Dusan Baranin - Hajduk Veljko lat.pdf

8/16/2019 Dusan Baranin - Hajduk Veljko lat.pdf

1/352


2/352

2

DUŠAN BARANIN

HAJDUK VELJKO

By


3/352

3

Glavu dajem, Krajinu ne dajem!


4/352

4

PRVI DEO


5/352

5

I

— Harambašo, skinuću i zvezdu s neba, ali me ne šalji na zimovnikda čuvam seljacima goveda za koru hleba! — usprotivio se razdraženoHajduk Veljko Stanoju Glavašu kad je ovaj o Mitrovdanu 1803. godineraspoređivao hajduke na zimovnik.

— Da nisi Veljko, ovog bih te časa razoružao i oterao iz čete. Dobroznam tvoju hrabrost, pa ti ovog puta opraštam. Nego, slušaj. Zima je napragu, a potere se umnožile. Ništa mi drugo ne ostaje već da vaspošaljem na zimovnik kod sigurnih ljudi. Ti ćeš kod kneza Milana uDubonu. Selo je sputno, a kneževa kuća uz šumu. Turci tamo retkozalaze.

— Harambašo, ako Turci upadnu u selo i otpočnu sa nasiljem, nećumoći da otrpim — odgovori mu Veljko.

Stanoje se nasmeši, a teški crni brk mu zaigra. — Tebi to i odgovara. Samo da znaš, Milan je pametan čovek.

Umeće da te obuzda. S tobom ide i arhimandrit Jevtimije. Istina, ništanije manje ćudljiv, ali je dovoljno promućuran da ipak zna kad šta trebačiniti.

— Hristovih mi rana, ja ne razumem zbog čega se ti buniš, Veljko — šeretski uzviknu Jevtimije. — Dubona je hajdučko selo. Smederevskimuselim već godinama ne sme da zaviri u njega. Janičari ga obilaze kaoda je okuženo. To mi je pričao knez Đuša Vulićević. Kad god je postojalaopasnost od Turaka, on se sklanjao u Dubonu. Ljudi su gostoprimljivi.Rakije, vina, hleba i mesa imaćemo dovoljno. Žene su im lepe, a nisu

škrte. Da nisam postrižen, dušu i srce bih tamo zimus nasladio.Jevtimije nije, uistinu, bio nikakav arhimandrit nego pohajdučeniđakon, a harambaša ga je prozvao arhimandritom.

— Dobro je što si obrijao bradu da njome ljude ne obmanjuješ. Ali,unapred moram da upozorim sve vas koji idete na zimovnik. Vreme jeteže nego ikad dosad. Nasilje je prevazišlo granice strpljenja. Bojim se,dahije mogu u toku zime da se odluče na još veće zlo. U tom slučajumože se svašta desiti. Zato stalno osluškujte, motrite šta se radi i buditespremni. Seljacima ne dirajte u žene. Hajdučko ime niko ne sme da

okalja. — Svetoga mi Sisoja, ne mogu da te razumem, Stanoje! — uzviknu


6/352

6

Jevtimije. — Hajdukuješ. Glava ti u torbi. Žena je upola đavo, ali kakav biživot bez nje bio? A ti, kao kakav zatucan kaluđer, samo čitaš predike.Lep si, snažan, pametan i junak. Nikad te ne videh da se osmehnešnekoj ženi. Kad te sretnu, neveste obaraju oči i cupkaju u mestu

nožicama, a ti ni da ih pogledaš. Samo, treba da znaš: ni bog nijepravedan koliko treba. Nekome dadne sve, a mene ostavi zrikava ipodari mi šačicu pameti. Ali pošto sa mnom ide Veljko, nadam se da ćeuz vuka i lisica omastiti brkove.

Mlado suvonjavo Veljkovo lice planu rumenilom. Glavaš ga jegledao toplo, gotovo roditeljski. Odmah se dalo zapaziti da ga zaista voli,iako je s plahovitim i neobuzdanim mladićem imao dosta muke.

Stanoje ustade i reče: — Svako zna svoj raspored, i u toku noći treba da se prebacite do

jataka. Sada prilazite redom da se oprostimo i kao braća izljubimo. Kozna šta koga čeka preko zime.

Hajduci su redom prilazili harambašinoj ruci. Stanoje je svakogaljubio u čelo.

— Srećan ti put!Kad mu je prišao Veljko, Stanoje ga poljubi i zagrli. — Pripazi se, sokole! Uskoro će biti boja i megdana da iskališ dušu

do mile volje...


7/352

7

II

Pošto su se hajduci rastali od drugova i harambaše, Veljko iJevtimije izabraše pogodno mesto da osmatraju smederevski drum i datu sačekaju noć. Sedoše da ispuše po lulu duvana.

— Ja bih malko dremnuo, a ti pazi da nas ko ne iznenadi — rečeJevtimije i navuče ćurak na glavu. Pošto je glavu namestio na hrastovežile, on ubrzo zahrka.

Jesenji dan bio je mutan, a šuma puna neprijatne hladnoće i tišine.Uvelo hrastovo lišće žalosno je šumilo, a nebom su se preganjali crnigusti oblaci. Nigde glasa ni java. U prvi mah Veljku bi neugodno. Život jezabavan u četi među hajducima, a vreme brzo prolazi. Uvek se u družininađe kakvo spadalo, pričalo i veseljak, a onda je lako zametnuti šalu.Prohujalo leto bilo je ispunjeno zasedama koje su hajduci pravilinasilnicima, kao i krvavim okršajima sa turskim poterama. Borbe iodmazde bile su toliko česte da Stanojeva četa nije nikada mogla ni tri

dana mirovati na mestu.Jevtimije reži u snu kao kurjak, pomisli Veljko, i zaokruži pogledom

oko sebe, a zatim osmotri drum. Međutim, na njemu nije bilo žive duše.Uterali smo strah u kosti janičarima, zaključi Veljko, i poče da se priseća.Nekako drugi ili treći dan po Đur đevdanu, Stanoje Glavaš primio ga je učetu zajedno s Jevtimijem. Mesec i više dana nije novajlijama davaonikakav zadatak. Privikavao ih je na disciplinu i hajdučki način života.Čuvali su stražu skoro svake večeri, donosili vodu, pripravljali jelo.Navikavali se na hajdučku družinu, šale i zadirkivanja. Tek posle mesec i

više dana, harambaša je odlučio da ih proveri.Četa je boravila u Juhoru. Vrebala je na carigradskom drumudahijski karavan, koji je trebalo iz Niša da donese odmetnicima čohu,svilu, kafu i mirođije. U isto vreme, četa je trebalo da sa one straneMorave, u selu Grabovcu, ubije subašu Adema Gaćajliju, Vučitrnca, sinabegovskog seiza i sluškinje. Adem je odrastao u štali među slugama,konjima i kerovima, od kojih je otimao hranu i kosti bačene s begovsketrpeze, jer mu je majka umrla kad je imao tri godine, a otac, pijandura,nije se uopšte brinuo za dete. Kad je navršio deset godina, Adem je

prešao kod Mitra Prizrenca da bi naučio puškarski zanat. Pošto jepostao kalfa, odlutao je s kiridžijama najpre do Soluna, zatim do


8/352

8

Carigrada i Jedrena, menjajući gazde. Posle svištovskog mira, kad jeMustafa-paša proterao janičare iz Srbije, Adem se u Skoplju upoznao sastarim janičarom Jusufom; ovaj ga je odmamio u krdžalije kod AlijeGušanca.

Adem je s krdžalijama za tri godine prokrstario celu Makedoniju iBugarsku. Navikao se na pljačku i nasilje, veseo život i podvige. Otresaose i verskih zabluda, jer su krdžalije bile avanturisti raznih vera inarodnosti: Turci, Bugari, Grci, Arnauti, poneki Srbin i Makedonac. Živelisu zajedno, jer su ih vezivali Gušančeva hrabrost, avanture i pljačka.Gušanca su najčešće unajmljivali carski odmetnici da vojuje za njihovračun. Kad toga nije bilo, on je upadao sa krdžalijama u gradove, uzimaoucenu od trgovaca; u gradu bi provodio zimu, a preko leta merkao novežrtve za plen. Za te tri godine promućurni Adem Gaćajlija nabio je ćemer

dukatima, pridobio za sebe nekoliko mladića Arnauta, odvojio se odGušanca i počeo da presreće trgovačke karavane, da uzima ucenu i da

pljačka sela. Tako je dolutao do Grabovca na Moravi, koji je pripadaoleskovačkom pašaluku.

Kroz Grabovac je vodio karavanski put od Leskovca za Paraćin iJagodinu, a odatle preko Kragujevca za Beograd. Smiren život podMustafa-pašom učinio je da se u Srbiji počne sve više razvijati trgovina i jačati promet sa Skopljem, Solunom i Carigradom. Adem je to iskoristio;sit lutanja i nesigurnog života, prionuo je na posao i u Grabovcu na obaliMorave podigao konak. Zatim se proglasio za čitluk-sahibiju, poručivšispahiji u Beogradu da zaboravi na svoj dotadašnji posed. Uz konak jepodigao magaze, ambare i štale. Sve je to opasao tvrdom ogradom odcigala i naboja. Za ortaka je pridobio zakupnika hana i skela, Nauma,Grka iz Soluna, koji se bavio trgovinom stoke i nabavkom robe. Naum jebio debeo čovek četrdesetih godina, veoma bogat, a imao je mladuženu.

Jedne noći u hanu kod Nauma zakonačiše dva nepoznata Tur čina.Zatražili su piće i večeru, a zatim su naredili Naumu da dovede ženu.Kad se Naum usprotivio, potegli su kubure i ubili ga. Adem se posle toga

našao pri ruci mladoj udovici. Preuzeo je od nje skele i han, a nju preveokod sebe u konak. Svi u Grabovcu znali su da je Naumovo ubistvonamestio Adem-baša. Skele, han i porez koji je Gaćajlija nametnuotrgovcima, donosili su mu ogromne prihode. Ipak je uspevao da zadržiizvesnu meru i da ne preceni svoju snagu. Grabovčane je smatraosvojim ljudima, pa od njih nije uzimao ništa više osim onoga što su iranije davali spahiji, s tim što ni to nije uzimao od siromaha, udovica iostarelih kmetova. Posebno se bio sprijateljio s grabovačkim knezomNikolom, umnim i hrabrim čovekom, koji je inače trgovao stokom. Svake

godine Nikola je terao za Solun po nekoliko hiljada ovaca u ortakluku sAdemom. Dobitak su delili napola. Tako je u miru sticao Adem Gaćajlija


9/352

9

sve dok Srbijom ne zavladaše dahije. U početku je osuđivao janičarskiteror i divljanja, govoreći knezu Nikoli:

— Bez mere su i ludi su. Guzice će im pojesti glave. — S vlašću je, aga, kao i s pićem. Najteže je ispiti prvu čašu.

Docnije, što čovek više pije sve više gubi pamet. U vlasti ljudi obnevide,pa im se i more čini do kolena. Ali ljudska sila je ko rosa pred suncem:čini se da nikad neće proći, ali tek što se ljudi na nju priviknu, iskrsnenešto neočekivano i — silnika nema. Zapamti, aga, svaka ptica imasvoga kopca.

— Jest, vala — odgovori zamišljeno Adem-baša.Međutim, primer janičarskog nasilja brzo je zaveo i njega.

Nesiguran život u Srbiji smanjio je trgovačke poslove; skele i han sve sumanje donosili prihoda. Ne zazirući više od vlasti, Adem je počeo svečeš

će da odlazi u Jagodinu na pijanke i teferi

če. Tamo se sprijateljio sabašama i janičarima. Po njihovom primeru prisvojio je sva okolna sela i,

kao i janičari, počeo nametati velike dažbine, globe i kuluke. Docnije jeuveo svadbarinu i pravo prve bračne noći. Ni u čemu nije hteo dazaostane iza drugih baša. Proglasio se kabadahijom nad celim krajem sdesne strane Morave. Uzalud je knez Nikola pokušavao da ga urazumi.

— Čuješ, vlaše — odgovarao je Adem knezu Nikoli — svakome uživotu Alah pruži njegovih pet dekika da radi šta hoće. Ako ih ne iskoristikako valja, hajvan je. Videćeš da nisam mekši od ostalih baša, i zato ćemi od sada i Grabovčani davati što i ostali kmetovi. Ti ćeš mi prvi zaBajram poslati po čabar sira i masla, dvoje jagnjadi, ćup meda, kao isnahu Spaseniju da provede tri noći sa mnom.

