Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet

Zoroslav Spevak

Lana Tomčić

DETINJSTVO NAŠIH BAKA I PONEKOG DEKE

(prilozi za istoriju detinjstva u srpskoj kulturi)

Novi Sad, 2019.

UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET

Dr Zorana Đinđića 2.

21000 Novi Sad

Tel: +38121485390

www.ff.uns.ac.rs

Za izdavača

Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš, dekan

Prof. dr Zoroslav Spevak

Msr Lana Tomčić

Detinjstvo naših baka i ponekog deke (prilozi za istoriju detinjstva u

srpskoj kulturi)

Recenzenti:

Prof. dr Svetozar Dunđerski

Prof. dr Jovana Milutinović

Lektura

Lana Tomčić

Tehnička priprema

Igor Lekić

ISBN

978-86-6065-545-7

URL

http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2019/978-86-6065-545-7

Novi Sad, 2019.

Sadržaj

DEČJIM OČIMA, DAKLE OZBILJNO ........................................................................................ 7

ISTRAŽIVAČKI RADOVI STUDENATA – PRIČE O NEKOM DRUGOM

VREMENU ..................................................................................................................................... 11

Detinjstvo mog dede ............................................................................................................ 13

Detinjstvo mog dede B. P. .................................................................................................. 14

Detinjstvo moje babe M. S. ................................................................................................ 16

Detinjstvo moje bake M. Č. ................................................................................................ 19

Životna priča dede Ž. S. ....................................................................................................... 20

Detinjstvo moje bake R. T. ................................................................................................. 22

Moj deka Ž. R. .......................................................................................................................... 22

Detinjstvo moje bake D. ..................................................................................................... 23

Istorija detinjstva moje bake J. B. ................................................................................... 25

Detinjstvo moje babe D. M. ............................................................................................... 27

Detiinjstvo moje bake J. K. ................................................................................................. 29

Moja baka B. T. ....................................................................................................................... 31

Detinjstvo moje bake ........................................................................................................... 32

Detinjstvo mog dede M. P. ................................................................................................. 34

Priča o nekom drugom vremenu – slučaj bake B. B. .............................................. 36

DA LI JE RANIJE ZAISTA BILO BOLJE? LIČNI NARATIVI IZ ISTORIJE

DETINJSTVA: IZMEĐU STVARNOSTI I MITA O ZLATNOM DOBU ......................... 47

DEČJIM OČIMA, DAKLE OZBILJNO

Ideja za ovakvu vrstu publikacije dugo je u meni tinjala, ali zbog

stalnog pritiska „emovskih“ obaveza prečesto je predstavljala luksuz, koji

sebi nisam mogao da priuštim. Bolonjskom organizacijom funkcionisanja

univerziteta, koja je bez sumnje donela niz dobrih stvari, ujedno je iščilela

jedna od najlepših strana akademske profesije: mogućnost da se čovek -

intelektualac na duži period u relativnom miru ozbiljno posveti nekim

njemu bliskim, dakako naučno značajnim, ali sa stanovišta vremenske

oskudice manje stresnim, a iz ugla jednodimenzionalnog utilitarizma

možda manje „primenljivim“ temama.

Veliki podstrek i podrška ovoj ideji došla je od retko prosvećene,

a profesionalno izuzetno posvećene osobe, tada asistentkinje, a danas

poštovane docentkinje dr Biljane Lungulov. Zahvaljujući njoj ideja je

postala realno ostvariva. Zatim, kada je ona zakoračila u svet razgranatih

profesorskih obaveza, pojavila se msr Lana Tomčić koja je ideju prigrlila

kao svoju, i evo – zahvaljujući ovim dragim i vrednim koleginicama

8

imamo ovu malu, ali nadam se vrednu zbirku dokumenata konačno pred

čitaocima..

Druga, ili možda treća vrsta zahvalnosti pripada studentkinjama

(i ponekom studentu), i njihovoj motivaciji u okviru rada na predmetu

Istorija detinjstva. Taj predmet smo u statusu izbornog na Odseku za

pedagogiju uveli 2006/2007. akademske godine. Rad upravo na ovom

predmetu pružio mi je najveće zadovoljstvo tokom dugogodišnjeg

delovanja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radio sam (konačno)

sa manjim grupama, makar delimično selektiranih i po pravilu visoko

motivisanih studentkinja i ponekog studenta, i zajedno smo podelili

mnoge sjajne trenutke. Da bih im približio predmet i omogućio da osete i

„opipaju“ istoriju detinjstva takoreći sopstvenim rukama, predložio sam

im da pokušaju da naprave intervjue sa svojim bakama i dekama na temu

njihovog detinjstva, gde je akcenat bio na dva elementa: da li su u

vremenu, kada su bili deca, postojale razlike u odnosu prema

devojčicama na jednoj i dečacima na drugoj strani, kao i da li su, odnosno

kako bili fizički kažnjavani, u porodici i u školi. Tada ideja o nekoj zbirci

ovih svedočenja nije postojala. Odaziv je međutim bio neočekivan. Ideju

su prigrlile kako koleginice studentkinje, tako i njihove bake i deke.

Materijal je počeo da pristiže, živ, autentičan, ponekad neverovatan.

Mahom bake rado su se prisećale svog detinjstva a studentkinje su

revnosno beležile njihova sećanja. Vremenom, u susretu sa ovim

i ovakvim materijalom, počeo sam da razmišljam o mogućnosti da ta

autentična svedočenja, koja su potvrđivala naša teorijska saznanja

o odnosu prema deci u narodnoj pedagogiji u prošlosti, dajući im snažnu

životnost i kolorit, objedinimo i približimo javnosti. Nažalost, jedan deo

vrednog materijala (i to iz vremenski najudaljenijeg perioda), usled moje

nepripremljenosti i ležernosti, nestao je u nepovrat. U ovoj zbirci ostalo je

9

ono, što se vremenski odnosi na detinjstvo iz perioda pre, uoči, ali i tokom

Drugog svetskog rata. Svako svedočenje vremenski je i prostorno

precizno locirano i sve zajedno predstavlja skroman prilog onome što

bismo mogli nazvati istorijom detinjstva u srpskoj kulturi. Puna imena

i prezimena respondenata, zbog poštovanja principa zaštite ličnih

podataka, nismo publikovali.

Radi se o nepretencioznoj publikaciji, nekoj vrsti intimne spomen-

knjige, kojom želim da izrazim makar deo zahvalnosti za mogućnost i

privilegiju, da sa stanovišta pojedinačnog ljudskog života dugi niz godina

uživam u mogućnosti da radim i razgovaram sa mladim ljudima, da sa

njima delim vredne trenutke zajedničkog saznavanja, autentične

pedagoške razmene, ponekad istinskog ljudskog nadahnuća,

otelotvorenog u žagoru, upadicama, smehu i sponatnim aplauzima.

I kasnijim veselim pogledima i pozdravima u polutami zgrade Fakuteta.

Kroz predmet Istorija detinjstva zaokružio sam sopstveni

celoživotni fokus na fenomen deteta i detinjstva: bavio sam se, i još uvek

se njime bavim sa stručnog i naučnog ugla, ali i putem opsežnog

književnog stvaralašta za decu, a ponajviše kroz manje ili više uspešno,

u svakom slučaju uzbudljivo i ničim nadoknadivo roditeljsko učešće

u odrastanju trojice sinova.

Upitanost nad univerzumom, sposobnost čuđenja, naklonost

prema raznovrsnosti života i pojava, kao i neizmerna radost, skoro

svakodnevno ushićenje što sam iz pozicije mikrokosmosa, takoreći kapi

rose, imao teško shvatljivu sreću da u toj raznovrsnosti učestvujem, da je

reflektujem, u njoj uživam, pa da je u izvesnoj meri čak i razumem, nisu

me napustili do danas. U tom smislu dozvoljavam sebi da i u ovim

godinama insistiram na sopstvenom statusu deteta.

10

Ova publikacija možda inspiriše nekog čitaoca-namernika da

svoju neizdiferenciranu naklonost ideji i kvalitetima detinjstva razvije u

pravcu ozbiljnijih istraživanja, prema horizontu naučne refleksije. To je

možda i glavna namena ove knjige. Njen implicitni opšti cilj: podrška deci

i detinjstvu kao takvom.

Zoroslav Spevak

ISTRAŽIVAČKI RADOVI STUDENATA – PRIČE O NEKOM DRUGOM VREMENU

13

Detinjstvo mog dede

Davne 1921. rodio se moj deda u jednom malom selu Krupa. Bio je

najstarije dete, prvo od četvoro dece. Još kao dete pomagao je roditeljima

u svim poslovima. Kako je bio najstariji, njegova obaveza je bila da se

brine o dvema sestrama i bratu. Njegove dnevne obaveze su uključivale i

čuvanje stoke, koju su držali njegovi roditelji. To je zahtevalo veoma rano

ustajanje. Ujutro bi odlazio i vraćao se tek kasno uveče. Bilo mu je nekada

teško, ali je bio disciplinovan. Tada je moralo naporno da se radi da bi se

obezbedila hrana i donekle normalni uslovi za život. Deda mi je pričao

kako je bilo situacija da su nekada u kući imali samo palentu, tada bi je

njegova majka skuvala i svi bi se skupili oko šerpe i zajedno jeli.

Kao muško dete, imao je privilegiju da se obrazuje. U to vreme

školovalo se po manastirima. U selu Krupa postoji manastir, koji se

takođe zove Krupa, tako da nije morao da ide u neko drugo mesto da bi se

školovao. Knjige nisu postojale, već je deda imao tablicu po kojoj se pisalo

i brisalo. Radovao se svakom danu koji je išao u školu jer je znao da mu je

to prilika za bolju budućnost, za bolji život od onog koji je tada imao. Tako

je završio osnovnu školu. Deda je pričao da pamti par drugova koje je

imao tokom tog školovanja. Uživao je igrajući se sa njima oko manastira.

Smišljali su razne igre, služili su se za igru svime što bi pronašli u prirodi,

a činilo bi im se zanimljivo.

Ovo je nešto što mi je deda pričao, čega se sećam iz magle. Čini mi

se da je sve nekako bilo prirodnije i slobodnije. Deci su tada pripadale

reke, šume, prostranstva, gnezda na najvišim vrhovima drveća. Nažalost,

moj deda je umro kada sam imala svega sedam godina. Žao mi je što ga

nisam još bolje upoznala.

(Zabeležila: Tanja Kalinić)

14

Detinjstvo mog dede B. P.

B. P. je rođen 1928. godine u selu Vojka pored Stare Pazove. Živeo

je u porodici sa 5 članova, roditelji i dve sestre. Bio je najstarije dete, od

jedne sestre je bio stariji 5, a od druge sestre 9 godina. Živeo je u

skromnoj, a pri tome veoma patrijarhalnoj porodici, gde su roditelji bili

veoma strogi, ali autoritet je prvenstveno pripadao ocu. Deca su morala

da poštuju svoje roditelje, ali i sve starije ljude. Starije su morali da ljube

u ruku i da pozdravljaju skidanjem kape sa glave. Kao najstarije dete u

porodici, morao je da vodi računa o svojim mlađim sestrama, da ih

poštuje, ali i da im popušta. Roditelji su bili strogi i kažnjavali su decu,

deca su se naročito plašila oca. Kada roditelji nisu bili kod kuće, oni su

morali da slušaju komšije, kada se roditelji vrate kući komšije im sve

ispričaju i ukoliko imaju neku primedbu na decu oni bi bili kažnjavani,

uglavnom batinama, te bi išli na spavanje bez večere.

U kući su isti položaj imala i muška i ženska deca. Do 7. godine

deca nisu sedela za stolom prilikom večere, ali svi su u isto vreme dobijali

hranu i to svi podjednako, i roditelji i deca. Ono što se skuvalo moralo se

jesti bez pogovora, inače bi onaj ko nije hteo jesti ono što je spremno

ostao bez večere.

Deda je kao mali radio u svom domaćinstvu, morao je da pomaže

roditeljima, naročito ocu, jer je bio pored njega jedini muškarac u kući.

Morao je sa ocem da radi na njivi, da čuva stoku i tek kada bi završio svoje

obaveze kod kuće išao je u školu. Kuća je uvek bila na prvom mestu. Ako

neki posao ne završi, ili ne uradi dobro, otac bi ga kaznio. Majka nikada

nije prikrivala greške dece, već naprotiv, odmah ih je prijavljivala ocu, tj.

mužu. Sestre su takođe sve radile, ali su prvenstveno pomagale majci u

kući, oko kućnih poslova.

15

Završio je 4 razreda osnovne škole. I njegove sestre su išle u

školu. Učitelji su bili veoma strogi i fizički su ih kažnjavali. U jednom

razredu ih je bilo oko 50, ako je učitelj bila žena, a više ih je bilo, oko 60,

ako je učitelj bio muškarac. Ukoliko učenik neko gradivo nije dobro

naučio, ostajao bi ceo dan u školi da to dobro nauči, uz pomoć učitelja,

deca su to zvala zatvor. Učitelji su to dosta primenjivali, naročito kada je

školu trebalo da poseti školski nadzornik, koji je dolazio dva puta u toku

školske godine da poseti učenike. Prvi put je dolazio na početku školske

godine, da se upozna sa učenicima, a drugi put dva meseca pred kraj

školske godine, i onda je pratio i ocenjivao rad i učitelja i učenika, zato je

učiteljima bilo važno da učenici dobro znaju gradivo, jer neuspeh učenika

je bio i neuspeh učitelja. Učitelj je u to vreme od učenika tražio da u školu

dolaze uredni, okupani, u čistim košuljama. Kako su učenici morali da

budu uredni, učitelj je od njih tražio da i učionice budu uredne. Imao je 13

godina kada je počeo rat. Pamti da se dosta teško živelo. Kada je počeo

rat, škola je radila još samo jednu godinu, jer su u njoj boravili vojnici, a

posle je i spaljena.

(Zabeležila: Nataša Pavković)

16

Detinjstvo moje babe M. S.

Mesto: selo Strmac, Bosna i Hercegovina

Godina: rođena 1929. a opisujemo period otprilike 1934-1935

(nekih 5.-6. godina), a i kasnije godine njenog odrastanja

Baka: M. S.

Ovo je primer tradicionalne, patrijarhalne porodice u kojoj su

očevi i braća imali glavnu reč. S obzirom na to da je baka bila najstarija od

sve braće i sestara, radila je sve poslove, bez obzira na to što je imala

svega 5-6 godina. Ovo je priča o jednom detinjstvu, koje nikako ne liči na

neku našu percepciju detinjstva, kakvo je bilo, kakvo jeste, a kakvo bi ono

trebalo da bude.

Njena osnovna „zanimacija“ i obaveza (pored svakodnevnih

poslova u kući, na livadi, na njivi) bila je čuvanje ovaca, koza i slično. To

nije bio slučaj samo za nju, jer su sva deca (samo po imenu deca, ali koliko

primećujem, ništa ih drugo osim naziva nije odvajalo od odraslih) u selu

radila te poslove. Ona je sa jaranicama (drugaricama, kako su se one

zvale) svaki dan išla na livadu da radi. Na moje pitanje kako je ona to

znala da radi, sa toliko malo godina, odgovorila je da joj je Bog dao pamet.

Ona nije mogla da kaže „ne“ svojim roditeljima, nije smela, jer su se jako

poštovali i roditelji i braća u to vreme. Reč brata, oca ili majke je isto

važila za žensku decu, braća su bila u nekom, da kažemo „višem“ položaju.

Ali, da se vratimo na čuvanje ovaca. Ona je išla sa svojim

jaranicama svakog dana na određene livade sa samo parčetom hleba i

iglama (jer su već odmalena morale učiti da pletu). One su to vreme

koristile i za, da uslovno kažemo, „druženje“ i igru, jer kod kuće za to nisu

imale vremena. Igračke nisu imale, već su samostalno pravile lutkice od

nekih krpa.

17

Jedna od igara, koju su najčešće igrali, zvala se „KERAK“. Napravi

se jedna veća rupa, koju čuva nekoliko devojčica. U tu rupu bilo je

potrebno ubaciti kerak (drvce), a deca oko rupe su većim drvetom branila

da kerak ne upadne u rupu. U slučaju da kerak upadne u rupu, onaj ko je

bacao, treba da zauzme mesto od nekog, da kažemo „čuvara“, a taj čije je

mesto zauzeo, ispada iz igre. Moja baka je čak slomila preslicu (sredstvo

kojim se obrađivala vuna), braneći ulazak kerka u rupu. Primetila sam da

je sve čime su se igrali i zanimali bilo iz prirode, sami su pravili ili

smišljali, sve u nedostatku igračaka. Ova igra je, po mom mišljenju,

preteča klikera i ubacivanju klikera u rupicu.

Druga igrica se zvala „KLIS“. Takođe se odigravala uz pomoć

drveća. Neko baci manje drvce uvis, a ostala deca su imala u rukama

grane kojima su pokušavala da dotaknu drvo koje se baci. I ko ga dotakne,

pobedio je. Prosto i jednostavno.

U nekim kasnijim godinama, devetoj ili desetoj, igre skoro da nije

ni bilo, jer su morale da pletu stvari koje bi nosile: suknje, majice, čarape i

drugo. Jedna zanimljivost je ta da je moja baka nosila britvicu (mali nož)

za pojasom, kako bi izgledala „opasnije“, ili kako bi se u nekom slučaju

možda i odbranila. Što se tiče kažnjavanja – to je bilo samo prutom, tj.

kako baka kaže, prutom židovcem.

Što se tiče oblačenja, nosila je suknju, zvanu „klašnja“ (pravljenu

od vune), neku majicu (koja je pravljena od konoplja, današnjeg pamuka,

koji su oni sejali u njivi), i čarape. Ono što je zanimljivo jeste da su sve

devojčice morale da nose maramu odmalena, u znak poštovanja prema

roditeljima, starijima i prema braći.

Na moje pitanje, kako su znali kada treba da vode stado kući, ili da

idu na spavanje, dobila sam odgovor da tada nije bilo sata, i da su

18

postojala dva načina da se odredi kada treba da ustanu ili pak, da se vrate

kući, kada čuvaju stoku. Prvi način – ukoliko je Sunce na brdu, znak je da

treba ići kući i da je veče, a budio ih je zvuk pevaca. Drugi način – ložili su

vatru i bacali glavnju (drvo koje već gori) i ako šaji (kako moja baka kaže,

što u prevodu znači sija), onda je veče, ako ne sija, onda znači da treba još

čuvati stoku.

Još jedna zanimljivost tokom čuvanja stoke bila im je pesma.

Uhvate se njih pet pod ruke (otezalica je bio naziv za te pesme) i pevaju.

Jedna od pesama je glasila: „Dođi jaranice da čuvamo ovce, dođi dragi do

zelene jove i ponesi šećera ili bombone“ (ovo je neki period od trinaeste,

četrnaeste godine). Šećer i bombona su im bili prava čast.

U to vreme u njihovom selu nije bilo škole, ali s obzirom na to da

je Tito zahtevao da svi budu pismeni, postojao je jedan samouki čovek

koji je držao tzv. tečajeve ili večernju školu za odrasle (deca su od 14-15

godina smatrana odraslima!). Na tom tečaju učeni su kako da se potpišu,

učili su i azbuku. To su učili na jednoj maloj tabli i uz kredu. Na kraju su

dobijali svedočanstvo o završenom tečaju. Baka se pohvalila kako je bila

najbolja u grupi i prva dobila svedočanstvo!

Sa nekih 15 godina su išle na sjelo (igranku), ali obavezno sa

majkom, i tako sve devojčice-devojke u selu. Igralo se, pevalo i to sve uz

frulu. Muškarci su stajali sa jedne, a žene sa druge strane i natpevavali su

se.

I da završim, sa 17 godina, baka je „zapala za oko“ jednoj porodici

(porodici za koju je i otišla), tako da se na jednoj igranci pojavio momak

(moj deda), sa bratom i sestrom, i oni su tako „ugovorili“ brak, i odveli

baku sa igranke, kući mog deke. Ono što je posebno zanimljivo je to što su

nju odveli, a moj deka je ostao na igranci. Šta dalje da vam pričam?! I tu

19

mogu slobodno reći da se „završava“ bakino „detinjstvo“ (ako je ikada

postojalo u pravom smislu te reči).

(Zabeležila: Tamara Milošević)

Detinjstvo moje bake M. Č.

Ime i prezime : M. Č.

Godina rođenja i smrti: 1930. - 2011.

Mesto rođenja: Rgaje (mesto rođenja i detinjstva, nalazi se pored

Prokuplja, živela i u Dobrotiću i u Prokuplju).

Pravilo i hijerarhija tokom ručavanja

Glava porodice, otac, i muški članovi porodice (deca se ne

računaju), vrativši se sa njive prvi sedaju da ručaju. Obično uzimaju

najbolje komade mesa i ostalih namirnica, žene za to vreme prinose

sve što je potrebno, dok su deca mogla da ručaju pored ložišta

(takozvano kube) ili da sačekaju svoj red. Ženski članovi porodice

sedaju tek kada muškarci završe, i svakako ručaju to što je

ostalo. Dece je bilo puno, sedmoro braće i sestara, ali su se odrasli

bavili poljoprivredom i stočarstvom pa je uvek bilo dovoljno hrane

za sve.

20

Utvara Đerasim

Kada smo bile mlade, bile su organizovane igranke i

održavale su se najčešće u školi. Izađemo tamo, družimo se, i kad

počne da pada mrak svi idemo kući. Međutim, dešavalo se da nam

bude lepo pa ne vidimo da je pao mrak, a u selu je kružila priča da

postoji utvara zvana Đerasim koja juri mlade devojke koje se same

šetaju po tmini. Jedina bitna stvar bila je ta da kada te zove i viče

tvoje ime ne smeš da se okreneš i da ga pogledaš, ukoliko uradiš to

može da udje u tebe, samo trči i ne okreći se nikako. Postojali su u

selu i momci koji su često glumili nešto slično Đerasimu, ali su oni

uvek bili otkriveni. Đerasim se javljao i predstavljao svojim

imenom: ,,Ja sam Đerasim, stani, pogledaj me'', i ako bi se neko

drugačije predstavio znalo se da nije Đerasim.

(Zabeležio: Dušan Čolović)

Životna priča dede Ž. S.

Moj deda je Ž. S. i ovako glasi njegova životna priča.

Rođen sam u Opatovcu 1935. godine. Osnovnu školu sam

završio u Opatovcu, ali nakon toga ne upisujem srednju školu, nego

učim zanat za stolara kod starog majstora Adama. Rano sam ostao

bez oca, sa dve godine. U porodici sam bio najmlađi, imao sam brata

i sestru, koja je bila najstarija. Kada sam navršio 5 godina počeo je

21

Drugi svetski rat. Ne sećam se svih detalja iz rata jer sam bio jako

mali, ali se sećam velikog dela pred kraj rata. Linija fronta je stajala

između obližnjeg sela Mohova i mog rodnog sela, Opatovca.

Postojala je mogućnost da Nemci potisnu taj front na oslobođenu

teritoriju. Pošto smo bili srpsko stanovništvo, 13.01. u veče srpske

Nove godine, došlo je naređenje da moramo napustiti mesto, i onda

smo krenuli prema Iloku i Novom Sadu. U Beočinu smo prešli

Dunav skelom i u Futogu smo se zadržali 2 meseca. Kada se završio

rat u aprilu mescu, vratili smo se u Opatovac. Kuće smo zatekli sve

prazne, te smo počeli život od nule. 1948. godine upisujem

zanatsku školu i kada sam završio zanat zaposlio sam se i počeo

raditi u Vukovaru, u jednoj manjoj stolarskoj radnji, „Dunav

stolarija“. Tokom života sam promenio nekoliko firmi, ali se čitav

život bavim stolarijom. I dan danas, iako više nisam u fizičkoj

mogućnosti da se bavim ovim poslom, pošto imam 75 godina,

ponekad sastavim neki stol ili ormar. Kao momak, bavio sam se

fudbalom i trenirao u seoskom klubu. To je bio više vid rekreacije i

nisam imao prevelike ambicije u tom sportu. Vojsku sam služio u

Dubrovniku, kao mornarički desant, i tada sam proputovao čitavu

Jadransku obalu, kroz vojne vežbe. Kroz stolarski posao prošao sam

područje čitave Srbije, Bosne i Hercegovine, Beograda, Zagreba...

Danas živim u Vukovaru i vodim penzionerski život, u slobodnom

vremenu bavim se pčelarstvom. Imam ćerku i dva unuka.

(Zabeležio: Nebojša Lukić)

22

Detinjstvo moje bake R. T.

Moja baka je R. T., rođena 1939. godine. Bila je treće dete od

šestoro. Ona ima dve starije sestre, mlađeg brata i dve mlađe sestre. Živeli

su tridesetak kilometara od grada. Rano je ostala bez oca, sa šest godina.

Ona nije išla u školu, kao ni starije sestre. Ali su mlađi brat i sestre završili

samo osnovnu školu. Imali su veliko imanje i zemlju, i morali su je sami

obrađivati. Takođe su radili i kod drugih ljudi da bi mogli da školuju brata

i mlađe sestre, jer drugih sredstava za život nisu imali. Brat je bio glava

porodice, i on je uvek dobijao najviše novaca.

Moja baka je podredila svoj život svojoj majci i uvek joj je

pomagala. Zapostavila je svoj život radeći za druge. Njene sestre su se

udale, brat se oženio. Međutim, ona se nije udala. Pred početak

Građanskog rata u Bosni, majka joj je umrla. Neposredno posle toga i

snaja je umrla, pa je ona prešla da živi sa bratom i njegovom decom.

Jedno vreme je živela i ona sa njima, a onda je upoznala sadašnjeg muža.

Ona kaže da je, bez obzira na sve, zadovoljna svojim životom. „Bilo je

teških trenutaka, ali čovek mora da ide dalje i da se bori“, kaže moja baka

sa osmehom na licu.

(Zabeležila: Veliborka Stanojević)

Moj deka Ž. R.

Moj deka, Ž. R., rođen 1939. godine, odrastao u Novom Pazaru, u

porodici sa devetoro braće i sestara. Tu je bio do svoje 22. godine, kada je

23

prvo otišao u Pančevo, pa onda u Novi Sad. Što se tiče igara, uglavnom su

to bile igre fudbala, imali su krpene lopte i tako su se igrali. Igrali su i šote

(kao masne fote), kozanje (kada sakrivaju preletene čarape po dvorištu).

Razlike u vaspitanju dečaka i devojčica su postojale. Devojčice su

uglavnom bile kod kuće, kuvale, spremale, ali su zajedno sa braćom

čuvale i životinje. Jeli su svi zajedno (iz čanaka), tu nisu postojale

značajne razlike. Išli su u školu do četvrtog razreda osnovne škole (i

dečaci i devojčice).

Što se tiče fizičkih kazni, bili su kažnjavani i u školi i kod kuće. U

školi tako što je uča "šibao" po rukama, što se kuće tiče, uglavnom su ih

roditelji tukli šibama, rukama.

Spavali su na slami, hranili su se koprivom i brašnom. Deka kaže

da nikada ne bi menjao svoje detinjstvo, smatra da su današnje generacije

u značajnom deficitu u odnosu na njegovu generaciju.

(Zabeležila: Tamara Dragojević)

Detinjstvo moje bake D.

Moja baka D. je rođena davne 1940. godine, u jednom selu u

Hrvatskoj, u oblasti Dalmacije. Rođena je u porodičnoj kući u kojoj je

boravilo još 19 članova, uže i šire porodice. U pitanju su njeni baba i deda

sa decom i njihovim porodicama.

Kuća u kojoj su boravili je bila prilično mala, ali uz nju su se

nalazile još tri prostorije. Kuća je sazidana od kamena, kako je bilo i

24

uobičajeno na ovim prostorima. Svi su spavali u jednoj prostoriji u kojoj

su se nalazili kreveti i slamarice, zvane KOMUŠE (od kukuruza), PRIMET,

što je služilo za odeću i ŠKRINJA, kutija sa drvenim poklopcem, gde su se

čuvale bitnije stvari, kao npr. šećer, jaja, jabuke...i to su zaključavali. Pod

je bio zemljan, od gnjile. U drugoj prostoriji se nalazilo ognjište, drvena

okrugla stolica sa tri noge i drveni stoci na kojima su sedeli. Jeli su iz

jedne velike drvene posude, a svako je imao svoju drvenu kašiku. Bitno je

reći da su u nedostatku jela deca uglavnom ostajala gladna, za razliku od

starijih, koji bi se snašli. U ovoj prostoriji se nalazila tzv. MAŠKARIOLA,

kutija od drveta, obložena sa jedne strane mrežicom, gde se držala hrana,

kako bi se sačuvala od muva. Treća prostorija se zvala KONOBA. Ovde su

čuvane drvene bačve za vino, maslinovo ulje, tu su se nalazile i drvene

police, posude, NAĆVE, posude u kojima se mesio hleb. Brašno se čuvalo u

tzv. KAŠUNU, drvenoj kutiji. Bavili su se stočarstvom i zemljoradnjom.

Baka je završila četiri razreda osnovne škole, što je bilo retko u to

vreme. Stariji se nisu školovali. Imala je jednu rođenu sestru, tri godine

mlađu. Otac joj je umro 1946. u ratu, a potom, 1950. godine ova

mnogobrojna porodica se deli i baka ostaje da živi sa svojom majkom i

sestrom u istoj kući.

Njena majka je u selu radila i pomagala ljudima kako bi prehranila

svoju decu. Pored ovog mukotrpnog rada, imala je nešto malo svog

vinograda. Kao male, baka i njena sestra su čuvale ovce, a već od 15.

godine rade na poljoprivrednom imanju. U selu je postojao jedan bunar sa

koga se svakodnevno donosila voda, odlazile su i u nabavku drva. Kao

deca, krale su badem, kajmak, voće i slično. Moglo bi se reći da je to bio

deo igre, ali i potrebe. U slobodno vreme su plele džempere i ALJKE,

kapute od vune. Od jela su bili uobičajeni: zelje, pula, VARA (pasulj,

25

kukuruz, grašak) i kukuruz sa pasuljem, bob... Imale su ovce, kokoške,

prase i magare, i brinule su o njima.

Detinjstvo nije bilo ni malo lako, puno je bilo rada, bola i napora.

Razmišljalo se o preživljavanju, nikako o zabavi i razonodi, nažalost.

(Zabeležila: Renata Skorić)

Istorija detinjstva moje bake J. B.

Moja baka J. rođena je 1942. godine u mestu Nadalj.

Kako je izgledalo vaše detinjstvo?

Detinjstvo moje generacije mnogo se razlikuje od detinjstva

današnje dece. Kao mali, imali smo obavezu da pomažemo mami i tati oko

njihovih poslova. Morali smo da čuvamo mlađu sestru ili brata ceo dan

dok su roditelji na njivi. Moralo se sve počistiti u kući i oko kuće, kao i u

dvorištu, u štali, svinjcu, kokošinjcu. Onako mala, sećam se, stajala sam na

drvenoj stolici i samo mesila testo sa krompirom da bi večera bila

spremna za sve nas. Stajali smo na ulici i gledali kada se roditelji vraćaju

sa njive da im otvorimo kapiju, da lonac vode bude na šporetu i da sve

bude spremno, da posle večere mogu na kupanje i spavanje. Kao deca

mnogo smo radili, išli smo na njivu, čupali mak kod kuće, čistili i novac od

prodatih čaura bio je naš. Sećam se kako sam želela sat na ruci, što je u to

vreme bila retkost, pa sam ga od papira napravila. Morali smo da

poštujemo sve meštane sela i pozdravljali ih sa rečima „ljubim ruke“,

26

umesto „kevo“ i „ćale“ morali smo svoje roditelje da oslovljavamo sa Vi.

Najgore je bilo kada se izgubi cucla mlađeg brata i sestre, a para za drugu

nije bilo. Moj brat i sestra su dobili novo odelo koje je mama oprala, a pas

toga dana nije dobio ni vode ni hrane, pokidao je odelo koje se sušilo i

tada smo dobili batine, koje se i danas pamte. Džeparac nikad nismo imali

jer su roditelji ceo dan po salašima krunili kukuruze za jedno kolo

šapurika i pet kilograma hleba. Ni u jednoj kući nije bilo vode, pa smo

vodu uzmali sa obližnjeg bunara.

Kako ste se igrali u vaše vreme (čega i čime)?

U svakoj kući živelo je dvoje, troje ili više dece, uvek su ulice bile

pune dece, gde smo se svi igrali. Imali smo loptu krpenjaču koja je bila

sačinjena od starih krpa. Igrali smo školicu, nacrtanu u prašini, umesto

krede bacali smo parče crepa. Igra kuč-kuč kobila, skakanje na leđa jedni

drugima, najomiljenija igra bilo je topanje, tada su se od blata pravili

topovi i udarali o zemlju, onaj čiji najjače pukne bio je pobednik. Najveće

uživanje bilo je kada smo nakon kiše gazili po jendecima punih vode.

Retko ko je imao lutku, pa smo je mi pravili od kukurzovine i raznih

krpica, a umesto kose, bila je svila. Nameštaj za lutku pravili smo od čička,

a kolica od krastavca. Samo jedan bicikl je bio u kući. Kada smo se kupali

na kanalu, koji je u to vreme bio čist kao suza, umesto gume i mišića, na

rukama smo imali mali snop od kukuruzovine oko struka. Nismo imali

kupaće kostime, pa smo se kupali u haljinama i pantalonama. Igrali smo

se po ceo dan na ulici, bili smo zdravi i rumeni, ali se znalo da smo u 20h

svi bili u krevetu.

27

Kako su vas kažnjavali roditelji?

Kazne su bile uglavnom zabrana odlaska na ulicu i igranje sa

decom, nekad je radio i prut, a mene lično moja mama je tukla sa dva

poklopca. Poklopac je držala u obe ruke i kao činelama, tukla me je po

glavi. Dovoljan je bio pogled i reči roditelja da znamo šta misle. Nisu nas

hteli pustiti u bioskop i na letnjem raspustu u goste. Navešću još jedan

svoj slučaj: Zabavljala sam se sa momkom kojeg moji roditelji nisu voleli,

mama me je uhvatila u četvrtak, istukla kišobranom, a ja sam se u subotu

udala za njega.

Razlika između dečaka i devojčica?

Uvek je postojala razlika između muškog i ženskog deteta.

Muškom detetu se sve tolerisalo, i ustajanje ujutru, poslovi u kući, kao i

odlazak u igru. Njihov džeparac je uvek bio veći, oni su dobijali sve

najlepše da pojedu, sećam se, prvi bicikl je kupljen mom bratu, iako je bio

najmlađi. Ni jednu ekskurziju nije propustio, utakmicu, rođendan, dok

smo mi, kao ženska deca, vrlo često bile lišene svega toga. Rođendan niko

nije slavio, a posebno osamnaesti rođendan, kao što se slavi sada.

(Zabeležila: Edit Debeljački)

Detinjstvo moje babe D. M.

Ovo je kratka istorija detinjstva moje babe D. Tačan datum

rođenja nije razjašnjen dan danas do kraja, ona sama kaže da je rođena

28

1943. godine, mada zvanično je zavedeno da je to 1941. godina. Moguć

razlog tom neslaganju je taj što je prilikom jedne od ofanziva spaljena

crkva i sve matične knjige rođenih su izgorele. Kada su se kasnije pisale

nove, greškom je upisana 1941. godina. Ona voli da kaže da je rođena

1943. da su joj dodali te dve godine, pa se držimo te priče. Takođe, još

jedna zanimljiva činjenica (koje nas podseća svakom prilikom) je ta da je

rođena na Uskrs, što po njoj znači da je veoma posebna. Moramo se složiti

da njeno detinstvo jeste bilo posebno, posebno teško. Rođena je u Crnoj

Gori, u malom planinskom selu Unač, za vreme Drugog svetskog rata.

Jedna od prvih epizoda koju nam je pričala je povlačenje u šume i više

planine usred neprijateljskog napada. Kako je bila beba, neutešno je

plakala pa su se uplašili da će odati položaj i da će ih neprijatelji pronaći.

Neko je predložio da je ubiju, jer ako to ne učine rizikuju da svi ostali

budu ubijeni. Očekivano, njena majka se pobunila i ostavila je u životu

(kako baba kaže na njenu sreću i sreću svih nas, pa i ostatka civilizacije).

Po završetku rata, otac joj se ubio usled psihičkih posledica, koje je za

sobom ostavio preležani tifus. Majka je ostala udovica i samohrana majka

petoro dece – tri sina i dve ćerke. Kolonizacijom se sele u Vojvodinu, u

Kulu, gde brat i sestra žive i dan danas. Kako je majka bila nezaposlena,

fizikalisala je na njivi i honorarno bila krojačica, a otac je preminuo, živeli

su veoma teško. U tom siromaštvu i nemaštini, majka je morala da pošalje

jednog sina da živi u Nikšiću, kod njenog brata. On ga je usvojio, a baba i

ostala braća i sestre su ga posećivali kada su mogli, što nije bilo često, dok

nisu malo odrasli. Vreme je bilo ispunjeno radom, muška deca su rano

ulazila u svet odraslih i počela da idu na njivu već tokom osnovne škole.

Baba i njena sestra su bile zaštićenije, jer su bile devojčice. Red se morao

poštovati, majka slušati i poštovati, međutim, fizičkih kazni nije bilo. Kako

su živeli bez oca, porodična dinamika je bila specifična, dečaci su veoma

29

rano postali muškarci, međusobno su se poštovali i uvažavali, a osim u

aspektu posla, majka nije pravila razliku između njih i ćerki. Svi su se

oblačili isto, nosili istu, nasleđenu garderobu. Suočeni sa glađu, mnogo su

radili pa su igre pale u drugi plan. Kako je njena majka šila, njoj i sestri je

pravila lutkice (krpice), i igračke od kukurozovine. Ono čega se baba seća

je da su se igrali fudbala krpenjačom (loptom), žmurke, trule kobile i

trčali i družili se po komšiluku, ako bi uhvatili vremena. Komšiluk je bio

multinacionalna sredina, živeli su Srbi, Crnogorci, Nemci, Mađari pa su

mnogo učili jedni od drugih. Baba je naučila da kuva kao mala od baka

Nemica i Mađarica, naučila je osnove nemačkog jezika i da se sporazume

na mađarskom. Što se tiče školovanja, sva deca su išla u školu. Baba je

završila osnovnu školu i srednju ekonomsku školu u Kuli kao dobar đak.

Nakon toga je završila Višu ekonomsku školu u Novom Sadu i živela je u

studentskom domu. Njena braća su završila srednje vojne škole, a sestra

samo osnovnu, ali je odmah po završetku počela da radi kao krojačica.

Nakon studija se udala u 22. godini, preselila u Vrbas i postala šef u banci

i uspela da se izvuče iz nemaštine. Danas živi sa nama i često priča svoje

ratne priče.

(Zabeležila: Ana Mašnić)

Detinjstvo moje bake J. K.

J. K. rođena je 1943. godine. Odrasla je u velikoj porodici punoj

dece. Imala je šestoro braće i sestara, sa kojima se divno slagala. Ogromna

30

porodica je svakako zahtevala međusoban mir, ljubav i saradnju. Ona je

bila peto rođeno dete, od njih sedam.

Rođena je u najvećem jeku rata i nažalost, tada je bio običaj da

žene koje u to vreme rode, dave svoju novorođenu decu, a čuvaju starije.

Međutim, njena majka se odlučila da je sačuva, iako je peta po redu

rođena, nije je bacila u reku nego je rodila. Rođena je na težak način, bez

trunke humanih uslova pod Turskom kulom. Odmah nakon porođaja

majka sa decom nastavlja da beži. Majka sa decom je izbegla iz Like

teretnim vozom, kojim se putovalo mesec dana u Vojvodinu, u selo

Zmajevo. Kao i samo rođenje, njeno detinjstvo je bilo teško. Igračke nisu

imali, kada su poželeli da se igraju pravili su lopte od krpe, a devojčice

lutke od šapurike. Roditelji je nikad nisu tukli, niti kažnjavali. Jedino što

pamti je da je dobila batine kada bi pevala pesmu kojoj ona tada nije znala

značenje, a u njoj se na simboličan način govori o tome kako mama i tata

dobijaju bebu. Osnovnu školu završava 1960. i nakon toga upisuje u Kuli

daktilografiju koja traje jednu godinu, ali se tada računala kao srednja

škola. Kao mlada, radila je na njivi razne teške poslove kako bi zaradila

sebi za sveske i knjige, da kupi sebi garderobu, suknje i krpice, i sve što joj

je trebalo. Radila je u zadruzi i zarađivala radeći ručno poslove na njivi,

jer tad nije bilo nikakve mehanizacije. Ali sve što deca zarade, najmanje

pola moraju da daju ocu. Imala je jako težak život i nesrećno detinjstvo,

ali to je nije sprečilo da bude dobar čovek, već vredna i čvrsta žena, i

najbolja baka na svetu.

(Zabeležila: Milica Kobilarov)

31

Moja baka B. T.

B. T. je moja baka i rođena je 1945. godine u selu Žabar, kod

Šapca, kao treće i najmlađe dete u porodici. Kao dete, puno

vremena je provodila napolju. Zaduženja su joj bila da čuva stoku i

da pomaže majci oko kućnih poslova. Imala je starijeg brata koji je

bio nestašan, ali i prvo muško dete pa mu je sva pažnja bila

posvećena. Bakina starija sestra je imala priliku da se školuje, dok

je baka završila samo 4 razreda osnovne škole i sa 16 godina su joj

našli dobru priliku, iako se i sad pita da li je bila dovoljno dobra

prilika (mog deku).

Kaže za sebe da je bila nestašno dete, volela je da pravi

dečije nestašluke, poput da se sakrije kad ode da čuva stoku pa da

je svi traže. Njeni roditelji su bili jako staromodni, pa su smatrali da

nema potrebe da nauči da pliva. Tako, kad je imala 5 godina, ona je

učila piliće da plivaju, te s obzirom na talenat pilića za plivanje,

završilo se tragično po piliće, a nije ni baka bolje prošla.

Pričala mi je o situaciji da joj je bilo jako dosadno jednom na

polju i padne joj na pamet da prebaci neki plašt na jednu od krava.

Krava se uplašila i počela da juri, a za njom su krenule i sve ostale.

Kako se uspaničila, nije smela da krene kući, pa je čekala kasno

uveče, a kad su došli po nju rekla je da je kravu ujeo obod i ona se

uplašila. Ispostavilo se da su sve došle same kući dok je ona još bila

na polju.

32

Standardne igre su bile žmurka, vija, pravila joj je majka

krpene lutke, ali joj je uvek bilo zanimljivije da se igra sa dečacima.

Sama za sebe kaže da je bila bezobrazna, jer se uvek gurala sa

dečacima u igru i u školi, a kad se desi nestašluk uvek je

učestvovala. Mada kaže da je učitelj do samog kraja četvrtog mislio

da je primerno dete i hvalio ju je kako je dobra.

(Zabeležila: Jovana Tanasić)

Detinjstvo moje bake

„Imali smo bicikl, prvi u selu.“

Zimske jabuke smo imali i jeli. Moja braća su krala voće

ponekad, negde po selu. Dođeš iz škole, ideš da čuvaš krave, kraj

kuće bio je sokak. Svako svoje krave je čuvao, na zajedničkim

livadama. Prelazili prugu. Pili vodu sa bunara. Dok smo čuvali krave

igali se žmurke, ali istovremeno pazili da se krave ne prejedu, da ne

odu u detelinu. Radili zemlju seoskog šustera, do pola, on nam

pravio cipele. Napravi cipele, gojzerice, par brojeva veće, da budu

za par godina...

U školi, dva razreda pre podne (prvi i drugi), dva popodne

(treći i četvrti). Muž i žena bili seoski učitelj i učiteljica.

33

Svi smo uglavnom išli bosi. Deca su morala ići raditi. Nije

bilo rasprave sa roditeljima, moralo je da se sluša. Naveče smo išli

da se igramo, ponekad. Uglavnom smo radili, umesto igranja. Kad

se vozi žito od jedne porodice, dođu uglavnom sve komšije,

rodbina, da pomognu. Vršilica za žito je išla od kuće do kuće, svaki

dan. Plevom od žita se zimi hranila stoka.

O čemu smo maštali? Nije bilo vremena za to... U jesen se

brao kukuruz. Uveče, na mobi se peruša kukuruz. Tu bude vina i

pesme, tu se momci i devojke upoznaju. Dolazili su i momci iz

drugog sela. To je bila neka vrsta zabave, priredbe. Zimi budu

svadbe.

Šta su bile najveće muke u životu? Neki su bili bogatiji, neki

siromašniji, al’ svi su se slagali, bilo je više šale, priče, viceva. Stric

je imao mlin. Tu su dolazili ljudi da melju žito i kukuruz. Uvek su tu

sedeli, pričali, pili. Deda je imao odelo od somota. Kome je u selo

trebalo odelo posuđivao je od njega, npr. kad se išlo u crkvu, u

Rajcima.

Nekada, kada se vraćaju iz škole, naiđu na gusana, koji počne

da sikće na njih, pa se deca plaše, ne smeju proći (danas se deca

plaše lokalnih ludaka kada se vraćaju iz škole).

Fric i Alfred su Švabe koje su par meseci živeli kod nas. Delili

smo proju, marmeladu, čaj i konzerve. Mi, deca, išli smo da sadimo

luk i kažemo Švabama da ostanu kod kuće, a oni razmeli da ih

pozivamo da idu i oni da sade luk, te odoše i pitaše svoje oficire da

li mogu i oni da sade luk sa nama. Ovi ih pustili, i onda smo svi

34

zajedno sadili. Ustaše su dolazile često i vodile ljude u Jasenovac.

Partizani su dolazili po noći, a Ustaše po danu. Srbi su uglavnom bili

u Partizanima. Postojala su dva partizanska aviona (Perica i Jovica),

sleteli su negde na Papuku. Ustaše su ih se plašile, često su

bombardovali nemačka utvrđenja. Jednom su slučajno pogodili

kuću od ujaka i pradede Ivana, gde je poginula njegova ćerka (hteli

su da gađaju Ustaški dom). Kasnije su u logor odveli ujaka i njegovu

ćerku. Nisu se vratili. Englezi i Amerikanci bombarodovali Vinkovce

i Novsku. Padale bombe i po Jazavici...Svetlelo kao Betlehem

(Vitlejem).

Baka je bila u partizanima. Odveli su je u Jasenovac.

Razmenom zarobljenika su je oslobodili.

(Zabeležila: Vanja Kirkov)

Detinjstvo mog dede M. P.

Svakome ko se rodi život tka priču. Život teče, vreme prolazi, a

priča postaje sve bogatija. Ovo je jedna od mnogih za koju me vezuje moje

poreklo, u toj priči nalazim korene svog postojanja, i zato mi je veoma

važna, jer to je životna priča moga dede, koja traje nepunih osam

decenija.

Po rođenju, otac mu dade neobično, staro srpsko ime, M. P. Pre

njega, u staroj, patrijarhalnoj porodici, u selu Bukoru, rođeno je troje

35

zdrave dece. On je bio četvrti, a posle njega mnogočlana zadruga postaje

bogatija za još dva deteta. Pet sinova i najmlađa ćerka, bilo je to pravo

bogatstvo, jer su svi rođeni zdravi i kasnije doživeli duboku starost. Rano

detinjstvo je bilo vezano za zabačeno selo na obroncima planine Vlašić, po

kojoj su se braća igrala, kao i sva seoska deca, igara za koje se i danas zna,

a koje su zahtevale snagu, spretnost i upornost. Roditelji vezani za zemlju

i brigu kako prehraniti i opstati, nisu imali mnogo vremena za bavljenje

decom. Ona su rasla oslonjena jedni na druge, mlađi na starije, a majka je

uvek bila tu negde da ih nahrani, prebroji, zaštiti i ponekad zagrli i

poljubi. Suviše brige i rada, premalo vremena za porodicu i uživanje.

Prvi susret sa gradom bio je onoga dana kada je deda odlučio da

napusti zadrugu i osamostali se. Selidba u Šabac bila je izazov za sve. Novi

ljudi, novo okruženje i stare navike koje je trebalo prilagoditi. Ipak, veza

sa selom nije prekinuta jer tamo ostaje najstariji brat, čija je porodica

kasnije svima bila spona sa detinjstvom i delom života provedenim u selu.

Deda priča da su se deca vrlo brzo prilagodila i prihvatila udobniji život

na periferiji grada, iako je delatnost porodice ostala ista, poljoprivreda.

Svi su morali da rade na imanju i da učestvuju u opstanku. Otac je bio

strog, ali pravičan, nije puno pričao, ali su svi znali šta pogledom hoće da

kaže. Nije postojao strah, već poštovanje starijeg. Majka je bila stub kuće,

otac glava porodice i hranitelj. Sa polaskom u školu sve je bilo lepše i

zanimljivije. Druženje i igre, učenje i škola, nisu ni malo ličili na ovo

danas. Radovali su se malim stvarima, bili srećni zbog sitnica, tako

razmišlja sada star čovek, krojač penzioner, koji je više od pola veka bio

za šivaćom mašinom, čije su spretne ruke stvarale na hiljade odela. Kaže

da je i danas srećan dok gleda nas, svoje potomke, koji ga okružuju i

poštuju. Iako bolestan, trudi se da nam pomogne i razume probleme nas

mladih, čuva naše tajne.

36

Svakome ko se rodi život pripremi mnoga iznenađenja, radosti,

mirne dane, ali i tugu. Za dedu, najtužniji dan bio je onaj kada je ostao bez

životnog druga, moje bake. Živi sa tim, ali više nikada neće biti onako

kako je bilo.

(Zabeležila: Kristina Krstić)

Priča o nekom drugom vremenu – slučaj bake B. B.

Nakon pisanja mnogobrojnih i raznolikih seminarskih

radova, došao je konačno, i red na jedan koji je pobudio mnogo

pažnje, interesovanja, emocija, mirise nekog drugog vremena...

kako u meni, tako i u osobama koje su prisustvovale ovom

višečasovnom intervjuu, ali naročito u njoj, mojoj sagovornici,

dragoj komšinici.

Već i sam prizor koji zatičem pri ulasku u njenu kuću je iz

neke druge priče. Na kuhinjskom stolu, razvučena kora za pitu

krompirušu, liči na beli stolnjak, nepravilnih ivica. Na stolici

pletivo, jer dok se gleda omiljena španska serija, ruke ne moraju

mirovati. Spretnim izrađenim rukama smotava pitu, stavlja je u

rernu, još koje drvce u „Smederevac“, i priča može da počne. Iz

vitrine vadi kutuju za cipele, u kojoj su hronološkim redosledom

složena pisma, dopisnice, razglednice, iz nekih sada mnogo daljih

decenija, fotografije. Listajući sadržaj kutije, negde na sredini,

37

odvaja jednu fotografiju, na koju će se kasnije vratiti. Na dnu kutije

tek par, izbledelih od mnogobrojnog uzimanja u ruke, dokaza

njenog detinjstva.

B. B., rođena je 1940. godine u selu Tramošnja. Da, pitate se,

gde li je to? E pa, Tramošnja je selo u blizini Sanskog Mosta, u

nekadašnjoj Bosni i Hercegovini, današnoj Republici Srpskoj. U selu

koje je nastalo tako što su ljudi prokrčili deo šume i od „divljine“

napravili „pitominu“, i na tom prostoru izgradili svoje brvnare.

Život je bio, kako kaže, na „zavidnom nivou“. Hm... život na

zavidnom nivou, znači blagostanje, raskoš, putovanja, izlaske,

„ludovanje“. Po mojoj sagovornici to znači: krov nad glavom, sitost,

zdravlje i mir. Neke druge vrednosti, norme i prioriteti su tada bili

na ceni.

Domaćinstvo baba B. B. brojalo je 25 članova. Činili su ga

pradeda, deda, baba, stričevi, strine, njeni roditelji i deca. Živeći u

tako velikoj porodici, deca se već u startu uče toleranciji,

nesebičnosti, spremnosti da se pomogne, kolektivizmu. U domu je

bilo, kako kaže, mnogo ljubavi. Članovi ove porodice su bili viđeni

domaćini, porodica je dala nekoliko „učenih članova, učitelja,

inženjera...“. Bavili su se obrađivanjem zemlje i stočarstvom.

Marljivi, radni, pošteni, uvek spremni da pomognu drugima, da

dočekaju gosta i putnika namernika.

Baba je oca upoznala tek u svojoj šestoj godini, kada se

vratio iz zarobljeništva. Kaže da je prohodala tek u četvrtoj godini, i

to zahvaljujući jednoj starici koja je preporučila da joj na nožice

38

stavljaju obloge od trine (sitni delići sena, koji se kupe oko

stogova).

Bili ili ne vernici, sva su deca bila krštena. Verskim

praznicima se u kući pridavao veliki značaj. Tada se nije radilo, jelo

se bolje, to su bili dani kada su roditelji imali vremena da više

posvete svojoj deci. Ali proslavljalo se poluilegalno, jer je

posleratno vreme iznedrilo neke nove ljude. Nasuprot verskim,

neki novi praznici su se slavili javno, baš onako „spontano“.

Detinjstvo, baba opisuje kao „lepo, ali radno“. Do sedme

godine se to moglo nazvati pravim detinjstvom (koje nama traje

mnogo duže), a od tada počinju obaveze koje traju i danas. Do

sedme godine je vreme provodila igrajući se sa decom iz kuće,

igračkama koje su sami pravili, od konoplje, slame, drveta, lopte su

pravili od konjske dlake, krpenjače su bile retkost. Gledajući iz

današnje perspektive, te igračke su podsticale maštu, kreativnost,

spretnost, trud i rad. Ali, koje bi se dete danas igralo loptom od

konjske dlake? Ja sigurno ne, alergična sam na životinjsku dlaku.

Sa osam godina polazi u školu, udaljenu pet kilometara od

kuće. Kaže da su na putu do škole prelazili preko potočića bez

mosta, preko koga je bilo brvno (to je verovatno preteča grede u

fiskulturnoj sali). Zimi su preko njega prelazili sedeći, povlačeći

„zadnji“ deo tela, i podupirući se rukama. Školu je pohađala samo

tri meseca, jer... hm, šta će ženskom detetu škola? Ona je tu da bi

prela, plela, heklala, čuvala stoku, radila poljske radove...

Pripremana je za funkcije koje su joj samim rođenjem

39

predodređene: funkciju domaćice, supruge, majke. Malo li je? Tako

su radile i njena mati, i njena baba i njena prababa (tu je, srećom,

lanac prekinut, ćerka i unuka više ne). A i za „odnose sa javnošću“

će svakako jednog dana biti zadužen muž, a ona će biti tu da ga

dočeka, isprati, postavlja mu, rađa decu, ćuti i ugađa. S obzirom na

kratko školovanje, nije uspela da savlada azbuku, pa ju je kasnije

stric kod kuće naučio da čita i piše. Često je i krišom uzmala knjige

od braće i stričeva, kako bi stekla osnovna znanja (Eh, kada bi meni

neko zabranio da učim?!).

Iako je osnovno školovanje bilo besplatno, malo ga je dece

pohađalo, još manje završavalo. Uglavnom su ih završavali dečaci iz

imućnijih porodica. Srednje škole su se upisivale još ređe, jer su bile

locirane u velikim gradovima, daleko od sela, to je iziskivalo

dodatne troškove, a i to bi bio odmah jedan par ruku manje za rad u

polju. Bogatstvo nije bilo vezano za obrazovanje. I nepismen čovek

je mogao da ga stekne (istorija se ponavalja). O slanju ženske dece

u grad na školovanje, da ne pričamo. Izvesno je u šta to vodi...!

Uređenje učionice je bilo gotovo identično današnjem (ah,

da li će i moji unuci, kao ja, moja mama, moja baba...gledati u tuđi

potiljak? Dokle bre?). Neznatna razlika je ta što je školski

poslužitelj ložio peć tu u učionici, i što su skamije bile neznatno

neudobnije od današnjih stolica, i što je zbog malobrojnosti dece,

više razreda bilo smešteno u istu učionicu.

Učitelji su bili sa strane, dolazili su na službovanje iz drugih

krajeva, bili su veoma cenjeni i poštovani u selima („među prvim

40

ljudima“). Izraz naklonosti prema drugovima učiteljima i

drugaricama učiteljicama, ogledao se kroz korpe sa „ponudama“

(jaja, voće, meso), koje su roditelji donosili (neki lepi običaji su

trebali da se sačuvaju). Često zastupljene pedagoške mere su bile

packe i klečenje na kukuruzu (da li su mere zavisile od veličine i

sadržaja korpe?). Kazne su uglavnom primenjivane na muškoj

populaciji (valjda zbog čeličenja), a retko na devojčicama (jer ih

gotovo nije ni bilo). Što se tiče pedagoških mera, izgleda da

Tramošnja nije čula za Komenskog, a Komenski za nju? Sveske nisu

imali, pisali su na tablicama, sistem „piši-briši“. Kako li su pisali

seminarske radove?

Njenu svakidašnjicu u Bosni je činilo čuvanje ovaca (kako

nije zaspala kada ih je brojala?), heklanju (ona kaže „’eklanju“),

tkanju, štrikanju, radovima u polju (a meni, duplo starijoj nego ona

tada, teško da usisam sobu). I sama potvrđuje da je položaj dečaka

bio mnogo bolji, imali su manje obaveza, mada su i oni radili, sekli

drva, orali, kopali... ali su išli i u školu. Mada, ne buni se, takva su

bila vremena. Na temu ravnopravnosti polova, setila sam se jedne

druge priče. Jedna druga baka je jednom pričala, da je prvi put u

životu pojela pileći batak kada je ostala udovica, u sedamdesetoj

godini. U detinjstvu su za taj deo pilećeg tela, bila predodređena

braća, posle muž, pa onda sin i muž (kakve bi lepote bila lišena da

je, ne daj Bože, umrla pre muža?).

Devojčice su i tokom druženja morale biti korisne, nosile su

sa sobom preslicu ili štrikeraj. Od šeste, sedme godine, već počinju

41

da rade na „devojačkoj spremi“. Devojka se „merila“ i po njoj. Ne

isključivo po količini „štafira“, nego i da li je „rukata“ (vična izradi

ručnih radova i dr.). Što se garderobe tiče, nosili su „nasleđeno“ od

starije dece (hvala Bogu, imalo se i od koga „naslediti“), ili su same

tkale, štrikale, šile (ručno) svoje odevne predmete. Njihov stajling

je bio samo njihov. Hodali su bosi, a kada to vremenske prilike nisu

dozvoljavale, u oputnjacima (opancima). Tata joj je jednom, kada se

„spustio“ u Sanski Most, kupio prve prave cipele (imala je deset

godina), a ona ih je poklonila drugarici, jer ju je bilo sramota da se

razlikuje od ostale dece (tada je dobila i batine). U toku dugih

zimskih večeri, devojčurci su se sa ženama okupljali na prela, gde bi

uz pesmu prele vunu i kudelju. Bilo je tu i momčića, tu su se rađale

prve ljubavi. Naklonost i simpatija su izražavane pogledom „ispod

oka“, osmehom, opaskom, nikako otvorenom pričom, delom.

Što se odnosa roditelj-dete tiče, baba ih opisuje kao „veoma

dobre“. Kriterijum za njenu procesu se verovatno zasniva na

poređenju sa odnosom njenih drugarica sa roditeljima. Nisu je

nikada „jako istukli“, par puta je, kada se probudila, ispod svog

jastuka (jastuci i jorgani su bili punjeni perušom, a to je ono finije

lišće neposredno pri klipu kukuruza), pronašla par bombona koje

joj je otac kupio u gradu, jednom joj je kupio i marmeladu. Roditelje

opisuje kao blage ljude. Ne mogu da ne primetim (ali ne

komentarišem glasno), otac joj je zabranio školovanje u Bosni, kada

su se 1956. godine doselili u Vojvodinu, insistirala je da pohađa

večernju školu, ali otac je bio kategoričan i dalje. Argumenti oca su

isti, bez obzira na promenu destinacije. Opasnost je možda u

42

međuvremenu postala i veća, jer je stasala u devojčurka. Kaže moja

komšinica: „I tako ostadoh glupa i pored zdrave pameti!“.

Po dolasku u Vojvodinu, branio joj je i odlaske na igranke, u

Zadružni dom. Uloga vaspitača u mnogočlanoj porodici u Bosni, nije

pripadala isključivo roditeljima. Svu decu u kući su vaspitavali svi

odrasli članovi, i prema njima se odnosili kao prema svojima.

Modeli vaspitanja su svima bili isti, pa što se tiče toga, nije moglo

biti problema. Interesantna mi je bila epizoda o ručavanju.. U jednoj

velikoj prostoriji (trpezarija), postojala je velika i mala sofra. Za

velikom su sedeli odrasli, a za malom deca. Jelo se iz iste posude,

jedna za odrasle, druga za decu, srećom, svako je imao svoju kašiku

(tu je motorika ruku verovatno imala bitnu ulogu). Deca nisu

učestvovala u razgovorima odraslih, ako bi neko došao u posetu,

deca su se povlačila u svoje odaje. Što se tiče njenog odnosa sa

majkom, koji ona smatra dobrim, pitam se zar nije strašno kada se

devojčica prestravi od nekih „događaja“ u pubertetu, jer ne sluti šta

se dešava, sluti da je to „neka teška bolest“ ili sl.? Sve što je saznala,

o sopstvenoj polnosti, promenama na telu i slično, saznala je od

neznatno starijih drugarica, sestara, koje su do saznanja došle istim

putem. Majka sa ćerkom o tome nije razgovarala. Skladna tome su

bila i njihova saznanja, oskudna, kriva, nepravovremene

informacije o životnim pitanjima („’eklanje“ je bilo bitnije).

Sa šesnaest godina, baka se sa roditeljima doseljava u

Vojvodinu. Drastična promena u svemu, i u njoj samoj, samo u

roditeljima koji su sada već sredovečni – formirani ljudi, ne.

43

Vojvodina, „obećana zemlja“, devojke koje nemaju pletenice, i koje

idu na igranku (moja sagovornica uveče iskače kroz prozor, sa tim

ciljem). U Bosni su roditelji imali prioritet pri odlučivanju u odabiru

bračnog partnera svom detetu. Baka se u Vojvodini osmelila da

odabere partnera druge veroispovesti. Avangardna je bila moja

sagovornica. Kako li bi ovakva odluka prošla u Bosni?

Vraća se baka na ranije odloženu fotografiju, reckastih ivica.

Pokazuje mi je. Na njoj, ona sada već mlada žena, sa sve “ladnom

trajnom”, žersejskom haljinom, suprug u šimi cipelama i perlonskoj

košulji, deca u plastičnim sandalama, belim dokolenicama,

šortsevima na tregerima i “bubi” frizurama, a svi onako

“neobavezno”, kao slučajno, blago oslonjeni na novog, novcijatog

“Fiću” (iza zadnjeg sedišta, figura kučeta nepoznate pasmine, koje

klima glavom potvrdno i odrično, u zavisnosti od brzine vožnje,

koje je tek prispelo iz Italije). I svi oni nasmejani, srećni, upravo

spremni za svoj prvi odlazak na more u životu, pa to još sopstvenim

vozilom, u sindikalno odmaralište muževljeve firme. Bila su to

srećna vremena, napetka, prosperiteta, seća se ona.

Nakon svega iznetog na ovih par strana, došao je red i na

moj pedagoški osvrt.

Iako baka svoje detinjstvo, i odnose sa roditeljima, opisuje

kao veoma dobre, ja, kao mladi pedagog, postavljam pitanje da li su

to zbilja bili dobri odnosi, kvalitetno detinjstvo? Da li je moguće da

su prošli vekovi i vekovi od Kvintilijana, Vitorina da Feltrea,

Montenja, Vivesa, Roterdamskog, Komenskog, Rusoa, Djuija... a od

44

njihovih učenja ostadoše tek mrvice? Lagala bih kada bih rekla da

nije bilo ničeg pozitivnog u vaspitanju moje drage komšinice, jer

kako bi ona izrasla u dobrog čoveka, u divnu osobu, da to

vaspitanje nije bilo iole dobro, ali kako roditelj, koji ne daje ni malo

slobode svojoj deci, može biti okarakterisan kao dobar roditelj?

Znam da bi mi mnogi ovu tezu opovrgli, pravdajući svoje stanovište

drugim vremenima, primitivnošću ljudi, tradicijom, i ko zna čime

još ne. Ono što ja vidim jeste da je srednjevekovno shvatanje deteta

ostavilo korene, još vekovima posle. Niko me ne može ubediti da

roditelj koji zahteva od deteta da već sa sedam godina radi poslove

neprimerene njegovoj dobi, ne smatra da je dete „čovek u malom“

(homunculus). Da li je dobra majka, majka koja nikada nije

razgovarala sa ćerkom o promenama na njenom telu, o polnim

odnosima, o braku (ah da, pričala je o tome kako žena treba da

bude marljiva, požrtvovana, brižna...)? Da li je dobar otac, onaj koji

brani detetu, isključivo zbog detetovog pola, da se školuje, stekne

znanje, socijalizuje se, a za uzvrat zahteva poslušnost i rad? Da li

nastavnik treba da „puni“ njihove glavice znanjem, uz pomoć pruta,

kukuruza, i drugih krajnje ponižavajućih metoda? Ah, da sve je to u

cilju realizacije njihove svetle budućnosti, jer i „batina je iz raja

izašla“. Pripremom za budućnost (ovakvu ili onakvu), oduzimaju im

sadašnjost!!! Da li je detinjstvo, kao takvo, kao najbitniji deo

razvoja, uopšte postojalo? Ja ga ne pronalazim, štaviše,

identifikujem ga sa odraslim dobom. Da, da, znam da je sredina

učinila svoje, ali dokle se „vaditi“ na sredinu, društvo, okolnosti,

tradiciju, primitivizam, i još štošta? Ne tada, no i sada živimo u

45

društvu u kome pojedinac ne zna, ili ne sme, da se suprotstavi

klišeima. Sigurno su i tada postojali „retki“, koji su davali malko

više slobode detetu, bili za nijansu tolerantniji, bez obzira na

osuđivanje od strane sredine u kojoj su živeli. Nema sumnje da su i

njihova deca izrasla u dobre ljude.

Ali i nakon ovih mojih, možda malo kritičnijih tvrdnji,

jednostavno moram da u izvesnoj meri nađem opravdanje za ovu

porodicu. Nije bilo lako nahraniti, obući, paziti svih 25 članova

domaćinstva, u bilo koje vreme, a naročito u vreme bezuslovnog

rada, koji je bio jedini način ostvarenja i minimalne egzistencije.

Jednostavno, nisu imali vremena da posvete vreme svojoj deci, da

im pruže dovoljno pažnje, ljubavi, razgovora.

I na kraju, bez obzira na vaspitne postupke, koji su po mom

mišljenju bili nedovoljno dobri, porodica je ipak od svog deteta

stvorila pravog čoveka, na koga bi u svakom slučaju bila ponosna.

Tokom razgovora, zaiskrila je i po neka suza, kojoj nije

dozvolila da se skotrlja, zablistao je i osmeh. Pri povratku kući

razmišljam, da li će, kroz pola veka, moja priča o barbikama,

„Čokolinu“, „Ciciban“ cipelama, ostaviti na nekoga ovakav utisak?

Ceo jedan život, stao je u kutiju od cipela broj 43.

(Zabeležila: Ljubica Ratković)

47

DA LI JE RANIJE ZAISTA BILO BOLJE? LIČNI NARATIVI IZ ISTORIJE DETINJSTVA: IZMEĐU STVARNOSTI I MITA O ZLATNOM DOBU

Detinjstvo svake osobe na svetu izaziva ili generiše jedinstvena

lična sećanja, kao i snažna osećanja. U pedagogiji i ostalim društvenim

naukama, ono se najčešće posmatra kao doba u kojem se formiraju

individuine osobine ličnosti, karakter, ponašanje i pogledi na svet.

Značajni događaji u svetskoj istoriji stalno su ukrštali puteve sa

doživljajem i poimanjem detinjstva, što je doprinelo njegovom

utemeljenju i posebno razumevanju čoveka, društva i sveta. Međutim,

najznačajnije pitanje ostaje da li je detinjstvo prepoznato kao zaseban,

konstitutivan ali i integralni deo društva? Odgovor podrazumeva

teorijsko izdizanje deteta i detinjstva van porodice i proučavanje dece

kao zasebne društvene grupe, koja ima svoje interese i na koju, na

specifičan način, utiču makro faktori: društveni, institucionalini,

ekonomski i istorijski (Mayall, 2013). U tom smislu, detinjstvo predstavlja

48

fenomen koji na neobično realističan način može da osvetli mnoge

činjenice iz celokupne istorije nekog društva, ali, još značajnije, ono

predstavlja našu ličnu, intimnu istoriju. Upravo zato, pred nama je

inspirativna zbirka nadahnutih svedočanstava o detinjstvu "naših baka i

deka", odnosno osoba rođenih tokom 1920-ih, 1930-ih i 1940-ih godina u

različitim krajevima tadašnje Jugoslavije. I to kao svedočanstvo koje je

ispričano njihovim glasovima i rečima, koliko i živopisnim sećanjima.

Lični narativi i sećanja koji su prikupljeni u ovoj studiji

predstavljaju hrabru upotrebu biografskog metoda, odnosno kvalitativne

metodologije koja nastaje među istraživačima Univerziteta u Čikagu još

početkom 20. veka (Thomas & Znaniecki, 1918/1958), a koja je neretko (i

nepravedno) zapostavljena među domaćim istraživačima. Takođe, pred

nama je i specifična i originalna upotreba evropske fenomenološke

perspektive koja insistira na značaju subjektivne percepcije i jednog

otelovljenog, proživljenog iskustva sveta oko nas (Merleau-Ponty,

1945/2012). Ovakva metodološka i filozofska opredeljenja, ilustruju

koliko lična percepcija (detinjstva) determiniše naše razumevanje sveta,

kao i naše ponašanje u tom svetu. U skladu sa tim, ovakva perspektiva

ima značajne implikacije za pedagoške i društvene nauke u celini (Burch,

1990).

Beskrajna fascinacija ljudi sopstvenim detinjstvom, ali i istorijom

detinjstva, proizilazi iz činjenice da je u pitanju izvor zajedničke kulture za

mnoge individue (Cooper, Montgomery & Sheehy, 2018). Naime,

prisećanje ili pamćenje igara koje smo igrali (i igračaka sa kojima smo se

igrali), odnosno hrane i obroka, knjiga ili pesama itd. iz nečijeg detinjstva,

povezuje individue sa svojim savremenicima. Na ovaj način, formiraju se

snažni generacijski, kao i nacionalni ili regionalni identiteti. Drugim

rečima, i naši roditelji, i naše bake i deke, povezani su zajedničkom

49

generacijskom kulturom. Istovremeno, ova zajednička kultura povratno ili

rekurzivno determiniše i naše pamćenje ili sećanje.

U tom smislu, francuski antropolog Moris Albvaks govorio je o tzv.

društvenim okvirima pamćenja, odnosno o svojevrsnom kolektivnom

pamćenju određene zajednice (Albvaks, 2013). Za njega, pamćenje ili

sećanje nisu individualni (psihološki), već društveni (sociološki)

fenomeni, mahom zbog iskustva koje pojedinac stiče u svojim društvenim

odnosima. Grupno sećanje tada determiniše društvenu koheziju, pošto

sve društvene grupe zasnivaju svoje identitete upravo na ovom

kolektivnom pamćenju. A pamćenje ili sećanje na detinjstvo jedno je od

najformativnijih proživljenih iskustava koje posedujemo. Najzad, u

pitanju je doba kojeg se možemo prisetiti, ali ga ne možemo ponoviti.

S tim u vezi, činjenica je i da svaka generacija često smatra kako je

upravo njihovo detinjstvo ili doba u kojem su oni odrastali na određene

(ili čak mnoge) načine bilo "bolje" ili čak "zdravije" od onog današnjeg. U

poslednjih nekoliko decenija, ovakva verovanja obično se uokviruju u

popularne narative o današnjoj deci koja su "prezaštićena", nedovoljno

"slobodna", pod roditeljskim "kišobranom", pod "staklenim zvonom"

odnosno koja odrastaju u porodicama koje su "pedocentrične", a što ima

negativan uticaj na njihov fizički, mentalni i društveni razvoj.

Istovremeno (i paradoksalno), kritikuju se i isuviše "razmažena" i

"raspojasana" deca današnjice kojima navodno nedostaju struktura,

kontrola i disciplina iz nedavne i neretko izmaštane prošlosti. U tom

smislu, aludira se na potrebu za povratkom na "ranije" prakse vaspitanja i

odrastanja koje je odlikovala uvećana disciplina, a koje se sve posve

nekritički mitologizuju u javnosti.

50

U pitanju je fenomen koji se, s jedne strane, može objasniti

nostalgijom kao psihološkim i sociokulturnim fenomenom, ali i

socioistorijskim procesima tzv. "izmišljanja tradicije" (Hobsbawm &

Ranger, 2003), sa druge. Međutim, smatramo da neposredni, realistični i

lični narativi o detinjstvu koji su prikupljeni u ovoj studiji na najbolji

način – implicitno, kao i eksplicitno – razotkrivaju i u mnogome

raskrinkavaju popularni mit o nekadašnjem "zlatnom dobu" (detinjstva).

Proživljeno iskustvo i lične biografije aktera ove studije zapravo pričaju

jednu sasvim drugačiju "priču" od romantične nostalgije ili izmišljanja

"tradicije". I to posebno čine u kontekstu kanona i vrednosti ljudskih i

dečjih prava, rodne ravnopravnosti, javnog zdravlja, obrazovnih prilika

itd. u savremenom dobu nakon Drugog svetskog rata.

Naime, u ovoj studiji, svedoci i akteri "proživljenog iskustva"

odrastanja ili detinjstva od pre (samo?) malo više od pola stoleća

otvoreno govore i o mukotrpnom, iznurujućem i dugotrajnom

poljoprivrednom radu nasuprot igri i razonodi ("uglavnom smo radili,

umesto igranja"; "suočeni sa glađu, mnogo smo radili pa su igre pale u

drugi plan"), sveprisutnom fizičkom kažnjavanju (prutom, šibom,

rukama, "po glavi", "šibanjem po rukama" itd.) i lišavanju od obroka ("išli

bi na spavanje bez večere"). Zatim, o strogo pokoravajućem odnosu

prema starijima (oslovljavanju roditelja sa "Vi" i meštana sela sa "ljubim

ruke", tj. "starije su morali da ljube u ruke"), oskudnim obrazovnim

prilikama ("jer, šta će ženskom detetu škola?"), te pismenosti i

obrazovanju kao "privilegiji" (dok je "sa polaskom u školu sve je bilo

lepše i zanimljivije"), i jednom izuzetno patrijarhalnom odnosu prema

devojčicama i ženama ("muškom detetu se sve tolerisalo", "oni su dobijali

sve najlepše da pojedu", "sestre su takođe sve radile").

51

Sa ovom studijom, u posedu smo i nimalo romantičnih

svedočanstava o spavanju "u jednoj prostoriji" i "na slami", te o ishrani "iz

jedne velike drvene posude" ili "skupljanju oko jedne šerpe iz koje bi

zajedno jeli". Drugim rečima, ličnih istorija koje svedoče o apsolutnoj i o

relativnoj deprivaciji, nemaštini ("svi smo uglavnom išli bosi") i gladi

zbog kojeg "detinjstvo nije bilo nimalo lako" i sastojalo se od "puno rada,

bola i napora". Iako u biografskim istraživanjima ove vrste postoji rizik

od svojevrsnog preterivanja i nekritičke interpretacije "težine"

sopstvenog detinjstva (u poređenju sa današnjim), živi opisi koji su

prikupljeni nesumnjivo upućuju na stanje hronične oskudice i

nedvosmisleno proživljenih teškoća.

Uz to, lične istorije prenesenih detinjstava bile su dodatno

otežane mnogim ljudskim, porodičnim i materijalnim gubicima i

tragedijama usled Drugog svetskog rata (uključujući tu i prakse

infanticida koje se spominju u jednom svedočanstvu: "tada je bio običaj

da žene koje u to vreme rode, dave svoju novorođenu decu, a čuvaju

starije"), kao i obeležene iskustvom kolektivne migracije u novu sredinu,

odnosno u Vojvodinu kao svojevrsnu "obećanu zemlju" nakon rata. Pa

ipak, gotovo svi ovi narativi praćeni su i tvrdnjama ili stavovima da je

"tada sve nekako bilo prirodnije i slobodnije" i prema kojima "nikada ne

bi menjali svoje detinjstvo" koje je bilo "lepo, ali radno". U tom periodu,

"druženje i igre, učenje i škola, nisu nimalo ličili na ovo danas", "život je

bio na zavidnom nivou", a "deca se već u startu uče toleranciji,

nesebičnosti, spremnosti da se pomogne, kolektivizmu", jer – "bilo je

teških trenutaka, ali čovek mora da ide dalje i da se bori".

Bez obzira na to u šta verujemo, ili u šta snažno želimo da

verujemo, činjenica je da su deca u sasvim nedavnoj prošlosti bila u

ozbiljnom riziku od smrti, bolesti i diskriminacije, te da su bila

52

sistematski fizički kažnjavana, zlostavljana, nesrećna i ućutkivana

(Cooper, Montgomery & Sheehy, 2018). Prikupljeni narativi u ovoj studiji,

posebno u slučaju ženske dece, dodatno argumentuju i ilustruju ovu

činjenicu. Kao kontrast tome, u mnogim savremenim društvima Zapada,

preživljavanje dece danas jeste gotovo zagarantovano, uz prateću

zdravstvenu zaštitu i negu, obrazovanje, i druge materijalne i društvene

mogućnosti (Cooper, Montgomery & Sheehy, 2018: 241). Naravno, ovo je

slučaj samo za većinu dece u razvijenim društvima, jer i dalje postoje

dečje populacije koje su nesumnjivo marginalizovane, ugrožene i

socijalno isključene zbog njihove rase, etniciteta, porekla, klase, fizičkih i

mentalnih sposobnosti, zatim deca koja se koriste kao radna snaga, čija se

tela eksploatišu i kojima su ugrožena osnovna dečja i ljudska prava, itd.

Narativi i lične istorije navedenih kvalitativnih podataka iz ove

studije dovode u pitanje popularni stav da je današnje detinjstvo u

navodnoj "krizi" i pozivaju na dodatno promišljanje fenomena

modernizacije i društvenog napretka u (našem) društvu. Naime, u

proteklih nekoliko decenija, pojavljuju se brojni istraživački pokušaji

pedagoga, psihologa, sociologa, ekonomista itd. da kvantifikuju

blagostanje dece u različitim društvima. U skladu sa tim, tokom proteklih

decenija, dečje blagostanje i zadovoljstvo dobijaju sve više pažnje na

globalnom nivou (Stearns, 2011). Mnogi od njih upućuju na uvećani stres,

nezadovoljstvo, emocionalnu deprivaciju, obrazovne neuspehe,

prekomernu telesnu težinu (ili, pak, anoreksiju), preteranu seksualizaciju

i tome slično, kao na opasne i rizične izazove savremenog detinjstva i

modernog društva (Morrow & Mayall; 2009; Kehily, 2010; Kehily, 2013;

UNICEF, 2013). Teme dečjeg blagostanja i sreće facilitiraju diskusiju o

promenama izumeđu savremenog perioda i prošlosti, uključujući tu i

razloge i uzroke promena; predlosti i ograničenja Zapadnog modela; i,

53

iznad svega razmatranje i dalju evaluaciju kompleksnih uticaja novih

ideja o deci i odraslima (Stearns, 2011).

Drugim rečima, postoje mnogi izveštaji o tome da su materijalno

blagostanje i subjektivna sreća, kao i zdravlje i bezbednost dece u

svojevrsnoj "krizi". U tom smislu, svedoči se i o navodnoj "eroziji" ili

"krizi" detinjstva u čemu "prednjače" zemlje poput Velike Britanije i

Sjedinjenih Država. Međutim, u otvoreno iskazanim okolnostima nedavne

objektivne i relativne deprivacije, institucionalizovanog seksizma, te

sveprisutnog fizičkog nasilja u detinjstvima "naših baka i deka" u ovoj

studiji i u našem društvu – nedvosmisleno progresistički napredak nakon

Drugog svetskog rata ipak jeste očigledan.

U pitanju je razvojni trend koji možda i ne treba da iznenađuje. U

svojoj kultnoj (koliko i kontroverznoj) studiji, kognitivni psiholog Stiven

Pinker argumentovano je izneo stav o sistematskom, strukturnom i

socioistorijskom smanjivanju nasilja u društvima Zapada, uključujući tu i

nasilja prema deci (Pinker, 2011). Doba nakon Drugog svetskog rata

zaista odlikuje narastajući sociokulturni revolt koji je bio i ostao usmeren

protiv dotadašnjeg nasilja nad rasnim i etničkim manjinama, ženama,

homoseksualcima, životinjama i svakako nad – decom. Prema Pinkeru,

percepcija dece kao "nedovršenih" ljudi bilo je uobičajeno tokom tzv.

biblijskog doba, klasične antike, srednjeg veka i najvećeg dela modernog

perioda, zbog čega su deca bila percipirana kao sasvim legitimni objekti

brutalnog i neobično kreativnog nasilja, mučenja i zlostavljanja.

Ideju da je detinjstvo u prošlosti bilo daleko od romantičnog i

idiličnog među prvima je verovatno izneo američki psihoanalitičar Lojd

DeMos (DeMause, 1974). Za njega, još od drevnih Vavilonaca do danas, u

pitanju je bila "noćna mora" iz koje smo tek nedavno počeli da se

54

"budimo", u smislu kritike sveprisutnog fizičkog i seksualnog nasilja

prema deci. Iako je ova studija doživela mnoge argumentovane kritike,

DeMos jeste bio ukazao na rutinske prakse maltretiranja i zlostavljanja

dece od strane roditelja i srodnika. S tim u vezi, moderno roditeljstvo i

detinjstvo, predstavljaju svojevrsni "trijumf" nad patnjama iz prošlosti,

zbog čega ih treba podržavati i proslavljati. Naprosto, roditelji nisu

oduvek bili pažljivi i puni ljubavi i pažnje prema svojoj deci, dok nasilje,

siromaštvo, beda i deprivacija (dece) imaju mnogo dužu i mnogo davniju

istoriju nego što to sebi možda želimo da priznamo. Studija o detinjstvu

"naših baka i deka" koja je pred nama zato predstavlja i izuzetno hrabro

svedočanstvo o toj kontraintuitivnoj i nepopularnoj činjenici.

Odnos prema istoriji detinjstva nužno je konfliktan, koliko i

kontroverzan, jer detinjstvo je fenomen koji postoji u svim društvima,

iako postoje ogromne razlike u tome kako je ono društveno konstruisano

u zavisnosti od mesta i vremena (Stearns, 2011). Mnogi istraživači, a

posebno laici, posmatraće detinjstva iz prošlosti kao doba svojevrsne

sreće, nevinosti, nesputanosti i slobode, uprkos tome što postoje snažni

dokazi o tome da je detinjstvo u istoriji zapravo bilo ispunjeno (i)

nasiljem, bolestima, nesigurnošću, napornim radom, siromaštvom i

patnjom. O svim ovim fenomenima nedvomisleno svedoče sagovornici

ove studije. Dok gotovo svaka istorija detinjstva (raz)otkriva podatke o

visokoj stopi smrtnosti dece, i kako je Engels (1845/1943) istakao,

neretko brutalnim uslovima života i rada čak i u društvima Zapada još

sredinom 19. veka.

Uzimajući u obzir brojne negativne percepcije o detinjstvu

današnjice, ne treba da iznenađuje da mnogi današnji roditelji radije

veruju u jedno romantično i mitološko "zlatno" doba u kojem je detinjstvo

bilo veoma drugačije od onog danas (Cooper, Montgomery & Sheehy,

55

2018). Jer, zaista, zar ne bismo želeli da današnja deca osete jednu

nesputanu sreću, blagostanje i zadovoljstvo u kojem su bili uživali njihovi

roditelji, kao i njihove bake i deke? Međutim, nijedna generacija ne može

iznova stvoriti detinjstvo koje su oni sami nekada imali i iskusili. Dok

široke i sveobuhvatne društvene promene koje su se desile otežavaju i

onemogućuju adekvatnu procenu naše društvene prošlosti. Ukoliko

prihvatimo da je detinjstvo društveni konstrukt modernosti (Arijes,

1989), ostaje činjenica da je ta ista modernost deci i mladima priznala

jednu intrinzičnu vrednost i pravo na život ili egzistenciju koja je

oslobođena od bola, patnje i nasilja.

Zamisao o tome da su deca samo ekonomska prilika i

(poljo)privredna prednost vremenom je izbledela iz našeg kolektivnog

sećanja ili pamćenja (Albvaks, 2013). Gradualne reforme u pogledu rada,

obrazovanja i (rodne) jednakosti prilika za sve implicirale su mogućnost

da se posleratna deca u našem društvu transformišu u jednu

"emocionalnu" dobit koja se vrednuje isključivo na osnovu brige, pažnje,

nežnosti i ljubavi kojom ova deca doprinose porodičnom i društvenom

životu. Naprosto, u našoj društvenoj i političkoj zajednici, deca su

odnedavno postala – vredna i važna.

Ova studija i njena gotovo neverovatna svedočanstva iz istorije

detinjstva od pre samo šest ili sedam decenija, implicitno svedoče i o

tome koliko su savremena deca, i to u relativno kratkom periodu,

nesumnjivo postala predmet jedne beskrajne pažnje i nove osećajnosti

svojih roditelja. A što često nije bio slučaj u prošlosti. Detinjstvo iz tog

razloga jeste jedno od fundamentalnih fenomena u ljudskim društvima, i

bolje unanje o njegovom istorijskom razvoju će unaprediti i povećati naše

razumevanje prošlosti, kao i faktora koji su doveli do sadašnjeg stanja i

izazova (Stearns, 2005). Iz tog razloga, lični narativi i proživljene istorije

56

koje su pred nama upadljivo pozivaju na novo promišljanje odnosa prema

deci i prema detinjstvu u celini. U pitanju je hrabro svedočanstvo o

izuzetnom nasleđu dalekosežnih, strukturnih, istorijskih i gigantskih

društvenih promena u pogledu dece, vaspitanja, obrazovanja i detinjstva

u našem društvu.

Literatura

Albvaks, M. (2013). Društveni okviri pamćenja. Novi Sad: Mediterran

Publishing.

Arijes, F. (1989). Vekovi detinjstva. Beograd: Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva.

Burch, R. (1990). Phenomenology, lived experience: Taking a measure of

the topic. Phenomenology + Pedagogy 8 (1): 130-160.

Cooper, V. L., H. Montgomery, K. Sheehy (2018). Parenting the First

Twelve Years: What the Evidence Tells Us. London: Penguin and

Random House.

DeMause, L. (1974). The History of Childhood. New York: Harper and Row

Engels, F. (1845/1943). The Condition of the Working-Class in England in

1844. London: George Allen and Unwin Ltd.

Hobsbawm, E. J. and T. Ranger (eds.) (1983/2003). The Invention of

Tradition. Cambridge: Cambridge University Press.

Mayall, B. (2013). A History of the Sociology of Childhood. London:

Institute of Education Press.

Merleau-Ponty, M. (1945/2012). Phenomenology of Perception. New

York: Routledge.

Morrow, V. and B. Mayall (2009). What is wrong with children's well-

being in the UK? Questions of meaning and measurement. Journal

of Social Welfare and Family Law 31 (3): 217-229.

57

Kehily, M. J. (2010). Childhood in crisis? Tracing the contours of "crisis"

and its impact upon contemporary parenting practices. Media,

Culture and Society 32 (2): 171-185.

Kehily, M. J. (2013). Childhood in crisis? An introduction to contemporary

Western childhood. In: M. J. Kehily (ed.), Understanding Childhood:

A Cross-disciplinary Approach. Bristol University: Policy Press.

Pinker, S. (2011). The Better Angels of our Nature: Why Violence has

Declined? New York: Viking Press.

Stearns, P. N. (2011). Childhood in world history. Abingdon: Routledge.

Stearns, P. N. (2005). Growing Up - The History of Childhood in a Global

Context. Waco: Baylor University Press.

Thomas, W. I. and F. Znaniecki (1918/1958). The Polish Peasant in

Europe and America, Vol. I-II. New York: Dover Publications.

UNICEF (2013). Child Well-Being in Rich Countries: A Comparative

Overview. Florence: UNICEF Innocenti Research Centre.

Doc. dr Biljana Lungulov

UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET NOVI SAD

21000 Novi Sad

Dr Zorana Đinđića 2

www.ff.uns.ac.rs

Elektronsko izdanje

http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2019/978-86-6065-545-7

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотеке Матице српске, Нови Сад

159.922.7(091)(082)

DETINJSTVO naših baka i ponekog deke [Elektronski izvor] :

(prilozi za istoriju detinjstva u srpskoj kulturi) / Zoroslav Spevak, Lana Tomčić. - Novi Sad : Filozofski fakultet, 2019

Način pristupa (URL): http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2019/978-86-6065-545-7. - Nasl. sa naslovnog ekrana. - Opis zasnovan na stanju

na dan: 25.9.2019. - Bibliografija.

ISBN 978-86-6065-545-7

а) Детињство -- Историја -- Зборници

COBISS.SR-ID 330815239