DDAARRKK PPRRIINNCCEE DDaavviidd AA.. GGeemmmmeellll

MMRRAAČČNNII PPRRIINNCC

U Mračnom princu, nastavku romana Parmenion - Lav Makedonski, Dejvid Gemel nas

vodi u svet prepun magije i stvorenja iz grčkih legendi. Ponovo se susrećemo sa Parmen-ionom, Filipom Makedonskim, Diri i Atalom, ali tu su i dečak Aleksandar Makedonski, Aris-totel, kentaur Hiron, Gorgon, minotaur Bront i mnogi drugi junaci koji će čitaoce povesti na neverovatno putovanje kroz istoriju i mitove antičke Grčke.

Gemel nam, pored priče o večitoj borbi dobra i zla, nudi i priču prepunu ljubavi prema vol-jenoj osobi, detetu, domovini i onim vrednostima koje čine razlog postojanja svakog čoveka.

Mračni princ je posvećen, s velikom ljubavlju, svim mojim prijateljima u Randomu,

prošlim i sadašnjim, kao i svima onima koji su iskusili značenje izreke: Što glasnije govore o svojoj časti, mi brže prebrojavamo kašike.

Zahvaljujem se mojim urednicima Debori Bejli, Šaron Vud i Džin Maund. Hvala Valeri Gemel, Idit Grejem, Steli Grejem, Stenu Nikolasu i Tomu Tejloru na sugestijama i neprocen-jivim savetima.

KNJIGA I, 352. pre n. e.

PELA, MAKEDONIJA, leto

Zlatokosi dečak je sedeo sam, kao i obično, i pitao se da li će njegov otac umreti danas. Nedaleko odatle, s druge strane kraljevskog vrta, njegova dadilja je razgovarala sa dvojicom stražara koji su ga čuvali preko dana. Vojnici, ratnici mrkog pogleda, nisu gledali u njega, uzvrpoljili bi se kad god bi im prišao.

Aleksandar je navikao na takvo ponašanje. Iako je imao tek četiri godine, on je to razumeo. Sa tugom se sećao prethodnih dana, kada je njegov otac u punoj ratnoj spremi šetao po is-

toj baštenskoj stazi, sa oklopom blistavim na suncu. Bio je tako veličanstven sa svetlucavim gvozdenim pločicama oivičenim zlatom i šest zlatnih lavova na grudima da je Aleksandar is-pružio ruku da ga dotakne. Ali kada je njegova ruka krenula napred, Filip je brzo ustuknuo.

– Ne dodiruj me, dečko! – obrecnuo se. – Neću te povrediti, oče – prošaputao je princ, gledajući u lice koje je prekrivala crna

brada, lice sa slepim desnim okom ispod ružnog ožiljka na obrvi. – Došao sam da se oprostim – promumlao je Filip – i da ti kažem da budeš dobar i marljivo

učiš. – Hoćeš li pobediti? – upitao je dečak. – Pobeda ili smrt, dečko – odgovorio je kralj, kleknuvši da pogleda sina u oči. Izgledao je

opušteno, mada je zadržao kruti izraz. – Neki misle da ja ne mogu pobediti. Sećaju se da me je Onomarh pobedio prošli put. Ali – prošaputao je – kada mi se strela zabola u oko, pri op-sadi Metone, rekli su da ću umreti. Kada me je uhvatila groznica u Trakiji, ljudi su se kleli da mi je srce prestalo da kuca. Ali ja sam Makedonac, Aleksandre, i ja ne umirem tako lako.

– Ja ne želim da ti umreš. Ja te volim – reklo je dete. Za samo jedan tren Filipovo lice se smekšalo i on je podigao ruku kao da će pomaziti sina.

Ali je taj tren prošao i kralj se podigao. – Budi dobar – reče. – Misliću na tebe. Dečji smeh dopre do Aleksandra i trgnu ga iz zamišljenosti. Čuo je ciku ostale dece iz palate, s druge strane baštenskog zida. Uzdahnuvši, zapitao se čega li se igraju – lova na kornjaču ili možda Hekatinog dodira.

Ponekad ih je posmatrao sa prozora svoje sobe. Jedno dete bi bilo Hekata, boginja smrti, pa bi jurilo druge, tražilo njihova skrovišta, a kada

bi ih dodirnulo, pretvaralo ih je u robove. Igra bi se završavala kada bi sva deca bila pronađena i pretvorena u robove smrti. Aleksandar zadrhta iako je bio na suncu. Niko ga nije zvao da učestvuje u njihovim

igrama. On pogleda u svoje male šake. Nije hteo da ubije psa, voleo je to štene i trudio se da bude smiren dok bi ga mazio. Ali

jednog dana, razigrano štene je skočilo na njega i oborilo ga a njegova ruka je poput zmije poletela i lupnula ga po vratu. Ukočenog pogleda, pas je istog trenutka pao, trzajući noge. Uginuo je za nekoliko sekundi, ali je još gore bilo to što se ubrzo nakon toga raspao i ispunio zadahom smrti vrt.

– Ja nisam kriv – želeo je da kaže. Ali znao je da jeste, znao je da je proklet. Ptice su pevale u krošnjama visokog drveća i Aleksandar se nasmeši kada ih ugleda.

Sklopivši svoje zelene oči, on dopusti da ga ispuni ptičja pesma, da se pomeša sa njegovim mislima. Ptičji poj je počeo da dobija značenje i on je mogao da ga odgonetne.

Nisu to bile reči već osećanja, strah, sićušni bes. Ptice su vrištale upozoravajući jedna drugu.

Aleksandar podiže pogled i zapeva. – Moje drvo! Moje drvo! Beži! Beži! Moje drvo! Moje drvo! Ubiću te ako ostaneš! – Deca ne bi trebalo da pevaju o ubijanju – reče dadilja oštrim tonom, približivši se, ali ne

sasvim; uvek je ostajala van njegovog domašaja. – To ptice pevaju – odgovori joj on. – Trebalo bi da uđeš, sunce je vrelo. – Deca se još uvek igraju s one strane zida – usprotivi se on. – A ja volim da sedim ovde. – Uradićeš kako ti je rečeno, mladi prinče! – viknu ona. Njegove oči zaplamteše, gotovo je

mogao da čuje neki mračni glas unutar sebe kako mu šapuće: Povredi je! Ubij je! On proguta knedlu, stišavajući plimu besa.

– Poći ću – reče mekim glasom. Ustade i krenu ka njoj, ali se ona brzo izmaknu u stranu kako bi on prošao; polako ga je sledila dok je išao ka svojoj sobi. Sačekao je da ona ode, a zatim se iskrao u hodnik i potrčao ka prostorijama svoje majke. Gurnuvši vrata, provirio je unutra.

Olimpija je bila sama i kada je ušao, nasmešila se, raširivši ruke. On joj pritrča i zagrli je, zagnjurivši lice u meku kožu njenih grudi. Nikada nije postojao neko tako lep kao njegova majka, i on se još čvršće pribi uz nju.

– Vreo si – reče Olimpija i skloni njegovu zlatnu kosu sa čela, mazeći ga. Napunila je čašu vodom, a on je pohlepno ispi.

– Da li su časovi bili dobri danas? – upitala ga je. – Nema časova, majko. Stagra je bolestan. Kada bih imao ponija, da li bi i on umro? On ugleda bol na njenom licu dok ga je privlačila sebi i tapšala po leđima. – Ti nisi demon,

Aleksandre. Ti poseduješ veliki dar, ti ćeš biti veliki čovek. – Ali, da li bi poni umro? – Mislim da bi – priznade ona. – Ali kada budeš stariji, naučićeš kako da obuzdavaš svoj

talenat. Budi strpljiv. – Ja ne želim nikoga da ubijem. Juče sam uspeo da nateram pticu da mi sleti na dlan.

Sedela je tamo dugo pre nego što je odletela. Nije uginula. Stvarno! – Kada ti se otac vrati u Pelu, otići ćemo na more i plovićemo na čamcima. Svideće ti se to.

Povetarac je hladan, plivaćemo. – Hoće li se on vratiti? – upita Aleksandar. – Neki ljudi pričaju da će ga Fokiđani ubiti.

Govore da je gotovo sa njegovom srećom, da su ga bogovi napustili. – Ćuti! – prošaputa ona. – Nije pametno izgovarati takve stvari. Filip je veliki ratnik, a ima i Parmeniona. – Fokiđani su ga već pobedili, pre dve godine – reče dečak. – Dve hiljade Makedonaca je poginulo. Sada nam Atinjani pljačkaju obale a Tračani su se

okrenuli protiv nas. Ona klimnu i uzdahnu. – Previše toga čuješ, Aleksandre. – Ja ne želim da on umre, iako me ne voli. – Ne smeš to da govoriš! Nikada! – vrisnu ona, uhvativši ga za ramena i prodrmavši ga

žestoko. – Nikada! On te voli. Ti si njegov sin. Njegov naslednik. – To me boli – on prošaputa, sa suzama u očima. – Izvini – reče ona privlačeći ga u zagrljaj. – Toliko ima toga što bih želela da ti kažem, da

ti objasnim. Ali još si premlad. – Shvatiću – uveravao ju je. – Znam. To je razlog zbog kojeg i ne mogu da ti kažem.

Sedeli su u tišini neko vreme, Aleksandar je osetio toplinu i pospanost u naručiju svoje ma-jke. – Vidim ih sada – reče on pospanim glasom. – Polje je pokriveno cvetovima žute i pur-purne boje. A tu je i otac u svom zlatnom oklopu. Stoji pored velikog sivca, Aheja. A vidim i neprijatelje. Oh, majko, ima ih na hiljade.

Vidim njihove štitove. Gledaj! Tamo je znak Sparte, i sova Atine i, ne znam šta još, ali vidim oznake Fere i Korinta, toliko ih mnogo ima. Kako da ih otac sve pobedi?

– Ne znam – prošaputa Olimpija. – Šta se dešava sada? – Počinje bitka – odgovorio je dečak.

POLJE KROKUS, leto

Filip Makedonski protrlja ožiljak iznad svoga slepog oka, gledajući ka fokiđanskoj vojsci, udaljenoj pola milje. Više od dvadeset hiljada pešadinaca bilo je postrojeno na ravnici, s hil-jadu konjanika u produžetku, desno iza njih. On pogleda makedonsku liniju, koju je sačin-javalo petnaest hiljada pešaka postrojenih u centru i tri hiljade konjanika raspoređenih na oba krila.

Polje je bilo prekriveno purpurnožutim i rozebelim cvetovima i njemu se u tom trenutku učinilo skoro nezamislivim da će za nekoliko trenutaka stotine, možda i hiljade ljudi izgubiti živote, a njihova krv natopiti zemlju. Pomisao da će ti cvetovi brzo biti zgaženi i pretvoreni u prašinu ispod požutele trave Krokuškog polja izazvala je u njemu žaljenje i osećaj da čini zločin prema bogovima lepote. Ne budi glup, rekao je sebi. Ti si izabrao ovo bojište. Bilo je ravno i pogodno za konjicu, a Filip je zapovedao kopljanicima iz Tesalije, najboljim kon-janicima u Grčkoj.

Dva dana ranije, munjevitim maršem preko plićaka reke Penej, makedonska armija je iznenadila branitelje lučkog grada Pagase.

Grad je osvojen za tri sata. U sumrak su Makedonci koji su stajali na grudobranima ugle-dali ratne trireme Atinjana kako mirno plove preko zaliva. Ali, pošto je Pagasa osvojena, tri-reme nisu imale gde da pristanu – vojnici koje su prenosile nisu mogli da pomognu nepri-jatelju. Najbliži plitki zaliv bio je udaljen dan plovidbe i četiri dana marša, tako da bi atinska armija stigla prekasno.

Kako je na taj način od atinskog napada bio osiguran s leđa, Filip je bio samouvereniji pred predstojeću bitku. Ovoga puta Onomarh nema gde da sakrije svoje ogromne katapulte, nema strmih, drvećem obraslih planina, sa kojih može poslati leteću smrt. Ne, ovo je bitka čoveka protiv čoveka, protiv armije. Filip se još uvek, s užasom, sećao ogromnog kamenja koje je padalo s neba na Makedonce, i još je čuo užasavajuće krike smrskanih ljudi na izdahu.

Ali danas će biti drugačije. Danas su šanse podjednake. A ima i Parmeniona. Pogledao je nalevo, tražeći Spartanca, i ugledao ga kako jaše uz krilo vojske i razgovara sa

jahačima, umiruje mlađe vojnike i podiže raspoloženje veterana. Filipa obuze bes. Spartanac je došao u pomoć Makedoniji sedam godina ranije, kada je

nacija bila opkoljena neprijateljima sa svih strana. Njegove strateške veštine su bile velike i značajne, on je Filipovu neiskusnu armiju, koju su činili seljaci i zemljodelci, pretvorio u silu od koje su narodi zazirali.

Voleo sam te tada, pomisli Filip, sećajući se dana kada je bio opijen pobedama nad Ilirima na zapadu i Peoncima na severu. Grad za gradom je padao a moć Makedonije je rasla. Ali uvek su te pobede pripadale Parmenionu, strategu, čoveku čiji su planovi donosili pobede već više od četvrt veka, u Tebi, Frigiji, Kapadokiji i Egiptu.

Filip zakloni svoje zdravo oko naprežući se da bolje osmotri fokiđanski centar, gde se nalazio Onomarh sa svojom gardom. Ali je udaljenost bila prevelika, sunce se odbijalo o mnogobrojne oklope, štitove i šlemove, i on nije mogao da razazna svoga neprijatelja.

Šta bih dao da mi se pod mačem nađe tvoj vrat – prošaputa. – Rekli ste nešto, gospodaru? – upita Atal, kraljev prvak. Filip se okrenu ka ratniku ledenog pogleda. – Da, ali sebi u bradu. Vreme je. Naredi da krenu napred! Filip priđe sivcu, uhvati ga za grivu i jednim pokretom skoči na leđa konja. Uškopljenik se

prope i zanjišta, ali je Filip nogama čvrsto stiskao stomak konja. – Miran! – reče kralj umiru-jućim glasom.

Mladi vojnik pritrča noseći Filipov gvozdeni šlem s velikom perjanicom. Bio je toliko ug-lačan da se sijao kao srebro; kralj ga prihvati i pogleda u lice boginje Atene, koje je ukrašavalo čelo šlema. – Budi uz mene danas, gospo – reče stavljajući šlem na glavu. Drugi čovek podiže Filipov štit i kralj provuče levu ruku kroz kožne trake, namestivši štit na svoju podlakticu.

Prva četiri odreda, jedanaest hiljada ljudi, krenuše na neprijatelja. Filip pogleda ka Parmenionu, koji je stajao na levom krilu sa dve hiljade konjanika i dva

odreda pešadije u rezervi. Spartanac mahnu kralju i pogleda ka bojištu. Filipu je srce ubrzano tuklo. Još je osećao gorčinu poraza nakon poslednjeg susreta sa

Onomarhom. Dan je bio isti, divan i sunčan, nebo bez oblačka, i Makedonci su marširali ka neprijatelju.

Samo, tada su planine sa obe strane skrivale velike opsadne sprave koje su bacale ogromno kamenje na Makedonce, razbijajući formaciju, lomeći kosti i uništavajući živote. A potom ih je napala neprijateljska konjica i Makedonci su se razbežali.

Filip će dugo pamtiti taj dan. Šest godina nije bio poražen, pobede su sledile jedna za drugom, kao da su to bogovi uredili. I sve se izmenilo u jednom užasnom času. Makedonska disciplina brzo se uspostavila te večeri i oni su se organizovano povukli. Ali, prvi put u svome životu Filip je pretrpeo poraz.

Još više ga je razdraživala činjenica da Parmenion nije bio prisutan. On je bio na severoza-padu, gde je ugušio ilirski ustanak.

Šest godina je kralj morao da deli pobede sa svojim generalom, ali taj jedini poraz je bio samo njegov.

Filip se trže iz prošlosti i doviknu Atala. – Pošalji kritske strelce. Kraljev najbolji čovek okrenu konja i jurnu nizbrdo ka strelcima, njih petsto očekivalo je naredbu. Lako opremljeni, samo sa štitnikom za grudi od štavljene kože, Krićani potrčaše i razviše se u liniju iza odreda koji je napredovao.

Dve stotine koraka desno od Filipove pozicije stajao je drugi general, Antipatar, sa hiljadu konjanika. Filip trgnu uzde i potera konja da stane pored njega u prvi red. Konjanici, mahom makedonski plemići, klicali su dok im je prilazio i on im otpozdravi mahanjem.

Izvukao je mač i poveo konjicu lagano, skrećući desno od makedonske pešadijske linije. – Eno ih, dolaze! – viknu Antipatar, pokazujući ka fokiđanskoj konjici. Neprijateljski konjanici su jurišali ka njima spuštenih kopalja.

– Makedonija! – viknu Filip i obode konja u galop, a svi njegovi strahovi nestadoše dok su Makedonci jurišali preko polja kao grmljavina.

***

Parmenionove bledoplave oči se skupiše dok je posmatrao bojište. Video je kako Filip i njegovi družbenici jurišaju na desnom krilu. Poravnali su se sa makedonskom pešadijom, koja

je spojila štitove a osamnaest stopa duge sarise gvozdenih vrhova uperila ka neprijateljskim redovima; kritski strelci su išli iza njih odapinjući strele na fokiđanski centar.

Sve se odvijalo prema planu, ali Spartanac nije bio spokojan. Kralj je bio vrhovni komandant svih makedonskih snaga, ali je Filip uvek insistirao da u

bitku jaše na čelu svojih ljudi, rizikujući život zajedno sa njima. Njegova hrabrost je bila i blagoslov i prokletstvo, mislio je Parmenion. Sa kraljem među sobom Makedonci su se borili još bolje, ali ako bi Filip pao, ljude bi strah obuzeo brže nego što bi se letnji požar proširio po suvoj travi.

Kada bi se Filip našao u središtu bitke, Parmenion je bio zadužen za strategiju, pazio je na znake koji bi ukazivali na slabost, a od toga je zavisilo kojoj će se strani prikloniti ratna sreća.

Iza njega su bili tesalski konjanici, očekujući njegovo naređenje, dok je ispred stajao peti odred pešadije, mirno posmatrajući bitku.

Parmenion je skinuo svoj šlem sa belom krestom i prstima prošao kroz oznojenu, kratko podsečenu smeđu kosu. Mislio je samo na jedno.

Šta Fokiđanin planira? Onomarh nije bio prosečan general. Tokom prethodne dve godine, od kada je preuzeo ko-

mandu nad fokiđanskom vojskom, kretao se sa svojim snagama po centralnoj Grčkoj, pokazu-jući zavidnu veštinu. Zauzeo je tu ključne gradove i opljačkao beoćansko uporište u Orhomenu. Bio je lukav vođa, postupao je po instinktu, i bio poštovan od svojih potčinjenih. Parmenion je znao da se njegova strategija bezuslovno zasnivala na napadu. Zato ga je izne-nadila defanzivno postavljena pešadija i konjica koja je sama krenula napred.

Nešto nije bilo u redu. Parmenion je to osećao. Zaklonivši oči od sunca, on još jednom pažljivo pogleda bojno polje; bilo je ravno, sa linijom niskih brežuljaka na desnoj strani i malom pošumljenom oblasti pola milje ulevo. Nije bilo opasnosti s leđa, Pagasa je bila os vo-jena. Pa onda, pomisli ponovo, kakav je Fokiđaninov plan bitke?

Parmenionovo razmišljanje presekao je makedonski bojni poklič, vojnici su u odredima potrčali ka neprijatelju i zarili sarise u fokiđanske redove. Mogli su se čuti krici ranjenih, prigušeni zvukom štitova koji se sudaraju. Parmenion se okrenu ka jahaču pored sebe, priv-lačnom mladiću koji je nosio šlem sa crvenom krestom. – Nikanore, uzmi pet odreda i odjaši do šume. Zaustavi se na dvostrukom dometu luka i pošalji izviđače. Ako je šuma čista, okreni se i čekaj na moj znak. Ako nije, spreči da se neprijateljske snage spoje sa Onomarhom. Da li si razumeo?

– Da, gospodine – odgovori Nikanor salutirajući. Parmenion je posmatrao kako petsto ljudi kasom odlazi ka šumi, a zatim pogleda ponovo ka brdima. Nije bilo teško predvideti make-donsku formaciju, pešadija u centru a konjica na oba krila. Onomarh je to sigurno znao.

Makedonska pešadija se borila prsa u prsa, u zbijenoj falangi dubine šesnaest redova i širine stotinu pedeset štitova. Prvi odred, kraljeva garda kojoj je komandovao Teoparl, probila je fokiđansku liniju.

– Ne predaleko! – prošaputa Parmenion. – Zakosi liniju i čekaj na podršku! Bilo je veoma bitno da četiri odreda ostanu u bliskom kontaktu, jer ako se razdvoje, brojčano nadmoćniji neprijatelj može da ih opkoli. Spartanac se opustio kada je video kako leva strana kraljevih gardista čvrsto stoji u mestu dok desno krilo ide napred.

Falanga je napravila polukružni manevar i potisnula Fokiđane. Drugi odred samo što se nije spojio sa njima. Parmenion pogleda u treći odred, koji je pod

teškim napadom prestao da se kreće napred i svoju liniju povio unazad. – Kenuse! – viknu Parmenion. Ratnik širokih ramena u centru rezervnog odreda podiže

pogled i pozdravi. – Pruži podršku trećoj – uzviknu general. Peti odred, jačine dve i po hiljade ljudi, krenu napred. Nisu trčali preko polja, već su išli

polako, održavajući poredak. Dobro izvedeno, pomisli Parmenion. Kada osećanja uzavru,

zbog straha i uzbuđenja, dešava se da komandant prerano povede svoje ljude u juriš, ili da ih izmori trčanjem kako bi se što pre uključili u bitku.

Kenus je bio pouzdan oficir, ostajao je smiren u teškim situacijama. Znao je da će njegovim ljudima u teškim oklopima trebati sva snaga kada bitka počne, a ne

pre toga. Iznenada, na levoj strani, makedonska linija se izboči i puče. Parmenion opsova kada vide kako neprijatelj stupa čvrsto spojenih štitova. Nije ni morao

da gleda u oznake na njihovim štitovima da bi znao iz koga su grada došli; bili su to Spar-tanci, izvanredni borci, kojih su se bojali svi na svetu. Treći odred pobeže ispred njih i Spar-tanci započeše sa obuhvatom garde.

Ali Kenus i peti odred bili su blizu njih. Sarise se spustiše i falanga jurnu napred. Spartanci se, iznenada ugroženi s boka, povukoše, i Makedonci ponovo uspostaviše formaciju. Zadovol-jan što je trenutna opasnost otklonjena, Parmenion okrenu svog konja i krenu ka desnom krilu, praćen Tesalcima.

Kralj i njegovi družbenici borili su se prsa u prsa sa fokiđanskom konjicom, ali je Parmen-ion video kako Makedonci lagano potiskuju neprijatelja. Pogledao je levo i video da je Nika-nor sa svojih petsto ljudi zastao pred šumom i poslao izvidnike u nju.

Pozvao je glasnika, i izdao mu nova naređenja za Nikanora u slučaju da je šuma prazna, i ponovo pogledao ka brdima. Ako je Onomarh planirao neko iznenađenje, ono mora doći otuda. Još jednom je pogledao u centar i video da je Kenus sa svojim petim odredom zausta-vio nalet Spartanaca; borio se za spajanje sa Teoparlom i gardom. Treći odred se pomešao sa četvrtim i ponovo je potiskivao fokiđansku liniju.

Parmenion je imao dva izbora. Mogao je da odgalopira i pomogne kralju ili da napadne neprijatelja sa levog boka. Dodirnuo je petama svoga pastuva i krenuo još više ka desnom krilu. Jedan jahač se izdvoji iz bitke i galopom dojaha do Parmeniona; imao je nekoliko plit-kih rana na rukama, a desni obraz mu je bio rasečen.

– Kralj je naredio da podržiš desno krilo. Neprijatelj je skoro pobeđen. Spartanac klimnu glavom i okrenu se ka Berinu, tesalskom princu orlovskog izgleda. –

Uzmi petsto konjanika i priđi s desne strane pre nego što se spojiš sa Filipom. Berin klimnu i uzviknu naređenja, a njegovi ljudi se kasom uputiše niz bojište. Ranjeni

glasnik priđe bliže Parmenionu. – Kralj je naredio da se pošalje sva rezerva – prošaputa. – Učinio si dosta toga, mladiću – reče Parmenion. – Idi sada u logor i neka se hirurg

postara za tvoje rane. Nisu duboke ali gubiš mnogo krvi. – Ali, gospodine… – Uradi kako sam ti rekao – reče Parmenion okrećući se na drugu stranu. Kada je glasnik

odjahao, drugi tesalski komandant priđe na svom konju. – Šta da radimo, gospodine? – upitao je.

– Čekaćemo – odgovorio je Parmenion.

***

Filip Makedonski okrenu konja, držeći mač sa koga je kapala krv, i pogleda nazad. Berin je sa petsto Tesalaca obišao polje sa desne strane i jurišao na bok fokiđanske konjice, ali je Par-menion i dalje čekao. Filip opsova. Fokiđanski ratnik se probio kroz spoljašnju makedonsku liniju i jurišao ka njemu sa uperenim kopljem.

Filip trznu uzde nalevo i gvozdeni vrh prolete pored njega, zabivši se u bok njegovog uškopljenika. Životinja se prope od bola, ali Filip, iako je klizio nazad, udari spoljašnjom stranom mača ispod Fokiđaninovog zaobljenog šlema i preseče mu grlo. Od nepodnošljivog

bola, Filipov konj se ponovo prope, a zatim pade. Filip odsko či, ali ga jednim kopitom konj zakači po kuku i obori.

Videvši da je kralj pao, Fokiđani krenuše u kontranapad, ali se Filip prevrnu i podiže. Od-baci štit i potrča ka prvom od napadača; ratnikovo koplje mu okrznu grudni oklop, te on odskoči i povuče ratnika s konja na zemlju, pa ga ubode u prepone i stomak. Potrčao je ka konju, uhvatio ga za grivu i u jednom skoku se našao na nje govim leđima. Međutim, već je bio opkoljen fokiđanskim ratnicima.

Jedno koplje napravi duboku brazdu na Filipovoj desnoj butini, a mač se odbi o bronzani štitnik za zglob i napravi mu rez na levoj nadlaktici. Kralj je blokirao udarac i zario svoj mač ratniku među rebra.

Berin i Atal tada, zajedno sa drugim jahačima, napadoše Fokiđane i prisiliše ih da se udalje od kralja.

Neprijateljska konjica je počela da beži i Makedonci pokuljaše napred ka protivničkoj pešadiji. U tom kratkom zatišju, Filip ugleda svoga neprijatelja Onomarha kako stoji u centru pešadijskog poretka i bodri svoje ratnike. – Ka meni! – povika Filip, a njegov glas odjeknu kroz zveket mačeva. Makedonci se okupiše oko njega, kralj obode konja i trkom jurnu ka prvom redu štitova.

Fokiđanska linija se uvuče i zamalo prsnu, ali je Onomarh naredio drugom odredu pešadije da krene napred i odbije napad, te oni potisnuše Filipa. Koplje se zari pravo u srce njegovog konja.

Životinja se sruši ali je i ovoga puta Filip spretno odskočio. – Gde si, Parmenione? – on povika. Spartanski general je osetio da u ljudima koji su stajali iza njega raste napetost. Poput svih

ratnika, i oni su znali da ishod bitke može prevagnuti na nečiju stranu za svega nekoliko trenutaka. To se upravo dešavalo. Ako Filipova konjica bude potisnuta, Onomarh bi mogao da pobedi tako što će iskoristiti brojnost svoje pešadije i rascepiti makedonski centar. Parmenion pogleda nalevo. Deo neprijateljske pešadije jurio je iz šume, ali im je Nikanor sa svojih petsto ljudi preprečio put. Nije mogao sa tolike razdaljine da proceni brojnost neprijatelja protiv ko-jih se Nikanor upustio u teški boj, pa je mu poslao još dvesta ljudi u pomoć.

– Gledajte! – povika jedan od Tesalaca, pokazujući ka liniji brežuljaka na desnoj strani. Stotine konjanika se pojavilo na vrhu. Filip je sa konjicom družbenika bio opkoljen. Fokiđani jurnuše. Parmenion mahnu rukom. – Napred za Makedoniju! – povika. Izvukavši svoj mač, Spartanac obode konja i galopom se uputi ka boku Fokiđana. Iza

njega, osam stotina preostalih Tesalaca pote gnu svoje zakrivljene konjičke sablje i jurnu za njim u bojnom pokliču.

Dve vojske se sudariše na obronku brda iznad uskomešane mase vojnika koja se borila za kontrolu centralnog dela bojišta.

Videvši da je njegova konjica presretnuta, Onomarh povika nova naređenja svojim lju-dima, koji hrabro pokušaše da naprave zid od štitova oko njega. Ali su Makedonci nadirali sa tri strane: Teoparl i garda pojavili su se spreda, Kenus je sa petim odredom potiskivao Spar-tance sleva, a kralj je sebi krčio krvavi put zdesna.

Tela su ležala na sve strane, izgažena stopalima falangita pod teškim oklopom, i na uskovitlanom tlu bojišta nije se više mogao videti nijedan cvet.

Filip je bio prestao da misli o lepoti cvetova. Uzjahao je svog trećeg konja i probijao se kroz fokiđanske štitove. Udario je mačem preko lica ratnika i video kako čovek nestaje pod kopitima makedonskih konja. Onomarh mu je bio blizu pa je bacio džilit, ali on prelete preko Filipove glave.

Iznenada su se Fokiđani, predosećajući da je bitka izgubljena, razbežali na sve strane. Onomarhovi snovi o osvajanju bili su srušeni, on izvuče mač i stade, očekujući smrt. Teoparl i

garda se probiše kroz poslednju liniju odbrane, i kada se Onomarh okrenuo da sačeka napad, sarisa mu probi kožni kilt, zari se u kuk i pokida veliku arteriju na preponama.

Videvši fokiđanskog vođu mrtvog i njegovu armiju u paničnom bekstvu, najamničke jed-inice i odredi iz Atine, Korinta i Sparte započeše borbeno povlačenje preko Krokuškog polja.

Filip je sjahao kraj svog mrtvog neprijatelja. Odsekao je Onomarhovu glavu i natakao je na sarisu, pa podigao visoko u vazduh kako bi je svi videli.

Bitka je bila gotova a pobeda je bila Filipova. Kralj je osetio ogroman umor. Bolela ga je svaka koščica, a ruka kojom je držao mač bila je vrela. Pustio je da mu sarisa padne na tlo, skinuo je šlem i seo na zemlju, gledajući okolo po bojištu. Na stotine ljudi i konja ležalo je mrtvo, a biće ih i više jer je makedonska konjica progonila Fokiđane koji su bežali. Parmen-ion dojaha do mesta gde je sedeo Filip. Sjahao je i naklonio se kralju.

– Velika pobeda, gospodaru – reče tihim glasom. – Da – složi se Filip, i pogleda svojim jedinim okom Spartanca u lice. – Zašto nisi došao

kada sam poslao po tebe? Atal, Nikanor, Berin i još neki oficiri bili su u blizini i pogledali su u Spartanca očekujući

njegovo odgovor. – Tražio si od mene da nadgledam bitku, gospodaru. Verovao sam da Onomarh ima ljude u rezervi, i imao ih je.

– Proklet bio! – zaurlao je Filip i skočio na noge. – Kada kralj izda naređenje, ono se mora izvršiti! Da li razumeš tu prostu činjenicu?

– Naravno – odgovorio je Spartanac, zažarenih očiju. – Gospodaru – umešao se Nikanor – da je Parmenion došao ranije, ti bi bio u zamci. – Umukni! – zagrmeo je Filip. Još jednom se okrenu ka Parmenionu. – Neću da u svojoj službi imam čoveka koji ne sluša moja naređenja. – Taj će se problem lako rešiti, gospodaru – reče Parmenion hladnim glasom. Poklonio se,

okrenuo, uhvatio uzde svoga konja i dugim koracima napustio bojno polje. Filipov gnev se nije stišao sve do večeri. Iako su mu rane bile plitke, jako su ga bolele. Bio

je turoban, znao je da je bio nepravedan prema Parmenionu, ali je to na neki čudan način samo još više povećavalo njegovu ljutnju. Taj čovek je uvek u pravu. Kraljeve rane su bile previjene zavojima natopljenim vinom i uprkos protivljenju hirurga Bernije, Filip je nadgle-dao odnošenje svih teško ranjenih Makedonaca do poljske bolnice ispred Pagase, pre nego što se uveče vratio u osvojenu palatu u centru opustelog grada.

Odatle je posmatrao smaknuće šest stotina Fokiđana, koje je zarobila konjica. Ubistva su mu popravila raspoloženje. Onomarh je bio snažan neprijatelj i stožer oko kojeg su se ok-upljali svi oni koji su se plašili Makedonije. Bez njega, putevi ka središnjoj Grčkoj bili su ot-voreni.

U sumrak Filip uđe u veliki andron sa devet divana. Na oslikanim zidovima, delu teban-skog umetnika Natila, bile su uglavnom scene iz lova na lavove. Filip je zadivljeno posmatrao njihove žive boje. Slikar je očigledno bio čovek koji se razume u lov. Njegovi konji su bili životni, lavovi vitki i krvoločni, a u stavu lovaca primećivali su se i strah i hrabrost. Filip je odlučio da pošalje po slikara kada se rat završi. Takve scene će izgledati veličanstveno u palati u Peli.

Jedan po jedan, stizali su Filipovi ofi ciri i donosili izveštaje o gubicima. Teoparl, koman-dant garde, imao je sto deset mrtvih i sedamdeset ranjenih. Antipater je izvestio o osamdeset četvorici mrtvih družbenika. Ukupni gubici Makedonaca bili su trista sedam poginulih i dvesta dvadeset sedam ranjenih.

Fokiđani su doslovno bili uništeni. Dve hiljade poginulo je na bojnom polju i još se na-jmanje hiljadu udavilo u uzaludnom pokušaju da se domognu atinskih trirema, koje su čekale na moru.

Te poslednje vesti su potpuno oraspoložile Filipa. Protegnu svoje snažno telo na divanu pokrivenom svilom i isprazni peti pehar vina, osećajući kako mu napetost isparava. Pogledao

je svoje oficire i nasmejao se. – Ovo je dobar dan, prijatelji – reče sedajući i nalivajući vino iz srebrnog bokala. Ali raspoloženje je bilo turobno i niko mu se nije pridružio u zdravici. – Šta je sa svima vama? Zar se ovako proslavlja pobeda?

Teoparl ustade i nezgrapno se nakloni. Bio je vrlo krupan čovek, sa crnom bradom i crnim očima. – Molim za dozvolu da odem, gospodaru – on reče dubokim glasom, u kome se osećao dah severnjačkih planina. – Želeo bih da obiđem svoje ljude.

– Naravno – odgovorio je Filip. Nikanor ustade sledeći, pa Kenus i Antipater. Za nekoliko minuta ostao je samo Atal.

– Šta, za ime Hekate, nije u redu sa njima? – upitao je kralj, trljajući svoje slepo oko. Atal pročisti grlo i nasu vino pre nego što je odgovorio, a zatim njegov hladni pogled sus-

rete Filipov. – Žele da vide Parmeniona pre nego što napusti Pagasu – reče mu Atal. Filip odloži svoj vinski pehar i zavali se u jastuke na divanu. – Bio sam previše grub – reče. – Ne, nipošto, gospodaru – ubaci se Atal. – Izdao si naređenje i ono nije bilo izvršeno. A

sada ćeš možda morati da izdaš još jedno. Filip je zurio u svoga prvaka, pa uzdahnu. – Ah, Atale – reče tiho. – Jednom ubica, uvek

ubica? Misliš li da bih se morao bojati čoveka koji je sve ove godine radio na tome da Make-donija bude bezbedna?

Atal se osmehnu pokazujući zube, velike poput nadgrobnih spomenika. – To je na tebi da odlučiš, Filipe – prošaputa on. Jednim okom kralj je i dalje zurio u svog prvaka, prisećajući se njihovog prvog susreta u Tebi, pre devetnaest godina, kada je Atal bio u službi Filipovog ujaka Ptolomeja. Ubica je, iz nepoznatog razloga, spasao Filipa i od tad mu verno služio; bio je hladan čovek koji nije imao prijatelja.

– Neću da ubijem Parmeniona – reče Filip. – Idi i reci mu da dođe kod mene. – Misliš li da hoće? Filip slegnu ramenima. – Svejedno, reci mu. Atal ustade i pokloni se, ostavljajući Filipa samog sa vinskim peharom. Kralj priđe prozoru

i vide u zalivu dvanaest usidrenih atinskih trirema, o čije se uglačane trupove odbijala me-sečina. Vitke, savršene izrade i smrtonosne u bici, imale su tri reda vesala koja bi brzinom konjskog galopa mogla poterati njihove bronzane kljunove na pramcima da bi drvo slabijih brodova bilo pretvoreno u iverje.

Jednog ću dana i ja imati flotu koja će moći da im se suprotstavi, pomislio je Filip. Njegovo slepo oko je počelo da pulsira od bola i on se okrenu od prozora, te nasu sebi još

jedan pehar vina. Umoran, spustivši se na divan, polako ga je ispijao čekajući svog prvog generala.

Da li je to samo zavist, Parmenione, upita se glasno. Voleo sam te nekada. Ali sam tada bio mlad a ti si bio poput Boga rata, neporažen, nepobediv. Ali sada? Začuo je korake i ustavši, stao na sredinu sobe.

Parmenion je ušao u sobu praćen Atalom. Filip priđe ubici i stavi mu ruku na rame. – Ostavi nas same, prijatelju – reče on.

– Kako vi želite, gospodaru – odgovorio je Atal, ledenog pogleda. Kada su se vrata zatvorila, Filip se okrete. Parmenion je stajao ukrućeno, nije nosio oklop,

bledoplava tunika je prekrivala njegovo mršavo telo, a preko ramena mu je bio prebačen sivi plašt za jahanje. Filip se zagleda u svetle oči visokog Spartanca.

– Kako je moguće, Parmenione, da izgledaš tako mlad? Izgle daš kao čovek koji se bliži tridesetoj a tebi je koliko, pedeset godina?

– Četrdeset i osam gospodaru. – Jedeš li neku posebnu hranu? – Hteli ste da me vidite, gospodaru? – Ljut si na mene, zar ne? – reče kralj osmehnuvši se na silu.

– Pa dobro, mogu to da razumem. Pridruži mi se i popij malo vina. Hajde, slobodno. Za trenutak je izgledalo da će Spartanac odbiti, ali je ipak uzeo bokal i

nalio vino u pehar. – A sada sedi i razgovaraj sa mnom. – Šta želite da kažem, gospodaru? Dali ste mi dva naređenja. Da bih poslušao jedno, morao bih da prekršim drugo. Dok ste vi u borbi, ja sam taj koji

komanduje armijom. To ste mi jasno stavili do znanja. Preduzmi sve što je potrebno, rekli ste. Šta želiš od mene, Filipe? Dug je put do Pele.

– Ne želim da izgubim tvoje prijateljstvo – reče Filip – ali mi ti ne olakšavaš posao. Prena-glio sam. Da li to zadovoljava tvoj spartanski ponos?

Parmenion uzdahnu i napetost, kao teret, spade sa njega. – Nikada nećeš izgubiti moje pri-jateljstvo, Filipe. Ali nešto se isprečilo između nas u poslednje dve godine. Kakvu sam ti ja to uvredu naneo?

Kralj počeša svoju crnu bradu. – Koliko ima mojih pobeda? – upitao je. – Ne razumem. Sve su tvoje. Filip klimnu glavom. – U Sparti se priča da je spartanski prebeg taj koji vodi Makedoniju

ka slavi. U Atini se pitaju šta bi bio Filip da mu nije Parmeniona. Stvarno, šta bih ja bio? – Shvatam – reče Parmenion susrevši kraljev pogled. – Ja ne mogu ništa da učinim po tom

pitanju, Filipe. Pre četiri godine tvoj konj je pobedio na Olimpijskim igrama. Ti ga nisi jahao, ali je to i dalje bio tvoj konj i ti si bio ponosan zbog toga. Ja sam strateg, to je moj poziv i moj život. Ti si kralj, borbeni kralj. Kralj ratnik.

Vojnici se bore svom žestinom jer si ti uz njih. Oni te vole. Ko zna koliko bi bitaka bilo izgubljeno da se ti nisi borio.

– Ali jedina bitka koju sam ja sam vodio završena je porazom – rekao je Filip. – A tako bi bilo sve i da sam ja bio prisutan – uveravao ga je Parmenion. – Tvoji peonski

izviđači su bili nemarni, nisu pretražili planine, a morali su. Ali, ima još nešto, zar ne? Kralj se vratio do prozora i ponovo pogledao ka udaljenim triremama. Ćutao je, dugo. – Drag si mome sinu – reče najzad tihim glasom. – Ponekad, kad ima noćne more, on zove

tebe. A zatim se smiri. Kažu da ti možeš da ga zagrliš a da ne osetiš bol. Da li je to tačno? – Jeste – prošaputa Spartanac. – To dete je omađijano, Parmenione. Ili to, ili je on sam demon. Ja ne mogu da ga dodirnem. Pokušavao sam, to je kao da vrelo ugljevlje prži moju kožu.

Kako to da ti možeš da ga zagrliš? – Ne znam. Kralj se na silu nasmeja pa se okrenu ka svome generalu. – Sve moje bitke su zbog njega.

Želim da stvorim kraljevstvo kojim bi se on ponosio. Želeo sam, želeo sam toliko toga. Sećaš li se našeg puta na Samotraku? Da? Voleo sam Olimpiju više nego sam život.

A sada ne možemo da sedimo u istoj sobi duže od dvadeset otkucaja srca a da se ne pos-vađamo. Pogledaj me. Kada smo se upoznali, meni je bilo petnaest godina a ti si bio ratnik od svojih, koliko, dvadeset i devet? A sada ja imam sede u bradi. Lice mi je puno ožiljaka, oko mi je gnojava lopta koja stalno boli. A zbog čega, Parmenione?

– Učinio si da Makedonija postane jaka, Filipe – reče Parmenion ustajući. – I svi tvoji snovi će se uskoro ostvariti. Šta više od toga možeš da tražiš?

– Želim sina koga bih mogao da zagrlim. Sina koga bih mogao da učim jahanju, bez straha da će se konj srušiti i umreti, raspasti na moje oči. Ne sećam se ničega u onoj noći, na Samo-traki, kada sam ga začeo. Ponekad pomislim da on i nije moj sin.

Parmenion preblede, ali Filip nije gledao u njega. – Naravno da je on tvoj sin – reče Parmenion, trudeći se da mu se u glasu ne oseti strah. –

Ko bi drugi mogao da mu bude otac?

– Neki demon iz Hada. Uskoro ću se ponovo oženiti; imaću naslednika jednog dana. Znaš li da pričaju da je prvi zvuk koji je ispustio Aleksandar po rođenju bio režanje, kao kod zveri. Babica ga je zamalo ispustila. Kažu da su mu zenice bile sužene kao kod egipatske mačke kada je prvi put otvorio oči. Ne znam šta je istina od toga. Sve što znam jeste da volim to dete; a ipak, ne mogu da ga dodirnem. Ali dosta o tome! Da li smo mi i dalje prijatelji?

– Ja ću uvek biti tvoj prijatelj, Filipe. Kunem se. – Onda hajde da se napijemo i pričamo o lepšim danima – naredio je kralj. Atal je ispred vrata osetio kako ga bes ispunjava. Tiho se udaljio niz hodnik osvetljen

bakljama i izašao u noć, a hladan povetarac je raspirivao plamenove njegove mržnje. Kako Filip ne vidi koliku opasnost predstavlja Spartanac? Atal pljunu, ali je i dalje osećao gorčinu u ustima. Parmenion. Uvek Parmenion. Oficiri ga obožavaju a vojnici mu se dive. Zar ne vidiš šta se

dešava, Filipe? Kraljevsto će ti preoteti ovaj stranac, najamnik. Atal zastade u senci visokog hrama i okrete se. Mogao bih da sačekam ovde, pomislio je, a prsti su mu se stezali oko drške noža. Mogao bih da mu priđem s leđa i zarijem oštricu, pa da je uvrnem i isčupam mu srce.

Ali ako Filip otkrije… Strpi se, upozorio je sebe. Taj naduveni kurvin sin će se sam posta-rati za svoj pad, sa svim svojim pogrešnim stavovima o poštenju i časti. Nijedan kralj ne želi poštenje. O, svi oni pričaju o tome! Daj mi jednog poštenog čoveka, kažu oni. Nisu nam pot-rebne ulizice. Koješta! Oni žele obožavanje i povlađivanje. Ne, Parmenion neće još dugo op-stati.

A kada dođe taj blagosloveni dan i on više ne bude u milosti, Filip će mi se obratiti, prvo da ga oslobodim prezrenog Spartanca, a zatim i da ga zamenim kao prvi general Makedonije.

Strateg! Zar je teško dobiti bitku? Udri neprijatelja snažno kao oluja, razbij mu centar i ubij kralja ili generala. Ali Parmenion ih je sve prevario, učinio je da to izgleda kao neka velika misterija. A zbog čega? Zato što je on kukavica, uvek se izmiče iz bitke, i drži se daleko od borbe u kojoj bi nešto moglo da mu se desi. A to niko od njih ne vidi. Slepe budale!

Atal izvuče svoj bodež, uživajući u srebrnom odsjaju mesečine na oštrici. – Jednog dana ovo će te ubiti, Spartanče – prošaputao je.

MALA AZIJA, leto

Diri je bila skoro sasvim iscrpljena kada su u sobu za lečenje uveli i poslednjeg molioca. Dva čoveka položiše dete na oltar i odstupiše trudeći se da, puni poštovanja, slepu vidarku ne gledaju u lice. Diri duboko udahnu kako bi u potpunom miru, položila ruke na detetovu obrvu i svojim duhom zaplovila krvotokom devojčice; osetila je da srce kuca slabo i nepravilno. Povreda je bila u korenu kičme, pršljen je bio slomljen, nervni završeci prignječeni a mišići potpuno opušteni.

Sa beskrajnom pažnjom Diri zaleči kost, otkloni pritisak sa nateklih završetaka nerava i natera krv da ponovo prostruji kroz povređeno tkivo.

Vrativši se u telo, sveštenica uzdahnu i zatetura se. Istog trena jedan čovek joj priskoči u pomoć i šakom se očeša o njenu ruku.

– Ostavi me! – prasnu i odmače se od njega. – Izvinjavam se, gospo – on prošaputa. Diri odmahnu rukom i osmehnu se. – Oprosti mi, Learta. Umorna sam. – Kako znate moje ime? – upita čovek prigušenim glasom a Diri se nasmeja. – Ja vraćam vid slepima i niko ne dovodi u pitanje moj dar. Hromi hodaju a narod kaže: pa da, ona je vidar. Ali nešto tako prosto, to što znam neizgo-

voreno ime, odmah izaziva čuđenje. Dotakao si me, Learta. I u tom dodiru si mi odao sve svoje tajne. Ali ne boj se, ti si dobar čovek. Tvoju ćerku je udario konj, zar ne?

– Jeste, gospo. – Povredio joj je leđa. Uklonila sam bol, a sutra, kada budem odmorna izlečiću je. Možeš

ovde ostati preko noći. Moje sluge će ti doneti hranu. – Hvala vam – reče on. – Ja imam novca… Ona ga prekinu odmahnuvši rukom i izađe na-

polje sigurnim korakom. Dve služavke otvoriše vrata sobe s oltarom i ona prođe, a treća služavka, koja je stajala u hodniku, uze je za ruku i povede ka njenoj sobi.

Kada je došla u svoju sobu, Diri popi malo hladne vode i leže na uski krevet prekriven slamaricom. Toliko mnogo bolesnih, toliko povređenih, svakoga dana je red ispred hrama bivao sve duži.

Ponekada su izbijale i tuče, a mnogi od onih koji su izlazili pred nju morali su da nekoga podmite kako bi dospeli u sobu sa oltarom.

Diri je često pokušavala da stane tome na put tokom nekoliko proteklih godina. Ali i pored svih svojih moći nije mogla da izmeni ljudsku prirodu. Narodu izvan hrama bilo je teško i samo je ona mogla da im pomogne. A tamo gde je potrebna pomoć ima i zarade.

Onda se grčki najamnik Palas ulogorio sa svojih trideset ljudi ispred hrama. On je svrsta-vao ljude u redove, prodavao moliocima dozvole za prijem, i tako uvodio red.

Ne mogavši da ga zaustavi, Diri je zahtevala da joj na svakih deset bogatih ljudi uvedu i pet siromašnih. On je pokušao da je prevari već prvog dana, ali je ona tada odbila da primi bilo koga.

Potom se sve uhodalo. Palas je unajmio kuvare, sluge, sobarice i baštovane, koji su se sta-rali o Dirinim potrebama, ali se njoj to nije dopadalo jer je znala šta on hoće – da ona svoje vreme koristi za lečenje i tako mu donosi novac, a ne da se troši na beskorisne poslove, re-cimo na vrtlarstvo, koje je volela, kuvanje ili čišćenje. Ali bez obzira na njegove motive, znalala je da će veći broj ljudi biti izlečen. Da li zbog toga treba da mu budem zahvalna, pitala se Diri.

Ne. Pohlepa je njega nadahnjivala, a zlato radovalo. Prestala je da razmišlja o njemu. Sklopivši svoje slepe oči, Diri napusti telo. Oslobađanje

duha donosilo joj je slobodu, a u prolaznoj radosti sreći bez briga nalazila je i radost. Dok joj se telo odmaralo, Diri prelete preko zaliva Terme, visoko iznad Halkidikija u obliku trozupca, a zatim i preko planina Pierija, u Tesaliju; ljubav iz mladosti privlačila je njen duh tamo.

To je bilo tako davno, shvatila je. Trideset i tri godine su prošle od kada su ona i Parmen-ion boravili u Ksenofonovom letnjikovcu, izgubljeni u kovitlacu mladalačke strasti.

Pronašla ga je u osvojenoj Pagasi. Izlazio je iz palate nesi gurna koraka; i shvativši da je pijan Diri oseti i njegovu skrivenu tugu.

Nekada je mislila da će oni živeti zajedno, vezani lancima želje koja nije bila samo telesne prirode, okovani potpunom ljubavlju.

Setivši se njegovog nežnog dodira, vreline njegovog tela nad njom, mekoće njegove kože i snage mišića ispod nje, topline u njegovom osmehu, ljubavi u njegovom pogledu, Diri oseti očaj u duši.

Pretvorila se u ostarelu sveštenicu u nekom dalekom hramu, a on je postao general u po-bedničkoj makedonskoj armiji. Još gore, verovao je da je ona mrtva već trideset i tri godine. Očajanje je zamenila tuga, ali ih ona odbaci i priđe mu bliže, osećajući toplinu njegove duše.

– Oduvek sam te volela – reče mu ona. – To se nikada neće promeniti. I bdeću nad tobom dokle god sam živa.

Ali je on nije mogao čuti. Hladan vetar dotače joj dušu i uplaši je; shvati da više nije sama. Poletevši visoko, zaodenu svoj duh u svetlosni oklop a snop bele vatre se kao mač pojavi u njenoj ruci.

– Pokaži se! – ona naredi. Muški lik se prikaza u njenoj blizini. Bio je visok, kratko podsečene kose, sa bradom uvijenom po persijskom običaju. Osmehnu

se i raširi ruke. – To sam ja, Aristotel – reče.

– Zašto si me špijunirao? – upitala ga je ona. – Došao sam u hram da te posetim, ali sam naleteo na najamnike gladne novca, koji me

nisu pustili da uđem. A mi moramo da razgovaramo. – O čemu imamo da razgovaramo? Dete je rođeno, a duh Haosa je u njemu i sve buduć-

nosti pokazuju da će ceo svet iskusiti patnju. Nadala sam se da mu mogu pomoći da zadrži svoju ljudskost.

Ali ne mogu. Mračni bog je snažniji od mene. Aristotel odmahnu glavom. – Nije baš tako. Razmišljaš pogrešno, Diri. Elem, kako da do-

đem do tebe? Ona uzdahnu. – Postoji mala kapija u zapadnom zidu. Budi tamo u ponoć, ja ću ti otvoriti

vrata. A sada me ostavi samu. – Po tvojoj želji – on reče i nestade. Ponovo je Diri sama sledila Parmeniona do poljske bolnice, posmatrajući ga kako obilazi

ranjenike i o njihovim ranama razgovara sa hirurgom niskog rasta, Bernijom. Ali tu nije mo-gla da pronađe mir, pa se zaputi u noćno nebo, lebdeći među zvezdama.

Prošle su četiri godine od kada se čarobnjak koji je sebe zvao Aristotel pojavio u hramu i izazvao tragediju. Njih dvoje, čarobnjak i Diri, poslali su Parmenionovu dušu u srce Hada kako bi spasli dušu nerođenog Aleksandra. Ali sve je bilo uzalud. Duh Haosa se spojio sa dušom deteta, a Dirin najbliži prijatelj, preobraćeni ratnik Leusion, rastrgnut je od strane de-mona koji su poslati da je ubiju.

Vrativši se u hram, ona ustade sa kreveta i okupa se u hladnoj vodi, trljajući telo mirišl-javim listovima. Nije dozvolila svom duhu da gleda ostarelo telo, nije mogla da podnese da sebe vidi onakvu kakva je postala; kosa boje srebra, telo mršavo i istrošeno, grudi usahle. Obukla je dugačak hiton tamno zelene boje i sela pored prozora da sačeka ponoć. Izvan hrama je plamtelo mnogo logorskih vatri. Neki od molilaca će čekati i pola godine kako bi videli vi-darku.

Mnogi će umreti pre nego što iskoriste svoje dozvole. Jednom, pre dolaska Palasa, po-kušala je da prođe kroz redove bolesnih i izleči ih u što većem broju ali je bila napadnuta i oborena na zemlju; spasao ju je njen sluga i prijatelj Leusion, udarajući batinom po rulji. Diri je još uvek oplakivala ratnika koji je poginuo braneći njeno bespomoćno telo od demona koji su poslati da je unište.

Priseti se njegovog lika, duge srebrne kose vezane u rep na potiljku, arogantnog hoda, pri-jatanog osmeha.

Nedostaješ mi, prošaputa ona. Malo pre ponoći, vođena svojim duhom, ona se odšunja do zapadne kapije i skinu rezu.

Aristotel stupi unutra. Zaključavši vrata, ona ga povede u svoju sobu. Čarobnjak nasu sebi malo vode i sede na uski krevet. – Da li bi ti smetalo da upalim lampu? – upitao je.

– Slepima ne trebaju lampe, ali ću ti nabaviti neku. – Ne zamaraj se, gospo – reče, pa uze vinski pehar i podiže ga visoko. Metal se uvi i oblik-

ova cevast prostor iz kojeg izbi plamen i osvetli čitavu sobu. – Ne izgledaš dobro, Diri – reče. – Previše te iscrpljuju obaveze. – Pređi na svrhu svoje posete – odgovorila mu je hladnim tonom. – Ne. Prvo moramo da porazgovaramo o svekolikim budućnostima. Da li si primetila da postoje suprotnosti u našim putovanjima kroz vreme? – Ako misliš na to da se budućnosti mogu menjati, pa narav no da mogu. On se osmehnu i zavrte glavom. – Ali da li se one menjaju? To je pitanje. – Naravno da se menjaju. Sećam se da mi je stara Tamis govorila da je videla mnoge svoje

smrti u raznim budućnostima. U jednoj je čak pala sa konja, iako se užasavala jahanja.

– Upravo ti to i govorim – reče Aristotel. – Dopusti mi da objasnim: Tamis je sebe videla kako pada sa konja. Ali nije tako umrla. Dakle, ko je pao sa konja?

Diri sede na postavljenu stolicu, duhovno prikovana za čarobnjakovo lice. – Tamis – odgo-vori ona. – Ali je budućnost izmenjena događajima u prošlosti.

– E, baš u tome i jeste suprotnost – reče on. – Mi ne govorimo o proročanskoj viziji, Diri. Ti i ja, i Tamis nekada, možemo da putujemo u brojne budućnosti i da ih posmatramo. Ono što smo videli se stvarno i dogodilo, negde. Sve budućnosti su stvarne.

– Kako sve mogu da budu stvarne? – podsmehnu mu se ona. – Tamis je umrla, ali samo jednom, kao što ću i ja. – Ja ne znam sve odgovore, draga moja, ali ovo znam: postoje mnogi svetovi, hiljade njih, i

svi su slični našem. Možda čovek stvara novi svet svaki put kada donosi neku odluku; ne znam. Znam samo da je ludost ispitivati svaki od tih paralelnih svetova, i zasnivati ponašanje na osnovu dešavanja u njima. I ja sam takođe video kako Aleksandar donosi nemir i krvoproliće. Video sam ga kako ubija Filipa i preuzima presto. Video sam ga kako umire kao dete, od kuge, od ujeda psa, noža ubice. Ali zar ne shvataš da ništa od toga nije bitno? Nijedna od tih budućnosti nije naša. One su samo odjeci, odrazi, naznake onoga što bi se moglo desiti.

Diri je bila tiha, razmišljala je o njegovim rečima. – To je zanimljivo. Razmisliću o tome. A sada, šta je cilj tvoje posete?

Aristotel se izvali na krevet prateći pogledom igru senki na tavanici. – Ta svrha se, kao i uvek, tiče sudbine dečaka u ovom svetu. Ti i ja smo poslali Parmeniona u Had, gde se dečakova duša stopila sa duhom Haosa. To

smo shvatili kao poraz, ali ne mora da bude tako. – Čudan vid pobede – naruga mu se Diri. – Dečak nosi veliko zlo. Ono raste u njemu, gore

nego bilo koji tumor, a on nema snage da mu se suprotstavi. – Imao je snage da spase Parmeniona u Praznini – naglasio je Aristotel. – Ali umesto da se

prepiremo, bolje da smislimo način da pomognemo detetu. Diri odmahnu glavom. – Odavno sam naučila da je ludost pokušavati da izmeniš buduć-

nost. Da sam tada znala ono što sada znam, demonski princ se ne bi ni rodio. – Mislim da bi se on ipak rodio, gospo – reče Aristotel blagim glasom – ali to nije bitno.

To dete se ne razlikuje od mnogobrojne dece koju svakodnevno izvode pred tebe, samo što njemu nije osakaćeno telo već duša. Nijedno od nas nema snage da protera demona. Ali za-jedno, i uz dečakovu pomoć, možda uspemo da vratimo Mračnog boga u podzemni svet.

Diri se nasmeja glasom punim gorčine. – Ja vidam rane, nisam opremljena da se borim protiv Kadmila. Niti to želim.

– Šta ti želiš, gospo? – Želim da me ostaviš na miru – odgovorila mu je. – Ne! – zagrme on, podižući se. – Neću to da prihvatim od jedne Spartanke! Šta se desilo s

tobom, Diri? Ti nisi jagnje koje čeka klanje. Ti potičeš iz rase ratnika. Borila si se protiv mračne gospe sa Samotrake. Gde ti je taj duh?

Diri uzdahnu. – Pokušavaš da me razbesniš – prošaputa ona – nećeš uspeti. Pogledaj me, Aristotele. Ja starim. Živim ovde i lečim bolesne, i radiću to sve do svoje smrti. Nekada sam i ja imala jedan san. Ali ga više nemam. Ostavi me sada na miru.

– Mogu da ti vratim mladost – reče on zavodljivim glasom dok su mu oči zračile obećan-jem.

Za trenutak je stajala ćuteći i gledala ga ne pokazujući šta oseća. – Dakle – reče napokon – to si bio ti. Kada sam izlečila Parmeniona od raka, gledala sam kako se podmlađuje na moje oči.

Pomislila sam da je to zbog izlečenja. – I ti, takođe, možeš biti mlada. Možeš ponovo da pronađeš svoj mladalački san.

– Ti si čarobnjak, ali si ipak budala – reče mu ravnim, umornim glasom. – Parmenion se oženio i ima troje dece. Tu nema mesta za mene. Mi smo možda u stanju da utičemo na budućnost ali je prošlost zapečaćena.

Aristotel ustade i krenu ka vratima. Tu zastade, okrenu se i kao da htede nešto da kaže, ali samo odmahnu glavom i izađe u mračni hodnik hrama.

Diri je osluškivala njegove korake, a zatim pade na krevet, dok joj je u glavi odzvanjalo Aristotelovo obećanje – Mogu te ponovo učiniti mladom.

Nije bio u pravu, znala je to. O, mogao bi da svojom magijom podmladi njeno telo, ojača njene mišiće, zategne kožu. Ali je mladost stanje uma. Niko, ni čovek ni bog joj ne može vratiti nevinost, radost otkrića, lepotu prve ljubavi. Bez toga, kakve vajde ima od mladog i gipkog tela?

Osetila je kako joj naviru suze i ponovo vide mladog Parmeniona kako stoji ispred pljačkaša koji su je oteli, i još jednom prožive trenutak kada ju je prvi put držao.

– Volim te – prošaputala je. A zatim briznu u plač. Pre nego što je pošla na počinak, Diri je proverila tri zaštitne čini na vratima, zidovima i

prozoru svoje sobe. Te čini neće zaustaviti proročicu sa moćima kakve su Aidine, ali bi svaka prome na na njima probudila Diri na vreme da se zaštiti.

Prošlo je skoro pet godina od poslednjeg napada, kada je Leusion poginuo braneći je od demona koje je poslala proročica.

Od tada je Diri malo toga čula o Aidi. Mračna gospa je napustila svoju palatu na Samotraki i otputovala na kopno, ka severnim granicama Persijskog carstva, da tamo, kako su govorile glasine, sačeka Aleksandrovo punoletstvo. Diri zadrhta.

Dete Haosa, uskoro će postati uništitelj kakvog svet još nije video. Ponovo pomisli na Parmeniona i leže u krevet, pokrivši se tankim čaršavom od belog lana.

Noć je bila topla i sparna, jedva da je dašak vetra dopirao kroz otvoreni prozor. Potraživši utočište u snu, Diri je zamislila Parmeniona onakvog kakav je bio pre mnogo godina – ogor-čeni mladić koga su prezirali vršnjaci i koji je pronašao ljubav u miru brda oko Olimpije. Lagano je ponovo proživljavala opojnu radost koju je okusila u toku pet dana provedenih sa Parmenionom, zaustavivši se pred tim užasnim jutrom, kada ju je otac izvukao iz kuće i os-ramoćenu poslao natrag u Spartu. Polako i pospano, ona otplovi u novi san, u kome su čudne zveri, dopola ljudi a otpola konji jurili šumskim stazama, a prelepe i očaravajuće šumske vile sedele pored svetlucavih potoka. Tu je vladao spokoj. Tu je bilo radosti.

Ali san se nastavio i ona vide armiju kako maršira, pali gradove i ubija hiljade ljudi. Rat-nici u oklopima su imali crne ogrtače a na velikim okruglim štitovima amblem u obliku ogromnog sunca sa zracima. U centru te horde jahao je ratnik s crnim oklopom za grudi, op-točenim zlatom. Bio je privlačan, s crnom bradom, odmah ga je prepoznala. Ali je osetila i nešto čudno, strano. Približivši mu se, ona vide da mu je desno oko od zlata, istopljenog i postavljenog u očnu duplju; oseti mračni dodir njegovog duha, punog leda i plamena koji mrznu i pale.

Ustuknula je i pokušala da pobegne, tražeći spokoj u začaranoj šumi kojom su tumarali kentauri. Ali nije mogla pobeći i pred oči joj izađe nova vizija. Vide palatu, sumornu i punu senki, i dete kako plače u maloj sobi. U sobu uđe kralj. Diri pokuša da pokrije oči i ne gleda, ali uzalud. Čovek je prišao detetu a u ruci je držao dugački zakrivljeni nož.

– Oče, molim te! – preklinjalo je dete. Diri vrisnu kada se bodež zari u dečakove grudi. Scena se zamagli i Diri ugleda kralja kako

izlazi iz sobe, s tragovima krvi na usnama i bradi. – Jesam li sada besmrtan? – upita sveštenika obrijane glave koji je čekao ispred sobe. Čovek se pokloni a njegove oči skrivene kapuljačom izbegavale su kraljev pogled. – Do-

dao si, možda, dvadeset godina svome životu, gospodaru. Ali ovo nije zlatno dete.

– Onda ga pronađite! – zaurla kralj, a krv sa njegovih usana poprska čovekovu bledu odoru.

Nevidljivi lanci koji su sputavali Diri spadoše i ona pobeže; probudi se u svojoj mračnoj sobi.

– Videla si? – upitao je Aristotel mekim glasom. – To je, dakle, tvoje delo – odgovori ona, sedajući i posežući za bokalom s vodom, koji je

stajao na stolu pored kreveta. – Ja sam te poslao tamo – priznade on – ali ono što si videla bilo je stvarno. Postoje mnoga

obličja Haosa, Diri, u mnogim svetovima. U Grčkoj koju si videla već postoji demonski kralj. – Zašto si mi to pokazao? S kojim ciljem? Aristotel ustade i priđe prozoru, gledajući ka moru obasjanom mesečinom. – Da li si pre-

poznala kralja? – Naravno. – Ubio je svu svoju decu u pokušaju da dosegne besmrtnost. A sada traga za detetom iz legende, Iskanderom. – Kakve to veze ima sa mnom? Govori brzo, umorna sam. – Magija bledi u svetu koji si videla, kentauri i druga prelepa stvorenja umiru zajedno s

njom. Oni veruju da će doći dete, zlatno dete, i da će ih sve spasti. Kralj traži to zlatno dete, on veruje da će ako pojede detetovo srce steći besmrtnost. Možda je u pravu. Aristotel se strese. – Postoje mnogi načini da se produži život. Međutim, nije u tome stvar. Njegovi sveštenici mogu da stvore mala vrata između svetova i sada tragaju za tim posebnim detetom. Misle da su ga konačno našli.

– Aleksandar? – prošaputa Diri. – Oni će uzeti Aleksandra? – Pokušaće. – I on će nestati iz našeg sveta? To je vrlo poželjno. Aristotelove oči se skupiše. – Misliš li da je poželjno da još jednom detetu bude iščupano

srce iz grudi? – Mislim da mi se ne dopadaš – prošaputa Diri. – Ti ne činiš to ni zbog Izvora niti da bi se

borio protiv Haosa. – Ne – priznao je – to činim zbog sebe. Moj sopstveni život je u opasnosti. Hoćeš li mi

pomoći? – Razmisliću o tome – odgovori ona. – A sada me ostavi samu.

PELA, Makedonija, leto Aleksandar je podigao ruku i gledao u pticu koja je skakutala po najnižim granama visokog

čempresa. Sićušno stvorenje rastrese perje i nakrivi glavu na jednu stranu proučavajući zlato-kosog dečaka.

– Dođi – prošaputa dečak. Ptica je skakutala po grani a zatim se vinu u vazduh i poče da kruži iznad dečakove glave. Aleksandar je stajao nepomično poput statue, čekajući. Sklopl-jenih očiju mogao je da prati let ptice preko baštenskog zida, oko palate i nazad, svaki put bliže njegovoj ispruženoj ruci. Zeba je dva puta proletela pokraj njega, ali treći put pronađe oslonac za svoje kandžice na njegovom kažiprstu. Aleksandar otvori oči i pogleda u to stvorenje.

– Prijatelji, dakle? – upita nežnim glasom. Ptica ponovo nakrivi glavu i on oseti njenu napetost i strah; polako, levom rukom pogladi je po leđima.

Iznenada, oseti kako u njemu narasta ubilački bes, srce poče ubrzano da mu lupa a ruka da drhti. Pokušavajući da se obuzda, on poče da broji naglas. Ali kada je stigao do sedam, oseti užasavajući nagon za ubijanje u ruci.

– Leti! – on zapovedi. Zeba se vinu u vazduh.

Aleksandar pade u travu, žeđ za ubijanjem ga napusti istom brzinom kojom je i došla. – Neću odustati – prošaputa. – Izbrojaću do deset, pa do dvadeset. A jednog dana će to zauvek nestati.

Nikada, javi se neki mračni glas u njegovom srcu. Nikada me nećeš pobediti. Moj si. Sada i zauvek.

Aleksandar zatrese glavu i ustade potiskujući glas sve dublje u sebe. Sunce je počelo da pada ka udaljenim planinama, pa se dečak skloni u hlad senki zapadnog zida. Sa tog mesta je mogao da vidi stražare na kapiji, sa sjajnim oklopima i bronzanim šlemovima koji su se sijali poput zlata. Bili su visoki, oštrog pogleda, ponosni i ljuti jer su ostavljeni u zemlji dok je kralj odjahao u bitku.

Stražari stadoše mirno i podigoše koplja uvis. Dečaka obuze uzbuđenje kad vide da stražari pozdravljaju nekoga s one strane kapije, pa potrča stazom.

– Parmenione! – povika, a njegov piskutavi glas uzbuni gomilu ptica sa okolnih grana. – Parmenione!

General je uzvratio pozdrav i ušao u vrt, osmehnuvši se kad ugleda četvorogodišnjaka kako trči k njemu raširenih ruku. Spartanac kleknu i dečak mu se baci u zagrljaj.

– Pobedili smo, zar ne, Parmenione! Razbili smo Fokiđane! – Vala, jesmo, moj prinče. Smiri se malo, ogrebaćeš se o moj oklop. Oslobodivši se de-

čakovog zagrljaja, Parmenion otkopča kožni kaiš, koji je spajao ukrašene štitnike za uši nje-govog šlema, pa ga skide i položi na travu. Aleksandar sede pored šlema i svojim malim prstima pređe preko bele kreste od konjske dlake.

– Otac se borio poput lava. Znam, gledao sam. Napao je neprijatelje s boka i usmrtio tri konja. A onda je odsekao glavu onom izdajniku Onomarhu.

– Da, učinio je sve to, ali o tome će ti on pričati kada se vrati kući. – Ne – tiho reče Aleksandar odmahujući glavom. – Neće mi pričati. On retko razgovara sa

mnom. On me ne voli. Jer ja ubijam stvorenja. Parmenion ispruži ruku, privuče dečaka i razbaruši mu kosu. – On te voli, Aleksandre, kunem ti se. Ali ako ti je to po volji, ja mogu da ti ispričam o

bici. – Znam sve o bici. Stvarno. Otac se mora čuvati udaraca u vrat. Zbog svog slepog oka on

mora da okrene glavu više nego običan ratnik, a to izlaže udarcu vene na vratu. Trebalo bi da nosi okovratnik od bronze i kože.

Parmenion klimnu glavom. – Veoma si mudar. Hajdemo unutra, ja sam ožedneo od put-ovanja a i sunce je vrelo.

– Mogu li da ti jašem na ramenima? Mogu li? Spartanac ustade i uhvativši princa za ruke, podiže ga u vazduh. Dečak zaskiča od radosti i sede na ramena. Parmenion pokupi svoj šlem i zaputi se ka

palati. Stražari ponovo salutiraše a dečakove dadilje padoše na kolena dok je prolazio pored njih. – Osećam se kao kralj – povika Aleksandar. – Viši sam od bilo kog čoveka!

Olimpija uđe u vrt praćena svojim slugama. Spartanac duboko uzdahnu kada je ugleda. Sa skupljenom kosom i zelenim očima bila je slika i prilika Diri, koju je nekada davno voleo. Kraljica je bila odevena u haljinu morskozelene boje od azijske svile, koja je na ramenu bila pričvršćena zlatnim brošem u obliku zrakastog sunca. Ona se glasno nasmeja kada ugleda spartanskog generala i njegov teret. Parmenion se nakloni a Aleksandar vrisnu praveći se da se uplašio da će izgubiti oslonac i pasti.

– Pozdravljam te, gospo. Doneo sam ti sina. Olimpija priđe i poljubi Parmeniona u obraz. – Uvek si dobrodošao gost – reče mu. Ok-

renula se ka svojim slugama i naredila da donesu voća i vina za gosta koga je povela ka svo-jim odajama.

Svuda su bile lepe svilene draperije, postavljene stolice i diva ni ukrašeni brokatom, dok su zidovi bili oslikani scenama iz Homerovih epova. Parmenion je podigao Aleksandra i spustio ga na divan, ali se dečak izmigoljio i uhvatio generala za ruku.

– Vidi, majko. Mogu da držim Parmeniona za ruku. Nema bola, zar ne Parmenione? – Nema bola – odgovorio je on. – On je spasao ocu život. S njim na čelu, uzvraćen je napad na fokiđansku konjicu. Nisu

mogli da te zavaraju, zar ne, Parmenione? – Nisu – složio se spartanac. Dve služavke pomogoše Parmenionu da skine oklop, a treća mu je donela pehar vina

pomešanog sa hladnom vodom. Još jedna devojka uđe, noseći činiju s voćem, koju stavi pred njega a zatim se pokloni i istrča iz sobe.

Spartanac je sačekao da sluge budu otpuštene, a zatim podiže pehar ka kraljici. – Svake godine si sve lepša – reče.

Ona klimnu. –Prija mi laskanje, prijatelju, ali razgovarajmo o ozbiljnijim temama. Da li si u Filipovoj naklonosti?

– Kralj kaže da nisam – odgovori on. – Ali to nije odgovor. – Ne. – On je ljubomoran na tebe – reče Aleksandar tihim glasom. Kraljičine oči se raširiše od iznenađenja. – Ne bi trebalo da govoriš o stvarima koje ne ra-

zumeš – ukori ga ona. – Previše si mlad da bi znao šta kralj misli. Aleksandar susrete njen po-gled ali ništa ne reče, i kraljica ponovo pogleda u generala. – Nećeš nas napustiti, zar ne?

Parmenion zavrte glavom. – Gde bih otišao, gospo? Moja porodica je ovde. Provešću jesen na svom imanju, Motak mi je rekao da ima mnogo toga što treba da se uradi.

– Kako je Fedra? Jesi li je video? – upitala je Olimpija nezainteresovanim glasom. Parmenion slegnu ramenima. – Ne još. Bila je dobro kada sam je poslednji put video. Hek-

torovo rođenje je bilo teško i bila je vrlo slaba neko vreme. – A ostali dečaci? Spartanac se zakikota. – Filota uvek zapada u nevolje, ali ga je majka razmazila popušta-

jući mu u svemu. Niki je nežniji, ima svega dve godine, ali u svemu prati Fila. Prosto ga obožava.

– Fedra je srećnica – reče Olimpija. – Mora da je veoma radosna. Parmenion ispi svoje razblaženo vino i ustade. – Trebalo bi da krenem kući – reče. – Ne! Ne! – povika Aleksandar. – Obećao si priču o bici. – Obećanja treba uvek ispunjavati – reče kraljica. – Tako je – složi se general. – Pa, mladi prinče, postavi svo ja pitanja. – Koliko je bilo makedonskih žrtava? Nagnuvši se napred, general razbašuri dečakovu zlatnu kosu. – Tvoja pitanja pogađaju metu kao strele, Aleksandre. Izgubili smo nešto više od tri stotine

ljudi a još je oko dve stotine teško ranjeno. – Trebalo bi da imamo veći broj hirurga – reče dečak. – Broj mrtvih ne sme biti veći od

broja ranjenih. – Većina mrtvih je bila ranjena na početku i iskrvarili su do kraja bitke – reče mu Spar-

tanac – pre nego što su hirurzi mogli da im pomognu. Ali ti si u pravu, treba nam više veštih lekara.

Razgovaraću s tvojim ocem. – Kada ja postanem kralj, nećemo imati tolike gubitke – obeća dečak – Hoćeš li da budeš

moj general, Parmenione? – Biću malo mator do tada, moj prinče. Tvoj otac je još uvek mlad, i moćan ratnik. – Ja ću biti još moćniji – obeća dečak.

*** Parmenion je jahao ka svom ogromnom imanju na Ematijskoj ravnici. Uznemirio ga je sus-

ret sa kraljicom i njenim sinom. Dečak je bio posednut, svi su to znali, Parmenion se s pono-som i strahom se ćao ka ko se pet godina ranije na ravnicama Hada borio za dečakovu dušu.

Ti dani su bili puni čuda. Parmenion je umirao, zbog tumora na mozgu i bio je pred vra-tima smrti, ali kada je otvorio oči, našao se u košmarnom svetu, sivom, bezdušnom, izopačenom i pustom.

Tu ga je dočekao čarobnjak Aristotel, pa je s njim i sveštenicom Tamis, pokušao da spase dušu nerođenog Aleksandra.

Začet na Ostrvu misterija, Samotraki, dečak je trebalo da bude ljudsko obličje boga Kad-mila, koji će svetu doneti strah i haos.

Mala pobeda je izvojevana u Dolini prokletih. Dečakova duša nije uništena već se sjedinila sa zlom, svetlo i tama u večitom ratu.

Jadni Aleksandar, pomislio je Parmenion. Izuzetno dete, prelepo i osećajno, ali se u njemu nalazi duh Haosa.

Hoćeš li da budeš moj general, Parmenione? Parmenion je žudeo da kaže Da, moj prinče, predvodiću tvoje armije širom sveta. Ali, šta ako Mračni bog pobedi? Šta ako princ lepote postane princ demona? Njegov sivac se uspeo na prevoj iznad imanja, te Parmenion povuče uzde i stade, posma-

trajući svoju kuću. Beli kamen velike kuće sijao se na suncu, a stabla čempresa su stajala oko kuće, kao stražari. Malo dalje, na levoj strani, bile su manje kuće za sluge i zemljoradnike, a s desne strane štale, torovi i pašnjaci za sve veće krdo Parmenionovih ratnih konja.

General je zaklonio oči pomno posmatrajući okućnicu. Video je Fedru kako sedi pored fontane držeći malog Hektora, dok su Filo i Niki bili pored nje. Parmenionu srce zadrhta. Ok-renuvši konja ka istoku, on se spusti u ravnicu, obilazeći veliku kuću zaputio se ka stajama.

Motak je sedeo u senu i rukom prelazio preko kobilinog dugog vrata, šapućući umirujuće reči. Ona zanjišta i pokuša da ustane.

Motak ustade zajedno s njom. – Ništa se još ne dešava – reče njegov pomoćnik Kroni, žilavi Tesalac, koji je stajao iza

kobile i čekao trenutak da joj pomogne da se oždrebi. – Dobra cura – šapnu Motak kobili. – Dobra si. Ovo ti nije prvi put, Larina, a? Već si na

svet donela tri pastuva. Pomazio je kobilu po njušci i vratu a zatim je prelazeći šakom duž njenih leđa, stao do Tesalca.

Kobila je počela da se ždrebi malo ranije i bila je veoma iscrpljena. Stari Tebanac je znao da ždrebljenje obično kraće traje. Većina kobila se oždrebi brzo i bez velike muke. Ranije se Larina tako ždrebila i njena ždrebad su bila jaka. Ali ovaj put su je sparili sa tračkim pastuvom, Titanom, ogromnom životinjom, višom od

sedamnaest šaka. Larina zastenja i ponovo leže. Odgurnuvši Kronija, Motak nežno rukom uđe u nju, napi-

pavši prstima vodenjak. – Pažljivo, gazda – prošaputa Tesalac. Motak progunđa i opsova čoveka koji se zasmeja

vrteći glavom. – Da! Počinje. Mogu da mu napipam kopita. – Glava ili rep? – upita Kroni nervozno. Izokrenuti porođaj, kao što su obojica znala,

verovatno bi ubio ždrebe. – Ne znam. Ali se pomera. Čekaj! Mogu da napipam glavu. Tako mi Zevsa, baš je velika. Izvukavši ruku, Motak se uspravi i protegnu. U prethodne

dve godine kičma mu se okoštavala, a ramena su ga bolela zbog artritisa. – Donesi neku mast, Kroni. Bojim se da će je ždrebe pocepati.

Tesalac otrča do glavne kuće i ubrzo se pojavi noseći posudu sa životinjskom mašću, koja je uglavnom korišćena za kopita da ne bi popucala od zrnaca peska. Motak uze posudu i po-mirisa.

– Ovo nije dobro – promrmlja. – Potpuno je užegla, donesi maslinovo ulje i to što pre! Vratio se sa velikim ćupom, u koji Motak potopi ruke i razmaza ulje po unutrašnjosti ko-

bile, po glavi i kopitima ždrebeta. Kobila se napnu i posteljica se pomeri bliže. – Tako, Larina, ljubimice moja – reče Motak. – Još samo malo. Njih dvojica su još neko vreme čekali dok se nije pojavila posteljica, bleda, poluprovidna.

Prednje noge ždrebeta su se mogle nazreti ispod membrane. – Da joj pomognem, gazda? – upita Kroni. – Još ne. Daj joj vremena, ima ona iskustva u tome. Kobila zastenja i posteljica se malo pomeri. Svetla krv obli membranu i poprska seno. Ko-

bila se znojila obilno i bila je uznemi rena. Motak se pomeri pozadi i nežno uhvati prednje noge ždrebeta, pa ih povuče ka sebi. Svakog trena membrana je mogla da pukne i bilo je važno da ždrebetova glava ostane čista, kako se ne bi ugušilo.

Motak je kobilu nežno povukao a Tesalac uhvatio za glavu i nežno joj šaputao, pokušava-jući da je smiri i opusti.

Uz poslednji grč posteljica izađe i pade na seno. Motak je odstranio membranu sa usta i nozdrva ždrebeta i prebrisao ga svežim senom. Novo ždrebe je bilo potputo crno a kao i nje-gov otac imalo je belu zvezdu iznad obrve. Ono podiže glavu i snažno se otrese.

– Aja! – povika Kroni. – Dobila si sina, Larina! Konj dostojan kralja! I koliki je! Nikada nisam video krupnije ždrebe!

Motak ubrzo pomože ždrebetu da se uspravi na noge i dovede ga do kobile. Larina, mada iscrpljena, takođe ustade, a ždrebe posle nekoliko pokušaja pronađe vime i poče da se hrani.

Motak potapša kobilu i izađe na sunce, pa opra ruke u kofi . Sunce je bilo visoko te prekri šeširom osetljivu kožu na ćeli. Bio je umoran ali veoma smiren. Ždrebljenje mu je uvek pružalo taj osećaj, lepota rađanja

bila je znak da život ide napred. Prišao mu je Kroni. – Kobila je izgubila mnogo krvi. Mogla bi da ugine. Motak pogleda u niskog čoveka i vide da je zabrinut. – Ostani uz nju. Ako nakon dva sata

još uvek bude krvarila, potraži me. Biću na zapadnom pašnjaku. – Da, gazda – odgovorio je Kroni. Tesalac pogleda ka brdima. – Vidi gazda, gospodar se ponovo vratio kući. Podigavši pogled, Motak ugleda jahača. Bio je još predaleko da bi ga stari Tebanac pre-

poznao, ali konj je bio Parmenionov, živahni sivi škopac bele njuške. Motak uzdahnu i zavrte glavom. Trebalo je prvo da odeš kući, Parmenione, pomislio je

tužno. – Još jedna pobeda za Makedonskog lava – reče Motak, nasuvši Parmenionu pehar vina. – Da – odgovorio je general, protegnuvši mršavo telo na divanu. – Šta se dešava ovde? – Sa konjima? Dvadeset i šest ždrebadi. Poslednje je lepotan. Larinin sin sa tračkim pastuvom. Potpuno je crn, Parmenione, i koliki je! Da li bi želeo da

ga vidiš? – Ne sada, prijatelju. Umoran sam. Tebanac čvrste građe sede preko puta svog prijatelja, nasu sebi pehar vina i polako otpi

gutljaj. – Zašto nisi otišao kući? – Otići ću. Hteo sam prvo da vidim kako stoje stvari na imanju. – Dosta mi je konjske balege po ceo dan – prasnu Motak. – Ne moram da je donosim u

kuću. Parmenion odveza kaiševe svojih čizama za jahanje i izu se.

– Baš si mrzovoljan, prijatelju. Možda sam ovde zbog tvog prijatnog društva. Kakve veze ima, Motače? Ovo je moje imanje i mogu da idem kuda mi je volja. Umoran sam. Da li bi ti moje prisustvo smetalo noćas?

– Znaš da mi ne smeta. Ali ti imaš ženu i porodicu koja te očekuje, i krevet udobniji od bilo kog koji ja mogu da ti ponudim.

– Udobnost je po mome shvatanju više stvar duha nego mekoće kreveta – reče Spartanac. – Ovde mi je prijatno. Postao si mnogo osetljiv u poslednje vreme, Motače. Šta je to s tobom?

– Godine, moj dečko – odgovorio je Tebanac, obuzdavajući svoj temperament. – Ali ako nećeš da pričaš sa mnom, neću te siliti. Videćemo se večeras.

Motak je osećao kako ga obuzima ljutnja dok se udaljavao od kuće penjući se uz dugačko brdo koje je vodilo ka zapadnom pašnjaku. Više od trideset godina bio je uz Parmeniona, kao sluga i kao prijatelj, ali u poslednjih pet godinina Spartanac je postao udaljeniji i tajnovitiji. Savetovao ga je da se ne ženi Fedrom. Sa sedamnaest godina bila je premlada čak i za večno mladolikog Spartanca, i bilo je nečeg neprijatnog kod nje, hladnoća je izbijala iz njenih očiju. Motak se sa naklonošću sećao Parmenionove tebanske ljubavnice, bivše bludnice, Tetis. E, to je bila žena! Snažna, si gurna, puna ljubavi! Ali kao i njegova voljena Eleja bila je mrtva.

On zastade na obronku brda, posmatrajući radnike kako čiste izmet sa pašnjaka. To nije bio posao u kome su uživali njegovi Tesalci, ali je tako smanjivana količina crva koji bi zarazili konje.

Pasući, konj bi pojeo i larve crva. U stomaku bi se oni razmnožili i legli jaja, koja bi se iz-bacivala kroz izmet. Posle nekog vremena, svi pašnjaci bi bili zagađeni, što bi dovelo do zas-toja u razvoju, pa čak i do smrti među mladim grlima. Motak je o tome čuo dve godine ranije od persijskog trgovca konjima, i od tada njegovi ljudi svakoga dana čiste pašnjake.

U početku je imao teškoća da ubedi Tesalce, izvanredne konjanike, koji nisu baš voleli takve ropske poslove. Ali kako su se in fekcije crvima proredile a ždrebad postajala sve jača, oni su svoj ski prionuli na posao. Začudo, zbog toga je Motakova popularnost porasla. Bilo im je teško da rade sa čovekom koji je retko jahao, a i kad je bio na konju nije pokazivao veštine koje su bile cenjene među njima. Motakova veština je bila u vežbanju i kroćenju, lečenju rana i zaraznih bolesti. Jahači su počeli da ga poštuju zbog tih talenata i da sa naklonošću prihvataju njegovu nezgodnu narav.

Motak je došao do vežbališta, gde su mladi konji učili da slede neprimetne signale jahača, da skreću levo i desno, zaleću se u juriš, zaokreću i ukopavaju se u mestu kako bi jahač oda-peo strelu. Jahači su to voleli. Uveče bi sedeli pored zajedničkih vatri i do duboko u noć raspravljali o vrednostima svakog konja.

Vežbanje se upravo završilo kada je Motak došao do polja. Mladić Orsin je poveo dvogodišnju kobilu crne boje da preskače prepreke. Motak se

naslonio na ogradu i posmatrao. Orsin je imao redak dar, čak i među Tesalcima; prevodio je kobilu preko svake prepreke, glatko je usmeravajući na sledeću. Spazivši Motaka, on mahnu i skoči sa kobilinih leđa na tlo.

– Hej, gazda! – pozdravio je. – Želite li da jašete? – Ne danas, dečko. Kakvi su? Mladić se pope na ogradu. Na zemlji je bio veoma nesiguran, skoro nespretan. – Biće šest

pastuva za škopljenje, gazda. Previše su svojeglavi. – Daj njihova imena Kroniju. Kada će novi pašnjak biti spreman? – Sutra. Kroni reče da je gospodar došao kući. Kako se pastuv ponašao u bici? – Nisam stigao da ga to pitam. Ali hoću. Persijski trgovac treba da se pojavi za nekoliko

dana. Traži pet pastuva, najbolje koje imamo. Trebalo bi da dođe u moju kuću, ali ne sumnjam da će dojahati da vidi konje pre nego što se najavi. Pazi na njega. Ne želim da vidi novo tračko krdo, pa ga zato vodi na gornja polja.

– Da, gazda. Ali šta ćemo sa Titanom? To je konj kome bih čak i ja voleo da vidim leđa.

– On ostaje – reče Motak. – Gospodaru Parmenionu se sviđa. – Taj konj je zao. Mislim da će on ubiti nekog jahača. – Gospodar Parmenion ume sa konjima. – Da! Voleo bih da vidim kako jaše Titana. Pašće veoma nezgodno. – Možda – složi se Motak – ali ti ne bih savetovao da se na to kladiš. A sada, završi sa ti-

marenjem i zapamti kuda ćeš povesti persijskog trgovca. Parmenion je bio pripit, opušten, prvi put posle mnogo mese ci. Široka vrata androna su

bila otvorena a severni povetarac je blago ljuljao zavese, unoseći prijatnu svežinu u sobu, koja nije bila velika, imala je samo tri divana i zidove bez reljefa i slika. Motak je voleo da živi jednostavno, nikada se nije zabavljao, pa ipak u sobi je bilo topline koja je Parmenionu ne-dostajala uvek kada bi bio daleko od imanja.

– Jesi li srećan? – iznenada upita Spartanac. – Obraćaš li se meni ili sebi govoriš? – uzvrati mu Motak. – Bogova mi, ala si ti oštar večeras. Obratio sam se tebi. – Dovoljno srećan. Ovo je život, Parmenione. Posmatram stvari kako rastu, ječam i žito,

konje i stoku. To me čini delom zemlje. Da, ja sam zadovoljan. Parmenion klimnu s tužnim izrazom lica. – To mora da je dobar osećaj. On se osmehnu i

sede. – Da li ti još uvek nedostaje Persija i palata? – Ne. Ovo je moj dom. Tebanac se nagnu napred i zgrabi Spartanca za rame. – Prijatelji

smo čitavog života, Parmenione. Zar mi ne možeš reći šta te muči? Parmenion uhvati Motaka za ruku. – Baš zbog toga što smo prijatelji i ne mogu. Pre pet

godina sam imao tumor na mozgu. To je izlečeno. A sada imam neki drugačiji tumor na srcu, ne, ne pravi, prijatelju – reče brzo, ugledavši zabrinutost u pogledu starog Tebanca.

– Ali se ne usuđujem da govorim o tome, čak ni tebi, jer ću te opteretiti. Veruj mi, Motače, ti si moj najdraži prijatelj i ja bih dao život za tebe. Ali ne traži od mene da podelim s tobom tugu.

Neko vreme Motak nije ništa rekao, a onda napuni njihove pehare. – Kad je tako, hajde da se napijemo i pričamo koještarije – reče silom se osmehnuvši.

– To bi bilo dobro. Kakve obaveze imaš sutra? – Imam dva konja koji hramlju, odvešću ih na jezero. Plivanje će im ojačati mišiće. Nakon

toga ću trgovati s Persijancem Parzalamijem. – Videću te kod jezera u podne – reče Spartanac. Izađoše potom u noć a Motak primeti svetlo u štali sa ždrebetom. Tiho opsova i krenu ka

zgradi, sa Parmenionom. Kroni, Orsin i još trojica Tesalaca sedela su oko tela kobile Larine. Crno ždrebe je ležalo pored svoje mrtve majke.

