Dragana Đorđević MilAna

DODIR MASLAČKA

Zahvaljujemo se dragim ljudima, koji su delima i srcem pomogli objavljivanje ove knjige:

Radovan D. Arsenijević, Dušan Đelić, Marinko Bršadinac, Omer Petojević, Miodrag Zubac,

Zoran Plećević, Biljana Radašinović... Posebno hvala Maslačku - Mirjani Petrović.

Zahvaljujemo se Opštini Aranđelovac što je finansijski podržala ovaj projekat.

Dragana Đorđević MilAna

DODIR MASLAČKA1. izdanje, septembar 2014.

Izdavač: Narodna biblioteka “Sveti Sava”, Aranđelovac

Za izdavača: Biljana Radašinović

Vinjete: Ana Đorđević

Fotografije na koricama: Ana i Stanko Đorđević

Grafički dizajn i prelom: Dušan Đelić

Štampa: Štamparija “MARA MICA” Aranđelovac

Tiraž: 500

Dragana ĐorđevićMilAna

DODIR MASLAČKA

Aranđelovac, 2014.Aranđelovac, 2014.Aranđelovac, 2014.

MASLAČAKNA

ASFALTU

9

i kakosunce izlazi jutrimai kakotrče trenucikroz travu svakodnevnostii kakosadašnjost postoji kratkotek da se setim prošlostii kako sunce zalazi večerima

učim ja učim kako vrti se sve u KRUG u krug u krug

10

i SUDBINU SLUTIM JABLANOVA visokih ispred

u dušu ste mojuupleli nemir svojim šumom

na nebu vam i čelo i očia noga ne može dalje da kroči od toga mesta u aleji

vi tužno tugujete tugukao zarobljene pticešto ne mogu dalje od žice kaveza

vi ćutite šumomvi šumite svoje ćutanje

zašto vas zemlja tako silno vežeza svoja nedra

oko pogled do beskraja dignea stopalo nikako dalje da stigneod tog mesta u drvoredu

u dušu ste moju uneli slutnju svojim šumom

11

i znam da RAZLIKE NEMA razlike nema razlike nema

pod jarmom smo istim povili glavei čovek i biljka i pticaopije nas i za sobom vučeonaj prvi trenutakkad udahnemo vazduhgrlom laticom ili krilom

sunce nas prži sve podjednakonoć nam u pohode crninu nosijutra nas sa horizonta varaju osmehommenjaju nam boju htenjai mute svežinu nadanja

tetovirani smo oznakama istimi čovek i biljka i pticaruka nas ista i nežna i grubamazi i grdi i teši i tučepodigne visoko i baci nisko

a cilj nam je istiblizu i dalekozavisi od brzine kojom trčimo cvetamo ili letimo

12

i spoznajem tebe KROZ SEBE SPOZNAJEM ne poznajem

o sebi znam maloo tebi još manjeo njima ću (mislim)bar ponešto znatio sebi kad saznammnogo mnogo više

13

i osećam nemoć osećaš li NEMOĆ PONEKAD osećam

sunce isplazilosvoj crveni jeziki ruga sekomadima besa svoggađam gai ne pogađam nikako

sunce razjapilosvoja žuta ustai ceri sebespomoćnošću svojompsujem gai otapam se pod njim

14

ne volim da budem sama jer RUKE SU MI HLADNE i

ruke su mi hladne

posle rasplitanjadvadeset prstiju

zima je jedino godišnje doba

ruke su mi užasno hladne

15

tražim tvoj osmeh tražim TVOJ OSMEH tražim i

tvoj osmehotvara raja riznicetvoj osmehmenja tamnu boju noćitvoj osmehskida mi boru sa čelatvoj osmehbezobrazno šeta mojim venamatvoj osmeh uzburkuje mirno more mog života

16

onda ti pišem nedelju dana PRED NAŠE VENČANJE

afriko azijo ameriko mojaanđele moj apokalipsobudalo blesasta beno moja bradatavasionom vladaćemo voleći se veličanstvenogrožđe moje iz goredecu ćemo rađati dolinodržavo moja dragiđavole đurđevskievroazijo mojažena ću ti biti do krajazakrpo moja zvezdanaigraću se igraćeš sejao nama jablane moj javorekraj si moj i kraj sam tvojkralj si za mene kraljicukoščato mojeludo cemo ludovati do ludilaljubiti ljubomorno ljubavi mojamesečino moja majskanevesta ću biti tvoja nesrećonedostaješ mi neizrecivonjuškalo moje

