Dr Ljubomir Durkovi-JakiMitropolija Crnogorska nikada nije bila autokefalna

tampano izdanjeUdrueni izdavai: Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve i Mitropolija Crnogorsko-primorskaBeograd - Cetinje 1991.Biblioteka "Sveti Petar Cetinjski", posebna izdanja, knjiga 1Recenzent: Episkop umadijski dr SavaUredio i za tampu pripremio: Gradimir StaniFotografije: Rade ivkoviElektronsko izdanjeSa blagoslovom mitropolita Crnogorskog-primorskog, zetsko-brdskog i skenderijskog Amfilohija, integralno elektronsko izdanje na Internetu objavili:Zoran Stefanovi (urednik)Nataa Devetakovi (izvrni urednik, korektor)Nenad Petrovi (digitalizacija materijala)Milan Stoji i Mihailo Stefanovi (vebmastering).Objavljeno januara 2000. godine.Izvrna produkcija: "Tehnologije, izdavatvo, agencija Janus" (Beograd)

SadrajPREDGOVORSILOM TURSKE VLASTI RAZORENA JE 1766. ORGANIZACIJA PEKE PATRIJARIJE (njeno obezglavljenje, progon srpskih episkopa i dovoenje na njihova mesta grkih episkop)1. Nasiljem potinjavanje Peke patrijarije 1766. godine2. Mitropolit Sava moli Ruse da pomognu Srbima da uspostave redovno stanje u Pekoj patrijariji3. Suprostavljanje Ruskom sinodu da se mea u poslove Episkopije Crne Gore4. Plan o osloboenju od Turaka i uspostavljanju redovnog stanja u Pekoj patrijariji sa Njegoem na eluNEKANONSKO UNOENJE EPARHIJE CRNE GORE U RANG LISTU AUTOKEFALNIH CRKAVA1. Ruska crkva je nekanonski unela Eparhiju Crne Gore u svoju listu autokefalnih crkava2. Eparhija Crne Gore pod vlau samodrca kneza Nikole nekanonski je predstavljena kao "autokefalna"3. Eparhija Crne Gore nije nikad kanonski ni od koga traila autokefaliju niti joj je iko to pravo kanonski dao, i zato je nije nikad ni imala.USPOSTAVLJANJE REDOVNOG STANJA U PEKOJ PATRIJARIJI 1920. GODINE

PredgovorNjego:"Ne bojim se od vrajeg kota, neka ga je ka na gori lista, no se bojim od zla domaega."(P. P. Njego,Gorski vijenac,stih 528-530)."Ko umije lagati, ne umije vjerovati".(Njegoeva belenica,Cetinje 1956, 137).Naunim radom sam se poeo baviti prouavanjem Njegoa, kao vladike i gospodara, i njegove Crne Gore. Na osnovu prvih rezultata toga rada 1937. na Univerzitetu Varavi dobio sam titulu doktora istorije[1]Prilikom proglaenja za doktora, po pravilu Univerziteta, sveano sam dao zakletvu, koju sam,kao pravoslavni vernik sa uzdignuta tri prsta,glasno izgovorio da u u buduem naunom radu sluitisamo istini,istraujui je putemnaune metode rada.U toku daljeg prouavanja Stare Crne Gore zapazio sam neke istorijske pogreke, koje su pisci preuzimali jedan od drugog, ne inei napore da ih otklone. Neke od njih ja sam ispravio, na primer:1. Ustanovio sam da je uGorskom vijencu,tampanom u Beu 1847, dat lik vladike Danila, "navodno" kao lik glavnog lica u tom delu. Meutim, to nije lik vladike Danila ve lik samog Njegoa, koji je tada uradio litograf Anastas Jovanovi[2]2. Njego je 1847. u Beu dao da mu se izradi medalja Miloa Obilia, pa je na samoj medalji mesto Miloa Obilia prikazan Njegoev lik[3]3. Ustanovio sam da na Velikom zvonu Cetinjskog manastira nije lik vladike Danila nego da je to vladika Petar I Petrovi[4]4. Prilikom poslednjeg nasilnog ruenja na Lovenu Njegoeve zadubine - Crkve Svetog Petra cetinjskog (vladike Petra I), koju je Njego podigao i odredio za svoje veito prebivalite, ruitelji su tvrdili, da Njego nije podigao crkvu ve samo grobnicu za sebe. Tim povodom prvi sam objavio vie manjih radova, a zatim i knjigu 1971. pod naslovomNjego i Loven,u kojoj je data istorija o podizanju 1845. Njegoeve zadubine, kako ju je 1916. austro-ugarska vojska poruila iugasila u njoj srpsku sveu,da bi na njenom mestu bio podignut spomen Franji Josifu I, i na kraju kako je 1925. obnovljena ova zadubina iopet upaljena srpska Pravoslavna svea[5]Ovo delo sam 1988. dopunio dokumentima kako je 1916. austro-ugarski general Stjepan Sarkovi, Hrvat iz okoline Otoca, uestvovao u osvajanju Lovena, ruenju Njegoeve zadubine, prvom raskopavanju Njegoevog groba i gaenja srpske svee na Lovenu, da bi na tom mestu podigao spomenik Franji Josifu I, zato je dobio titulu "fon Loven", i da od Bajikog polja, Skadarskog jezera do Bojane i Jadranskog mora sve predele pripoji Austro - Ugarskoj, odnosno u njoj zavojevakoj Hrvatskoj[6]5. Posle drugog svetskog rata uli su se zli glasovi, zasnovani na avnojevskim odlukama, o potrebi izdvajanja Crnogorske mitropolije iz sastava Srpske pravoslavne crkve usamostalnu - autokefalnu crkvu.To bezrazumno jednoumlje, zatrovano zapadno - istonim gujinim otrovom i sprovoeno vlastodrem, navelo me je da u vie navrata pokuam naunim radovima suprotstavitiistinuneistini, kojom su se sluilizagovornicite zamisli[7]Za takve radove, zasnovane na istorijskim injenicama i kanonskim propisima, u poverljivoj dokumentaciji jednoumne vlasti bio sam zapisan kaopravoslavni klerikalac,isrpski nacionalista,ime mi se u toku moga slubovanja ee podsealo, da ne pripadam "potenoj inteligenciji." Ovakva karakteristika od strane razuzdane vlasti, od koje nisam imao mogunosti da se branim, ispoljila se i na Plenumu Centralnog Komiteta Saveza komunista Srbije 30. juna 1972. na kome se raspravljalo samo o jednoj taci dnevnog reda:O aktivnosti SKS u borbi protiv nacionalizma i ovinizma u Srbiji,kada je napadnuta Srpska pravoslavna crkva i moji radovi. Ono to je sve reeno o tome uglavnom je objavljeno u reimskoj tampi, pa se to i ovde navodi, kao dokaz jednog bezumlja:"Delovanja Srpske Pravoslavne crkve na nacionalistikoj osnovi."U poslednjoj deceniji pojaana je politika aktivnost Srpske pravoslavne crkve, posebno na nacionalistikom planu. to je naroito dolo do izraaja u vreme kada u drutvu nastaje sve snaniji proces deetatizacije i demokratizacije odnosa i dalje produbljavanje ravnopravnosti naroda i narodnosti u jugoslovenskoj zajednici i SR Srbiji. Izgleda da je period elastinog sistema davao neke implicintne "garancije" Srpskoj pravoslavnoj crkvi da e se u njemu ostvarivati naelo takve jugoslovenske zajednice u kojoj bi se pod "jugoslovenstvom" uvrivala pozicija najbrojnije nacije. Razumije se da je ovo "iekivanje" imalo za sobom i nekakvo istorijsko iskustvo, iskustvo jakih centralistikih drava sa vie nacionalnim sastavom, u kojima je redovno privilegovana najbrojnija nacija. S tim u vezi nastaje dvostrano usmeravanje politikog delovanja u samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Re je o postojeim snagama u samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi i o njihovom razliitom usmeravanju prema postojeem politikom kursu, koji ide ka sve veoj demokratizaciji odnosa, a takoe i ostvarenju vieg stepena ravnopravnosti meu narodima i narodnostima. U tom smislu diferenciraju se snage unutar Srpske pravoslavne crkve, jedan smer koji se orijentie oko politike vrha u Srpskoj crkvi, i drugi koji se mahom centrira oko Udruenja svetenika. To, razume se, ne znai da je itav vrh politikiradikalno protivpostojeeg kursa, i obratno, d. nema nijednog svetenika koji ne bi bio protivpostojeeg sistema.Sa sve veim stepenom i demokratizacije u svim sverama drutva, kao to je reeno, i kada se istovremeno doslednije afirmie i realizuju princip ravnopravnosti meu narodima i narodnostima, oseaju se i otpori takvom kursu, koji dolaze i od strane nekih krugova u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Jedan od vidova otpora jeste suprotstavljanje ideji odvajanja makedonske crkve iz okrilja Srpske pravoslavne crkve. Srpska pravoslavna crkva, naime, odluno odbija da prizna pravo na autokefalnost makedonske pravoslavne crkve. U tampi, u akcijama koje je preduzimala Srpska pravoslavna crkva, postalo je oevidno da se eli umanjiti znaaj i ak priznanje prava na nacionalnost Makedonaca. I to u vreme kada je SR Makedonija izloena istom politikom bojkotu iz inostranstva. Makedonci bivaju proglaavani "etnikom grupom" od strane nekih znaajnih predstavnika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ime je jo jednom afirmisano pravo Srbije na ovaj deo zemlje koji se istorijskim argonom naziva "Junom Srbijom". Time je i ideja "Velike Srbije" jo jednom dobila na afirmaciji.Povezano s tim je vaskrsavanje "plemenite" misije Cara Duana o kome crkvena tampa ne prestaje da pie s nadahnuem, kao o oveku sa "osvajakim namerama", koji je nije stigao da sasvim realizuje. Otuda i protestni defile koji je Srpska pravoslavna crkva organizovala prenoenjem moti Cara Duana u Beograd 1967. godine[8]Slino stoji stvar i sa osporavanjem prava na nacionalnost Crnogoraca. To to najuticajniji crkveni predstavnici otvoreno izjavljuju (u duhu govora o Makedoncima) da "su Crnogorci Srbi", da je "Njego srpski pesnik", jeste samo izraz nezadovoljstva SPC i njenog vrha, odvajanjem MPC (makedonske crkve), talasom decentralizacije, tenjom za emancipacijom nacionalnih crkava iz tzv. "Jugoslovenskog pravoslavlja" u ijem okviru dominira prevashodni uticaj Srpske pravoslavne crkve. Zbog toga se u tekstovima u publikacijama SPC sve vie dovodi u pitanje teza (koju je izneo crkveni istoriar Duan Petrovi)[9], da su do balkanskih ratova 1912. i 1913. na prostoru naeg pravoslavlja "u crkvenom pogledu postojale tri autokefalne crkve: u Srbiji, Crnoj Gori i Karlovakoj mitropoliji". Stoga se sada uporno istie da su 1922. (pogreno; treba 1920). Crnogorska i Karlovaka mitropolija "prisojedinjene Srpskoj pravoslavnoj crkvi", i da je Sveti sinod Carigradske patrijarije priznao ujedinjenje ovih crkava pod SPC.Istie se, takoe, i sasvim suprotna teza da "Cetinjskoj mitropoliji nije niko i nikad dao autokefaliju" (dr Ljubomir Durkovi). emu ovo insistiranje da Crna Gora nije imala autokefalnu crkvu? itav ovaj problem dobija svoju svetovnu dimenziju upravo oko podizanja Mauzoleja Njegou na Lovenu, to je samo povod da SPC iskae i neke svoje politike namere."[10]Pod ovom jednoumnom napau koja je pretnjama traila da poreknem ustanovljenje naune istine bez obzira koliko je ona izlila otrova na moj rad i opstanak, nisam pokleknuo; trpeo sam i nepokolebljivo braniootkrivenuistinu, pa sam svoje radove i dalje dopunjavao i objavljivao. Sada dajem u tampu ovaj rad onepostojanju kanonske autokefalije Eparhije Crne Gore, a zatim u, povodom izjava ime ordana da e braniti junu granicu Hrvatske na " Lovenu " i Dalibora Brozovia da e se"hrvatske granice braniti do Drine"[11],prirediti novoproireno izdanje knjige, objavljene 1971, o Njegoevoj zadubini na Lovenu,koju sunjihovi preci, pod komandom generala Stjepana Sarkotia, Hrvata iz Sinca kod Otoca,naimenovanog 1914. od Franje Josifa I za Guvernera Srbije, a posle Cerske bitke, za guvernera Bosne i Hrvatske, osvojili Loven i na njemu poruili Njegoevu zadubinu iugasili srpsku sveu,s namerom dana tom mestu podignu spomenik caru Franji Josifu, zato je Sarkoti kao nagradu dobio titulu "fon Loven."[12]