– Zašto me niste pozvali? – zagrme Motak. Kroni ustade i duboko se pokloni. – Krvarenje je prestalo gazda. Malopre je posustala. – Moramo pronaći novu kobilu da doji ždrebe. – Terija je otišao da dovede neku, gazda – reče mu Orsin. Motak prođe pored crnokosog mladića, kleknu pored kobile i položi svoje ogromne šake

na njen vrat. – Bila si prava gospa, Larina. Najbolja – reče. Kroni se probi napred. – To je Titanovo prokletstvo – reče. – On je demonska zver i njegov

sin će biti isti. – Gluposti! – reče Parmenion, oštrim glasom. – Dovedite Titana u krug za jahanje sutra. Ja

ću ga ukrotiti. – Da, gospodaru – odgovori Kroni tužno. – Biće kako vi kažete. Okrenuvši se, Parmenion izađe iz štale. Motak ga sustiže i uhvati za ruku. – Nije trebalo to

da kažeš – prošaputao je. – Tesalci poznaju svoje konje. Ta zver je luda, baš kao i ti ako nam-eravaš da ga uzjašeš.

– Rekao sam šta ću uraditi – promrmlja Parmenion. –Nisam video konja koga nisam mogao da uzjašem.

– Nadam se da ćeš to i sutra moći da kažeš – progunđa Motak. U velikoj kući je bilo tiho; dok je Parmenion prolazio kroz drvored čempresa ka glavnom

ulazu, nijedan prozor nije bio osvetljen, ali kada je stigao do ulaza, njegov glavni sluga Peris pritrča i pridrža uzde.

Parmenion skoči na zemlju. – Lep doček, Perise. Da li išta izmiče tvojoj pažnji? – upitao je osmehujući se.

Sluga se nakloni. – Video sam vas popodne na vrhu brda. Očekivao sam vas. U andronu ima hladnog mesa, sira i pomorandži. Izida je popodne napravila kolače, narediću da vam donesu ako vam je po volji. – Hvala. Kako ti je ruka? Peris podiže svoju desnu ruku i pokaza povez umotan kožom. – Dobro zarasta, gospodaru. Retko kad me boli a tada osećam da me bole prsti, kao da su

još uvek na svome mestu. Ali kao što ste i rekli, postajem sve veštiji s levom rukom. Parmenion potapša čoveka po ramenu. – Nedostajao si mi na Krokusu. Mnogo. Peris klimnu a crne oči su mu sijale na mesečini. – Voleo bih da sam bio tamo, gospodaru.

Zatim se osmehnu i baci pogled na svoj veliki stomak. – Ali čak i da se koristim obema ru-kama, bojim se da nema tog konja koji bi mene mogao da ponese.

– Previše Izidinih medenjaka – reče general. – Lepo od tebe što si me dočekao. – Nije to ništa, gospodaru – odgovori Peris klanjajući se, dok mu se okruglo lice oblivalo

rumenilom. Parmenion uđe u kuću. U stražnjem delu androna gorele su dve lampe bacajući meku svet-

lost po sobi. Bila je to velika prostorija u obliku slova L, sa dvadeset divana i trideset stolica. Kada bi Parmenion organizovao zabavu za goste, čitava prostorija je bila osvetljena, ali su u tom trenutku lampe gorele samo u niši pored velikih vrata okrenutih zapadu i vrtu. General izađe u dvorište i udahnu miris orlovih noktiju, cveća koje je raslo pored zida. Kuća je bila tiha i samo je u ovakvim trenucima uživao da u njoj boravi.

Ta pomisao je bila depresivna. Začu pokret iza sebi i okrenu se očekujući da vidi obogaljenog Perisa. – Dobro došao kući, mužu – reče Fedra. On se brzo nakloni. Njegova žena je bila u svetloplavoj odori, koja je visila na njenom mršavom telu, a zlatna

kosa joj je bila skupljena i svezana srebrnom žicom u konjski rep, koji joj je dopirao do kukova. Parmenion pogleda u njene hladne plave oči i ukruti se.

– Neću dugo ostati, gospo – rekao je. – Dovoljno dugo da vidiš svoga sina, nadam se. – Sinove – ispravi je on. – Za mene postoji samo jedan – reče ona naizgled ravnodušno. – Filota, koji će postati veliki, najveći od svih. – Ne govori to! – prošišta on. – To nije istina. Čuješ li me? Ona se nasmeja, ledeno. – Izgubila sam svoje moći kada sam ti se podala, generale, ali ni-

kada neću zaboraviti viziju koju sam imala kada si me prvi put dotakao. Tvoj prvenac će vladati svetom, to znam. Filota.

Parmenion je osetio da mu se usta suše. – Ti si budala, ženo – reče napokon. – Budala da to pomisliš a još veća budala da to glasno izgovoriš. Razmisli o ovome: ako Filip ili Olimpija čuju za tvoju viziju, zar neće hteti da ubiju dete?

Sva boja nestade sa njenog lica. – Kako bi to mogli čuti? – prošaputa ona. – Ko sada sluša? – upita je. – Možeš li znati koji sluga sada šeta po bašti ili sedi u blizini? – Ti samo pokušavaš da me uplašiš.

– Tačno, Fedra. Jer neće samo ubiti dete već i majku, braću i oca. I ko bi im to mogao zameriti?

– Ti ćeš ga zaštiti. Ti si Makedonski lav, najmoćniji čovek u kraljevstvu – reče ona vedrim glasom.

– Idi u krevet, ženo – odgovori joj. – Hoćeš li mi se pridružiti? Hteo je da kaže ne, ali ga je uzbuđivao pogled na njeno telo. – Da, kasnije. Njen osmeh je bio pun trijumfa; okrenuo se, osluškujući meki zvuk njenih

stopala dok je izlazila iz sobe. Neko vreme je sedeo u tišini, zabrinut, a zatim ustade i ode do gornje sobe, gde su deca spavala. Hektor je ležao postrance u svojoj kolevci sisajući svoj ma-jušni palac, Niki se, kao i uvek, popeo u Filin krevet pa su njih dvojica spavala s prepletenim rukama.

Parmenion pogleda u svog najstarijeg sina. – Šta li će ona napraviti od tebe? – zapita se naglas.

Znao je, već dugo, da ga Fedra prezire. To ga je bolelo, ali je još više bolela laž koja ih je spojila. Ona je bila vidovita, videla je zlatnu budućnost. Ali ju je pogrešno protumačila. Par-menion joj nije mogao reći da greši, niti da je odbija, jer bi Fedra iz osvete mogla da nanese nepredvidivu štetu. Ona je bila Olimpijin najbliži prijatelj, znala je za njenu devičansku moć. Šta bi se desilo kada bi otišla kraljici i ispričala joj svoju viziju? Parmenion se uznemiri od te pomisli. Ne, po svaku cenu tajna se mora sačuvati. Jedino rešenje bi bilo da ubije Fedru, a to nije želeo niti mogao da uradi.

– O, Fila – prošaputa Parmenion, pomazivši sina po glavi. – Nadam se da ćeš biti dovoljno snažan da izdržiš majčinu ambiciju.

Dete se promeškolji i promrmlja nešto u snu. Parmenion je napustio sobu privučen požudom prema ženi koju je prezirao.

***

Probudio se sat pre zore. Tiho je ustao iz velikog kreveta i pazeći da ne probudi Fedru, prešao preko razbacanih tepiha koji su pokrivali pod od dasaka. Došao je u svoju sobu, umio se hladnom vodom, a zatim je utrljao ulje u kožu na grudima i rukama, pa ga sastrugao nožem od slonovače.

Obukao je jednostavni hiton i spustio se u baštu. Ptice su još spavale na drveću i nijedan zvuk nije remetio tihu lepotu praskozorja.

Nebo je bilo tamnosivo, puno oblaka, ali je na istoku, kako je Apolon prilazio sve bliže na svojim vatrenim kočijama, postajalo sve svetlije. Parmenion je duboko disao, puneći vazdu-hom pluća pre nego što je počeo da lagano isteže mišiće svojih prepona, butina i nogu. Osta-vio je otvorena vrata na vrtu i izašao u polje.

Mišići su mu bili tvrdi a listovi su počeli da ga peku mnogo pre nego što je stigao do vrha prvog brda. Bilo je nemoguće da trči tokom nekoliko meseci koliko su trajale pripreme Foki-đana, i telo mu se žestoko bunilo. Ne obazirući se na teškoće, on ubrza; lice mu se kupalo u znoju dok su milje proletale pod njegovim nogama.

Nikada nije shvatio čudo svog izlečenja, zategnute kože, napona snage u telu, ali nije ni morao da razume da bi u tome uživao.

Nijedna druga aktivnost se nije mogla porediti sa radošću trčanja – savršeno jedinstvo uma i tela, osećaj slobode, pročišćavanje duha.

Dok je trčao, mogao je slobodno da misli o problemima, da pronalazi rešenja s lakoćom koja ga je uvek iznenađivala.

Tog dana je razmišljao o tračkom pastuvu Titanu. Koštao je puno, a prema persijskim shvatanjima bio je jeftin. Pedigre mu je bio izuzetan, začet je od najboljeg pastuva Persije i najbrže kobile koja je ikada pobedila na Olimpijskim igrama. Dva njegova brata su prodata za blago koje su imali samo najbogatiji kraljevi, a Parmenion ga je nabavio za svega dve hiljade drahmi.

Otada je pastuv ubio dva konja i osakatio jednog krotitelja, pa je držan odvojen od krda, na pašnjaku ograđenom do visine čoveka.

Parmenion je znao da je bila ludost što je izjavio da će ga jahati, ali svi drugi načini da se konj ukroti su propali. Tesalci nisu verovali u trački način kroćenja – opteretiti konja tego-vima i pustiti ga da trči, iscrpiti ga pre nego što bude uzjahan. Njegovi ljudi su govorili da to ubija duh konja. Tesalci su smatrali da je bitno uspostaviti vezu između konja i jahača. Za ja-hača i ratnog konja ta veza je najvažnija. Kada je poverenje veliko, konj će dobrovoljno do pustiti jahaču da mu se popne na leđa.

Ali to nije bio slučaj sa Titanom. On je povredio trojicu krotitelja, snažnim ujedom ili udarcem koji lomi kosti. Poslednji put je zbacio i kopitima udarao po nogama i leđima jednog mladog Tesalca, pa mladić mora da leži u zajedničkoj baraci, ne osećajući telo ispod struka. Eto, kako reče Bernija, još malo pa će umreti.

Parmenion je trčao po padinama i razmišljao o predstojećem danu. Tesalci su verovali da je Titan u vlasti demona. Možda i jeste, ali je Parmenion sumnjao u to. Divalj je i neukroćen, sigurno. Ali posednut? Kakvu korist ima demon zarobljen u konju na ograđenom pašnjaku? Ne. Mora da postoji bolje objašnjenje, iako ga još nije našao.

Trčao je sve dok nije zarudela zora, a onda je zastao da posmatra prolaznu lepotu dijamant-skih zvezda, koje nestaju postepeno, sve osim sićušne severnjače prkosne pred sjajem dolaze-ćeg sunca.

A zatim se i ona izgubi. Povetarac je bio hladan na vrhu brda i on, oznojen zadrhta. Skupivši oči, pogledao je zemlju koja je pripadala njemu, stotine milja Ematijske ravnice,

pašnjaka, šuma, brda i potoka. Niko nije mogao s jednog mesta da sagleda ceo posed, ali se sa tog brda pružao pogled na sedam pašnjaka na kojima su napasana njegova krda. Tu je bilo šest stotina grla, a iza linije brda na istoku pasle su krave i koze, gde je bilo pet sela, dva grada i mala šuma sa dobrom građom, za kojom su žudeli brodograditelji sa Krita i Rodosa.

– Sada si bogat čovek – reče sebi naglas, sećajući se dana siromaštva u Sparti, kada je nje-gova tunika bila u ritama, a sandale tanke poput pergamenta. Okrenuvši se, pogledao je veliku kuću sa visokim stubovima i dvadeset prostranih gostinskih soba. Odatle je mogao da vidi statue koje su krasile vrt i mnogo manjih zgrada u kojima su bili smešteni sluge i robovi.

Čovek bi morao biti sretan pored svega toga, prekoreo je sebe, ali mu je srce zadrhtalo pri samoj pomisli.

Ponovo je počeo da trči i uputio se ka stajama i pašnjacima, pretražujući pogledom brda; pronašao je na pašnjaku usamljenog Titana, koji je jurio a onda zastao da ga posmatra. Par-menion se sav naježio dok je prolazio pored ograde praćen Titanovim otrovnim pogledom. Pastuv je bio smešten u prostor dug osamdeset i širok pedeset koraka, ograda je bila čvrsta i napravljena od debelih da saka. Nijedan konj nije mogao da preskoči tu ogradu ali se ipak, Parmenion skloni udesno kako bi povećao razmak između sebe i konja koji je kaskao ka njemu. Taj trenutni strah ga je razbesneo i očvrsnuo njegovu želju da pokori diva.

Ugledao je Motaka kako pored druge kapije razgovara sa mršavim Kronijem i dečakom Orsinom, a dvadeset Tesalaca bilo se okupilo da posmatra nadmetanje.

Jedan od ljudi se popeo na ogradu, ali se Titan zaleteo i pokušao da ga udari kopitima; čovek se bacio unazad, što je izazvalo smeh njegovih drugova.

– Ovo nije dan za takvu vrstu jahanja – reče Motak Parmenionu. – Noćas je padala kiša i zemlja je meka.

Parmenion se osmehnu. Stari Tebanac je pokušao da mu pruži izgovor za odustajanje. – To je samo na površini – reče Parmenion.

– Hajde, započnimo današnji posao. Koji će od vas, hrabrih momaka, da uhvati životinju? Motak odmahnu glavom, očigledno zabrinut. – U redu, mo mci, hajde da vidimo malo te-

salskih veština! Nekoliko ljudi je uzelo dugačke uvijene konopce. Nije više bilo šale, lica su im bila ozbil-

jna, pogled oštar. Dvojica potrčaše udesno, držeći se ograde, mašući užadima i dozivajući Ti-tana, koji jurnu na njih a ograda zadrhta od njegovog udarca. Sleva, Kroni i Orsin uđoše na pašnjak i priđoše s leđa razbesnelom crnom pastu vu.

Iznenada se životinja okrenu i jurnu na Orsina. Kronijevo uže skliznu preko velike glave i vrata pastuva, i zategnu se. Istog trena ostali Tesalci preskočiše ogradu spremni da pomognu, ali je Titan stajao potpuno miran, dok mu se krupno telo treslo.

Ogromna glava se polako okrenu i zloćudni pogled se zabi u Parmeniona koji je preskakao ogradu. On zna, pomisli Parmenion, iznenada oseti strah. On čeka mene!

Spartanac je prilazio konju držeći ga stalno na oku, sve dok mu nije prišao do glave. Uze oprezno gornje uže i skide ga.

– Polako, momče – prošaputa. – Obraća ti se tvoj gospodar. Miran. I dalje je crni pastuv stajao mirno kao statua. Parmenion je uzeo i drugo uže i polako ga

povlačio duž vrata, preko ušiju i niz njušku, očekujući iznenadni trzaj; pomislio je da će ga konj ugristi.

Ali ništa se nije desilo. Pomazivši bokove koji su se tresli, Parmenion uhvati crnu grivu i vešto skoči na leđa pas-

tuva. Titan se prope kad oseti Spartančevu težinu, ali je Parmenion ukrstio noge ispod stomaka

konja i ostao na mestu. Sagnuvši glavu i povukavši jahača napred, Titan skoči u vazduh i do-čeka se na sve četiri noge sa snagom koja lomi kosti, a zatim se ritnu. Ali je Parmenion bio spreman za to i zadržao je ravnotežu. Crni pastuv poče da trči, a zatim se prevrnu na leđa u pokušaju da zbaci svog mučitelja.

Parmenion je skočio na zemlju kada je pastuv počeo da se kotrlja, preskočio mu stomak i uskovitlana kopita, i ponovo naskočio na leđa pastuva kada se ovaj ispravio na noge. Tesalci uzvicima odobravanja pozdraviše taj potez.

Ogromni pastuv je galopirao po polju, izvijao se, propinjao, ritao, skakao, ali nije mogao da zbaci mrskog čoveka sa svojih leđa.

Konačno, Titan jurnu ka ogradi. To je bio pokret koji Spartanac nije predvideo, ali je in-stinktivno osetio nameru pastuva. Zaleteće se u ogradu i udariti bokom u nju a od tog udarca bi se sve kosti u Parmenionovoj nozi slomile i on ostao osakaćen. Parmenion je imao samo jedan izlaz – da skoči s konja; u tom slučaju će se pastuv obrušiti na njega.

Uvidevši opasnost, mladi Orsin preskoči ogradu i poče da viče iz sve snage i da vitla ko-nopcem iznad glave. To je omelo konja, on se izvi i poče da trči pravo na ogradu.

Slatki Zevse, obojicu će nas ubiti, pomislio je Parmenion dok se Titan približavao drvenom zidu.

Ali u poslednjem trenutku Titan nape mišiće, podiže se visoko u vazduh i preskočivši ogradu s lakoćom, zagalopira ka brdima.

Krdo koje je tu paslo razbeža se pred njime. Nikada Parmenion nije iskusio takvu brzinu, vetar je urlao u njegovim ušima, a zemlja ispod njega se pretvarala u zelenu izmaglicu.

– Okreni se, lepotane! – on uzviknu. – Okreni se i pokaži mi svoju snagu. Kao da ga je ra-zumeo, pastuv napravi široki luk i zatutnja nazad ka pašnjaku. Motak i Kroni su otvorili kapiju, ali Titan je namerno išao punim galopom ka najvišoj tački ograde.

Slatka Hero, budi uz mene, molio se Spartanac, jer je najviše mesto bilo skoro sedam stopa visoko. Pastuv uspori, nape mišiće i preskoči ogradu, zakačivši je zadnjim kopitima.

Čim se Titan dočekao na noge, Parmenion se prebaci na njegov levi bok i skoči na zemlju. Istog trenutka pastuv se okrenu, prope se i kopitima krenu ka njemu. Spartanac se baci, za-kotrlja, pa potrča i provuče se ispod ograde, naglavačke, u gomilu spaljene zemlje.

Tesalci se gromoglasno nasmejaše dok se Parmenion uspravljao. – Mislim – reče Spartanac kroz smeh – da mu je potrebno još malo kroćenja. Ali kakav

konj! – Pazi! – povika Kroni. Titan jurnu ka ogradi i preskoči je ne usporavajući. Parmenion se

baci u stranu, ali se pastuv okrenu tražeći ga. Kada je Kroni pritrčao s konopcem, Titan polete ka njemu i obori ga udarcem ramena. Pre nego što se iko mogao i mrdnuti, Titan se prope iznad Tesalca i udari ga prednjim kopitima u lice. Lobanja prsnu, glavu obli mlaz krvi. Orsin je uspeo da prebaci konopac preko glave konja, ali još dva puta se kopita zariše u mlitavo telo na travi. Titan je osetio omču na svome vratu, pa trznu jako obarajući Orsina. Ne obazirući se više na dečaka, zalete se ka Parmenionu. Spartanac se baci ulevo ali kao da je to predosetio, konj se prope i kopitima oblivenim krvlju, polete ka njemu. Parmenion ponovo izbeže udarac, ali leđima udari u stub ograde. Titan se nadvi nad njime. Iznenada se vrat pastuva trznu. Strela mu je štrčala iz lobanje.

– Ne! – vrisnu Parmenion. – Ne! Ali druga strela se zabi duboko u Titanov bok i probi mu srce. Pastuv pade na kolena a zatim se izvrnu postrance.

Parmenion se podiže i nesigurno stade, zureći u mrtvog kolosa. Onda se okrenu i vide kako Motak odlaže luk. – On je bio demon – reče Tebanac tiho. – To je sigurno. – Mogao sam da ga ukrotim – reče Parmenion hladnim glasom, punim besa. – Mogao si da pogineš, gospodaru – ubaci se Orsin. – Kao moj ujak Kroni. A tako mi svih

bogova, vi ste ga jahali. I to kako. – Nikada više neće biti takvog konja – prošaputa Parmenion. – Postoji ždrebe – reče Orsin. – Ono će biti krupnije od svog oca. Pokret u Titanovom mrtvom oku privuče Parmenionovu pažnju. Debeli beli crvi su mileli iz oka niz njušku konja, poput skarednih suza. – Eto tvojih de-

mona – reče Parmenion. – Mozak mora da mu je bio prepun njih. Bogova mi, oni su ga do-vodili do ludila!

Ali Tesalci ga nisu mogli čuti. Okupili su se pored tela svoga prijatelja Kronija, podigli ga i poneli ka glavnoj kući.

Smrt pastuva rastužila je Parmeniona. Nikada nije video boljeg konja a ni tako neukrotiv duh. Uz to, pogubljenje Titana ga je navelo na razmišljanje o Aleksandru, još jednom prele-pom stvorenju koje je zlo poselo. Inteligentan, možda i brilijantan, pa ipak proklet prik-rivenim zlom. Užasavajuća slika mu ispuni misli: dete leži mrtvo, dok mu debeli bledi crvi puze preko beživotnih očiju.

Silom izbacivši tu viziju iz glave, on je prionuo na posao zajedno s ljudima koji su čistili polja; pomogao je da se uhvate mladi konji i priviknu na potrebe ljudi.

U podne je Spartanac otišao do jezera, gde je Motak radio sa šepavim i povređenim kon-jima. Ljudi su napravili mali splav koji je bio usidren na sredini jezera, na domet strele od oboda jezera.

Konj bi bio uveden u vodu, pa bi privezan za čamac plivao sve do splava. Tu bi konopac bio bačen Motaku koji bi konja naveo da pliva oko splava. Ta vežba je povećavala snagu i izdržljivost konja bez opterećenja povređenih mišića i ligamenata. Motak je, sa ogromnim ravnim šeširom na ćeli, šetao po splavu, vodeći sivu kobilu koja se koprcala u vodi pored splava.

Skinuvši tuniku, Parmenion uđe u hladnu vodu i zapliva polako ka splavu, praveći dugačke, lenje zamahe. Hladnoća jezera ga je osvežavala, ali mu je um bio pun odvratnih slika: crvi i oči, lepota i trulež.

Izvukao se na splav i nag sedeo na suncu, osećajući hladan povetarac na mokrom telu. Mo-tak pozva ljude u čamcu i baci uže veslačima.

– Dosta je za danas – viknu on. Veslač klimnu i povede kobilu nazad na obalu. Stari Teba-nac sede pored Parmeniona i ponudi mu vrč vode.

– Taj šešir izgleda smešno – primeti Parmenion. Motak progunđa i skide kabasti šešir s glave. – Prijatan je – reče brišući znoj sa oboda i

ponovo pokri svoju ćelu. Parmenion uzdahnu. – Šteta što je morao da umre – reče. – Konj ili čovek? – prasnu Motak. Parmenion se gorko nasmeja. – U pravu si, govorio sam o ko nju, a trebalo je da mislim o

čoveku. Ali, mora da je Titan trpeo velike bolove, oni crvi su jeli njegov mozak. Nedopustivo je da takva veličanstvena životinja bude uništena od tako podlih stvorenja.

– On je bio običan konj – reče Motak. – Meni će nedostajati Kroni. On je imao porodicu u Tesaliji. Koliko da im pošaljem?

– Koliko god misliš da treba. Kako su ljudi primili njegovu smrt? – Bio je omiljen – odgovorio je Motak. – Ali oni nisu meki. Za divio si ih svojim jahanjem. On se iznenada nasmeja. – Tako mi Herakla, i mene si

zadivio! – Nikada više neću videti takvog konja – reče Parmenion tužno. – Mislim da hoćeš. Ždrebe je isti otac. I biće krupan, ima glavu kao bik. – Video sam ga prošle noći u staji pored mrtve majke. To nije dobar znak, prvo što je Ti-

tanov sin u životu uradio jeste ubistvo majke. – E sada zvučiš poput Tesalaca – prekorio ga je Motak. Tebanac uze veliki gutljaj vode iz

vrča, pa se osloni o svoje moćne podlaktice. – Šta nije u redu između tebe i Filipa? Parmenion slegnu ramenima. – On je kralj u potrazi za slavom koju ne želi da deli. Ne

mogu reći da ga krivim zbog toga. A ima i tog ulizicu, Atala, koji mu šapuće otrovne reči. Motak klimnu. – Nikada mi se nije dopadao taj čovek. Ali, opet, ni Filip mi se nikada nije

dopadao. Šta ćeš učiniti? Spartanac se nasmeja. – Šta tu ima da se uradi? Tući ću se sa Filipom u bitkama, sve dok

ne odluči da mu više nisam potreban. Tada ću doći ovde i ostariti uz svoje sinove. Motak progunđa i pljunu. – Bio bi budala da poveruješ u to, a ti nisi budala. Ako napustiš

Filipa, svaki grad u Grčkoj će se nadmetati za tvoje usluge. Za manje od godinu opet ćeš predvoditi neku armiju. A kako postoji samo jedan veliki neprijatelj, ti ćeš ga predvoditi protiv Filipa. Ne, Parmenione, kada Filip odluči da mu više nisi potreban, Atal će biti taj koji će ti uručiti otpust u vidu smrtonosnog uboda.

Parmenionove blede oči postadoše ledene. – Moraće da bude veoma dobar. – Što on i jeste – upozorio ga je Motak. – Ovaj razgovor je sumoran – progunđa Parmenion. – Da li te je kralj pozvao na pobedničku paradu? – bio je uporan Motak. – Ne. Ali on zna da ja ne uživam u takvim događajima. – Možda – reče Motak, neubeđen. – Da li će biti novog rata? Hoćeš li ići ka gradovima Halkidikija ili dole, kroz Beotiju, da opustošiš Atinu? – To je na kralju da odluči – odgovorio je Parmenion, a pogled mu je odlutao ka planinama

na istoku. Taj pogled nije promakao Tebancu. – Ipak će biti Trakija – reče tihim glasom.

– Vidiš previše, prijatelju. Hvala bogovima da imaš oprezan jezik. – Gde će se završiti njegova ambicija? – Ne znam. Što je još važnije, ni on to ne zna. On više nije čovek koga sam nekada znao,

Motače; on je prosto opsednut. Naredio je da se stotine Fokiđana ubiju nakon pobede na Kro-kusu, i priča se da je stajao i smejao se dok su oni umirali. A baš pre nego što smo napustili Makedoniju, posmatrao sam kako presuđuje u nekoliko sporova na dvoru. Znao sam da je baš tog dana hteo da ide u lov i da se nadao da će završiti do ranog popodneva. Na kraju je ob-javio kraj suđenja i rekao moliocima da dođu drugog dana. Ali dok je ustajao sa sudijske sto-lice, prišla mu je starica sa molbom i zatražila pravdu. On se okrenuo. – Nemam vremena, ženo – rekao je. Ona je stajala nekoliko trenutaka a zatim, dok je on odlazio, povikala – Onda nemaš vremena ni da budeš kralj! Svi koji su stajali u blizini čuli su njene reči. Hoće li biti pogubljena?

Ili izbičevana? Ili utamničena? Znaš šta je on uradio? Otkazao je lov i slušao o njenom slu-čaju do kraja dana. Čak je i presudio u njenu korist.

Motak ustade i mahnu da čamac dođe po njih. – Nisam rekao da on nije veliki čovek, Par-menione. Samo sam rekao da mi se ne sviđa i da mu ne verujem. Ni ti ne bi trebalo. Jednoga dana će narediti tvoju smrt. Ljubomora stvara strah, a strah rađa mržnju.

– Niko ne živi večno – odgovori Parmenion nespokojnim glasom.

PELA, Makedonija, jesen

– Hodaću malo ispred stražara. Hoću da me moj narod vidi – reče Filip. – Ludost! – prasnu Atal. – Šta drugo da ti kažem? U Peli ima ubica i oni samo čekaju svoju

šansu. Zašto insistiraš na tome? – Zato što sam ja kralj! – zagrme Filip. Atal sede na divan, utučeno gledajući svog vladara. – Misliš li – napokon upita on – da si ti

bog? Da hladni čelik ne može da probode tvoje telo, da ne može da ti iseče srce? Filip se osmehnu i opusti. – Nemam tih zabluda, Atale. Kako bi ih imao? – dodade dodiru-

jući ožiljak iznad svog slepog desnog oka. – Ali ako ne mogu da hodam ulicama sopstvene prestonice, onda su moji neprijatelji pobedili. Ti ćeš biti tamo. Verujem da ćeš me zaštititi.

Atal pogleda u kraljevo lice i shvati da daljeg razgovora nema. Priseti se njihovog prvog susreta u Tebi, pre sedamnaest godina. Kralj je tada bio tek dečak, uplašeni dečak koji očekuje ubičin nož; pa ipak, u očima mu se

video neki prkosni odsjaj. Njegov ujak, kralj Ptolomej, pokušao je da ga krišom otruje ali ga je dečak nadmudrio, spasao je svoga brata Perdiku i ubio Ptolomeja u njegovom sopstvenom krevetu. Sve to je uradio sa trinaest godina. A sada u tridesetoj, Filip je ujedinio Makedoniju, stvorivši naciju od koje se zaziralo.

Ali takav ponos može biti opasan, znao je Atal, i može doneti ili slavu ili preranu smrt. Makedonski špijuni iz halkiđanskog grada Olinta poslali su poruku da je unajmljena elitna grupa ubica koja bi jednom za svagda uklonila pretnju zvanu Filip Makedonski.

Nije bilo potrebno biti genije da bi se shvatilo da će ubice napasti na dan praznika, kada će kralj, odeven samo u tuniku i plašt, nenaoružan šetati kroz masu do Zevsovog hrama.

– Pomisli na Aleksandra – navaljivao je Atal. – Ako budeš ubijen, on će biti u velikoj opasnosti. Nemaš drugih naslednika, što znači da će se plemići boriti između sebe za nasled-stvo. Aleksandar će biti pogubljen.

Za trenutak je Filip oklevao, češkajući gustu crnu bradu i gledajući kroz prozor, a onda se okrenu i Atal vide da je izgubio.

– Hodaću među svojim narodom. Da li je dovoljno cveća raspoređeno duž staze? – Da, gospodaru – odgovori Atal umornim glasom.

– Želim da bude prostrto ispred mojih nogu. To će lepo izgledati, zadiviće sve predstav-nike. Moraju da vide da je Makedonija uz mene.

– Makedonija jeste uz tebe, bez obzira na to da li bacaju cveće ili ne. – Da, da. Ali oni to moraju da vide. Atinjani opet spremaju neke nevolje. Nemaju novca da

sami započnu pohod, pa uporno obrađuju Olinćane. Ja ne želim, još, rat sa Halkiđanskom li-gom.

Kako izgledam? Atal obuzda svoj temperamant i pogleda u kralja. Srednje visine, širokih ramena i snažan,

sa crnom ukovrdžanom kosom i bradom, sjajnom poput panterovog krzna; smeđe tačkice u zelenom oku bile su još vidljivije ispod krune od zlatnog lovorovog lišća.

Tunika mu je bila letnje plave boje a ogrtač crn kao noć. – Izgledaš savršeno, kao kralj iz legende. Nadajmo se da ćeš izgledati jednako lepo i na

kraju dana. Filip se zasmeja. – Uvek si namćorast, Atale. Zar te nisam učinio bogatim? Zar još uvek

nisi zadovoljan? – Biću zadovoljan kada se ovaj dan završi. – Videću te u dvorištu – reče Filip. – Zapamti, najviše deset gardista će hodati iza mene. Ostavši sam, Filip ode do dugačkog stola i raširi mapu od kozje kože. Predugo su se veliki

gradovi – Atina, Sparta, a onda i Teba – borili da zavladaju Grčkom. Njihova međusobna netrpeljivost je uzrokovala rat za ratom. Atina protiv Sparte, Sparta protiv Tebe, Teba protiv Atine, a ostale manje države bile su uvučene u te sukobe. Beskonačni niz prekršenih savezništava, promene strana, obrta, sreće. Makedonijom su prikriveno vladale sve tri strane u različita vremena.

Filip je znao da taj rat sam sebe hrani, jer stotine gradova i država severne Grčke plaća danak različitim gospodarima. Svaka razmirica među tim gradovima može da privuče velike sile. I privukla ih je. U samoj Makedoniji je bilo više od dvadeset prividno nezavisnih gradova koji nisu iskazivali lojalnost kruni. Oni su formirali savezništva sa Spartom, Atinom ili Te-bom, i svaki je grad imao svoju malu vojsku ili miliciju. Mnoga primorska naselja pred-stavljala su sigurno sidrište za napadačku vojsku. Tokom četiri godine, od kada je postao kralj, Filip je zauzimao jedno po jedno utvrđenje, nekada silom, kao u Metoni čije je stanov-ništvo prodao u roblje, ali češće ubeđivanjem, podmićivanjem ili jednostavno spretnim kom-binovanjem toga – onim što se zvalo diplomatija.

Plan je bio vrlo jednostavan: ukloniti sve pretnje unutar kraljevstva milom ili silom. U samom početku je uspostavio savezništvo sa Atinom, što mu je omogućilo da se posveti uništenju neprijatelja na severu i zapadu. Potom je uspostavio snažne veze sa Tesalijom na jugu jer je uništio Fokiđane koji su pustošili središnju Grčku.

Ali su se olujni oblaci i dalje gomilali. Filipova vojska je upala u nezavisni grad Amfipolis, na svojim istočnim granicama, a tim

gradom je upravljala Atina. Ta iznenadna invazija nije prošla bez negodovanja, uključujući i Parmenionovo.

– Obećao si Atinjanima da će oni upravljati gradom – podsetio ga je general. – Ne baš. Rekao sam im da ne vidim taj grad kao makedonski. Postoji razlika. – Vrlo mala – odgovorio je Parmenion. – Naveo si ih da pomisle da će oni preuzeti

upravljanje. To znači rat sa Atinom. Da li si spreman za njega? – Rizik je mali, moj prijatelju. Atinjani nisu tako bogati da bi vodili rat na tolikoj udal-

jenosti. A ja ne mogu dozvoliti da Amfi polis bude tajna baza Atine. Parmenion se tada nasmejao. – Nema nikoga ovde, Filipe. Ne moraš da govoriš tim uz-

višenim tonom. Amfipolis je bogat, nadzire trgovačke puteve ka Trakiji i sve južne pritoke Strimona. Ostalo ti je malo novca a vojska mora biti plaćena.

– Ima i toga – odgovori Filip zarazno se smejući. – Kad smo već kod toga, vojska još uvek nije dovoljno brojna. Želim da mi obučiš još deset hiljada ljudi.

Osmeh je nestao sa Spartančevog lica. – Već imaš i više nego što je dovoljno da odbraniš kraljevstvo. Odakle nam preti opasnost?

Trakija je podeljena, tri kralja ratuju među sobom; Peonci su gotovi, a Iliri nikada više neće povratiti staru slavu. Ti sada stvaraš osvajačku a ne odbrambenu armiju. Šta ti u stvari želiš, Filipe?

– Želim još deset hiljada ljudi. I pre nego što mi postaviš još jedno pitanje, moj spartanski prijatelju, zar me nisi upravo ti uputio da svoje planove držim u tajnost. Prema tome, ja prihvatam tvoj predlog. Niko osim Filipa neće znati. I zar nije moj strateg bio taj koji mi je držao predavanja o prirodi imperije? Ostaćemo snažni samo dok rastemo.

– Uistinu jeste, moj gospodaru – priznade Parmenion – ali kao i kod svih strategija, u pi-tanju je razmera. Armije moraju biti snabdevene, linije za obaveštavanje otvorene i brze. Tvoja najveća prednost nad Atinjanima je u tome da se tvoja naređenja odmah izvršavaju, dok Atinjani moraju da sazovu skupštinu na kojoj će danima, a ponekad i nedeljama raspravljati. I za razliku od Persijanaca, mi nismo opremljeni za imperiju.

– Onda moramo naučiti, Parmenione, jer su došli dani Makedonije. Filip je stajao i gledao u mapu, oštro procenjujući područja najveće opasnosti. Parmenion

je bio u pravu. Zauzimanje Amfi polisa i drugih nezavisnih gradova ulilo je strah u srca nje-govih suseda, koji su užurbano prikupljali najamnike, tebanske hoplite, džilitaše iz Trakije, strelce sa Krita.

Atina, na dalekom jugu, objavila je rat i poslala predstavnike u sve nezavisne gradove i kraljevstva severa, podstičući ih da se suprotstave makedonskoj agresiji. Pošto su Fokiđani uništeni, igra je postala složenija, jer se nijedan neprijatelj nije usuđivao da sam podigne glavu iznad zidina, niti bi Filipovu dilemu mogla da reši jedna bitka.

Njegovi neprijatelji će čekati znake slabosti, a tada će zajednički udariti sa istoka, zapada i juga. Ako krene na jednog protivnika, ostali će ga napasti s leđa i imaće rat na dva ili više frontova.

Najveća opasnost je pretila sa istoka, od Olinta, prvog među gradovima Halkiđanske lige. Filipov prst je šetao po Halkidikiju, zemlji u obliku trozupca. Ti gradovi mogu zajedno da po-dignu dvadeset hiljada hoplita, naoružanih kopljem, mačem i štitom, više od tri hiljade kon-janika, i još možda sedam-osam hiljada džilitaša.

Rat sa Olintom će biti skup i opasan. Ko god da pobedi biće toliko oslabljen da će biti lak plen za novog agresora. Zbog toga su se Olinćani oslonili na ubice koje su poslali u Pelu.

Kralj je začuo korake gardista koji su umarširali u dvorište ispod njegovog prozora. Hodaj oprezno danas, Filipe, upozorio je samog sebe.

Atal je okupio deset pripadnika kraljeve garde i vršio je smotru razgledajući njihove bron-zane grudne oklope i šlemove, kanije i grivne. Sijali su poput uglačanog zlata. Gledao je kako im sleđa stoje crni plaštevi. Ni traga prašine ili prljavštine. Bio je zadovoljan pa je stao ispred njih.

– Znajte – reče polako – da je kralj uvek u opasnosti. Uvek. Nema veze što je u srcu svoga kraljevstva. Nevažno je što ga ljudi vole. On ima nepri-

jatelje. Dok koračate iza njega, držite gomilu na oku. Ne gledajte u kralja. Pazite na svaki iznenadni pokret. Da li je to jasno? Ljudi potvrdno klimnuše.

– Mogu li da se obratim, gospodine? – upita čovek desno od njega. – Naravno. – Da li govorite uopšteno ili danas postoji određena pretnja? Atal pažljivo pogleda čoveka pokušavajući da se seti njegovog imena. – Kao što rekoh,

kralj je uvek u opasnosti. Ali je to dobro pitanje. Budite budni.

Zauzeo je svoje mesto u centru i čekao kralja. Proći će duž glavne, Aleksandrove ulice, pa preko pijace do Zevsovog hrama.

Šetnja duga ne više od hiljadu, možda i manje koraka, ali će odasvud biti pritisnuti gomilom. Atal je postavio vojnike duž puta kojim će ići parada, ali će oni biti razvučeni kako bi držali na odstojanju hiljade građana. Filipova popularnost je bila velika, što je stvaralo do-datnu opasnost u danima kao što je bio taj, jer će ljudi biti uzbuđeni, pokušavaće da ga do-taknu, guraće se sa vojnicima. U Atalove oči skliznu znoj. On je bio obučeni ubica i znao je kako je lako ubiti čoveka bez obzira na zaštitu. U svakom trenutku Filip će biti na pet koraka udaljen od gomile. Iznenadni trk, blesak noža, rasprskavanje kraljevske krvi…

Po stoti put on zamisli rutu, zgrade belih zidova i uske ulličice. Gde bi ti pokušao, zapitao se. Ne na početku, gde će stražari biti najobazriviji, već blizu

kraja. Ne blizu hrama, gde otvoreni prostor onemogućava bekstvo ubici. Ne. Napadač će biti u blizini pijace, gde ima mnogo uličica. Dve stotine koraka pravog užasa čekalo je na njega.

Proklet da si, Filipe! Kralj se pojavio na vratima palate i deset gardista ga pozdra vi, lupivši pesnicama u grudne

oklope. Atal je zakasnio s pozdravom jer je bio zauzet razmišljanjem. – Vidim da si tu, Koene – reče Filip osmehujući se čoveku čijeg je imena Atal pokušavao da se seti. – I ti, Dirone. Čovek bi pomislio da vam je dosta moga društva.

Filip se pozdravio sa svakim od njih. Atala nikada nije prestajalo da začuđuje kako kralj pamti imena svih ljudi pod svojom komandom.

Koen, Atal se setio. Njega je unapredio onaj kurvin sin Parmenion nakon bitke na Krokusu. – Da li smo spremni? – upita kralj. – Da, gospodaru – odgovori Atal. Dva stražara otvoriše kapiju, Filip izađe iz dvorišta palate i bi dočekan zaglušujućom

vikom okupljenih građana. Atal je bio odmah iza njega. Obrisavši znoj iz očiju, on prošara pogledom po gomili. Sa svake strane bilo je okupljeno na stotine ljudi. Cvetovi svih vrsta su padali na kralja dok je otpozdravljao svome narodu.

Na raskršću ga je čekao glavni prizor: tesalski konjanici, predstavnici iz Tebe, Korinta, Fere, Olinta i Trakije. Iza njih su išli akrobate i žongleri, lude i glumci sa svetlucavim bronza-nim maskama.

Na začelju parade su bila dva bela bika ukrašena cvećem, u svo joj poslednjoj šetnji do žrtvenog oltara u Zevsovom hramu.

Filip dođe do čela parade i marš duž Aleksandrove ulice započe. Atal, s rukom na balčaku svoga mača, vide kako gomila sa obe strane polete napred ka tankoj liniji vojnika koji su se borili da održe prolaz niz ulicu. Filip je koračao osmehujući se i mašući.

Mali dečak, s leve strane, potrča pravo ka kralju. Atalov mač je već bio do pola izvučen. On ga gurnu natrag u kaniju dok je Filip podizao dete i zastade kada mu dečko pruži pomo-randžu.

– Gde ti je majka? – upita ga Filip. Dečko pokaza desno i kralj dovede dete do majke koja je stajala u gomili.

Atal opsova. Sada bi bio dovoljan jedan udarac i sve bi bilo gotovo. Filip se vratio do sredine ulice i parada nastavi dalje svojim putem.

Kada su se približili pijaci, Atal je streljao pogledom levo i desno po gomili, posmatrajući lica i tražeći znake napetosti. I dalje je cveće padalo, ulica je bila pokrivena tepihom od raznobojnih cvetova.

Iznenada, gomila ponovo krenu napred. Tri čoveka se izdvojiše i poleteše pravo ka kralju. Noževi zasijaše na suncu dok je Atal trčao napred. Dugački nož se zari u kraljev bok. – Ne! – vrisnu Atal. Filip se zatetura, ali mu ruka sa skrivenim mačem izroni iz plašta.

Oštrica preseče vrat prvom ubici. Drugi nož polete ka kraljevom grlu, ali Filip odbi udarac i

raseče čovekovu ruku od ramena do lakta. Atal je ubio trećeg čoveka, koji je pokušao da ubode Filipa u leđa.

Gomila je vrištala. Filip priđe ranjenom ubici, koji se baci na kolena. – Poštedi me. Sve ću ti reći! – zavapio je. – Nemaš šta bitno da kažeš – reče kralj i zari svoj mač između čovekovih ključnih kostiju. – Dovedite hirurga! – povika Atal, koji priđe Filipu i uhvati ga za ruku. – Ne! – usprotivio se kralj. – Nije potrebno. – Ali, video sam da te je ubo. Filip pesnicom potapša po tunici. Začuo se metalni zvuk. – Ispod je grudni oklop – reče. –

Možda sam neoprezan, Atale, ali nisam glup. Neka se parada nastavi – povika. Kasnije, u toku noći, dok se kralj opuštao u svojim odajama, polako se opijajući, Atal

postavi pitanje koje ga je mučilo čitavog dana. – Zašto si ubio poslednjeg? Mogao je da navede imena ljudi koji su ga unajmili. – Ništa ne bih postigao. Obojica znamo da su došli iz Olinta. Ako bi to dospelo u javnost, bio bih primoran da zaratim sa Halkiđa nima; narod bi to

zahtevao. Ali bio je ovo dobar dan, zar ne? Dobar dan da budeš živ. – Ja uopšte nisam uživao – prasnu Atal. – Ostario sam deset godina tamo. Filip se zakikota. – Život je igra, prijatelju. Ne možemo se skrivati. Bogovi nas koriste po

svome nahođenju a onda nas odbace. Danas je moj narod video svoga kralja, gledali su ga kako maršira, kako se bori i pobeđuje.

Njihov ponos je zadovoljen. Dakle, Olinćani su mi samo pomogli. Osećam zahvalnost prema njima, i prema tebi što si mi štitio leđa. Verujem ti, Atale, i dopadaš mi se. Pored tebe se ose-ćam prijatno i sigurno. Sećaš li se onog prvog dana u Tebi? Kada sam držao nož na svojim grudima i ponudio ti priliku da ga zariješ?

– Ko bi to mogao da zaboravi? – odgovori Atal. Mladi princ se bojao da je Atal poslat da ga ubije, i pružio mu je priliku u uličici u kojoj nije bili svedoka. I Atal je bio na iskušenju. Tada je služio kralja Ptolomeja, a Filip je bio samo dečak koga je kralj hteo da vidi mrtvog. Pa ipak nije zadao udarac; još uvek nije znao zašto.

– O čemu razmišljaš? – upita Filip. Atal se vrati u sadašnjost. – Prisećao sam se toga dana i povratka u Makedoniju. Zbog čega

si mi verovao, Filipe? Ja znam sebe i sve svoje mane. Ja sam sebi ne bih verovao; zašto ti jesi?

Osmeha nestade sa kraljevog lica, on se nagnu napred i uhvati Atala za rame. – Ne preispi-tuj to – posavetovao ga je. – Uživaj u tome. Malo ljudi zadobije kraljevo poverenje ili prijatel-jstvo. Ti imaš oboje. Nije bitno zbog čega. Možda ja u tebi vidim kvalitet koji ti još nisi spoznao. Ali kada sam okružen neprijateljima, ti si čovek koga bih najradije imao kraj sebe. Neka ti to bude dovoljno.

Kralj ispi svoje vino i nasu novi pehar; ustade potom, teturajući se ode do prozora, pa po-gleda ka zapadu.

Atal uzdahnu. Iscrpljen od napornog dana, oprosti se i ode lagano ka svojim sobama u no-voj kasarni. Njegove sluge su upali le svetiljke u andronu i spavaćoj sobi. Atal odreši veze na svom prsnom oklopu, skide ga i utonu u divan.

– Ti si budala što mi veruješ, Filipe – prošaputa. Previše umoran da bi se popeo u spavaću sobu, on se opruži na kauču i zaspa.

– Izuzetno krdo, moj dragi Motače. Kako to da je Tebanac razvio takav talenat za konje? Persijanac počeša svoju zlatnu bradu i zavali se u stolicu.

– Slušam i učim, plemeniti Parzalamije. Da li je vino po tvome ukusu? Persijanac se slabo osmehnu ali u njegovim svetloplavim očima nije bilo šale. – Naravno,

ono je iz moje zemlje, i rekao bih da je staro barem deset godina. Da li sam u pravu?

– Iznenadilo bi me kada ne bi bio. – Ljubazno zapažanje – reče Parzalamije, pa ustade i priđe otvorenim vratima, gde zastade

gledajući ka udaljenim brdima na zapadu. Motak je ostao u stolici, posmatrajući Persijanca odevenog u svilu. Kakve tkanine, pomislio je. Kakva je svrha takve raskoši?

Parzalamije je nosio široke čakšire od plave svile, opšivene srebrnim koncem na kome su bili nanizani mali biseri. Njegova košulja, takođe svilena ali boje svežeg krema, na grudima i leđima bila je ukrašena zlatnim koncem u obliku glave grifona, bića delom orla a delom lava. Nije imao ogrtač a njegov debeli ukrašeni vuneni kaput bio je nemarno prebačen preko di-vana. Motakov pogled se spusti na čizme.

Bile su od kože kakvu on nikada nije video, sa krljuštima i neravne, ali je njihov sjaj prosto mamio čoveka da ih dotakne.

Parzalamije se okrete i vrati na divan. Opojni miris persijskog parfema dopre do Motaka i on se zasmeja. – Šta je tako zabavno?

– upita njegov gost, s ozbiljnim izrazom lica. – Nije zabavno nego neprijatno – spremno odgovori Motak. – Srećan sam što te vidim ali tvoja veličanstvena pojava čini da moja kuća liči na svinjac.

Odjednom vidim sve pukotine na zidovima i primećujem da mi je dovratak odvaljen. Persijanac se opusti. – Ti si pametan čovek, Tebanče. Jezik ti je brži od geparda. Dobro,

kupio sam tvoje konje, a sada da pređemo na ozbiljne teme. Kakvi su Filipovi planovi? Spustivši noge sa divana, Motak dopuni svoj pehar. – Parmenion me uverava da on i dalje

osigurava svoje granice od neprijatelja. Veliki kralj nema razloga za brigu. – Veliki kralj se ničega ne plaši! – prasnu Persijanac. – On se samo interesuje za svoga

vazala. – Vazal? – zapita Motak. – Koliko ja znam, Filip ne šalje danak u Suzu. – To nije bitno. Čitava Makedonija je deo imperije Velikog kralja. U stvari, isto se može

reći i za čitavu Grčku. Atina, Sparta i Teba, svi su prihvatili Persiju za vladara. – Ako je Makedonija stvarno vazal – reče Motak oprezno birajući reči – onda je čudno da

su Fokiđani plaćali svoju vojsku persijskim zlatom, kad su svi znali da će ta vojska krenuti na Filipa.

– Uopšte nije čudno – odgovori Parzalamije. – General Onomarh je doputovao u Suzu i savio koleno pred Velikim kraljem, ponudivši savezništvo s imperijom. Za to je bio nagrađen. I ne zaboravimo da je Filip krenuo na Fokiđane a ne obratno. Uopšte mi se ne sviđa ta ideja o zaštiti granica. Gde će se to završiti? Filip već vlada Ilirijom i Peonijom. A sada su ga i Te-salci prihvatili kao svoga kralja. Njegove granice se šire svake godine. Šta je sledeće?

Halkidiki? Trakija? Azija? – Nije Azija – reče Motak. – A Parmenion tvrdi da je Halkidiki siguran, za sada. Prema

tome, Trakija. – Šta on hoće? – zašišta Parzalamije. Koliku teritoriju jedan čovek može da poseduje? – Zanimljivo pitanje za podanika Velikog kralja. – Veliki kralj ima božanski blagoslov. On se ne sme izjednačiti sa varvarskim ratnikom.

Trakija kažeš? Dobro, preneću to obaveštenje u Suzu. Parzalamije se zavali i pogleda u nisku tavanicu. – A sada mi ispričaj o kraljevom sinu. Pitanje je izrečeno vrlo opušteno i Motak ga ostavi da visi u vazduhu par trenutaka.

– Kažu da je izuzetno dete – odgovorio je Tebanac. – Tek je napunio četiri godine a zna da čita i piše, pa čak i da razgovara sa starijima.

– Da, ali je posednut – reče Parzalamije. Motak je osetio napetost u njegovom glasu. – Ti vidiš četvorogodišnje dete kao pretnju?

– Da, ne naravno za Persiju, koje se to ne tiče, već za stabilnost Grčke. Ti si proveo mnogo godina u Persiji i upoznao si istinsku religiju. Postoji svetlo koje je, kako kaže Zaratustra, ko-ren vaskolikog života, a postoji i tama u kojoj ništa ne obitava. Čuo si već o tome?

– Da – složi se Motak i promeškolji se zbog upornog Persijančevog pogleda. – Neki kažu da je on demon. Parmenion ne veruje u to.

– A ti? – Ja sam samo jednom video dete, ali da, mogu da poverujem u to. Dotakao sam mu rame

kada je preblizu prišao pastuvu. Dodir me je opekao. Nedeljama sam još osećao bol. – On ne sme da živi – prošaputa Parzalamije. – Ne želim da učestvujem u tome – odgovori Motak, ustajući i prilazeći vratima. Izašao je

napolje u sumrak i pogledao okolo. Nikoga nije bilo na vidiku i on se vrati u sobu. Svetlo je nestajalo i Motak upali svetiljke.

– Bila bi ludost ubiti dečaka. Filip bi se mnogo razbesneo. – To je tačno. Ali moramo razmisliti u kom bi pravcu bilo najbolje usmeriti taj bes. U Atini

govornik Demosten priča protiv Filipa s velikim žarom. Ako bi ubice platila Atina, onda bi Filip krenuo na jug, zar ne?

– Ništa ne bi moglo da ga spreči – složi se Tebanac. – A opšte je poznato da se u središnjoj Grčkoj sahranjuju sve namere. Svi veliki generali su

tu propali. – Kako će delo biti izvršeno? – Stvar je već počela. Metonski rob Lolon će ubiti dete; njega su podmitila dvojica Atin-

jana, koji su u našoj službi. On će, naravno, biti uhvaćen živ i priznaće da je unajmljen po Demostenovoj naredbi, jer on i misli da je tako.

– Zašto mi pričaš sve to? – Dvojici Atinjana je rečeno da pobegnu iz Pele na sever. To niko neće očekivati. Ti ćeš ih

skrivati ovde par nedelja. Nakon toga će oni moći da nastave put u Olint. – Mnogo tražiš – reče mu Motak. – Slažem se, dragi moj Motače, ali opet, kao što i sam znaš, mi plaćamo veoma dobro. Parmenion je sedeo u zapadnom tremu svoga androna pogleda uprtog u pčelu koja se

smestila na procvetaloj žutoj ruži. Cvet se polako savijao dok je pčela ulazila tražeći polen. – Je li to sve što je rekao? – upita Spartanac. – Zar to nije dovoljno? – odgovori Motak. Parmenion uzdahnu i ustade protežući leđa. Bilo je potrebno tri godine da se Motak ubaci u

persijski špijunski sistem, i napokon je to počelo da se otplaćuje. U početku mu nisu verovali jer su znali da je Parmenionov prijatelj; a zatim su, kako su se informacije koje je davao po-kazale tačne, počeli da mu veruju. Ali to iznenadno poveravanje tako važne tajne zahtevalo je brižljivo preispitivanje.

– Narediću da se na slugu pažljivo motri i postaviću još stražara u baštu ispod Aleksandro-vog prozora.

– Ali moraš reći i kralju – dodade Motak. – Ne, to ne bi bilo pametno. U Persiji postoji velika bojazan da će Filip, na kraju, povesti

svoju vojsku u Aziju. To ih čini neo preznim, praznični napad na Filipa njihovo je delo. Olin-ćani nika da ne bi uradili nešto tako brzopleto. Bili su to Persijanci, i mislim da nije mudro da to saopštim Filipu. Ali podjednako ne želim ni da Parzalamije pomisli da ti nisi izdajnik.

– Zbog čega je to tako bitno? Parmenion se nasmeja. – Ne želim da te pronađem s nožem među rebrima. A uopšte ne

sumnjam u to da će nam Persija jedno ga dana biti neprijatelj. To je najbogatije kraljevstvo na svetu, a Filip nemilice troši novac. Uprkos gradovima i rudnicima koje smo osvojili, još uvek nema dovoljno bogatstva u Makedoniji da bi se platila vojska. Ne, Persija je glavna nagrada,

pa je zbog toga neopho dno zadržati kontakt sa Parzalamijem. Ali kako da spasemo princa a da tebe ne sačuvamo od sumnje?

– Taj sluga Metonac može doživeti nesreću, da slomi vrat? – ponudi rešenje Motak. Parmenion odmahnu glavom. – Previše očigledno. A onda bi Atinjani, čija imena ne

znamo, unajmili nekog drugog. Sve je vrlo nezgodno. Ali poradiću na tome. – On mi nije ukazao na čas kad će Lolon udariti. To bi moglo biti i noćas! – reče Motak. – Da – odgovorio je Parmenion smirenim glasom, ne dozvoljavajući da se primeti koliko je

zabrinut. – Sutra ću odjahati u Pelu. Reci mi, kako je Titanovo ždrebe? – Sisa kobilu i dobro napeduje. Jak je. Preživeće. – Dobro. Idi sada kući i odmori se. Moram da razmislim. Motak ustade. – Igra je postala zamršenija, prijatelju. A to mi se uopšte ne sviđa. – Ni meni. Ali ulog su kraljevstva i ništa više ne može biti jednostavno. Kada je Tebanac otišao, Parmenion je krenuo u šetnju po vrtu i zastao pored mermerne

fontane. Tri statue u centru su predstavljale Afroditu, boginju ljubavi, Atenu, boginju mud-rosti i rata, i Heru, kraljicu bogova. U njihovom središtu stajao je lepi mladić držeći jabuku.

Kraljevstva su ulog i ništa više nije jednostavno. Mladić je bio Paris, trojanski princ, a tri boginje su mu naredile da jabuku da najlepšoj od

njih. Parmenion pogleda u kameno lice mladića trudeći se da protumači osećanja koja je vajar tako izvanredno predstavio. Lice je pokazivalo pometenost. Ako jabuku da jednoj od njih, os-tale dve će ga mrzeti i neće se zaustaviti sve dok on ne bude mrtav.

Kraljevstva su ulog i ništa više nije jednostavno. Paris je nagradu dao Afroditi i ona je za uzvrat učinila da ga zavoli najlepša žena na svetu.

Njegova sreća je bila potpuna. Ali žena je bila Jelena, supruga spartanskog kralja Menelaja, i Atena se udružila s Herom u pohodu grčke vojske, koja je zahtevala osvetu.

Paris je video kako njegov grad pada i kako mu ubijaju poro dicu; i on je proboden dok je Troja gorela.

Luckasti dečko, pomisli Parmenion. Trebalo je da zanemari lepotu i nagradu uruči najsnažnijoj. Kako je Paris mogao da poveruje da će ga ljubav spasti? Potom je prestao da o tome razmišlja, ostao pored fontane sve do sumraka, usredsredivši se na breme koje je doneo Parzalamije.

Sluge ga poslužiše hranom i vinom, koje on ni ne okusi, ostavivši ih na mermernoj klupi na kojoj je sedeo u hladu ispod rascvetalog drveta, pod suncem koje je zalazilo. Sati su prolazili a on nije bio bliži rešenju i to ga je uzrujavalo.

Rastereti svoj um, reče sebi. Priseti se dana sa Ksenofonom i saveta koje je atinski general nesebično davao. – Ako se problem ne može prevazići frontalnim napadom – govorio bi Ksenofon – onda probaj sa bočnim udarom. Parmenion se nasmeja zbog te uspomene.

U redu, pomisli. Ponovimo šta sve znamo. Persijanci žele da ubiju Aleksandra. Motaku su dali dva razloga. Prvi je da njihovi magovi veruju da je on posednut. Drugo, ako se Atina može dovesti u vezu sa ubistvom deteta, to će u Filipu stvoriti želju za osvetom.

Kakvim činjenicama ja raspolažem, zapitao se. Imenom ubice. On se uspravi. Zašto bi Parzalamije otkrivao ime? Zašto samo nije rekao Motaku da je neki

sluga podmićen?Tako bi bilo bezbednije. Omaška, možda? Ne, Parzalamije je suviše lukav da bi mu se tako mešto omaklo. Odgovor

je iznenada bio jezivo očigledan – oni su i dalje proveravali Motaka. Parzalamije nije tražio mesto za skrivanje Atinjana. Hteo je da zna da li se njegovom najvažnijem makedonskom špi-junu može verovati. Ali otkrivanje namere o atentatu stvarno je opasno, jer ako vest stigne do Filipa, on će sigurno krenuti u rat sa Persijom.

Prema tome, Parzalamije mora preduzeti mere kako bi sprečio da vest stigne do makedon-skog kralja.

Bilo je to kao da se sunce probilo kroz oblake uznemirenih Parmenionovih misli. Motak mora da je, sigurno jeste, praćen. Onog trena kada su ga videli kako trči Parmen-

ionu, znali su da ih je izdao. Nenaoružani Spartanac skoči na noge. Parzalamiju je ostala samo jedna mogućnost. Uklo-

niti pretnju. Ubiti Motaka i čoveka kome je poverio tajnu. Uz kletvu, on potrča ka kući. Neko iskoči iz senki, a mesečina zasija na oštrici podignutog noža. Parmenion se sagnu i

zari svoju levicu u lice čoveka, izbacivši ga iz ravnoteže. Drugi napadač ga zgrabi s leđa, ali Parmenion kleknu i držeći napadača za ruku baci ga na njegovog saučesnika. Treći čovek potrča ka njemu držeći kratki mač za ubadanje. Skočivši na noge, Parmenion se izvi ulevo a oštrica prošišta pored njegovog kuka.

Pesnicom udari ubicu u bradu i ovaj se zatetura. Ostali su se podigli i krenuli ka njemu. Parmenion ustuknu a oni potrčaše. Uz divljački krik, on se baci na njih s isturenim nogama, obarajući jednog napadača.

Mač načini plitku ranu na njegovoj butini, nož ga raseče po glavi. Parmenion se otkotrlja. Mač udari u kamen staze i varnice prsnuše kroz vazduh. Parmenion

levom nogom odgurnu čoveka s mačem. Pod ruku mu dođe veliki kamen i on ga baci pravo u lice ubice s nožem. Čovek kriknu is-

pustivši nož, krv pokulja iz njegovog slomljenog nosa. Parmenion skoči da dohvati nož i uspravi se.

Mačevalac divljački zamahnu ka Parmenionovoj glavi. Parmenion se ponovo savi a zatim istupi korak i zari nož čoveku u stomak, pa ga povuče nagore ka plućima. Kada je ubica vrisnuo i pao, njegovi drugovi se dadoše u beg. Parmenion zamahnu rukom i okrvavljeni nož polete kroz vazduh, zabivši se u leđa jednog od ubica.

Čovek posrnu ali nastavi da trči. Pokupivši mač Spartanac krenu u poteru. Begunci su trčali ka zapadnoj kapiji, pored koje su bili vezani njihovi konji. Prvi se baci na leđa konja, ali njegov ranjeni drug, kome se krv slivala niz leđa, nije imao snage da uzjaše. – Pomozi mi, Danise! – zavapio je. Ne obazirući se, njegov prijatelj obo de konja u galop.

Parmenion protrča kroz kapiju i preseče vrat ranjenom ubici. Uhvativši konja, on skoči na leđa životinje i polete za trećim napadačem. Begunac je imao početnu prednost, ali nije bio dobar jahač, pa je Parmenion polako sman-

jivao rastojanje. Jahao je sivosmeđeg škopca ulegnutih leđa, koji nije bio rasan ali je imao dosta snage, i Parmenion je bio sve bliži ubici. Njegov prvi napadač, mršavi bradonja, ner-vozno je bacao pogled preko ramena, dok su konji tutnjali uz padinu idući ka istoku. Iznenada se čovekov konj saplete i jahač pade na zemlju. Iako je teško pao, skoči na noge i poče da trči. Parmenion progalopira pored napadača, tupom stranom mača ga udari po glavi i obori ga.

Zauzdavši konja, Parmenion doskoči na zemlju. Njegov nesuđeni ubica ustuknu. – Govori, brzo – reče Spartanac. – Život ti zavisi od toga. Lice čoveka otvrdnu. – Ništa ti neću reći, ti spartanska vrećo govana. – Glupo – reče Parmenion, proburazivši mu stomak. Ratnik je umro ne ispustivši glasa i

pao licem na zemlju. Parmenion ponovo uzjaha i galopom se uputi preko pašnjaka i staja ka Motakovoj kući, ispred koje skoči s konja.

Tebanac izađe da ga dočeka. Lice mu je bilo pepeljastosivo a drška noža mu je virila iz ramena. – Mislim da treba da zaboraviš na održavanje kontakta sa Parzalamijem – progunđa Motak.

Parmenion uđe u kuću, na čijem je podu ležao Persijanac, glave iskrivljene pod nemogu-ćim uglom.

– Čekao me je – reče Motak – ali mislim da nije očekivao da jedan starac može biti toliko snažan. I poput mnogih njegovog soja i on je želeo da razgovara pre borbe, kako bi me zaplašio, kako bi me možda prisilio da molim za milost. Znao je za moj susret sa tobom; naz-vao me je izdajnikom. Mislim da je zaista bio uvređen zbog moje dvostruke igre.

– Moramo da izvadimo taj nož – reče Parmenion. – Nema vremena, prijatelju. Pre borbe me je mučio činjenicom da je napad na Aleksandra

planiran za večeras. Uzmi Besa, on je najbrže grlo koje imamo. Parmenion potrča ka štalama. Ali kada je pastuv galopom izleteo iz staja, Spartanac oseti

ledeni dodir užasa. Nema šanse da stigne do prestonice na vreme…

PELA, jesen

Aleksandra su mučili snovi. Video je mračni obronak brda sa kamenim oltarom oko koga su bili sveštenici odeveni u crno, koji su pevali, prizivali jedno ime, dozivali …

Iskander! Iskander! Glasovi su bili piskutavi, kao olujni vetar koji dodiruje gra nje zimi; on oseti težak teret na

svojim grudima. Obuze ga strah. – Dozivaju me – shvatio je, i pogled mu osta prikovan za oštre noževe koje su nosili i

kanale za krv urezane na oltaru. Prilika se pomeri napred a njeno lice obasja mesečina. Aleksandar umalo ne vrisnu jer je to

bio njegov otac, Filip, odeven za rat, u oklopu kakav dečak nikada nije video. – Dakle? – upitao je kralj. – Gde je dete? – Doći će, gospodaru – odgovori vrhovni sveštenik. – Obećavam vam. Kralj se okrenu i Aleksandar vide da njegovo slepo oko nije više u obliku opala. Sada je si-

jalo poput zlata i kao da je gorelo žutim plamenom. – Vidim ga! – povika kralj pokazujući pravo u Aleksandra. – Ali, tako je proziran! – Dođi nam, Iskandere! – napevali su sveštenici. Privlačenje postade snažnije. – Ne! – vrisnu dečak. I probudi se u svome krevetu, tresući se čitavim telom, potpuno obliven znojem.

***

Lolon se ušunja u kraljevski vrt, držeći se senki drveća i stalno pazeći na stražare. Njegova ruka se maši za nož na boku, tražeći utehu u hladnoj dršci.

Dete je posednuto, podsetio je sebe. To nije kao ubistvo običnog deteta. Nije isto kao i ono što su Makedonci učinili dvojici njegovih sinova u Metoni, kada su vojnici pokuljali kroz srušene zidove ubijajući svakoga ko bi im se našao na putu. Plaćenici koji su branili zidine umrli su među prvima, zajedno sa gradskom milicijom.

A zatim su ginuli obični građani, ubijani dok su bežali, žene su silovane, deca kasapljena. Preživeli su doterani na glavni trg. Lolon je pokušao da zaštiti svoju ženu Kasu i sinove.

Ali šta je mogao protiv naoružanih ljudi. Odvukli su Kasu i druge žene, a decu pobili i njihova mala tela nabacali na gomilu. Zatim

su muškarce poveli na sever a žene na istok, gde su ih čekali brodovi koji će ih povesti do tržnica robljem u Aziji.

Grad je uništen, razoren do temelja a svi preživeli muškarci i žene su prodati u roblje.

Lolon oseti punu težinu svog bola i pade na meku zemlju, a oči mu se napuniše suzama. Nikada nije bio bogat. Pravio je sandale, zarađivao je jedva da preživi i često ostajao gladan kako bi Kasa i deca imali šta da jedu. A onda su došli Makedonci sa svojim opsadnim spravama, dugim kopljima i oštrim mačevima.

U tiraninovom srcu nema mesta za nezavisni grad unutarMakedonije. O, ne! Pogni glavu ili umri. Želeo bih da su mi dali šansu da pognem glavu, pomisli Lolon.

A onda, zahvaljujući Atinjanima, dobio je priliku da naplati krvavi dug tiraninu. Jed-nostavni udar nožem i demonski princ će umreti. A tada će i Filip spoznati duševnu bol zbog gubitka.

Lolonova usta su bila suva i zadrhtao je na hladnom noćnom povetarcu. Prvo je odveden u Pelagoniju na severozapadu, gde su novi robovi gradili liniju utvrđenja

duž granice sa Ilirijom. Godinu dana je Lolon dirinčio u kamenolomima. Večeri je provodio praveći sandale drugim robovima, sve dok njegovu umešnost nije za-

pazio makedonski oficir. Nakon toga je izdvojen i dat mu je bolji smeštaj, topla ćebad i dobra hrana. Počeo je da pravi sandale, čizme i cipele za vojnike.

U Metoni je njegov rad smatran prosečnim, ali među varvarskim Makedoncima bio je pravi umetnik. Zaista je njegova veština uznapredovala i on je prodat po dobroj ceni domaćin-stvu kraljevog prvaka Atala.

Tada su mu Atinjani prišli. Šetao je po pijaci naručujući sirovu i štavljenu kožu i zastao zbog osveženja.

– Mora da te znam, prijatelju – začuo se glas i Lolon ugleda niskog, nabijenog čoveka, će-lavog i obrijanog. Lolon ga nije poznavao, pa pogleda u čovekove sandale. Njih je prepoznao; napravio ih je dve godine ranije, mesec dana pre nego što su stigli Makedonci.

– Da, sećam te se – odgovorio je dokono. Kako su nedelje prolazile, on je Gorina viđao sve češće; u početku su razgovarali o boljim

vremenima, a zatim, kako je njegova ogorčenost popuštala, i o mržnji. Gorin je umeo da sluša, i postajao je prijatelj.

Jednog jutra, kada su se sreli na pijaci, Gorin ga je upoznao sa još jednim čovekom; pove-doše ga u malu kuću iza agore. Tu je skovana zavera: ubij demonsko dete, rekao je Gorin, i pođi s nama u Atinu. U početku je odbijao, ali su oni podsticali njegovu ogorčenost, podseća-jući ga kako su Makedonci pobili decu u Metoni, kako su najmlađe hvatali za članke i razbi-jali njihove glave o zidove kuća.

– Da! Da! – zajecao je Lolon. – Osvetiću se! Sada se šunjao ispod drveća, gledajući u Aleksandrov prozor. Izašao je iz senki i potrčao ka zidu, dok mu je srce divlje lupalo. Kliznuo je kroz sporedna vrata i ušao u hodnik. Oprezno se kretao po mraku, popeo uz

stepenice, zastajući na svaka dva-tri koraka kako bi oslušnuo gde su stražari. Nije ih bilo pred Aleksandrovim vratima, uveravali su ga Atinjani, ali dva stražara su se nalazila na kraju hod-nika.

Dospevši na vrh stepeništa, on oprezno proviri. Vojnici su stajali na nekih dvadeset koraka udaljenosti i mogao je da čuje njihove prigušene glasove. Raspravljali su o predstojećoj trci konja.

Nijedan nije gledao u Lolonovom pravcu. On brzo pređe preko hodnika i leđima se osloni o vrata Aleksandrove sobe.

Polako je izvukao bodež.

***

Aleksandar spusti noge i skoči s kreveta; sna se još dobro sećao, zlatna kosa bila mu je mokra od znoja. Mesečina je pokuljala kroz prozor njegove sobe i okupala tavanicu bledom svetlošću.

Još uvek su odzvanjali glasovi, čuo ih je kao eho u svome umu. Iskander! Iskander! Dođi kod nas! – Ne – prošaputao je, sedajući u sredinu pokrivača od kozje kože, pritiskajući uši šakama.

– Ne, neću! Vi ste snovi. Vi niste stvarni! Pokrivač je bio topao i on leže, gledajući u tavanicu obasjanu mesečinom. Nešto nije bilo u

redu sa sobom. Pogledao je unaokolo, zaboravivši na san, ali nije mogao da uoči šta nije u redu. Njegovi vojnici igračke bili su razbacani po sobi zajedno sa malim opsadnim spravama, a knjige i crteži bili su u neredu. Aleksandar ustade i priđe prozoru. Pope se na klupu kako bi mogao da pogleda u vrt. Nagnuvši se preko simsa, on pogleda dole, u mesec. Vrt je nestao, a zvezde su sijale svuda oko palate, gore i dole, levo i desno. U daljini nije bilo planina, brda ni ravnica, niti dolina i šuma.

Samo mrak sveprisutnog neba. Dečak je zaboravio na strah, izgubljen u divoti ovog čuda. Nije se često budio noću. Možda je uvek ovako, samo se niko nije potrudio da mi to kaže.

Mesec je bio neverovatno izmenjen, njegov srebrni disk postao je izgreban i ulubljen štit koji je video mnoge bitke. Aleksandar je čak primetio tragove strela i kamenja na površini, udubl-jenja i rezove.

I zvezde su bile drugačije, savršeno okrugle, poput kamenova za praćke, svetlele su i pul-sirale. U daljini je video pokret, blesak svetlosti, zmaja sa vatrenim repom koji je brzo nestao. Iza njega se otvoriše vrata, ali on ničega nije bio svestan sem lepote te veličanstvene noći.

Lolon je ugledao dečaka na prozoru. Polako je zatvorio vrata, progutavši knedlu, i krenuo preko sobe. Stade nogom na drvenog vojnika, koji puče uz glasan prasak. Princ pogleda prema vratima.

– Vidi – reče – zar nije veličanstveno? Posvuda su zvezde. Lolon izvuče bodež, ali dečak se okrenu ka prozoru i nagnu nad prazninu. Jedan ubod i sve će biti gotovo. Lolon se ukruti i nacilja ka malim leđima. Nije bio stariji

od Lolonovog najmlađeg … Nemoj da misliš o tome, upozorio je sebe. Misli na osvetu! Misli na bol koji ćeš naneti tiraninu! Iznenada, Aleksandar vrisnu i pade napred izgubivši oslonac na simsu. Ne razmišljajući,

Lolon polete napred rukom poput zmije i zgrabi princa za nogu i povuče ga unutra. Bol koji razdire dušu poteče kroz roba i on se zatetura stežući grudi. Bez daha, s plamenom loptom u srcu, on pade na kolena pokušavajući da diše.

– Izvini! Izvini! Izvini! – jecao je Aleksandar, zaboravivši na zvezde. Lolon poče da se trese i pade licem ka podu. – Dozvaću pomoć – povikao je princ potrčavši ka vratima i ot-vorivši ih širom.

Ali nije bilo hodnika, kamenih zidova niti poznatih draperija. Vrata se otvoriše otkrivajući noćni svod, ogroman, mračan i neodoljiv.

Dečak se zatetura na ivici ambisa, izgubi ravnotežu i uz poslednji krik pade, prevrćući se među zvezdama.

Ponovo začu glasove dok je padao sa neba, a trijumfalni uzvik sveštenika se zaori. – On dolazi! Zlatno dete dolazi!

Aleksandar vrisnu i ponovo ugleda lice čoveka koji je izgledao kao njegovog otac; zloban osmeh ozari bradato lice a zlatno oko zasija poput plamene lopte.

HRAM, Mala Azija

Srce čoveka je bilo slabo, zalisci kruti i nesavitljivi. Grudni koš mu je bio ogroman i de-formisan, i jedva je mogao da napravi nekoliko koraka, nakon čega bi bio potpuno iscrpljen i morao da se odmara. Diri sede pored kreveta i položivši ruku na njegove grudi, pogleda ga u oči.

– Ništa ne mogu da učinim – reče tužnim glasom i vide kako se u njegovim očima gasi i poslednja nada.

– Daj mi samo još par dana – preklinjao je slabim glasom. – Ne mogu čak ni to – reče mu i uhvati ga za ruku. Njegova žena, koja je stajala uz krevet, poče da plače. – Dakle, uskoro? – prošaputa. Diri klimnu a njegova glava pade na jastuk. – Molim vas, pomognite mu! – preklinjala je ucveljena žena, bacivši se pred vidarkine

noge. Čovek na krevetu se ukruti a lice mu pocrne. Usta mu se otvoriše ali se umesto reči čuo

samo dugački, izlomljeni uzdah. – Ne? –vris nu žena. – Ne! Diri se polako uspravi i sporim koracima napusti oltarsku prostoriju, odmahujući slugama koji priđoše da joj pomognu.

Uputila se ka svojoj sobi hladnim hodnicima i zadrhtala. Neko joj prepreči put. – Ugrabili su ga – reče Aristotel. Diri zatvori oči. – Umorna sam. Ne mogu ti biti od pomoći. Odlazi. Proguravši se pored njega, pođe teškim korakom dalje, a Aristotel posegnu rukom

u kesu na svome boku i izvuče zlatni kamen. Diri nastavi, razmišljajući o trgovcu čiju smrt nije mogla da spreči, i uzdahnu duboko.

Vazduh je stvarao osvežavajući, podmlađujući osećaj u njenim plućima. Čudno, pomislila je, dok je umor nestajao. Osećala se bolje nego u nekoliko prethodnih godina, setila se kako os-vežava kupanje u moru, trčanje po plaži i skakanje u kristalno čistu vodu, sa suncem na telu.

Iznenada se nasmeja. Prošlo je previše vremena od kada je poslednji put izašla iz hrama i šetala po stazi na litici. I bila je gladna. Veoma gladna!

Otvorila je vrata svoje sobe i prišla prozoru. Kako je proziran vazduh, pomislila je gleda-jući prema moru. Beli galebovi su kružili oko litica, videla je svaku pticu koja se obrušava ka moru. Čak su i oblaci bili jasno ocrtani na nebu. Tada shvati da više ne koristi svoje duhovne oči. Nije više bila slepa. Spustivši pogled vide svoje ruke. Koža joj je bila glatka, bez bora. Obuze je bes i ona se okrenu da se suoči sa čarobnjakom koji je tiho stajao na vratima.

– Kako se usuđuješ! – zagrmela je. – Kako se usuđeš da mi to uradiš! – Potrebna si mi – odgovorio je, ulazeći u sobu i zatvarajući vrata. – A čega ima tako loše u

mladosti, Diri? Čega se plašiš? – Ne plašim se ničega! – zaurlala je – samo patnje koju ne mogu da ublažim. Da li si video

čoveka koga su uneli? Bio je princ, ljubazan i nežan. Ali mu je srce istrulelo a to je van mojih isceliteljskih moći. To je ono čega se bojim, da živim toliko dugo da se sretnem sa hiljadama takvih kao što je on. Misliš li da ponovo že lim da budem mlada? Zašto? Zarad čega? Sve ono za čime sam žudela uskraćeno mi je. Zašto bih želela da živim duže?

Aristolel se pomeri dublje u sobu, tužnog izraza. – Ako želiš, mogao bih da vratim tvoje telo u stanje njegove stare – slave? Hoćeš li da mi

pomogneš? Hoćeš li da pomogneš Parmenionu? Diri priđe ogledalu i pogleda u svoj mladalački odraz. Duboko je uzdahnula i klimnula

glavom. – Poći ću. Ali prvo moraš da mi izmeniš lice. Ne sme me prepoznati, da li me ra-zumeš?

– Biće onako kako kažeš – obećao je.

– Mislim da je bilo brzopleto pogubiti stražare – reče Parmenion, trudeći se obuzda svoju narav.

– A šta bi ti učinio, Spartanče, unapredio ih možda? – zajedljivo dobaci Atal. Parmenion se okrenu ka kralju, koji je pogrbljen sedeo na prestolu, lica sivog od

iscrpljenosti i umora. Dva dana od kada je princ nestao, Filip nije ni trenuo. Tri hiljade gardi-sta je pročešljalo grad, pretražilo svaku kuću, svaki podrum, svaki tavan. Jahači su se razleteli okolinom tražeći vesti o svakome ko je putovao sa detetom ili decom.

Ali nigde ni traga Aleksandru. – Gospodaru – obrati mu se Parmenion. Kralj podiže pogled. – Šta hoćeš? – Stražari koji su pogubljeni, da li su išta rekli? Filip slegnu ramenima. – Rekli su nam gluposti, neverovatne izmišljotine. Ni ne sećam ih

se. Nešto u vezi sa zvezdama, reci mu Atale. – Kakva je svrha toga, gospodaru? To nas neće približiti prin cu. Negde ga drže zbog

otkupa, neko će nas pozvati. – Svejedno, ispričaj mu – reče Filip. – Rekli su da je hodnik nestao i da ih je snažan vetar oborio. Sve što su mogli da vide bile su zvezde i začuli su prinčev krik kako dolazi iz daleka. Obo-

jica su se zaklela da je tako bilo; to je ludilo. – Možda je tako, Atale – reče blagim glasom Parmenion – ali da je tvoj život na kocki, da

li bi ti izmislio tako smešnu priču? – Naravno da ne. Misliš li da su govorili istinu? – Atal se zasmeja vrteći glavom. – Nemam predstavu šta je istina, još uvek. Ali stražari na kapiji rekoše da niko nije prošao

mimo njih. Stražari na spoljnim zidovima nisu prijavili viku niti krike. Pa ipak, princ je nestao. Da li si saznao ime umrlog?

– Ne – odgovori Atal. – Skoro da je istruleo. – Da li si proverio među kućnim robovima da li neko nedostaje? – Zašto misliš da je bio rob? – upita Filip. – Ostala je samo tunika. To je vrlo jeftina tkanina, čak bi i sluga sebi priuštio bolju. – Imaš pravo – reče kralj. – Pobrini se za to, Atale. Odmah! – dodade kada je ratnik zaustio da progovori. Atal se pokloni, dok mu je lice oblivalo ru-

menilo, i napusti dvoranu. – Moramo ga pronaći – reče Filip Parmenionu. – Moramo. – Hoćemo, gospodaru. Ne mislim da je mrtav. Da je to bio cilj, do sada bismo pronašli nje-

govo telo. Filip podiže pogled, a njegovo zeleno oko je bilo užareno od divljeg plamena. – Kada

pronađem krivce, patiće onako kako niko nikada nije. Pobrinuću se da budu mrtvi, i njihove porodice i njihov grad. Ljudi će o ovome govoriti hiljadama godina. Kunem ti se.

– Hajde da ga prvo pronađemo – reče Parmenion. Kralj ga izgleda nije čuo. Trljajući svoje slepo oko, on ustade s trona stegnutih pesnica tako

da su mu zglobovi pobeleli kao slonovača. – Kako se ovo moglo dogoditi? – prošišta. – Meni? Filipu? Parmenion je ćutao nadajući se da će razarajući bes proći. U takvom raspoloženju Filip je bio nepredvidljiv. Spartanac mu nije rekao za Persijanca

Parzalamija i obavezao je i Motaka da o tome ćuti. U štagod da je Filip verovao, Parmenion je znao da Makedonija još uvek nije spremna za rat sa persijskom imperijom.

Parzalamijevo telo je u tajnosti sahranjeno na imanju, i bez obzira na to što se ubistvo tro-jice napadača nije moglo sakriti od kralja, niko nije znao odakle su došli i ko ih je poslao.

Parmeniona je svrbela rana na boku dok je stajao i u tišini posmatrao kralja, pa se nesvesno počeša preko lanenog zavoja.

Filip vide pokret i osmehnu se.

– Dobar si, Spartanče – reče polako se opuštajući. – Ubiti trojicu nije mala stvar. Koliko puta sam navaljivao da postaviš stražare na svome imanju?

– Mnogo puta, gospodaru, i od sada ću slušati tvoje savete. Filip se ponovo spusti na presto. – Zahvaljujem bogovima što Olimpija nije bila ovde. I

molim se Zevsu da ga nađemo pre nego što vest stigne do Epira. Vratiće se poput pobesnele harpije i pokušaće da mi iščupa srce golim rukama.

– Pronaći ćemo ga – obeća Parmenion, da trudeći se da bude ubedljiv iako se nije tako ose-ćao.

– Nije trebalo da pogubim stražare – reče Filip. – To je bilo glupo. Misliš li da se ovde radi o čarobnjaštvu?

– Ima previše toga što ne znamo – odgovorio je Parmenion. – Ko je bio čovek u sobi. Zbog čega je nosio bodež? Da li je njegov cilj bilo ubistvo? Ako jeste, da li je bio sam?A što se tiče stražara, šta su podrazumevali pod zvezdama? U ovome ima malo logike Filipe. Da je dečak ubijen, pronašli bismo njegovo telo. A opet, zašto bi bio odveden? Otkup? Ko bi živeo toliko da potroši takvo bogatstvo?

Hajde da, na primer, pretpostavimo da su umešani Olinćani. Oni nisu budale. Znaju da bi se na njih obrušila makedonska vojska s mačem i ognjem u

ruci, Halkidikijem bi potekla krv. – Atina – promrmlja Filip. – Oni bi sve učinili kako bi mi naneli bol. Atina… Parmenion

ponovo ugleda sjaj u oku i požuri sa odgovorom. – Ne mislim tako – reče tiho. – Demosten pravi predstavu pričajući o tvojoj tiraniji i

navodnim nedelima. Njegove slatke reči su zavele mnoge manje gradove. Kako bi to izgle-dalo ako se ispostavi da je on ubica deteta? Ne. Ako Atina pošalje ubice, njihov cilj ćeš biti ti a ne Aleksandar. Šta je sveštenica rekla kada si joj si se obratio?

– Pih! – podrugnu se kralj. – Ona je stara luda. Šetala je po dečakovoj sobi pretvarajući se da razgovara sa duhovima. Ali na kraju mi ništa nije mogla reći.

– Ipak, šta je rekla? – Rekla mi je da dečakov duh nije u Makedoniji. Niti u Hadu. Reci mi kako to može biti istina. Nije proteklo ni pola dana otkako je nestao. Čak i da ga je

nosio orao i dalje bi bio u Makedoniji u trenutku kada je ona to govorila. Izlapela stara veštica! Ali reći ću ti ovo, bila je uplašena. Tresla se kada je ušla u njegovu sobu.

– Moraš da se odmoriš – posavetova ga Parmenion. – Idi u krevet. Pošalji po neku od svo-jih žena.

– To je poslednja stvar koja mi je potrebna, prijatelju. Teško im je da u očima prikriju lik-ovanje. Moj sin i naslednik je nestao.

One misle samo o tome da rašire noge i obezbede mi novog. Ne. Neću počinuti dok se ne sazna istina. Atal uđe u prestonu dvoranu i pokloni se. – Nedostaje jedan rob, gospodaru – reče pepel-

jastog lica. – Ime mu je Lolon, pravio je sandale, Metonac. – Šta znamo o njemu? –upita Parmenion ravnodušnim glasom. – Kupio sam ga od pelagonijskog komandanta, pre nekoliko meseci. Bio je dobar radnik.

Ostali robovi kažu da je bio tih čovek, povučen. Ništa drugo ne znam. – Šta je on radio u sobi moga sina? – zagrme Filip. – Mora da je imao nekakav razlog. – Ispričao je Melisi, jednoj od mojih robinja, da je imao porodicu u Metoni. Deca su mu

pobijena a žena odvedena. Atal pročisti grlo i proguta knedlu. – Mislim da je hteo da se os-veti.

Filip skoči sa prestola. – Mora da je imao saučesnike, jer, gde bi bio dečak? Koliko još Metonaca si doveo u palatu?

– Nikoga, gospodaru. I nisam znao da je on Metonac, kunem se!

– Nije Atalova krivica, gospodaru – reče Parmenion. – Zauzeli smo mnogo gradova i pre-plavili zemlju robovima. Zbog toga je sada cena svega četrdeset drahmi za čoveka, dok je pre tri godine bila dve stotine. Skoro svaki rob u Peli ima razloga da te mrzi.

– Baš me briga za njihovi mržnju! – obrecnu se Filip. – Ali u pravu si, Parmenione. Atal nije kriv. Okrenuvši se svome prvaku, on ga potapša po ramenu. – Izvini zbog mog besa, pri-jatelju.

– Nemam šta da oprostim, gospodaru – reče Atal klanjajući se. Kasnije, dok je Parmenion sedeo sam u jednoj od četrdeset gostinjskih soba palate, Atal

mu priđe. – Zašto si se zauzeo za mene? – upita. – Ja ti nisam prijatelj, niti želim da budem. Parmenion pogleda u njegove hladne oči i vide u njima napetost. Na mračnom licu sekirastog oblika ocrtavala se tanka linija usta. – To nije pitanje prijatel-

jstva, Atale – reče – već samo istine. A sada, pošto mi ne prija tvoje društvo, ako nemaš još nešto da kažeš, molim te ostavi me

na miru. Ali ovaj nije otišao. Ušao je u sobu i seo na stolicu s visokim naslonom pa nasuo sebi pehar

razblaženog vina i polako otpio gutljaj. – Ovo je dobro – reče. – Misliš li da je priča o zvez-dama od značaja?

– Ne znam – priznao je Spartanac – ali nameravam da saznam. – Na koji način? – Kada sam prvi put došao u Makedoniju, sreo sam čarobnjaka, čoveka s velikim moćima.

Potražiću ga. Ako je u ovo umešana magija, on će to znati, a znaće i njen izvor. – A gde ćeš pronaći tog – čoveka magije? – Naći ću ga na steni, sedeće na njoj – odgovorio je Spartanac.

KRALJEVINA MAKEDONA

Aleksandar otvori oči i zadrhta, osetivši hladno blato ispod tela mokrog od kiše. Padao je i vrištao, izgubljen u nebu posutom zvezdama. Zaslepljen blistavom svetlošću bezbrojnih boja izgubio je svest. Posle toga je sve postalo crno, osećao je samo hladnoću u kostima i mrak planinske noći.

Hteo je da se pokrene kada je začuo glasove i instinktivno se skupio, gledajući u senke is-pod linije stabala.

– Kunem vam se, gospodaru, dete je ovde. Čarolija ga je obuzela i dovela na ovu padinu. Moram vas upozoriti da možda nije baš na ovom mestu. Ali mora biti u krugu od sto koraka.

– Pronađi ga ili ću tvojim srcem nahraniti žderače. Aleksandar ponovo zadrhta, mada ovaj put ne od hladnoće. Drugi glas je bio sličan glasu njegovog oca, ali dublji i jeziviji. Još uvek nije mogao nikoga

da vidi, ali je znao da se približavaju. U blizini je bilo žbunje i on se, nag, skupi i sakri. Blis-tava svetlost mnogih baklji zasija pod drvećem i Aleksandar vide kako čovek sa zlatnim okom izlazi na padinu praćen sveštenicima u crnim odorama.

Iza njih je išla grupa vojnika držeći visoko podignute baklje, pretražujući rastinje i razgr-ćući žbunje svojim dugim kopljima.

Zemlja je bila mokra i meka, pokrivena lišćem, i dečak se nečujno okrenu na leđa i nabaca lišće i trulo bilje preko nogu i grudi. Osećao je kako mali insekti trče preko njegove kože a meka topla sluz bila mu je na levom listu. Ne obazirući se na neprijatnosti, on razmaza blato preko lica i kose, iščekujući tragače dok mu je srce divlje lupalo.

– Hiljadu drahmi čoveku koji ga pronađe! – povika kralj. – Heeej! – zaurlaše vojnici, podigavši baklje na pozdrav.

Sa svog mesta Aleksandar je mogao da vidi noge tragača koji su mu se približavali. Bili su bosi ali su im potkolenice bile zaštićene bronzanim grivnama sa raznim rezbarijama. Ali je na svakoj bio isti osnovni motiv, stilizovan sunčev plamen. To je iznenadilo dečaka jer je zrakasto sunce bilo simbol Makedonije, ali oklop koji su ljudi nosili nije bio ni makedonski ni frigijski; grudni oklop je bio finije izrade, na šlemovima su bila krila gavrana umesto per-janica od konjske grive koje su nosili vojnici njegovog oca.