— Kad je Bajram, aga? — upita Nikola. — U treći petak od ovoga. A sada — sikter! Ako mi još ikad pokušaš

davati savet, nabiću te na kolac i ispeći ko jarca.Šta je drugo ostalo knezu Nikoli sem da odmah potraži Stanoja

Glavaša i da s hajducima pripremi smaknuće Adema Gaćajlije.Lepi Steva, kako su u četi zvali jednog hajduka, uzeo je za napad

na Ademov konak deset hajduka; poveo je i Veljka i Jevtimija da ih

očvrsne za borbu. Prevezli su se u zoru čamcem preko Morave i prikrili ušumi više konaka. Pred noć se naoblačilo i grunula je kiša. Vetar i kišabesneli su do kasno u noć. Kad se nevreme smirilo, spustila se crnatama.

Steva je izvršio raspored, pa su prišli avliji. Preko zida su bacilikomade mesa koje je prethodno ceo dan držano u rastvoru šapa daotruju psa. Pritajeno su čekali dok se smirilo režanje. Zatim je Veljko prvipreskočio zid i otvorio kapiju. Iznenadnim napadom najpre su u odžaklijirazoružali i svezali Ademovu pratnju, a zatim su provalili u haremsku

sobu. Osećala se na žensku put, znoj i mošus, ustajao vazduh i loj. Poceloj sobi bili su razastrti dušeci na kojima je ležalo desetak žena a


10/352

10

među njima — razgaćen Adem-paša. Kad je Lepi Steva osvetlio sobufenjerom, Adem se trgao, skočio na noge i zapitao:

— Šta se dogodilo? — Mnogo štošta, moj dragi aga — odgovori mu Jevtimije, držeći ga

na oku s kuburom u ruci. — Ko ste vi, more? — viknu ljutito Adem. — Nezvani musafiri, čestiti aga — odgovori mu sa smeškom Lepi

Steva. — A, a! Hajduci! Suljo, Omere, Mujo! — Ne uzrujavaj se, aga! Sva su tvoja paščad povezana!Adem je za trenutak radoznalo gledao hajduke. Zatim je zaustavio

pogled na Veljku, koji je stajao oslonjen leđima o direk vrata. Neštosvetlo kao munja zaigra u njegovim zenicama i, pre nego što se iko tome

mogao nadati, on se vuč jim skokom baci na Veljka i iz silava mu istržehandžar. Isto tako brzo odskoči nazad i ratoborno se raskorači:

— Kurvinska đaurska sorto, mislili ste da me lupeški bez zameneubijete!

Međutim, istog časa planu Veljkova kubura. Sindžirlije su napravileveliku ranu na Ademovim grudima, iz koje je šiknuo mlaz crne, gustekrvi. Polunage žene izbezumljeno počeše da viču i zapomažu. Ademispusti handžar, zaljulja se, sevnu očima, zatim napravi korak premaVeljku i sruči se.

— Prestanite da se derete, kuje! Pokrijte bolje golotinju, mrcine jedne — ljutito viknu na žene Lepi Steva.

Žene su odmah zaćutale i brzo počele da navlače na sebe odeću,samo se Grkinja, lica izbezumljenog od bola, privukla na kolenima doumirućeg Adema, podigla na ruke njegovu glavu, ljubila je i kukala.

— Uklonite od mrtvaca tu kuju — zapovedi Lepi Steva.Žene su s grdnom mukom odvukle Grkinju u ćošak i navukle joj

nekakvu košulju. Zatim ih je Jevtimije sve u čoporu poterao napolje. LepiSteva je s hajducima brzo obio sanduke, uzeo novac, odelo i oružje, azatim naredio da se iz konaka izbaci pokućstvo, posuđe i ostale stvari.

Potom je svojom rukom zapalio han. Pošto su iz štala isterali stoku ikonje, hajduci su i njih zapalili, a zatim svezane Turke izveli na obaluMorave i povešali po drveću. Veljko je zbunjeno gledao šta se radi.Jevtimija nije video sve dok nisu seli u čamac da se prevezu natragpreko Morave.

Tek posle mesec dana, kad su se sprijateljili, Jevtimije mu jeispričao kako je utešio Grkinju. Samo ga je zakleo glavom i životom dato kome od hajduka ne kaže, jer je zbog takvih stvari Stanoje terao izčete.


11/352

11

III

Veljkov pogled se za trenutak zadržao na licu, u san utonulogJevtimija. Kakva rugoba, a koliko plemenita i hrabra duša, pomislio je izagledao se u daljinu prema istoku. Beskrajne šume i bregovi budili sudaleka sećanja. Preko tih brda i šuma u sumornoj jesenjoj sumaglicinalazili su se njegovo rodno selo Lenovac i zavičajna Crna Reka. Tamo je sve započelo. Iznenada mu pade na um jedna misao koju je čuo odJevtimija: u prvim danima svoga detinjstva čovek skupi i ponese sve onoza čime će posle juriti celoga života. Misao se prenese na oca Petra,čoveka pedesetih godina, koga su Turci zvali Sirenjar jer je hiljadio ovcena bačijama. Dostojanstven, obučen u čohu, na besnom konju, otac jeuvek imao u pratnji dvojicu slugu. Kućom i decom malo se bavio,prepuštajući tu brigu Veljkovoj majci Petriji, tihoj ženici srednjeg rasta,gospodstvenog izgleda, uvek nasmejanoj. Njene oči zračile su velikomljubavlju. Uz oca i majku video je braću Milutina i Miljka, kao i sestru

Dudu, tamnoputu lepoticu.Sećao se i kuće na bregu. Okolo kuće su bili ambari, vajati, štale i

magaze, a ispod kuće — široka senokosna dolina. Iznad sela na svestrane planinski vrhovi, šume i modro nebo. Stada ovaca prekrivajuproplanke kao sneg; oko njih su čobani sa tornim psima. Na pašnjaku jeergela konja i krdo goveda. Čuje se zvon čaktara, dovikivanje planinki nastrugama, rika bikova, rzanje pastuva, pesma devojaka, svirka dvojnica iduduka, lavež pasa. Stotine raznih glasova i zvukova. Kroz doline bučepotoci. Livade su pune cveća, trave i mirisa. Iznad šuma kruže orlovi,

grakću vrane i gavrani. Sve je to čudan neki, šarolik i divan svet. Auveče, kad se sve smiri i oko ognja okupi porodica, sluge, čobani,devojke i planinke, čobanbaša Ilija uzima gusle i uz njih peva o caruDušanu, kosovskom boju ili o hajducima i uskocima. Kad ga uspavljuje,majka mu priča o vilama, čarobnicama ili lukavom Eri koji uvek i svudanadmudruje Turke. Sav taj stvarni i izmišljeni svet mešao se uuzbudljivoj i živoj dečakovoj mašti, zanosio ga, postajao njetov svet, deoživota i želja.

Što je Veljko više rastao i saznavao, život je postajao sve

zamršeniji, privlačniji i raznovrsniji. Sve su ga manje zanimali kuća,majčine priče i Miljkovo kenjkanje, a sve je više voleo igru s dečacima,


12/352

12

odlaske na bačiju s čobanima i jurnjave po šumama. Tu je mogao da jaše besne konje, s čobanima i psima da juri vukove, da gazi potoke, loviribu, pretražuje šumske čestare, otkriva loge zverinja i ptič je nasade.Život čobana i momaka, usko vezan sa životom stoke, u divljem okviru

šume i planine, tekao je silovito i neobuzdano. Svake letnje večerimomci su sedeli s devojkama, pevali i grlili se. Vrisak, razuzdan smeh,šale i doskočice. Planinu obliva mesečina, laju psi, a oko torova goreognjevi. Tu se ovce jagnje, krave tele, kobile ždrebe i kuje štene. Ušumama se koti zverinje. Žene rađaju decu. Sve se plodi, život buja...

Ali već u svojoj dvanaestoj godini Veljko je shvatio da izvan togasveta, tako primamljivog i lepog, postoji i svet rugoba, nasilja i nepravde.Nešto što ugrožava sve što je čoveku drago. A to od čega svi zaziru,strepe i boje se, dolazilo je od Turaka. Oni su se često pojavljivali na

bačijama.

Čim bi neko od

čobana opazio da dolaze, odmah bi nastalauzbuna i sve mlade žene i devojke bežale su u šumu da se sakriju.

Čobani i momci brzo bi izmenili izraz lica i ponašanje. Čobanbaša Ilija,koga su svi slušali, izlazio je pred Turke, skidao šubaru, temenao, a nalicu mu se javljao pokoran osmeh. Turci su na bačiju uvek dolazili nakonjima. Bili su obučeni u odela od zelene čohe sa zlatnim ili srebrnimgajtanima. U žutim silacima od safijana, potpasanim svilenim šalovimasvetlih boja, nosili su kubure i handžare, a preko krila duge šišane.Poneki je čak imao i krivu sablju o pasu. Uvek su nastupali bahato.

U Veljkovom sećanju naročito je živa slika subaše Idriza. Bio je tovisok čovek, koščatog lica, buljavih zelenih očiju i usukanih, riđih br čina.Ispod dolame je nosio zlatom optočen fermen i razdrljenu košulju.Dolazio je na belom, dobro uhranjenom konju, uvek namršten, u pratnjidvojice momaka, koji su za njim kaskali po planinama. Još dok je subašaIdriz prilazio bačiji, čobanbaša Ilija je naređivao da se u hladnjak iznesućilim i jastuci, čibuk i duvan na srebrnoj tablji, pljoska rakije i sahan sira;ako sofra ne bi bila postavljena pre njegova sjahivanja, Idriz je vikao ikao globu uzimao čabar sira, masla i ćup meda. Kad sofru zateknepostavljenu, savlađivao je u sebi žestoki gnev i govorio:

— Eto, rajo, kako treba dočekivati agu i carskog sina! Utuvi to, Ilija, jednom zauvek. Vi ste naše roblje. Alah i padišah su nama dali pravo daradimo s vama što god nam je volja.

— Bog je visoko, a car daleko, aga, ali su im ruke dostižne. Bojimse da ti sila jednom ne udari na nos — odgovarao je mirno čobanbaša.

— Da mi Petar nije ahbab, i da nisi jednom nogom u grobu, dao bih ja tebi tvoga boga i cara. Znaš li, grdan ne bio, da nema te lude glavekojoj se batinom kroz stražnjicu ne može pokornost uterati. Ti, babo,kuvaj cicvaru, a ti ćeš me, matora konjino, služiti rakijom.

Čobanbaša je služio agu. Za to vreme agini momci su ulazili umlečar, jeli sir, srkali mleko i svađali se s planinkama.


13/352

13

Što je vreme više odmicalo i Pazvan-Oglu se više utvr đivao i snažiou Vidinu, Idriz je postajao sve nasrtljiviji. Sve je više zanovetao, zamerao jelu, dvorenju i tražio više da ponese. Posmatrao je čobane sumnjičavo,odbijajući iz čibuka guste dimove. Čobanbašu je nagonio da ga dvori

stojeći. Baba Mara, najstarija planinka, dometala mu je u sahan sir isaće meda. Skriveni, Veljko i dečaci su virili, motreći s mržnjom na svakiTur činov pokret. Jednom se Idriz toliko izbezobrazio da je odgurnuočašu s rakijom i dreknuo:

— Sklanjaj mi se, baba, sa očiju! Ne mogu više da te gledam takorugobnu. Neka dođe Duda i devojke da me dvore.

— Nisu za tebe devojke. Ne bih branila da te podvore, ali suvragulje otišle s momcima u šumu.

— Ne laj, baba! Carski sam sin i hoću da me dvori Duda.

— Carski sinovi se ne skitaraju po bačijama. Gladov si, jadove.Jedi, pa se tornjaj, jer nemam vremena da s tobom preglabam. Duda je

kćer Petra Sirenjara kome i carski muselimi počast odaju. Treba da znašda mrak ponekad pojede i besnu kobilu — odrubi mu baba Mara.

— Jezik ti se ogubao, skorpijo. Neka je Petar Sirenjar, za mene jerajetin kao svi Srbi. Treba da mu je dika i ponos što želim da mu budemzet.

— Muči, jadove! Ni Pazvandžija, koji ne zarezuje ni cara ni vezira,ne bi Petru Sirenjaru činio time čast a kamoli ti, bosanski goljo i muftaškoji nosi praznu guzicu po svetu. Samo čuj! Nije ovo Bosna ni njenirajetini što svakoj fukari temenaju. Ovde je gunj za Turke kraće krojen.