[1] Ljubomir Durkovi-Jaki,Petar II Petrovi Njego, (1813-1851),Varava 1938.[2] Dr Ljubomir Durkovi-Jaki,Njegoev lik,Beograd 1963, 53-56. I potpisi ispod tzv. lika vladike Danila nije pravilno prekopiran (dr Aleksandar Mladenovi,Prilozi o Njegou,Bibliografski vjesnik, Cetinje, 2, 1968, 343-347).[3] Durkovi-Jaki,Njegoev lik,57-65.[4] Isti,OLiku Vladike Danila i mitropolita Petra I Petrovia,Zbornik Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1977, 77-85.[5] Isti,Njego i Loven,Beograd 1971.[6] Isti, Njego i Loven Prvog svetskog rata,Glasnik SPC 1988,157,183.[7] Isti,Odreivanje meucrkvenog poloaja Crnogorske mitropolije,Istorijski zapisi Cetinje 1953, 62-89; 1954,512-615; isti, Plan o uspostavljanju redovnog stanja u Pekoj Patrijariji s Njegoem na elu,Srbijansko-crnogorska saradnja (1730-1851), Beograd 1957, 171-172; isti,Udeo Cetinjske mitropolije u borbi za uspostavljanje redovnog stanja u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi,Srpska pravoslavna crkva 1219-1969, Beograd, 241-270; isti,Cetinjska mitropolija nije bila autokefalna,Glasnik 1985, 154-158; Pravoslavlje, Beograd 1-15. avgusta 1985. g.[8] Nije car Duan proglaen za sveca, pa zato njegovi zemni ostacinisu moti.Prof. dr Radoslav Gruji je careve zemne ostatke pre rata otkrio kraj Prizrena u zadubini Duanovoj, manastiru Sv. Arhangela i doneo u Beograd, odakle su iz kapele Patrijarije prenete u Markovu crkvu.[9] Petrovi je bio srednjokolski nastavnik, i kad je ovo pisao on ponavlja greku ranijih pisaca, koji to pitanje nisu podvrgavali naunoj kritikoj analizi i sudu istine, to nisu uinili ni jednoumnici na svom kongresu.[10]Borba1. VII 1972;NIN2. VII 1972. Podvlaenje u tekstu je moje.[11]Politika25. VI 1990. str. 7.[12] Durkovi,Njego i Loven.Beograd 1971; isti,Njego i Loven prvog svetskog rata,Glasnik SPC 1988, 157-183.Silom turske vlasti razorena je 1766. Organizacija peke patrijarije: njeno obezglavljenje, progon srpskih episkopa i dovoenje na njihova mesta grkih episkopa1. Nasiljem potinjavanje Peke patrijarije 1766. godinePo odluci turske vlasti, Carigradska patrijarija je 1766. godine Peku patrijariju prisvojila svojoj vlasti. Na istaknuti kanonista episkop Mila kae da "to nije bio zakoniti, kanonini opravdani in, nego prosta protuzakonita uzurpacija, izvedena uslijed malo pohvalnih pobuda"[1]Ovu nezakonitu radnju Carigradske patrijarije naglasio je Ruvarac[2]a Slijepevi i dokumentovao u svojoj solidnoj raspravi posveenoj tome pitanju. Njegovo tvrenje o nezakonitosti tzv. ukidanja glasi: "I po formi i po sutini ono je bilo jedan nasilni akt, a time i nezakonit. Svako drugo tvrenje i argumentacija bila bi prosta sofistika"[3]Jo odvoenjem patrijarha Vasilija Brkia u zatoenje poelo je neredovno stanje u Pekoj patrijariji. Nametanjem 1766. godine Grka Kalinika za pekog patrijarha otpoelo je potinjavanje Srpske pravoslavne crkve. Vlast u eparhijama preuzimali su Grci poto su prethodno srpske episkope proterivali ili hapsili[4]Jedina eparhija Peke Patrijarije, u kojoj Grci, nisu mogli nikada da uspostave svoju fanariotsku vlast, bila je Episkopija Crne Gore.im su Grci prisvojili Peku patrijariju, izdati su berati episkopima, na terenu iste, kojima su potvrena prava koja su im pripadala kao episkopima. Takav berat, lepo opremljen, upuen je i cetinjskom mitropolitu Savi. U njemu se izmeu ostalog kae:"Carigradsko - Grki Patrijarh, sa Sinodom mitropolita, nalazei se u carskoj prestonici mojoj, dali su molbu, u kojoj su predstavili da usled toga, to je biva Peka patrijarija po visoajem fermanu ukinuta i prisajedinjena k Carigradskoj patrijariji, pa otuda dolazi potreba, da se iznova izdadu berati svima mitropolitima pree podvlasnim, i sada ukinutoj Patrijariji najponiznije umoljavaju izdati, poto preda odreen danak, berat monahu Savi za potvrenje njegovo nanovo u zvanje mitropolita Crne Gore, koja se sad zove Karada - tagi, sa njenim okruzima, a koja, kao i ostale, prisojedinjena k Carig.-Grkoj patrijariji. U biljeniku novane carske blagajnice moje o prihodima od episkopa nalo se, daje na Mitropoliju Karaca-tagi sa okruzima njenim, koja su spadala u granice Peke patrijarije, sad fermanom k Carigradsko - Grkoj, zapisano 800 ake i to na monaha Savu"[5]Saoptavajui nam ovaj deo fermana, koji je naao u Pei, Jastrebov je dodao: "Koliko je poznato, mitropolit crnogorski Sava nije iao i nije mogao ii, zbog odnoaja Crne Gore k Turskoj, da plati 800 ake, pa da primi ovaj ferman. Oevidno je, da je Patrijarija sama platila divanu za njega i poslala mu ferman preko mitropolita prizrenskog, da mu ga ovaj poalje u Crnu Goru. Ne zna se je li bio ferman u Crnoj Gori, ali je to poznato da mitropolitu Savi on nije bio potreban"[6]Jastrebov je u pravu. Episkopi Eparhije Crne Gore nisu priznavali ni tursku, ni Grku vlast, niti su im bili u zavisnosti[7],jer ih nisu priznavali.Nema sumnje arhijereji iz Crne Gore imali su udela u pripremi oko dolaska na peki presto Vasilija Brkia[8]U jesen 1763. godine patrijarh Vasilije posetio je Beograd u elji da se sastane sa svojim srodnicima iz Srem. Karlovaca. Tada je optuen kod turskih vlasti, koje su naredile da se ukloni sa patrijarkog prestola. Zna se da ve 1765. godine nije bio na prestolu[9]Turci su imali pravo to su posumnjali u rad patrijarha Vasilija. Zna se da je vladika Crne Gore bio 1763. godine s nekim Srbima pokrenuo pitanje obnove stare srpske drave, u iji je sastav trebalo da uu Srbija, Bugarska, Bosna, Gornja Albanija, Dalmacija, Temivarski Banat i Slavonija. Po dogovoru, koji su oni bili uinili, imali su svi pravoslavni u tim oblastima da u jedan dan pobiju svoje Turke, a u austrijskim provincijama da smaknu sve strance oficire. Za ovo je bio zadobijen i Danilo Jaki, vladika gornjokarlovaki. Ceo taj poduhvat bio je osujeen samo zato to nije svuda naen dovoljan broj voa.[10]Mora da je u ovu organizaciju bio umean i patrijarh Vasilije, te su ga Turci na vreme u tome poslu spreili. Ako je on bio umean u ovaj posao, onda treba to sve dovesti u vezu sa onom crkvenom konferencijom koja je bila u Niu 1761. godine.[11]Izgleda da je sve ovo imalo svoju vezu i da se radilo po odreenom planu, na kome je na prvom mestu saraivao vladika sa Cetinja.Patrijarh Vasilije odveden je u zatoenje na ostrvo Kipar, gde je bio oko dve godine u zatvoru[12], a posle je uspeo da se pomou prijatelja izbavi i doe "na svoje mjesto", pa je hteo da moli Portu da mu dozvoli da upravlja Srpskom crkvom. Meutim, Grci koji su bili proterali i srpske vladike iz njihovih eparhija uspeli su pomou novca kod Turaka da se i patrijarh Vasilije protera. Ovoga puta patrijarh je pobegao u Brda, gde je u manastiru Ostrogu napisao slubu Vasiliju Ostrokom, koja je tampana u "Srbljaku".[13]Patrijarh je, u stvari, doao u Brda pred dolazak epana Malog u Crnu Goru.[14]Samozvanac epan Mali pojavio se na Cetinju januara 1768. i predstavio se Crnogorcima kao ruski car Petar III.[15]Tada su Turci pronosili vesti po kojima je patrijarh Vasilije okrivljen zato to je doao u Crnu Goru ruski car. Kada su ove vesti stigle u Carigrad sultan je naredio da se patrijarh uhvati. Patrijarh je hteo da bei preko Mletaka, ali mu mletake vlasti nisu dozvolile da ide preko njihove teritorije. Zbog toga je morao da se zadri due vreme u Crnoj Gori.[16]Predsednik Dvorskog ratnog saveta u Beu feldmaral grof Laci pisao je 15. juna 1768. mitropolitu Nenadoviu i pitao ga koga ima u Sremskim Karlovcima od porodice Petrovia. Mitropolit je, u svom odgovoru od 28. juna iste godine, istakao da je u tom kraju bio poznat vladika Vasilije Petrovi, koji je ve bio umro u Rusiji 10. marta 1766, ije je mesto zauzeo patrijarh Vasilije.[17]"Iz zatoenja on je nedavno umakao i otiao u Crnu Goru", kae mitropolit.[18]Patrijarh Vasilije je doao u Crnu Goru 1767. "negde prvi dan po Mitrovudne".[19]Mitropolit Sava "primi ga usredno i svijem ga svojijem preoene i snabene po pomogustvu".[20]I epan Mali ga je "vrlo rado primio", a ovaj mu je poklonio konja.[21]Po elji mitropolita Save i epana Malog patrijarh Vasilije hirotonisao je Arsenija Plamenca, koji je docnije veinom boravio u manastiru Brelima. Po mletakom izvetaju od 28. januara 1768. "patrijarh peki istjeran od begler-bega rumeljskog, a od patrijarha carigradskog obustavljen "a divinis ", posvetio je Arsenija, unuka Savina, za biskupa crnogorskog onda kad je u Crnoj Gori bilo vie stranaka".[22]Patrijarh Vasilije saraivao je s epanom Malim i oni su spremali zajedniki osloboenje svih pograninih plemena od Turaka. Rad je neko vreme u poetku tekao u dogovoru i s mitropolitom Savom, ali kasnije njihova saradnja slabi.[23]Kada je patrijarh saznao za epana Malog, poslao mu je, dok je ovaj bio jo u Mainama, darove.[24]U poetku epana Malog primio je i mitropolit Sava, odajui mu poast kao ruskom caru Petru III, i zato to je po dolasku u Crnu Goru inio dobra dela i stvarao mir i red u zemlji. Bojei se neprijatelja epana Malog, koji su mu pretili i davali veliki novac da se samo smakne samozvanac, mitropolit Sava je pisao 12. oktobra 1767. ruskom poslaniku u Carigrad. On je molio poslanika da ga obavesti o sudbini cara Petra III, kako bi se mogao pravilno upravljati po pitanju epana Malog i neprijatelja koji okruuju Crnu Goru. Odgovor je upuen mitropolitu Savi 17. novembra. U njemu se naglaavalo da je epan Mali samozvanac i zahtevalo se od mitropolita da uveri narod da je ovo prevarant, pretei mu da e, ako to ne uini, biti s narodom zauvek lien ruske zatite.[25]Ali ni epan Mali nije sedeo skrtenih ruku. On je pokuao da doe u vezu s ruskim poslanikom u Beu. Da bi u tome uspeo poslao je delegate u Be. Arhimandrit peki Avakum Milankovi poslan je bio 2. decembra, a arhimandrit niki Grigorije Drekalovi 22. decembra 1767. godine. Za njima je poslan i neki vojvodin brat 14. januara 1768.[26]epan Mali pisao je 2. decembra 1767. godine ruskom poslaniku. To pismo nosio je arhimandrit Avakum.[27]Ovi delegati su stigli do Mitrovice, a neki do Zemuna. Arhimandrit Avakum javio se iz Mitrovice 3. januara 1768. ruskom poslaniku u Beu, a arhimandrit Grigorije iz Zemuna 9. februara iste godine, takoe ruskom poslaniku u Beu. Austrijske vlasti, poto su oduzele od arhimandrita Avakuma pismo epana Malog upueno austrijskom caru, sprovele su ga u Zemun, a odatle je sa arhimandritom Grigorijem molio ruskog poslanika da im omogui dolazak u Be, poto im austrijske vlasti nisu, i posle odranog karantina, htele dozvoliti da mogu putovati.[28]Poznat je odgovor ruskog poslanika u Beu, od 25. marta iste godine, u kome se saoptavalo arhimandritu Grigoriju da sva pisma, koja je nosio ruskom poslaniku, poalje u Be, ako ne moe doi. U tom pismu zabranjivano je da sa svojim drugovima pronosi vesti o epanu Malom kao ruskom caru, napominjui da e Crnogorci, ako ne budu verovali da je epan Mali samozvanac, izgubiti rusku zatitu.[29]Verovatno da ovo pismo delegati nisu primili, jer su proterani iz Zemuna, i kod Ostrunice prebaeni 12. februara u umadiju.[30]Arhimandrit Avakum, obrijavi bradu i obukavi se u civilno odelo, pod izgovorom da je grki trgovac, provukao se ponovo preko granice i doao u Be poetkom 1768. godine. Tamo se javio ruskom poslaniku, kome je predao pismo od epana Malog, i izvestio ga o stanju u Crnoj Gori.[31]Rusija je bila 1768. godine poslala u Crnu Goru ora Merka, koji je trebalo da preda Crnogorcima cariinu gramatu i objasni im ko je epan Mali. Ovaj je stigao do Kotora, ali mu Mleani nisu dali da ide na Cetinje, zbog ega se morao vratiti natrag.[32]Kada je ruski poslanik bio obaveten o ovom neuspehu, reio se da poalje u Crnu goru arhimandrita Avakuma. Ovaj arhimandrit, kada je saznao da epan Mali nije ruski car, vrlo rado je pristao da se vrati u Crnu Goru, da tamo obavesti narod da ga epan Mali obmanjuje. Po arhimandritu Avakumu poslana je cariina gramata, koju Merke nije mogao predati. Osim toga, nosio je on pismo ruskog poslanika, upueno patrijarhu Vasiliju i mitropolitu Savi. On ih je savetovao da sve uine sa svoje strane kako bi samozvanca onemoguili u njegovom radu; ako to urade, obeavao je pomo njima u Crnoj Gori, ali ako ne posluaju savet, pretio im je da e Rusija otkazati svaku pomo i zatitu Crnoj Gori. Arhimandrit Avakum krenuo je na put 13. avgusta 1768. Sa sobom je nosio gramatu.