Iako je bio uplašen, Aleksandar oseti zbunjenost. Vojnici su izgledali drugačije od svih koje je video, bilo uživo bilo na slikama.

Začu se strahovita grmljavina i račvasta munja zapara nebo. Vrh jednog koplja rascepi žbun iznad njegove glave, razdvajajući granje. A onda se koplje

povuče i čovek nastavi dalje. Aleksandar se nije pomerio sve dok se nisu izgubili i poslednji glasovi. Kada je i kiša stala,

on pokrenu svoje promrzlo telo; ispuzao je iz žbuna koji mu je pružio zaštitu i stao na padinu. Digao je pogled ka zvezdama na vedrom nebu i osetio strah kad nijedno sazvežđe ne pre-pozna. Gde su Strelac, Veliki vuk, Kopljonoša i Majka zemlja? Pretražio je nebo u potrazi za Severnjačom. Ništa nije prepoznavao.

Potraga se nastavi niz planinu iza njega i on odluči da krene u suprotnom pravcu. Drveće je bilo zaodenuto tamom, ali Aleksandar odagna strah i zađe dublje u šumu. Nakon nekog vre-mena, ugleda oltar iz svoga sna, uzan i ravan, smešten na maloj čistini, okružen slomljenim kamenim stubovima. Tu su hteli da ga prizovu.

Čistina je bila prazna ali se ispod velikog hrasta izvijao dim. Aleksandar pritrča i duvajući raspali plamen. Potražio je suva drva, ali ih ne nađe, pa sede

pored vatre koja se gasila, ispruživši svoje drhtave ruke ka toploti koja je nestajala. – Gde je ovo mesto? – prošaputao je. – Kako da se vratim kući? Suze mu navreše, bio je

prestravljen. – Neću da plačem – reče. – Ja sam kraljev sin. Prikupio je mokre grančice i stavio ih u vreli pepeo na ivici vatre da se osuše, a zatim ustao

i krenuo da istraži područje. Bila su mu potrebna drva za vatru, bez nje bi se smrzao. Kod ol-tara nije našao ništa pa zađe u šumu. Tu je tama bila gušća, a isprepletane grane su načinile krošnjast svod. Zemlja je tu bila suva i Aleksandar pronađe nekoliko slomljenih grana, pokupi ih, ponese u naručju i vrati se vatri. Strpljivo je dodavao grančice i raspirivao plamen, pazeći da ga ne ugasi sve dok nije osetio toplotu.

Triput se vraćao u šumu i prikupljao grane, praveći zalihe za koje se nadao da će biti do-voljne za noć. Četvrti put je u tami šume začuo nešto i zastao; tiho kretanje ispuni ga užasom. Ispustio je drva i potrčao ka vatri. Preleteo je čistinu i čučnuvši kraj plamena, uzeo zapaljenu granu i podigao je iznad glave.

Iz šume je izašao čopor sivih vukova koji su krenuli u lov i okružili ga; žute oči su im se si-jale a očnjaci su im bili istureni. Bile su to velike zveri, veće i od ratnih pasa njegovog oca, a on je od oružja imao samo zapaljene grane. Osetio je njihovu glad, zapljuskivala ga je u talasima. Bojali su se vatre ali ih je glad hrabrila.

Aleksandar je stajao nepokretno; sklopivši oči spojio se sa svojim talentom i potražio vođu čopora. Probijajući se kroz izmaglicu gladi i besa, dotakao je plamen njegove duše, stopio se sa njegovim uspomenama. Video je rođenje u mračnoj pećini, nespretne borbe sa braćom i sestrama, sve krvožednije kako su rasli, ožiljke i bolove, duge lovove i pobede.

Najzad dete otvori oči. – Ti i ja smo jedno – reče velikom sivom vuku. Zver nakrivi glavu i priđe mu. Aleksandar je vratio granu u vatru i sačekao da vuk priđe bliže. Čeljusti su mu bile u visini dečakovog lica. Aleksandar polako pomazi posedelo krzno na glavu i ono zamršeno na vratu. Zbunjeni, ostali vukovi se uzmuvaše po čistini.

Dečak otvori um i prelete planine i šume tražeći novo srce, sve dok ga nije pronašao. Sliku usnule srne Aleksandar podeli sa vođom čopora i pokaza ka jugu.

Vođa se tiho tapkajući udalji, a čopor krenu za njim. Aleksandar pade na kolena pored va-tre, umoran i prestrašen, ali ipak uzbuđen.

– Ja sam kraljevski sin – reče glasno – i pobedio sam svoj strah. – Učinio si veliku stvar – reče neko iza njega. Aleksandar se nije pomerio. – Ne boj se, de-

čače – reče čovek ukazavši se i čučnu pored vatre. – Ja ti nisam neprijatelj. Pridošlica nije bio visok, kosa mu je bila kratka i siva, a brada ukovrdžana. Nosio je kožni kilt a preko širokih leđa mu je bio prebačen luk. Konj izađe na čistinu, nije imao pokrivku ni uzde, ali priđe bliže i njuškom gurnu gospodara.

– Miran, Kajmale – čovek prošaputa, pomazivši pastuva po njušci. – Vukovi su otišli. Mladi princ ih je poslao u potragu za srnom. – Zašto nisam osetio vaše prisustvo? – upita Aleksandar. – I kako to da vukovi nisu osetili

vaš miris? – Ta dva odgovora su jedno; nisam hteo da budem nađen. – Ti si mag, znači? – Ja sam mnogo toga – reče mu čovek. – Ali uprkos svim mojim vrlinama imam jednu

nezgodnu manu: po prirodi sam radoznao, pa mislim da je trenutna situacija neodoljivo za-nimljiva.

Koliko imaš godina, dečače? – Četiri. Čovek klimnu. – Da li si gladan? – Jesam – priznade Aleksandar. – Ali koliko vidim, ti nemaš hrane. Pridošlica se nasmeja i zavuče ruku u kožnu kesu na svome boku. Kesa je bila mala, ali

čovek iz nje izvuče vunenu tuniku, koju dobaci dečaku. – Ono što vidimo nije uvek i potpuna istina – reče.

– Obuci tuniku. Aleksandar ustade i navuče tuniku preko glave. Savršeno mu je stajala, materijal je bio mekan i topao i obrubljen kožom. Kada je opet seo,

čovek je okretao gvozdeni štap sa nanizanim mesom koje se pušilo nad vatrom. – Ja sam Hiron – reče čovek. – Dobro došao u moju šumu. – Ja sam Aleksandar – odgovorio je dečak, a čula mu zapahnu miris pečenog mesa. – I sin kralja. Koji će to kralj biti, Aleksandre? – Moj je otac Filip, kralj Makedonije. – Predivno! – reče Hiron. – A kako si ti dospeo ovde? Princ mu je ispričao o snu i noći punoj zvezda, koja je prekinuta dugačkim padom u tamu.

Hiron je sedeo ćuteći dok je dečak pričao, a zatim ga je ispitao o Makedoniji i Peli. – Ali ti sigurno moraš znati moga oca – reče Aleksandar iznenađeno. – On je najmoćniji

kralj u čitavoj Grčkoj. – Grčkoj? Interesantno. Hajde da jedemo. Hiron skinu meso sa ražnja, otkide komad i pruži

ga dečaku. Aleksandar ga oprezno prihvati, očekujući da mu vrela mast oprlji prste, ali iako je meso bilo dobro pečeno, nije bilo vrelo, i on ga brzo proguta.

– Hoćeš li me odvesti ocu? – upitao je dečak kada su završili s jelom. – On će te bogato nagraditi.

– Bojim se, dečače, da je to što tražiš izvan mojih moći. – Zašto? Ti imaš konja. Ja ne mogu biti daleko od kuće. – Ne možeš biti dalje. Ovo nije Grčka, već zemlja koja se zove Ahaja. A ovde veliku moć

ima demonski kralj Filipos gospodar Makedonjana. On je stajao na padini a njegovi sveštenici su te prizvali iz tvoga doma. On je taj koji te lovi i sada dok pričamo. I iako sam ja privre-meno zaustavio moć njegovog zlatnog oka, ne Aleksandre, ja te ne mogu vratiti kući.

– Izgubljen sam, znači? – prošaputa dete. – Nikada više neću videti svoga oca? – Nemoj da na prečac izvlačiš zaključke – posavetova ga Hiron, ali njegove zelene oči iz-

begoše dečakov pogled.

– A zbog čega me taj Filipos želi? – Nisam siguran da to znam – odgovorio je Hiron. Aleksandar ga oštro pogleda. – Mislim da mi ti ne govoriš istinu. – Potpuno si u pravu, mladi prinče. I neka za sada tako i ostane. Hajde da spavamo a sutra ću te odvesti svojoj kući. Tamo možemo razmisliti o svemu i

napraviti plan. Dete pogleda u sive oči čoveka ne znajući da li da mu veruje niti kakvu odluku u vezi s

njim da donese. Hiron ga je obukao i nahranio, nije mu ničim naudio, ali to nikako nije ukazivalo na njegove dugoročne planove. Vatra je bila topla i Aleksandar leže pored nje da razmisli.

I zaspa. Probudio ga je neko, spuštajući mu ruku na rame, nežno ga dr musajući. Prošlo je nekoliko

trenutaka pre nego što je shvatio da smr tonosni dodir kojeg se plašio nije naudio sedokosom magu.

– Moramo da krenemo, i to brzo – reče Hiron. – Makedonjani su se vratili! – Kako to znaš? – pospano upita Aleksandar. – Kajmal nam čuva stražu – odgovorio je mag. – Slušaj me sada, ovo je vrlo važno. Uskoro

ćeš sresti još jednog prijatelja. On će te iznenaditi, ali mu možeš verovati. Moraš. Reci mu da Hiron želi da ode kući. Reci mu da nas progone Makedonjani i da mora da beži, ne da se bori. Da li si razumeo?

– Kuda ti ideš? – Nikuda – odgovori Hiron pružajući princu luk i tobolac. – Gledaj i uči. Ustao je brzo,

otrčao do pastuva i okrenuo se ka dečaku. Pastuv je svoju veliku glavu naslonio na rame gospodara, stajali su mirno kao statue. Alek-

sandar trepnu, činilo mu se da talas toplote igra oko čoveka i konja. Hironov grudni koš se proširi, glava zadeblja, brada potamne. Jaki mišići su poigravali na njegovim prstima, a noge su mu se izdužile i uvrnule, a stopala se pretvorila u kopita.

Aleksandar je zaprepašćen posmatrao kako konj i čovek postaju jedno. Nestala je glava pastuva. Sada je iz tela konja virio torzo čoveka. Kentaur udari svojim prednjim kopitima u zemlju, pa se prope, a zatim ugleda dečaka i dokasa do njega.

– Ko si ti? – grunu glas dubok poput udaljene grmljavine. Aleksandar ustade i pogleda u izobličeno lice. Ništa nije ostalo od Hirona. Oči su bile ši-

roko postavljene i smeđe, usta puna, brada boje kestena i ravna. – Ja sam Aleksandar, i imam poruku od Hirona. – Ti si vrlo sitan. A ja sam gladan. – Hiron mi je rekao da te upozorim da su Makedonjani u blizini. Zabacivši glavu, kentaur ispusti glasan krik, pun besa i mržnje. On vide luk u dečakovim rukama i posegnu za njime. – Daj mi to. Ubiću Makedonjane. – Hiron je takođe rekao da treba da odeš kući. Potreban si mu. Ne smeš se boriti protiv Makedonjana. Kentaur priđe bliže i nagnuvši torzo pogleda na dečaka. – Ti si Hironov prijatelj? – Da? – Onda te neću ubiti. Daj mi sada luk i ja ću poći kući. – Hiron je rekao da me povedeš sa sobom – brzo slaga dečak, pružajući mu luk i tobolac. Kentaur klimnu glavom. – Možeš me uzjahati, čoveče, ali ako padneš, Kamiron neće zas-

tati zbog tebe. Spustio se i Aleksandar se popeo na njegova leđa; kentaur se kasom uputi preko čistine.

Dečko se okliznu i umalo pade. – Uhvati se za moju grivu – viknu Kamiron. Aleksandar po-

diže pogled. Iz kentaurove kičme je rasla dugačka griva i on se obema rukama uhvati za nju. Kentaur pojuri, a kada iz šume izađe na otvoreno, pređe u galop.

Ispred njih se stvori pedesetak konjanika. Kamiron se ukopa prednjim nogama, u trenu se zaustavi, i umalo princ ne pade s njegovih leđa. Kad ih jahači ugledaše, raširiše se kako bi ih uhva tili. Kamiron stavi strelu na svoj luk. – Ubiću Makedonjane – reče.

– Ne! – povika Aleksandar. – Kući. Idi kući. Potreban si Hironu! Kentaur progunđa i poskoči u galop. Jedna strela rascepi vazduh pored njegove glave. U

punom trku Kamiron odape svoju strelu; ona se zari u grudi jednog jahača i obori ga s konja. Još strela polete ka njima i jedna se zari u mišiće na Kamironovom boku. On viknu od besa i bola ali nastavi da trči. Skoro da su bili potpuno okruženi i Aleksandar se oseti beznadežno. Izgledalo je kao da će ih pregaziti. Kentaur se izvi i skrenu desno, odapevši strelu u drugog jahača. Čovek pade i na trenutak se pojavi praznina u liniji Makedonjana. Brzo, poput olujnog vetra, Kamiron prolete kroz nju i njegova kopita zatutnjaše po ravnici, a jahači, koji ostadoše iza njih, krenuše u poteru.

Kentaur ubrza, i njegov smeh dospe do jahača koji su uzvi kivali kletve za njima. – Prešao sam ih! – povika Kamiron. – Najbolji sam ja. – Da – složi se Aleksandar, držeći se za grivu. – Ti si najbolji. Koliko je daleko kuća? – Predaleko da bi ti pešačio – reče kentaur. – Nije daleko za Kamironov trk. Da li si zaista

Hironov prijatelj? – Da, rekao sam ti. – Bolje da je to istina – reče mu kentaur. – Ako Hiron nije kod kuće, ubiću te, čoveče, i ve-

čeraću tvoju kičmenu moždinu.

MAKEDONIJA, granica sa Trakijom Parmenion povuče dizgine i okrenuvši škopca pogleda nazad ka udaljenoj reci Aksios. Nije

mogao da uoči jahača, ali je, bez ima lo sumnje, znao da ga neko prati. To ga je dražilo ali ne i zabrinjavalo.

Spazio ga je drugog dana po napuštanju Pele, video je malu ta čku na horizontu. Promenio je svoju putanju, skrenuo na severoistok pa se zatim vratio na glavni put. Sa gusto pošumljenog brda posmatrao je kako jahač takođe menja svoj pravac.

Razdaljina je bila prevelika da bi mogao da ga prepozna. Video je samo da čovek nosi grudni oklop i uglačani šlem i da jaše na visokom šarenom

sivcu. Spartanac nastavi dalje, zabrinut, jer je granica sa Trakijom bila blizu a on nije želeo probleme sa graničarima. Zemljište koje se pružalo pred njime bilo je prepuno uvala, jaruga i prevoja, koji su bili gusto pošumljeni i skoro neprohodni.

Brojni potoci su se presijavali na suncu i začinjali veliku reku Nestus, koja se ulivala u more iznad ostrva Tasos.

Spartanac povede škopca u šumicu i sjaha pored potoka. Konj boje kestena stajao je tiho, načuljenih ušiju i uzdrhtalih nozdrva, punih slatkog mirisa planinske vode. Parmenion skinu pokrivku s konja i istrlja ga busenom suve trave. Motak ga je nagovarao da uzme pastuva Besa, ali je Parmenion odabrao škopca, koji je imao siguran korak i blagu narav. Nije bio brz ali je to nadoknađivao ogromnom izdržljivošću. Parmenion pomilova konja po njušci i povede ga ka vodi. Nije bilo potrebe da ga priveže, pa ga ostavi i sede na obližnju stenu, slušajući pesmu ptica i žubor potoka.

Šest godina ranije prolazio je tuda na putu ka Makedoniji i tu sreo čarobnjaka Aristotela. – Potraži me kada ti budem potreban – rekao mu je Aristotel. Pa, pomisli Parmenion, potreba ne može biti veća. Otkopčao je kaiš svoga šlema od

štavljene kože i skinuo ga, pa prevukao prstima kroz kosu vlažnu od znoja. Uprkos tome što

se približavala zima, vreme je i dalje bilo toplo i suvo, osećao je kako mu se znoj sliva niz leđa ispod prsnog oklopa od kože.

Fedra nije mogla da shvati zašto se obukao poput siromašnog najamnika. Još gore, ot-voreno ga je pitala zašto je uopšte prihvatio takav zadatak.

– Ti si istinska snaga Makedonije – prošaputala je. – Ti možeš preuzeti presto. Vojska će te slušati, a Fila će imati budućnost kakvu su mu bogovi predodredili. Šta te briga za sudbinu demonskog deteta?

Nije mogao da joj odgovori. Prebacio je pokrov preko škopca i odjahao ne okrenuvši se. Zaobišao je sela na svom posedu i zastao prvi put u malom gradu pod planinom Kruzijom.

Tu je kupio hranu, sušeno meso i voće, i zob za konja. Grad je rastao, u predgrađu su se videle nove zgrade, dokaz procvata Makedonije. Mnogi od doseljenika su bili najamnici, koji su od plata zarađenih na Filipovim pohodima kupovali zemlju. Drugi su bili obogaljeni vojnici, koji su primali dobre penzije nakon služenja u vojsci. U gradu se mnogo radilo i Parmenionu je bilo drago kada je odjahao dalje u mir i tišinu polja.

Sedeo je na steni i još jednom razmotrio problem sa kojim se suočava. Nije imao ideju gde je Aleksandar niti zbog čega je otet, i sve njegove nade su počivale na obećanjima čarobnjaka koga je samo jedanput sreo. A šta ako su Persijanci prokrijumčarili Aleksandra iz Make-donije? Pretpostavimo da ga drže kao taoca u Suzi?

Kako se jedan čovek može nadati da ga spase? I ako dete umre, zar neće onda Filip, željan osvete, povesti svoju vojsku pravo u srce Persije?

Mračne misli su opsedale Parmeniona kao neki dosadni moljci i on ih rastera, prisetivši se Ksenofonovog saveta: Kada treba da pomeriš planinu, nemoj da gledaš koliko je visoka. Samo pomeri prvi kamen.

Prvi kamen je bio da pronađe Aristotela. Konja je ostavio da se odmara, a on se pope na vrh brda i pogleda iza, u daljinu, tražeći ja-

hača koji ga je pratio. Ali jara je lebdela nad zemljom i on nije mogao da uoči znake kretanja. Jahao je sve do sumraka, pa je napravio logor u maloj udolini u planini. Zapalio je vatru uz

jednu stenu i uživao u toploti koju je ona širila. Narednog dana će doći do planinskog klanca, gde je prvi put sreo čarobnjaka. Moleći se da Aristotel bude tamo, on zaspa napet.

Dva sata pre zore stiže u podnožje planine Kerkine. Povetarac je bio hladan i on potera konja ka klancu uz padinu pokrivenu krečnjakom, čvršće se umotavši u ogrtač. Kada je došao na vrh brda, ugleda četiri jahača, koji su zaprečili ulaz u klanac. Iza njih su bila još dva konja. Parmenion pogleda levo i vide dva strelca sa zapetim lukovima.

– Lep dan za jahanje – reče nabijeni ratnik, koji dotaknu petama krupnog crnog pastuva i krenu napred. Imao je lice sekirastog oblika i crnu bradu koja nije uspela da prikrije ožiljke od boginja.

Ispod gustih veđa videle su se crne oči. Njegovi drugovi su čekali u tišini, s rukama na mačevima.

– Zaista jeste – složi se Parmenion. – Šta hoćete od mene? – Ušao si na tračku teritoriju, Makedonče, i zahtevamo putarinu. Budi tako ljubazan da nam predaš sadržinu te kese koju nosiš na boku. – Prvo – reče Parmenion – ja nisam Makedonac, i drugo, nije potrebna neka pamet da bi se

znalo da najamnik nema novca kada jaše ka Persiji, već kada se iz nje vraća. – Ah, tako – odgovori čovek osmehnuvši se. Imaš dobrog konja. I to će biti dovoljno. Ratnik iznenada postade napet. Istog trena Parmenion obode konja u trk. Strele prošištaše

tamo gde je on nekoliko trenutaka ranije bio. Škopac ramenom udari pastuva, koji se snažno prope zbacivši jahača. Izvukavši mač, Spartanac jurnu na ostale jahače, ali se oni razbežaše, a zatim prikupiše i krenuše u poteru. Klanac je skretao desno. Ostavši van vidika svojih progo-nilaca, Parmenion povuče uzde i okrenu konja nazad. To je bilo poslednje što su pljačkaši

očekivali. Kada su ušli u krivinu, umesto da vide kako njihov plen beži, suočili su se sa napa-dom.

Škopac jurnu pravo među njih. Parmenion poseče po vratu jednog jahača, koji pade na zemlju dok mu je krv šikljala iz vratne arterije. Škopac se prope i krenu kopitima ka drugom čoveku, čiji se konj spotaknu i pade. Snažni vođa ispusti bojni poklič i zamahnu ka Parmen-ionu. Ali, Parmenion spreči divljačke udarce i uzvrati istom merom, zakačivši čoveka po licu i izbivši mu desno oko. Ostali se razbežaše. Parmenion sjaha i priđe vođi, koji je pokušavao da ustane držeći se za ranu, uzalud pokušavajući da zaustavi krvarenje.

– Ti, kurvin sine! – uzviknuo je podižući mač i jurnuvši na Parmeniona, ali on iskorači u stranu i oštricom zaseče čovekove prepone; Tračanin se uz bolni krik sruči na zemlju. Par-menion mu preseče vrat i prekoračivši telo uhvati uzde svoga konja.

– Lepo izvedeno – začu se poznati glas i Parmenion tiho opsova. – Šta tražiš ovde, Atale? Kraljev prvak lako skoči sa šarenog sivca i priđe Parmenionu. – Nisi previše radostan što me vidiš? Pa, dobro, to je, rekao bih bi lo razumljivo. Vidiš, za-

interesivao si me svojom pričom o čarobnja cima i stenama; pomislio sam da će biti zabavno da sretnem tog čoveka.

Parmenion zavrte glavom. – Radije bih spavao sa otrovnicom nego putovao u tvome društvu. Vrati se u Pelu.

Atal se zlobno osmehnu. – Poznat si kao razuman čovek, Spartanče. Poštujem te zbog toga. Ali sada se ne služiš logikom.

Pretpostavimo da taj čarobnjak može da te dovede do dečaka; zar misliš da možeš da ga spaseš potpuno sam? Možda ti se ne sviđam Parmenione, ali ne možeš pobiti činjenicu da sam ja najbolji mačevalac u Makedoniji.

– Nije u tome stvar – prasnu Parmenion. – Nego u čemu? – Ne mogu ti verovati – odgovorio je Spartanac. – I to je sve? Bogova mi, čoveče, šta ti misliš, da ću ti prere zati grkljan na spavanju? – Možda. Ali nećeš imati prilike, jer ja putujem sam. – Ja mislim da to nije pametno – začu se treći glas i obojica se okenuše i videše sedokosog

čoveka kako prekrštenih nogu sedi na zaravnjenoj steni. – Krećeš se veoma tiho – prošaputa Atal izvlačeći svoj mač. – Tako je, mladi Atale. A sada vrati mač u korice jer bi bilo nepristojno napasti čoveka koji

staje na tvoju stranu u raspravi. Aristotel pogleda u Parmeniona. – Mislim da ćeš videti da će ti kraljev prvak biti od koristi

tokom tvoje potrage. I veruj mi, biće ti potrebna pomoć da povratiš princa. – Gde ga drže? – upitao je Parmenion. – U kraljevstvu prokletih – odgovori čarobnjak. Skočivši sa stene, on krenu ka litici koja se

nadnosila nad njima i nestade. Ne obazirući se na Atala, Parmenion povede konja i krenu za Aristotelom.

Kao i ranije, naizgled čvrsta stena nije bila tvrđa od magle i čovek i konj se nađoše u hlad-noj pećini, s čije su kupolaste tavanice stalaktiti visili poput zmajskih zuba. Škopcu se nije dopalo to vlažno i hladno mesto, pa zadrhta. Parmenion ga potapša po vratu šapućući mu umirujuće reči. Atal prođe kroz zid iza njega.

– Nije ti bilo dosta zabave? – upita ga Parmenion. – Skoro – odgovori mačevalac. – Kuda je otišao? Parmenion pokaza ka udaljenom, zlatnom sunčevom zraku i njih dvojica krenuše, izašavši

iz širokog ulaza u pećinu negde iznad zelene doline. Uzjahavši konje uputiše se ka kući belih zidova, koja je bila sagrađena pored planinskog

potoka. Tamo ih je sačekao Aristotel sedeći za stolom, sa vinom i hranom.

– A sada da pređemo na svrhu vaše posete – reče kada se obed završio. – Dete Aleksandar nije više među nama.

– Hoćeš da kažeš da je mrtav? – prošišta Atal. – Ne verujem u to! – Nije mrtav – reče strpljivo Aristotel. – Prizvan je kroz ka piju u paralelni svet, zato su

stražari rekli da su videli zvezde u hodniku. Da biste ga spasli, morate otići u taj svet. Ja vam mogu pokazati put. – Ovo je besmislica – zagrme Atal ustajući od stola. – Zar ćeš sedeti i slušati ove bu-

dalaštine? – upitao je Spartanca. – Pre nego što doneseš svoj sud – reče mu Parmenion – pogledaj oko sebe. Gde su planine

preko kojih smo projahali? Gde je reka Nestus? Zar ne vidiš da smo već u drugom svetu? – To je nekakav trik – promrmlja Atal pogledavši prema nepoznatom horizontu. Ne obazirući se na njega, Parmenion se okrenu ka Aristotelu. – Zbog čega su oteli dečaka? Aristotel se nagnu napred i nasloni laktove na široki sto. – Tamo postoji kralj, opsednut

čovek. On žudi za besmrtnošću. Da bi je dostigao, mora proždrati srce posebne žrtve. Njegovi sveštenici su mu rekli za zlatno dete, posebno dete.

– Taj svet, da li je poput našeg? Možemo li se snaći u njemu? – upita Spartanac. – Ne mogu vam tačno reći – odgovori mu čarobnjak. – Postoje velike sličnosti ali i

neverovatne razlike. Tamo ima kentaura i svih ostalih stvorenja iz vaših mitova, vukodlaka i harpija, gorgona i stvorenja tame. To je svet magije, moj prijatelju. Pa ipak, grčki svet je to.

– Kralj o kome si govorio, ima li ime? – Filipos, kralj Makedonjana. I pre no što upitaš, odgovor je da, on je sličan kralju kome

služiš. – Ovo je ludo – podsmehnu se Atal. – Zašto sediš i slušaš te gluposti? – Kao što sam ti i pre rekao – hladno odgovori Parmenion – slobodan si da se vratiš u Pelu.

A što se mene tiče, ja ću ići u tu drugu Grčku. Pronaći ću princa. Hoćeš li ići sa mnom, Aris-totele?

Čarobnjak odmahnu glavom i skrenu pogled. – Ne mogu, još uvek. Ma koliko da to želim. – Previše opasno za tebe, čarobnjaku? – podrugnu mu se Atal. – Zaista jeste – složi se Aristotel bez trunke srama. –Ali ću doći kada budem mogao, da vas

povedem kući. Ako preživite.

KNJIGA II, 352. pre n. e.

ŠUME OLIMPA

Progonioci nisu bili na velikom rastojanju od njih kada je Kamiron počeo da se penje uz obronke planine. Aleksandar pogleda u snežne vrhove i zadrhta.

– Koliko visoko ćemo ići? – povika on. – Do Hironove pećine – odgovorio je kentaur – na krovu sveta. Aleksandar se osvrnu. Makedonjani su bili dovoljno blizu tako da je video sjajni amblem u

obliku zrakastog sunca na njihovim crnim grudnim oklopima, kao i sjajne vrhove njihovih kopalja. Kamiron je nastavio da galopira, naizgled neumorno, i dečak se čvrsto uhvati za ke-stenjastu grivu. – Koliko još ima? – povika Aleksandar.

Kamiron zastade na tren i pokaza na šumu koja se poput magle držala za obronak planine. – Tamo! Makedonjani nas neće pratiti.

Ako to ipak budu učinili, onda će umreti. Napevši mišiće svojih zadnjih nogu, kentaur ve-likom brzinom polete napred, zamalo zbacivši dečaka galopirajući ka drveću.

Kada su se približili šumi, četiri kentaura im izađoše u susret. Svi su bili manji od Kamirona i samo dvojica su imala bradu. Naoružani lukovima, oni formiraše liniju, iščekujući. Kamiron stade ispred njih. – Šta ti tražiš ovde, otpadniče? – upita vođa, kentaur bele glave i zlatnih bokova. – Idem do Hironove pećine – odgovori Kamiron snebivajući se. – Makedonjani nas

progone. – Ti nisi dobrodošao ovde – reče drugi. – Donećeš nam nevolje. – To je Hironovo naređenje i ja ga moram poštovati – usprotivio se Kamiron. – Ulizice! – podrugnu se treći kentaur. – Šta je tebi taj čovek? Da li si ti rob njegovih hirova? – Ja nisam ničiji rob – reče Kamiron dubljim glasom. Aleksandar je osetio kako se ken-

taurovi mišići napinju. Nagnuvši se unazad, dečko podiže ruku i privuče pažnju pridošlica. – Da li želite da predate jednog od svojih vašim neprijateljima? – upita ih. – Govori samo kada ti se neko obrati, čoveče! – prasnu belobradi vođa. – Ne – odgovori Aleksandar. – Odgovori na moje pitanje, ili si tolika kukavica da ćeš ću-

tati zbog stida? – Pusti me da ga ubijem, oče! – povika mladunac stavljajući strelu na luk. – Ne? –zagrme belobradi. – Neka prođu! – Ali oče… – Neka prođu, rekao sam. Kentauri se pomeriše u stranu i Ka miron galopom uđe među

drveće. Tu je bilo još kentaurskog roda, svi naoružani lukovima. Aleksandar se okrenu da vidi Makedonjane koji su se pojavili na vrhu uspona i začu njihove krike kada prvi roj strela pade među njih. Ali bitka utihnu kada su zašli dublje u šumu.

Kamiron je bio tih dok su išli, ali je Aleksandar osetio dubinu njegovog bola. Dečak se nije mogao setiti ničega što bi mogao da kaže i samo se još bolje namesti na širokim leđima. Napokon dođoše do čistine ispred ulaza u pećinu. Kamiron ukasa unutra i spusti Aleksandra na zemlju.

– Nema ni traga od Hirona – reče kentaur dok su mu se oči širile od gneva. – Mogu li da ti se zahvalim? – upita Aleksandar prilazeći mu. – Spasao si mi život i bio si veoma hrabar. – Ja sam najhrabriji od svih – reče Kamiron. – I najsnažniji – dodade podigavši ruku i nape

svoje ogromne mišiće. – Zaista jesi – složi se dečak. – Nikada nisam video nekoga snažnijeg. Kentaur okrenu glavu. – Gde je Hiron, dečače? Ti reče da će on biti ovde. – Ne – reče polako Aleksandar. – Rekao sam da je tražio da me dovedeš ovde, u sigurnost.

Rekao mi je da ti se može verovati, pričao mi je o tvojoj hrabrosti. – Ja sam povređen – iznenada reče Kamiron dodirujući rukom plitku ranu na svome boku.

Krv je već počela da se zgrušava oko rane, ali je tekla niz prednju nogu i zamrsila krzno. – Da imamo vode, očistio bih ti ranu – ponudi se dečak. – Zašto Hiron nije ovde? Zašto nikada nije ovde? Potreban mi je. Glas mu je iznenada

postao molećiv; osetio je strah. – Hirone! – povika on a zvuk je odjekivao pećinom. – Hirone! – Doći će – obeća Aleksandar. – Ali se ti moraš odmoriti. Čak i neko ko je jak poput tebe

mora da je umoran nakon onakve trke. – Nisam umoran. Ali sam gladan – reče i tamne mu se oči prikovaše za dečaka. – Reci mi nešto o sebi – uporan je bio Aleksandar. –Nikada nisam upoznao kentaura, iako

sam čuo priče o njima.

– Neću da pričam, hoću da jedem – prasnu Kamiron, okrenu se i kasom ode iz pećine. Aleksandar sede na kamen. I on je bio gladan i umoran, ali se nije usuđivao da zaspi dok je nepredvidivi Kamiron bio u blizini. Nakon nekog vremena on odluči da istraži pećinu. Nije bila duboka a mala proširenja su izgledala kao delo ljudskih ruku.

Ušavši u prvu nišu, Aleksandar je primetio da je kamen desnog zida malo drugačije sive boje od ostalih zidova. Pokušao je da dodirne kamen ali mu je ruka prošla kroz njega; oprezno je zakoračio i našao se s one strane zida u raskošno nameštenoj sobi. Zidovi su bili oslikani scenama iz Homerovih epova – drveni konj pred kapijama Troje, Odisejev brod pored ostrva sirena, scena kada Kirka pretvara čoveka u svinju, a uz slike su bile i svilene dra perije.

Prišao je prozoru i pogledao u okean koji je svetlucao na suncu. Odatle je mogao da vidi da je zgrada od belog mermera i sa brojnim stubovima. Bila je veća od palate njegovog oca u Peli i beskonačno lepša. Dečak je polako istraživao sobe. Biblioteke su bile posvuda, na stotine svitaka ležalo je na brojnim policama a sobe su bile pune statua i slika. U jednoj od soba je naišao na skice životinja, ptica, lavova i stvorenja nemogućih oblika, sa vratom dva puta dužim od tela ili nosem koji je visio do zemlje. Najzad je stigao i do kuhinje. Tu su šunke visile na kukama, burad su bila puna jabuka, u vrećama su bile sušene kajsije, kruške i bre-skve kao i drugo voće koje Aleksandar ranije nije video. Seo je za široki sto i sve isprobao, a onda se setio kentaura. Pronašao je srebrni pladanj i natovario na njega voće i razne vrste mesa pa se vratio nazad u prvu prostoriju i ponovo prošao kroz nestvarni zid pećine.

– Gde si bio? – povika Kamiron. – Svuda sam te tražio. – Išao sam da ti donesem nešto za jelo – odgovorio je Aleksandar, prilazeći kentauru i

pružajući mu pladanj. Kamiron ga bez reči uze i poče da trpa hranu u svoja ogromna usta, meso i voće zajedno. Konačno je podrignuo i odložio tanjir.

– Bolje – reče. – Sada hoću Hirona. – Zašto te ostali kentauri ne vole? – upita Aleksandar brzo menjajući temu. Kamiron savi noge i spusti se na pod pećine posmatrajući svojim crnim očima zlatokosog

dečaka. – Ko ti kaže da me ne vole? Ko ti je to rekao? – Niko mi nije rekao. Video sam kada su izašli iz šume. – Ja sam jači od njih – reče kentaur. – Nisu mi potrebni. Niko mi ne treba. – Ja sam ti prijatelj – reče mu Aleksandar. – Meni nisu potrebni prijatelji – zagrme Kamiron – Nijedan! – Ali, zar nisi usamljen? – Ne. Da, ponekad – priznade kentaur. – Ali ne bih bio kada bih samo mogao da se setim

ponečeg. Zašto sam bio u šumi u kojoj sam te našao? Ne sećam se da sam otišao tamo. Pone-kad sam tako zbunjen. Nekada nisam bio takav. Znam da nisam. Mislim da nisam.

Tako sam umoran. – Odspavaj malo – reče Aleksandar. – Bolje ćeš se osećati nakon odmora. – Da. Spavati – prošaputa kentaur. Iznenada podiže pogled. – Ako Hiron ne bude ovde ujutro, ubiću te. – Razgovaraćemo o tome sutra ujutro. Kamiron klimnu i glava mu pade na grudi. U momentu mu disanje postade dublje. Alek-

sandar je sedeo i u tišini ga posmatrao osećajući kako njegova usamljenost nestaje. Ponovo izmaglica obujmi stvorenje, uskovitlana i uzdrhtala, i na kraju se iz nje pojavi usnulo obličije Hirona pored konja Kajmala. Aleksandar priđe i lagano dodirnu maga po ramenu. Hiron se probudi i zevnu.

– Dobro si učinio, dečače – reče on. – Znao sam da je rizično to što te ostavljam s njime, ali si znalački ovladao situacijom.

– Ko je on? – upita princ.

– Poput ostalih stvorenja i on je spoj konja i čoveka, delom mene a delom Kajmala. Ranije sam mogao da ga obuzdavam, ali je sada postao jači i retko ga puštam da oživi. Ali sam morao da rizikujem jer nas Kajmal ne bi mogao obojicu nositi i ne bismo pobegli Makedon-janima.

– Ostala stvorenja su ga nazvala otpadnikom. Oni ga mrze. – Pa, to je malo duža priča. Kada sam prvi put oprobao magiju spajanja, izgubio sam vlast

nad Kamironom i on je odjahao pravo u njihovo selo. Hiron se osmehnu i odmahnu glavom. – Nisam uzeo u obzir trenutak u kojem smo se spojili. Kajmal je bio u sezoni pare nja i tražio je mladu ženku. Kamiron, pun gotovo dečačkog oduševljenja pokušao je da osvoji pažnju neko-liko ženki u selu. Mužjaci nisu blagonaklono gledali na to, pa su ga prognali iz šume.

– Shvatam – reče dečak – Stvarno? Ti si četvorogodišnjak pun iznenađenja. – Reci mi zašto Kamiron traži tebe. Vi se nikada niste mogli sresti. Kako on uopšte zna za

tebe? – Dobro pitanje, Aleksandre. Imaš oštar um. Kajmal me zna i stalo mu je do mene, na neki

njegov osoben način. Kada spajanje počne, krajnji rezultat je novo stvorenjen, Kamiron, koji je deo nas obojice, pa ipak nije nijedan od nas. Deo, veći deo koji je Kajmal, žudi da se po-novo sretne sa svojim gospodarem. To je bilo tužno, jednom sam probao i više se neće pono-viti. Ali, Kamiron je ipak interesantan stvor. Poput konja, lako se uplaši ali je ipak sposoban za velika dela.

Ustajući, Hiron povede dečaka kroza zid niše u palatu s druge strane. – Ovde ćemo biti bezbedni neko vreme. Ali čak i moje moći ne mogu dugo odoleti Filiposu.

– Zašto me traži, Hirone? – Ima moć bogova, ali je ipak smrtan. Želi večni život. Do sada je začeo šestoro dece i svu

je žrtvovao bogu Ahrimanu, bogu tame. Ali još uvek nije besmrtan. Pretpostavljam da su te njegovi sveštenici prizvali jer ti treba da budeš sedma žrtva. Vidim i zašto.

Ti si izvanredan dečak, Aleksandre, a u tebi je i sila tame. Filipos želi da se napoji tom si-lom.

– Neka mu je – reče dete. – Za mene je to prokletstvo, ništa više. Reci mi, kako to da te mogu dotaći a da ne osetiš bol?

– Na to nije lako odgovoriti, mladi prinče. Moć koju poseduješ, ili koja poseduje tebe, slična je onoj koja vlada Filiposom. Pa ipak, one su različite. Posebne. Tvoj demon, ako tako hoćeš, želi tebe, ali mu je potrebno da ti živiš. Zbog toga on spava kada sam ja u blizini, jer zna da sam ja jedina tvoja nada za opstanak.

– Govoriš o mojoj moći kao da ona nije deo mene. – I nije – reče mag. – To je demon, moćan demon. Njegovo ime je Kadmil. I on želi da te

poseduje. Aleksandar iznenada oseti da mu se usta suše, a ruke tresu. – Šta će mi se desiti ako on po-

bedi? – Bićeš poput Filiposa. Ali to je planina na koju se moraš popeti nekog drugog dana. Hra-

bar si i nesalomivog duha, Aleksandre. Možda ćeš uspeti da ga obuzdaš. Pomoći ću ti na svaki način. – Zašto? – Dobro pitanje, dečače, pa ću ti odgovoriti – uzdahnu mag. – Pre mnogo vremena, po tvome računu pre dvadeset ili više godina, naloženo mi je da po-

dučavam jedno dete. I ono je bilo posednuto. Naučio sam ga svemu što sam znao, ali to nije bili dovoljno. Postao je demonski kralj. A sada si ti ovde. – Ali nisi uspeo sa Filiposom – primeti Aleksandar. – Ti si snažniji – reče mu Hiron. – Reci mi, da li postoji neko u tvome svetu sa dovoljno

pameti da te potraži?

Aleksandar klimnu. – Parmenion. On će doći po mene. On je najveći general i najbolji rat-nik u Makedoniji.

– Motriću na njega – reče Hiron.

KAMENI KRUG, vreme nepoznato

Aristotel je poveo makedonske ratnike u prastaru šumu koja se nalazila u dolini, toliko dubokoj da im se činilo da su sišli pod zemlju. Tu je raslo ogromno drveće, sa stablima deset puta debljim od hrastova u Makedoniji i granama toliko isprepletenima da su potpuno skrivale nebo. Zemljište je do visine članaka bilo pokriveno istrulelim ostacima biljaka, pa su ratnici vodili svoje konje iz straha da bi mogli zapeti kopitom o skriveni koren, ili stati u neku rupu i slomiti nogu.

Nije se čula pesma ptica. Vazduh je bio hladan, bez daška vetra. Napredovali su u tišini; najzad, Aristotel koji je bio na čelu, stiže do male čistine. Atal duboko udahnu kad oseti sunce na koži.

Ugledali su okolo ogromne kamene stubove, nisu bili okrugli niti u obliku blokova, već od komada granita u obliku trougla, grubo obrađeni i tri puta viši od čoveka. Neki su bili oboreni a drugi napukli. Parmenion uđe u središte kruga i stade pred oltar koji se nalazio na mermer-nom bloku. Prevukao je prstima preko kanala za oticanje krvi i okrenuo se ka Aristotelu.

– Ko je ovo napravio, ovaj hram? – Akađani. Istorija je taj narod zaboravila, nestali su. Njihova dela su poput prašine na

vetru vremena. Atal zadrhta. – Ne sviđa mi se ovo mesto. Zašto smo došli ovde? – Ovo je kapija za onu drugu Grčku – odgovori mu Aristotel. Vas dvojica ostanite ovde,

pored oltara. Ja ću pripremiti čin otvaranja. Aristotel se uputi ka spoljašnjem krugu i sede na travu, zatim prekrsti noge, zatvori oči a

ruke ukrsti preko grudi. – Šta misliš, kakav će nam izgovor dati kada se nikakva vrata ne budu otvorila? – upita

Atal, silom se osmehujući. Parmenion pogleda u hladne plave oči mačevaoca i vide strah. – Sada bi bilo pravo vreme da povedeš svoga konja van ovog kruga – reče on blagim

glasom. – Misliš li da sam se uplašio? – Zašto da ne? – uzvrati mu Parmenion. – Ja jesam. Atal se opusti. – Spartanac uplašen? Dobro to prikrivaš, Parmenione. Koliko dugo… Svetlost obasja krug a konji zanjištaše i uplašeno se propeše. Ratnici čvršće stegnuše uzde pokušavajući da umire preplašene životinje. Svetlost prekri

potpuna tama tako da obojica pomisliše da su oslepeli. Parmenion trepnu i pogleda u nebo. Postepeno je, kako su mu se oči navikavale na mrak, razaznavao zvezde na nebu.

– Mislim – reče tihim glasom – da smo stigli. Atal potapša šarenog sivca i ode do ivice kruga, pa pogleda ka planinama i dolinama na

jugu. – Ja znam ovo mesto – reče. – Pogledaj tamo! Zar to nije Olimp? Okrenuo se na sever i upro prstom ka srebrnoj traci velike reke. – A ono je reka Haliakmon. Ovo nije drugi svet, Parmenione!

– Rekao je da izgleda poput Grčke – podseti ga Spartanac. – Ja i dalje ne verujem u to. – Šta ti je potrebno da bi se uverio? – upita Parmenion vrteći glavom. – Prošao si kroz

čvrsti kamen planine i u otkucaju srca iz podneva prešao u ponoć. Pa ipak se držiš verovanja da je sve ovo neka prevara.

– Videćemo – promrmlja Atal, vraćajući se do konja i odvezujući ga. – Hajde da prona-đemo mesto za logorovanje. Ovde je previše otvoreno da bismo palili vatru. Mačevalac skoči na sivca i pojaha ka šumi na jugu.

Dok se Parmenion spremao da pođe za Atalom, začu u sebi Aristotelov glas, slab i dalek. – Ima toliko toga što bih želeo da ti kažem, prijatelju – govorio je čarobnjak – ali ne mogu. Tvoje prisustvo u ovome svetu je izuzetno važno, ne samo zbog spasavanja princa.

Mogu da ti dam samo dva saveta: prvo, treba da znaš da neprijatelj tvoga neprijatelja može biti tvoj prijatelj, i drugo, idi u Spartu. Smatraj je za svetionik koji pomaže brodu u nevolji. Sparta je ključ!

Glas utihnu a Parmenion uzjaha svoga konja i krenu za Atalom. Njih dvojica se ulogoriše uz potok koji je krivudao kroz šumu. Vezali su konje i sedeli u tišini uživajući u toploti plamenova. Parmenion se ispruži i zat-

vori oči, razmišljajući o rešenju zagonetke: kako pronaći jedno dete u nepoznatoj zemlji? Aristotel je jedino znao da dete nisu zarobili Makedonjani. Nekako im je pobegao. Ali i pored svojih moći čarobnjak nije znao gde je dete. Bilo mu je

jasno samo da se dete pojavilo u blizini Olimpa i da ga Makedonjani i dalje traže. Umotavši se u svoj ogratač, Parmenion zaspa. Probudio se u neko doba noći i začuo šapat i smeh koji je odjekivao šumom. Seo je i po-

gledao ka Atalu – spavao je pored ugasle vatre. Ustao je i pokušao da odgonetne odakle smeh dopire.

U daljini je ugledao treperava svetla, ali ga je drveće i rastinje onemogućavalo da razazna prirodu svetlosti. Prišao je Atalu i dodirnuo ga, a on se odmah probudio i skočio s mačem u ruci. Dajući mu znak da ćuti, Parmenion pokaza ka treperavim svetlima i poče da im se prik-rada. Atal ga je pratio, spreman da upotrebi mač.

Najzad dođoše do kružne čistine, gde su baklje i vatre gorele u gvozdenim korpama okače-nim o drveće. Grupa mladih devojaka u raznobojnim hitonima sedela je u krugu i pila vino iz zlatnih pehara.

Jedna od žena ustade i uzviknu neko ime. Istog trena malo stvorenje pritrča s bokalom vina i napuni njen pehar. Parmenion oseti kako Atalova napetost raste; stvorenje, ne više od deteta, šiljatih ušiju i glatkog torza, sa nogama jarca, rascepljenih kopita, bilo je zapravo satir.

Dotakavši Atala po ruci, Parmenion se povuče, pa se zajedno vratiše do svog logora. – Šta misliš, da li su to bile nimfe? – upita Atal. Parmenion slegnu ramenima. – Ne znam – priznade. – Malo sam pažnje obraćao na mitove

i legende dok sam bio dete. Sada žalim što ih nisam pažljivije proučavao. Iznenada, udaljenog smeha nestade i začuše se jezivi krici. Izvukavši mačeve, oni potrčaše među drveće. Parmenion prvi izbi na čistinu. Svuda je bilo naoružanih ljudi. Neke od žena su pobegle ali su bar četiri oborene na zemlju

a ratnici sa crnim ogrtačima su klečali oko njih. Dva vojnika su jurila za jednom devojkom. Parme nion potrča napred i preseče vrat prvom, pa odbi udarac drugog ra t nika; bacio se napred, ramenom udario u čoveka i oborio ga.

Sudaranje sečiva privuklo je ostale ratnike i oni pustiše žene i potrčaše u bitku. Bilo ih je barem deset i Parmenion odstupi. – Ko si, za ime Hada, sad pa ti? – upita crnobradi ratnik, koji s uperenim mačem priđe Parmenionu.

– Ja sam tvoja smrt – odgovori Spartanac. Čovek se mračno osmehnu – Da nisi možda polubog? Ponovo rođeni Herakle, možda?

Misliš li da možeš ubiti deset Makedonjana? – Možda i ne – složi se Parmenion kada vojnici formiraše polukrug oko njega – ali ću po-

četi s tobom. – Ubijte ga! – naredio je čovek.

U tom trenutku pojavi se Atal iza kruga i zabi nož u leđa jednog ratnika a drugog poseče po licu. Parmenion skoči napred kada se vojnici okrenuše da se suoče sa novom pretnjom. Crnobradi ratnik je blokirao njegov prvi udarac ali mu Parmenion drugim udarcem preseče arteriju na preponama.

Atal je bio u nevolji, svom snagom se branio od četvorice napadača, dok su se ostala tro-jica okrenula ka Parmenionu. Spartanac ponovo odstupi a zatim se baci na jednog vojnika i zabi mu mač u vrat; napadač se zatetura a Parmenion umalo ne izgubi ravnotežu.

Vojnik potrča ka njemu, ali se Parmenion spusti na koleno i probode mu stomak, a zatim skoči izvukavši mač da se suoči sa ostalima koji su mu prilazili.

– Upomoć, Parmenione! – povika Atal. Bacivši se ulevo, Parmenion se zakotrlja, pa skoči i potrča preko čistine. Atal je jednog ubio a drugog ranio, ali se, prislonjen leđima uz hrast, borio okrvavljenog lica i ruku.

– Uz tebe sam! – povika Parmenion, pokušavajući da privuče pažnju napadača. Kada se jedan okrenuo ka Parmenionu, Atal ispruži mač i ubode ga u vrat. Jurnu onda postrance na ratnike i sagnu se pred udarcem koji mu skinu šlem sa glave.

Parmenion mu pritrča; dva Makedonca stadoše leđa uz leđa naspram četvorice vojnika. Zaglušujući urlik odjeknu među drvećem i Makedonjani sa užasom u očima pobegoše sa

čistine. – Tako mi Zevsa, ovo je bilo blizu – reče Atal. – Još nije gotovo – prošaputa Parmenion. Iz šume se pojaviše tri ogromna čoveka, svaki viši od sedam stopa. Onaj sa glavom bika

nosio je veliku sekiru dvostrukog sečiva. Na licu drugog, gotovo ljudskom, bilo je veliko oko sa dve zenice na sredini čela; on je

nosio palicu načičkanu ekserima. Treći je imao glavu lava i bio je bez oružja ali su mu se ruke završavale kandžama du gim kao noževi. Iza njih su se skupile žene, s pogledom punim straha.

– Skloni mač – naredi Parmenion. – Mora da si poludeo! – Učini to, brzo! Oni su ovde da bi zaštitili žene. Možda možemo razgovarati s njima. – Sanjaj, Spartanče – prošaputa Atal dok su se demonske zveri približavale, ali je vratio

svoj mač u kanije, i njih dvojica stadoše ispred čudovišta. Kiklop priđe bliže, podižući svoju okovanu batinu.

– Ti – ubio – Makedonjane. Zašto? – upita dubokim glasom. Reči su se prolamale iz njegovih usta. – Napali su žene – reče Parmenion. – Mi smo im priskočili u pomoć. – Zašto? – ponovo upita čudovište i Parmenion pogleda u palicu koja je visila iznad nje-

gove glave. – Makedonjani su naši neprijatelji – odgovori užasnut, skrenuvši pogled sa oružja. – Sva …ljudska… bića…su…naši…neprijatelji – reče kiklop. Zver s lavljom glavom se nadnese nad mrtvog vojnika i iščupavši mu ruku, poče da je

žvaće. Ali su sve vreme njegove smeđe oči bile prikovane za Parmeniona. Minotaur priđe sleva i spustivši svoju rogatu glavu pogleda u Spartančevo lice. Šaputavim glasom, koji izne-nadi Parmeniona nežnošću i savršenon intonacijom, on mu se obrati – Reci mi, ratniče, zašto vas ne bismo ubili?

– Prvo mi reci zbog čega biste nas ubili? – odgovorio mu je Parmenion. Minotaur sede, pozivajući Spartanca da mu se pridruži. – Vaš soj nas svuda uništava.

Nema zemlje, sem jedne, gde su naši životi bezbedni. Nekada je cela ova zemlja bila naša a sada se krijemo po šumama. Uskoro neće biti nijednog pripadnika starijih rasa, sinovi i kćeri Titana će nestati zauvek. Zašto bi trebalo da te ubijem? Zato što će iako si ti možda dobar i

plemenit, tvoji sinovi i sinovi tvojih sinova loviti moje i sinove mojih sinova. Da li te odgovor zadovoljava?

– Dobar je – složi se Parmenion – ali ipak ima jednu manu. Ako me ubiješ, onda će moji sinovi imati razlog da te mrze, a to je dovoljno da se obistini

tvoje predviđanje. Ali ako postanemo pri jatelji, onda će moji sinovi moći da te upoznaju i posmatraće te drugim očima.

– Kada se tako nešto desilo? – upita minotaur. – Ne znam. Mogu da govorim samo u svoje ime. Međutim, ako čin spasavanja ima za

ishod pogubljenje bez razmatranja, čini mi se da se onda ne razlikujete mnogo od Makedon-jana. Sinovi Titana sigurno mogu da pokažu veću zahvalnost.

– Mudro zboriš. Sviđa mi se to što nema straha u tvojim očima. I dobar si borac, takođe. Ja sam Bront. Ovo su moja braća Sterop i Argej. – Ja sam Parmenion. Ovo je – moj drug Atal. – Nećemo vas ubiti – reče Bront – ne sada. Darujemo vam život. Ali ako opet budete ho-

dali našom šumom, vaši životi biće bezvredni. Minotaur ustade i krenu nazad. – Čekaj! – povika Parmenion. – Tražimo dete iz našeg sveta koje je oteo kralj Makedon-

jana. Možeš li nam pomoći? Minotaur okrenu svoju veliku glavu. – Makedonjani su pre dva dana jurili kentaura. Rekli

su da je on nosio dete zlatne kose. Išli su na jug, u šumu kentaura. To je sve što znam. Šuma je zabranjena za sve ljude, osim

za Hirona. Kentauri vam neće dozvoliti da pro đe te. Niti će hteti da razgovaraju sa vama. Pozdrav će vam biti stre la u srce ili oko. Budite na oprezu!

Atal pesnicom raspali Parmeniona po bradi i obori ga. Spartanac pade kao proštac a zatim se okrenu na leđa i pogleda u razjarenog Makedonca, koji se nadneo nad njega stisnutih pes-nica, dok mu se iz plitke posekotine na obrazu i dalje slivala krv.

– Ti bedni kurvin sine! – prošišta Atal – Šta si, za ime Hada, mislio? Deset ljudi! Tako mi Herakla, mogli smo da izginemo!

Parmenion sede i protrlja bradu, a zatim se uspravi. – Nisam razmišljao – priznade. – Izvrsno! – podsmehnu se Atal. – Ali ne bih voleo da to bude urezano na mome grobu:

Atal je umro zato što strateg nije razmišljao. – Neće se ponoviti – obeća Spartanac, ali mačevalac se nije mogao smiriti. – Želim da znam zašto se to desilo sada. Hoću da znam zašto je prvi general u Makedoniji

poleteo u pomoć ženama koje ni ne poznaje. Bio si u Metoni, Amfipolju i u desetini drugih gradova kada ih je vojska opljačkala. Nisam te video kako trčiš ulicama i pokušavaš da zašti-tiš žene i decu. Šta je to različito ovde?

– Ništa – odgovori Spartanac. – Ali grešiš. Nisam bio u tim gradovima kada bi počela si-lovanja i ubistva. Ja sam organizovao napade, ali kada bi zidovi bili probijeni, moj posao bi bio gotov.

Ne želim da umanjim odgovornost za varvarsko ponašanje koje bi zatim usledilo, ali ono nikada nije rađeno u moje ime, niti bih ja učestvovao u tome. A što se tiče moga postupka danas, priznajem da je neoprostiv. Mi smo ovde da bi smo spasli Aleksandra a ja sam doveo u pitanje naš pohod. Ali rekao sam ti, neće se ponoviti.

Nemam ništa više da dodam. – Pa, ja imam. Ako ikada odlučiš da izigravaš romantičnu budalu, ne očekuj da stanem uz

tebe. – Nisam očekivao tvoju pomoć ni malopre – reče Parmenion gledajući ga u oči a lice mu se

uozbilji. – I znaj ovo Atale, ako me još jednom udariš, ubiću te. – Samo ti sanjaj – odgovori mačevalac. – Nikada neće svanuti taj dan kad ćeš me ti pobe-

diti, mačem ili kopljem.

Parmenion je taman hteo da mu odgovori, kad primeti kako nekoliko žena prelazi čistinu idući ka njima. Prva se duboko pokloni pred ratnicima a zatim podiže pogled, stidljivo se os-mehujući.

Bila je vitka, zlatne kose i ljubičastih očiju, lica izuzetne lepote. – Zahvaljujemo vam na pomoći, gospodari – reče slatkim glasom, gotovo pevušeći. – Bilo nam je zadovoljstvo – odgovori joj Atal. – Koji pravi muškarac ne bi tako postupio? – Povređen si – reče ona prišavši i dodirnuvši mu lice. – Moraš nam dopustiti da se po-

brinemo za tvoje rane. Imamo lekoviti prah i bilje. Ne obraćajući pažnju na Parmeniona, žene se skupiše oko Atala, povedoše ga do oborenog

debla i sedoše pored njega. Mlada devojka u haljini svetloplave boje sede u krilo Atalu, i uze široki zeleni list, koji stavi preko rane. Kada je sklonila list, posekotina je nestala, a koža je izgledala glatka i bez ožiljka. Druga žena ponovi postupak na ratnikovoj levoj podlaktici.

Na ivici šume pojavi se satir i doskakuta do Parmeniona nudeći mu vrč sa vinom. Spar-tanac mu se zahvali i sede, i satir ode uznemireno se osmehujući.

Pokušaj spasavanja žena bio je sve ono što je Atal opisao, romantičan, glup i, s obzirom na odnos snaga, samoubilački. Parmenion je bio loše raspoložen pa sede podalje od grupe. Raz-mišljajući o onome što se desilo, setio se tihog zadovoljstva koje je osetio posmatrajući žene, setio se besa koji ga je obuzeo kada je začuo njihove krike. Slike su mu letele pred očima, kao da su se otvorila skrivena vrata njegove duše, i on ponovo vide decu Metone nemarno naba-canu na gomilu, vide brdo mrtvih.

Grad je trebalo da bude uništen i Parmenion je projahao kroz njega nadgledajući rušenje. Zastao je na trgu glavne pijace, gde su bila postavljena kola za uklanjanje leševa.

Nikanor je jahao pored njega. Okrenuvši se izranavljenom ratniku, Parmenion mu je posta-vio jednostavno pitanje.

– Zašto? – Šta zašto, prijatelju? – odgovorio je Nikanor začuđeno. – Deca. Zašto su pobijena? Nikanor je slegnuo ramenima. – Žene su odvedene na tržnice robova u Aziji a muškarci u

Pelagoniju da tamo grade nova utvrđenja. Više niko ne kupuje malu decu. – I to je odgovor? – prošaputao je general. – Niko ih više ne kupuje? – Kakav drugi odgovor može biti? – odgovorio je ratnik. Parmenion je odjahao iz grada ne okrenuvši se, odlučan da više nikada ne pogleda plodove

takvih pobeda. U začaranoj šumi, u kojoj se nalazio, to saznanje ga snažno pogodi; poneo se kukavički.

Kao general, pokrenuo je događaje koji su doveli do tih strahota i verovao da to što nije prisustvovao pokolju može da mu umanji krivicu. Srknuo je vino, osetivši da je teret tuge koju nosi preveliki i suze mu krenuše niz obraze; samopoštovanja nestade.

Nije znao kada je utonuo u san, ali se probudio u mekom krevetu, u sobi sa zidovima od isprepletane loze i krovom od lišća.

Osećao se sveže i bez tereta na duši, pa je sklonivši pokrivač spustio noge na pod zastrt mahovinom, mekom i svežom pod njegovim stopalima. Nije bilo vrata i on razgrnu lišće. Zaslepljujuća sunčeva svetlost pokulja unutra; izašao je na široko jezero oivičeno stablima hrasta i privikavajući se na svetlost, začuo žubor vode.

Okrenuo se i ugledao vodopad koji je padao preko belog mermera, puneći duboki bazen oko koga je sedela grupa žena. Druge su plivale po kristalno čistoj vodi, smejući se i prskajući jedna drugu a od kapljica su se stvarale male duge.

Kada je Parmenion krenuo ka grupi žena, visoka fi gura se pomeri s njegove desne strane; on ugleda Bronta, minotaura.

Stvorenje se nezgrapno pokloni, spusti glavu pa je podiže.

– Dobro došao u moj dom – reče. – Kako sam dospeo ovde? – Ja sam te doneo. – Zašto? – Pio si vina, čoveče, a ono te je uspavalo. Onda je došlo još Makedonjana i gospa me je

zamolila da te ponesem. – Gde je Atal? – Tvoj drug spava i sigurno će spavati još. Dođi, gospa čeka. Minotaur prođe pored vodopada i skrenu desno kroz drveće, sve do novog zida od loze.

Dve žene koje su stajale ispred njega razmaknuše grane da minotaur prođe. Parmenion je ušao za njim i našao se u dvorani zasvođenoj cvećem, okruženoj stablima čempresa.

Raznolike ptice su letele gore-dole između šarenih cvetova. Između belog mermera oko brojnih bazena rasli su ogromni cvetovi grimizne i roze boje. Staze od žutog kamena krivu-dale su oko bazena, preko poda dvorane zastrtog mahovinom, vodeći sve do stepeništa na drugom kraju.

Ne obraćajući pažnju na žene i satire koji se sedeli pored vode, Bront je koračao pravo prema stepeništu. Tu su sedela njegova braća Argej i Sterop, ali ih Parmenion samo okrznu pogledom; njega je privukla naga žena koja je sedela na prestolu izrezbarenom u ogromnom bloku svetlucavog mermera. Kosa joj je bila bela ali ne kao kod starice, već više nalik ponos-noj, neokaljanoj belini planinskog snega. Oči su joj bile sive, lice bezvremeno, glatko, bez bora ali ne i mlado. Telo joj je bilo vitko, grudi male a kukovi dečački.

Parmenion se pokloni duboko. Žena ustade s prestola i siđe niz stepenice, pa uhvati Spar-tanca za ruku, povede ga dublje u dvoranu; kroz zavesu od loze izađoše u udolinu smeštenu između brda okupanih suncem.

– Ko si ti, gospo? – upita je kada ona sede pod razgranati hrast. – Ljudi su mi nadenuli mnoga imena – odgovori mu. – Više no što ima zvezda, mislim. Ali

me ti možeš i dalje zvati gospo. Sviđa mi se kako to zvuči na tvojim usnama. Sedi pored mene, Parmenione, i pričaj mi o

tvome sinu Aleksandru. Prošao je trenutak pre nego što je shvatio šta je ona rekla i kroz srce mu prolete hladni dašak straha.

– On je sin moga kralja – reče joj, opruživši se na travi pored nje. – Oteo ga je Filipos. Ja sam ovde kako bih ga vratio njegovom ocu.

Ona se nasmeja gledajući ga sveznajućim očima. – On je tvoje dete, začet u Noći misterija. Tu sramotu ti nosiš, a i mnogo toga još, krivicu i očajanje. Poznajem te, znam tvoje misli i strahove.

Možeš otvoreno da govoriš. Parmenion skrenu pogled. – Žao mi je što vidiš toliko toga, moja gospo. Žalosti me to što

sam doneo svoj mrak u ovo mesto lepote. Ona ga prstima dotače po licu i pomilova. – Ne opterećuj se tom krivicom. Ona te je

održala u životu kad si popio moje vino, jer samo dobri mogu spoznati krivicu, a ti nisi zao, Parmenione. U tvome srcu postoji dobrota a u duši veličina, što se ne može reći i za tvoga sa-putnika. Ostavila sam ga u životu samo zato što ti je potreban. Ali će on spavati sve dok ne budete otišli i nikada neće videti moju zemlju. Graciozno je ustala i popela se na vrh brda gle-dajući ka udaljenim planinama. Parmenion je išao za njom i slušao dok mu je ona pokazivala značajna mesta. – Daleko na zapadu su planine Pinda, a tamo iza ravnica na jugu je reka Penelos.

Poznata su ti ta mesta jer ona postoje i u tvome svetu. Ali dalje na jugu su gradovi koje ne znaš: Kadmos, Tosepe, Leonida. Oni čine savez koji se bori protiv Filiposa, i uskoro će pasti. Atina je uništena ovog proleća. Uskoro će samo jedan grad-država stajati protiv tiranina: Sparta. Kada pronađeš Aleksandra, vodi ga tamo.

– Prvo moram da ga pronađem – reče ratnik. – On je sa magom Hironom i za sada je bezbedan. Ali će ga Fi lipos uskoro pronaći, i šuma

kentaura neće biti prepreka za Makedonjane. Okenula se ka njemu i uhvativši ga pod ruku, povela nazad preko livada u dvoranu od

loze. – Nekada davno – reče blagim, tužnim glasom – bila bih u stanju da ti pomognem u tvojoj

potrazi. Ali ne više. Mi smo narod magije i polako izumiremo. Naša magija i čini blede spram mačeva Makedonjana. Dajem ti svoj blagoslov, Parmenione. Ništa više od toga.

– I to je dovoljno, gospo, to je dar koga ja nisam dostojan – reče poljubivši joj ruku. – Ali zašto mi pružaš i to?

– Imamo zajedničke ciljeve. Kao što rekoh, magija bledi. Ali postoji legenda koju svi znamo. Rečeno je da će zlatno dete doći među nas i da će zemlja još jednom zasijati punim sjajem. Misliš li da je Aleksandar to zlatno dete?

– Kako bih ja to mogao znati? – Kako, zaista? Nekada sam mogla da vidim budućnost, ne daleku ali dovoljno udaljenu da

mogu da zaštitim svoj narod. Sada vidim samo prošlost i staru slavu. A možda sam i ja poverovala u luckaste legende. Spavaj sada i probudi se osvežen!

Probudio se umotan u svoj ogrtač, pored vatre, i video konje koji su pasli pored potoka. S druge strane ugasle vatre spavao je Atal. Nije bilo ni traga ranama na njegovoj ruci i obrazu.

Parmenion ustade i ode do čistine u šumi. Nije bilo tela, ali je osušena krv i dalje bila na zemlji. Vratio se u logor i probudio Atala.

– Sanjao sam čudan san – reče mačevalac. – Sanjao sam da smo spasli grupu nimfi. Bio je tu i minotaur i … i … prokletstvo, ne sećam se. Atal ustade i otrese prašinu sa ogrtača. – Mrzim kad zaboravljam snove – reče. – Ali sećam se nimfi, prelepe žene neopisive lepote. Šta je s tobom? Kako si ti spavao?

– Bez snova – odgovori Spartanac. Diri je gledala kako Parmenion i Atal jašu na zapad, a zatim je izašla iz senki drveća u

središtu logora. Kosa joj više nije bila vatrenocrvena već tamnosmeđa, kratka. Lice joj nije više bilo četvrtasto, nos se izdužio, obrve zgusnule a morskozelena boja očiju postala je kao lešnik smeđa.

– Sada više nisi lepotica – reče joj Aristotel dok su stajali u Kamenom krugu koji su napustili Makedonci.

– Ne treba mi lepota – reče dubokim, skoro hrapavim glasom. Prošla je kroz kapiju u trenutku kad su Parmenion i Atal ulazili u šumu, pa ih je posmatrala

sa mesta ne mnogo udaljenog od onog na kome su zastali. Prvo je mislila da im se pridruži već te večeri, ali je svojim darom dotakla njihove duše i spoznala njihove strahove. Nisu gajili prijateljska osećanja jedan prema drugom. Parmenion nije verovao makedonskom ratniku hladnog pogleda, a Atal nije voleo čoveka koga je smatrao nadmenim Spartancem. Bilo im je potrebno vreme, shvatila je i umotavši se u ogrtač pala u san.

Probudio ju je smeh, čula je kako se dva Makedonca šunjaju kroz žbunje. Vinuvši se du-hom posmatrala ih je sa visine i prva primetila Makedonjane koji su se približavali ženama. Kada su se začuli prvi krici, Diri polete ka Parmenionu. Osećanja su u njemu bila suprot-stavljena; jedan njegov deo je želeo da spase device, ali je snažnija bila želja da ostane na sigurnom i misao o Aleksandru.

Diri je instinktivno upotrebila svoju moć i naterala ga da reaguje. Istog trena je znala da je to greška. Odnos jedan spram deset doneće smrt čoveku koga je

volela. Spojivši se sa Atalom, shvatila je da mu on nikako ne bi pritekao u pomoć. U njego-vom umu je bila samo jedna misao: zaštititi sebe! Preostalo joj je samo jedno, da pojača nje-gov strah. Ako Parmenion pogine, Atal će ostati zauvek zarobljen u ovom svetu i sve njegovo bogatstvo postaće bezvredno.

Nikada više neće videti svoje palate i naložnice. Provešće ostatak života kao najamnik u svetu koji čak i nije njegov. Bes mu je narastao, pa je izvukao svoj mač i potrčao u pomoć Parmenionu.

Dvojica ratnika su se borila veličanstveno, ali je Diri osetila teret stida kad je pokolj okon-čan; vrativši se u telo, shvatila je da su te smrti išle na njenu dušu. Upravljala je događajima na način koji je bio suprotan svemu u šta je verovala. Do duboko u noć je pokušavala da nađe opravdanje za svoje postupke. Makedonjanima je na umu bilo silovanje i ubijanje. Da se nije umešala, žene bi bile napastvovane i ubijene. Ali one ne bi bile ubijene tvojom krivicom, reče sebi. Ovako je krv Makedonjana bila na njenim rukama.

Šta sam drugo mogla da uradim, upitala se. I da se nije umešala, krajnji bi rezultat bio tragičan, jer nije bilo vremena da utiče na sve Makedonjane. Ali ipak, uticala si na njih, po-mislila je.

Usporila si ih i tako dala prednost Parmenionu i Atalu. Ispunjena sumnjom, vidarka zaspa sanjajući o kentaurima i demonskom kralju. Usred sna

probudi je dodir ruke; ona ustade i ugleda nagu ženu bele kose kako sedi na oborenom drvetu. Iza nje je na čistini stajao minotaur. Mesec je bio visoko i zrak svetlosti okupao je ženu učinivši je gotovo prozračnom.

– Učinila si pravu stvar, proročice – reče žena. – Spasla si moju decu. – Pogrešila sam što sam se umešala – reče joj Diri. – Besmislica. Tako si spasla ne samo moj narod već i dva čoveka koja pratiš. Da nisu tako

uradili, onda bi ih Bront i njegova braća ubili na spavanju. – Zašto? – upita Diri – Kakvo zlo su vam učinili? – Oni su ljudska bića – odgovori žena. – To je dovoljno. – Šta želiš od mene? – U tvojoj krvi ima magije. Zato i poseduješ dar. Parmenion je takođe čovek od moći. Vi

ste stranci u ovome svetu i ja moram znati da li ste došli da biste počinili dobra ili zla dela. – Nikada neću svojom voljom učiniti ništa što bi pomoglo Haosu – odgovori Diri. – Ali to

ne mora da znači da ću uvek činiti dobra dela. Mnogo godina se borim protiv duha Haosa, trudeći se da ga sprečim u nameri da se otelotvori. Ali ja sam odgovorna za njegovo rođenje.

– Znam. Parmenion je začeo Iskandera koga sada traži demonski kralj. Žena je ćutala neko vreme, zamišljena, a onda ponovo pogleda u vidarku. – Magija umire. Možeš li pomoći da se spase?

– Ne. Žena klimnu. – Ne mogu ni ja. Ali ako je dete zaista Iskander… Ona uzdahnu. – Nemam izbora. Okrenuvši se minotauru, ona položi svoju vitku ruku na

njegova široka pleća. – Idi sa njom, Bronte, i pomogni gde budeš mogao. Ako dete nije Is-kander, onda se vrati meni. Ako jeste, učini sve što moraš da bi ga odveo do kapije.

– Hoću, majko – odgovorio je on. Mesečina je bledela a sa njom i žena bele kose; ali je minotaur ostao. Diri posegnu svojim

duhom ka minotauru ali naiđe na zid. – Nema potrebe da čitaš moje misli – reče joj, glasom neverovatno slatkim. – Ja ti ne pred-

stavljam pretnju. – Kako da nema opasnosti tamo gde ima toliko mnogo mržnje? – uzvrati ona. Nije joj odgovorio.

ŠUMA KENTAURA

Aleksandar je sedeo na ulazu u pećinu i uživao u toploti sunca posmatrajući šumu i ravnice iza nje. Uprkos strahu, osećao se slobodno u šumi kentaura. Ovde je mogao da dodiruje a da ne ubija i da spava a da ne sanja. Prethodnog dana srebrnosiva ptica mu je sletela na ruku i uživala u prijateljskoj toplini; nijednom smrtonosna sila nije zapretila da će poteći. Bilo je to blaženstvo koje Aleksandar nikada ranije nije doživeo. Nedostajao mu je dom, majka i otac, ali je čežnju ublažila ta nova radost.

Hiron se pojavi na čistini. – Lep dan, mladi prinče. – Da. Prelep. Pričaj mi o kentaurima. – Šta bi hteo da saznaš? – upita mag. – Kako su preživeli? Znam ponešto o konjima i o tome koliko moraju da jedu i piju. Nji-

hovo grlo i želudac su stvoreni za varenje velike količine trave i tečnosti. A njihova pluća su ogromna.

O kentaurima ne znam baš mnogo. Da li imaju dva para pluća? Da li jedu travu? Ako jedu, kako to uspevaju kad ne mogu da saviju vrat poput konja?

Hiron se zakikota. – Pitanja su ti dobra, Aleksandre. Tvoj um radi savršeno. Video si me s Kajmalom, isto je i sa pravim kentaurima.

Oni žive kao muškarci i žene, ali su povezani sa svojim konjima. Spajaju se u svitanje ali se razdvajaju u sumrak. – Šta se dešava ako konj ugine? Može li kentaur da nađe drugog? – Ne. Ako konj umre, čovek ili žena će umreti u roku od jednog ili dva dana. – Hoće li se to desiti tebi ako Kajmal ugine? – upita Aleksandar. – Ne, jer ja nisam pravi kentaur. Naše spajanje se desilo uz pomoć spoljašnje magije. Zato

se Kajmal oseća tako usamljeno. Izgubljeno, može se reći. Hiron pruži dečaku parče slatkog hleba, pa su neko vreme njih dvojica jeli u tišini. A onda

se dečakova znatiželja ponovo probudi. – Gde je to počelo? – Kakvo ogromno pitanje – odgovori mag. – A ko sam ja da bih znao odgovor na to? Svet

je nekada bio pun prirodne magije u svakom kamenu i potoku, u svakom brdu i drvetu. Pre mnogo hilja da godina postojala je rasa ljudi koja je obuzdala tu magiju. Ho dali su zemljom poput bogova, u stvari, oni i jesu bili bogovi jer su postali gotovo besmrtni. Bili su pametni, maštoviti i znatiželjni. A njihova deca su bili Titani, džinovi ako bi tako izabrali, pesnici ako bi to poželeli. Nastupilo je vreme čuda, ali je njih teško opisati, po gotovu četvorogodišnjaku, čak i ako je tako pametan kao ti. Pret postavljam da si na svome dvoru video kako muškarci i žene stalno traže novo, ogrtače raznih boja, haljine različitih oblika i ukrasa. Pa, u starom svetu Titani su tražili nove oblike u ogrtaču života. Neki su želeli da budu ptice, da imaju krila kojima će se vinuti u va zduh. Drugi su hteli da zaplivaju u morske dubine. Mešali su se, raznovrsna bića ukrašavala su zemlju. Hiron zaćuta, zagledan u prošlost.

– Šta se desilo posle? – prošaputa Aleksandar. – Ono što se uvek dešava, dete. Izbio je veliki rat, vreme zapanjujuće surovosti i pokolja.

Veći deo magije sveta je iskorišćen u tom užasnom sukobu. Pogledaj oko sebe, pogledaj drveće. Čini se nemoguće da sva budu oborena. Ali ako čovek usmeri svoj um na nešto, on će to i postići, bez obzira na rušilačku snagu i posledice.

Želim da ti kažem da sve stvari imaju svoj kraj, čak i magija. Rat je trajao vekovima, i sada su ostale samo kapljice istinske magije.

Ova šuma je jedna od njih, ali tamo, u novom svetu ljudi, kamenje je prazno, potoci i brda lišeni magije. Tako su deca Titana, ona koja su preživela, bila privučena na tih nekoliko zača-ranih mesta, za koja su snažno vezana.

– To zvuči tako tužno – reče Aleksandar. – Zar se magija neće vratiti? – Možda. Jednog dana, posejaće možda sebe i izrasti nova kao savršeni cvet. Ali sumnjam

u to. Hiron uzdahnu. – A čak i da se to desi, ljudi će je iskvariti. Tako je sa svim stvarima. Ne, bolje je za magiju da izbledi i nestane.

– Ali ako se to desi, zar neće i kentauri nestati sa njom? – Hoće. Kao i nimfe i satiri, drijade i kiklopi. Ali će nestati i žderači i gorgone, hidre i ptice

smrti. Nisu sva deca magije dobroćudna. A sad – reče ustajući – dovoljno sam ti pričao o mome svetu. Reci mi ti nešto o svome. Pričali su neko vreme ali je Aleksandar malo toga bitnog mogao da kaže; video je uzne-

mirenost svog sagovornika. – Šta nije u redu? – najzad upita dečak. – Da li ti smeta moje neznanje? – Ma, nisi ti u pitanju, dete – odgovori Hiron, ustajući i silazeći niz padinu. Aleksandar

potrča za njim i uhvati ga za ruku. – Reci mi! – molio je princ. Hiron stade i kleknu pred dečaka, s blažim izrazom. – Sanjao sam nešto, Aleksandre. Nadao sam se da ćeš mi ti pomoći da ostvarim san. Ali ti

si veoma mlad i znaš vrlo malo. To nije tvoja krivica. U stvari, ne mogu ni da zamislim nekog drugog četvorogodišnjeg dečaka koji zna toliko mnogo.

– Za čime tragaš? – Za svetom bez zla – reče tužno Hiron – i drugim nemogućim stvarima. Sačekaj me u pe-

ćini, moram malo da hodam, da razmislim i napravim plan. Aleksandar ga je posmatrao kako silazi sa planine i nestaje među drvećem, pa se zatim

pope do ulaza u pećinu i sede uživajući u suncu. Glad ga je najzad primorala da se pokrene; ulazeći u palatu prođe kroz prividni zid i ode

pravo u kuhinju. Tu se najeo medenjaka i sušenog voća. Nije video sluge, ali se hrana ob-navljala svakog dana. Znatiželja ga je naterala da pođe dalje i on izađe iz palate tražeći znake života. Ali u mekoj zemlji nije bilo drugih tragova sem njegovih i on se vrati unutra, lutajući besciljno iz sobe, u sobu, osećajući dosadu i usamljenost.

Neko vreme je gledao svitke i knjige u jednoj od brojnih biblioteka. Ali su one bile ispisane znakovima koje nije mogao da razume. Najzad je došao u malu

sobu okrenutu ka zapadu, u kojoj je našao okrugli sto pokriven somotom. Prvo je pomislio da je sto napravljen od čistog zlata, ali kada je pogledao šest izrezbarenih nogu, otkrio je da su one napravljene od drveta pa obložene zlatnim listićima. Popeo se u stolicu i sklonio somot-sku tkaninu. Ugledao je potpuno crnu površinu, tako tamnu da nije odbijala svetlost; činilo mu se da gleda u bunar ogromne dubine. Oprezno dotače sto rukom, ali je brzo povuče kada se tamni talasi razliše po površini udarajući u uzdignuti okvir. Očaran, dotače ga ponovo. Bio je hladniji od snega a ipak začuđujuće prijatan. Površina postade svetlija i poprimi plavu boju. Zatim oblak prođe preko nje. Aleksandar se glasno nasmeja. – Trebalo bi da ima ptica. Po njegovoj želji, scena se promeni i on ugleda jato labudova koji u poretku lete preko neba.

– Predivno! – viknu on. – A gde je zemlja? Slika se zavrte ponovo a dečak oseti vrtoglavicu, pa se uhvati za ivice stola kako bi se umirio. Video je šumu sa velike visine, drveće je bilo kao zeleni dim na obroncima planina. – Pokaži mi Hirona! – naredio je.

Oblik ožive. Mag je sedeo pored potoka i bacao kamenčiće u vodu. Izraz lica mu je bio pun tuge i Aleksandar oseti krivicu zbog narušavanja Hironove samoće.

– Pokaži mi Filiposa! – reče.

Površina potamne i on ugleda vojni logor pored grada u plamenu, crne šatore obasjane udaljenim plamenovima. Slika se zaustavi na velikom šatoru u centru logora, a zatim se ukaza kralj koji je sedeo na crnom prestolu, izrezbarenom u ebonovini.

Oko njega su, pred njegovim nogama, klečali sveštenici odeveni u crno. Jedan od njih je govorio ali Aleksandar nije mogao da ga čuje. Na ivici ogledala ukazaše se bledi oblici i Aleksandar oseti ledeni dodir užasa dok su stvorenja iz noćnih mora prilazila i okružavala kralja. Koža im je bila bela kao kod riba, oči tamne i skrivene, a na glavama bez kose bio je oštar koštani greben. Krila s krljuštima su im rasla iz ramena a na rukama su imali kandže.

– Bliže! – naredi dečak. Lice koje izaziva užas ispuni ogledalo i Aleksandar vide oštre zube u ustima bez usana,

trule i zelene ispod purpurnih desni. Iznenada se glava stvorenja okrenu i crne svetle oči sa uskim zenicama se upiljiše u dečaka.

– Ne može me videti – prošaputa Aleksandar. Ogledalo se rasprsnu na spoljnoj strani kada kandže poleteše i probiše dečakovu tuniku,

zarivši se u meso. Princ je osetio kako ga ruka privlači sve bliže ogledalu i vrisnu udarajući po ruci s krljuštima.

Smrtonosna moć suknu iz njegovih prstiju takvom snagom da je ruka koja ga je držala u trenu pretvorena u prašinu. Bacivši se nazad, Aleksandar se nađe na podu dok je šaka s krljuštima još držala njegovu tuniku. On je baci a zatim brzo somotski pokrov prebaci preko stola s ogledalom. Dok je to činio, začu se tiho režanje koje se pretvori u zastrašujuću izjavu.

– Znam gde si, dete – začu se Filiposov glas – i ne možeš mi pobeći. Aleksandar istrča iz sobe. Stopalom zakači prag, pade i odra kolena; bol izazva suze. Oni

dolaze po mene, vrištao je u sebi. Trčao je uz dugo stepenište dok mu je srce divlje tuklo u grudima; najzad izađe iz pećine i nađe se na suncu. Pretraži pogledom nebo, u strahu od stvorenja s krljuštima, pa pade pored stene drhteći.

Na obodu šume pojavi se kentaur s lukom i tobolcem, ugleda ga i kasom pođe uz padinu ka njemu. Bio je to belobradi vođa, svetlih sapi. On stade pred dečaka.

– Zašto plačeš? – upita i nagnuvši se napred, palcem obrisa suzu s Aleksandrovog obraza. – Moji neprijatelji dolaze po mene – reče Aleksandar boreći se sa strahom . – Gde je izgnanik koji te je doneo ovde? – Otišao je. Ja sam sada kod Hirona. Kentaur zamišljeno klimnu glavom. – Ti neprijatelji o kojima pričaš, jesu li oni ljudi ili

stvorenja magije? – Imaju krila i krljušt. To nisu ljudi. – Žderači – prosikta kentaur. – Dodir im je bolest, dah im je kuga. Zašto te demonski kralj

traži? – Želi da večno živi – odgovori dečak – hoće da me ubije. Dr htanje se pojačalo i znoj mu obli lice. Osećao je mučninu i vrtoglavicu. – Jesi li ti onda Iskander? – upita kentaur a glas mu je odjekivao kao da dolazi iz velike

daljine, kao da je prošaputan preko ponora vremena. – Tako su me oni nazvali – odgovorio je Aleksandar. Svet se zavrte i on pade sa stene na

mekanu travu. Oseti svežinu na licu ali su mu pluća gorela. Tamna magla mu zakovitla um. Odloživši svoj luk i strele, Kitin savi prednje noge i nagnuvši se napred, uze dete u naručje.

Dečak je goreo u groznici. Kentaur razgrnu poderanu tuniku i opsova kad vide tragove kandži na mršavom telu. Iz rana je curila gnoj a okolno tkivo je oteklo i dobilo nezdravu boju. Osta-vivši oružje, Kitin galopom siđe s planine, žureći uskom stazom kroz drveće, zapljuskujući se pri prelasku plitkog potoka. Dva kentaura ga sustigoše.

– Zašto nosiš to dete? – upita jedan.

– On je Iskander – odgovori Kitin – umire! Ne čekajući odgovor, odgalopirao je dalje, ose-ćajući kako mu pluća gore od napornog trčanja. Dah mu je bio isprekidan. Trčao je dalje, pravo u srce šume.

Smračilo se kada je stigao u selo na obali velike reke. Kuće su bile potpuno kružne, napravljene od drveta i slame, bez prozora, sa velikim otvorom kao ulazom. Iza nih su bili prostrani pašnjaci i ogolela brda a neki konji su tu već pasli, dok su njihove ljudske po lo vine sedele oko vatri. Kitin je osetio da još uvek treba da zadrži obličje. Potreban si Iskanderu!

Stigao je pred okruglu kuću, smeštenu malo dalje od ostalih, i pozvao nekoga. Ostao je bez odgovora, ali je i dalje čekao, znajući da je ona unutra. Niti je mogao, niti smeo da je uzne-mirava u tom trenutku, ali je osetio kako dečakov život polako klizi, kao voda kroz pesak i užasnuo se. Napokon se na vratima pojavi jedan prastari poni i otkasa ka brdima.

– Gea – pozva kentaur. – Izađi. Potrebna si mi. Starica dohrama do vrata, podupirući se štapom. – Umorna sam – reče. – Ovo je Iskander – reče joj Kitin pokazujući dete na rukama. – Dodirnuli su ga žderači. Starica obori glavu na vrh štapa, odmarajući se. – Zašto sada – prošaputala je – kada sam

tako slaba? Za trenutak je ćutala a onda, duboko udahnuvši, ispravi se do svoje pune visine. – Unesi ga, Kitine. Učiniću sve što mogu.

Kentaur prođe pored nje i nežno spusti dete na uski slamnati krevet. Aleksandrove usne i kapci su bili plavi, jedva da je disao.

– Moraš ga spasti – podstaknu je Kitin. – Moraš! – Ćuti, ludo – reče mu ona – idi i osami se. Sapi ti se tresu i potreba ti je velika. Idi sada

pre nego što se javno osramotiš. Kitin se povuče, ostavljajući staricu da sedi pored deteta. Uze la ga je za ruku i osetila kako

se groznica pojačava. – Trebalo je da nam dođeš pre dvadeset godina – prošaputa – kada su moje moći bile na vrhuncu. Sada sam stara i skoro beskorisna. Moj poni umire i neće pre živeti zimu. Šta želiš da učinim Iskandere, ako si to zaista?

Dečak jedva zastenja. – Par..menion! – Ššš, dete – reče Gea umirujućim tonom. Otvorivši mu tuniku, ona položi koščatu,

kvrgavu ruku na zagnojene ožiljke. Toplota joj oprlji ruku i usta joj se skupiše. – Da magija stvori takva stvorenja … – reče gorkim, oporim glasom. Šaka joj zasvetli, kosti se nazreše kao senke, kao da joj ispod kože gore skrivene lampe.

Dim se vinu iz dečakovih grudi i prođe kroz njene ispružene prste. Rane zaceliše a gnoj ispari sa njegovih grudi. Dim se skupi u loptu, tamnu i uskovitlanu. –

Nestani! – prošišta starica. Lopta puče i užasan smrad ispuni kolibu. Aleksandar zastenja i uzdahnu ali boja mu se vraćala u blede obraze. Gea ustade, zatetura se i posegnu za svojim štapom. Stariji čovek opezno uđe i pokloni se.

– Da li će preživeti? – upita piskavim glasom, šapućući kroz pokvarene zube. – Živeće, Kjarise. Doneo si ga na vreme. Kako si siguran da je on Iskander? Starac polako priđe stolici pored gorionika i sede pružajući šake ka plamenu. – On mi je to

rekao. I tiranin ga traži, Gea, da bi ga ubio i postao besmrtan. Ko drugi može da bude? – Mogao bi da bude ljudsko dete i ništa više. Tiranin nije bezgrešan, i ranije nije bio u

pravu. – Ovoga puta je tako. Osećam to. – U tvojim kostima, pretpostavljam – prasnu ona. – Kunem ti se, tvoj konj ima više pameti

od tebe. Žderači su ga obeležili, što znači da znaju gde se nalazi. Koliko će proći pre nego što se začuje lepet njihovih krila nad ovom šumom? A? Koliko?

– Ali ako je on Iskander, moramo ga zaštititi. On je naša nada, Gea! – Nadanja! Snovi! – podsmehnu se starica. – Oni su poput dima na povetarcu. I ja sam ne-

kada sanjala o Iskanderu. Ali više ne. Sada samo želim da moj poni umre i napusti ovaj svet

pun patnje i krvi. Pogledaj ga. Koliko je star? Četiri, pet? Misliš li da će nas on provesti kroz opasnosti? Njegove usne i dalje žude za majčinom sisom!

Parmenion i Atal izjahaše iz šume i spustiše se niz planinu idući ka ravnicama i udaljenom svetlucanju reke Penej. Veliki oblaci su se gomilali na nebu, predskazujući oluju, ali je vetar i dalje bio topao i kiša još nije počinjala. Atal poravna svog sivca s Parmenionovim konjem.

– Kuda idemo, strateže? – Preko ravnice, pa u onu šumu – odgovorio je Spartanac pokazujući ka brdima na zapadu,

po kojima je linija drveća krivudala kao kresta na ogromnom šlemu. Padoše prve kapi kiše a zatim se začu i prasak groma. Atalov pastuv se prope i umalo ne

zbaci Makedonca. Munja rascepi nebo i pljusak poče. Konji su hodali oborenih glava. Jahači su bili skroz mokri i nisu mogli da razgovaraju.

Pogledavši levo, Atal vide u travi telo bez nogu. Pored njega je ležalo još jedno telo a za-tim Atal ugleda i druga. On se nagnu i lupivši Parmeniona po ruci pokaza ka leševima. Spar-tanac klimnu ali ne reče ništa. Veći deo jutra su jahali preko napuštenog bojišta, a kad kiša najzad stade, sunce se probi kroz oblake.

– Tamo ih ima na hiljade – reče Atal okrenuvši se da pogleda ka ravnici. – Ni oružje im nisu pokupili.

