Dr MILIVOJE DOŠENOVIĆ - Mihajlo Pupin Eknjiga 6 Izdanje 2013

Dr MILIVOJE DOENOVI

romansijerska monografija

6. ELEKTRONSKO IZDANJE (E-book, 2013)

Sa vizuelnim blokom, sadraj 400 stranica

DOMLA-PUBLISHING, Novi Sad (E-book, 2013)

Dr Milivoje Doenovi

MIHAJLO PUPIN njegov ivot i njegovo delo

(esto dopunjeno elektronsko izdanje, E-book)

Dr Milivoje Doenovi: MIHAJLO PUPIN njegov ivot i njegovo delo (6. dopunjeno elektronsko izdanje) Izdava: DOMLA-PUBLISHING Izdavako-knjiarska agencija Novi Sad, Bulevar kralja Petra I, broj 30 Telefoni: 021/6334-957, 064/1289-745, www.domla-publishing.rs Za izdavaa: Dr Milivoje Doenovi, glavni i odgovorni urednik Magistar nauka iz oblasti menadmenta, dipl. menader producent za medije

Recenzenti: Prof. dr Zoran Lovrekovi, Fakultet tehnikih nauka, Univerzitet u Novom Sadu, Dr Dragan Doder, nauni saradnik, Novi Sad Lektor: Ana Kanban, profesor knjievnosti, prevodilac za engleski, nemaki i maarski jezik Dizajn: Dr Milivoje Doenovi tampa: VERZAL, Novi Sad, Petefi andora 63 Za tampariju: Laslo Grnja, dipl. grafiki inenjer (prva etiri izdanja knjige tampana su u luksuznoj formi i na najkvalitetnijem papiru) Novi Sad, 6. elektronsko izdanje (Domla-publishing, E-book, 2013)

Bez pismenog odobrenja autora i izdavaa zabranjeno pretampavanje, pre-snimavanje ili bilo koji vid umnoavanja ovog elektronskog izdanja knjige No part of this publication may be reproduced without permission in writing from the author and publisher. Copyright Dr sci. Milivoje Doenovi, 2013.

CIP , 621.3:929 Pupin M.

, Mihajlo Pupin: njegov ivot i njegovo delo / Milivoje Doenovi. 6. izd (E-book). Novi Sad: Domla-publishing, 2013. (Novi Sad: Verzal). 400 str.: ilustr.; 24 cm. (Nauka i ivot). Bibliografija. ISBN 86-81951-23-8 ) , (1854-1935) - COBISS.SR-ID 206447623

Dr Milivoje Doenovi

MIHAJLO PUPIN njegov ivot i njegovo delo

(esto dopunjeno elektronsko izdanje)

DOMLA-PUBLISHING

Novi Sad, 2013.

Velika je ast za one koji su bili Pupinovi uenici. Bio je izvor svetlih inspiracija svima koji su radili sa njim! (Prof. dr Edvin Hauard Armstrong, Njujork, 1935)

Ovo su rei oveka, poznatog amerikog naunika koji se rodio 1890. godine, a umro 1954. Armstrong je kao sedamna- estogodinjak konstruisao svoju radio-stanicu. Doktorirao je na koledu Kolumbija u Njujorku i bio jedan od najodanijih asi- stenata naunika prof. dr Mihajla Idvorskog Pupina.

U toku naunog rada sa profesorom Pupinom, predano je radio i konstruisao znaajne izume iz oblasti radiodifuzije i frek- vencijske modulacije.

Dr Milivoje Doenovi: MIHAJLO PUPIN njegov ivot i njegovo delo

5

SADRAJ

Izvod iz recenzije...................................................................... 7 Re izdavaa............................................................................11 Prostrana zemlja banatska (glava prva)...................................13 Preko Tise do Pupinovog sela (glava druga)...........................23 A dilianse su ile Banatom (glava trea) ...............................35 Vreme raanja i umiranja (glava etvrta)................................47 Sestrice eljne brata (glava peta).............................................57 Knez Pupin je dobio sina (glava esta) ...................................67 Detinjstvo Mihajla Pupina (glava sedma) ...............................75 Pod zatitom panevakog prote (glava osma) .......................91 Odlazak u Prag, i oeva smrt (glava deveta)......................... 119 Uz dimnjak parobroda "Vestfalija" (glava deseta)................ 139 Studije na tri koleda (glava jedanaesta)............................... 147 Godine Pupinovih otkria (glava dvanaesta) ........................ 177 ivot udovca u Norfolku (glava trinaesta) ............................ 181 Uspeh i neuspeh (glava etrnaesta) ....................................... 187 Odlazak velikog genija (epilog) ............................................ 199 Sonet Mihajlu Pupinu............................................................ 204 U slici i rei ........................................................................... 205 Renik pojmova..................................................................... 357 Izvod iz biografije autora knjige ........................................... 395 Bibliografija........................................................................... 397


6

"Sve je iz sebe dao, tebi, veliki svete,

ali samo pod jednim malim uslovom: da mu dozvoli da ti kae ko je i odak-le je, i da ti napie Mihajlo Idvorski Pupin..." Dr Milivoje Doenovi, knjievnik


7

IZVOD IZ RECENZIJE Kada se spomene ime jednog od najznamenitijih naunika sveta Mihajla Pupina, kroz glavu nam brzinom misli proleti nekoliko asocija-cija: Idvor, Banat, Pupinovi kalemovi. I tu je uglavnom kraj. Prosean stanovnik nae zemlje ne zna mnogo vie o ivotu i delu naeg slavnog naunika od ovih nekoliko detalja. Oni koji su eleli da znaju neto vie o njemu, imali su veoma ma-lo mogunosti da svoju znatielju zadovolje. Nema mnogo pisanih izvora koji govore o ivotu Mihajla Pupina. O njegovom detinjstvu na obalama Tamia, o uticaju majke i sestre na njegovu odluku da se otisne u daleku Ameriku, o njegova 24 registrovana i patentirana pronalaska, o profesor-skim danima na Univerzitetu Kolumbija..., najvie se moe saznati iz njegovog autobiografskog dela "From Immigrant to Inventor" (Od use-ljenika do pronalazaa) kod nas prevedenog i izdatog pod naslovom "Sa panjaka do nauenjaka". Ipak, ovo veoma znaajno delo za koje je Pu- pin dobio Pulicerovu nagradu za knjievnost 1924. godine, ne sadri ve-liki broj bitnih i nadasve zanimljivih podataka i detalja. Takoe, to je i razumljivo kada je u pitanju autobiografsko delo, po miljenju poznava-laca, postoje i odreena ulepavanja. Sve ono to je Pupin u svojoj autobiografskoj knjizi podrazume-vao, ili izostavio, ili je nedovoljno jasno opisao, novosadski knjievnik, istraiva i doktor nauka Milivoje Doenovi je pregalakim radom na terenu, intervjuiui neke od ivih potomaka loze Pupinovih, koji i danas ive u Banatu ili u drugim krajevima Srbije, stare istoriare, poznavaoce ivota i dela slavnog naunika, crkvene knjige, istorijske arhive i svu dru-gu dostupnu grau i dokumentaciju dodatno pojasnio. Stoga, knjiga pisca dr Milivoja Doenovia, obiluje i mnogim novim, do sada nepoznatim detaljima, injenicama i zanimljivostima iz ivota ovog naunika. Osim fokusa na njegovo detinjstvo, njegovu majku kojoj je i posvetio svoju autobiografsku knjigu, kolovanje, pronalaske kojima je zauvek obogatio oveanstvo, pisac Milivoje Doenovi osvet-ljava i druge aspekte Pupinove linosti oveka koji je bio neumorni na-uni pregalac, veliki rodoljub i borac za dobrobit Srbije i naroda koji u njoj ivi, omiljeni profesor, paljiv otac i suprug, i iznad svega jedna topla,


8

dobra i blagonaklona linost iroke slovenske due, spreman uvek da po-mogne onome kome je pomo potrebna. Pupin je ovek koji, mada je do-stigao veliinu planetarnog nivoa, nikada nije zaboravio da je dete mno-golane i siromane banatske porodice, ostvarujui tako jedinstven spoj um naunika svetskog ranga, i srce prostodunog, iskrenog i pravednog srpskog graniara-seljaka iz Banata, na ta knjievnik Doenovi u svojoj najnovijoj knjizi tako slikovito i uspeno ukazuje oivljavajui Pupinovo vreme devetnaestog i poetak dvadesetog veka. Ova izvanredna knjiga je nadasve bitna kao korisno tivo za nae najmlae osnovce, srednjokolce, kao i mlade istraivae, kojima moe da poslui kao putokaz, vodilja, koja na veoma uverljiv nain pokazuje kako je mogue uzdii se, od jednog od milijarde jednakih postati jedan i jedinstven, a pritom opet ostati i jedan od milijarde istih i jednakih, koristei najbolje i iz jednog i iz drugog aspekta svoje linosti. Raditi mnogo, stvoriti mnogo, a ne zaboraviti i nikad ne potcenjivati niti omalo-vaavati, ve voleti i pomagati one koji su ostali mali, koji nisu postigli tako mnogo, ali su u njegovom oku jednako vredni i dragi. To je najupe- atljivija poruka ove knjige, koja odie snagom, ivotnou, istovremeno i epikom i lirikom protkanom kroz jedan po mnogo emu, pogotovo za ono vreme, nadasve zanimljiv po svemu velianstven ljudski vek ne samo ro-enjem i poreklom, ve i celokupnim ivotom i delom iako svetskog, isto-vremeno i naeg Mihajla Idvorskog Pupina.

RECENZENT Prof. dr Zoran Lovrekovi

doktor informatiko-tehnikih nauka

Univerzitet u Novom Sadu


9

IZVOD IZ RECENZIJE Jesmo li i Mihajla Pupina, poput ostalih naih velikih naunika do-voljno razumeli i dokuili sve njegove uspehe i neuspehe? Koliko je sam naunik u svemu tome pomogao? Brojna su pitanja i brojne nedoumice koje danas pred savesnog i svestranog istraivaa ili pisca stavlja ivot i nauno delo Mihajla Idvorskog Pupina. O nauniku Pupinu je u naoj zemlji napisano poneto publikacija i knjiga i, uglavnom, sa kompetentnih mesta. U dravi u kojoj je iveo pu-nih ezdeset godina objavljeno je neto vie knjiga o njemu, i to takoe uz angaovanje naunih krugova Amerike. Za ivot i delo velikog naunika nikada nije prestajalo interesovanje. Svojom najnovijom knjigom "MIHAJLO PUPIN njegov ivot i njegovo delo", novosadski pisac i doktor nauka Milivoje Doenovi, u svom knjievnom delu krenuo je misaono, trudei se da svojim stilom ne zaluta u vode naivnosti, ve je nastupao sigurno, tako da su svi dogaaji itljivi, pouni u njima primerenoj sferi. Raznovrsnost ove knjige pisca Doenovia je izazovna. Kritiko osavremenjivanje i ovovremena zagledanost u ivot i delo slavnog svetskog naunika, tek je jedan od razloga koji su pisca Milivoja Doenovia pod-stakli da krene u pisanje ovakve jedne zanimljive, izazovne i nadasve riskantne knjige, kojom iznova tumai naunika Mihajla Pupina. Pisac Milivoje Doenovi pokazuje izvanrednu obavetenost kada je u pitanju ivotni i nauni opus velikana multipleks-telegrafije i slavne pupinizacije, to je i veoma vana pretpostavka da se ue u pisanje jedne ovakve dragocene knjige. On u svojoj knjizi dogaaje izlae veoma preg-ledno, tako da njegov knjievni stil odraava fizionomiju duha njegovog dela, izraavajui znaajne misli tako da italac moe da ih razume. injenica je da Mihajlo Pupin piui svoju autobiografsku knjigu 1923. godine, o svom ivotu nije pisao do svoje smrti 1935. godine, to je oigledna i uoljiva praznina od punih dvanaest godina. Pisac Doenovi je ve pred sobom imao brojna pitanja u vezi sa Pupinovim ivotom i de-lom, shvativi da zarad bolje obavetenosti svojih italaca u novoj knjizi mora da unese brojne neobjavljene podatke, a naroito imena, kako najbli- ih lanova genealokog stabla Pupinovih, tako isto i sve one osobe koje


10

su imale dodira sa tim genealokim stablom, ukljuujui i Pupinove savre- menike, ali ne samo iz Amerike, Engleske i Nemake, ve i iz ranog peri-oda kolovanja Mihajla Pupina na podneblju odakle je potekao. Pisac Milivoje Doenovi sve te injenice izlae pregledno i siste-matino u spisateljskom stilu, te se kroz svoje delo jasno odreuje prema njima. Odreene delove knjige pisac je svojim itaocima saoptavao tiho, skoro apatom, koji se gromko uje u svesti italaca. I to i jeste jedna od vrlina ove vredne knjige. Ovo najnovije knjievno delo o Pupinu nema svrhu da se spori sa ranijim Pupinovim tumaima, ve je re o nastojanju da se ivot i delo velikog naunika rasvetli i upotpuni dosad neobjavlje- nim podacima, fotografijama, a naroito starom i dragocenom crkvenom arhivom Hrama Svetih Blagovesti iz Pupinovog sela Idvora, koji je knji- evniku Doenoviu omoguio pristup u arhive crkve od 1670 do 2005.