[33]Dok je epan Mali oekivao rezultat misije delegata, patrijarh Vasilije bio je na njegovoj strani, verujui daje on ruski car. U prolee 1768. Patrovii su bili neto ljuti na epana Malog i na Crnogorce. Patrijarh im je pisao u dva maha. On ih je savetovao da ne istupaju protivu epana Malog, za koga je garantovao da je u pravu, i molio ih je da odravaju mir sa Crnogorcima. Patrijarh obavetava Patrovie i o novostima u Brdima, o dolasku pojedinih istaknutih ljudi brdskih plemena u Crnu Goru, kao i o drugim stvarima koje su ovi radi uti. Patrijarh je takoe naglaavao: "Vi nikomu ne bili nikogda podani (...). Pokaite bjednoj Srbiji vau naklonost i vae dobroje povelenije i podajte siju nadedu vaim odnozemcom".[34]Turci su se pribojavali svega onoga to se deavalo u Crnoj Gori, a naroito ih je uznemiravalo prisustvo patrijarha Vasilija i epana Malog. Zbog toga su napali Crnu Goru avgusta 1769. godine, od Nikia, Podgorice i Plavnice. U to vreme su Mleii drali zatvorenu granicu prema Crnoj Gori. Iako je situacija izgledala oajna, Crnogorci su i ovoga puta dostojanstveno sauvali svoju srpsku nacionalnu i crkvenu slobodu.[35]U to vreme stigao je na granicu i arhimandrit Avakum. On je pokuao da pree u Crnu Goru, ali mu Mleii nisu dozvolili. Po nareenju ruskog poslanika iz Bea on je otiao u Veneciju i tamo je ruskom predstavniku predao cariinu gramatu. Tu je saekao Dolgorukova, pa je s njim poao u Crnu Goru, gde je sve vreme ostao u njegovoj pratnji.[36]Dolgorukov je stigao u Crnu Goru avgusta 1769. godine. On je imao zadatak da ispita stanje u Crnoj Gori i sluaj epana Malog, kao i to da izazove pokrete u Albaniji i Bosni protiv Turaka. Kada je Dolgorukov stigao u manastir Brele, tamo ga je posetio patrijarh Vasilije. U izvetaju Dolgorukova za patrijarha se kae: "Patrijarh Vasilije, ovek slabog zdravlja, srednjeg rasta, u licu ut, oko 50 godina. Po tihom i umornom govoru vidi se da je prostosrdaan i pravi kaluer". Tu je knez razgovarao "s njim na samo (...). Knez je razgovarao sa patrijarhom o okolnim hrianskim narodima i o tvravama turskim, i posavetuje mu da napie poslanicu svima bosanskim i albanskim plemenima, kojima e ih kao duhovni stareina njihov pozvati da se late oruja protiv opteg naprijatelja." Patrijarh je to i uinio. I knez se obratio jednim manifestom pograninim, brdskim, albanskim i primorskim plemenima, pravoslavnim i rimokatolikim, i pozvao ih da poalju svoje predstavnike na savet i dogovor na Cetinje.[37]Narodni zbor je bio na Preobraenije 6. avgusta. Tom prilikom "patrijarh je poslao po knezu svojerunu poslanicu crnogorskom narodu, u kojoj on, kao duhovni stareina, izobliava slepo miljenje Crnogoraca o Stjepanu Malom." Jeromonah Teodosije proitao je poslanicu narodu.[38]Kada je knez saoptio narodu ko je epan Mali i kada je itana cariina gramata, koju je bio doneo knez, patrijarh Vasilije uestvovao je kao prva linost na Cetinju, i on je jedini bio stalno uz kneza, jer tada nisu bili doli na Cetinje mitropolit Sava i vladika Arsenije, "zbog prividne bolesti".[39]Iz mletakog izvetaja saznajemo o tome sledee: "Bje prisutan patrijarh peki, mnogo cijenjen u Crnoj Gori. Biskup Sava boluje".[40]U to vreme nisu bili dobri odnosi izmeu patrijarha Vasilija i mitropolita Save. Kada je 14. septembra knez predloio patrijarhu da slui "na praznik Uspenija Bogorodice", i ovaj "rado pristao (...), cetinjski monasi s bezobraznom drskou jave knezu da ga oni ne primaju za pravog nego za odluenog od Crkve arhijereja i da nee dopustiti da slui".[41]Da ne bi izazvao kaluere, patrijarh je odustao od slube, a knez saznavi "za vradu i mrzost Save na patrijarha", a elei da ih izmiri, rei se da ispita "uzroke nesloge meu duhovnitvom". U tom cilju poslao je jednog oficira mitropolitu Savi "da mu predstavi kako nesuglasice meu pastirima mogu ostaviti tetnih posledica u narodu". Ovaj oficir je izvestio da je u starom mitropolitu "naao na nepomirljivu zlobu i mrnju na patrijarha, s kojom eli u grob poi. Stranim zakletvama kleo se da nije dao nikakvu naredbu cetinjskim monasima da ne dopuste patrijarhu sluiti, i, naposletku, elei ugoditi knezu, prima savete o pomirenju i obeava ih ispuniti. Ali sve je ovo bilo prividno, lano, pritvorno".[42]Mitropolit Sava bio je tada "sedamdesetogodinji starac" i imao je 45 godina arhijerejske slube. "Dvolian je, lukav, glup, zloban, nesposoban, pritvoren, a najgore je to je lakom na novce, pa makar bi to stalo i narodnog krvoprolia". Ovako je opisan ovaj mitropolit u ruskom izvetaju.[43]Tek 21. avgusta doao je mitropolit Sava iz Stanjevia na Cetinje. Doekan je pri ulazu u Manastir, gde su ga sreli monasi. "Zamoljen da sedne, proveo je neko vreme u razgovorima, pa ode k patrijarhu, i s njim se pomiri. Ne moe se rei da je ovo pomirenje bilo iskreno, jer podozrenja mitropolita da mu patrijarh ne uzme vlast u narodu izazvalo je u njemu nepomirljivu mrnju, koja e se svriti njegovom smru.[44]Posle sedam dana patrijarh Vasilije i mitropolit Sava posetili su kneza Dolgorukova, i neko vreme razgovarali".[45]Uskoro je jedna grupa crnogorskih glavara posetila kneza i zahtevala "da se izagna iz cetinjskog manastira patrijarh Vasilije radi spokojstva mitropolita Save". Za ovo su glavari bili ukoreni i razili su se kuama.[46]Samovolja i neposlunost tada su carovali u ovom kraju.[47]Bilo je i takvih Crnogoraca koji su pretili knezu i patrijarhu. "Patrijarh Vasilije izagnan iz svojeg otaastva, i sa Srpskog prestola, doao je u Crnu Goru nadajui se nai tu pribeitva. No Turci, elei dobiti njegovu glavu, ponudili su Crnogorcima nekoliko kesa novca".[48]Za novac nala su se 24 izdajnika, koji su se javili patrijarhu i saoptili mu da e ga predati Turcima. On ih je pokuao odvratiti od toga neovenog dela, prvo pastirskim reima i prokletstvom, a posle je sa krstom pao na kolena i sa suzama molio da mu potede "bedni ivot". Na kraju mu nita nije pomoglo, dao im je 54 dukata, samo da ga ostave na miru. Sutradan je pobegao u Maine, gde se ispred gonioca skrio kod neke pobone osobe.[49]Kada se patrijarh ponovo vratio na Cetinje, ne zna se. Poznato je da je 9. oktobra sa Cetinja krenuo sa knezom, mitropolitom Savom i ostalom pratnjom u Stanjevie. Kneeva namera bila je da ode iz Crne Gore.[50]Ova namera uvana je u tajnosti da je ne sazna mitropolit Sava, jer su ga Rusi smatrali da je bio mletaki pijun. Poto je on bio neprijateljski raspoloen prema patrijarhu, kome je "nemogue bilo izbei ili izdaju ili ubistvo", ako ostane i dalje u Crnoj Gori, to je knez predloio patrijarhu da poe sa njim. On je ovo primio s blagodarnou, "tim pre to mu je dalje bavljenje pretilo oevidnom smru".[51]Na putu do morske obale "boleljivi patrijarh umalo nije umro". Obalu je napustio sa knezom 14. oktobra.[52]Sa knezom Dolgorukovim vratio se i arhimandrit Avakum. On je docnije otiao sa ruskom flotom u Arhipelag, gde je uestvovao u bojevima, sluei kao vojni svetenik i prevodilac na grki i turski. Iz ruske slube hteo se vratiti u Crnu Goru, ali tamo nije mogao da ode. Zbog toga, po odobrenju ruske flote, dolazi u septembru 1772. godine u Rusiju.[53]O njegovom daljem ivotu i radu imamo malo podataka. Zna se da mu je carica 1773. odredila platu od 300 rubalja meseno, a Sinod mu je dozvolio da ivi u kom eli manastiru u Moskvi. Neto kasnije upuen je u manastir Bogojavljenski u Moskvi.[54]U tom gradu posetio ga je 1776. Teofan, jeromonah manastira itomislia.[55]Godine 1785. bio je arhimandrit manastira donskog u Moskvi.[56]Idue godine stigli su u Moskvu punomonici manastira Kruedola, koje je bio poslao arhimandrit Stefan Stratimirovi s bratstvom, a koje je bio preporuio ruski poslanik u Beu, da bi primili neizdatu pomo Kruedolu iz ranijih godina. Njih je Stratimirovi uputio da trae tu pomo preko arhimandrita Avakuma.[57]Patrijarh Vasilije nalazio se 1770. godine u Trstu, pa je otuda otiao ruskom admiralu Orlovu, koji se s flotom nalazio u vodama Jadranskog mora. On je 1771. napisao jedan izvetaj za Ruse, u kome je opisao zemlju i narod onih turskih oblasti koje se granie sa Jadranom, ili su dublje u unutranjosti Balkana.[58]Crnu Goru nije ubrojio u te oblasti. On samo spominje da Crnogorci ive slobodno.[59]Maja 1771. patrijarh je bio u Beu. Otuda je otiao u Rusiju, jer se nije mogao vratiti u Crnu Goru, kako sam kae: "V ernoju Goru ne dajut Venecijane nikomu vhoditi, kolmi pae menja, a na ovaj nain. Ae mir uinitsja Bog zna to e biti i ot erne Gore, da ne propadne i gore no vo vremja Miloradovia".[60]Patrijarh je umro u Rusiji 1772. godine.[61]Ukopan je u crkvi Aleksandra Nevskog, i to do groba mitropolita Vasilija Petrovia.[62]Mleani nisu dobro gledali na boravak patrijarha Vasilija u Crnoj Gori i starali su se da mu dou glave.[63]U vreme kada je patrijarh bio u Crnoj Gori tamo je bilo vrlo teko stanje. Turci i Mleani pritenjavali su tamonje stanovnitvo i njegovu slobodu i zahtevali da im se predaju Dolgorukov, patrijarh i epan Mali. Glavari su se delimino bili osilili. Pored mitropolita Save, koji nije bio sposoban da upravlja narodom,[64]upravljali su guvernadur[65]i epan Mali.[66]Prisutni patrijarh esto je svima njima uskraivao vlast, a dolaskom Dolgorukova s pratnjom[67]nastala je jo via pometnja u upravi. Tu je neku vlast imao i vladika Arsenije. Novac, municija, koju je doneo Dolgorukov, itanje gramate i suvian broj stareina izazvali su trvenje meu Crnogorcima. Po Njegou, tada je na Cetinju dolazio i neki "eksperijus" patrijarha carigradskog. Crnogorci su ga uhvatili na granici i doveli na Cetinje.[68]Tada je Crna Gora bila prepuna glavara.Prisustvo patrijarha Vasilija nije uvek bilo po volji mitropolitu Savi, jer se bojao njegovog ugleda u narodu pa je zazirao da mu ne preotme vlast, iako ovaj nije to ni pokuao. Osim toga bojao se odmazde od strane Turaka i Mleana zbog patrijarhovog prisustva u Crnoj Gori. Netrpeljivost mitropolita Save pojavljivala se s vremena na vreme,ali on nije osporavao patrijarhu Pravo patrijarake vlasti. Mitropolit je samo uvao svoja eparhijska prava, u koja po kanonima nije imao pravo da se mea ni patrijarh.[69]Ispad cetinjskih kaluera ne moe se uzimati u obzir, jer se zna da je patrijarh za sve vreme bio potovan i priznavan za zakonitog patrijarha i poglavara Peke patrijarije.