vaso!
I Ruža je prišla da pomogne doktoru. Pokušava da zadrži uplakanu ženu.
RUŽA: Izvinite... bio je nesporazum.
RAJNA: Bio je nesporazum? Kakav nesporazum?
RUŽA: Mali, ljudski.
RAJNA: Sve ono što ste izgovorili o nama vi nazivate „ljudskim
nesporazumom"? Bože, Gospode, čuješ li je, Vaso? Čuješ li je šta priča?!
RUŽA: Izvinjavam se...
RAJNA: Ne, ne, ne, ne... nema potrebe da se izvinjavate, gospoño. Ja vrlo dobro
znam ko ste vi. Vi ste samo potvrdili ono što sam ja o vama čula. Sve što su mi
rekli, sve je istina. Vi ste jedna... jedna... teška i opasna žena. To su mi rekli...
DOKTOR: Ko je to rekao, Rajna?
RAJNA: Jedan čovek kome ja verujem...
DOKTOR: Koji čovek?
RAJNA: Ne bih vam smela reći ime, odmah biste znali o kome se radi... Jesmo
li krenuli, Vaso?
VASILIJE: Jesmo, Rajna, jesmo.
Neven se odvaja od majke, odlazi do ljuljaške, seda i polako se ljulja. Ruža
pokušava da smiri i urazumi histeričnu ženu.
RUŽA: Molim vas, hoćete li mi dozvoliti da vam se izvinim?
RAJNA: Ne znam... Da sam ja vama rekla to što ste vi meni rekli, da li biste vi
meni oprostili kao što očekujete od mene da ja vama oprostim?
RUŽA: Da...
RAJNA: Ne biste! Ne biste! Ne biste! Ja takve uvrede u mom životu nisam čula!
Da sam pseto... šugavo pseto... bolesno pseto... da sam najcrnji stvor na svetu...
niste mi smeli to reći u vašoj kući!
DOKTOR: Rajna, molim vas...
RAJNA: Doktore, vi znate... zašto sam ja ubila...
DOKTOR: Znam, znam.
RAJNA: Morala sam! Morala sam! Morala sam!
VASILIJE: Rajna, zašto se ponovo obazireš na gluposti? Šta smo rekli, kako se
čovek bori protiv ljudske gluposti? Kako, Rajna?
RAJNA: Lako... Samo pobedi sopstvenu glupost.
VASILIJE: Tako je, Rajna, sunce moje! Tako je!
Vasilije zagrli uplakanu ženu... Iz kuće izlazi Kosta. Zastaje na pragu i poziva
brata kao da je s onu stranu reke.
KOSTA: Zovu te iz pozorišta! Hitno!
MILAN: Reci, javiću se za pet minuta. (Milan zadržava oca i Rajnu da ne
napuste dvorište) Tata, molim te. Sačekaj...
KOSTA: Ajde, bre, neka žena samo plače!
MILAN: Nemojte plakati, Rajna.
KOSTA: Kaže, neki glumac pretukao nekog dermatologa! Ubio ga od batina!
RAJNA: Do viñenja svima. Javi se, Vaso.
VASILIJE: Do viñenja svima.
MILAN: Stanite! Stanite, molim vas! Kakvog dermatologa, Kosta? Šta pričaš?!
KOSTA: Nemam pojma, Julka je na vezi. Julka! Julka! Julka, bre! Iz kuće izlazi
Julka zlopateći se na štakama. Uznemirena je pozivom iz pozorišta.
KOSTA: Koga je to glumac pretukao?
JULKA: Nekog Jovu dermatologa. Razbio mu glavu...
KOSTA: Stani jednom na te štake ko žena, šta mi se tu samo klatiš! Mesec dana
imaš štake a klatiš se ko ćopava! I, šta je bilo s tim dermatologom?
JULKA: Odvezli su ga u bolnicu da mu ušiju glavu.
MILAN: Da nije Jovu dramaturga?
JULKA: Može biti, žena samo plače i kaže da će te glumac ubiti čim se pojaviš
u pozorištu. Kaže, oće glumac da se ubije, ali će prvo tebe.
KOSTA: Koga će ubiti?
JULKA: Milana.
MILAN: Taj čovek je lečen kod vas, doktore. Vasilije Korman. Došao je u
pozorište kao mlad policajac. Preti iz navike.
DOKTOR: Znam.
KOSTA: Koga će ubiti?
JULKA: Milana.
KOSTA: Ubiće Milana? Preti da će ubiti Milana?