Idriz se posle baba-Marinih reči snuždio.Mnogo je jeo i pio. Sumnjičavo je zagledao planinke, uzimao sir,

maslo, med i — pre noći odmaglio.To se dešavalo baš nekako u vreme kad se Pazvan-Oglu nosio

mišlju da uz janičarsku pomoć osvoji beogradski pašaluk i svrgneMustafa-pašu, koji je ostao veran caru i reformama i, u nedostatkusnage, dozvolio Srbima da se naoružaju. Sa srpskom vojskom, koju suvodili Stanko Harambašić i Aleksa Nenadović, Mustafa-paša je suzbio

janičare i Pazvandžiju. Ali, za to je platio Petar Sirenjar. Razbijeni janičari upali su jednog dana na bačiju, opljačkali sve što im je palo šakai oterali pet stotina ovaca. Veljko je toga dana prvi put video ocazamišljenog. Tužno je posmatrao prazne torove.

— Psi a ne ljudi. Što su jeli i ovce oterali, mogu da razumem, ali štosu razbijali i prosipali, ne ide mi u glavu. Dabogda im sve to na grdnerane izlazilo! — kleo je otac, a lice mu se trzalo i gr čilo.

Od tada je Petar stalno išao oborene glave kao da nešto smišlja, amajka je postala uplašena i stalno od nečeg prezala. Dve nedelje posle

toga događaja dojurio je na konju glasnik iz Vidina od Pazvandžije. Nijesjahao, nego onako s konja reče:


14/352

14

— Pazvan-Oglu, moj gospodar, poslao ti je sto kesa za namiru štetekoju su ti načinili njegovi ljudi. On se obračunava sa Mustafa-pašom, azaštitnik je Srba koji su mirna raja dok su pod skutom.

— Odjaši, Tur čine, da popiješ kafu i rakiju. Petar Sirenjar ima još

toliko da musafira dočeka i ugosti po božjem i našem običaju. Sto kesaneću da primim. Štetu i ršum koji su mi pričinjeni, ni pet stotina kesa nebi platilo.

Tur čin je sjahao, popio kafu i posle ručao. Pri polasku, stavio jenovac na trpezu.

— Ja novac ne smem vratiti. Tvoje je da ga u vodu baciš ilislepcima podeliš — doviknuo je i uzjahao konja.

— Kaži Pazvandžiji, živ i pošten bio, da sam mislio kako mi podnjegovom zaštitom niko ni na senku neće smeti da stane. Pošto nije

tako, moraću da selim i da tražim

čvrš

ću i sigurniju vlast.I stvarno, otac je u jesen sve preostale jalove brave prodao; zazimio

je samo trista ovaca, desetak krava, volove, dva jahaća i tri tovarnakonja, ali je zadržao sve čobane, sluge i njihovu čeljad na zimovniku.Postao je još ćutljiviji. Sve je češće odlazio poslovima do Zaječara iNegotina. Međutim, u proleće je ponovo kupio dve stotine muzenihovaca i obnovio bačiju i torove. Za tri godine sve se vratilo: imao je kao iranije hiljadu ovaca i krdo goveda, što je rikom i bukom zaglušivaloplaninu. Ovce su se širile na pašnjacima i ponovo se čula pesma idevojački smeh. Ali, otac se nije razvedravao, a majka je sa zebnjom istrahom posmatrala Dudu, koja se sve više zaodevala snagom ilepotom.


15/352

15

IV

Veljko je stasao u momčića od šesnaest godina. Zbog nečega štose budilo u njemu, osećao se uznemirenim, nigde mesta na kome bi seskrasio. Postajao je prgav i lako uvredljiv. Često bi uzjahivao konja, zapas metao kuburicu i jurio vukove po šumi. Hrvao se s čobanima ivršnjacima. Gađao metu iz puške, bacao kamena s ramena, nadmetaose u seči handžarom. Čobanbaša Ilija, mada već u poodmaklimgodinama, počeo je da ga vodi sa sobom u lov na medvede i divljeveprove. Učio ga je kako se protivnikov handžar odbija i odmah potomzadaje smrtonosan udarac. Čak je uz Iliju u dva maha sačekao divljegvepra, gde svaki promašaj donosi sigurnu smrt, jer handžar u obračunus veprom retko pomaže. Od čobanbaše je naučio kako se pogađa orao uletu i savlađuje ćud besnih pastuva. Voleo je starca zbog pesme igusala, zanimljivih priča i mržnje prema Turcima. Ali više od svih voleo jesestru Dudu. Ona mu je po plahovitosti, bistrini i smelosti bila bliža od

Milutina, koji je želeo da u svemu bude kao on.Za poslednjih nekoliko godina Duda je naglo porasla, razvila se i

uobličila. Snažne mlade grudi nadimale su joj jelek, a oči bacalesvetlucave varnice. Smeh joj je zvečao kao dukati po trpezi. Ko god jeprvi put ugleda, zapanjeno stane, zanemi i ne ume da skine pogled sanje. Ako je vesela pa od srca zapeva, sluge zapanjeno stanu, a lica imse žare.

Što je Duda više rasla i dobijala devojačke obline, ujak Paun, lukav imučaljiv seljak, sve ju je podozrivije posmatrao, kivan i namrgođen kao

da u njenoj lepoti vidi opasnost. Jednom je u Veljkovom prisustvu rekaoPetriji: — Gledaj da što pre nađeš Dudi mladoženju. — Još je rano da je udajemo, Paune. Tek je u petnaestoj godini.

Nije je ni sunce ogrejalo kako valja. — Suviše je lepa. U njoj je prokleta Petrovića krv. Bojim se da će se

napraviti zlo oko nje ako je Turci primete. Zar ne vidiš kakva suvremena? Petar od razure nešto raducka s hajducima i nemirnimljudima. A kakav ti je Veljko?

— Šta ti, ujače, imaš protiv mene? — Mnogo mi nešto šuruješ sa Ilijom. Šta taj sve nije radio u životu!


16/352

16

Hajdukovao je do Kočine krajine. Ratovao uz Austrijance protiv Turaka.Od ludosti se nije ni ženio. Hajduk ostaje kao i kurjak. U oko bih sekladio da neće mirno umreti.

Te godine su janičari uspeli da osvoje Beograd. Mustafa-pašu,

tvr đavu i carsku vlast sačuvali su naoružani Srbi. Do Krajine su gonili janičare i Pazvandžijine krdžalije. Imena Stanka Harambašića i AlekseNenadovića pročula su se i izvan beogradskog pašaluka. Svi su osećalida se nešto priprema. Carska vlast slabila je sve više. Pazvandžija jepostajao sve snažniji; osiguravao se na sve strane. Oko njega su seokupili ogolele baše i janičari. Subaša Idriz postao je još mračniji, mnogo je pio i neprestano lutao po bačijama. Počeo je sve otvorenije da nasr ćena žensku čeljad i da iznuđava novac od seljaka. Uz njega su seprivezala još dvojica dolunjalih Bošnjaka: Mujo i Haso. Obojica su jahala

konje, a Idriz im je dao svoje dotrajalečakšire i fermene. Mujo je uzpušku nosio tamburu, udarao u nju i otezao sevdalinke, naročito kad je

bio pijan. Haso je bio nizak, klempav, ćosav, u licu žut kao limun.Obojica su bila već u godinama. Osećali su se srećnim što su našlizavetrinu, da ništa ne rade i da dobro jedu. Mogli su da turkuju i da senabrekuju.

Posle rata s Nemcima i Rusima i po zaključenju mira, a naročitootkako su započele reforme i rasterani janičari, bilo je sve višeodmetnika. Carska vlast je slabila, jer se besposlenjaka i Turaka skitnicaodasvud namnožilo. Oni su ozlojeđeno lutali oko Srbije s nadom da ćeponovo doći do novog rata i da će im se pružiti prilika za pljačku raje,koja se pod Mustafa-pašinom upravom bogatila.

Gde je carska vlast bila još jaka, bosanske gladnice i sejači nasilja inemira gonjeni su bez milosti ili su davljeni noću u tamnicama. Baš zbogtoga, skitači su postajali napast za one krajeve gde je vlast bila labavija.Naročito su zlostavljali mirnu raju, poslovne ljude i spahije, kojima supreotimali posede, a sebe proglašavali čitluk-sahibijama. Idriz je postao jedan od crnorečkih sahibija, ali je bio dovoljno lukav da priznaPazvandžiju za gospodara, mada mu je od skupljenog danka i trećine

slao samo neznatan deo. Drugo je sve prodavao, pretvarao u dukate izašivao u ćemer. Pošto je bio rodom iz Kozluka na Drini, nameravao jeda se vrati u rodno mesto, da kupi zemlju i započne miran život. Ostalomu je još samo da nađe devojku s kojom bi zasnovao porodicu.

Osvanulo je maglovito septembarsko jutro. Petar je već nedeljudana na putu. Muža ovaca bila je potpuno prestala, pa su planinkesređivale preko leta skupljeni sir i maslo, a čobani zalučivali prazove odovaca. Baba Marija je od urde, otpadaka sira i masla, pravila za čobane iplaninke cicvaru, a Ilija je derao šilježe koje je juče naklao vuk. Majka je

u sobi češljala Dudu, koja se spremala da kao i sve devojke učestvujena saboru (sabor je priređivan svake godine na završetku jeseni, kad se


17/352

17

stoka sateruje na zimovnike). Sva mladež skupljala se oko podne da uzpesmu, igru i nadmetanje veselo proslavi čobanski dan. U isto vreme, tusu momci zagledali devojke, a roditelji ugovarali proševine i svadbe.Otkako se pamti, čobanski dan na planini prećutna je svetinja koju su

poštovali čak i Turci. Ni najveći siledžija ili napasnik nije se nikadusuđivao da uznemirava raju na taj dan.Što je jutro jače osvajalo, magla se sve više rasplinjavala i uzdizala,

a u vreme ručka počelo je sunce da progrejava. Negde pred podne,čobani sjaviše ovce i zatvoriše u torove. Napasena stoka morala je topopodne da preleži zatvorena, a torove su čuvali starci i psi. Ručak seobavio brzo; bio je obilan, a spremala se hrana i piće za zajednički obrokna saboru. Čobanbaša Ilija, izbrijan, presvučen, zaogrnut kabanicom, sasilavom u kome su bili smešteni kubura i handžar, sedeo je pred kolibom

u stolovaku, pušio lulu ičekao da se mladež dotera.Veljko je spreman. Obukao je nove čakšire i čohani fermen. Opasao

se šarenom tkanicom, a u silav zadenuo kuburu u srebro okovanu.Trebalo je da učestvuje u trci, skakanju, bacanju kamena s ramena igađanju nišana. Kad su svi bili spremni da krenu — iznenada zalajašepsi kao da su na tor navalili vuci. Ilija se trže, pa kad ugleda Idriza sMujom i Hasom na konjima, ljutito sevnu očima i reče:

— Osilio se balija. Namerno je došao danas da ometa veselje.Veljko je zadrhtao od mržnje i ljutine. Prislonio se uz dovratnik i

ostao tu da stoji, prikrivši kuburu sa strane pod fermen. Idriz je galopom jurio pravo kolibi, a Mujo i Haso su zaostajali iza njega. Veliki torni pasŠarov pratio je Turke lajući. Ostali psi lajali su naokolo i režećiopkoljavali Idriza. Kad je prišao kolibi, Idriz ne sjaha po običaju s konja,nego ljutito pogleda čobanbašu zakrvavljenim očima.

— Matori, smiri te vaške, jer ako mi oštete kojeg konja, pobiću i njihi tebe.

— Vala, Idrize, previše si se osilio. Ovo je čobanski dan i niko nemaprava da uznemirava bačije. Ti pogazi ono što su car i veziri vekovimapoštovali. S r đavom si došao namerom. Psi to osećaju, na

dobronamernika i prijatelja nikad ne nasr ću. — Zar ćeš ti mene učiti redu, vašljiva đaurska glavo? — viknu Idriz,

izvuče iz pasa kuburu i opali iz nje na Šarova, koji se propinjao da sko čina konja.

Pas, pogođen, bolno ciknu. Pokuša da ponovo naleti, ali sestropošta na zemlju. Iz kolibe i vajata pokuljaše čobani i planinke;opkoliše Turke sa svih strana. Šarov je cvileći lipsavao. Ilija se iznenadasmrknu. Guste obrve sučeliše mu se iznad očiju, a oko usta, naizboranoj koži, skupljao mu se gr č.

— Aga, zašto si ovo nedelo učinio? — viknu Veljko i stade predIdriza.


18/352

18

— Sklanjaj mi se s puta, štene, jer ako nateram hata, u crnu zemljuću te sabiti. Ti, Petrija, odmah izvedi Dudu, jer sam došao da je vodimsebi za ženu!