[70]epan Mali pojavio se s ciljem da preuzme svetovnu vlast u Crnoj Gori i sanjao je o osloboenju Srbije. I o njegovoj glavi radili su Turci i Mleii. I zbog toga se pribojavao mitropolit Sava. On je oekivao napad Turaka i Mleia. Patrijarh Vasilije je izvesno vreme pomagao epana Malog. Tada su neki Crnogorci i Primorci bili uz mitropolita Savu, a drugi uz patrijarha i epana Malog. Bilo je i takvih koji su sluili neprijateljima. U takvoj situaciji patrijarhu nije bilo lako da ostane u Crnoj Gori, tim pre to je bio i bolestan. U nadi da e se ponovo vratiti, im dobije pomo od Rusa, i osloboditi peki presto, patrijarh Vasilije je napustio Crnu Goru.2. Mitropolit Sava moli Ruse da pomognu Srbima da uspostave redovno stanje u Pekoj patrijarijiMitropolit Sava pisao je 26. februara 1776. godine mitropolitu moskovskom Platonu, poznatom dogmatiaru, propovedniku i crkvenom istoriaru u Rusiji krajem XVIII i poetkom XIX veka. O slavi ovoga mitropolita znao je i mitropolit Sava. On je naglaavao da je poznato u svoj Evropi staranje mitropolita o Crkvi i pravoslavlju. I to ga je pobudilo da mu pie o narodu "slaveno-serbskom", koji se nalazio pod tekim i nepodnoljivim turskim ropstvom, i to ne samo od svoje strane no "ot vsjeh arhiereov", tj. od samokovskog, tipskog, skopskog, novopazarskog, nikog, ikog, beogradskog, bosanskog i hercegovakog, koji su bili izgnani iz svojih eparhija, tako da srpske eparhije nisu imale Srbe za episkope.Dakle, iz pisma saznajemo kako je carigradski patrijarh sa svojim Sinodom proterao sve episkope Srbe i na njihova mesta doveo Grke, a po pravoslavnim pravilima apostola i sv. otaca nije imao pravo da se mea u stvari Srpske crkve, kojoj je Sv. Sava srpski izdejstvovao samostalnost.Zbog tog postupka Grka, pomenuti arhijereji molili su, s mitropolitom Savom na elu, da Ruski sinod "radi jedinoverija i jedinojaziija i jedinokrovija s nami" podigne presto Peke patrijarije, koja je od strane Grka liena prava nepravednom odlukom. Srpski arhijereji su takoe molili caricu Katarinu II da ih pomogne. "Zastupi nas pri Portje, to Greki ne bi mjealis u serbski nacion, tim nas vjeno odoli", naglaavalo se u pismu. Obraajui se mitropolitu Platonu tamo je pisano: "Jee li B(o)g vozgl(a)goljet vo serdci jeja velianstv osvobodit od Grekov prestol Serbskoj arhiep(s)kopijpekoj, toj imjejet u vaoj imperiji arhimandrit s(vjata)go patrijarha Vasilija Berkia, kotoroj prolija rati izbjegli v Rosiju, a bl(a)enjejij patrijarha okonilsja. On, arhimandrit Avakum, godan budet za prestol serbskih bit arhiep(isk)op, vsi serbskij arhijereji jego primut s radostiju, da znajet turecki jazik i greeskij on, prirodnij Serbin da znajet" da pod Ruski sinod bude Srpska crkva i da se srpski arhiepiskop postavlja po njegovoj saglasnosti, ili ako bude potrebno da bude ruski arhijerej arhijepiskop peki, "po jednokroviju i jednojaziiju",-i na to se pristajalo. Tamo se naglaavalo da bi Rusija u vreme ratova imala korist od srpskog naroda. Pismo je pisao mitropolit Sava, kako sam kae,u ime svih episkopa.On kae: "Mnje v rucje predato ot vsjeh arhiereov slaveno-serbskih, kak najstaremu i nikakvoj vlalsti napodleaemu svojimi ernogorskimi narodi". Na kraju, mitropolit je obeao, ako Rusi oslobode Srbe od Grka, da e za sve to platiti Rusiji srpski narod svojom krvlju, "to jest najdraaje".[71]Poznato je da je rat Rusije protivu Turaka, u kome je uestvovala i Crna Gora uznemiravajui neprijatelja na svojim granicama, trajao od 1768. do 1774. godine. Rusija je na kraju prinudila Tursku da trai mir. Tom prilikom Turska je priznala pravo Rusiji da bude pokroviteljica hrianske vere i crkve u turskim oblastima.[72]Ovo je moralo ohrabriti Srbe, pa su otada polagali vie nade u rusku pomo. Zna se da je mitropolit Sava 1756. molio Ruse da zatite Hilandar od pokuaja Grka da ga preotmu od Srba. Verovatno da ovo nije jedini sluaj kada on intervenie u odbranu Srpske crkve. Njegova intervencija u odbranu Hilandara znaajna je upravo zato to je bilo nasilnog razaranja organizacije Peke patrijarije 1766. godine, u vreme kada su se Grci otimali o Presto Peke patrijarije, tj. kada se pripremalo uvoenje nezakonitog stanja u ovoj Crkvi. Moda u vreme ove intervencije nije ni bilo patrijarha na pekom prestolu, jer se to nikako ne moe proveriti.[73]Ako je tano da tada nije bilo patrijarha, a ono izgleda vrlo verovatno, jasno je da su i ovoga puta Srbi nali mitropolita Savu za najpodesnijeg arhijereja koji je mogao optiti s Rusijom,jer je bio u slobodnoj nacionalno - crkvenoj eparhiji Peke patrijarije koja je bila van domaaja Turaka i Grka.Iz istih razloga mora da su Srbi traili da mitropolit Sava intervenie kod Rusa i 1767. godine, kako bi se uspostavila vlast u Pekoj patrijariji. MitropolitSava molio je u ime"vsjeh arhiereov slaveno-srpskih", koji su bili nastradali, pa ih navodi devet po eparhijama, ali ne i po imenima. Pitanje je da li su svi ti episkopi bili tada ivi i da li su oni molili mitropolita Savu da u ime njih pie. To pitanje pokuavano je da se rei,[74]ali bez uspeha. Na njega je teko dati pravilan odgovor i dokazati ga. Moe se samo nagaati i to pomou pretpostavki. Najverovatnije je da je aktivnost srpskih crkvenih ljudi u zemlji, kao i onih koji su bili u Rusiji, pokrenula starog mitropolita Savu, da pie Rusima. Ne moe se verovati da je arhimandrit Avakum skrtenih ruku sedeo u Moskvi. Mora da je i on, za koga je takoe znao i Stratimirovi, davao neku inicijativu mitropolitu Savi, sa kojim je verovatno odravao vezu, jer vidimo da ga mitropolit u pismu predlae za kandidata na Peki presto, i to kao arhimandrita poiveg patrijarha Vasilija. Bez obzira koji su srpski arhijereji bili i koliko je njih bilo koji su molili, a sam mitropolit Sava mogao je intervenisati u ime onih eparhija iji su episkopi stradali, makar sa njima u tome momentu i nemao vezu.Znaajno je da je on intervenisao za celu Srpsku crkvu, a to je imao pravo svaki srpski episkop a tim pre mitropolit Sava koji nije nad sobom priznavao ni Tursku ni Carigradsku patrijarijsku vlast.Nije poznato da li su Rusi to preduzimali po ovome pitanju i sva je prilika da mitropolit Platon nije uzimao ovu molbu u postupak.Zbog vladavine epana Malog u Crnoj Gori "ruska zatita" je oslabila. Crnogorci, nalazei se u tekoj situaciji, morali su traiti pomo na drugoj strani. Reeno je da se oslone na Austriju. Izaslanstvo, koje je bilo sastavljeno od guvernadura Radonjia, prvog serdara Ivana Petrovia i arhimandrita Petra Petrovia, pokualo je da prvo u Rusiji nae razumevanje za pomo, ali to je bilo bez uspeha. Na povratnom putu kroz Be 1779. godine to izaslanstvo je preduzelo pregovore sa austrijskim vlastima da bi Austrija pomogla Crnu Goru u borbi protiv Turaka. Guvernadur Radonji je jo 1777. poslao Nikolu Markovia, austrijskog uslunika, da sondira teren. Markovi nije uspeo u svojoj misiji.[75]Sada je nanovo povedena akcija za pomo Austrije. Ovo izaslanstvo podnelo je caru "Pogodbe" na osnovu kojih je trailo pomo. Taka XI tih "Pogodbi" glasila je"elimo da mitropolit crnogorski zavisi od pekog Patrijarha u Srbiji. Kada sadanji mitropolit umre, pristajemo zasad da njegov naslednik bude rukopoloen u Karlovcima, ali da uvek bude izabran po starom obiaju, tj. da ga biraju guvernadur, potinjeni glavari i ceo narod crnogorski; ali samo dotle dokle Turci vladaju Srbijom, te ne moemo da ga slobodno poaljemo u Pe".[76]Ovo ne treba komentarisati, tim pre to se zna da je tada Crna Gora bila u vrlo tekoj situaciji, pa ipak je ostala na poziciji nacionalnog srpskog jedinstva i svetosavskog crkvenog jedinstva na kanonskoj osnovi.3. Suprotstavljanje Ruskom sinodu da se mea u poslove Episkopije Crne GorePoto je patrijarh Arsenije III, zbog uea u ratu austrijsko-turskom sa delom srpskog naroda morao prei preko Save 1690. godine, Turci su idue godine doveli na peki presto Grka za patrijarha. Dok su bila dva patrijarha (1691-1706), tj. dok nije umro patrijarh Arsenije III mitropolit Crne Gore priznavali su vlast samo zakonitog patrijarha Arsenija III. Godine 1692. "poveljenijem" patrijarha Arsenija III posveen je u Hercegovini Sava Oini za episkopa koji je priznavao vlast ovog patrijarha.[77]Sam patrijarh Arsenije III posvetio je Danila Petrovia u Seuju 1700, koji je nasledio Savu Oinia.[78]Posle vladike Danila nasledio ga je sinovac Sava Petrovi, koga je bio srpski patrijarh Mojsej, jo kad je dolazio u Crnu Goru 1719. hirotonisao za arhijereja, a poto je umro 1782. uskoro je izabran za naslednika arhimandrit Petar Petrovi. Ovaj je otiao u Sremske Karlovce, gde je u kanonskoj Srpskoj crkvi hirotonisan 13. oktobra 1784.[79]Mitropolit Petar I nastavio je da uva postojee pravo Episkopije Crne Gore kao dela Peke Patrijarije.[80]Zna se ak da je 25. februara 1802. godine molio Ruse da prime Crnogorce za dravljane svoje zemlje.[81]Ovo je on eleo na dobrovoljnoj bazi da se reava, ali kada su Rusi istupili protivu njega ipokuali da naruavaju kanonske norme, on je odbio sve pokuaje da se meaju u poslove njegove eparhije.U jesen 1803. godine bio je mitropolit Petar I oklevetan kod cara Aleksandra I. Optuivan je da e prodati Crnu Goru Francuskoj, tj. saraivati sa Napoleonom kada se ovaj spremao da napadne Rusiju. Zbog toga je car poslao u Crnu Goru generala grafa Marka Ivelia, a Crnogorcima i Branima gramatu. Car je predoavao kakvim putem bi trebalo da idu Crnogorci i Brani da bi sauvali slobodu.[82]Ruski sinod bio je otriji u poruci Crnogorcima. On je prvo naglasio da je slao Crnogorcima i Branimasv.miro, antiminse, knjige, odede i druge stvari.Meutim, sve ovo, kako je Sinod tvrdio, ilo je "u tue ruke". Narod od ovog nita nije primio, jer se deca ne krtavaju, u crkvama se ne slui, manastiri su opusteli, ne pouava se narod itd., pa je postala opasnost za crkvu. Zbog svega ovoga naao se Ruski sinod pozvanim da "za uinjena zla i opaila" okrivi mitropolita Petra I. Otuda je Sinod,po carevoj naredbi, pozvao mitropolita da se pred sinodskim sudom opravdava ili pokaje. U sluaju da ovo ne uini, zapreeno mu je da e biti lien ina i odluen od crkve, a Crnogorcima i Branima predloeno da izaberu drugog pastira, koga bi poslali u Petrograd da se hirotonie,jer neposlunou bi se dokazala krivica uinjena protiv vere i otadbine. Kada je Iveli doao u Kotor, poeo je pronositi vesti kako e on mitropolita Petra I uhvatiti i poslati u Sibir, a narodu je razaslao pismo od Sinoda, u kome se mitropolit optuuje. Kada su glavari za ovo saznali, okupe se na Cetinju jula 1804. godine i odgovore ruskom delegatu i ruskom caru. U odgovoru su oni naglasili da se Ruski sinod oslanja "samo na klevetanja", koja ire neprijatelji mitropolita Petra I. Kada su istakli da Ruski sinod nema pravo nad arhijerejima koji nisu njemu potinjeni, pisali su i to:"Poto je Srpsko carstvo palo, mi smo se od silnih neprijatelja hristijanstva sklonili u ove gore i u njima naselili, ne zavisei ni od koga, samo to smo sluali nastavljenija i pokoravali se vlasti naih mitropolita, koji su nas nauili braniti pravoslavnu vjeru i svoju slobodu".Sam mitropolit Petar I ima zasluge to nas zbog nesloge, nisu Turci pokorili. Ruski sinod ne moe lako znati nae stanje i tekoe. Ali, kad Ruski sinod gleda na stvari kod nas tako, zato u sadanjem vremenu ne skrene panju "na hristijane u turskoj Srbiji, gdje Turci nemilice istrebljuju hristijanstvo i arhijereje boije kolju maem?" Tamo treba pomo: "Po svoj prilici nije poznato Ruskom sinodu, da je narod srbski pravoslavni imao svog patrijarha, kome su srbski arhijereji bili podvlastni sve do 1769. godine, a tada, poto je zaplamteo rat izmeu Otomanske i Ruskog carstva, patrijarh serbski i sveta Ilirika Vasilije Brki, uklonivi se u nae krajeve od predstojae mu pogibelji, pree u Rusiju i u Petrogradu predstavi se,na kojem se i presjekla bitnost slaveno-serbski Patrijaraha, a Stolica Peke Patrijarije i danas je upranjena; po tome, dakle, na gospodin mitropolit ostao je sam za sebe u ovdanjoj crkvi, nezavisan ni od kakve vlasti ".Mi nismo uli da Ruski sinod ima kakva prava nad srpskim narodom. Crnogorci i Brani nisu ruski podanici, nego samo stoje pod "moralnim pokroviteljstvom" Rusije, i to su samo zbog "jednakosti vjere i plemena" privreni ruskom dvoru. Pored toga, svoju slobodu nee nikakvoj sili predati. "Do sad nae arhijereje nije niko vukao Ruskom sinodu na odgovor, pa i ovog naeg arhiepiskopa neemo pustiti, da iko nad njim triumfira i da mu sudi. Kad bi on u emu prestupio i bio kriv, kao to je nepravedno oklevetan, mi bismo sami mogli mu suditi, ne kao arhijereju, nego najprostijemu graaninu meunama;jer mi narod crnogorski za ovaj in izabrali smo njega, a da bude za arhijereje posveen, ne bivi tad u Srbiji patrijarha, poslali smo ga k pravoslavnom mitropolitu, koji je saborno s drugim episkopima i posvetio i predao mu vrhovno pastirstvo nad nama.Mi bi smo mogli, kad bi on toga ina nedostojan bio, sbaciti ga pa izabrati drugog dostojnijeg, predstaviti ga gdje treba". Tako su otro pisali glavari. Oni su u pismu ruskom caru naglasili i da je Iveli svemu tome kriv, jer je javno pretio mitropolitu hapenjem. Oni su pisali caru i to: "Na arhipastir nije zasluio, da bi u njegovom delu i sobstvenoj nezavisnosti mogao iko s njim tako tiranski postupati, jer dok smo god mi ivi nikakva ovjeija sila nije u stanju njemu takova bezestija uiniti.Na mitropolit nije nigde bio pod zapovjedi Ruskog sinoda, nego smo pod pokroviteljstvom vaeg imperatorskog velianstva, i to pod moralnim pokroviteljstvom (...). Sv. Sinod nema nikakva prava zapovjedati nad onim arhijerejima koji su izvan Rusije, pa zato i s naim arhipastirom nikakva posla nejma".