Ovom najnovijom knjigom naunik Mihajlo Pupin Idvorski ne gu-bi nego dobija, to je pokuaj knjievnika Doenovia da dopuni neke ne-poznanice o velikom nauniku, aktuelizujui izvesne kontroverze, bacaju-i jau svetlost na neka skrovita, nedovoljno istraena i zatamnjena mesta u ivotu Mihajla Pupina. Novosadski knjievnik i doktor nauka Milivoje Doenovi, du-boko uvaava sve dosadanje sudove o Mihajlu Pupinu, nudei svoju knjigu prvenstveno mladim generacijama, a knjiga e svakako biti korisna i novim tumaima i buduim istraivaima, emu e svakako doprineti ve-oma bogat vizuelno-tekstualni deo knjige sa bogatim renikom elektrotehnike i telekomunikacija, kao to je imala i prethodna knjiga autora o jo jednom naem velikanu Nikoli Tesli. Najnovije delo knjievnika dr Milivoja Doenovia je nastojanje da se kroz sistematizovanje dosadanjih saznanja doe i do novih, kao i da se dobije jo jasnija slika o ivotu i delu planetarnog genija.

RECENZENT Dr Dragan Doder

nauni saradnik


11

RE IZDAVAA

Naa izdavaka kua je ve objavljivanjem prethodnih izdanja iz serije NAUKA I IVOT, o najslavnijim savremenicima doktora Mihajla Pupina, i naunim genijima: Albertu Ajntajnu, Mariji Sklodovskoj Kiri, Henriju Fordu i Nikoli Tesli, naila na izuzetan prijem kod brojnih italaca u Republici Srbiji, tako da smo veinu tih objavljenih dela tam-pali izmeu 3 i 8 dopunjenih izdanja, i sva ta dela su brzo nala kupce. Ovom najnovijom knjigom MIHAJLO PUPIN njegov ivot i njegovo delo, elimo da obradujemo brojne itaoce, naroito predstavnike mlade generacije, jer se pisac ove najnovije knjige, doktor nauka Mili- voje Doenovi istinski potrudio da potpuno novim pristupom i sa obiljem ekskluzivnih podataka pokua da napravi makar jedan korak vie ka jo boljem osvetljavanju ivota i dela planetarnog genija. Posle izuzetno prihvaene knjige o velikanu elektrotehnike Nikoli Tesli, koju je naa izdavaka kua objavila u 8 dopunjenih izdanja, oekujemo da e ovo najnovije esto elektronsko izdanje knjige o Mihajlu Idvorskom Pupinu, biti ona eljena izdavaka paralela, kao jo jedna isti-nita pria o velikanu ije delo je spojilo kontinente.

Uz saglasnost autora najnovije knjige o Pupinu, izdavaka kua DOMLA-PUBLISHING je kompletnu knjigu od 400 stranica postavila na svoj web-sajt: www.domla-publishing.rs, tako da se ovo celokupno ka-pitalno delo moe slobodno itati, ali ne i reprodukovati, fotokopirati ili presnimavati, jer je zatieno autorskim pravima. Novi Sad, 20. februara 2013. IZDAVA


12


13

(GLAVA PRVA)

PROSTRANA ZEMLJA BANATSKA

Bezbroj pravaca vodi do Banata. Do njega se stie poljima, putevi-ma, rekama, nebom i vetrom. Do Banata se stie vozom i pismom, ali do Banata moe da nas odnese san i misao. ta bi se vie moglo poeleti... Postoji Banat koji je na, a postoji i jedan tui. Kad se krene sa raznih strana, do ovog naeg postoji nekoliko poznatih ulaza ili vrata. Ako se eli ui u Banat sa severne (subotike) strane, ui e se kroz vrata u Kanjii, i stie se u varoice Novi Kneevac i oka. Iza Novog Kneevca prosuta su uz samu granicu sa Maarskom malena banatska sela: ala, Krstur, Podlokanj, a od oke, levo, nalazi se selo Crna Bara, dok se putem pravo prema Kikindi nalazi selo Mokrin.

Takoe, iz Bake u Banat moemo proi i kroz senanska vrata, i im preemo dugaki most na Tisi kod Sente, zaas smo u oki. Desno, kod oke, upuujemo se ka selima Ostojievo, Padej, Sajan i Io, ka Kikindi. Iz Kikinde ka Zrenjaninu prolazi se kroz nekoliko sela: Vincaid, Baaid, Melenci, dok desno ostaje selo Elemir sa oblinjom fabrikom kauuka.

Ako se eli iz Bake ui u Banat od Beeja, zaas se moe proi brana na Tisi, gde susreemo novobeejska vrata, i im se otvore moe se desno ka Kumanima, Melencima i Zrenjaninu, a levo preko Novog Be- eja i Novog Miloeva put vodi ka varoici Kikindi. Na izlazu iz Novog Miloeva, sa leve strane, na par kilometara iza novomiloevakog hatara se primeuju dva crkvena tornja uvuenog banatskog sela Boar.

Iz Bake preko Tise odvee nas skela od Ade prema Padeju, i ve stiemo u severni Banat. Najblia vrata Banatu iz Bake su abaljska vrata, preko mosta na Tisi, i zaas se stie u maleno slovako selo Aradac, a potom u Zrenjanin (Veliki Bekerek). Iz Zrenjanina se moe pravo preko Kleka, itita, Banatskog Dvora, esterega, Aleksandrova i Banatskog Karaoreva sve do Srpske Crnje. Sa leve strane puta su uvuena mala sela Toba i Torda. Takoe, postoji mogunost da se iz itita stigne do Ravnog Topolovca, Begejaca, Novog i Srpskog Itebeja, Mee, Banatskog


14

Vinjieva, a iza njega je raskrsnica ka Krajiniku, Jai Tomiu i Senju, ili desno ka selu Sutjesci kroz koje moemo levo ka Senju ili desno skroz nazad preko Lazareva i Zlatice, ka Zrenjaninu. Od Senja, pravo ka Vrcu, put vodi preko mosta na Brzavi, a desno prema ciglani nalaze se sela Neuzina, Jarkovac, prema Kovaici. Put pravo iz Senja ka Vrcu vodi preko Boke, Konaka, Velike Grede, Hajduice, Plandita, Margite, pa sve do Vrca, od koga postoje tri pravca i to prema Panevu, prema Kovinu, Beloj Crkvi ili selima uz rumunsku granicu: Veliko Sredite, Mesi, a oko Kovina i Bele Crkve su: Ostrovo, Dubovac, Banatska Palanka, Malo Bavanite, Gaj, Crvena Crkva, Jasenovo, Oreac, Parta, Kusi, Stra-a, dok se prema Vrcu nailazi na sela Izbite, Potporanj, zatim Uljmu, Vlajkovac, Ritievo i Pavli. Ako se uputimo od Vrca prema Panevu, sreemo sela: Uljmu, Bavanite, (Dolovo, Deliblato, Vraev Gaj), Vla-dimirovac i Banatsko Novo Selo. U Panevu, preko rampe, im se proe azotara, nailazi se na sela: Starevo, Omoljica, Banatski Brestovac i Sko-renovac. Iz Omoljice moe se doi do sela Ivanova, uz reku Dunav, a sa druge strane se vidi planina Avala, naalost danas je bez uvenog Aval-skog tornja simbola grada Beograda, ija gradnja verne kopije je u toku.

I zaista, kako se da primetiti, bezbroj puteva vodi do Banata, banatskih varoica i prosutih sela. Krenemo li na titelska vrata, opet e se prei preko mosta reka Tisa i eto nas u malenom selu Knianinu, sakrivenom na par kilometara od mosta na Tisi, desno. Zatim Perlez, a iza njega na rasksnici beogradskog puta moemo da biramo u koji emo Banat da se uputimo: za srednji skree se levo, a desno je put ka junom Banatu, gde opet postoje tri mogunosti: ka Panevu, preko sela Farkadina, Idvora, Kovaice, Debeljae i Crepaje. Moe se i beogradskim putem, pa preko Opova, Glogonja, Jabuke, eto nas opet do Paneva. Kad proemo preko Kovaice, skree se na Padinu, pa na Samo, Ilandu, Dobricu, Seleu, Alibunar i Banatski Karlovac. Iz Alibunara moemo ka Planditu ili desno ka Uljmi. Iz Uljme su mogunosti, ka Beloj Crkvi ili Kovinu, a moemo ii i ka Vrcu. Takoe do najjunijeg Banata moemo i preko sela Uzdina, Tomaevca, Botoa, Banatskog Despotovca do Sutjeske. Iz sela Sutjeske imamo izbor ka Senju i Vrcu ili pak ka Krajiniku i levo ka Novom Itebeju, Banatskom Karaorevu, ititu, Novoj Crnji i selu ro- enja ure Jakia, Srpskoj Crnji. Iza Nove Crnje nalazi se banatsko selo


15

Vojvoda Stepa, a iza Srpske Crnje, desno uz samu granicu sa Rumunijom je selo Radojevo. Ako se vratimo nazad istim putem, pred Novom Crnjom ugledaemo putokaz za Kikindu, pa emo proi preko Ruskog Sela, Ko-zaraca, Banatskog Velikog Sela i Nakova, doputovati u varoicu Kikindu ili "Kekendu", kako je odavno zovu Lale. U Banat se od Beograda stie veoma brzo, preko Panevakog mosta. Moderni novi put vodi direktno do Paneva i raskrsnice za Kovin ili Vrac. Od velike banatske varoice Zrenjanina do Paneva moe se stii iz nekoliko pravaca: jedan je preko Eke, prethodno na desnoj stani ostaje maarsko selo Mulja, a levo selo Lukievo, od Eke prema Stajievu (desno iza gustih uma je selo Belo Blato), pa preko Farkadina (desno se vidi Perlez), ide se na Idvor, Kovaicu (sa desne strane puta uvueno je selo Debeljaa), zatim naila- zimo na selo Crepaju, ostavljajui sa leve strane selo Kaarevo, pored skrobare "Jabuka" stiemo u Panevo. Takoe, drugi put od Zrenjanina ka Panevu vodi Beogradskim putem preko sela Eke, Stajieva, ente, Padinske Skele, Ove i Bore, pa sve do velikog Panevakog mosta na Dunavu. Postoji i trea mogunost da se stigne od Zrenjanina do Paneva, takoe beogradskim putem, skree se preko sela ente i Barande na Opovo, ili direktno sa beogradskog puta skrenuti u oblinje Opovo, pa kroz sela Sefkerin, Glogonj i Jabuka, stie se veoma brzo do Paneva. Naravno, postoji bezbroj malih sela koja su uvuena i nisu na do-maaju putnikovog oka, kao to su Jankov Most i selo Mihajlovo, iza Zre-njanina desno u pravcu Kikinde, zatim selo Janoik kod Plandita, selo Besni Fok u umarcima iza Padinske Skele, Banatski Monotor, tamo negde iza Novog Kneevca i najudaljenije selo banatske ravnice Krstur.