Parmenion povuče uzde škopca. – Rekao bih da se glavna bitka vodila tamo – reče pokazu-jući ka vencu niskih brda. – Sudeći po položaju leševa, levo krilo je popustilo i poražena ar-mija je bežala ka zapadu. Konjica ih je iskasapila i oni su pokušali da pruže otpor. Nije bilo zarobljavanja, svi su masakrirani.

– Svet ne mnogo različit od našeg – reče Atal silom se osmehnuvši, ali mu osmeh brzo nestade s lica.

– Grešiš. Nikada nisam video ovakav rat – promrmlja Spartanac očima preletevši preko bo-jišta. – Ovo nije bilo osvajanje, ovo je klanica. Ne bih voleo da učestvujem u takvom sukobu.

Atal sjaha s konja i priđe najbližem lešu, pa kleknu pored njega i podiže štit. Bio je od drveta, ojačan bronzom i obojen u plavo. U centru je bila naslikana pesnica koja drži dve zmije. – Da li si ikada video nešto slično? – upita pružajući štit Spartancu.

– Ne. To bi očigledno trebalo da bude Herakle koji ubija zmije u svojoj kolevci. Mogao bi biti tebanski, njihovi štitovi imaju Heraklovu batinu.

– Ništa ne prepoznajem – reče Atal i stopalom okrenu leš. Podigao je ulubljeni šlem i razgledao ga. Bio je od kože, pokriven tankim slojevima nečega

što je ličilo na svetlu bronzu. Nije bilo kreste ni perjanice, nije bilo štitnika za obraze, samo su dva loše urađena gavranova krila bila slabo prikačena za teme a tanka metal na šipka se verti-kalno spuštala sa obrva. – Loša izrada – reče Atal – a ova krila nemaju nikakvu svrhu – do-dade. – Pogledaj štitnik za nos. Pretanak je da bi zaštitio lice. Čitava stvar je beskorisna, što mislim da je i on uvideo. Bacivši šlem na zemlju, Atal uzjaha. – Leševi leže ovde nedeljama, možda i mesecima. Zašto ih nisu opelješili?

– Možda nije niko ostao u životu da to učini – reče Parmenion. Tamne senke zaploviše po travi. Parmenion podiže pogled i ugleda svetle oblike visoko na

nebu kako idu ka zapadu sporo mašući krilima. Uprkos visini i jakoj sunčevoj svetlosti, nije bilo sumnje da su poluljudskog oblika.

– Za ime Hekate…? – prošaputa Atal. Stvorenjima se pridružla druga grupa koja je došla sa severa. Zaklonivši oči, Parmenion vide da još zveri doleće s juga i zapada. – Dolaze sa svih strana – reče. – Izgleda da idu ka šumi. Kažem ti, Parmenione, ne sviđa mi se ovaj svet. – Ni meni – složi se Spartanac i obode konja u kas. Atal je taman hteo da krene za njime

kad spazi leš strelca koji je bio na leđima. Ne gledajući u lice koje su pojele vrane, Make-

donac uze kožni tobolac i kratki, zakrivljeni luk od rogova. Prebacivši tobolac preko ramena, on skoči na sivca i krenu za Spartancem.

Dobro se osećao sa lukom u rukama. Tako divno oružje. Tiha smrt uz malo rizika za ubicu. Spartanac mu je bio okrenut leđima, i Atal zamisli kako strela štrči iz Parmenionove glave. Ne, pomislio je. Nema šanse da ga tako ubijem. Želim da vidim izraz na njegovom licu. Želim da vidim kako nestaju nadmenost i ponos. I hoću, obeća sebi. Kada pronađemo dečaka i put do kuće.

Hiron je tmuran hodao pored potoka. Magija sveta je brzo bledela. Sada je na svetu ostalo manje od stotinu mesta gde prvobitna magija izbija iz kamenja i drveća. Svega sedam je os-talo u Ahaji. Kleknuvši, on rukama uze vodu i otpi. Filipos je bio bistro, intelegentno dete, rado je učio a još radije se smejao. Ali je zlo u njemu, duh Haosa, ipak pobedilo, uništivši sve što je bilo ljudsko, sve što je poznavalo dobrotu i lepotu.

Tuga obuze Hirona kao teško breme. Ramena mu se opustiše i on podiže pogled ka nebe-sima. – Možda je vreme da umrem – reče tiho. – Možda sam živeo predugo. Ustao je i izašavši iz šume počeo da se penje do svoje pećine. Ugledao je Kajmala, koji je pasao u bliz-ini, i mahnuo mu ali ga konj nije video. Hirona su zabolele noge kada je stigao do pećine i on zastade na trenutak, odmarajući se. Iz kese je izvadio kamen za lečenje i stegao ga u šaci. Snaga poteče njegovim udovima i ponovo se javi želja da pusti magiju da poteče njegovim venama i vrati mu snagu mladosti.

Ali je kamen bio skoro istrošen i on se nije usuđivao da ga potpuno iscrpi. Vratio ga je u kesu i prošavši kroz pećinu ušao u palatu tražeći Aleksandra.

Dečaka nigde nije bilo, ali se Hiron nije odmah zabrinuo. Palata je bila velika, sa mnogo soba, a sva deca vole da istražuju. U mnogim sobama su bili predmeti koji bi mogli da očaraju dete kakvo je bio Aleksandar.

Ali kako je vreme prolazilo, Hiron je postajao sve zabrinutiji. Dečko je pametan pa neće otići sam u šumu. A onda je ušao u sobu sa ogledalom i video odsečenu šaku na hladnom mermer-nom podu i tragove krvi na kandžama.

– Ne! – prošaputa – Ne! Prišao je stolu i video da je tkanina bačena na njega u žurbi. Ru-kama koje su se tresle Hiron je skloni i ugleda Filiposov šator. Kralj je sedeo na prestolu od ebonovine. On podiže pogled a zlatno oko mu se presijavalo od plamena vatre.

– Ah, vratio si se prijatelju – reče kralj. – Kako si? – Bolje nego ti, bojim se – reče Hiron. – Kako? Ja sam Makedonjanin, moje armije su pokorile svakoga ko mi se suprotstavio. Još

bolje od toga, ja sam neranjiv. – Ti nisi čovek, Filipose. Ništa nije ostalo od dečaka koga sam poznavao. Kraljev smeh ispuni sobu. – Gluposti, Hirone! Ja sam on. Ali kada si čovek, moraš odbaciti

detinjarije. Po čemu se ja razlikujem od kraljeva koji su vladali pre mene? – Neću da se raspravljam sa tobom. Ti više nisi ljudsko biće. Tvoja duša je odavno mrtva, hrabro si se borio protiv mraka ali je on pobedio. Sažaljevam

te. – Čuvaj svoje sažaljenje, Hirone – reče kralj bez ljutnje. – Pogrešno je usmereno. Nisam

doživeo poraz, nadvladao sam duh Haosa i on sada služi meni. Ali ti imaš sada nešto što meni treba.

Hoćeš li mi to dati, ili moram da ga uzmem? Hiron odmahnu glavom. – Moraćeš da uzmeš ako možeš. Ali ti neće koristiti. Dete ti neće

doneti besmrtnost. On nije Iskander, on je sin kralja iz druge zemlje. Filipos ustade. –Ako on nije taj, onda ću nastaviti da tragam. Imaću ono što želim, Hirone. To je moja sudbina. – Nema više ničega što bismo mogli da kažemo – reče Hiron.

– Nestani! On rukom pređe preko površine stola i na trenutak ogledalo se zatamni. A onda se ponovo pojavi Filiposovo lice.

– Vidiš – prošišta kralj – nemaš više moći ni da nateraš moju sliku da nestane. Pošalji mi dečaka, ili će tvoja krv poteći mojim oltarom. Znaš da sam u stanju da uradim to, Hirone. Svi vekovi tvoga života će nestati. Neće te više biti. To te plaši, zar ne? Vidim ti to u očima. Dov-edi mi dete i živećeš. Opiri se – i učiniću da umireš dugo, onoliko koliko si i živeo.

Ogledalo pocrne. Hiron ga prekri i izađe iz sobe, pa potrča stepenicama i kroz pećinu izađe napolje.

Onda ugleda Kitinov luk i strele na mestu gde ih je bio ostavio i začu lepet krila na nebu iznad svoje glave.

Kitin je galopirao preko čistine obasjane suncem, pa se prope i odape strelu pravo u srce jednog žderača čija krila padoše a svetlo obličje se sruši u travu. U istom trenu crna strela pro-lete pored Kitinove glave, on se okrenu i posla strelu u stomak napadača.

Jedanaest kentaura je ležalo na zemlji, a sa njima više od trideset žderača; novi su i dalje pristizali, lupajući velikim krilima i šaljući smrtonosne strele kroz vazduh.

– Nazad među drveće! – povika Kitin. – Oni tamo ne mogu da lete! – Nekoliko kentaura potrča ka šumi, ali zbog buke kopita, lepeta krila i vriska na smrt ranjenih, mnogi ga nisu čuli i nastaviše da se bore. Na Kitinova leđa sruči se jedan žderač i oštre kandže se zariše u nje-govo rame. Starac urliknu od besa i bola, prope se i odbaci stvorenje u vazduh. Krila se raširiše da uspore pad. Kitin skoči i rukama uhvati tanki vrat i divljački ga uvrnuvši, slomi šuplje kosti žderača.

Jedna strela ga pogodi u leđa a otrov pojuri u njegovu krv. Blizina smrti podstaknu kentaura da se okrene, propne i odgalopira do Geine kolibe; sagnu

se, uđe i prekorači telo stare vidarke probodeno strelom, pa uze dečaka koji je još spavao. Noge su ga jedva držale ali on ipak, uz napor volje, potrča nazad preko čistine, ka sigurnosti šume. Još dve strele ga pogodiše. Jedna se zabi uz njegovu dugačku kičmu a druga mu okrznu sapi. Izbegavši ostale napadače, potrčao je planinskom stazom.

Žderači su kružili nad šumom ali ga nisu mogli lako slediti jer su grane bile isprepletene kao zastor nad stazom. Nekoliko stvorenja se spustilo nisko ali je rastinje bilo gusto, te su im udovi ometali let.

Kitin je galopirao napred a otrov se širio po njegovim udovima. Dva puta se spotakao i umalo pao, ali je skupio snagu i hrabrost, ostajući u životu samo

zahvaljujući nadi. Iskander! Mora da spase dečaka. Magija mora biti spasena. Trčao je dublje u šumu tražeći pećinu, šuplje drvo ili bilo šta gde bi mogao da sakrije de-

čaka. Ali oči mu prekri siva izmaglica, kolajući po njegovom umu; sijaset misli ga ispuni, stare uspomene, slike trijumfa i poraza. Ponovo je video dvoboj sa Boasom, veliku trku do Kadmosa, venčanje sa Elenom, rođenje njegovog prvog sina…

Dečak se probudi i promeškolji u njegovim rukama. – Sve je u redu Iskandere – reče mu, zaplićući jezikom – Ja ću te spasti. – Na obrazu imaš krv i brada ti je umrljana – reče dečak. – Povređen si. – Sve je dobro, biće dobro. Kentaur uspori a prednje noge mu klonuše. Aleksandar se prevrnu i pade na zemlju, ostavši

bez daha. Žderač se probi kroz gornje grane, ispruženih ruku u kojima je bio konopac. Dečak pokuša da potrči ali nije imao dovoljno snage; omča pade na njegova ramena i zateže se. Aleksandar vrisnu kad oseti da ga podižu u vazduh.

U bok žderača zabi se strela. Ispustivši konopac, stvorenje pokuša da pobegne ali mu krila zapeše o grane, prevrnu se i pade na zemlju mrtav. Pojaviše se dva jahača i dečak podiže po-gled.

– Parmenione! – viknu on. Spartanac skoči na zemlju i izvuče mač. Crna strela polete ka njemu ali je on odbi ošrticom mača. Još jedna strela zašišta vazduhom i žderač zaskiča od bola. Parmenion podiže dete i potrča prema konju.

– Ne! – povika Aleksandar – Ne smemo otići! Moj prijatelj je povređen! – Tvoj prijatelj je mrtav, dete – reče mu Atal stavljajući strelu na luk. – Kuda sada,

strateže? Čujem ih kako dolaze. – Pećina – reče im Aleksandar. – Kojim putem? – upitao je Parmenion, podižući dečaka na konja i uzjahujući iza njega. – Tamo na planini! – povika Aleksandar, pokazujući kroz prorez među drvećem. – Možemo li im izmaći? – upita Atal. – Sumnjam – odgovori Parmenion – ali moramo pokušati. Poteravši konje u trk, Makedonci jurnuše uskom stazom kroz šumu pa uz planinu. – Tamo gore! – viknu Aleksandar. Parmenion podiže pogled. Crna usta pećine bila su udaljena manje od dve stotine koraka. Pogledao je nazad i video da se žderači brzo primiču. Neće stići do pećine na vreme. Atal je bio napred; moćni sivac, koji je nosio manji teret, približavao se skloništu u pećini,

ali mu se jedna crna strela zabi u leđa. Pastuv je još malo nastavio da trči a zatim mu prednje noge popustiše i Atal tresnu o zemlju. Nezgodno je pao, ali se zakotrlja i nađe na kolenima. Još je držao luk ali kad vide da se pri vrhu slomio, odbaci ga i izvuče mač.

Parmenion skoči pored njega i šakom udari konja po sapima, poteravši ga ka pećini. Noseći manji teret konj ubrza, a Aleksandar se čvrsto uhvati za njegovu grivu.

Iznenada, munja blesnu i razbi se među žderačima, usmrtivši više od njih dvadeset. U iznenadnoj pometnji Parmenion vide šansu za beg. –Trkom! – povika i okrenuvši se potrča uz padinu. Prosedi čovek izađe pred njih ali ih nije ni pogledao. Ruke su mu bile podignute ka nebu. Zaslepljujuća bela svetlost izbi iz njegovih prstiju i vazduh ispuni miris spaljenog mesa i odjek samrtnog ropca žderača.

Ne gledajući unazad, Makedonci uleteše u pećinu u kojoj je čekao Aleksandar. – Za mnom! – naredi dečko i provede ih kroz lažni zid, uvodeći ih u palatu. – Mogu li zveri da nas slede i ovde? – upita Parmenion. – Hiron je rekao da nijedan neprijatelj ne može da prođe kroz zid – odgovori dečak. – Videćemo – reče Parmenion, zadenuvši svoj mač i iščekujući. Atal stade pored njega. Hiron uđe i obrati im se sa osmehom. – Moram da vam se zahvalim. – Znači, zato si nas poslao ovde – odgovori Parmenion. – Lepo je videti te ponovo, Aristo-

tele. – Bojim se da je došlo do nekakve greške – reče im mag – ja vas ne poznajem. – Kakva je to igra? – zasikta Atal i prišavši položi svoj mač na Hironovo rame, a oštricu

prisloni uz njegovo grlo. – Ti si nas poslao u ovaj svet pun ludila a sada tvrdiš da smo mi stranci? Bez šala! Nisam raspoložen za njih.

– Stani! – reče Parmenion, prilazeći i sklanjajući Atalov mač. – Kako se zoveš, prijatelju? – Ja sam Hiron – reče mu mag. – Ime Aristotel mi nije poznato. Ali ovo je čudesno. Ja postojim u drugom obličju, u vašem svetu. I u koliko još drugih svetova, pitam se? – Da li ti veruješ u ovo? – zagrme Atal. – Možemo da vidimo ko je on! – Ne – reče Parmenion – pogledaj pažljivije. On je krupniji a Aristotel ima mali ožiljak na

desnoj slepoočnici. Osim toga, mogli bi biti blizanci. Ali pre nego se upustimo u razgovor, hajde da utvrdimo koliko smo bezbedni ovde. Mogu li ona stvorenja da uđu ovde?

– Ne odmah – odgovori mag. – Ali neprijatelj ima mnogo saveznika a moje moći nisu kao nekada.

Parmenion priđe prozoru i pogleda u okean. – Da li smo još u tvome svetu ili je ovo neki drugi?

– Isti je, ali se radi o drugom mestu. Postoji sedam središta moći u Ahaji. Ja mogu da putu-jem od jednog do drugog. Ovo je palata u zalivu Malin.

– Malin? Malija, možda – prošaputa Parmenion. – Da li u blizini postoji klanac čije ime podseća na naziv Termopili?

– Upravo se tako i zove. Dva dana jahanja na jug. – Onda je Teba najbliži veliki grad. – Nema grada sa tim imenom – reče mu mag. – Bela gospa je pominjala Kadmos. – Koja bela gospa? – upita Atal ali su ga njih dvojica ignorisala. – Da, postoji Kadmos, najjači grad u središtu Ahaje – složi se Hiron – ali su ga Makedon-

jani opseli. Neće izdržati dugo protiv Filiposa. Koji je tvoj plan? – Moramo stići do Sparte – reče Parmenion. – Zašto tamo? – upita Atal – I ko je bela gospa? Hoće li mi neko reći o čemu se radi? – Dobro pitanje, prijatelju – reče Hiron stavljajući ruku na ratnikovo rame. – Pođimo u ku-

hinju, mogu vam spremiti obrok, pa ćemo sesti i popričati. Ima dosta toga što ni ja nisam ra-zumeo.

Kasnije, dok su sedeli napolju, Parmenion ispriča Atalu o susre tu sa gospom na jezeru i o njenom savetu. – To nije bio san.

Borili smo se protiv Makedonjana a onda smo omamljeni. Ne znam ko je ta gospa, ali je bila dobra prema meni; mislim da je njen savet dobar.

– To ne bih znao – obrecnu se Atal – jer se nije potrudila da me probudi. Zašto tebe jeste, Spartanče? Zar sam ja neki sluga koji trči za tobom?

– Ne mogu ti odgovoriti na to pitanje. Jezerce je mesto gde vlada lepota i magija. Mislim da ne žele da tu dolaze ljudi. Ali smo mi spasli nimfe i zato smo, pretpostavljam, zaslužili nji-hovu zahvalnost.

– Pa dobro su je pokazali, ostavili su me da spavam na hladnoj zemlji. Prokleti bili! Baš me briga za njih i za sva izopačena čudovišta ovoga sveta. Imam samo jedno pitanje: kako da se vratimo kući? – reče okrenuvši se magu. Hiron raširi ruke. – Ne znam.

– Da li ovde iko išta zna? – zagrme Atal ustajući i izlazeći u vrt, pa niz stepenice do široke plaže.

– Tvoj prijatelj je uplašen – reče Hiron. – Ne mogu da ga krivim zbog toga. Parmeniom klimnu. – On je moćan čovek u Makedoniji i ima potrebu da vlada događa-

jima. Ovde je poput lista u oluji. – Osećam da niste prijatelji. Zašto te je pratio u ovoj potrazi? – Ima svoje razloge – reče Parmenion. – Prvi je da ja ne budem jedini Aleksandrov spasi-

lac. On želi da podeli tu slavu i zato je spreman da rizikuje svoj život. – A šta je s tobom, Parmenione? Zar ti nisi uplašen? – Naravno da jesam. Ovaj svet mi je stran, ja nemam svoje mesto u njemu. Ali ja sam

čovek koji se nada. Pronašao sam Aleksandra i trenutno smo bezbedni. To je dovoljno. Aleksandar izađe na sunce i pope se u krilo Parmenionu. – Znao sam da ćeš doći, Parmen-

ione. Rekao sam ti, Hirone, zar ne? – Jesi, mladi prinče. Ti dobro procenjuješ ljude. – Zašto je Atal ovde? Ne sviđa mi se. – On je ovde da bi ti pomogao – reče Parmenion. – Što ne bi otišao dole do plaže i spri-

jateljio se s njime? – Moram li? – On je ratnik u koga tvoj otac ima najviše poverenja, a Filip ne poklanja poverenje olako.

Idi. Razgovaraj s njime. A zatim donesi svoj sud.

– Ti samo hoćeš da me se otarasiš kako bi razgovarao sa Hironom. – Potpuno si u pravu – priznade Parmenion široko se osmehujući. – Dobro onda – reče dečak spuštajući se na zemlju. – On je dobro dete – reče Hiron – i voli te mnogo. Ne obazirući se na opasku, Parmenion ustade i protegnu leđa. – Reci mi nešto o ovome svetu. Tako ću se manje osećati strancem. – Šta želiš da znaš? – U čijim je rukama moć. Počni sa Filiposom. Kada je dospeo na presto i kako? Hiron nasu pehar vina i otpi gutljaj pre no što odgovori. – Ubio je svoga brata Perdikasa

pre deset godina i prigrabio krunu. Zatim je poveo svoje trupe na Iliriju, i na sever, pokorivši njihove gradove i ukravši nji-

hove rudnike. Atina je objavila rat kao i gradovi sa Trozupca. – Trozupca? – Zemlja Halkedike. – Ah, da. Halkidiki. Nastavi. – Filipos je uništio armije Trozupca pre tri godine, a zatim je osvojio Trakiju. – A šta je sa Persijskim carstvom? – Kakvo carstvo? – upita Hiron kikoćući se. – Otkuda tim priprostim varvarima carstvo? Parmenion se zavali u stolici. – Pa ko onda vlada zemljama u Aziji? – Niko. To je divljina naseljena nomadskim plemenima koja kasape i ubijaju jedna druge u

nizu besmislenih ratova. Postoje grčki gradovi na obali kojima su nekada vladali Atina i Sparta ali ne postoji carstvo. Da li postoji tamo odakle ti dolaziš?

– Da – odgovorio mu je Parmenion. – Najveće carstvo koje je svet ikada video. Veliki kralj vlada od Trakije pa do kraja sveta.

Čak i Grčka, Ahaja kako je ti zoveš, plaća danak Persiji. Ali ispričaj mi o osvajanju Trakije.

Hiron klimnu glavom. – Vojska Makedonjana je prošla zemljom kao šumski požar, uništavajući sve pred sobom, svaki grad, svako selo. Celokupno stanovništvo je ili prodano u roblje ili pobijeno.

A onda je, prošle godine, Filipos krenuo na jug u Tesaloniku. Bitka je vođena u blizini tog mesta protiv ujedinjenih snaga Kadmosa i Atine, koji su potučeni do nogu. Zatim je kralj zao-bišao Kadmos i udario na Atinu. Zapalio je akropolj i pobio sve građane, osim onih koji su pobegli na more. A sada je Kadmos suočen s njegovim gnevom. Neće dugo izdržati. Nakon toga na red će doći i Sparta.

– Zbog čega je on nepobediv? – upita Parmenion. – Mora da je moguće pobediti ga? Hiron zavrte glavom. – Kada je bio dete, on je poput Ahila pre njega, potopljen u reku

Stiks. On je neranjiv. Za razliku od Ahila, njegova majka nije zaboravila da umoči i petu. Strela ne može da ga probode, mač ne može da ga poseče. A onda, tek što je uzeo krunu, u dvadesetoj godini, zatražio je od jednog veoma moćnog maga da mu napravi zlatno, svevideće oko, koje prodire u ljudska srca, i dobio ga je. Iskopao je sopstveno, desno, i zamenio ga magičnom kuglom. Prema tome, Parmenione, niko ga ne može ni pobediti ni nadmudriti. On unapred zna sve planove svojih neprijatelja.

– Šta se desilo sa tim moćnim magom? Možda on zna način da se uništi ono što je stvorio. – Ne, moj prijatelju. Ja sam taj mag i ne mogu ti ni malo pomoći. Atal je sedeo na plaži osećajući toplotu sunca na licu, ali ona nije bila ni izbliza vrela ko-

liko njegova srdžba. To što je bio prinuđen da putuje sa nadmenim Spartancem bilo je dovol-jno rđavo, ali je očekivao da će jahati u Trakiju ili Halkidiki kako bi spasli princa.

Ne u ovo izopačeno mesto, sa ludim ljudima. Prisetio se letećih stvorenja i zadrhtao. Kako može ratnik da se bori protiv takvih zveri?

Otkopčao je svoj oklop i skinuvši odeću, ušao u more; uživao je u hladnoći vode. Bacio se napred i zaronio, plivao je dugim, sporim zamasima i izronio daleko od obale. Male providne ribe su plivale pored njega u svetlucavom jatu, on lupi rukom po vodi i nasmeja se kad se one razbežaše. To je najzad bio svet koji je poznavao, uživao je u tom osećaju. Kad mu je more dosadilo, uputio se ka obali, uspravio u plićaku i otresao vodu sa svoje duge kose.

Aleksandar je sedeo pored njegovog oklopa. – Dobro plivaš – reče dečak. Atal proguta psovku. Nije mu se sviđalo dete. Demon, pričali su, neljudski stvor koji može

da ubije dodirom. Mačevalac klimnu glavom u znak pozdrava i sede na stenu, da se na suncu osuši.

– Da li se plašiš? – upita princ s razoružavajuće nevinim izrazom lica, glave pognute na jednu stranu.

– Ničega se ne plašim, moj prinče – odgovori Atal. – I ako neko kaže dugačije, odgovaraće mi s mačem u ruci.

Dete klimnu svečano. – Veoma si hrabar što si došao ovamo da me spaseš. Znam da će te moj otac nagraditi.

Atal se nasmeja. – Imam tri imanja i više bogatstva nego što mogu da potrošim u jednom životu. Nisu mi potrebne nagrade, prinče Aleksandre. Dao bih kraljevski otkup samo da po-novo ugledam Makedoniju.

– Hoćemo, Parmenion će pronaći način. Atal ljutito proguta odgovor. – Dobro je verovati u svoje heroje – napokon reče. – Ti ga ne voliš, zar ne? – Ja ne volim nikoga sem Filipa. A ti previše primećuješ. Čuvaj se, Aleksandre; takav dar

može imati dvostruku oštricu. – Nemoj nikada da kreneš na njega – upozori ga princ. – On će te ubiti, Atale. Mačevalac se iskreno osmehnu, ne odgovorivši. Aleksandar je stajao ćuteći za trenutak a

onda se zagleda u oči Makedonca. – Znam da se za tebe priča da si najbolji mačevalac u zem-lji i da si, takođe, najodaniji ubica, koga moj otac ima. Ali znaj ovo, ako ikada Parmenion umre pod čudnim okolnostima, ja ću doći po tebe.

I ti ćeš ubrzo posle toga biti mrtav. Atal uzdahnu. – Nisam zašao u ovaj svet pun grozote da bih slušao tvoje pretnje, dete.

Došao sam da bih te spasao. Ne moram da ti se sviđam, zašto i bih? Ja nisam omiljen. Ali ako ikada budem imao razloga da se borim s Parmenionom, tvoje pretnje me neće omesti u tome. Ja sam svoj čovek i ja hodam po sopstvenoj stazi.

Upamti to. – Obojica ćemo upamtiti – reče Aleksandar. – To je istina – složi se ratnik.

***

– Ne pokušavaj da smisliš način da pobediš Filiposa – reče Hiron. – To je nemoguće. – Ništa nije nemoguće – uveravao ga je Parmenion dok su hodali po dvorištu palate uživa-

jući u poslednjim zracima sunca na zalasku. – Nisi me razumeo – uzvratio je Hiron. – Ovde se radi o višim stvarima. Šta misliš zašto je

biće tako velike moći odabralo krhko ljudsko telo za svoj boravak, makar taj čovek bio i kralj?

Parmenion zastade pored potoka i sede na drvenu klupu. – Reci mi. Hiron se opruži po travi i uzdahnu. – To nije tako jednostavno. Duh Haosa nema svoj prirodni oblik. On je…to je…duh, očigledno i besmrtan i večan.

Dakle pravo pitanje je kako on opstaje. Da li me pratiš? – Ne baš, ali sam uvek spreman da naučim nešto novo. – Onda ćemo polako. Reci mi, koji je najvažniji trenutak u tvome životu?

– Kakve veze to sad ima? – upita Parmenion, osetivši se iznenada neprijatno. – Poslušaj me, ratniče – uporan je bio Hiron. Parmenion duboko uzdahnu. – Pre mnogo godina, pre čitavog života, čini mi se, voleo sam

jednu devojku. Ona je činila da sunce sija jače. Činila me je živim. – Šta se desilo sa njom? Spartančevo lice se ukrutu a oči mu zasijaše hladnom svetlošću. – Oteli su mi je i ubili. Pređi na stvar, jer gubim strpljenje. – Upravo se o tome i radi! – reče Hiron i sede pored Spartanca. – Hoću da se prisetiš kako si se osećao u trenutku dok si zamišljao svoju ljubav i vaše za-

jedničke dane i kako se taj osećaj promenio kada ga je dotakla ogorčenost. Duh Haosa možda izgleda besmrtan i večan, ali to nije sasvim tačno. On mora da se hrani.

Ne znam da li su ga bol, patnja i mržnja začeli ili je možda on i majka i otac sveukupne ogorčenosti. U neku ruku, to nije ni važno.

Ali je njemu potreban haos kako bi ostao u životu. U Filiposovom telu on hoda svetom rađajući okeane mržnje. Svaki rob, svaka udovica, svako dete će spoznati mržnju, i žudeće za osvetom. Kad Filipos bude prah, još dugo će Makedonjani biti prezreni. Da li shvataš? On ne može biti pobeđen, jer i ako uništiš Filiposa, samo ćeš nastaviti da hraniš duh koji ga je poseo.

– Šta dakle ti predlažeš, da pokorno padnemo pred tiraninom i ponudimo naše živote uz osmeh i blagoslov?

– Da – jednostavno reče Hiron – jer ćemo se tako suprotstaviti Haosu još većom silom – ljubavlju. Ali to se nikada neće desiti.

Za to će biti potreban veći čovek od ijednog koga sam ikada sreo, onaj koji će na nasilje odgovoriti praštanjem, a na zlo ljubavlju. U najboljem slučaju, sve što možemo da učinimo jeste da se protiv njega borimo bez mržnje.

– Zašto si Filiposu napravio oko? – iznenada upita Parmenion. – Uzalud sam se nadao da će ga isprobati na sebi, da će videti svoju pravu dušu. Ali on to

nije uradio. To me je uvek mučilo, Parmenione, jer ja uvek hoću da vidim dobro u čoveku, nadajući se da će to dobro pobediti. Ali, to se dešava vrlo retko. Snažan čovek će težiti da vlada, to je u njegovoj prirodi. A da bi vladao, mora da pokori druge. Hiron uzdahnu. – Svi naši heroji su nasilnici, zar ne?

Ne znam imena heroja u tvome svetu. Ali je to sigurno ista priča. – Da – složi se Parmenion. – Ahil, Herakle, Agamemnon, Odisej. Svi su vični maču. Ali

ako zli ljudi uzmu mač ili koplje, onda i dobri moraju učiniti isto kako bi se borili protiv njih. – Voleo bih da je to tako prosto – prasnu Hiron. – Ali mala je razlika između dobra i zla.

Dobro ne nosi uvek zlatni oklop niti zlo uvek nosi crni plašt. Ko može reći gde se skriva zlo? Ti si general u svome svetu. Da li si nekada razorio grad? Ubio žene i decu?

– Da – odgovorio je s nelagodnošću Parmenion. – A da li služiš silama dobra? Spartanac zatrese glavom. – Shvatam šta želiš reći. Ti si dobar čovek, Hirone. Hoćeš li ići

sa nama u Spartu? – Gde bih drugde mogao ići? – odgovori tužno mag. Ustao je i pošao, a zatim se okrenuo. – Postoji jedna lepa legenda. Kaže da će se jednoga

dana magija vratiti, da će nam je doneti zlatokoso dete bogova. On će obnoviti mir i har-moniju, i svet će ponovo zasijati. Zar to nije divno?

– Zapamti to – reče Parmenion nežnim glasom. – Hoću. Nadao sam se da je Aleksandar to zlatno dete. Ali je i on proklet duhom Haosa.

Koliko još ima svetova, Parmenione? Da li lik Mračnog boga hoda u svima? – Nikada se ne prepuštaj očaju – posavetova ga Spartanac. – Razmisli o ovome: Ako si u

pravu, onda je možda u većinu svetova zlatno dete već došlo.

– To je dobra misao – složi se Hiron. – Sada te moram nakratko napustiti. Pazi na mora, Filipos će upotrebiti sve svoje moći da pronađe Aleksandra.

– Gde ćeš ti? – Nazad u šumu. Potreban sam tamo. Parmenion shvati da je Hironovo raspoloženje zarazno; dok je hodao liticom koja se nad-

nosila nad plažu, postao je sumoran. Daleko dole, video je Atala i Aleksandra kako sede na belom pesku, udubljeni u razgovor;

on zastade kako bi ih posmatrao. Moj sin, iznenada pomisli i tuga ga pogodi poput udarca. Filota, Nikanor i Hektor su bili

njegovi sinovi, ali su njegova osećanja prema njima bila neodređena. A taj dečak, to zlatno dete, bio mu je sve. Nema dobiti u kajanju, podseti sebe, ali reči, ma koliko istinite, nisu mo-gle da ga uteše. To kajanje, živelo je u njegovoj ličnoj dvorani srama. U svadbenoj noći na Samotraki, dok je Filip čekao na svoju mladu, Parmenion ga je izdao. Nema druge reči koja bi opisala delo. Dok je kralj ležao mrtav pijan, Parmenion je stavio ritualni šlem, koji je potpuno skrivao lice, i Kadmilov ogrtač i ušao u sobu osvetljenu bakljama, u kojoj je ležala Olimpija, i čekala.

Parmenion je bio taj koji se popeo u krevet i oko koga je ona sklopila svoje ruke. Parmen-ion je bio taj koji je osetio kako njena nežna bedra klize oko njegovih kukova.

– Dosta! – reče glasno jer oseti uzbuđenje zbog tih uspomena. To je bila dvostruka izdaja i on ni sada to nije mogao da razume. Njegov ponos i snažno osećanje časti navelo ga je da poveruje kako nikada ne bi izdao pri-

jatelja. Pa ipak jeste. Još više ga je mučilo to što je smatrao da je njegov čin sramotan, a u njegovom sećanju su telesna požuda i uzbuđenje još bili živi.

Iz tog razloga je podnosio Filipov gnev i njegove povremene nepravde. Krivica ga je spo-jila s kraljem Makedonije vezama jačim i od ljubavi; kao da će verno služeći Filipu na neki način izravnati račun, izbrisati sramotu.

– Nikada to nećeš uspeti – prošaputa. Olimpija je mnogo ličila na Diri, bila je vitka, izuzetno lepa; po njenoj se crvenoj kosi te

noći prelivao sjaj baklji. Ona je pokušala da mu skine šlem žaleći se da joj hladni metal povređuje lice, ali joj je on držao ruke prikovane uz meke čaršave ne obazirući se na njene molbe. Prvi deo noći je provela u magičnoj šumi, udišući sveti dim, pa je, omamljena, izgubila svest kada je legao preko nje.

To ga nije zaustavilo. Krivica je došla kasnije, kada se ušunjao u Filipovu sobu, u kojoj je kralj ležao nag na di-

vanu, utonuo u pijani san. Skinuvši šlem, Parmenion je pogledao u čoveka kome se zakleo na vernu službu i u tom trenutku osetio je oštar ubod kajanja. Stavio je na onesvešćenog vladara šlem i ogrtač i prenevši ga u spavaću sobu položio pored Olimpije.

Posle je u svojoj sobi pokušao da opravda svoj postupak. Gospa Aida, u čijoj su palati odseli, rekla je Filipu da će, ako se venčanje i ljubavni čin ne

obave u toku određenog svetog sata, brak biti poništen. Filip se nasmejao na to. Nikada još nije podbacio kada bi se našao pred lepom ženom i nije ga zabrinula pretnja. Ali dok su čekali te noći, on je, uprkos Parmenionovim upozorenjima, ispijao teško vino sa Samotrake, pehar za peharom. Filipova izdržljivost u piću bila je čuvena, ali je Parmeniona iznenadila lakoća s ko-jom je kralj podlegao njegovom uticaju te posebne noći.

U početku je Parmenion očajnički poušavao da probudi Filipa, a onda je pogledao u spavaću sobu u kojoj je naga Olimpija ležala na širokom krevetu. Pokušao je da ubedi sebe da mu je prva misao bila o Filipu i o sramoti koju će doživeti ujutro kada čitava Samotraka čuje za njegov neuspeh u bračnoj ložnici. Ali to je bila laž.

Taj izgovor mu je došao kasnije, dok je budan ležao posmatrajući kako sviće.

Počeo je da živi sa stalnom grižom savesti, koja je imala dve strane, oštre kao sečivo. Prvo, bojao se da će istina izaći na videlo i drugo, morao je da gleda kako njegovog voljenog sina podiže neko drugi.

– Nadam se da smišljaš plan kako da se vratimo kući – reče Atal prišavši tiho Spartancu. – Ne – priznade Parmenion – razmišljao sam o drugim stvarima. Da li si uživao u plivanju? – Rashladio sam se malo. Gde je mag? – Brzo će se vratiti. Otišao je da vidi da li je kentaurima potrebna njegova pomoć. Alek-

sandar se pope, stepenice na stazi uz liti cu bile su visoke za njega. On mahnu kad vide Par-meniona i sede pored njega. Spartanac ga ne razmišljajući zagrli. Atal nije ništa rekao ali je Parmenion osećao njegov pogled.

– Moramo da se spustimo do Korintijskog zaliva a odatle u Spartu – reče Parmenion. – Možemo samo da se nadamo da će Aristotel pronaći put do nas.

– Nada? – naruga se Atal. – Voleo bih nešto jače od toga. Ali zašto Sparta? Zašto da se ne vratimo do kamenog kruga i sačekamo ga kod njega? Tamo nas je poslao. Sigurno tamo i očekuje da budemo.

Parmenion odmahnu glavom. – Neprijatelja ima svuda i oni koriste magiju kako bi znali gde je Aleksandar. Ne možemo da se nadamo životu ako se sami borimo protiv njih. Sparta se još drži.

Tamo ćemo biti bezbedni. A Aristotel je čarobnjak, pronaći će nas. – Nisam ubeđen. Zašto ga ne bismo čekali ovde? – ubeđivao ga je Atal. – Voleo bih da možemo, ali Hiron nije siguran da smo ovde bezbedni. Kraljeva ruka je

dugačka a njegova moć velika. Da li si počeo da žališ zbog svoje odluke da me pratiš? Atal se zakikota. – Zažalio sam onog trena kada smo izjahali iz Kamenog kruga. Ali ću

ostati do kraja Spartanče. – Nisam ni sumnjao u to. – Gledajte! Brod! – povika Aleksandar, pokazujući ka moru na kome se pojavljivala tri-

rema, napetog crnog jedra i sa tri reda vesala, koja su se jedanko dizala pa spuštala u svetlop-lavu vodu. Krma se polako okretala, sve dok pramac nije bio uperen pravo ka obali.

Brod je prilazio sve bliže, i posmatrači su na kraju mogli jasno da vide stotinjak naoružanih ljudi postrojenih na velikoj palubi.

– Misliš li da su prijateljski raspoloženi? – upita Atal kada je brod pristao a ratnici počeli da iskaču na pesak.

– To su Makedonjani – reče Aleksandar – i došli su po mene. – Onda će neki od njih umreti – reče blagim glasom Atal. – Nazad u palatu – naredi Parmenion, uzevši u naručje Aleksandra i udaljavajući se od

ivice litice. Daleko ispod njih Makedonjani počeše da se uspinju uz stepenice, a sunce se od-bijalo o njihove mačeve i koplja. Parmenion utrča u kuhinju, gde je bio ostavio svoj oklop, šlem i mač. Opremivši se, on podiže Aleksandra i potrča uz stepenice preskačući po dve od-jednom.

– Šta ako su ona leteća stvorenja još uvek s druge strane? – upita Atal kada stigoše do lažnog zida.

– Umrećemo – promrmlja Parmenion izvlačeći mač i ulazeći u Hironovu pećinu. Bila je prazna. Spustivši Aleksandra, Spartanac ode do ulaza u pećinu i pretraži okolinu. Sivi pastuv je mrtav ležao tamo gde je pao, a crne vrane su se svađale oko njegovih ostataka.

Oko pastuva su ležala tela više od trideset žderača, ali su njih vrane izbegavale. Nigde nije bilo ni traga Parmenionovom škopcu.

– Bićemo sigurniji u šumi – reče Atal. Parmenion klimnu i trojka pređe preko padine, do sigurnosti drveća.

Šuma je bila neprirodno tiha. Nije bilo pesme ptica niti je vetrić pomerao gusto granje krošnji. Tišina je izazivala nelagodnost kod dvojice ratnika, ali je Aleksandar bio srećan što hoda pored svog heroja i drži ga za ruku.

Išli su sve dublje u šumu prateći usku stazu divljači, koja je zavijala, dizala se i spuštala i na kraju ih dovela do plitkog potoka u kome je hladna planinska voda tekla preko belutaka.

– Da li ćemo ga preći ili pratiti? – upita Atal tihim glasom. Pre nego što je Parmenion stigao da odgovori, začuli su ispred sebe pokret i prasak na-

gaženih grančica, a zatim i prigušene glasove. Uzevši dečaka, Parmenion se povuče ka grmlju, a Atal ga je pratio. Ali pre nego što su stigli da pronađu skrovište, sa druge strane potoka se pojavi ratnik s

gavranovim krilima na šlemu. – Ovamo! – povikao je – Dete je ovde! Više od dvadeset vojnika s crnim ogrtačima, naoružani kopljima, potrča ka njemu. Atalov

mač zašišta izlazeći iz kanije. Parmenion se okrenu. Iza njih je bila uska staza. Sa svake strane su bili zasadi trnovitih žbunova i drača. Sa mesta na kome je stajao, Parmenion nije mogao da vidi gde se staza završava, ali je pogledavši u zemlju ugledao jelenje tragove koji su vodili uz brdo.

Makedonjani uleteše u vodu a šuma je odjekivala od njihovih trijumfalnih pokliča. – Trči! – viknu Parmenion držeći Aleksandra čvrsto uz svoje grudi i potrča uz stazu.

Bodlje se zabiše u njegove butine i listove i dva puta je zamalo pao kada je sandalom stao na suvu prašinu.

Uspon je bio strm a staza krivudava, ali on najzad izbi na širu stazu oivičenu razgranatim hrastovima. Bacio je pogled preko ramena i video da je Atal nekih desetak koraka iza njega i da mu se Makedonjani približavaju. Vojnik zastade u trku i baci koplje.

– Pazi! – viknu Parmenion i Atal se izvi, oružje prolete pored njega i zabi se u zemlju. Atal u trku zgrabi dršku i izvuče koplje iz zemlje. Iznenada se okrenuvši, on baci koplje nazad. Vo-jnik se baci glavačke na zemlju a koplje pogodi onog iza njega pravo u grlo.

Okrenuvši se, Atal potrča za Parmenionom. Spartanac je nastavio trk birajući samo uske staze koje će primorati njihove gonioce da idu u koloni; bes mu je rastao sa svakim korakom. Nije bilo strategije koja će mu doneti pobedu, niti promišljenog plana koji će preokrenuti bitku. Brojčano slabiji, bili su progonjeni od strane ubica kroz nepoznatu šumu. Sve što im je preostalo bilo je bekstvo.

Ali kuda? Parmenion je slutio da su možda išli ka još većoj opasnosti ili brojnijem nepri-jatelju; i zbog toga je bio besan. Čitavog života on je preživljavao zahvaljujući planiranju i nadmudrivanju neprijatelja. Bio je strateg, general, a ne zastrašeni plen, koji beži da bi spasao život.

Ne, shvatio je. Nikada to! U mladosti je bio trkač na duge pruge, najbrži u Sparti i Tebi, i u tom trenutku, čak i sa de-

tetom u rukama, znao je da bi mogao da pobegne Makedonjanima. Ali nije znao kuda da beži. Pogledao je u nebo i pokušao da odredi njihov položaj u šumi. Pećina je bila negde levo. Ali kakva bi bila korist od povratka tamo? Mogli bi da prođu kroz zid i pobegnu progoniocima, ali bi pali pravo u ruke vojnicima koji su pretraživali palatu. Ne, pećina nije bila rešenje.

Bez napora preskoči jedno oboreno drvo na stazi koja se račvala; jedan deo je išao uzbrdo a drugi se spuštao u usku dolinu ispunjenu senkama. Jedno koplje prolete pored njega. Skrenuvši desno, on krenu ka udolini.

Trojica vojnika izbiše na stazu, na tridesetak koraka ispred njega. Opsovavši, on se okrenu levo; preskočivši niski žbun, pope se uz strminu i izađe na kružnu čistinu u udolini okruženoj čempresima. Atal ga sustiže, crven u licu i mokar od znoja.

– Ne…mogu…dalje – reče mačevalac.

Ne obazirući se, Parmenion priđe obližnjem drvetu i podiže Aleksandra do prvih grana. – Popni se do one rašlje i sakrij se tamo – naredi Spartanac. – Nećeš biti vidljiv sa zemlje. De-čak se probi kroz borove iglice i sakri se.

Izvukavši mač, Parmenion potrča do ivice uspona i stade. Prvi Makedonjanin se pope i vrisnu kada mu Parmenion mačem preseče vrat. Vojnik se skotrlja među svoje drugove. Još trojica izađoše na čistinu s leve strane i Atal potrča da ih presretne. Blokirao je napad jednoga i uzvratnim udarcem otvorio mu grlo.

Ali se tada pojavi glavnina neprijatelja i rasporedi oko Makedonaca. Parmenion se povuče, Atal mu se pridruži a koplja Makedonjana napraviše zid od oštrog

gvožđa oko njih. – Trebalo je da poslušam tvoj savet – prošaputa Atal. – Gde je dete? – upita crnomanjasti ratnik tamnih očiju lica naruženog boginjama. Atal se zakikota. – Teško je poverovati da je nešto tako ružno moglo da nauči da govori. – Gde je dete? – ponovi pitanje čovek, a vrhovi kopalja se približiše. Utom se jedan kopljanik zatetura i pade sa strelom koja mu je vi rila iz lobanje. A zatim još

jedan vrisnu kada dobi pogodak u butinu. – Legni! – viknu Parmenion hvatajući za ruku Atala i bacajući se na zemlju. Sa svih strana

poleteše strele. Jedan Makedonjanin mrtav pade preko Parmeniona, dve strele su mu bile u leđima a treća u oku. Na sve strane su vojnici umirali. Nekolicina pokuša da se vrati stazom kojom su došli, ali dvoglava sekira minotaura Bronta koji se, ogroman, ukaza, rascepi prsne oklope i šlemove begunaca.

Dvojica ratnika uspeše da ga izbegnu i nestadoše niz strminu, ali se ubrzo začuše njihovi krici; Parmenion ugleda minotaurovu braću, Steropa i Argeja, kako se pomaljaju između drveća.

Tišina se spusti na čistinu. Parmenion odgurnu leš koji je pao preko njega i ustade vraća-jući mač u korice. Na sve strane su ležala tela. Iz šume izađoše kentauri mrkog pogleda i nat-murenog lica, noseći lukove i strele.

– Dobro je videti te ponovo – reče Parmenion Brontu, koji mu je prišao. Velikom glavom minotaur klimnu. – Dobro trčiš – reče idući ka čempresu na kome se sakrio Aleksandar. Spus-tivši sekiru, stvorenje podiže ruke. – Dođi, Iskandere! – pozva on.

Aleksandar se izmigolji iz grana i pade u naručje minoturu. – Da li si ti zaista Iskander? – prošaputa zver.

– Tako su me prozvali – odgovorio je dečak. – I možeš da otvoriš veliku kapiju? – Videćemo – reče Aleksandar pažljivo birajući reči. Sa dečakom u naručiju Bront se vrati

do mesta na kome su čekali Parmenion i Atal. – Kentauri su proneli vest da je Iskander došao. Gospa nas je zamolila da ga zaštitimo. To

ćemo i učiniti, i svojim životima ako treba. Ali i to može biti nedovoljno. Makedonjana je mnogo a nas je malo.

– Moramo da stignemo do Sparte – reče Parmenion. –Tamo će dete biti bezbedno. – Priča se da je spartanski kralj veliki čovek – reče Bront. – On ne lovi narod magije. A ve-

lika kapija je u blizini. Da, ići ćemo sa vama u Spartu. Parmenion klimnu a zatim pogleda u kentaure. – Koliko njih je sa nama? – upitao je. – Ovih dvadeset su svi koji su preživeli. – Ko onda izviđa šumu i pazi na neprijatelja? – Niko – priznade Bront. Spartanac pređe preko čistine, preskačući leševe, i stade pred mladog kentaura, stvorenja sa

velikim grudnim košem, kestenjastom kosom i bradom. – Ko komanduje ovde? – upita on. – Ja sam Keops, sin Kitin Kirasa. Niko ne komanduje. – Pa, Keopse, ja sam Iskanderov čuvar i moje će se naređenje slušati.

– Nećemo trpeti naređenja od ljudskog bića – odgovori Keops a lice mu pocrvene. – Onda odlazite – reče blago Parmenion – mi ćemo sami pokušati da spasemo Iskandera. Kentaur poče da udara po zemlji prednjim nogama, a iz grla se začu muklo režanje. Par-

menion je čekao gledajući kentaura pravo u oči. – Moramo se potruditi da Iskander preživi – reče Keops.

– Ne možemo otići. – Onda ćete me poslušati – reče mu Parmenion. – Pošalji pet tvojih drugova da paze na

Makedonjane. Ne smeju nas ponovo iznenaditi. – Biće kako ti kažeš – procedi Keops. Parmenion se okrenu i ugleda Hirona, koji je prelazio čistinu pažljivo obilazeći krvave

mrlje na zemlji. Mag uhvati Parmeniona za ruku i povede ga u stranu malo dalje od ostalih. – Ovo je pogrešno – prošaputa Hiron. – Dete nije Iskander. Ja to znam i ti to znaš. Parmenion uzdahnu. – Ja samo znam da moramo stići do Sparte kako bismo spasli Alek-

sandra. Svaka pomoć mi je dobrodošla i ja ću je prihvatiti. – Ali ova stvorenja, šta je sa njihovim nadama? Zar ne vidiš da im Iskander znači sve? On

je obećanje koje ih održava u životu, onaj što vraća magiju u svet i okončava vladavinu ljudi. – Šta je to velika kapija? – upitao je Spartanac. – Postoji šumarak na dan hoda od Sparte. Tamo, na brdu, dva ogromna stuba povezana su

velikom kamenom gredom. To je kapija. – Kuda ona vodi? – Nikuda – odgovorio je Hiron. – Ali legenda kaže da će je Iskander otvoriti, porasti do vi-

sine najvišeg drveća, a onda položiti šake na oba stuba. Tada će se magija vratiti i okupati či-tav svet. Ali Aleksandar to ne može da uradi. On nije zlatno dete.

– Šta bi ti hteo da ja uradim? Da izgubim jedine saveznike koje imamo u ovom tvom čud-nom svetu? Da osudim Aleksandra na smrt? Ne, ja to neću učiniti. Oni su sami doneli svoju odluku.

Ja ih nisam prisiljavao. – To nije dokaz koji možeš da upotrebiš – reče Hiron. – Ti znaš da oni greše ali puštaš da i

dalje veruju, jer to tebi koristi. Ti ih, po svoj prilici, sve osuđuješ na smrt. – Ima li nekih teškoća, Hirone? – upita Bront približavajući im se. – Ima li teškoća? – mag upita Parmeniona. Spartančev hladan pogled susrete Hironov. – Ne – odgovorio je. – Sutra ćemo povesti Is-

kandera u susret njegovoj sudbini. A onda se okrenuo i ugledao ženu. Diri je duboko uzdahnula kada se Spartanac okrenuo. Osetila je slabost u nogama, a ruke

joj počeše podrhtavati. Tako blizu, pomislila je. Razgovarali su na Samotraki, ali je tada Diri bila skrivena velom i kapuljačom, usredsređena na predstojeći zadatak.

Ali tu, dok je lagano hodao ka njoj, osećala se kao šesnaestogodišnjaki nja sećajući se nje-govog mekog dodira i slatkih poljubaca.

– Da li me poznaješ, gospo? – upitao je on. To nije bio glas iz mladosti koji je nekada volela, ali se ipak naježila od njega. Vinu se duhom i stopivši se s njegovim umom oseti sve – njegova burna osećanja, znatiželju, saosećanje i, iako nije mogao prepoznati njeno telo, požudu. Ona se brzo povuče iz njega.

– Poznajem te – odgovorila je mirnim glasom, gledajući očima boje lešnika pravo u njega. On je stajao, tih i neodlučan. – Ona je prijateljica moje majke, boginje – reče Bront. – Pripada magiji.

Parmenion klimnu glavom a pogled mu se zadrža na tamnokosoj ženi. – Moramo se sklo-niti sa ovoga mesta – reče on okrenuvši se ka Brontu. – Ti poznaješ ovu šumu. Kuda možemo otići?

– Ne odgovaraj – reče brzo Diri – posmatraju nas. Brontova velika šaka se skupi oko drške sekire koja je visila na njegovom pojasu a Par-

menion se okrenu i osmotri čistinu. – Ne ma nikoga ovde – reče im Diri. – Posmatraju nas sa velike udaljenosti.

– Ko? – upita minotaur. – Filiposovi sveštenici. – Možeš li da nas sakriješ? Moja majka kaže da si čarobnica. – Možda. Diri sede na travu, sklopi oči i oslobodi svoj duh. Svetlosno koplje polete ka njoj. Ona mahnu rukom i koplje se rasprsnu na hiljade iskri,

koje proleteše pored nje, poput svitaca. – Umrećeš – povika sveštenik obrijane glave, koji zalebde pred njom. – Svi ćemo umreti jednoga dana – odgovori ona. Podiže ruke i svici poleteše ka svešteniku

u vidu zlatne trake, koja obavi njegovu glavu i oči. – Vrati se svome gospodaru – reče Diri. Sveštenik nestade.

Ona otvori oči i ustade. – Otišao je – reče Brontu. – Sada možeš da govoriš slobodno. – Postoje samo dva načina da stignemo do Sparte: jugoistočnim pravcem do Peloponeza i

preko Korinta, ili severozapadno do mora, pa brodom do Giteuma. – A šta je sa zapadom? – upitao je Parmenion. – Sigurno možemo da pređemo planine

Pinda i stignemo do zaliva? – Ne, na tom putu vreba smrt – reče Bront. – Ne možeš da prođeš kroz Gorgoninu šumu.

Tamo obitavaju žderači i sam Gorgon. On je zver puna zla, a srce mu je izopačeno. Mogao bih da govorim o njegovim zlodelima,

ali kunem ti se da bi moj jezik pocrneo a tvoja bi duša usahnula od onoga što bi čuo. Razmišl-janje o tom putu isto je što i ispijanje otrova.

– Svejedno, ispričaj mi o njemu – naredi Spartanac. – Zašto? Taj put ne dolazi u obzir. – Zato što je on strateg – reče Diri – i mora da zna. Bront uzdahnu. – Šuma se pruža na jug sve do Korintijskog zaliva. Velika je i ljudi je nisu

istražili. Ali svako brdo, svaka mračna dolina puni su stvorenja Haosa. Diri je posmatrala Spartanca. Izraz mu je bio usredsređen i nedokučiv, i ona nije pokušala

da sazna o čemu misli. – Šta nam ti možeš reći, gospo? – on iznenada upita. – Snage Makedonjana su svuda oko tebe – reče mu ona. – Približavaju se sa juga, severa i

istoka. Njihovi žderači prekrivaju nebo a zveri koje hodaju kao ljudi zemlju. – Možemo li da ih izbegnemo? Diri slegnu ramenima. – Ne sa dvadeset kentaura. Oni traže dete. Filipos je povezan sa

njim. Kojim god putem da krenemo, privući ćemo opasnost. Ja imam moć da nas zaštitim od demonskog kralja, ali ne dugo, Parmenione; on je prejak za mene.

– Znači, teraju nas na zapad hteli mi to ili ne? – Da – složi se ona. – Razmisliću o tome. Ali hajde da prvo pronađemo mesto na kome ćemo provesti noć.

PLANINE PINDA

Bront ih je predvodio do padine sa grozdastim plitkim pećinama. U jednoj su ostali Par-menion, Atal, Aleksandar i Hiron dok je Bront sa svojom braćom i tamnokosom ženom potražio sklonište u susednoj. Kentauri su odlučili da se smeste u zasebnoj pećini, malo sev-ernije od ostalih, da bi se u sumrak udaljili i pojavili u ljudskom obličju kada padne noć.

Hiron je ćutao dok je Atal potpaljivao vatru pored udaljenog zida. Parmenion je izašao na-polje kako bi se uverio da vatra ne baca svetlost dalje od ulaza u pećinu. Aleksandar je mirno

spavao pored vatre, umotan u njegov ogrtač, te Spartanac sede na ulaz u pećinu i poče da posmatra zvezde.

– Praviš li planove? – upita Atal prilazeći, pa naslonivši leđa o stenu, sede. – Ne. Razmišljao sam o svojoj mladosti. – Nadam se da si je protraćio. – Zaista jesam – odgovorio je Parmenion uzdahnuvši. Noćno nebo je bilo vedro a mesečina

je obasjavala drveće srebrnom svetlošću. Jedan jazavac izađe na čistinu a zatim se u skoku vrati u grmlje. – Pričaju da si u Sparti bio prvak – reče Atal. – Pored svih tih nagrada, zašto si otišao? Parmenion zavrte glavom. – Odakle li samo potiču sve te priče? Prvak? Bio sam omraženi polutan, mešanac, zastrašivan i prebijan. Sve što sam poneo iz Sparte bile su modrice i mržnja, koja me je kao zaštita sveg proži-

mala. Da li si ikada bio zaljubljen, Atale? – Ne – priznade Makedonac, iznenada se osetivši nelagodno. – Ja jesam – jednom. I zbog te ljubavi sam prekršio zakon. Spavao sam sa devojkom iz ugledne porodice. Zbog toga je ona pogubljena, a ja sam ubio

dobrog čoveka. Još gore, ja sam prouzrokovao sunovrat sopstvenog grada i uz to, smrt jedinog prijatelja ko ga sam ikada imao. Njegovo ime je Hermija i poginuo je kod Leuktre, boreći se uz kralja koga je obožavao.

– Svi ljudi umiru – reče tiho Atal. – Ali ti me iznenađuješ, Spartanče. Mislio sam da si hladnokrvni general, borac koji nikada nije izgubio bitku. Mislio sam da je tvoj život izuzetan, blagosloven, takoreći.

Parmenion se osmehnu. – Tuđ život često se takvim čini. Bio jednom u Tebi jedan bogati trgovac. Ljudi su ga gledali i zavideli mu, proklinjali su njegovu sreću, bili ljubomorni na zlatne alke koje je nostio i ogromnu kuću koju je sagradio na brdu, iznad gradskog smrada. Ali nisu znali da je on nekada bio rob u tračkim rudnicima, da je deset godina dirinčio pre nego što je mogao da otkupi slobodu, i da je zatim radio još pet godina pre nego što je sakupio manju količinu novca koju je onda uložio u jedan rizičan posao i obogatio se. Nemoj da mi zavidiš, Atale.

– Nisam rekao da ti zavidim – reče mačevalac. Iznenada se isceri. – U stvari, izgleda mi da jesam. Nikada mi nećeš biti drag, Parmenione, ali te poštujem. A sada, dosta laskanja. Kako da stignemo u Spartu?

Parmenion ustade i protegnu leđa. – Putovaćemo na zapad preko Pinda a zatim ćemo se spustiti na obalu držeći se brda i šume.

– Govoriš o putovanju koje će trajati nedeljama. Ne bih želeo da zvučim malodušno, ali da li misliš da družina od tri čudovišta i dvadeset kentaura može putovati celom Grčkom, čak i ovom, a da ne bude primećena?

– Kentauri ovde nisu retkost – reče Parmenion – a mi ćemo putovati uglavnom noću, kada su oni u ljudskom obličiju. Što se tiče Bronta i njegove braće, slažem se sa tobom. Ali njihova je snaga ogromna i mogu se pokazati nezamenljivim ako naiđemo na nevolje tokom puta.

– A ti ih i očekuješ, u to nema sumnje. – Da. Postoji teškoća koju nikakvo razmišljanje ne može rešiti. Filipos je pomoću magije pronašao Aleksandra u drugom svetu; dakle, sasvim je moguće

da će ga pronaći i u ovome. Gde god da odemo, ma gde se sakrili, neprijatelj će uvek biti u blizini.

– Okupljaju se oko dečaka kao muve oko kravlje balege? – ubaci Atal. – Odvratna primedba, mada blizu istine – složi se Spartanac. – Sveštenica tvrdi da nas neko vreme može prikrivati.

– Dakle tvoj plan, kakav god da je, jeste da povedeš malu grupu neobičnih stvorova preko zemlje koju razdire rat i stigneš negde gde ćeš, možda, biti dobrodošao, a sve to u nadi da će Aristotel imati dovoljno snage da nas pronađe i dovede kući?

– Ukratko; imaš li ti neki bolji plan? – Moram priznati da mi ništa spasonosno ne pada na pamet – reče Atal – ali ima još nešto

što me brine. Tiče se Aleksandra. Da li je on Iskander koga ova stvorenja iščekuju? – Ne. – Šta će se desiti kada zveri to shvate? Najverovatnije će biti malo ljuti. – Možda – odgovori Parmenion. – Ali to je problem za neki drugi dan. – Još nešto čemu se možemo radovati – progunđa Atal. – Reći ću ti nešto, Spartanče, život

u tvome društvu retko kada je dosadan. Parmenion je do duboko u noć sedeo zanet svojim mislima, a onda ugleda čudovišnu

figuru Bronta kako izlazi iz šume u podnožju padine. Stvorenje je išlo napred a onda se spusti na kolena. Svetlost, slaba i nestvarna, zasija oko njega i Parmenion se začudi kad ugleda kako velika glava bika nestaje, a pojavljuje se obličje mladića blede kože i kose boje uglačane bronze.

Podigavši glavu, mladić ugleda Parmeniona i ukoči se; ostao je tako na trenutak, a onda sede i okrete na drugu stranu.

Parmenion se spusti niz padinu obasjanu mesečinom i sede pored neobičnog mladića. – Smatra se nepristojnim posmatrati nečiji preobražaj – reče Bront. – Ali ti nisi iz ovoga

sveta i od tebe se ne može očekivati da razumeš naše običaje. – Zašto morate da uzimate drugo obličje? – Zašto vi ljudi morate da jedete ili dišete? Ne znam odgovor. Znam samo ono što jeste i ono što se mora. Bez preobražaja ja bih umro. A kako magija

bledi iz dana u dan, to promena postaje sve teža i sve bolnija. To će Iskander popraviti, on će povratiti magiju.

– Ukoliko ga Filipos ne uhvati – primeti Parmenion. – Tačno. Šta predlažeš, kako da mu umaknemo? – Putovanjem u Gorgonovu šumu. – Onda ćemo svi umreti. – Sada je red na tebe da mi veruješ, Bronte. Ja nisam čovek koji se razume u vaše misterije

i moć magije, ali ja poznajem zakone rata i prirodu neprijateljstva. – Gorgon će te ubiti, Parmenione. On mrzi ljude više od mene. – Upravo na to i računam – odgovorio je strateg. – Mi imamo izreku, Bronte: neprijatelj

moga neprijatelja mora biti moj prijatelj. – Gorgon nema prijatelja. Nikada ih neće imati. – Poznaješ ga? – upita blagim glasom Parmenion. – Ne želim da govorim o tome. Diri je ležala budna, duhom ispitujući prostor u potrazi za znacima skrivenih posmatrača.

Nije bilo nijednog i to ju je zabrinulo. Da li to znači da se boje njenih moći ili su pronašli način da ih nadvladaju, pa špijuniraju

pećine? To ne bi bilo dobro. Potreban ti je san, reče sebi smeštajući se i umotavajući u vuneni ogrtač boje rđe, koji joj je

dao Aristotel. Noću ju je grejao, a po dnevnoj toplini rashlađivao. Šćućuri se pod njime, ali joj san nikako nije dolazio.

Nije znala šta može da očekuje u čudnom svetu u kom se obrela i bila je spremna na izne-nađenja. Hiron ju je ipak zaprepastio.

Skoro da je bio Aristotelov blizanac. Diri je oprezno dotakla njegove uspomene i on je is-toga trena postao svestan toga ali nije sakrio misli, već ju je dočekao uz blagi osmeh.

Nije to bio Aristotel, nije znao za Makedoniju ili Grčku nje nog vremena. Ali je njegovo sećanje bilo ogromno, puno nestalih naroda, promenjenih svetova. Hodao je po Akadu i At-lantidi u mnogim obličjima, kao ratnik i mistik, polubog i demon, a besmrtnost mu je omogu-ćavala magija onog istog zlatnog kamena koji je posedovao i Aristotel.

– Da li si zadovoljna? – upitao ju je vraćajući je u sadašnjost. – Da – rekla mu je. To je bilo onog dana kada su se Bront i njegova braća sastali sa ken-

taurima i isplanirali zasedu koja je spasla dvojicu Makedonaca. Bront je išao napred i video poteru, ispravno zaključivši gde će se ona završiti. Ipak, bilo je to za dlaku i Diri je sva drhtala.

– Odakle si, draga moja? – upitao ju je Hiron dok su išli ka pećinama. – Ja sam sveštenica, vidarka – odgovorila je. – Prijatelj me je zamolio da dođem ovamo i

pomognem Parmenionu. – Taj prijatelj, da li izgleda poput mene? – Veoma ličite. – Interesantno. Pitam se koliko imamo zajedničkog. Voleo bih da ga sretnem. Da li će ti se

on pridružiti? – Ne verujem. Ovde postoji nešto čega se on jako plaši. Hiron se zakikota. – Ovde ima stvari koje mene jako plaše. Da li već dugo poznaješ Parmeniona? – Sreli smo se, ali nakratko – ne sakri ona deo istine. – E, to je iznenađenje. Primetio sam da ne skidaš pogled sa njega. Da li je jedini razlog to

što je on jedan zgodan ratnik? – Postoje neke stvari koje je bolje da ostavimo po strani, gospodine – spremno mu odgo-

vori ona. – Po tvojoj volji. On je ostavi i ode da se pridruži Brontu u pećini. Tokom noći je Diri čvrsto spavala i probudila se u zoru. Dečak je virio s ulaza u pećinu i

osmehnu joj se kada je ugleda. – Dobar dan – reče ulazeći i čučnu kraj nje. – I tebi, mladi prinče. Rano si ustao. – Da. Meni je potrebno malo sna. Kako se ti zoveš? – Možeš me zvati Tena. – Aha, ali to nije tvoje pravo ime, zar ne? – Nisam ni rekla da jeste. Rekla sam da me možeš tako zvati. – Onda me ti moraš zvati Iskander. – Hoću, Iskandere. Da li se bojiš? – Ne – odgovori joj široko se osmehujući. – Parmenion je ovde. Ne postoji veći ratnik u či-

tavoj Grčkoj. On je i najbolji general, uz to. – Imaš velikog poverenja u njega, Iskandere. Mora da mu se mnogo diviš. – Posle moga oca, on je čovek koga najviše volim. Odakle si ti? – Ja sam vidarka. Boravim u hramu preko mora, u blizini ruševina Troje. – Da li si oduvek bila vidarka? – Ne. Nekada sam bila devojka koja je sanjala da se uda za čoveka koga voli. Ali to nije

bilo suđeno. – Zašto? Pitanje je postavljeno tako naivno da se Diri zasmeja i rukom krenu da mu razbaruši kosu,

ali joj se dlan zažari od bola, pa trgnu ruku. Njegovo lice se zgrči. – Žao mi je. To se nije dešavalo već dugo, pomislio sam da je nestalo.

Ojačavši sebe iznutra, ona posegnu ponovo i prstima skloni zlatnu loknu iznad njegovih zelenih očiju. Bol je ponovo dotače ali ona to ničim ne pokaza. – Bio je to samo grč – uvera-vala ga je. On odmahnu glavom.

– Veoma si ljubazna, ali te molim da me ne dotičeš. Ne bih voleo da te vidim u bolovima.

Tamna senka zakloni ulaz u pećinu i Parmenion uđe. – Tu si – reče kleknuvši pored princa. – Dođi, moramo se pripremiti za marš.

– Njeno ime je Tena – reče Aleksandar. – Veoma je prijatna. Zatim istrča iz pećine a Diri pogleda Parmeniona u oči. – Izabrao si put, strateže? – Da. On sede pored nje. – Da li si sigurna da se već nismo sreli, gospo? – Zašto tako misliš? – uzvrati mu. – Ne znam tačno. Tvoje mi lice nije poznato a ipak osećam da te poznajem. – Sreli smo se – priznade mu ona – na ostrvu Samotraka. – Ti! – on prošaputa. – Bila si pod velom i zaodenuta kapuljačom, mislio sam da si u

žalosti. – Bila sam. I još jesam. A sada – reče ona polagano ustajući – ti reče da se moramo

pripremiti za put. – Da, naravno. Ti znaš gde sam planirao da idemo? – upita je uspravljajući se. – U Gorgonovu šumu. On se osmehnu i lice mu postade iznenađujuće mlado. Diri bi primorana da skrene pogled.

– Ne postoji drugo rešenje – reče on. – Znam. Kakav je tvoj plan? – Ići ćemo do oboda šume. Bront reče da će nam trebati tri dana dotle. Tu ću vas sve osta-

viti a ja ću se zaputiti do Gorgona. – Zašto toliko rizikuješ? Šta očekuješ da ćeš time dobiti? Parmenionovog osmeha nestade. – Nemamo drugog izlaza. Na otvorenom će nas lako uloviti, nikuda ne možemo pobeći i nigde se ne možemo sakriti.

Šuma nam pruža zaklon i daje mogućnost da se domognemo zaliva. – Bront reče da je tamošnje zlo gore od Makedonjana. – Da, i ja mu verujem. – Kako se onda možeš pogađati sa njima? Šta im možeš po nuditi? – San o Iskanderu koji će otvoriti Divovu kapiju i dozvati magiju. Zli ili ne, oni su i dalje

stvorenja magije. – Ići ću s tobom – reče ona. – Nema potrebe da se izlažeš riziku. Ja sam sposoban da pregovaram sa gospodarem šume. – Ipak ću ići s tobom. Imam puno talenata, Parmenione. Mogu se pokazati korisnom. – I ne sumnjam u to. Grupa je dva dana išla ka zapadu, visoko u planine, tražeći dugačku klisuru koja vijuga

dole ka Gorgonovoj šumi, što se po put okeana prostirala pod njima. Trećeg jutra, dok su zbog iznenadne provale oblaka tražili zaklon ispod stena, začuše zvuk kopita na sta zi. Atal i Par-menion izvukoše mačeve i krenuše napred, dok su ih Bront i Hiron pratili.

Pojavi se pastuv, koji podiže svoju krupnu glavu i zanjišta kad ugleda maga. – Kajmale! – povika Hiron i potrčavši napred, pogladi vrat pastuva. – Lepo te je videti, dečko.

Uhvativši se za grivu, Hiron skoči na leđa konja. Kiša stade i mag pritera Kajmala do Par-meniona. – Idem u izvidnicu – reče Hiron – pronaći ću vas pre mraka.

– Budi oprezan, bićeš nam potreban i ti i tvoja magija ako se vrate žderači – upozori ga Parmenion.

Oluja je prošla. Oblaci se razbiše, sunce okupa planine i grupa nastavi dalje, sa kentaurima na čelu. Parmenion potrča uz padinu i zaklonivši rukom oči, poče da proučava stazu kojom su prošli.

Atal mu se pridruži. – Vidiš li išta? – upita Makedonac. – Nisam siguran. Pogledaj tamo iznad borova. Tamo, ka pro cepu između stena. Učinilo mi

se da sam video ljude. – Ja ne vidim ništa. Hajdemo.

– Čekaj! – reče Parmenion žurno i zgrabivši Atala za ruku, povuče ga dole. – Gledaj sada! Kolona ljudi se spuštala niz padinu nekoliko milja ka istoku, a sunce se odbijalo od

šlemova i vrhova kopalja. Nad njima su kružili žderači. – Koliko ih je? – prošaputa Atal. – Više od pedeset. Srećom, idu peške, a to znači da nas neće stići pre mraka. Ipak, moramo

da požurimo. – Zašto? Teško će im biti da nam slede trag kroz šumu. – Prvo moramo dobiti dozvolu da uđemo u šumu – reče Parmenion. – Od koga? – Od čudovišta koja tamo žive – odgovori Spartanac silazeći sa vrha brega i skačući na

stazu. – Čudovišta? Nisi spominjao nikakva čudovišta – povika Atal trčeći za njime. Parmenion uspori i nasmeja se. – Volim da te iznenadim. A onda, ozbiljan, uhvati Atala za

rame. – Možda se neću vratiti. Ako se to desi, učini sve što možeš kako bi doveo Aleksandra u Spartu.

– Ići ću s tobom. Navikao sam na tvoje društvo. – Ne. Ako obojica umremo, šta će biti sa dečakom? Ti ostaješ sa njim. Bio je sumrak kada putnici stigoše do podnožja planine. Kentauri odoše da pronađu

usamljena mesta, dok Bront, Sterop i Arg zapališe vatru na čistini sred stena. Atal i Aleksan-dar se smestiše pored vatre da se odmore, a sveštenica, Tena, izađe iz logora i stade kraj Spar-tanca, koji je proučavao šumu.

– Kada ćeš ući? – upita ga. – Više bih voleo da to bude u zoru – reče joj – ali, Makedonjani su blizu i možda nemamo

toliko vremena. Gde li je, za ime Hekate, Hiron? – Bolje bi bilo da uđemo u šumu pre mraka – posavetova ga Tena. Parmenion klimnu. – Onda neka tako bude. Vrativši se do stena, on izloži svoj plan os-

talima. – Ti si lud – zagrme Bront. – Nadao sam se da ćeš uvideti svoju zabludu. Kako ne shvataš?

Gorgon će te ubiti, a ako to ne učini, izdaće te Filiposu. – Možda si u pravu, prijatelju, ali su naše mogućnosti male. Ako se ne vratim do zore, morate sami pronaći put do zaliva kako god znate i umete. Ne izgovorivši više ni reč, on se okrenu i pređe preko otvorenog prostora do tamne granice

šume. Tena stade pored njega. – Da li nas posmatraju? – upita je tihim glasom. – Da. Nekoliko zveri na drveću nas posmatra. Razmišljaju o ubijanju – reče ona. Osetila je kako se Parmenion koči, da mu korak postaje nesiguran, a ruka se spušta na mač.

– Mogli bismo da se vratimo – prošaputa ona. – Ta stvorenja – upita je tiho – ti možeš da im čitaš misli? – Da. – Možeš li da razgovaraš sa njima? – Ne, ali mogu da utičem na njih. Šta želiš da oni učine? – Da me odvedu do gospodara Gorgona. – U redu. Izbroj do dvadeset, a onda vikni njegovo ime. To će mi dati vremena da ih

obradim. Diri udahnu nekoliko puta duboko a zatim opustivši se, uputi se duhom među drveće. Prvo stvore nje koje je dotakla, delom gmizavac a delom mačka, učini da ona ustukne.

U mislima mu je bila krv i kidanje mesa. Tu skoro da nije bilo inteligencije. Ona nastavi dalje i stiže do žderača bledih očiju, koji je sedeo na najvišoj grani hrasta zureći u dvoje ljudi. On je takođe mislio o ubistvu, ali je Diri osetila i njegovu radoznalost.

– Gorgone! – povika Parmenion – Želim da razgovaram sa gospodarem Gorgonom! Žderač se ukoči, ne znajući šta da čini. Dirin glas mu se obrati duboko u umu, što on

dožive kao glas podsvesti. – Moram ga odvesti gospodaru. On će biti ljut ako tako ne učinim.

On će me ubiti ako to ne učinim. Neko drugi će mu reći da je čovek uzvikivao njegovo ime. Svaliće krivicu na mene.

Žderač se vinu u vazduh raširenih krila i lebdeći se spusti na dvadesetak koraka od ljudskih bića.

Diri otvori oči i instinktivno posegnu za Parmenionovom rukom. Žderač priđe bliže, koračajući nespretno zbog kandži na nogama. – Ti hoćeš da vidiš go-

spodara? – Hoću – odgovori Parmenion. – Šalje te Filipos? – Govoriću samo sa gospodarem Gorgonom – reče Parmenion. – Odvešću te njemu, čoveče. Žderač krenu ka drveću, a njegove su se noge s tri zgloba pokretale nespretno. Nekoliko

puta se okliznuo, ali ga je mahanje krilima održalo u ravnoteži. Još uvek držeći Diri za ruku, Parmenion krenu za stvorenjem. – O čemu ostali misle? – prošaputao je.

– Jedan planira da skoči na tebe čim dođeš pod senku drveća. Pazi se! Ali ga nemoj ubiti. Ostavi to meni! Pustivši joj ruku, Parmenion nastavi dalje stežući dršku svoga mača. Znoj mu se slivao niz

lice a srce divlje tuklo. Pa ipak nije mislio samo o strahu. Dodir ženine ruke bio je poput vatre koja je pojurila njegovim krvotokom i podigla ga. Drveće se približavalo, tamno i preteće. Nikakav zvuk nije dolazio iz šume, nije se čula pesma ptica pa ni zvuk koji su ispuštali slepi miševi.

Iz tišine se sa jedne grane gušteroliko stvorenje baci ka njemu i Parmenion odskoči u stranu, a zver pade na zemlju i osta nepokretna.

Žderač bledih očiju prošišta upozorenje ostalim stvorenjima i uko čenim korakom priđe besvesnom stvoru – Da li je mrtav? – upita.

– Spava – odgovori Diri. Žderač se nadvi nad telo, zari svoje kandže u vrat i odseče glavu. – Sada je mrtav – zašišta

ližući krv sa šapa. Polako su se kretali kroz sve gušću tamu. Diri je čula kako se stvorenja kreću uporedo s

njima, i na zemlji i kroz grane, ali ih nijedno nije napalo. – Slatka Hero! – prošaputa Diri. – Šta je? – Gospodar šume, Gorgon. Dotakla sam ga. Toliko mržnje. – Prema kome? – Prema svima. Staza se proširila i žderač ih povede u široku udolinu u kojoj su gorele brojne vatre; tu ih

je, sedeći na prestolu od lobanja, čekalo čudovište. Njegova koža zelene boje bila je išarana smeđim pegama, a na ogromnoj glavi ležalo je klupko zmija. Iz usta u obliku pećine virilo je mnoštvo očnjaka. Parmenion mu priđe i nakloni se.

– Smrt tvojim neprijateljima, gospodaru – reče on.

BRDA U ARKADIJI

Daleko na jugu, preko Korintijskog zaliva, među niskim brdima Arkadije, jaka svetlost zakratko blesnu preko mermernih grobo va heroja. Zasijala je poput novog meseca, zatreptala i onda nestala.

Jedno čobanče je spazilo svetlost i zapitalo se da li najavljuje oluju, ali njegove koze i ovce nisu bile uznemirene; nije bilo ni oblaka na noćnom nebu, zvezde su bile svetle a mesec u punom sjaju.

Dečak je kratko razmišljao o svetlosti, a zatim zaboravi na nju, zaogrnu se i vrati pogled na stado, te pažljivo osmotri ogradu pašnjaka ne bi li otkrio tragove vuka ili lava.

U blizini je bio samo jedan vuk, ali ga dečak nije mogao spaziti, zbog mermernog nadgrobnog spomenika na obližnjem brdu.

Ležeći iza njega, vuk je video svetlost, koja je poigravala oko njega, ošamućujući ga, zas-trašujući, brišući sve njegove misli o gladi.

Vuk je bio star i isteran iz čopora. Nekada je bio moćan, vođa kojeg su se bojali, lukav i opasan. Ali nikada, u njegovom dugom životu, nije takva svetlost gorela oko njega, i to ga je onespokojilo i zbunilo. Ležao je mirno i podigao svoju prosedu glavu da onjuši vazduh. Os-etio je nešto poznato, nešto što ga je plašilo. Miris čoveka.

Vrlo blizu. Nije se pomerao. Miris mu je dolazio sleva i on polako okrenu glavu u želji da primeti neki

pokret. Čovek koji je ležao na mermernoj ploči bio je nag i koža mu se belasala na mesečini. On

zastenja i mrdnu se. Samo nekoliko trenutaka ranije vuk je skočio na to mesto kako bi osmo-trio stado i odabrao žrtvu. Tada nije osetio miris čoveka. Pa ipak, neko je ležao na ploči.

Preživeo je toliko godina jer je znao kada treba da bude hrabar a kada oprezan. Čovek koji se pojavio iz vazduha, usred neobične svetlosti nije u njemu probudio hrabrost. Mada je bio gladan, on se kradom udalji ka šumi na severu, daleko od mirisa čoveka.

Helm se pomeri; kamen pod njegovim leđima bio je hladan i neudoban. On se uz mrmljanje probudi, prevrnu na stranu i prebaci svoje jake noge preko ruba ploče. Seo je i pro-tegao se zevajući.

Noć je bila sveža ali prijatna. Ugledao je vuka kako niz padinu trči ka šumi. Helm posegnu za mačem i tek tada shvati da je nag i nenaoružan.

– Kakvo je ovo mesto? – reče on glasno. – Kako sam dospeo ovde? Tih prvih nekoliko trenutaka Helm nije bio zabrinut. On je bio ratnik, snažan, prekaljen u

mnogim bitkama, siguran u svoju snagu. Ali ga obuze strah kad shvati da ne zna kako je dospeo na to čudno mesto. Još više se pre-

stravi kad vide da su hodnici njegovog pamćenja prazni i tihi; od tog saznanja srce mu divljački zatutnja.

– Ko sam ja? – prošaputao je. Helm. Ja sam Helm. – Ko je Helm? Ime ga nije utešilo jer sa njim nisu došla i sećanja. Pogledavši u svoje ruke, on vide široke šake pune žuljeva, sa kratkim i snažnim prstima, a

na podlakticama opazi mnoge ožiljke, zakrivljene i prave. Nije se sećao ranjavanja. Smiri se, upozori sebe. Pogledaj ovo mesto. Shvati da leži na groblju, punom mermernih

ploča i tihih statua. Smirivši se, on lako skoči sa ploče i krenu u istraživanje. Neki od nadgrobnih kamenova bili su napukli i odlomljeni a drugi zarasli u korov. Niko se, dakle, nije starao o tome mestu, pomislio je. Hladan vetar prelete preko spomenika i on zadrhta. Gde mi je odeća? zapitao se. Sigu rno nisam hodao zemljom nag poput običnog poljskog roba. Zrak svetla sinu sleva. Za trenutak, na mesečini koja se odbijala od bronzanog šlema pomisli da vidi ratnika prekrivenog lica, sa ukrašenim prsnim oklopom.

On se ukruti, šake mu se stisnuše u pesnice, a onda vide da to nije ratnik, već samo oklop postavljen na drveni ram.

Priđe mu oprezno osmotrivši groblje. Šlem bez perjanica bio je kvalitetno izrađen, a tragova kovačkog čekića ili pukotina nigde

nije bilo. Na štitniku za lice bila je brada, a izvijene obrve i usta razvučena u zastrašujući os-meh davali su mu oštar izraz. Na grudnom oklopu, takođe vrhunske izrade, ramena su bila zaštićena kožom ojačanom bronzom, a ispod njih su se ocrtavali snažni i razvijeni mišići grudi i trbuha.

Koža kilta takođe je bila ojačana bronzom, a čizme za jaha nje napravljene od jelenske kože. Uz oklop je stajao i mač u koricama, pa Helm posegnu i izvuče ga. Puls mu se uspori a sigurnost povrati – dvostruka oštrica od uglačanog gvožđa bila je savršeno skladna.

Oklop je moj, shvatio je. Mora da je tako. Brzo se obukao. Prsni oklop mu je savršeno pristajao, kao i čizme. Kilt mu se dobro držao

oko struka a korice mača glatko su skliznule kroz bronzanu omču na levom kuku. Kad je sta-vio šlem preko kratko podsečene kose, oštar bol probode mu telo, i opeče kao vatra. Vrisnuo je i pokušao da skine šlem, ali je istopljeni me tal izjedao njegovu kožu i kuljao u nozdrve i usta, zabadajući se u kosti lica.

Najednom, bol minu. Otvorivši oči, vide da je pao na kolena. Ustao je i pokušao da skine šlem, ali se on nije ni

mrdnuo. Povetarac je ćarlijao, on ga oseti na licu kao što je osetio i dodir svojih šaka dok je pokušavao da skine šlem. Podigavši desnu ruku, dodirnu metalna usta. Bila su hladna ali su se otvorila. Prstom zađe dublje i dodirnu jezik, takođe metalan ali mekan.

Lice mu je bilo od bronze, šlem nije bio samo prilepljen na njegovu kožu, on je postao deo njega.

– Šta mi se to desilo? – povika a glas mu čudno zazvuča u ušima. – Ništa se nije desilo – začu se blag odgovor. – Samo si se pripremio za zadatak koji je

pred tobom. Helm se okrenu, s mačem u ruci, ali ne vide nikoga. – Gde si? – Vrlo blizu – odgovori glas.– Ne brini, ja sam prijatelj. – Pokaži se, prijatelju. – To nije neophodno. Nalaziš se u brdima Arkadije a tvoj zadatak je na severu, u Korinti-

jskom zalivu. – Ja nisam tvoj rob! – zagrme ratnik. – Ti ne znaš ni ko si ni šta si – podseti ga glas, ravnim, skoro prijateljskim tonom. – Ali

pred tobom su svi odgovori na tvoja pitanja. Moraš pronaći zlatnog dečaka. – A ako ga ne nađem? Nije bilo odgovora. – Jesi li još uvek tu? Pričaj sa mnom, proklet bio! Groblje je ostalo nemo. Atal je sedeo leđima oslonjen na stenu i proučavao svoje saputnike. Naspram njega, zureći svojim krupnim smeđim očima u vatru, sedeo je Bront, uz Arga.

Naslonivši svoju grivom obraslu lavlju glavu na mišićavu ruku, Arg je, ležeći, posmatrao Atala. Kik lop Sterop je spavao zviždeći u snu. Atal pogleda ka prolazu u li tici, gde je jedan kentaur osmatrao, iščekujući znak Makedonjana. Aleksandar se kraj njega promeškolji, ječeći u snu. Atal ponovo pogleda ka Argu, koji ga je i dalje posmatrao.

– Moraš li tako da ležiš i zuriš u mene? – upita Atal. Lavlja čeljust se otvori i začu se tiho režanje.

Bront podiže pogled s vatre. – Ne sviđaš mu se – reče. – Neću moći da spavam zbog toga – odvrati mu Atal. – Odakle li dolazi tvoj bes, čoveče? – zapita Bront. – Osećam to u tebi, gorčinu, ozlo-

jeđenost možda. – Ostavi me na miru – prasnu Atal. – I postaraj se da se tvoj čupavi brat drži na odstojanju

ili će se probuditi sa komadom makedonskog čelika u srcu. On se ispruži na zemlji i okrenu leđa braći.

Gorčina? O, da. Atal je znao kada je posejano to seme. Bilo je to onog dana kada je njegov otac ubio njegovu majku. Smrt nije bila brza i dečak je satima slušao njene krike. Bio je tada mlad, imao je samo dvanaest godina ali posle tog dana nikada više nije bio mlad. Sa četrnaest se ušunjao u očevu spavaću sobu držeći nož za dranje kože, oštar poput brijača. Znalački je prevukao oštricu preko očevog grla i mirno stajao gledajući kako se usnuli čovek budi gušeći

se sopstvenom krvlju. On je mlatarao rukama pokušavajući da ustane, prsti su mu poleteli ka grlu, u želji da spoji pre se čene arterije. Gorčina? Šta ova stvorenja mogu znati o mojoj gor-čini?

Ne mogavši da zaspi, Atal ustade. Mesec je bio visoko na nebu, a noćni povetarac hladan. On zadrhta, i pogleda ka litici, ali ne vide kentaura. Uznemiren, mačevalac osmotri stene tražeći nekakav pokret. Nije bilo ničega, samo je povetarac talasao travu na litici. On se hitro vrati do kamenog kruga, gde su spavala trojica braće. Lagano dodirnu Bronta po ramenu. Minotaur zamumla i podiže svoju masivnu glavu. – Šta je bilo?

– Stražar je nestao. Probudi braću! – prošaputa Atal. Prišao je Aleksandru i podigavši ga na rame, zaputio se ka šumi. Kada je stigao na čistinu, začu krike koji su dopirali sa severa. Ne-koliko ponija projuri kraj stenja, sa kopljima i strelama u telu. Jedan od žderača obruši se s neba na mladića na belom poniju i probi strelom vrat konja, koji pade zbacivši mladića. On ustade, zatetura se i pade kada se druga strela zabi u njega.

Atal potrča. Aleksandar se probudio ali nije vrištao niti vikao. Rukama je čvrsto obgrlio Atala oko vrata. Iza sebe je začuo konj ski galop i okrenuo se s

mačem u rukama. Krupni kentaur je trčao ka njima noseći zakrivljeni luk. – Kamirone! – viknu Aleksandar. Kentaur uspori. – Mnogo Makedonjana – reče. – Previše da bismo ih pobili. Kentauri su mrtvi. Vrativši mač u korice, Atal zgrabi Kamironovu grivu i skoči mu na leđa. – Trči među

drveće! – naredio je. Kamiron skoči unapred, zamalo zbaci Makedonca, ali onda pojuri pravo ka šumi. Ratnici sa crnim plaštevima su se približavali s juga, severa i istoka.

Ali je put ka zapadu, ka šumi, još bio otvoren. Kamiron je protut njao otvorenim prostorom dok su strele kidale vazduh oko njega.

Sa neba se obruši jedan žderač. Kamiron se izvi i prope a strela se zabi u zemlju pored njega. Napevši luk, kentaur hitnu strelu i pogodi žderača u desnu stranu, probivši mu pluća. Njegova krila se skupiše i spodoba pade na zemlju. Kamiron se dade u galop i ostavi Make-donjane daleko iza sebe. Šuma ih prihvati, ali je Kamiron i dalje trčao, preskačući oborena stabla i kamenje i gazeći potoke, sve dok se nije popeo na brdo iza kojeg je bila mala dolina okružena visokim borovima. Tu je zastao.

– Ovo mesto nije dobro. Ovo je Gorgonova šuma. Atal prebaci nogu i skliznu na zemlju. – Bezbednije je od mesta gde smo bili – reče i spusti

Aleksandra. Dečko pade na tlo držeći se za slepoočnice. – Da li si bolestan? – upita Atal i kleknu pored dečaka. Aleksandar se okrenu i mačevalac se susrete s pogledom žutih očiju suženih zenica.

– Dobro sam – začu se dubok glas. Atal ustuknu a Aleksandar se nasmeja. Zvuk je surovo odjeknuo.

– Ne boj me se, ubico. Uvek si mi dobro služio. Atal ne reče ništa. Na Aleksandrovim slepoočnicama tamna koža poče da narasta, nabira

se, povija preko ušiju i pada niz vrat, formirajući dva istovetna ovnujska roga, koji su zasijali na mesečini, crni kao ebonovina.

– Sviđa mi se ovo mesto – progovori duh Haosa. – Pristaje mi. – Smrt tvojim neprijateljima, gospodaru – reče Parmenion duboko se poklonivši. – Ti si neprijatelj – prosikta Gorgon. Spartanac se ispravi i osmehnu se gledajući u bele oči

čudovišta pred sobom. – Tačno, jer sam ja čovek. Ali ja mogu da ti dam sve ono što želiš. – Ti ne možeš znati šta je to što ja želim. Ali reci, zabavljaš me, a isto tako će me zabaviti i

tvoja smrt.