[83]Ova optuba protivu mitropolita Petra I potekla je od Rusa, koji su imali obavetenja da je mitropolit bio poeo skretanje u politici ka Francuskoj. U tome je bilo istine, jer kako je poetkom XIX veka bio zapostavljen mitropolit od strane Rusa, verujui da e Francuska napustiti Tursku, ovaj mitropolit, voen viim interesima svoje zemlje moda je jedno vreme pomiljao da koristi ponuenu francusku pomo, kako bi se oslobodio od Turaka. Rusi su mu to u greh upisali. Nesporazum sa njima trajao je od 1803. do 1805. godine. Rusi su na kraju zagladili ovu stvar, jer ih je na to prinudila ratna situacija, i otuda je bila ona saradnja Crnogoraca i Rusa u Boki, kada su zajedniki vodili borbu protivu Francuza.[84]Ruski sinod nije sa svoje strane vie pokuavao da napada mitropolita Petra I, a ruski car mu je 1806. godine poslao na poklon "beli klobuk s duhovnim krstom almazami ukraenim", u znak zahvalnosti za uestvovanje u borbama u Boki.[85]4. Plan o osloboenju od Turaka i uspostavljanju redovnog stanja u Pekoj patrijariji sa Njegoem na eluU prvoj polovini XIX veka vodila se teka borba za osloboenje od Turaka Srba i njihove Crkve. U to vreme pojavljuju se tenje da vladika Crne Gore doe na Peki presto. Jo je pivski arhimandrit Arsenije Gagovi, saradnik mitropolita Petra I i transkih Srba, bavei se u Rusiji, sugerirao Rusima da pomognu Srbe u borbi za nacionalno-crkveno osloboenje.[86]Karlovaki mitropolit, s kojim je bio u vezi arhimandrit Arsenije, u jednom memorandumu, upuenom ruskom caru 1804. najlepe je izloio ta bi trebalo uraditi da bi se uspostavila slaveno-srpska carevina na Balkanu. Car Aleksandar, u svojoj akciji na Balkanu, skrenuo je panju na Crnu Goru to se vidi iz njegove gramate od 26. oktobra 1803. godine, upuene glavarima crnogorskim i brdskim slaveno-srpskih oblasti.[87]Njegov ministar spoljnih poslova Poljak knez Adam artoriski, branei Crnu Goru na diplomatskom polju, isticao je njen znaaj na Balkanu.[88]On je predviao da e se Turska raspasti, ija e posledica biti ujedinjenje balkanskih hriana.[89]Poto se artoriski upoznao sa Stratimirovievim memorandumom, ukazivao je na ulogu Crne Gore i njenog mitropolita u akciji za osloboenje i ujedinjenje Junih Slovena na Balkanu. Zbog toga je traio da ruska vlada pokloni to veu panju znaajnom radu mitropolita Petra I. Na Balkanu "sve slovenske zemlje, izgleda, ujedinie se pod zastavom mitropolita crnogorskog", pisao je on 1806. u jednom izvetaju ruskoj vladi.[90]Apel artorinskog nije primljen kako treba. Sam mitropolit Petar s narodom predloio je Rusima jedan plan o formiranju "Slaveno-serbskoga carstva". Prema tome planu trebalo je prisajediniti Crnoj Gori Podgoricu, Spu i abljak, Boku, Hercegovinu, Dubrovnik i Dalmaciju. Od tih oblasti trebalo je da se obrazuje carevina. Predviala se u toj carevini i mitropolija slaveno-srpske carevine, na ijem bi elu bio mitropolit Petar I. Predvialo se jo mesta i za tri episkopa. I to u Zadru za Dalmaciju, u Trebinju za Hercegovinu i u Kotoru za mitropolitovog namesnika.[91]I ova sugestija mitropolita Petra I nije naila na razumevanje u Petrogradu.[92]Mir u Tilzitu 1807. izmeu Napoleona i Aleksandra I doveo je Francuze u Boku. Tim je osuen plan mitropolita Petra I o stvaranju jedne drave, u kojoj bi bila i poveana oblast episkopa Crne Gore.[93]Kada su Francuzi zavladali Dalmacijom, eleli su da stupe u blie odnose s mitropolitom Petrom I. Njihov upravnik Dalmacije Dandolo ponudio je mitropolitu Petru I Dalmaciju na duhovnu upravu s titulom "patrijarha svega srpskog naroda ili celog Ilirika", za to bi dobijao platu od 20.000 franaka, ali pod uslovom da prestane saraivati s Rusijom i da primi francuski protektorat. Mitropolit je odbio ovu ponudu s izgovorom da se boji da ne bi eparhija Crne Gore vremenom potpala pod vlast rimskog pape. O ovakvom dranju mitropolita Petra I obaveten je Napoleon.[94]Odmah posle toga Francuzi poinju da rade na osamostaljenju pravoslavne crkve u Dalmaciji i Boki.[95]Time je otpoela akcija na uskraivanju prava jurisdikcije Eparhije Crne Gore u Primorju. Tako je posle 1810. godine, sa izuzetkom neko vreme 1813. i 1814. kada su bile Crna Gora i Boka ujedinjene, ova eparhija imala svoje jurisdikciono pravo samo nad manastirima Mainama i Stanjeviima, dok i oni nisu ustupljeni Austrijancima za vreme prve decenije Njegoeve vladavine, samo da bi se izdejstvovalo od Austrije meusobno priznanje i postavljanje granice bez uea Turske. Otuda Eparhija Crne Gore poinje da se sve vie iri u pravcu Brda i oblinjim hercegovakim plemenima, koja su na Crnu Goru gledala kao na vodeu, u tom delu, srpsku pokrajinu. Na tome je Njego naroito vrlo ivo radio. Dok je mitropolit Petar I vie gledao na Primorje, dotle je Njego vie gledao na umadiju i tamo traio oslonac u borbi za osloboenje.Posle smrti Petra I 1830. nasledio ga je Njego. On je, zbog neprijateljskog dranja Austrije prema Crnoj Gori, zatraio da ga rako-prizrenski mitropolit Antonije (1830 -1836), na granici Crne Gore, na Komu, rukopoloi u in jeromonaha i proizvede za arhimandrita.[96]Tako je on bio proizveden 31. januara 1831. godine.[97]Manastir Kom, stara srpska zadubina u kojoj su se sahranjivali istaknuti Crnojevii, bio je pod jurisdikcijom samog Njegoa, i ovaj dodir s rako-prizrenskim mitropolitom nije niim naruen ugled Eparhije Crne Gore, jer nije nita izgubila od svojih kanonskih prava, koje je imala kao jedna od eparhija Peke patrijarije. Ovde je Njego odluivao, i nije ni najmanji neki ustupak uinio na tetu Eparhije Crne Gore i njene pripadnosti Pekoj patrijariji, niti mu je tada ko traio da prizna, ustupi ili da se neega odrekne.U to vreme nije bilo episkopa u Eparhiji Crne Gore, pa zato nije bilo nikog ko bi rukopolagao kandidate u svetenike. U prolee 1832. rako-prizrenski mitropolit, koji je proizveo Njegoa za arhimandrita, pohodio je Srbiju. On se tada u Kragujevcu sastao sa uikim episkopom Nikiforom, kome je mogao priati o tome kako je teklo proizvodstvo Njegoevo, kao i o stanju u Episkopiji u Crnoj Gori. I, posle toga, leti iste godine, episkop Nikifor neto se zavadio s knezom Miloem, i, ako je to tano, pobegne u Crnu Goru, gde je 19. oktobra ve stigao na Cetinje, ali se vratio krajem maja 1833, jer je knez Milo poslao Simu Milutinovia, Njegoevog uitelja, da ga dovede. Navodno, uz pomo Njegoeve intervencije i Sime Milutinovia, episkop Nikifor izmirio se s knezom.Dok je episkop Nikifor boravio u Crnoj Gori rukopoloio je vie svetenika iz Crne Gore i Boke Kotorske. Sa Njegoem se peo i na Loven, na urevdan 1833, pred odlazak za Srbiju, i za uspomenu dobio je na poklon od Njegoa VukovuDanicuiz 1826, u kojoj je Vuk objavio svoj opis ovarsko-kablarskih manastira. Tom prilikom napisao mu je posvetu: "Dobrom hristijaninu g-d preosveenom uikom ep. Nikiforu, o urevudne, Na Lovenu, ljeta 1833", pa je mesto potpisa napisao sledee stihove:"Ime mi je vjeroljub,prezime mi rodoljub.Crnu Goru, rodnu grudukamen pae odasvuda.Srpski piem i zborimsvakom gromko govorim:narodnosti mi srbinska,um i dua slavjanska."Ispod ove Njegoeve posvete episkop Nikifor je dopisao:"Ko se popo na vr Lovenanek prebiva onena.S Njegoem se tune blie nebai sunca koje nam svima treba."[98]Ako se uzme u obzir da je mitropolit rako-prizrenski na Komu proizveo Njegoa za arhimandrita, a zatim dolazio u Kragujevac i razgovarao sa knezom Miloem i sa episkopom Nikiforom, odlazak ovog poslednjeg moe se, s verovatnou, pretpostavljati da je sve to bilo u dogovoru s knezom Miloem kako bi se mladom Njegou pomoglo u poetku njegove vladavine dok ne dobije hirotoniju. Ko poznaje tadanje stanje srpskog naroda i nain vladavine kneza Miloa moe se ovo prihvatiti za istinito.Po odlasku episkopa Nikifora, Njego je otiao u Rusiju gde je u Petrogradu 6. avgusta 1833. bio hirotonisan. Od tada njegovi naslednici su odlazili u Rusiju da se tamo hirotoniu.Nesumnjivo je Njego od svoga strica, mitropolita Petra I, sluao o nastojanjima Srba da se oslobode i ujedine i da vladika Crne Gore doe na Presto peki, jer se zna da je na tome i sam radio. Ovde valja naglasiti da je on bio u dosluhu i saradnji i sa onima koji su pripremali ustanak u umadiji, i zato je pre 10. januara 1804, poruio arhimandritu Danilu Kaanegri u Deanima, da uva Svetoga kralja i starine, a ako ne moe da ih preko Vasojevia skloni u Crnu Goru, poto se priprema ustanak, a poto je Karaore osvojio Beograd, i nastavio borbu da se spoji sa Crnom Gorom, spevao je pesmu o ratovanju pod Karaorem. Osim toga, on je 29. juna 1829. knezu Milou tvrdio:"Dokazateljstvom svega slui vanosti ove strane, da od vremena izgubljenja srbskog carstva, izmeu svijeh esticah srbskog naroda jedna se je Crna Gora nala, koja je do danas uzdrala v cjelosti glas, slobodu i vjeru hristijansku".[99]Sve ovo svedoi da su u Crnoj Gori borbene snage, nacionalne i crkvene, radile na obnavljanju srpske drave i povraenju redovnog stanja u Pekoj patrijariji. I sekretar Petra I, a Njegoev uitelj, Sima Milutinovi naroito je isticao vladiku Crne Gore, kao "namesnika Save Svetitelja", koji eli da umre tamo gde je "iveo Savo srbskij".