17

orfeju ne okreći seoteću te ocu orhidejo

plava moja plaveti u ponor padamoa radujem se reko radostisveznalice svetlosti moja

trebaš mi tvrdoglavkotrijumfalna kapijo

ćaknuto mojeulovila sam te uđi

ubiću te usnama usnulifaraone moj frajeru

hlebe nasušni hlebe mojcveće moje crveno

čudo čekam te čeznemčekam te čoveče moj

džamijošumo moja

šašavo ce nam biti

18

i znam da nisam samo ZA TEBE JA JESAM

ja nisam zemlja za svako ralomoje su njive plodne samo za tvoje semesamo zbog tebeu meni cvet procveta

19

i pevam ljubavno duboko LJUBAVNU PESMU PEVAM

iz tvojih sjajnih zenicanapajam se toplotomza hladno doba koje dolazi

bilo mi pulsiratvojim ritmomi svakog jutra se ponovo rađam iz tvoga naručja

raspored borana mome čelusve je više nalik tvome

i ponekad mi se čini da tvojim koracima hodami smejem se tvojim smehom

toliko zarobljenaa tako slobodnasve više na tebe ličima ipaknikad toliko mnogonisam bila svoja

20

i zaklinjem se Bogom da RODIĆU S TOBOM novi svet

ako zatrudnim noćasrodićuiako već sto godina imami dovoljno rođene i nerođene deceiako me je tuklo i vukloi svega mi je dosta

ako zatrudnim noćasrodićurodiću ovu slatku spoznajuda se umorna planina trogrbapokrenula jugu bliže

21

i sanjam i tražim U SNOVIMA i tražim i sanjam

vidim te za trenu levom uglu moga sna

za časak te imam samo

okrenem se na drugu stranu da produžim san

u desnom uglu moga sna te nema te nema te nema

22

pa budim se iz snova i TRČIM TI U SUSRET ti trčim

trčim ti u susret bezglavoi uranjam u tvoje dlanovei hranim te plodovima čekanja dugog

sit ti se otkidašod moga jezgrai ostavljaš me do ponovnog spajanjagladnu neutoljivo

23

i shvatam lako i teško da NIJE LJUBAV UVEK ljubav

kako lako laži klize nam niz usnei tebi i menigrozno neko vreme

ruka ti u mojoja tiktakaju srca različitim ritmomkriješ se od menekao ja od tebene znamo se višešta li to u nama nepoznato diše

gomilamo rečibez ikakvog smislatek da prođu dani

i bivamo strancisve više i češćeza istim smo stolomzajedno a sami

24

pa bežim da napišem pesmu OVAKO JA BEŽIM

do zemlje dugačkuja obučem suknjuda pokrijem noge

i košulju nekuza tri broja većuda sakrijem grudi

naočare crnei kad nije sunceda ne vide oči

a na pleća torbu mislima krcatuzakopčanu dobroda mi ne ukradu

25

i slavim A NE SLAVIM slavim a ne slavim

pogasila sam svećice

iz čaša punihprosipa se vino crvenona bele stolnjakemoje čiste namere

voćke trununiko ih ne jede

26

i GLADUJEM DA POBEGNEM negde gladujem da pobegnem

gladujem ti majko za punom trpezombolest neizlečiva

gladna sam ti voćačiji ukus ne znamne videh ga nikadtek mu oblik slutim

ne videh ga nikadtek mu oblik sanjami u vode neke neznane zaranjamduša mi u njima neprestano plutaa do njih mi nema ni svetla ni puta

gladujem ti majkoza punom trpezomotkad sebe poznamgladujem ti majko

27

MRZIM SVE KAVEZE a naročito kaveze za ptice

u kavezuptica imai vode i hleba

ali nema nebaali nema neba

28

a nije SVAKA PTICA PTICA NIJE svaka ptica nije

ptica ima dva krilalevo i desnokao što srce imalevu i desnu komoru i predkomoru

oblik veličina i boja krilazavise od podnebljaod starosti i vrste pticei drugih više ili manje važnih uslova

u svakom slučajukrila služe za let

ima krila dvai ostala obična peradšto pognutih glavaiz blata zrnevlje kljuca

ka nebu pogled ne podiže nikadni kad jara peče ni kad kiše pretene koristi krila

a ptica poznajeili barem slutisilne boje nebai prostor visina krilima oseća

pa kad joj levo ili desno kriloili oba krila zauvek polomepati i umire

obična perad ostajeda pognutih glavaiz blata zrnevlje kljuca

29

i pitam se jesam li ja ili nisam ja PTICA JESAM LI

o da jesam pticai da imam krilai da imam krilai da imam nebozarobljena nikadne bih bila

ali ja sam zemljadaleko mi nebo

30

a krčiti puteve do neba treba ZA PTICE SLOBODNE

mišto krčimo putevedo nebahranimo setvrdim korama hleba

neka oko sredine meke se gložeoništo kao korov trulise množei zube nemajuda zagrizu