— O, o, znači i time si naumio da se baviš! — uzviknu čobanbaša

Ilija. — Znaš li ti, r đo balijska, da Petar Sirenjar nije svoju kćer podizao ičuvao zato da bi je dao gologuzom Tur činu? — A, a, vidi krmka kako je pustio jezičinu — opsova Idriz i izmahnu

kandžijom da ošine Iliju.Još dok je Idrizova ruka bila u zamahu, planula je Veljkova kubura.

Idrizova ruka naglo klonu. Konj se uplašen prope i svali sa sebe jaha ča.Čobani se brzo obračunaše sa Mujom i Hasom. Kao po prećutnojkomandi, drvenim budžama razbili su im glave.

— Što su tražili, to su i našli — mirno reče Ilija. — A sad brzo,

natovarite ih i krenite kroz šumu na drum, pa odbijte konje Zaječaru.Čekajte samo da vidim imaju li što novca!

U Idrizovom ćemeru našao je pet stotina dukata, a kod Muje i Hasepo deset. Novac i oružje strpao je na gomilu, okrenuo se čobanima irekao:

— Ovo ćemo podeliti. Mladež neka ide na sabor, kao da se ništanije desilo. Sve će biti u redu. Muselim iz Zaječara i Pazvandžija izVidina neće presvisnuti od žalosti za ovim psima.

Petar se vratio drugog dana. Čim je doznao šta se desilo, naredio jeda se haljine, sukno, posuđe i mrs tovare i opreme kroz planinu u Srbijuprema Smederevu. Zatim je sa ujakom Paunom oterao ovce u Zaječar iprodao ih. Za nedelju dana bilo je sve uređeno. Jedne noći, celaporodica krenula je na put. Ujak Paun je rekao Petru:

— Neka Veljko za ovu zimu ostane kod mene. Bar njega dasačuvam ako vi propadnete. U selu niko ne zna da je učestvovao uIdrizovom ubistvu. I da zna, niko neće smeti da pisne. Među Turcima uZaječaru i kroz narod proneo se glas da je Idriza ubio Petko iz Zagrađa.

— Ostaću kod ujaka — pristade Veljko, jer mu se činilo da bi biokukavičluk pobeći iz Crne Reke.

— I ja ostajem kod Pauna — izjavi Ilija. — Star sam i više nisam zalutanje. Džabe neću jesti koru hleba. Kad se središ i negde ostaniš,Petre, doći ću s Veljkom.

Otac, majka, Milutin, Miljko i Duda izljubiše se s Veljkom, Paunom iIlijom, pa krenuše na put.


19/352

19

V

Druge godine po Petrovom odlasku zatražio je Pazvandžija odcrnorečkog kneza da mu se pošalje nekoliko momaka u Vidin začobane. Knez Sofren, lukav i dobro obavešten seljak, znao je zbog čegase Petar odselio i naslućivao je da su u Idrizovom ubistvu učestvovaliVeljko i Ilija. Previše je muke i natezanja imao zbog Petka iz Zagrađa, asve mu se činilo da će Veljko jednog dana krenuti njegovim putem. Daga se ratosilja pre nego što se nešto nemilo dogodi, odredio je Veljka začobana Pazvandžiji u Vidin. Ujak Paun hteo je umesto Veljka da pošaljesvoga sina Stola, ali knez nije dao ni opepeliti.

— Ne određujem ja, Paune, Veljka iz mržnje, nego da ga odavdeuklonim. Turci u Zaječaru prokljuvili su od nekoga da su Idriza, Muju iHasu smakli Ilija i Veljko. Niko neće znati kuda ga šaljem. A čim Veljkoode, ni Ilija se neće ovde obrnuti. Poći će da živi kod Petra. Za Veljka sene brini. I među vukovima bi ostao živ. Ne znam kad ću umreti, ali da će

taj mladić mnogo jada Turcima zadati, budi siguran. Zato je bolje da jena vreme što dalje od Crne Reke...

Veljko se nije protivio da ide u Vidin. Nešto ga je vuklo u svet i međuTurke. Mrzeo ih je, a istovremeno želeo da ih što bolje upozna. Poredtoga, Vidin je bio veliki i bogat grad. Pod vladavinom Pazvan-Oglua,zaštićen od pljačkaša i ucena, stalno je napredovao. Trgovci su na mirumogli da vode svoje poslove ne samo po Turskoj Carevini nego i saAustrijom i Vlaškom. Raja je obrađivala zemlju, gajila stoku i urednoplaćala namete, a trgovci — porez i ostale dažbine. Pazvandžiji je

trebalo mnogo novca za izdržavanje i plaćanje krdžalija. Nije bio verskizatucan, pa je u vojsku rado primao nemirne hrišćane, jer su bilipouzdaniji od Turaka. Svojim položajem na Dunavu, lepotom ibogatstvom, Vidin je u to vreme, posle Carigrada, bio najlepši inajbogatiji grad u Turskoj Carevini. Pretežan deo varoši sačinjavali sušareni konaci u staklu, sa baštama i šedrvanima, trgovačke magaze izanatlijske radionice. U njemu se kretao i stanovao raznorodan svet:Turci, Bugari, Srbi, Grci, Cincari, Jevreji i Vlasi, a bilo je i izbeglihMađara i Nemaca. Tu je brzo i lako uspevao svaki iole odvažan i

preduzimljiv čovek. Bilo je otvoreno i nekoliko privatnih škola u kojima seučilo pismenosti, računu i jezicima, jer bez toga znanja nije se moglo


20/352

20

trgovati.Pazvan-Oglu je rado držao kod sebe ponekog od učenih ljudi iz

Evrope. Među zatucanim Turcima po okolnim pašalucima šaputalo se da je Pazvan-Oglu prihvatio bezbožnu nauku francuskih buntovnika, i da se

u Vidinu pod njegov skut smestila loža slobodnih zidara za Balkan.Koliko je u tome bilo istine nikad se nije moglo saznati, ali da su sve verebile zaštićene i poštovane, to niko nije mogao poreći. Isto tako, trgovac je imao punu zaštitu bez obzira da li je bio Tur čin, Jevrejin ili hrišćanin,pod uslovom da je Pazvandžiji odan i da redovno plaća porez. O načinuuprave i života u Vidinu znalo se dobro i među Srbima u Krajini, naročitomeđu Crnorečanima, kod kojih je Pazvan-Oglu imao na kesimu i čuvanjudesetak hiljada ovaca. Sve te priče vukle su Veljka, pa se nije ni opiraoda pređe u Vidin.

Iz Lenovca je s Veljkom pošao i Ivan Miladinović. Pošto je bio bezporodice, Ivan je već nekoliko puta ranije odlazio u Vidin na rad i

pečalbu. Bio je to prosed seljak, kicoš i lenj, ali govorljiv kao čeketalo.Nije bio izelica, ali je više od svega voleo duvan i rakiju. Dok je to dvojeimao, ni za živu glavu nije hteo ništa da radi. Služeći kod Turaka, pomanastirima i hanovima, dobro je izučio aščiluk, pa su ga seljaci prilikomsvadbi i slava uzimali da spravlja jela. Čim bi uštedeo nešto novca,vraćao se u Lenovac da poživi izvesno vreme u neradu i lenstvovanju. Utuđinu ga je vukla više želja za promenom nego potreba za zaradom.Tako je bilo i ovoga puta. Od bogatog seljaka, čiji je sin bio određen začobana, uzeo je dva dukata i pošao da ga zameni.

Veljko mu se mnogo svideo. Celim putem mu je pričao kako je kaomladić provodio vreme u Vidinu.

— Ima od tada, moj Veljko, dvadeset godina. Bio sam, kao ovosada ti, i mlad i lep i snažan. Jedno vreme prenosio sam sa 'amalimarobu iz lađa trgovcima u magaze. Dešavalo se da nedeljno uštedimdukat. Ali, ne lezi vraže. Sudbina još na rođenju odredi čoveku njegovo.Odmeri ti, i ne može se dalje ni pedalj. Pod jesen, kad su poslovi napristaništu najživlji, jer se tada iz Vidina vuku vuna, vosak i kože, a iz

Mađarske dovlači žito 'amali rade i danju i noću, jer treba uhvatiti zazimu, kad se Dunav zaledi. Zimi se troši zarada i izležava po hanovima.

Jednog dana na pristanište doplovi lađa iz Varne natovarenapamukom. Vlasnik robe bio je Nikolus Grk, koji je inače imao bogatosnabdevenu radnju. Kod njega se mogla naći najbolja čoha za dolame,velur za libadeta i jeleke, a zlato i srebro za vez. Zatim kafa i svi za čini.Nikolus je ovako na izgled bio vrlo neugledan: pogrbljen, velike nosine ibuljavih očiju. Muka ga je bila i pogledati. Zbog njegove škrtosti izakidanja, 'amali su se bili ispizmili na njega i nisu hteli da mu istovaraju

robu.Sunce se spuštalo u maglu ravnice, a do Vidina je trebalo još


21/352

21

nekoliko sati hoda. Ivan za časak prekide priču i reče Veljku: — Biće najbolje da noćimo ovde u šumi. Ti nakupi drva, a ja ću

naložiti vatru.Zabavljeni oko vatre i večere, nisu ni primetili kad se spustila noć.

Tek kad je Ivan posle večere oprao ruke, zapalio lulu i udobno senamestio pored vatre, upitao je Veljka: — Gde 'no stadoh s pričom, momče? — Onde gde su se 'amali ispizmili na Nikolusa. — Ne samo na njega nego i na mene. 'Amalčine su Bošnjaci i

Arnauti. Turkešanje. Mrzeli su me još i zato što sam bio lepši i snažniji.Njima za inat, pogodim se s Nikolusom da mu prenesem pamuk iz la đe,koja je prispela, u drugu koja je trebalo da ga odveze za Peštu. Sve usvemu, dobio sam pet dukata, ali sam imao obavezu da pratim Nikolusa

do Oršave. Kako je Grk produžio za Peštu, mene vrati narednom lađomu Vidin. Dao mi je da ponesem svilu njegovoj ženi. Još sam se pogodio

da ga preko zime služim za hranu, novo odelo i desetak dukata. — Ivane, mnogo li si sveta prošao? — radoznalo upita Veljko. — Dopirao sam do Jedrena i Stambola. Znam Varnu i Peštu.

Jednom sam godinu dana živeo i u Bukureštu. Nego, pusti to! Rekoh li tišta me snađe kad se vratih u Vidin?

— Nisi. — Tada su se moja kola slomila. Kapiju mi otvori razroka Ciganka,

ružna kao nesreća. U šumu bih pobegao od nje. I odmah me odvedegospodarici. Najpre me zablesnulo bogatstvo i lepota odaje. Sve odtavana do poda bilo je pokriveno debelim ćilimima iz Persije. Zidovi subili izmolovani, a po njima ikone kao u crkvi. U uglu je gorelo srebrnokandilo, teško sigurno dve oke. Police se uvile od bakarnog i srebrnogposuđa. Odaja miriše na ružino ulje. Dah mi je zastao. Dok sam sve tozablenuto gledao, odnekud uđe u odaju vitka, visoka, crmpurasta žena.Lice joj belo i rumeno, a oči ko fildžani. Pekle su kao cerove žiške. Vatra,a ne oči. Prsa napunila jelek, a ruke sa prstima tankim kao u svetice naikonama. Zabolelo me od njene lepote. Srce mi zaigra u grudima i

postade mu tesno.Ivan je zaćutao i dugo se smeškao, odbijajući dimove i zureći u

daljinu. Zatim nastavi: — Još iste noći došla je u beloj košulji kod mene i prilegla kao da

sam joj muž. Dolazila mi je svake noći do Nikolusovog povratka. Poslesmo se sastajali gde god nam se pružila prilika. Na proleće jezatrudnela, i tada mi je naredila da po svaku cenu idem od njih. Mašilase rukom u nedra i dala mi kesu od sto dukata. I eto, nikad više nisammogao drugu da zavolim. Zbog nje sam ostao beskućnik.

Sutradan, u Vidinu, Ivan je upitao Veljka: — Imaš li što novca?


22/352

22

— Dva dukata. — I ja imam dva dukata. Nećemo odmah da se javljamo Ninu

čobanbaši. Lunjaćemo dan-dva po Vidinu: ja da obiđem svojepoznanike, a ti da razgledaš grad.

Veljko je tada prvi put video grad: spletove ulica, bašte, hanove,čaršiju, aščinice i tursko bogatstvo; utvr đenje s kulama i bedemima,odakle su zevale topovske cevi; pristanište, lađe, vrevu i metež ljudi, kojisu imali raznovrsne nošnje i govorili različitim jezicima. Na policamaćepenaka video je trube čohe, velura, basme i svile; izvešane jeleke,libadeta, fermene i ćurkove. Na ćepencima su visila sedla, uzde, ulari idruga raznovrsna konjska oprema. U izlozima puškarnica video jekubure i šišane, srebrom i zlatom okovane pištolje i handžare, sabljedimiskije, nakićene džeferdare i fino rađene noževe i kame; po

slastičarnicama še

ćerleme, halvu, gurabije, baklave, kadaif i tulumbe. Pokasapnicama su visile raščerečene volovske glave, ovnovi i jagnjad.