[100]Poljska emigracija, s knezom artoriskim na elu, koji je bio napustio politiku saradnje s Rusima i preao u Pariz, ivo je vodila politiku akciju na Balkanu u poslednjoj desetini prve polovine prolog veka s ciljem da oslobodi svoj narod. Njihov agent u Beogradu, Franja Zah pred polazak na svoju dunost izloio je svome efu plan svoje misije na Balkanu. On je 21. marta 1843. pisao knezu artoriskom: "Poto je poglavica pravoslavne crkve, kome pripadaju skoro svi Sloveni u Turskoj, carigradski patrijarh, to bi trebalo preneti otuda verski centar. Poast crkvenog poglavara trebalo bi dati vladici Crne Gore. Ta poast odgovarala bi interesima pravoslavnih Slovena u Turskoj, i morala bi se dopasti vladici, kao oveku, kulturnom, mudrom i eljnom velikih stvari, znajui jo da nikad kao voa Crnogoraca nee moi reavati pitanja Slovena u Turskoj. Sami Crnogorci bi se lake sjedinili sa Srbijom, videi i svoga vladiku na elu zajednike crkve (...). Ako bi se uspelo, da se vladika uveri u to da e postati mitropolit Srbije i nekoliko drugih krajeva slovenskih, to bi bilo sredstvo pomou koga bi se pridobio" za saradnju. Po dolasku u Beograd Zah je skrenuo panju beogradskoj vladi da u nacionalnom radu vodi rauna o Crnoj Gori i vladici njenom.Sam knez artoriski savetovao je da Srbija napravi plan po kome bi radila na osloboenju i ujedinjenju. To je uradio Zah kada je doao u Srbiju. Ilija Garaanin uinio je u tom planu neke izmene, izostavljanja i dopune. Po ovom izmenjenom planu, poznatom kod nas pod imenom "Naertanije", vlada Srbije je vodila propagandu srpsku i jugoslovensku. Planski je raeno na osloboenju i ujedinjenju. "Crnogorski vladika Petar II obaveten je o ovom planu. Poslano mu je hiljadu dukata i obreeno prvo mesto meu crkvenim velikodostojnicima na osloboenju. On je na to pristao i obrekao pomagati da se plan izvri".Jo 1831. godine u Bosni bio je jai pokret meu katolicima da se otcepe od pape i priznaju "za poglavara crkvenog ili patrijarha carigradskog ili vladiku crnogorskog". Mora da je i ova pojava bila u vezi sa optim planom rada na osloboenju i ujedinjenju. U Beogradu je isticano 1847. da je Cetinjska eparhija sastavni deo Peke patrijarije. Ovim se verovatno pripremalo javno mnjenje za izvoenje plana po pitanju Njegoeva dolaska na peki presto[101]Beogradska vlada uputila je 1848. na Cetinje Matiju Bana "narodnim poslom"[102]On je Njegoa upoznao sa planom o tom poslu. Osim toga, Njego je tada bio upoznat i sa jednim konkretnim planom, koji je bio tek sastavljen. Iz toga plana vide se njegove glavne osnove. Tamo se kae da su Srbi i Hrvati, kao najsvesniji meu Junim Slovenima, napravili svoje osnove za voenje politike ubudue, po kojima su se obavezali, da prema mogunostima rade na osloboenju i ujedinjenju. Glavnije osnove u tom planu su:1. federacija je osnov za sve Slovene;2. Jugosloveni e imati svoju zajedniku dravu, s jednim vladarom;3. Jugosloveni se dele na tri plemena, i to na srpsko, hrvatsko i bugarsko;4. svako pleme imae potpunu autonomiju, svoj sabor, upravljanje svojim fondovima, ustanovama, crkvom;5. uz vladaoca bie vlada u koju e ulaziti najsposobniji ljudi iz svih plemena;6. u zakonodavnoj skuptini bie podjednak broj predstavnika;7. svako pleme prosveivae svoj narod u svom nareju, ali za optu administraciju i veu knjievnost prima se srpski jezik sa irilicom;8. "crkva istona i zapadna jednake e biti";9. odreuju se granice hrvatskog plemena;10. odreuju se granice srpskog plemena;11. odreuju se granice bugarskog plemena, i12. u propagandi plemena e se pomagati, itd. Na kraju se podvlai da e se uvati etnografska imena, ali sva plemena skupa zvae se samo Jugosloveni, a njihova drava Jugoslavija.[103]Kad se Njego upoznao sa ovim planom, pristao je na sve, ali je dodao:"Treba najpre da se Srpstvo oslobodi i ujedini. Ja bih tada u moju Peku patrijariju, a knez srpski u Prizren. Meni duhovna, a njemu svjetovna vlast nad narodom slobodnim i ujedinjenim".Da je Njego zaista i tada sanjao da sedne na Presto Svetog Save svedoi njegovo pismo Stevanu Knianinu 1849, pisano na Savindan, na dan dobijanja autokefalije Srpske pravoslavne crkve, kada je Knianinu poslao Obilia medalju; zato to je opravdao "ime vojnika Duanovih i Karaorevih". Njego nije doiveo osloboenje svoga naroda i Peke patrijarije. On je umro u nadi da e delo osloboenja srpskog naroda izvesti Kneevina Srbija, jer govorae on Banu 1850. godine: "Srbija je matica Srpstva, bez nje nikad nita".[104]Posle Njegoeve smrti 1851. iskrslo je pitanje gde e se hirotonisati njegov naslednik, arhimandrit Nikanor Ivanovi. Godine 1853. voeni su pregovori da bi se hirotonisao u Sremskim Karlovcima. Tom prilikom patrijarh Josif Rajai izjavio je spremnost da ga hirotonie, ali s tim da se prvo ta stvar uredi diplomatskim pregovorima izmeu nadlenih vlasti. Svoje pravo da hirotonie vladiku Crne Gore opravdavao je svojim, kako kae kanonskim pravom na Eparhiju u Crnoj Gori i eparhije u Turskoj, jer su to prvo preneli sa sobom peki patrijarsi u Austriji.[105]ezdesetih godina prolog veka, u vreme kada je bilo pokrenuto pitanje osnivanja Bugarske crkve, srpska diplomatija u Carigradu zapodela je pitanje obnove Peke patrijarije. Pod pritiskom ruske diplomatije ona je odustala od svojih zahteva dok se rei bugarsko pitanje.[106]Poto je Austro-Ugarska, na osnovu Berlinskog ugovora iz 1878. godine, okupirala Bosnu i Hercegovinu, nastalo je pitanje poloaja pravoslavne sarajevske mitropolije. Govorilo se i pisalo, da ova mitropolija treba da potpadne pod vlast Karlovake mitropolije, kao naslednice Peke patrijarije. Ovo gledite podravali su istaknuti srpski javni i nauni radnici. Od njih su se isticali dr Mihailo Polit, dr Paja Jankovi, dr Emilijan Radi i dr Nikodim Mila. Polit je 1879. godine u saboru u Peti istakao znaaj ovog gledita.[107]Te godine Radi podrava isto to gledite u knjiici koju je posvetio tom pitanju, izdatoj u Pragu.[108]Sa njihovim gleditem solidarisao se i Jankovi u svojim lancima 1882. godine.[109]Idue godine ovo pitanje je vatreno pretresano u domaoj tampi.[110]To je bilo povodom objave pisma Stojana Novakovia upuenog karlovakom mitropolitu, u kom ga je molio da hirotonie Teodosija Mraovia, kojom prilikom se obraao Karlovakoj mitropoliji, kako Novakovi naglaava, kaonaslednici"one Crkve koju je jo Sv. Sava ustanovio."[111]Na kraju pojavio se i Mila sa svojim miljenjem. I on je pokuavao sa kanonskog gledita da opravda miljenje svih onih koji su gledali na Karlovaku mitropoliju kao naslednicu Peke patrijarije. On je sa njima smatrao da Sarajevsku mitropoliju treba potiniti Karlovakoj mitropoliji.[112]Godine 1885. pojavila su se dva bogoslova-istoriara koji su raspravljali pitanje nasledstva Peke patrijarije. Niifor Dui u prikazu radova Milaa i Radia, poto je njihovo gledite odbacio kao pogreno, zastupao je miljenje da istorijsko i kanonsko pravo na nasledstvo ima samo Srpska crkva u Kraljevini Srbiji.[113]Dimitrije Ruvarac takoe posveuje tome pitanju itavu raspravu. I on je bio miljenja da arhiepiskop i mitropolit beogradski bude naslednik pekog patrijarha.[114]Kada se 1896. proneo glas da e Aleksandar Obrenovi ii u posetu sultanu, mislilo se da e biti u Carigradu priznato pravo nasledstva pekog patrijarha beogradskom mitropolitu. ura Vukievi bio je protivu takvog priznanja. On je tada smatrao da se u tome momentu o uspostavljanju Peke patrijarije ne moe ozbiljno ni misliti.[115]Te godine bilo je postavljeno pitanje predsedniku vlade i ministru spoljnih poslova Stojanu Novakoviu da li se moe obnoviti Peka patrijarija za one Srbe koji su pod Turcima. Ovaj je svojim odgovorom uveravao da se pri reavanju toga pitanja mora voditi rauna i o Carigradskoj crkvi.[116]Iste kao i idue, godine Dui je pisao o srpskom crkvenom i nacionalnom problemu, gde je dokazivao da je Peka patrijarija nezakonito ukinuta.[117]ura Vukievi je 1904. godine pokuao da raspravi pitanja: 1. da li je Peka patrijarija kanonski ukinuta 1766? i 2. Ko je naslednik Peke patrijarije? I on je tada tvrdio da je Peka patrijarija nekanonski ukinuta 1766. godine[118]Poto je doao do ovoga zakljuka, nastavio je sa dokazivanjem kako se vodila borba protivu nasilja Grka u ovoj Patrijariji. Ovu borbu je sasvim izdrala Episkopija Crne Gore u kojoj se sauvao"crkveno-pravni kontinuitet i tradicija Srpske peke patrijarije",i to blagodarei tome to je Crna Gora uspela da se odri kao nezavisna zemlja. Vukievi naglaava da Crna Gora nije potpadala pod vlast Turaka i zato ni crkva u tome kraju nije potpadala pod Carigradsku patrijariju. Otuda je zakljueno da je Eparhija Crne Gore jedini naslednik Peke patrijarije.[119]Ovo Vukievievo gledite zapaeno je od strane Jovana Radonia i Jovana Tomia.[120]O tome gleditu pisao je i Dimitrije Ruvarac. On mu je posvetio jednu raspravicu. U njoj je Ruvarac pobijao Vukievieve zakljuke i revidirajui svoje ranije miljenje postavio je novo, a to je da karlovaki mitropolit, koji je 1848. godine proglaen patrijarhom, iako nije naslednik pekog patrijarha, ima najvee pravo na titulu patrijarha srpskog.[121]Politiki momenti i nacionalne aspiracije uticali su na pisce, iako su bili svi Srbi i dobri patrioti, i otuda je razlika u miljenjima po pitanju nasljedstva Peke patrijarije, jer koje, po mom miljenju, bilo je pogreno postavljeno.Jer autokefalija se ne nasleuje. Ona se dobija ili uspostavlja poremeeno u njoj redovno stanje, koje neki nazivaju obnovljenje, to je takoe pogreno. U ovom sluaju, poto Peka patrijarija nije kanonski ukidana; potrebno je bilo povratiti u njoj red, tj. dovesti srpske episkope na onom terenu koji je pripadao njoj pre nasilnog poinjavanja Carigradskoj patrijariji, sa seditem u Pei.

[1] N. Mila,Kanonino naelo pravoslavne crkve pri razreivanju crkvenih vlasti. K pitanju o jerarhikom poloaju Sarajevske mitropolije,Zadar 1884, 13. To gledite zastupao je i Dui(Vaseljenskapatrijarija i srpsko crkveno pitanje,Beograd 1897, 11, 35).[2] ura Vukievi,Da li se srpska Peka patrijarija god. 1766. kanoniki ukinula i konano ugasila i ko joj je crkvenopravni naslednik?,Novi Sad 1904, 15-19; D. Ruvarac,O ukinuu Peke patrijarije i njenom nasleu,Srem. Karlovci 1904 (iz "Srpskog Siona" 1904).[3] Dr oko M. Slijepevi,Ukidanje Peke patrijarije 1766,Beograd 1939 (iz "Bogoslovlja"), 52.[4] Rad. M. Gruji,Sedam pisama pekog patrijarha Vasilija Brkia,Spomenik SKA, 51, 1913, 83-84.[5] I. S. Jastrebov,Podaci za istoriju Srpske crkve,Beograd 1879,20-21.[6] Isti, 21.[7] D. Milakovi,Istorija Crne Gore,Zadar 1856, 231; ivojin Jovii,Pismo pisano mitropolitom crnogorskim Savom mitropolitu Platonu 1776. god. februara 26,Glasnik SUD, 22.1867,359, Carigradski patrijarhtvrdio je 1798,da njegova crkva crnogorskog arhijereja "ne razluajet ot proih vijernih sobratijev svojih arhijereov", iako "sija nije bila obikla pisati mu do tada" (Zapisi, Cetinje, 21, 1939, 244).[8] Dr Ljubomir Durkovi-Jaki,Pokuaj crkvene konferencije u Niu 1761, da potvrdi patrijarha Gavrila III na Peki presto,Zbornik Prav. bogoslovskog fakulteta 2, 1951, 135-138.[9] Glasnik SUD 6, 1854, 46;"Spomenik SKA, 10, 1891, 44.[10] Dr V. orevi,Crna Gora i Austrija u XVIII veku,Beograd 1912, 50.[11] Durkovi-Jaki,Pokuaj crkvene konferencije u Niu,135-138.