Na Banat je zaista veliki, ali se Banatom zove i onaj Banat koji je tui, odnosno Banat koji nije na teritoriji AP Vojvodine, ali je on takoe veliki, ak i poprilino vei nego ovaj Banat koji se prostire u dravi Srbiji. Celokupan Banat (i na i tui) spada u jednu od najplodnijih ravni-ca na ovim prostorima Panonske nizije i povrine je 31.495 kvadratnih kilometara. Na istoku je ogranien Junim Karpatima, na zapadu rekom Tisom, na jugu rekom Dunavom, a na severu dopire do maarske dravne granice. Prostire se u Rumuniji i Republici Srbiji.U Rumuniji on zahvata prostranu niziju u njenom zapadnom delu, sa Banatskim planinama, na jugu, ukupne povrine 21.800 kvadratnih kilometara sa oko 1.300.000 sta-


16

novnika. Glavni privredni i saobraajni centar je Temivar, dok se manji deo nalazi u Maarskoj (izmeu Murea i Tise) povrine oko 400 km2. Povrina Banata koji se nalazi na teritoriji Republike Srbije (AP Vojvo-dine) je 9.295 kvadratnih kilometara sa brojem stanovnika oko 800.000. Manji deo teritorije Banata u rejonu Paneva (Panevaki rit) pos-le II svetskog rata administrativno je pripojen Beogradu. Severni deo, priblino do linije Jaa Tomi-Zrenjanin, izrazita je ravnica, a juni je deo delimino talasastog reljefa. U jugoistonom delu na prostoru od oko 300 kvadratnih kilometara, izmeu reke Tamia, Dunava i Karaa, uzdie se Deliblatska peara (Velika peara ili Alibunarska greda) duga oko 60 ki-lometara, a iroka 22,5 kilometra, a prua se pravcem jugoistok-severoza-pad. U srednjem delu nadviava okolnu ravnicu za oko 50 metara, a u junom delu za vie od 100 metara. Padine Deliblatske peare dobrim delom su strme, dok su juni delovi peskoviti i neplodni. Raniji delovi sa ivim peskom su poumljeni drveem bagrema. U Banatu se istiu i dve lesne zaravni. Deliblatska zaravan okruuje istoimenu pearu, a Tamika se prostire izmeu reke Tamia i Begeja. Na jugoistoku prostor oko Bele Crkve i Vrca je breuljkast, brdovit i niskoplaninski sa vrakom plani-nom (Guduriki vrh visok 641 metar), najviim uzvienjem u Autonom-noj Pokrajini Vojvodini. Banat je ispresecan rekama i plovnim kanalima, a najvee reke i kanali su Tisa, Begej i Begejski kanal, Tami, Kara, Nera i Zlatica, zatim Brzava, kao i kanal Dunav-Tisa-Dunav. Banat je veoma plodna oblast sa glavnom proizvodnjom kukuruza, penice i industrijskih kultura, a razvi- jeno je i vinogradarstvo. Znaajna je hemijska i prehrambena industrija. Bogat je naftom i zemnim gasom (rejon Jermenovci, Boka, Lokve, Elemir, Kikinda, Mokrin i dr.). Izgraen je i gasovod Velika Greda-Vrac kao i Mokrin-Panevo, sa velikim skladitem gasa u Banatskom Dvoru. Banat je do pre petnaestak godina bio dobro isprepleten gustom mreom elez-nikih pruga, meutim, danas mnoge od tih pruga nisu u funkciji, jer je data prednost drumskom saobraaju. Najvea varo Banata je Zrenjanin. Istorija Banata poinje poetkom starijeg neolita 6000-5000. Ba-nat naseljavaju zemljoradniko-stoarske grupacije, dok u bakarno doba 2000-1800. u juni Banat dolaze grupe pridolica iz Pomoravlja i Mave, a kasnije se u ciklusima smenjuju razna plemena od Agatirsa, Dakogotskih


17

plemena, Kelta, Daana i Avara do Slovena, koji dolaze u Banat u VI ve-ku. Ova plemena e se na Dunavu 500 godina sukobljavati sa osvajaima i predstavnicima Rimske imperije, a oko 600. godine u Banat prodiru Vi-zantinci ali ih Avari i Sloveni odbacuju nazad preko Dunava. Krajem VIII veka franaki kralj Karlo Veliki unitio je avarsku dravu i pokorio Ba-nat 791-796. godine, to su tzv. Franako-avarski ratovi. Sredinom X veka Banat dolazi pod vlast Maara iji su centri dravne organizacije bili a-nad i Temivar, a u tadanjim jugoslovenskim zemljama Kovin. U XIII veku Banat pustoe i Tatari (Mongolski pohodi). Izmeu 1309. i 1326. od srednjeg dela Banata osnovana je Torontalska upanija sa seditem u Be-kereku (Zrenjaninu) i Beeju. U XIV i XV veku Banat (juni delovi) pri-padaju Kovinskoj upaniji, dok je severoistoni u sastavu Tamike, a se-verni anadske upanije. Prvi turski upadi u Banat poinju odmah nakon Kosovske bitke 1389. godine. U XIV i XV veku Turci prodiru kroz junu Maarsku sve do Temivara i pustoe Transilvaniju. Po padu Despotovine (1459), Banat masovno naseljava srpski ivalj (poznata Seoba Srba). Tad su Maari rado prihvatili Srbe kao kmetove, ali i kao dobre vojnike gra-niare za odbranu junih granica zemlje. Ve u to vreme nastaju i prva voj-na i kmetovska naselja. Sa narodom prelazi i deo srpskoga plemstva koji dobija znatne posede (naroito izmeu Tise i Murea). U maarsko-tur-skom ratu 1481. oko 5.000 Srba iz okoline Kruevca preselio se u iri re-jon Temivara. Banat je 1514. godine bio zahvaen seljakim ustankom pod erom Doom. U austro-turskom ratu 1551-1562. godine Turci su 1551. zauzeli Veliki Bekerek i njegovo ire podruje, a 1552. i Temi-var, pa je Banat dospeo u sastav Temivarskog beglerbegluka, kao pod-ruje izmeu Transilvanije, Murea, Tise i Dunava, ije je sedite do 1660. godine bilo u Temivaru, zatim u Ineu (Jenopolj), a od 1688. pono-vo u Temivaru, a zapadni deo Banata je bio podeljen na sandake: Temivar, anad, Bekerek i Nova Moldava. Poetkom XVII veka Temi-varski beglerbegluk bio je podeljen na sandake sa seditem u: Temi-varu, Lipovoj, anadu, uli, Moldovi i Ineu. Najvanija utvrenja za od-branu Banata bila su: Panevo, Kovin i Nova Palanka (Banatska Palanka). U granina podruja Turci su naseljavali srpski ivalj. U austro-turskom ratu 1593-1606. banatski Srbi diu ustanak pro-tiv Turaka 1594, u kome uestvuju i Rumuni i Maari. Ustanici su osvoji-


18

li Vrac, Bekerek, Titel, Beej i Lipovu. U odluujuoj bici kod Beke-reka jula 1594, turska vojska (oko 30.000 ljudi) porazila je ustanike.Usta-nak je uguen, a ustaniki prvak Teodor Tivodorovi je uhvaen i svirepo ubijen. U XVI i XVII veku u Banatu se razvija hajduija izazvana turskim zulumima, ali i maarski feudalci formiraju hajduke ete, koje su upada-le na tursku teritoriju Banata, prisiljavajui seljake da i njima plaaju po-reze, tako da je seljatvo bilo dvostruko ugnjetavano. U austro-turskom ratu 1683-1699. Banat je opet poprite tekih borbi. Za vreme turske pro-tivofanzive 1689-1690. junu Maarsku naseljavaju Srbi pod Arsenijem Crnojeviem (arnojeviem). Karlovakim mirom 1699. Banat je i dalje ostao Turcima. Zbog stalne opasnosti od Turaka austrijska vojna krajina proirena je i na deo Banata u kome je 1702. formirana Potisko-pomori-ka krajina (za Banatsku krajinu od ua Tise do Transilvanije). Ali posle austro-turskog rata 1716-1718. Banat je Poarevakim mirom (27. jula 1718) pripao Austriji. Posle pripajanja Austriji 1718, podruje Banata naseljavaju, u veem broju, Rumuni. Tada je Krajina na Mureu i Tisi postala suvina, pa je uskoro posle austro-turskog rata 1737-1739. razvoja- ena (1743-1750). Ovaj proces naiao je na otpor srpskog stanovnitva, koji se zavrio njihovom seobom u Rusiju 1751-1753. Deo Banatske krajine na Dunavu ostao je i dalje kao Dunavska krajina, na kojoj je formirana banatska milicija, a 1764-1774. i krajiki pukovi (Vojna krajina). Ostali deo Banata ostao je pod Dvorskom komorom u Beu (Krunska oblast) kao posebna provincija Temivarski Banat (podruje izmeu Murea, Tise i Dunava. Od 1779. godine Banat je inkorporisan Maarskoj u tri upanije: Torontalsku, Tamiku, i Krao-serenjsku. Posle doseljava-nja Srba 1690. godine u Banat dolaze i drugi narodi. U Temivaru se for-mira komisija za naseljavanje Nemaca. Ono je naroito intenzivno za vre-me Marije Terezije (1740-1780) i Jozefa II (1780-1790) kada je ceo Banat rezervisan za nemaku kolonizaciju.

U XVIII veku Banat je bio i poprite stalnih pobuna seljaka (Srbi, Maari, Rumuni, Slovaci) protiv plemstva i dvora, sa zahtevima da se ukine kmetstvo. Godine 1784. buknuo je ustanak pastira koji nisu hteli da se pretvore u kmetove. Poto su upanijske i plemike snage bile brojnije i nadmonije, seljatvo je nastavljalo borbu hajduijom. Pojedine druine bile su relativno dobro organizovane, doepavi se i raznovrsnog oruja, a


19

imale su ve i po nekoliko stotina hrabrih hajduka koji sve ee napada- ju i varoice (Vrac itd.).

Za vreme austro-turskog rata 1788-1791. godine Turci su prodrli u Banat i ugrozili Transilvaniju, ali su 1789, posle tekih borbi, naroito u blizini Bele Crkve, odbaeni. U ovom ratu Austrija je formirala frajkore, meu kojima se istiu Frajkor Branovakog, Srpsko-banatski frajkor i Ba-natsko-vlaki frajkor. Znaajan uticaj na nacionalno i ekonomski obes- pravljeno srpsko stanovnitvo u Banatu imao je prvi srpski ustanak, posle koga poinje njihova borba za nacionalno i socijalno osloboenje. Ve u 1808. godini u Banatu je buknula Kruika buna, a u revoluciji 1848-1849. srpsko stanovnitvo Banata, u prvom redu seljatvo, zahtevalo je podelu veleposednike zemlje. Na skuptini predstavnika srpskog naroda u Sremskim Karlovcima (13-15. V 1848.) odlueno je da se Banat s gra-nicom i Distriktom kikindskim proglasi za Srpsku Vojvodinu. To je tada uinjeno da bi se oslabile maarske pozicije. Austrija je od veeg dela Ba-ke, Banata i dela Srema obrazovala novembra 1849. Vojvodstvo Srbije i Tamiki Banat (ceo Banat bez Banatske krajine), ali ni ona nije dala naci-onalna prava, iako je elela da prikae da je ovo akt sprovoenja odluka skuptine u Sremskim Karlovcima. Vojvodstvo je ukinuto 1860. a delovi Banata iz njenog sastava pripojeni su Maarskoj. Banatska krajina ukinu-ta je 1873. (tada je rasputena i vojna administracija), a podruje inkorpo-risano u upanije. Od 1876. Banat je potinjen maarskoj upravi. Zbog ograniavanja nacionalnih prava i nereenih socijalno-eko-nomskih problema, poetkom XX veka u Banatu raste duh otpora srpskog stanovnitva, to naroito dolazi do izraaja za vreme oslobodilakih rato-va Srbije (1875-1878, zatim 1912-1913, kao i 1914-1918). Tada se javlja veoma snaan dobrovoljaki pokret. Poznato je da su Srbi iz Banata ue-stvovali i u oktobarskoj revoluciji, a kasnije na strani boljevika. Posle I svetskog rata Banat je podeljen izmeu Rumunije i tadanje Kraljevine Ju-goslavije, na ijem elu je tada bio kralj Petar I, kao i regent Aleksandar. Zatim je Banat utonuo i jedan prijatni mir, bez rata i krvi. Slono u njemu ivee svi narodi koji su prihvatili novu dravu KSHS, i vrlo brzo Kraljevinu Jugoslaviju. ivot obinog oveka, radnika i seljaka nije se mogao meriti sa buroaskom klasom, ali bar je bio mir bez rata i patnji. Naalost, ve posle 21 godinu, stari duh rata izaao je iz slabo zaepljene


20

Ambijent starog Idvora (iz Pupinovog doba)

Deo banatskog ambijenta (lokomobila za vridbu ita, s kraja XIX veka)


21

boce. Poelo je opet 1. septembra 1939. godine. Novi rat je bio suroviji i jo ei. Zahvaeno je vie teritorija Zemljine kugle, i uestvovalo je u njemu znatno vie oruanih trupa sa mnogo modernijim orujem toga do-ba. Umrlo je puno ljudi za prazne i bolesne ideale. Patio je i Banat. Ne-verovatno je da su do tada mirne vabe okrenule urak i prikljuile se Hi-tlerovoj vojni. Bilo je kako je bilo. I taj rat je zavren, a sa povlaenjem nemakih jedinica iz Jugoslavije i iz Banata, povlaile su se sa njima i po-rodice mirnih vaba, koje su folksdojeri plaili osvetom oslobodilake vojske prema svima. Rat se zavrio i poela je obnova svega to je trebalo popraviti, izgraditi, a stare rane zaleiti. Prole su godine, zaborav je pola-ko inio svoje. Poeo je ivot iznova. Danas, Banat prua ono to moe.