31

jer DOK PROLAZIM vidim i znam da prolazim

prolazimkamen se kotrlja niz padinudolina ga čeka

prolazimkroz dolinu svečano prolazi rekamoru u susret

prolazimkliker svileni trči kao srnau ispruženu detinju ruku

prolazimhrast se nežno savija kao matida zagreje pticu

prolazimpod snegom mekim pšenica spavaproleće sanja

prolazimu sumrak starica svetiljku palida osvetli do postelje put

prolazimza mnom i plač i osmehi mamin uzdahi žuti maslačak

32

i sviram adađo tužni sviram ZA BIVŠE KRALJICE

onapolako razgrće paučinusa svoje prošlosti

iiz polutrulog sećanjavadi ostatkesvoje mladosti

i briše paučinu sa njihglača ih do iznemoglostida im povrati nekadašnji sjaj

ikiti njima godinekoje neminovno poseduje

izastaje pred ogledalompokušava da se osmehnenekadašnjim osmehomnovim cvetomosvežava staru haljinu

i korakom nesigurnimodlazi na proslavutridesetogodišnjice svoje mature

33

za čoveka bivšeg pišem lamento ZA BIVŠEG ČOVEKA

jednim preostalim zubomgricka presušenu pršutuu kući poluprijatelja

u levoj mu rucidogoreva cigaretameđu požutelim prstima

u desnojko zna koja po redučaša vina

u glavi tetura misaoda pokaže svetu(samo da mu dođe prava reč)

a svet već odavno ne mari za njega

34

i dok na obali jezera PROMIČE NOĆ ja slutim zlo

u sobi preko putamladost dišeispod ovih boradevojčica se boji

jezero se uzjogunilokiše se svu noć cedena tanane brezena pustoj obali

ni čamca ni čamdžijeniko da preveze do one druge obale

35

i ne shvatam zašto BRAT BRATU majku sestru kćer

iz grudi izbodenihpotoci krviodneli otkucaje života

kraj reke jedine preživelelivada pocrvenelaod stida i tuge

stali razgovoria vreme teče li teče li teče

36

i NAD GLUPOŠĆU ljudskom neljudskom SE MOLIM ljudski

pa štaako se ruše sistemii pomeraju graniceništa nije zanavek dato(sem možda ovog plavog neba)

neka dođavola idu i ustavi i federacijei koalicije i manipulacijepolitika je gadna stvar(protutnjaće i ovaj voz)

za jedno se samomolim boguneka ti mržnjane pomuti nikadčist pogled prema horizontudevojčice mojadečače mojnevinog oka

37

a njih ima ih KO PLEVE IH IMA praznogovornika

ej dostato vec zamarasva ta pričaranjai gluparanjai luparanjao pogrešnim lekovimao propalim čekovimao proteklim vekovimabačenim u prazno

ej dostato stvarno zamarata ogovaranja ipodgovaranja inagovaranja izapomaganja iprenemaganja

ej dosta

hoću da čujemšta onaj čovek tamo u uglu ćutidok oko mu bistrokroz prozor otvorennešto novo drugačije sluti

38

a vidim i bojim se da viknem bih DA URLIKNEM

jernogu pred nogukao u šetnjupod ruku se vodeđavo i bog

doku dugoj koloniu stopu za njima poslušno koračanarod

39

pa se uvučem duboko U SEBE SE UVUČEM duboko

ne jedem više pomorandženi bananemnogo su skupea jabuke na svakom ćoškumogu da se kupepa ne jedem ni njih više

držim dijetu

40

kad žuti zeleni list padne to ipak NIJE ISTO to nije isto

žuti listšto dugo zeleneše

i ukras bešecele jedne bašte

sahraniše u korpu prljavuzajedno sa običnim smećem

41

i osećam smanjujem se PRAMEN PO PRAMEN otkidam se

pramen po pramenkose duge odsecam

korake kratim

u crno bele haljine bojim

navikavam seda volim jesen

42

iznutra LIVADA PROCVALA DO SUNCA izrasta do sunca

i bila sam pticai krticakrila o prozore zatvorene lomilakroz zemlju tvrdu prolaze kopalanoge trkom zamaralai ruke u prazno nudilagubila se i pronalazilai vozove stizalai konje jahalasudarala se sa sobomi drugimai lečila i bolovalai tražilako Diogen fenjerom

a u meni sve vreme rasla jelivada prostrana zelenana kojoj maslačcivisoko do sunca cvetaju

DODIR

49

POČETAK I KRAJ

odnekudzaurlala nežnostkao zov izgladnele vučicekroz hrastovu šumuprošaranu sunčevim trakamau svitanje

poziv je bio jasanomamljujući

čudotvorci vaskrslii zamahali čarobnim štapićima

Violončelo se prvi pokrenuoispravio leđai zasviraotonove iskonskih htenja

Flauta zalelujalakao brezino lišće na aprilskom vetruusne nevidljivog sviračaspojile se u akord suštinesa tananim telom instrumenta