[12] Arh. Avakum je tvrdio da je patrijarh Vasilije bio u zatvoru dve godine i sedam meseci (Spomenik SKA, 22, 1893, 31). Meutim sam patrijarh Vasilije kae da je bio dve godine (isto, 51, 1913, 84).To isto tvrdi patrijarhov jeromonah Pajsije (Lj. Stojanovi,Stari srpski zapisi i natpisi,Beograd 1925, III, 166). Prema tvrenju dr Gligora Stanojevia, patrijarh je dobio od mletakog konzula na Kipru i nadbiskupa Masareka preporuku sa kojom je napustio Kipar. Prvi dokument nema datuma pa se ne moe odrediti vreme kada je to bilo. Iz izvetaja konzula patrijarh se nalazio u tvravi Famagusta od maja 1764. godine. Ovaj konzul tvrdi da je patrijarh osloboen zatoenja blagodarei zauzimanju francuskog konzula s tim da patrijarh ide u Rim. Preporuka nad6iskupa Matije Masareka izdata je u Janjevu 25. oktobra 1766. godine. To bi znailo da je patrijarh napustio Kipar sredinom ove godine. Maserek je preporuio patrijarha navodno to se niim nije zamerio rimokatolicima."Patrijarh Vasilije doao je u Kue po svoj prilici u toku ljeta 1767", konstatuje Stanojevi. Odatle je uputio 6. avgusta pismomitropolitukarlovakom i ostalim srpskim vladikama. U tome pismu navodi da su ga Grci oklevetali kod Turaka, zbog ega su ga i skinuli sa Trona pekog patrijarha i zatoili na Kipru, gde je ostao dve godine. To se sve dogodilo do kraja 1764. godine. Prema tome, ovo bi se slagalo sa njegovim tvrenjem daje ostao na Kipru dve i po godine. Dalje, patrijarh je isticao da je uspeo 1766. da se oslobodi zatoenja ideje pokuao da se vrati u Pe na Patrijarijski presto i da je u tom cilju iao i u Carigrad. U tome poduhvatu nije imao uspeha, ali mu je u tom mesto savetovano da ide u Crnu Goru. Na kraju, patrijarh je preporuivao mitropolitu i ostalim episkopima da podravaju austrijsku politiku u borbi protivu Turaka, da bi se Srbi oslobodili (G. Stanojevi,Vasilije Brki u Crnoj Gori 1768,Istorijski pregled, 2, 1954, 63-67).Sauvana je i dosta interesantna tradicija o dolasku patrijarha u Crnu Goru, koju sam objavio (Istorijski zapisi, 7,1954,613-614). Tamo su date i neke ispravke moga lanka koji je urednik osakatio i uinio nekorisnim.[13] (Ljubo Vlai),Rimokatolika propaganda,Niki 1932, 38.[14] Gruji, 83-84. Sima Milutinovi pria da je patrijarh Vasilije puten sa Kipra da se kao prosti kaluer vrati natrag, ali usput poslani su ljudi da ga poseku "nasred Patrijarije peke". Kada je patrijarh saznao za ovu nameru, nou bez ieg, utekao je u Crnu Goru (S. Milutinovi,Istorija Crne Gore;Beograd 1835, 94-95). O patrijarhovu stradanju pominje i sam Njego(Lani car epan Mali,Trst-Zagreb, 1851, 28-29).[15] Milakovi, 150. Turci su pratili rad epana Malog i o tome javljali sultanu. On je u januaru 1769. godine obaveten da je epan Mali navodno bio u Aziji, u gradu Aritiji blizu Nikeje, gde je ostavio mnogo novaca upravniku tamonje kole. Upravnik i jo est njegovih saradnika bili su uhapeni. Posle dugog muenja upravnik je umro, ali ostali su se oslobodili zatvora. U aprilu iste godine pronele su se vesti kao da je epan Mali bio u Carigradskoj patrijariji i da je s patrijarhom pregovarao. Odmah su uhapeni patrijarh Melentije i najblii njegovi saradnici. Meu njima bio je i episkop karistijski Jakov sa ostrva Evbeje. Njega su optuivali da je epan Mali. On i jo neki su umrli od muenja u zatvoru. Patrijarh je posle 18 meseci spaso ivot, ali je poslan na ostrvo Mitilenu (Arhimandrit Arsenije,Letopis cerkovnih sobitii gradanskih pojasnjajuih cerkovnija od Rodestva Hristova do 1879, S. Petersburg 188.0., 731)[16] Gruji, 85.[17] Mitropolit je dao podatke i o nekim Petroviima.[18] Gruji, 80. Verovatno da je mitropolit Nenadovi bio o ovom obaveteni od strane arh. Avakuma i arh. Gligorija kada su ovi bili u Mitrovici i Zemunu (Spomenik SKA, 22, 1893, 6-41).[19] Milakovi, 149. Sima kae da je to bilo "malo po Boiu prije pojave epanove" (Milutinovi, 94). Po arh. Avakumu patrijarh je bio na Cetinju 1767, pre Bogojavljenja, ali je poao u Crnu Goru 1765. (M. Dragovi,Dokumenti o epanu Malom,Spomenik SKA, 22, 1893, 28 i 32).[20] Milutinovi, 95.[21] Milakovi, 149.[22] Milutinovi, 95; Milakovi, 149; Simo Ljubi,Spomenici o epanu Malom,Glasnik SUD, 2/11, 1870, 69, 101. Milutinovi kae da je Arsenije iveo posle samo tri godine (str. 95), a na drugom mestu da je umro 1782, posle smrti mitropolita Save(str. 110). Meutim, vladika Arsenije je umro 15. maja 1784. (Spomenik SKA, 25, 1895, 42; V. orevi,Crna Gora i Austrija u XVIII veku,61).[23] Ljubi, 70, 94, 107, 110.[24] Dragovi Lj., Dokumenti o epanu Malom,31. Vuk Karadi o tome kae: "Srpski patrijarh iz Pei poalje na dar konja, zbog ega je, kad su Turci za to doznali, i sam morao pobjei u Crnu Goru" (Karadi,Crna Gora i Boka Kotorska,Beograd, 1922,32). I Milakovi tvrdi da je konj poslan na dar (str. 149).[25] Dragovi,Dokumenti o epanu Malom,5-6.[26] Isto, 8-10; M. apanin,Letopis ravaniki,Glasnik SUD, 22, 1866, 10-21. O arh. Gligoriju Drekaloviu, koji se potpisivao i "ot Kastriotov", saznajemo da je od 1760. do 1765. bio arhimandrit niki i Trona srpskog egzarh (Lj. Stojanovi,Stari srpski zapisi i natpisi,Beograd, 1903, 11, 199, 222, 458). Godine 1761, kao istaknuti lan, uestvovao je u Niu na konferenciji (Durkovi-Jaki,Pokuaj crkvene konferencije u Niu,137-138). Na jednom mestu se kae da je on bio poslan od crnogorskog i brdskog naroda, bez znanja epana Malog da sazna u Beu i u Rusiji ko je epan Mali (Dragovi,Dokumenti o epanu Malom,38). Moda je on tamo govorio 1769. kada je bio u Rusiji, poto mu je to godilo.[27] Dragovi,Dokumenti o epanu Malom,6, 9.[28] Isti, 7-10; apanin, 20-21.[29] Dragovi,Dokumenti o epanu Malom,15.[30] apanin, 21. Arh. Gligorije vratio se u Maine. tu ga je uhvatila mletaka vlast, odavde odvela u Bar i predala Turcima. Otuda je poslan u Carigrad. Ispod Hotima, gde su ga neto kasnije odveli Turci, pobegao je u Rusiju 1769. (Dragovi,Dokumenti o epanu Malom,38).[31] Dragovi,Dokumenti o epanu Malom,28-37.[32] Isti, 35.[33] Isti,35-37.[34] Isti, 10-12, 16-17.[35] Milakovi, 152-156.[36] Dragovi,Dokumenti o epanu Malom,39-40.[37] Lj. Stojanovi,Prilog istoriji Crne Gore Stjepana Malog,Godinjica N, 11, 1889, 301-302. Vidi jo: dr Ljubomir Durkovi-Jaki,Prilog lanku "Odreivanje meucrkvenog poloaja Crnogorskoj mitropoliji".Istorijski zapisi, 10, 1954, 614-615.[38] Lj. Stojanovi,Prilog istoriji Crne Gore,303.[39] Isti, 303, 308; Ljubi, 114.[40] Ljubi, 114.[41] Stojanovi,Prilog istoriji Crne Gore,308.[42] Isti, 308.[43] Isti, 309.[44] Isti, 311.[45] Isti, 314.[46] Isti, 316.[47] Isti, 314, 325.[48] Isti, 325.[49] Isti, 326.[50] Isti, 232-233.[51] Isti, 337.[52] Isti, 339; Ljubi, 122-123, 129.[53] Dragovi,Dokumenti o epanu Malom,39-41.[54] St.M. Dimitrijevi, Graa za srpsku istoriju iz ruskih arhiva i biblioteka,Spomenik SKA, 53, 1922, 84.[55] Isti, 269.[56] Stojanovi,Prilog istoriji Crne Gore,273-274.[57] Dimitrijevi, 198.[58] I Ruvarac,Opis turskih oblasti i u njima hrianskih naroda, a naroito naroda srpskog,Spomenik SKA, 10, 1891, 43-66.[59] Isti, 51.[60] Gruji, 82-86. Patrijarh Vasilije pokuao je u Beu da dobije dozvolu da se moe skloniti negde u Austriju i zato se obraao i karlovakom mitropolitu. Od tamonjih nekih arhijereja traio je i novanu pomo. Ipak je na kraju morao poi u Rusiju (isti, 80-86).[61] Po Grujiu, umro je 1771(Peki patrijarsi i karlovaki mitropoliti u 18. veku,Glasnik IDNS, 4, 1931, 240), to ne stoji (St. M. Dimitrijevi,Vasilije Jovanovi Brki,Hrianski vesnik, 1909. 184).[62] Dimitrijevi, 184.[63] St. M. Ljubia,Prodaja patrijare Brkia,Dubrovnik, Zabavnik tionice drubrovake za godinu, 1871, 239-258.[64] M. Medakovi,Povestnica Crne Gore od naistarieg vremena do 1830,Zemun, 1850, 58; Milakovi, 172.[65] O ulozi guvernadura u upravi u Crnoj Gori vidi rad R. J. Dragievia:Guvernaduri u Crnoj Gori(Zapisi 1940, knj. 23).[66] O pojavi epana Malog u Crnoj Gori i njegovoj vladavini postoji opirna literatura. Antoljak je spomenuo najvie priloga o epanu Malom(Nekoliko dokumenata o misiji kneza Dolgorukova u Crnoj Gori,Cetinje, 1949, 3-5; 11. Vidi jo "Otadbinu" za 1902, 377-382; Istorijski zapisi, XV/1, 1959, 81-93).[67] Stojanovi,Prilog istoriji Crne Gore;296-340. Tu su objavljene beleke o ekspediciji Dolgorukova u Crnu Goru, koje je vodio neki od uesnika ove ekspedicije.[68] Njego,Lani car epan Mali,137-140.[69] N. Mila,Pravoslavno crkveno pravo,Mostar 1902, 390-391.[70] Sam mitropolit Sava, u pismu mitropolitu moskovskom, svedoi da je on tako mislio (Jovii, 357-379).[71] Jovii, 357-359.[72] Dimitrijevi, 136.[73] Glasnik SUD, 6, 1854, 45-46; 35, 1872, 81-82; Glas SAN, 96, 1949, 113.[74] N. Dui,Odgovor na kuenje i klevetanje,Strailovo 1885,1241 -1242; V. S. D. (Dimitrije Ruvarac)Da l' su bili Srbi ili Grci, onih 8 mitropolita to su 1766. g. molili za ukidanje Peke srpske patrijarije,N. Sad 1886 (iz "Glasa Istine"), 29-31.[75] orevi, Crna Gora i Austrija u XVIII veku,1-24. Markovi je rodom iz Budve, za vreme epana Malog neko vreme boravio u Crnoj Gori, a posle je sluio u ruskoj floti pod komandom Orlova i Dolgorukova. Docnije je sluio u pregovorima izmeu Crnogoraca i Austrijanaca. Za usluge uinjene Austriji dobio je u Banatu 1000 jutara zemlje kao nagradu, razume se, to je radio na tetu svoga naroda. Njegov ivot i rad opisao je malo znani nemaki pisac u posebnoj knjiici (Erdemann Schmiedlen Von Kleinhammer,Kurzgefasste Geschichte des Grafen Miklas Markovich),koju je tampao u Pragu. Prema prianju toga Nemca, Markovi je pridobio vladiku Arsenija Plamenca, pa je sa njim i dvojicom glavara otiao u Rim, gde ih je primio papa. Pregovori o prelazu Crnogoraca u rimokatoliku veru bili su povedeni. U poetku tekli su dobro, ali kada je car Josif II zaplenio manastirska imanja, papa je morao ii u Be zbog ega su pregovori prekinuti. Nisam mogao pronai ovu knjiicu. Imao sam samo u rukama lanak u kome se o ovome sluajno govori. Razume se, pisan je vrlo tendenciozno, na ovinistiki nain, ali klerikalno je obojen masnom bojom (Jadranski dnevnik 29. IX 1938). Zna se da je vladika Arsenije imao vezu s Markoviem i da su njih dvojica s nekim glavarima iz Crmnice, Rijeke nahije i s Cetinja pregovarali na svoju ruku sa Beom. To nije bilo sa znanjem arhimandrita Petra i guvernadura koji su uvali Srpsku slobodu u Crnoj Gori (orevi,Crna Gora i Austrija u XVIII veku,1-24). Vladika Arsenije bio je"odan piu, te ga narod ne potuje" (isti, 44). Takav ovek mogao je imati neke sumnjive veze s Markoviem, koji je bio na usluzi Austrije. Markovi je bio nacionalno neispravan i zato je radio u korist Austrije. (Kurziv je moj.)[76] orevi, 9-10; isti,Ispisi iz bekih dravnih arhiva u kojima su dokumenti uz delo"Crna Gora i Austrija u osamnaestom veku",Beograd 1913, 20.[77] Milakovi, 104-105; U. iri,Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori,Glasnik Pravoslavne crkve 1901, 413.[78] Milutinovi, 30-32; Milakovi, 104, 105.[79] Milakovi, 136; Aleksandrov ,Petr I Petrovi vladika - mitropolit rnogorski. Ego posvjaenie vo episkopa i skazannoe im posl etogo slovo,Kazanj 1895; isti,Material i nekotoria isledovania po istorii ernogorja,Kazanj. 1897, 49-61.[80] O mitropolitu Petru vidi znaajne radove: L. Popovi,ernogorskii vlaldika Petar,Kiev 1897; dr D. Leki,Spoljna politika Petra Petrovia Njegoa (1784-1830),Cetinje 1950 (prevod s francuskog sa izmenama i dopunama); D. D. Vuksan,Poslanice mitropolita crnogorskog Petra I,Cetinje 1935; isti,Petar I Petrovi Njego i njegovo doba,Cetinje, 1951.[81] Medakovi, 179.[82] N. I. Petrov,Opisanie rukopsanih sobranii nahodjah v gorod Kiev.Vipusk III. Biblioteka Kievo-Sofijskago sobora, 193.[83] A. Popov,Putestvievernogoriju, S.Peterburg 1847,107. (Kurziv je moj.)[84] Milakovi, 227-236. Nisam mogao dobiti raspravu makina:Rossija i ernogorija naale XIX veka(Dr. i N. Ross, 1881, mart), u kojoj je re o ovom pitanju.[85] Milakovi, 237-276; Leki, 133-176; Vuksan,Poslanice,44-50; isti,Petar I,94-148Petar I,94-148; P. Rovinskij,Znaenie pravlenija vladike v istorii ernogorija.Izvestija S.-Peterburskago slov. blag. obestva. 4-5, 1886, 162-180.[86] Medakovi, 165-166; Ljubomir Durkovi-Jaki,Prilog za biografiju Arsenija Gagovia,Zbornik, Istorijskog muzeja Srbije, 8-9, 1972, 111-119.[87] O tome planu dao je interesantnu radnju Steva M. Dimitrijevi (Bogoslovlje 1926, sv. 1, i zasebno; Ljubomir Durkovi-Jaki,Kazivanja Crnogoraca o pomoi transkih Srba Karaoru za podizanje ustanka,Stvaranje, 9/3, 1954, 194-196; isti,O pomoi transkih Srba Karaoru i ustanicima,Glasnik SPC, 1954, 152-154).