JULKA: Da. Žena samo plače...
Kosta prilazi bratu rešen da istog trenutka poñu u pozorište.
KOSTA: Koji je to glumac koji tebi preti da će te ubiti? Ajde da mi ga pokažeš,
da mu se ja koliko noćas najebem majke! Idemo, baš bih voleo da vidim kako će
te ubiti! Ajde!
Zdravom rukom vadi pištolj, a gipsanom vuče brata prema kapiji. Milan se
otima, opire, brani.
MILAN: Pusti me! Kosta!
KOSTA: Tebe će ubiti pokraj mene živog! Idemo!
MILAN: Pusti me! Pusti me!
KOSTA: Ubiću ga ko pseto! Neće više zalajati!
JULKA: Uzmite mu pištolj! Pijan je!
KOSTA: Zaveži, Julka!
JULKA: Ubiće nekog! Uzmite mu pištolj!
MILAN: Daj mi pištolj!
JULKA: Pijan je! Ubiće nekoga!
KOSTA: Tebe ću ubiti ako me ne pustiš!
RAJNA: Ženu ćeš da udariš! Životinjo jedna!
DOKTOR: Rajna!
RAJNA: Neka mene udari! Tuče ženu u gipsu! Ženu u gipsu tučeš!
KOSTA: Idemo, Milane!
MILAN: Daj mi pištolj! Daj mi pištolj!
KOSTA: Nećeš sa mnom?! Ako nećeš, idem ja sam! Nemam ja tri brata da mu
jebem tri majke!
Kosta kreće prema kapiji, ali ga Milan zgrabi s leña pokušavajući da mu oduzme
pištolj. Julka i Rajna vrište, a doktor galami da se smire. U vrisci, nadvikivanju i
povlačenju pištolj opali. Ruža pritrča mužu prestravljena.
RUŽA: Milane! Milane! Jesi li ranjen?! Ranjen si!?
U dvorište ulazi milicioner noseći u naručju poveću crvenu šerpu. S nevericom i
čuñenjem posmatra ljude u gipsu zavojima, venčanim odelima... I mada
zbunjen, upita strogo, službeno.
MILICIONER: Ko je pucao?!
Kosta se izdvoji držeći pištolj u ruci.
KOSTA: Ja, druže.
MILICIONER: Zašto ste pucali?
KOSTA: Pa... svadba je... Red je!
MILICIONER: Svadba? A ko se ženi?
KOSTA: Otac. Otac nam se ženi.
MILICIONER: Otac vam se ženi?
KOSTA: Otac! Naš ćale! Vasilije! (Kosta zagrli, poljubi oca i zapeva)
Podignimo čaše, dragi gosti. Nek veselje proñe u radosti!
I dok Kosta peva, a Julka mu malo pripomaže, Ruža posmatra Milanovu
nadlanicu koju je u gužvi i otimanju pištolja, verovatno, okrznuo ispaljeni
metak. Milicioner stoji, drži šerpu i sve ih sumnjičavo gleda.
MILICIONER: Imate li dozvolu za oružje?
Milan mu prilazi pokušavajući da spase brata.
MILAN: Imamo. To je očev pištolj.
MILICIONER: Šta je s vašom rukom?
MILAN: Ništa. Ogrebao sam se. Hoćete li jedno piće? Šta biste popili?
KOSTA: Daj mu lozu! Sigurno je Crnogorac! Montenegro u grudima,
Montenegro, Montenegro...
Kosta peva i igra ne bi li prekinuo dalje ispitivanje o pištolju i bratovljevom
ranjavanju. Julka mu pomaže... Rajna i Vasilije ga posmatraju zadovoljni, kao
da su poverovali svadbarskoj radosti. Vasilije podiže ruku.
VASILIJE: Dosta! Dosta! Sad će Rajna da otpeva jednu moju pesmu! Da čujete
šta je pesma! Izvoli, Rajna!
RAJNA: Onu?
VASILIJE: Onu!
Rajna malo zabaci glavu i zapeva neku špansku pesmu. I Vasilije pevuši. Kosta
pokušava da igra, dok Ruža maramom previja muževljevu ruku.
MILICIONER: Je l' ovo vaša šerpa?
KOSTA: Jeste. Naručili smo roštilj za svadbu...
MILICIONER: Uhvatili smo lopove. Sve su pojeli.
KOSTA: Nema veze! Hoćete li jedno piće?
MILICIONER: Ne, hvala. (Milicioner spusti šerpu na sto, još jednom pogleda
čudnovato društvo, pozdravi rukom i, odlazeći, opomenu) Bez pucanja!