50

zatitrale strune Harfeu paučinastom salonuuspavanog zamka

iz stare kutijeprišunjao se Saksofonnaslutivši svoju melodiju

Violina mu zašaputala u uhoi ljupko ga povelau svet postojane suptilnostiuplevši mu nove zvukoveu zlatne vlasi

dodirnute energijomlaganog moranjakoraknule dirke otmenog Klavira

i začula se simfonijaspontanog osmehašto kreće iznutrasasvim prirodno

muzika prostrujala prostoromi pozvala glasoveućutkane ispod kamenjaispod koraispod leptirovog pazuhaiz semenjaiz crvene boje napupele bulke

51

na proplanku zaplakale srneplanina spustila kapkezelenih očijuu zanosu

sve bolnopostalo je tako jednostavnopodnošljivo

zatvorila se pitanjapred izvesnošću odgovora

pomerile segusto isprepletane krošnje neznanja

i otvorio se horizontveličanstveno plav i čist

53

PODSTICAJ DA SE PRETVORE U ODLUKU

NEDOUMICE OKLEVAJU

TRAŽEĆI

55

dodirni me dodirni me stvarno

predugokamenu ćutanju leži

ako ga podignem

možda će crvi izmileti iz trule zemlje

možda će izgužvani cvetda uspravi glavu

56

dodirni me svom snagom najnežnije

kroz usko bezbojno plastično crevoiz prozirne bezbojne ašeubrizgavaju bezbojnu tečnostu moju gusto crvenu krv

podnosim terapijuiz čiste inercijekojom sam naviklada pristajem

onda dugo povraćamsve dok se ne osetim lakše

i svaki put kažemda sledeću terapijuneću da prihvatim

57

da sve zaboli i prođu sve boli

zalivam rečimabelu hartiju

neuki bi rekliigram se

pretačem sebeu smislenu porukuda lepo bude primaocu

58

da nadođu sva sećanja i da se sve zaboravi

ponekadnamere teško padajuu rečenicesa nejasnom slutnjomo zgrčenom smislu

potreban jepravi pokret usanada odškrine razgovor

59

da nestanemo lako i rodimo se obnovljeni

kolikoje zrnacaistinske željepotrebnozasejati

da izniknemospremnida se darujemo

60

dodirni me kao da je to poslednje i prvo

slažem kockicenemaštineu mozaikraskošnosti

neizrečeni vrisak iskrikao srebrni nožspreman da poseče

61

kao da je to prvo i poslednje tvoje svitanje

ne muči seu traženjuprimerenih reči

samo me pogledaj

razumeću tejer govorimoistim jezikom čije je izvorišteu zenicama

62

kao da je to jedino smisleno saznanje

kroz prozorkad pustimo pticu

gledamo dugo u nebo

koje ona krilom otvara

63

sruši sve spone što sputavaju

promiču mislikao predelikoje posmatramodok putujemo

jedva sustižem sebe u njima

64

oslobodi sve što je neslobodno

okrenuo mi leđagledamkosa mu neočešljanaovlaš prikupljena u rep

pod debelim džemperomkuca mu srce

dođe mida ga uhvatim za repi povedem gakući

65

otvori kaveze i pokidaj sve lance

jednostavnonisam mogla

da pijem voduiz zajedničke čaše

nosim modri žigodvojenosti

i nije mi važnokako će me nazivati

66

preskoči sve ograde

upornosat zvoni tinad glavomprobudi se

u svojoj kožiprepoznaj se

skini sve tuđei na dobro oprano teloobuci odećukrojenu isključivo za tebe

67

dodirom probudi sve što spava

zapovedapod izgovorom da štiti

slušaju ga verujućida je u pitanjunesporazum

68

prodrmaj sve što je zaboravilo da živi

dan im bivai počivamišljuo dobrom obedu

ništa ih više ne podsećana raskoštraganja

69

nahrani sve što gladuje

vrataodaja svojihnikadne zatvaram

možda će da naiđe nekoko nema gde

da se ogrejekraj vatrekoju nikadne gasim

70

da više nikad gladno ne bude

tragam po prodavnicamaza pravim cipelama

da me odnesudo mesta na kome ću moćida hodam bosa

71

udahni duboko i siđi u sebe

letzapočinjempo ko zna koji put

ocrtavanjem prostorakoji bi bio dovoljanza zamahkrila

omeđen veličinom papirapo kome crtamprostornikako da me prihvati

72

pa širom otvori oči i pogledaj me bez straha

zaronili su jedno u drugospajajućipočetak i kraj

zatečeniprizoromljudi oko njihnisu imali vremenada osete zavist

73

neka sve nemoćno ustrepti snagom što pokreće nepokretno

ne bolida se kroz ograduod trnjaprovučeš

ako sa one stranesmisao čeka

74

neka eksplodiraju svetovi učmali

glasmeko kliziniz mislikao svila

očigovore višeod rečikoje bira

ruka u laganom pokretudonosiocadobrih vesti

75

i neka izniknu nova obzorja

pridržavam kapke nadomda svaki tunelima kraj

pretvaram sepovremenou konjica vilenjakašto bludinad vodomsa lokvanjimanalik na svetilišta