[88] Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, br. 764.[89] M. Dragovi, Dva akta o vjekovnoj nezavisnosti Crne Gore,Lua 1896, 94-104.[90] Henrik Batowski, Un precurseut poloniase de L' Union balkanique le prince Adam Czartorski, Revue international des etudel balkanique, 2-4, 1936, 149-156.[91] Sbor. imp. russ. ist. ob. 82, 1892, 265-275, 334-340.[92] M. Dragovi,Prilozi za istoriju Crne Gore i Boke Kotorske,Spomenik SKA, 31, 1898, 107-108.[93] Leki, 215.[94] D. Ruvarac,Autobiografija protosinela Kirila Cvjetkovia i njegovo stradanje za pravoslavlje,Beograd, 1898, str. II.[95] E. N. M(ila),Pravoslavna Dalmacija,N. Sad 1901, 480-496.[96] Vuk St. Karadi,Crna Gora i Boka Kotorska,52.[97] Durkovi-Jaki, Petar II Petrovi Njego, Varava 1938, 13. (na poljskom)[98] Dr Ljubomir Durkovi-Jaki,Episkop iki Nikifor Maksimovi i mladi Njego,Kraljevo, 1980, 25-56.[99] Grlica, Cetinje 1835,116-123;Stevan Risti, Deanski spomenici,Beograd 1864, 23-24; Arhiv Srbije.-- ZMP, br. 3. Sima Milutinovi je u Vidinu 1818, napisao pesmuKomad iz itavog,koju zapoinje sa reima: "Crna Goro! Utjecite staro" (Grlica 1835, 136).[100] Simeon Milutinovi,Dika crnogorska,Na Cetinju 1835, 99, 103. U tome delu, Sima u nekoliko mahova spominje patrijarha i Svetog Savu, to svedoi koliki se znaaj davao i Svetom Savi, kao osnivau autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve i o njenom docnijem poglavaru patrijarhu za potvrdu to moe posluiti i narodna pesmaOserbskom patrijarhu,koju je Sima naveo u deluPevanijaobjavljena u Budimu 1833, str. 100-104, zabeleena od urice Pierovia Bjeloa.[101] Dr Ljubomir Durkovi-Jaki,Njegoev najvei san,Glasnik SPC 1946, 155-156. Tamo je navedena i literatura. (Kurziv je moj.)[102] Zapisi, 20. 1938, 336-348.[103] Ljubomir Durkovi-Jaki,Srbijansko-rnogorska saradnja 1830- -1851,Beograd 1957, 87-118.[104] Zapisi, 20. 1938, 338, 347; Petrovi Njego,Pisma,1955, III, 407-408.[105] D. R(uvarac),Patrijarh Josif Rajai i Crnogorska mitropolija,Srpski Sion 1907, 243-245.[106] V. Teplov,Greko-bolgarskij vopros,S. Peterburg, 1889, 76-77[107] Glasnik SUD, 62, 1885, 126-127.[108] Isto, 60, 1885, 324-331; 62, 1885, 127-128.[109] Isto, 62, 1885, 127.[110] N. Dui,Odgovor na kuenje i klevetanje,1206.[111] Hrianski vesnik, 1883, 381-383.[112] Mila,Kanoniko naelo Pravoslavne crkve,Zadar 1884.[113] Glasnik SUD, 60, 1885, 323-333.[114] V. S. D. (Vajdnov Sin Dimitrije - Dimitrije Ruvarac),Ko je naslednik Peke patrijarije i kome danas pripada vrhovno pravo nad sarajevnom pravoslavnom mitropolijom? Glasnik SUD, 62,1885, 125-171.[115]D. Ruvarac, O ukidanju Peke patrijarije i njenom nasleu,Srem. Karlovci 1904 (iz "Srp. Siona"), 5-14.[116]Pitanje o obnavljanju srpske Peke patrijarije i Ohrdske arhijepiskopije. (Po stenografskim belekama),Beograd, 1896[117] N. Dui,Rako-prizrenska mitropolija i nacionalno-kulturna misija Kraljevine Srpske,Beograd, 1896.[118] ura Vukievi,Dali se srpska patrijarija god. 1766 kanoniki ukinula i konano ugasila?iKo joj je crkveno-pravni naslednik?Novi Sad 1904, 10-19.[119] Isti, 19-35. (Kurziv je moj.)[120] Letopis MS, 225, 1904, 112-113; Srp. knj. glasnik 13, 1904, 630-632.[121] Ruvarac,O ukidanju Peke patrijarije,69-71.Nekanonsko unoenje Eparhije Crne Gore u rang listu autokefalnih crkava1. Ruska crkva je nekanonski unela Eparhiju Crne Gore u svoju listu autokefalnih crkavaGrki pravnici Ralis i Potlis su sastavili na grkom jeziku zbornik zakonskih propisa Pravoslavne crkve pod nazivomSintagma[1],tampana u Atini u vie tomova od poetka 1852. U petom tomu teSintagme,tampane 1855, na strani 529, naveli su da je u Crnoj Gori bila autokefalnaMitropolija crnogorska,i to meu ostalim na rang listi deveta po redu. Tekst objavljen uSintagmiu doslovnom prevodu glasi:"9.Autokefalna Mitropolija crnogorska[2]Mitropolit skadarski i primorski, arhiepiskop cetinjski, egzarh svetenog Trona pekog, despotis (vladika) crnogorski i brdski g. Petar Petrovi.1. (...).2. Ovaj rang ima prema ruskom Sintagmatu (rang listi); u Sintagmatu, pak, Velike crkve (tj. Carigradske) ne pominje se. Nekad je bio podruni peskom arhiepiskopu."

Tekst, unet uSintagmu1855, mnoge zbunjuje svojom sadrinom, u kom su injenice neodreene i jedna drugoj kanonski se suprotstavljaju, jer ne mogu pravno i istorijski postojati jedna pored druge:1. Kanonsko pravo, i pravo uopte, ne poznajeautokefaliju sa egzarhom na elu.Sama reegzarhje grka re i u pravoslavnoj Crkvi stoji u tituli onog episkopa kome poglavar njegoveautokefalne crkve -samostalne crkve; crkve koja ne zavisi ni od jedne druge samostalne crkve,dadne ovlaenja da ga zamenjuje u odreenim poslovima.To pravo moe se suziti, uskratiti i nijenasledno -prenoljivo na naslednika episkopa kome je dato. Prema tome, ako je Mitropolija cetinjska, kako se gore navodi,bila autokefalna,onda njen episkop,autokefalije poglavar,ne bi mogao bitiegzarh -zamenik poglavara druge neke autokefalne crkve, u ovom sluaju "Svetenog Trona pekog", kako se gore navodi, od koje se njegova crkvaMitropolija cetinjska,navodno odvojila, a tim samim inom i on sam postaoneogranieni -nezavisni njen poglavar.Istorija zna da je odvladika iz kue Petrovia Njegoa samo vladika Vasilije kanonski dobio prava egzarha.To ovlaenje dobio je od pravoslavnog arhiepiskopa peskog i "vseja Serbiji, Bolgarije, Dalmacije, Bosne, obonjpol Dunaja i cjelog Ilirika patrijarhaAtanasija" koga je 22.avgusta 1750. hirotonisao u Beogradu,i tom prilikom dodelio mu titulu i prava koja su na osnovu nje. Evo doslovna teksta toga upisanog ugramatidatoj mu:"Jee e i sinodalno potpisujem semu mitropolitu kir Vasiliju skenderinskomu i primorskomu titul, da jest i egzarh S(vja)tjeago Trona peskago, Patrijarhij slavenoserbskija i po vsudu navsjakom mjestje, jako lice nae patriareskoe da budet vosprijat i poten: i m(o)l(i)tvi initi i blagoslovenija prepodavati, dajetsja jemu vlast vo vsjeh eparhiah Patriarestva naego i vproih i cjele kto voshoet i elanije imjet ot Prestola sego bl(a)goslovenije prijati: sego radi i potpisajutsja i peatom naim potverdaju, i nastojaija sija naa stavilnajasvidjetelnaja Gramata izdajet sja, i vo vsakoje utverdenije jemu osvjeenijejemu mitropolitu skenderinskomu i primorskomu i egzarhu S(vja)tjejago trona srbskago kir Vasiliju Petroviu vruisja"[2]

2. Pravo egzarha, koje se spominje uSintagmi,nije poznato naoj istoriji, jer ga nisu dobili ni vladika Petar I, a ni vladika Petar II, o emu postoje pouzdani dokazi:a) Vladika Petar I Petrovi hirotonisan je 13. oktobra 1784. u Sremskim Karlovcima "vo episkopa ernija Gori, Skenderiji i Primorja... tjeme ubo vsjei, narono ev Bogohranimoj ernoj Gori, Skenderiji i Primorju duhovnoga i morskago ina", kae se udiplomikoja je mu je tada izdata. Karlovaki mitropolit, iako je bio poglavar jednog dela Peke patrijarije, tj. jedne eparhije, nije mu mogao dati nikakva prava zamene, a kamoli prava "egzarha" za eparhiju koja mu nije bila pod jurizdikcijom-vlau, to se vidi i iz titula Petra I, kako se razliito sam potpisivao:"Vla(di)kaPetar", "vla(di)ka Petr na slubi", "va brat Petr Petrovi", "pokorni sluga Petr Petrovi", "ja vla(di)ka Petrovi Njegu", "ja vla(di)ka Petr Petrovi", "mitropolit Petr Petrovi", "m(itropolit) (ernogorski) Petr Petrovi", "ernogorskij mitropolit Petrovi", "Il metropolita di Montenegro Pietro Petrovich", "mitropolit ernogorskij, skenderinski i primorski, i ordena svjatago Aleksandra Nevskago kavaljer Petr Petrovi", "mitropolit Petr Petrovi s Njegu", "il archives. e metropol. di Montenegro, Albania e litor. ed l'imp. russo cavaliere Pietro Petrovich", "v. Petr", "vladika Petar svojeruno", "m. ernogorski Petrovi", "mitropolit Petrovi", "mitropolit Petr Petrovi Njegu", "Petr Petrovi Njego, mitropolit ernaja Gori, Skenderiji i Primorja", "smirenimitropolit ernogorskij,skenderiski i primorski Petr Petrovi Njegu" "smirenij mitropolit ernija Gori, Skenderiji i Primorja", "Petr Petrovi Njegu", "pokorni sluga i bogomoljac m. Petr Petrovi Njego", "ernogorskij. mitropolit Njego"[3]O dobijanju autokefalije Episkopije Crne Gore i davanju mitropolitu Petru I titule "egzarha" ne spominje sam Petar I u svojoj istoriji o Crnoj Gori, niti u svojim poslanicama[4]To isto se moe rei i za pisce koji su pisali o njemu[5]b)Vladiku Petra II Petrovia hirotonisanogu Petrogradu 6. avgusta 1833.prema gramatio hirotoniji,izdatoj 28. avgusta i. g. Ruski sinod je uzdigao arhimandrita na stepen duhovnog naelnika "vo ep(is)k(o)pa onih B(o)gomspasajemih oblastej ernogorskoj i berdskoj"[6], dok je ispod njegovog portreta, uraenog i objavljenog tada u Petrogradu, napisano: "Visokopreosvjaenij Petr Petrovi vladika ernogorskij i berdskij".Ruski sinod je 13. marta 1844. Njegou dodelio titulu mitropolita. O tome se ugramati,izdatoj toga dana, izmeu ostalog kae: "Ninje e, i potomude, drevneje pravlenije naroda tvojego i tvoje sluenije i pravlenije tue,blagovoliteljne so izvoljajuu somoderavnjejemu velikomu g(osu)d(a)rju naemu imperatoru Nikolaju Pavloviu,paki dostojno sudihom biti i naricatisja tebje mitropolitu i vladacje tjeh e B(o)gomspasavajuih oblastej. I sej ubosinodalniju gramatu naeju vjedomo tebje i pastvje teojim,jako bl(a)godat Pres(vja)tago D(u)ha rez nau smjernostvozvedetja na sej boljih stepen s(sva)titeljstva, i mi ljubeznjeutverdajemsije imenovanije mitropolita so starjeinstvom pred ep(is)k(o)pi i arhijep(is)k(o)pi"[7]Vladika Petar II nije mario za ovu tituli i vie se odevao u narodnu nonju, obino se i potpisivao:"Vladika Petrovi", "v. P. Petrovi", "vladika crnogorski P. P. Njego", "vladika crnogorski i brdski Petar Petrovi", "visokopreosvjaenij Petr Petrovi, vladika ernogorskij i berdskij", "vladika ernogorski i brdski", "pokorni sluga vladika crnogorski P. P. Njego", "vladika crnogorski P. Petrovi Njego", "vladika Petrovi Njego", "Vladica Montenegro P. Petrovich Njegosh" " Vladika di Montenegro "[8]Ni kod stranih ni naih pisaca, koji su bili kod Njegoa i u njegovoj Crnoj Gori, nema pomena da je u njegovo vreme bila Eparhija Crne Gore autokefalna. To se vidi i iz njegovih dela[9]Nema kod Lavrova, koji je prvi napisao doktorsku raspravu o Njegou.[10]Posle ovoga Rusa, ja sam doktorsku tezu objavio 1938. u Varavi[11], a zatim vie knjiga, nekoliko desetina rasprava i lanaka o Njegou.[12]I sada se neprestano bavim Njegoem kao vladici, vladaru iodnosu prema njegovom delu i zavetanju.Takoe ni ja nigde nisam naao neto slino to mu se hoe popridodati.v) Posle svega ovoga, valja naglasiti da uSintagminije odreeno ni koji je toPetar Petrovibiona elu "autokefalije",da li je to bio Petar!, koji je umro 1830, ili je to bio Petar II, preminuli 1851. Kada je uSintagmitekst objavljen 1855. bio je u Eparhiji Crne Gore episkop Nikanor Ivanovi, koji je na to mesto doao 1852. posle Petra II, hirotonisan u Rusiji, a napustio je Eparhiju 1860. i otiao u Rusiju, kada je knez Nikola doao na vlast, jer se nisu trpeli.Ruski sinod, u saglasnosti sa carem Nikolom I, hirotoniui za episkopa Petra II, a zatim donosei odluku i uzdiui ga za mitropolita, vezao mu je vlast na oblasti Crne Gore i Brda. Ovo je uinjeno u saglasnosti tadanje politike Rusije, da se ne zameri Austriji i u nastojanju da Crna Gora i Brda proiruju svoj prostor na raun Turske, to je odgovaralo i elji samog vladike Petra II, koji jesanjao oosloboenju Srba ispod Tur