Na naem delu Banata najvee varoi i industrijska sredita su: Zrenjanin, Panevo (sa predgraem Vojlovicom), Kikinda i Vrac. Na teritoriji Banata koji pripada AP Vojvodini ima vie veih varoica: Novi Beej, Novi Kneevac, Alibunar, oka, Nova Crnja, Plan- dite, Seanj, Opovo, Kovaica, Kovin, Bela Crkva, itite, dok su domi- nantne optine smetene u: Zrenjaninu, Kikindi, Vrcu i Panevu, kao jakim i kulturnim centrima Banata. Na dananju teritoriju Banata u AP Vojvodini doseljavali su se kolonisti u tri etape, oni koji su stizali za vremena Seobe Srba, pod patrijarhom Arsenijem III arnojeviem, zatim oni koji su dobijali zemlju i kue posle I svetskog rata, i kolonisti koji su stizali u Banat posle II svetskog rata iz Srbije, Crne Gore, Rake oblasti, Bosne i Hercegovine, Like, Banije, ali i Makedonije. Banatska ravnica je iznedrila i mnoge slavne velikane, arhijereje, erudite, pesnike, umetnike i naunike IX-XX veka, kao to su: patrijarh srpski Prokopije (Ivakovi) iz Deliblata, episkopi: Nektarije (Dimitrijevi) iz Velikog Gaja, Niifor (Peri) iz Barande, Grigorije (Udicki) iz Kikinde, Evgenije (Simeonovi) iz Bele Crkve, Emilijan (Kengelac) iz Kikinde, Ila-rion (Radovi) iz Vrca, Arsenije (Stojkovi) akademik i episkop budimski, zatim prof. dr Mihajlo Pupin, slavni naunik iz Idvora, slikar i pesnik ura Jaki iz Srpske Crnje, sledi jedan od najpoznatijih slikara i freskopisaca sveta akademik dr Uro Predi rodom iz Orlovata, poznati prota, pesnik i profesor Vasilije ivkovi iz Paneva, Jovan Sterija Popovi, knjievnik iz Vrca, akademski slikar dr Paja Jovanovi iz Vrca, poznati istoriar dr Jovan Erdeljanovi, rodom iz Paneva, kao i drugi sa podruja Banata...


22

Sa banatskog panjaka (iz Pupinovog doba)

Rad Uroa Predia iz 1923.


23

(GLAVA DRUGA)

PREKO TISE, DO PUPINOVOG SELA

Polagano prolazim automobilom kroz varo Titel u Junobakom okrugu. Pored crkve, koja je na poluraskru ka centru i optini, put me vodi lakat-krivinom desno. Prepoznajem u dobro znanoj ulici da u usko-ro izai iz Titela. Sa leve strane je nekadanja kafana "Pariz", a sa desne polunaputeni i zarasli u korov svojevremeno uspeni pogoni novosadske fabrike "Pobeda". Na tren mi se vratie seanja, kad sam bacao pogled na kafanu "Pariz", smetenu u blizini policijske stanice. Seam se neke 1980. godine, kada je ta kafana bila glavno mesto za jutarnji doruak pogona "Pobede". Verovatno zbog grube omake nekog od zaposlenih u toj kafani, radnici "Pobede" su dobili trovanje stomaka, a vlasnik kafane je pod pri-tiskom bunta nezadovoljnih radnika morao na due i da zatvori kafanu. Takva su varoka pravila bila u Titelu, i o tome je jo docnije potom nai-roko pripovedano. Penjem se automobilom ka mostu preko Tise. Taj starac preko ne-mirne reke, kome dugogodinja ra daje boju tombaka, zavreuje moje veliko potovanje. Kao jedan od retkih mostova koje avioni NATO-a nisu dirali, niti je Dejmija eja ba puno zanimao bejae dragocena veza cele Bake sa Banatom. Prolazim preko starog mosta i posmatram Tisu, koja svojim zelenkasto-sivim talasima hita ka Slankamenu, da se tamo konano ulije u jo moniji Dunav, pa da zajedno, kod Beograda susretnu reku Savu i krenu skupa na dalek put ka Crnom moru. Silazei niz most preko Tise, sa desne strane je mala raskrsnica na kojoj je postavljena vea plava tabla i na njoj je pisalo "Knianin". Za tre-nutak usporih automobilom i pogledah malo bolje tablu, na kojoj je ispod imena sela "Knianin" pisalo krivim irilinim slovima "". Iskreno se rastuih, i upitah samog sebe: "Dokle vie? Kakve idiotarije!" Opet se neko nepromiljeno igra ljudskim sudbinama. Zar i ova dva sela, jedno u Banatu, a drugo u Bakoj treba da se svaaju? Tuno je to, jer ih deli samo reka Tisa ili tek par kilometara loijeg asfaltnog puta. Znam dobro


24

selo Knianin u kome sam esto bio gost, naroito u njihovoj koli i u se- oskoj zem-zadruzi poslovno. Znam ko ivi u tom selu. To su doseljenici-kolonisti uglavnom iz jugoistone Srbije, ali najvie iz junih krajeva, dole od Leskovca, Vranja, Vranjske Banje, ili od pirotskog kraja. Selo slino mentalitetu doljaka-kolonista, kakva su sela Karavukovo, Ratkovo, Srpski Mileti itd. Moda ima i neto Bugara, ali to je dobro, tako i treba. Nailazim na prav put koji ide ka selu Perlezu. Miris rasplinutih ru-kavaca reke Tise sa mirisom stoletnih vrbaka i topola, sa trulim panjevi-ma pratio me je i ulazio kroz odkrinuto staklo mog automobila. Sa de-sne strane puta, koji u stvari ide du visokog nasipa, dole u skrivenim u-marcima primeujem par naputetnih salaa. Njihove razvaline govore da se tu nekada ivelo i radilo. Ti salai su iz vremena Austrougarske monarhije. Jedan moj poznanik Maar iz Temerina mi je priao da mu je otac, pre stvaranja drave SHS (idejno reenje kralja Aleksandra Kara- orevia), kao mladi radio paorske poslove, naroito oko konja i ko- njunica, kod bogatog gazde banatskog vabe. Ulazim u banatsko selo Perlez, prooh pored seoske osnovne ko-le ura Jaki, koja se nalazi na Trgu osloboenja, sa desne strane puta. Nastavljam ulicom koja vodi ka regionalnom putu Zrenjanin-Beograd. Skreem desno ka Beogradu. im preoh nadvonjak, prestrojavam se skroz ulevo ispred putokaza Farkadin-Kovaica-Panevo. Tu je veoma otra krivina na kojoj susretoh nekoliko gigantskih lepera panevake registracije. Zanimljivo je da na toj relaciji puta, pa sve do Kovaice nema ni jedne benzinske pumpe. Ali su zato prepoznatljivi "spasitelji" koji sa desne ili leve strane puta, skriveni meu sazrelim suncokretom, nude gorivo putnicima namernicima. Oni imaju svoju burad, creva, levke i sve drugo to ide uz divlju prodaju goriva. Dobro je. Ipak su oni korisni. Svi znaju za probleme metana u nekoliko sela u blizini, za nedostatak benzinskih pumpi na tim relacijama, pa ti skriveni prodavci zaas iskoe iz svojih zaklona, da bi putnicima u nevolji brzo ponudili svoje zalihe dragocenog goriva. Oni su veoma zanimljivi i pomalo udaci. Kao da su srasli sa stabljikama kukuruza, ili kao da na leima nose iznikle krupne glave suncokreta. Veina njih je tu od jutra do uvee. Kad oprezno izau iz svojih zaklona, miriu na ustajale benzinske pare i miris prosute nafte. Nekako su mi simpatini, jer imaju svoj autonomni svet i svoja pravila.


25

Moglo bi se rei da ine neku pokretnu "infrastrukturu" banatske ravnice. Na kraju krajeva, oni ive od toga. Svakako mnogo potetnije nego neki drugi, koji su trovai naih ivota i naih sudbina. Uoh u selo Farkadin. Poeleh da se malko odmorim od vonje, pa skrenuh pored seoske pravoslavne crkve levo. Zaustavih automobil po-red seoske kole "Dositej Obradovi" i kroih unutra. Osvei me prijatna hladovina, miris zidova i kolskog svee izribanog hodnika. Na zidovima deji naivni i iskreni prvi crtei, koji diraju u srce, vraajui neke prohu-jale dane na svaije nezaboravno ako doba. Na vratima zbornice me doeka sa osmehom direktorica Sofija Gruji: - O, e si, na dragi saradnie? Dobro nam doao u Farkadin. Direktorica Sofija, jedna krna gospoa iroke due i srca, pripa- dala je koljenoviima iz Hercegovine, sa tipinim hercegovakim naglas-kom, pitkog nareja, razgovetnog, ali uvek prijatnog tona, vaspitana u duhu svojih Kleana. Uz veoma srdaan pozdrav i doek, drei me pod miicu ruke, uvede me u omanju, ali veoma prijatno sreenu zbornicu, koja je bila tik uz njenu kancelariju. Ta veoma srdana ena je vie pro-vodila sa svojim uiteljima i nastavnicima u toj zbornici nego to je elela da bude neki nedodirljivi direktor. Sedoh na ponuenu stolicu. U meu-vremenu je zazvonilo kolsko zvonce, te su u zbornicu uli i njeni uitelji i nastavnici. Rukovao sam se sa svima, a naroito sa mojim dugogo-dinjim poznanikom, matematiarom Miom iz sela Orlovata. Sedoh sa njima, a direktorica Sofija je ve naruila za mene kafu, pa ree: - Dobro, urednie i putopie, sve izvrsne knjige koje je vaa izdavaka kua objavila i ponudila mi smo kupili: i Ajntajna, i Mariju Kiri, i Forda, nedavno i knjigu o Tesli, ali ta je sa onom knjigom o naem slav- vnom Pupinu? - Da, znao sam da e me to upitati odgovorih Sofiji, pa nasta-vih: Ve uveliko se radi na tome. Kao glavni i odgovorni urednik, imao sam u planu da pored knjiga o najveim svetskim velikanima nauke, objavim i najnoviju knjigu o Pupinu. Taj zadatak je veoma ozbiljan, jer smatram da je sad potrebno objaviti jednu drugaiju knjigu o slavnom nauniku iz Banata. Takva knjiga bi morala pored bavljenja Pupinovim ivotom i delom, sasvim da obuhvati i sve njegove saradnike i savreme- nike, koji su takoe bili slavni u svetu. Naravno, pisac bi trebalo da pone


26

od baze: da doe u Pupinovo rodno selo, da vidi okom ambijent Pupino-vog zaviaja, da oseti miris Pupinovih panjaka, da popije kafu u koli u njegovom selu, koja nosi njegovo ime, pa uz vanih potpuno novih podataka da krene u svoj knjievniki opus, a putevi do jednog knjievnog dela su udnovati i mnogobrojni, kao to su i mnogobrojni putevi kojima se iz raznih pravaca moe stii do malenog ali veoma slavnog Pupinovog sela Idvora u Banatu. Eto, ja krenuh preko Titela i Perleza.

Prouio sam precizno sve mogunosti kako se sve moe stii do Idvora. Do njega se moe doi preko vaeg Farkadina, od Paneva preko Kovaice, od Beograda preko Opova, pa na ono malo selo Sakule (selo Sakule a u Banatu kako ga je opisao knjievnik Zoran Petrovi). Moe i od Zrenjanina na Farkadin, ili preko Orlovata i Tomaevca, do Uzdina, pa atarom, eto u komiluku sela Idvora. Od sela Orlovata nije problem ni prepreka reka Tami, amcem se moe lepo prei. Sofija se srdano nasmejala, pa dodade. Ali, konano je poprav- ljen most kod Orlovata. - Ba si mi saoptila radosnu vest, Sofija rekoh joj. - Zna, uskoro preputam kormilo kole mojoj mladoj koleginici Vesni, koja je bila ak ove kole nekad, a zavrila je Uiteljski fakultet u Somboru. Ona je naa, odavde, ali se udala u selo Perlez u komiluku. - A ti? ta e ti? upitah Sofiju. - Ja? Ja u predavati moju fiziku, koja je deo mog ivota. Pogledah tu prijatnu enu, pozdravih se sa svima srdano i poeleh im sreu sa novom buduom direktoricom Vesnom Kiranski. Krenuh kolima iz sela Farkadina i uputih se ka svom cilju selu Idvoru, koji e biti jedan od najvanijih ciljeva moje budue knjige o slavnom nauniku. Posle par minuta vonje stigoh do "raalja" to se granaju, desno ka Kovaici i Panevu, a levo ka selu Idvoru. Preda mnom je dobro znani put, izlokan asfalt koji je prepun udarnih rupa. Polagano prolazim pored ekonomije, koja naalost ne radi, a radila je u nekim drugaijim vremeni-ma koja ja pamtim. Ulazim u sam centar sela Idvor. Skoro da se nita promenilo nije od mog prvog ulaska u to selo pre tano 25 godina. Stare kue onakve kakve su nekad bile. Poneke su karakteristino ofarbane u belo ili neku drugu boju, na nekim kuama ima jo starih drvenih kapija iz davnih vremena, a u visini malih tavanskih prozoria jo postoje natpi-