– Pre mnogo vremena ti si bio ratnik – reče blago Parmenion – dete Titana. Imao si moć da promeniš svoje obličje, da letiš ili da plivaš u morskim dubinama. Kada se veliki rat okončao, bio si prognan na ovo mesto, zarobljen u poslednjem obličju koje si odabrao.

A sada magija umire u čitavom svetu. Ali ti ćeš opstati, Gorgone, ti to znaš. Živećeš još hiljadama godina na ovom mestu gde vlada crna magija. Ali jednog će dana i ova šuma pasti pod sekirama ljudi.

Gorgon skoči na noge a zmije na njegovoj glavi zasiktaše uvijajući se. – Došao si ovde da mi kažeš ono što već znam? Nisi više zabavan, čoveče.

– Došao sam da bih ti ponudio odgovor tvojim snovima – reče mu Parmenion. – A koji je to moj san? – Budi oprezan, Parmenione – začu on Tenin glas u svome umu – ne mogu da mu pročitam

misli. – Ti imaš mnogo snova – reče Parmenion. – San o osveti. Neguješ svoju mržnju. Ali jedan ti je san najveći, da vidiš magiju obnovljenu, da vidiš svet

bez ljudi. Gorgon sede na svoj presto od lobanja. – A to mi ti možeš dati? – upita i iskrivi podrugl-

jivo velika usta. – Iskander može oživeti taj san. Za trenutak je kralj sedeo ćuteći a zatim mu se oči zasijaše i on se nagnu napred. – Ti go-

voriš o dečaku koga traži Filipos, on je ponudio mnogo za to dete. Puno žena, ne prostih kakva je ova sa tobom, već prelepih, mekanih i slatkih. Prihvatiće i moju vladavinu nad ovom šumom, mislim da ću se složiti sa njegovom ponudom.

– Zašto on tako očajnički traži dečaka ? – uzvratio mu je Parmenion. – Zbog besmrtnosti. – Besmrtan čovek? Da li je to blagodat? Zašto još? – Šta bi još moglo da bude? – Smrt magije. Bez Iskandera nemate nade. Svi ćete svenuti i umreti. To je krajnji Filipo-

sov cilj, tako on hoće. – A dete je Iskander? – Jeste – odgovori Parmenion. – I on može skinuti prokletstvo sa mene i moga naroda? – Može. – Ne verujem ti. Došlo je vreme da umreš, čoveče. – Da li je ovo sve što ti želiš? – upita Parmenion, pokretom ruke obuhvativši čistinu. – Ili si

toliko dugo živeo kao čudovište da si zaboravio kako je to biti bog? Žalim te. – Sačuvaj svoje sažaljenje za sebe – zagrme kralj. – Sačuvaj ga za sebe i za tu koščatu ženu

pored tebe! – Kako si se zvao? – upita Tena iznenada jasnim i slatkim glasom. – Moje ime? Ja sam Gorgon. – Kako si se zvao u ono zlatno doba? – Ja, ja… Kakve to veze sada ima? – Zar se ne možeš setiti? – reče ona prilazeći mu bliže. – Sećam se – odgovorio je on. – Bio sam Dionis. Kralj ponovo sede na presto i napeti

mišići njegovih ramena se opustiše. – Još ću razmisliti o onome što si rekla. Ti i tvoj čovek možete ostati s nama noćas; bićete bezbedni dok ja budem razmišljao o vašim rečima.

Tena se pokloni, ode do Parmeniona i povede ga do ivice čistine. – Šta to bi s njegovim imenom? – upita Spartanac. – Um mu je previše snažan da bih ga prozrela, ali jedna slika se stalno pojavljivala u nje-

govim mislima dok si govorio o povratku magije. Bila je to slika lepog čoveka sa jasnim plavim očima.

Pretpostavila sam da to mora biti on. – Dobro je biti s tobom – reče joj on uzimajući joj ruku i ljubeći je. – Mudra si i intuitivna. – I koščata i obična – odgovori ona osmehujući se. – Uopšte nije tako – on prošaputa. – Ti si prelepa. Trgnuvši svoju ruku iz njegove, ona se povuče. – Ne rugaj mi se, Spartanče. – Ja samo govorim istinu. Lepota je više od kože ili mesa i kostiju. Ti imaš duha i hrabra

si. A ako sumnjaš u moje reči, možeš da pročitaš moje misli. – Ne. Ja znam čega tamo ima. – Zbog čega si onda ljuta? – Nekada davno imala sam ljubavnika – reče ona, okrećući se od njega. – Bio je mlad, kao

i ja. Nismo dugo bili zajedno i nedostaje mi toliko mnogo godina. – Šta se desilo? – Odvojili su me od njega, odveli preko mora i držali zatočenu sve dok nisam postala do-

voljno stara da budem sveštenica. – A on nije pokušao da te pronađe? Njegova ljubav onda nije bila tako jaka kao tvoja. – Mislio je da sam mrtva. – Žao mi je – reče Parmenion ponovo je uzevši za ruku.– Poznajem takav bol, ja ga takođe

nosim. – Ali ti si sada oženjen, imaš troje dece. Mora da si zaboravio svoju prvu ljubav? – Nikada – uzdahnu tiho.

GORGONOVA ŠUMA

Veći deo noći šumska stvorenja su provela sedeći pored logorskih vatri. Nije bilo smeha ni pesme, pribili su se jedni uz druge okruženi mrakom i tišinom, dok je Gorgon sedeo na prestolu od lobanja.

Tena je zaspala naslonivši glavu na Parmenionovo rame, a Spartanac je bio budan. U ne-prirodnoj tišini osećao je da stvorenja nešto iščekuju, pa je dugo ostao napet i oprezan. A sati su prolazili.

Pred zoru stvorenja poustajaše i poređaše se u dva reda, levo i desno od prestola. Spustivši Tenu na zemlju, Parmenion ustade.

Udovi su mu bili ukočeni i on protegnu leđa. Napetost je visila u vazduhu kada je Gorgon ustao sa prestola i zagledao se ka istoku.

Desetak čudnih zveri izađe iz šume vukući zarobljenika vezanog konopcem, na kojem su se videli tragovi krvi od mnogobrojnih rana. Parmenion tiho opsova.

Bio je to Bront. Njegovi stražari, pola reptili a pola mačke, sa udovima obraslim krznom i licima prek-

rivenim krljuštima, vukli su ga između dve vrste. Zakrivljeni noževi i mačevi zašištaše kroz vazduh.

– Čekaj! – povika Parmenion prilazeći i stajući iznad sapetog minotaura, koji ga bezizraža-jno pogleda. Parmenion izvuče svoj nož i preseče veze koje su sputavale Bronta. – Ostani dole! – naredi mu, pa ustade da se suoči sa kraljem šume.

– Ovo je moj prijatelj i moj saveznik – reče. – On je pod mojom zaštitom. – Tvojom zaštitom? A ko tebe štiti, čoveče? – Ti, gospodaru, sve dok ne doneseš odluku. – Dakle – posikta Gorgon prilazeći krupnim koracima ka minotauru – imaš za prijatelja

ljudsko biće, je li, Bronte. Sećeš li se prethodnog? Ti prosto ne možeš da naučiš, zar ne? Minotaur nije ništa odgovorio već je samo oborio glavu kako bi izbegao Gorgonov pogled.

A onda kralj šume ispusti zvuk koji je ličio na smeh. – On je bio zarobljen na Kritu – reče

Parmenionu. – Kralj ga je zatvorio u lavirint ispod grada i hranio ga svinjskim iznutricama i drugim poganim mesom. Jednog dana je kralj bacio heroja u lavirint. Ali ga Bront nije ubio, zar ne, brate? Ne, on se sprijateljo sa njime i zajedno su uspeli da pobegnu. Zamisli Brontovo iznenađenje kada se heroj vratio kući i počeo hvaliti svojom borbom protiv minotaura lju-doždera. Da li je on postao kralj, Bronte?

Da, mislim da jeste, i provodio je svoje dane poput svih drugih kraljeva, loveći stvorenja magije. Tako oni stvaraju svoje legende.

– Ubij me – reče Bront – ali molim te, nemoj me dosadom izmarati do smrti. – Ali, kako da te ubijem Bronte? Ti si pod zaštitom čoveka. Kakva sreća za tebe. Iznenada, Gorgon stopalom raspali Bronta po vilici i obori ga na zemlju. – Koliko neprijatelja ti je potrebno, gospodaru? – upita Parmenion. – Ne iskušavaj moje strpljenje, čoveče! Ovo je moje carstvo. – Ja to ne dovodim u pitanje, gospodaru. Ali kada se magija povrati, biće obnovljena za

svu decu Titana. Svu, uključujući i moga prijatelja Bronta. – A ako ga ubijem? – Onda ćeš morati da ubiješ i mene. Jer ću ti ja sigurno uz vratiti. Gorgon zavrte glavom, zmije se grčevito uspraviše, a onda on kleknu pored Bronta. – Šta

da mislimo o ovome, brate? – upita. – Ljudsko biće je spremno da umre za tebe. Koliko li smo nisko pali kada smo zaslužili njihovo sažaljenje? Bacivši pogled ka Parmenionu, on ponovo zavrte glavom. – Dobićeš moj odgovor u zoru.

Dotle uživaj u preostalim trenucima. Parmenion priđe Brontu i pomože mu da ustane. Na grudima i leđima je imao brojne pose-

kotine, koje su još uvek krvarile. – Šta se desilo? – upita Parmenion dok je vodio minotaura ka mestu na kome je spavala

Tena. – Makedonjani su nas zaskočili. Kentauri su mrtvi, kao i moja braća. Ja sam uspeo da se

domognem šume ali sam tu zarobljen. Sve je izgubljeno, Parmenone. – Šta je sa dečakom? – Tvoj prijatelj ga je poneo ali ne znam da li su uspeli da pobegnu. – Žao mi je zbog tvoje braće, prijatelju. Trebalo je da rizikujem i sve vas povedem u šumu. – Ne okrivljuj sebe. I hvala ti što si se založio za mene. Nažalost, to će samo za kratko odložiti našu smrt. Gorgon se poigrava sa nama, dopuštajući

nam nadu. U zoru ćemo videti njegovu istinsku zlobu. – Nazvao te je bratom. – Ne želim da govorim o tome. Prespavaću ovih nekoliko preostalih sati. To će ga mnogo

iznervirati. Minotaur se spusti na travu i položi svoju ogromnu glavu na zemlju. – Pobrinuću se za tvoje rane – ponudi se Parmenion. – Nema potrebe. Zarašće do trenutka kada se budemo suočili sa svojom sudbom. Bront sklopi oči. Parmenion dotače Tenu po ramenu i ona se probudi istog trena. – Aleksandar je tamo negde izgubljen. Možeš li ga pronaći? – Ne mogu da lebdim tamo. Crna magija je previše jaka. Šta ćeš ti da uradiš? Parmenion slegnu ramenima. – Služiću se pameću i lukavstvom dokle god mogu, a ako to

zataji rasporiću zmijoglavo čudovište kroz srce i narediću njegovim ljudima da se predaju. – Verujem da bi tako i bilo – reče ona osmehujući se. – Spartanska obuka. Nikada ne priznaj poraz. – I ja sam Spartanka. Mi smo veoma glup narod. Oboje se nasmejaše i on je obgrli rukom. – Vrati se na spavanje – posavetova je on, dok mu je osmeh bledeo. – Probudiću te u zoru.

– Ako nemaš ništa protiv, volela bih da posedim pored tebe. Mogao bi da mi pričaš o svome životu. – U mome životu nema ničega što bi bilo interesantno za jednu sveštenicu. – Pričaj mi o svojoj prvoj ljubavi, kako si je upoznao. Volela bih da to čujem.

***

Rogato dete se pomeri u centar čistine i zagleda u šumsku tamu. – Priđite mi! – povika glasom koji je odzvanjao među stablima.

Jedna po jedna zver polako stade da izlazi i na kraju se napravi veliki krug oko njega. Atal je stajao pored kentaura Kamirona, koji je prestrašen udarao kopitima o tlo.

– Budi miran – posavetova ga Atal. – Ja se ne plašim – slaga kentaur. – Onda stoj mirno, proklet bio! – Hoću da idem. Pobeći ću na otvoreno. Ovde ne mogu da dišem. Potreban mi je Hiron,

moram da ga nađem. – Stani! – naredi mu Atal. – Ne čini ništa naglo. Ako potrčiš, baciće se na tebe i savladati.

Što je još bitnije i mene će zajedno s tobom. Mnogobrojna stvorenja su prilazila Aleksandru i u tišini klečala pred njime. Od teškog

smrada Atal umalo ne povrati. Zver s krljuštima se progura pored njih i njegova gruba koža okrznu Atalovu ruku. Nijedna zver, međutim, ne pokaza nikakvo interesovanje za čoveka ili kentaura; sve oči su bile prikovane za zlatno dete.

Aleksandar se vrati do Atala. – Popni me na kentaurova leđa – reče on. Mačevalac učini tako a Kamiron se nervozno uzvrpolji.

Aleksandar potapša Kamirona po ramenu i Atal vide njegove crne i zašiljene nokte. – Tako sitno telo – reče duh Haosa posmatrajući svoje šake. – Ali, porašće. Idemo da pronađemo Parmeniona. Pravac jug, Kamirone.

– Ne želim da te nosim. Povređuješ me – reče kentaur. – Tvoje želje me ne zanimaju. Ali možeš da umreš ovde ako tako želiš. Kamiron vrisnu od strahovitog bola. – Ovo je istinski bol – reče duh Haosa. – A sada

napred, ali polako. Atale, hodaj pored mene. Moje sluge mogu da namirišu tvoju krv. To ih čini gladnim.

Ostani u mojoj blizini. – Da, moj prinče. Ali, kuda to idemo? – U rat i pokolj. Ne mogu postojati dva kralja u šumi. Sunce se sporo pojavljivalo iznad krošnji, ali se pesma ptica nije začula. Gorgonova

stvorenja su stajala i dalje u dva reda ispred trona, nepokretno i nemo iščekujući zoru. Par-menion ustade i pro tegnu se, Tena takođe, a Bront promumla nešto i promeškolji se kada ga dotakoše prvi zraci sunca. Rane su se zacelile preko noći, ostala je samo sasušena krv na nje-govom masivnom torzu.

– Sada ćemo dočekati Gorgonovu volju – prošaputa Bront. – Bilo bi milosrdno da sada ubije ženu.

– Ne – reče blagim glasom Parmenion. – Igraćemo igru do kraja. – Kako ti je volja. Krenuše napred kroz redove i stadoše ispred prestola. Gorgon podiže svoju veliku glavu i

bledim očima zloslutno pogleda Parmeniona. – Razmišljao sam o tvojim rečima, ratniče. Smatram da su neubedljive.

– Naravno – reče Parmenion. – Kada je neko proklet toliko dugo, teško mu je da se drži nekog sna. Toliko mnogo razočaranja, toliko gorčine i mržnje. Zbog čega bi ti bilo lako da poveruješ?

– Nameravam da te ubijem – uzvrati mu kralj, kao da ga nije ni čuo. – Postaraću se da ti smrt bude što sporija.

Da li to znači da ćeš prihvatiti Filiposovu ponudu – upita ga Parmenion smireno. – Da. Pronaći ću dete i predaću ga kralju Makedonjana. – U zamenu za šta? Nekoliko žena? Vladavinu nad šumom? Da li se prodaješ tako jeftino? Filipos ti daje ono što već imaš a ti to prihvataš kao dar. Šta

će biti s tvojim narodom ovde? Šta će oni dobiti? Ti odbacuješ mogućnost da sa sebe skinu kletvu. Šta tu ima za njih?

– Oni služe meni! – prodera se Gorgon ustajući s prestola. – Uradiće ono što ja budem naredio. Zar si pomislio da ih mogu zavesti tvoje zašećerene reči? Da, mi smo prokleti, ali ne postoji Iskander koji će nas spasti. On je san, izmišljotina onih koji nemaju hrabrosti da žive životom bez nade. Ali ti možeš da nam poslužiš, čoveče. Tvoji krici nas mogu razgaliti neko vreme.

Redovi čudovišta se pokrenuše i približiše im se. Bront tiho zareža a Parmenion isuče mač. Diri je stajala mirno, posmatrajući kralja šume, a onda ga duhom dotače.

– Živeti bez nade nije hrabrost – reče ona jasnim i snažnim glasom u kome se nije osećao strah. – To je najgori oblik kukavičluka.

To znači da si odustao od borbe. Da li si oduvek bio takav čovek, Dionise? Ili je nekada postojalo vreme kada su tvoji snovi bili zlatni, puni radosti i ljubavi koja ti je ispunjavala dušu?

Kroz talase sopstvene gorčine Gorgon ugleda, iznenada i samo na tren, sliku čoveka i žene koji se drže za ruke stojeći na obali okeana. A onda je slika divljački izbrisana.

– Nikada nisam spoznao ljubav! – zagrme on. – Lažeš! Postojala je Persefona! Gorgon posrnu, kao od udarca a zatim vrisnu. Od jezivog krika padoše kapije Gorgonovog

sećanja i Diri tada vide sve: prelepu mladu ženu i ljupko dete Titana kako se šetaju, smeju, dodiruju, vole. Videla ih je u obličjima morskih ptica, delfina i drugih divnih stvorenja koja nije mogla imenovati. Ali Persefona je bila ljudsko biće, tako da ni sva magija titana nije mo-gla da odloži njen sudnji čas, kada se sa severa spustila crna kuga.

Gorgon pade na zemlju, udarajući po tlu pesnicama. Šumska čudovišta su ostala podalje, tiha i zbunjena. Gorgon polako ustade, a zmije visiše mlitavo i beživotno s njegove glave. On iz pojasa izvadi dugačak bodež oštrih ivica i priđe Diri.

– Da li bi Persefona uživala u ovom prizoru? – upita ga ona. Gorgon uzdahnu i spusti nož. – Pogledaću to dete – prošaputao je. – Ako je on Iskander,

pomoći ću vam. A ako nije, tvoji će krici trajati večno. Parmenion je stajao nepokretan par trenutaka, posmatrajući čas visoku ženu čas zmijoglavo

čudovište pred njom. A onda vrati svoj mač u korice i začu Tenin glas u umu. – Ne čini ništa i ne govori ništa – molila ga je.

Gorgon se okrenu i vrati na presto sručivši se na njega s glavom u rukama. Tena dotače Parmeniona po ruci i povede ga u senku drveta pod kojim su proveli noć. Spartanac ju je sle-dio. – Šta nije u redu? – upitao je on. – Da li on laže? Da li će nam zaista pomoći?

– Gorgon nije problem – ona prošaputa. – Demonski princ je okupio armiju. Ide ka nama i namerava da uništi kralja šume.

– Kakav demonski princ? – upita Parmenion. – O čemu ti pričaš? – Duh Haosa sada vlada Aleksandrom. Postao je rogato stvorenje s očnjacima i kandžama.

To je zbog ove šume, Parmenione, ona je puna crne magije, ojačala je njegovu moć. Atal je s njim i kentaur Kamiron. Ali duh Haosa vlada stotinama Gorgonovih sledbenika.

– Ne razumem. Kako to možeš znati? Rekla si da ovde ne možeš da oslobodiš svoj duh. – Još uvek mogu da dosegnem one koje poznajem ako nisu predaleko. Mogu da osetim

Atalove misli i strahove. Oni će uskoro biti ovde. – Iz kog pravca će doći? – Sa severa – odgovori ona pokazujući ka prorezu među stablima. – Da li je demon u potpunosti ušao u dečaka? – Da. Parmenion uzdahnu i tiho opsova. – Idem da ih presretnem – reče. – Demonski princ će te ubiti. – Nemam izbora – odgovori on umorno. Jedan od žderača slete s drveta na tlo ispred kralja

šume. Parmenion se uputi dugim koracima ka prestolu. Gorgon je slušao šta žderač govori a onda skoči na noge stežući pesnice, s pogledom punim gneva.

– To vaše dete ide ka meni spremno za rat! – zatutnja on. – To se i moglo očekivati, gospodaru – odgovori Parmenion. – On ne zna da li smo mi zarobljenici ili gosti. Izaći ću pred njega i dovesti ga samog kod

tebe. – Taj Iskander – reče kralj – ima rogove i mačje oči. Legenda to ne spominje. – On može da menja obličja, kao što si i ti, gospodaru, nekada mogao. Njegove moći su,

kao što znaš, veoma velike. Dopusti da odem do njega. Gorgon klimnu glavom a onda upre rukom ka Brontu i Teni. – Oni ostaju – zašišta. – Ako si lagao, oni će ispaštati. Parmenion se pokloni. – Po tvojoj volji, gospodaru – reče ravnodušno. Poklonivši se još

jednom Spartanac se okrenu na sever i korakom pređe preko čistine. Kada je stigao u zaklon drveća, on potrča, dugim, lakim korakom niz usku šumsku stazu, pokušavajući da nađe rešenje. Kako da postupi s bogom? Koje argumente da iskoristi?

Začu u umu Tenin glas. – Sada mogu da osetim i Aleksandra. Još nije u celosti posednut. Ima tu još nečega, demon i dečak su poveza ni. Duh Haosa još

uvek nije potpun, još uvek je, valjda, detinjast? Reči se izgubiše i Spartanac potrča uz padinu i izbi na širu stazu. – Skreni levo! On po-

novo začu Tenin glas. – Ne više od dvesta koraka. Rastinje je bilo suviše gusto da bi mogao da promeni pravac, pa Parmenion potrča nazad

putem kojim je došao sve do prethodnog račvanja. Mogao ih je čuti, pravo ispred sebe. Us-porivši korak, Spartanac izbi pred njih i stade, ne pokazujući iznenađenje uprkos neverovat-nom prizoru: na leđima ogromnog kentaura sedeo je demonski princ, sivkastog lica, sa uvr-nutim crnim ovnujskim rogovima koji su izbijali iz slepoočnica. Kosa mu je bila bela, zlatnim očima izduženih zenica gledao je ispod gustih obrva; iz širokih iskrivljenih usta virili su oštri, dugi, beli zubi. Ništa nije ostalo od prelepog deteta.

– Ah, došao mi je moj general! – začu se duboki glas. – Dobro došao, Parmenione! Iza princa je stajala armija čudovišta a uz njega je bio Atal, lica zaleđenog, kao maska. – Ovo nije ni tvoj svet ni tvoje vreme – reče blago Parmenion. – Vrati nam dečaka. – Služi mi ili umri! – odgovori mu duh Haosa. – Ne, ti ćeš umreti – reče mu Parmenion. – Misliš li da ovo pokazivanje snage može da ti

pomogne da osvojiš svet? Gorgon će se boriti protiv tebe, a i da ga pobediš, šta ćeš imati? Jednu šumu u svetu kojim već vlada jedan drugi duh. A taj duh upravlja armijom koja broji mnogo hiljada. Igraš dečju igru u svetu odraslih ljudi.

Vrati nam dečaka! Demon se okrenu ka Atalu. – Ubij ga! – naredio je. Atal bez reči izvuče svoj mač i krenu

na Parmeniona, koji je mirno stajao.

Kada je došao do njega, Makedonac se okrenu ka demonu. – Izdao si me – povika princ. – Sada ćete obojica umreti.

– Čekaj! – viknu Parmenion. – Tvoj svet je daleko odavde. Samo te ja mogu vratiti tamo. Bez mene ćeš ovde ostati zarobljen u telu deteta. Kako ćeš

opstati? – Imam svoju armiju – odgovori demon ali mu je glas zadrhtao kada je pogledao u zveri

okolo sebe. – Sa ovima ne možeš ništa osvojiti – reče Parmenion. – Verovatno nećeš moći ni kralja

šume da pobediš. – A, ako ti vratim dečaka? – Vratiću ga na njegov svet. – Na koji način – podsmehnu se demon. – Tako što ćeš verovati Gorgonu? On će njega,

mene, ubiti. – Onda moraš da odlučiš, i to brzo. Možeš imati ovu šumu, ili čitav svet. Odluči se, proklet

bio! Za trenutak, demon ostade nepokretan, pogleda prikovanog za Parmeniona. A onda kao da

se opusti. – Jednog dana ubiću vas obojicu – reče glasom koji kao da je dolazio iz velike dal-jine.

Rogovi počeše da se povlače, Aleksandar kriknu i pade sa kentaura. Parmenion potrča napred i podiže dečaka sklanjajući mu zlatnu kosu sa čela. Nije više bilo

tragova demona sem par bledih smeđih fleka na njegovim slepoočnicama. Kosa mu ponovo postade zlatna a lice lepo.

– Nisam mogao … da ga … sprečim, Parmenione – zajecalo je dete. – Probao sam! – Uradio si dovoljno. Veruj mi! Nisi dozvolio da se razvije u punoj snazi. To ga je zbunilo. – Pazi, Parmenione! – povika Atal. Svuda oko njih zveri su ustajale a iz očiju im je izbijalo

zlo. Bez demona koji je upravljao njima oni su videli samo tri ljudska stvorenja i kentaura, četiri neprijatelja koje treba pobiti.

Parmenion se uspravi držeći dečaka na ramenu. – Nazad! – povikao je, ali ga zveri ne pos-lušaše. Njegov mač kao zmija polete napred kada se stvorenje sa glavom guštera ustremilo na njih. Oštrica poseče po vratu stvora, odbacujući ga nazad.

Iznenada se vazduhom razleže krik i stvorenja padoše na kolena. Parmenion se okrete i ugleda Gorgona kako krupnim koracima izlazi iz šume. Tena i Bront

su bili odmah iza njega. Rogata zver ogromnog rasta podiže veliku batinu i potrča na kralja šume. Gorgonove oči

zasijaše. Zver se zatetura i poče da se smanjuje, topeći se, tanjeći se, dok najzad ne pade na zemlju i razbi se. Podiže se blagi vetar koji razveja prašinu i na mestu na koje je pala zver ne ostade ni koščica.

Gorgon se okrete ka Parmenionu. – Dovedi mi dete! – naredio je. Spartančevi koraci su bili nesigurni dok je prilazio kralju. U ruci mu je još uvek bio mač i on bi ga spremno zario u kral-jev stomak na prvi znak izdaje.

– Budi hrabar! – prošaputa dečaku. Aleksandar klimnu glavom. Parmenion spusti princa na zemlju, koji odmah priđe kralju šume, gledajući u njegovo ze-

leno, zmijama uokvireno lice. – Pokaži mi svoju moć – reče Gorgon. – Pokazaću ti je – odgovori mu Aleksandar. – Ali tek kod Divove kapije. – Znači, ti si istinski Iskander? – Jesam. Princ je stajao tiho, glave nakrivljene na jednu stranu, zelenim očima posmatrajući uvijanje

zmija. – Jesu li to prave zmije? – upita iznenada.

– Stvarnost zavisi od tvoga ugla posmatranja – odgovori Gorgon kleknuvši i savivši glavu. Zmije se uspraviše i zasiktaše izbacujući svoje račvaste jezike između oštrih očnjaka.

Dečak nije ustuknuo. – One nisu žive – rekao je. – Ako te ujedu, umrećeš – upozori ga Gorgon. – To ih ne čini stvarnim. Oči su im slepe. One ne mogu da vide, ne mogu da osete. Kreću

se jer si im ti tako naredio. – Isto kao i moja ruka, a ona je stvarna. – Tako je – složi se dečak – i to je upravo ono što one i jesu, produžetak tvoga tela, poput

nogu ili ruku. One samo izgledaju poput zmija. – Zar me se ne plašiš? – Ja se ničega ne bojim – slaga Aleksandar ispravljajući leđa i prkosno isturajući bradu. – Ali ja sam ti ružan i čudovištan. – Ti si mi zanimljiv. Zbog čega si odabrao takav lik? Zvuk nalik na smeh začu se iz kralja šume. – Odabrao sam ga da bih uterao strah svojim

neprijateljima. Već je tome poslužio, a i dalje ih plaši. Međutim, rat je izgubljen a poraženi su – kažnjeni?

Na nas je bačena kletva koja nas je primorala da ostanemo u svojim obličjima. Ti ćeš je, Iskandere, skinuti.

– Da li si ti zao? – Naravno. Mi smo izgubili. Poraženi su uvek zli, jer pobednici pevaju pesme koje će kas-

nije postati istorija. A kakav smo izbor i imali kad su nas ostavili u ovim obličjima? Pogledaj žderače!

Njihov dodir je smrt a njihov dah kuga. Koliko dobrih dela oni mogu počiniti? Pobednici su u našim srcima ostavili ogorčenost i mržnju. Oni su nas prozvali zlim i od nas načinili zla stvorenja.

Sada živimo onako kao oni žele. Da li mi veruješ? – Bilo bi neučtivo kada bih priznao da ne verujem – odgovo ri dečak. – Tačno – složi se kralj – ali ja ću ti dozvoliti jednu neučtivost. – Onda moram reći da se ne slažem. Parmenion kaže da svaki čovek ima izbor. Ako je

istina ono što ti govoriš, onda bi svi ružni bili zli a svi lepi ljudi dobri. – Lepo rečeno, dete – začu se minotaur Bront. – Moj brat je propustio da kaže da su on i

njegovi saveznici započeli rat, koji je hiljadama doneo smrt i pokolj. Gorgon ustade i zavrte glavom a zmije zašištaše uvijajući se. – Taman kada je izgledalo da mogu voditi pametan razgovor…Pa, dobro, nećemo da

naričemo nad pepelom istorije, Bronte. Kako se sećam na obe strane je poginulo na hiljade, brat je ubijao brata.

Neka se to okonča sa dolaskom Iskandera. – Sumnjam da ćeš ti ikada dozvoliti da to prestane, Dionise – reče tužno Bront. – To nije u tvojoj prirodi. – Videćemo, brate. Kako je naša majka? Da li još uvek čezne za mnom? Bront tiho zareža stisnuvši pesnice i napevši mišiće ramena koji nabreknuše. – Nemoj ni da

pomišljaš na to – prošaputa Gorgon, čije su blede oči svetlele kao lampe. – Molim vas, bez tuče – molio je Aleksandar. – Niko se neće boriti – reče Parmenion i stade između Bronta i kralja šume. – Mi smo sada

saveznici protiv zajedničkog neprijatelja. Zar nije tako, Bronte? – Saveznici – prošišta minotaur vrteći glavom. – Ne mogu sebe naterati da poverujem u to. – Možeš – reče mu Parmenion – jer moraš. Rat o kome si govorio se završio pre mnogo

eona. Mora da nastupi vreme kada će se na njega zaboraviti. Neka to počne sada. Neka to bude ovde u ovoj šumi.

– Ti nemaš pojma šta je on učinio! – zagrme Bront. – Ne, nemam. Niti ima potrebe da to saznam. Rat uvek izaziva i najbolje i najgore među

učesnicima. Ali taj rat je završen. – Dokle god on živi, rat neće biti gotov – reče Bront, okrenuvši se i zaputivši se ka šumi.

Aleksandar pogleda u kralja šume i učini mu se da je video izraz razočaranja, skoro tuge, na njegovom izobličenom licu. A onda se vrati tmurni, podrugljivi izraz.

– Tvoja misija nije počela dobro, Iskandere – reče kralj. – Ništa što vredi ne dolazi lako – odgovori dečak. – Ti si pametan dečak. Možda bi mi se dopao samo kada bih se mogao setiti kako to ose-

ćanje izgleda. – Sećaš se – reče Aleksandar široko se osmehujući. – I ti se meni dopadaš. Aleksandar se odmače od kralja šume i ugleda Kamirona kako stoji podalje od čudovišta

koja su preplavila čistinu. Kentaur je drhtao kopajući zemlju prednjim kopitama. Princ se uputi k njemu, ali kentaur ustuknu kada ga ugleda.

– Naneo si mi bol – reče Kamiron trepćući svojim velikim očima. – To nisam bio ja – reče Aleksandar umirujućim glasom i pružajući ruku. – Da li je izgle-

dao kao ja? – Isto, osim rogova – reče kentaur. – Ne volim ovo mesto, ne želim da budem ovde. – Uskoro ćemo krenuti – reče mu dečak. – Da li ćeš mi dozvoliti da te uzjašem? – Kuda idemo? – Da pronađemo Hirona. – Nikada ga neću naći – promrmlja kentaur. – On me je napustio i ja ću zauvek biti sam. – Ne – reče Aleksandar prišavši i uhvativši Kamirona za ruku. – Ti nisi sam. Bićemo prijatelji nas dvojica. Sve dok ne pronađemo Hirona. Kentaur nagnu svoj torzo napred i prošaputa. – Ovo je zlo mesto. To je oduvek i bilo. Ako

se popneš na moja leđa, ja ću potrčati odavde poput vetra. Mogu da te odnesem do dalekih planina. Nikada nas neće uhvatiti.

– Zlo se nalazi svuda, moj prijatelju – reče mu Aleksandar – i mi ćemo biti sigurniji ovde nego u planinama. Veruj mi. Kamiron nije ništa rekao ali mu se strah i dalje video u očima a bokovi su mu drhtali. – Ti si moćni Kamiron – reče iznenada dečak.

– Najjači među kentaurima. Ti se ničega ne bojiš. Ti si najbrži, najhrabriji, najbolji među ratnicima.

Kentaur klimnu. – Da, da, ja sam sve to. Jesam! Ja sam veliki borac. Ja nisam uplašen. – Znam. Putovaćemo do mora pa u Spartu. Ja ću te jahati a ti ćeš me čuvati. – Do mora, da. Da li će tamo biti Hiron? Da li je on blizu? – On je vrlo blizu. Reci mi, gde si bio kada si se probudio poslednji put? – Bio sam u šumi ispod planina. Čuo sam krike i uzvike, Makedonjani su ubijali ken-

taure.Tada sam ugledao tebe. – Da li je nešto bilo pored tebe kada si se probudio? – Samo drveće i kamenje, i potok. Ne sećam se kako sam dospeo tamo. Ja ne pamtim stvari

baš dobro. – Prvi put kada sam te video imao si kožnu kesu za pojasom. U njoj je bio zlatni kamen. Ali sada ga ne vidim kod tebe. – Kesa? Da, bila je tamo. Ali ostavio sam je. Krici su me uplašili. Da li je ona bitna? – Ne. Samo sam se pitao gde je. Uskoro ćemo krenuti, ali ja prvo moram da porazgovaram

sa Parmenionom. Spartanac je bio zadubljen u razgovor sa sveštenicom Tenom i Atalom, ali kada im se

Aleksandar približio ućutaše. – Moram da razgovaram sa tobom – reče Aleksandar. – Naravno – odgovori Parmenion i kleknu ispred dečaka. – Radi se o Hironu.

– Mislim da smo ga izgubili. – Ne. On je kentaur Kamiron – reče dečak i ukratko ispriča Parmenionu o svom prvom sus-

retu sa magom i njegovom preobražaju. – Ali je sada Kamiron izgubio svoj magični kamen. Sumnjam da se može preobraziti u

čoveka. – Mi malo toga možemo učiniti za njega – reče Parmenion – osim da ga zadržimo u našoj

blizini. Ali važnije mi je kako si ti. Aleksandar pogleda u Spartančeve oči i vide da je zabrinut. – Dobro sam. Iznenadio me je. Magija u ovoj šumi je veoma jaka i veoma mračna. – Da li se ičega sećaš? – Svega. Na neki čudan način, to je bilo veoma umirujuće. Video sam sve ali ničim nisam upravljao. Nisam morao da donosim odluke. On je veoma

jak, Parmenione. Osetio sam to kada je svojim umom dotakao zveri i istog trena ih potčinio svojoj volji.

– Da li još uvek možeš da osetiš njegovo prisustvo? – Ne, kao da je zaspao. – Da li imaš snage da ga zaustaviš ako bi ponovo pokušao? – Mislim da imam. Ali kako to mogu znati? – Učini najbolje što možeš – posavetova ga Spartanac – i obavesti me ako se vrati. – Hoću. Šta se dešava? – Kralj će nas povesti ka moru. Kada stignemo tamo, pronaći ćemo način da pređemo

Korintijski zaliv. Odatle ćemo ići na jug kroz Arkadiju ka Sparti. Nakon toga, ne znam. – Ja mogu da otvorim Divovu kapiju – reče tiho Aleksandar. – Nemoj ni da pomišljaš na to – prošaputa Spartanac. – Ti ni si ono što oni misle da jesi. – Ali ja jesam taj – odgovori dečak. – Veruj mi, Parmenione, ja jesam Iskander. Grupica je tri dana išla kroz šumu krećući se ka jugu. Predvodio ih je Gorgon a tri žderača

koji su činili izvidnicu leteli su i ponirali iznad drveća tražeći bilo kakve naznake potere. Aleksandar je jahao Kamirona, koji je bio mnogo boljeg raspoloženja nakon drugog jutra.

– Sećam se – Kamiron reče princu. – Predivno je. Otišao sam da spavam i probudio sam se na istom mestu.

– To je dobro – odgovori odsutno dečak. Parmenion je često hodao pored kralja šume, dok su se Atal i Diri držali u pozadini, iza

kentaura i njegovog jahača. Prva dva dana sveštenica jedva da je i progovorila sa mačevao-cem, hodala je ćuteći i provodila večeri zadubljena u razgovor s Parmenionom.

Ali u jutro trećeg dana, Atal zaostade iza grupe, dozvolivši da se napravi razmak od nekih tridesetak koraka.

– Hodaš veoma sporo – reče Diri. – Želim da razgovaram s tobom – odgovori joj on. – Zašto? Šta sam ti ja? – Želim, potreban mi je savet. Diri ga pažljivije pogleda, dotače svojim duhom i oseti vrtloge zamršenih emocija kako

besne u njemu. Brzo se povuče. – Kako ti mogu pomoći? – Ti si vidovnjak, zar ne? – Jesam. – I možeš da predvidiš budućnost? – Postoje mnogobrojne budućnosti, Atale, menjaju se iz dana u dan. Reci mi šta te muči. – Demon je rekao da će se pobrinuti da ja i Parmenion budemo mrtvi. Da li je govorio

istinu? Diri pogleda u mačevaočevo uznemireno lice. – Kakvu bi ti korist imao od toga kada bih ti

ja rekla da jeste?

– Ne znam. Svi moji neprijatelji za koje znam su mrtvi, ima neke utehe u tome. Ali dete je sin jedinog prijatelja koga sam ikada imao. Ne mogu… – glas mu se izgubi. – Hoćeš li mi proreći budućnost?

– Ne, to ne bi bilo mudro. U sebi nosiš veliku mržnju i ogorčenost, Atale. A događaji iz tvoje prošlosti su ti izopačili dušu.

Prijateljstvo sa Filipom je jedina stvar koja te iskupljuje. – Hoćeš li mi reći da li dete predstavlja opasnost po mene? Ona je zakratko oklevala a onda naredi. – Pruži mi ruku. On je posluša i ispruži levicu dok

mu je desna ruka i dalje počivala na balčaku mača. Preplaviše je osećanja, snažna, gruba, i skoro da nadjačaše Diri. Videla je kako njegovu majku ubija njegov otac i kako mladi Atal ubija svoga oca. A zatim kako su godine prolazile, videla je ogorčenog mladića kako brojne ljude šalje u smrt, koristeći nož ili strelu, mač ili otrov. Napokon ona uzdahnu i pusti njegovu ruku.

– Pa? – zahtevno reče on. – Imaš brojne neprijatelje – reče mu ona tihim i tužnim glasom. – Mrze te skoro svi koji te poznaju. Veruj mi, ubico, princ ti sada predstavlja najmanju

opasnost. – Ali on će mi postati neprijatelj, zar ne? – Ako preživi – odgovori ona ne gledajući ga. – Ako bilo ko od nas preživi. Te noći dok su svi spavali, Diri je sedela pored Parmeniona na ivici brda i ispričala mu

svoj razgovor sa Atalom. – Misliš li da će pokušati da ubije dečaka? – upita ona. – Ne odmah. On je tužan i izopačen čovek. U njemu ima malo dobra. Pažljivo ću ga pos-

matrati. Ali, reci mi, gospo, zbog čega te je Aristotel poslao ovde? – Misli da bih ti mogla pomoći. Zar to nisam i učinila? – Naravno, ali nisam na to mislio. Zbog čega je poslao tebe? Zašto ne nekog drugog? – Zar ti moje društvo toliko bolno? – uzvrati ona osećajući kako je obuzima nelagoda. – Uopšte nije tako. Ti si poput svežeg povetarca po žarkom danu. Pored tebe se moja duša

odmara. Nisam vešt sa ženama, Tena, nespretan sam i lako planem. Ponašanje ženske vrste mi je strano – reče i nasmeja se.

– Rekao si to kao da smo mi neka druga vrsta. – Ponekad mi se čini i da jeste – priznade on. – Kada sam bio vrlo mlad posmatrao sam

Diri kako trči. Sakrio bih se na vrhu brda i posmatrao devojke kako trče. Njihova skladnost me je terala da se osećam čudno i nezgrapno, a to sećanje i dalje ima izvestan sjaj.

– Dobro je prisećati se – reče mu ona. – Uspomene nam pomažu da se radujemo životu. Pričaj mi o svojoj porodici.

– Pomislio sam da želiš lepe uspomene – brecnu se i skrenu pogled. – Ti ne voliš svoju ženu? – Fedru? – odgovorio je odmahnuvši glavom. – Ona se udala za mene samo iz jednog

razloga, o kome ne želim da govorim. – Onda i nećemo. On se iznenada umorno osmehnu. – Zašto si me to pitala? Ti si vidovnjak, Tena, ti već

znaš odgovor na to pitanje. Osmeh se izgubi, zaledi. – Da li znaš sve moje tajne? Glavom joj prolete pomisao da slaže ali je brzo odbaci. – Da – odgovori tiho. On klimnu. – To sam i mislio. Onda znaš zbog čega se ona udala za mene. – Da bi se rešila neželjenog proročkog dara. – I? – insistirao je on gledajući svojim hladnim očima pravo u njene. – Zato što joj je njen dar rekao da ćeš ti začeti bogokralja koji će vladati svetom. Želela je

da to dete bude njen sin.

– I tako – reče tužnim glasom Parmenion – podiže jadnog Filotu puneći mu glavu raznim pričama o budućoj slavi. To je užasna iluzija, a ja ne mogu ništa da učinim kako bih to spre-čio. Da li je to cena koju moram platiti zbog svog izdajstva?

– Ti nisi zao čovek – rekla mu je, uzevši ga za ruku. – Ne dozvoli da jedna greška zatruje tvoj osećaj samopoštovanja.

– Sve je moglo biti potpuno drugačije, Tena, samo da je bilo dozvoljeno da se Diri i ja venčamo. Možda ne bi bilo izobilja ali bismo imali dom i decu. Podigavši se, zagleda se u krošnje drveća obasjane mesečinom. – Ali mala je korist od pokušaja da se izmeni prošlost. Nismo se venčali. Oni su je ubili. A ja sam postao Parmenion, Smrt nacija. Ja mogu da živim sa time. Hajde, vratimo se u logor. Možda ću večeras moći da spavam bez snova.

***

Petog dana njihovog putovanja na jug došlo je do zastoja. Prethodne noći žderači su odleteli i nisu se vratili. Parmenionu se činilo da je Gorgon

postao oprezniji, stalno je išao napred u izvidnicu, ostavljajući ostale iza sebe. Bront je pre-thodna dva dana bio neobično ćutljiv. Odlutao bi dalje od ostalih i sedeo sam, držeći rukama svoju veliku glavu bika. I Atal je postao mrzovoljan, stalno bi bacao poglede ka Aleksandru.

Parmenion je osećao kako nelagodnost raste. Šuma je tu bila gušća, malo je svetlosti prodiralo kroz zastor od isprepletanog granja a vazduh je bio ispunjen mirisom trulog bilja. Ali nije samo mučni smrad ili nedostatak svetlosti Spartanca činio napetim; osećala se aura zla koja je prodirala u njegov um i ispunjavala mu dušu užasom.

Te noći Parmenion po prvi put zapali vatru, Atal i Tena su seli pored nje; mačevalac je turobno zurio u razigrane plamenove. Bront se udalji i sede leđima oslonjen uz veliki hrast a Parmenion krenu za njim.

– Da li te nešto boli? – upita ga Spartanac. Bront podiže glavu. Iz desne nozdrve mu je curio tanak mlaz krvi. – Potreban mi je preobražaj – prošaputa. – Ali se to ne može… postići…na ovom mestu. Ako u naredna dva dana ne izađemo iz ove šume, ja ću umreti. – Znao si da će se to desiti? – Da. – Ali si ipak krenuo sa nama? Ne znam šta da kažem, Bronte. Minotaur slegnu ramenima. – Jedino je Iskander bitan, on mora stići do Divove kapije.

Ostavi me, prijatelju. Teško je govoriti uz ovoliki bol. U tom se trenutku vratio Gorgon, promolivši svoje ogromno telo iz rastinja. On pretrča

preko male čistine i nogom nabaca zemlju preko vatre, a mnoštvo varnica popada po Teninoj odeći.

– Šta to za ime Hada, radiš? – zagrme Atal. – Bez vatre! – prosikta Gorgon. – Zašto? Zar ovo nije tvoja šuma? – odgovori mačevalac – Čega da se plašimo? – Svega – odgovori Gorgon prilazeći krupnim koracima Parmenionu. – Makedonjani su ušli u šumu – reče dok su mu oči svetlele. – Ima više od hiljadu ratnika

podeljenih u pet grupa. Dve su iza nas, dve na istoku a jedna pravo ispred nas. – Da li znaju naš položaj? – Verujem da je tako. Mnogi žderači su me napustili i pridružili se Makedonjanima. U ovoj

šumi ima malo odanosti čoveče. Ja vladam zato što sam najjači i moja kruna je bezbedna samo dok me se plaše. Ali se žderači više plaše Filiposa. I treba, jer je njegova moć veća od moje.

– Kada ćemo stići do mora?

– Za dva dana, ako požurimo. Tri ako budemo oprezni. Parmenion odmahnu glavom. – Bront neće preživeti još tri dana. Gorgonova usta se iskriviše u ironičan osmeh a zmije na njegovoj glavi se podigoše poka-

zujući ogolele očnjake. – Kakve to veze ima? Jedino je važno da Iskander stigne do Divove kapije. A to je sada

dovedeno u pitanje. Ova šuma je moje područje i moja snaga, ali mi moći nestaju dok spre-čavam Filiposa da nas pronađe. Koščatoj ženi pored tebe takođe slabe moći dok nas štiti. Ali mi se zamaramo, čoveče. A kada naša magija presuši, u ovoj šumi neće postojati mesto na koje bismo se mogli sakriti.

Da li to razumeš? U ovom trenutku sveštenica i ja smo prekrili šumu duhovnom maglom i krijemo se u njoj. Ali sa svakim satom koji prolazi demonski kralj sve više probija našu od-branu. Uskoro će kao olujnim vetrom magla biti razvejana i mi ćemo potpuno ogoljeni stajati pred zlatnim okom. Ne mogu sebe da opterećujem sitnicama kao što je Brontov život. Gorgon leže i sklopi oči. – Odma raćemo se dva sata – reče blagim glasom – a zatim ćemo na staviti put tokom noći.

Parmenion se vrati do zgasnule vatre, pored koje je mirno spa vao Aleksandar uz kentaura Kamirona, skinu svoj ogrtač i pokri dečaka, zastavši da ga pomiluje po glavi.

Atal ga vide, skupi oči ali prikri osećanja kada mu se Parmenion približio. – Zašto je zver toliko nervozna? – upita Makedonac, pokazujući rukom ka usnulom Gorgonu.

– Hiljadu Makedonjana je zašlo u šumu. – Samo hiljadu? Oni zasigurno neće predstavljati problem za stratega? Šta ćeš uraditi ovaj

put? Prizvati ptice sa drveća da nam pomognu? Ili će i drveće samo, podići svoje korenje i marširati po tvome naređenju?

– Tvoj bes je pogrešno usmeren – ukaza mu Parmenion. – Ja ti nisam neprijatelj. – Ah! Prijatelj, pretpostavljam. To je zabavna pomisao. Parmenion se okrenu i vide da ih visoka sveštenica posmatra. On u svome umu začu njen glas. – Posmatra nas Filiposov sveštenik. Probili su se kroz našu odbranu i on sada sluša tvoje reči i prenosi ih demonskom kralju. Parmenion nije ničim pokazao da ju je čuo i okrenu se ka Atalu. – Znam da ti je teško da u

to poveruješ, Atale, ali opet ti kažem, ja ti nisam neprijatelj. A na ovom užasnom mestu ja sam zaista tvoj prijatelj. Ostaćemo ovde još dva dana a onda ćemo krenuti na istok, nazad preko planina. Kada napokon izađemo iz ove šume, biće ti lakše. Ovo zlo ti glođe dušu. Veruj mi.

– Ono što mene glođe nije tvoja briga – prosikta Atal. – Otišao je! – začu ponovo Tenu. – Gorgon ga je oterao. Parmenion se nagnu ka Makedoncu. – A sada ti mene slušaj. Neprijatelji su svuda oko nas, i ako mislimo da preživimo moramo i duhom i telom biti

jedno. Misliš da sam ti ja neprijatelj? Možda i jesam. Ali ovde se moram osloniti na tebe. A ti moraš meni da veruješ. Bez toga naše nadanje, ma kako da je mršavo, biće uzaludno.

Obojici nam je zapretio duh Haosa. Ali ja sam izabrao da zanemarim njegove reči. On ne zna budućnost a ja ću uvek biti gospodar sopstvene sudbine. Kao što si to i ti, jer smo obojica snažni ljudi.

A sada, da li mogu da ti verujem? – Zašto me to uopšte i pitaš? Ne bi mi poverovao kada bih ti rekao ono što želiš da čuješ. – Grešiš, Atale. Izgovori reči i ja ću im poverovati. Mačevalac se osmehnu. – Onda mi možeš verovati – reče. – Da li ti je to dovoljno? – Da. Odmorićemo se dva sata a onda pronaći put ka zapadu i jugu. – Ali rekao si… – Promenio sam mišljenje. Tena se u tom trenutku umeša. – Ne možeš mu verovati – ali je Parmenion nije slušao.

Ispruživši se na hladnoj zemlji, on sklopi oči. Koliko je znao, neprijatelji, su se približavali s tri strane, predvodila ih je zla moć kralja Makedonjana. Spartanac razmotri svoje saveznike: minotaur na samrti, sveštenica, izopačeni ubica i kralj šume ogrezao u zlo.

To nije bilo ohrabrujuće, pa je imao mučne snove. Atal je ležao budan s košmarnim mislima. Pretnja koju mu je uputio demon zabadala mu se

u um kao vatreni prsti. Bilo bi tako lako prikrasti se i prevući oštricu preko dečakovog grla, ukloniti pretnju. Ali to je bio Filipov sin, sin jedinog čoveka čije je prijateljstvo Atal ikada priželjkivao. Nisu mi potrebni prijatelji, rekao je sebi, ali su te reči prazno i neubedljivo odz-vanjale u njegovom umu. Život bez Filipa bi bio bezvredan, on je bio sunce, jedina toplina koju je mačevalac spoznao još od detinjstva.

On ne mora da sazna da si ti ubio njegovo dete. E, ta je pomisao bila primamljiva. U ne-kom trenutku mogao bi da Aleksandra namami i odvoji od ostalih i da ga ukloni tiho. I pri tome Filipu slomim srce.

Atal se okrenu na stranu a blaga mesečina razbi tamu probijajući se kroz krošnje drveća. Tada se začu zvuk, tiho šištanje, kao fi juk pruta, i Atal ugleda žderača kako se lebdeći spušta sa gornjih grana visokog bora. Stvorenje se prizemlji tiho i nečujno se zaputi ka usnulom Aleksandru.

Mačevalac se nije maknuo. Skupljenih krila žderač se nagnu nad dečaka i ispruži ruku… Eto razrešenja, pomisli radosno Atal. A onda, dok su se kandže približavale Aleksandru, Atalov bodež polete blistajući na me-

sečini i zari se u leđa spodobe. Zver ispusti kreštavi krik, jednim krilom zaleprša, ali je drugo bilo pribijeno bodežom za leđa. Gorgon skoči i potrča ka žderaču. U trenutku kad se stvorenje zatetura i pade, Parmenion i ostali probuđeni kricima, okupiše se oko leša.

Atal prođe pored njih i izvuče svoj bodež. – Budi oprezan – viknu Gorgon – krv je otrovna. Jedan dodir i umrećeš. Atal zabi nož u

zemlju kraj svojih nogu, skidajući mrlje krvi pre no što ga zadenu za pojas. Gorgon prevrnu žderača na leđa. – Ovaj je bio jedan od mojih – reče. – Vreme je da kre-

nemo. – Spasao si me – reče Aleksandar stajući pred Atala i gledajući u njegovo lice. – Da li si iznenađen, moj prinče? – Da – odgovori dečak. – A ti? – Atal upita Parmeniona. Spartanac odmahnu glavom. – Zašto bih bio? Zar mi nisi dao svoju reč? – Izgovorene reči su buka koja izbledi u vazduhu – reče tiho Atal. – Nemoj previše

verovati rečima. – Da je to tačno, ti se ne bi umešao – uzvrati mu Parmenion. Atal nije odgovorio i okrenuo se od njih preplavljen osećanjem krivice i samoprezira. Kako

si mogao da budeš toliko glup, prekorevao je sebe. Vrati se do svoga kreveta, pokupi plašt koji je koristio kao ćebe, otrese prašinu sa njega i ponovo ga pričvrsti na ramena brošem koji mu je poklonio Filip.

Svi su se pripremali za pokret, samo je sveštenica sedela ćuteći ispod razgranatog hrasta. Gorgonov glas razbi tišinu. – Držite se mene jer tamo gde idemo veoma je mračno i puno

opasnosti. Ali Tena je i dalje sedela ispod drveta. Atal joj priđe. – Spremni smo – reče joj. – Ja neću ići sa vama – prošaputa ona. – Ne možeš da ostaneš ovde. – Moram. Parmenion im se pridružio i ona ga pogleda, silom se osmehnuvši. – Vi idite a ja ću vam se pridružiti kada budem mogla. – Zašto to radiš? – upita je Parmenion kleknuvši kraj nje.

– Moram da zadržim Makedonjane i obmanem demonskog kralja. – Kako? – upita Atal. – Ovako! – reče ona pokazujući nazad ka logoru. Atal i Par menion se okrenuše i ugledaše

sebe kako još spavaju pored vatre koja je plamtela. Preko čistine mogao se videti Gorgon kako leži uz minotaura Bronta i Aleksandar koji se šćućurio uz usnulog kentaura.

– Morate otići brzo, pre nego što se vrati Filiposov duh. – Ne želim da te ostavim u opasnosti – reče Parmenion. – Svi smo u opasnosti – podsetila ga je ona. – Odlazi sada! Atal je primetio da Parmenion ima još nešto da kaže pa ga zgrabi za ruku. – Bez ludosti,

sećaš se? Dečko mora biti spasen. Polazi! Parmenion se otrgnu iz njegovog stiska i stade pred Gorgona. – Ona poseduje velike moći – reče kralj šume posmatrajući sopstveno usnulo obličije udal-

jeno nekoliko koraka. Spartanac nije ništa rekao i Gorgon povede družinu u dubinu šume. Sledili su ga Parmen-

ion i Bront a Atal je išao na začelju, odmah iza kentaura i dečaka. Kao što je Gorgon i rekao, staza je bila veoma mračna i napredovali su sporo tokom prva

dva sata. Zatim je svetlo zore počelo da curi kroz isprepletane grane, ali se nije čula pesma ptica koje bi pozdravile dolazak jutra. Svuda je bilo tiho.

Ali u jednom trenutku Gorgon, koji je bio na čelu male kolone, iznenada mahnu rukom i baci se među rastinje neobičnom brzinom, iznenađujućom za njegovo masivno telo. Ostali brzo učiniše isto.

Parmenion je zgrabio Kamirona i privukao ga uz sebe. Za trenutak se kentaurova kopita zakoprcaše u vazduhu. – Tišina! – prošišta Spartanac. Sa severa su se približavali ljudi koji su gazili kroz čestar.

Spustivši se na stomak, Atal razgrnu žbun ispred sebe i tridesetak koraka dalje ugleda vo-jnike kako se pojavljuju između drveća. Išli su u koloni a koplja su im nemarno bila oslonjena na ramena.

Nakon njihovog odlaska Gorgon ustade iz svoga skrovišta i grupa nastavi dalje, skrećući ka severu.

Parmenion zastade da bi se pridružio Atalu. – Koliko si ih izbrojao? – upita Spartanac. – Osamdeset i pet. A ti? – Isto. To znači da ih ima još pred nama. Parmenion pogleda nazad. – Nadam se da ih je

izbegla. Atal klimnu glavom ali ne reče ništa. Diri je tužna sedela na mesečini. Ovo je bila, znala je to sa sigurnošću, njena poslednja

noć. Da bi odvukla Makedonjane od Parmeniona, morala je da održava čaroliju, ali da bi to uspela bila je primorana da ostane na čistini, kako bi k sebi namamila vojnike demonskog kralja.

Noć je bila sveža, stabla okolnog drveća okupana srebrom. Lisica izađe iz šume privučena lešinom žderača. Oprezno je obilazila oko tela a kada je os-

etila truli miris zveri pobeže u žbunje. Diri duboko uzdahnu, pogleda u zlatni kamen, topao u njenoj ruci, i seti se kako joj ga je

dao Aristotel dok su stajali u Kamenom krugu. Divila se njegovoj lepoti i moći. – Šta god da poželiš, u granicama razuma, kamen će to stvoriti – rekao joj je čarobnjak. –

Pretvoriće kamenje u hleb ili hleb u kamenje. Koristi ga pažljivo. Taj komad zlata imao je tanke tamne linije. Ali dok je održavala čaroliju, linije su se proširile i postale crne, a njegova moć je počela da slabi.

– Kako si došao do ovoga? – upitala je maga. – U neko drugo doba, pre no što su okeani ispili Atlantidu i pre nego što se svet promenio.

Stegnuvši kamen, ona pogleda preko čistine u usnulo Parmenionovo obličje. Iznenadilo ju je što je tih pet dana u Ahaji udvostručilo ono vreme koje su proveli zajedno. Priseti se Ksen-ofonovih vrtova u kući pored Olimpije, u kojoj su se ona i Parmenion ne mareći za opasnost ljubili, dodirivali i voleli. Pet dana; pet najdužih i najkraćih dana njenog života. Najdužih, jer njeno sećanje obitava u njima držeći se za svaki trenutak strasti. Najkraćih, zbog težine ja-lovih godina koje su usledile nakon toga.

Proročica Tamis je bila izvor sveg bola koji je Diri iskusila, ali nije mogla da je mrzi zbog toga. Staricu je opsedao jedan san, njenim umom je gospodarila jedna misao: da spreči rađanje Mračnog boga. Na stazama različitih budućnosti Tamis je otkrila sve muškarce koji bi mogli biti iskorišćeni za začeće demona. Ono što je njoj trebalo bio je čovek koga bi upotre-bila kao oružje protiv njih, kao mač Jedinog izvora.

Da bi ispunila svoje želje, učinila je da Diri bude oteta iz Sparte i bačena u more na obalama Troje, ruku svezanih na leđima.

Kada je Parmenion otkrio njen usud, ogromna mržnja je izmenila njegovu sudbinu, goneći ga putem osvete. Sve je to učinila Tamis, kako bi Parmenion postao čovek sudbine za kojom je tragala.

Bilo bi bolje da sam umrla u tom moru, pomisli Diri. Ali Tamis ju je spasla i držala zato-čenu u hramu puneći joj glavu lažima i poluistinama.

A zbog čega? Parmenion je ubio sve moguće očeve, osim jednog, sebe samog. – Neće mi nedostajati ovaj život? – reče ona glasno. Zadrhta kad joj strah dotače dušu. Pogledavši gore svojim duhovnim očima, ona ugleda

Filiposov lik kako lebdi nad logorom i posmatra je svojim zlatnim okom, ispitujući joj misli. Uma ispunjenog sećanjima o prošlosti, ona prikri sve svoje sadašnje strahove, ali je moć zlat-nog oka pretvarala sopstveni šapat u ledeni povetarac u njenom umu.

U daljini je čula pritajene zvuke ljudi koji su se šunjali šumom i njen strah se pojača. Usta su joj bila suva, a srce joj zalupa. Osetila je Filiposovo ushićenje kad mu pogled pade na usnulo dete.

Bes obuze Diri i ona razbi čaroliju, uživajući u kraljevom iznenađenju i razočaranju kada su tela nestala.

Uzdigavši se iz svoga tela ona se suoči sa Filiposom. – Pobegli su ti – reče. Za trenutak on nije odgovarao a onda se na njegovom zgodnom bradatom licu pojavi os-

meh. – Lukava si, veštice. Ali meni niko mi ne može zadugo da beži. Ko si ti? – Neprijatelj – odgovorila je. – Čovek se ceni prema snazi njegovih neprijatelja, Diri. Gde je dete? Zlatno oko zasija ali Diri pobeže u sigurnost svoga tela, ruka joj se sklopi oko zlatnog

kamena i ona zakloni svoje misli. – Nadam se da ćeš uživati u svojim poslednjim časovima – začu kraljev glas. – Ja znam da

moji ljudi hoće. Vojnici iskočiše iz žbunja koje je okruživalo čistinu. Diri ustade očekujući smrt, iznenada

potpuno mirna. Dva čoveka joj pritrčaše i uhvatiše za ruke a treći stade ispred nje. – Gde su? – upita je,

držeći je desnom rukom za grlo, dok su mu se prsti zabili u njen obraz. – Tamo gde ih nećete naći – odgovorila je ledeno. Pustivši je, divljački je ošamari i rascepi

usnu. – Mislim da bi ti bilo pametnije da mi kažeš – upozori je on. – Nemam šta da ti kažem. On lagano izvuče svoj bodež. – Reći ćeš mi sve što budem hteo da znam – uveravao ju je

on, crven u licu. – Ako ne odmah, onda kasnije. Prstima je uhvatio tuniku oko njenog vrata i bodežom rasporio materijal ogolivši njene grudi i stomak. Zadenuvši sečivo, primače se i ša-

kom pređe preko njenog tela zarivši prste među njene noge. Osetila je ogromnu požudu muškaraca oko nje. Vojnik prošapta prostotu u njeno uho.

Čitavog svog odraslog života Diri je sledila put Izvora i znala s hladnom odlučnošću da će pre umreti nego što će ubiti. Ali kada je vojnik to izgovorio, sve što je naučila nestade i sa sobom odnese godine posvećenosti i predanosti. Sve što je preostalo bila je spartanska devo-jka u kojoj je tekla krv ratničke rase.

Ona podiže glavu i njen se pogled susrete s ratnikovim. – Umri – prošaputa, a kamen u njenoj ruci postade topao. Njegove se oči razrogačiše, iznenada se zatetura i grcajući pade, dok mu je krv šikljala iz nosa, ušiju, očiju i usta.

– Ona je veštica! – neko uzviknu kada ofi cirevo beživotno telo pade na zemlju. Ljudi koji su je držali čvršće joj stegnuše mišice ali ona podiže šake koje se pretvoriše u kobre, od čijeg siktanja vojnici odskočiše. Okrenuvši se, ona uperi zmije ka njima, munja poteče iz njihovih usta i obori vojnike. Diri se ponovo okrete kada ostali vojnici povadiše svoje mačeve i jurnuše na nju. Blesak jarke svetlosti obavi čistinu zaslepljujući ratnike, te oni počeše da se sapliću i padaju. U pometnji koja nastade Diri se krupnim koracima zaputi u šumu.

Nečujno je napredovala ka jugu, čvrsto obavivši ogrtač oko nagog tela. Šuma je tu bila ređa, zvezde su jasno sijale na nebu i ona poče da trči prateći stazu koja se spuštala ka mrač-nom potoku što je žuborio preko crnog kamenja.

Iz daljine je čula povike vojnika, znajući da je više ne mogu stići. Lutali su po mraku ne znajući kojim je putem pošla. Po danu bi bilo drugačije jer bi mogli da pošalju žderače koji bi lebdeli iznad drveća i lovili je na svetlosti sunca. Ali bila je noć i njeno vreme.

Sačekala je neprijatelja, prevarila ga i ubila bar jednog. Divlja radost poteče i ispuni njeno telo dajući joj snage dok je trčala.

Iznenada ona zadrhta i uspori. Ubila sam čoveka! Radosti nestade, pojavi se tupi osećaj užasa. U šta si se pretvorila, upita samu sebe. Pogled joj odluta ka ćutljivom drveću a duh joj zadrhta od zla koje je obitavalo u šumi.

Mesto ju je dotaklo i izbrisalo sva njena verovanja i sve godine posvećenosti dobru. Diri je pala na kolena i počela da moli za oproštaj upućujući svoje misli daljinama i visi-

nama. Čula je njihov odjek u praznini, ostale su nečujne i očigledno neuslišene. Umorno se podiže i nastavi da hoda ka jugu, obećavši sebi i zaklevši se da će se držati obećanja dokle god je živa. Nikada više neće ubiti čoveka. Nikada.

Trećeg jutra od kada su ostavili sveštenicu za sobom, Parmenion se probudi i vide kako Gorgon kleči pored usnulog Brontovog tela. Minotaur se nije mrdao a Gorgon je prislonio svoju šaku na Brontov grudni koš. Parmenion pretrnu. Poslednja dva dana minotaur se teturao, nije govorio a oči su mu bile umorne i crvene, udovi olovni.

– Uspećeš – ohrabrio ga je Parmenion prethodnog poslepodneva. Ali Bront nije odgovorio, glava mu je bila povijena a pogled prikovan za zemlju ispred

nogu. Grupa je zastala da logoruje rano jer Bront nije mogao da drži korak s njima. Parmen-ion ustade i priđe Gorgonu.

– Da li je mrtav? – upitao je. – Uskoro – odgovori Gorgon. Parmenion kleknu pored minotaura. Krv mu je curila iz nozdrva i jedva da je disao. – Šta možemo da uradimo? – upitao je Spartanac. – Ništa – progunđa Gorgon. – Kada ćemo da izađemo iz šume? – Ne još jedan dan. – U bilo kom pravcu? – zapita Spartanac.

Gorgon odmahnu glavom. – Ne. Mogli bismo da idemo pravo napred, na istok, do ruba šume, na jedan dan hoda od mora. Tu je kraljevstvo Etolija, blizu grada Kalidona. Ali etolski kralj je Filiposov vazal i drži oko trista ljudi u Kalidonu. Oni će motriti na šumu.

– Da li možeš da poneseš Bronta? Gorgonova ogromna šaka kao zmija polete napred, prsti mu zgrabiše Parmenionov plašt i

on privuče Spartanca sebi. – Jesi li si ti lud? Ja sam se odrekao kraljevstva zbog ovog tvog pohoda. Veliki deo mog naroda okrenuo se protiv mene. A zbog čega? Da bih ja doveo zlatno dete do Divove kapije. A sada bi ti sve to stavio na ko cku zbog ovoga? – reče pokazujući na minotaura.

– Ne, neću sve staviti na kocku. Ali ljudi koji motre na šumu ne mogu da budu na svakom mestu. A ima još nečega, Gorgone – reče tiho Parmenion. – Postoji prijateljstvo. Postoji oda-nost. Bront je rizikovao sopstveni život u ovom poduhvatu, spasavajući mene.

Ja sam mu dužnik, a ja svoje dugove uvek plaćam. – Ha! A šta bi bilo da ja ležim tamo? Da li bi rizikovao život zbog mene? – Da. Gorgonov stisak popusti a on se osmehnu dok su mu se blede oči sijale ali bez izraza. –

Verujem da bi. Ti si budala, kao i Bront. Ali šta je onda još jedna ludost? Da, izneću ga na sunčevu svetlost ako je to tvoja želja.

Kralj šume podvuče svoje ogromne ruke pod minotaura, s lakoćom ga podiže i prebaci preko ramena.

Parmenion probudi ostale pa svi krenuše za Gorgonom idući k istoku. Ubrzo se stabla prorediše i iz daljine se začu pesma ptica.

Najzad dođoše do ivice šume i izbiše na obronak brda, koji se nadnosio nad utvrđeni grad. Gorgon položi minotaura na travu i odmače se. Parmenion kleknu pored Bronta i stavi mu

ruku na rame. – Da li me čuješ, prijatelju? – prošaputao je. Bront jedva čujno zastenja ali ot-vori oči. Krv je kapala s trepavica kao grimizne suze.

– Pre..kasno. – Ne. Upotrebi svu preostalu snagu. Probaj. Minotaurove oči se sklopiše i Gorgon priđe Parmenionu. – Dođi. Potrebna mu je samoća.

Sunce će ga nahraniti a ovde je preostalo još malo magije. Mogu da osetim njenu vrelinu pod nogama.

Parmenion zađe u senku drveća i odvoji pogled od tela u travi. – Da li će on živeti? – upita Aleksandar uhvativši Parmeniona za ruku. – Ako bude imao volje – odgovori Spartanac. – Ja sam mnogo gladan – reče Kamiron. – Hoćemo li uskoro jesti? – Svi smo gladni – prasnu Atal. – Moj želudac misli da mi je prerezan grkljan. Zato

prestani da zanovetaš! – Uloviću nešto – objavi Kamiron. Pre no što je iko mogao progovoriti kentaur s lukom u

ruci zagalopira niz padinu zaputivši se ka jugoistoku. – Vraćaj se! – povika Parmenion ali Kamiron je nastavio da juri, pravo pred očima stražara

na zidovima Kalidona. U roku od par minuta otvoriše se gradske kapije i grupa jahača krenu u poteru za kentaurom.

– Barem ih vodi dalje od nas – primeti Atal. Parmenion ne reče ništa. Pogledavši ka mino-tauru vide da mu je telo okupano zaslepljujućim sunčevim sjajem i da mu se koža sija poput zlata.

Velika glava se smanjivala a rogovi su nestajali. Brontova desna ruka se trznu, on zastenja a svetlosti nestade. Gorgon i Parmenion priđoše zgodnom mladiću zlatne kose i plavih očiju.

– Hvala ti – reče on uhvativši za ruku Parmeniona. – Zahvali se Gorgonu – odgovorio je Spartanac podižući Bronta. – On te je dovde doneo. – Ne sumnjam da je imao sopstvene razloge – primeti Bront.

– Postideo si me svojom zahvalnošću, brate – reče Gorgon a zmije na njegovoj glavi zasik-taše pokazujući zube. On se okrenu Parmenionu. – A sada moramo krenuti dalje, osim ako, naravno, ne želiš da spaseš i kentaura. Samo reci, generale, i ja ću opkoliti grad.

Parmenion se osmehnu. – To neće biti potrebno. Povedi! – Ali ne možemo da ostavimo Kamirona – zavapio je Aleksandar. – Ne možemo mu pomoći, moj prinče – reče Parmenion. Crna senka prolete travom i Gorgon podiže pogled. Visoko iznad njih je kružio jedan

žderač a zatim odleteo ka severu. – Videli su nas – reče Gorgon. – Sada će to biti trka do mora. Sporo su hodali ka jugoistoku. Prethodnih dana družina je živela na suvim bobicama i

pečurkama neprijatnog ukusa. Bili su prisiljeni da piju ustajalu vodu iz crnih jezeraca. Par-menion je gubio snagu a Atal je dva puta povraćao pored staze. Samo je Gorgon i dalje bio neumoran i kao da sve to na njega nije uticalo koračao dalje noseći Aleksandra na ramenima. Ulogorili su se u sumrak ispod stena. Gorgon je dozvolio da upale vatru i to je popravilo raspoloženje Makedonaca.

– Kada pređemo preko zaliva, koliko će nam trebati da stignemo do Sparte? – upitao je Atal.

– Ako uspemo da nabavimo konje, još tri dana – odgovorio je Parmenion. – Zašto Sparta? – ubaci se Gorgon. – Zašto ne pravo do Divove kapije? – Nadamo se da ćemo tamo susresti prijatelja – reče mu Spartanac. – Maga velikih moći. – On to i mora da bude jer Sparta neće još dugo odolevati Filiposu. Kada ste ulazili u

šumu, moji žderači su me obavestili da Makedonjani idu ka jugu. Korintija se izjasnila za de-monskog kralja. Kadmos je pregažen i uništen. Sada je ostala još samo jedna vojska protiv Filiposa. A oni ga ne mogu poraziti. Sparta će možda pasti i pre nego što mi budemo prešli zaliv.

– Ako se to ispostavi kao tačno – reče Parmenion – onda ćemo se uputiti ka džinovskim vratima. Ali Filipos se još nije susreo sa spartanskom vojskom, a to se može pokazati kao gorko iskustvo za njega.

Kada se pred ponoć plamen vatre sveo na ugarke, Parmeniona je iz lakog sna prenulo nečije prikradanje kroz žbunje. Izvukao je svoj mač i probudio Atala pa se njih dvojica neču-jno udaljiše od vatre.

Iz žbunja izađe Kamiron i kasom se uputi ka logoru noseći mrtvu srnu na ramenima. Ken-taur ugleda Makedonce i široko se osmehnu. – Ja sam veliki lovac – reče. – Vidi šta imam!

Gorgon izađe iz logora i uputi se ka istoku. Atal uze srnu, odra je i iseče najsočnije delove svojim mačem. Za par minuta vazduh ispuni miris pečenja iznad rasplamsale vatre.

– Kunem se Zevsom da nisam nikada omirisao ništa lepše – prošapta Atal kada kap mas-noće pade u vatru.

– Veličanstven si – reče Aleksandar kentauru. – Veoma sam ponosan zbog tebe. Ali šta se desilo sa ljudima koji su te jurili?

– Niko nije brži od Kamirona – odgovori kentaur. Izmorio sam ih, ostavio konje u znoju a onda okrenuo na zapad. Moćan je Kamiron. Nijedan jahač ga ne može uhvatiti.

Meso je bilo tvrdo i žilavo ali niko nije mario zbog toga. Parmenion je osetio kako mu se snaga vraća u udove dok je treći put jeo, oblizujući prste. – Shvataš li – primeti Atal ležeći potpuno sit – da bismo u Makedoniji izbičevali lovca koji

bi pokušao da nam proda tako tvrdo meso. – Da – odgovori Parmenion – ali zar nije bilo predivno? – Ne može se rečima opisati – složi se mačevalac. – I treba da je tako – promrmlja Gorgon pojavivši se iz tame.

– Kentaur je ostavio trag da ga i slepac može pratiti. A neprijatelj je dovoljno blizu da može da namiriše gozbu. Podigavši Aleksandra na ramena, on se zaputi ka jugu.

– Da li sam negde pogrešio? – nervozno upita Kamiron. Parmenion ga potapša po ramenu. – Trebala nam je hrana – reče. – Dobro si to uradio. – Da, jesam, zar ne? – izjavio je Kamiron povrativši samopouzdanje. Oporavljeni, nastaviše put kroz noć i pred zoru stigoše do poslednjih brda pred Korinti-

jskim zalivom. Potera je bila blizu i Parmenion je, povremeno se osvrćući, dva puta ugledao odsjaj mesečine na oklopu ili vrhu koplja. Kada su izašli iz šume Gorgon uze koren koji je virio iz zemlje i podiže ga visoko iznad glave.

Stajao je miran kao statua i počeo da izgovara reči na jeziku koji je bio nepoznat Make-doncima.

– Šta to radi? – Parmenion upita Bronta. – Priziva zlo iz šume – odgovori mu i priđe vrhu brda, zagledavši se u more obasjano svet-

lom zore. Gorgon najzad okonča obred i s korenom u ruci prođe kraj Bronta, započinjući dug silazak

ka plaži ispod njih. Ostali ga slediše niz strmu stazu. Kamironu je silaženje bilo skoro nemo-guće, klizao se i gubio oslonac. Udario je u Bronta i oborio ga. Parmenion i Atal stadoše sa obe strane kentaura i uhvatiše ga za ruke kako bi ga pridržali.

Najzad stigoše na obalu. Visoko iznad njih pomoliše se prvi neprijateljski vojnici. – Šta sada? – zahtevno upita Atal. – Da li ćemo plivati? – Ne – odgovori Gorgon podigavši koren iznad glave. Sklopivši oči, kralj šume još jednom

započe svoj napev. Parmenion pogleda nazad. Više od stotinu Makedonjana se oprezno spuštalo strmom stazom niz liticu.

Iz korena u Gorgonovoj šaci izbi dim, odlebde do mora i potonu u talase. Pocrnela voda poče da ključa, žuti gasovi izbiše na površinu i zapališe se. A onda iz talasa izniknu crni trup i prastara trirema, trulog korita, s iskidanim jedrom, zaplovi zalivom. Parmenion proguta knedlu kada se trirema nasukala na žalo. Prizor je bio jeziv, kosturi su još sedeli za veslima a truli leševi ležali na palubi. Pogledavši nazad, on vide da su Makedonjani stigli skoro na stre-lomet.

Brod se približio i uzana daska za penjanje tupo udari u pesak. – Ako vam je stalo do života, penjite se! – povika Gorgon noseći Aleksandra i penjući se

na palubu. Parmenion i Atal su ga sledili a zatim se i Kamiron jedva pope uz dasku. Trirema zaplovi i nađe se u struji zaliva, ostavivši Makedonjane da iznenađeni i preplašeni

gledaju za njima. Nekoliko strela i kopalja polete ka brodu ali je većina neprijateljskih ratnika samo stajala i zurila u brod mrtvaca koji je nestajao u sivoj izmaglici što je izbijala iz mora crnog kao noć.

Diri se sakri iza velikog hrasta kada se pojaviše vojnici. More je bilo vrlo blizu ali joj je prilaz bio onemogućen. Ona pogleda vrh litice tražeći način da neopaženo prođe pored Make-donjana, ali su se vojnici raširili u potrazi za stazama koje vode ka plaži. Došla je tako blizu i bila osujećena. Uspela je da izbegne mnoge zamke onih koji su pretraživali šumu i izašla je iz nje u trenutku kada su Parmenion i ostali sišli na obalu.

Vrativši se u šumu Diri potrča ka zapadu ostavivši vojnike daleko iza sebe. Onda je prišla ivici litice tražeći mogućnost za spuštanje. Ali je ne tako davno more potkopalo liticu i njen veliki deo se sručio u more. Nije ostala nijedna staza. Diri uspori hod i nagnu se preko ruba tražeći oslonce koji bi joj omogućili da se spusti dole, ali nijedan nije izgledao bezbedan.

– Eno veštice! – začu se povik. Diri skoči i ugleda vojnike kako istrčavaju iz šume i šire redove kako bi joj presekli put za

bekstvo. Okrenuvši se ka litici, ona pogleda u talase koji su se razbijali o delom potopljene stene. Duboko udahnuvši, ona skide svoj plašt i osta naga na litici.

A onda se baci sa vrtoglave visine. Telo joj se izvi i poče da pada. Iako je da bi održala ravnotežu isturila ruke, ona oseti kako gubi kontrolu nad skokom. Borila se da ostane mirna i da ispravi telo pred ulazak u vodu. More i stene su leteli ka njoj a ona je padala čitavu več-nost, kako joj se činilo. U poslednjem trenutku skupi ruke i zaronu u vodu. Silina udara joj izbi vazduh iz pluća, ali je uspela da izbegne stene i zaronivši duboko, udari u morsko dno silinom koja je lomila kosti. Nogama se odbi od dna i pođe ka površini dok su joj pluća pucala od bola. Gore, gore, kretala se ka suncu koje je sijalo na površini.

Umreću! Ta misao joj je dala snage i ona probi put ka površini. Imala je vremena tek za jedan kratki udah pre nego što je talas poklopi i baci na stenu. Os-

tala je smirena i zaronivši isplivala u mirnijem delu. Dozvolila je svome izubijanom telu da se malo odmori i pluta na površini, daleko od snažnih talasa. Najednom pored nje pade u vodu koplje a za njim i snop strela. Zaronila je i zaplivala ka gustoj beloj magli koja kao da se izlivala iz talasa.

Ugledala je brod mrtvaca kako klizi preko vode. – Parmenione! – povikala je. – Parmenione! Spartanac ju je ugledao i začudo, brod duhova uspori a njegov slomljeni pramac se usmeri

k njoj. Kada joj se približio, on rukom zgrabi veslo ali se ono polomi, gurnuvši je pod talase. Kad je izronila, ugleda Parmeniona kako se spušta niz bok broda, i držeći se za osnovu vesla, pruža ruku ka njoj. Uhvatila ga je za zglob i osetila kako je podiže. Pokušavajući da pronađe oslonac, ona petom stade na trulu lobanju, koja puče i prevrnu se u more, ali je uspela da se popne do Parmeniona. On je obgrli rukom i privukavši je u zagrljaj, nežno joj poljubi obrvu.

– Dobro je videti te – reče on. – A sada vidiš i više no što treba – odgovori ona izmakavši se i penjući se na palubu. Atal skide svoj ogrtač i obavi ga oko njenih ramena. – Dobro došla, gospo – reče

mačevalac. – Lepo te je videti. – Hvala ti, Atale. Toplina njegove dobrodošlice ju je iznenadila i ona mu uzvrati osmeh.

Parmenion se popeo na palubu i taman je hteo da progovori kada se začu Gorgonov glas. – Brod na zapadu!

Trirema! Grupa je posmatrala brod koji se približavao. Bio je skoro četrdeset dužina iza njih ali su

sva tri reda vesala skladno uranjala u vodu i brod se punom brzinom približavao. – Očaravajuća sprava – Atal reče Diri. – Vidiš li bronzani kljun tik ispred pramca? To

može rasporiti korito broda gore nego greben. – Možemo li im pobeći? – upita Parmenion Gorgona. Kralj šume se zakikota i pokaza na leševe svuda oko njih. – Moja posada je videla i bolje

dane – reče – ali videćemo. Ispod palube se začu užasno stenjanje, zatim se vesla podigoše i padoše u talase. Atal po-

gleda preko palube i ugleda šake kostura kako stežu trulo drvo. Brod ubrza ali nedovoljno da bi pobegao triremi.

– Skreni levo! – povika Parmenion. Leš za kormilom se nagnu udesno i brod mrtvaca skrenu levo. Protivnička trirema kliznu pored njih a njeni veslači panično počeše da uvlače vesla.

Većina ih je uspela ali brod mrtvaca prepolovi barem dvadesetinu vesala koja pukoše kao čačkalice.

Sa palube trireme doleteše strele. Parmenion se baci na Diri povlačeći je ka palubi. Jedna strela se odbi o Atalov šlem. A onda se brodovi ponovo udaljiše, magla se oko njih zgusnu i mrtvački brod zaplovi u tamni oblak. Sat ili više su plovili u tišini slušajući dozi vanje progo-nitelja koji su ih tražili po moru prekrivenom maglom. Oblaci nad njima pocrneše, munja za-para nebo a tutnjava groma odjeknu preko zaliva.

Poče pljusak. Brod mrtvaca je počeo da se ljulja i usporava.

– Moja magija je na izmaku – priznao im je Gorgon. – Uskoro će se brod razbiti i potonuti, po drugi put.

Bili su manje od milje udaljeni od obale ali je oluja bila protiv njih. Magla je nestajala pod snagom olujnog vetra. Parmenion pogleda unazad i vide triremu.

Munja sevnu, ponovo obasjavši bronzani kljun na pramcu trireme, koja se približavala krmi mrtvačkog broda.

Aleksandar je čučao i čvrsto se držao za drveni stub na palubi mrtvačkog broda, koji se di-zao i spuštao na visokim talasima olujnog mora. Sa svoga mesta mogao je da vidi triremu samo kada bi veliki talas uzdigao njen pramac. Ogromni talas udari u mrtvački brod i deo gornje palube se sruši pod težinom vode. Kamiron izgubi oslonac i skliznu ka pobesnelom moru. Ugledavši ga u nevolji, Bront se baci preko palube tučene kišom i uhvati kentaura za ruku.

Za trenutak je izgledalo da je uspeo, ali drugi talas zapljusnu brod i obojicu ih odnese sa palube.

Aleksandar pokuša da ustane nadajući se da će stići do Parmeniona koji je bio kod krme, ali se okliznu i skoro da ispusti ogradu. Tena uspe da siđe do njega i čvrsto ga uhvati.

– Kamiron je nestao! – zajeca princ. Tena klimnu ali ne reče ništa. Još jedan deo palube blizu krme pade u more.

Aleksandar pokuša da duhom dokuči gde je Kamiron. U početku nije bilo ničega ali se zatim njegov um ispuni najslađom muzikom koju je ikada

čuo. Visokog tonaliteta i puna radosti, ona izbrisa sve misli o kentauru iz njegovog uma. Brod zadrhta, trulo drvo zastenja pod udarcima oluje, ali Aleksandar nije čuo ništa sem nestvarne muzike iz dubine mora. Pustio je da muzika luta njegovim mislima čekajući da je njegov tale-nat prevede u reči, ali je to bilo van njegovih moći. Nije bilo reči, samo osećanja, bogatih i ispunjujućih. Posegao je dublje kako bi otkrio izvor ali ga je zvuk ispunjavao u harmoniji koju je teško zamisliti. Kada je čuo ptice kako pevaju na drveću, mogao je da se veže sa svaku jer su one pevale svaka za sebe. Ali ova muzika je bila drugačija. Pevači su bili povezani saose-ćanjem.

Brod mrtvaca potonu; voda je prodrla kroz otvore za vesla. Paluba se predvoji a more zaurla oko sveštenice i dečaka. Aleksandrove ruke se otrgnuše

od ograde. Tena pokuša da ga zadrži ali brod se prevrnu i oboje se nađoše u vodi. Aleksandar je os-

etio kako se more sklapa iznad njega ali mu je duša i dalje bila ispunjena onom muzikom. Dok je tonuo, osetio je uz sebe jedno meko i toplo telo koje ga je nosilo gore. Izdignu

glavu iznad talasa i duboko udahnu mlatarajući rukama po vodi, pokušavajući da se održi na površini.

Pored njega izroni tamnosivo telo sa zakrivljenim leđnim perajem. On zgrabi peraje svom snagom, delfin mahnu repom i zapliva ka udaljenoj obali, a njegova

pesma prekri dečaka umirujući sve njegove strahove. Krmu mrtvačkog broda razbi kljun trireme a silina udara obori Parmeniona. Kliznuvši preko palube po kojoj je udarala kiša, on se uhvati za deo ograde i pokuša da

ustane. Video je kako Gorgon baca koren drveta visoko u vazduh, kako ga olujni vetar hvata i nosi ka palubi trireme.

Dva broda su se spojila i ljuljala na talasima. Veslači na triremi su iz sve snage pokušavali da veslajući unazad udalje svoj brod od ukletog plovila. Ali magija pomoću koje se mrtvački brod održavao nestala je, te se pod težinom natopljenog drveta trirema pramcem spuštala i podizala. Mrtvački brod se prevrnu a Parmenion polete prema talasima, ali se zadrža čvrsto levom rukom; desnom je otvarao kopče grudnog oklopa, jer ne bi mogao da pliva sa njego-vom težinom. Veliki talas se iznenada preli preko palube i povuče Spartanca sa sobom.

Šlem mu je bio spao ali je grudni oklop ostao na njemu. Pribran uprkos svemu, Parmenion izvuče bodež i preseče i poslednje kaiševe koji su držali oklop. Oslobodivši se težine, izronio je u trenutku kad je mrtvački brod nestajao u talasima.

Nedaleko od Parmeniona Atal se borio da održi glavu na površini. Pustivši bodež, Spar-tanac je zaplivao ka Makedoncu koji je pod oklopom tonuo, zaronio je duboko i snažnim zamasima nogu stigao do mačevaoca koji se davio.

Bio je potpuni mrak ali munja zapara nebo i na jedan tren Parmenion ugleda Makedonca koji se borio za dah. Uhvativši Atala za rameni štitnik, on zapliva ka površini. Pluća su mu od napetosti pucala kad mu se glava našla iznad vode. Vide Atala pored sebe, koji u tre nu po-novo utonu pod težinom oklopa. Parmenion zaroni i pipajući pronađe bodež koji je Atal nosio na levom kuku, uze ga i preseče veze na grudnom oklopu. Mokra koža lako popusti pod oštri-com no ža i Atal savi glavu i podiže prsni oklop preko glave pa ga odbaci od sebe. Oslo-bodivši se njegove težine, izroni na površinu.

Jedan talas podiže ratnike visoko i Parmenion ugleda udaljenu obalu. Praveći spore pokrete i čuvajući snagu, Spartanac se usmeri ka plaži puštajući da ga ka sigurnosti nosi morska struja.

Nije se osvrtao za Atalom niti je dopustio sebi da razmišlja o sudbini Aleksandra i ostalih. Sam protiv moći mora i oluje, on je svo je misli usredsredio samo na jedan cilj.

Opstanak.

KNJIGA III 352. pre n. e.

LITICE ARKADIJE

Ektal je sedeo odvojeno od svojih ljudi, ispod stena koje su ga zaklonile od kiše što je uda-rala po sivom kamenu ispod njega.

Oko njega je bilo suvo ali bi vetar povremeno naneo vodenu zavesu do njegovih golih nogu te se voda cedila sa bronzanih grivni koje je nosio. Gledajući turobno zaliv zahvaćen olujom, Ektal je poželeo da je u Korintiji, pokraj svoje žene i sinova.

Pogledao je levo u stranu, gde je njegovih deset ljudi potražilo zaklon u plitkoj pećini, a za-tim na desnu gde je pet Makedonjana sedelo na otvorenom i posmatralo more.

Ektal oseti kako mu se mržnja skuplja u grlu poput žuči. Prokleti varvari! Nikako nije shvatao kako je jedan grad s takvom kulturom kakvu je imala Korintija mogao da sklopi savez sa demonskim kraljem. Ali to je učinjeno i on sada jaše sa đavoljom armijom.

Da si bio čovek, reče sebi, ti bi se usprotivio toj odluci kada su većnici na agori izneli pred-log na javno izglašavanje. Ali nisi …i ostao si u životu. Rasprava je bila usijana. Leman, Par-zidan i Ardan, svi dobri prijatelji, govorili su herojski, odbacujući savez.

Svi su bili ubijeni dan nakon skupa. Onda je Filipos zavladao. Ektal zadrhta kada vetar baci kišu na njegov natopljeni ogrtač. – Pronađi zlatno dete – rekao mu je general. – To je kraljevo naređenje. On nije moj kralj, htede Korinćanin da odgovori, ali nije. Umesto toga, salutirao je, okupio svojih stotinu ljudi i krenuo ka zapadu. Sveštenici su

prvo rekli da je dete u Gorgonovoj šumi. Iz poslednje poruke saznao je da je dete na brodu koji ide ka obali.

Bilo je desetak zaliva u koje je brod mogao da pristane, pa je naredio ljudima da motre na svaki.

A onda je došlo pet Makedonjana, smrknutih ratnika oštrog pogleda, ponosnih i nadmenih. Zbog čega li su ponosni, pitao se Ektal. Do pre deset godina parili su se sa ovcama u brdima

svoje varvarske zemlje, nemaju ni istoriju ni kulturu. Ali sada hodaju među civilizovanim lju-dima i gledaju na njih sa visine, kao na robove.

Prema nama se ponašaju kao prema robovima, ispravio je sebe. Ali to je ono što mi i jesmo, shvatio je. Robovi sna ludog deceubice.

Plavetnilo se pojavi na istočnom nebu, sunčevi zraci obasjaše udaljena brda i Ektal oseti kako mu se raspoloženje popravlja; zatim vide kako Makedonjani ustaju a jedan od njih poka-zuje rukom ka obali. Ektal pogleda dole i ugleda malo dete kako izlazi iz vode.

Srce mu se stegnu. Svi su znali detetovu sudbinu, biće žrtvovano demonskom kralju. Kiša stade i oblaci se raziđoše. Ektal ode do svojih ljudi, posla dvojicu da sakupe vojnike

iz ostalih zaliva i povede ratnike niz stazu ka plaži idući za petoricom Makedonjana koji su već povadili svoje mačeve. A onda je ugledao nešto što će dugo pamtiti. Jedan delfin je kroz talase vukao nagu ženu koja se držala za njegovo leđno peraje, doplivao i prišao zatim obali, a žena je, pronašavši oslonac za noge, izašla na obalu.

– Slava tebi, Posejdone, gospodaru dubina – prošapta čovek pored Ektala. Ostali Korinćani prihvatiše molitvu. – Pogledaj nas i blagoslovi naše porodice i naš grad.

Boginja priđe dečaku i kleknuvši obavi svoje ruke oko njega. Makedonjani siđoše do peska i krenuše ka njoj. – Stanite! – povika Ektal, ali se Makedonjani ne obaziraše, pa on poče da trči a njegovi

ljudi za njim. Jedan mršavi Makedonjanin zamahnu mačem, spreman da ga zarije ženi u sto-mak. Ektal se baci na njega i obori ga.

– Šta, za ime Hekate, hoćeš da uradiš? – zagrme ofi cir Makedonjana, visoki ratnik širokih ramena i brade u obliku trozupca.

– Ona je jedna od Posejdonovih kćeri, Kanuse. Zar je nisi video kako jaše kroz talase na delfi nu?

Kanus zavrte glavom. – Budalo! Ona je veštica, to je sve. Skloni se. – Ne! – kriknu Ektal izvukavši svoj mač. – Ona neće biti povređena. Uzmi dete ali nećeš

povrediti ženu. – Ako mi se usprotiviš u ovome – prosikta Kanus zažarenih crnih očiju – onda si se

usprotivio mome kralju. A to je izdaja. – Čak i po tu cenu – odgovori Ektal, ali Kanus oseti njegov strah i nasmeja se. Taj smeh

poseče Ektala gore nego mač i on oseti kako se njegova tek rođena hrabrost topi. – Samo izdaj naredbu, kapetane, i mi ćemo iseći psa na komade – reče korintijski ratnik.

Ektal je bio zaprepašćen. Znao je da ga ljudi ne cene, s pravom, jer nije bio čovek od akcije. Kanus se okrete i pogleda u osam Korinćana.

– Mislite da možete da me sprečite? Mislite li da petorica Makedonjana ne mogu da vas sve pobiju? Pa razmislite o ovome, vi bezvredni, šljamu. Moje misli su povezane sa visokim sveštenikom a njegove sa kraljem. Sve što se ovde desilo već je poznato. A ako insistirate na ovome i dalje, onda nećete samo vi umreti već i cele vaše porodice. Da li shvatate to? Kanus vide kako se Korinćani povlače i sklanjaju ruke s mačeva, pa se okrenu ka ženi. Ali kada je krenuo ka njoj, Ektal skoči i stade ispred nje.

Kanus pokuša da probode Korinćanina ali Ektal ga odbi i uzvrati udaracem ka suparniko-vom licu. Kanus odskoči, nazad i mač prolete pored njega; a onda skoči napred i zari oštricu u Ektalove prepone. Korinćanin je znao da je to kraj, ali poslednjom snagom udari mačem po Kanusovom vratu i zari oštricu kroz protivnikovu vilicu i usta sve do mozga. Makedonjanin pade napred i svojom težinom povuče mač iz ruke Korinćanina koji umirući pade na kolena.

Boginja mu priđe i izvuče mač. Ali se njegov pogled mutio i on pade na nju. – Žao… mi … je – prošaputao je. Diri ga položi na leđa ne obazirući se na ostale. Njen duh poteče kroz njegove arterije i

vene, i stiže do teške rane u donjem delu stomaka. Najbrže što je mogla ona poče da isceljuje

pokidanu arteriju u preponama zatvarajući je i desetostruko povećavajući sposobnost zacel-jivanja rane. Prešavši na mišiće, ona prvo zaustavi krvoliptanje a zatim savršeno spoji poki-dano tkivo. Korinćanin je nosio kožni kilt, koji je sprečio oštricu da prodre dublje. Najteža rana je bila na preponama ali je ona zalečena i ratnik će preživeti.

Diri se vrati u svoje telo i otvori oči. – Žena može da živi – reče visoki Makedonjanin – ali je dečak naš. – Uzmite ga i odlazite – reče Korinćanin koji je prvi pružio podršku Ektalu. – Dečak ostaje – začu se neki glas, dubok i metalan, Diri se okrete i ugleda nepoznatog rat-

nika. Lice mu je bilo skriveno bronzanim šlemom a oklop mu se sijao na suncu. Prešao je brzo preko pe ska a kada je prišao bliže ona vide da bronza na njemu nije maska, da su, bron-zane obrve iznad bronzanih očiju, bronzana brada i usta živi.

– Ko si ti? – upita Plijus, novi vođa Makedonjana, ratnik sa licem sekirastog oblika. – Ja sam Helm. I dečak je moj. – Na njega! – povika Plijus. Četvorica ratnika poleteše na pridošlicu, ali Helm preseče grlo

prvom čoveku, blokira udarac drugog, okrenu se i laktom udari Plijusa u lice. Razbivši mu nos, baci ga na zemlju, pravo pred noge četvrtog ratnika. Krvavi mač se podiže i pade, drugi Makedonjanin beše mrtav; Helm skoči ka Plijusu, koji zbog bola ne uspe da odbije smrtonosni udarac i izbegne vrh mača koji mu Helm zari u grlo. Poslednji Makedonjanin se baci na Helma ali on uzmaknu i udari po vratu ratnika kada ovaj prolete pored njega. Vojnik pade licem na pesak i pokuša da se podigne ali ga Helm ponovo udari i skoro mu otkide glavu.

– Dečak je moj – reče ponovo Helm okrenuvši se ka Korinćanima. U tom trenutku Ektal se probudio, otvorio oči i pogledao u Dirino lice. – Da li je ovo smrt?

– upitao je. – Nije. Izlečen si. – Hvala ti, boginjo. Osmehnuvši se, ona mu pomože da se podigne na noge. Korinćani se okupiše oko svoga kapetana, zadivljeni njegovim oporavkom. Diri pogleda u pridošlicu. – Da li ćeš povrediti dečaka? – upita ga. – Ne, gospo – začu se metalni glas – ali mi je on potreban. – Zbog čega? – Da bi me oslobodio prokletstva ovoga šlema. – Kako znaš da on to može učiniti? – Rečeno mi je da ga pronađem. – Ko ti je to rekao? – Ne znam – odgovori on umorno. – Ja tako malo toga znam. Diri se spoji sa njegovim umom i vide da govori istinu. Nije bilo sećanja iz vremena pre

nego što se pojavio na groblju, ničega što bi pokazalo ko je on. Sveštenica se povuče i pozva Aleksandra da priđe. – Možeš li mu pomoći? – upitala ga je. Neko vreme je dečak bio ćutljv. – Sada nije vreme za to – prošaputao je. Ektal obmota svoj beli plašt oko ramena nage boginje dok dva druga Korinćanina skidoše

sa mrtvog Makedonjanina oklop i tuniku i ponudiše ih Diri. Ljudi su ćutali, potpuno zapre-pašćeni. Videli su kako boginja izranja iz mora, posmatrali su kako njihovog kapetana vraća u život, ostali nepokretni dok je začarani ratnik ubijao Makedonjane – za njih više ništa neće biti kao ranije. Čekali su da Ektal progovori.

On ih povede na zapad, ka stenama pedesetak koraka udalje nih od ratnika, boginje i de-čaka.

– Svi ste vi videli čudo – reče im. – Ja sam osetio kako mi mač probija stomak. Pa ipak nema rane. Videli ste kako Posejdonova kći jaše delfina. Ali kakva je naša uloga u tome, braćo?

Niko nije odgovorio. Niko nije znao. Ektal klimnu shvativši koliko se plaše. Kanus, vođa Makedonjana, upozorio ih je. Za njihovu izdaju se znalo i životi su im bili bezvredni.

– Spartanci se i dalje bore protiv tirana – reče Ektal. – Imamo li drugog izbora osim da im se pridružimo? Ili to ili da odjašemo u najbližu luku, potražimo brod za Egipat i pristupimo najamnicima.

– Šta će biti s našim porodicama? – upita mladi ratnik. – Zbilja, šta će biti sa njima? – odgovori Ektal tužno. – Ne možemo se nadati da ćemo ih

videti sve dok tiranin ne bude srušen. – Ali Spartanci ne mogu pobediti – reče vitki bradati ratnik koji je prvi stao uz Ektala. – Juče bih se možda i složio sa tobom, Same. Ali danas? Danas sam video moć bogova, a

oni nisu uz Filiposa. Ja sam ubijen danas, pa ipak živim. Ja sam novi čovek, Same. Nikada više neću ustuknuti pred zlom.

– Šta ćemo sa ostalima? – upita Sam. – Oni nisu videli čuda. Kada stignu, kako da ih ubedimo da nam se pridruže? Šta ako se budu okrenuli protiv nas

ili nas predaju tiraninu? Ektal klimnu glavom. – U pravu si. Moramo sakriti tela i poslati ostale nazad u logor. Niko

ne sme saznati. Sam se iznenada osmehnu. – Ovo je ludost – reče – ali ja sam uz tebe. Mrzim proklete

Makedonjane, oduvek. Ako treba da poginem u bici, radije bih da to bude dok ubijam tu ba-gru.

– Da li se svi slažete? – Da – horski odgovoriše ostala sedmorica Korinćana. – Onda hajde da sakrijemo tela i vratimo se na vrh litice. Parmenion se oslobodi talasa koji su se razbijali o obalu i sruši se na plažu. Talas ga prekri

povlačeći ga nazad, ali on zabi prste duboko u pesak boreći se da ostane u mestu. Uspravivši se, otetura se ka zaklonu koji je pružala plitka pećina na litici. Kiša je šibala njegovo iz-mučeno telo a vetar je zavijao oko njega. Pećina nije bila duboka, ali je vetar tu bio slabiji i bilo je suvo.

Sručio se na zemlju i pogledao ka olujnom moru ali Atalu nije bilo ni traga. Kiša oslabi i oblaci počeše da se razilaze. Sunčevi zraci se pojaviše na istoku a duga kao

veliki most preko zaliva. Izgledalo je kao da sivi olujni oblaci beže od svetla i nebo postade prozirnoplavo.

Za tren samo oluja je bila uspomena, more se umirilo a plažu i liticu obasja sunce. Parmen-ion ustade i krete ka obali pretražujući oštrim pogledom svetlucavu vodu. Nekoliko tela je ležalo na plaži a jedno je plutalo, licem ka dnu, u plitkom bazenu. To su sve bili Makedonjani, mornari sa trireme.

Šta sada, strateže? upita sebe. Kakav ćeš sada divan plan da smisliš? Začuvši zvuk iza sebe, maši se za mač ali je kanija bila prazna. Stegnutih pesnica on se okrenu i ugleda Gorgona kako stoji podbočen i posmatra ga. – Treba da mi ostvariš san – reče čudovište tiho. – Dakle, reci mi, gde je Iskander? – Ja sam živ – odgovori Parmenion gledajući u svetleće oči. – Ti si živ. A ako je Iskander živ, onda je još uvek živ i tvoj san. Ako nije, onda je gotovo. – Nije trebalo da te slušam – reče Gorgon. – Trebalo je da te ubijem kao što sam isprva i

planirao. Možda bih to mogao i sada. To bi mi pružilo makar malo zadovoljstvo. – Ne, ne bi – reče brzo Parmenion. – Jer onda ti ništa ne bi preostalo. Doneo si svoju od-

luku. Rešio si da se suprotstaviš Fili posu po bilo koju cenu. Za tebe više nema povratka. Progutaj svoj bes i hajde da potražimo ostale.

– Da li od mene hoćeš da pretražim morsko dno? U ovom trenutku se krabe goste deča-kom. On nije bio Iskander. Podigavši glavu uokvirenu zmijama Gorgon ispusti zaglušujući urlik pun besa i ozlojeđenosti. Parmenion se stegnu, očekujući da se zver okomi na njega.

– Sada vidiš njegovo pravo lice – reče Bront a Gorgon se okrete i ugleda minotaura kako sedi na steni. Čovek je nestao.

Ponovo je to bilo stvorenje magije, ogromno i rogato. – Trebalo je da znam da ćeš se vratiti da me progoniš, brate – promrmlja Gorgon. – Kakve utešne reči mi ti nudiš? – Ja nemam ništa da ti kažem. Ali je ljudsko biće u pravu. Sve dok ne budemo znali da je

Iskander mrtav moramo da nastavimo dalje. Ja ću to i učiniti, makar i dalje ostao u tvom po-ganom društvu.

Gorgon se nasmeja a dobro raspoloženje mu se, čudom povratilo. – Ostaću i dalje na istom putu. Ali znaj ovo, čoveče – reče okrenuvši se ka Parmenionu –

ako je dete mrtvo, ti ćeš ga slediti na putu u Had. Parmenion ne reče ništa jer u tom trenutku začu u svome umu slatki Tenin glas: Bezbedni

smo, Aleksandar i ja. Mi smo na sat hoda udaljeni od vas, ka istoku. Atal je iscrpljen i zaspao je u zalivu, zapadno od vas. Ne znam gde je kentaur.

– Hvala ti – reče glasno Parmenion. – Zahvaljuješ mi zato što sam ti pretio smrću? – reče Gorgon. – Čudan si ti čovek. – Dečak je živ – reče Parmenion. – Pohod se nastavlja. – Kako to znaš? – upita Bront. Parmenion ga preču. – Ja sam veoma umoran. Ali ako ti još imaš snage, Bronte, bio bih ti

zahvalan ako bi otišao do sledećeg zaliva i doneo Atala do nas. On se odmara tamo. – To je zbog veštice – reče Gorgon. – Ona je živa, zar ne? – Da – odgovorio je, široko se osmehujući. – Živa je. – Da li ti je ona ljubavnica? – zanimalo je kralja šume. – Ne. – Ali bi ti želeo da bude. Parmenion se udaljio ali su te reči ostale. Srce mu je poskočilo kad se spojio sa njenim

glasom i silina osećanja ga je iznenadila. Izbaci iz uma takve misli, reče sebi. Ona nije Afroditina sveštenica koja prodaje svoje us-

luge za srebro. Legao je na pod pećine i utonuo u okrepljujući san, s njenim likom u umu i mislima,

daleko od bitaka, magije, planova i strategije. Sanjao je da leži u maslinjaku u Arkadiji u vreme zalaska sunca. Pored njega je ležala

Tena glavom naslonjena na njegovo rame, i on je bio smiren. Pomilovao joj je kosu i poljubio je, ali dok ju je zaljubljeno posmatrao, njen lik se zamagli i pretvori u Dirin.

Osetio je krivicu i snovi izbledeše. Ne znajući za Parmenionove snove Diri je osetila radost kada je njen duh pronašao Spar-

tanca živog; lebdela je visoko iznad Ahaje u ratnom plamenu, prateći liniju zaliva koji se pružao na istok sve do belih zidova Korintije.

Daleko ispod sebe ugledala je armiju titana, falange i konjicu Makedonjana, strelce najam-nike sa ostrva na jugu, ratnike iz Iliri je i Trakije, mnoštvo opremljeno za pokolj.

Poletela je ka jugu, tražeći Spartu u tom čudnom svetu. Ali pre nego što ju je našla, ugle-dala je drugu armiju koja je išla da se suprotstavi Makedonjanima, malobrojnu ali ponosnu. Spojila se sa njima i videla da su to ratnici iz Kadmosa; grad im je bio uništen ali ne i njihova hrabrost. Uz njih su išli i vojnici iz Argolisa, Mesenije kao i pobunjenici iz Atine i Eubeje. Ona potraži spartansku vojsku i iznenadi se kad vide da ih je samo trista.

Začuđena, ona polete dalje na jug sve dok najzad ne stiže do grada u kome je rođena. To-liko je toga bilo isto; stočna palata kao i statua Zevsa na vrhu akropolja, ali su se mnoge ulice razlikovale po sitnim detaljima. Odlazeća ulica nije imala statuu Atene, a na mestu Afroditi-nog hrama nalazila se kasarna pored svetog jezera.

Iako to nije bio njen dom, grad je bio vrlo sličan, pa se rastužila. Osetivši iznenada nečije prisustvo, ona zaodenu svoj duh u oklop od blistavog svetla i stavi

plamteći štit na svoju ruku. Pojavila se figura odevena u belo s licem u senci od kapuljače. – Ko si ti? – začu se poznati glas. – Tamis? – prošaputa Diri. – Da li si to ti? – Ko bi drugi branio Spartu u ova vremena? – odgovorila je žena. – Ali ja sam tebe pitala

za ime. – Zovem se Tena. Nisam ti neprijatelj. – Znam to, dete. Dođi u moj dom. Zaodenuta fi gura posta iskra koja polete dole ka gradu. Diri ju je sledila do male kuće uz

zasad čempresa, u blizini svetog jezera. Kuća je imala svega dve sobe s malo nameštaja i bez tepiha. Pod je bio od nabijene zemlje,

stolice jednostavne i bez ukrasa. U maloj spavaćoj sobi na slamarici ležala je starica, s ot-vorenim slepim očima. Njeno iznureno telo je prekrivalo samo jedno tanko ćebe.

– Mogu da osetim tvoje prisustvo – reče ona a glas joj je bio poput šapata povetarca kroz mrtvo lišće. – Očekivala sam te.

Diri nije mogla da nađe reči. To nije bila Tamis koju je ona znala, žena koja se uplela u rađanje Mračnog boga, pa ipak je ugledavši njenu dvojnicu, osetila navalu osećanja koje nije mogla da obuzda.

– Odgovori mi, dete – reče Tamis. – Toliko sam te dugo čekala da sam se već pitala da li je vizija bila lažna.

– Zbog čega si me čekala? Šta mogu da učinim za tebe? Starica se osmehnu. – Samo Izvor može dati odgovor, a ja sam samo njegov bezvredni

sluga. Ali videla sam duh Haosa kako hara zemljom i slušala krike umirućih, čula vapaje osa-kaćenih i ožalošćenih. Ovo su bile teške godine, Tena. Teške, samotne godine.

Čak i sada, s tvojim dolaskom tama prilazi sve bliže mom gradu. – Šta očekuješ od mene? – Da li je on s tobom? – O kome govoriš? – O onome koji će doći. O strategu. – Da, on je ovde. Tamis uzdahnu i sklopi oči boje opala. – Spartanski kralj jaše u svoju smrt. To se ne može

izmeniti. On je plemenit i dobar čovek. Pomogla sam mu u ovim vremenima. Ali Sudbina radi protiv mene. Ovo je vreme za gozbe u slavu Apolona i sveštenici su zabranili vojsci da napušta grad,

tako da je kralj poveo samo svoju ličnu gardu. I on će umreti. Diri ne reče ništa. I u njenom je svetu Sparta ispaštala zbog nepotrebnih svečanosti. Kada

je persijski kralj Kserks poveo svoju armiju na Grčku, Spartanci su odbili da se bore jer je re-ligiozna svetkovina bila u toku. I tada, kao i sada, kralj je poveo svoju ličnu gardu od trista ratnika kako bi blokirali prolaz kod Termopila.

Trista protiv četvrt miliona. Zahvaljujući svojoj hrabrosti i srčanosti odupirali su se neko-liko dana persijskoj hordi, ali su na kraju bili pobijeni, do poslednjeg čoveka.

– Kakva je bila tvoja vizija? – upitala je Diri. – Ugledala sam stratega i zlatno dete, i ratnika bronzanog lica. Posle sam videla i dugu i prolazak oluje. Nadala sam se da to znači da je Mračn i b og

nestao. Ali možda ipak nije. Možda su moje nade bile uzaludne.

– Da li si pokušavala da sprečiš rođenje Mračnog boga? – upita Diri prisećajući se mračnih poslova koje je Tamis počinila u Grčkoj.

– Pomišljala sam na to ali mi se činilo da bi to bila ludost. Da li sam pogrešila? – Ne – reče Diri. – Bila si mudra, vrlo mudra. Dovešću stratega ovde. Ali ne znam šta on

može postići. – Razumećeš uskoro, dete moje. Vrlo skoro. Neka te Izvor blagoslovi. – Blagoslovio me je, i to na mnoge načine – reče Diri, ali nije bilo odgovora od slepe

sveštenice. Parmenion se probudio iz nemirnog sna, uma uzavrelog od teškoća kroz koje je prolazio.

Glava ga je bolela, pa je seo i duboko udahnuo vazduh. Aleksandar je bio živ i to je već bila pobeda, ali se i u bici, kao i u životu, jedino broji konačna pobeda. A sve je bilo na strani Fili-posa.

Jedno po jedno, upozorio je sebe. Bront se još nije vratio s Atalom a Gorgon je sedeo u blizini i gledao prema zalivu. Parmenion se osloni leđima o stenu i smiri svoje misli. Tokom većeg dela svog života bio je primoran na borbu s malim izgledima na uspeh.

U Sparti je bio prezreni mešanac koji je morao da se bori sa mržnjom svojih vršnjaka. U Tebi je izvojevao pobedu nad spartanskim ratnim vođama, nanevši im prvi veliki poraz kada je u bici učestvovala cela spartanska armija. U Persiji je predvodio snage lokalnih satrapa i guvernera, uvek pronalazeći put ka pobedi. A u Makedoniji je pomogao mladom kralju, op-koljenom neprijateljima, da stvori naciju od koje su zazirali širom sveta.

Ali u nepoznatom začaranom svetu on nije bio ni strateg ni general. Bio je nenaoružani stranac u svetu koji je teško razumevao.

Sličnosti su postojale. Filipos je bio kralj Makedonjana i stvorio je armiju koja će uništiti svaki otpor. Sparta je i dalje bila grad heroja.

Magija je vladala tim svetom; stvorenja poput Gorgona, Bronta i Kamirona prihvaćena su kao normalan oblik života. Krilate zveri su stražarile nebom a demonski kralj je mogao da pročita srca i misli svojih neprijatelja.

Kako onda ja mogu da ga porazim, zapitao se Parmenion. Hiron je rekao da se kralj ne može raniti nijednim oružjem, i da mu je telo otporno na

otrov. – Samo sam ga jednom video povređenog – rekao mu je mag. – Bio je dete i igrao se s oštrim nožem, posekao je prst a krv je potekla. Rana je vrlo brzo zarasla.

Majka ga je preda mnom izgrdila, a onda mi pružila nož. Poseci ga, rekla mi je. Prvo sam odbijao ali je ona bila uporna. Onda sam uzeo nož i nežno ga prevukao preko kože na njego-voj ruci ali nikakav trag nije ostao.

– Zašto ga je onda nož posekao? – upitao je Parmenion. – Čarolija ga štiti od neprijatelja ali je on unutar te čini. Ako tako izabere, nema sumnje da

bi mogao da ubije sebe. Parmenion se osmehnu prisećajući se toga. Sve što treba da uradi jeste da pronađe način da

porazi najveću armiju ovog čudnog sveta, nadmudri kralja koji može da mu pročita misli i najzad, da natera tog istog kralja da sam sebi oduzme život.

– Zašto se smeješ? – upita ga Gorgon. – Zašto da ne? Sunce sija. – Čudan si ti čovek, Parmenione – primetio je kralj šume, okrenuvši svoju veliku glavu i

zagledavši se u talase. Parmenion je sedeo i u tišini posmatrao stvorenje. Koža na Gorgonovim ramenima je na

suncu izgledala svetlija, šarene boje šume, tamnozelena i rđavosmeđa ustupile su mesto svet-lijim tonovima letnje trave i uglačane borovine. Zmije su visile mlitavo i beživoto s njegove glave a oči su mu izgubile onaj demonski sjaj.

– Šta to tražiš? – upita ga Spartanac.

– Ne tražim. Prisećam se. Prošlo je više od stoleća od kada sam poslednji put posmatrao more. Nekada sam imao kuću, s Persefonom, na ostrvu Andros. Često smo išli na plažu, da plivamo i da se izležavamo. Sećanja su predugo bila zakopana. Ah, ona je bila lepotica, koža joj je bila bela poput mermera, čak i leti. Oči su joj bile kao tirkiz ali ne ledenoplave već vedre poput letnjeg neba.

Gorgon uzdahnu a zatim se iz njegovih izobličenih usta začu tiho režanje. – Zašto govorim ovako? Moj um se raspada.

– Proveo si previše vremena u šumi – reče tiho Parmenion. – Da, tačno. Persefona je imala običaj da peva. Sedeli bismo pod nadstrešnicom, posma-

trali more i zalazak sunca a ona bi pevala. Ali se ja ne mogu setiti reči. Ostao mi je samo osećaj radosti i mira. Ja sam tada bio čovek i

bio sam nadmen, kako mladost to može biti. Nisam mogao ni da zamislim vreme kada ona neće biti uz mene ispraćajući pesmom sunce na počinak.

– Niko ti to ne može oduzeti, prijatelju. Nikada. – Ja nemam prijatelja, čoveče – prasnu Gorgon i skočivši, udalji se od njega. Parmenion je

na trenutak posmatrao diva, a zatim krenu za njime dole, do plaže. – Neću da se pretvaram da poznajem tvoj bol – reče Spartanac – i bilo bi neučtivo da te

podsećam da svi mi nosimo ožiljke. Ali ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da ispunim obe-ćanje koje sam ti dao. Iskander mi je rekao da je on onaj izabrani. Verujem u to i rizikovaću svoj život kako bi on imao prilike da to i dokaže. Ali to je veliki poduhvat, Gorgone, i to za neki drugi dan. Danas smo mala grupa koja se bori za opstanak i prijateljstvo se ne odbija s prezrenjem, čak ni od strane Titanovog deteta.

– Držiš mi pridiku? – prošišta Gorgon. – Možda. Možda su godine koje si proveo u glibu šume uticale na tvoje opažanje. Gorgon klimnu glavom. – Možda i jesu – složio se, ali mu se po glasu nije videlo da je

ubeđen. A onda se osmehnuo. – A možda sam sada ono što sam i oduvek bio, izopačeno ču-dovište.

– Da je to istina, da li bi te Persefona ikada zavolela? – Ti ne razumeš, čoveče. Kako bi i mogao? Rat je bio užasan, i svi smo počinili stvari od

kojih bi ti se duša pretvorila u pepeo. Od toga ne možemo pobeći. Moj brat Bront je u pravu. Ti ne znaš šta sam ja učinio, kakvi

su strahoviti zločini u moje ime utisnuti na stranice istorije. – Ni ne moram da znam – odgovorio je Parmenion – jer si u pravu, to bi promenilo moj

sud o tebi. Ali to je bilo juče, a sve što je skriveno u prošlosti može i da ostane tamo. Danas stojiš na strani pravde i želiš da spaseš narod magije. I da, ako uspeš, to neće sprati zlo iz prošlosti ali će pružiti makar neku nadu za buduća vremena.

– Kakve šanse na uspeh imamo – upita Gorgon – kada su naspram nas sve Filiposove snage?

– Mi ne govorimo o tome da pobedimo Filiposa u bici. Govorimo o otvaranju Divove kapije. Ako Spartanci zadrže Filiposa neko vreme, onda ćemo moći da povedemo Iskandera njegovoj sudbini.

Gorgon uzdahnu. – Neću putovati s tobom, čoveče. Sada, kada si makar privremeno bez-bedan, vratiću se u šumu, okupiti preostale pristalice i dovesti ih do Divove kapije.

– Kako ćeš ih prevesti preko zaliva? – Nećemo ići preko zaliva. Putovaćemo starim stazama između Ahaje i Hada. Nijedan

čovek ne može ići tim putem a da ne poludi. Ali moj…narod…može. Ja sam odigrao svoju ulogu, čoveče. Preveo sam te preko mora.

Sada je na tebi da Iskandera dovedeš pred kapiju. – Uspećemo ili umreti, moj gospodaru. To je sve što možemo učiniti. Rastanimo se makar

kao prijatelji.

– Od kakvog je to značaja za tebe? – To je od značaja za nas obojicu – reče Parmenion ispruživši ruku. Gorgon pogleda u ruku pa u Parmenionove oči. – Već sam ranije rekao da si ti čudan

čovek, i ne sećam se kada sam poslednji put govorio o prijateljstvu. On pruži ruku, njegovi prsti stegoše Parmenionovu šaku i za trenutak su tako stajali u tišini.

A onda kralj šume uđe u more i poče da pliva. Bilo je gotovo veče kada se Bront vratio sa Atalom, čije je lice bilo u modricama a desno

oko otečeno od udara o stenu; ali on se nije žalio na bolove i sede pored Parmeniona. – Bilo mi je teško da ga probudim – reče Bront – a nije hteo ni da ga nosim. – Drago mi je što te vidim živog – reče Parmenion uhvativši Makedonca za rame. Atal se osmehnu. – Spasao si mi život. Neću ti to zaboraviti. Oklop bi me ubio. Šta sada? – Pronaći ćemo ostale i krenuti na jug. – A nakon toga? – Ne znam. Atal klimnu. – Ne, naravno. Samo, navikao sam na tebe, strateže. I moja vera u tvoje tal-

ente raste iz dana u dan. – Ne vidim zbog čega, nisam uspeo da nateram drveće da povadi korenje i hoda s nama. Atal se zakikota. – Oprosti mi zbog toga, Spartanče, ali ta prokleta šuma mi se uvukla u

dušu. Ali tako mi bogova, kunem se da je dobro ponovo biti na suncu. Bront mi reče da je Aleksandar bezbedan.

– Da – odgovori Parmenion. – A sada je vreme da ga pronađemo. Ali prvo moram da razgovaram s Brontom. Spartanac ustade i ode do minotaura koji je sedeo na steni što se nad-nela nad morem.

– Gde je moj brat? – Otišao je. Bront klimnu. – Pomislio sam da bi mogao da ostane. Ali šta bi drugo i očekivao od takvog

stvorenja? – Rekao mi je da se vraća kako bi okupio svoje trupe i doveo ih do Divove kapije. Mislim

da hoće. Minotaur podiže svoju glavu i poče da se smeje. – Ne možeš mu verovati, Parmenione. On

je stvorenje tame. – Videćemo. Ali moramo se ponašati kao da mu verujemo. – Zašto? – Ako Gorgon povede svoje zveri na jug, narod magije će najverovatnije pomisliti da ih on

napada. – Kao što verovatno i hoće – promrmlja Bront. – Slušaj me, zaboravi na mržnju. Potrebno mi je da odeš sam u šume u okolini kapije.

Želim da pripremiš put za dolazak Gorgona. – Nikada! On je izdajnik i ubica. – Onda ću se ja postarati da Iskander ne ispuni svoju sudbinu. Minotaur skoči na noge. – Usuđuješ se da mi pretiš, čoveče? – zagrme. – Da – odgovori Parmenion. – Šta je to s tobom? Rat je završen, a on je tvoj brat. Bez nje-

gove pomoći niko od nas ne bi bio živ. – Pomogao nam je zbog sopstvenih razloga. Nemoj da to zaboraviš! – A ti se kao razlikuješ? Zar nisi pretio da ćeš me ubiti? Ti si ovde samo zbog Iskandera. – Ti ne razumeš! Gorgon je ubio moju decu i silovao moju – našu – majku. U njemu nema

ničeg dobrog. On je rođen u mraku i živi u njemu. A ti od mene tražiš da mu pripremim put? Bolje je da magija nestane nego da stvorenja poput njega bude na dobitku od njenog povratka.

– Ti ne veruješ u to – prošaputa Parmenion. – To govori tvoja mržnja. Mi ne govorimo o tvome bolu niti o tvojoj ogorčenosti.

Mi razmatramo budućnost čitavog magijskog naroda. Mi nemamo prava da donosimo od-luke u njihovo ime. Vi ste rasa koja izumire i koja ima samo jednu nadu: Iskandera. Idi sada u šumu i učini ono što se mora uraditi.

– Nećeš nam dati Iskandera ako odbijem? – Ne – priznade Parmenion. – Neću vam ga uskratiti. To je bio glas moje srdžbe. Hoćeš li

učiniti ono što sam tražio? – Razmisliću o tome – obeća Bront, ali je pogledao u stranu dok je govorio, izbegavajući

Parmenionove oči.

RAVNICA MANTINEJE

Helm je prvi ugledao dvojicu ljudi kako izlaze iz šume i prilaze grupi. Proučavao ih je, ov-laš naslonivši ruku na dršku mača. Devetorica Korinćana su takođe zastala ali je zlatokosi de-čak uzviknuo nečije ime i potrčao napred ka pridošlicama.

Čovek koji je išao prvi nagao se napred i prihvatio dečaka u naručje. Nije imao mač, primetio je Helm, ali se kretao poput ratnika, glatko i uvek održavajući ravnotežu. Drugi čovek je imao blede oči a pokreti su mu bili sigurni kao u mačke. Lav i vuk, pomisli Helm.

Viši čovek spusti dete na zemlju i razbaruši mu kosu, a zatim pogleda u ratnike i u Helma, ne menjajući izraz pri susretu s licem od bronze. Korinćani su stajali iščekujući ali on krup-nim koracima priđe Helmu.

– Ko si ti? – jednostavno je upitao, tonom u kome nije bilo nadmenosti ali jeste tihog autoriteta.

– Voleo bih da mogu da ti odgovorim. Ali ja ne znam ništa o svojoj prošlosti, rečeno mi je samo da pronađem dete.

– Zbog čega? – Ni to ne znam, ali ne da bih mu naneo zlo. – Moje ime je Parmenion. Ako jašeš uz mene, moraš da slušaš moja naređenja. Ako ti se to

ne sviđa, onda nas možeš odmah napustiti. – Odgovara mi – jednostavno odgovori Helm. Čovek se osmehnu i klimnu glavom, a zatim se okrenu ka Korinćanima i uoči Ektala. –

Zahvaljujem ti, gospodine, zbog pomoći dečaku. Ti i tvoji ljudi ste rizikovali mnogo i ja poz-dravljam vašu hrabrost. Vidim da ima dovoljno konja za sve nas i mislim da je mudro da pro-dužimo naš put ka jugu pre nego što nastavimo razgovor.

Neprijatelj nam se približava i u ovom trenutku dok pričamo. Ektal klimnu i izdade naređenje ljudima da uzjašu. Parmenion priđe ženi i položi joj ruku

na rame, a zatim ode do konja. Konji Makedonjana su bili manji od konja Korinćana ali im je grudni koš bio dubok a oni

snažni; uzgajani su zbog izdržljivosti a ne zbog brzine. Helm je izabrao jednog čilaša i uhva-tivši ga za grivu, u skoku mu se našao na leđima.

– Razumeš se u konje – reče Parmenion. – I ja bih izabrao tog konja. Dva sata je grupa jahala u tišini krećući se ka jugu i istoku preko zatalasanih brežuljaka,

zaobilazeći zaseoke i gradove, uvek se držeći linije drveća. Napokon, kad je sunce počelo da zalazi, ulogoriše se u skrivenoj udolini. Parmenion je

pozvao Ektala. – Biće nam potrebni stražari – reče on – jedan na padini brda a drugi u drveću ka severu.

Ektal je salutirao i udaljio se, a Helm se isceri. Pozdrav je izgledao prirodno i Parmenion ga je prihvatio kao da je sasvim uobičajen.

– Mislim da si navikao na veće armije nego što je ova – reče Helm. – Zaista i jesam – odgovorio je Parmenion držeći ruku na balčaku mača koji je uzeo od

Makedonjana – ali je ovo sve što imamo. Mogu li da pogledam tvoj mač? – Naravno – odgovori Helm izvukavši mač iz korica, okrenu ga i dršku pruži generalu. – Ovo je lepo oružje. Kako si do njega došao? – Kad sam se probudio, bio je u blizini zajedno sa oklopom i šlemom. – Zašto si pomislio da pripada tebi? – Na to ti ne mogu odgovoriti. Bio sam nag i sam, savršeno mi je pristajao. Naročito šlem,

koji se kao što možeš da vidiš istopio preko moga lica. Parmenion je ćutao par trenutaka. – Zabrinjavaš me ratniče – reče on i Helm postade

svestan da čovek pred njim drži njegov mač. – Kako da znam da te nije poslao Filipos? – Ne možeš da znaš – odgovori Helm. – Ali to ne znam ni ja. – Hrabro si se borio. To je dobro. Pobio si Makedonjane i tako meni i Atalu obezbedio

oružje. Na tome sam ti zahvalan. Takav postupak govori da su male šanse da si neprijatelj. Malo verovatno ali ne i nemoguće.

– Prihvatam to, Parmenione. Gde nas to onda stavlja? – U smrtnu opasnost, u svakom slučaju – odgovorio je gene ral i vrativši Helmu mač ok-

renuo se i otišao. U popodnevnim satima narednog dana, jahači izbiše na uzvišicu koja je gledala na ravnicu

Mantineje, široko ravno područje između planina na granici s kraljevinom Argolidom. U dal-jini su mogli da vide dve moćne armije kako stoje jedna naspram druge. Tena sjaha i sede na izbočinu na litici, pa sklopivši oči oslobodi svoj duh koji polete ka vojskama. Ono što je ugle-dala prestravilo ju je i ona pobeže nazad u svoje telo ispuštajući krik dok se budila.

– Šta je? – upita je Parmenion silazeći s konja; kleknuo je kraj nje i uhvatio za rame. – Pošalji ostale ka jugu – prošaputala je. – Reci im da ćemo im se priključiti kasnije. – Zašto? – Veruj mi! Mi ćemo uskoro krenuti drugim putem i ti ih moraš poslati dalje. Požuri

imamo malo vremena. Parmenion pozva Atala. – Moraš nastaviti dalje bez mene neko vreme, prijatelju. Povedi

Aleksandra na jug, do kapije ako treba. Pridružiću ti se kada budem mogao. – Trebalo bi da se držimo zajedno. – Nemamo vremena za raspravu. Ti moraš zaštititi Aleksandra. Bront je otišao da vam pripremi put, bićete bezbedni na jugu. Ne mogu ti reći više jer ni

sam više od toga ne znam. Atal tiho opsova a zatim se baci na konja. – Čuvaj se, Spartanče – uzviknuo je kada je

poveo grupu ka jugu. Parmenion se vratio do sveštenice. – Ispričaj mi sve – reče on. – Čekaj – posavetova ga ona. – Počinje bitka. Strateg usmeri pažnju na dve armije. Sa te udaljenosti bile su poput malih drvenih modela

kojima je izvojevao prvu pobedu nad svojim rivalom Leonidom, pre trideset i tri godine u jednom drugom svetu. Izgledali su poput igračaka, svetlucavi i sjajni dok se kreću preko prašnjave ravnice. Ali to nisu bile igračke. Za par trenutaka živi ljudi će biti posečeni, mačevi i koplja će se zabadati i kidati meso i kosti. Armija Makedonjana s crnim ogrtačima i crnim barjacima koji su se vijorili na povetarcu marširala je napred samou vereno, a njihova konjica je pokušavala da obuhvati neprijatelja s levog boka.

Međutim, dočekao ih je protivnapad ratnika s plavim ogrtačima i sjajnim šlemovima, koji su se pojavili iz svoga skrovišta među stenama u podnožju padine. Parmenion se osmehnu, strategija spartanskog kralja bila je dobra. Skupivši oči, jedva da je mogao da razazna kralja

koji je stajao u centru spartanske falange od tri stotine ljudi u zbijenom poretku. Šest redova dubine, pedeset štitova širine. Bila je to odbrambena formacija, postavljena u sredinu polja sa najamničkim odredima oko nje. – On pokušava da održi centar stabilnim – reče Parmenion. – Vidiš li kako su se okupili oko Spartanaca?

Još savezničke konjice dojaha sa desna, ali Makedonjani okrenuše svoj poredak da do-čekaju njihov juriš. Parmenionu se činilo da je makedonski odgovor usledio i pre samog juriša i sa zebnjom u srcu seti se da Filipos može da sazna misli svojih neprijatelja.

Ali uprkos tome, juriš je uspeo da potisne neprijatelja. Spartanski centar je krenuo u napad i Parmenion vide kako kralj uzjahuje lepog sivca i odlazi da se priključi konjici koja je stajala u rezervi na levoj strani. Bitka je bila na vrhuncu, velika uzburkana masa ljudi borila se za prevlast nad poljem.

– Sada! – prošaputa Parmenion. – Sada povedi juriš! I kao da ga je spartanski kralj čuo, ve-liki sivi pastuv krenuo je u galop praćen ostalim jahačima. Na vrhovima njihovih kopalja pre-sijavalo se su nce.

Ali na udaljenoj strani bojišta saveznička konjica iznenada popusti i nemir zahvati njihove redove. Okrenuvši konje, oni pobegoše s bojnog polja. Makedonjani pokuljaše ka čistini op-koljavajući saveznički centar. Dve najamničke divizije prsnuše i počeše da beže ostavljajući prazno spartansko desno krilo. – Slatki Zevse, ne! – povika Parmenion. – On je skoro pobe-dio!

Spartanski kralj je izvukao svoju konjicu i poveo ljude u poslednji juriš preko bojišta po-kušavajući da zatvori jaz, ali je Parmenion znao da je taj pokušaj osuđen na propast. Uzne-mirenost se proširila kroz savezničke redove poput šumskog požara i svi su osim Spartanaca pobacali svoje štitove i počeli da beže.

Spartanska falanga je formirala borbenu karu i počela da se povlači ka uskom prolazu u planinama. Ali je kralj u poslednjem jurišu ka neprijateljevom centru skoro stigao do samog Filiposa.

Parmenion je ugledao demonskog kralja kako jaše napred na ogromnom crnom pastuvu, i mačem sebi probija put kroz neprijateljske redove. Koplje se zarilo u sivog pastuva koji se propeo i odneo sa bojišta spartanskog kralja, koji se svom snagom borio da obuzda konja, od bola pomahnitalog.

Kralj je jahao ka Parmenionu i Teni, progonjen grupom jahača s crnim ogrtačima. Bacivši pogled preko ramena, on ih vide i potera konja uz šljunkovitu padinu. Životinja se okliznu i posrnu. Nije bilo izlaza i spartanski kralj skoči na zemlju kada se prvi Makedonjanin pojavio na vrhu. Čovekov konj se prope kada kralj polete k njemu i zbaci svog jahača, ali su tada pristigli i ostali ratnici i počeli da opkoljavaju usamljenog ratnika.

Parmeniona je zabolelo srce zbog kralja. Bio je tako blizu uspeha, a onda su ga izdali ku-kavice i ljudi bez srca. Žudeo je da se galopom zaputi ka kralju i stane uz njega, ali ih je delila jaruga a njemu je preostalo još samo par trenutaka. Ispred njega je bila grupa neprijatelja a iza njega provalija. Hrabro se i veoma vešto borio ali ga na kraju mač zakači po grlu i on pade na leđa zadržavši se na ivici ambisa. Parmenion kriknu od besa kad spartanski kralj posrnu, i te-lom, zaštićenim bronzanim oklopom, zakači padinu, pa se odbi i u luku poče da pada ka stenama na dnu. Parmenion zastenja i skrenu pogled. – Tako blizu, tako blizu pobedi – prošaputao je.

– Znam – reče Tena. – Sada moramo čekati. – Na šta? Video sam dovoljno. – Ima još toga, dragi moj – reče mu ona. Neprijateljski vojnici se odmakoše od ivice tražeći način da se domognu kraljevog tela. Ali

litica je bila suviše strma i oni pojahaše svoje konje i izgubiše se. – Sada – reče Tena. – Moramo da dođemo do tela pre nego što pronađu put okolo, sa sev-

era.

– Zašto? – Nemam vremena za objašnjenje. Veruj mi. Uzjahavši, Tena potera konja preko kreste

brda i niz blagu padinu do doline. Parmenion nije želeo da gleda u ono što je od tako velikog ratnika ostalo, ali je sledio sveštenicu sve dok nisu došli do tela poprskanog krvlju. Tena je sišla s konja i prišla telu, i nežno ga prevrnula na leđa. Šlem s crvenom krestom je ležao u blizini i jedva da je bio ulubljen, ali je gru dni oklop pukao na ramenu, iz kojeg je virila bela kost. Lice mu je začudo bilo pošteđeno. Oči, plave boje, bile su otvorene ka nebu. Par menion priđe lešu i stade. Srce mu je divlje zalupalo, noge nije osećao.

– Žao mi je – prošaputa Tena – ali ti stojiš pred telom Parmeniona, kralja Sparte. Parmenion je nemo posmatrao sopstveni leš. Video je Teninu magiju kada je u šumi

stvorila iluziju da grupa oko logorske vatre spava, ali mu je to na neki način bilo skoro za-bavno i odagnalo mu zabrinutost i strah. Ali ovo je bilo stvarno. Mrtvac pod njegovim nogama je bio njegov blizanac i Parmenion se duboko ražalosti.

Još gore, to ga je podsetilo na sopstvenu smrtnost. Parmenion koji je tu ležao bio je čovek koji je imao svoje snove, nade, želje. Ali je bio ubijen na svome vrhuncu, telo mu je slomljeno i unakaženo.

Parmenion uzdahnu jednom, duboko i drhtavo. – Moramo ga skloniti – reče Tena – pre nego što Makedonjani dođu. – Zašto? – upita Parmenion nevoljan da dotakne svoje drugo ja. – Zato što oni ne smeju saznati da je on mrtav. Hajde! Prebaci ga preko svog konja. Parmenionu su se tresle ruke dok je podizao leš i spuštao na ramena; odneo ga je do konja

pa se i on jednim skokom popeo na životinju. Konj je bio snažan ali neće moći dugo da nosi težinu dva čoveka. Parmenion se okrenu i ugleda Tenu kako sedi na steni.

– Povedi moga konja u šumu – naredi Tena. – Biću tamo do sumraka. – Ne možeš da ostaneš ovde. Oni će te ubiti. – Neće, jer me neće ni videti. Kad stigneš u šumu, razodeni leš, zakopaj ga. A zatim obuci

njegov oklop. Idi sada! Parmenion trgnu uzde i škopac poče da se udaljava ka zapadu. – Čekaj! – uzviknu Tena. Pokupivši šlem i mač palog kralja, ona ih predade Parmenionu. –

Jaši sada jer malo vremena imamo. Zemljište je bilo kamenito i tvrdo tako da su kopita ostavljale neznatne tragove za sobom

dok se Spartanac udaljavao. S vremena na vreme bi se osvrnuo i video kako Tena tiho sedi čekajući Makedonjane.

Pokušavao je da ne gleda u leš, ali mu je pogled padao na njega. Krv više nije curela ali su se creva otvorila i smrad je bio snažan. Nema dostojanstva u smrti, pomisli Parmenion dok je usmeravao konja ka liniji drveća i zalazio u šumu.

Kada je stigao, postupio je po Teninim uputstvima, iskopao je plitak grob u ilovači i prevr-nuo leš u njega. Telo je palo na leđa, mrtve oči su gledale u njega a brada je mlitavo visila.

– Nemam novčić za skeledžiju – reče Parmenion mrtvom kralju – Ali ti si bio hrabar čovek i verujem da ćeš i bez toga pronaći Jelisejska polja.

Nakon nekog vremena uzeo je kraljev mač i ne iznenadi se kad vide da je isti takav on držao u ruci trideset godina ranije u nekoj drugoj Sparti. Bio je to mač legendarnog Leonide, ratnog kralja, prelepe izrade i izvanredno oštar.

Leonida! Slavno ime iz prošlosti ali i ime Parmenionovog prvog neprijatelja, Dirinog brata, zbog kojeg je Parmenion trpeo mučenja i batinjanja, mržnju i nasilje.

Ta era se svršila na Leuktri, kada je Parmenionov ratni plan doprineo da se porazi spartan-ska vojska, ubije njihov kralj i Teba oslobodi spartanske diktature. Sa okončanjem bitke ok-ončala se i prevlast Sparte u Grčkoj.

Parmenion se dobro sećao dana kada je osvojio mač. Bilo je to u finalu Generalskih igara, u kojima su se takmičili spartanski mladići predvodeći drvene armije u strateško-taktičkim bitkama.

Finale je održano u kući Ksenofona, izbeglog atinskog generala, bliskog prijatelja spartan-skog kralja Agesilaja, koji je verovao da će pobediti njegov nećak Leonida, pa je ponudio leg-endarni mač kao nagradu. Ali Leonida nije pobedio. Porazio ga je omraženi mešanac, ponizio ga pred saplamenicima i njegovim kraljem.

I mač je pripao Parmenionu. A na Leuktri, nakon poraza Sparte, Leonida je bio onaj koji je došao da pregovara o

prikupljanju mrtvih s bojnog polja, a Parmenion je bio taj kome se on obratio. Leonida je bio ponosan i u porazu, snažan i dostojanstven, i u trenutku koji nikako neće moći da razume u potpunosti, Parmenion mu je predao mač, zauvek okončavajući njihovo neprijateljstvo.

A sada je sedeo u nepoznatoj šumi sa mačem blizancem u svojoj ruci. Šta sada, upitao se. Ali odgovor je znao. Parmenion kralj je bio ubijen, njegova armija je

bila bez vođe a neprijatelj je trijumfovao. Demonski kralj je pobedio. Diri je posmatrala Parmeniona sve dok nije otišao a zatim se opustila, smirila um, prikupila

svoje moći i potražila Makedonjane koji su dolazili da pokupe leš svoga neprijatelja. Sa udaljenosti od oko pola milje, ona se usredsredi na vođu – Teoparlisa, crnookog,

snažnog i neustrašivog čoveka, čije je srce potamnelo od gorkih uspomena na ropstvo i mučenja koje je doživeo u mladosti. Diri je dotakla njegovu podsvest, tiho ga pripremajući.

Zatim se približila drugima, jednom po jednom. Kada je napokon otvorila oči, oni su jahali ka stenama, široko, pretražujući kamenje. Zate-

gli su uzde, sjahali i počeli da pretražuju. Diri duboko uzdahnu. Nijedan je čovek nije primetio. Ona ustade. – On nije ovde – reče tiho. Najbliži čovek zinu i ustuknu. On nije video visoku koščatu

ženu u hitonu koji kao da nije bio njen. Oči mu se raširiše od strahopoštovanja kada je ugledao kraljevsku ratnicu, sa podignutim

dorskim šlemom i zlatnim grudnim oklopom. Sova je sedela na njenom ramenu i treptala na sunčevoj svetlosti. Dvadeset ratnika je stajalo u tišini pred Atenom, boginjom rata i mudrosti. U njenoj ruci je

bilo zlatno koplje i ona ga podiže pokazujući na Teoparlisa. – Vratite se svome kralju – reče ona glasom koji je odzvanjao autoritetom – i recite mu da je Parmenion živ.

– Reći će da smo lažovi i pobiće nas sve – usprotivio se Teoparlis. – Izvucite mačeve – reče ona blago. Oni je poslušaše. – Posmatrajte ih. Mačevi se uviše u njihovim rukama i postadoše zmije. S uzvi cima iznenađenja i užasa,

ljudi pobacaše oružje, svi osim Teoparlisa. – To je još uvek mač – reče, bled u licu, sa rukama koje su zadrhtale.

Zmijasta oštrica očvrsnu i otrovnice nestadoše. – Tako je Teoparlise, ti si jak čovek – reče Diri. – Ali ova vas magija neće povrediti već podstaći da odete svome kralju i njega ubedite. Zar on nema oko koje može da vidi ljudski um? On će znati da vi ne lažete.

– Kako je Spartanac mogao da preživi takav pad? – upita on. Diri pokaza na čoveka pored Teoparlisa. – Uzmi svoj mač. Čovek je posluša. – Prevuci mačem preko svoga dlana. – Ne! – povika čovek ali se mač podizao i njegova leva ruka se otvori da ga primi. – Ne! –

ponovo je vrisnuo, ali oštro gvožđe preseče meso i krv pokulja iz rane. – Podigni ruku tako da je svi mogu videti – naredi Diri. – Ovo nije iluzija. Teoparlise, dotakni krv. Makedonjanin je posluša. – Da li je prava? – Da, gospo. – Gledajte, i učite.

Diri sklopi oči. Posekotina je bila plitka i ravna i ona za par trenutaka ubrza zaceljivanje tkiva, tako da je desetodnevni opravak svela na toliki broj otkucaja srca. Kada je otvorila oči, ratnici su se okupili oko povređenog čoveka i zurili u krvlju zamrljanu šaku. – Obriši krv s dlana – reče Diri. Upotrebivši kraj svoga crnog plašta čovek uradi tako. Ostao je samo bledi ožiljak.

– Sada znate kako je kralj preživeo – rekla im je. – Ja sam ga izlečila. I reći ću vam i ovo: njega bogovi vole. Sledeći put kada ga vidite, biće to dan vaše smrti, ako on tako bude od-lučio.

– Njegova armija je uništena – reče Teoparlis. – Još se niste suočili sa moćnom Spartom. – Pet hiljada ljudi ne mogu da se suprotstave snagama Makedonjana. – Videćemo. Idite sada. Prenesite Filiposu šta sam vam rekla. Prenesite mu reči Atene: Ako krene na Spartu, umreće. Teoparlis se pokloni i hodajući unazad ode do svoga konja a njegovi ljudi su ga sledili. Diri rasprši iluziju, što se ratnicima učini kao da je boginja iznenada iščezla. Neprimećena,

sveštenica se udalji ka zapadu i dalekim šumama. Pronašla je Parmeniona kako sedi pored sveže zatrpanog groba. – Zauzećeš njegovo

mesto? – upita ona. – Ne znam, Tena – odgovorio je. – Zaputili smo se ka Sparti jer smo mislili da ćemo tamo

biti bezbedni i da će nas tamo sačekati Aristotel. Ali sada? Sada su Spartanci ostali bez ratnog vođe i Makedonjani mogu da uđu u grad.

– Koje su ostale mogućnosti? On slegnu ramenima. – Mogli bismo da odemo do kapije i suočimo Aleksandra s njego-

vom sudbinom, kakva god da je, i da se nadamo da će tamo biti Aristotel koji će nas vratiti kući pre nego što pristignu Makedonjani.

– A demonski kralj? – On nije moj problem, Tena. Ovo nije moj svet. Reči mu nisu zvučale ubedljivo i pogled

mu skrenu ka grobu. On ustade i uzdahnu. – Reci mi šta je ispravno – reče on. – Pitaš li mene ili njega? On je bio ti, Parmenione? Upitaj sebe šta bi želeo da su uloge iz-

menjene. Da li bi želeo da vidiš svoj grad pokoren i svoj narod porobljen? Ili bi se ponadao da tvoj blizanac može učiniti ono što ti nisi mogao?

– Ti znaš odgovor na to, ali tu je i Aleksandar o kome treba brinuti. – Ali je sve drugo isto kao i ranije – odgovori ona. – Potrebna nam je Sparta da zadrži

Makedonjane kako bi Aleksandar imao dovoljno vremena pred kapijom. Ko će se bolje potruditi da Spartanci učine baš to nego njihov ratni kralj?

– Ali ja nisam on. To je pogrešno, Tena. On možda ima porodicu, ženu, sinove, kćeri. Oni ga poznaju. A ako me i ne razotkriju, sigurno ću uvrediti sećanja na njega.

– Da li bi ti smatrao uvredom da se on bori umesto tebe? – Ne – priznade on. – Ali mi je ipak neprijatno. A šta je sa Atalom i Korinćanima? Oni

znaju da ja nisam spartanski kralj. – Atal zna šta mora da uradi. A ti i ja ćemo odjahati u Spartu. Ima toliko toga da se uradi a malo je vremena. Filipos će krenuti na grad za nekoliko dana. Parmenion iznenada opsova – Zašto ja? – povikao je. – Došao sam ovde kako bih spasao

sina, a ne da bih bio uvučen u rat za koji me nije briga. Diri je ćutala neko vreme a onda priđe Spartancu i položi mu ruku na rame. – Ti znaš

odgovor na to, dragi moj. Zar ne? Zato što si ovde. Jednostavno je to tako. Hajdemo, malo je vremena.

Parmenion priđe grobu. – Nisam te poznavao – reče tiho – ali lju di lepo govore o tebi. Učinići sve što mogu za tvoj grad i narod.

Brzo je odenuo ulubljeni oklop mrtvog kralja i zadenuo Leonidin mač za bok. Okrenuvši se ka Diri, osmehnu se.

– Imamo mnogo posla – reče mu ona. – Onda da počnemo – odgovorio je. Dva sata su jahali na jug a onda su skrenuli na istok preko zatalasanih brdašaca, zastavši u

sumrak u uništenom i napuštenom naselju. Parmenion zapali vatru uz srušeni kameni zid i sede. Ćutao je i posmatrao plamenove. Diri ga nije ometala u razmišljanju. On iznenada progovori.

– Kraljevi gardisti su se borili prilikom povlačenja. Da li su se spasli? – Proveriću – reče ona. Trenutak kasnije ona klimnu. – Izgubili su više od trećine ali i dalje

brane uski prolaz i zadržavaju Makedonjane. – Moramo im se pridružiti pre zore. Ako uspem da ubedim kraljevog kapetana, onda

postoji šansa da ću uspeti. – Ali čak i tada – prošaputa ona – možeš li da pobediš demonskog kralja? – Borio sam se u mnogim ratovima, gospo, i nikada nisam izgubio. Ne govorim ovo sa nadmenošću, ja jesam strateg. Ako postoji način da porazim Filiposa,

onda ću ga pronaći. Ili ću biti sahranjen kao moj brat u neobeleženom grobu. Više od toga ne mogu.

– Znaš da ne moraš da se boriš u ovom ratu. Ovo nije tvoj svet niti tvoj grad. Možeš da od-jašeš do gigantske kapije i čekaš na Aristotela.

– Ne, ja to ne mogu da učinim. – Zašto? On slegnu ramenima. – Od kada sam došao ovde, o spartanskom kralju čujem samo na-

jbolje. Čak i stvorenja magije o njemu pričaju lepo, rekli su da im je dao zemlju koja će biti njihova i gde ih niko neće loviti. On je sve ono što sam ja želeo da budem. Ali su naši životi krenuli različitim stazama. Ja sam postao lutajući najamnik, ispunjam gorčinom i mržnjom, s ratovanjem kao jedinim zanatom. On je postao kralj i bolji čovek.

– Nije baš tako. I ti si ljubazan, plemenit i blagorodnog duha. – Ja sam Smrt nacija, Tena, a ne otac neke od njih. – Žena koja te je tako nazvala nije bila u pravu, pogrešila je u svemu što je uradila. Ona je

rukovodila tvojim životom, prouzrokovala tvoju patnju i ispunila te mržnjom. Ti si se uzdigao iznad toga.

– Ti si je poznavala? – upitao je on iznenađeno. – Ja sam učenica. To je bio deo njenog plana, njenog sna, da ti budeš ratnik koji će se su-

protstaviti Mračnom bogu. Ali to je bila jalova, samoporažavajuća vizija i ona je umrla zna-jući to. Ali tu nije bilo mržnje ili gorčine. Razumeš? On se nije mnogo razlikovao od tebe. On je bio hrabar i plemenit čovek, pametan i brižan. Ali je to isto i Parmenion koga ja znam. Disanje joj je bilo ubrzano, pocrvenela je i okrenula se od njega i legla pokrivši se ogrtačem.

On joj priđe i dotače po ramenu. – Ljuta si na mene – reče blagim glasom, nežno je dodir-nuvši.

– Ne – odgovorila je – nisam ljuta. Pusti me da spavam, umorna sam. Čula ga je kako odlazi ka vatri i zatvorila oči.

TEGEJSKI KLANAC

Leonida uzviknu naređenje i istupi iz linije. Ratnici s obe njegove strane zbiše redove čeka-jući. Štitovi su im bili visoko podignuti a kratki mačevi ispruženi. Leonida potrča nekoliko koraka i pope se na visoku stenu pa baci pogled ka klancu.

Makedonjani su odvlačili leševe raščišćavajući put za još jedan juriš. Leonida napreže oči i spazi kako se grupišu nove trupe.

Zlatno zrakasto sunce na njihovim crnim grudnim oklopima je govorilo da su to kraljevi gardisti. Napokon su poslali svoje najbolje ljude, pomislio je. Ali Spartanci su se održali pred Tračanima, Ilirima i drugim najamničkim trupama. Sa koliko napada su se suočili?

Dvadeset? Trideset? Leonida je izgubio računicu. Bilo ih je toliko da je bojište postalo klizavo od neprijateljske

krvi. Na stotine tiraninovih voj nika je palo. Još stotine će ih pasti. Klanac je tu bio uzan, manje od sedamdeset koraka, i tri linije Spartanaca nisu uzmakle.

Jedva. Leonida tiho opsova. Mesec je bio visoko, nebo vedro i nije bilo mogućnosti da se povuku u uređenom poretku. Držanje ovog prolaza je bio zadatak osuđen na propast, jer kon-jica Makedonjana upravo jaše po vrhovima kako bi im presekla odstupnicu. Do jutra će se Spartanci naći u klopci.

Leonida je bio umoran, izmožden, osećao se malaksalo nakon poraza. Bitka je bila dobi-jena a onda su se prokleti Kadmejci slomili.

Kopilad kukavička! Bes se ponovo rasplamsa u njemu vraćajući mu energiju i snagu. Ali nije varljiva hrabrost Kadmejaca bila to što ga je razbesnelo. Ne, glavni uzrok gneva je bio Apolonov sveštenik u Sparti, Soterid, koji je rekao da nije povoljno vreme za bitku. A spar-tanska armija nije mogla da pođe bez božijeg blagoslova.

Ispašće da je Soterid bio u pravu. Ali, Leonida je znao, baš kao i svaki spartanski borac, da bi sasekli Makedonjane na komade, samo da je došla cela armija. Umesto toga, saveznička vojska je bila razbijena, a kralj ubijen.

Leonida sklopi oči. Ubijen. Teško je mogao poverovati u to. Neprijateljski bubnjevi oglasiše signal za nepredovanje i Leonida skoči sa stene i potrča

nazad da zauzme svoje mesto u prvoj liniji uz snažnog Nesta. Krv je tekla iz rane na ratniko-vom obrazu i umrljala mu je grudni oklop.

– Evo ih, dolaze – promrmlja Nest osmehujući se. – Izgleda da vole da umiru. Leonida ne reče ništa. U crno odeveni Makedonjani obrušiše se na Spartance, dok je zvuk njihovih ratničkih

povika odzvanjao klancem. U tom trenutku tutnjava poput udaljene grmljavine odjeknu planinom. Leonida podiže po-

gled ka strmoj litici na levoj strani. Nekoliko kamenova se skotrljalo zajedno sa manjim komadima veličine pesnice. Na vrhu

prolaza iznad Makedonjana Leonida ugleda figuru u zlatnom oklopu kako gura stenu koja se nalazila uz ivicu. Ogromna stena kliznu dole, umalo izbacivši ratnika iz ravnoteže, a zatim pade nekih šezdeset stopa niže, eksplodiravši na drugoj izbočini koja se odvoji od litice.

– Lavina! – povika jedan Makedonjanin a drugi prihvatiše. Neprijateljski juriš se uspori i stade, a ratnici na čelu se okrenuše u pokušaju da pobegnu iz klanca. Lavina kamenja sruči se na Makedonjane, i Leonida vide kako ljudi nestaju dok im se tela mrve. Mnogi su pokušavali da izbegnu smrtonosnu kišu, ali još jedan veliki komad stene popusti i pade ubijajući veliki broj neprijateljskih ratnika.

Zagušljivi oblak prašine, poteran vetrom sa severa udari u lice Makedonjana koji su stajali i čekali na ulazu u klanac.

Leonida pokuša da nešto sagleda kroz prašinu. Na vrhu litice ugleda ratnika u zlatnom ok-lopu i srce mu poskoči.

– Kralj! – on povika. – Kralj je živ! Čovek na litici mahnu pokazujući ka jugu i Leonida istog trena shvati. Makedonjani su bili

pometeni, na stotine ih je odron usmrtio. Bio je pravi trenutak da se izvuku. – U redove – povika Leonida – po šest! Spartanci uvežbano pređoše u kolonu i u zbijenom poretku krenuše ka izlazu iz klanca. – Da li je to stvarno bio kralj? – Verujem da jeste. On je izazvao lavinu. – Neka je slava Zevsu! Onda imamo šanse. Leonida nije odgovorio. Šanse? Sve što je ostalo da se bori protiv tiranina bila je spartan-

ska armija – pet hiljada boraca, bez konjice, strelaca i džilitaša. Protiv njih će biti više od dvadeset hiljada makedonjanskih pešaka i više od deset hiljada konjanika.

Jedina nada može biti defanzivna bitka u nekom klancu ili na nekom grebenu. A između Tageje i Sparte su samo neprohodna brda i ravnice. Zemlja je bila otvorena za osvajače.

Parmenion će naći način, pomislio je. Hoće! To govori odanost i ljubav, znao je, i raspoloženje mu se pokvari.

Kao deca bili su neprijatelji, ali je on uvek cenio mladog mešanca, i kako su godine prolazile, to se pretvorilo u neku vrstu divljenja. Zbližili su se više nego braća. Ali kakav plan može neki general, makar bio dobar poput Parmeniona, smisliti da osujeti Filiposove demon-ske moći?

Klanac se proširio i kada su ratnici izašli na ravnicu, ugledaše dva jahača kako galopiraju prema njima.

– Kralj! – povika neko i Spartanci povadiše mačeve i drškama udariše po bronzanim šti-tovima u znak pozdrava. Leonida potrča napred kada se jahači približiše.

– Dobrodošli, gospodaru! – povika on. Kralj je sedeo par trenutaka u tišini, bezizražajno, a onda se osmehnu.

– Dobro te je videti, Leonida. Glas je bio hladan i bilo je neke napetosti u njemu koju Leonida nije mogao da razume.

Ali, ova dva poslednja dana su bila teška i kralj je doživeo gorak poraz. – Kakva su vaša naređenja, gospodaru? – Na jug, u Spartu – reče Parmenion. – Borbenom brzinom, jer je neprijateljska konjica u

blizini. Leonida se pokloni i pogleda u ženu. Bila je krutog držanja ali ga je posmatrala. Kralj nije ni pokušao da je predstavi, što je iznenadilo Leonidu, ali nije ništa rekao i vratio se na čelo kolone.

Ljudi su marširali do dva sata nakon svanuća, a onda je kralj naredio odmor, pokazujući Leonidi da se ulogore u maloj šumi na obronku niskih brdašaca. Spartanski vojnici uđoše u zaklon drveća i zahvalno se ispružiše po tlu.

Leonida je postavio stražare da paze na neprijatelje, a zatim se uputio ka mestu na kome su sedeli kralj i žena. – Mislio sam da ste mrtvi, gospodaru – reče sedajući naspram Parmeniona.

– Umalo – odgovorio je kralj. – Dobro ste se borili u klancu. Koliki su naši gubici? – Osamdeset i dva mrtva u bici na ravnici i još trideset u samom klancu. Epul, Karas i On-

domen su mrtvi. Kralj klimnu ali nije pokazao nikakav znak žalosti. Leonida jedva da je mogao da suzbije

iznenađenje, jer je Ondomen bio jedan od kraljevih najbližih prijatelja. – Konjica Makedonjana je došla do klanca ali nije pošla u gonjenje – reče kralj. – Ovde

ćemo se odmarati dva sata a zatim nastaviti ka jugu. – Kako to možete znati, gospodaru?

Kralj se osmahnu. – Izvinjavam se, prijatelju. Um mi je preopterećen, te sam zaboravio na manire. Predstavljam ti proročicu Tenu. Ona poseduje mnoge talente i spasla mi je život u bici.

Leonida pognu glavu. – Zbog toga imate moju zahvalnost, gospo. Bez kralja bi sve bilo izgubljeno. Odakle ste?

– Iz Azije – odgovori Tena. Parmenion se opružio po tlu i zatvorio oči. – Kralj je umoran – nastavila je ona. – Možemo li da malo prošetamo i porazgovaramo? – upitala je Leonidu.

– Naravno – odgovorio je on zbunjeno. Kraljevo ponašanje je počelo da ga uznemirava. Uhvativši Tenu pod ruku šetao je s njom do ivice šume gde sedoše na oboreni panj, okrenut ka ravnici.

– Kralj je pao sa ivice stene – reče ona – i pretrpeo je snažan udarac u glavu. – Video sam udubljenje na njegovom šlemu, gospo. Iznenađen sam da je uopšte preživeo. – On je snažan čovek. – On je najbolji čovek, gospo. – Da, sigurna sam da jeste. Ja ga vrlo kratko znam. Pričaj mi o njemu. – Sigurno ste i u Aziji čuli za Parmeniona. – Mislila sam da mi ispričaš nešto o njemu. Kažu da je mešane krvi. Kako je postao kralj? – Bio je prvi general u Sparti. Kada je Agesilaj poginuo u Velikom atinskom ratu pre tri

godine, efori su izabrali Parmeniona. – Ali on nije imao veze sa kraljevskim kućama – reče Tena. – To nije tačno, gospo. Dobro se oženio. Leonida se zakikota. – Oženio? – Moja kuća je iz plemenite linije i ja sam mogao da dospem na presto. Ali u crnim danima

naizgled izgubljenog rata ja sam znao da nam je potreban bolji čovek nego što sam to ja. A Parmenion je bio taj čovek. Zato smo ga primili u našu porodicu. On se oženio mojom se-strom, Diri.

Iznenađenje je bilo zastrašujući. Diri je osetila kako joj se ubrzava rad srca a ruke tresu. Znala je da ju je izraz njenog lice odao jer se Leonida nagao napred.

– Da li vam je dobro, gospo? – upita glasom punim brige. Ali ona nije mogla ništa da izgovori. Paralelni svet u kome je vladao Filipos a Parmenion

je bio kralj Sparte! Glupačo, reče sebi. Kako nisi pretpostavila da će se ovde naći i tvoja bliznakinja? – Ostavi me samu, Leonida, molim te – reče ona silom se osmehujući. – Moram da razmis-

lim o mnogim stvarima. Zbunje ni ratnik ustade, nakloni se i udalji. Ostavši sama, oseti težinu sažaljenja. – Zašto si nesretna? – upita Tamis, i Diri se trže kada se duh starice pojavi lebdeći pred

njom. – Ne mogu da govorim – prošaputa Diri – ali ti dajem dozvolu da ispitaš moje sećanje. Svi

odgovori se nalaze tamo. – Ne bih želela da budem uljez – reče blago Tamis. – Nećeš biti uljez – uveravala ju je Diri. – U stvari, cenila bih tvoj savet. – Vrlo dobro – odgovori Tamis i Diri oseti talasić toplote kada se Tamis spoji s njenim

mislima, putujući sećanjima iz prošlosti. Napokon se starica povukla. – Šta želiš da ti kažem? – upitala je ona.

Diri slegnu ramenima. – Ja ga volim. Izgleda mi da sam ga čitavog života volela. Ali sve što smo imali bilo je tih pet zajedničkih dana. A večnost ovde gde me ne poznaje. Ne mogu da podnesem da ih vidim zajedno, ne mogu.

– Pa ipak, ovde je drugačije – reče Tamis nežno. – Ovde nije bilo spasavanja, niti pet dana strasti. U ovom svetu Diri je volela čoveka po imenu Nest, ali je morala da ga se odrekne kako bi se udala za Parmeniona. Oni sada žive u hladnoj ljubaznosti, bez ljubavi.

– Ona ga ne voli? Ne mogu da poverujem u to. – Kao što sam rekla, ovde je on nije spasao, sastali su se svega par puta pre venčanja. A

ona je bila obećana Nestu, koga je obožavala. Verujem da je i dalje tako. – Onda, zašto je sve moralo ovako da bude? – prošaputa Diri. – Zašto je sve ispalo ovako? Zašto je Tamis koju sam ja poznavala morala da se umeša? – Ona je vama oboma nanela veliki bol i ja je ne opravdavam. Ali da nije učinila to, onda se moja vizija ne bi obistinila. Strateg ne bi došao u pomoć

mome svetu. – Šta hoćeš da kažeš? – Pretpostavimo da tvoj Parmenion nikada nije postao Smrt nacija. Kako bi onda pomogao

Sparti u ovom svetu? On nikada ne bi dospeo ovde jer ne bi bilo ni Aleksandra koga bi sledio i spasavao.

Da li razumeš? Diri se zavrte u glavi i ona zatrese glavom. – Hoćeš da kažeš da je Tamis u mome svetu

postupila ispravno? Ne verujem u to! Starica slegnu ramenima. – Pogrešno si me shvatila. U tom svetu ona je pogrešila jer su

njeni postupci doveli do rađanja duha Haosa, a uništila je i tvoje snove o ljubavi. Ali ovde? Ovde dete može biti Iskander i nada za magiju.

– Ovo je previše za mene, Tamis. – Sve se svodi na ovo, draga moja. Svaki naš postupak ima mnogobrojne posledice, neke

dobre a neke loše. Pogledaj svoj život na primer. Kada si bila oteta kao mlada devojka, to je zbližilo tebe i Parmeniona. Zao postupak ali je imao dobar ishod. I iako je moja imenjakinja pogrešila što te je odvela iz Sparte, ti si postala vidar.

Niko od nas nije mogao znati do čega će dovesti naši postupci. Zato sledbenici Izvora ne smeju da koriste oružja zla. Sve što mi činimo mora biti vođeno ljubavlju.

– Misliš da ljubav ne može proizvesti zlo? – Naravno da može. Jer ljubav stvara ljubomoru a ljubomora mržnju. Ali ljubav i osvaja a

dela proistekla iz ljubavi češće donose sklad nego raskol. – A da li protiv Filiposa postupamo s ljubavlju? – uzvratila je Diri. – Ja ga ne mrzim – odgovori Tamis. – Ja prema njemu osećam veliko sažaljenje. Ali ja ni-

sam dovela Parmeniona ovamo, mada sam to mogla. Niti sam upotrebila svoje moći kako bih ubila Filiposa, iako sam i to mogla da uradim. Jer nisam znala da li je to volja Izvora.

– To zvuči kao neki izgovor – reče Diri – jer ne možeš prenebreći jednostavnu činjenicu da je moj Parmenion ovde, a on je ratnik. On će pokušati da se bori protiv Filiposa i u toj bici će hiljade poginuti. To svakako podrazumeva upotrebu oruđa zla.

Druga žena klimnu. – Možda. Ali ja ne mogu po svojoj volji da menjam svet. Sve što ja mogu da učinim jeste da zadržim sopstvena načela pred licem zla.

Kada se rak širi kroz telo a hirurg ga odseče da li on radi u ime zla? On povređuje telo i izaziva bol. Da li je to zlo? Svi mogu izgledati budalasto u očima svetske mudrosti. Jednom je bio jedan grad pod opsadom. Neprijateljski kralj je rekao da će poštedeti grad ako stanovnici uzmu jedno dete, donesu ga na bedem i prinesu ga njemu na žrtvu. Grad mu se nije mogao odupreti. Sigurno je bilo bolje da žrtvuju jedno dete nego da sva deca budu pobijena kada na-padači budu provalili zidove.

– Šta su učinili? – Odbili su. – I šta se desilo? – Bili su pobijeni. Svi. Niko nije preživeo. – Šta je tvoja poenta, Tamis? – Na to pitanje ti treba da daš odgovor, draga. Misliš li da su pogrešili? – Ne mogu reći. Ali beba koju su mogli da prinesu na žrtvu i onako je umrla.

– Da. – Pa zašto su onda to odbili? Tamis uzdahnu. – Shvatili su da neće izbeći veliko zlo tako što će dopustiti da se počini

manje zlo. Zlo raste, Diri. Popusti jednom i popustićeš ponovo, i ponovo i ponovo. Da li bi ti ubila bebu?

– Ne, naravno da ne. – Ne bi čak i da spaseš grad? – Ne. – Zašto si onda upitala za razlog njihovog odbijanja? – Zato što sam navikla na ljudsko zlo i poznajem prirodu sebičnosti i ustupaka. Zapanjena

sam da je čitav grad pokazao takvu plemenitost duha. – Imali su velikog vođu, draga moja. Njegovo ime je bilo Epaminonda i bio je najbliži pri-

jatelj kralja Parmeniona. Narod ga je voleo zbog njegovih vrlina. Umrli su za njega. – Šta se desilo sa neprijateljskim kraljem? – On maršira na Spartu, Diri. Jer taj čovek je bio Filipos. – Ja neću ostati da to gledam – reče Diri. – Otputovaću na jug do Divove kapije. Neću da

gledam Parmeniona, sa njegovom ženom. Niti želim da gledam kako gine. – Misliš li da neće uspeti? – Kako i može da uspe, Tamis? Starica nije imala odgovor. Parmenion je ležao budan, duboko nesrećan zbog obmane. Saznanje da je varalica uznemiravalo ga je. Ali kakvu je drugu mogućnost imao? Zar je

mogao reći Leonidi: Ja nisam tvoj kralj, već ratnik sa drugoga sveta?A kada bi i rekao, da li bi i dalje komandovao spartanskom armijom? On sede i pogleda po logoru.

Video je Nesta, mačevaoca koga je ubio jer je naredio Dirinu smrt. I Learha, dečaka koga je ubio u Sparti u noći kada je napadnut Hermija. Tu i tamo su bili drugi ljudi, lica im se pri-sećao ali ne i njihovih imena.

On ustade. – Oficiri, k meni – viknuo je, oni ustadoše, priđoše i posedaše u krug oko njega. Svi su se poklonili sem snažnog Ne sta.

Parmenion ga pogleda u oči i u njima vide neprijateljstvo. Leonida se pojavi iz šume i pridruži mu se. Parmenion pogleda u to lepo lice, u guste crvenozlatne uvojke i bistre plave oči. Moj neprijatelj i moj prijatelj, pomislio je.

– Naučili smo dosta – reče Parmenion – iako je bitka izgubljena. Filipos nije dobar general. – Kako možeš to reći – upita Nest. – On nije nikada izgubio. U njegovom glasu je bilo neke oštrine, skoro podsmeha. – Zlatno oko mu daje moć da čita misli svojih protivnika i da onda krene. Da li razumete?

Njemu ne treba ratni plan. On samo osujećuje planove drugih dok se ovi ne istroše. A onda udara.

– Kako nam to može pomoći? – zapitao je Leonida. – Jer nam govori da snaga samo maskira slabosti. Ako pronađemo način da suzbijemo nje-

govu moć, uništićemo ga – odgovo rio mu je Parmenion. – Kako ćemo to učiniti? – upitao je vitki Learh. – Pronaći ću način – obeća Parmenion sa sigurnošću koju nije osećao. – Reci mi, Leonida,

koliko ljudi možemo da skupimo? – Ljudi, gospodaru? Postoji samo armija. Pet hiljada. Parmenion je ćutao. U njegovoj Sparti su postojali Skiriti, rat nici s planina na severoza-

padu od grada. Ali da li oni postoje i ovde?

– Ako bismo morali da prikupimo armiju koja nije čisto spartanska – reče on oprezno – gde bi ti potražio ljude?

– Nema ih, gospodaru. Mesenjani su se pridružili Filiposu. Da imamo vremena, mogli bismo da regrutujemo Krićane, ali za to nema vremena. Ostali

smo sami. – Ako bismo svakom čoveku u gradu dali mač, koliko bi rat nika izbrojali? – Mislite ako bi naoružali robove? – Tačno. – Petnest hiljada, dvadeset. Ali oni nisu ratnici, oni nemaju discipline. A posle toga, ako

pobedimo, kako da im oduzmemo to oružje? – Korak po korak, prijatelju. Prvo moramo da pobedimo. – Misliš li da spartanska armija ne može sama izvojevati po bedu? – upitao je Nest, s

ljutnjom u crnim očima. – Na pravom terenu ne postoji sila na svetu koja bi nam bila ravna – reče Parmenion. – Ali,

reci mi, Neste, gde je takav teren odavde pa do Sparte? Na otvorenom će nas Filipos opkoliti, njegova konjica će nas možda i zaobići i krenuti pravo na grad. A mi ne možemo da ga od-branimo. Moramo namamiti Filiposa u bitku i vezati čitavu njegovu vojsku za sebe. Mi to ne možemo uraditi sa pet hiljada ljudi.

– Šta ćemo onda da uradimo? – zahtevao je Learh da zna. – Čim stignemo u Spartu, sakupićete sve robove i Spartance mlađe od šezdeset i pet i

starije od petnaest godina. Robovima koji pristanu da se bore uz nas biće obećana sloboda. Na vama će biti da ih ubrzano obučite. Imaćemo pet dana, možda i manje.

– Deca, starci i robovi? – podrugnu se Nest. – Možda bi trebalo da se predamo odmah. – Ako se bojiš – reče Parmenion tiho – daću ti dozvolu da ostaneš u kući sa ženom. Sva boja nestade sa Nestovog lica. – Usuđuješ se da..? – Usuđujem se – reče Parmenion. – Ne želim da sa mnom budu ljudi slabog srca. Nest skoči na noge i mač mu poput zmije izlete iz korica. – Ne! – povika Leonida. – Ostavi ga – reče Parmenion ustajući brzo ali ne vadeći mač iz kanije. – Ovo je ludost – vikao je Learh. – Za ime Here, skloni svoj mač, Neste! – Nazvao me je kukavicom! Neću to da trpim ni od koga. – Pogrešno, ti nadmeni kurvin sine! – rugao mu se Parmenion. – Prihvatićeš to od mene. Sada imaš dve mogućnosti. Prva je da upotrebiš taj mač, a druga

da klekneš i zamoliš za moj oproštaj. Šta će biti? Nest je stajao nepokretan, svestan da su sve oči uprte u njega. U tom času shvatio je šta je uradio i kakva ga sudbina očekuje. Ako ubije Parmeniona, što

je žarko želeo, ostali će se obrušiti na njega. Ali da klekne pred mešanca! – Sam si za to kriv! – povikao je. – Ti si mene uvredio! – Dva izbora – prasnu Parmenion. – Izaberi ili ću te ubiti tu gde stojiš. Za trenutak je Nest oklevao, a onda spusti mač. – Na kolena! – zagrme Parmenion. Gorostas pade napred pognute glave. Parmenion nije gledao njega

već u ostale ljude koji su posmatrali prizor. – Ima li još nekoga ovde ko želi da ospori moje pravo da predvodim? – Nema nikoga, gospodaru – reče Leonida tiho. – Mi smo tvoji, srcem i dušom. Parmenion se okrenu ka Nestu koji je klečao. – Gubi mi se sa očiju! – reče. – Od ovog

trenutka borićeš se u prvoj liniji. Nećeš više imati komandu. Nikada više da nisi otvorio usta u mome prisustvu.

Nest ustade i spotičući se napusti ofi cirsku grupu.

– To je sve – reče Parmenion. – Pripremite se za marš u roku od sata. – Okrenuvši im leđa, krenu ka šumi.

Leonida je išao za njime. – To je trebalo uraditi još pre tri godine – reče on. – Zbunjivalo me je tvoje strpljenje. Ali, reci mi, Parmenione, zašto baš sada?

– Sada je bio trenutak. Drago mi je što si ovde, moram da razgovaram sa tobom. Pogledaj me, Leonida, i reci mi šta vidiš.

– Mog kralja i moga prijatelja – spremno odgovori on. – Pogledaj pažljivo. Izgledam li starije, mlađe? – Isti si, možda malo umoran. Prišla im je Tena i Parmenion se okrenu njoj. – Obmana nije moj način, Tena. Ne mogu dalje ovako. – Moraš – reče ona. – Želim da Leonida zna istinu. On srete njegov pogled i ona je shvatila da bi rasprava bila uzaludna. – Onda mi dopusti da

mu pokažem – zamolila je. – Tada će videti sve. – Kako hoćeš. – Šta se to ovde dešava? – upita Leonida. – Šta je to što ja ne znam? – Sedi uz drvo i zatvori oči – naredila mu je Tena. – Sve će ti se otkriti. Zbunjen, Leonida učini kako je od njega traženo, sede na travu i nasloni leđa o čempres.

Tena kleknu ispred njega i sklopi oči. Kao da topli letnji povetarac poteče njegovim umom, on vide da posmatra Spartu sa velike visine. Pa ipak to nije bila Sparta, shvatio je. Bilo je tananih razlika.

– Kakvo je ovo mesto? – upita on. – Gledaj i uči – odgovori mu Tena. Ugledao je mladog Parmeniona, progonjenog i omrznutog, video je sebe i svoju porodicu.

Ali ništa nije bilo isto. Godine su proletele i on vide borbu Parmeniona i Nesta, oslobođenje jednog grada i poraz spartanske vojske i kraljevu smrt.

Leonida je bio u transu. Onda je ugledao Filiposa i bes ga obuze. Ali i tu je bilo malih razlika. Filipos se zvao Filip

i nije imao zlatno oko niti vradžbine da ga štite. Događaji su se smenjivali pred njegovim očima, velike bitke, pobede, porazi, sve dok na kraju nije video otmicu kraljevog sina i Par-menionovo putovanje i spasavanje princa.

Dirin glas prošapta u njegovom umu. – Pripremi se, jer će biti bolno ono što ćeš videti. Još jednom se formiraše borbeni poreci, Kadmejci na desnom krilu se uspaničiše i pobe-

goše. On vide kako kraljev konj galopira ka obroncima na zapadu. – Ne – prostenjao je kada je Parmenion pao presečenog grla, i kada mu se telo razbilo o

stene. – O, ne! Čovek koga je služio i koga je voleo bio je sahranjen, a njegov dvojnik je odenuo njegov

oklop i šlem. Vid mu se zamuti i on otvori oči. Isprva nije mogao da progovori a onda otrese glavom. –

Ti nisi moj kralj – tiho reče. – Ne – priznade Parmenion. – Ali on jeste strateg – istače Tena, stavljajući šaku na Leonidinu mišicu. On ustade i nekoliko puta duboko udahnu. – Znao sam da nešto nije u redu – prošaputao je. – Žao mi je, Leonida – reče mu Parmenion. – Ja nisam želeo ovo. – Znam. Video sam. – Ako želiš da odem, učiniću tako – reče Parmenion. – Ja ne uživam u ulozi varalice. – Da su uloge izmenjene, i moj kralj bi rekao to isto. On je bio veliki čovek, ljubazan ali i

jak. Zato je i trpeo Nesta. Osećao je da mu je naneo bol i da mu duguje zbog toga. Šta mogu reći? Ne znam kako dalje da nastavim.

Tena istupi napred. – Izgubio si prijatelja, dragog prijatelja. Upitaj se šta bi on izabrao. Tvoj Parmenion je mrtav, Izvor vodi njegovu dušu. Ali ovaj

Parmenion je i strateg. Šta bi kralj učinio? Leonida je ćutao i okrenuvši im leđa gledao kroz drveće. Onda reče. – Bio si iskren prema

meni, Parmenione. Na tome ti zahvaljujem. Ići ćemo u Spartu i podići vojsku. Ne vidim kako bismo mogli da pobedimo, ali ću se ja

boriti uz tebe. A ako preživimo, moraš nas napustiti. Ti nisi moj – brat. Ne bi bilo ispravno da ostaneš.

– Imaš moju reč da će tako biti – reče Parmenion. – Postoji li neka zakletva koju bi trebao da kažem?

– Bez zakletvi – reče mu Leonida. – Tvoja reč, kao i moga brata, dovoljna je. – Onda ćemo nastaviti – reče Parmenion. – Biće mi potrebna tvoja pomoć. Toliko toga ne

znam o ovom svetu i potreban mi je tvoj savet, naročito kada budemo došli u grad. Kojim eforima mogu verovati? Gde su moji neprijatelji? Vremena je malo.

– Veruješ da možemo poraziti Filiposa? – Znam da mogu poništiti njegovu vradžbinu. Ti i ja ćemo se dogovoriti o strategiji. Ali će

to i dalje zavisiti od broja ljudi koje možemo da prikupimo. – Učinići sve što budeš zahtevao od mene. I ostaćeš kralj sve dok bitka ne bude bila odlu-

čena. Leonida ispruži ruku i Parmenion je prihvati. – Pobeda ili smrt – reče mladi Spartanac. – Pobeda je poželjnija – odgovori Parmenion. Spartanac se nasmeja i udalji, a Parmenion se okrenu ka Teni. – Misliš li da sam pogešio što sam mu rekao? Ona zavrte glavom. – Ne, biće ti potreban prijatelj u gradu. – Imam tebe. – Ne – reče ona tužno. – Ja neću ići u Spartu. Odjahaću na jugozapad ka Divovoj kapiji. – Ali, mislio sam… – I ja sam. Ali nije tako suđeno. – Ja, nedostajaćeš mi, gospo. – I ti ćeš meni. Imaš li poruku za Atala? – Da. I za Bronta. Da li ćemo ti i ja moći da budemo u dodiru na tako velikoj razdaljini? Tena klimnu i približivši se uze ga za ruku. – Preko svetova – obeća ona. Sedeli su skoro čitav sat vremena dok je Parmenion iznosio svoje planove. A onda se

Leonida vratio. – Ljudi su spremni – reče im. – Baš kao i ja – odgovori Parmenion.

SPARTA

Vest o porazu je stigla do grada, te nije bilo gomile da dočeka vojnike koji su se vraćali, u poretku duž Odlazeće ulice, idući ka palati s mermernim stubovima.

– Ostani u mojoj blizini – prošaputao je Parmenion kada su se vojnici vratili u obližnju ka-sarnu; on i Leonida prošli su kroz velika vrata. – Nikada nisam bio u ovoj palati, a za naš plan nije dobro ako zalutam i izgubim se.

Leonida se nasmeja. – U prizemlju ima šest androna a kuhinja je pravo ispred tebe. Tvoje prostorije se nalaze gore, uz prvo stepenište pa desno.

Parmenion klimnu i baci pogled na bledo oslikane zidove koji su vodili ka mermernom stepeništu. Svuda su bile scene iz bitaka, ispunjavale su hol, a čak je i podni mozaik pri-kazivao spartanske ratnike u bojnom poretku. On se osmehnu. – Sparta se nije promenila – reče – čak ni u drugom svetu.

Postariji sluga priđe i nakloni se. – Prijast – prošapta Leonida. – Dobro došli kući, gospodaru – reče Prijast. – Pripremio sam vam kupku i nešto za os-

veženje. Starac se pokloni još jednom i okrenu stepenicama a Parmenion i Leonida krenuše za njim.

Stepenište je bilo ukrašeno statuama spartanskih heroja sa kopljima iz ranijih vremena, a Parmenion nije mogao nijednog da prepozna.

Prijast se pope, i skrenu u široki hodnik s desne strane i otvori vrata za sobe koje su gledale ka istoku. Parmenion uđe za slugom u malu sobu, u kojoj se nalazila bronzana kada do visine struka, napunjena toplom, mirišljavom vodom. Sluga otkopča Parmenionov grudni oklop i Spartanac se brzo skinu.

Kupka je bila odlična, toplota je opuštala umorne mišiće. Prijast nasu razblaženo vino u zlatni vinski pehar i prvi otpi gutljaj pre nego što ga pruži

kralju. – Hvala ti, Prijaste, to je sve – reče Parmenion, zaronivši u kadu. Čovek se pokloni i ode.

Novi kralj je sastrugao prašinu od putovanja sa svoje kože, a potom ustao iz kade. Leonida mu je pružio peškir, Parmenion ga je obmotao oko struka i izašao na balkon. Hladan poveta-rac prostruja preko njegovog vlažnog tela i on zadrhta. – Ovo je baš dobro – reče on spartan-skom ratniku.