76

neka poleti sve što i ne sluti da krila ima

zakucao jena teške hrastove dverilakoćom labudovog pera

primile ga odaje

zamirisao nameštajprogledali zidovizasijale lampe

77

neka zaplače sve što nikada plakalo nije

maleno zrnce šibicesasvim ovlaš dodirnepravu stranumalene kutije

zaplače plamenda upali svemir

78

neka se grohotom smeje

u menise neprestano svađajucrno i belo

ponekad se sliju u jedno

tada me obuzmesivilo

79

sve što je zaboravilo da smeh postoji

stavim rukuna oči

i kroz prstegledam sunce

gleda i ono menekroz oblake

80

neka se usprave pogažene trave

hrabra je pomisaoo inkarnacijiosmeha

na licu čovekakoji nije znao

da dodir suncaostavlja opekotinesporo isceljujuće

81

neka potrče bregovi

izranjaniotkudaizvorusred pustinje

žedneostaju usnekoje ne umejuda verujuu čuda

82

i neka zapevaju reke

da napravim slikuhtela bihpred kojom biljudi zastalisa poštovanjem

postavićuveliko ogledalonasred galerije

83

neka šume progovore

ničegase ne plašim

sem sebe

uplašene pred sobom

84

neka prohoda kamen

u sazvežđesuštastvenostilakouđi

kao jutarnji vazduhu sobu

kroz otvoren prozor

85

neka nebo promeni boju

kad mi dolazišne kupuj poklonene oblači svečano odelone razmišljaj o načinuna koji ćes me pozdraviti

primiću te radoposlužiću tedomaćim vinomiz jednostavnih čaša

skloniću satda ne meri minutekoji brzo prolazekad prijatelji razgovaraju

86

neka se Zemlja pokrene u suprotnom smeru

samou ispružene dlanove

kapljusokoviiz nebeskog voća

87

neka svemir zazvoni otkrovenjem

Isusje stradaozbog ruljekoja je klicalaBarabi

Onje vaskrsaonjih jeprogutao mrak

88

KRAJ I POČETAK

dodirni medodirni me stvarnododirni me svom snagomnajnežnijeda sve zaboli i prođu sve bolida nadođu sva sećanjai da se sve zaboravida nestanemo lakoi rodimo se istog trena obnovljeni

dodirni mekao da je to poslednjei prvo tvoje svitanjekao da je to jedinoi konačno smisleno saznanje

sruši sve spone što sputavajuoslobodi sve što je neslobodnootvori sve kaveze i pokidaj lancepreskoči sve ogradeprobudi sve što spava

prodrmaj svešto je zaboravilo da živinahrani sve što gladujeda više nikad gladno ne bude

89

udahni dubokoi siđi u sebepa širom otvori očii pogledaj me bez straha

neka sve nemoćno ustrepti snagomšto pokrece nepokretnoneka eksplodiraju svetovi učmalii neka izniknu nova obzorjaneka poleti svešto i ne sluti da krila imaneka zaplače svešto nikad plakalo nijeneka se grohotom smeje svešto je zaboravilo da smeh postoji

neka se usprave davno pogažene traveneka potrče bregovineka zapevaju rekeneka šume progovorei neka prohoda kamenneka nebo promeni bojuneka se Zemlja pokreneu suprotnom smeruneka svemir zazvoni otkrovenjem

90

dodirni me dahomzenicom obrazom mirisom svojimvrškom malog prstavelikim i malim mozgomutrobomtabanomvazduhom iz pluća dodirni me