27

si koji seaju na vremena kada su se kue zidale i ko je bio domain. Jedan manji broj kua po neemu me podsea da su one nekad pripadale idvorskim vapskim porodicama, to su davno ivele u selu Idvoru. U selu ima i novoizgraenih kua, a na ponekoj staroj kui je promenjena ili kapija ili ugraen iroki "francuski prozor". Krenuh kroz ulice Idvora. Jato belih gusaka elegantno prolazi ispred mog automobila. Dolazim do Pupinove rodne kue, na ijem dimnjaku je par belih roda. Desno je kua Nikole Pupina, roenog Mihajlovog strica. Pribliavam se centru sela. Dolazim do Narodnog doma Mihajla Pupina, koji je smeten u lepo ure- enom travnatom parku. Ispred njega je spomenik velikom nauniku, koji izgleda da je privremeno doputovao iz svoga raskonog Norfolka, i kao da posmatra centar svoga sela i njegove metane, i uti, uti.... Svratih u novu osnovnu kolu "Mihajlo Pupin", izgraenoj preko puta stare kole, koja je posle 1980. godine pretvorena u Muzej Mihajla Idvorskog Pupina. Spremaica proverava da li je direktor u svojoj prostoriji. Kae da jeste. Ulazim. Doekuje me prijatni gospodin Miomir Vukov, direktor pred kraj mandata. Znamo se due vreme. Uz toplu kaficu priamo o novim knjigama. Potpisuje mi ljubazno zakljunicu za nekoliko monografija o nauniku i srpskom zetu Albertu Ajntajnu, pa kae: - Mi uvek kupujemo dobre knjige, naroito o velikanima nauke, ali bismo voleli neke nove knjige o naem Mihajlu. Mi neto imamo o njemu, ali je potrebno mnogo vie knjiga o naem slavnom Mii. - Upravo radimo na najnovijoj knjizi o slavnom nauniku Pupinu rekoh mu, i tad ga upitah: - Reci mi, ko se stara o Pupinovoj zaostavtini u Idvoru, mislim na objekte, kuu, Dom, staru kolu, inventar...? Direktor srknu svoju kafu, malo smrknu lice, pa ree: - Pa, zaostavtina ima izvesnih problema. Narodni Dom Mihajla Pupina pod hitno moramo zatititi od vlage, kuu takoe, stara kola (mu-zej) takoe zahteva panju. Za to sve sada se brine domar, jedan vredan mlai ovek iz Idvora, etrdesetogodinjak Stevan Pakin Kapunac. - Dobro je kad neko brine rekoh direktoru Miomiru, pa ga upitah: - Zbog ega ne bi Idvor sledio ideju Vukove spomen kole u selu Triu kod Loznice. - Kakvu ideju? upita me direktor Miomir.


28

- Pa, ideju da se svi u Idvoru organizuju: i crkvena optina, i vaa kola, i Dom Mihajla Pupina... Da se prodaju suveniri, slike, broure i sve drugo to sea na Pupinova vremena, iz ovog banatskog podneblja. - I nae selo je razmiljalo o tome ree mi direktor Miomir, pa nastavi: - Inicijative i finansijske podrke bi mogle puno da uine. - teta, to prerano va prethodnik ode na nebeske pute? Direktor me pogleda ispod svojih naoara, pa upita: - Misli li na naeg pokojnog kolegu Devia, nastavnika biologije? - Da. Na njega. Na onog sjajnog gospodina Milana Devia. Dok je on bio direktor ove kole u Idvoru, takoe sam sa njim imao odlinu saradnju. ovek je voleo i redovno kupovao dobre knjige za kolu. - Slaem se ree direktor, pa nastavi: - Taj ovek je stvarno voleo prirodu. Vie je bio u njoj nego kod svoje kue.

- Da, znao sam pokojnog Devia rekoh Miomiru. Razumeo se on u sve ono to je najlepi deo ivota: u ptice, cvee, biljke... razumeo se u letnje i jesenje kie, znao je kiama ukus. Bio je izuzetan poznavalac flore i faune. Ne verujem da e ikada Idvor imati takvog eruditu i prirod-njaka u budunosti. Rekao mi je da mu je i kua u blizini kole. - Zaista je i meni ao to ga vie nema ree Miomir. Sudbina je htela da ga je na mestu biologa nasledio njegov sin Ivan Devi. Ne da je samo sjajan biolog i dobar pedagog, ve je vrsni poznavalac istorije i etnike prolosti Idvora i naeg naroda u Banatu.

- Kako tvoje direktorovanje? upitah direktora Vukova: - Sledei put kad navrati, verovatno neu biti direktor. Na moje mesto doi e neko drugi i mlai. Ja u do penzije biti u nastavi ree mi on sa nekom malom, ali primetnom setom. Srdano se pozdravih sa direktorom Miomirom, koji me je pratio do samog izlaza iz kole. - to vam optina Kovaica ne popravi put u selu? upitah ga dok sam uvlaio klju u bravu svog automobila. On tada uz osmeh samo kratko odmahnu rukom. - Bie bolje rekoh direktoru, mahnuh mu i krenuh polagano ka izlazu iz sela. Pogledah pored Narodnog doma. Mihajlo Pupin, u mermeru,


29

kao da me gleda zadovoljan to se interesujem za njegov rodni zaviaj, i kao da mi govori: - Budi pozdravljen, putopie, uo sam da radi na novoj knjizi posveenoj mom ivotu. Uradi to dobro. Ja sam napisao autobiografsku knjigu "Od panjaka do nauenjaka", jo davne 1923. godine, na engleski, a na srpski jezik 1926. Napisao sam jo nekoliko drugih knjiga, ali posle 1928. godine nisam pisao knjievna dela, jer mi je zdravlje ve bilo naru- eno, a 1935. godine sam umro i poivam u dalekoj Americi, u Bronksu... - Tvoj duh i tvoja dela su s nama, slavni naunie. Ti, kao i Tesla, ivite u nama, u celom svetu, u svemiru...Ui se u svim naim i svetskim kolama o tebi, naunie, pie se o tebi, Mihajlo. Pisci piu, svako na svoj nain, onako kako te vide. I tako treba da bude. Obeavam ti, Mihajlo, da u objaviti dobru knjigu o tebi. I ti si nekad pisao knjige za pisaim stolom u dalekom gradu Norfolku, a inspirisali su te i tvoji idvorski panjaci i medenice belog idvorskog stada, koje si nekada sa kamdijom predvodio sa svojim vrnjacima. Cenjeni Mihajlo, i mene inspirie tvoj zaviaj, jer sam ivo koraao tvojom ulicom, bio u tvojoj koli, video tvoju voljenu crkvu u kojoj si krten nekoliko dana po svom roenju... Inspirisao me je i oduevio tvoj poetak i tvoja odluka da sa samo 5 centi u depu krene u beli svet, gde si postigao akademsku slavu. Dok sam izlazio iz sela Idvor, u meni je raslo ogromno nadahnue za nova pisanja. Preda mnom je bio prav put u pravcu slovake varoice Kovaice. Put prestar i veoma uzan za mimoilaenje brojnih tekih kami- ona iz pravca Paneva i obrnuto. Sa strane puta bilo je polje od zelenih kukuruza, kao u Mihajlovo vreme... Krenuvi ka Kovaici, setih se da bi bilo dobro da obiem svog dugogodinjeg prijatelja i direktora osnovne kole "Sveti Georgije" u oblinjem selu Uzdinu, profesora Todora Ramijanta, nekadanjeg uspe-nog novinara rumunske redakcije "Libertatea", koji mi je prilikom pro-log susreta priao da postoje neobjavljeni dokumenti u vezi sa Mihajlom Pupinom i u Opovu, jer je porodica Pupin imala izvesnih dodira sa tim selom. Naime, majka Mihajla Pupina je ba iz Opova, iz dobre porodice Aleksi. Takoe, moj prijatelj i direktor uzdinske kole mi ree i da bi moda bilo dobro posetiti i gimnaziju "Mihajlo Pupin" u varoi Kovaici, a moda i selo Crepaju, koje je takoe imalo dodira sa porodicom slavnog


30

srpskog naunika. Sve to e biti veoma korisno i dragoceno za na najno- viji izdavaki projekat... Sledei meseci su takoe bili iskorieni da se uspostavi komuni-kacija sa svim znaajnim ljudima koji imaju veze ili dodira sa slavnim na-unikom. eleo sam da uspostavim kontakt sa pravoslavnom i jedinom crkvom u selu, u kojoj je krten tek roeni Mihajlo Pupin. Uspeo sam da poveem konce iz prolosti, poev od paroha koji je krstio Mihajla, a on se zvao Josif Jovanovi, zatim njegove naslednike sve do 2003. godine, a od 2004. godine je stareina idvorske crkve Petar Ili, sa kojim sam stupio u kontakt, prvo preko telefona crkve, zatim direktnim susretom sredinom 2005. godine. Oekivao sam da e me u crkvi doekati osedeli prota, a u stvari me je doekao mladi paroh tridesetih godina, koji me je ugostio veoma srdano, domainski i hrianski, uz kaficu. Rekao mi je da je doao u idvorsku crkvu 2004. godine, po potrebi i rasporedu Banatske eparhije za mesto prote u selu Idvoru. Doao je preko Drine iz Republike Srpske, a u Idvoru je uz samu crkvu dobio i kuicu. Kada sam mu rekao da se radi o najnovijoj knjizi o Mihajlu Pupinu, on se oduevio i dao mi podrku za to. Ipak, pored ekskluzivnog foto-materijala koji sam tada lino kamerom napravio zajedno sa dugogodinjim kolegom snimateljem, zanimalo me je da stupim u kontakt sa nekom od porodica Pupin, koje i danas ive u selu Idvoru. To su tri znane porodice: Duana, Stanislava i Slavoljuba Pupina. Prilikom prve posete selu Idvoru, uspeli smo da upoznamo Stanislava Pupina, potomka roenog Mihajlovog strica Nikole, kao i druge Nikoline potomke, kao to je porodica Duana Pupina, koji ima suprugu Slavicu i dve devojice. Jedna kerka im je srednjokolka etvrte godine Zrenja- ninske gimnazije, a druga devojica ide u osnovnu kolu "Mihajlo Pupin" u selu Idvoru. Ta ljubazna porodica Pupin je dala izvesne informacije o onome to me je zanimalo u vezi sa njihovim slavnim pretkom i nau- nikom Mihajlom Idvorskim Pupinom. Po knjizi dr Jovana Erdeljanovia, istoriara, porodice istoga prezimena svakako ne moraju imati dodira sa korenima matine porodice, ali ba u ovom sluaju porodice Duana, Stanislava i Slavoljuba Pupina su autentine grane stabla to se razgranalo od Mihajlovih dede i babe Arsenija i Stane Pupin iz sela Idvora, a to je potvrdio i na susret sa gospodinom Ivanom Deviem, biologom osnovne


31

kole "Mihajlo Pupin", koji u selu vai za izvrsnog poznavaoca minule prolosti Idvora, pa po tome ispada da su i porodice Pupin, koje danas ive u Idvoru sastavni deo izvornog etnikuma poznatog naunika doktora Mihajla Idvorskog Pupina, ili kako ga u Idvoru svi metani zapamtie, "naunika Mie". Veoma zanimljive podatke za ovu jedinstvenu knjigu dobio sam od seoskog uitelja Dragie Matia iz sela Idvora, govorljivog i prijatnog oveka, koji ima suprugu i dve kerke. Takoe, odreene informacije sam dobio i od idvorskog pesnika Laze Laueva, nastavnika i pesnika iz sela, zatim od prve kominice Pupinove kue, bake Mire Fili- povi, udovice mesara Ljube, koja dugo ivi potpuno sama. Dok sam razgovarao sa baka-Mirom o ivotu njihovih prvih komija, porodice Mihajla Pupina, na dimnjak rodne Mihajlove kue sletele su dve kao mladi sneg, bele rode, dok su na drvenoj elektrinoj banderi uz kuu bile jo dve u velikom gnezdu. - I one se ba nastanile na Mihajlovu kuu rekoh baka-Miri. - Da, sinko, tako je izgleda Bog hteo. Pria se da su naeg Mihajla svi u selu voleli, moda ga i ove bele rode trae, da ga vide? ree baka Mira i uzdahnu nekako tuno, onako staraki. utala je jedno vreme, i ja sam utao ekajui jo neke zlatne rei iz usta starice, koja nastavi: - Sinko moj, ja ivim potpuno sama, gledam ove dve bele rode na Mihajlovoj kui, dok sedim u svom dvoritu. One su mi jedine drube- nice, jer moj ia ode pre nekoliko godina na oblake... Krenuli smo ka centru sela, u kome mi je metanin Triva, koji je kosio travu oko spomenika Mihajlu Pupinu doviknuo: - Hej, pie, evo ti naslednika iz loze Pupinovih, Stanislava. - Stanislave, Stanislave, svrati da te pisac upozna! Sa svoga bicikla je siao Idvoranin Stanislav Pupin, pedesetogo-dinjak, koji je sa nama popriao nakratko i pozvao nas da posetimo njegovu porodicu, pa e nam tada mnogo vie rei. Prihvatili smo. Naravno, bio sam presrean kada me je seoski popa i jerej Petar Ili pozvao u goste svojoj kui. Ulazak sa duhovnim ovekom u crnoj du-goj reverendi u pravoslavnu crkvu u Idvoru bio je velianstven. U trenut-ku celivanja centralne ikone u blizini oltara, kao pisca i umetnika me je obuzelo veliko nadahnue, sa saznanjem da celivam ikonu koju je nekada


32

kao mladi celivao epohalni svetski genije Mihajlo Pupin. Ali, ni tu ne be-e kraj. estiti stareina idvorske crkve me je pozvao u goste da posetim njegovu kuu, to sam sa zadovoljstvom prihvatio, i usput mi ree: - Sad emo do moje porodice, ali bi bilo dobro da za tebe, pie, ponesem najvanije crkvene knjige. To su svetinje sa dosad neobjavlje-nim podacima za bilo koju publikaciju te vrste.