Čim uniformisani čovek napusti dvorište, nastavi se prekinuta svaña. Milan
pokušava bratu da oduzme pištolj.
MILAN: Ranio si me! Daj mi pištolj! Kosta!
RUŽA: Pusti ga, Milane! Pusti ga!
JULKA: Neka uzme! Uzmi, Milane! Uzmi!
DOKTOR: Dajte pištolj! Kosta!
KOSTA: Idem do pozorišta! Pustite me!
Dečak se ljulja i s prezrivim osmehom posmatra izludelu porodicu. Kad mu se
sve smuči, namesti slušalice na uši, uključi vokmen a „ isključi" nepodnošljivu,
zaumnu dreku. Sluša Elvisa i gleda „nemi film": otac vuče strica prema kućnim
vratima, stric vitla pištoljem, strina ide za njima povremeno preteći podignutom
štakom, doktor i majka uvode Rajnu u kuću, koja i dalje peva... Na sredini
dvorišta ostaje jedino Vasilije, kao sopstveni spomenik. U naručju drži konjića-
ljuljašku. Zagledan je u nebo kao da čita zvezde. Neven se ljulja i sa osmehom
posmatra „otkačenog" starca. Kad primeti da su svi ušli u kuću, Vasilije priñe
stolu i sede na klupu. I on se osmehuje dečaku, pozivajući ga rukom da doñe i
sedne kraj njega. Mališan isključuje vokmen, skida slušalice, prilazi stolu i
sumnjičavo gleda dedu. Starac se osvrće, želeo bi nešto da pita, ali ga niko ne
čuje.
VASILIJE: Sedi.
NEVEN: Neka...
VASILIJE: Slušaš prenos?
NEVEN: Aha.
VASILIJE: Koji je rezultat?
NEVEN: 2 : 0 za Zvezdu.
VASILIJE: Kupili sudije... Ja sam bio u upravi Partizana... Sedi.
Dečak bojažljivo seda na ivicu klupe.
NEVEN: Jesi nekad igrao fudbal?
VASILIJE: Mali... Samo kad je trebalo da se puca u „živi zid".
Sve što se zbiva u dvorištu kroz prozor posmatra majka Ruža. Njen zabrinuti,
strogi lik, u prozorskom oknu, podseća na slike starih majstora. Vasilije
pokazuje podmitljivo, lukavo, drvenog konjića. Dečaku se igračka ne dopada, ali
mu se sviña igra tajanstvenih, „odraslih" razgovora.
VASILIJE: Šta kažeš?
NEVEN: Lep je.
VASILIJE: Talijanski, iz uvoza.
NEVEN: Ma nije moguće?
VASILIJE: Rajna ga kupila... Kako ti se sviña moja Rajna?
NEVEN: Zanimljiva je. Lepo peva.
VASILIJE: Ko slavuj. Na četrnaest jezika. Peva i piše pesme.
NEVEN: C, c, c, c...
VASILIJE: Meni je napisala na grudima:
Volim te, ali to ti nikad neću reći,
Jer ako ti kažem ljubav će pobeći!
NEVEN: Sjajno.
VASILIJE: Ako ti zatreba, slobodno prepiši... Imam u džepu nešto za tebe.
NEVEN: Šta?
VASILIJE: Nešto... nešto... mnogo vredno. Pokazaću ti i pokloniću ti... ako mi
nešto priznaš.
NEVEN: Šta?
VASILIJE: Ko si ti?
NEVEN: Ko sam ja?
VASILIJE: Da ko si ti?
Starac kažiprstom podiže obod šešira i zagleda se u dečakove oči kao da
razgovara sa odraslim čovekom. I glas mu postade suv, škrt, skoro neprijatan.
Mališan se i dalje osmehuje, ali mu je osmeh oprezniji.
NEVEN: Pa... ne bih ti smeo reći.
VASILIJE: Zašto?
NEVEN: Tako... Ne smem da ti kažem ni zašto ne smem.
Starac ga dugo posmatra; klima glavom kao da ga razume.
VASILIJE: Roditelji bi se ljutili?
NEVEN: Aha.
VASILIJE: Možda bi te i tukli?
NEVEN: Možda.
VASILIJE: Zabranili su ti da pričaš o sebi?
NEVEN: Da.
VASILIJE: A ti znaš sve o sebi? Ti nisi Neven, je l' tako?