i dozvoli da i ja tebeisto takododirnem

DODIRPRIJATELJA

95

MASLAČAK U SFERNOM OGLEDALU

Do krajnjih mogućnosti vremena i sopstvenog stida odlagala sam čas u kome ću se samoj sebi obratiti povodom Draganinih stihova, bojeći se da otvaram sopstveni užas bačenosti u slepi, gluvi i nemi svet, svet u kome tek povremeno bukne plamen nade ukresan iskrom zalјublјenosti koji potom neumitno gasne ostavlјajući tamu još crnjom nego pre... Uznemiravala me je i pomisao na to da ću se oveštalim i grubim rečima kojima i nisam mnogo vična neumitno doticati tragova koje je Dragana iscrtavala svojom čežnjom. Dok čitam njene stihove, duša joj, idući iz pesme u pesmu, naočigled smalaksava savladana razdvojenošću i lјudskim ravnodušjem koje nije razumela i nije mogla da prihvati. Jedva sam prekoračila svoju bojazan, tačnije strah, i to samo zbog obećanja Draganinoj ćerki Ani. Jednom prilikom kao glasnik sa neba mi je stavila u ruke „Maslačak na asfaltu“, jasnovido uverena da time čini pravu stvar. Zašto – tada mi ne beše jasno, budući da evo sve do sada Ana nije znala za to da sam i ja nekada naivnim stihom ispisala pesmu sa istim naslovom. Potom je, istim putem, do mene stigao i „Dodir“ koji je učinio da konačno svoj susret sa Draganom prepoznam kao predoređen. I evo, umesto da nas obe ogrnem i ugrejem tišinom satkanom od razumevanja i utehe, treba da je rečima probudim, dozovem, i kažem joj da nije, da nikada nije bila i da nikad neće ni biti sama. Molim vas, pogledajte izbliza u maslačak na asfaltu. Mnoštvo zbijenih žutih cvetića koji se neustrašivo protežu na sve strane, nesvesni sivila, prlјavštine i tvrdih

96

đonova koji ih svakoga časa mogu zgaziti. Maslačak je malo Sunce što sija svoju radost u strplјivoj nadi da će je neko primetiti i prepoznati. Jer, on zna sve da vidi, a retko ko ume njega da spazi. Ali, ako se to dogodi, nastupiće onaj veličanstveni trenutak susreta, vredan svakog čekanja, u kome se događa nemoguće – spajanje naizgled večnih razdvojenosti: neba i zemlјe, spolјašnjeg i unutrašnjeg, muškog i ženskog, početka i kraja. To je trenutak slatke ushitne punoće čija se napetost oslobađa nadradosnim činom stvaranja. A stvaranje – to je svrha i smisao života našeg, jer mi smo deca Tvorca, rođena u liku svoga Roditelјa. I Dragana je sačekala jedan takav trenutak, jedan susret za koji je verovala da je pravi. Pesme su joj bile ispunjene odvažnom rešenošću da se zaleće u nestajanje iz koga nastaju novi svetovi. Zadivlјujuća je i čak potresna njena bliskost sa iskonskom silom rađanja koju je nosila u sebi, i njena spremnost da joj na svaki način i bez ostatka posluži. Rađala je decu, ali i stihove, prijatelјe, đake, i ko zna šta još... Bila je zalјublјena u svet, a rekla bih da se i svet tada u nju beše zalјubio...Samo slutim šta se potom dogodilo. Ne znam, i nisam sigurna da bih volela tačno da znam. Tek, Dragana se jednog dana probudila zatočena i izopštena, povređena nepravdom i zaustavlјena pitanjima na koja nije dobijala odgovor. Nјen „Dodir“ je očajni vapaj za dodirom, za susretom, ponekad čak i samo za običnim, prijatelјskim razgovorom. Pesme u njemu dozivaju gosta koji kao da nikad ne dolazi, nude utočište koje kao da nikome ne treba. Neispijeno vino se u njima proliva na snežno beli stolnjak dobrodošlice... To je vreme kada u samoj srži bića živi još samo vrela nada koja potmulo, a neprekidno

97

udara, udara, i udara, pokušavajući da do nekog dopre – uzaludno, jer se svet odbija od ogledala kroz koje se u njega gleda. Koža se zateže od čežnje za dodirom – onim potpunim, ali spremna je da zadrhti od sreće čak i pri ovlašnom, slučajnom. Reči nezadrživo izbijaju, i na javi i u snu, pokušavajući da nekog dozovu. Neizbežno, nada polako gasne, i više se ne osećaš kao zvanica na velikoj svečanosti života. Gledaš je izdaleka, kao neko ko tu nikada nije ni pripadao: Jednostavno/ nisam mogla/ da pijem vodu/ iz zajedničke čaše/ nosim/ modri žig/ odvojenosti... Tiha ubitačnost osame i straha koji se neosteno gomila. Da li se obraća sebi ili slučajnom prijatelјu kada zove: ...siđi u sebe/ pa širom otvori oči/ i pogledaj me bez straha? Bezbojni hladni užas materijalizovao se konačno u aši okačenoj o bolnički stalak za infuziju. Ubrizgivan je u krv, da joj razredi i razbije poslednje snage, terajući je da povraća život kakav nije htela ni mogla da prihvati. Svaki put osećala je olakšanje, pomerajući se još za korak ka izvesnosti kraja koji se činio kao... horizont/ veličanstveno plav i čist. Sa svakim od tih koraka, njena pitanja, jedno za drugim, gube smisao i samim tim nestaju, a sa njima i zavesa neznanja. Pod vedrim nebom vidi se Suncem obasjano polјe. Ono je uvek i bilo tu: U meni sve vreme rasla je/ livada prostrana zelena... Zapreka nikada nije ni bilo, osim onih koje je sama postavlјala, kao što uostalom i svi činimo. Trebalo je „samo“ da razbije ogledalo u kome je živela. Ko god da pročita njene stihove, neka to učini, time će je zauvek osloboditi. I maslačci će visoko do Sunca cvetati.

