EUGENE DELACROIX

Uvod

Ferdinand Viktor Ežen Delakroa, jedan od velikih francuskih slikara romantizma, rođen je 26. aprila 1798, u Saranton-sen-Morisu, mesto blizu Pariza, kao četvrto dete Šarla Delakroa, bivšeg ministra spoljnih poslova i Viktorije Delakroa, ćerke poznatog izrađivača kabineta za Luja XV. Nakon očeve smrti, zajedno sa majkom prelazi za Pariz gde se upisuje na carski Licej, a Luvr mu postaje druga kuća. Nepunu deceniju kasnije, tačnije nakon 9 godina, umire mu i majka, kada brigu o njemu preuzima sestra Anrijeta. Školovanje nastavlja kao siroče i ulazi u atelje Pjer Narsiz Zerena gde upoznaje Teodora Žerikoa sa kojim ce sarađivati i koji če izvršiti veliki uticaj na Ežena tokom narednih godina. 1821. izlaže prvu sliku na Salonu; Pakao. sliku inspirisanu Danteom. Ubrzo potom 1824. godine jos jedna njegova slika biva prihvaćena od strane Salona; “Pokolj na Hiosu” izaziva različita raspoloženja publike. Zatim se u narednim godinama nižu remek dela. Delakroa je autor oko 850 slika, bio je veliki slikar i romantičar “princ romantičara” što je i ostao do kraja života. Sadržaj odnosno teme njegovih slika potpuno su u duhu vremena, a poštovanje rada na detaljima gotovo su njegova opsesija. Sloboda koja vodi narod, možda je najpoznatije delo Ežena Delakroe, veliko platno naslikano 1830. godine u čast Julske revolucije u francuskoj. Nalazi se u Luvru i prepoznatljivo je jer simboliše sam duh naroda. U istom gradu u kome Delakroa umire 1863. godine od posledica dugogodišnje tuberkuloze, nalazi se kuća koju ce Delakroa kupiti i u kojoj ce živeti do svoje smrti. Ta kuća je danas muzej koji odoleva godinama i u kojem, osim nekoliko prostorija u kojima je restaurisan slikarev svakodnevni život postoji i prostor krcat umetnikovim skicama, slikama i delima drugih autora.

1. Dante i Vergilije u paklu (Dante and Virgile in Hell) , 1822.

Još je 1819. počeo da radi na ovoj slici, čitajući Božanstvenu komediju crtao je skice i prevodio pasuse. Završena je 1822. taman pred otvaranje Salona, na kom je dobila pozitivne kritike, i posle ju je vlada otkupila za sopstveni muzej moderne umetnosti. Slika je zasnovana na dešavanjima iz osmog pevanja Danteovog Pakla. U Danteu je video sublimu. Ono što ga je očaralo kod Dantea bila je mogućnost korišćenja moći slika kako bi pogodio direktno u srce same forme. Gledajući Žerikoovu sliku Splav meduza, on je osetio sublimu, ali je težio još većem jedinstvu, za pridruživanjem svih sila u jedinstvenu harmoniju, za glavnu ideju kojoj svaka tačka i linija forme i boja moraju biti potčinjene, reka sila koja koja nosi sve sa sobom.

Delovi tematskog uređenja su očigledno preuzeti iz Žerikoovog Splava meduza- brod prepunjen ljudima koji se kreću po vodi- a ovaj motiv čamca, u mnogo čistijoj i hrabrijoj formi. Vide se gusta magla i grad mrtvih u pozadini dok Dante prelazi reki Stiks. Uz njega je antički poeta Virgilije i zajedno plove rekom punom mučenih duša. Velike figure, koje se grčevito drže za čamac, pomerene bliže posmatraču su možda reminiscencija na Žerikoa na način na koji one popunjavaju površinu platna i zbog njihove izolovane monumentalnosti. Ali priča je vezana za tragediju koja prelazi preko

1

cele grandiozne kompozicije figura i povezuje ih zajedno. Boja takođe dopunjava ovo jedinstvo i predstavlja odlučan iskorak u odnosu na Žerikoovu plastiku, Karavađovski chiaro-scuro, iako još uvek nema brilijantnost koju je Delakroa kasnije postigao.

Već na prvim stranicama dnevnika Delakroa pokazuje svoju naklonost i poštovanje prema Danteu. On prezire „stihotvorce sa njihovim rimama, pohvalama, pobedama“... Po njemu oni nisu sposobni da verno oslikaju osećanja, posebno ne ljubav... Dante u tome jedini uspeva, on je prirodan, izaziva u nama emocije, vodi nas kroz neka uzvišene svetove, on kao i Mikelanđelo ne teži za potpunom istinom ili tačnije realnošću ali teži za suštinom a to je emocija.

2. Masakr na Hiosu (The massacre on Chios), 1824.

Predstavljanje ove slike na Salonu usledilo je odmah nakon što je završena. Predstavlja vojni napad na stanovnike Hiosa od strane Otomanskog carstva tokom Grčkog rata za nezavisnost, leta 1822.. Otomanske trupe su na ostrvu počinile užasan masakr koji je izazvao oštre reakcije cele Evrope. Delakroa je pomno pratio ove događaje i smatrajući sebe helenofilom želeo je da predstavi ovaj događaj.

Na mnogo načina ova slika predstavlja napredak u odnosu na sliku Dante i Virgilije. Ovde se po prvi put prepoznaju karakteristične formulacije Delakroove specifične kompozicije: figure su gurnute prema posmatraču, više ne izlaze iz jedinstvenog monumentalnog plana, ali pitanje duboke trodimenzionalnosti prostora, u kojoj rasute scene na pejzažu u pozadini takođe predstavljaju važan deo u postavljanju celokupnog dela. Osećaj kretanja je povećan do tačke uznemirenosti: pojedine grupe imaju tendenciju da se raspadnu i, umesto jedinstvene slike, sklopljene su od većeg broja incidenata. Raskorak između grupe sa leve strane, smrznute u patnji, i pokret uzvišene desne strane je prevelika i nije ublažena prelazima. Na predstavi jedne divne pojedinačne scene: majka koja umire sa svojim nedonoščetom je briliantan prolaz koji pokazuje da je Delakroa u potpunosti ovladao jedinstvom boje i forme.

„Slepa sudbina koja vuče sve koji mole i koji uzalud hoće da kricima i molitvama zaustave čvrstu ruku“. (13. Str)Dok radi na ovoj slici Ežen pokušava da usaglasi sve svoje ideje. Veliki broj detalja stvaraju mu probleme, teško ih komponuje i često je depresivan jer ne može da ispuni svoje ideale. Izuzetna želja za stvaranjem i borbom protiv vremena koje ga vuče iscrpljuju ga i teraju u patnju zahvaljujući kojoj se, kako on kaže, uzdiže iznad sporednih stvari.Ima deo koji priča o detaljima ako to treba...„Hteo bih svoju dušu da poistovetim sa dušom nekog drugog.“ (14 str)

3. Engleski pejzaži

Salon koji je održan 1824. Godine pored Delakroe i Ingresa predstavio je fascinantne engleske autore. Konstambel izlaže tri svoja pejzaža među kojima je i čuveni

2

„Kola sa senom“ (Hay wain) koji se koloritom ali i načinom nanošenja boje sasvim izdvojio. Navodno je Delakroa toliko bio zatečen i očaran ovim delima da je pokušao na svojoj slici „Masakra na Hiu“ u poslednjem trenutku da prepravi pejzaže u pozadini i primeni Konstambelovu tehniku. Fascinirala su ga zelena polja Konstambelovih predela koja je komponovao kroz različite valere ove boje. Ali je poseban utisak dobijao ostavljajući praznine između zelenih tonova, čime je postigao da osnovna boja bude dominantna ali ipak prozračna i slabijeg intenziteta. Tako je monotone i ravna površina sad postajala življa sa naglašenim potezima četke. Još je Žeriko skrenuo Delakroovu pažnju na umetničku scenu u Engleskoj tako da on već naredne godine, 1825. putuje na ostrvo. Ovo putovanje mu donosi novo prijateljstvo sa Tomasom Lorensom (portretista) i Ričardom Boningtonom (pejzažista) ali od njega, u duhu epohe, pravi tzv „anglomanijaka“. Ežen postaje opsednut Engleskom literaturom, Naročito Šekspirom ali i Bajronom i Volter Skotom. U narednim godinama on će uraditi niz litografija inspirisanih njihovim delima.

Akvareli koje radi u Engleskoj jasno pokazuju njegove pokušaje da ovlada novim načinom razmišljanja i izražavanja. Ežen je potpuno obuzet prirodom i konstantno teži da je što iskrenije i neposrednije opiše na svojim delima. Ovi radovi puni su nekakvog nemira, slika treperi pred nama i otvara nam sasvim nove vizure. Boje nas vode kroz različite planove i svojim intenzitetom i valerima prelaze granice klasicističkog slikarstva.

Delakroa često opisuje svoje šetnje u prirodi. Tad ga nadahnjuje bujuca ideja i misli koje u njemu pobuđuje „univerzalni osmeh prirode“. Divi se njenoj jednostavnosti i potčinjenosti i bogatstvu raznovrsnih predmeta koji ne prestaju da ga iznenađuju. Uživa dok sedi na lišću i posmatra insekte, vlažnu zemlju, primećuje jutranju izmaglicu, način na koji svetlost sunca prolazu kroz grane drveća. Te jednostavne, uobičajne stvari, za njega pretstavljaju istinsku sreću i jedinu pravu vrednost.

„Uvek osećam taj apetit za prirodu, tu svežinu utiska koja je uobičajna samo u mladosti.Verujem da ih većina ljudi ne poznaje. Oni kažu: „Evo lepog vremena, velikih stabala“, ali sve to ih ne prožima i ne ispunjava, ne oduševljava, iako je to svojevrsna poezija na delu.“ (82 str)

Morski pejzaži ili marine koje stvara već pred kraj svog života sublimiraju sve

ove ideje. Oni najjasnije pokazuju daleke vizije umetnika, njegove ciljeve u slikarstvu ali i doživljaj i suštinu sveta u kome boravi.

On u odrazu sunca na valovima primećuje različite boje, fasciniraju ga te promene, iskre, senke koje po površini vode prave zadivljujuće efekte. On oseća potpuno ushićenje dok jedva naslućuje talase u pomračini, čuje one koji su sasvim blizu dok mu se na horizontu sve gubi i nestaje.Zadivljen je brodovima od koje pravi male heroje svojih slika, njihova geometrija, sasvim nemarna i nedovršena čini mu se ljupka i slikovita. Impresijoniraju ga i litice, fasciniran je njihovom masom, oštrim ivicama, želi da ih naslika baš onako kako ih oseća kad ih dodiruje.

„Sve što je veliko izaziva skoro isto osećanje. Šta je more i veličanstven osećaj koji izaziva? Efekat ogromne količine vode...“ (43.str)

3

4. Smrt Sardanapala (Sardanapalus), 1827.

Predstavljen je Sardanapal, poslednji Asirski kralj, koji je po predanju jednog antičkog istoričara prevazišao sve svoje prethodnike po luksuzu, lenjosti i ekstremnosti u ponašanju (šminkao se, oblačio žensku odeću...). Njegovo ponašanje izazivalo nezadovoljstvo širom Asirske imperije pa se tako njegov narod dogovorio sa susedima iz Persije da ga u zaveri ubiju. Sardanapal je njihov prvi pokušaj osujetio i mislio da ih je pobedio, pa je priredio veliku proslavu tokom koje je prinosio žrtve. Prilikom jedne proslave zaverenici su ga opet napali, a kako je njegov odbrambeni zid na utvrđenju pau usled velike poplave, Sardanapal je shvatio da neće preživeti napad, žrtvovao je svoj i život svoje posluge. Delakroa je takođe bio inspirisam Bajronovom interpretacijom.

Ova slika je još jedan veliki korak napred, punog i snažnog pokreta, orgijastičnog i su sadržaju i u formi. Subjekat je tipično romantičarski. Predstavljeni su: namesnik, na svom „krevetu države“ posmatra čin pokolja, ima svoje robove evnuhe kao svoju imovinu- njegove žene i konkubine, njegovi paževi, njegovi psi, i njegov omiljeni konj. Ovde se primećuje sklonost da u prednji plan stavi nasilje , žrtve, grubost... , ta sklonost je zahvatila čitavu romantičarsku generaciju. Delakroa predstavlja urnebes strasti, vrtlog ljudskih i životinjskih formi, brilijantno telo žene, crnci, konji, vredni predmeti, dimni oblaci i vrhovni čovek ovog meteža, crnobradi Asirac. Ovu dijagonalno komponovanu, ogromnu teatralnu strukturu, visoko kolorističnu i sam Delakroa je zvao „Massacre numero 2“.

„Ne znam da li je svet još video prizor sličan ovome u kome egoizam zamenjuje sve vrednosti koje su smatrane spasom društva.“ (34. Str)

5. 28. Jul, Sloboda vodi narod preko barikada (July Revolution)

U jesen 1830. Delakroa počinje da slika drugi dan Julske revolucije, dan kada je pobuna prerasla u revoluciju, jer su kralj i ministar odbili da se sastanu sa predstavnicima naroda i postavili barikade na važnim mestima u Parizu.

Figura same Slobode nije alegorija nego je žena naroda sa golim grudima i sa vetrom u kosi, koja u levoj ruci drži bajonet, a u desnoj trikolor (Francusku zastavu). Delakroin ideal boginje slobode. Impuls ove usamljene forme slobode naroda, jedne on najaktivnijih i najprirodnijih, a istovremeno jedne od najplemenitijih figura koju je ikada zamislio, i ona izgleda da predskazuje najlepšu od svih njegovih žena Medeu.

Kao kompozicija Sloboda ima mnogo veće jedinstvo strukture, iako je pokret podrazumevajuće veći, istinski asimetrično uređenje je mnogo slobodnije. Efekat slike leži u brilijantnosti boje i chiaro-scuroa, sa gorućim gradom i kulama Notr Dama u pozadini, i svetlom ženskom figurom ispod nijansi trikolora. Nijedna druga slika revolucije ne kombinuje tako burni i neodoljivi zanos sa tako velikom uzdržljivošću. Od svih Delakroinih radova bila je jedan u kojoj su imaginativni koncept i istinski osećaj savremenosti bili nasilno ujedinjeni.

4

Delakroa opisuje svoj susret sa vojnicima koji su vežbali paljbu. On tada prvi put razmišlja o toj profesiji i shavata kakav prezir gaji prema nasilnicima koji „umetnošću“ nazivaju klanja. On duboko žali te ovce, preobučene u vukove, čiji je zanat da ubijaju i bivaju ubijeni da bi zaradili za život (Volter). U vojsci vidi bezumne automoate koji mehanički ponavljaju radnje i kojih bi se veliki junaci kao što su Cezar i Aleksandar stideli. Ne postoji više borba snage, spretnosti, hrabrosti. Oni su sad uplašene životinje koje jedne na druge bacaju metke, dok im jedinu odbranu čine perje i epolete.Revolucija je po Eženu ljude vezala za tlo interesa i za fizičko uživanje.Ona je napustila svaku vrstu verovanja, ponudila je čoveku apstraktne reči: um, pravda, jednakost, pravo. Ovim rečima su zapravo vode razbojnici umesto moralno osvećenog društva. Banditi pravdu dele među sobom, jednaki su u raspodeli svog pljačkaškog plena. Revolucija je seljacima donela mehanizaciju, prividan napredak...Delakroa sluti da će im industrijalizacija oduzeti zemlju, posao, hleb... On žali seljake, smatra da su prevareni, da su na njihovim leđima izneli koristoljubivo i bahato građansko društvo koje ih je zauzvrat zamenilo nekim besmislenim mašinama.„Umesto zemlje imaće papire!“ (48. str)

MAROKO

Francuska agresivna politika ka istoku nije posustajala, osvajaju Alžir 1831. godine i u Maroko ulaze 1832. Delakroa je otputovao u Maroko u sklopu diplomatske misije, kako bi jednostavno napustio Pariz i upoznao jednu sasvim drugačiju kulturu.

Beleške koje je Delakroa napravio 1832. godine, prilikom putovanja u Afriku, nisu integralni deo Dnevnika, koji je bio prekinut 1824. Godine. Ali su na osnovu izvesnih prepiski sa prijateljima i kratkih zapisa i skica ipak rekonstruisana njegova zapažanja i utisci iz Maroka.

Ežen svakodnevno primećuje različite detalje u pejzažima, kontraste svetlosti, boja, bogatstvo tkanina... Živost i neposrednost običnih ljudi ne prestaju u njemu da bude inspiraciju. Većinom pokušava kroz krokije da zabeleži prve utiske koje će kasnije u ateljeu razvijati u fantastične kompozicije

O boji

Najvredniji rezultat, vidiljiv u njegovom slikarstvu, njegovog putovanja u Maroko, bio je u važnim zapažanjima o intenzitetu svetla i brilijantnim bojama Maroka. Od engleskog slikarstva naučio je novi metod aplikacije boje- Konsteblovu podelu tonova u odvojene bojene površine; sada je to bio princio komplementarnih boja koji ga je okupirao (npr. žuta kožau svojoj senci stvara ljubičaste tonove,dok crvenkastije bojenje stvara želene senke; prvi je izgradio sistem boja) i stvarao je moćne efekte. Kada se komplementarne boje smeštene blizu jedna pored druge u uskim potezima četkice, spoje u oku, u saglasnosti sa zakonima optike, kreiraju sivu koja je mnogo efektnija od boje iz palete.„Slikari koji nisu koloristi ne prave slikarstvo već obojene slike“. (40. Str)Za Ežena je boja na slici jednako neophodna kao i odnos crnog i belog, svetlog i tamnog, senke i svetla. To je osnova slike, jednako kao i perspektiva. Boje su te koje savrsenoj

5

konstrukciji i strukturi daju živost, one objedinjavaju sve elemente i ističu suštinu umetničkog dela.

O crtežu

„U slikarstvu kao i u skulpturi crtež je u istoj meri idealan i nokvencionalan: on mora prirodno da proistekne iz bitnih delova.“ (40. Str)„U ovoje polaznoj tački mora postojati jasan princip svega što će kasnije nastajati“ (40. Str)Delakroa smatra da završenu sliku treba uvek pomalo razmazati. Poslednji potezi koji treba da daju sklad između delova oduzimaju joj svežinu. Ne slaže se sa idejom da pred publiku treba izaći bez svih onih slučajnij nepažnji koje su po njemu prava strast umetnosti. Za njega su uporna retuširanja jednako banalna kao ona ponavljanja u melodijama između interesantnih delova kompozicije. Ali istovremeno veruje da ako je slika dobro smišljena i kada je napravljena sa dubokim osećanjima ne mogu jojnauditi ni suviše retuširani detalji.„Brišući poteze, i prve i poslednje, vreme pruža delu njegovi konačnu celinu.“ (45.str)

Kroki

Ežen kaže da je prva ideja, kroki, ili embrion ideje obično daleko od dovršene pretstave. U njoj se nalaze sve pojedinosti koje tek terba otkriti u daljem radu i sjedinjavanju svih delova. Ono što kroki čini suštinskim izrazom ideje nije otsusvo detalja nego njihovo podređivanje velikim formama koje treba obuhvatiti. Zato je za Delakroa najteži zadataka vraćanje tom brisanju detalja, nalaženje mere koja čini osnovu kompozicije.

6. Alžirske žene u haremu (Algerian women in a harem), 1834.

Obzirom na strogoću muslimanskih zakona, Delakroa je imao problem u nalaženju žena koje bi mu pozirale, ali je tajno uspeo da uradi skice za ovu sliku. Slika je bila izložena u Salonu, da bi je posle kralj Luj Filip kupio za Muzej savremene umetnosti.

Delakroa je uspeo da uđe u harem i zaista upozna atmosferu takvog mesta, što je ostalim evropskim slikarima tog vremena bilo nedostupno. Harem je tako dobio svoj pandan u Evropi, a to su bordeli, kojih je posebno u Parizu bilo puno.

Ova slika privlačna je oku zbog svoje moćne nove harmonije koloristčkih vrednosti, kompletno je asimetrična, ali ipak uravnoteženijeg ritma tela i prostora, i puna je ljupkosti i lenjih, nemarnih pokreta. Ove tri žene, njihove velike forme, koje u prvom planu leže na ćilimima okružene bogatim haremskim enterijerom, sa poluokrenutom crnkinjom kao kontrastom, žive i dišu neverovatno teško, u vlažnoj atmosferi iz koje kao da se čuje muzika orijenta. Očarava imaginacijom. Stavio je plavo-zelenu postavu pored narandžasto-crvenih tela žena u levom uglu, i kredenac dekorisan naizmeničnim crvenim i zelenim prugama. U bogatijem i zrelijem maniru, tu je shvatanje realnosti, koje je Delakroa pronašao u poeziji (poeti). Ali ne shvatanje detalja i posebnih delova već celine vezane u skoro sanoliko jedinstvo.

6

Zapadna civilizacije primećuje gomilu stvari koje tim ljudima nedostaju a istovremeno njima je sasvim nejasna uskomešanost duha i nemir hiršćana koji nas stalno vuče napred, ka novom i nedostižnom...„Njihovo neznanje im stvara mir i sreću.“ (24. str)Delakroa priznaje da su oni hiljadu puta bilži prirodi: njihova odeća, obil cipela, materijali,... Dok kultura kojoj i on sam pripada ograničava čoveka kroz korsete, tesne cipele, smešna pravilima....Čini mu se da u poređenju sa ovim veličanstvenim mirom i slobodom, zapadni čovek može jedino da izazove sažaljenje.„Tako se lepota vezuje za sve što oni čine a prirodna ljupkost sveti našoj nauci.“ (24. str)

7. Jevrejska svadba (Jewish Marriage),1839.

Delakroa je tokom svog boravka imao potpuni pristup Jevrejskoj zajednici i pod utiskom je nastala ova slika.

Prostorna kompozicija je potpuno drugačija nego kod Žena u haremu, umesto obila i dijagonala izgrađenih na korizontalama i vertikalama smeštenim duboko,mnogo je jednostavnije. Figure su manje i distanciranije, i iako su ograničene zidom, aranžirane u prostoru na prelep način, tako da široki crveni tepih izgleda gotovo prazno. Boje su jednostavnije. Široki crveni tepih je odgovor na dve zelene drvene lajsne na zidu kuće i isturenom balkonu. Izbegnut je sentiment i simbolizam u koji egzotizam može lako da zapadne (kao npr. kod Gogena). Ipak, u ovoj slici leži tačna, mala i slučajna istina izvedena iz studija prirode. Delakroa je uvek podizao ovo na viši nivo , skoro vizionarski, još preciznije uhvaćene scene u kojima su boja, forma i sadržaj sjedinjeni.

Tako je i ostao detaljan opis Jevrejske svadbe. Sasvim jasno možemo pratiti kao Ežen beleži svaki gest ljudi u povorci, položaj tela, detalje na odeći, način na koji pada senka, boje koje se jasno vide na svetlosti sunca ili druge koje su manje izražene jer su u senci.Fasciniran je njihovom tradicijom i jednostavnošću. Kod ovoih ljudi on ne prepoznaje opterećenost pravilima modernog sveta. Oni prate neke stare, malobrojne kodekse koji regulišu sve njihove odnose. Skromni su i zahvalni Bogu i na najmanjim darovima. Te starinske i proste navike, po Eženu, imaju dostojanstvenost koja nama nedostaje.

MEDEJA

Medeja je čarobnica iz grčke mitologije, udata za kreontskog kralja Jasona, kome je u plamenu besa i ljubomore pojela sinove koje mu je rodila. Čest antički motiv korišćen u umetnosti.

Delakroa je dostigao svoje najviše umetničko dostignuće u monumentalnoj figuri Medee. Ona kombinuje jasnoću forme, psihološku penetraciju i tragični sentiment sa velikom snagom i lepotom boje. Ovo predstava jeste teatar, ali veliki teatar, i Medea je igrana od strane genija tragedije- spolja smiren usred svih strasti očaja, sa plemenitim držanjem i u najužasnijem dramatičnom momentu. Delakroina Medea je najčistija,

7

najsnažnija ekspresija njegovog pojma moći. Definitivna verzija iz 1862. bila je postignuta posle mnogo napora, studija i varijanti. Prva verzija (Lillie muzej), kao i većina crteža, sadrži esenciju poze i pokreta koji se nalaze u finalnom delu, ali u boji i prostoru je mnogo inferiornija. Jedna druga verzija, urađena krajem pedesetih (Berlin), mnogo je kompletnija, ali forma Medee je manje plemenita i uzvišena,a uključivanje manjih figura vodi ka umanjenju njene ponosne izolovane figure.

Poslednja verzija Medee ima taj produžetak prostora koji dalje centralizuje Medeinu figuru i čudesnu harmoniju boje koja izaziva potpuno nov osećaj , i nema sumnje da je ta poslednja verzija savršeno rešenje problema koji je Delakroa sam sebi zadao. Poređenje sa herojskim zamišljenim ženskim figurama drugih umetnika, zadivljujuće je kako beskrvno one izgledaju pored boje i vitalnosti svoje forme. Bogatstvo suprotnosti pokreta, chiaro-scuro, dinamizam boje su karakteristični elementi razvijenog visokog baroka; forma, telesni volumen, svetlosti i senke su impresivni, ali ipak geometriski, prepleteni i harmonično sjedinjeni u prostoru. Melanholija trenutka je na samoj ivici zaista istinite tragične tenzije, prikazuje u Medei Delakroovu ekspresiju.

ZAKLJUČAK

„Ono što čini ljude genijima, ili, bolje rečeno, ono pto oni čine nisu nove ideje, već ta ideja koja ih opseda, da sve što je rečeno nije bilo dovoljno...“

Eugene Delacroix, iz dnevnika

8