Dečak ćuti, sleže ramenima kao da se boji da priča. Vasilije mu nutka konjića.
VASILIJE: Uzmi.
NEVEN: Ne smem.
VASILIJE: Ma, uzmi.
Dečak uzima konjića, a starac iz džepa vadi kutiju cigareta i upaljač. Nudi ga
cigaretom.
VASILIJE: Zapali.
NEVEN: Ne pušim.
VASILIJE: Pametno... Ako ne smeš da mi kažeš ko si, reci mi ko nisi?
NEVEN: Ko nisam?
VASILIJE: Da. Ko nisi?
Vasilije pripaljuje cigaretu odbija dim oslanjajući se leñima na astal kao da je u
svojoj istražnoj kancelariji. Kroz prozor ih posmatra majka Ruža. Žena se ne
pomera, kao da ne diše. Neven je oseća leñima. Nastavlja razgovor koji biva sve
ozbiljniji.
NEVEN: Ne znam ko nisam.
VASILIJE: Znaš, znaš.
Starac se smeška i iz džepa vadi punu šaku ordenja. Pokazuje ih kao izuzetnu
dragocenost. Neven posmatra svetlucave medalje. Uzima jednu; prikačinje je na
rever crne, kožne jakne.
NEVEN: Ovo je pravo ordenje?
VASILIJE: Pravo... Moje...
NEVEN: Sjajno je.
VASILIJE: Uzmi... Sve uzmi.
Dečak prihvata ordenje zahvalno se osmehujući. Starac se ponaša kao da je
napravio dobar posao.
NEVEN: Baš ti hvala... Sad se ovo nosi kao štos. Jedan moj drug je platio Orden
narodnog heroja pedeset maraka.
Vasilije izdvaja jedan orden iz dečakove ruke. Pokazuje ga.
VASILIJE: Nemoj da ga prodaš.
NEVEN: Neću... Što dobro izgleda!... Znaš li šta je uradio deda jednog mog
druga sa svojim ordenjem?
VASILIJE: Šta?
NEVEN: Spakovao ih u kutiju i poslao Gorbačovu... Ja sam u školi pisao o tebi.
VASILIJE: O meni? Stvarno?
NEVEN: Da. Pismeni.
VASILIJE: Ma nije moguće? A šta si pisao?
NEVEN: Da si ratovao četiri godine, da si bio nekoliko puta ranjen, da si
narodni heroj, da si posle rata sudio neprijateljima..
VASILIJE: Ko ti je to pričao?
NEVEN: Tata.
VASILIJE: Koji tata?
NEVEN: Pa, moj tata... Nastavnica je htela da te dovedem u školu, da nam ti
pričaš.
VASILIJE: Što me nisi zvao?
NEVEN: Nisam znao gde si.
VASILIJE: Nisu ti rekli gde sam?
NEVEN: Ne, ali sam čuo...
VASILIJE: Da sam u ludnici?
Dečak se kiti ordenjem, ćuti da ne bi lagao.
VASILIJE: Krili su ti gde sam?
NEVEN: Da.
VASILIJE: Ti si znao, čuo si kad su se svañali? Puno su se svañali zbog mene?
NEVEN: Da... A kako ti je sad? Kako se osećaš?
VASILIJE: Kako mi je sad? Tako... Trudim se da budem pametniji od sebe, što
nije teško osnova je poprilično mala, ali opet, skoro da je neizvodljivo nemam s
kim. Kasno sam se setio za život, a prerano za smrt, pa se mučim... Dobro ti stoji
to ordenje!
NEVEN: Izgledam kao sovjetski prvomajski general?
VASILIJE: Baš tako... Hteo bih nešto da te pitam, ali da mi pošteno kažeš, ako
znaš. Hoćeš li?
NEVEN: Hoću.
VASILIJE: Nećeš me slagati?
NEVEN: Neću.
VASILIJE: Šta je bilo sa malim Nevenom?
NEVEN: Sa malim Nevenom?
VASILIJE: Da. Šta je bilo? Šta mu se desilo?
NEVEN: Nećeš nikome reći ako ti kažem?
VASILIJE: Neću.
NEVEN: Zakuni se.
VASILIJE: Kunem se.
NEVEN: Ako kažeš ubiće me.
VASILIJE: Neću, kunem ti se!
NEVEN: Mali Neven se pre devet godina udavio.
VASILIJE: Udavio se?
NEVEN: Da.
VASILIJE: Gde se udavio?
NEVEN: U govnima. U ovim našim govnima.
VASILIJE: Šališ se?