Sa mnom je ka popinoj kui krenuo i moj snimatelj, kao i nastavnik Ivan Devi, dobroudan i inteligentan ovek krupnije konstitucije i bla- gog osmeha ispod svojih naoara. On je sin pokojnog nastavnika biologije i direktora kole "Mihajlo Pupin" iz Idvora Milana Devia. Mladi De- vi se oduevio kada sam mu priao o mojim toplim dugogodinjim susre- tima sa njegovim pokojnim ocem Milanom, koji je neobino razumeo i voleo prirodu. Razlika izmeu pokojnog Milana i njegovog sina Ivana je u tome to Ivan umesto peaenja po idvorskim panjacima vie poznaje kompjutere, i glavni je za to u selu. Stigosmo u popinu kuu. Doekala nas je ljubazna mlada popadija Violeta, sa devetomesenom kerkom Teodo- rom u svome naruju. Ta ivahna bebica me je gledala svojim plavim oki- cama u kojima su sjajila dva siana sunaca, a njen osmeh koji sam spazio bilo je neto od najlepih mojih impresija i nenadanih lepih trenutaka. - Moe li kafa? upita nas ljubazna popadija Violeta. - Moe i rakija, domaa uglas s njom ree popa Petar. Dok smo svi potvrdno klimnuli glavom, ve je domaa kafa vred-ne popadije Violete zamirisala i pravila veoma prijatnu atmosferu. Tada je mladi popa zagrnuo rukave svoje reverende i rekao mi: - A sada emo mi da zavirimo u ove nae, pomalo pranjave, ali veoma dragocene crkvene knjige. Ovde imamo i jednu podebelu knjigu, kao i vanu svesku sa mnogim zabelekama u zadnjih tristotine godina, a imamo podatke o svim svetenicima sela Idvora jo od postanja Starog naselja Idvor, o emu svedoi i sauvani sveti kameni krst, koji se nalazi dole prema Tukou, na kilometar od sela Idvora. - Da, znamo za taj uveni krst. Snimili smo ga za knjigu rekoh popi, koji je ve sipao domau rakiju u nae male ae. - Hajde, ljudi, da probamo moju rakiju iz ipova! - Iz ipova? upitah protu. - Da. Ja sam u stvari doao ovde u ovu crkvu po rasporedu Banat-


33

ske eparhije i vladike Nikanora. Stigao sam iz ipova, tanije iz moga rodnog sela Janj, koje je udaljeno par kilometara od ipova. Popa sam u selu Idvoru od 2004. godine. Naslednik sam moje crkvene brae koji su bili pre mene svetenici i prote: Branka Avramova, Gorana Ivkova i Rado- mira Popovia. Svi oni pokorno sluie voljenom Gospodu. I dok mi je on uz domau rakijicu i kafu diktirao najvanije podat-ke o ivotu Mihajla Pupina i idvorskih svetenika za zadnjih tristo godi-na, siana Teodora je isputala rei, koje su mi liile na ubor malene i arobne reice, koja se svojim izvorom taman rodila, obasjana avgustov-skim suncem. - I manastir Kruedol ima neke podatke o Pupinu, ali s obzirom da smo ovde na izvoru pravih informacija, mislim da e ovi dragoceni podaci biti sasvim dovoljni za nau novu knjigu rekoh popi. - Da, i ja mislim. Pravi podaci su veoma dragoceni. ak, u ovom asu smo pronali neto to do sada nikada nije objavljeno ree popa Petar, dok je ispijao svoju kafu. Dolo je vreme da se krene, vie iz utivosti, da bi malena Teodo-ra sa mamom Violetom imala svoj prostor za prve korake. Krenuli smo, do izlaza ispraeni mahanjem ruke prijatnog oveka sa bradom, kome je veoma lepo pristajala crna svetenika reverenda. - teta je to je umrla baba Rua, za koju Idvorani priaju da je iz najblieg korena Pupin, po Mihajlovom stricu, ali i ona naalost ode na svoje vene pute pre nekoliko godina ree nastavnik Ivan Devi, dok smo kretali u goste njegovoj kui, koja je bila na pedesetak metara od popine. I dok smo koraali kroz tu ulicu, sa desne strane je bila nova seoska kola. - Koga nam predlae da posetimo od Pupinovih potomaka u selu Idvoru? upitah krupnog i veoma dobroudnog nastavnika Ivana Devia. - Da, im svratimo kod mene, otii emo do porodice Duana kao i Stanislava Pupina. Stanislavova kua je odmah u blizini centra sela, i u njoj je iveo roeni stric Mihajla Pupina Nikola. A druga porodica u Idvoru je Duana Pupina, oni ive desno iza pravoslavne crkve, pa druga ulica levo. U Idvoru je i kua Slavoljuba Pupina, on je preao u Beograd. Poseta kui nastavnika Ivana Devia, takoe mi je bila veoma dragocena u vezi sa radom na knjizi o Mihajlu Pupinu. ta li sve taj mladi ovek ima u svojim dokumentima, samo malo da napravi reda, jer se i on


34

tee snalazio gde mu ta stoji meu gomilom papira. Bio mi je veoma simpatian. Jedino sam mu zamerio to nije imao meu hrpom slika foto-grafiju svoga pokojnog oca Milana Devia, nastavnika biologije, da me malo podseti na lik oveka sa kojim sam kao glavni urednik izdavake kue imao sjajnu saradnju, a u vezi sa seoskom kolom u Idvoru, koja nosi ime "Mihajlo Pupin". I dok smo se moj snimatelj i ja opratali od gospodina Devia, kod kioska u blizini crkve stajao je jedan ovek i mahao nam rukom da svratimo. Krenusmo automobilom ka Novom Sadu i zaustavismo se pored njega. Do kola nam prie onii etrdesetogodinjak u radnom odelu i ree: - Pie, cenimo va golemi trud na novoj knjizi o naem Mihajlu. Izvolite ovo pare kartona na kome sam ja neto upisao, to smatram da e vam moda valjati za pisanje knjige. Upitah ljubaznog Idvoranina: - Izvinite, ali ko ste vi? On mi ree tihim i pomalo tunim glasom: - Ja sam nekada bio zvonar ove crkve u selu. Na kartonu koji sam vam dao pribeleio sam neke vanije podatke o svetenstvu nae crkve. I dok sam kroz prozor svog automobila uzimao podatke napisane na paretu iskrivljenog kartona od neke povee kutije upitah ga: - Kako se zove, dobroinitelju? - Ja sam Nikola Beli iz sela Idvora, nevaan ovek za vau vanu knjigu ree on. Pruio sam ruku tom plemenitom oveku, i dok sam sa snimate-ljem kretao automobilom u pravcu puta za Farkadin, rekoh mu: - Vidi, kolega, uvek se u ivotu sretnu i neki mali dobri ljudi...


35

(GLAVA TREA)

A DILIANSE SU ILE BANATOM

Austrijska carevina je pruila svoju vlast nairoko i nadugako, to ono kau, "kraja joj ne videe". Grad Be je iveo u raskoi, otmenosti, raskalanosti i svemoi, sa mislima u glavama habsburke vlastele: "to zgrabismo, zgrabismo. Neka Napoleon uva svoje zemlje i svoje posede. Neka Prusi uvaju svoje, Rusija da miruje. A Turci? E, vama je dosta do Dunava i Save, jer tu gde ste vladate ve preko etiri veka. I previe..." U Austrijskoj monarhiji, u ravnici banatskoj, poirokoj, okuvidnoj i okunevidnoj, sve do Karpata i Transilvanije, ljudi su uljili uvek jedno uvo vie. Kao da bi za izvesno vreme ui i nejednake postale, a to je zavi-silo od toga sa koje strane ele uti ta se kotrlja iz daleka, da l' od Beog-radskog paaluka, da l' iz Habsburkog Carstva, u kome su iveli. A, u Banatu, u ponosnoj Vojnoj krajini, uureno pored vijuga-vog Tamia, koji se sa svojim ribomirisnim rukavcem Tukoem svake godine pomalo prikrada zelenim panjacima ivi selo Idvor.

I dok je Tami mirisao iskonskim i arobnim mirisima ribe, trske evara i divlje sive utrine, u blizini reke mirisalo je selo na svoje mirise; zimi na miris svinjokolja i brojnih seoskih furuna, a od prolea i jeseni na miris stoke na ispaama okolnih panjaka, istimarenih konja, konjske i volovske balege, ali i plodova crnog i belog duda i rascvetalog bagrenja.

Kada bi u kasne jesenje dane, banatska koava krenula na svoje uhodane pute, usput pokupila mirise Tamia, ponevi ih niz ravna banat-ska polja ka selu Idvoru, uvek bi joj se ispreio jedan usamljeni starac za koga kau da ima hiljadu ivota. Taj usamljeni starac stao bi ispred banat-ske koave isprenih golih grudi, ije srce u njemu ivi vekovima. Da, to je On stari krst na najstarijem naselju najstarijeg mesta. On je uvek tu, pa zato za njega kau "starac sa hiljadu ivota". On sve vidi, sve uje, sve zna, on zaustavlja nesree, on zaustavlja zahuktala zla da ovamo ne mogu, pokazujui svojim ukrtenim rukama gde je banatska zemlja i s kim ta zemlja ima iskonski spoj sa nebom, sa Spasiteljem...Kada se putnik na-


36

mernik, koga put nanese kroz drevno staro naselje, priblii tom svetom i usamljenom krstu, i kada dodirne rukom maleno udubljenje u kome je nekad stajala ikona Bogorodice iz tog krsta e uti tihe, tek ujne apate kaluera Save, Pavla i Jovana...

A nad selo Idvor sputalo se zimsko vee. Taman je proao Boi 1814. godine, proslavljen sa toplim i milozvunim reima "Hristos se rodi vaistinu se rodi", proslavljen radosno snenim idvorskim ulicama i u seoskom birtu. Boi, proslavljen nadahnuto i dostojanstveno u idvorskim, paorskim kuama, sa slamom, orasima, sveama i boinim kolaima...

U jednoj ulici to bejae glavna, jer njome voae put diliansama, ezama i fijakerima, od prekotiskih krajeva preko Perleza i Idvora u veliki svet, ka Kovaici, Panevu, a preko Dunava, tamo ka napaenoj i bratskoj zemlji Serbskoj, stajae jedna kua. Iznad njenog sivog transkog krova, iz belog i nakrivljenog odaka, iskradali su se konii dima, koji su po- stajali sve krupniji i iri, to je davalo do znanja da uveliko radi banatska topla furuna.

U toj kui Arsenija Pupina i supruge mu Stane, gorele su dve a- ave petrolejke, jedna je osvetljavala prostoriju, a ispred druge, nad ogle- dalom brijao se stariji njihov sin ivan dvadesetetvorogodinjak, dok je mlai osmogodinji Nikola "jahao" na uljari za kukuruz. Za to vreme je Stana u crni plehani i kroz malena vratanca sipala akom zrnevlja sirove neprene kafe, Arsenije je sklonio kazane sa veriga i prodarao uarene cepanice krivim araem. Bezbroj svetlucavih i posvaanih varnica pohrlilo je na sve strane.

- Dodaj mi taj i sa kafom, Stano ree joj Arsenije, briui ru-kavom kouha ogaravljeno lice.

Stana je prinosila plehani i blie suprugu Arseniju, i dok mu ga je paljivo dodavala ree mu:

- Evo ti, Arsene, samo proveri da li sam dobro zatvorila vratanca na plehu ia, i nemoj da lupa jako, da ne probudi malog Kostu koga sam maloas uspavala.

Dok je Arsenije uzimao i od Stane, odsjaji vatrenih jezika sa razbuktalog ognjita su joj osvetlili lice. Bila je crnomanjasta i lepa ena etrdesetih godina.

- Dobro je Stano, dobro. Dobro si zatvorila ree joj Arsenije, pa


37

dodade pripremi one oklie i flau dudiare, gosti samo to nisu stigli. I dok je Arsenije vrteo ogaravljeni plehani i iznad vatre, sedei

na malom bagremovom tronocu, zau se lupanje u staklo ulaznih vrata. - Domaine! Domaine! Primate li goste? - Stano, idi otvori vrata, sigurno stiu Belii, Devii, Andrejini i

Batikini, kao prethodnica za veeranje poselo... povika Arsenije dok je iz vrueg ia presipao kafu u drvenu orahovu iniju. Prijatan miris tek ispeene kafe se irio celom prostorijom, a Stana je otvarala vrata gostima.

- Pomoz' Bog, domaini obratie se pristigli gosti Stani Pupin, dok su na hodniku kue ispred ulaznih vrata izuvali svoje drvene klompe i otresali ute gunjeve i kone ubare, jer je napolju vejao januarski sneg. Dok je Stana otvarala gostima drvena vrata kujne, hladni severac je preko zabelelih krovova okolnih kua zavitlao i za tren prodro u toplu prostori-ju sa gostima, tako da je aava petrolejka na kuhinjskom stolu zamirka-la i skoro se ugasila, ali je Stana okrenula fitilj, te se svetlost pojaala, os-vetljavajui pridole likove i ambijent prostorije.

- Dobro dole, drage komije rekoe uglas i Arsenije i Stana, po- nudivi svima da sednu.

- Mi smo, Arsene, prethodnica za veeranje poselo, a bataljun gostiju samo to nije pristigao rekoe uglas dve ene iz porodice Beli i Andrejin.

- Ako, ako, tako i treba, naa kua nikad nije tesna za poselo ree Arsenije, pa dodade. Sad u ja, samo malo da se umijem od gara.

Taman kada su prvi gosti zauzeli mesto pored tople furune i na dr-venim stolicama, opet se zau lupanje po staklima vrata ulazne sobe. Svi su pogledali u tom pravcu. Kroz stakla su se videli odsjaji fenjera, to su gosti nosili sa sobom, jer je valjalo stii iz udaljenijih mranih ulica nou.

im im je Arsenije otvorio vrata, gosti su izuveni ulazili jedan po jedan, a dva fenjera koja su u prostoriji ugasili, naas pokvarie prijatne mirise tek ispeene kafe i usute rakije dudiare.

Tad je pristiglo i nekoliko lanova porodica Vukov i Vuletin, kao i poznata porodica Glogovac, bilo je malo vie enskinja nego mukaraca, nekoliko mladia za enidbu, ivanovog doba, i par devojaka. ene su bile obuene u svoje debelo ruho, a neke su imale i nove kouhe, ponele su svoje pletivo, preslice, igle i ostale alate, da im lepe proe poselo, i


38

da neto ispletu ili ispredu. One su posedale takoe oko tople furune na dugake klupe koje im je iz druge sobe doneo Arsenije.

Najstariji gosti su zaseli za veliki masivni sto, na kome je ve domaica Stana postavila oljice za kafu i oklie sa dudiarom rakijom, koju je Arsenije ispekao jesenas kod poznatog rakijaa vabe Patuke. - E, moj Beliu, pria se da se Turcima neto jako gadno sprema iza lea ree Arsenije, pa dohvati mesingani mlin za kafu. - Vala, jes', Turci misle, daleko Napoleon, daleko Karaore, a Milo im sprema gadnu kavgu, tamo, oko one planine Rudnik ree mu komija Beli, pa krenu da vadi duvanske papirie iz sjajne male kutijice. - Prole godine 1814. rodio nam se sin Konstantin, i kada smo ga nosili u nau novu crkvu na krtenje, popa nam je rekao da se Turcima ga-dno sprema ree Arsenije i dohvati svoju utu duvankesu. - Tako im i treba ree komija Baba Batikin pa nastavi. Ovde, u ovoj Habzburkoj carevini bilo je svata, ali je nama bogovski u odnosu na nau brau Srbalje. Samo da nam nije tih kolera, tete od Tamia, Be-geja, Nere, Brzave, Tise i Karaa, to plave kad god im se efne. - Reke su reke. One su silnije od ljudi. Njih niko nije zavezao niti ukrotio, nisu one konji nit' volovi, pa da ih upregne dobaci mu Devi. - Pustite kolere i monarhiju, nego dodaj ti onaj pil ree povie-nim tonom suvonjavi Jova Grgin domainu Arseniju Pupinu. - Oete l' uetvero tabli ili poker upita Arsenije i iz starog ora- hovog kredenca izvadi dva pila koje je kao graniar kupio od jednog Maara za par krajcara. - Veeras treba da igraju drugi igrai, dosta je igrala tabli ista grupa povika momak ira Kalin, pomalo ljutito. - Bolje ti je da se ti prihvati kukuruzne uljare ree mu Mika arkov, a kad se umori onda sedi za pil sa ivanom, pa opletite... U kui Arsenija i Stane Pupin, te zimske 1815. godine, dugo u no gorele su dve petrolejke, a neko je upalio i jedan fenjer, zbog kartaroa. Poselo je bilo kao stvoreno za druenja, ono je je pomalo liilo na neki mali birt, jer se u kui Pupinovih od srca toila banatska "dudiara" ili "komovica". Pila se i topla kafa, igrale karte. Dok bi ene i devojke plele i vezle, starije ene bi prele na preslicama sa ogledalcima, za to vreme bi se jaki mladii smenjivali na "uljari", pravei kroz ute kukuruzne klipove


39

brazde, olakavajui time vrednim mladim krunjaima da lake rukama skidaju zrna, bacajui rumene oke u pletene korpe, koje bi se iz druge prostorije ubacivale u toplu furunu, to bejae zimska spasiteljica kue. Dolo je i kino prolee 1815. godine. I ono to se ukalo meu Idvoranima zimus, obistinilo se. Vesti su stizale i do sela Idvora, irei se kao lavina od kue do kue: "Dignuta buna u Takovu...", "Milo podi-go barjak Krsta...", "Ljudi, braa Srbi krenuli u slobodu, die se Rudnik, diu se Srbalji u Ljubiu..." Habsburko Carstvo je te 1815. godine smatralo da ima veoma po-stojane i stabilne temelje. A temelji Habsburke Monarhije udareni su mnogo ranije. Za vreme totalnog rasula i bezvlaa u Nemakoj, jo davne 1246. godine, Austriju je prisvojio eki kralj Otakar II, koji je proirio vlast na vojvodstva Furlaniju, Istru, Koruku, tajersku i Kranjsku. Ali, izbio je estok oruani sukob izmeu Otokara II i novoizabranog nema-kog cara Rudolfa II Habsburga. U tom sukobu eki kralj je izgubio bit-ku na Moravskom polju 1276. i Austriju morao ustupiti habsburgovcima, tako da je ona od tada postala nasledno vojvodstvo porodice Habsburg. Meutim, prodiranje Turaka je promenilo stav vlastodraca, jer Turci se nisu zadrali na osvojenim teritorijama, ve su krenuli ka sred-njoj Evropi u XVI veku, i poplaili sabore Maarske i Hrvatske, koji su bre-bolje izabrali Habsburgovce za svoje kraljeve, tako da se u srednjoj Evropi formiralo Austrijsko carstvo, koje je bilo sastavljeno od raznih ze-malja i naroda, pod hegemonijom austrijske feudalne aristokratije. Habs-burgovci, koji su od XV veka, pa sve do 1806. godine bili i nemaki care-vi, uglavnom su teili apsolutizmu da bi preko vrste sistemske vlasti us-peli da osvoje to vie teritorija i privilegija, a sve na raun potlaenog naroda, to je izazvalo estok otpor ugnjetenih masa koje su elele da se oslobode feudalnog terorisanja, pa je tada nastalo vie buna kao to su: bune u Sloveniji od 1515. do kraja XVI veka, seljaki ustanak Matije Gupca u Hrvatskoj 1572-1573. godine, zatim vie seljakih ustanaka u Maarskoj, zavera neaustrijkog plemstva, koje su predvodili u Hrvatskoj i Ugarskoj Zrinski i Frankopan 1671, kao i uvena Tekelijina buna u Ugarskoj 1672-1686. godine, a sve sa ciljem otcepljenja od vlasti Habs- burgovaca, zatim se dogodila i poznata buna Pere Segedinca u Vojvodini 1753. i druge. Naalost, sve ove bune su uguene u krvi, a njihove voe


40

surovo kanjene. Vrhunac zadovoljstva Habsburkog carstva je bio 1815. godine na Bekom kongresu, kada je Habsburka Monarhija vratila skoro sve zemlje koje je bila izgubila u ratovima sa Napoleonom, tako da je uz Prusiju i Rusiju postala centralna sila u Evropi, i njen uspon je krenuo uz-laznim koracima. A u Banatu, 1815. godine sve ui su bile uprte u pravcu Srbije, to su je okupirali Turci. Braa Srbalji su bili tu, jer Srbija je bila ve preko Dunava. Na dvadesetak kilometara od Paneva bio je Beogradski paaluk. Posle sloma srpskih hrabrih ustanika, pod vodom Karaorem Pe- troviem, prividno se stialo u narodu. Dok je crni orije bio u izbegli-tvu u Rusiji, narodna muka je bujala kao peurke posle kie. Naroito je to bilo izraeno oko planine Rudnik, Gornjeg Milanovca, Ljubia i podru-dnikih sela. Sin siromanog seljaka Teodora Obrenovia Mihajlovia, mladi brkajlija, ne toliko krupan koliko dran, tridesetpetogodinjak iz sela Srednja Dobrinja podno Uica, Milo Obrenovi, ija je krv jo vrila od uestvovanja u I srpskom ustanku protiv Turaka, ali ipak amnestiran od turske uprave i postavljen za obor-kneza aanske i kragujevake na-hije, jer nije stao na stranu Hadi-Prodanovih pobunjenika imao je zaista sjajnu taktiku. Iako potpuno nepismen, Milo je bio prirodno mudar mladi, tako da ga Turske pae nisu upoznale do kraja, to im se osvetilo, jer e isti mladi 23. aprila 1815. u Takovu ispod jednog krupnog hrasta, podii srpski krsta barjak, gde e ga srpski ustanici proglasiti za vou Drugog srpskog ustanka. Mladi Milo je vukao konce veoma uspeno, tako da je priterao argumentima i Marali-Ali Pau, vladara Beogradskog paaluka, koji dopusti osnivanje meovite srpsko-turske uprave, a Miloa Obrenovia proglasi za "verhovnog kneza i upravitelja naroda Serbskago". A Banat je iveo svojim ivotom. Paorski dani, dugi za vremena oranja, setve i etve, a u hladne zime, uz bele furune druili bi se Idvora-ni, uzimajui maksimum od zimskog predaha. Sokaci zabeleli, a utabana-ne staze pored kua ukasto-garave od rasprenog pepela, to malko ras-kravi klizavicu, da se neko od starijih ne strovali. Za mlae je lako, ali za starije, kad se okliznu, bolovanja su duga i mukotrpna, jer stare kosti vie ne trpe muke i uboje. U kui porodice Pupin, ivelo se slono. Stari Arsenije sa svojom enom Stanom, bio je potovan od svoja tri sina koji su stasali u vredno-


41

i i odanosti kui u kojoj su iveli. Godine 1832. Arsenije je ve sa svo-jom Stanom pregurao ezdesete godine starosti. Srednji sin Nikola roen 1806. oenio se devojkom iz sela sa kojom je proirio porodicu, dobivi sina Arsenija (ime po dedi). Kua Pupinovih kao neka prepuna konica vrednih pela. Najstariji sin ivan, roen 1790. tad je ve punio etrdeset drugu, a najmlai Arsenijev sin Konstantin Pupin napunio je sedamna- estu. Porodica Pupin je imala nekoliko jutara zemlje i vonjaka u blizini samog sela. Posedovala je par volova i nekoliko konja, dve krave i podos- ta ivine i svinja. Za sve to je trebalo brinuti. Prednjaio je u tome stari Arsenije, koji bi ranom zorom budio svoju eljad da se krene na njive. A zimi bi taj estiti starac, rano po svitanju zgrabio drvenu lopatu i ve dobro strugao rani sneg ispred svoje kue. Za njim nije zaostajao ni najstariji sin ivan, koji je bio prosto srastao sa njivom. Skoro da ga nije ni bilo u kui. On bi dugo radio sve seoske poslove i ostao bi da noi na oblinjem salau uz koga je bio iskopan i poljski bunar za pojenje stoke i konja. Ta voda je bila zdrava za pie, tako da je ivan imao i vode i hrane. Dolazio bi kui umoran, ali zadovoljan. Mirisao je na ito, Tami i zemlju oraku i kosu kosaku. Tad su neki Idvorani aljivdije izmiljali da je ivan Pupin otputovao carskom diliansom i nestao put Bekereka, predstavljali ga da je on neki Bonvivan. A taj najstariji sin Arsenija i Stane Pupin bio je vredni idvorski paor i potenjaina. Meutim, u zadnje vreme kada bi cela porodica Pupin posedala za veliku trpezu, a mlada snaa i ena srednjeg sina Nikole, zajedno sa starom Stanom, pristavila ruak i svi posedali sa masivni sto, tada bi ia-Arsenije iz ale rekao: - Blago meni, puna kua. Moj Nikola doveo mi dobru snaju, ali kada e ti, moj ivane da se uljudi i oeni? ivan, pomalo zastien, dohvatio je veliku kutlau i zagrabio iz erpe skuvani pasulj, i dok je sipao u svoj tanjir ree ocu: - Stari, mene te rabote jo ne zanimaju. Ja imam gde u posvetiti svoje dane. Njiva, konji, stoka...A, vala, drag mi je i onaj sala kod njive, mogao bih u njemu biti doveka... - De, de, sine ivane ree stari Arsenije, pa nastavi, njiva, konji i stoka nee pobei. Evo nisu pobegli ni kada se moj Nikola oenio... ivan, odmahnu rukom, kao da pokuava da se odbrani od oevih rei, zagrize uti komad proje, pa ree:


42

- Poteraj ti Konstantina da se eni, vidi kako je jak i jedar, a iz oiju mu sija sjaj pravog banatskog bekrije... Svi su se za trpezom srdano nasmejali, a sedamnaestogodinji Konstantin, koji je ve prvi dohvatio komad trudle ree: - Dobro stari kae, treba ii i traiti mladu. Ne moram ja odmah da se enim, ali u ponekad da ukradem kola i konje, pa na igranku do Far-kadina, Sakula ili Kovaice. to da ne. Moji drugari ve tako rade. Po-podne istimare konje, oiste kola, nove eire na glave, pa predvee preko njiva, na posela u komijska sela...A tu je i boca "dudiare" ili komovice. I godine su prolazile. Dola je i 1835. Prolee, juna meseca. Ptice i kosovi u kronjama idvorskih bagremova, dudova i lipa, pomalo su utih-nuli. Stari ljudi kau da uvek biva tako, samo poj tih ptica moe da produ-i neka blaga sveina proletnje kratke kie. Drvee hrli u najvee visine i kao da najvie poraste. Tami je nosio svoj mirise na povetarcu koji je mi-lovao seoske rascvetale bate prepune treanja i divljih vianja. Svukud zri priroda. Zrela stabla od ringlovki, belih i crnih ljiva, povila su se po idvorskim batama. Uvek sa pitomog drvea mirie voe.