Svetina se gura, viče, mimoilazi, a slatka mirišljava para širi se izaščinica. Razdražljiv miris vrućeg pečenja golica Veljku utrobu. Zadivljen je i smućen od svega toga.

Nešto teško i mučno obuzima Veljka. Naročito kad je kroz čaršijuprojahao odred Pazvandžijine konjice. Jahali su u strogom poretku naugojenim konjima, u zelenim dolamama i s kalpacima na glavi. Docnijega je Ivan poveo da vidi kako se vojska vežba i kako se na vodi krećušajke sa topovima. Kakva sila, mislio je Veljko, osluškujući uzdrhtalosrce. Ojađen i zbunjen, sišao je sa Ivanom na pristanište. Posmatrao jeistovar i utovar lađe, slušao viku nosača i mornara, gledao šarenugomilu ljudi i žena, koji su se motali po obali. Posle su otišli dopristanišne kafane i naručili oku pečenja. Okolo za stolovima sedeli sutrgovci, jeli, pili, izdavali naređenja; s vremena na vreme ulazile susumnjive žene i muvale se oko njih.

Ivan i Veljko su baš pili kafu, kad naiđe krupan plećat čovekzaogrnut vlaškom kabanicom, sa jagnjećom šubarom na glavi. Vlah jebio obučen u čohano odelo i javno je nosio silav sa oružjem. Glava mu je

bila povelika, čelo visoko, a krupna nosina štr čala je iznad velikih usta.Plave br čine i guste obrve davale su njegovom licu izraz snage. Kad jeugledao Ivana, zastao je, mrdnuo brkovima i radosno uzviknuo:

— Ivan Miladinović! — Glavom i bradom, čobanbaša Nino! — odgovori mu Ivan i skoči

te se poljubi s njim. — Ko ti je ovo momče? — Crnorečanin iz Lenovca. — Nagilovaca — dopuni ga Nino. — Čiji je?

— Sin Petra Sirenjara. — Petrov sin, veliš? Biće da mu je ime Veljko?


23/352

23

— Pogodio si, ama kako? — Muč’, ludove. Svako jagnje po ovci poznajem. Ima tome skoro

dvadeset godina kako sam služio kod Petra kao čobanin. Tada mu serodilo muško dete kome su dali ime Veljko. Zar ne vidiš da je pljunuta

majka? — Ti si taj Nino? — upita Veljko. — Ene-de! Zar si me zapamtio? — Čobani i sada pričaju da si golim rukama vuka zadavio. — Bivalo je i toga, a i mnogo drugoga. Znam, otac ti je razuren, i

nekuda se odselio. Sve što se dogodi u Crnoj Reci, sazna se u Vidinu. — Pozdravio te čobanbaša Ilija — reče mu Veljko. — Nas dvojica određeni smo za čobane kod Pazvandžije. Ali pre no

što se tebi javismo, povedoh mladića da razgleda grad. Znaš kako je. Iz

divljine je došao, pa neka se navikne. Ja sam, Nino, star i nije taj posaoza mene. — Tebe ću uzeti da kuvaš čobanima hranu, a Veljka da ti pomaže.

Petru ja mnogo dugujem. Moraću mu pripaziti na sina. Ovde, u Vidinu,mlad čovek istopi se za dve godine, ili očvrsne za ceo život.


24/352

24

VI

Tako je Veljko postao Pazvandžijin čobanin u Vidinskom polju. To je imalo sudbonosne posledice za njegov život. Veljko je tu izneposredne blizine upoznao Turke i još više ih omrznuo. Tu sesprijateljio s čobanbašom Ninom, homoljskim Vlahom, snažnim,pametnim i lukavim čovekom, koga su poznavali svi trgovci od Vidina doCarigrada, od Soluna do Beograda. Turski nasilnici, krdžalije i janičari,bojali su se Nina jer je uživao puno poverenje i zaštitu Pazvan-Oglua,koji je od Vidina napravio svoju prestonicu i davao utočište nepokornim inemirnim ljudima sa celog Balkana. Nino je u ranoj mladosti čobapovao,hajdukovao, a u austrijsko-ruskom ratu uz Nemce se borio protiv Turaka.Jedno vreme je išao s Rusima. Naučio je od kozaka sve veštine uborbama na konju. Kad je zaključen svištovski mir, Ninu je umrla žena,koju je voleo snagom pustolova, hajduka i avanturiste. Ostavila mu jedevojčicu Javorku. Ožalošćen ženinom smr ću, a zamoren ratom i

pustolovnim životom, Nino je dolutao u Lenovac i najmio se za čobanakod Petra Sirenjara. Tu je živeo tri godine.

Uoči austrijsko-ruskog rata protiv Turaka, došao je u Vidin Omer-aga kao skupljač poreza. Bio je poreklom iz vojničke porodice iz Bosne.On je stekao velike posede u okolini Vidina. Pokupovao je mnogetrgovačke magaze i lađe na Dunavu. Bogatstvo mu nije dalo da miruje. Snajamničkim četama uzdigao je svoj uticaj iznad vezirskog. Sklon nasiljui pljački, izazvao je protiv sebe carsku vlast. Porta je naredila veziru daprevarom ubije starog Pazvana. Njegov neobuzdani sin Pazvan-Oglu, u

svemu sličan ocu, morao je da napusti Vidin i da se prerušen krije uCarigradu, Jedrenima i Solunu. Rat od 1787. do 1791. pružio mu jemogućnost da okupi oko sebe hiljadu krdžalija, s kojima se bio istakao uborbama protiv Nemaca. Tako je očev greh iskupljen, pa je Porta u znakzahvalnosti dozvolila Pazvan-Ogluu da se vrati na svoja dobra u Vidin.Tu je on s velikim uspehom nastavio posao svoga oca i još više seobogatio. U toku svoga izgnanstva dolazio je u dodir s mnogim nemirnimljudima, koji su tada lutali po Carigradu, Jedrenima i Solunu. Naučio je tri jezika, čitao knjige i dobro upoznao sve slabosti turske uprave. Kao ni

otac, nije se zadovolšo samo trgovinom i sticanjem bogatstva. Okupljao je oko sebe razjurene janičare. Nametnuo im je svoju krutu volju i učinio


25/352

25

ih zavisnima. Njegova odlučnost i hrabrost, privlačile su nemirne ljude,tako da je uskoro mogao pristupiti izvođenju svoga plana. Najpre jeosvetio oca, koga je neizmerno cenio i voleo, a zatim je zauzeo Vidinskutvr đavu, ubio carskoga zapovednika, uzeo njegovo imanje i harem, i na

kraju se proglasio za vezira.Carska vlast krenula je na Pazvandžijinu vojsku. Hrabrošću svojihljudi i podmićivanjem, Pazvan-Oglu je razbio nekolike carske vojske itako postao gospodar vidinskog pašaluka. Dalje njegove namere bile suokrenute prema Srbiji, preko koje je želeo da se domogne Bosne, azatim da celo to područ je ujedini protiv Carigrada. Time je ugrožavaoruske i austrijske težnje u odnosu na Balkan. Tako veliki planovi nisu semogli brzo ostvariti, pa je Pazvan-Oglu radio ono što je mogao: čvrsto jeuspostavio svoju vlast nad vidinskim pašalukom, zavodeći primeran red i

strogu pravičnost. Ali je prema carskoj vlasti i Mustafa-paši u Srbijinastupao sasvim drukčije. Prognanim janičarima i bašama davao je

podršku, pomagao ih u izazivanju nereda i ometao izvođenje reformi.Ne samo da se odlikovao vojničkim vrlinama i hrabrošću, nego se

Pazvan-Oglu pokazao i kao odličan trgovac, dobar organizator i veštpolitičar.

Njegovi agenti radili su kao trgovci na sve strane: na Porti, u Pešti,Beču, Bukureštu i Petrogradu. Nastojao je da se poveže sa Napoleonompreko lože slobodnih zidara. Nemajući nikakvih predrasuda, azaokupljen velikom ambicijom, stalno mu je trebalo sve više novca. Zato je u Krajini, Crnoj Reci i Vidinskom polju držao oko pedeset hiljadaovaca, kao i velika krda goveda i dželepe konja. U njegove ruke dopalesu sve skele, vodenice, valjarice za sukno, trgovina solju, izvoz vune,kože i meda. Imao je već čitavu flotilu trgovačkih lađa koje su, upravljanerukama poverljivih ljudi, plovile Dunavom do Varne, Carigrada i Pešte.Gde god je upoznao pouzdana i hrabra čoveka, odmah ga je pridobijaoza sebe, ne vodeći pri tom računa da li je musliman, hrišćanin ili Jevrejin.Tako je u svoju službu pridobio i Nina. Postavio ga je za čobanbašu uVidinskom polju, predajući mu stada i čobane. Dozvolio mu je da

upravlja vodenicama, valjaricama i kmetovima. Nino se pokazaodostojan toga poverenja, jer su pod njegovom rukom prihodi dvostrukoporasli. Time je stekao pravo da se suprotstavi svemu što mu se nijedopadalo.

Pazvan-Oglu je veoma cenio Nina, ali ga nije voleo, jer nisu jednakogledali na događaje u Srbiji. Pazvan-Ogluu je bilo jasno da su ratovipotpuno promenili Srbe. Znao je da oni koriste slabosti Mustafa-paše ida stvaraju svoju vojsku koju će, čim im se ukaže prilika, okrenuti naTurke. Zato je svom snagom hteo da privremeno pomogne jani čare dok

ne sruši Mustafa-pašu i da pomoću njih zavlada Srbijom. Nino je tonaslućivao i bez okolišenja je govorio:


26/352

26

— Ti se, čestiti aga, grdno varaš ako misliš da je Srbija isto što iBugarska. Sa Srbima se na lep i miran način sve može. Silom ništa.Pošto su ih Turci i Nemci vekovima varali, Srbi hoće da su svoji. Ako imCarigrad da samostalnost i zagarantuje miran život, briši to što si

naumio. — Ti si Vlah, a ne Srbin, zašto ih toliko braniš? — Vlah i Srbin za mene su isto. Nego, ne leži u tom grmu zec. Ja

tebe, gospodaru, mnogo cenim. Neveru i izdaju ti neću učiniti. Junak si.Umeš da podesiš svoje držanje prema raji. Da sam ja na tvome mestu,najurio bih iz Vidina ove zlikovce i dangube janičarske i hvatao bih vezusa srpskim kmetovima.

— Moj krvni dušmanin je Mustafa-paša. Moram mu po svaku cenudoskočiti. Njega čuvaju i drže Srbi.

Pazvandžijina trpeljivost prema Ninu imala je i dublji razlog. Jednomprilikom kad je obilazio njive, livade i imanja oko Dunava, Oglu je videona vodi, u čamcu, mladu vitku modrooku devojku kako vesla i peva.Podnevno sunce rasipalo se kao zlato po njenoj kosi. Nije se iznenadilani prepala kad je videla kako je sa obale posmatra u bogato ruho odevenTur čin na konju. Kad je priterala čamac i sagnula se da ga priveže,kratka vlaška suknja pobegla joj je iznad kolena. Pazvan-Oglu ugledasnažna, suncem opaljena bedra, zarudela od mladosti, kao od bronzesalivena. Bio je presit žena i milovanja, ali je osetio slatko uzbuđenje ipoželeo da devojka što duže ostane u tom položaju. Međutim, ona senaglo ispravila. Zapevala je, ali kad je primetila Tur čina kako jeposmatra, odjednom je umukla i zadrhtala kao uplašena zver čica. Zatimse brzo pribrala i ljutito sevnula prkosnim očima.

— Čija si, devojko? — zapita je Pazvan-Oglu. — Ninova kći — odgovorila je prkosno i smelo. — Kako ti je ime? — Javorka — odgovori ona brzo i htede da prođe. — Stani malo. Znaš li ko sam ja? — Tur čin koji blene kao i svaki balija čim ugleda ženu ili devojku.

— Ja sam, lepotice, Pazvan-Oglu. S tvojim ocem sam prijatelj. — Prijateljstvo sa mojim ocem obavezuje te da me poštuješ i

ostaviš na miru — odgovorila je ljutito. — Kad je u pitanju žena, ništa me, divljakinjo, ne obavezuje. Silu

neću upotrebiti, ali moram da ti kažem da mi se mnogo dopadaš. — A ti meni baš nimalo, silni aga! — odgovorila je brzo i otr čala

prema vodenici.Još istog dana Pazvandžija je zatražio od Nina da ga Javorka

posluži kafom. Zatim su se susreti često ponavljali. Pazvan-Oglu je

ostao uporan, a Javorka se privikavala na njegovo silovito izražavanježudnje i davanje darova. Plaha i neobuzdana Vlahinja u početku je


27/352

27

izlazila pred njega gorda i prkosna, kao da je ona gospodar. Igra samoćnim Pazvandžijom sve joj se više sviđala. Odbijala ga je, smejala se,ali je počela tajno da ga priželjkuje. Nešto je očekivala, nešto što jemoglo da bude ružno, možda čak i opasno. Jednoga dana Oglu je sedeo

na čardaku, pio mastiku i posmatrao kako septembarsko sunce tone usivkastu izmaglicu. Javorka mu je donela kafu, nasula u fildžan i izmaklase da ga dvori. Pazvan-Oglu je lagano, kako to obično čine moćni,podigao pogled i obuhvatio je njime celu. Gledala ga je, smešila se, aruke su joj nemirno čupkale krajičak marame. Ono što nije mogla daučini sila, učinilo je vreme.

— Dođi — rekao joj je skoro molećivo, ali je u prizvuku glasa bilo izapovesti.

Javorka je prišla nasmejano i oprezno, sa izrazom iščekivanja koji je

značio: ne bojim te se — radoznala sam da vidim šta ho

ćeš. — Sedi.

Smrknut, ćuteći je spustio ruku na njene grudi i raskopčao joj jelek.U početku, njoj je sve to ličilo na nekakvu sramnu igru: nešto što ne bismela da dozvoli. Ali je dozvoljavala baš zato što je sramno. Teški dlanna njenim dojkama budio je nekakvo slatko osećanje i iščekivanje. Što jeaga smelije raskopčavao, kod Javorke se sve više budila radoznalost štase to još može dogoditi. A to se i dogodilo posle mnogo opreznih dodira.Pazvan-Oglu najpre poče da je ljubi i miluje, a onda se sve to pretvori uvrtoglavicu. Njihov odnos postao je sagorevanje...

Pazvan-Oglu je Javorku zasipao darovima, jer je doživeo poznuljubav koja mu je donela osveženje. Ali nikako i ničim nije uspeo daJavorku dovuče sebi u Vidin. Prvih dana i ona je osećala zanos, ali što jevreme više odmicalo, postajala je sve hladnija. S prezirom je bacala ućošak odaje njegove darove, nakit i slatke ponude. Odbila je i njegovuželju da mu bude zakonita žena.

— Saživela sam se s tobom, ne znajući čemu to vodi. Živeću stobom dok mogu, ali da se tur čim i čamim u tamnici harema, to neću.Vlahinje su slobodne žene. Ni udaja nas ne obavezuje na vernost.

Nino je od samog početka pratio ludu igru svoje kćeri sa Pazvan-Ogluom, strepeći nad njenim životom. Kao i svaki Vlah, nije joj zameraošto se upustila u takav odnos. Mladost ima pravo na to. Međutim, docnije je shvatio da je Javorka jača od age, pa je preko nje i on postajao sveuticajniji. Iz velike ljubavi prema kćeri, nije mogao da je osudi, niti da jojma šta zameri. Ali je ipak stalno strepeo da se to ne završi nesrećom, jer je znao koliko je vrela i neutoljiva krv u žilama njegove kćeri i koliko jeluda i neobuzdana u svom prkosu. A znao je, takođe, da je Pazvan-Oglusilnik, lukav i hrabar ratnik, koji je spreman da preko noći prevrne ćud i

da uništi i ono što je koliko juče cenio i voleo. Ali, Nino je shvatio da mune ostaje drugo nego da čeka i strepi...


28/352

28

VII

Veljkov dolazak kod Nina podudario se sa vremenom kad jeJavorka bila sita i presita Pazvan-Oglua i kad se kod nje sve jasnije javljala želja za nečim što bi je izvuklo iz tog dosadnog kruga, želja dadoživi zanos prave ljubavi. Naravno, Veljko o svemu tome nije mogao nislutiti. Nino ga je postavio za Ivanovog pomoćnika i dao mu najvećuplatu: pet dukata na godinu, odelo i konja: na njemu je Veljko dva putanedeljno odlazio u Vidin da bi obavestio Pazvan-Oglua o stanju nabačijama, a od njega je donosio naređenja za Nina. Moćni gospodar Vidina primao ga je sedeći na šiljtetu u odaji staklenog čardaka, odakle je pucao divan pogled na Dunav. Snažan i težak, podrugljivim osmehom,slušao je Veljkova izlaganja, a izraz. lica menjao se samo prilikompodsmeha ili sjajem očiju, koje su Veljka svaki put merile uzduž ipopreko. Jednom ga upita:

— Dobro, dobro! Neka Nino uradi tako. Nego, reci ti meni zašto tvoj

otac odmagli u Srbiju? — Opljačkali su ga janičari — procedi Veljko kroz zube. — Zar mu je bilo daleko da dođe do Vidina? Svu bih mu štetu

nadoknadio. Ali hajdučka krv više voli da gladuje, nego Tur čina da moli.Samo, nećeš se ni ti dugo ovde skrasiti. U tvojim očima ima varnicamržnje.

— Ja, aga, radim pošteno svoj posao. — Kod mene svi to moraju da rade. Svi da me slušaju. Briga me ko

je Tur čin ko hrišćanin, samo neka je odan i hrabar. Ja delim, mladiću,

ljude na smele i kukavice, iskrene i lažljive. Nino te mnogo hvali. Moždaće od tebe nešto i da bude. Ali sve mi se čini da ćeš na kraju završiti kaohajduk. Ima nešto u tvojim očima što mi to kazuje.

— Ne razumem šta hoćeš od mene, čestiti aga? — Neću ništa. Hteo bih samo da te prozrem. Sin si Petra Sirenjara,

pa ne znam je li te knez iz pizme odredio meni za čobana? — Na siromaha i zec diže uši — odgovori mu Veljko. — Ima, ima toga sokole. Uzmi ovo i daj Javorki.Izlazeći od Pazvandžije, Veljko se uvek osećao uvređenim, skoro

poniženim. Što je više upoznavao Turke, njihov način života, njihovulenjost, jagmu za bogatstvom i uživanjem, sve je više u njemu rasla


29/352

29

mržnja prema njima. Naročito je zamrzeo fukaraše koji su čuvaliPazvandžijine ovce. Ivan im je kuvao pasulj, zapržavao ga lojem, aVeljko postavljao trpezu, lomio proju, donosio đugume vode, pa seizmicao u stranu. Kad se Turkuše najedu i zapale čibuke, odmah

zametnu razgovor o platama, krdžalijama, ratu i janičarima. Iz njihovihrazgovora Veljko je razumeo da su svi oni samo privremeno načobanovanju i da svi čekaju kakvu uzbunu, ratni pohod, jer će im se tadapružiti prilika za pljačku i nasilje nad rajom.

Kao i uvek, glavnu reč je vodio Pazvandžijin sejmen Sadik. Imao jedvadeset i dve godine. Visok, mršav i širokih ramena, plav i kozi čav,lukavih zelenih očiju, bio je agina poverljiva ličnost. Imao je konja za jahanje, preko dana je obilazio stada, struge i tovare, a noću određivaostraže koje će čuvati stoku od vukova i lupeža. Pored te službe dobio je i

poverljiv zadatak da pazi na Javorku i Nina. Razmetljivo se šepuriomeđu čobanima i zahtevao da mu se ukazuje izuzetna pažnja. Od prvogsusreta osetio je nepoverenje prema Veljku. Kad je zapazio da Nino štitii zaklanja Veljka od posla, počeo je da ga mrzi. I kad god mu se dalaprilika, izazivao ga je da se rvu. Međutim, Veljko se dugo nećkao. Ipak, jednom se naljutio, uhvatio se sa Sadikom ukoštac i, pošto je zamahnuonjime nekoliko puta, tresnuo ga je o ledinu. Docnije ga je u skakanjunadskočio i dalje od njega bacio kamen.

— Baciti kamen i rvati se može i medved. Ali dede, ako si junak,pojaši Brnjaša. Na njemu se nije održao niko od čobana osim mene.

Veljko je uzeo uzdu, prišao ergeli, uhvatio pastuva i jedva uspeo daga zauzda, jer se besni konj propinjao na prednje noge, njištao ipokušavao da ga ujede. Kad mu je metnuo đem u usta, Veljko ga udaripesnicom među uši. Životinja posrnu, zastriže ušima, okrenu se i,dršćući celim telom, pogleda ga pokorno. Kad ga je zauzdao, konjponovo poče da besni; džilitao se zadnjim nogama, propinjao, skakaoupreko, ali novi udar Veljkove pesnice ukroti Brnjaša, te smireno krenu.To je još više pojačalo Sadikovu mržnju. Zahtevao je da se ogledaju ugađanju nišana. Tur čin je sa tri metka napravio tri pogotka, a Veljko je

namerno svaki put promašio, samo da bi ga Tur čin ostavio na miru. Ovonadmetanje posmatrali su Nino i Javorka. Ona je znala da Sadik motrina svaki njen korak, kao i da je potajno zaljubljen u nju. Svojom lepotomi vlaškom razuzdanošću, Javorka je zavrtela mozak svim mladimčobanima bez obzira da li su bili Turci ili hrišćani. Ogor čena na samusebe što živi sa Pazvan-Ogluom, koga je prezirala kao Tur čina i koji nijemogao zadovoljiti njenu uzavrelu strast, bila je zadovoljna što je gledajumladi čobani i uživala je u njihovim mukama i međusobnoj mržnji.

Obesna, trošila je svoju snagu u jahanju, veslanju i u lovu. Rukovala

je puškom i handžarom bolje od krdžalija koji su bili pridodani Ninu začuvanje stoke i imanja. Odmah je shvatila da je Veljko izuzetan mladi ć.


30/352

30

Dopadala joj se njegova otvorenost, sr čanost i muška lepota. Uočila jeda je namerno promašio belegu, i nije mogla to da otrpi. Pozvala je jednoga od čobana i naredila mu da metu pomakne pedeset korakadalje.

— Sada ćemo vas dvojica i ja gađati ovu belegu. Samo po jedanput. Koji od vas dvojice promaši, neka mi više ne izlazi na oči.Sa očeva krila zgrabila je krdžaliku u srebro okovanu. Stala je iza

panja, koji je služio za naslon, nanišanila, okinula i pogodila metu usredcentra. Zatim je pušku dala Sadiku.

— Udri sad ti, Tur čine!Bled u licu, Sadik pokorno uze pušku. Napuni je, nanišani i opali, ali

je, uzbuđen, promašio. — Dede sad ti, Veljko!

Veljko je uzeo pušku i ljutitim pogledom ošinuo Javorku; nije mariodevojku, jer je čuo da živi s Pazvan-Ogluom. Tada se još nije razumeo usložene ćudi ženske duše. Napunio je pušku, a zatim stao mirno izapanja. Nišanio je malo duže i — pogodio belegu. Još se puščani dim nijebio potpuno ni razišao niti Veljko potpuno pribrao, kad pred njega stadeJavorka.

— Smeš li gađati metu ako je izmaknem još dvadeset koraka? — Ne dvadeset, nego i pedeset! — odgovori on žustro jedva

izdržavši njen pogled.Tada je prvi put u sebi osetio neobjašnjivu bujicu osećanja prema

Javorki. Nešto toplo i meko strujalo je od Javorke, zapljuskivalo mu grudii stvaralo pometnju u mislima. Istovremeno, glas razuma govorio mu jeda je ona razuzdana, neuračunljiva i ljubavnica moćnog Pazvandžije; dase on ovim probuđenim osećanjem prema njoj izlaže mržnji i osvetimoćnog Tur čina, koji ga ionako ne trpi zbog očeva bekstva. Ali to novoosećanje simpatije i žudnje nije se moglo lako savladati. Setio se, zatim,da je prisutan i poniženi i uvređeni Sadik, da psećom revnošću služigospodara, motri na svaki njegov pokret i, zavidnošću ljubomornogčoveka, može da isprede čak i ono što ne postoji. Snagom volje stišao je

žar svoje uzavrele krvi, mirno prihvatio pušku, nanišanio i pogodioodmaknutu belegu. Javorka je promašila.

— Dozvoli sada meni da gađam, lepa đaurko, — zamoli Sadik. — Udri! — uzviknu sva bleda Javorka, gledajući gnevno Veljka, koji

je mirno stajao po strani.Sadik je uspeo pribrano da nanišani i pogodi metu. — Aferim, Tur čine! — uzviknu devojka prkosno, ljutim pogledom

ošinu Veljka i odjuri preko polja kući. — Luda je i samovoljna, — mršteći se progunđa Nino.


31/352

31

VIII

Javorka se nije pojavljivala među čobanima čitavu nedelju dana.Naređivala je da joj se osedla konj, uzimala je pušku, i odlazila da lovi pookolini. Kad bi joj to dosadilo, išla je na Dunav, sedala u čamac, koji biisterala nasred reke, a zatim se svlačila i skakala u vodu. Dugo sepraćakala po vodi, ne obzirući se posmatraju li je čobani i seljaci sa

obale. Potom je ležeći u čamcu pevala:

Moj nevene šestopere,Zašto si mi uvenuo?Da l’ ti koren zmije grizu,Il’ ga voda potkopava?Nit mi koren zmije grizu,Nit ga voda potkopava.Dvoje su se zavoleli,

Na mene se naslonili,Pa mi koren salomili.

Nino i Veljko slušali bi ćutke njenu pesmu. Bilo im je jasno da se sJavorkom nešto događa; na momente je postajala do obesti vesela,pritr čavala ocu, vešala mu se oko vrata, ljubila ga i umiljato mu tepala:

— Papo, moj dobri papo! Volim te. Samo tebe. Nikad te ni zbogkoga neću ostaviti...

Govorila je tako Javorka, a neprimetno kroz trepavice gledala prekooč

eva ramena na Veljka, osećaju

ći u sebi silnu navalu besa i žudnjeprema njemu. To su bili trenuci kad ju je zahvatio vrtlog žudnje. Ništa

nije videla oko sebe. Naslućivala je da je Veljko čovek o kakvom jeodavno sanjarila. Počela je da ga gleda netremice u oči, kao da ga čika iizaziva. Tako ga gleda po nekoliko trenutaka. Kad je Veljko mirnozaobiđe, ona ostaje zbunjena, pa se pribere, prsne u razdražljiv smeh iodjuri. Javorkini postupci zbunjivali su Veljka. Osećao je da se i sa njimnešto događa, nešto što ni sam ne razume. Kad god mu se pružilaprilika, posmatrao je Javorku s napetom pažnjom. Pokušavao je da jemrzi i prezire. Osećajući nesavladivu žudnju, nije mogao da izdrži poglednjenih vatrenih očiju. Govorio je sebi da je Javorka pokvarena Vlahinja


32/352

32

koja nema stida, koja iz koristi živi s Pazvandžijom.Ta podmukla, izazivačka borba trajala je svu jesen. Pred početak

zime na Pazvandžijinim bačijama zavladala je velika žurba. To je trajaločitav mesec dana. Odlučeni su prazovi, izdvojeni uškopljeni ovnovi, šiljež

i jalove ovce za prodaju. Iz okolnih sela, s Homolja i Crne Reke, donosilisu kmetovi sakupljeni mrs, žito, vunu i dogonili ovce na prodaju. Nino jeimao pune ruke posla oko davanja soli, plaćanja i preuzimanja ovaca.Dolazili su stočni trgovci, s kojima se trebalo natezati oko cene. Zatim jepo Veljku trebalo novac slati Pazvandžiji. U isto vreme, kmetovi sudonosili trećinu pšenice, kukuruza, krompira, masla, meda i sira. Sve jeto trebalo smestiti u smočnice, koševe, ambare i magaze. Nešto semoralo prebaciti i u Vidin za izdržavanje vojske. Ono što je dolazilo uobzir za prodaju, trebalo je slati na pijacu. U opštoj gužvi i trci na

bačijama u

čestvovao je i Veljko. Nino je u njega imao puno poverenje.Gde god lično nije mogao da stigne, slao je Veljka da svrši posao. Sadik

je tih dana pratio Pazvandžijinu trgovinu u Solun. Odjavljeno je pethiljada ovana i dve stotine volova. Većina čobana otišla je na put. Sasobom su poveli i Ivana da im sprema hranu. Veljka je Nino zadržao uzase, jer mu je bio potreban oko prikupljanja bira.

Sutradan po odlasku trgovine prema Solunu, naglo se smirio život ubačijama i Vidinskom polju. Preostala stada oterana su ka planini napašu. Noćivali su po suvatima. Veljko je svake subote na konju nosiočobanima brašno, so i duvan, a uveče se vraćao na bačiju da konači.Zamoren od jahanja i razjeden nemirom, odmah posle večere, odlazio biu momačku sobu, koja se nalazila na drugom kraju kuće u kojoj su živeliNino i Javorka. Noći su bile još tople, pune mesečine, pune mirisašljivove šire, što je dozrevala u kacama. Nino je bio počeo da peče rakijupod nastrešnicom kolarnice. Ostajao je uz kazan preko cele noći.Nakresan, zaspao bi na slami pored kazana. Da sedi uz vatru, pijeohlađeni prvenac, mezeti pečene paprike i zalaže se oprljenimovnujskim mesom sa žeravice, to mu je pričinjavalo ogromnozadovoljstvo. Kazandžije su bile sve stariji kmetovi i ljudi iskusni u

pečenju rakije. Uz to pričala, šaljivdžije i veseljaci. Vatra, vonj šire,razdražujući miris nove rakije, podsticali su veselje, priče i sećanja.Vreme je letelo, a Nino se zaboravljao. U omaglici alkohola život jedobijao nov smisao...

U svojoj sobi Veljko nije mogao oka da sklopi. Otvarao je prozor igledao kako mesečina plavi njive, polja i Dunav. Belinu i tišinuispunjavali su raznovrsni zvuci, neuhvatljivi glasovi, šumor orahovoglišća i žubor vode. Ponekad se lavežom oglase psi, zaklepeću petlovikrilima i zaori se kukurikanje. Veljku se činilo da noć ima svoj poseban

život i smisao.Jedne noći iznenada provali bura: zatutnjaše gromovi i zableštaše


33/352

33

munje. Zatim naglo pljusnu kiša. Vetar je savijao grane oraha, čupao izkorena mlade sadnice i lomio dotrajale voćke. Pecari oko kazana povuklisu se dublje pod nastrešnicu. Nino je ostao uz kazan.

Uzbuđen burom što je ličila na onu koju je tih dana osećao u sebi,

jer već nedelju dana nije video niti sreo Javorku, Veljko je stao u mračnojsobi pored prozora i slušao zavijanje vetra, tresak gromova i odsutnoposmatrao blesak munje. Drvena građa kuće škripala je i pucketala podnavalom stihije. Odjednom se vrata otvoriše. Naglo se okrenuo; ruka mu je hitro pošla kuburi u pasu. Priviđenje u belini nečujno se približavalo.Zamro mu je dah.

— Ti!!!Ništa nije odgovorila samo je stala pred njega. Blesak munje osvetli

joj za trenutak lice. Bilo je bledo i odlučno. Oči zažarene i uprte u Veljka.

Zbunjen, jedva dišući, Veljko je uko

čenim pogledom gledao Javorku.Tesnu momačku sobu, u kojoj se nalazila drvena sećija i na njoj malo

ražane slame pokrivene ćebetom, ispunila je sada Javorka mirisomsvoga tela i ružina ulja. Veljko poče da kreše ognjilom u kremen da bizapalio uljanu lampicu koja je stajala na polici iznad ležaja.

— Ne pali lampu! Daj mi ruku — reče ona tiho i povuče ga vratima. — Kuda me vodiš? — upita Veljko zbunjeno. — U pakao! — odgovori ona kroz prigušen smeh.Talasi vetra i kiše šibali su ih po licu. Javorka je drhtala priljubljena

uz Veljka. Pred vratima svoje sobe iznenada ga je obgrlila i uguralaunutra. Bila je to lepa soba, sva zastrta ćilimima. Prozor su zatvaralihrastovi kapci. U desnom uglu bio je divan prekriven svilenim čaršavom.Brda jastuka i jorgan opšiven rumenkastom navlakom od svile. U uglu,na zidu, srebrom okovana ikona sa likom svetog Nikole. Pred njom jesvetlucalo veliko srebrno kandilo, u kome su tinjala dva žiška. Obučenau providnu svilenu košulju do zemlje, koja se od kiše bila slepila uz telo,u toj mutnoj svetlosti Javorka je izgledala kao vila ili kakvo nezemaljskopriviđenje. Čim su ušli u sobu, ubacila je rezu u ključaonicu, a zatimspustila gvozdeni prevor. Tada se okrenula Veljku i mirno rekla:

— Noćas si moj zarobljenik.Rekavši to, naglim pokretom ruke smače sa sebe košulju i ostade

potpuno naga. Nikad ranije Veljko nije video nagu ženu. Javorkinalepota, belina jedrih grudi, vitkost stasa i čvrstina mišića probudiše unjemu i divljenje i strah. Oči su joj bile otvorene, lice nepomično.Zahvaćena ludom vatrom žudnje, gledala ga je sa strasnim izazovom.Neko vreme Veljko je stajao zbunjen i bez pokreta, zanet gotovopobožnim divljenjem. Nije znao šta da učini, a osećao je kako mu celimtelom juri i peni se vrela krv. U mozgu se smrkava. Javorka je i sama za

trenutak stajala neodlučna. Zatim je uzdrhtala celim telom. To jeuzbudilo i Veljka. Približio joj se, zgrabio je i poneo do divana. Gledao je


34/352

34

njeno ispruženo telo, a njene oči zvale su ga u tajanstveno ludilo.Shvatio je da će sada doznati tajnu života, ljubavi i greha. Kao poludeozbacio je sa sebe odelo...

Kad su se oglasili treći petli, Javorka se pridiže, uze nežno u ruke

Veljkovu od sna i umora klonulu glavu i otpoče da je ljubi. Zatim seponovo privi uz njega.


35/352

35

IX

Uz mladost, snagu i hrabrost, Veljko je posedovao i izvanrednumušku lepotu. Imao je privlačno lice, osenčeno maljama plavih brkova.Njegove modre oči, odlučne i svetle, davale su njegovom pomalokoščatom licu produhovljenost i dobrotu. Neobična snaga zračila je izsvakog njegovog pokreta, osmeha i reči. Svake noći kada se predavalaljubavnom zanosu, Javorka je otkrivala uvek ponešto novo na Veljku,zbog čega joj je postajao sve draži. Njena strast se stišavala, ali su jenjegova lepota, smelost i odlučnost sve više osvajali. Nije imala još nidvadeset godina, ali je poznavala sve tajne čulnog uživanja kojima ju jenaučio Pazvandžija. Kad je otkrila sve tajne i zasitila čula, počela je daoseća odvratnost prema Tur činu. Znala je da vezom s Veljkom započinjeopasnu igru, kojom može da upropasti sebe, oca i nedužnog mladića.Prepredeno i vrlo vešto uspela je da niko, sem oca, ne dozna šta seizmeđu nje i Veljka zbiva. Oprezni Nino činio je takođe sve od svoje

strane da niko od čobana, slugu i krdžalija ništa ne posumnja.Tako je u ljubavnom zanosu Veljku i Javorki protekla zima kao san,

zatim i proleće...Nekoliko meseci Veljko se zanosio Javorkom. Godilo mu je njeno

bujno i prefinjeno sladostrašće, lepota tela i umiljatost s kojom ga jedočekivala. Besneo je u strasti kao neman. Predavao se sav uživanju,misleći da je otkrio uzvišeni svet lepote i ljubavi. Ali što je vreme višeodmicalo i telesno se uživanje ponavljalo, sve je više shvatao da jeJavorkina ljubav u stvari samo neobuzdanost tela. Zasićenost se

neosetno javljala. Razum je pobeđivao čulne želje. I što se višepribližavalo leto, kod njega su se sve više javljale slutnje. Nije žalio što jeupoznao žensku lepotu, strast i mahnitost, ali mu se činilo da se zbognje oko njega plete mreža zlobe i osvete. Nije se bojao da pogledaopasnostima u oči, ali mu je bilo sve jasnije da bi bila ludost izgubitiglavu zbog bezumne Javorkine strasti. Silni Pazvan-Oglu se ni trenutkaneće predomišljati da ga mučki ubije samo ako posumnja da ga Javorkavara.