NEVEN: Ne.
VASILIJE: Udavio se pre devet godina?
NEVEN: Da...
Starac ponavlja „očekivanu" tragediju, do čije istine je ipak došao.
VASILIJE: Udavio se... Udavio se... (Posmatra dečaka, pa u poverenju nastavi
istragu) A ko si ti?
NEVEN: Ne znam, Vasilije.
VASILIJE: Ne znaš?
NEVEN: Ne znam. Časna reč ako znam.
Dečak je hteo da ispriča jednu priču ali starac nastavi drugu.
VASILIJE: Dali su ti Nevenovo ime da bi mene prevarili, ali ja sam odmah
video da ti nisi on. Odmah sam video. Čim sam ušao u kuću.
Dečak ga zbunjeno pogleda. U glasu čoveka pojavi se gorak, preteći bes.
NEVEN: Nisi me razumeo...
VASILIJE: Jesam, jesam! Hteli su da me prevare. Nije se on udavio udavili su
ga. Ubili su ga. Znao sam ja to godinama. Kad god su dolazili da me posete,
lagali su da je u školi, da je bolestan... a ja sam znao da su ga ubili jer mene
preziru, gade me se i ne žele ništa što je moje. A on je bio moja krv, a moja krv
je prljava, pasja, bolesna. Lagali su da proñe vreme, da ga zaboravim, a onda su
usvojili tebe, jer ti nemaš ništa moje nećeš biti bolestan kao što bi moj unuk bio!
Na pomen „usvojen", dečak se uozbilji, shvati da je u „igri" otišao predaleko.
NEVEN: Vasilije, nisi me razumeo.
VASILIJE: Razumeo sam te. Nisi ti kriv. Ne grdim ja tebe. Govorim o njima, o
onim zlikovcima u kući. O njima govorim. Nije im bilo dosta što su mene strpali
u ludnicu, nego su ubili i mog unuka.
NEVEN: Ja sam tvoj unuk, Vasilije. Šalio sam se.
VASILIJE: Ne laži.
NEVEN: Ja sam...
VASILIJE: Ne laži! Ne laži kad te niko ne tera da lažeš! Sećaš li se sebe kad se
imao dve-tri godine?
NEVEN: Ne...
VASILIJE: A vidiš, ja se svega sećam. Moj unuk je bio plav, imao je skoro belu
kosu i svetle oči. Dovodili su ga do treće godine. Sećaš li se da si dolazio da me
posetiš?
NEVEN: Ne...
VASILIJE: A znaš li zašto se ne sećaš?
NEVEN: Bio sam mali.
VASILIJE: Ne, nego ti nisi dolazio. Tebe su kasnije usvojili. A znaš li zašto su
te usvojili? Da bi imali „normalno" dete. S tobom su „oprali" moju bolesnu
komunističku krv. To je bila ideja tvoje majke, koja stalno priča da sam joj ja
ubio oca. To je njena ideja, njena osveta. A moj jadni i bedni sin je pristao da
ubije roñeno dete.
NEVEN: Šta to pričaš...
VASILIJE: Ubijaju moje roñene i neroñene unuke, pa usvajaju tuñu decu.
Zlikovci!
Dečak ustaje uplašen užasnom pričom.
NEVEN: Ja nisam usvojen.
VASILIJE: Jesi.
NEVEN: Nisam!
VASILIJE: Jesi! Oni će ti to kad tad priznati! Moraće, jer ćeš sam saznati da nisi
njihov. Ja ti samo pričam zašto su te usvojili i zašto se zoveš Neven kao što se
zvao moj unuk.
NEVEN: Nisam usvojen!
VASILIJE: Pitaj ih! Moraju ti reći! Pitaj ih!
NEVEN: Nisam usvojen! Nisam! Lažeš! Mama! Mama!
Dečak se povlači dozivajući majku. Ruža izlete iz kuće.
RUŽA: Šta je bilo? Nevene?!
NEVEN: On kaže da sam ja usvojen! Da ste me vi usvojili!
RUŽA: Ko je usvojen?
NEVEN: Ja! On kaže da sam usvojen!
Iz kuće izlaze Milan i doktor. Milanu je ruka previjena. Ruža im govori vrišteći.
RUŽA: Vodite ga! Odmah! Napolje! Napolje iz moje kuće!
VASILIJE: Idem, idem, ali vi njemu morate reći istinu. Ja sam mu samo rekao
zašto je usvojen.
RUŽA: Napolje!
MILAN: Ko je usvojen?