Mirjana Petrović

98

Boravak kod Dragane po starom, dobrom običaju bio je veoma prijatan. Razgovor sa njom kao i uvek - inventivan. Nakon priče sa njom uvek sam bio u situaciji da ponešto zapišem. I ovo što činim večeras ima smisla… Kako me je blistavo ponukala na priču o Svetom Pismu, o Bogu… O Ljubavi! Čak mi je dala i ideju za knjigu, za formu. Mogle bi to biti glinene ploče, crepovi - kuću da pokrijem! Imao sam ja to, u pesmi, poodavno, ali, eto, ona je to postavila na svoje mesto. Iščupala je to iz mene! Zahvalan. Ujedno, to je bilo i njeno uziđavanje u kuću moje duše. Kako to sve ide lepo, kako je to sve Božja blagodat, na radost… samo kad imaš trun ljubavi u sebi. Za sebe i druge. A ja, ako sam uzidao zrno peska u njenu(nesumnjivo ogromnu) ljubav, ako sam učvrstio, pomogao… to je vredno. Zarad toga i pišem ovo. Zarad toga ovo je i drugačije od svih dosadašnjih zapisa koje poneh iz njenog doma! Zavetna ploča naše ljubavi na mom krovu konačno je na svom mestu…

Omer Petojević

99

NEŽNA KAO PAHULJICA, JAKA KAO STENA

Dragana je kroz život hodala krupnim koracima i mada je kratko poživela, proživela je nekoliko životaneke prosečne žene.

Revolucionar ili jeretik?

Celim svojim bićem je bila i jedno i drugo. Borila se za svaki minut svog kratkog života, za sve. Za svoju decu, za svoje pesme, za svoj pogled na svet. Svojim baršunastim, blago promuklim glasomzaokupljala je pažnju i ulivala spokoj slušaocu, bilo da je recitovala, pevala ili samo govorila o najobičnijim stvarima.

Ponos što sam je poznavao, što mogu da kažem da smo bili prijatelji ispunjava mi grudi. Svako sećanje na nju, osim tuge koja se pomešasa ponosom izmami mi i osmeh, zato što još uvek moguda čujem njen blago promukli glas, smeh... Mogu da je vidim, kako se pojavljuje, kao breza dok treperi na povetarcu.

Zoran Plećević

100

Miodrag Zubac

Dragana Đorđević je poetesa posebne vrste i, po svemu,sasvim izdvojena pojava. Stvorivši svojevrsno poetskotkanje, satkano od najsuptilnijih reeksija i imaginacija, ona je za sobom ostavila svetao, meteorski trag i, iako relativno kratkog životnog veka i zlehude sudbine, nije izrekla osuđujuću presudu ljubavi.

Hrabra, emotivna, ali i snažna, živela je do dna i život i poeziju, potvrđujući tako rečenicu Džeka Londona da je "prava funkcija čoveka da živi, a ne da postoji".

U centru njenog interesovanja je dodir, emocija, voljeno biće, biće koje voli. To je potraga za ljubavlju životom plaćena, duboko urezana u srca i pamćenje svih nas koji smo je poznavali.

101

u Aranđelovcu, 07.09.2014. god.

Evo je više od deset godina, Dragana, Milana, Maslačku na asfaltu, ili jednostavno Gago, svejedno kojim od imena, kojima smo Te sve zvali, da Ti se obratim, od kada ne možemo, BEZ BOŽJEG ČUDA, da se neposredno uživo ponovo sastanemo da se družimo, “…da pričamo, da se smejemo, ćutimo i pevamo i plačemo... i više od toga “... i ne znam da li će nam još i kada BOG to omogućiti.

A TI SI DEO MENE. Ja sam po Tebi ,,Rz.” - ,,Redak zver” - tako si me Ti nazvala. Isto kao što je ,,Vuk iz Brezovca” - Vladeta Kolarević - Tvojim imenima dodao još jedno, rekavši Ti: ,,Ti si, Dragana, MASLAČAK NA ASFALTU”.Ponudila mi se mogućnost da Ti, nekako, pošaljem jedno - ovo - pismo. Biti će objavljena - štampana - kompletna zbirka svih Tvojih pesama pa, AKO BOG HOĆE, i za ovo pismo će se naći mesto negde u nekom krajičku ... ,,Hoću da čujem šta onaj čovek tamo u uglu ćuti...”