Svi sokaci su imali rogalje sa gustim stablima duda i oraha, gde su bile ukovane ili ukopane dugake klupe. Bogme, neke takve klupe od de-belih amovih dasaka mogle su da prime i desetak klupadija. Te klupe koje su seoski stolari, ili sami domaini uglajisali otrim blanjama, bile su pravi raj za razbibrigu i sedeljke u prolene i letnje veeri, a sedelo se na njima i za Mijoljdana. A prie sa sedeljki na tim klupama... E, one su bile verodostojna informacija, kao novine, telegraf, tanije bile su deo ivota sela, bez kojih ivot ne bi imao smisla. Nije bilo vano samo imati u kui svega: i ita, i unke i slanine, i vune i pasulja na tavanu, ve je bilo voma vano biti informisan. One vesti koje se ne izgovaraju dovoljno glasno, ve nekako sa nekim poluapatom, bile su najvanije vesti, nesvakidanje, neobine, "nenormalne", ali nadasve najubojitije: ija je ena zgreila, ko se sprema za apsanu, ko je ta pokro sa tue njive... Vesti koje se izgovara-ju glasno su: ija se svadba sprema, ko je dobio sina ili kerku, ko je otpu-tovao u tuinu, ija deca iz Idvora najbolje ue, ko zida neki novi priku-ak, ko je kupio novog konja, kravu ili novi raonik... - Stari, ja bih predvee upregao belce ree posle ruka Konstan-tin svome ocu Arseniju, koji je vadio ermom okovanu kofu vode.


43

- e bi s konjima, Kosta? upita ga Arsenije dok je iz drvene kofe sipao izvaenu vodu u ozidano korito pored bunara. - Malo bi' do Sakula. Kau da veeras ima neko kolo to mlade pravi ree mu Konstantin i preuze od oca Arsenija bunarsku kofu. - A s kim e u Sakule? upita ga Arsenije, dok je zagrabio malo vode iz ozidanog korita i proao mokrim rukama kroz kosu i brkove. - Sa Staniem, Banovcem i Grginim, a moda krenu sa nama i Zaki, Kalin i Gajni ree Konstantin i uli novu kofu u iroko korito. - Dobro, idite, eco. Samo ne pravite neku brlju, ima dandara... Konstantin je poljubio oca, potapavi ga po leima u znak zah-valnosti, a stari Arsenije mu dobaci: - Ako, ako, tako i treba, sada ti je punih dvadeset. Ti si krenuo sto-pama strica Nikole, samo mi ao onog mog ivana... - Pusti ga, stari. Vidi da vie voli konje, krave i ovce nego enid-bu. Ko e njega naterati posle njegove etrdesete da se eni... Arsenije pogleda Kostu, koji je primetio u oevim zenicama da se raaju dve suze. Znao je Konstantin za oeve boli i tugu zbog ivanovog usamljenikog ivota. Znao je da bi ocu bilo neuporedivo tee da Nikola nema mnogolanu porodicu, ija brojnost je dala neka krila starom Arse-niju da se raduje ivotu. Ali njegov brat ivan je tako hteo. - Ajdemo, sine, na poinak, pa posle uprei ree stari Arsenije dok je uzimao svoj eir, koji je bio okaen uz nisku granu oraha. Prolazio je i taj dan. Vee se sputalo nad selom. Miris pokoenog sena dopirao je iz oblinjih idvorskih bata. Porodica Arsenija Pupina sela je za prostranu trpezu. Ovaj put su za veerom falili najstariji Arsenijev sin ivan, koji je po ko zna koji put prenoio na jednom od nekoliko sala- a koji su bili prava oaza za poljske paore kao to je bio ivan Pupin. Ve-era je zavrena i na poinak su otili svi lanovi porodice Arsenijevog srednjeg sina Nikole. Za stolom su ostali sami da sede uz petrolejku Ar-senije i njegova Stana. Sedeli su dugo i priali o ivotu, ekajui da za-uju rzanje belaca i udarac rudom u drvenu kapiju. - Ve je gluvo doba, Stano, a jo nema naeg Koste ree Arseni-je i dohvati duvankesu, koja je visila na iviluku pored furune. - Neka, Arsenije, doi e na Kosta, samo to nije teila ga je Stana i dodala mu olju skuvane kafe.


44

Arsenije je izaao na hodnik svoje kue. Nebo je bilo vedro, tako da su se srebrnasto sjajili oblinji vinogradi. Arsenije je u svojim drvenim klompama as etao, as stajao ispred uline kapije ekajui sina. Nakre-sani komija Mita Simin, proe svojim uobiajenih lelujavim hodom, jer se dobro nakvasio u oblinjem birtu. Odjednom, ulicom iz pravca Kovaice, iz noi se ulo kloparanje konjskih kopita po kaldrmi i zveanje ina na tokovima, to je uvek bio dobro prepoznatljiv zvuk za starog Arsenija, koji je prosto prepoznavao zvuk svojih kola po posebnom zveketu ili po neem drugom, ko e li ga znati kako, ali stari Arsenije je dobro nauljio ui i instikt ga nije prevario. Dva belca i zaprena kola od utog drveta, laganim kasom su se priblia-vala kapiji kue, koja je bila sa leve strane na ulazu u selo. Bio je to Konstantin Pupin, najmlai sin starog Arsenija Pupina, estitog paora i nekadanjeg ratnika i graniara, koji je okusio mnoga bojita. Uz rzanje, dva belca su se zaustavila tik uz drvenu kapiju, dok je ruda kola blago udarila u nju. - to nisi lego, stari ree mu Konstantin dok je otvarao veliku i masivnu drvenu kapiju. - Da legnem? E, moj sinko, da si ti na mom mestu, a ja nou da vozim upregnuta dva belca niz poljane banatske, ne znam bi l' ti lego ree mu Arsenije, dok je blago tapao po sapima dva oznojena konja... I vreme je polako prolazilo. Sve je ilo svojim ustaljenim tokom. Cela porodica Pupin je ivela ivot seoskih vrednih paora. Svi bi tokom dana bili na njivama u vreme poljskih radova, i staro i mlado. Vraali bi se umorni svojoj kui u selo Idvor. ivan je po navici ostajao esto da noiva na poljskim salaima sa drugim parom konja i taljigama. Srednji Arsenijev sin Nikola je bio uz oca, kao i najmlai mu brat Konstantin, s tim to je Kosta sve ee uprezao belce i sa drugarima idvorskim bekri-jaima i momcima za enidbu odlazio u oblinja sela na posela, ne bi l' se zagledao u kakvu lepu udavau, koju bi poveo kui kao novu Arsenijevu i Staninu snahu. Jedina mogunost idvorskih momaka da pronau kakvu lepu de-vojku za enidbu, bila je u eim posetama takvim mestima gde se u ne-kom selu prave igranke, posela i slave. Kad je u pitanju komunikacija iz-meu tadanjih teritorija, kroz selo Idvor su prolazile dilianse, koje su


45

ujedno bile i potanska kola. Bile su istovetne kao one na Divljem zapadu u Americi, s tom razlikom to se ne pamti u Habsburkoj Carevini da je negde bilo gde napadnuta takva koija od nekakvih razbojnika. Moralo se priznati da je organizacija i zatita dravnih dobara u tadanjem Habsbur-kom Carstvu bila besprekorna. U tim koijama su se vozili imuniji ljudi i gospoda, vozili su se i vii inovnici, kao i putnici u tranzitu izmeu dve carevine Turske i Habsburke. Naravno, takve koije su bile pravi uitak za paorske mlade i stare oi. Kada bi se te koije, koje su imale relaciju Novi Sad-Beograd preko banatskih sela, zaustavile nakratko u selu Idvor, i staro i mlado bi pohrlilo da ih zagleda, opipa, dodirne, da zaviri kroz prozorad i da vidi kakvi su putnici, kakvo ruho nose dame u tim koijama. Koije su imale i uvara sa orujem, ali se retko desilo da je on morao da intervenie nad mladei i paorima iz banatske ravnice. Ambijent i pejzai te 1835. godine bili su neobini u tadanjem delu Banata. Od Idvora ka Kovaici u blizini puta bila je aktivna i jedna povea vetrenjaa, koja je mlela ito. Upravo taj konstrast gde pranjavim putem ide putnika diliansa, a banatska koava neumorno okree golemi drveni krsta na vetrenjai, dok vredni paori voze uti kukuruz zaprenim kolima iz svojih njiva davae posebu dra slici tog davnog vremena. Ba te godine, u dvoritu Pupinove kue, malo nie ka bati, sred-nji sin Arsenija Pupina, Nikola Pupin, poeo je da zida omanju kuicu da


46

bi mogao da olaka prostor ostalom delu porodice, jer je i najmlai Kosta nagovetavao svoju skoru enidbu, to se i desilo. Oenio se lepom devoj-kom Olimpijadom Aleksi iz oblinje varoi Opova, roenom 1815. godi-ne, koja je bila samo jednu godinu mlaa od Konstantina. Mlada snaha je veoma brzo stekla potovanje i naklonost celokupne Pupinove porodice, pogotovu to je bila izuzetno duhovna, odana Hristu, a svakako bila naj-ei gost svih liturgija u pravoslavnoj crkvi u selu Idvor. Od prvog dana, tu mladu enu Konstantina Pupina, kao estog posetioca crkve, zapazio je stari seoski prota Kosta Rai i u razgovoru sa Konstantinom, jednom mu u poverenju ree: - uj, sinko, tvoja Olimpijada je estito eljade, pobona i veoma blage naravi. uvaj je i potuj. Neka vam Gospod podari svako dobro, a ona nosi ime Olimpijada, koje je znano meu narodima Grke i Rusije. Dakle, sinko, takvo ime nosi ena sa kojom e se venati u srpskoj crkvi...

Slika paorke iz Banata (iz skicenbloka Uroa Predia)


47

(GLAVA ETVRTA)

VREME RAANJA I UMIRANJA

U Austrijskoj velikoj carevini, tih sledeih godina nije bilo nekih veih potresa, koji bi zabrinuli Beki Dvor. Od 1808. godine, i od neus-peno zavrene Kruike bune, pa do 1837. godine relativan mir je vla-dao na prostorima Banata. Stigli su i Boini praznici u selo Idvor. Pravoslavna crkva je bila centar duhovnosti u selu. U kui Pupinovih bilo je sve ivo i veselo. Srednji Arsenijev sin Nikola zavrio je svoju kuu u batici. Kua je zidana od erpia sa pomeanom plevom, i bila je kao i sve u selu pokrivena trskom, koja je koena sa Tamia. U nju se uskoro i preselio Nikola Pupin sa svojom porodicom. Najstariji Arsenijv sin ivan, nije menjao svoja gledita i svoje planove: njiva, stoka, paorski poslovi i naporan rad. Najmlai Konstantin sa svojom mladom suprugom Olimpi- jadom, iveo je sa ocem Konstantinom i majkom Stanom u istoj kui gde je i roen. - Snajo, nemoj da die tu koaru sa okotima za vatru, ja u to umesto tebe ree Olimpijadi svekrva Stana. ne sme se napre

Documents

Dr MILIVOJE DOŠENOVIĆ - Mihajlo Pupin Eknjiga 6 Izdanje 2013