NEVEN: Ja sam usvojen! Kaže da sam ja usvojen!
Milan grli sina koji se skrio iza majke. Doktor pokušava da smiri Vasilija. Starac
se opire, želeo bi još nešto da kaže. Iz kuće izlazi Rajna, noseći svoje kofere.
RAJNA: Šta je to bilo? Vaso, sunce, šta je bilo?
VASILIJE: Rekao sam mu. Sve sam mu rekao. Izvini, Rajna, morao sam.
RAJNA: Neka, neka si! Neka zna!
DOKTOR: Rajna!
RAJNA: Doktore, vi ste nam govorili da istina boli jedan dan, a laž ceo život!
DOKTOR: Jesam, ali kad se tačno zna šta je istina a šta je laž!
RAJNA: Pa, sam će znati koliko ga bude bolelo! Plači mali, plači, isplači se!
RUŽA: Dosta! Dosta!
Ruža polete kao da će je ubiti. Doktor je sprečava da udari bolesnu ženu.
DOKTOR: Gospoño, molim vas! Gospoño!
RAJNA: Pusti je, doktore, neka me udari biće joj lakše! Pusti je!
RUŽA: Ludo! Ludo luda!
Milan grli uplakanog sina i istovremeno pokušava da smiri ženu.
MILAN: Ružo, molim te... Ko Boga te molim!
Uzima ženu za ruku i grleći sina odvodi ih u kuću. Vasilije gleda za njima.
VASILIJE: Doktore... kume... jesam li ja nešto pogrešio?
DOKTOR: Pogrešio si, Vasilije.
VASILIJE: Morao sam da mu kažem. Dečak bi sam saznao... Zašto sam
pogrešio?
DOKTOR: Zato što smo gosti u njihovoj kući. Bilo bi dobro, bilo bi lepo, bilo bi
pametno ako biste dečaku rekli da ste se šalili. Ja vas to molim kao vaš prijatelj i
kum.
Vasilije i Rajna ćute, uzdišu.
VASILIJE: To nije bila šala. Mali je usvojen.
RAJNA: Mi nikada nismo lagali, doktore.
DOKTOR: Bilo bi lepo da odemo u miru, kao što smo došli. Molim vas, učinite
to zbog mene.
Čovek i žena se pogledaše, klimnuše glavama.
RAJNA: Dobro, doktore. Vi znate koliko vas mi volimo.
VASILIJE: Volimo vas više od istine.
I dok su se oni dogovarali, iz kuće izañe Julka. Odlazi žurno mučeći se na
štakama. Za njom istrča Kosta. Povika promuklo, preteći.
KOSTA: Julka! Stani!
JULKA: Nemamo mi više šta da razgovaramo!
KOSTA: Stani, kad ti kažem!
Doktor je zagrlio Rajnu koja podrhtava kao da njoj preti.
DOKTOR: Smiri se, Rajna. To je njihov problem.
Kosta je preprečio put ženi. Ona pokušava da ga zaobiñe.
JULKA: Pusti me. Pusti me.
KOSTA: Samo još nešto da te pitam.
JULKA: Sve sam ti rekla. Pusti me!
KOSTA: Je l' istina ono... ono što si rekla Ruži... da si četiri puta abortirala? Je l'
to istina?
JULKA: Samo si još to hteo da me pitaš?
KOSTA: Da.
JULKA: Istina je.
KOSTA: Istina je?
JULKA: Da.
KOSTA: A zašto... zašto si abortirala?
JULKA: Zato što sam znala da ćemo se ovako razići. Zato što sam od prvog
dana bila sama i što sam znala da ću ostati sama. I sama ću nekako preživeti, a
sa decom bi morala da se ubijem.
KOSTA: Pa si ih ubila na vreme, da ih sad ne ubijaš.
JULKA: Ti si ih ubio! Ti!
KOSTA: Ja?
JULKA: Ti! Dolaziš kući samo kad si pijan, kad nikome ne trebaš, kad te sve
kurve oteraju, kad ostaneš bez dinara, kad se usmrdiš i kad smrdljiv hoćeš da
praviš decu koju bi meni ostavio da ih ja izdržavam! A kako bi ih izdržavala kad
si mi sve uzeo! Život si mi uništio!
KOSTA: A znaš li ti zašto ja ovoliko pijem?! Znaš li zašto?!
JULKA: Zato što si bolestan! Bolestan si a nećeš da se lečiš!
KOSTA: Bolestan sam? A od čega sam to bolestan, Julka?
Vasilije posmatra sina i snaju gužvajući šešir. Kroz prozor, svañu u dvorištu
gleda Neven. Dečak je bled, uplašen. Kosta ponovi pitanje jer je žena oborila
glavu; ćuteći se zaplakala.
KOSTA: Od čega sam to bolestan? Čuješ li šta te pitam?
JULKA: Pitaj doktora! Ja nisam doktor, ja ne znam od čega si bolestan, samo
znam koliko si bolestan. A bolestan si mnogo, premnogo!
KOSTA: Da nisam lud, možda?! A?!
JULKA: Ne znam.
KOSTA: Doktore, jesam li ja lud?
DOKTOR: Vi ste pijani! Odvratno pijani! Odvratno!
KOSTA: A znate li zašto sam „odvratno" pijan, gospodine doktore?
DOKTOR: Zato što ste alkoholičar, druže!
KOSTA: A znate li zašto sam alkoholičar?
DOKTOR: Znao bih kada biste pristali da se lečite.
KOSTA: Nema potrebe da se lečim, tu leka nema. Alkoholičar sam zato što
nemam dece. Što sam sam ko pseto...
JULKA: Ne laži!
KOSTA: Ko laže?!
JULKA: Ti lažeš! Sad si se setio dece!
KOSTA: Ko laže, majku li ti jebem!
Udari je i Julka padne pridržavajući se za štake. Rajna vrisnu kao da je nju
udario. Doktor je čvrsto zagrli. Vasilije okrete i obori glavu.
VASILIJE: Nemoj, sine.
KOSTA: Ja lažem! Misliš da sam za ludnicu! Ko moj otac! Nećeš s ludakom
decu! Ubiću te, majku li ti jebem!
Iz kuće istrča Milan. Zgrabi brata, povuče ga i udalji od prestravljene žene.
KOSTA: Ubiću je! Ubiću je! Pusti me! Milane! Pusti me!
Iz kuće je izašla i Ruža. Pomaže nesrećnoj Julki da ustane. Milan pusti brata, ali
mu se ispreči na putu prema ženi.
MILAN: Moraćeš prvo mene da ubiješ.
KOSTA: Beži! Ubiću je!
MILAN: Prvo mene.
KOSTA: Beži! Milane!
Kosta odgurnu brata, ali mu on ponovo prepreči put.
MILAN: Prvo mene!
Izludeo od pića i besa, mahniti čovek udari brata po licu. Milan ga pogleda,
nadlanicom obrisa usne i mirno reče.
MILAN: Gubi se.
Kosta htede da ga zagrli, ali se Milan povuče i ponovi.
MILAN: Gubi se.
KOSTA: Oprosti...
Osvrće se očekujući bilo kakvu pomoć. Svi ga ćuteći, prezrivo posmatraju.
Lelujavim korakom priñe ocu, pogleda ga, kleče, iz cepa izvadi pištolj, pruži mu
ga i sasvim tiho zamoli.
KOSTA: Ubij me, oče. Ko Boga te molim, ubij me. Ti si me ludog stvorio, ti me
ludog i ubij. Ne mogu više da se mučim, pomozi mi... molim te... ko Boga...
Starac uzima pištolj i posmatra sina koji mu se skupio kraj nogu. Stavi pištolj u
džep, saže se, prigrli ga i podiže. Kosta mu se zaplaka na ramenu.
KOSTA: Ubij me... ne mogu više...
VASILIJE: Milane.
MILAN: Molim, oče?
VASILIJE: Doñi.
Čovek poslušno prilazi. Otac ga pogleda i reče zapovedno.
VASILIJE: Oprosti mu.
MILAN: Ne mogu.
VASILIJE: Oprosti mu, sine.
MILAN: Ne mogu.
VASILIJE: Možeš! Moraš! Brat ti je! Meni ne moraš, možda ti i nisam otac, ali
njemu moraš! Ti nemaš nikoga na ovom svetu osim njega! Hoću na miru da
odem! Oprosti mu! Milane!
KOSTA: Oprosti mi...
Vasilije ih posmatra, a onda poñe prema kućnim vratima.
VASILIJE: Doktore, pozvaću taksi.
Rajna histerično povika, otimajući se od doktora.
RAJNA: Ko će nju zamoliti za oproštaj?! Vasilije, čuješ li me?!
Starac ulazi u kuću. Doktor pokušava da odvede izludelu ženu do kapije.
Odlazeći, ona se otima.
RAJNA: Ko će nju zamoliti za oproštaj?! Ko će nju zamoliti?! Ko će nju
zamoliti?!
DOKTOR: Idemo, Rajna. Idemo!
Iz kuće izlazi Neven. Prilazi ocu uznemiren, uplašen.
NEVEN: Zovu te iz pozorišta. Neki glumac se ubio.
MILAN: Glumac?
NEVEN: U nekoj predstavi. Na sceni.
I dok je dečak saopštavao poruku iz pozorišta, iz kuće odjeknu pucanj. Za
trenutak se svi smiriše. Rajna baci kofere, vrisnu i potrča prema kući.
RAJNA: Vaso! Vasilije! Vaso!
I Milan ulete za njom u kuću. Kosta je potrčao, zateturao se i pao preko kofera.
Mučeći se da ustane, svikao na poniženja, kroz plač ponavlja.
KOSTA: Oče... Oče... Oče...
I po ko zna koji put prilazi mu Julka, pruža ruku, pomaže da se pridigne. Uvodi
ga u kuću. Doktor u prolazu zamoli Ružu.
DOKTOR: Gospoño, molim vas, neka mali ne ulazi.
RUŽA: Znam, doktore. Ni mene nisu uvodili kad mi se otac ubio.
I doktor ulazi u kuću. Na sredini dvorišta ostaju Neven i majka. Ćuteći
posmatraju prozor i uznemirene, uskomešane senke iza zavese. Iz kuće dopiru
povici i Rajnin plač.
NEVEN: Zašto se ubio?
RUŽA: Bio je bolestan.
Sa treskom se otvoriše kućna vrata i na pragu se pojavi nasmejani Vasilije. Za
njim ide uplašena, uplakana Rajna. Za Rajnom doktor i uspaničeni sinovi.
KOSTA: Ćale! Ćale! Skratio si nam deset godina života!
RAJNA: Vaso! Vaso!
VASILIJE: Pa nisam ja lud da se ubijem! Nisam lud! Što ste se uplašili! Vi me
stvarno volite!
RAJNA: Mogla sam da umrem, Vaso! Vaso, Vaso!
VASILIJE: I moji sinovi me vole! Jesi videla, Rajna, kako su provalili vrata
kupatila?! Kao lavovi! Samo ona nije ušla u kuću. Samo je njoj bilo svejedno da
li sam živ.
DOKTOR: Idemo, Vasilije. Idemo!
VASILIJE: Idemo, doktore! Ima ona svoj krst! Svakog dana će me se setiti
hiljadu puta! Svakog dana! A mene moji sinovi vole!
Rajna uzima svoje kofere, a doktor izvodi starca koji bi još nešto neprijatno
rekao. Milan u prolazu govori skamenjenoj ženi.
MILAN: Idem do pozorišta. Idem da vidim šta je bilo!
KOSTA: Sve ćemo vas odvesti ja i Julka!
Napuštaju dvorište; odlaze kao teško nevreme. Za sobom ostavljaju neprijatnu
mučnu tišinu... Ruža zagrli sina, ali se dečak izmače, pogleda je i ledenim
glasom upita.
NEVEN: Ko sam ja?
Majka je zbunjena pitanjem, glasom i pogledom.
RUŽA: Ko si ti?
NEVEN: Da. Ko sam ja?
Ruža htede da ga zagrli, ali se on udalji i ponovo upita, glasnije i odlučnije.
NEVEN: Ko sam ja? Čiji sam ja? Ko sam ja?
RUŽA: Nevene, sine, šta ti je? Šta me to pitaš?
NEVEN: Hoću da znam ko sam? Reci mi: ko sam ja?
Majka ga posmatra skamenjena, ubledela, očiju širom otvorenih i ruku spletenih
na grudima.
RUŽA: Nevene, sine...
NEVEN: Čiji sam ja? Ko sam ja?
RUŽA: Nevene...
NEVEN: Ne laži me, molim te! Reci mi ko sam ja? Ko sam ja? Ko sam ja?
Dečak ponavlja pitanje, prilazi drvetu seda na ljuljašku, stavlja slušalice na uši,
uključuje vokmen „isključivši" sva dalja pitanja majke. Ruža ga posmatra, nešto
mu priča, ali je on više ne čuje. Ljulja se, glave oborene i lica skrivenog šakama.
Elvis mu peva jednu od svojih nežnih pesama. Majka priča, nemoćno širi ruke i
plače. Na dečakovoj crnoj jakni povremeno blesne odsjaj s nekog Vasilijevog
ordena.