Strah me, ...A TI SI GA SE TAKO NASTOJALA OSLOBODITI I KLIKOM I KRICIMA TVOJIH PESAMA ...da neću imati dosta vremena i umeća da Ti kažem sve što bih, pa bih bar da ti kažem - opet - kako sam ja i tada i uvek doživljavao i kako i sada istovetno doživljavam - osećam Tvoje pesme, od prve koju sam pročitao pa do sada, ovde, na zemlji Tvojom rukom napisane. Jer, i,,...u meni sve vreme rasla je livada...”.

102

Pročitao sam pričicu (kažu legenda): ...Negde na Islandu starac i dete posmatraju gejzir, pa starac, na pitanje, govori - objašnjava... ,,I zemlja je živa... na njoj je svačega živog..., sve to njoj pričinjava mnoge radosti ali i mnogo boli... i čovek je mnogo povređuje... kada se u njoj nakupi bola toliko da se može raspasti, zemlja, radi samoočuvanja, otvori neku od slavina na sebi i mnogo nagomilane boli ispusti sa vodom i parom”.

Tvoje pesme su, Gago moja, erupcije gejzira iz Tvoje duše. Oslobođenje od boli. Prikaz ljudima koliko saosećaš sa njima. Prosti tvoji krici u izvornom obliku. Skoro nimalo dodatno uobličavane, nimalo veštački ulepšavane. ISKRENE.

HVALA TI, GAGO, NA ISKRENOSTI!!! Po tome se mi volimo! Po tome si Ti Maslačak na asfaltu, a ja Rz. (Redak Zver) Maki Srećni

104

Kod Zubca u ateljeu, 2001.

Književno veče Radeta Glavaševića, 1983.

105

Deo ansambla predstave “Rođeni u znaku Cigana”, 1991.

Deo ansambla predstave “Rođeni u znaku Cigana”, 1991.

Sadržaj

MASLAČAK NA ASFALTU .................................................. 5

DODIR ............................................................................ 45

DODIR PRIJATELJA ......................................................... 91

Biografija

Dragana Đorđević

je rođena 1951. godine u Kragujevcu. Završila je studije na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je kao profesor engleskog jezika, prevodilac i sudski tumač. Bavila se pevanjem, pisanjem i radom u pozorištu. Decenijama je bila član Književnog kluba u Aranđelovcu, koji je neko vreme i vodila. Učestvovala je na

mnogobrojnim književnim večerima, a mnoge od njih je osmislila i organizovala. Svoju poeziju je objavljivala u više književnih časopisa i zbornika. Objavila je i jednu zbirku pesama, pod nazivom “Maslačak na asfaltu”, 1995. godine. Dragana je adaptirala poeziju iz ove zbirke u teatarsku formu, i ta predstava, koju je ona režirala i u kojoj je glumila, je uspešno igrana u pozorištima širom Srbije i ostala zapamćena po originalnom stvaralačkom izrazu izuzetne emotivne snage. Takođe je, nekoliko godina ranije, na sličan način upriličila adaptaciju poezije Mike Antića pod nazivom “Rođeni u znaku Cigana”, koja je doživela više izvođenja. Osnovala je poetski teatar “Dodir”, koji je bio začetak prve prave aranđelovačke amaterske pozorišne trupe. Preminula je 2002. godine, ostavivši iza sebe bogat stvaralački opus na gotovo svim umetničkim poljima i više nedovršenih projekata, među kojima i pozorišnu adaptaciju “Kose” (”Hair”) i romana Oriane Fallaci “Pismo nerođenom detetu”, kao i zbirku poezije “Dodir”, koja u ovoj knjizi prvi put izlazi pred čitaoce.

sedeli smoi ćutalii pričalii smejali sei pevalii plakali

i više od toga

otvorena behusva vratai prozoribez staklasedeli smoi ćutalii pričali i smejali sei pevalii plakali

i više od toga

821.163.41-1

ЂОРЂЕВИЋ, Драгана, 1951-2002 Dodir maslačka / Dragana Đorđević MilAna; vinjete Ana Đorđević]. - 1. izd. - Aranđelovac:Narodna biblioteka "Sveti Sava", 2014 (Aranđelovac : Mara Mica). - 100 str. :ilustr. ; 21 cm

Autorkine slike. - Tiraž 500. - Str. 93-95: Maslačak u sfernom ogledalu / Mirjana Petrović.

ISBN 978-86-82795-48-3

COBISS.SR-ID 209666060

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд