ГЛАВА Ш

ШКОЛЕСуд je она установа на коју су уставобранитељи обра-

ћали главну пажњу. После суда одмах долази школа. Има један чисто формални знак по коме се то познаје. Од целе унутрашње управе само су суд и школа одвојени и орга-низовани у засебно министарство: попечитељство право-судија и просвештенија. Све остале гране унутрашње упра-ве остају помешане у једном истом министарству: попечи-тељству внутрењих дела. Ту je полиција, ту санитет, ту грађевина, ту економна управа, ту чак и војни послови. Ако je један министар довољан за толике и тако разноврсне послове, то може бити само стога што се на њих не обраћа нарочита пажња као на суд и на школу.

Интересовање за школе сасвим je разумљиво. Ново уређење суда и ново уређење управе претпостављало je писмене школоване чиновнике. Од чиновника се тражи да суде и управљају по писаним законима, што значи да убудуће чиновници морају бити писмени. Да би се дошло до писмених чиновника морају се отварати школе на све стране.

Уз то су дошли и аустријски Срби да потребу школе нарочито истакну. То су били школовани људи, који су знали важност просвете, чак били склони да je прецене. Врло рано, на неколико година после Милош—Марашлији-не погодбе, кад je Милош одиста имао пречег посла, они су желели „да Милош подигне типографије, да помаже књижевнике, да диже школе и ,алтаре музам' ", „да се сви путови у Сербији наукама отворе", те да и она добије „своје Солоне, Ликурге, Демостине, Аристотеле, Страбоне, Омире, Виргилије и проче". Они су хтели да од Србије пре свега другог начине огњиште науке и уметности, — и зато, кад су по Милошеву паду добили утицаја на државне послове, они су навалили свом снагом да се подижу школе и остале просветне установе.

Под Милошем, није се много радило у том правцу. Не-поверљив према ученим људима као сваки сељак, прези-

рући помало просвету због гладних „списатеља", који су богорадили око њега за новчану помоћ; уз то сам неписмен, Милош се није много одушевљавао за школе. Вук му је узалуд доказивао да треба уредити школе, и да се „према данашњем вијеку" не може управљати с простим људима као Мићић и Вучић: школе су увек остале његова последња брига. Пред крај његове владе, 1836, у свој Србији нема више од 72 основне школе (с 2514 ђака). „Правитељстве-них школа", т.ј. школа чије учитеље плаћа држава, има само двадесет шест. Остало су све општинске школе, чије учитеље плаћа општина, или приватне школе, чије учитеље плаћају родитељи по погодби. Што се тиче гимназија, на њих се почиње помишљати тек тридесетих година. Милош оставља за собом једну петоразредну гим-назију у Крагујевцу и три дворазредне гимназије у три друга места; од стручних школа, дворазредну богосло-вију („клирикалну школу").

Али, после Милошева пада, просвети се одмах обраћа нарочита пажња. За прве владе Михаилове, тако кратке, установљава се прва година права, Друштво српске сло-весности, школски фонд; помишља се и на подизање позоришта. Под Карађорђевићем продужује се у истом правцу. Крајем 1855, Српски дневник велича напретке Србије на просветном пољу: немајући више од 1,000.000 становника, она броји 330 завода за више и ниже обра-зовање: лицеј, гимназију, богословију, три полугимназије, војну академију, трговачку школу, једну пољопривредну школу, три стотине основних школа за мушку, и тринаест основних школа за женску децу. Поред тога постоји један школски фонд и једна школска комисија, која се стара о штампању школских књига. Питомци се, од 1839, сталнсЈ шиљу на стране више школе. Читаонице и „љуби-тељска" позоришта отварају се скоро по свима окружним местима. Речју, за Србију настаје доба систематског про-свећивања.

Да видимо сада у појединостима тај просветни напре-дак којим се одликује уставобранитељско доба. Почнимо с основним школама. Под Милошем, основне су школе државне или општинске. После његовога пада све основне школе постају општинске, у том смислу што њихово издржање пада на терет општине. Општина диже школ-ску зграду, и општина плаћа учитеља. Плаћајући учи-теља, општина га и бира; државна власт има само да потврди њен избор. Над основним школама државна власт има само право надзора које врши преко два главна управитеља. Један je ,,за југовосточну страну од Београда до Тимока, а други за југозападну страну од Београда к Дрини". Имајући сваки под собом половину Србије, та

[ Део I ]

два управитеља путују целе године. Они немају сталне канцеларије и не стоје један с другим у вези. Школским

пословима не управљају с оним ауторитетом с којима би то

G4 Том 3/5 65

министарство просвете могло чинити. Уопште, државни надзор над основним школама не изгледа најбоље органи-зован.

На општинском терету, основне се школе издржавају како где: или општинским, или среским, или окружним прирезом. Стање je учитеља бедно. Плате су им мале; има учитеља с педесет, шездесет, седамдесет талира; највећа учитељска плата износи сто педесет талира. Пла-та се издаје неуредно. Зависни и плаћени од општине, учитељи су слабо уважени од народа.

Бедно стање учитеља било je један од главних узрока што се државна власт јаче умешала у питање основних школа. Још 1841 издат je закон о једном школском фонду који се имао образовати од добровољних прилога, и из чијег би се годишњег интереса, кад би овај довољно нарастао, плаћали учитељи. Али школски се фонд слабо множио, тако слабо да није било наде да ће се скоро учитељске плате моћи пребацити с општина на школски фонд. Зато се, 1855, наместо општинског, среског, окруж-ног приреза који се купио за школе, заводи један општи прирез од цванцика на пореску главу, који се купи уз данак, и не уноси у државну касу него у школски фонд. Убудуће, учитељске плате падају на терет школскога фонда; општинама остаје само брига о школским зграда-ма. Две године доцније, 1857, издаје се закон о основним школама: материално стање учитеља поправља се: нај-мања учитељска плата износи сто талира (двапут више но пре), а највећа две стотине талира; учитеље не бира више општина, него их поставља министарство просвете; управитељи основних школа укидају се, и надзор над тим школама прелази на министарство. На тај начин, све што се тиче основних школа, осем њихових зграда, пре-лази из општинске надлежности у државну.

Али до овога се резултата дошло тек при крају Кара-ђорђевићеве владе: зато се може рећи да je под уставо-бранитељским режимом основна школа, углавном, остав-љена старању општина. Под тим режимом, у отварању основних школа постигнут je неоспоран напредак.

Школске 1835/6 године било je 72 школе с 2514 ђака; 1845/6 213 школа са 6201 ђаком; 1855/6, 334 школе с 9891 ђаком; последње школске године под Карађорђевићем, 1857/8, било je 343 школе с 10.518 ђака.

Али, поред свега постигнутог напретка, две трећине општина, отприлике, било je без школа. И на пр. 1855/6 од 1158 општина само je њих 334 имало школу (истина, неке од општина без школа слале су децу у школе сусед-них општина).

Основне школе патиле су од два зла: оскудице учи-теља и оскудице ђака. У недостатку учитељске школе, за учитеље се узимају свршени богослови, који, због ма-лих учитељских плата, сматрају учитељску службу као

привремену, и гледају да што пре буду примљени за свештенике. Уопште, у учитеље иде и међу учитељима остаје само онај који не може ништа боље да добије.

С ђацима je још горе. Сви виде и сви се жале да су основне школе слабо посећене. У једном акту из 1849 каже се да број ђака опада; где их je пре било четрдесет, сад их има само десет, и од тих десет по тројица или четворица не дођу на час. У једном акту од 1857 каже се да многе школе немају више од три до десет ђака; чак им се дешава да остану без иједног ђака. Министар просвете извештава, 1852, Савет да број ђака у основним школама опада, нарочито у западној Србији: 1851 било je 938 ђака мање него 1847/8.

И сувише су јасни узроци зашто je овако мали број ђака у школама. У селима, родитељи нерадо дају децу у школу, јер су им потребна код куће због домаће еконо-мије; дати дете у школу, значи за једнога домаћина ума-њити радну снагу којом располаже; школска обавеза пада му тешко као нека врста пореза. Уз то долази не-ушореност села и рђави путови; неки пут треба ићи два сата од куће до школе. Због тога Љубомир Ненадовић предлаже да се место више малих сеоских школа установи једна велика среска школа, која би била уређена каоинтернат.

Влада је помишљала да принудним мерама против ђачких родитеља повећа број ђака у сеоским школама. Она je смислила читав систем казни, почевши од глобе па до затвора, за родитеље који не би уписали децу у школу, или би уписану децу задржавали сваки час од школе због кућевних послова. Али Савет не пристаје на ове принудне мере. Он претпоставља лепе начине: нека власти школске, црквене, полицијске, обавештавају народ о корисности школе. Најзад, долази закон о основним школама од 1857, с којим владино гледиште, бар унеко-лико, побеђује. По том закону, ниједна школа не сме имати мање од двадесет и пет ђака; за ђачке изостанке одговарају родитељи, који се, први пут, кажњавају уко-ром, а други пут новчано, од једног до три цванцика.

Али те принудне мере још нису значиле обвезност основне наставе. Родитељи одговарају за изостанке деце кад их даду у школу, али се не натерују да их у школу даду. Законски пропис да ниједна школа не сме имати мање од двадесет и пет ђака, значио je само то да школа с мање ђака не може тражити да се њен учитељ плаћа из школског фонда. Основна настава, уосталом, није се могла начинити обвезном пре него би се у свима местима отвориле основне школе. То пак држава још није била у стању учинити. Испрва, она je оставила општинама да подижу основне школе ако хоће и ако могу. Преко својих власти она je уверавала општине о корисности школа, али их на отварање није натеривала. Тако je

67

трајало до закона од 1857. Овај повлачи разлику између општина с четири стотине домова и општина с мање од четири стотине домова. Прве су имале право да им се учитељ плаћа из школскога фонда; друге то право нису имале, — из чега излази да je општинама испод четири стотине домова и даље остављено на вољу да ли ће имати основну школу. Докле je год било могућно да поједине општине буду сасвим без школе, о обавезној основној настави није било ни мислити.

Тако je било с основним школама. Како са средњим школама? За разлику од основних, средње су школе па-дале на државни буџет. Под Карађорђевићем постоји једна виша гимназија, као и под Милошем, али не у Крагујевцу, него у Београду, и не с пет него са седам разреда. Уз то три полугимназије, као и под Милошем, али не с два него са четири разреда. Под уставобрани-тељима, дакле, број гимназија није повећан; гимназијама које су већ постојале, додавани су нови разреди, али нове гимназије нису отваране. Главна заслуга уставо-бранитељског режима за гимназије састоји се у томе, што им је дао законско уређење. Раније, о настави у гимназијама није било никаквих законских прописа. Шта ће се и како предавати, зависило je од министарства просвете, а донекле и од самих наставника гимназије. Један сталан и за све гимназије једнак програм про-писан je први пут Законом о устројенију јавнога учи-лиштног наставленија од 1844.

Још под Милошем, 1838, покушано je једним минис-тарским упутством да се гимназији да хуманистички ка-рактер. По том упутству, латински се језик, истина, није учио, али се учио старо-грчки; поред тога предавала се реторика и поетика с практичним вежбањима, древности грчке и латинске. Закон од 1844 развија потпуно оно што je упутство од 1838 садржавало само у клици. Циљ je гимназије, по том закону, да „младеж науком к чо-вечности узводи"; стога ученике треба „внимателне чини-ти" на све оно „што у њима пробуђује и крепи чувство и мисли за све, што je добро и лепо". Последња два разреда гимназије називају се, према томе, „разреди човечности" (humaniora). У „наставленију" од 29 јануара 1845, латински се језик означава као најглавнији пред-мет после српског језика: „будући се језик и књиге кла-сичне древности сматрају као основ сваке учености, и као средство не само душевне силе младића покренути и изоштравати, него њега и за све остале науке преду-готовити".

У разредима човечности учи се, између осталога, ре-торика (њено име носи први разред човечности), поетика (њено име носи други разред човечности), толковање сти-хотвораца, митологија древности словенске, грчке, и рим-ске. Митологија се учи због своје „велике важности у

појезији народа". Од латинских писаца читају се Цице-рон, Цезар, Тацит, Светоније; „избор елегија Овидијевих, Тибулових и Проперцијевих, друга песма Виргилијеве ,Енеиде', избор из Овидијевих ,Метаморфоза', једна ко-медија од Плаута и избор из Хорацијевих ода и писама". Из немачке књижевности тумаче се „избрани састави од Хердера, Виланда, Енгла, Гетеа и Лесинга, у поетич-ном слогу пак избор песама од Клајста, Фоса, Шилера и теже од Клопштока; Гетеов епос .Херман и Доротеа', и трагедија каква од Шилера у изводу".

Творац закона од 1844 био je наш познати песник и драмски писац Јован Ст. Поповић. Поповић je искрено веровао у васпитни значај књижевности; из тог разлога, у својим стиховима он je тако дидактичан, а у овом гимназијском програму тако поетичан. По његовој за-мисли, као и по замисли ондашњих образованих Срба из Аустрије, циљ je гимназије био да латинским и немачким језиком и књижевношћу уздигне шумадијску сељачку децу до човечности, тј. до оног идеала образованости који je у западној Европи постао у доба аристократске културе. Али све je ово остало само жеља. Наше хума-нистичке гимназије биле су хуманистичке више по имену него у ствари. Оне су биле далеко од изврсног уређења језуитских колежа; њиховим наставницима оскудевала je ученост и књижевни укус језуитских отаца исто толико колико и њихова спољашња углађеност и онкција. Кла-сична настава у нашим гимназијама састојала се у томе што су ђаци натеривани да напамет уче ствари које нису разумевали, и које ни сами професори нису били увек у стању да им објасне. Уосталом, да би се наши гимна-зисти уздигли до човечности, није било доста тумачити им Виргилија и Хорација, Гетеа и Шилера; требало je да се и њихов живот ван школе колико-толико слаже с тим елегантно књижевним образовањем. Међутим, у једном акту министарства просвете из 1846 каже се да се „у Београду сматра за стидно стране ђаке на косту и квар-тиру држати", и да стога ,,ови од части код најскареднији лица пребивати имају, од части по крчмама и меанама ране се". И још се говори о томе како je Београд постао „сместиштем најгрубије развратности и безнаравија", пун покварених и пропалих људи и жена „из Босне, Аустрије, Албаније, Бугарске и други предела". После једног часа где су им тумачене лепоте класичних писаца, или после једног часа из „украшеног словосочиненија" (syntaxis ornata), наши гимназисти, кандидати за човечност, одлазили су у свој јадни сиротињски стан код каквог „најскареднијег лица", пошто би претходно свратили на ручак у какву ашчиницу или бурегџиницу, где би се срели с тим оло-шем, сакупљеним у Београд из целе Отоманске царевине. Шта им je онда могло остати од оне човечности којом je школа имала да их облагороди?

68 69

Устројство гимназија од 1844 трајало je до 1853. Тада га мења Платон Симоновић, Србин из Војводине, који je у Русији био постао професор лицеја, дошао у Србију тек као руски пенсионар, и ту за кратко време вршио диктаторску власт у просвети. Ово су главне црте новог устројства гимназија које je он израдио. Место два виша разреда заводе се три, и вишим разредима одузима се име разреда човечности. Предмети као митологија, древности словенске и друге, толковање стихотвораца, укидају се. Заводе се нови предмети: историја српске књижевности и физика; математици се поклања више пажње. Али што нови наставни програм нарочито карактерише, то су мно-гобројни језици. Ту су не само латински и немачки, који су се и дотле учили, него још старо-словенски, старо--грчки, француски. Гимназија, по речима Ђорђа Мале-тића, постаје завод за учење језика. И на пр. 1855, при-ликом класификације, кад je било „торжество гимназије", ђаци београдске гимназије држе слова на пет разних језика, између осталога и на старо-грчком и латинском.

Пошто смо видели основне и средње школе, остаје да видимо још и лицеј, који се уздиже над свима школама. Основан 1838 уз гимназију, одвојен 1839 од ње као нека виша школа, лицеј постоји до 1841 без икаквога стручног обележја. У њему се, у року од две године, слушају нај-разноврснмје ствари: философија, општа историја, мате-матика, геометрија, физика, природно право, статистика Европе, немачки језмк, француски језик, толковање је-ванђеља, цртање. Године 1841, на лицеју се отвара прва година права, и тиме уводи нека стручност у његову наставу. Али његов дефинитиван карактер, бар за изве-стан број година, утврђује се тек законом од 1844 којим су и гимназије биле уређене.

По том закону, лицеј се сматра као ,,велико учи-лиште", у коме се предају „више науке". Он садржи два одељења: философско и правно. Правно je одељење стручна школа, зачетак правног факултета; философско одељење не може се сматрати као стручна школа; то je као неко продужење гимназије (која je y то време имала само шест разреда). Ту се уче опет општи предмети као у гимназији, који се од гимназијских предмета разликују тиме што су виши и тежи. У пракси, философско одеље-ње не важи као само собом довољно; пошто се сврши философија, иде се даље на права. Тек je свршени „пра-вослов" свршени лицејац у правом смислу речи. У ствари, закон од 1844 био je преполовио вишу гимназију: прва два разреда оставио у гимназији као разреде човечности, а друга два пренео у лицеј као философско одељење. На лицеју био je само један факултет, и то правни. Што се тај факултет установио пре свију других, сасвим je pa-зумљиво: у једно време кад je почињао рад на органи-

зацији судства и администрације, за правницима je била најпреча потреба.

Философско одељење, схваћено као једно опште оде-љење, није могло имати будућности. Правни факултет напредовао je стално. Од 1848, од повратка првих пито-маца, на њему се јављају професори од вредности: 1848 Димитрије Матић и Коста Цукић; 1850 Ђорђе Ценић и Рајко Лешјанин; 1853 Владимир Jaкшић; 1854 Никола Крстић. Године 1850 додаје се још једна година права; од тога тренутка течај на нашем правном факултету траје, као и на страним факултетима, три године.

Године 1853, кад je реформисао гимназије, Платон Си-моновић реформисао je и лицеј. Он je поделио лицеј на три одељења: „правословно", „естествословно-техничко" и „обште". Прва су два одељења факултети; слушаоци ли-цеја уписују се по својој вољи у једно или у друго; пред-мете општег одељења (ранијега философског одељења) уписују слушаоци оба стручна одељења. Течај лицејски траје три године: како се општи предмети слушају упо-редо са стручним, у том року од три године свршује се и опште одељење и једно од стручних,

Симоновић je хтео да поред правног факултета створи још један факултет. Али уместо да философско одељење, које je већ постојало, преобрати у философски факултет, он je покушао да створи један сасвим нов факултет, на коме би се једновремено училе и природне и техничке науке. Тај јестествено-технички факултет није имао мно-го успеха. Ђаци су се слабо уписивали на њ; 1856 био je остао сасвим без ђака; у новинама се говорило о њему као о нечем излишном, о неком „луксузном фактору" на нашем лицеју.

Тако je, најзад, постао под уставобранитељским ре-жимом један лицеј с два факултета и једним општим одељењем. Пошто се лицеј добио, видело се да je слабо посећиван. Број ђака не само да не расте, него опада: 1847/8 било je педесет шест лицејаца, 1857/8 само четр-десет. Гимназију почиње доста њих, али je из једног разреда у други све мање ђака; од стотине само осморица деветорица дођу до права: чисто je зазор човека кад уђе у лицеј и види празне скамије. Због малог броја лицеја-ца, један лицејац стаје државу 288 талира, 4 гроша и 32 паре пореске.

Мали број ђака на лицеју објашњује се тиме, што за ycпex y државној служби није потребно свршити лицеј. Оскудица je y писменим чиновницима толика да се у државну службу примају и они који имају само неколико разреда гимназије. Млади људи гледе да што пре изиђу из школе, да би што пре ушли у државну службу; док њихови другови сврше лицеј, они ће већ имати неколико година служ:бе. Све се једно с другим држи; докле год буде оскудице у писменим чиновницима,

70 71

мало ће ђака ићи у лицеј; докле год буде мало ђака на лицеју, лицеј се неће моћи развијати и добијати нове факултете. Јер тако мали број ђака какав се имао педе-сетих година, једва je достизао и за један факултет; то се најбоље видело онда кад се поред правног факултета установио још и јестествено-технички факултет.

Један лицеј који првенствено школује правнике, по-требне за државну службу; једна гимназија која треба да даје хуманистичко образовање, и стога може бити корисна само једној одабраној мањини; основне школе остављене углавном општинама, — то су карактеристичне црте јавне наставе под уставобранитељима. У то време, на просве-ћивање масе није се мислило. Главнн задатак школе био je да створи интелигенцију, и то, првенствено, бирократ-ску. У једној земљи где су школовани људи долазили са стране, и где националне интелигенције још није било, хтело се, посредством школе, створити пре свега један виши слој интелигентних људи. Тек пошто би се тај слој створио, могла се просвета спуштати дубље, у саму на-родну масу. Ето зашто je, под уставобранитељима, државна власт обратила већу пажњу на гимназију и лицеј него на основну школу; ето зашто je настава у гимназији имала тако литераран карактер, а лицеј био начињен готово ис-кључиво бирократском школом.

Да би се имала потпуна идеја о стању просвете под уставобранитељима, треба поменути још и стручне школе: богословију, војну школу, трговачку школу, земљоделску школу. Од ових школа само je богословија постала под Милошем, 1836. Остале су постале тек под Карађорђеви-ћем. Трговачка 1844, војна 1850, земљоделска 1853. Те су школе још пуне недостатака; неки пут, од установе коју представљају, имају само име, али главно je да су једанпут установљене. Треба поменути такође женске школе, које се од 1844 одвајају у варошима од мушких.

Најзад, треба поменути и друге просветне установе. Друштво српске словесности, основано под Михаилом 1841, обустављено 1842, обновљено 1844; Народну библиотеку, установљену 1853, која крајем 1858 броји 4173 дела, с 14.000 свезака; Народни музеј, који се испрва јавља у скромном виду збирке старих новаца при министарству просвете. Нарочито, пак, заслужује да се помене: штам-пање школских књига и шиљање државних питомаца на страну.

О штампању школских књига почело се бринути од 1844, кад je Јован Ст. Поповић израдио неколико уџбеника за основне школе и гимназије. Али тек 1849, кад je уста-новљена школска комисија, може се рећи да je издавање школских књига организовано. Задатак je школске коми-сије „израђивање и прегледање свију школских предмета, нарочито пак елементарни књига за основна училишта". Уџбенике за основне школе узели су да израде сами чла-

нови комисије; 1850 они су већ готови с тим послом, — и министар просвете, Алекса Симић каже с поносом: „Ср-бија наша, једина данас, између свију југословенски на-рода притежава за основне школе све нужне књижице". За уџбенике гимназијске и лицејске било je, 1848, решено да сваки професор мора написати свој предмет; ти уџбе-ници које су професори лицеја и гимназија имали да на-пишу по наредби власти, јављају се педесетих година. Међу уџбеницима лицејских професора има и таквих који нису прости уџбеници, него први почеци научне књижев-ности код нас. На пр. Матићево Јавно право, Објашњење грађанског законика, Начела умног државног права; Цуки-ћева Државна економија; Вука Маринковића Физика и Јестаствена историја... Уставобранитељска Србија још je далеко од тога да буде књижевно средиште целога Српства, али у њој су и многобројније и више школе него у другим српским крајевима, и што je главно, она има своје нацио-нално министарство просвете; због тога у њој се јаче развија прво школска, па онда и научна књижевност него у другим српским крајевима.

Шиљање државних питомаца на страну почело je 1839. Тада je послато око десет младића у Аустрију и Саксонску. Они који су били послани у Аустрију, упућени су, после, већим делом у Париз. То ће бити наше прве „паризлије": Димитрије Црнобарац, Филип Христић, Стојан Јовановић--Цукић, Коста Магазиновић... Године 1846 шиље се опет десет питомаца; 1849 поставља се правило да се свако упражњено место питомачко одмах попуни; 1858, на страни се налазе двадесет и три питомца. На питомце je, 1839, било одређено 2000 талира; 1857, на питомце, рачунајући ту и војне питомце, троши се 13.550, — а без војних пито-маца 8550 талира.

Питомци се не шиљу на страну ради чисте науке; нашој младој држави нису потребни научници него чиновници; помоћу питомаца, она мисли да дође до онога вишег особља чиновничког које се у нашим домаћим школама још не може да спреми. Државни питомци, то су кандидати за највише положаје у јавној служби, — грађанској, војној, црквеној. Зато међу питомцима на прво место долазе прав-ници (рачунајући ту н оне који уче државне науке, — „камералија"); војни питомци, и богослови. За њима долазе они питомци који треба да даду држави њено техничко особље: питомци за рударство, агрономију, шумарство, ин-жињерске науке. Питомци за медицину и питомци за фи-лософске науке још су ретки. По свом повратку, најваж-нију су улогу играли питомци за правне науке, не само стога што су на њу били упућени својом спремом, него што су тада на права, — као што je увек случај с оном науком која je кад на цени, — ишли најбољи ђаци.

Први питомачки нараштаји били су важна појава у нашој историји, као наша прва „отечествена интелиген-

72 73

ција". Дотле, ми нисмо имали друге интелигенције осем школованих Срба из Аустрије који су к нама прелазили. У нашим школама, још дуго времена није се могло доћи до таквог образовања какво су имали аустријски Срби. Али ови последњи били су махом васпитаници мађарских школа; наши први питомци школовали су се махом у Немачкој и Француској. Они су били већи „европљани" него аустријски Срби, који нису видели ништа даље од Пеште, или, у најбољем случају, ништа даље од Беча; нарочито, према „паризлијама" аустријски су Срби изгле-дали несавремени и провинцијалци. Треба уз то имати на уму да су први питомци савесно схватали своје обавезе према држави, да су радили колико je ко могао, да су се многи међу њима вратили с дипломама: Црнобарац, Филип Христић, Матић, Цукић, имали су докторат; Константин Николајевић и Коста Магазиновић имали су лиценцијат. Откако су се државни питомци стали враћати с наука, утицај аустријских Срба у нашем јавном животу све je више опадао; наша интелектуална зависност од Аустрије бивала je све слабија, и ми смо почели долазити у непо-средни додир са западном Европом. Шиљући питомце на страну, влада je мислила поглавито на то да дође до што спремнијих чиновника. Али, по свом повратку у Србију, ти питомци нису се ограничили да буду добри чиновници: васпитани на најпознатијим университетима европским, они су постали код нас носиоци западне културе и модерних идеја.

Кад се прегледа сав уставобранитељски рад на просвет-ном пољу, онда се долази до овог закључка. На просвећи-вању народа радило се озбиљније и искреније него под Милошем, али резултати се тога рада нису још осећали дубље у народној маси. Маса je остала проста каква je и била. Али горе, на врху, створена je једна просвећена класа које раније није било, — сгворена je наша прва интелигенција. Годишње, лицеј je давао десет свршених ђака, тј. ђака који су свршили цео лицејски течај. С друте стране, рачунало се да je од 1839 до 1855, око педесет младића било на страним школама, о свом или о државном трошку. То значи да je крајем Карађорђевићеве владе могло бити најмање две стотине људи који су прошли кроз факултет овде или на страни: у тако малој земљи као Србија, две стотине људи чинили су једну групу с ко-јом се морало рачунати.

Та наша ново-створена интелигенција имала je велики и разноврстан утицај на јавне послове. Овде ће се поме-нути само две ствари, — оне које су се одмах осетиле.

С том интелигенцијом наступа расцеп између старог и новог нараштаја, између оцева и деце.- Ако се, за један мах, оставе на страну аустријски Срби, и узму на ум само Шумадинци, онда се слободно може рећи да разлика изме-ђу Старих и Младих никад није била тако велика као у

уставобранитељско време. У то доба та je разлика тако велика да изгледа већ нешто ненормално. Према велико-достојницима који су једва писмени, а може бити и сасвим неписмени, међу којима су најбоље школовани свршили нашу основну школу и онолико гимназије колико je под Милошем било, према њима стоје младићи школовани на немачким и француским университетима. Дешава се да попечитељ има или нема основну школу, док његов секре-тар има париски докторат права. Старци и сами осећају колико су их млади претекли; зато су према њима снеби-вљиви и попустљиви. На пр. кад je један од државних пито-маца, Алимпије Васиљевић, дошао у Савет да благодари на „воспитанију" које му je држава дала, потпредседник Савета му одговара, да млађи школовани људи не треба да се погорде, и да презиру њих старије, који су се мање школовали. Тај потпредседник Савета није нико мањи него кнежев таст, син господара Јакова, Јеврем Ненадовић... Међу старијим великашима нико није тако крут и строг као Гарашанин; ипак зато, нико љубазнији од њега према млађим људима, нарочито питомцима. Он je добро са свима њима, почевши од Мариновића и Николајевића па до Гру-јића и Јанковића: код Савета и владе, он je као неки адвокат омладине: у једној прилици склања Савет, стари, штедљиви Савет, да из државне касе платм питомачке дугове. Вучић, који својим понашањем уме да задобије сељаке, није у стању да тако исто задобије и млађу инте-лигенцију; у том погледу Гарашанин je већи вештак од њега. Али то ништа не смета Вучићу да и он, на свој начин, покушава приближити се омладини. На пр. Јеврему Грујићу, који je изгубио благодејање, нуди завежљај дука-та, који, наравно, Грујић не прима. У свом поносу младог „паризлије", Грујић не разуме ову источњачку дарежљи-вост Вучићеву. — Али не само поједини великаши, него цела влада показује се слаба према омладини: о томе нај-боље сведочи њено држање према „Дружини младежи срп-ске", коју су били склопили лицејци. То ђачко друштво ужива једну слободу говора и писања, за оно време, одиста велику. У једној књижици ђачких састава, Невен слоге, Јеврем Грујић штампа свој „Обзор државе", у коме просто и јасно каже да Србија ужива само спољашњу, а не и унутрашњу слободу. Он размишља о начину на који би се могла добити унутрашња слобода. ,,Да ли каква потајна друштва или созаклетија? као Брутово против Цезара — и Пелопидино и Епаминондово противу угњетитеља Тебе?" На ово питање Грујић одговара одречно: он полаже своју наду у просвету. Али то не чини ништа: питање о ,,соза-клетију" постављено je, и име Брутово пало je. Такав чланак као „Обзор државе" цензура зацело не би допу-стила ниједним ондашњим новинама. На беседама које држе у „Дружини младежи", лицејци критикују великаше без много увијања, нападају их због њиховог шуровања

74

с Турцима и због њихове међусобне неслоге која народ упропашћује. Власт све то трпи, као паралисана страхом од школе и просвете. Истина, дружина бива, најзад, ипак забрањена, али, како изгледа, само због сувише отворених напада на Турску, због једне беседе: „Треба ли, смемо ли и можемо ли на Косово?"

Колико су год Стари снебивљиви и попустљиви према Младима, толико су Млади самосвесни, претенциозни и смели. У једној новосадској брошури од 1851 каже се да питомци, кад се врате у отаџбину, одмах траже већа и највећа звања; ако их не добију, они су незадовољни. За прве питомце се прича да су одмах тражили начелничке положаје; толико им се није могло дати, али су одмах сви постављени за професоре лицеја или секретаре мини-старства. О њиховој смелости остао je један писмени доку-менат: то je брошура Les Slaves du Sud, написана од Мило-вана Јанковића и Јеврема Грујића, кад су још били питомци. Јанковић и Груј ић осуђуј у политику Вучић—~ Петронијевићеву од 1839 до 1842, која je оборила Обре-новиће и довела на престо Карађорђевића; о кнезу Ми-хаилу говоре с извесном симпатијом; гоњење Обреновиће-ваца од 1844 помињу с гнушањем; о појединим саветницима и министрима изражавају се сасвим нељубазно. Вучића представљају као свирепа; Стојана Симића безмало као брбљова; за Книћанина веле да ће му име бити „безчас-ношћу укаљано", ако се докаже да je примио аустријско баронство. Алекса Симић, дугогодишњи министар, добија од њих један од оних немилосрдних удараца какве само млади људи умеју задати ... Стари бирократ с књижевним претенсијама које су му се јавиле у позније доба, Симић има да чује од Јанковића и Грујића да je добар човек, али да му не ваља што се меша у књижевне послове које не разуме... Јанковић и Грујић губе због те брошуре благодејање, али они то сматрају као једну увреду нанету историјској науци у њиховим личностима.

Та млада интелигенција која тако мало поштује своје старије, има сасвим друге политичке погледе него њени старији. Уставобранитељски je режим ауторитаран; његова je основна идеја да власт треба поштовати зато што je власт, и да народ не треба да се бави политиком. Омла-дина, напротив, одушевљена je за политичке слободе. Рево-луција од 1848 узбунила je младе духове свугде, чак у Србији. Први наши питомци враћају се баш 1848: они до-лазе из Немачке и Француске под свежим утиском вели-кога демократског покрета коме су присуствовали. Двојица од њих, Димитрије Матић и Коста Цукић, постају профе-сори лицеја, и њихов младићски либерализам налази прве одушке у њиховим професорским предавањима.

Доста je прелистати њихове уџбенике које су објавили почетком педесетих година. У својим Начелима умпог др-жавног права, Матић, иако Хегеловац, показује се врло

либералан. Он je противник полицијске државе, јер држа-ва не дугује народу само благостање него још и слободу. Пред нашим разумом држава се може правдати само као једно правно стање, из чега изилази да се и народу морају признати извесна права према власти, а не само власти према народу. Али није доста народна права признати, тре-ба такође . установити нарочите органе који ће народна права заступати. Тај заступник народних права треба да буде Народна скупштина, за коју je желети да буде би-рана од што већег броја грађана. Јер против бирачког пореза, ценза, говори то, што „наученост и отечествољу-бије и поштени карактер, који се подмитити не да, не зависи од богатства..." Таква једна влада ограничена на-родним представништвом може изгледати слаба влада, јер има да се бори с опозицијом. Али опозиције има свугде, и мора je бити; стога je боље дати јој законске могућности да се покаже. „Опозиција je онда страшна и ужасна, кад ћути и мучки ради." Матић преузноси такво државно уре-ђење где „моћ владе зависи од њеног јединства и спајања с народом", где се грађанин „повинује" због тога што увиђа „да je паметно повиновати се", где сама влада изазива јавни претрес својих поступака и „ослања се на јавно мнење као на највећег судију". И све ово Матић пропо-веда у једној земљи где je штампа ограничена цензуром, и где нема никаквих законских прописа који би призна-вали установу Народне скупштине... Матићев je либера-лизам као обмотан маглом немачке идеалистичке филосо-фије; тон Матићев je благ, оптимистичан, скоро идиличан, тон старе сентименталне Немачке, у којој се учио; по њему, народна влада изгледа добронамерна и до безазлености безопасна.

У његовог колеге Цукића либерализам je оштрији и борбенији. У својој Финансији, говорећи о државним расхо-дима, он претреса све државне установе, пошто све иза-зивају расходе. За разлику од Матића, чије je разлагање теоријско и апстрактно, Цукић се дотиче и нашега држав-ног уређења којим се, истина на дискретан начин, показује незадовољан. Присталица као и Матић правне државе, он узима да je њен циљ: „особно благостање појединог по-средством целости на основу права и закона по обштеммненију постављени. . ." У овој дефиницији подразумевасе и слобода штампе и представничка влада, јер како би се иначе постигла сагласност закона с јавним мнењем? Говорећи о цивилној листи, он наводи како je она „у Европи, у средњу руку узевши око 9°/о целог државног чистог прихода, које je заиста млого". А две стране затим, он израчунава, тобоже из чисто статистичког интереса, да код нас цивилна листа износи 9.43 °/о чистога државног прихода... Критичар цивилне листе као сувише велике, Цукић je y исто време енергичан бранилац посланичких дневница. Јер, без те установе, „сиромах човек, ако и

76 77

љуби свој народ, и ако и има доста ревности и способности, да се о народном благостању стара и да народне жеље и права на скупштини подржава и брани, неће се заслуже-ног избора примити моћи". Матић je критиковао бирачки порез, — Цукић брани посланичке дневнице; они допуњују један другога, дајући сваки другу страну једне исте, демо кратске доктрине. Цукић говори и о томе да ли треба обезбедити чиновницима сталност звања. У једној демо-кратској земљи, где je влада представник народне суве-рености, он би јој дао право да располаже чиновницима по својој вољи. ,,Али у другим државама виђали смо, да су попечитељи противне кораке уставу и законима чинити могли, без да су се зато под одговор стављали. Шта би се у том случају званичнику саветовати могло, или да слепо заповести предлостављеног извршава, или да посто-јеће законе против воље виши власти и у опасности, да ће свој леб изгубити, чува и храни? У правној држави не престаје званичник бити грађанин, ако je и правитељствени служитељ, он je посредством правитељства народни слуга и попечитељу у правном и моралном призренију и одно-шенију к народу раван..." И онда, имајући на уму без сумње наше прилике, он додаје: „у неразвијеним земљама су званичници готово једина изображена класа у народу, и ако би опозиција и ову малу разумну (интелигентну) потпору изгубила, то би од части влада свакојаком грубом наладању од стране противника изложена била, а од части би се сваки напредак слободног духа у свом зачетку већ угушити морао". Укратко, пошто код нас постоји опасност да влада не гази законе, и пошто je народ још неразвијен да се њеном незакоњу одупре, то се чиновницима мора обезбедити сталност, да би они могли бити чувари закона против владе. Како сасвим друкчије схвата позив чинов-ника Илија Гарашанин, најзнатнији министар уставобра-нитељског времена... Он тражи од чиновника исту онакву послушност према старијем као од војника; чиновник je дужан да гледа са страхопоштовањем у свог министра, а не да се, као неприкосновени чувар закона, одупре њего-вим заповестима за које би нашао да су незаконите.

Најзад, Цукић не оставља ни Савет на миру. Савет се „не може упоредити са слободним скупштинама други европски држава, почем се чланови од Књаза бирају..." Наш Савет, истина, чешће ступа у опозицију, али то „није следство устава, но особити околности наше новије исто-рије". Исто тако не значи ништа, што по Уставу саветници морају бити заслужни, познати, поштени људи, који за себе имају „обште мненије". Јер ова су „поњатија" „врло протегљива", и каткад „противно значећа", „кад се. од једностраног мненија опредељавају, и кад се обште мне-није (које je код нас и тако врло неснажно) и кандидатство простирати могу само на званичнике, који су се, под стро-гом званичном дисциплином.преправљајући се, избора тога

удостоили". Цукић би хтео једно тело мање бирократско, чији би лични састав мање зависио од Кнеза, једно тело чистијега представничког карактера него Савет.

За „постојеће стање" Цукићева je књига незгоднија од Матићеве. Матић говори о државном уређењу онаквом какво би требало да буде. Цукић критикује ове установе које код нас постоје, — и у његовој критици има нечега тешког, тврдог, строгог, мрзовољног. Матић унапред бла-госиља нову правну државу која има да дође; Цукић изри-че јетко мотивисану осуду над полицијском државом којој припада садашњост.

Начелни противници полицијског државног уређења које je у њихово време постојало у Србији, Цукић и Матић војују против њега на својим предавањима у лицеју и у својим уџбеницима, које je „прегледала и одобрила школ-ска комисија" и који су штампани о државном трошку. Цукићеви и Матићеви напади на „постојеће стање" врше се, на неки начин, под званичним белегом. То се, наравно, не може продужавати дуго; после две-три године профе-соровања, Матић и Цукић добијају друго „опредељење": влада их креће из лицеја где јој изгледају опасни, и пре-мешта у администрацију.

Та два професора имала су једног саборца на новинар-ском пољу. То je био Љубомир Ненадовић, који je 1850 покренуо Шумадинку. Покренута као породично-књижевни лист, Шумадинка убрзо добија глас опасног, републикан-ског листа. Ненадовић нема пречишћене погледе као Ма~ тић и Цукић, али, младић у време револуције од 1848, он има једну неодређену, поетску љубав према слободи као и остали његови вршњаци. Хуморист, он je киван на власти у Србији што су сувише озбиљне и званичне, и не допуштају ни најмању шалу са собом. Као сваки књи-жевник, он осећа потребу слободног, неконвенционалног изражавања, и стога му смета цензура, која се тако пе-дантски врши над листовима. Она би сама била довољна па да Ненадовића начини републиканцем. Он у Шумадинки доноси белешке из спољашње политике, у којима стално држи страну народа против владаоца, представљајући вла-даоце као заклете противнике народа. Његов je лист пун причица и анегдота о владалачкој неблагодарности, потреби за ласкањем итд. На једном месту вели: „У републикан-1цима je дух и живот народни, и док je републиканаца, тј. слободом дисајући људи, народу ће бити добро." Цензури се подсмева стално. О појединим владиним поступцима говори у овом тону: „Високославно наше Правитељство бринући се не само за просвету деце и људи, него je јошт обратило свој милостиви поглед и на животиње, и желећи волове и коње облагородити, послало je господина Ат. Николића јошт с једним чиновником у Беч и јошт даље, да нађу веће и благородније волове и коње ..." Једанпут

7S 79

прича како се нашао неко да претплати „Сиротицу Прав-ду" на Шумадинку, али јој уредништво није могло слатилист, јер ни од кога није могло дознати за њену адресу...Ненадовићу се, као кнегињином рођаку и као размаженом детету београдског друштва, доста гледало кроз прсте, али најзад су и њему запушена уста. Власт забрањује Шума-динку, као лист који je почео „управо пркосити прави-тељству нашем".

Исти либерални дух који се осећа у списима Матића, Цукића, Ненадовића, осећа се и у беседама и саставима лицејских ђака. У Невен слоги, који je 1849 издала Дру-жина младежи српске, Јеврем Грујић разлаже како je држава дужна обезбедити народу поред спољашње слободе још и унутрашњу. Јер циљ je државе благостање њених поданика, — а један народ без унутрашње слободе, који бива „од владатеља и чиновника произвољно гњечен", „није у благостању". Унутрашња се слобода састоји у томе да ,,влада буде извршитељ воље народа, која се у законима на скупштини или другчије донешеним показује". Где тога није, држава je „обор на коме ни од куд нема врата, там-ница без прозора". После овог резоновања уошпте, Грујић прелази на наш народ. „Наш народ нити je спољашње нити унутрашње слободан. Није спољашње зашто Турчину арач плаћа. — Није унутрашње, зашто нема — не зна — а готово и не да му се да зна — и за каква права своја — он je голо средство, које сад један сад друга за цељи своје употребљава." Наш народ није дакле у благостању него у злостању; држава наша „није свој задатак испу-нила".

Цела Дружина младежи српске расположена je непри-јатељски према тадашњој олигархијској управи. Она je основана с потајном намером да буде као неки протест и отпор против те управе. У главама тих младих људи за-легла се ова идеја. Срби су један велики народ, који je досад зло пролазио само због великашких завада. Те исте заваде које су нас једанпут одвеле на Косово, појавиле су се опет. Саветници су се позавађали између себе, а сав остали свет пристао у њихову свађу, држећи се један Петронијевића, други Книћанина, трећи Вучића итд. Сваки je у Србији постао „приврженик" овог или оног саветника. Али уједињена лицејска омладина неће да служи ниједном великашу него целом народу; њена слога треба да буде припрема опште народне слоге, која нам једина може по-вратити стару славу и величину. Разуме се, та ђачка слога постојала je више на језику него на делу, — и ти исти младићи који су се били заверили да својом слогом покају Косово, нису могли никако да се сложе да ли ће у Невен слоге унети само радове у стиховима или такође и радове у прози. На том питању, умало што се није растурила њихова тек основана дружина. Али, ма колико њихов покрет био наиван, извесно je да су они били понети за-

једничком жељом да се одвоје од великаша, да не буду више њихова клиентела, да начине једну групу која ће ма само према великашима бити солидарна и сложна.

Први знаци незадовољства против уставобранитељског режима јавили су се, дакле, код школованих људи, код ђака и професора. Да би се одржао такав режим као уста-вобранитељски — режим који je ставио народ под тутор-ство чиновништва — требало je брижљиво неговати веру народа у надмоћност чиновништва. Али та je вера баш била поколебана кад су школовани људи узели у име нау-ке спорити чиновништву право да само, без народа, управ-ља државним пословима. Интелигенција се није хтела соли-дарисати с бирократијом, и уместо да буде морална пот-пора бирократског система, она je постала легло опозиције против њега. Уставобранитељи, који су се толико старали о просвети, дочекали су да се као први резултат њиховога просветитељског рада, јави једна либерална интелигенција, непријатељски расположена против њихове владавине.

80 том 3/6

ГЛАВА IV

РАД HA МАТЕРИАЛНОМ БЛАГОСТАЊУУставобранитељски режим био je ставио народ под

туторство чиновништва; како je чиновништво употребило ту туторску власт? Шта je урадило за материално благо-стање народа? У земљама административног деспотизма више него игде влада je дужна да се стара о народном благостању, јер само тако може оправдати ону стегу у којој држи народ. Поправљајући његово материално стање, она му даје неку накнаду за политичке слободе које му je одузела. Код нас, влада je тим више била дужна старати се о народном благостању што je наш народ био прими-тиван и сиромашан. Сељак je, истина, био слободан госпо-дар своје земље, али осем земље није имао ничега другог, — није имао ни знања ни капитала. У погледу пољоприв-редне технике стајао je на оном истом ступњу на коме се налазио у средњем веку. Земља je била неокрчена, без путева, с мало новаца, без икакве привредне организације осем оне која je могла постати у уском кругу села или породице. Као тутор народа, чиновништво je имало пуне руке посла. Пре него што би се донела укупна оцена о уставобранитељском раду на материалном благостању на-рода, треба видети, у појединостима, шта je под уставо-бранитељским режимом у том правцу рађено.

I. Саобраћајна средства. — Под Милошем били су про-сечени главни путеви, али само просечени, — отворени кроз велике целцате шуме. Насути путеви били су, у то доба, ретки. Насути путеви, или, како се онда говорило, художествени путови, јављају се под Карађорђевићем. Та-да се на грађење путева уноси стална сума у буџет и до-воде инжињери са стране, из Аустрије, са страним или сумњиво српским именима. У похвалу Карађорђевићеве владе, као доказ великог материалног напретка који je под њом постигнут, једнако су се наводили „художествени путеви". Причало се да се сада путује колима тамо где се пре једва коњима пролазило. Ипак, под том владом није учињено за путове тако много. По једној статистичкој бе-

лешци, не сасвим поузданој, 1858, било je направљених пу-това око две стотине турских сати, или око хиљаду две стотине километара. По овим бројевима, ни најмање не изгледа да je под уставобранитељским режимом доста урађено за путеве. Цукић каже у својој економији, да се у Србији мало чини за путеве, да су путеви овде-онде начи-њени простим рђавим насипом, на пр. већи део београдско--цариградског друма. У извештају једне комисије од 1856, чији je председник један саветник, а чланови начелници четири министарства, каже се да je сав дотадашњи рад на путевима био безуспешан, и да тек сада ваља настати на грађењу путева. У једном акту од 1859 потреба за путевима означава се још увек као врло велика; у акту се каже: „колосална".

Како стоји с путевима, види се по овоме: (1) У целој Србији нема ниједног пута који „главну варош с којом другом везује". Желети je пак да бар све окружне вароши буду везане с главним тачкама трговине. Узгред буди ре-чено, у том погледу ни Београд, престоница, не стоји нај-боље. У целом београдском округу, направљени путеви не чине ни пуних четрнаест километара. Топчидерски друм такође je рђав да се њиме, по ружном времену, не може возити; по лепом времену може, али с опасношћу да се кола претуре. Године 1857, једне дуге и строге зиме, путеви су се око Београда покварили, долазак сељака у варош ослабио, и животне намирнице у н.ој поскупиле као у опседнутом месту. — (2) Веза између путева тако je слабо развијена, да je још једнако могућно да у једној половини Србије влада глад, докле у другој постоји обиље хране. Још и крајем педесетих година то се наводи као један од главних разлога у корист општинских кошева. — (3) Пу-теви нису начињени тако да се пошта може свугде слу~ житм колима; стога се коњска пошта сматра као практич-нија од колске.

Два су узрока рђавог стања путева. С једне стране нема довољно инжињера; с друге, влада не уноси у буџет до-вољно велики кредит за путеве.

У инжињерима je највећа оскудица, Године 1846, мини-старство унутрашњих дела, под којима стоје и грађевине, има на расположењу свега два инжињера. Те године и следеће чине се покушаји да се доведу инжињери са стра-не; први покушаји остају без резултата, јамачно стога што страним инжињерима није понуђена доста велика плата. У оскудици страних инжињера, отвара се, 1848, при ми-нистарству унутрашњих дела једна сасвим елементарна инжињерска школа, која je трајала свега три године, и у којој се учило „земљомерије, механика, архитектура, на-чертаније, немачки језик". Од девет питомаца ове школе

само су двојица отишла у инжињерску службу. У току времена. добијају се и страни инжињери; њих има сада не

само у централној управи, при грађевинском одељењу, него

82 83

и по окрузима; 1858 за сваки округ и варош Београд има по један инжињер. Али то je тек 1858; још 1856 окружних инжињера није било више од једанаест, што значи да тре-ћина од целокупног броја округа није имала свог инжи-њера.

Други узрок рђавом стању путева јесу недовољни кре-дити који се у буџету предвиђају за путеве. Све до 1855, на грађење путева не одређује се више од пет хиљада талира годишње; тек 1856 одређује се једна већа сума: двадесет хиљада талира.

Уз ова два главна узрока, треба поменути и један трећи, споредан. Милошева времена, кад je власт могла по вољи располагати народном радном снагом, била су прошла. Уставобранитељска влада гледала je да без велике пот-ребе не наређује кулук. У својој аутобиографији, Атана-сије Николић прича како je влада „испод руке" учинила да народ сагради пут од Пожаревца до Свилајнца. Тек кад je народ осетио у пракси корист од тога пута, власт се окуражила и наредила грађење осталих путева у том крају. Али опет ,,све полагано и без наваљивања". Најмање се „наваљивало" на народ у окрузима који су се истакли у буни против Обреновића и тиме стекли заслуге за нову династију, — на пр. окрузи београдски и крагујевачки. Зато je ту било најмање израђених путева.*На грађењу путева радило се, дакле, без свега онога што je за тај посао требало, — без новаца, без кулука, без инжињера. Комисија од 1856 каже тим поводом: „Прави-тељство je истина непрекидно словом и делом изјављивало да ову вредност путова у правој мери уважава, али мера и начин овог дејствовања нису ни мало до сад потреби одго-варали. Обично je оно обште важећим законима и наред-бама прост народ на прављење путова позивало, и врло често je виђало, да се народ с неизмерним жертвама пра-витељству одазивао без да смо при свем том уредни путова у земљи имали." Изгледа да je, бар до последњих година уставобранитељског режима, влада подстицала народ на грађење путова, уместо да ту ствар узме сама у своје руке. С воденим путевима стајало je још горе него и са суво-земним. На регулисању река није рађено ништа. Велика ћуприја на Морави била je 1847 или 1848 разваљена и однесена водом и ледом; под уставобранитељским режимом, она се није више оправила. Годинама се говорило да ће се оправити, али све je остајало на говору, — и тамо где je пре била ћуприја, превозило се скелом.

За поште и телеграфе уставобранитељска влада има неоспорних заслуга. Она je, 1843, организовала пошту као једну грану државне администрације. Дотле биле су уре-ђене само мезулане, тј. станице где су се држали поштански

1 О путевима под уставобранитељима в. Милан Влајинац, Згон, стр. 395.

коњи за одмену; мезулане су даване под закуп, а држава je над њима водила само надзор. Године 1843 држава узима пошту у своје руке; управља њоме преко својих чиновника; заводи редован поштански саобраћај по једној сталној та-рифи. До 1856, писмоносна пошта иде двапут, а од 1856 трипут недељно; аманетна двапут месечно. Исто тако, за-слуга je уставобранитељске владе да je постројила први наш телеграф. Постројен у току зиме 1854/5, он je отворен публици с пролећа 1855; у први мах биле су повучене три телеграфске линије.

II. Кредит. — У тако новој и сиромашној земљи као Србија, било je природно да се први капитал почне ства-рати у јавним касама — државној, црквеној, општинској. У Милошево време, вишци прихода гомилали су се у др-жавној каси из године у годину; најзад се дошло до једне готовине од неколико милиона гроша. Оставити сав тај новац бесплодно у јавним касама, није имало смисла, на-рочито када се узме на ум тадашња велика оскудица наше земље у капиталима. Самом природом ствари, јавне касе биле-су принуђене да почну давати зајмове, и постану наше прве кредитне установе. Још под Милошем, послед-њих година његове владе, има трага о зајмовима који су се давали из државне касе. Али све je то још нерегулисано. Тек после његовог пада, 12 септембра 1839, издаје се једна уредба о зајмовима из државне касе. Она je надахнута же-љом да доведе земљу у „цветуће стање", и да помогне тр-говини. Ради тога прописује да се из државне касе чине зајмови с умереним интересом од 6°/о (закони интерес био je joш 1837 утврђен на 12%). Зајмови се дају на непокретну залогу, од две трећине њене вредности. Најмања сума зајма код државне касе утврђена je на педесет дуката. Године 1841 та се сума диже на три стотине, а 1858 спушта на сто дуката. Али 1858 узакоњено je y исти мах да се зајам даје до половине вредности непокретне залоге. Том приликом узакоњено je и то да се, уз интерес, мора плаћати и један део главнице, тако да у року од 231/2 године цео зајам буде исплаћен.

Општински новци давали су се, како изгледа, испрва по 12%. Од 1855 интерес je спуштен на 10%. Али, као и државна каса, тако je и општинска давала зајмове само на непокретну залогу.

О црквеним новцима није било детаљних прописа. Да-вани су и на непокретну залогу и на лично јемство. Инте-ресна стопа код црквених зајмова била je кад већа кад мања.

Поред тога зајмови су се могли добити из пупилариих новаца (испрва по 12%, доцније по 10%), из фонда школ-ског, и фонда за чиновничку сирочад и удовице (код ова два фонда интересна je стопа, после неког колебања, утвр-ђена на 6%). Али сви ти зајмови претпостављали су непо-кретну залогу.

84 85

Зајмови из јавних каса нису се лако добијали. Због непокретне залоге којом су били условљени, они су били скопчани с формалностима и трошковима: имање на које се узимао зајам, морало се претходно проценити, и на њ ставити интабулација. Све ове формалности морале су се испуњавати и код општинских каса, чак и за мање зајмове од две до три стотине гроша. Ко би се хтео задужити код јавних каса, морао je молити комшије да му буду проце-нитељи; морао je ићи кмету и капетану, овоме неколико пута докле би га склонио да изиђе на лице места, — и кад je све то било готово, морало се још ићи у окружно место суду. Две до три стотине гроша односили су само ови претходни трошкови. Поред ових незгода било je и дру-гих. Код државне касе, све до последње године Карађорђе-вићеве владе, није се могао закључити зајам мањи од три стотине дуката; сви мали зајмотражиоци, који су у исто време били људи слабијег материалног стања, одбијани су од државне касе. Њима je остајало да се обрате на општин-ску касу, али, како изгледа, општинским новцима распо-лагао je по својој вољи кмет, односно срески начелник; од његовога доброг расположења зависило je да ли ће, и коме одобрити зајам.

Биле су предлагане извесне мере, да би се зајмови код јавних каса олакшали и мање имућним људима. Предла-гано je на пр. да се општински новци дају и на лично јем-ство, без непокретне залоге: онда би отпале претходне формалности и трошкови око процене и интабулације. Али овај предлог није усвојен. Исто тако није усвојен ни други предлог, да се. из државне касе одобравају и мали зајмови, од десет, па чак и од пет дуката. Било се нашло да je администрација свих зајмодавних завода још нераз-вијена за овако мале зајмове.

Тврдило се да je, под уставобранитељским режимом, кредит код јавних каса био организован тако да су се њиме могли користити само имућнији људи. Они који нису имали непокретних добара, или којима су тешко падали трошкови око претходних формалности, или, најзад, ко-јима су мање суме биле потребне, сви су се ти морали обраћати на приватне зајмодавце. Држава je била отворила кредит газдама, а не малим произвођачима и народној маси.

Ове тврдње изгледају тачне, бар колико се тичу зај-мова код државне касе. Узмимо само списак њеиих дуж-ника за 1858, последњу годину Карађорђевићеве владе. Дужника има преко 170, од којих je преко 90, дакле више од половине, из Београда. Међу дужницима, на првом ме~ сту, виде се саветници, министри, начелници, велики тр-говци, рођаци људи од положаја итд. Сељак, мали трговац, не налази се на тој листи. Уопште, дужници са села и из малих вароши ретки су; главну масу дужника дају Бео~ град и окружне вароши.

Сав мали и потребити свет, одбијен од јавних каса, мора да тражи зајмове код приватних зајмодаваца. Услови под којима их ту добија, знатно су неповољнији него код јав-них каса. Код јавних каса плаћа се 6°/о; код приватних зај-модаваца 12%. Што je најгоре, 12°/о то je закони интерес, оно што се привидно плаћа; у ствари, плаћа се много више. Поред привидног законог интереса постоји један потајни зеленашки интерес. Новац je тако редак, наплаћивање ду-гова код суда тако споро, трговачка предузећа због којих се често зајмови праве, тако ризична, да je овај зеленашки интерес природна појава. Скоро je сваки приватни зајмо-давац зеленаш, наплаћујући од два до десет гроша месечно на дукат. На јавним касама високи чиновници. и богати тр-говци добијају зајмове за које плаћају двапут мањи инте-рес него што je закони. Остали свет пак који се задужује кад приватних зајмодаваца, плаћа не само двапут него не-колико пута већи интерес него што je закони. Кредит из-гледа организован само за господу и богаташе; сељак, за-натлија, мали трговац остављен je на милост и немилост зеленашу. Под Милошем, ,била je повика на њега и његове ортаке да су монополисали трговину. Под уставобраните-љима, повика je на чиновнике и велике газде да се само они користе кредитом код јавних каса, и.да широки на-родни слојеви немају никакве користи од тога што се др-жавни новци дају на зајам.по умерени интерес. И пошто трговина потребује кредита, то изгледа да je она опет мо-нополисана, али на други, посреднији, финији начин. него под Милошем, — наиме, монополисана од онога ограни-ченог броја људи који су у стању да закључују зајмове код јавних каса. Ако се пре захтевала у име народа. сло-бода трговине, сад се захтева ослобођење од зеленашког кредита, отварање јавних каса сељачкој маси.

Ипак не треба мислити да кредит код јавних каса није био ни од какве користи за нашу привреду. Наши велики трговци, на првом месту наши увозници, служили..су се њиме, и то неки пут у знатној мери. С иностранством они су имали још слабе кредитне везе; осим у Аустрији, они их скоро нигде више нису ни имали, али ни у самој Аустрији њихов кредит још није био довољно утврђен. Они су стога били принуђени да траже зајмове код јавних каса. Године1857, услед новчане кризе, нашим je тргов-цима био отказан и онај мали кредит који су имали на страни; да им тада министарство финансија није притекло у помоћ с .једним зајмом од 50.000 дуката, у нашем трго-вачком свету била би наступила велика криза. Разуме се, што се наша трговина већма развијала, зајмови код јавних каса све су мање могли задовољити њене потребе. Зато, крајем педесетих година, и сами велики трговци, који су се тим зајмовима највише служили, критикују нашу орга-низацију кредита. Они траже да се установи Народна бан-ка, -- и у тим захтевима предњачи београдска чаршија.

86 87

III. Трговина. — Устав од 1838 прогласио je начело сло-боде трговине (чл. 45). То начело није било сасвим доследно примењено под уставобранитељским режимом; слобода тр-говине била je ограничена на разне начине, — и, да се не помиње ништа друго, Устав од 1838 није спречио еснаф-ску уредбу од 1847, по којој су и трговци били организовани еснафски. Ипак зато слобода трговине била je и остала једна од главних тачака уставобранитељског програма. Тре-ба само прецизирати шта су уставобранитељи разумевали под тим изразом.

Уносећи у Устав од 1838 начело слободе трговине, уста-вобранитељи су хтели задовољити једну народну жељу. Под Милошем, сељак није престао тражити да сваком буде слободно трговати. Под Милошем, постојало je, исти-на, извесно еснафско уређење заната и трговине, али шта je та еснафска организација могла сметати сељаку?

Ствар постаје јасна, кад се узме да je сељак тражио слободу не за трговину занатским производима, него за трговину пољопривредним производима и сировинама, на првом месту, живом стоком. Жива стока била je главни предмет нашег извоза; сви остали пољопривредни произ-води били су према њој од спореднога значаја.

Под Милошем, трговина стоком није била слободна; она се могла водити само с допуштењем власти. Ово допуш-тење није било проста формалност: сточну трговину Ми-лош није допуштао свакоме, већ само одређеним лицима и под нарочитим условима. Милош je говорио да je рад са-чувати народ од несолидних трговаца: стока je главно благо сељака, зато нека власт добро отвори очи да разне пропалице и варалице не извуку то благо народу из руку. Незгода je била само у томе, што се Милош сам, за свој рачун, бавио сточном трговином, било непосредно или пре-ко својих ортака. Стога се није веровало да он ограничава слободу трговине у народном интересу, него се држало, да он има на уму поглавито интересе своје приватне трго-вине, и да му je крајњи циљ да сточну трговину монопо-лише за себе и за своје ортаке. Наводило се на пр. како он не купује од сељака по слободној погодби, него по цени коју сам одреди, како чини неоправдане отежице конку-рентима својих ортака итд. Ако не у свему, а оно у мно-гоме, ове су оптужбе прихваћене и од доцнијих историка.

У Милошево време, дакле, слобода се није тражила за трговину занатским, него за трговину пољопривредним производима, — и слобода се схватала као укидање оних ограничења која je Милош био завео. Уместо да од сељака сме куповати само онај за кога je власт сигурна да неће сељака преварити, тражило се да сељак сме продавати свакоме ко му понуди добру цену. У овом смислу треба разумети слободу трговине о којој се говори у Уставу од 1838. После тога Устава, сељак, као произвођач за пијацу, није више стајао под туторском заштитом власти; њему je

било остављено да сам бира трговца с којим ће ступити у везу.

Из начела слободе трговине, узете у овом специалном смислу, изведене су даље ове последице:

(1) Године 1855 укинуте су трговачке објаве (бурунтије),које су се вадиле код власти као нека врста пасоша. ПослеУстава од 1838, те су објаве постале проста формалност;ипак 1855, оне се укидају као последњи остатак оног вре-мена кад још није постојала „слобода трговине". Вишенема никаквих, чак ни формалних тешкоћа да се иде ународ и од сељака купује оно што има на продају.

(2) На основу начела слободе трговине, Скупштине од1842 и 1848 захтевале су да се чиновницима забрани свакотрговање. Испрва, влада je стајала ка гледишту да се башовако апсолутна забрана не слаже са слободом трговине.Трговање пољопривредним производима било je, y начелу,допуштено свакоме; зашто од тога начела чинити изузетакна штету чиновника? Али, под притиском Скупштине, вла-да je морала попустити, — и 1848 забрањено je чиновни-цима да се уопште баве трговином. Насупрот влади, народje сматрао да je слобода трговине у великој опасности одчиновника трговаца. Због свог службеног положаја, они сумогли постати сувише јаки конкуренти за остале трговце;трговац који je y исто време чиновник, могао je силомвласти изнудити од сељака мању продајну цену него обич-ни трговац; укратко, могло се десити да чиновници трговцимонополишу злоупотребом власти бар извесне гране трго-вине, што би без сумње била највећа повреда слободе тр-говине.

(3) Године 1847 издана je еснафска уредба. Она постављана законску основу ону еснафску организацију заната итрговине која je и дотле постојала. Али, том приликом,повлачи се разлика између трговине занатским произво-дима и трговине „природним производима": само je прваорганизована еснафски; што се тиче друге, она остаје пот-пуно слободна: њоме се може бавити сваки Србин.

(4) После Устава од 1838, допуштају се сеоски дућани.Слобода трговине за сељака не значи само то да он можепродавати коме хоће, него такође да може и куповати одкога хоће. Зашто га принуђавати да купује од варошана?Зашто не допустити трговцима да са својим дућаном дођуу село, сељаку на ноге? Не може се рећи да су пре Уставаод 1838 сеоски дућани безусловно забрањивани; примерасеоских дућана било je и пре тога Устава, али све дућанеиз тога доба власт je само трпела; њихова слобода нијебила начелно призната. Начелно призната, она je тек 1839решењем Намесништва. Тим се решењем допушта, истина,само један дућан у селу, и то само по претходном одобрењувласти, и само ради најпотребнијих ствари. Ипак важно jeда се у том решењу каже да je сеоске дућане немогућносасвим забранити, почем je по Уставу „свободно свакоме

водити трговину". Продавање. занатских. производа сеља-нима престаје бити монопол варошких трговаца, као.што je и куповање пољопривредних производа од сељака прес-тало бити монопол једнога ограниченог броја влашћу приз-натих трговаца.

Тек по овим последицама изведеним из начела слободе трговине, види се какав je смисао то начело имало у уста-вобранитељско време. Оно je знанило слободу продавања и куповања пољопривредних производа. Зато су je уставо-бранитељи и представљали као велику добит за сељака.

Овако схваћена, слобода трговања учинила je да се трговачки дух стао ширити у народу. Имућнији и бистрији сељаци почињу улазити у трговачка предузећа, ради којих чак занемарују пољопривредне послове. То je оно време кад се говорило да je „сваки ђаво постао трговац", да сваки ко има сто гроша у џепу, проба срећу у трговини. У народ je ушла „нека неодолима страст трговања", и „чивутски се дух код нас здраво распрострео". Изгледа да се трговина сматрала као проста „шпекулација". „Трговац бити значи...: са мало новаца што купити што je могуће јевтиније, па то ил овако ил онако што je могуће скупље продати и тако у најкраћем времену што je могуће више новаца добити." Наводио се пример једног сељака ,,који je на једном крају Крагујевца камен соли купио а на другом крају варошице исти камен смрвио и на мање продавао".

У свему овоме има, без сумње, претеривања, али суш-тина биће, по свој прилици, тачна. Народ у Кнежевини Србији није био земљорадник од давнине, није био вековно спахијско робље, коме je, привезаном за земљу, земљо-радња прешла у крв. Народ у кнежевини био je дошљак из сточарских крајева. Његове склоности ка трговини сас-вим су разумљиве: сточар се лакше претвара у трговца него ратар. Исто тако разумљива je и несолидност наших првих трговаца из народа. Прости људи, који су с мало новаца почели трговати на срећу, уз то потомци сточара, који су по правилу скитнице и отмичари, — ти трговци из народа нису могли схватити трговину друкчије него као мешавину коцке и преваре.

Али, не само да je под уставобранитељским режимом дата сељаку пуна слобода трговања, него je, уопште гово-рећи, трговина остављена сасвим нерегулисана. Истина, ес-нафска уредба од 1847 обухвата са занатима и трговину, али она говори само о унутрашњем уређењу трговачког реда и о односима између трговаца м занатлија. За регули-сање трговине тражило би се нешто више, — тражио би се нарочити трговачки законик, који би говорио о особеном правном положају трговаца, о разним врстама трговачких послова и разним установама трговачког саобраћаја. Такав трговачки законик није код нас постојао. Шта више, све до грађанско-судског поступка од 1853 није било никаквих

одредаба ни о стечају. Трговало се без икаквих других прописа осим оних из општега грађанског законика.

У оваквом стању ствари, оним врстама трговине које су остале ван еснафске организације, могао се бавити сваки, и то искључиво по општим прописима грађанског законика. Ван еснафске организације, остала je не само трговина пољопривредним производима, него такође и ситна ба-калска трговина, — дакле, оне врсте трговине које су тр-говцима из сељачког реда биле најдоступније. Они који су се бавили тим пословима, нису нигде записивани као тр-говци, њихове фирме нису протоколисане, и зато се код нас није. могао ухватити рачун ко je трговац, а ко није. Београдски трговци, који су се бавили највишим врстама трговине, и долазили у додир с иностранством, први су осетили потребу за нарочитим трговачким закоником, Али на њихову представку Савет je одговорио да наши тр-говци нису способни да воде трговину по прописима трго-вачког законика, да би трговачки законик свео трговце „на удивително мален број", и тиме опет створио трговачки монопол. Нерегулисано стање трговине сматрало се као да je било у интересу њене слободе.

С правног гледишта, вођење je трговине било јако олак-шано. Иначе, у ово време о коме говоримо, то није била ни најмање лака ствар. Трговина претпоставља добре пу-теве, добре судове, уређен кредит. Од свега тога није се имало ништа. На развијању саобраћајних средстава тек се почело радити, па и то не врло енергично; на многим местима еспап се још мора вући на коњима. Ван јавних каса није било кредитних установа, а код јавних каса кре-дит je био уређен тако, да су се њиме само имућнији тр-говци могли користити. Судови су судили споро; с најјасни-јом облигацијом морало се чекати по неколико месеци на рочиште. Трговало се и без путева, и без судова, и без кредита. Под таквим околностима могао je успети само вр-ло јак човек, кадар да савлада све тешкоће: „теретне пу-теве, рђаве конаке, незгоде природне, ћудљивости и само-вољства људска". Као у врло рана времена, наш тадашњи трговац био je један авантурист, који успева смелошћу, издржљивошћу, и нескрупулозношћу.

Али сви они који су се бавили трговином, нису били тако јаки људи. Зато, од оних који се на трговину одају, мало je њих који пролазе добро. За једног који се обога-тио, има их педесет који су пропали. Ми смо већ поменули како се педесетих година била запазила презадуженост се-љака. Многи тадашњи проматрачи држали су да je она, у великој мери, дошла од рђаво вођене трговине. Неки су чак тврдили да се, уопште, задужује само онај сељак који се ода на трговину, или, како се онда говорило, на „шпе-кулисаше". Сељак који гледа свога посла, који ради земљу кије дужан. Ово објашњење сељакове презадужености суви-ше je једнострано, али није сасвим нетачно. У многим слу-

90 91

чајевима, сељака су његови трговачки покушаји и огледи бацили у дуг. Он je почињао трговину с мало капитала; кад му je кредит устребао, тражио га je код зеленаша, а кад се једном везао за зеленаша, његова je пропаст била скоро сигурна, јер, уложен у трговину, позајмљени новац није могао доносити онолики интерес колики je зеленашу био обећан. Бар један део презадужених сељака били су пропали трговци из народа.

Влада je гледала прилично апатично на стање наше трговине, држећи да je учинила све што je требало, кад je дала слободу трговине. Против њене апатичности први протести долазе од београдских трговаца, и то после Па-риског мира. Уговор од 1856 довео нас je двојако у везу с Европом: прво, тиме што je руско протекторство над Срби-јом заменио заједничком гарантијом Великих сила; друго, тиме што je Дунав начинио међународном реком. Услед тога београдска je чаршија брујала од планова о великој трговачкој будућности Србије. Говорило се како се сада отвара светска пијаца за Србију, јер ће бродови целога света долазити слободним Дунавом до наших граница. У исто време проносили су се гласови о железничкој вези која би се имала поставити између Београда и Цариграда. Због слободе Дунава и те пројектоване железнице, београд-ска се чаршија није надала ничем мањем него да ће Србија постати везом између Истока и Запада, да ће сва трговина с Истоком окренути преко Србије, и да ће на Дунаву Бео-град постати оно што Трст на Јадранском, Марсељ на Сре-доземном Мору.

Очекујући тај живљи трговински додир с Европом и те везе са светским пијацама, београдски трговци увидели су да наша трговина не може остати нерегулисана као што je била. Они су тражили да се она „европеише", тражили су модеран трговачки законик и завођење трговачких судова, тражили и све друго што je за модернисање трговине било потребно, — на пр. да се установи Народна банка, да се поправе и разгранају путеви, да се да поштанска веза оним паланкама које je још нису имале, да се установи паро-бродарско друштво, сагради железница итд.

На наваљивање београдских трговаца, који су почетком 1856 држали једну велику скупштину, влада обраћа пажњу на стање наше трговине. Она признаје потребу реформе, и установљава један трговачки одбор који ће бити уз њу као саветодавно тело. Рад на трговачком законику, који je још раније био почео па застао, подстиче се наново. Али на томе се и остаје. Трговачки одбор могао се установити, и рад на трговачком законику убрзати, јер за то није тре-бало новаца. За све друго требало je новаца, а крајем педесетих година, влада није имала довољно новаца ни за редовне потребе: она je једва хватала крај с крајем. После Париског мира, Карађорђевић je убрзо пао; он није стигао ни трговачки законик да изда; установљење трговачког од~

бора био je једини акт који je још уставобранитељска вла-да предузела ради подизања трговине.

У погледу трговине, дакле, уставобранитељски режим остаје режим потпуне слободе: не само никаква ограничења него никакве ни регуле. Влада, дуго времена, не предузима скоро ништа ради подизања трговине, јер држи да je, да-јући слободу трговине, учинила више или мање све што je ради њеног подизања била дужна учинити.

IV. Занати. — О њима нема много шта да се каже. На-шим занатима највећа je опасност претила од странихфабрика, с којима они нису могли издржати конкуренцију.Заштита наших заната претпостављала je, пре свега, заш-титну царину према Аустрмји, али наша je влада била ве-зана Портиним уговорима с Аустријом, који на аустријскиувоз нису допуштали већу царину од 3°/о по вредности, с2% узгредних такса. У недостатку царина, остајало je самото да се посредством еснафске организације покуша ство-рити једна врста монопола у корист наших занатлија. Алито није покушано. Напротив, чл. 83 еснафске уредбе до-пуштао je еснафским трговцима, да продају ,,готове изра-ђене послове од они заната, који се у нашој земљм јоштникако не раде, или се мање или лошије раде него коликои какови се од житеља траже". Како изгледа, ова се од-редба објашњује тиме што je производња наших занатлијајош једнако изостајала иза домаће потрошње. Влада jeдржала да развитку заната највише смета оскудица спре-ме код занатлија; због тога она je слала питомце који ћеизучавати занате у страним местима, почевши од НовогСада па до Лајпцига.

V. Пољопривреда. — С укидањем турских спахилукатридесетих година, наш je сељак постао слободан господарземље коју ради, онако слободан како у то време није биосвугде ни'у западној и средишној Европи. Ослобођен, се-љак je y исто време био остављен сам себи, радећи какоje сам знао и умео. Без великих спахијских имања, безугледних државних добара, оцепљен од просвећеног света,он није имао ни од кога ништа да научи. Из сељачке масеније се издвајао никакав виши слој рационалних пољо-привредника, који би својим примером повлачили и остале.Бистрији и окретнији сељачки синови одлазили су у трго-вину или државну службу. Земљу je остајао да ради прос-так, — и стога je наша земљорадња заједно са сточарствомстајала увек на једном истом, врло ниском ступњу.

Не може се рећи да се влада није старала о унапређењу наше пољопривреде, али њено старање није било особито енергично. Економна управа била je усредсређена. у ми-нистарству унутрашњих дела, у коме се само један човек, начелник Атанасије Николић, интересовао за пољоприв-редна питања. Србин из Аустрије, он je живо осетио назад-ност земљорадње и сточарства у Шумадији. По његову мишљењу, нашег je сељака требало учити рационалнијој

92 93

пољопривреди. У том циљу Николић, прво, покреће један пољопривредни лист {Чича Срећков лист 1847), који убрзо престаје због малог броја претплатника. После тога почиње учити пољопривреди осуђенике који су издржавали казну у Топчидеру (1848). Доцније, цео Топчидер са шумом узима се за подизање једне примерне економије у којој би радили осуђеници (1851). Држало се да ће, по издржању казне, осуђеници разнети по народу оно што су у Топчидеру нау-чили. „Чрез оваке наученике", стоји у једном службеном акту, у целој ће се земљи подићи „једнообразно и успешно земљоделије". У недостатку пољопривредника који би пред-њачили примером, покушано je да се од робијаша начине пионири пољопривредног напретка. Кад се једном дошло до примерне економије, онда je убрзо поред ње установ-љена и „земљоделска школа" (1853). То je било главно Николићево дело за подизање пољодривреде. У земљодел-ску се школу узимао из свакога среза по један питомац (из већих срезова и по два); питомци су се школовали о државном трошку; цео je течај трајао две године. Рачунало се сигурно да се овим начином дође до просвећених пољо-привредника који ће подићи нашу земљорадњу и сточар-ство. Али питомци земљоделске школе, по свршеном шко-ловању, нису хтели да раде земљу. Они су тражили место у државној или општинској служби; ако га нису могли добити, примали су се и за пандуре. О оним питомцима, пак, који су, по изузетку, узели да раде земљу, Љубомир Ненадовић вели ово: „Неки би се (од питомаца) вратио својој кући, па ако штогод и оре, а он оре како му je и отац орао." На Светоандрејској скупштини речено je да од земљоделске школе није видео користи ,,ниједан округ, ни-један срез, ниједна општина".

Ради унапређења сточарства била je подигнута једна ергела у Ђуприји (1852). Та ергела и она земљоделска шко-ла у Топчидеру јесу најважније мере пољопривредне по-литике под уставобранитељима. Срби из Кнежевине, Шу-мадинци, захтевали су енергичније мере, мислећи под енер-гичнијим мерама принудне мере. Срби из Аустрије као Ни-колић мислили су да на сељака. треба утицати поуком и примером, да му треба само показати како се ради, па ће он тако и радити. Срби из Кнежевине, напротив, држали су да нашег сељака треба нагонити: он зна и сам како треба радити, али неће; он зна да за стоку треба стаје, па опет стаје не диже; он зна да треба чистити воће од гусе-ница, па га опет не чисти. Сељаку не треба школа, говорио je Љубомир Ненадовић, него регула. Предлагано je да се заведу „земљоделски чиновници", који ће наређивати на-роду шта и како да ради, и који би могли казнити онога ко не слуша. Али ове мере, могућне за време кнеза Ми-лоша, иису више одговарале „духу времена". Сељаку je остављено да ради по својој глави; власт je задржала само то право, да га упућује школом и примерним устанавама;

на жалост, њена je поука слабо допирала до сељака, и наша je пољопривреда видела мало користи од ње.

VI. Шуме и руде. — Под Карађорђевићем се увелико говори да je настало утамањивање шума. О томе се говори не само у новинарским чланцима него и у службеним ак-тима. „Шуме се опустошавају у нашој земљи", — та се реченица понавља, из године у годину, у извештају мини-старства финансија Савету. На много места нема више дрва за зграде ни жира за свиње. Алекса Симић, 1852, каже да je пре двадесет година било двапут више шуме; ово изгле-да претерано, али, по томе што je Симићу уопште моглс изгледати да je толико шуме исечено, види се да je c ута-мањивањем шуме брзо ишло. Шума се сече ради крчевине сече, и то доста, ради врљика, јер што год се окрчи или захвати, то се и ограђује; сече за грађење кућа, које су, у неким крајевима, све од дрвета; сече се ради огрева; сече се ради заната (коларског, качарског) или ради трговине.. Речју, шуму нико не штеди: шума je опште народно добро а „општенародно" сматра се као „туђе".

Пред утамањивањем шума влада стоји скрштених руку Државне шуме нису одвојене од општинских; између њих и општинских шума није извршено разграничење; колико je од шуме прешло у приватну сопственост, такође нијс утврђено, — о томе се сваки час покреће питање, и при-ватна се сопственост утврђује несигурним комшијским све-дочанствима и више или мање самовласно постављеним белегама. За самовласно захватање и утамањивање шума није ништа повољније него ови несређени правни односи. Влада тек 1857 покушава да правне односе колико толико среди, и да стане на пут самовласним захватинама. Тада се издаје једна уредба о шумама, по којој су се имале разградити све самовласне захватине, и то почевши још од 1840. Али овако строгу наредбу немогућно je извршити Против ње се диже таква повика у народу, да ју je влада; принуђена опозвати.

Пасивност владина огледа се такође у потпуном од-суству шумске администрације. О потреби једног управи теља шума говори се једнако, али то се звање ипак не установљава. Шумари не постоје; чување шума остављено je кметовима, који се у пракси показују врло слаби чувари. Из страха да им сељаци не запале имање, они затварају очи пред горосечом; на неким местима, кметови и сељаци договорно секу шуму да не би имали шта једни другима да пребацују. Треба да се сељаци сваде између себе у за-једничкој горосечи, или да капетан, обилазећи срез, наиђе на само дело горосече, па да неко буде тужен суду за ута-мањивање шуме. По кметовима, не би био тужен никад, нико. Кад je 1844 министарство унутрашњих дела питало начелства о мерама за заштиту шума, скоро су се сва начелства сагласила да чување шума треба пренети с кме-това на државне шумаре, који би се имали установити. И

94 95

одиста утамањивање шума долазило je y великој мери отуда, што државна власт није чувала шуме преко својих оргаиа.

Сечење шуме било je олакшано још и шумским такса-ма. Да би се добило право на сечење шуме, требало je извадити објаву код среске власти; за ту се објаву пла-ћало само грош. Да ли се објава узимала за пет грмова или за педесет; да ли су се дрва секла за личну употребу мли за трговину; да ли су била боље или горе врсте, на то се није гледало; у сваком случају плаћало се само грош. Ово управо и није била такса него накнада „за канцела-ријску артију"; сечење шуме било je y ствари бесплатно. Тек шумском уредбом од 1857, јамачно због финансијских тешкоћа, влада je покушала завести праве шумске таксе. По тој уредби, такса се плаћа за свако посечено дрво (није више могуће обухватити по педесет дрвета једном објавом за грош); такса није једна иста за свако дрво и у сваком случају; њена величина зависи од величине дрвета, и од тога да ли се дрво сече по личној потреби или ради трго-вине (у овом другом случају плаћа се више). Наместо једне опште таксе од гроша, уредбом од 1857 заводи се читава тарифа шумских такса. Али баш стога уредба од 1857 иза-зива буру незадовољства у народу, и на Светоандрејској скупштини та се уредба помиње као један од највећих грехова Александра Карађорђевића и његове владе према народу.

Шуме неразграничене, и стога самовласно захватане са свих страна; надзор над њима поверен општинским власти-ма које их не чувају од народа, него их, шта више, овде--онде заједно с народом секу; државне таксе сведене на грош, — то су главне одлике уставобранитељског шумар-ства. Под таквим околностима, никакво чудо што се ута-мањивање шуме ширило из године у годину.

Уставобранитељско шумарство било je рђаво из два разлога. (1) Наша државна организација била je још нова, непотпуна; наша млада држава није могла одједанпут, него тек постепено доћи до свих потребних органа. Имајући да ствара централну управу и бирократију, школе, судове итд., уставобранитељска влада одиста није могла стићи да уреди одмах и државни надзор над шумама; она je морала привремено оставити чување шума народу, који опет њи-хову вредност није умео да цени. (2) Као једна странка која je бунила народ против владаоца, уставобранитељи су морали да воде демагошку политику; најлакши начин да се допадну народу, био je тај, пустити народ да сече шуму. Уредба од 1839 издата je под Намесништвом, после Мило-шевог пада, у пуном јеку Вучић—Петронијевићеве дема-гошке иолитике: због тога су шуме остале неразграничене; због тога je народу дато, за грош, скоро неограничено пра-во горосече. Ради извињења уставобранитеља може се рећи да ни остале странке нису биле боље. И на пр. уредбу од

1857 укинули су Обреновићевци за време Светоандрејске скупштине, кад je опет њима било потребно да воде дема-гошку политику.

Много више него за шуме уставобранитељска се влада интересовала за руде. У народу увек je било јако веровање да je наша земља богата рудама. У ранија времена, веро-вало се такође да je пуна закопаног блага. Мислило се, треба само почети копати, па ће се одмах наићи на богате мајдане или на старе дукате. У том златном сну живели су читави нараштаји. У уставобранитељско време, он je био занео и саму државу. Она je онда покушавала то што да-нас поједина приватна лица покушавају, а .то je да се на рудницима нагло и много обогати. Уосталом, она je y то време једина имала потребног капитала за рударска ис-траживања и обделавања, једина била тако богата да je могла играти на своју рударску срећу.

Њено главно дело на пољу рударства био je Мајданпек. У Мајданпек држава je уложила грдан новац, и после де-вет година рада нашла, да јој се то предузеће не исплаћује, да ће бити најбоље да обустави послове, и да Мајданпек, ако je могућно, изда странцима под закуп. На Мајданпек се трошило по неколико стотина талира дневно; његов го-дишњи буџет дизао се до 200.000 талира; од 1849 до 1858 потрошено je свега 2,596.150 фор. 55 1/4 кр., а зарађено 958.248 фор. 283/4 кр. — више je, дакле, потрошено него зарађено 1,637.947 фор. 283/4. У Мајданпеку се нашла богата гвоздена и бакарна руда, велика шума, и водена снага. Али путеви су били рђави; није се имало довољно угља; оску-девало се не само у стручном особљу, него и у простим радни-цима. Врх свега je још дошла бирократска управа. За нај-мању ствар коју би требало предузети мимо закон, морало се проћи кроз ове формалности: управитељ струке писао je управитељу рудокопства, он управитељству рудокопија, оно je сазивало седницу, и, на случај да ствар одобри, пи-сало министарству финансија. Ту je начелник одељења реферисао министру, који je подносио предлог Савету, чије je закључење ишло кнезу на потврду. После кнежеве по-тврде, предмет се слао министарству финансија, које je писало управитељу рудокопства, који je писао управитељу струке.

Рударски покушаји уставобранитељске владе свршили су се, дакле, рђаво. На Скупштини од 1842 очекивали су се од рудника огромни приходи за државу, који ће учинити непотребним повећавање данка. Уместо тих огромних при-хода имала се чиста штета од милион и по форината. Мај-данпек je био један од највећих неуспеха уставобранитељ-ског режима, један неуспех који се наводио као најјаснији доказ његове неспособности.

VII. Стање сељака. — У уставобранитељско време, мис-лило се испрва да je стање нашег сељака такво да не може

96 Том 3/7 97

бити боље. Сељак je био слободан господар своје земље. Уживао je слободу трговине. Порез није плаћао велики; у току времена, цене су скочиле свима земаљским произво-дима, а порез je остао исти; од опште скупоће само je ce-љак видео користи, и живео као ,,бубрег у лоју". Речју, Србија je била земља сељачког благостања, и држава није имала шта да брине о сељаку.

Али, од педесетих година, ови оптимистички погледи на стање нашег сељака почињу се мењати; тада се виде јасно две ствари: прво, да се задруга, стара привредна организа-ција нашег сељака, налази у распадању; друго, да je међу инокосним сељацима доста њих који су се заплели у зеле-нашке дугове. Сељак je раздружен и задужен.

Први знаци распадања задруге јављају се одмах после ослобођења од Турака, — али тек после Милошева пада, под уставобранитељима, тај процес узима веће размере. Уставобранитељска влада и не помишља да га силом влас-ти заустави или бар успори. Напротив, њен грађански за-коник, састављен у модерном индивидуалистичком духу, могао je само убрзати пропаст задруге, која je била један облик примитивнога породичног колективизма.

Задуживање сељака такође je тек под уставобрапите-љима узело већег маха. У то време највећи број парница чине парнице због дугова: 1857, кад укупан број парница износи 34.500, парница због дугова мма 24.000 (69%); 1858, кад укупан број парница износи 41.826, парница због дугова има 31.530 (75*7о). У пожаревачком округу, који je нарочито патио од зеленаша, 1857, на укупан број парница од 3926, долази 3008 парница због дугова; те исте године, код пожа-ревачког суда, за првих шест месеца стављено je интабула-ција за зајмове у вредности од 17.825 дуката.

Сељачки су дугови чисто зеленашки. Сељак се не за-дужује код јавних каса, већ код приватних зајмодаваца, којима плаћа по цванцик, па и по два цванцика, на дукат месечно. Уз велики интерес иду и друге зеленашке обмане, на пр. узима се облигација на већу суму него што je по-зајмљена; ако се дуг не плати о року, прави се нова обли-гација, и том се приликом опет повећава позајмљена сума преко праве цифре; по исплати дуга, облигација се не вра-ћа, — задржавање облигације прешло je у обичај, — па се, после, исти дуг двапут наплаћује. На тај начин долази се до саблажњивих примера зеленашког експлоатисања. Оста-вимо на страну оно што се прича по новинама, узмимо са-мо жалбе које су се 1859 подносиле било кнезу Милошу лично, или једној комисији која je извиђала чиновничке злоупотребе. По тим жалбама, један je дужник за 40 ду-ката платио 140 у року од три године; други за 130 дуката 310 у року од године и по дана; трећи за 100 дуката 315 у року од четири године, и поред тога дао кацу кајмака, две дебеле краве, два теглећа вола и једног дебелога овна.

Треба знати да су у свима овим случајевима зајмодавци били чиновници, а не обични зеленаши.

Сељак се задужује код оних новчаних људи с којима и иначе има посла: то су механџије, сеоске дућанџије, и чиновници. Ови последњи дају на зеленашки интерес исти онај новац који су сами узели из јавних каса по 6°/о, 8о/o, 10°/о. Тако раде и кметови; они још упрошћују ствар, дају-ћи из општинске касе новац као да би био њихов лични: у исто време, и зеленаштво, и послуга туђим новцем.

Међу зајмодавцима с којима сељак ради, има и таквих којима je давање новаца на зајам искључиво занимање: то су зеленаши у правом смислу речи. Зеленаши или не воде никакву другу радњу, или, ако je воде, то je тек привидно. То су људи који, кад je време порезу, зађу с бисагама по селима и нуде зајмове; људи који не избијају из судова, и пред којима пандури скачу на ноге и трче да отворе врата; људи чије се парнице и интабулације броје на стотине, који сами имају имања колико по неколико сељака за-једно, и који прете да постану нове спахије за презадуже-ног сељака.

Сељак се задужује на зеленашки интерес зато, што под ловољнијим условима не може да дође до зајма. Кредит je организован само код јавних каса, а до јавних каса њему je тешко пробити се. Чим je једном ступио у везу са зеле-нашима, они су могли да га обмањују како су хтели. Неис-кусан у новчаним стварима, рђав рачунџија који није у стању да прорачуна домашај својих новчаних обавеза, се-љак je још и неписмен, — дакле, неспособан да се увери да ли облигација заиста гласи онако како му je прочитана. Ако je сељак у тако великој мери експлоатисан од зеле-наша, то долази не само од њихове препредености, него и од његове велике простоте.

Али, откуда код сељака та потреба за кредитом која га баца у руке зеленаша? Ако се оставе на страну лични уз-роци, као на пр. болест, разне страсти и пороци итд., онда остају ови општи узроци сељачког задуживања.

(1) Слобода трговине. — Откако je трговина пољоприв-редним производима и сировинама постала слободна, сељаксе упушта у трговање; као трговац он не може више безкредита, — и кад до кредита не може доћи на други начин,он га тражи код зеленаша. О овоме je било говора раније.

1. Пропадање задруге. — То објашњује зашто кредиттражи и онај сељак који се не бави трговином. Његови сузајмови махом потрошачки; ти потрошачки зајмови поста-ли су једна потреба за раздруженог, инокосног сељака. Спропадањем задруге врши се прелаз из природне у новчанупривреду. Сељак не живи више у великим породичнимзаједницама које производе мање или више све што њихо-вим члановима треба. Сељак живи сам, са својом ужомпородицом, женом и децом. У том уском кругу кућевна

(1)

(2) 98

99

радиност не може онако цветати као у задрузи; сељак све више мора куповати оно што му треба, — следствено, осећа све већу потребу за новцем. У исто време, наступа и живљи додир између вароши и села (под Турцима, сеоски живаљ бежао je од вароши у шуме и планине); сељак познаје варошки живот; по селима се отварају дућани и механе. Сељак се навикава на каву и на шећер, облачи се у чоју, узима земљано посуђе место дрвенога, кречи кућу и покри-ва je ћерамидом. Не само, дакле, да све више мора купо-вати оно што му треба, него и његове потребе постају све многобројније и финије. — Улазећи у новчану привреду, сељак нема одмах све оне особине које се на том ступњу привредног развитка траже; нема довољно „економског ра-ционализма"; не уме да живи с рачуном. Њему треба мно-го искуства и злопатње па да колико-толико научи мисли-ти у новчаним односима, научи видети своје приходе и расходе једне према другима као две суме које ваља др~ жати у равнотежи. Као сви они који потребу новца тек почињу осећати, он гледа да дође до новца пошто-пото, не мислећи много на то како ће вратити оно што узајми. Он се задужује као млад човек који још не зна шта то значи, који још није искусио колико je „дуг зао друг". — Треба додати да сељак има јаких повода за задуживање. С једне стране, он je још без новчане готовине; његов део који je изнео из задруге, састоји се у земљи и стоци; он још није научио да штеди; дух штедње има код њега тек да се раз-вије у фази новчане привреде. Болест, смртни случај у породици затиче сељака неспремна; хтео не хтео, он мора да се задужује. — С друге стране, производе свога рада сељак не претвара у новац свакодневно него у одређеним размацима времена, на пр. кад сабере и прода летину, о сточним панађурима кад прода стоку итд. Његови новчани издаци не јављају се у истим размацима времена; они па-дају без реда и много чешће, и зато сељак има јаку пот-ребу за потрошачким кредитом (услед ове потребе за по-трошачким кредитом јавља се код сељака и продаја пољо-привредних производа унапред, док још нису зрели, ,,на-зелен").

(3) Развијање земљорадње. — Сељак који се раније бавио поглавито сточарством, сада се све више бави земљо-радњом. Њему су стога потребни алати који му пре нису требали, он мора имати један мали капитал, и то je такође узрок, премда не најважнији, његових задуживања.

Укратко, могло би се рећи да се сељак трговац и сељак инокосан пре задужује, него сељак који je остао у задрузи, и који се бави пољопривредом. И могло би се још рећи, да задуживање сељака стоји у вези с привредном слободом која му je дата. Он je ослобођен привредне зависности у којој га je држала задруга; ослобођен свију ограничења која су му сметала у трговини пољопривредним производима.

Привредна слобода претпоставља способност напрегнуте, срачунате бриге о себи самом. Ту способност наш сељак није имао одмах од првога дана: само дуго и несрећно искуство могло га je излечити од наивности и лакомисле-ности; докле то искуство није стекао, њему се често де-шавало да привредну слободу ужива само привидно, а да у ствари робује својим зајмодавцима.

При крају уставобранитељског режима јавља се једно сељачко питање о коме се при почетку тога режима није ни слутило. Слободан сељак постао je задужен сељак. Какве мере предузима уставобранитељска влада ради спаса се-љака? Никакве. Њој долазе „готово из свију крајева оте-чества" извештаји о зеленаштву од кога сељак пати. Али Савет налази „да се, осим простог саветовања народа да се од давања већег интереса чува, никакве предохранителне мере овде прописивати не могу". И онда министарство уну-трашњих дела издаје један распис начелствима, да ,,сва-ком даном приликом народ обавешћавају", и на пр. да му кажу да je за свакога корисније да штогод од имања и прода, него да се задужује. Уместо спасоносних мера које се од ње траже, влада даје само савете.

На материалном благостању народа уставобранитељска влада није урадила много. За регулисање трговине, за по-дизање земљорада и сточарства, за подизање заната, за одржање шума, није урадила ништа или скоро ништа. Не-што je покушала урадити за развијање саобраћајних сред-става, за организацију кредита, и за рударство. У рудар-ству није била срећне руке: од својих рударских предузећа имала je само штете. Њена организација кредита. без сумње je добро дошла великим трговцима: иначе, она je користила више приватним зајмодавцима него народу. Од свега што je уставобранитељска влада урадила за разви-јање саобраћајних средстава, највише вреди уређење по-шта и установљење телеграфа; на грађењу путева није се радило доста. На материалном благостању народа уставо-бранитељска влада није ни приближно радила с оном енер-гијом с којом je радила на организацији суда, на подизању школа, на стварању бирократије.

У то време, државна власт уопште није била тако орга-низована да je могла успешно радити на материалном благостању народа. Све што се тицало материалног благо-стања било je стављено у надлежност једном министарству, министарству унутрашњих дела. У његову надлежност спа-дали су и путеви, и јавне грађевине, и пошта с телеграфом, и шуме и занати, и цела пољопривреда: земљорад и сто-чарство; у прво време, чак и рудници. Ван његове надлеж-ности остала je само трговина, која je била додељена мини-старству финансија. На свим тим пословима министарство унутрашњих дела радило je поред својих редовних послова, у које je спадала не само полиција и санитет него и војска.

100 101

Било je савршено немогућно да једно исто министарство ради с успехом на свима тим пословима.

Министарство унутрашњих дела, које je добило у своју надлежност тако разноврсне струке, било je, y први мах, лишено потребнога стручног особља. Оно je имало ова стручна одељења: полицајно-економно, санитетско, војно, поштанско, грађевинско. Дакле, економно одељење, које je обухватало целу пољопривреду, није било одвојено за себе; шумарско одељење није постојало никако; за саобраћајна средства, грађевине и поште постојала су два одељења, али она нису била потпуно уређена. Ни једно ни друго оде-љење није имало свог начелника; поштанско одељење бро-јало je само једног чиновника; у грађевинском одељењу. осем „неколико недовољних инџинира", другог особља није било; послове та два одељења вршило je особље опште кан-целарије, које „том рода раду не саответствује". У једном акту из 1851, министарство унутрашњих дела каже да ће, ако му се не повећа особље, постати само „експедиција књажески решења и уредаба земаљски и стециште поли-цајни известија, али о побољшању струка, коима оно уп-равља, ни помисла бити не може". После тога енергичног корака приступа се реорганизацији министарства. Сва оде-љења добијају начелнике; економно одељење одваја се од полицајног; особље се повећава. Али све то бива тек педе-сетих година.

Што je главно, ово разгранавање врши се само горе, у централној управи. Доле, код окружних и среских власти, сви се послови опет стичу код једних истих полицијских органа. Ти органи врше наредбе скоро свих одељења мини-старства унутрашњих дела: и војног, и санитетског, и еко--номног, и грађевинског, и поштанског. На њима осем тога леже и судска извршења. Срески начелници, врх свега још, имају дужност да обилазе срез; они не сјахују с коња, јер како у целом срезу нема друге државне власти осем њих, а саобраћајна су средства неразвијена, они морају једнако крстарити по срезу да се надзор државне власти не би престао осећати. Преоптерећени послом, полицијски органи у унутрашњости нису у стању да се живље и с више плана старају о материалном благостању народном. Уосталом, у стварима економске управе они се слабо м разумеју: то су обични полицијски чиновници, који механички врше оно што им се нареди; они нису дорасли да буду учитељи на-роду. Укратко, у уставобранитељско време, државна власт није била организована за рад на материалном благостању. Тадашња администрација била je добра за обичне поли-цијске послове, — да држи ред у земљи, да гони лопове и хајдуке, да улази у траг заверама против „постојећег ста-ња"; остало je било изнад њеног знања и умења. За еко-номну управу тадашња администрација није имала потреб-ног техничког особља.

102

Затим, за интенсивнији рад на материалном благостању, уставобранитељска влада није имала ни довољно новаца. За грађење друмова, регулисање река, подизање угледних добара (о железници и да се не говори) тражило се новаца, а уставобранитељски режим није имао најбоље финансије. Он je патио од хроничног дефицита. Последњих година, при-ходи су једва достизали и за редовне расходе. За ванредне расходе није преостајало скоро ништа. Каогод што je y уставобранитељско време рад на материалном благостању премашао техничку способност наше администрације, тако je премашао и финансијску моћ наше државе.

Најзад, било je неке неувиђавности и у врховној управи. При организовању наше државе и одређивању њених за-датака, пресудни утицај имали су Срби из Аустрије. То су били махом књижевници и адвокати. Њима je изледало да нема ничега пречег и важнијег од суда и школе; уосталом, они су само то и умели да уреде; о другом чему мало су имали појма. У своје време они су замерали Милошу да je од државе начинио свој спахилук, и да не негује правне и културне установе. Њима се исто тако могло замерити да су државној организацији дали мандарински карактер, — и да je на крају крајева ипак практичније схватити државу као спахилук, него je схватити као судску канцеларију и школску слушаоницу. — Иста неувиђавност осећала се и код „отечествених синова", људи из народа који су засе-давали у Савету и у министарствима. Људи прости и неуки, који нису били у стању да наш привредни живот упоређују с привредним животом других, напреднијих народа, они нису увиђали колико je наш привредни живот био још нераз-вијен. У круговима тадашње владе била су, како изгледа, само два човека која су се озбиљније занимала економским питањима: Алекса Симић и Атанасије Николић. Симић je имао имања у Влашкој, упоређивао нашег сељака с та-мошњим сељаком, и дошао до закључка да наш сељак, размажен великом слободом, не ради довољно. Он je ми-слио да га, у недостатку спахија каквих има у Влашкој, мора сама власт натерати на интенсивнији рад. Али Сими-ћеве идеје нису се примале; иако дугогодишњи министар, он je од својих економних идеја успео остварити само јед-ну, — ону о установи општинских кошева; друге je само изразио у новинарским чланцима у Шумадинки. Атанасије Николић, који je раније служио као инжињер на великим пољским добрима у Аустрији, имао je око за недостатке нашег земљорада и сточарства. Али, кад je o тим недо-стацима говорио и предлагао поправке, у владиним круго-вима нико није хтео да га слуша. Ту се мислило да je наш привредни напредак потпуно обезбеђен. Земља плодна, се-љак слободан, порез мали, трговина ослобођена свих огра-ничења; под таквим околностима привредни напредак доћи ће, тако рећи, сам по себи; држава нема шта о њему да брине. Ha np. y Шематизму од 1852 каже се, да све европ-

103

ске државе морају завидети нашем „красном земаљском стању".

Ово мишљење почиње се мењати тек по повратку на-ших питомаца који су на страни учили економне и пољо-привредне науке. Прво Владимир Јакшић и Коста Цукић, па онда Милован Јанковић и Владимир Јовановић, пишу и говоре да je наш привредни живот још на ниском ступњу, и да за наш привредни напредак има много да се учини. Крајем педесетих година, у новинама се доста говори о недостацима економне управе. Узбуђена овим критикама, влада предаје јавности све извештаје министарства финан-сија Савету, почевши од ступања Александра Карађорђе-вића на престо. Ти извештаји треба да буду доказ, не толико да je влада радила на материалном благостању народа, ко-лико да je она хтела радити, али није налазила код Савета праве потпоре. Публици je пак свеједно, ко je крив за недостатке економне управе, — влада или Савет, — и она остаје уверена да се за подизање материалног благостања није радило колико je требало. У публици се зачињу са-свим нови погледи на задатке државне, погледи који нису владали 1839 и 1842, кад се од државе захтевала, на пр~ вом месту, правица и просвета.

Уставобранитељска влада остаје, у нашој историји, једна влада која je као свој главни посао сматрала уређење суда, школе, и чиновништва. Економну управу била je прилично занемарила. Административни деспотизам одли-кује се обично јаком економном управом; код нас, у једно време административног деспотизма, влада je y привредним питањима пуштала да ствари иду како иду. Доцније, то ће постати један од најјачих разлога против бирократске владе коју су уставобранитељи створили. То што je она учинила за утврђење правде и ширење просвете, то што je учинила за организовање војне и државне моћи народа, то се после извесног времена заборавило. Али оно што je пропустила да учини за привредно унапређење земље и за благостање сељака, то јој се једнако у грех уписивало. На основу тога се даље тврдило да она уопште није учинила ништа за народ; да она народ врло много стаје, а не даје му скоро ништа у замену; да бирократска влада постоји само ради тога да би чиновници могли имати плате. Због тога се тра-жила једна Народна скупштина, која ће слободно казивати праве народне потребе, тј. износити на видело његове еко-номне интересе, о којима његова правничко-професорска бирократија није водила довољно рачуна. Доцније, пошто се Народна скупштина већ добила, тражило се да се Скуп-штини да пресудан утицај на државне послове, јер другог начина нема да се влада натера да ради за народ. У јед-ном тренутку, седамдесетих година, за време социалистичке пропаганде, говорило се о томе, да се чиновништво сасвим укине, и да се државна управа раствори на слободне оп~ штине, у којима би се народ сам бринуо о својим економ-

ним интересима, и које би, стога, првенствено биле уређене као економне заједнице. Као што смо видели, уставобра-нитељи се могу донекле извинити што се у економној уп-рави нису одликовали. Ипак зато њихова слабост у еко-номној управи била je највећа махна њиховог режима, она махна због које je после и њиховом режиму и бирократској влади уопште оспоравано, у више или мање радикалној форми, и само право на опстанак.

!

ГЛАВА V

ФИНАНСИЈЕ

Под Карађорђевићем, финансије нису биле у најбољем стању. У свом познатом писму Сиприену Роберту, кнез Михаило Обреновић није пропустио да то наговести. „Јесу ли финансије данас (тј. под Карађорђевићем) у тако на-предном стању? Ко добро чује, доста му je пола речи ..."

Раније, финансијско je стање било добро. Под Милошем, само две године, 1831 и 1834, показују мањке; иначе при-ходи су увек већи од расхода. Вишци Милошеве владе превазилазе мањке за 1,300.000 талира и више. Толико се отприлике нашло у државној каси после његове оставке. Од ове суме, око 700.000 талира налазило се у готовом нов-цу, у аустријским и турским златницима, у талирима разне врсте, све смештено у неколико гвоздених каса.

Под Намесништвом и под Михаилом, године 1839, 1841, и 1842, закључују се вишком, а само 1840 мањком. Укупна сума вишка, по одбитку тога мањка из 1840, износи преко 120.000 талира. Иза Обреновића остала je, дакле, једна уш-теда отприлике од милион и по талира.'

Под Карађорђевићем појављује се дефицит. Од шесна-ест година његове владе, шест je закључено мањком: 1848, 1849, 1850, 1853, 1854, 1857. Иако je већи број година закљу-чен вишком, ипак укупна сума мањка већа je од укупне суме вишка за 300.000 талира. Ова сума не изгледа тако незнатна, кад се узме да je просечан државни приход за последњих десет година Карађорђевићеве владе износио око 1,200.000 талира. Дефицит око 300.000 талира представ-љао je, дакле, четвртину годишњега државног прихода.

Пре него би се прешло на узроке овог дефицита, треба видети како je стајало с буџетом под Карађорђевићем. Све до 1858, закона о буџету није било. У погледу буџета, била je само једна ствар утврђена, и то несумњивим начином, — а то je да буџетско право припада Савету. Јер, по Уставу од 1838, Савет je имао да прорачунава трошкове годишње и да расуђује о средствима како ће се застирати приход расходом.

Своје буџетско право Савет je вршио врло строго. Безњеговог одобрења, ниједна пара није смела изаћи из држав-не касе, — и влада, у својим издацима, није имала ни најмање одрешене руке. У одобравању издатака Савет je цепидлачио као какав старовремски домаћин. На пр. пра-вио je влади читаво питање због неких ћебади које je она хтела да плати пет талира комад, док je он знао да се ћебад, и то добра, могу добити три талира комад. Исто je тако правио питање због зоби за ћупријску ергелу. Због тога што тамошњи коњи нису били изложени никаквим већим напорима, Савет je смањио ону суму коју je влада тражила за њихову зоб. За неку кобилу „Фатиму" (цари-градску) изречно je рекао да јој се даје две оке зоби дневно — ни више ни мање ...

Али, поред све ове строгости саветске контроле, у др-жавним финансијама није било много реда. О буџетској равнотежи није се водило нарочито бриге; уопште, могло би се рећи да ником није било ни стављено у дужност да се стара о буџетској равнотежи. Министар финансија није склапао један општи буџет, у коме би били обухваћени буџети свију министарстава, и у коме би била постигнута равнотежа између прихода и расхода. Сваки je министар склапао свој специални буџет и подносио га Савету без обзира на буџете својих колега. Сваки je, разуме се, имао само један циљ пред очима: да што више добије за своје министарство; буџетска равнотежа није му ни на памет долазила. Министарске предлоге Савет je примао или одби-јао, како je кад био расположен; али разлози који су њега руководили били су више политички него финансијски. На равнотежу није ни он мислио. Истина, пошто би сви спе-циални буџети били готови, састављао се један „биланц", је-дан упоредни преглед свих прихода и свих расхода, али то није значило ништа. Јер Савет се није устручавао да склопи и одобри буџет и с дефицитом. Ha пp. c дефицитом су изашли из Савета буџети за 1850, 1851, 1852, 1856, 1857, 1858. У буџету за 1857 предвиђени дефицит није износио мање од 229.224 талира; то je био највећи дотадашњи де-фицит. Тадашњи министар финансија Јован Мариновић на-лази да више не може тако ићи; он протестује код Савета што je влади послан један буџет с тако великим дефици-том; доказује да je крајње време да се почне мислити о буџетској равнотежи, и тражи да се донесе нарочити закон о државном буџету. То je био јединствен пример да влада негодује због једног дефицита који законодавно тело прима мирне савести.

Каогод што се о буџетској равнотежи није бринуло онда кад се буџет правио, тако се није бринуло ни после. Она je стално кварена тзв. допунителним или суплементарним кредитима, под којим називом треба разумети данашње нак-надне и ванредне кредите. Овде се излажу, једни према

106 107

другима, буџетом предвиђени расходи и ванбуџетски кре-дити, и то у талирима.

расходи по буџету ванбуџетски кредити1852 године 1,104.253 160.8901853 1,278.402 202.4781857 1,817.268 578.4321858 1,400.920 90.108

Према овим ванбуџетским кредитима стоје, на другој стра-ни, уштеде постигнуте код буџетских кредита. Оне износе у талирима, — 1852, 137.196; 1853, 69.249; 1857, 268.727; 1858, 180.289.

Овако велике уштеде на буџетским кредитима и онако велики ванбуџетски кредити показују најбоље да je цео буџет прављен без много плана, и да je његова равнотежа била несигурна и проблематична.

Једном отворени, „допунителни кредити" стоје мини-стрима на расположењу докле се год не исцрпу. Они се не уништавају, ако, и уколико у једном одређеном року не би били употребљени. Они се чак не уносе у нови буџет који после њих дође. Њихова je одлика да се одобравају на неодређено време, и да стално остају ван буџета. Због тога влада не зна да ли je једне године било, или не, дефицита. Јер, ако се узму у рачун само фактички утрошене суме, дефицита нема; али њега има, ако се узму у рачун и оне суме које поједини министри нису потрошили од ванбу-џетских кредита, али којих исплату могу сваког часа зах-тевати. На пр. ако се не узму у обзир непотрошене суме из ванбуџетских кредита, завршни рачун за 1852 показује вишак од 2847 талира; ако се и оне узму у обзир, завршни рачун показује мањак од 115.677. Или завршни рачун за 1853: у једном случају, мањак само од 124.719 талира, а у другом мањак од 327.198.

Ово стање ствари доводи до очајања министра финан-сија Јована Мариновића. Он пише Савету: ,,И тако овим определенијем, које не ограничава време изузимања овог рода кредита, постављена je немогућност начинити рачун о дејствителним расходима, који су на терет једне рачун-ске године постављени и изузети, и тим начином никад се не може знати прави рачун о стању касе, а јошт мање се може одржати правило о равновесију између прихода и расхода." И онда наставља: „Довољно je само да помисли-мо, каква би се сметња и замешателства у каси државној и у целој економији државоправленија причинила, кад би сад на један пут све суме, које су у разна времена као кредити одобрене, а неизузете остале, поискане биле да се из касе изузму, и да се употребе на предмете, који су у време вотирања ти кредита истина призреније заслужи-вали, али сад може бити ни у близу не спадају у оне

иоглавите и преке потребе државне, на изплату који др-жавна каса са својим средствима једва достићи може."

Под утиском дефицита од 1857 обраћа се већа пажња и на ове незгоде које долазе од „допунителних кредита". Да би се убудуће ти кредити избегли, одређује се сваком министру већ у буџету једна сума на непредвиђене по-требе; после се све те суме спајају у један заједнички кре-дит на непредвиђене потребе, из кога црпу сви министри без разлике. Исто тако, постављају се извесна правила о уништавању допунителних кредита, односно о њихову пре-нашању у редовне кредите новог буџета.

Али све су то палиативне мере. Тек законом о буџету од 1858 чини се један озбиљан покушај да се унесе више реда у наше финансије. Ево главних црта тога закона. Уместо да сваки министар за себе подноси свој буџет Са-вету, министар финансија подноси један општи буџет који обухвата све приходе и све расходе. При састављању тога буџета мора се пазити да расходи не превазиђу приходе. Сви државни расходи морају бити предвиђени у буџету; за оне који се не би могли предвидети, одређује се једна општа сума као кредит за непредвиђене потребе. После решеног буџета, „допунителни кредити" могу се одобравати само по изванредној потреби; влада која их тражи, мора показати начин како ће се они покрити (дотле оии су одо-бравани без бриге о покрићу). Свима кредитима, како буџет-ским тако и „допунителнима", одређује се докле имају трајати; они се могу изузимати најдаље још два месеца по свршетку буџетске године; после тога сматрају се као не-потребни, и уништавају се.

Ове одредбе закона од 1858 показују како се код нас тек постепено дошло до идеје о буџетској равнотежи и уништавању кредита. Испочетка мислило се да je за добар ред у финансијама довољно да сваки издатак прође кроз Савет. Тек онда кад се стао јављати дефицит, увидело се да ништа није добивено тиме што ће сваки издатак прола-зити кроз Савет, ако Савет не буде имао тачан преглед свих прихода и расхода, и на основу тога стално мотрио да расходи ие превазиђу приходе. Док су наше финансије би-ле у добром стању, потреба закона о буџету није се осе-ћала. Наше буџетско законодавство стало се развијати и усавршавати тек онда кад се наше финансијско стање по-горшало.

Ове напомене о буџету биле су потребне да покажу формалне узроке дефицита, оне узроке који су се налазили у самом начину на који се буџет правио. После тих фор-малних треба видети и стварне узроке.

Расходи су бивали сваке године све већи; што je главно, расли су брже од прихода. Од прве године Карађорђевићеве владе па до последње, расходи су порасли за 69,3°/о, а при-ходи за 54,9'°/о; за њених последњих десет година, приходи износе, просечно 1,192.256 талира, а расходи 1,233.733.

108 109

Расходи се повећавају због намножавања чиновника и разгранавања администрације. Особље с којим су установ-љене прве канцеларије, после извесног времена није више довољно, јер се посао сваким даном све више развија. Ово нарочито важи за судове. Поглавито, због развијања пос-лова, особље министарства правде и свих судова умножава се у року од десет година (1847—1857) за 63,9%. Упоредо с тим, извесне канцеларије које су испрва постојале у рудиментарном стању, долазе у току времена до своје пот-пуне организације.

Ha пp. y министарству унутрашњих дела, разна оде-д.ења која су, испрва, лежала на по једном више или мање стручном референту, организују се као мала министарства свако са својим шефом, — начелником, — и с потребним стручним особљем. Министарство унутрашњих дела све се више шири, носећи у својим недрима неколико будућих мииистарстава. Раније je речено да би се уставобранител.-ско време могло назвати време стварања установа; према томе, никакво чудо што у то време расходи једнако расту; свака нова установа повлачи собом и нове издатке. После чиновничких плата треба поменути и разне ма-териалне издатке. На пр. издатке на топчидерску еконо-мију, на ергелу, на Мајданпек, на грађење телеграфа; све издаци који се или не исплаћују никако, или не исплаћују брзо. Међу материалним издацима нарочито су важни из-даци иа „постројенија". Под тим називом треба разумети не путеве и ћуприје, него државне зграде. За надлештва ко-ја се установљавају, треба одмах имати и зграде, — и како je Србија, у то време, оскудна јавним зградама, а и зградама уопште, то се скоро за свако ново надлештво мора зидати и једна нова зграда. Под Карађорђевићем зида се на све стране, и без прекида. Ти грађевинарски послови задају влади доста муке. Правих архитеката било je само у Београду, па и то тек доцније. Из почетка морало се радити с домаћим мајсторима; међу њима налазио се по когод и вештији, али, по правилу, они су радили рђаво, — и државне зграде, једном подигнуте, морале су се одмах преправљати. На државне грађевине одређиване су знатне суме у буџету: 1849, одређује се 20.000 талира на нова „постројенија", а 10.000 на ,,репарације", — свега 30.000; 1853, та се сума диже на 42.000; 1854 на 62.000; 1856, спу-шта се на 52.000, али 1857 диже се нагло на 112.000.

Најзад, треба поменути и „чрезвичајне трошкове". Ту спадају трошкови око угушења буна и завера, и трошкови изазвани Кримским ратом. Карађорђевићев режим био je заснован на једном преврату, — и првих година морао се добро чувати да не буде срушен као што je био и заснован, — опет једним превратом. Ради тога трошило се много на бакшише турским великашима, на награде присталицама, на тајну полицију. По једном, истина не врло поузданом рачуну, само угушење Катанске буне стало je око 60.000

талира. Али много више од свега тога изнели су издаци изазвани Кримским ратом. У опасности да не буде заузета аустријском војском, Србија се стала брже боље спремати за рат. Она je учинила велики напор да подигне народ на оружје, и да, тако рећи, преко ноћи, створи један ратни материјал кога дотле није било. Набављају се пушке, лију толови, справља муниција у већим количинама. Регуларна војска држи се цела на окупу (дотле je само један део био у касарни, а други на отпусту код куће). Тачан рачун о свима тим трошковима тешко je ухватити; завршни рачунм, по правилу, дају податке само о томе колико je од редовних војних кредита утрошено; што се тиче ванредних војних кре-дита, они се, у завршним рачунима, не воде одвојено од оста-лих ванредних кредита министарства унутрашњих дела, него су помешани с њима под истим називом „чрезвичајних трош-кова". Али о војним издацима тога времена можемо добити приближну представу по сумама које су у тадашњим бу-џетима предвиђене за војне потребе. Истина, све што je буџетом било одобрено, није се увек и потрошило, као што се опет, на основу „допунителних кредита", трошило и оно што буџетом није било одобрено; ипак буџетске цифре, упо-ређене једна с другом, показују, ако ништа друго, а оно меру у којој су војни издаци расли. До 1852, на војску се просечно трошило 105.410 талира годишње. Године 1853, војни буџет са свима издацима (регуларна војска, артиле-ријска школа, страгарска барутана, оружнице) износи 185.273 талира; 1854, војни се буџет диже на 194.729, — а 1855, на 195.055 талира. Године 1856, он скаче на 282.330 талира, — један скок од близу 100.000 талира. Тад се јављају нове позиције: арсенал крагујевачки к лабораториум артилериј-ски; на само лафетирање топова предвиђа се 20.000 талира, а на ливење гвоздене муниције 73.773. Године 1857, опет je-дан скок од 100.000 талира: војни буџет износи 384.356 та-лира, али већ 1858 он се спушта на 280.321. Од 1852 до 1858 војни je буџет скоро утројен. То нагло скакање вој-ног буџета задало je последњи удар Карађорђевићевим финансијама.

Тако je стајало с расходима. Како с приходима? При-ходи су се, углавном, сводили на данак и ђумрук. Остали приходи мало су значили. Узмимо на пр. буџет за 1857: од укупне суме прихода, која je прорачуната на 1,338.230 тал., на данак (свих врста, а не само на главницу) долази 907.950 талира; на ђумруке, 216.666, а на све остале приходе 213.626. Данак и ђумрук чине око 84 % од целокупног државног прихода.Данка, у смислу непосредног пореза, било je четири врсте: главница, чиновнички данак, бећарски данак, харач. Главницу, која je износила пет талира, или, по старом рачунању, „дукат и цванцик", плаћао je сваки који je имао непокретног имања, или се самостално бавио трговином или занатом (тј. није служио код другога). Главница није

110 111

била чист лични порез, него мешавина од пореза на лич-ност и пореза на имовину. Општина je, истина, дуговала држави по пет талира ,,с главе на главу", али то још није значило да je баш на свакога морала разрезати по пет та-лира. Од сиромашнијих она je могла узети и мање, под ус-ловом да од имућнијих узме утолико више. Пет талира били су само просечна сума данка. Али важно je да су то подешавање главнице према имовинском стању грађана вршиле општинске власти, које су главницу разрезивале и прикупљале. Државна власт није била прописала никаква правила, како ће се ради плаћања главнице грађани делити на класе према својој имућности, него je оставила општин-ским властима да њихову имућност цене од ока.

Чиновнички данак није био данак на плату, него данак на непокретно имање. Ослобођени данка у свом службе-ном својству, чиновници су га морали плаћати уколико су имали непокретности. Али тај данак на имање разрезивао се на њих друкчије него главница на обичне грађане. Они су га плаћали сразмерно вредности имања, ради чега су њихова имања била подељена на седам класа. За разлику од главнице, чиновнички je данак био чист данак на има-ње, и уз то још класни данак.

Бећарски данак плаћали су нежењени људи без куће и баштине, који су служили код другога. То није био да-нак на имање, него данак на принос од личног рада. Пре-ма величини личне зараде коју je оптерећивао, бећарски се данак делио на четири класе.

Цигански данак нису плаћали сви него само ненаста-њени Цигани. Његово je наплаћивање било остављеио ци-ганским кметовима.

Од свих врста пореза најважнија je била главница, На пр. у буџету за 1857, од 907.950 талира, колико изиоси укуп-на сума данка, сама главница даје 892.900. Због тога кад будемо даље говорили о данку, имаћемо на уму само глав-ницу, тај порез од пет талира који je општина давала др-жави с главе на главу.

Цео je свет осуђивао главницу као неправичан намет. Држава je, истина, упућивала општинске власти да при разрезивању данка воде рачуна о имовинским разликама, али општинске власти нису се много обазирале на та упут-ства. Оне су штеделе газде, и зато преоптерећивале сиро-машније грађане. Да би спречила ово преоптерећивање си-ромашнијих грађана, државна je власт била принуђена да их сасвим ослободи пореза, иако су они „неки терет земаљски у стању били сносити". На тај начин, опет, не-сумњиво се чинила штета државној каси. Педесетих година много je писано по новинама да je наш порески систем удешен на корист имућних људи, да би га стога требало променити, да би новим законом требало поделити пореске обвезнике на класе према њиховој имућности, — и да би на имућније класе требало ударити више од пет талира.

Влада се устезала да приступи пореској реформи, и тб из једнога техничког разлога. Сваки нов порески систем који би узимао у обзир имовинске разлике између грађана претпостављао je тачну процену свачијег имања. Процена имања претпостављала je баштинске књиге и премер зем-љишта. Ми нисмо имали ни баштинских књига ни земљо-мера. Уопште, цела наша финансијска администрација била je. још и сувише неспремна и за какав компликованији по-рески систем. Из тога техничког разлога, министар финан-сија Александар Ненадовић држао je да морамо остати при главници, иако je то био један од најпримитивнијих, а код нас у пракси још и један од најнеправичнијих пореза.

Али, правичан или неправичан, тадашњи данак има јед-ну другу, у очима владе много важнију махну. Он није довољно велики; приходи који се од њега добијају, све мање достижу за државне расходе, који из дана у дан рас-ту. Реформисати данак, начинити га правичнијим, то и јесте и није потребно; али повећати данак, то изгледа неизбежно. Влада je уверена да je народ у стању поднети много већи данак него што je главница од пет талира; ипак зато она се ничег тако не боји као повећања данка. То долази отуда што су се уставобранитељи били, на неки начин, обавезали према народу да неће порез повећавати. За своје прве вла-де, кнез Михаило био je подигао данак од пет талира на шест, и то je био главни разлог којим су уставобранитељи бунили народ против њега. Памти се и данас она Вучићева реч: „Ко ти устражи више од пет талира порезе, узми пуш-ку, па за крушку, па у леву сису", тј. узми пушку, па иза крушке гађај право у срце. Изабран за кнеза, Карађорђевић je пре свега похитао да врати порез на пет талира. Он je то мотивисао тиме, да би народ „после бурни, за Отечество наше, времена у самом почетку сладост правде и правице, благотворним уставом земаљским утврђене, окусити и ужи-вати могао". Порез од пет талира био je оно чиме се нови режим највише препоручивао народу; то je био режим малог пореза, режим јевтинији него Михаилов. Отуда крај-ња неодважност и код кнеза и код Савета да порез по-већавају. Они су се бојали да тиме не проиграју и последње остатке старе уставобранитељске популарности. Као сви олигархијски режими, тако je и уставобранитељски био слаб, — бојао се непопуларних мера. Био je, истина, један начин да влада скине са себе сваку одговорност за пове-ћавање пореза, а то je да сазове Народну скупштину, која би у име народа пристала на повећање пореза. Али тај на-чин није се милио ни кнезу ни Савету; од 1848, кад je Скуп-штина оставила владу и пошла листом за Вучићем, кнез и Савет добили су нервозни страх од Скупштине, који нијевише попуштао.

Влада je, дакле, хтела све друго само не повећавање по-реза. Кад су расходи стали све више превазилазити при-ходе, она je прибегла палиативним мерама: 1856, повећава

112 Тол 3/В 113

извозну царину на свиње; 1857, скоро утростручава судске таксе, али добија много мање но што се надала: место предвиђених 127.160 талира само 53.367; те исте године, повећава и шумске таксе. Тим заобилазним путем она по-кушава умножити своја новчана средства; отворено и не-посредно не сме да тражи новаца од народа.

Године 1856 била je састављена једна комисија од са-ветника и министара, са задатком да испита стање наших финансија, и нађе начина за повећање прихода. Комисија je дошла до закључка да je повећање данка постало неиз-бежно, али како се, због техничких тешкоћа, прави данак по имовини не може завести, то не остаје ништа друто него да се повећа данак који већ постоји, а то je главница. По плану комисије, главницу je требало повећати само за девет цванцика, и то у форми једнога класног приреза, — тј. тих накнадних девет цванцика грађани би плаћали сразмерно својој имућности. На тај начин комисија je мис-лила да постепено навикне народ на прави данак по имућ-ности. Али влада није прихватила ову идеју, — и за све време Карађорђевића данак je остао какав je и био, глав-ница од пет талира.

После данка, најважнији државни приход биле су цари-не. Царина je било тројаких: извозних, провозних, увозних. Код ових последњих, поставило се питање да ли их смемо по својој вољи ударати на страну робу. То je питање ре-шено на нашу штету. Кад смо, 1843, издали нашу царинску тарифу, Аустрија нам je одмах оспорила право царинске аутономије. Она je доказивала да „својство правити или модифицирати ђумручке тарифе превасходи из права су-веренитета", — следствено, то својство не може припадати једној несувереној држави као Србија. Аустрија je стајала на гледишту да за нас важе њени уговори с Портом из XVIII века, по којима се на њену робу наплаћивало само 3% од вредности. Ферманом од 1846 Порта даје за право Аустрији, — и услед тога наш министар финансија издаје распис од 6 фебруара 1846, да се на све еспапе који долазе из Аустрије ,,за трошак" у Србију, наплаћује 3% од вред-ности (поред тога наплаћивало се и 2% на име узгредних такса). Ферман од 1846, који нам je везао руке у погледу увозних царина на аустријску робу, везао нам je унеко-лико руке и у погледу провозних царина. На робу која je ишла преко Србије у Цариград, Солун, Једрене, или која je из тих места била експедована преко Србије, није се могла наплаћивати никаква царина. Ми смо остали потпуни господари само извозних царина. И зато кад je 1856 хтела повећати царинске приходе, наша влада подиже извозну царину на свиње, од два на три цванцика, по пару. Али с повишавањем извозних царина није се могло терати дале-ко, а да се не нашкоди нашем извозу. Из свега овога изла-зи да je влада, само у незнатној мери, могла повећати царинске приходе; она није уживала потпуну слободу у

утврђивању царинских ставова; везана аустро-турским уго-ворима, она je извесне царинске ставове, и то најглавније, морала сматрати за неприкосновене.

Код оба главна прихода, и код данка, и код царине, наилазимо на једно исто: влади je немогућно да их повећа. Данак не може да повећа због прећутне обавезе коју je узела према народу да га неће повећавати, и уопште због оскудице снаге за непопуларне мере. Царинске приходе може да повећава само у ограниченој мери; главни извор царинских прихода биле су увозне царине — специално, увозне царине према Аустрији: у њих пак влада не сме да дира. Докле расходи из дана у дан расту, дотле су главни приходи, тако рећи, заустављени на једној тачки; данак од пет талира и увозне царине од 3°/о изгледајунепроменљиви.

Али, кад je немогућно повећати приходе, како онда да се покрије дефицит? Одговор je прост: има готовине; онаће се трошити.

С готовином стајало je овако. Она je имала своју одво-јену касу. Поред ручне касе, где су утицали годишњи при-ходи, постојала je једна нарочита, „резервна" или „непо-кретна" каса, у коју су остављани буџетски вишци. Та деоба на две касе није се оснивала на законском тексту него на пракси. Тек 1858, кад je донесен закон о државном буџету, резервна je каса постала законска установа. Јер ту се, у § 22, предвиђа, да ће се све што претекне од прихода стављати у резервну касу.

Државна je готовина имала двојаку намену. С једне стране, то je био резервни фонд, одакле су се покривали они расходи који се из редовних прихода не би могли по-крити. С друге стране, из те исте готовине имали су да се дају зајмови приватним лицима на основи непокретне за-логе: она je, дакле, служила као капитал једној врсти хи-потекарне банке организоване у самом министарству фи-нансија. Због њене двоструке намене, готовину je требало поделити на двоје: један део који ће се издавати на зај-мове; други који ће се увек држати у готову новцу. Иначе, могло се десити да се путем хипотекарних зајмова сва го-товина претвори у вересију, и резервни фонд испуни обли-гацијама наместо метала. У први мах изгледа да се помиш-љало на потпуно одвајање резервног фонда од зајмодавне касе. Једна сума од 900.000 талира била je остављена на страну, и из ње се нису давали никакви зајмови. Она се могла трошити само на изванредне државне потребе и на покривање дефицита. Али све што би се одатле узело, морало се, чим би то било могућно, вратити. На зајмове из државне касе била je одређена једна друга сума, од 250.000 талира. Интерес од зајмова ишао je y ручну касу; он се јавља у буџету као редован приход; стога, бар у прво вре-ме, суме издате на зајам не воде се као капитал резервне већ као капитал ручне касе.

114 115

Резервни je фонд имао да се умножава на тај начин,што би се у њ уносили буџетски вишци. Али, под Карађор-ђевићем, место буџетског вишка који je резервну касу и створио, јавља се буџетски мањак. Сваки час je потребно да се из резервног фонда покрива дефицит; све je мање могућно да се узето врати натраг. Резервни фонд, каже се у једном акту министарства финансија, почиње се „знатно умањавати". Затим, било je повређено оно правило да се из резервног фонда не чине зајмови. Године 1853 он je сведен на 830.114 талира, и од ове суме само се још 358.850 налази у готову новцу; остало je све вересија. Важно je да се с интересом из зајмова из резервиог фонда поступало као и с интересом од других зајмова; он je ишао у ручну касу, улазио у редовне приходе. У резервну касу враћао се само капитал, када би се једном наплатио од дужника. Резервни фонд био je y опасности да буде нешто исцрпен дефицитима који су се одатле покривали, нешто развучен зајмовима који су одатле давани.

Године 1854 чини се покушај да се попуни резервни фонд, који je био спао испод 400.000 талира. Расписује се ванредни прирез од једног дуката с главе на главу (том се прирезу подвргавају и чиновници). Од ванредног приреза добија се 420.000 талира, али та се сума не уноси у ре-зервну касу, него остаје у ручној каси, заједно с осталим приходима те године. Шта више, 1857, кад београдски тр-говци траже зајмове из државне касе због отказаног кре-дита на страни, њима се зајмови дају из ванредног приреза.

Резервни фонд остаје и даље непопуњен, — и не само то, него се и даље исцрпљује. Истина, неко време, изгледа-ло je као да се он опоравља, услед тога што се новац издат на зајмове стао враћати натраг. Али, 1856, на терет тога фонда падају нови издаци: прво, један већи издатак на набавку оружја; затим један зајам од преко 200.000 талира, који се морао дати Порти за грађење телеграфске линије до наше границе. Услед тога резервни фонд спушта се на 224.000 талира. Године 1857 има један велики дефицит да се покрије; он се покрива из резервног фонда; одатле се чине такође и неки зајмови; у том тренутку, резервни фонд не износи више од 35.000 талира. Кад je последњи министар финансија Карађорђевићев, Јован Вељковић, пре-давао дужност Милошеву министру финансија Теодору Хербезу, у резервном фонду нашло се свега 50.000 талира. То je све што je било остало од некадашње готовине од 900.000 талира.

Треба само имати на уму да je y ручној каси било још једнако 330.000 талира од ванредног приреза, и да je на дугу лежало отприлике 650.000 талира. Дли сума од 330.000. талира могла je врло брзо отићи на покривање дефицита, — а вересија, ма колико велика, није била то исто што и резерва. У ствари, сва, или скоро сва готовина била je или потрошена, или раздата на зајмове. Уколико није исцрпе-

на, државна се резерва претворила у папирну резерву. Ре-зервни фонд био je безмало ишчезао сав.

Пред свој пад Карађорђевићева влада налазила се у тешкој финансијској ситуацији. Дефицит je био постао хроничан, а готовина из које се покривао, била je скоро нестала. Влада je имала да бира између двога: или да смањује расходе, или да повећава данак.

Смањивање расхода важило je тада као немогућно. Државна администрација још није била сасвим организо-вана; било je још толико звања и надлештава које je ва~ љало створити; расходи су се стога могли само увећавати, иикако смањивати. Комисија саветника и министара која je, 1856, испитивала стање наших финансија, нашла je да би имало још да се учини око 480.000 талира нових рас-хода. Јавно мнење, које су представљали београдски чинов-ници и београдски трговци, било je одсудно противно штед-њи. Чиновници су, на сав глас, захтевали повишицу плата, због опште скупоће која je била наступила. Трговци су тражили од државе енергичније потпомагање трговине, тражили да се праве путеви, регулишу реке, гради желез-ница, оснива паробродско друштво, ствара Народна банка итд. Кад се одговарало да држава нема новаца за све то, трговци су протестовали, зашто се не удари већи порез на народ. Једна модерна држава, говорило се, не може посто-јати с пет талира главнице; на основи примитивног и не-довољног пореског система, она не може развити своје културне задатке; докле год наш народ буде тако мало плаћао, осећаће се застој у нашем државном животу. И онда се доказивало да „сељак" има новаца, — само га треба натерати да одреши кесу. Опште расположење није било за штедњу него за нове расходе; зато не треба узи-мати сувише озбиљно извесне покушаје штедње у про-јекту буџета за 1858, извесне покушаје укидања непотреб-них звања.

Али, ако се није хтела штедња, онда су се, на један или други начин, морали ударити нови намети. И то je најзад пут којим je влада пошла кад je ударила ванредни при-рез, повећала извозне цариие, судске и шумске таксе. Она се, истина, добро чувала да не повећа главницу, али je сва-ким даном било све јасније да ће се, најзад, морати и то учинити. Уставобранитељски режим, који je почео тиме што je скинуо народу један талир пореза, био je на најбо-љем путу да му, у једној или другој форми, тај талир опет наметне.

Питање je само да ли би тај режим, тражећи од народа нове намете, могао остати што je и био, један олигархијски режим бирократске надмоћности и административног дес-потизма. Има једна ствар коју не треба заборавити. Поред све своје бирократске организације, режим je тај изашао из једне сељачке револуције и постао под том демагошком девизом, да држава не сме бити скупа, и да се благодатк

116" 117

уставног живота огледају у малом порезу. Народ није био добио никаква политичка права, али му je био скинут је-дан талир пореза, — и под тим условом он je пристао да чиновници владају без њега државом. Успех и трајање са~ ветске олигархије објашњује се поглавито тиме, што она није ударала велике намете на народ, што je, y пореском погледу, била благ и умерен режим. Али баш стога се и поставља питање, да ли би се олигархија могла одржати и онда, ако би се намети на народ морали повећати. Зар то не би био разлог за саветску олигархију да покуша доћи у додир с народом преко Народне скупштине, и зар Скуп-штина не би могла своје одобрење нових намета уценити каквим политичким уступцима? И кад би се једном савет-ска олигархија упустила у та погађања и ценкања, зар би се уставобранитељски режим могао још дуго одржати у својој чистоти и потпуности? Светоандрејска скупштина, која je тај режим срушила, сазвана je из извесних поли-тичких разлога који с финансијским стањем земље нису имали никакве везе. Али претпостављајући баш да тих политичких разлога није било, ми држимо да би због фи-нансијског стања земље ипак морало доћи до Скупштине, и може бити до ублажавања уставобранитељске олигар-хије. Јер, са чисто финансијског гледишта, уставобрани-тељски режим није био више могућан. То je био режим пет талира, а с пет талира није се више могло владати.

118