Ali kad je danju ležao sam u hladu i prisećao se noći provedenih uz

Javorku, samo bi za trenutak bio ogor čen, a zatim su ga opet hvatalitopli mlazevi žudnje, peli se uz kičmu i mračili mu svest. Kao plameni


36/352

36

vetar, nešto meko, prijatno i drago ispunjavalo ga je celog. Sećanje naJavorku brujalo je u njemu kao daleka i žudna pesma u mrkloj noći.Slušao je kako kroz travu struji miris njenog tela, a kroz šum lišća šapatnjenih usana. Činilo mu se da je osećao kako drhti u talasima pšenice i

kruži kroz njegovu krv.Dnevna sanjarenja potiskivala je noć uz Javorku. Proždirala ga jegladnom utrobom. Grizla mu usne, ispijala oči, gubeći se u besnoj ibestidnoj pomami. Tek kad se izbesni, gonila ga je da se digne i obuče,potpuno nesvesna svoje sebičnosti i bezumlja. Ustajao je ozlojeđen iiscrpen. Oblačio se, gledajući je kako leži nepomično i kako ga pratigladnim pogledom zveri. Na odlasku mu je uvek govorila:

— Idi kroz trem i pazi da te Sadik ne opazi.To ga je vređalo, jer je znao da joj svakog četvrtka dolazi Sadik s

darovima od Pazvan-Oglua. A Veljka je Ninočetvrtkom slao na obilazakudaljenih bačija. Tada ga je obuzimala odvratnost prema Javorki i

spopadala ga želja za Crnom Rekom. To je bio dan kada mu je sveizgledalo ukaljano turskim nasiljem. Da nije bilo Javorke, ni za šta nasvetu ne bi ostao da i druge godine čobanuje kod mrskog Tur čina.Sećao se kako je lak i lep bio život pre nego što se s njome spetljao. Sadmu se činilo da je sto godina stariji i iskusniji. Znao je da i Javorka mrziTurke, jer ga je stalno upozoravala da se čuva i da Turcima nikad ništane veruje.

— Pazvan-Oglu je pravi pas. Gine za mnom, a mogao bi mizategnuti gajtan oko vrata. To je uradio sa nekoliko žena kad ih sezasitio.

»Kurvo vlaška, godilo ti je što je moćan i bogat. Tebe treba zadaviti«mislio je Veljko uvređeno.

— U idući petak počinje striža ovaca. To su dani kad sePazvandžija utabori ovde dok se posao ne završi. Tada se priređujeveliki dernek za kmetove, čobane, sluge i kupce vune. Dok se nisam stobom saživela, te dane provodila sam s njime. Ovoga ću puta svakenoći dolaziti tebi u sobu.

Nedelju dana pred Petrovdan u Vidinskom polju je započela žetva ječma i striža ovaca. Nekoliko stotina seljaka, momaka, snaša i devojakaiz okolnih sela došlo je na posao; bili su to kulučari. Dakle, u te dane,carski odmetnik i najbogatiji čovek u turskom carstvu želeo je da proslavipad prvog snopa ječma i da u društvu svojih kmetova, čobana i krdžalijauz veliki dernek zadivi i razgnevi turske spahije i kolenoviće u Vidinu.Ječam je dozreo, a pšenica na domaku žetve. Kukuruzna polja su uosecanju. Lan je procvetao, a ovce se strižu. Iz košnica se vadi med. Tihdana steklo se deset hiljada ovaca i striglo na bačijama u Vidinskom

polju, a četrdeset hiljada po bačijama u homoljskim i crnorečkimplaninama. Kmetovi, zaštićeni od pljačke i nasilja, mirno su radili preko


37/352

37

cele godine i, zauzvrat, punili ambare i magacine desetinom i trećinom.Brda vune prala su se na Dunavu, vezivala u bale i tovarila u la đe, kojesu odnosile vunu na peštansku pijacu, a otuda donosile zlatne carskecekine i oružje.

Samozvani vidinski paša, Pazvan-Oglu, jasno je shvatio još u tokurata da se od Turaka ne živi. Oni su još jedino mogli da posluže kaotopovsko i puščano meso za učvršćenje njegove moći, slave i bogatstva.Goli su, lenji, naviknuti na lak i sladak život, sposobni još jedino daratuju, otimaju i stvaraju nered. Kmetovi, Bugari i Srbi, nova su snaga,koja svojim radom može da mu donese novac, jer je novac iz godine ugodinu postajao sve moćnije sredstvo za gospodarenje. Njime se plaćajukrdžalije i janičari. Novac je mamac za sve nemirne i smele ljude naBalkanu. Njime se potkupljuju veziri, podmićuju članovi carskog saveta i

kupuje naklonost Porte. Novac lije topove, kupuječohu, svilu i svadobra, bez kojih nema slave, udobnosti i pravog, života. Iz računa je

okoreli odmetnik štitio i svoje kmetove. Ako raju ima uza se, i ako muona u danima pritiska i napada Carigrada ostane verna, on će sačuvatisvoj položaj. Zato je otpre nekoliko godina zaveo običaj da priređujeveliki dernek kad se strižu ovce i žnje ječam. Danju se radi, a čim suncezađe na meraji, pred letnjim konakom udare doboši i pisnu zurle, planuvatre, začvare se ovnujska peciva i izvaljuje burad rakije. I kad se sve topripremi, a polje preplavi mesečina, Pazvan-Oglu je raskomoćen izagrejan mastikom, sedao za trpezu na divanhani čardaka. Odatle je uzpiće i jelo, dok su ga Javorka i Nino dvorili, posmatrao kako se časti iveseli odana mu raja. Po meraji su postavljane velike sofre od dasaka,za njih bi zaseli kmetovi, čobani i sluge. Noć miriše na vunu, med, ovčijepečenje; vonja na rakiju, mastiku i znojna tela mladih kmetica. Dunavosvetljavaju lampioni raznih boja. Po njemu plove nekolike bojne šajke i,s vremena na vreme, ispale po koju topovsku salvu, bacaju ći u neborojeve raketa, koje se rascvetavaju pod zvezdama iznad vode. A prekola i pesme, najbolje krdžalije izvode vojničke veštine. Rvu se, skaču,nišane, savlađuju nejahane pastuve. Na kraju se izvodi veština seče

handžarima. U svemu tome ogleda se moć i nezavisnost gospodara.Pazvan-Oglu je zašao u zrele godine. To što ga je sultan ostavio na

miru i priznao ga za vezira, učinjeno je iz nužde, s namerom da gazavara i, kad se ne bude nadao, napadne. Zna Pazvandžija dobroCarigrad i Osmanlije. Zato im stalno stavlja do znanja da se ne uljuljkujeobećanjima i njihovom velikodušnošću. Svuda i uvek im pokazuje zube,spremne da zakolju protivnika. Oči su mu oštre, bistre i radoznale. Imasvoje poglede na život i svet. Delimično se slaže s pravilima Kurana.Alah je dobro sazdao svet. Život je vrlo uspela stvar, ali samo za ljude

koji umeju da skupe dovoljno hrabrosti da se otmu tutorstvu drugih. Štopo njegovom znači: ni caru carevo, ni veziru vezirovo, već sve meni, da


38/352

38

ja budem vezir i nezavisan od cara.I dok je Pazvandžija uživao, gledajući kako mu se raja

raskokodakala u veselju, bacao je u isto vreme poglede pune nežnostiprema Javorki. Ona je bila obukla šarenu vlašku nošnju i time još više

istakla svoju lepotu. Puno mu je srce, toplo u grudima i ugodno po celomtelu. Jedva se savlađuje da ne vikne: »Aman«, kao što to već od ićindijeuzvikuju napojeni janičari, čija je sofra po strani, jer Pazvandžija strogovodi računa o redu. Još se nikad nije desilo da neko od tih gladnica unjegovom prisustvu nasrne na obraz kmetovima. Zbog takvog izgreda,na prvom derneku, raščerečio je trojicu Bošnjaka. Krvave četvrti visile suim na drveću za vreme žetve u Vidinskom polju. Prvi je sultan naBosforu, drugi car-samodržac u Moskvi, a treći ćesar u Beču.Pazvandžija im je po svemu ravan u Vidinu. Da je živ moj babo, često je

mislio, zagrlio bi me. Osvetio sam ga i ostvario ono što je on hteo, adušmani omeli. Dobri moj babo! Još ću da te svetim. I nikad nećuizneveriti započeto delo. Ako mi pod ruke padne Srbija, mislio je dalje, aosvojim uz to i Bosnu, neće mi biti teško da se domognem Carigrada.Kad me izda snaga i prisuče starost, sagradiću u Vidinu džamiju sazlatnim vrhom do neba — da prkosi svetu i vremenu.

Kroz sumaglicu koja ga je hvatala od mastike, sve je više raslonjegovo osećanje veličine i snage. Jedina slabost bila mu je Javorka. Zamomenat se nekuda izgubila, a onda se vratila okićena vencem odzrelog ječma. Kratka vlaška suknja odskakuje joj iznad kolena. Podvezenom košuljom i jelekom talasaju se bujne grudi. Od nje je strujao valmirisa, pa je divlja žudnja zahvatala agu. Krv mu je oganj, željaneutoljiva, a ljubav nezasita neman.

— Aman, nikad nisi bila tako lepa kao večeras -viknuo jePazvandžija, dajući joj znak da sedne pored njega na šiljte.

— Ne! Idem da povedem kolo. Ovo je noć za mladost, kolo i pesmu.Ne za sedenje uz tvoje koleno.

— Ali ja ti ne dopuštam — smešeći se, popustljivo odgovoriPazvandžija.

— Nisam ti ni robinja ni žena. Ako se bojiš, drži mi se za učkur! — odgovori Javorka drsko i kao vetar odjuri niz stepenice čardaka.

— Tako mi dina, Nino, ne znam šta da radim s njom! Sve jeprkosnija, kao da je vezir ona a ne ja.

— Mladost je, aga, oduvek bila luda i neukrotiva. Misli da se rukommogu brati zvezde. Obojica joj gledamo kroz prste i navikla je da jojpopuštamo. Srce joj je soko. Leteće dok ga munja ili sunce ne sprži — odgovori Nino uzdahnuvši.


39/352

39

X

Otkako je započela žetva i striženje ovaca, Veljkova osećanja imisli postajali su mučni i mračni. Mržnja mu je pekla grudi kao otrov.Užasno ga je mučila pažnja i poniznost s kojima su svi dočekivaliPazvandžiju. Osećao se ošamućen, kao da je nečim teškim udaren poglavi. Naročito kad je video kako kmetovi odano rade, tr če i znoje se dabi mu ugodili i povećali bogatstvo i snagu. U opštoj pokornosti, koja seispoljavala na licima ljudi, žena, devojaka, čobana i krdžalija, Veljko jebio jedini koji je osećao pomamnu želju da jurne gore na čardak ihandžarom saseče agu. Već je u mislima video njegove od strahaizbuljene oči i glavu kako pada pod zamahom njegovog handžara. Video je od straha izbezumljenog Nina i kao smrt bledu Javorku. Naslađivao setime, ali je pri daljem razmišljanju uvideo besmislenost takvog čina. Ubiti jednog Tur čina, makar to bio i Pazvan-Oglu, besmisleno je, razmišljao jeVeljko. Treba da se odmetnem u hajduke da bih godinama uništavao

nasilje i svetio se za sve muke i patnje rajetinskih ovnova, koji nisusvesni šta bi sve mogli učiniti kad bi se odlučili za borbu.

Mržnjom ispunjene Veljkove oči tražile su svuda Javorku. Jedina mu je uteha bila što je ona svake noći tačno u ponoć dolazila u njegovusobu i ostajala do zore. U beloj svilenoj košulji, bleda i umorna oddvorenja, sa plavim kolutovima ispod očiju, Javorka je bila još lepša izanosnija nego ranije. Siromašna čobanska postelja na kojoj je ležalanije smanjivala pomamu njenog tela. Osećala je da je Veljko mrzi zbogage. Mrštio se na njene zagrljaje, otklanjao usne, jer mu se činilo da

Javorka donosi miris mrskog Tur čina. Sinoć kad je polazila od njega,klečeći na kolenima, ljubila mu je ruke: — Čuvaj se zmije! — Kakve zmije? — upita Veljko iznenađeno. — Sadika. Primetila sam da te u stopu prati. Ne znam šta je u

pitanju. Mora da je dobio naređenje od age. Ne daj da te izazove. Budirazuman i stišavaj gnev. Jedino tebe volim. Dajem ti sve, a ne tražimništa.

— Ako je istina to što govoriš, hajde da bežimo!

— Lud si više nego što si težak. Već si sit i presit mene. Ostavio bime za pola godine. Sokolu spone na nogama nisu potrebne. Kad god


40/352

40

budeš spreman da odletiš, ne obziri se na mene. Prokletstvo grehasručilo se na mene onoga dana kada sam se dala Tur činu.

Kad se Javorka sjurila niz stepenice čardak

Documents

Dusan Baranin - Hajduk Veljko lat.pdf