– Uvek je dobro skinuti mirise ustajalog znoja i konja pre nego što se ode k supruzi – oprezno reče Leonida.

– Supruzi? Kakvoj supruzi? Leonida duboko uzdahnu. Kada mu je proročica Tena dopustila da vidi Parmenionov život

u drugom svetu koji se zove Grčka, on je s tugom posmatrao kako je Parmenion izgubio svoju ljubav.

– Ovo neće biti lako za tebe, Parmenione. U ovom svetu ti si se oženio mojom sestrom Diri.

– Ona je ovde? U ovoj palati? – Naravno. Ali moraš ovo znati: ona te ne voli. Ona je trebalo da se venča sa Nestom, ali je

dužnost došla na prvo mesto i ona se udala za tebe, kako bi ti imao vezu s prestolom. Parmenion pogleda u svoje šake; tresle su se. – Mislim da neću moći da uradim to –

prošaputao je. – Ti ne možeš znati… – Znam – prošaputao je Leonida. – Veruj mi, znam. Ali zaputili smo se putem s koga nam

nema povratka. Budi jak, moj prijatelju. Ona neće želeti da provodi vreme s tobom. Bićeš u mogućnosti da je izbegavaš. Reci sebi da ona nije žena koju si ti voleo. Ovo je drugi svet. Reci – reče nežno, menjajući temu – kakav je tvoj plan za bitku?

Parmenion zavrte glavom neuspešno pokušavajući da se otrese misli o Diri. – Nećemo ih detaljno razmatrati. Bez Tene ne mogu znati da li nas posmatraju.

– Mi imamo našu proročicu. Ona je stara ali su njene moći nekada bile velike. Da li da pošaljem po nju?

– Ne još. Ako je nadarena, ona će znati za moju prevaru. Ne. Prvo okupi efore. Primiću ih danas. Dovedi Tamis ovde ujutro. Reci mi koji se od efora

usprotivio bici s Filiposom? – Hirizofus i Soterid. Oni su glavne vođe veća. Hirizofus je bogat i mnogi ljudi žive pod

njegovom zaštitom, a Soterid je i glavni sveštenik u Apolonovom hramu. On je bio taj koji je protumačio znake koji su sprečili da cela armija krene s nama.

– Možeš li da nađeš deset ljudi otvorenog uma i zatvorenih usta? – Naravno – odgovori Leonida. – Ali, zbog čega? – Želim da, dok traje sastanak, ti organizuješ pretragu Hirizo fusove i Soteridove kuće. – Šta očekuješ da pronađu?

– Nadam se ništa. Ali moramo razmotriti mogućnost da jedan, ili obojica, u službi Filiposa. Ti i tvoji ljudi morate tražiti veze sa Makedonjanima, pisma, njihovo zlato, bilo šta.

– Biće kako ti kažeš. – I pošalji jahača da motri na armiju Makedonjana. – Da, gospodaru. Zgodni Spartanac se pokloni i krenu. – Leonida! – Gospodaru? – Daću sve od sebe da budem dostojan – njega. – Ni ne sumnjam u to, prijatelju. A ja ću biti uz tebe. Kad je Leonida otišao, Parmenion dopuni svoj vinski pehar i stade da posmatra istočnu

četvrt grada. Mogao je da vidi tržnice na kojima su prodavci hrane već počeli da postavljaju svoje tezge.

Nekoliko glasnika je jurilo uzanim ulicama noseći trgovcima vesti o karavanima ili bro-dovima. Izvan palate ulični čistači su uklanja li talog od prethodnog dana. Kanalizacija se iz glinenih cevi izlivala iz svake kuće na ulicu. A na akropolju, visoko iznad grada, statua Zevsa, krutog, ponosnog i nepristupačnog, gledala je ka planinama.

Nešto malo manje od četrdeset hiljada ljudi obitavalo je ovde, rekao mu je Leonida, a više od polovine su bili robovi i sluge. Parmenion nije bio raspoložen dok je razmatrao predstojeću bitku.

Ljudstvom se nisu mogli suprotstaviti Makedonjanima. Njegov dvojnik umalo da nije us-peo. Ne. Ključ je bio u kvalitetu, i iznenađenju.

Ali kako iznenaditi čoveka koji zna protivnikove namere? Da li Filipos i ovog trena čita njegove misli? Ta pomisao ga je onespokojavala. Makedonjani dolaze, ali koliko će im trebati dok ne stignu do grada? Tukli su se u bici, ne-

koliko dana ranije. Verovatno će Filipos dati svojim vojnicima da se odmore i uživaju u plo-dovima pobede, plenu i pljački. Pet dana? Tri?

On neće posmatrati Spartu kao veliku pretnju, ne sa samo pet hiljada ljudi. A to što će od robova načiniti armiju uopšte ga neće zabrinuti.

Vrata iza njega se otvoriše i miris slatkog parfema ispuni vazduh. Istog trena je znao ko je to ušao, pa se okrenuo sporo, dok mu je srce preskakalo a usta se iznenada osušila.

Diri je stajala ispred njega, obučena u belu haljinu porubljenu zlatom. Njena duga crvena kosa je bila skupljena u pletenice. Oči su joj bile zelene a koža sjajnozlatna. Dah mu zastade kada mu je prišla. Nakon svih tih godina ponovo je stajao pred ženom koju je voleo i izgubio.

– Diri – prošaputao je. – Posramio si Nesta – reče ona dok su joj oči sevale gnevom – i ja ću te mrzeti zbog toga

dokle god si živ! Parmenion nije mogao da progovori od iznenađenja. Osetio je kako mu se noge tresu i od-

makao se od balkona. Više od trideset godina on je voleo ovu ženu. Ne, pokušao je da kaže sam sebi, ne ovu Diri. Ali logika je bila beskorisna pred prizorom. Njeno lice i telo je živelo u njegovom sećanju tri decenije i od pogleda na nju gubio je razum.

– Pa, govori! – zahtevala je ona. On odmahnu glavom i podiže vinski pehar, skrenuvši pogled, pokušavajući da razbije

čaroliju. – Zar ništa nećeš reći? Tada je osetio bes koji se brzo rasplamsa. – Nest je srećan što je živ – rekao joj je. – A što

se tiče tvoje mržnje, gospo, izgleda da će kratko trajati. Verovatno ćemo svi mi ostati u životu još samo pet dana. Ako želiš da provedeš te dane sa Nestom, idi k njemu; imaš moj blagoslov.

– Tvoj blagoslov? To je nešto što nikada nisam imala. Ja sam ti poslužila dobro, oženio si se mnome da bi postao kralj, ukrao si mi sreću, a sada mi daješ svoj blagoslov. Pa pljujem ja na njega!

Nije mi potraban. – Reci mi šta ti je potrebno – reče on – i ako je u okviru mojih moći, ja ću ti to dati. – Ništa mi ti ne možeš pružiti – odgovori ona okrećući se i zakoračivši ka vratima. – Diri! – pozva je i ona stade ali se nije okrenula. – Ja sam te oduvek voleo – reče on. –

Oduvek. Ona se okrete k njemu, zacrvenelih obraza i plamtećih očiju ali njen bes splasnu kada

ugleda izraz na njegovom licu. Bez odgovora, ona pobeže iz sobe. Parmenion sede na divan, pun mračnih mislil. Uskoro se u kraljevim odajama pojavi stari sluga Prijast i pokloni se. – Šta ćete danas obući, gospodaru? – upita on. – Biću odeven za bitku – odgovori Parmenion. – Koji grudni oklop želite? – Svejedno mi je – prasnu on. – Ti izaberi, Prijaste. Samo ga donesi. – Da, gospodaru. Da li ste dobro? – upita starac. – Dobro sam. – Ah – reče Prijast znalački – kraljica je ljuta. Svet se raspa da, ali je kraljica besna. Ona je

uvek takva. Zašto ne uzmeš drugu ženu, dečaće? Mnogi kraljevi imaju po nekoliko žena, a ova ti nije podarila sinove. Starac je očigledno imao prisan odnos sa kraljem i Parmenion shvati da mu to otvoreno prijateljstvo prija. On odgovori bez razmišljanja.

– Ja volim tu ženu – reče. – Zaista? – zapanjeno reče Prijast. – Od kada to? I zašto? Priznajem da ima lepo telo i dobre kukove za rađanje dece. Ali, tako mi Zevsa, ima vrlo

gadnu narav. – Koliko dugo si uz mene, Prijaste? – Gospodaru? – Koliko dugo? Tačno? – Tačno? Dali ste mi slobodu nakon bitke kod Orhomena. Kada je to bilo, u godini grifona? Vreme je proletelo od tada. – Da, jeste – složi se Parmenion. – Da li sam se mnogo promenio od tada? – Ne – reče starac kikoćući se – još uvek si isti, stidljiv ali nadmen, i pesnik i ratnik. Ovaj

rat ti je teško pao, dečko, izgledaš stariji. Umorniji. Poraz ume to da učini čoveku. – Potrudiću se da se to ne desi ponovo. – I uspećeš – reče Prijast zakikotavši se. – Sva proročanstva su govorila da ćeš poginuti u

toj bici ali im ja nisam poverovao. To je moj Parmenion, rekao sam. Nema nikog živog ko bi mogao da ga pobedi. Čuo sam da si se obračunao s Nestom. Bilo je i vreme.

Koliko dugo sam ti govorio da učiniš baš to? Hmm? – Predugo. Donesi mi moj oklop i javi mi kada stignu efori. Prijast ode u zadnju prostoriju i pojavi se sa kirasom od štavljene crne kože, porubljene

zlatom, i kiltom od kožnih traka ojačanih bronzom. – Da li je ovo dobro? – Da. Donesi mi nešto za jelo dok se oblačim. – Mogu li da zamolim za uslugu, momče? – Naravno. – Leonida kaže da tražiš sve sposobne ljude, uključujući i robove, da podignu mač u od-

branu grada. Pa, šta je sa mnom? Meni je tek sedamdest i tri i još uvek sam snažan. Ja ću stati uz tebe.

– Ne, stariji ljudi će ostati da brane grad.

Prijast nije uzmakao, a izraz lica mu postade oštriji. – Voleo bih da budem uz tebe, poslednjeg dana.

Parmenion pogleda u starčeve sive oči. – Misliš da ću poginuti? – upita tiho. – Ne, ne – odgovori Prijast, ali nije mogao da pogleda kralju u oči. – Samo želim da budem

tamo i da podelim slavu pobede. Nikada nisam imao sina Parmenione, a o tebi se staram skoro već petnaest godina. I volim

te, dečače. Ti to znaš? – Znam. Onda će biti kako ti hoćeš, poći ćeš sa mnom. – Hvala ti. Sada ću ti doneti nešto za jelo. Kolače i med? Ili bi više voleo usoljeno meso? Kada je Prijast otišao po hranu, Parmenion se odenuo i izašao na balkon. Parmenion ovoga

sveta je bio dobar čovek, shvatio je to, pažljiv i strpljiv. Zašto bi inače dozvolio svojim slugama da mu se obraćaju tako neformalno? Zašto bi dopuštao Nestovu neposluš nost? A sada je starac tražio samo to da umre pored čoveka koga je voleo. Parmenion uzdahnu. – Ti si bio bolji čovek od mene – prošaputao je gledajući ka nebu isprskanom oblacima.

Izvan zidova palate Sparta je počela da se komeša. Robovi su išli na pijacu, radnje su se otvarale, trgovci su izlagali svoju robu na tezgama.

Tako sličan mome gradu, pomislio je. Ali ovde nije bilo Ksenofona ni Hermije, iznenada je shvatio. Njegov jedini prijatelj u Sparti njegovog sveta, Hermija, koji je stajao uz njega kada su svi ostali osećali mržnju i prezir prema mešancu, Hermija, poginuo je kod Leuktre boreći se na suprotnoj strani.

– Efori su spremni, gospodaru – reče Leonida. – Pusti ga da prvo jede – prasnu Prijast pojavljujući se iza spartanskog ofi cira. Leonida se isceri. – Poput vučice koja ima mlade – prokomentarisao je. – Pazi na jezik, dečko, inače će ti ga ovaj starac iščupati – odgovori mu Prijast, postavlja-

jući srebrni poslužavnik pred kralja. Parmenion je brzo jeo, spirajući medenjake jako razblaženim vinom. Otpustivši Prijasta, on se okrenu ka Leonidi. – Ja ne poznajem efore – reče – zato želim da ih pozdraviš po imenu. – Hoću. A ljudi koje sam izabrao već su na putu ka kućama Hirizofusa i Soterida. Ja ću im

se pridružiti kada sastanak počne. – Ako pronađeš išta optužujuće, vrati se u palatu na sastanak. Nemoj ništa reći, već samo pokaži na krivca. – Biće kako ti kažeš. – Dobro. A sada me povedi na sastanak. Njih dvojica izađoše iz kraljevih prostorija i siđoše niz stepenište ukrašeno statuama u

dugačak hodnik. Sluge su se klanjale a stražari u kraljevom vrtu su stajali u stavu mirno dok su prolazili.

Najzad su došli pred dvostruka vrata, ispred kojih su stajala dva stražara, naoružana kopl-jem i štitom. Oba ratnika salutiraše a zatim odložiše koplja i otvoriše vrata.

Parmenion je ušao u ogromni andron. Divani su bili postavljeni uza zidove a pod je bio ukrašen predivnim mozaikom koji je prikazivao boga Apolona kako jaše ogromnog leoparda. U očima boga su bili safiri a u leopardovim smaragdi. Dvanaest stubova su sa svake strane podupirali tavanicu, a nameštaj je bio ukrašen zlatom.

Šest efora ustade kada je Parmenion ušao. Leonida se pomeša sa njima a Parmenion je slušao kako izgovara njihova imena.

– Deksipe, kunem se da si svakoga dana sve deblji. Koliko je prošlo od kada si bio na vežbalištu, a? Ah, Kleandre ima li vesti o pošiljci? Oslonio sam se na nju kako bih isplatio svoje kockarske dugove. Šta si rekao, Likone? Gluposti, samo nisam imao sreće s kockicama. Povratiću tu sumu kasnije.

Parmenion nije ništa govorio već je prišao velikom divanu kraj severnog zida, ispružio se i napeto pratio razgovor. Prišao mu je jedan čovek, visok i širokih ramena, u jednostavnoj pla-voj tunici i sa kaišem od crne kože, obrubljenim srebrnom žicom. Kosa mu je bila gvoz-denosiva a oči neverovatno plave.

– Drago mi je što vas vidim živog, gospodaru – reče glasom dubokim i hladnim. Leonida stade pored čoveka. – I mi smo više nego zahvalni, Soteride – reče on. – Jer da

kralj nije pokrenuo lavinu, niko od nas ne bi bio ovde. – Čuo sam za to – reče Soterid – ali to je bila tako mala pobeda naspram tako ogromnog

poraza. – Zaista i jeste – složio se Parmenion blago, gledajući čoveka pravo u oči. – Ali poraz je

bio neizbežan, zar ne Soteride? – Kako to mislite, gospodaru? – Zar ga ti nisi predskazao? Zar nisi tvrdio da su znaci protiv nas? Dosta sa praznim razgo-

vorom, počnimo! Parmenion pogleda po sobi i vide da je Soterid otišao da sedne pored Hirizofusa, čoveka sa

crnom kosom i jako isturenom donjom vilicom. Nosio je odeću svetlozelene boje a oko vrata mu je sijao zlatni lanac.

– Danas – reče Parmenion – imamo samo jedno pitanje na koje treba da damo odgovor: Šta će biti sa Spartom?

Leonida se pokloni i udalji a vrata se zatvoriše za njime. – Očigledno – reče Hirizofus – postoji samo jedan odgovor. Moramo zatražiti primirje od Filiposa. Sada mu se ne možemo suprotstaviti. – Slažem se – ubaci se Soterid. – Kralj Makedonjana je nepobediv, kao što je to otkrio i

naš strateg. – Razdražuje me to što moram da glasam za takvu odluku – reče Deksip, niski zdepasti

ratnik, ćelav i bradat – ali ne vidim kako bi mu se mogli odupreti. Samo po brojčanoj nadmoći može da nas obuhvati s krila, da nas natera da zauzmemo formaciju borbene kare i da pobedi koristeći samo džilitaše i strelce.

– Ja kažem da mu se suprotstavimo – zagrmeo je Kleander. Parmenion je bio iznenađen da takav glas može da prebiva u tako koščatom telu. Kleander

je bio mršav, skoro izgladneo, koža mu je bila žuta a oči vodnjikave. – Šta nam drugo preo-staje, braćo? Mi nemamo posla sa neprijateljskim kraljem već sa demonskom silom.

Predaja nas neće sačuvati od užasa koje nosi taj čovek. Bolje je da poginemo u bici. – Uz poštovanje, Kleandre – reče Hirizofus – ali ti ionako umireš. Svi mi žalimo zbog toga,

ali ti imaš manje da izgubiš nego drugi u gradu, žene i deca, na primer. – Da, ja umirem, ali nisam zbog toga rekao da se moramo boriti. Naša deca neće biti ništa

bezbednija od dece iz Kadmosa. Suočavamo se sa snagom zla, tu ne može biti uzmicanja. – U svakom ratu postoji dosta preterivanja – reče Hirizofus. – Neprijatelj se uvek prikazuje kao zver. Filipos je ratnički kralj, nepobediv, neporažen, ali

on je čovek, ništa više od toga. – Ne bih se složio – reče novi glas i Parmenion se okrenu da pogleda u govornika. Bio je to

Likon, najmlađi od efora, zgodan mladić, u trećoj deceniji, tamne kose i tamnih očiju. – Sreo sam kralja Makedonjana i video sam šta je učinio u Metoni i Plateji.

Slažem se sa Kleanderom: moramo se boriti. Počela je rasprava. – Dosta! – zagrme Parmenion. Visoki krupni čovek sa gustom crnom

bradom je sedeo u udaljenom kraju sobe i kralj se okrete ka njemu. – Ti još uvek nisi govorio, Timasione.

Da li imaš nešto da predložiš?

Timasion slegnu ramenima. – Ja sam neodlučan, gospodaru. Moje srce kaže bori se, a moja glava kaže stani. Mogu li da pitam šta predskazuju znaci?

Soterid se podiže i nakloni, prvo kralju a zatim i ostalim eforima. – Danas smo žrtvovali kozu svevišnjem ocu Zevsu. Jetra je bila istačkana, stomak pun tu-

mora. Smrt i uništenje će slediti svaki pokušaj rata protiv Filiposa. Bogovi su protiv nas – reče on.

– Kao što su bili i kod Mantineje? – zapitao je Parmenion. – Tako je, gospodaru – složio se prvosveštenik.

– Bila je to interesantna bitka – reče Parmenion. – Razbili smo njihov napad a zamalo i njihov centar. Ali čak ni tri stotine Spartanaca ne mogu sami doneti pobedu. Naravno, još je zanimljivije razmišljati šta bi se moglo desiti da smo napali sa pet hiljada Spartanaca.

– Bogovi su progovorili protiv takvog plana – istakao je Soterid. – Tako si nas ti izvestio. Mislim da je čudno da bogovi Ahaje stanu na stranu demonskog

kralja. Ali, ja nisam prorok, i nije na meni da preispitujem Zevsovu mudrost. Reci mi, Hirizo-fuse, kako bi ti umilostivio kralja Makedonjana i spasao Spartu?

– Nemojte to ni da razmatrate! – zagrmeo je Kleander. – Tišina! – urliknuo je Parmenion. – Želim da čujem Hirizofusa. Tvoj red će ponovo doći, Kleandre. Hirizofus ustade i poče da govori, glas mu je bio mekan a reči utešne. Uputiće delegaciju

Filiposu koja će ponuditi bratsko prijateljstvo i večni mir. Mogu poneti darove. Filipos je poznat kao odličan konjanik i Hirizifus će dati svoje cenjene tračke pastuve.

Tako će rat biti izbegnut a Sparta će postati saveznik najmoćnijoj naciji na svetu. On je govorio neko vreme istakavši na kraju da će Filipos, pošto je ratnički kralj,

neizostavno povesti svoje armije na sever i zapad i pokušati da porobi Etrurce i ahajske gra-dove u Italiji. Još dalje na zapadu bila je mitska zemlja Gala, gde su kuće napravljene od zlata i dragog kamenja, a za njihove kraljeve se govori da su besmrtni. – Tražeći mir sada – nasta-vio je Hirizofus – mi ćemo osloboditi Ahaju Filiposa. Ja ću naravno predložiti sebe kao vođu te delegacije – dodade sedajući na divan.

– Naravno! – podrugnu se Kleander. U tom trenutku Leonida je ušao u sobu. Parmenion koji je jedini gledao ka vratima oče-

kivao je njegov znak. Kada je pokazao ka Soteridu i Hirizofusu, Parmenion klimnu glavom. Naoružani ljudi su ušli u sobu i polako stali iza divana na kojima su ležali izdajnici. Hirizofus proguta knedlu i lice mu pocrvene.

– Šta se to dešava, gospodaru? – upitao je Kleander. – Budi strpljiv – reče mu kralj. – Mi se nalazimo na ivici ponora. Veliko zlo se šunja

zemljom. Imali smo prilike da svet oslobodimo tog zla, ali smo bili onemogućeni, jer su Fili-posovi špijuni svuda. On zastade, dopuštajući da mu pogled padne na dvojicu izdajnika, ose-ćajući kako bes raste u njemu. Ti ljudi su izazvali smrt spartanskog kralja i hiljade drugih na polju kod Mantineje.

Želeo je samo da im se približi i zabije mač u njihova pokvarena srca. Smirivši se, on po-novo progovori. – U prirodi je mraka da kvari ljude, i oni slabe volje ili ljudi puni pohlepe i požude uvek su prijemčivi. Hirizofus i Soterid su izdali grad, narod i svoga kralja. Ušli su u tajne pregovore sa Filiposom, i urotili su se kako bi demonski kralj pobedio kod Mantineje. Ne znam šta im je ponuđeno za tu izdaju. I nije me ni briga. Pokušali su da nam svima donesu propast, njihovi zločini su zapisani krvlju.

Hirizofus skoči na noge, dok je Soterid seo pobledevši. – Sve što sam činio bilo je zbog Sparte – insistirao je Hirizofus. – Nema ni govora o izdaji. Filipus je uvek izlazio kao konačni pobednik, samo bi budala

pokušala da mu se opire. Ali to je prošlost i ludo je raspravljati o njoj. Ja sam jedini čovek

koji može da spase grad. Filipos mi veruje i sa mnom će postupati pošteno. Bez mene nećete opstati. Razmislite o tome!

– Već sam razmislio – reče Parmenion. – Sparta će se boriti, i Sparta će pobediti. Ali ti i tvoj ulizički sveštenik nećete biti živi da to vidite. Leonida!

– Gospodaru? – Ukloni ove spodobe Vodi ih na gubilište. Učini to odmah i tela im zakopajte u

neobeležene grobove. Hirizofus ustuknu od stražara iza sebe i stade na podni mozaik. – Ne budite budale! – povikao je. – Ja vas mogu spasti! On iznenada izvuče nož iz svoje odeće i pojuri ka Parmenionu. Kralj skoči na noge a njegov mač poput zmije iskoči iz korica i zari se u zelenu odeću.

Hirizofus zakrklja i zatetura se. Parmenion izvuče svoj mač a svetla arterijska krv natopi ze-lenu svilu. Hirizofus pade na kolena, ruku skupljenih na stomaku, a zatim mu pogled postade staklast pa se prevrnu na stranu. Nekoliko vojnika odvuče telo ostavljajući krvavi trag na mo-zaiku. Soterid je ostao na svome mestu bez izraza na licu, sve dok ga dva vojnika ne uhvatiše za ruke i izvedoše.

– Tako mi bogova, gospodaru! – prošaputa Kleander. Ne mogu da verujem. On je bio iz prave spartijatske porodice. Iz plemenite kuće, linije heroja.

– Suditi o čoveku samo na osnovu njegove krvne linije prava je ludost – reče Parmenion. – Ja sam poznavao sinove kukavica, koji su bili srčani, i sinove lopova, kojima bi se mogla poveriti državna blagajna. Ovakva izdaja nije u krvi Kleandere, već u duši.

– Šta sada, gospodaru? – upitao je Leonida. – Sada? Pripremićemo se za rat. Na dva dana jahanja jugozapadno od grada Atal podiže ruku i zaustavi družinu, a zatim se

okrenu da pogleda neprivlačan pejzaž, prepun oštrih stena i kamenja, sa retkim drvećem i bez potoka.

Tokom svog putovanja su prošli pored nekoliko sela u ovoj negosto ljubivoj zemlji ali su zastali na nekoliko usamljenih farmi i dobili hranu za sebe i konje.

Atal se osećao nelagodno: lovci su se približavali. Helm je prvi primetio progonitelje, u kasne sate prethodnog dana, kada je zalazeće sunce zasijalo na vrhovima kopalja velike kon-jičke jedinice, na možda sat vremena iza njih. Kroz jaru Atal nije mogao da prebroji sve ali mu se činilo da ih ima najmanje pedeset.

Ektal je dojahao do Makedonca. Pošao je zatim ka oblaku prašine na zapadu. – Jahači. Verovatno Mesinjani. Oni služe tiraninu.

Družina je skrenula na istok, pa na jug, jašući do duboko u noć. Ali konji su se umorili i kada je mesec zašao za oblake, Atal je bio primoran da naredi odmor. Napravili su logor bez vatre među kamenjem na padini, po kojoj je Ektal rasporedio svoje stražare i većina družine je pospala. Ali ne i Atal.

Helm ga je pronašao kako sedi sam i posmatra stazu ka severu. – Trebalo bi da se odmoriš – posavetovao ga je ratnik. – Ne mogu. Misli, planovi, strahovi, lete po mome mozgu kao razljućene ose. – Koliko imamo do začarane šume? – upita Helm. Na mesečini je njegovo metalno lice

izgledalo jezivo. – Još jedan dan, tako nam bar reče Bront. – Pa, imamo dva izbora – reče Helm ustajući. – Uspeh ili smrt. – Vrlo utešno – prasnu Atal. – Ja mislim da jeste – odgovori Helm osmehnuvši se i vraćajući se među stene na počinak. Tišina okruži Makedonca a hladan vetar prošaputa preko njegovog lica. Sat vremena je

tako sedeo sam, nesrećan i utučen. A onda začu konja i trgnu se iz sanjarenja. Brzo ustajući izvuče mač. Zašto me stražari nisu upozorili? Konj uđe među stene a Tena sjaha.

Atal zadenu svoj mač i priđe i uputa. – Gde je Parmenion? – U Sparti, prikuplja vojsku. – Zašto? Trebalo bi da bude ovde sa nama. Neka spartanski kralj sam tuče svoje bitke. – Parmenion jeste spartanski kralj. – Kakva je to sad ludost? – Žedna sam. Donesi mi malo vode pa ćemo pričati – rekla mu je Tena i otišla da sedne na

padinu. Uradio je kao što je tražila. Sedeo je pored nje dok je ona pila vodu. Tena polako objasni događaje koji su doveli do

Parmenionove odluke, a onda i teškoće sa kojim se suočio. – Ali nema nade za pobedu – reče Atal. – Ja nisam strateg, Tena, ali čak i ja znam da je

prvi cilj u bici blokirati neprijateljska krila. Ako to ne budeš učinio, bićeš okružen i uništen. Pet hiljada ljudi ne može da se suprotstavi armiji koju smo videli na ravnici.

– Znam to – odgovori ona umorno. – Da li to govoriš da će on umreti tamo? Zašto? Za ime Hekate, zašto? – On je čovek od časti. – Čast? Kakve veze čast ima sa time? On ovim ljudima ništa ne duguje. On ima dužnost

prema Aleksandru i prema svome kralju. – Ali ti se staraš o Aleksandru, i Parmenion ti ve ruje. – Pa, proklet bio! Da li on misli da je bog koji će pobediti svakoga ko mu stane na put?

Filipos će ga uništiti. Tena protrlja umorne oči. – Parmenion želi da odvedeš Aleksandra u šumu i da pronađeš

Bronta. Kada stignemo tamo, razgovaraćemo o planu koji on ima. – Ako taj plan uključuje moj i Aleksandrov povratak u Makedoniju, onda ću ga podržati.

Ali nemoj da očekuješ od mene da odjašem u grad i učestvujem u unapred izgubljenoj bici protiv demonskog kralja.

Hladan vetar dotaknu Atalova leđa a od glasa koji mu je šaptao koža mu se naježi. – Kako mudro od tebe – zašišta glas. Atal se naglo okrenu a mač mu se stvori u ruci. Pred njime je lebdelo bledo obličje, naizgled sačinjeno od magle. Polako se zgušnjavalo i postalo bradati čovek, snažan i širokih ramena, i sa desnim okom koje je sijalo poput zlata. Tena je tiho sedela ne govoreći ništa.

– Ah, Atale – prošapta Filipos – kako je to čudno, da si ti protiv mene. Sve u tvome srcu i duši mi govori da si ti moj. Trebalo bi da marširaš uz mene. Ja bih ti obećao blaga, žene, zem-lju, carstva. A zašto mi se protiviš? Zbog deteta koje će te jednog dana ubiti. Predaj mi ga i pretnje više neće biti.

– Ja ne služim tebi – reče Atal muklo. – Ne, ti služiš nižoj vrsti od mene. Ti slediš čoveka. Ovde možeš slediti boga. Ta ideja ti se

sviđa, zar ne, mogu to da vidim u tvome srcu. Palate, Atale, narodi pod tvojom vlašću. Ti bi mogao biti kralj.

– Njegova obećanja su bezvredna – reče Tena, ali su njene reči zvučale šuplje i prazno. – On zna – reče Filipos. – On zna da ja govorim istinu; on zna da će ratnici s njegovim tal-

entom uvek biti prezreni i omr znuti od strane manje vrednih ljudi. Čak će se i Filip okrenuti protiv njega jednoga dana. Ali ovde, uz mene, može da ima šta mu duša poželi. Zar nije tako, Atale?

– Da – odgovori mačevalac. – Mogao bih da ti služim. – Onda učini to. Dovedi dete meni. Ili sačekaj dok ne stignu moji jahači. U svakom slučaju

ja ću te nagraditi. Demonski kralj u magli zatitra i nestade. Atal se okrenu k Teni. – Ne možemo ga pobediti.

Ne možemo. – Šta ćeš učiniti? – Ostavi me samog, Tena. Moram da razmislim.

– Ne – reče ona – to nije ono što ti je potrebno. Potrebno ti je da osećaš. On je nazvao Filipa manje vrednim čovekom. Da li se ti slažeš sa time?

– Nije u pitanju da li se ja slažem ili ne. U životu postoji samo pobeda ili poraz. Filipos je pobednik.

– Pobeda ili poraz? Život nije trka – rekla mu je. – Čovek koji nikada ne izgubi bitku ali okonča svoj život sam i nevoljen nije pobedio. Šta god da suprotno kažeš, to je nešto što ti shvataš. Da nije tako, ti ne bi služio Filipa tako verno. Budi pošten Atale, ti voliš tog čoveka.

– Da, tako je – viknuo je – i to od mene čini veliku budalu, od Parmeniona takođe. Ali ovde bih mogao biti kralj!

– Zaista bi mogao. Sve što treba je da izdaš Filipa i postaraš se da njegov sin bude ubijen. Atal je ćutao neko vreme pognute glave. – Već sam izdao, ranije – reče on tiho. – To nije

tako teško. – A da li si ikada izdao prijatelja? – upita Helm izlazeći iz senki. – Ja nikada nisam imao prijatelje – odgovorio je Atal. – A šta je sa tim – Filipom? Atal uzdahnu. – On mi veruje. Naziva me čak i svojim pri jateljem. Iznenada se nasmeja,

smehom punim gorčine. – A ja to i jesam. Umro bih za njega, i verovatno i hoću. – Dobro – reče Helm – ako je rasprava završena, voleo bih da se vratim na spavanje. Atal se okrete Teni. – Ja neću izdati dečaka. Ona ustade i stade pored njega. – Ti si bolji čovek nego što misliš – rekla mu je i pogledala

ga u oči. On zavrte glavom. – Ja sam ono što jesam – reče joj. Posmatrala ga je kako se vraća među stene i leže sam, pa brzo stiša njegove strahove pružajući mu utočište sna.

Njeno raspoloženje se čudesno popravilo. Filipos je pogrešio. On je pročitao Atala i pročitao ga je tačno, pa ipak je napravio grašku. To je prva mala pu-

kotina u oklopu nepobedivosti demonskog kralja. Tiranin nije uspeo. Diri je jedva mogla da poveruje u to. Od svih ljudi koji mogu biti zavedeni, gorkom

mržnjom ispunjeni Atal trebalo je da bude najlakša žrtva. Pa ipak je odoleo obećanjima iako je tamna strana njegove ličnosti vikala da to prihvati.

Sveštenica je sela naslonivši leđa na stenu. U trenutku kada se Filipos pojavio ona se povezala sa Atalom u nameri da ga osnaži i pomogne mu. Ali za to nije bilo potrebe. U Makedoncu je postojala jedna tanka svetla nit koja je sijala u mraku njegove duše: njegova ljubav prema Filipu.

Odakle je to došlo, upitala se Diri. Atal je bio sposoban za skoro svakojako zlo, pa ipak se pokazao nepotkupljiv. Ona se osmehnu.

– Noć je baš lepa – reče Helm sedajući pored nje. – Mislila sam da ti je potreban san. On klimnu. – San bez sna je rođak smrti, gospo. – Da li si se setio nečega iz svoga života? – Ne. – Izgledaš veoma smireno. Ja ne bih volela da budem lišena svoje prošlosti. On se osmehnu i metalna koža se razvuče pokazujući zube od bronze. – Ali ja ne znam

kakva je ta prošlost ili kakva je bila. Postoji neki mir u nepostojanju saznanja. Možda sam bio zao čovek. Možda u mojoj prošlosti postoje neka dela koja bi me osramotila. – Ne osećam zlo u tebi, Helme. – Ali svet nas oblikuje, Teno, i zlo priziva zlo. Ako čovek raste sa mržnjom u srcu, onda će

njegovim delima rukovoditi mržnja. Kao kad Atala, možda. Ja nemam sećanje. Ja sam neoblikovan. – Tvoja suština je nepromenjena – reče ona. – Ti si spasao Iskandera rizikujući svoj život. I

razumeš šta je to prijateljstvo i odanost.

– Ali s druge strane, dečak me može osloboditi ove… čarolije. To mi daje sebičan razlog da se borim za njega. – Moj život je bio dug – reče Diri – duži nego što to ovo mlado telo pokazuje. Po mome

saznanju, zlo uspeva ako su muškarci ili žene slabi. Ti nisi slab. Veruj mi. Ja ne govorim da si dobar čovek ili svetac, tvoja veština s mačem to poriče. Ali ti nisi zao.

– Videćemo – odgovorio je on. Parmenion je stajao sa Leonidom i Learhom na severnom ulazu vežbališta, posmatrajući

nezainteresovano kako pored njih prolaze redovi robova, slugu i staraca. Oficiri su se kretali među ljudima pozdravljajući stare drugove i upućujući veterane ka zapadnom delu polja, gde su stotine mačeva, štitova i kopalja bili naslagani uz zidove.

Iz daljine je Parmenion čuo udarce čekića – to su se gradske oružarnice grozničavo trudile da proizvedu još oružja, vrhova strela i kopalja, oštrica i šlemova.

– Koliko ljudi ima do sada? – upitao je kralj. – Četiri hiljade – odgovorio je Leonida – ali vežbalište ne može da primi još mnogo ljudi.

Ovi ovde su jutros došli iz južnog i istočnog dela grada. Zamolili smo dobrovoljce iz zapad-nog i severnog dela da dođu popodne.

– Kako da procenimo toliko mnoštvo? – zapitao je Learh. – I kako da im usadimo disci-plinu za manje od dva dana?

– Želim da vidim samo dve veštine prenesene robovima – reče mu Parmenion. – Oni koje izaberemo moraju da nauče da stoje u širokom borbenom poretku i da pređu u zbijeni poredak kao za napad.

– Ali od toga će biti malo koristi – istakao je Leonida. – Koliko god da je njihov poredak dobar na početku, kada se izda naredba za napredovanje, linija će se razbiti. Postaće ono što i jesu – rulja.

– Znam to. Ali vežbajte ih za te dve formacije. Kada se izda naređenje, želim da zauzmu svoja mesta spretno, poput najboljih spartanskih ratnika. Takođe pronađite pet stotina ljudi koji znaju da se služe lukom; biće nam potrebni da odbiju konjicu Makedonjana.

– Biće kako ste naredili, gospodaru – reče Leonida. – Dobro. Vratiću se uskoro da nadgledam obuku. – Da li želite da idem sa vama u posetu Tamis, gospodaru? – Ne – odgovori on uz nategnut osmeh. – Ako je dobra, razumeće sve. A ako nije, biće

nam biti od male koristi. Palata je bila skoro pusta kada je Parmenion projahao kroz glavnu kapiju.

Sve sluge, osim Prijasta, bili su na vežbalištu. Sjahavši pored štale, Parmenion povede sivu kobilu unutar ograde i skide pokrivku od leopardove kože, koju prebaci preko grede. Kobila se prope i zanjišta obznanjujući svoje prisustvo pastuvima koji su bili iza na malom pašnjaku.

Parmenion uđe u palatu i uzviknu Prijastovo ime a starac se pojavi trčeći iz soba na spratu. – Očekujem proročicu Tamis. Dovedi je u moje prostorije. – Da gospodaru, ali zar ne bi bilo bolje da je primite u zapadnom vrtu? – Smatraš da su moje sobe neprikladne za proročicu? – Ne, gospodaru – odgovori Prijast prekorno – ali gospa je vrlo stara a stepenice su vrlo

strme. Vrt će biti prohladan a ja ću vam doneti vina i voća. Parmenion se osmehnu i pođe dugačkim hladnim hodnikom ka zapadnom vrtu uređenom

sa puno ukusa. Staze su krivudale pored malih fontana napravljenih oko četiri vrbe, čije su grančice padale u potočić veštački napravljen. Nekoliko mermernih klupa bilo je postavljeno u hladovini i Parmenion se opruži na jednu od njih, opuštajući mišiće vrata i leđa. Bio je umo-ran i napet. Pretho dnu noć je proveo na sastancima, prvo sa Leonidom, pa sa Kleandrom i drugim eforima. U zoru je sa upravnicima kasarni čije je mladiće regrutovao, i dalje razgova-rao o strategiji; bilo je dve hilja de dečaka starijih od petnaest godina i za njih je imao poseban zadatak.

Sada je suncu ostalo još dva sata do podneva, Parmenion je bio umoran, oči su ga pekle, a leđa bolela pod težinom oklopa.

Prijast je doneo izvezene jastuke i raširio ih po klupi, a zatim je otišao po kameni bokal sa hladnim vinom i činiju voća, narandži, mandarina i jabuka, i stavio sve pred kralja.

– Trebalo bi da odspavaš malo – reče starac. – Hoću, uskoro. Bilo im je prijatno u vrtu, zavalio se na jastuke i zatvorio oči da bi razmislio. Toliko mnogo

planova, toliko strategija koje treba razmotriti, toliko mnogo… Probudio se na livadi obasjanoj mesečinom, osvežen. Bio je bez oklopa a noćni povetarac

je prijatno hladio njegovo telo. – Dobro došao, Parmenione – reče neko. On sede i ugleda staricu koja je sedela ispod

razgranatog hrasta. – Gde smo to? – upitao je. – Na brini, daleko od ratova ili pretnji ratom. Kako se osećaš? – Odmorno. Da li si ti Tamis koju sam poznavao u mojoj Sparti? – Ne. Ali ni ti nisi Parmenion koga sam ja poznavala. Šta mogu da učinim da bih ti pomo-

gla? Moram ti reći da neću da ubijam niti ću ti pomoći da ubiješ. – Možeš li me zaštititi od zlatnog oka? – Ako je to ono što želiš? – Takođe moram da znam kada nas posmatraju. To je naj važnije. – Tvoj sastanak sa eforima i smrt Hirizofusa i Soterida već su viđeni. Kao i jutrošnji tren-

ing. – Prošla noć sa Kleanderom? – Ne znam. Ali moraš pretpostaviti da je Filipos svestan tvo jih planova. – Može li nas videti sada? – Ne – odgovori Tamis. – Ovo je samo san. Sve što izgovoriš ovde biće znano samo meni i

tebi, i Izvoru svih stvari. – Dobro. Gde je dečak? – On i njegovi saputnici su blizu zemlje magije. Ali su u velikoj opasnosti. Više od stotinu

mesinjanskih jahača je ispred njih a još više ih sledi. – Možemo li učiniti nešto kako bi im pomogli? – Ne. Parmenion duboko uzdahnu, presta da strahuje za Aleksandra, koncentrišući se samo na

odbranu Sparte. – Od velike je važnosti da ne budemo primećeni dok napuštamo grad. Sve naše nade zavise od toga. Ali ne bih želeo da Filipos bude svestan da je njegov… vid…onemogućen. Razumeš li?

– Ne – priznade Tamis. – Moja strategija mora da bude prosta jer vodim neiskusnu vojsku. Ja moram da zavisim

od Filiposu da bih pobedio. On će znati da ja imam armiju sastavljenu od robova, dečaka i staraca, koja je grupisana oko moći spartanske falange. Njegova strategija biće zasnovana na toj spoznaji. Moja jedina nada…naša jedina nada….je da ga prevarimo.

– Na koji način? – On mora da napadne moju najjaču tačku. – Kakve veze to ima sa vojskom koja napušta Spartu? – Radije to još ne bih rekao, gospo. Bez uvrede. – Razumem – reče ona tiho. – Ti me ne poznaješ, Parmenione, i zato si suzdržan. To je

mudro. Ja imam poklon za tebe koji će pomoći u tome; pronaći ćeš ga kada se budeš vratio u stvarni svet.

Kada zasvetli toplotom, znaćeš da te posmatraju i dokle god ga nosiš, nikakva zla sila ti ne može ući u um niti saznati tvoje misli.

Probudio se odmoran, u telu nije osećao bolove. Seo je, pogledao oko sebe i video da je sunce još daleko od zenita. Napunivši vinski pehar, on srknu piće koje je još uvek bilo hladno. Prijast uđe u vrt stade i pokloni se.

– Tužne vesti, gospodaru – reče on. – Tamis neće doći. Preminula je prošle noći. Parmenion tiho opsova i taman je hteo da progovori kada oseti toplinu na svome grlu. Po-

diže ruku i dotače ogrlicu koju je nosio oko vrata. – Hvala ti, Prijaste, to bi bilo sve. – Možemo li pobediti bez njene pomoći? – upitao je starac. – Ne – odgovorio je kralj. Ustao je, izašao iz vrta i vratio se u svoj apartman. Sjajno bronzano ogledalo je visilo na zidu i on zastade pred njime. Ogrlica je bila od zlat-

nih traka isprepletanih oko dela zlatnog kamena koji je bio prošaran crnim nitima. Bio je i dalje topao. Parmenion ugleda pokret u ogledalu, magličastu fi guru koja je lebdela

ispod oslikanog plafona, ali dok ju je gledalo, figura zatitra i nestade. Toplote ogrlice nestade. – Hvala ti,Tamis – prošaputao je. – Veoma obeshrabrujuće – reče Leonida kada su on i Learh ušli u mali andron u kome ih je

čekao Parmenion. Bilo je svega pet divana postavljenih kružno oko uzdignutog mozaika koji je prikazivao kako boginja Artemida pretvara lovca Akteona u jelena.

Leonida sede. – Toliko mnogo ljudi sa toliko malo talenta – primeti on. Skinuvši šlem, spusti ga na pod, pa zatim podiže noge na divan i ispruži se. Prijast napuni dve čaše vinom i pruži ih mladim ofi cirima.

– Trebaće nam meseci – ubaci Learh uzdahnuvši. – Pa i tada… Parmenion ih pogleda i silom se osmehnu. – Previše očekujete – reče im. Ovo je tek prvi

dan. Što se mene tiče, ja sam zadovoljan napretkom. Strelci obećavaju, i ja sam zadivljen ofi-cirom koji je odgovoran za njihovu obuku, Darikle? Dobar čovek. Sutra će biti bolje.

– I moraće da bude – reče Kleander s vrata. – Naši izviđači nam kažu da se Filipos priprema za pokret.

Parmenion ustade i uvede efora u sobu. Kleanderovo lice je bilo obliveno znojem, a oči su mu grozničavo gorele.

– Sedi, prijatelju – reče nežno Parmenion, vodeći ga do divana. – Vidim da patiš. – Kraj mi je blizu – prošapta Kleander. – Lekari mi govore da neću doživeti da vidim

bitku. Pokazaću im da greše. – Da, hoćeš – složi se Parmenion. – Moraš. Jer ćeš ti biti zadužen za odbranu grada. Stariji

veterani i deca će biti pod tvojom komandom. Hoću da većina ulica bude pod barikadama, osim Odlazeće ulice i Atenine avenije.

– Ali oni vode do agore – podseti ga Learh. – Neprijateljska konjica će jednostavno ujahati u centar grada.

– Gde ih upravo i hoću – reče Parmenion hladnog izraza na licu. – Tu će umreti na stotine njih.

Planiranje se odužilo do duboko u noć, dok Kleander nije zaspao a dva spartanska oficira se vratila u kraljevsku kasarnu.

Prijast prekri usnulog Kleandra vunenim ćebetom, a Parmenion izađe iz prostorije i pope se u svoje sobe.

Mesec je bio visoko ali uprkos umoru Spartanac nije mogao da zaspi. Mislio je o Aleksan-dru i Atalu i bio zabrinut zato što s Tenom još nije imao dodir. Osetio je strah; korak po korak, upozorio je sebe.

Prijast je ostavio bokal hladne vode i malo voća pored kreveta. Parmenion spusti noge, ustade i uze malo vode. Hladan noćni vazduh mu je prijao i on

izađe na balkon te pogleda usnuli grad.

Pomislio je na Filipa i Makedoniju, na Fedru i sinove. Sve je to tako daleko. Tako neverovatno daleko. Ne možeš da pobediš, začu u sebi glas. On se ponovo priseti robova koji se sudaraju dok pokušavaju da izvrše naređenja. Tri

čoveka su bila ozbiljno povređena tokom popodneva. Jedan se sapleo i pao na mač, drugi je krenuo na pogrešnu stranu i sudarivši se sa drugim, pao i slomio nogu; treći je pogođen u rame nespretno odapetom strelom. Ne baš dobar početak za novu spartansku armiju.

Pomislio je na ljude koje je obučavao u Makedoniji, na Teoparla, Koena, Nikanora, i zamislio ih kako izvode svoje trupe kroz kapiju i staju uz njega protiv tiranina. – Dao bih de-vet godina svog života da to vidim – prošaputao je sebi.

Ali i ovu je misao smetnuo s uma. Koncentriši se na ono što imaš, naredio je sebi. Pet hil-jada najboljih ratnika. Spartanaca.

Nijedna bitka se ne može proglasiti izgubljenim kada su takvi ljudi spremni na borbu. Ne pokušavaj da se zavaravaš. Čuo je kako se otvaraju vrata njegove sobe i osetio slatki Dirin parfem. – Nemam vremena niti snage da se borim s tobom, gospo – reče joj kada je ušla.

Raspuštena kosa joj je padala preko ramena, nosila je samo dugu lanenu haljinu izvezenu zla-tom.

– Ja ne želim da se svađam – reče mu ona. – Kako napreduje obuka? On slegnu ramenima. –Videćemo – odgovorio je. Proveo je dan bodreći svoje ofi cire i nije

bio iznenađen što nije imao snage da laže. – Zašto si rekao da me voliš? – upitala ga je, pridruživši mu se na balkonu. – Zato što je to istina – jednostavno je rekao. – Zašto to nisi nikada ranije rekao? Nije mogao da odgovori. Mogao je samo da stoji i zuri u njeno lice obasjano mesečinom i

napaja se njenom lepotom, proučavajući svaku njenu oblinu. Bila je starija od Diri iz njegovih snova i sećanja ali i dalje mlada, punih usana, mekane kože. Skoro da nije bio svestan da je ruke nežno stavio na njena ramena, prsti su mu skliznuli ispod haljine i mazio joj je ramena osećajući toplinu njenog tela.

– Ne – prošaptala je ona odmičući se. – To nije odgovor. – Znam – rekao joj je, spuštajući ruke i ulazeći u sobu. – Za dve godine nisi nikada poslao po mene, nikada nisi tražio da delim tvoj krevet. Sada,

kada je Sparta suočena s propašću, ti kažeš da me voliš. To nema smisla. On se nasmeja. – U tome se slažemo – priznao je. – Želiš li malo vina? Ona klimnu, i on

napuni dva zlatna pehara ne mučeći se da doda vode. Bez reči, pruži joj vinski pehar i leže na dugačku sofu uz zid balkona. Diri sede na stolicu naspram njega.

Neko vreme su ćutke ispijali vino. – Da li stvarno voliš Nesta? – upitao je. Ona zatrese glavom i nasmeja se. – Nekada sam mislila da je tako, kada je moj otac prvi

put ugovorio brak. Ali što smo više vremena provodili zajedno, to sam više uviđala kako je dosadan i nad men.

– Pa zašto si ga onda onako žestoko branila? – On je nešto što si mi ti uzeo – odgovori ona. – Razumeš? – Čini mi se. Brak sa Nestom bi bio potpun i ti bi imala svoju ulogu. Umesto toga,

iskorištena si od strane generala hladnog srca koji je želeo da postane kralj. Kakva sam ja bu-dala bio!

– Zašto me nikada nisi pozvao da podelimo krevet? Zar je ta pomisao bila tako bolna? – Hajde da ne govorimo o prošloj gorčini niti o prošlim glupostima. Čovek koji sam bio umro je kod Mantineje, a čovek koji jesam možda će umreti za neko-

liko dana. Ovo je danas, Diri. Ovo je sve što u životu postoji. Ovo je sada. On ustade i ispruži

ruku k njoj. Ona je uze a on je privuče sebi i, nagnuvši se, nežno poljubi u obraz. Od potisnute strasti sav zadrhta, žudeo je da joj pocepa haljinu i ponese je u krevet. Ali ipak to nije učinio. Pomilovao je kožu na njenom obrazu i ramenima, pa stavio prste ispod njene zlatnocrvene kose. Privila se uz njega i on oseti toplinu njenog tela, preko haljine. Ruke mu skliznuše niz leđa na njene kukove i ona podiže glavu. Nežno, on joj poljubi usne.

Ona ga obgrli i poče prstima da sledi liniju umornih mišića na njegovim leđima. Kada ga je dotakla, u njemu poteče toplina opuštajući ga. – Imaš vidarske ruke – prošaputa on.

– Ćuti – odgovori ona, podižući se na prste i ponovo ga poljubivši. Parmenion joj razgrnu haljinu i smaknu s ramena, puštajući da padne na pod, a onda oseti

njenu dojku na svojim prsima i bradavicu na svojoj koži. Odneo ju je do kreveta i legao uz nju. Desnom rukom joj je mazio bok sledeći nevidljivu

liniju do spoljašnje strane njenih butina. Polako je vraćao ruku, ovaj put sa unutrašnje strane i položio je na mekanu svilastu dlaku.

Ona zastenja kada njegov prst nežno skliznu u nju. Parmenion nije mogao da razmišlja, žud-nja je bila sve. Ne ludačka, požudna želja koja ga je navela da legne sa Olimpijom one užasne noći, već želja rođena iz predugo potiskivanih osećanja i praznih snova. Ona je bila tu. Ne mrtva, ne izbledeli leš na dnu mora. Bila je tu! Ljubav koju je izgubio pre čitavog života po-novo je bila tu.

Slike prošlosti, kao u kaleidoskopu, proleteše kroz njegove misli dok se nadvijao nad nju i osećao kako njene noge klize oko njegovih kukova. Pet predivnih dana u Olimpiji, kada je sunce isijavalo slavu a nebo bilo jasno tirkizne boje, a dvoje ljubavnika zaboravilo svet i nje-gove zakone. On je ponovo video radost mlade Diri i čuo njen smeh kako odzvanja plani-nama.

Ponovo zajedno! Strast se uvećavala, nakupljala i on je iznenada, u blaženstvu, zaboravio stvarnost. Nije postojao demonski kralj niti armija užasa. Nije postojala kapija između sve-tova, ni čarobnjaci ni budućnost.

Postojalo je samo sada. Diri izvi leđa i vrisnu, i ponovo, i ponovo. Ali on nije stao, nije mogao prestati. A kada je

strast postala prevelika da je zadrži, on oseti kao da ga duša napušta i izgubi svest, tonući u mrak tako sladak, tako ispunjujući da u poslednjem trenu svoje svesnosti pomisli kako nikad ne bi voleo da se probudi.

BRDA GITEUMA

Atal zari svoj mač u grudi napadača i izvukavši ga, odgurnu telo nazad, preko stene. Drugi čovek se pope i baci kratki džilit na Makedonca. Atal se baci u stranu i džilit se zabi u leđa ratnika iz Korintije, koji se borio pored Helma.

Povrativši ravnotežu, Atal se zalete ka napadaču, ali se on izgubi. – Dođite, kurvini sinovi! – povika Atal. – Gde ste? Svi su se Mesinjani povlačili dalje od tvrđave od stenja, odvlačeći svoje ranjenike. Atal se

okrenu i prebroja branioce. Tri korintijska ratnika behu mrtva a četvorica ozbiljno ranjena. Vidarka je pomagala u lečenju najtežih ranjenika, dok je Aleksandar sedeo mirno, bez izraza na svom mladom licu.

Atal obrisa krv sa plitke posekotine na svome čelu i priđe Helmu. – Koliko? – upita ga. – Ubili smo dvanaestoricu, i možda još šestorica neće biti u stanju da se ponovo bore. – Nedovoljno – promrmljao je Atal. – Ubićemo ih još, uskoro – reče Helm. Atal se prigušeno nasmeja. – Počinješ da mi se sviđaš. Šteta je što moramo umreti ovde. – Nismo još uvek mrtvi – podseti ga ratnik.

Pridružio im se Ektal. – Nećemo biti u stanju da još dugo držimo ovaj položaj. Već smo suviše rašireni.

– Vidim to! – prasnu Atal. – Da li predlažeš da se predamo? – Ne, ja samo govorim ono što je očigledno. Još jedan zbijeni napad i probiće krug. Kada

jednom budu unutra nećemo moći da im se odupremo. – Imaš li plan? – Mogli bismo da pobegnemo. Kada budemo u šumi, teško će moći da nam prate tragove. Atal se pope na najbližu stenu i pogleda ka šumi, ne daljoj od milje, ali je to bilo isto kao

da je preko okeana, jer je više od trideset ratnika čekalo dole a njihovi konji su bili atinske sorte, nekoliko šaka viši od konja Makedonjana i Korintijaca i mnogo brži. – Nećemo stići ni do pola – reče on Ektalu – a kada se nađemo u ravnici, mogu nas hvatati jednog po jednog.

– Onda se moramo boriti, i umreti – reče Korintijac. Atal ljutito prećuta odgovor i samo klimnu. Izbegli su prvu grupu jahača, ali im je put pre-

prečila ova druga grupa. Helm je primetio krug od stena pa tu napraviše svoje uporište. Da ne uspemo, pred samom šumom! Atal oseti kako ga obuzima bes. Za sve je bio kriv

Parmenion. Da je ostao sa nama, ništa se ne bi ni desilo, ali on je morao da igra svoju ulogu heroja.

– Pristiže ih još – reče Helm i Atal pogleda ka severu. Oblak prašine najavljivao je još bar pedesetak Mesinjana.

Mačevalac opsova. – Neka dođu svi. Kakve to veze ima? I trideset ih je, ionako, previše. Može ih biti i osamdeset, ili stotinu i osamdeset. On ponovo opsova.

Ispod njih su Mesinjani čekali na svoje drugove, i Atal ugleda kako se dva oficira izdvajaju da razmotre strategiju. Sunce je počelo da zalazi, a nebo iznad udaljenih planina poprimi pla-menocrvenu boju.

Atalu priđe Tena. – Odvešću Aleksandra u šumu – reče mu ona tihim glasom. – Zarobiće vas – usprotivi se on. – Neće nas videti – reče mu ona umornim glasom. – Ne mogu učiniti to za tebe i ostale.

Moje moći su iscrpljene, a i da nisu, ne bi mogle da sakriju tako veliku grupu. Atal se okrete, a iz njega proključa ubilački bes. – Uzmi ga! – reče. – Vodi ga, prokleta da si! Sveštenica je stajala samo za trenutak a onda se okrete i povede Aleksandra ka konjima.

Korintijci su je posmatrali ćutke, ali joj Helm priđe krupnim koracima i stade pored konja. – Kuda si se zaputila, gospo? – upita je blago. – U šumu. Niko me neće zaustaviti. – Dečak mi je od velike važnosti. Ako ga izgubim, umreću bez svoje prošlosti. – Znam to. Ali je njegova sudbina veća no što ti priželj kuješ. – Ne i za mene, gospo. – Onda moraš da napraviš izbor, Helme – reče mu ona ravnodušno, spokojnim izrazom. –

Možeš da izvučeš svoj mač i zaustaviš me. Ali će tada demonski kralj dobiti dete. Jer ti nećeš moći da odbraniš ovo brdo od ratnika koji su ga opkolili.

– To je sasvim tačno – priznade on. – Ah, dobro, idi s mirom, gospo. On podiže ruku i po-tapša Aleksandra po nozi.

– Nadam se da ćeš uspeti u svome poduhvati, dečače. Ne bih voleo da poginem uzalud. Aleksandar klimnu ali ništa ne reče. Tena povuče uzde i konj krenu između stena, polako se spuštajući niz padinu. Atal, Helm i

Korintijci su je posmatrali kako jaše pravo ka Mesinjanima. Niko se nije pomakao da je zaus-tavi niti su pokazivali ikakav znak da su je ugledali, i kobila prođe kroz neprijateljski logor i nastavi ka drveću.

Atal izvadi brus i poče da oštri svoj mač. – Pa, makar je neprijatelj onemogućen u svojoj nameri – reče Helm.

– To mi je velika uteha – prosikta Atal. – Da li si ti uvek ovako neprijatan? – odgovori mu ratnik. – Samo kada treba da umrem. – Vidim. Ti dakle smatraš da ne možemo pobediti? Atal se okrenu, izbezumljen od besa, ali ugleda široki osmeh na metalnom licu i podsmešl-

jiv pogled bronzanih očiju. Sva njegova napetost iščeznu, i on se iskreno nasmeja. – Šta misliš o opkladi? – ponudi on.

– Kakvoj? – Da ću ih ja pobiti više. – U šta ćemo se kladiti? Ja nemam novaca. – Ni ja. Zato recimo, u hiljadu zlatnika. – Ti si već ubio tri a ja dva – primetio je Helm. – Mislim da bi trebalo da budemo jednaki i

da ih brojimo od sledećeg napada. – Dakle, dogovorili smo se? – Naravno – reče Helm. – Dolaze! – povika Ektal. Sveštenica zaustavi konja pod senkom drveća. Aleksandar je ćutao, ukočen, gotovo krut od

napetosti. Ona nežno posegnu za svojim talentom da bi ga utešila. – Ostavi me! – naredi joj tako snažno da se sveštenica zanese u sedlu i kriknu. Začuše se

kopita svuda oko njih i kentauri izađoše iz žbunja držeći lukove sa postavljenim strelama. – Dobro došao Iskandere – reče jedan visoki belobradi i grivati kentaur, čija je zlatna koža

postajala svetla na bokovima a dugačak rep bio belji od paperjastih oblaka. – Zovem se Esti-pan.

Pođi za mnom i ja ću te odvesti do Divove kapije. – Ne – odgovori Aleksandar. – Zar misliš da ću obnoviti magiju dok moji prijatelji i oni

koji mi služe umiru pred mojim očima? Posmatrali ste bitku na brdu. Znam to jer su moje moći velike. Ti, Estipane upitan si da li

je potrebno da se umešate. Ti si rekao svome bratu Orazesu da ću se izvući nepovređen ako sam Iskander. Pa evo, jesam. Sada je na tebe red da učiniš onako kako ja tražim.

Estipan se prope i udari kopitama u zemlju, crven u licu. – Ti ovde ne izdaješ naredbe! – povikao je. – Ti si ovde da ispuniš svoju sudbinu.

– Nije tako! – odgovori mu Aleksandar. – Ja sam ovde da bih ispunio tvoju sudbinu. Ali prvo moraš zadobiti moje prijateljstvo.

Razumeš li to? Dela, a ne reči. Naredi sada svojim sledbenicima da napadnu Mesinjane. Ako to ne učiniš, ja ću odjahati nazad i umreti sa svojim prijateljima. I neću se vraćati, Esti-pane, pa će magija umreti a sa njom će nestati i sva stvorenja magije.

Kentaur je oklevao a ostali su gledali u njega kao u vođu. – Ako je tvoja moć toliko velika – reče on napokon – zašto nisi spasao svoje prijatelje?

– Zato što stavljem tebe na probu – prosikta Aleksandar. – Dosta s ovime! Tena, vodi me nazad. Moj poduhvat se svršio.

– Ne! Ako je neophodno, odvešću te silom – zaurla Estipan. – Misliš? Priđi onda, kukavice, i oseti dodir smrti! – Ja nisam kukavica! – Dela, a ne reči, Estipane. Nemoj da mi govoriš, pokaži mi! Estipan se ponovo prope. – Za mnom! – viknu i galopom se upu ti ka ravnici. Više od šez-

deset kentaura, naoružanih lukovima i noževima, pojaha za njime. Aleksandar se opusti i pade u ruke Teni.

– Tako sam umoran – prošaputao je. Tena sjaha i spusti ga na zemlju. Dečak leže i glavu položi na svoju ruku, pa zaspa. Tena pogleda ka brdu i vide ratnike kako se penju; izgledali su kao mravi sa te daljine, ali su se kentauri brzo približavali.

Njena moć je spoji s Atalom, koji se svom snagom borio protiv nekoliko napadača. Nije smela da mu odvlači pažnju, pa je sela na travu, i duhom pojurila ka brdu. Samo su Helm, Atal i Ektal ostali živi, i bili priterani uz zapadni zid stena.

Ona vide kako Helm odbija udarac i zatim uzvraća presekavši vrat napadaču. – Sedam! – povika on. – Sada me nikako nećeš stići, ratniče!

Reči su zbunile Tenu ali je primetila da se Atal osmehuje. Podigavši se više, on ugleda kentaure u podnožju brda, i njihove strela upućene Mesin-

janima, koji su se peli uz stene, a zatim uspaničeno počeli da beže ka svojim konjima. Ali un-utar kamenog kruga borba se nastavljala. Helm je imao rane na obe ruke a krv je tekla i iz rane na njegovoj desnoj butini. Atal nije zadobio nove rane, a od posekotine na čelu ostala je krivudava crvena linija. Ektal nije bio ranjen ali je brzo gubio snagu. Atal je odbio još jedan divljački udarac i ramenom udario napadača. Čovek je pao, ali se Atal okliznuo o kamenje umrljano krvlju i pao zajedno s njim.

Dvojica ratnika potrčaše da ga dokrajče. Ektal iskoči pred njih i ubi jednog snažnim udar-cem u stomak, ali ga mač drugoga udari po vratu i on se sruši mrtav.

Atal se zakotrlja i stade, pa leđa o leđa s Helmom, nastavi borbu. Jedan se ratnik zalete ka Atalu, ali strela probi njegovo teme i on se zatetura i pade. Još strela zašišta kroz vazduh i preživeli Mesinjani počeše da bacaju mačeve i beže. Helm se zatetura ali ga Atal uhvati za ruku i pridrža.

– Koliko? – upita ga Atal. – Devet. Ti? – Šest. Dugujem ti hiljadu zlatnika. – Zadovoljio bih se i gutljajem dobrog crnog vina i mekom, mekom ženom. Kentaur bele grive kasom pređe preko čistine oprezno preskačući leševe. – Poslao nas je

Iskander – reče on. Atal pogleda dole u mrtvog Ektala. – Malo ste zakasnili – odgovori turobno.

SPARTA

Parmenion se probudio nešto pre svanuća. Soba je bila u mraku, samo je srebrno koplje mesečine virilo kroz prozor balkona. Bio je sam i bilo mu je hladno. Seo je, protrljao kožu na ramenu i pogledom po sobi tražio ćebe ili ogrtač. Osećao je toplotu jedino od ogrlice oko vrata.

Iza trake od mesečine nešto se pokrenu. Parmenion skoči sa kreveta i isuče mač iz korica. – Pokaži se! – naredio je. Avetinjski lik koji ugleda na mesečini prestravi Parmeniona. Bez zlatnog oka, čovek bi bio Filip, kosa i brada su se sijale poput panterove kože, pokreti

su mu bili odlučni i sigurni. Ali, to nije bio Filip i Parmenion ustuknu pred duhom demonskog kralja.

– Bojiš me se? To je mudro – reče čovek. – Ali ti si mi se suprotstavio a to je budalasto. Znam sve što radiš, sve što misliš.

Svi su tvoji planovi preda mnom. Zašto, dakle, istrajavaš u ovoj besmislenoj borbi? – Šta ti tražiš ovde? – uzvrati mu Parmenion. – Postoji dete zlatne kose. Učini da bude dovedeno meni i ja ću poštedeti tebe i tvoj grad.

On tebi nište ne znači, on čak nije sa ovoga sveta. On je demon i u sebi nosi seme zla koje mora biti zatrto.

– Demon, kažeš? Onda bi on sigurno trebalo da bude tvoj prijatelj, Filipose. – Ja sam čovek, Parmenione – odgovori Filipos, meko i prijateljski, dok mu je zlatno oko

sijalo bledom svetlošću. – Moja dela su samo moja. Trebalo bi da to razumeš. Ti si ratnik i

dobar gene ral, pobeda nada mnom bila ti je blizu. Ali i ja sam kralj ratnik, koji gradi svoje carstvo. Tako je bilo od praskozorja vremena. Veliki ljudi će uvek težiti moći. Pogledaj me! Da li vidiš demona?

– Vidim čoveka koji je poklao sopstvenu decu u pokušaju da postane bog. Vidim posed-nutog čoveka. Ne pokušavaj da me zavedeš, Filipose. Mene ne možeš kupiti.

– Jedno dete za čitav grad? A to dete čak nije ni Spartanac! Da li si lud ili naprosto glup? – Tvoje uvrede me ne dotiču – reče Parmenion. – I nisi u pravu. Ja te se ne plašim. Naučio

sam mnogo tokom bitke kod Mantineje. Saznao sam da si loš general, bez ikakvih znanja o strategiji.

Ti se oslanjaš isključivo na svoje svevideće oko, ono ti donosi pobedu, bez njega si ništa. Uskoro ćeš se suočiti sa spartanskom silom. I saznaćeš šta je to poraz i smrt. Jer ja znam kako da te ubijem, Filipose.

– Sada znam da si lud. Ja sam neranjiv i nepobediv. Nikakvo sečivo ili otrov poznat čoveku ne može mi nauditi. Dovedi svojih pet hiljada i svoju armiju robova i staraca. Vide-ćemo kako će se nositi sa silom Makedonjana! I nikakva lažna boginja te neće spasti ovoga puta. Narediću da te uhvate živog, i gledaću kako ti deru kožu s leđa.

Parmenion se nasmeja. – Da li to ja vidim strah, demone? Kakvog je ukusa? Vazduh oko kralja zatitra i njegovo obličje poče da raste.Telo se uvijalo i razvlačilo sve

dok mu se oči ne pretvoriše u grimiznocrvene proreze na šarenosivom licu, a usta u ogromnu liniju bez usana, oivičenu očnjacima. Uvijeni crni ovnujski rogovi su izvirivali iz crne kose i oslanjali se na izobličenu lobanju. Zver pođe napred ali je Parmenion stajao čvrsto s is-pruženim mačem.

– Strah, čoveče? – začu se jezivi glas. – Ti mene pitaš da li znam za strah? Parmenionu se usta osušiše ali mu mač nije zadrhtao.

Zver zastade i nadnese se nad vitkog ratnika. – Ja sam gospodar ovoga sveta. On pripada meni. Oduvek je bio moj, jer sve što postoji

rođeno je iz Haosa. Sve. Od najmanjeg semena do najveće zvezde. Pre nego što su postojali ljudi, ja sam hodao ovim svetom, dok je zemlja pod mojim nogama ključala a vazduh bio va-tra. Ja ću hodati njime kada bude opusteo i kada više ne bude piskavih glasova ljudi na licu ovog sveta. Jer će sve biti prah i pepeo, tama i hladnoća. Ja ću biti ovde kada zvezde sagore.

A ti misliš da me možeš naučiti da se plašim? – Ne tebe – priznade Parmenion. – Ali on jeste osetio strah, jer se ti inače ne bi pojavio. – Pametan si ti, čoveče. I nemoj misliti da ja ne znam da si varalica. Posmatrao sam te u

šumi, i na moru kada je mrtvački brod potonuo. Propašćeš baš kao što je propao i tvoj dvo-jnik. Ne možeš pobediti. Što je još važnije, i ti to znaš.

– Ono što ja znam jeste da ti se moram suprotstaviti. A ti možeš biti poražen, jer je tvoja moć ograničena, zavisiš od ljudi koji ti služe. Oni mogu umreti i ti možeš izgubiti.

– Kao što rekoh, ti si pametan čovek, Parmenione. Ali si osuđen na propast. Spartanska armija ti neće pomoći, a robovi će se raštrkati i pobeći pri prvom jurišu. Tvoji Spartanci će biti opkoljeni i uništeni.

Čemu onda služi tvoj prkos? Parmenion nije odgovorio, nije mogao da odgovori, ali pogleda u demonove oči i podiže

svoj mač. Demon se smanji i nestade, ali se začu šapat: Postaraću se da budeš živ dok gledaš kako svaki čovek, žena i dete ovoga grada bivaju ubijeni. Ti ćeš biti poslednji koji će umreti. Misli o tome, smrtniče, jer je to tvoja budućnost!

Parmenion sede na krevet i pusti da mu mač ispadne iz ruke. Obuzelo ga je očajanje; gušilo mu osećanja i zamagljivalo razum.

Kako je mogao i da sanja da može pobediti takvo stvorenje? – Ja sam uz tebe – začu glas u sebi.

– Tena? – Da. – Da li si videla? – Jesam, i ponosna sam zbog načina na koji si mu se odupro. Aleksandar je bezbedan. Mi smo kod kapije i ovde ima mnogo stvorenja s velikim mo-

ćima. Filiposu će biti potrebna njegova armija ako bi sada želeo da zarobi Aleksandra. Spartanac oseti olakšanje. – To je, makar, dobra vest. Da li si Brontu prenela moju poruku? – Jesam, ali ih on nije uspeo ubediti da ti priteknu u pomoć. Oni se boje mešanja u poslove ljudi, i to s pravom. Vekovima su bili proganjani i ubijani,

izdavani i varani. Sada žele samo da magija bude obnovljena. Ali Bront, Atal i Helm jašu ka tebi. Niko drugi.

– To sam nekako i očekivao, ali sam razočaran. – Razmisli o ovome za tren – posavetova ga ona. – Filipos misli da si ti kralj Parmenion.

On ti ne može pročitati misli. Tako su bar tvoji planovi bezbedni. On se nasmeja. – Ja imam samo jedan plan gospo. Jedno veliko kockanje. Ako to prop-

adne, izgubili smo. – Samo jedan? – Nema vremena za detalje, Tena. Jedno bacanje kockica je sve što imamo. – Onda se moraš postarati da uspe. I hoćeš. Jer ti si strateg i nada ovoga sveta. Parmenion duboko udahnu kako bi se smirio. – Filipos možda ne može da čita moje misli,

ali će drugi znati moj plan na dan bitke. Tada će mi biti potrebna pomoć. Demonski kralj mora biti ometen. Ako sazna moju strategiju sve će zaista biti izgubljeno. Postoji li nešto što bi ti mogla da

učiniš? Za trenutak je zavladala tišina. – Razmisliću o tome – obeća napokon ona. – Dobro je čuti te ponovo – reče joj iznenada. – Neka Izvor sveg života bude uz tebe, moj prijatelju. – Radije bih voleo da to bude pet hiljada konjanika, gospo. Dan je bio dug, vreo i beskrajno težak. Robovi su u svojim novim grudnim oklopima i kil-

tovima iznurivali oficire koji su ih obučavali. Mnoštvo ih je otpušteno iz službe, a dosta je bilo pov ređeno tokom obuke, istegnuli su udove ili su bili puni posekotina.

Parmenion se kretao među grupama koje su naporno vežbale, podstičući i hrabreći oficire i ljude, predlažući male izmene metoda obuke, i ubeđivao oficire da budu strpljivi sa svojim regrutima.

I tako je dan polako odmicao. Tokom popodneva, Parmenion je pomagao mladićima iz kasarni da zabarikadiraju ulice,

iznoseći nameštaj iz domova, puneći džakove zemljom i kamenjem. – Hoću da džilitaši budu na svakom krovu duž Odlazeće ulice i Avenije kraljeva – rekao je

Kleanderu. – I ljude snažnih mišica da ih bacaju. Želim da stotinu lukonoša bude postavljeno na agori iza barikada.

– Biće tako, gospodaru – obećao mu je. Vrativši se u palatu u sumrak, Parmenion je proveo dva sata s Leonidom, Timasionom,

Kleanderom i grupom ofi cira, slušajući njihove izveštaje o napredovanju obuke. – Za dva dana imaćemo jezgro ljudi koji obećavaju – reče Leonida. – Ali ne više od pet hil-

jada. Ostali će biti beznačajni u nekoj većoj bici. Predlažem da ih ostavimo s Kleandrom u odbrani grada.

– Slažem se – reče Parmenion. – Ali ljudi koji ne budu iza brani ne smeju se osetiti beskorisnim. Podelite ih u grupe po dvadeset, svaka sa sopstvenim vođom, a onda neka se vođe obrate Kleandru.

U ovoj bici moral mora zauzeti mesto discipline, to moramo svi shvatiti. Nemojte kritik-ovati čoveka zbog nesposobnosti u rukovanju mačem ili zbog nespretnosti. Niti ih podsećajte da spartanska veština proističe nakon par godina vežbi. Morate istaći najbolje u njima, i uvek ih ohrabrivati. Ako ne možete da pohvalite njihovu veštinu, pohvalite njihovu hrabrost. Pos-tupajte s njima kao s braćom.

Svaki oficir koji ne može da pristane na takve metode mora biti vraćen u svoju jedinicu. Danas sam video kako nekoliko njih viče i urla na regrute; to mora prestati.

Crnobradi Timasion se nagnu napred. – Cenim to što ste rekli, gospodaru, ali je istina da ma koliko naporno mi obučavali robove, oni neće izdržati pred falangama Makedonjana, jer su potrebne godine treninga da ljudi odmah poslušaju uzviknutu komandu, da vešto zauzmu poredak, da zamene redove. Ne možete očekivati od robova da to nauče za nedelju ili manje.

– Timasion je u pravu – reče Likon. – Armija je jaka onoliko koliko joj je jak najslabiji deo. Mi nećemo imati konjicu, a na krilima će biti robovi i veterani. U veterane se možemo pouzdati, ali su oni previše stari da izdrže udar, a robovi će se slomiti.

– Neću se raspravljati s vama, moji prijatelji – reče im Parmenion – ali dopustite mi da kažem ovo: govoriti o porazu ili slomu je nagoveštaj istih. Jednom kada poverujemo da smo izgubljeni, onda i jesmo izgubili. Regruti su ljudi, oni će odraditi svoj deo.

Verujte mi, a ako mi ne verujete, onda se pretvarajte da verujete. Ne želim priče o porazu ili slabostima. Svi mi ovde smo ratnici, i svi mi razumemo prirodu

ratovanja. Sve što kažete jeste istina, ali ona ne sme biti izrečena. Odlučujuće bitke se dobi-jaju ili gube zbog postupaka jednog čoveka. Jedan čovek se uspaniči i to se proširi poput kuge. Jedan čovek stoji i ostali će stajati zbog njega. Ne želim da robovi krenu odavde sa po-razom u svojim srcima. Želim da marširaju kao ljudi, puni vere i nade. Želim da budu po-nosni, ispunjeni saznanjem da ih njihovi spartanski gospodari veoma poštuju.

Baš me briga ako to nije istina, ali to mora izgledati kao istina. A onda, kada oni odrade svoj deo i kada pobeda bude naša, onda će to biti i istina.

– Ti zaista iskreno veruješ da možemo pobediti? – upita Leo nida. – Ja ne verujem, ja to znam! Mi smo Spartanci. Oni nas neće razbiti. Ne. Oni će se razbiti o

nas. Njihova konjica će nas zaobići. Jahaće ka gradu, jer će znati da će ih svaki čovek iz poretka videti i da će se bojati za život

svoje žene i dece, majke i sestara. Tada će njihova pešadija napasti, biće brojniji od nas možda tri prema jedan.

Bitka će biti dobijena ili izgubljena u narednih sat vremena. – Kako možeš biti siguran da će nas njihova konjica zaobići? – upita Likon. – Video sam njegov metod kod Mantineje. Filipos nije konjanik, on koristi svoju pešadiju

za sve glavne udare. A želi i da grad bude zauzet. On želi sve i nema strpljenja. Ali što je još bitnije on ne želi da nas odbije i prinudi na povlačenje pod borbom, i da nas natera na odbranu Sparte. Želeće da nas izoluje i unušti grad iza nas.

– A ako grešiš? – ubaci se Timasion. – Kako ćemo onda preživeti? Parmenion se silom osmehnu. – Ne grešim, ali ako njegova konjica ne napadne grad, onda

će Kleander sa svojim ljudima izaći iz grada i pridružiti nam se na bojištu. Još jedna stvar. Robovima se ne smeju dati crveni ogrtači, samo Spartanci će morati da ih nose.

– Ali zašto? – upita Kleandar. – Zar nam nije cilj da se robovi osećaju poput Spartanaca? – Želim da se jedinica Spartanaca ističe. Želim da ih neprijatelj jasno vidi. – To će biti dan za dugo pamćenje – promrmlja Timasion. – Pet hiljada Spartanaca protiv

četrdeset hiljada varvara! – To će biti dan koji Makedonjani neće nikada zaboraviti – obeća Parmenion.

Nest je ležao budan na uskom krevetu pokrivenom slamaricom, slušajući kako drugi vo-jnici hrču. Četrdeset ljudi je spavalo u toj dugačkoj sobi, četrdeset običnih spartanskih vo-jnika, i nijedan nije hteo da razgovara sa gorostasom. Bio je usamljen i obuzela ga je gorčina.

Njegov rođeni otac je odbio da ga primi i vest o njegovoj sramoti se pronela gradom. Pri-jatelji su ga zaobilazaili na ulici, okretali su lice i pravili da ga ne primećuju.

Oseti da su mu usta suva i ustade iz kreveta, otapka do prazne trpezarije i tu nasu sebi pe-har vode. Hladan povetarac dotaknu mu gola leđa i on zadrhta. Život je tako puno obećavao pre samo dve godine. On je voleo Diri i bilo je planirano blistavo venčanje. Njegov otac je bio tako ponosan. Veza sa kraljevskom kućom, zet budućeg kralja. Svi su znali da je Leonida naslednik prestola, a Nest je bio njegov najbliži prijatelj. O, kako je blistava bila budućnost, kako zlatna! Prigušena je bila čak njegova ogorčenost što je morao da služi pod mešancem koji je postao prvi general Sparte.

Parmenion… Sada više no ikada ranije, sama pomisao izazivala je gađenje i lupanje srca. Taj dan je bio urezan u njegovo sećanje i nikada neće izbledeti. Agesilaj mrtav a Leonida je trebalo da postane kralj. Pozvan da dođe kod svog prijatelja u

palatu Stočne cene, igrao se mogućnostima koje su stajale pred njime. Da li će biti unapređen? Kojoj će jedinici zapovedati pod novom vlašću? A onda – saznao je da je venčanje otka-

zano i da će se njegova mlada, njegova ljubav, udati za Parmeniona da bi mogao postati kralj Sparte.

– Trebalo je da ga ubijem tada – ote se Nestu. Zamislio je kako njegov mač klizi kroz Par-menionova rebra i da svetlost života gasne u njegovim očima. Udarivši rukom po dugačkom stolu, Nest nasu još jedan pehar vode.

A šta mi je sada preostalo, zapitao se. Smrt koja će pratiti njegovu sramotu. Razaranje Sparte, pokolj. Misli mu skrenuše ka Diri, i on zamisli kako je izvlače iz palate, siluju i ubi-jaju varvari.

Prokletstvo bogova je palo na grad jer su dozvolili da mešanac zasedne na presto! Soba je postala hladnija ali Nest na to nije obraćao pažnju. Zbog čega bi ostao? Misao je nepozvana uskočila u njegov um iznenadivši ga svojom ot-

vorenošću. – Kuda bih mogao poći? Krit. Imaš prijatelje na ostrvu, a imaš i novaca. – Ne mogu da napustim moje prijatelje, moju porodicu. Oni su tebe napustili. Izbegavaju te na ulici. – Pogrešio sam. Potegao sam mač na kralja. Mešanca? Čoveka koji je koristio vradžbine da se dokopa trona i ukrade ti ženu? Vradžbine? To mu nije palo na pamet ranije. Naravno, tako je. Leonida je bio omađijan.

Koji bi drugi razlog postojao da se Spartanac plemenite krvi odrekne prava na presto? Ubij ga.

– Ne. Ne, ne mogu. Poput heroja iz starine, ubij čoveka koji ti je ukrao ponos. Povrati ono što ti s pravom pripada. Diri te voli. Spasi je. Povedi je iz grada u bezbednost

Krita. – U bezbednost, da! Moram je spasti. Ona me voli, ona će poći. Tamo bismo mogli da

budemo sretni. Kratko jahanje do Giteuma, a onda na brod. Da! Ubiti mešanca i povratiti ono što mi pripada! Da!

Hladnoća nestade i soba postade zagušljiva i topla. Od iznenadne promene Nest zadrhta i ustade, pa se vrati u krevet. Obukao je u tišini sivi hiton i duboke sandale. A onda, uzevši svoj mač i ogrtač, izađe iz kasarne.

Očeva kuća je bila mračna i tiha i on se provuče kroz prozor sobe u prizemlju. Kretao se tiho kroz kuću dok nije došao do očeve radne sobe. Tu je u zidu, skrivena iza izrezbarene hrastove police, bila kamena niša i u njoj pet velikih kožnih kesa punih zlatnika.

Uzeo je dve i napustivši kuću zaputio se ka štalama. Štalski momak je spavao na senu pored vrata i probudio se kada Nest uđe, ali ga udarac

pesnicom u lice, koji mu polomi jagodičnu kost, onesvesti, i on se sruči na zemlju. Nest stavi đem i uzde na dva najbolja konja a zatim im umota kopita u krpe pre no što ih povede na me-sečinom obasjanu ulicu koja je vodila ka palati Stočne cene. Na vratima su bila samo dva čoveka, koja je on poznavao. Ostavio je konje svezane van vidokruga, iza glavnog zida, i krupnim koracima se uputio ka njima.

– Šta ti tražiš ovde? – prošišta jedan od njih. Nest ga pesnicom raspali po bradi i baci na zemlju, a zatim se baci na drugog i uhvativši ga za vrat, divljački ga podiže od tla. Čoveku puče vrat uz glasan zvuk. Nest nije nameravao da ga ubije, pa pusti telo uzmaknuvši pre-stravljeno.

Ubij i drugog, dođe misao. Nest izvuče bodež i bez oklevanja ga zari u grlo bespomoćnog ratnika.

Otvorivši vrata, potrča zatim uz dugačke stepenice do trećeg sprata i niz dugačak hladni hodnik do kraljičinih odaja. Vrata njene sobe su bila odškrinuta i on ih pomaknu tek koliko da se provuče.

Mesečina je jasno sijala kroz prozor terase i prva stvar koju je ugledao bila je sjajnozelena haljina nemarno prebačena preko divana.

Prišavši, on je prinese licu i pomirisa. Obuze ga telesna žudnja i on se ušunja u spavaću sobu u kojoj je ležala Diri. Stajao je na vratima i zurio u mesečinom obasjano obličje. Kraljica je bila naga i ležala je na boku, skupljenih nogu i glave položene na levu ruku.

Znoj izbi na Nestovim obrvama. Njena zlatna koža je na mesečini bila bleđa od slonovače ali mekana, topla i blistava. Proguta knedlu i priđe krevetu položivši svoj okrvavljeni mač na čaršave. Šakom pređe preko njene ruke, klizeći niz kožu, pa niz struk, pa uz oblinu njenog kuka. Ona zastenja u snu i prevrnu se na leđa.

Nest se osmehnu, pomisao na buduću radost projuri njegovim umom: kuća pored mora, sluge, deca…

Diri se probudi i vrisnu, pokušavajući da pobegne. Instinktivno on je zgrabi, prsti mu se upleše u njenu kosu i povuče je nazad.

– Prestani! To sam ja, Nest. Došao sam po tebe. Da te spasem! Ona prestade da se otima i oštro ga pogleda svojim zelenim očima. – Kako to misliš da me

spaseš? Da li si ti lud? Ako te pronađu ovde, umrećeš. – Nije me briga. Ubio sam već dva čoveka noćas i ubiću svako ga ko pokuša da me zaus-

tavi. Imam plan, Diri. Ići ćemo na Krit. Tamo imam prijatelje i tamo ćemo biti sretni. Ali se prvo moraš obući. Imamo malo vre-

mena. Objasniću ti sve usput. – Ti si poludeo! – Ne! Slušaj me. Grad je osuđen na propast, ništa ga ne može spasti. To je naša jedina

šansa za sreću. Zar ne shvataš? Bićemo zajedno. Spustivši pogled, ona ugleda krvavi mač. – Šta si to učinio? – Ono što sam morao – odgovorio je i posegao rukom ka njenoj dojci. Ona se odmače. – Parmenion će te ubiti zbog ovoga – prošaputala je. – On je sam ovde. I nikada neće doživeti dan da me porazi u borbi. Niko neće. Ja sam na-

jbolji. Ona se iznenada skotrlja s kreveta. On se baci k njoj ali se ona izmače i potrča ka vratima.

Dograbivši mač, on potrča za njom, ali je ona već bila u hodniku i vikala iz sve snage. – Par-menione!

Parmenione! On pojuri za njom i sustigavši je na vrhu stepeništa povuče za kosu ka sebi. – Droljo! Go-

vorila si da me voliš, a sada si me izdala! – NIkada te nisam volela! – odgovori mu ona i izvukavši ruku udari ga po obrazu. Odgur-

nuvši je od sebe, on podiže mač. – Ubiću te! – povikao je. Sagnuvši se ona pobeže ka stepenicama preskačući po dve odjed-

nom. Nest potrča za njom ali se saplete i pade licem napred, a mač mu ispade i zazveča. Oša-mućen se podiže i pokupi ga sa izvezenog tepiha u podnožju stepeništa.

Okrenuo se tražeći Diri. – Imaš svoj mač – reče Parmenion mirno. – Upotrebi ga sada! Kralj je stajao nag u hodniku a Diri je bila iza njega. – Umrećeš sada, mešanče! – reče mu

Nest. Parmenion se osmehnu i podiže svoje sečivo. Nest potrča napred, mača spremnog za uda-

rac u stomak, ali se Parmenion izmače u stranu, odbi udarac i podmetnu nogu. Nest pade na pod ali se brzo podiže. – Budi oprezniji sledeći put – reče Parmenion ledenim glasom.

– Bes čini čoveka neopreznim. Nest ponovo jurnu, ovaj put zamahujući ka Parmeniono-vom grlu. Kralj pade na jedno koleno, mač prošišta vazduhom iznad njega a njegovo sečivo se zabi u Nestove prepone. On vrisnu, Parmenion izvuče svoj mač i podiže se. Nest se zatetura unapred i sruši na kolena a krv je liptala iz presečene arterije. Ratnik pokuša da ustane ali je sva snaga isticala iz njega i on pade udarivši licem o hladni kameni pod hodnika.

Zajedno sa krvlju oticao je i njegov bes. Šta ja radim ovde, pomislio je. On začu trk i uzvik. – Neko je pokušao da ubije kralja! Mora da je to, pomislio je. Ja sam ovde kako bi spasao kra lja od neprijatelja. Da. Osetivši olakšanje, on sklopi oči. Otac će biti tako ponosan zbog mene, pomislio je. Parmenion se odmaknu od leša i uvede nagu Diri u svoju sobu, pa zatvori vrata i pusti da

mač padne na pod. – On je bio posednut – reče Diri prilazeći mu raširenih ruku. On je nežno obgrli oko struka. Nijedno od njih nije čulo kako se otvaraju vrata niti je čulo

Leonidu da ulazi. Spartanski ratnik je za trenutak stajao ćutke pa pročisti grlo. Parmenion se okrenu ali nije ispuštao Diri. – Šta je bilo, Leo nida? – Hteo sam da vidim da niste povređeni, gospodaru. – Oh, Leone, bilo je grozno – reče Diri. – Trebalo je da vidiš njegove oči. Nikada nisam

videla Nesta takvog. – Ubio je dva stražara – reče joj Leonida hladnim glasom. – Ali vidim da ste dobro, gospo-

daru. Ostaviću vas, oboje. Bićemo spremni za pokret u zoru. Pet dana, ako se sećaš. On se pokloni i izađe iz sobe.

– Čudnog je raspoloženja – prošaputa Diri pribivši se uz svog supruga. Parmenion oseti toplinu njene kože na svojim grudima.

Nimalo čudno, pomislio je, Leonida je upravo video svoju sestru u zagrljaju varalice. – Volim te – reče Diri. – Obećaj mi da ćeš se vratiti. – Kako mogu da ti to obećam? – odgovori on oštro. – Ti samo izgovori te reči. Ja ne verujem da ćeš ti biti poražen. Ti si Parmenion, kralj Sparte. Ti si moj Parmenion. On se osmehnu i čvrsto je zagrli. – Jedan mudar čovek mi je jednom rekao da treba raz-

mišljati kao da ćeš živeti zauvek a da živiš kao da ti je svaki dan poslednji. Učinimo tako, go-spo. Neka ova noć bude kao da je poslednja.

Poveo ju je u spavaću sobu i legao pored nje, pa je privukao sebi. Vodili su ljubav nežno, sporo, jer on nije osećao strast, već očajničku želju da oseti njenu kožu na svojoj, da bude u njoj, da bude deo nje. Osetio je kako se približava vrhuncu ali uspori i povuče se.

– Zašto si stao? – upitala ga je, pomilovavši ga po obrazu. – Ne želim da se završi. Ne sada, ne noćas, nikada. – To si rekao tako tužno, dragi. Ne bi trebalo da bude tuge. Ne noćas, ne za nas. Njeni prsti skliznuše niz njegova prsa, pa preko čvrstih mišića na stomaku do čvrstog uda i

stegnu ga. On zastenja. – Da li te to boli? – upitala ga je ozbiljnim glasom, ali sa osmehom u pogledu. – Ti si razvratnica – reče joj i obori je na leđa pa se prevrnu preko nje. – I sad ćeš da vidiš. Skliznuvši niz krevet, on je blago gricnu za unutrašnju stranu butine. Ona vrisnu i raširi

noge kako bi ga izbegla ali on okrenu glavu. Usta mu očešaše mekane pubične dlačice, i jezik prodre unutra.

Ona ponovo vrisnu, boreći se da se oslobodi, ali su je njegove ruke čvrsto držale. A onda se iznenada opusti i poče sa stenje. Telo joj se snažno izvi a noge napeše. Ovoga puta njeni krici nisu bili zbog bola ili besa, već zbog zadovoljstva i divljeg opuštanja koje samo orgazam može doneti. Najzad, Diri pade na krevet raširenih ruku.

Parmenion se pope do nje. – Da li je lep osećaj biti razvratnica? – upita on. – Predivan – priznade ona. – Ali obećaj da mi nikada nećeš otkriti kako si naučio tu

veštinu. – Obećavam. – Predomislila sam se. Reci mi. – Kunem se sopstvenom dušom da nikada pre to nisam radio na ovome svetu. – To ne može biti istina. – Kunem se. Ti si prva žena u celoj Ahaji koju sam zloupotrebio na takav način. Podigavši se na lakat ona ga pogleda u lice. A onda se nasmeja. – Verujem ti – reče lagano – ali tu ima još nešto što mi nisi rekao. – Ti si dakle vidovnjak? – upita on silom se osmehnuvši kako bi prikrio iznenadnu ne-

lagodnost. – Tamis mi je rekla da imam talenat ali da on nije razvijen. Šta to kriješ? – U ovom trenutku – odgovorio je on gledajući na svoje nago telo – izgleda da ne krijem

ništa. – Pogledaću – najavi ona. Prevrnuvši se na kolena ona ga poljubi u stomak pa joj se glava

spusti niže. – O, ne! – reče on posegnuvši ka njoj. – Ne smeš! To nije pristojno. Njen smeh odzvoni kroz sobu. – Nije pristojno? Poljubac koji je dostojan kraljice ne sme

prezrivo biti odbijen od strane kralja! On je bio spreman da se raspravlja ali samo na tren, pre no što ga njene usne dotakoše i

usta obuhvatiše. A tada njegove primedbe zamreše. Kasnije, dok su sedeli na divanima ispijajući razblaženo vino, začuše korake u hodniku is-

pred glavnih vrata. Diri ustade i ode u spavaću sobu a Parmenion uze mač i otvori vrata. On ugleda dva stražara i Leonidu s njima.

– Šta se dešava? – upitao je Parmenion. – Filipos napreduje tokom noći. Pokušava da nas iznenadi. Upravo su stigla dva naša izviđača. Makedonjani će biti nadomak grada do sutra u podne. – Bićemo spremni za njega – obeća Parmenion. – Da. Da li je moja sestra još uvek s tobom? – Jeste. – Mogu li da uđem? – Ne, moj prijatelju. Ova, poslednja noć, samo je naša.

Razumeš li? – Izgleda. Ali ta mudrost može izgledati manje vredna sutra ujutro. – Moj je život pun kajanja, ali i da umrem sutra, ova noć neće biti jedna od njih. – Nisam mislio na tebe – reče Leonida. Istina u rečima vojnika pogodi Parmeniona poput udarca. Da nije vodio ljubav s Diri, ona

bi ga se sećala kao hladnog kralja koji nije osećao ništa prema njoj, pa bi njena tuga zbog nje-govog nestanka bila neznatna. Bilo da doživi slavu pobede ili smrt u porazu, Parmenion će nestati iz njenog života, jer je tako obećao Leonidi.

Pet dana će biti kralj ili dok se bitka ne okonča. A tada će ponovo izgubiti Diri. Leonida ugleda očaj u kraljevim očima i ispruži ruku. – Žao mi je, prijatelju – prošaputao

je. Parmenion ne reče ništa. Ušao je unutra i zatvorivši vrata stajao u mraku soje sobe. – Ko je to bio? – viknu Diri. On ode do spavaće sobe i leže pokraj nje. – Leonida. Makedonjani će sutra biti ovde. – Ti ćeš ih pobediti – reče ona pospano. On je pomilova po kosi i navuče čaršav preko njih

oboje. U zoru je bio budan i začuo Prijasta kako ulazi u spoljnje odaje. Ustao je tiho i izašao iz

spavaće sobe, lagano zatvarajući vrata za sobom. Prijast u grudnom oklopu, šlemu i štitnicima za potkolenice nakloni se kada kralj uđe i Parmenion se osmehnu.

– Izgledaš zastrašujuće – reče on. Prijast se prigušeno nasmeja. – Nekada sam bio čovek koga su se bojali. Još je ponešto os-

talo od tog čoveka, a to će Makedonjani saznati. Reci, koji ćeš oklop nositi? – Jednostavni kiras i štitnike za zglobove. Boriću se peške. I pronađi mi neukrašeni šlem. – Ne želiš da se ističeš u bici? – upita Prijast iznenađeno. Parmenion zastade. Starac je bio u pravu. Ranije je uvek Parmenion bio general koji je

služio kralja, satrapa ili neki grad. Ali je ovde bio kralj, i ljudi su bili spremni da se bore i umiru za njega.

Njihovo je pravo bilo da vide svoga gospodara u punom sjaju, i još bitnije, to je bila Par-menionova dužnost.

– Potpuno si u pravu, Prijaste – napokon reče. – Donesi mi najsjajniji i najgizdaviji oklop koji imam.

– To bi bio zlatni šlem sa belom perjanicom od konjske dlake i sa obrazinom od slonovače. To je delo velike lepote i čvrste izrade.

Sijaćeš poput sunca pa će Apolon biti ljubomoran. – Nikada nije mudro učiniti boga ljubomornim. – Ah, Apolon je lepši od tebe. Neće zameriti ako ti je oklop blistav. U roku od sata sunce se pope iznad planina i Parmenion, nakon susreta sa Kleandrom i ve-

ćem odbrane grada, izađe kroz vrata palate i tu ga pozdraviše Leonida, Timasion, Learh i os-tali oficiri.

Svi se pokloniše kada on priđe i Parmenion oseti kako mu obrazi crvene. Šlem je bio ona-kav kako ga je Prijast i opisao, a oklop sa kovanim zlatom preko gvožđa i bronze je bleštao na suncu. Čak su i štitnici za zglobove i potkolenice bili ukrašeni slonovačom i srebrom, a beli ogrtač koji je nosio bio je protkan srebrnim nitima koje su sijale u svetlosti zore.

Vojnici ga ugledaše i izvukoše mačeve, pa počeše da udaraju drškamo o štitove proiz-vodeći zaglušujuću buku. Podigavši ruku, on im uzvrati pozdrav i prelete pogledom po zbi-jenim redovima koji su ispunili Odlazeću ulicu. Prišao mu je Leonida široko se osmehujući. – Da li je sada vreme da nam izložiš svoje planove? – upitao ga je.

Parmenion klimnu i pozva oficire k sebi. Ogrlica koju mu je dala Tamis bila je hladna i on je govorio tiho, posmatrajući njihovu reakciju. Oni su slušali u tišini a Leonida je pokušao da postavi prvo pitanje.

– Šta ako…? Parmenion podiže ruku. – Ne, prijatelju. Nema ako. Šta ako se sunce pretvori u vatru? Šta

ako se okeani dignu iz svojih korita? Nema vremena za takve misli. Video sam demonskog kralja na delu i imamo samo jednu

šansu za pobedu. Najvažnije je da njegova pešadija napadne Spartance, da ne dira robove. Ako ga navedemo da uradi tako, onda imamo šanse. Bez toga nemamo nikakve. Pripremite sada svoje trupe za pokret.

On baci pogled na lica ljudi oko sebe. Niko od njih nije bio za do voljan njegovom strategi-jom, ali i ovde u ovoj drugačijoj Grčkoj, disciplina Spartanaca je bila besprekorna. Oni saluti-raše i raziđoše se.

Parmenion se zaputi ka čelu kolone, sa Leonidom kraj sebe. – Molim se bogovima da si u pravu, Parmenione – prošaputa ratnik.

– Nadajmo se da će te čuti – odgovori mu on. Prethodnica je izašla iz grada kada se pojaviše trojica konja nika u galopu, dolazeći s juga.

Atal i Helm su jahali jedan uz drugoga a minotaur Bront je bio odmah iza njih, čudno sedeći na svome konju.

Atal zateže uzde pred Parmenionom i skoči na zemlju. – Sa juga nam neće doći pomoć – reče mačevalac zureći u predivan oklop.

– Nisam je ni očekivao. Hodaj uz mene. Bront i Helm sjahaše i pustiše konje da slobodno hodaju. Čovek i minotaur se pridružiše

kralju. – Dobro došli, prijatelji – reče Parmenion pružajući ruku prvo Brontu. – Žao mi je što moja braća neće jahati s tobom, Parmenione – reče mu Bront – ali oni ne

žele da učestvuju u onome što vide kao rat između ljudi. Možda sam mogao i da ih ubedim, ali kada sam im rekao da si ponudio novu magiju Gorgonu, to ih je još više udaljilo od tebe. Da se nisi sprijateljio s tim demonom, mogao si da sada imaš i drugu armiju.

– Bez Gorgona Aleksandar ne bi ni stigao do kapije – primetio je Parmenion. – Ali to više nije bitno. Mi smo sami a ponekad i iz toga proističe snaga. Spartanac se okrenu ka Helmu. – Pomislio sam da ćeš ostati sa Iskanderom. Zar on nije ključ za tvoje sećanje?

– On mi je rekao da pođem – odgovori ratnik bronzanog lica. – On reče da se moji odgovori nalaze kod tebe. – A šta je s tobom, Atale? – upita Parmenion. – Ti ne moraš da budeš ovde. – Izgleda da sam navikao na tvoje društvo, gospodaru. A i ne nameravam da propustim

predstojeću bitku. Demonski kralj me je proganjao širom ovoga sveta. Sada ću ja loviti njega. Parmenion se osmehnu. – Lovićemo ga zajedno.

POLJE KRVI

Filipos je sedeo na bojnom pastuvu i razmišljao o svome neprijatelju, usmerivši pogled svog zlatnog oka ka udaljenoj fi guri spartanskog kralja u gizdavom oklopu.

Jedilo ga je to što je taj čovek nosio zaštitnu ogrlicu, ne zato što se plašio njegove jadne strategije, već zbog toga što je uvek uživao u strahu i pojačanoj uspaničenosti neprijatelja suočenog sa porazom.

Prisetio se prošlog susreta sa Parmenionom, opet je osetio gnev zbog prezrivih Spartanče-vih komentara o njegovoj veštini.

Šta kaže jadan general! On je Filipos, najveći kralj ratnik koga će svet ikada znati! – Nije mi potrebno oko da bih pobedio takve kao ti – glasno izreče. Ali ipak, zašto se lišiti

malih zadovoljstava, zapitao se. Koliko li su užasnuti Parmenionovi generali? On se usredsredi dublje i potraži Leonidu.

– Razmišljaš li o svojoj smrti? – začu Filipos glas u svom umu i trže se kao udaren. Bila je to veštica koja se pretvarala da je boginja Atena. Zatvorivši svoje ljudsko oko, on potraži njeno duhovno obličje. Lebdela je u vazduhu na dvadesetak koraka od njega.

– Ne možeš mi nauditi, veštice – reče joj. – Niti ću to morati – odgovorila je. – Zlo često pobeđuje samo sebe. To će se desiti i danas. – Gubi se, ženo! Nemam ni vremena ni namere da se raspravljam sa tobom! – Naravno da nemaš – podsmehnu se ona. – Kralj kukavica mora prvo da pročita misli svo-

jih neprijatelja. On nije sposoban da samostalno planira bitku. Samo napred. Nemoj dozvoliti da ti ja zasmetam. Pretpostavljam da si izgubio na muževnosti nakon pogleda na seljake i robove.

Umešao se još jedan, dečji glas. – On baš ne izaziva divlje nje, zar ne, Tena? Filipos okrete glavu i ugleda mršavog zlatoko sog dečaka kojeg je lovio toliko dugo.

– Pronaći ću te, dete. Nigde se ne možeš sakriti. Dečak ga pogleda tužnim pogledom. – Mislim da ne bi trebalo – reče on tiho – ali ako to

učiniš, ubiću te. Filipos se nasmeja ali mu smeh zamre kad pogleda u tužno lice deteta. – Ništa me ne može

ubiti! Čuješ li me? Ništa! – Ja mogu – prošaputao je dečak – jednim dodirom. Ali, mi te za državamo, kukavice. Da

li da zamolimo Parmeniona da skine svoju ogrlicu moći? Da li će ti tako biti lakše da pobediš armiju robova?

Prezir u dečakovom glasu ošinu kralja poput vatrenog biča i on zausti da odgovori, ali su duhovi nestali. Besan, Filipos projaha duž borbenog poretka i prizva svoje generale i sveštenike. Vojnici su stajali ćutke dok je on prolazio, držeći koplja vertikalno, pogleda upr-tog ka neprijatelju udaljenom nekih osam stotina koraka.

Kralj Makedonjana cimnu uzde i okrete konja licem ka jugu. Neprijateljski borbeni poredak je bio onakav kakav je i očekivao: Spartanci pod bronzanim

šlemovima koji su potpuno pokrivali lice i crvenim ogrtačima držali su poziciju u dolini iz-među dva brda, a robovi su bili podeljeni u dva krila na obroncima brda. Iza centra glavnine bili su strelci i džilitaši, iščekujući naređenja.

– Koliko ih ima? – upitao je Filipos. Jedan od oficira priđe konjem do kralja. – Pet hiljada Spartanaca, gospodaru, i otprilike isto

toliko robova. Teško je videti koliko ima strelaca, možda oko hiljadu. Filipos nije morao da gleda unazad da bi znao koliko ima Makedonjana. Odmah iza njega

je bila kraljeva garda, šest hiljada ljudi koji su stajali u borbenom poretku dvadeset redova dubine i trideset štitova širine. Ogroman borbeni kvadrat odeven u crno. Oni si bili vesnici oluje, jer se pri napadu njihovi bojni poklič kotrlja poput grmljavine a mačevi su im smrtonosniji nego Zevsove mu nje.

Sa strana su bile regularne trupe. Deset hiljada snažnih boraca, dobro opremljenih, sa ugla-čanim šlemovima i oklopima koji su sijali poput srebra. Na desnom krilu je bilo pet hiljada najamnika iz Tesalije, Trakije i Ilirije. Ti ratnici su nosili raznobojne ogrtače, i mada im je nedostajala disciplina bili su surovi borci, žedni krvi i smrti, što je oduševljavalo kralja Make-donjana. Iza njih, na desnom boku, bila je konjica, uglavnom iz Korintije. Njih sedam hiljada.

Dvadeset i osam hiljada prekaljenih ratnika stajalo je naspram pet hiljada Spartanaca i gomile u žurbi opremljenih robova i staraca.

– Strategija mu je jadna – podrugnu se Filipos. – Prozirna je poput paučine. Poziva nas da napadnemo njegov centar; zato Spartanci i brane najlakši put kroz ravnicu.

– Ali ako ih udarimo sa strane, gospodaru, robovi će se razbeža ti i pobeda će biti naša – ubaci se jedan ofi cir. – Obavezno moramo napasti Spartance.

– Video si ih kod Mantineje. Napasti ih sa čela to je kao da bacate vodu na zid. Oni su do-bri vojnici i neće se razbiti lako. Ne.

To je baš ono što on hoće, da izdrži udarac pešadijskog juriša i da slomi borbeni duh Makedonjana. Kada jednom moral nestane, razlika u brojkama ne igra nikakvu ulogu.

– O čemu on razmišlja gospodaru? – Ne znam i nije me briga. Naredi Korintijcima da zaobiđu neprijatelja i udare na Spartu.

Mi ćemo posmatrati šta će se desiti sa njihovim moralom kad saznaju da im je borba uzaludna. Onda naredi najamnicima i vojnicima da krenu kao da će napasti spartanski centar. Kada budu udaljeni nekih pedeset koraka, zatrubi juriš. Neka najamnici skrenu levo a dva odreda regularnih trupa desno. Jurnite uz padine i razbijte robove. Vojnici će onda udariti s leđa u Spartance dok će najamnici napadati s brda. U tom momentu ću narediti gardi da krene napred i mi ćemo ih opkoliti. Ali zapamti, hoću Parmeniona živog.

– Da, gospodaru. Živog. Kralj se okrenu ka svome glavnom svešteniku, ćelavom čoveku kukastog nosa, sa duboko

usađenim crnim očima. – Kakvi su znaci za danas, Farine? – Doći će do dvoboja kraljeva, gospodaru i Filipos će trijumfovati. Neprijatelj će mrtav ležati pod njegovim nogama. – Ali ja ga želim živog! – Neće se tako zbiti, gospodaru. Susrešćeš svog neprijatelja, sečivo o sečivo i ti ćeš ga

ubiti. Farinov dar se nije dovodio u pitanje, ali kralj ipak okrete svoju glavu na kojoj je sijalo

zlatno oko. – Ti me ne bi lagao? – Ja zborim istinu, gospodaru, tako će se zbiti. More krvi, planine leševa, ali će Filipos po-

bediti. – Nikada nisi pogrešio, Farine. Nijednom. – Ne grešim ni sada, gospodaru. Začuše se bojni bubnjevi Makedonjana, a zvuk se prostirao bojištem kao otkucaj srca neke

mitske zveri. Parmenion oseti strah robova, vide kako bacaju poglede jedni na druge, kako brišu znoj iz očiju i oblizuju suve usne suvim jezicima.

– Vi ste hrabri ljudi – prozbori iznenada a glas mu se prostre kroz prestravljene redove – i ja sam ponosan što stojim ovde s vama.

Njemu najbliži robovi se nervozno osmehnuše. – Nemojte se brinuti zbog buke. Umotane drške koje udaraju po zategnutoj kravljoj koži, to je sve. A oni ljudi koji se spremaju da krenu na vas samo su ljudi kao i vi. Nema ničeg posebnog kod njih, oni će umreti kao što i svi ljudi umiru.

Zaćutao je, malo je toga još mogao reći. On nije bio Filip, niti kralj ratnik sa neverovatnim govorničkim darom. Ksenofon je to nazvao herojsko vođstvo, sposobnost jednog čoveka da strah pretvori u hrabrost na način na koji oružar pravi mačeve od rude. – U armiji postoji – rekao je jednom Atinjanin – jedan, nevidljivi duh, koji se lako može prevesti iz kukavičluka u hrabrost, iz divljaštva u disciplinu. Pravi general ili kralj to shvata. On upoznaje prirodu tog duha, zna da se on i hrani strahom vojnika i da im uliva strah.

Taj duh je začetak nemira isto koliko i začetak veličanstvene borbe. Neki iz njega izvlače najbolje, drugi ga pune strašću. Ali oni za koje taj nevidljivi duh ne

postoji, propadaju. Parmenion ga je uvek podsticao pre bitke, na vežbalištu i na manevrima, tako što je

upoznavao svoje potčinjene i ispunjavao ih poverenjem u sebe i generala. To bi dugo trajalo a u ovom novom svetu nije imao dovoljno vremena da izvede svoju malu magiju.

Neprijatelj se pokrenuo, najamnici i redovi su marširali po taktu bubnjeva, spojivši štitove i napredujući preko ravnice ka spartanskom centru.

– Bogovi, šta bih dao za jedan piš – reče Helm a njegov duboki metalni glas razbi izne-nadnu tišinu. Začu se nervozni smeh a opuštanje je bilo skoro opipljivo. Parmenion se osme-hnu prigušeno.

U tom trenutku Helm je opisao stanje poznato svakom borcu: suva usta i naizgled puna bešika.

Njegov osećaj za vreme je bio besprekoran i Parmenion baci pogled ka začaranom ratniku pored sebe. Helm podiže pogled i osmehnu se namignuvši jednim bronzanim okom. – Hvala ti – promrmlja kralj.

Parmenion pogleda znalački ka neprijatelju. Prilazilo je pet odreda, nekih petnaest hiljada ljudi. Oblak prašine se podiže sasvim na levom krilu i Spartanac okrete glavu i ugleda konjicu Makedonja na kako zaobilazi njihov položaj. – Darikle! – uzviknuo je i visoki mladi lukonoša podiže ruku. – Raširi svoje strelce u slučaju da okrenu i napadnu nas sleđa. – Čovek otpoz-dravi i Parmenion ponovo okrenu pažnju ka pešadiji.

Do sada je išlo upravo po njegovim predviđanjima. Konjica ih je zaobišla u širokom luku i krenula, kako se nadao, u napad na grad, dok je pešadiji ostavljen zadatak da raščisti put.

Iznenada, neprijateljski se redovi razdvojiše, skrećući na desno i levo kako bi napali krila. Bojni pokliči se podigoše u nale tu buke a tutnjavu bubnjeva po suvoj ravnici uguši topot konja.

Filipos je posmatrao bitku sa svoga mesta na čelu garde. S prezirom je gledao kako spar-tanski robovi zauzimaju borbeni poredak, naleću jedni na druge, dok im štitovi ispadaju; on oseti kako mu uzbuđenje splašnjava. Bitke su obično bile pune divlje radosti, uskovitlanih osećanja, ali ga je ova ostavila praznim, skoro umornim.

Postojali su više nego dobri izgledi da se robovi rasprsni u pobegnu i pre no što redovi udare.

Ono što će uslediti biće pokolj. Usmerivši pažnju na Spartance u crvenim ogrtačima, on vide kako glatko prelaze iz ofan-

zivne formacije, čvrste falange dvesta pedeset štitova široke i dvadeset redova duboke, u ot-voreniju liniju širine petsto štitova. Njihova podignuta koplja se spustiše u savršenu liniju i to zadivi kralja Makedonjana. E to su ratnici!

Makedonjani počeše da trče i podeliše se na levu i desnu stranu. Filipos se osmehnu i začkilji kroz oblak prašine kako bi posmatrao pometnju među robo-

vima. Strele i džiliti poleteše sa spartanskih bokova i počeše da se zabadaju u Makedonjane. Mnošto pade a još više njih se saplete preko tela. Ali, juriš je bio nezaustavljiv.

Kralja Makedonjana ponovo obuze uzbuđenje, i ruke počeše da mu se tresu. Linija robova na desnoj strani je pukla pre no što su Makedonjani i stigli do njih.

Ne, nije pukla! Menjala je poredak! Kralj isprva nije mogao da poveruje u ono što vidi. Robovi su znalački spojili štitove u

klasičnu spartansku napadnu formaciju i stupali niz padinu brda. U žurbi da stignu do nepri-jatelja, Makedonjani su izgubili borbeni poredak koji bi odbacio te nazoviratnike.

Nije bilo borbenog poretka, samo crna horda koja trči ka brdima s obe strane. Filipos po-gleda na desnu stranu. I tu su robovi napredovali u savršenoj formaciji, da dočekaju juriš.

Ludost, pomislio je. Ali lagani strah poče da ga obuzima. Ovde nešto nije bilo u redu. Ali ima li to veze? Kako robovi mogu da se odupru frontalnom

napadu? Podiže se gusta, zaslepljujuća prašina. Kraljevo zlatno oko zasija kada se on duhom vinu

iznad bojišta. Prvi Makedonjani dospeše do robova čiji ih mačevi lako posekoše; štitovi se zbiše i napraviše branu pred Makedonjanima koji su nadirali.

Filipos pogleda ka glavnoj spartanskoj sili. Svi su stajali u mestu, ne pokušavajući da priteknu u pomoć robovima na svojim bokovima.

Juriš je počeo da posustaje, polje je bilo prekriveno mrtvim Makedonjanima. Robovi nastaviše da napreduju sekući i ubadajući mačevima sa kojih je kapala krv. Makedonjani po-kušaše da ponovo oforme svoj poredak, ali im robovi nisu pružali prilike za to.

Filipos je posmatrao pokolj, potpuno zbunjen. Budalo, začu glas u svome umu. Zar ne vidiš šta se dešava? – Ostavi me na miru! – on uzviknu. Parmenion te je nasamario. Robovi su Spartanci. Zamenili su šlemove i ogrtače. Napao si u

razbijenoj formaciji najbolje ratnike na svetu! – Šta da radim? Nije još sve izgubljeno. Pošalji gardu na spartanski centar. – Kako će nam to pomoći? Spartanci će morati da obustave napad a to će dati vremena tvojim trupama da se pre-

grupišu. Učini to sada ili će sve biti izgubljeno! Filipos se trže i izvuče svoj mač. – Napred! – uzviknu. I šest hiljada elitnih ratnika, ponos Makedonjana, mrkog i hladnog pogleda, podiže svoje

mačeve i štitove i krenu ka robovima koji su okruživali spartanskog kralja.

SPARTA

Kleander je bio ljut što su dvojica mladih slugu morala da ga iznesu na krov kuće, kada su u grad stigle vesti da je primećena neprijateljska konjica. Izdala su ga uništena pluća i nije mogao da nosi ni najjednostavniji kožni grudni oklop i šlem, bili su mu preteški. Disanje mu je postalo isprekidano kada su ga dvojica slugu iznela na krov. Duboko škripanje pri disanju bilo je praćeno razdirućim kašljem, nekoliko kapljica krvi pade na beli okrečen kamen. Kleander se ispravi i polako se uputi ka niskom parapetu koji je okruživao zgradu; odatle je imao pogled na Odlazeću ulicu.

Sleva je bila zabarikadirana agora. Pijačne tezge su bile prevrnute i blokirale su sve izlaze. Sa desne strane je video ravnicu i udaljeni oblak prašine koji je najavljivao dolazak nepri-jatelja. Podigavši ruku, prizvao je slugu Dorijana, mladog Kadmejca rođenog u njegovoj službi. Mladić uze svoj zakrivljeni ovčiji rog i podigavši ga do usta, dunu i jednolični zvuk odjeknu iznad grada. Kleander prelete pogledom preko krovova na kojima su bili strelci i džilitaši, koji podigoše ruke pokazujući da su razumeli signal, a zatim ih spustiše. Kleander se od tog napora već znojio.

– Lezite malo, gospodaru – prošaputao je Dorijan, uhvativši gospodara za ruku. – Ako legnem umreću – odgovorio je Kleander, kleknuvši oseti bol u telu, žudeći za

kiseonikom, ali se potrudi da nastavi. Kralj mu je poverio odbranu grada i on će ispuniti svoju dužnost. Još jednom razmotri strategiju pitajući se da li u njoj ima nekih nedostataka koje neprijatelj

može da otkrije. Zatvorio je sve ulice sem Avenije kraljeva i njoj paralelne Odlazeće ulice. Obe su vodile do otvorene pijace sa brojnim uličicama i raskrsnicama ali su i one bile blo-kirane tezgama i nameštajem iz okolnih kuća. Pomislio je i na vođe odreda koje je odabrao. Zbog nekih je bio zabrinut, a u druge nije bio siguran. Ali, najbolji ratnici su otišli sa Parmen-ionom i nije bilo koristi od razmišljanja o onima koji su ostali.

Neprijatelj se primicao brzo i Kleander je video blesak na vrhovima njihovih kopalja i šlemova. Dve-tri hiljade konjanika je galopiralo ka gradu i strah stegnu Spartančevo srce. Da li će moći da se odbrane od tolikog mnoštva?

– Oče Zevse, daj mi snage – molio se on. Pogleda u Dorijana. – Siđi dole, dečače, i budi spreman na moj znak. Pridružila su mu se još trojica, dvojica su

nosili lukove i nekoliko tobolaca sa strelama, a treći je zauzeo poziciju pored dvadesetak

džilita gvozdenih vrhova, poređanih duž parapeta krova. Džilitaš uze prvo oružje odmerava-jući mu ravnotežu i težinu. – Ne pre signala – upozorio ga je Kleander i mladić klimnu gla-vom osmehnuvši se.

I ja sam nekada bio ratnik, pomislio je Kleander. Nekada sam sa šlemom i mačem stajao uz svoga kralja, sekao njegove neprijatelje i proslavljao svoju snagu i moć. Ponovo se zgrči od kašlja koji protrese njegovo mršavo telo. Zasvetluca mu pred očima i on oseti kako klizi na zemlju. Dorijan ga je prihvatio i uspravio. Kleanderu se vid mutio, ali se on napregnu, od-gurnu mrak i usredsredi se na konjicu u galopu. Video je da su se podelili i da je polovina zatutnjala ka Odlazećoj ulici.

U dalekoj prošlosti Sparta je bila opasana velikim zidom ali je Likurg, legendarni osnivač ratničke loze, govorio da je zid sačinjen od ljudi snažniji od zida napravljenog od kamena, pa su gradske zidine srušene. Toliki je bio spartanski ponos, tolika je bila snaga njene armije da u čitavoj istoriji Sparte, nijedan neprijatelj nije ni prišao blizu niti zapretio gradu.

Sve do tog dana… Kada je konjica preplavila Odlazeću ulicu, Dorijan pogleda u Kleandra‚koji u samrtnom

času odmahnu glavom. Prilazili su sve bliže dok su se za njima vijorili beli ogrtači. Mnogi konjanici su bili Korintijci sa slabom zaštitom, nosili su samo koplje ili mač, osećali su snagu u brzini svojih konja i malim okruglim štitovima koji su im bili pričvršćeni na levoj podlak-tici. Kleander je sačekao sve dok nisu došli do kraja Odlazeće ulice. Kolona se izdužila ispod njegovog položaja.

– Sada! – prošaputao je. Dug prodoran zvuk začu se iz roga i sa svakog krova poleteše džiliti kao crna kiša smrti,

koja izrešeta redove napadača. Na stotine konja pade i baci jahače na popločanu ulicu, a strelci zatim počeše da pretražuju redove preživelih koji nisu imali kuda da pobegnu.

Beli plaštovi i tunike bili su krvavi a krici ljudi koji su umirali odjekivahu ulicom. Klean-der je ravnodušno posmatrao pokolj a kada se okrenuo, video je kako prethodnica kolone uja-huje na agoru gde ih je sačekala oluja džilita. Naoružani robovi preskočiše barikade i jurnuše na onemoćale napadače. Svlačili su ih sa konja i zarivali naoštrene noževe i sekire u meso i kosti. Poražena konji ca se borila da pobegne ali je jedini izlaz bio put kojim su došli, a ulice su bile zakrčene mrtvim konjima i ljudima.

I pokolj se nastavljao. Kleander posrnu i sede na krov. Vid mu se zamračio, video je samo senke ljudi oko sebe.

A onda sjajna figura zakorači pred njega. Činilo se da izlazi iz svetlucave magle. Kleander ustade, sav bol je nestao, on pogleda u oči

čoveka koji je svetleo pred njim. – Nisam te izneverio, gospodaru. Grad je bezbedan. – Dobro si to učinio, rođače – reče Parmenion, kralj Sparte. Kleander pogleda u svoje krhko telo na koje je zaboravio dok je besnela bitka. Mršavo i is-

trošeno. Bilo je pravo zadovoljsto osloboditi se toga. A onda ga uhvati očaj. Ako je kralj ovde, onda…

– Da li smo izgubili, gospodaru? – Ne još. Bitka i dalje traje. Hajde, sledi me. – Uvek sam to činio, gospodaru. I uvek ću. Ali, gde mi to idemo? – Na krvavo polje, prijatelju, jer tamo ima mnogo Spartanaca kojima će trebati vodič pre

no što se ovaj dan okonča.

POLJE KRVI

Uprkos pokolju koji je besneo oko njega, Parmenion se osećao izdvojenim iz bitke, usreds-redio se potpuno na odnos snaga. Makedonjani su pretrpeli težak udarac, njihovi najamnici su bili isprepadani jer ih je na stotine poginulo u boju. Neki su već počeli da beže iz bitke. Regu-larne trupe su se i dalje žestoko borile uprkos ogromnim gubicima, ali su bili primorani da uzmaknu pred ubilačkom veštinom maskiranih Spartanaca.

Bitka još nije bila ni dobijena ni izgubljena, na desnoj strani su Leonida i Timation pred-vodili napad u bojnoj liniji širokoj dve stotine štitova i postepeno su potiskivali neprijatelja ka sredini polja. Sa leve strane Learh je zastao s napredovanjem, zemljište iza njegovih ratnika bilo je prekriveno leševima.

Vetar je bojištem raznosio prašinu, Parmenion razazna neprijateljsku rezervu, elitnu gardu Makedonjana.

Krenuli su napred. Oseti ledeni strah. Uz Spartance, to su bili najdisciplinovaniji ratnici u čitavoj Ahaji, po-

bednici mnogobrojnih bitaka. Dolazili su, čvrsta falanga boraca u zbijenom poretku od na-jmanje dvadeset redova. Različitost u strategiji juriša poneće ih duboko u redove bilo kog ne-pokretnog neprijatelja.

Parmenion nečujno opsova. Da su njegove trupe bili stvarno Spartanci, on bi sada naredio napredovanje i presreo bi neprijate lja licem u lice, prilagodio bi se njihovom poretku i pouz-dao u snagu svojih vojnika da se odupru udaru. Ali oni nisu bili Spartanci, bili su kućni robovi, kuriri, baštovani i sluge, nisu imali ratnog iskust va. U trenu on shvati da nema izbora. Ako budu nepomično stajali, biće razbijeni. Spartanci ili ne, strateg je imao samo jedan izbor.

Napad. Ta misao je izbrisala sve njegove strahove i sa dna njego vog bića uzdignu se divlja žeđ za

bitkom kakvu nikada ranije nije iskusio. – Napadni poredak! – povikao je. Robovi su naučili samo dve vrste manevra tokom obuke koja je trajala dva-tri dana, a na-

pad je bio jedan od njih. Spretno su iz široke defanzivne linije prešli u zbijeniju napadnu jed-inicu.

– Bubnjari, diktirajte tempo! – povikao je kralj. – Ritam je trojka! Iza borbenog poretka deset bubnjara je počelo da meri vreme postojanim ritmičkim udar-

cima. Parmenion se postavi u treći red i ljudi počeše da trče napred ka neprijatelju. Prvi red je

nosio mačeve i štitove a oni u drugom su imali duga koplja sa vrhom od gvožđa. Kada se približe neprijatelju, to oružje će spustiti a ljudi iz prvog reda će zadenuti mačeve u kanije i usmeriti koplja ka cilju, dok će oni iz drugog reda obema rukama zgrabiti drške kopalja i zabiti ih u protivničke redove.

Protiv slabo disciplinovane vojske ili trupa koje nemaju poredak takva taktika je često od-lučujuća. Ali u slučaju dobro uvežbanih trupa, koje će štitovima odbiti koplja, borba će se pretvoriti u guranje i rvanje dve falange se sudaraju poput dva ogromna bika koji jurišaju jedan na drugoga oborenih glava.

– Spuštaj koplja! – urliknu Parmenion i oružje se spusti u neravnu liniju, ali je uskovitlana prašina onemogućavala neprijatelju da jasno vidi kako su neiskusno koplja spuštena. – Bubnjari, ritam četiri! Dobovanje se ubrza kao otkucaji razjarenog srca.

– Sada ćemo im pokazati – reče Prijast prilazeći kralju. Ali Parmenion nije imao vremena da mu odgovori jer je neprijatelj bio blizu.

Makedonjani nisu prilazili brzinom koju je očekivao. U stvari, kao da su oklevali, linija im se iskrivila, na bokovima je išla napred a u centru se udubila. Za trenutak je Parmenion bio

zbunjen a onda je shvatio. Bili su uplašeni! Garda je videla kako oni za koje su mislili da su robovi uništavaju njihove bojne redove, a sada su verovali da se nalaze pred najboljim rat-nicima na svetu. Ljudi u prvoj vrsti su se držali na odstojanju plašeći se sudara. To je dovelo do zgušnjavanja falange Makedonjana, vrsta uz vrstu, i brisanja prostora za borbu koji mora da postoji između vrsta.

– Bubnjari, ritam pet! – viknu Parmenion. Bubnjanje se ubrza i napredovanje dobi na brzini. – Spremite koplja!

Makedonjani su se jedva kretali kada ih Spartanci udariše. Kopljonoše iz druge vrste poletoše napred, zarivajući vrhove okovane gvožđem u nepri-

jatelja. Gusto zbijeni Makedonjani nisu mogli da ih sve odbiju i vrhovi pronađoše put između štitova.

– Povucite koplja! – povika Parmenion, i unazad se povuče okrvavljeno oružje samo da bi se ponovo zarilo napred.

Linija Makedonjana se uskomeša i na stotine ratnika pade. Ali poredak nije bio razbijen. Ponovo su se koplja zarivala ali se Makedonjani pregrupisaše i počeše da uzvraćaju udarce. Robovi u prvoj vrsti izvukoše svoje mačeve i bitka postade borba prsa u prsa. Napredovanje Spartanaca se usporilo.

U prvim redovima počeše da se pojavljuju pukotine. Helm uskoči u jednu i poseče jednog neprijateljskog ratnika preko lica. – Zbijte redove,

braćo! – uzviknuo je. Njegov uzvik se prenese duž poretka i svi ga poslušaše. Robovi se pre-strojiše zatvarajući rascepe i uzvraćajući udarce. Sada je zastalo svako napredovanje i dve vo-jske su stajale oči u oči, štit naspram štita.

Parmenion se osvrnu. Robovi su svuda držali poziciju i on oseti ponos zbog njih, ali i dodir surove istine. Makedonjani su još uvek oklevali ali će uskoro postati svesni nedostatka veštine kod svojih protivnika i ponovo će početi da napreduju. U tom trenutku je znao šta je njegov dvojnik osećao kod Mantineje, sladak ukus pobede bio je tako blizu.

Pred njime se otvori nov prostor. Taman je hteo da osvoji prolaz kad divovski Bront krenu u prodor sa ogromnom sekirom u rukama. Oštrica preseče kroz šlemove i oklope obarajući ratnike Makedonjana na zemlju.

Okrenuvši se, Parmenion podiže ruku. – Poslednjih šest vrsta u otvoreni poredak! – povika. Niko se nije pomerio, ljudi su se zagledali jer je to bilo nešto što nisu uvežbavali. Parmenion proguta psovku. – Poslednjih šest vrsta, za mnom! – ponovo viknu pokazujući na desno. Re-dovi počeše da se pomeraju. – Pregrupiši se i napadni s desna!

Ljudi počeše da trče prateći kralja u zlatnom oklopu koji je išao duž linije. – Pregrupiši se u otvorenu odbrambenu formaciju – naredio je. Ovo su ljudi razumeli i brzo se postrojiše u tri reda, širine dve stotine štitova. U prvom redu Parmenion izvuče svoj mač, namesti štit i pov-ede ih ka boku Makedonjana. Nije bilo bubnjara da određuju ritam a prašina je bila gusta. U poslednjem trenutku Makedonjani ih ugledaše i pokušaše da se okrenu. Parmenion je znao da robovi neće moći da se probiju ali se nadao da će iznena dni napad usporiti neprijatelja jer su ratnici bili primorani da se bore i spreda i sa boka. Na levoj strani je video minotaura kako seče i obara svojom sekirom. Makedonjani su padali pred njim i Helmom, koji se borio pored Atala u prvom redu. Parmenion odbi štitom mač koji polete ka njegovom licu i ubode nepri-jatelja svojim mačem ali je i njegov udarac bio blokiran. Spustivši se na koleno, Spartanac onda zari svoj mač ispod štita neprijatelja. Oštrica prođe kroz kožni kilt i preseče čoveku pre-pone. Izvukavši oružje, Parmenion ustade da odbije sledeći napad. Svuda oko njega robovi su navaljivali napred. Ali su ih Makedonjani držali u mestu.

A zatim, neprijateljska linija poče nezadrživo da se pomera napred. Leonida se izvuče iz prvih redova i potrča uz brdo da bi odatle pogledao bitku. Parmen-

ionov plan je savršeno funkcionisao mada je neprijatelj i dalje bio u brojčanoj prednosti.

Trački najamnici su se razbežali ali je Spartanac video kako se njihovi ofi ciri svom snagom trude da prestroje preživele. Ako im se da vremena, oni će se vratiti u bitku.

Nazirući kroz prašinu, Leonida je video kako Parmenion predvodi svoje prerušene robove u napad na gardu, dok je na levom krilu Learh bio pritisnut od strane regularnih trupa Make-donjana i jedva je napredovao. Kao u svim bitkama, prvi su pali neobučeni, slabi, spori i nesposobni. Ostali su samo pravi borci a u pitanje se nije dovodila hrabrost Makedonjana. Iznenađeni i demoralisani nakon prvog udara, postali su disciplinovani i bitka je polako po-čela da se okreće u njihovu korist.

Bojište je bilo puno leševa, većinom Makedonjana ili njihovih najamnika. Spartanci su imali žrtava. Leonida iskusno pogleda svoje borbene redove. Započeo je bitku sa dvadeset i pet stotina boraca pod svojom komandom; ostalo ih je nešto više od dve hiljade u falangi širine dve stotine štitova i dubine deset redova. Naspram njih je bilo oko četiri hiljade Ilira u crvenim grudnim oklopima i rogatim šlemovima. Čvrsti, iskusni borci ali slabe discipline. Leonidin odred ih je potiskivao ali je neprijatelj bio daleko od povlačenja ili bežanja. Leonidu je razdirala neodlučnost. Robovi se ne mogu odupreti gardi, a Learhu je na levom krilu bila potrebna pomoć. Ali ako bi mu Leonida poslao svoje ljude, ne bi mogao da se odupre Ilirima. Ipak, odluka je morala da se donese.

A onda je ugledao kako Parmenion predvodi bočni napad na gardu. To je bio hrabar potez ali je bez podrške bio osuđen na propast. Donevši odluku, Leonida potrča nazad u bitku.

– Poslednjih pet vrsta, borbeni klin na levo! – povikao je. – Formacija deset! Poslednjih pet vrsta njegovog odreda spretno se pomeri na levu stranu oformljujući poredak deset redova dubok i pedeset štitova širok. Leonida je stao u centar a sa obe strane su mu bili oficiri. – Kralj! – urliknuo je.

Ljudi u prvom redu podigoše štitove i počeše da marširaju na levo. Uzvikujući svoje bojne pokliče, Iliri se baciše na slabije, desno krilo falange. To je bilo ono čega se Leonida plašio. Štitovi su uvek nošeni na levoj ruci i kada odred skrene na levo, desna strana falange je ot-vorena za napad, jer su štitovi okrenuti na drugu stranu. Ali nije imao izbora. Da je naredio uobičajeni poredak borbene kare, svako napredovanje bi bilo skoro nemoguće. Ljudi su na desnoj strani imali samo svoje mačeve da odbiju napadače, ali oni su ipak bili Spartanci, i Iliri pretrpeše teške gubitke u pokušaju da se probiju kroz falangu.

Ono gore ih tek čeka, znao je Leonida, jer dok budu napredovali, Iliri će ostati iza njih. Mogao se samo nadati da će Timasion sa trupama pod svojom komandom uvideti opasnost i narediti kontranapad kako bi im štitio leđa.

– Laganim trkom! – uzviknu Leonida. Nije bilo dobošara da odrede ritam ali su Spartanci istog trena reagovali i prednji redovi skrenuše još više na levo. Leonida pogleda nazad. Tima-sion je naredio svojim ljudima da popune prazninu koja je ostala za Leonidom pa su Iliri koji su ih progonili bili uhvaćeni između dva odreda.

Prolaz se otvori pred borbenim klinom i Leonida vide Parmeniona i njegove ratnike kako se bore da zadrže gardu. Ogromni minotaur i ratnik metalnog lica bili su okruženi neprijatel-jima, ali nisu odstupali ni pedlja.

– Kralj! – ponovo povika Leonida. – Kralj! – začu se gromoglasni odgovor Spartanaca. Video je kako Parmenion gleda nazad. Istog trena kralj je naredio svojim ljudima da se

povuku na stranu kako bi stvorili prostor za Spartance u jurišu na levi bok garde. Neprijatel-jski bok se savi pod iznenadnim napadom i Spartanci se duboko zabiše u kvadrat Makedon-jana.

Leonida prvi put vide demonskog kralja koji je stajao u centru svojih trupa držeći svetleći mač u ruci. Sve se uskomešalo. Bitka nije više bila uobičajeni prizor dve paralelne linije su-kobljenih strana. Oslabivši spartansko desno krilo, Leonida je sve stavio na kocku pokušava-jući da razbije neprijateljski centar. Ali je tu stajao demonski kralj. Neranjivi kralj.

U žaru bitke, osećajući umor u ruci kojom je držao mač, Parmenion je znao da nastupa pre-lomni trenutak u bici. On je to mogao osetiti na isti način na koji trkač oseća približavanje ne-čujnog rivala iza sebe. Makedonjani su se besno borili ali se u njima rađala uznemirenost. Godinama su se borili i pobeđivali a ova bitka je trebalo da bude njihova najlakša pobeda. To očekivanje je surovo uništeno a moral im se slamao.

Parmenion odbi divljački udarac, preseče vrat napadaču smrtonosnim ripostom, i čovek pade. Za trenutak je Parmenion bio van borbe, okrenuo se na levo, gde su Learh i njegovi ljudi ponovo počeli da potiskuju redovne trupe Makedonjana. Na desnom krilu u pozadini Timasion je u želji da dospe do sredine polja bodrio ljude da snažnije krenu napred na Ilire.

Svuda oko kralja robovi su stajali čvrsto iako ih je mnogo izginulo, i Parmenion oseti novu rešenost da ne izgubi bitku. Ti ljudi su zasluživali pobedu.

Ali više nije bilo vremena za strategiju. Usred klanice na boj nom polju mesta je bilo samo za snagu mišica i hrabrost duha. Makedonjani su se borili samo za osvajanje i plen, dok su se robo vi borili za sopstvenu slobodu a Spartanci za svoj grad, dom i čast. Takva razlika je od značaja u trenutku kada se dve vojske bore u razbijenim formacijama, čovek protiv čoveka, na krvlju natopljenom polju.

Nekakav pokret na vrhu brda, na jugoistoku, privuče Parmenionovu pažnju. Od prašine kralj jedva razazna gigantsko telo Gorgona na padini. Za njime je išlo na stotine šumskih zveri, reptili s krljuštima i stvorenja prekrivena zamršenim krznom. Dosta ih je bilo naoružano teškim batinama od čvornovatog hrasta, ali mnogi ma nije ni trebalo oružje pored kandži i očnjaka. Iznad njih su kružili žderači i na Gorgonov znak obrušiše se na redove Makedonjana i zasuše ih svojim otrovnim strelicama.

Makedonjani u stražnjim redovima ugledaše čudovišta koja su se približavala i uhvati ih panika. Pobacali su oružje i pobegli s bojišta.

Drugi, hrabriji, pokušaše da spoje štitove pred novim neprijateljem. Šumska stvorenja udariše na Makedonjane užasnom silinom. Kandže su prodirale kroz oklope i verižnjače razdirući meso i lomeći kosti kao suve gran-

čice. Ništa im se nije moglo suprotstaviti. Gardijska odbrana se raspala. U jednom trenutku su bili vojska, a u sledećem uskomešana, preplašena rulja koja je

grozničavo pokušavala da pobegne. Gorgon je, vitlajući okovanim palicama, uskočio u njihove redove i obarao ljude. Blede oči

su mu sijale. Ratnici koji su se našli ispred njega vrisnuše i ukočoše se, a tela im se zgrčiše, smanjiše i padoše na zemlju, osušena i uvela.

Videvši šta se dešava među gardistima, Iliri ispred Timasionovih trupa se okrenuše i pobe-goše.

Ostao je samo črvrsto zbijen kvadrat oko demonskog kralja. Filipos je izvukao svoj mač i stajao siguran u svoju neranjivost. Gorgon se probi kroz zid od štitova i jedna ogromna batina udari kralja po ramenu, ali se

odmah odbi i Filipos skoči napred zarivajući mač u Gorgonove grudi. Gospodar šume se zatetura a iz rane mu pokulja crna krv. Filipos krenu napred ali se Bront baci ka njemu i obavi velike ruke oko kraljevog tela. Kralj se borio pokušavajući da okrene svoj mač ka novom na-padaču, ali je Bront čvrsto pritisnuo kraljeve ruke uz telo podižući ga sa zemlje. Filipos je vrištao ali se nije mogao osloboditi.

I poslednji otpor Makedonjana se srkšio. Ljudi su bacali svoje mačeve i padali na kolena moleći za milost. Prvo su ih posecali uprkos vapajima, ali se zatim začu Parmenionov glas, koji nadjača buku bitke.

– Dosta! Pustite ih da žive! Čudna, neprirodna tišina pade na bojište. Na jugu je nekada nepobediva armija Makedon-

jana bežala u rasulu. A u centru su preostali Makedonjani polagali svoje oružje.

Bront baci demonskog kralja na zemlju i savivši mu ruke iza leđa, zatraži nešto čime bi ga vezao. Neki strelac mu pruži rezervnu strunu za luk. Bront mu uveza palčeve a zatim ustade gledajući kako se Filipos podiže na kolena. Helm mu priđe i stade ispred kralja gledajući pravo u njega. A onda se zatetura i zamalo pade.

Atal mu priskoči i uhvati ga. – Da li ti je dobro? – upita ga Makedonac. Helm nije odgo vorio i Atal vide da se bronzano

lice ukočilo i naraslo, i ponovo postalo čvrsto. Začarani ratnik podiže ruku do šlema koji više nije bio deo njegovog lica.

Ali ga ipak nije skinuo. Parmenion brzo priđe mestu na kome je ležao Gorgon, čijom je crnom krvlju zemlja bila

natopljena. Kleknuvši pored monstruma, Parmenion ga uhvati za ruku ali nije mogao da pronađe reči za titana na izdahu.

Gorgon otvori oči. – Iznenađen što me vidiš? – upita kralj šume. – Da. Ali si više nego dobrodošao, prijatelju. Mislim da si nas spasao. – Ne. Bili su već blizu sloma. Gorgon pokuša da ustane ali sveža krv pokulja iz užasne

rane na njegovim grudima. – Ne osećam noge. Da li umirem? – Da – prošaputa Parmenion. Gorgon se osmehnu. – Čudno, ne osećam bol. Hoćeš li mi obećati da će moj narod imati

svoju šansu kod kapije? – Naravno. – Tvoje prijateljstvo ima visoku cenu. Ali… Glava šumskog gospodara pade nazad i nje-

govo telo poče da drhti. Koža mu na licu zatitra i zmije počeše da se povlače. Parmenion je gledao kako se polako menja postajući u tom samrtnom trenu prelepi tamnokosi čovek, kakav je Gorgon nekada u svome životu bio. Umoran i pun tuge, Parmenion ustade.

Bront se zatetura napred i kleknu pored svoga brata. – Zašto? – uzviknuo je. – Zašto si to učinio? Uhvativši Gorgona za rame on poče da drmusa telo.

– On te ne može čuti – reče tiho Parmenion. Minotaur podiže pogled pun suza. – Reci mi Parmenione, zbog čega je došao. – Zbog prijateljstva – jednostavno odgovori Spartanac. – On nije razumeo značenje te reči. – Mislim da jeste. Zbog čega bi inače on i njegov narod rizikovali svoje živote? Oni ovde

ne mogu ništa dobiti. – Ali, moj sopstveni narod je odbio da ti pomogne. A opet, ovo stvorenje je umrlo za tebe.

Ja to ne razumem. Podigavši svoju rogatu glavu, minotaur urliknu pun tuge i besa. Zaori se Filiposov smeh. – Tako je! – uzviknuo je. – Cvili, ti jadni monstrume. Ja sam ga

ubio. Oslobodi me i ja ću i tebe ubiti. Pobiću vas sve! Bront poskoči i uze svoju sekiru. Filipos se ponovo nasmeja. Sekira raspali kralja po licu ali koža nije bila ni zagrebana. Helm istupi prilazeći Parmenionu. – Oslobodi ga – reče ratnik. Spartanac se okrete ka Helmu, čiji glas više nije bio metalan a šlem je bio odvojen od kože. – Sećanje ti se povratilo? – upita ga Parmenion znajući odgovor. – Jeste. Oslobodi ga. Ja ću se boriti protiv njega. – On ne može biti ubijen. – Videćemo. – Čekaj! – prošaputa Parmenion. Brzo otkopča svoju ogrlicu i namesti je Helmu oko vrata.

– Ovako neće moći da ti čita misli. Ratnik klimnu i odmače se od Spartanca izvlačeći svoj mač. Bront pogleda u Parmeniona.

– Oslobodi ga. Bront sekirom preseče veze.

Filipos se zatetura a onda ispravi i okrenuvši se ugleda Helma kako mu prilazi sa isukanim mačem.

Demonski kralj se nasmeja. – Prvi koji će umreti – reče uzimajući svoj mač s mesta na ko-jem je ležao nakon borbe s Brontom.

– Dođi, oganizovaću ti putovanje u Had. Helm ne reče ništa i nastavi da prilazi. Filipos skoči ka njemu usmeravajući mač prema

stomaku. Helm je odbio udarac i uzvratio napravivši posekotinu na mišiću demonskog kralja. Filipos odskoči nazad, užasnuto gledajući u krv koja je curila iz rane.

– Ja ne mogu biti ranjen! – vrisnuo je. – Ne mogu! Helm zastade a zatim podiže levu ruku i skide šlem s glave. Filipos ustuknu a svetlo u njegovom zlatnom oku zgasnu. Ratnici iz obeju vojski su zapanjeno stajali jer se pred demonskim kraljem nalazio njegov

dvojnik, samo sa okom boje opala umesto onog zlatnog. – Ko si ti? – prošaputa Filipos. – Filip Makedonski – odgovori ratnik. Demonski kralj pokuša da ga napadne ali ga je Filip lako odbio i zario oštricu u grlo svoga

neprijatelja. Krv pokulja iz Fili posovih usta. – To je – prosikta Filip – zato što si pretio mome sinu!

A ovo je za mene! Mač zašišta u blistavom luku i odseče glavu demonskog kralja. Glava odlete na levo i odskoči nekoliko puta po nabijenoj zemlji. Telo iz koga je liptala krv pade na desnu stranu.

– Da li si sada dovoljno mrtav? – upita Filip. Posle završetka bitke trebalo je dugo i naporno raditi. Razoružani Makedonjani su sakupljeni na jedno mesto i Parmenion je pozvao njihove ofi-

cire. Oni su, rekao im je, slobodni da se vrate kućama i da tamo izaberu novog kralja. Ali su prvo morali da polože svetu zakletvu da će pomoći u obnovi uništenog grada Kadmosa.

Oni su na to pristali. Zaplenjeno je neverovatno mnogo blaga koje je Filipos prikupio. Uzeli su ga Spartanci ali je Parmenion obećao da će polovinu dati žrtvama Makedonjana, a dvadeset zlatnika svakom robu koji se borio uz njega.

Preživeli robovi i polovina spartanske vojske poslati su nazad u grad, a Bront se složio da povede Gorgonovu pratnju do Divove ka pije i da tu sačeka Parmenionov dolazak.

Svoje izaslanike su poslali i Iliri i Tračani, koji su se razbežali i tražili pregovore. Mir im je obećan pod uslovom da se ratnici odmah vrate svojim domovima. Tokom pregovora, lekari Spartanaca i Makedonjana su se kretali bojištem i pod svetlošću baklji vidali rane ljudima.

Do kraja dana je izbrojano više od jedanaest hiljada neprijateljskih leševa a pobijeno je još četiri hiljade prilikom napada na Spartu. Mrtvim Makedonjanima su skinuti oklopi a njihovi preživeli saborci su iskopali nekoliko masovnih grobnica. Spartanskih 870 žrtava biće odneto u grad, gde će biti sahranjeni uz sve počasti.

Više od dve hiljade poginulih robova Spartanci su sahranili u posebnoj grobnici a Leonida je obećao da će im podići spomenik.

Ponoć je već bila prošla kada se Parmenion vratio u Filiposov šator, gde su mu se pridružili Filip, Atal i Leonida.

– Ne razumem – reče Atal kada su se njih trojica udobno smestili – kako je demonski kralj ubijen. Rečeno je da je neranjiv.

– Osim rana koje nanosi samom sebi – umorno mu je odgovorio Parmenion. – Filip je bio, jeste Filipos, isti čovek u različitim svetovima. Pretpostavljam da čarolija koja ga je štitila nije mogla da napravi razliku između njih dvojice.

Leonida ustade. – Ostaviću vas, prijatelji – reče. – Ali mogu li prvo da porazgovaram s vama u četiri oka, gospodaru? Parmenion klimnu i izađe s mladim Spartancem iz šatora.

– Mislim da znam šta hoćeš da mi kažeš – prošaputa Parmenion – i ja nisam zaboravio svoje obećanje. Hoćeš li mi dopustiti da još jedom odjašem do Sparte i oprostim se od Diri?

Leonida odmahnu glavom. – Grešiš, prijatelju. Ja hoću da te zamolim da ostaneš. Ima to-liko posla sada. Ko bi drugi mogao da bude kralj? Timasion? On će želeti da krene u rat protiv Korintije i Mesenije. On će hteti da kazni naše neprijatelje i prouzrokovaće nove mržnje. Likon je premlad i tvrdoglav. Nema nikoga drugog.

– Nepravedan si prema samom sebi. Ti bi bio odličan kralj. Leonida se osmehnu. – Ne baš, Parmenione. Ja sam ratnik, i to mi je dovoljno. Razmisli o

onome što sam rekao. Potreban si nam ovde. Njih dvojica su šetali prolazeći pored baklji koje su obasjavale bojno polje. Parmenion je

stajao ćuteći i gledao ka ravnici, a onda se na njegovo rame spusti nečija ruka. – Ima dosta istine u onome što je on rekao. Parmenion klimnu. Filip ga uhvati za ruku i njih dvojica krenuše dalje izbegavajući logor-

ske vatre pored kojih su spavali spartanski vojnici. – Ovo bi mogao biti dobar život za tebe, Parmenione. Ovde si priznat kao spasitelj. Mogao

bi da stvoriš imperiju. – Nemam želja za imperijom, gospodaru. A nikada nisam ni hteo da postanem kralj. Spar-

tanac uzdahnu. – Ovo nije moj svet. – Ti znaš koliko si mi potreban, neću preboleti tvoj odlazak. Ali dobro porazmisli o ovome – posavetova ga Filip. – Hoću. Ali, reci mi kako si postao Helm? Filip opsova a onda se nasmeja. – Dan posle tvog odlaska neki čovek je došao kod mene

govoreći da ima vesti o Aleksandru. Pošto je insistirao da me vidi nasamo, doveden je u moje odaje. Naravno, pretražen je ali nije imao nikakvo oružje kod sebe. U stvari, osim odeće imao je samo malu kožnu kesu u kojoj se nalazio kamen sa zlatim žilama. Za sreću, rekao je. Ušao je u sobu i to je poslednje čega se sećam. Probudio sam se na groblju. Možeš li da poveruješ u to? Kako me je prebacio ovamo, nemam pojma. Niti znam zašto me je lišio sećanja i pretvorio moje lice u metal.

– Pretpostavljam da je taj čovek bio Aristotel – reče Parmenion – ne mogu ti reći zašto te je lišio sećanja na to ko si ti ali je metalno lice bila velika zaštita. Da su te prepoznali kao Fili-posa, ne bi još dugo bio u životu.

– Filipos – prošapta Makedonac, a ime osta da visi u vazduhu. – Da li je on zaista bio ja? Misliš li da bih ja mogao biti kao on? Rušilac, demon? – Ne, gospodaru. On je bio posednut. Gonjen nekim mračnim duhom. – Možda je tako, ali su se njegove armije rasprostrle svetom kao što su to u prošlosti

učinile i moje. Nije lepo videti takvo divljaštvo na strani žrtava. – Možda i jeste – usprotivi se Parmenion. Filip se zakikota. – Možda – složio se. – Kada se budemo vratili kući razmisliću ponovo o

svojim planovima. Diplomatija treba da bude ključ. Ubediću Tebance, Spartance i Atinjane da me izaberu za vođu Grka. Tek tada ću krenuti u rat na Persiju. Ja nikada neću biti Filipos, Parmenione. Nikada.

– Ja u to ni ne sumnjam, gospodaru. Nikada mi nije ni na pamet palo da bi to mogao biti. – Prestani da me zoveš gospodaru. Ovde si ti kralj a ja sam običan vojnik. – Stare navike teško umiru, Filipe. Makedonac pogleda u oči Parmenionu. – Neću zaboraviti šta si učinio za mene i moga

sina. Ti si dobar prijatelj, Parmenione, najbolji koga čovek može imati. Otkopčavši ogrlicu koja je štitila njegove misli od demonskog kralja, on je ponovo stavi oko Parmenionovog vrata.

Osećajući se iznenada neprijatno, Spartanac ne reče ništa, i kralj se nasmeja i lupi ga po ramenu. – Nikada nisi znao da se snađeš pred pohvalama, Spartanče. Hajde da proslavimo tvoju pobedu i zajedno se napijemo.

Ali kada su se vratili u šator, Atal je već spavao na divanu i nakon samo jednog vinskog pehara ispijenog u prijatnoj tišini, Filip takođe reče da je umoran i spusti se na pod da odspava.

Parmenion je neko vreme ležao budan, uzburkanih misli i sećanja. Diri, Tena, Aleksandar, Leonida. Dva sveta i izbor jednog od života. Kralj ili general. Diri ili Fedra? Ovu drugu nije voleo ali mu je ona izrodila decu i dužnost je zahtevala da se vrati.

Dođavola s dužnošću, pomislio je. Zar ja nemam prava na sreću? Ali je onda pomislio na Aleksandra i zver u detetu. Još jedan Filipos čeka da prospe svoje

zlo po svetu. – Ne mogu da ostanem – prošaputao je. I obuze ga duboka tuga.

DIVOVA KAPIJA

Aleksandar je sedeo sam na obodu malog jezera oivičenog drvećem, posmatrajući vrh brda sa svoje leve strane. Na njemu su, osvetljeni mesečinom, bili istovetni stubovi Divove kapije, a preko njih je bio položen mermerni kamen, potpuno prekriven zapisima, na jeziku čije znakove Aleksandar nikada nije video.

Tri puta je tog dana dečak dolazio do kamenja, obilazio ga i hodao između stubova, po-kušavajući da odgonetne njihovu skrivenu poruku. Stubovi su bili prekriveni ornamentima i osim neznatnih razlika, bili su isti. Na levom stubu je bilo zrakasto sunce okruženo sa osam-naest sfera, a na desnom je bilo devetnaest. Čudan reljef u osnovi svakog stuba ličio je na oti-sak zveri s četiri kandže a obris krabe ili pauka ili, čak, troglavog čudovišta nalazio se nešto više.

Teško je bilo reći kakva je bila namera onoga ko je to izvajao. Aleksandar je uzeo kamen i napravio žabicu na površini jezera. Kapija je potpuno zaokupila njegove misli pa je legao na meku travu tragajući za rešenjem zagonetke. Na svakom stubu su štrčala, okrenuta na unutra, dva kamena – kao prsti koji su pokazivali jedan na drugog. Prema legendi, div koji je napravio kapiju stajao je između stubova, posegao ka kamenovima i uhvatio ih, a zatim nestao.

Ali Aleksandar to nije mogao da uradi. Kada bi uhvato prvi kamen i ispružio ruku, više od metra mu je nedostajalo do drugog kamena.

Sumnja se uvukla u njega. Da li sam ja zaista Iskander? Verovao je da će biti potrebno samo da ugleda kapiju i da će mu se odmah sve njene tajne

razotkriti. – Šta da činim? – zapitao je noć. – Sve što je u tvojoj moći – začu poznati glas i Aleksandar se okrete i ugleda Hirona kako

se spušta niz obronak. – Živ si! – uzviknu Aleksandar skačući na noge i trčeći ka magu. Hiron kleknu da ga poz-

dravi, pa prihvati dečaka u naručje. – Da, živ sam. Drago mi je da ponovo imam ljudski lik. – Ali ti si – Kamiron, pao si u more za vreme oluje i ja nisam mogao da doprem do tebe.

Bojao sam se da si mrtav. – Kamiron je uspeo da se domogne obale i odatle se, zbunjen i izgubljen, zaputio ka jugu i

najzad dospeo u šumu. Tu je bilo onih koji su njega, tj. mene poznavali i ja sam imao snage da se preobrazim.

Nikada više neću pasti u iskušenje menjanja oblika.

– Zašto si uopšte i rizikovao kada smo bili u blizini Gorgonove šume? Mag skrenu pogled i žalosno se osmehnu. – Nisam imao nameru da se preobrazim. Ali sam

bio uplašen, Aleksandre. Jednostavno. Makedonjani su prilazili. Parmenion je odlučio da zađe u dubinu mesta opsednutog de-

monima, mesta sa najvećim zlom u Ahaji. On zadrhta. – Zaspao sam ali sam sanjao strašne snove. Kamiron je makar bio brži od svojih neprijatelja, ali nisam mogao da pretpostavim da će kentaur odbaciti kamen moći i ostaviti me zaroblje nog u sebi. Mislim da je na neki način on znao da je to njegova jedina šansa da stvarno oživi.

– Jadni Kamiron. Bio je tako sretan što se svakoga jutra budi sa netaknutim sećanjem. Hiron se osmehnu i sede pored dečaka. – On ne bi mogao da preživi, Aleksandre. Kentauri

ne mogu da uzimaju hranu dok su tela spojena. On to nije znao i gotovo je bio sasvim izglad-neo, kada je napokon došao ovde. Nikada ne bi mogao tako da živi.

– Nedostajaće mi – reče Aleksandar. – A meni neće – odgovori mu mag. – Ali, vratimo se tebi. Šta si otkrio o kapiji? – Malo, skoro ništa. Rezbarije na stubovima nisu istovetne, što se možda može smatrati

ljudskom greškom, mada ja u to sumnjam. Kamenovi koji štrče su neka vrsta drški, ali kao i u mitu potreban je div da ih obe uhvati. – Ali to je ipak tajna – reče Hiron. – Natpis na gornjoj gredi je akadski, izveden iz pras-

tarog atlantidskog pisma sa četrdeset i dva znaka. Akađani su broj slova smanjili na dvadeset i devet.

– Ti to možeš da pročitaš? – Naravno. – Šta piše? – Ništa što bi sada bilo od značaja. Piše kako su stubovi doneti ovde, navode imena starijeg

maga i vladajućeg kralja, u čije su ime postavljeni, i kaže se da je kapija podignuta u čast hil-jadu godišnjice akadske imperije. To je sve.

– Očekivao sam više – razočarano reče Aleksandar. Hiron se nasmeja. – Uputstvo za upotrebu? Ne verujem da su ta kva uputstva bila potrebna

u te dane. Kapija je uvek bila otvorena. – U čemu je onda bila njena magija? – Ne verujem da je ikada tome služila. – Šta? Ti misliš da ja ne mogu povratiti magiju u ovaj svet? – Bojim se da ne. – Šta onda mogu da učinim? – Kapije, a bilo ih je dosta, omogućavale su putovanje između svetova, naroda i vremena.

Na dalekom istoku su ih zvali Lung mei, staze zmaja. Na zapadu su bile poznate kao Kapije snova a na hladnom surovom severu su bile nazivane Putem bogova.

– Kako mi to može pomoći ako ne mogu da povratim magiju? – Ako je konj suviše slab da bi došao do vode, šta će onda učiniti jahač? – Doneće vodu do konja – odgovori Aleksandar. – Tačno. Ti ne možeš da dovedeš magiju u Ahaju. Moraš dati priliku šumskom narodu da

prođe kroz kapiju u svet u kome je magija još uvek jaka. – Onda moram da otvorim kapiju? – Verujem da je to tvoja sudbina. – Kako ću znati kuda da ih pošaljem? Hiron slegnu ramenima. – Na to ti ne mogu odgovoriti. Aleksandar ustade i lagano poče da se penje uz brdo. Hiron ga je sledio i oni još jednom,

zajedno, ispitaše stubove. – Ovaj deo ovde, šta je to? – upita Aleksandar prevlačeći prstima preko zakrivljenih linija

otiska zveri.

– To je mapa Ahaje. Vidiš, ovde je Sparta a ovde zaliv Korintije. – Vidim! Kraba je onda Halkidiki, ono što ti zoveš zemljom Trozupca. – Prešavši do des-

nog stuba on ispita drugu mapu. – Ova je ista, samo je zaliv uži. I vidi, ovde je zemlja Tro-zupca izmenje na, zupci su spojeni. Vrativši se do prvog stuba, on zaprepašćeno po gleda u prvu mapu. – Čekaj! Sada nema zaliva Korintije. Šta se to dešava, Hirone?

– Kada ih dotakneš, one se promene – prošaputa mag. – Sada tamo na desnoj mapi uopšte nije Ahaja. Sva su ostrva spojena sa kopnom.

Dok su ih posmatrali, mape počeše da se vrte i menjaju, sve brže, vrtoglavo, kao da nevidl-jiva ruka povlači linije kredom preko kamena.

Aleksandar priđe bliže levom stubu i dotače mali zasek u centru donje mape. Kretanje linija istog trenutka prestade. Polako se i mape na desnom stubu usporiše i stadoše.

Podbočivši se, Hiron se nagnu. – To je izgleda deo odgovora – reče. – Na ovaj su način podešavali kapiju. Jedna mapa mora da je ovaj svet a druga je odredište. Ne verujem da je ovo vremenska kapija. Video sam takve i one su mnogo veće, u obliku kamenih krugova. Ali ova je složenija od drugih akadskih kapija koje su služile za putovanja po carstvu. Ovo mora da je jedna od šest legendarnih kapija za druge svetove.

– Gde su ostale? – Kroz jednu si već prošao: Filipos te je kroz nju dovukao ovamo. Jedna za koju znam je

na istoku, ali su njene stubove uništila praznoverna plemena. Druge? Ne znam. Ispod mora, možda, u izgubljenoj Atlantidi. Ili ispod novog leda, na krajnjoj ivici sveta.

– Kako da otvorim kapiju? – upita Aleksandar. – Ne znam – priznade Hiron i stade u sredinu između stubova, proučavajući kamene drške.

– Čuvari kapije su imali šipstrasi kamenove, grumenje moći. I ja ih, takođe, imam nekoliko, ali oni su smešteni daleko odavde pa nam nisu od koristi. Ali jedna stvar je sigurna, ova kapija je bila povezana sa drugim kapijama, a ta je veza u prošlosti pokidana.

Ispitivali su kapiju još jedan sat, ali je Aleksandra obuzeo umor i on leže između stubova i zaspa. Sanjao je o Peli, o palati svoga oca i o Parmenionu. San mu je bio nemiran i zastrašujuć jer je svuda oko njega lebdela mračna magla a on nije smeo da je pogleda. Visila je oko njega, nepokretna, crna i zastrašujuća.

Na kraju više nije mogao da izdrži, okrenuo se i video ogledalo uokvireno dimom. Sopstveni odraz je zurio u njega.

– Ti nisi ja – reče on. – Ti nisi ja – odgovorilo je ogledalo a odraz se nasmeja, rogovi izbiše na slepoočnicama i

uviše se unazad iznad ušiju. – Ne možeš da otvoriš kapiju bez mene – reče duh Haosa. – Ti to znaš, zar ne?

– Da – priznade Aleksandar. – Šta mi nudiš da ti pomognem? – Ništa – reče dečak. – Ništa? Narod magije će te raskomadati ako ih izneveriš. – Tačno – reče Aleksandar pribranije. – To možeš samo ti da sprečiš. – Zašto bih to učinio? – Ma hajde, ne moram da ti odgovorim na to. Gde bi ti bio bez mene? – To me ne bi ubilo – reče mu duh. – To bi samo značilo još čekanja dok se ne pojavi novo

telo. – Ali si ti nestrpljiv – primetio je dečak. – To je tačno – priznade duh. – Ali ponovo te pitam: šta ćeš mi dati? – Nećemo se pogađati – reče Aleksandar. – Dovoljno će biti to što ćemo se vratiti u naš

svet i tamo nastavitio sa bitkama koje nas očekuju.

– Bićeš moj, znaš li to – prošaputa duh. – Baš kao što je moj brat u ovom kraljevstvu pose-dovao Filiposa. Ah, kakve me radosti očekuju, Aleksandre. A ti ćeš ih deliti. Ne bi trebalo da me mrziš, ja sam tu da bih ti pružio ono za čim ti srce žudi.

– U ovom trenutku moja je želja da se rešim ovog mesta. – Onda će tako i biti. Video si stubove i mape na njima. Ali pogledaj u rezbarije na vrhu.

To su mape sazvežđa. Moraš i njih da poravnaš kao i mape kopna ispod. Kada se ponovi prvobitan raspored, kapija će oživeti svetlošću. Razmišljaj o tome kao čovek koji stoji između dva ogledala okrenuta suprotno od njega. Kako se ona okreću, doći će u tačku u kojoj će se on savršeno refl ektovati u oba. Kada se to desi, kapije će se privući i postati jedno. Tada će se drugi svet otvoriti za ovdašnja stvorenja.

– Ali, to ih može poslati u naš svet. To ne bih želeo. U njemu će patiti isto kao što i ovde pate. U stvari, bilo bi i gore, jer ovdašnji ljudi oduvek znaju za njihovo postojanje. U Grčkoj bi ih se plašili, mrzeli i ubijali.

– Nekada su oni postojali čak i u Grčkoj. Kako su inače nastale vaše bajke? A što se tiče patnje, nju će osećati gde god da su – objasnio mu je duh Haosa. – To je u njihovoj prirodi jer su oni nesavršeni. Stari bogovi su ih koristili, napravili, zarad sopstvenog zadovoljstva. Oni su poput starih igračaka, Aleksandre. Rat je sve što za njih postoji. Ako pobede u ratu, to će za njih biti smrt.

Međutim, mi ćemo im pomoći, brate, ti i ja. Pronaći ćemo im svet u kome će moći da ispo-četka započnu rat.

– Možeš li to da učiniš? – upitao ga je Aleksandar. – Mi to možemo – odgovori duh. – Zajedno možemo učiniti sve. Nikada nemoj to da zabo-

raviš. A sada, da počnemo. Aleksandar se probudio. Hiron je ležao pored njega i hrkao. Princ ustade i pogleda u levi stub. – Popni se uz njega – naredio je duh Haosa. To nije bilo teško, jer su rezbarije pružale dobar oslonac za ruke i noge. Aleksandar se

popeo uz stub. Tik iznad njegove glave bila je reljefna sfera okružena manjim loptama. – Dodirni centralni kamen – reče duh. Aleksandar učini tako i kamenovi se pokrenuše kao mape nešto ranije. – Usklađuje samu sebe – reče duh. – Sada se popni na drugi stub.

Aleksandar učini tako ali nije rukom dotaknuo kamen kada mu je to bilo rečeno. – Šta je bilo brate? – upita ga duh.

– Kako mogu da ti verujem? Jer kako mogu znati da nećeš poslati ova stvorenja u svet na kome će propasti.

– Zaista bih i mogao – priznade duh. – Ali ti si Iskander, onaj obećani. Ti ih nećeš poslati tamo.

– Ne razumem te. – Tvoj dolazak je predskazan, mladi prinče. Kapija čeka na tebe. Stubovi su usklađeni i

očekuju te. Zar ne vidiš? U ovome si ti samo oruđe sudbine. Poslednji čovek koji je prošao kroz kapiju namerno je poremetio odnose. Samo tvoja ruka može učiniti da magija poteče.

Ali se Aleksandar i dalje nije pomerao. – Šta bih ti još mogao reći? – upita ga duh. – Reci mi kako da te ubedim.

Princ nije odgovarao. Polako je pomerio i dotakao kamenu loptu. Stub poče da vibrira i Aleksandar zamalo ne pade. Brzo se spusti na zemlju i odmače od kapije. Sivi kamen poče da svetli i čudan miris, kiselkast i neprijatan kao zapaljeno lišće, ispuni vazduh.

Hiron se probudi i stade uz Aleksandra. – Rešio si zago netku? – Mislim da jesam. Kamenje je sijalo jače, kao srebro na mesečini, a mape i natpise obasjavao je plamen koji

je izbijao iz pukotina u kamenu; i sfere su svetlele kao mala sunca. Padina je bila okupana svetlošću.

Kapija je zatreperila pa je kroz nju bilo moguće videti ravnicu između planina i udaljenu šumu obasjanu jarkim suncem. Aleksandar kroči napred u nameri da prođe kroz kapiju, ali mu se Hironova ruka spusti na rame. – Ne – prošaputa mag. – Još uvek nije otvorena.

Stvorenja magije počeše da se pomaljaju iz šume. Aleksandar se okrenu da ih pogleda. Pri-lazili su polako i razrogačenih očiju posmatrali svetleći portal. Taj trenutak su sanjali vekovima, za njih je to bilo ostvarenje svih nadanja. Raširili su se u velikom polu krugu u podnožju brda: kentauri, drijade, nimfe, visoki ljudi s krilima koja su izrastala iz njihovih ramena, žderači crne kože, reptili, minotauri.

Uskomešana, ćutljiva masa polako se primicala. Sunce drugog sveta okupalo je prizor zla-tom, sijajući na licima prisutnih. Niko nije progovorio. Nikakav zvuk nije dopirao od stvorenja magije.

Aleksandru su se usta osušila, osećao je njihovo iščekivanje, osećao ga je kao kamen na srcu.

Zatvorio je oči i potražio Tenu, koja je sedela sama u sredini šume. Aleksandar je osetio njenu tugu, ali ju je ona skrivala kao pod gvozdenom maskom.

– Šta želiš od mene? – upitala ga je. – Potrebno je da otputuješ tamo – rekao joj je, a kada ga ona posluša, potpuno usredsređen,

držeći oči sklopljene posmatrao je Tenin duh kako prolazi kroz titravu kapiju. Vratila se brzo. – To je svet pun surovosti i bola – rekla mu je. Još jednom se Aleksandar pope na desni stub i dotače prstima sfere od kamena. Kapija ponovo promeni boju. Sada je sijala poput uglačanog zlata. Scena između stubova

se promeni, postajući svetloplavi okean koji se preliva preko plaže sa belozlatnim kamenjem. – Otputuj tamo – Aleksandar reče Teni.

– Nema potrebe – odgovori mu duhom. – Mogu da osetim magiju. Čista je i puna radosti. Šuma je bila tiha dok su Parmenion, Atal i Filip jahali između drveća. Mesec je bio visoko

i njegovo srebrno svetlo je obasjavalo šumu i svetlucalo na kamenju i potoku. Ali nije bilo znakova života dok je trojka zalazila dublje u šumu.

Parmenion začu u sebi Tenin glas. – Nastavi na jug dok ne dođeš do vodopada a zatim skreni na zapad.

Jahali su još skoro sat vremena dok nisu izbili na široku čistinu ispunjenu magijskim stvorenjima: kentauri, drijade i fauni, kiklopi, krilate žene i muškarci. Parmenion sjaha i nak-loni se kada mu je prišla boginja bele kose. Njeno nago telo je svetlelo na mesečini ali ništa na njoj nije u Spartancu pobuđivalo želju. Izgledala je prozračno i nije izazivala požudu smrtnog čoveka.

– Dobro došao, Parmenione – reče ona. – Tvoj put je bio dug i pun opasnosti. – Ali smo ipak ovde, gospo – odgovorio je on. – Gde je dečak? – Proučava kapiju. Ispričaj mi kako je umro moj sin. – Među prijateljima – reče joj Parmenion. Ona klimnu glavom i osmehnu se. – Lepo je to znati. Izgleda da je u njemu preostala neka

iskra plemenitosti. – I više od toga, mislim. – Hiljadu godina nije imao prijatelja. Čime si ga ti osvojio? – Ne znam. Boginja se odmače od njega i priđe Filipu. – Nisam očekivala da ću razgovarati sa nekim

ko ima vaš lik, gospodine. Čak i sada jedva sebe mogu da nateram da pogledam u vas. – Ja nisam Filipos. – Ja znam to. Dobro si se borio. – Nije bilo teško ubiti ga. Čitavog života je bio neranjiv i zato nije ni naučio osnovne

veštine samoodbrane. – Ti si kralj u svojoj zemlji?

– Jesam. – A da li i ti svojim susedima donosiš patnju i strah? – Da – priznade on. – To je u prirodi Grčke, gospo. Mi smo uvek u ratu. Ali uskoro ćemo

biti jedan narod, i tada ćemo prestati da ubijamo jedan drugoga. – Pod tvojom vladavinom, naravno. – Naravno – složio se on. – Ništa se nije promenilo – reče gospa tužno, prilazeći Atalu. – A ti gospodine, da li si ti nešto naučio iz posete ovom kraljevstvu? Mačevalac se nasmeja. – Malo toga što već nisam znao. – Da li je zaista tako? Zar nisi makar sebe sagledao u drugačijem svetlu? Atal se osmehnu. – Ja znam ko sam i šta sam. Ja nemam iluzija. – Ali suprotstavio si se demonskom kralju i nisi mu se potčinio. Zar te to ne čini ponosnim? – Ne. Bio sam vrlo blizu tome da popustim. Tu nema ponosa. – Grešiš, Atale. Došao si ovamo sa mržnjom i ogorčenošću i ostavićeš mnogo toga iza sebe

kada budeš otišao. Zar nije tako? – Da – priznao je. Boginja ponovo priđe Parmenionu i uzevši ga pod ruku povede ka drveću. – Ovde si

pronašao ljubav, čoveče – reče ona. – Zar ćeš to ostaviti za sobom? – Hoću, jer moram – reče joj Spartanac. – Još uvek te progoni krivica, zar ne? – Da. Moram se pobrinuti da Aleksandar preživi. Demon je još uvek u njemu kao što je bio

i u Filiposu. Biće mu potreban istinski prijatelj, neko kome je stalo, neko ko ga voli. – Zaista hoće. Ona tada zastade i okrenuvši se pogleda Parmeniona u oči. – Ti znaš da će te

on jednoga dana ubiti? – Svi ljudi umiru, a nijedna budućnost nije ispisana u kamenu. – Nije baš tako. Nije u tvom slučaju. Aleksandar će te ubiti, Parmenione. Tako je zapisano

u zvezdama, to šapuće vetar, to je urezano u kamenu večnosti. Ti tome ne možeš uteći. – Videćemo – reče joj on a usta mu se iznenada osušiše. – Ti si dobar čovek – reče ona nakon nekog vremena – i nosićeš moj blagoslov sa sobom.

U njemu je malo moći preostalo ali je blagoslov uvek bolji od kletve. – Zaista jeste – odgovorio je Spartanac. – Da li su sve naše budućnosti urezane u tome

večnom kamenu? – Ne. Samo tvoja i Aleksandrova. A sada je vreme da potražimo kapiju i napustimo ovo

izmučeno kraljevstvo. Dođi i poželi nam zbogom. Parmenion je stajao pored Filipa usred velike, ćutljive gomile koja je čekala ispred kapije.

Visoko nad njima mesec je sijao jasno a zvezde su blistale poput dragulja na samurovini. Ali je iza kapije sijalo sunce i padinu obasjavalo zlatnom svetlošću.

– Mag! – reče Filip iznenada pokazujući na Hirona. – To je čarobnjak koji je na mene ba-cio čaroliju!

– Ne verujem, gospodaru – reče mu Parmenion. – To je Hiron. On je sa ovoga sveta. – Ako budem video još dvojnika, sići ću s uma – promrmlja Filip. Aleksandar priđe stubovima i uhvativši jedan kamen koji je štrčao, ispruži svoju ruku ka

drugom kamenu. Jedan trenutak je stajao, zatim zabaci glavu a crni dim mu pokulja iz noz-drva i usta, poče da se spušta niz njegove grudi i poteče preko ruku. Dim poprimi oblik Alek-sandra, ali rogatog i sa žutim očima, onog iz ogledala.

Držeći se za Aleksandrovu ruku, duh Haosa uhvati drugi kamen. Istog trena munja zasija između stubova. Aleksandar bi bačen napred, na zemlju a duh

Haosa odbačen u vazduh.

Tamisin glas odjeknu u Parmenionovom umu. – Ogrlica! Stavi je na dečaka! Parmenion potrča napred i kleknu kraj onesvešćenog princa. Podigavši pogled, on vide da se obličje duha Haosa u dimu spušta ka njima. Otkopčavši

ogrlicu, stavi je oko Aleksandrovog vrata. Dim prekri dečaka ali zatim dunu hladan povetarac i rasprši ga. Aleksandar otvori oči. – Da li je kapija otvorena? – upitao je. Parmenion pogleda gore. – Da – odgovorio je. Prvi kentauri već su prolazili između

stubova. Aleksandar se s naporom podiže. – Ne mogu da osetim Mračnog boga – prošaputao je. – On nije u tebi – reče mu Parmenion. – Nosiš ogrlicu velike moći. Nikakvo zlo ne može

da prodre u tvoj um dokle god je nosiš. Filip je prišao i kleknuo pored svoga sina. – Učinio si pravu stvar, dečače – reče makedon-

ski kralj pružajući ruke. Aleksandar zagrli svoga oca i Filip ustade držeći dečaka uz svoje grudi.

Parmenion uzdahnu i ustade. Stvorenja magije su lagano prolazila kroz kapiju u novi svet. Prišla mu je boginja bele kose. – Šta god da budućnost bude donela, Parmenione, budi po-

nosan na ovaj dan. – Hoću, gospo. Ona se uz osmeh okrenu i prođe kroz kapiju. Na kraju su ostali samo Hiron i Bront, te mag

priđe Parmenionu i ispruži ruku. – Nažalost, propustio sam veći deo putovanja – reče – i bio sam ti od male koristi. – Učinio si dovoljno – uveravao ga je Parmenion. – Spasao si nas od žderača prvoga dana i

kao Kamiron si odneo Aleksandra u sigurnost kada smo bili u Gorgonovoj šumi. Šta ćeš sada učiniti?

– Proći ću kroz kapiju i videti kakav je taj novi svet. Ali ima mnogo kapija, Parmenione, i ja osećam da ćemo se ponovo sresti.

– Unapred se radujem tome. Hiron se oprosti od Aleksandra i Filipa a minotaur priđe Parmenionu. – Neću te zaboraviti, čoveče – reče Bront. – Ni ja tebe. – Pružio si mome bratu priliku da se iskupi; mislim da ju je on iskoristio. I to je samo po

sebi dovoljno da bih ti bio večito zahvalan. Neka bogovi budu uz tebe, Parmenione. – I uz tebe – reče Paremnion i Bront prođe između stubova. Kada je Bront prošao kroz kapiju, stubovi zatitraše još jed nom i potamneše postajući sivi

kamenovi a svet iza kapije blesnu i nestade. Atal priđe Parmenionu. – Šta sada, strateže? – upita. Spartanac slegnu ramenima osećajući se potpuno iscrpljen. Prišavši obližnjem drvetu, on sede oslonivši se leđima o stablo. Za nekoliko kratkih dana

prešao je preko pola nepoznate zemlje, borio se u velikoj bici i spoznao, makar na kratko, kakav je život kralja.

Sada je njegovo telo otupelo od umora a misli su mu bile spore i uskomešane. Čuo je Tenine meke korake i osmehnuo se kada ona sede pored njega. – Šta sada? – reče

ponavljajući Atalovo pitanje. – Čekaćemo Aristotela – reče ona. – Da li ti se dopalo da budeš kralj? – Da – priznao je. – Pronašao sam svoju ljubav, Diri. On uzdahnu i suze mu zamagliše oči.

Pročistivši grlo, on pogleda u stranu za tren. – Mogao si da ostaneš – prošaputa Tena. – Ne. Moja sudbina nije vezana za ovaj svet. Moram da ostanem uz Aleksandra. Šta ćeš ti

da učiniš? – Vratiću se u svoj hram. Ja sam vidar a tamo ima onih kojima su potrebne moje veštine.

– Zvučiš tužno, gospo. Ne bi trebalo da budeš – reče joj posegnuvši za njenom rukom. – Život je pun tuge – odgovorila je – ali je ipak život. Ti si dobar čovek. Nadam se da ćeš

pronaći sreću. Ona ustade i spustivši se niz padinu zađe u šumu. Aristotelov glas je šaputao u njenom umu odjekujući kao da dolazi iz velike daljine. – Da li

su stvorenja prošla kroz kapiju? – Da. – Sva stvorenja? Do poslednjeg? – Da, svi. Uključujući i tvoga dvojnika. – Onda mi pomozi da dospem do tebe. – Kako? – Prati moj glas. Zamisli me. Šipstrasi će učiniti ostalo. Diri oseti trzaj svoga duha, kao da ge je neko iščupao iz njenog tela. Vrisnuvši, ona se

odupre sili, ali ju je razdirala bol i ona ponovo vrisnu. Iznenada, kao što je došlo tako je i prošlo, i ispred nje je počela da se uobličava figura od magle koja je polako postajala Aristo-tel. Mag se zatetura i pade na kolena kopajući zgrčenim prstima po zemlji ispod sebe.

– To je bilo teško putovanje – reče on. – Dobro si to uradila, Diri. – Pošalji me nazad – reče ona – i to u moje staro obličje. – Ali, zar ne želiš da zadržiš mladost? – on je upita ustajući. – Ne – odgovorila je Diri. – Želim da budem ono što jesam. On odmahnu glavom u neverici ali podiže ruku u kojoj je jako sijao zlatni kamen. Njena

crna kosa ponovo postade seda, sa pramenovima bledocrvene boje a koža na licu joj se opusti. Oči joj se zamagliše i ona ponovo oslepe. – Kako možeš da poželiš ovo? – prošaputa Aristo-tel.

– To sam ja – odgovorila je. – A sada me pošalji nazad. – Da li si se oprostila? – Rekla sam sve što je trebalo biti rečeno. Aristotel podiže ruku. Zlatni kamen blesnu i meka svetlost obavi sveštenicu. Kada je svet-

lost izbledela, i ona je nestala. On se pope uz brdo da mesta na kome su ga ostali čekali. – Hirone! – povika Aleksandar. – Vratio si se! – Da, jesam – odgovorio je mag. – Došao sam da te povedem kući. – Ko je sad to? – zapanjeno upita Filip. – To je, verujem, Aristotel – reče Parmenion osmehujući se. – Da li si siguran? – Šta ti misliš, Atale? – Slažem se. Ovo je Aristotel, gospodaru. – Dobro – reče Filip. On duboko udahnu. – Ti, kurvin sine! – urliknu on prilazeći magu. Aristotel iznenađeno i uplašeno odskoči unazad. – To je moralo biti učinjeno, gospodaru! –

reče on. – Zašto si me lišio sećanja? – To nije lako objasniti, ali ako mi pružite priliku, ispričaću vam. – Ja bih voleo da to čujem – reče blago Parmenion. Filip prekrsti ruke na grudima. – Hajde onda, ja baš volim dobre priče – prosikta on s

gnevom u pogledu. Aristotel sede a ostali posedaše ispred njega u polukrugu. – Ja se zovem Aristotel – poče

on. – Znamo to, proklet bio! Pređi na stvar – zagrme Filip i mag podiže ruku tražeći tišinu. – Ispričaću vam na svoj način, gospodaru, ako vam je po volji. Ja sam sada Aristotel ali sam nekada bio Hiron i živeo sam ovde zajedno sa magijskim

narodom. Tu sam prvo upoznao Parmeniona i Helma, ratnika bez sećanja, i Atala mačevaoca. Ovde, u ovom svetu, po prvi put sam ugledao zlatno dete, Iskandera. I kao što ste videli,

prošao sam kroz kapiju, zajedno sa svom decom titana. Za vas su to bili trenuci. Ali za mene je prošlo četiri veka od kada sam napustio ovo kraljevstvo.

– Šta se onda dogodili s tobom? – upita Parmenion. – Istraživao sam mnoge zemlje, tokom mnogih vekova. Pronašao sam druge kapije, staze između svetova. Putovao sam daleko. Ali sam žudeo za

društvom ljudi i tako sam najzad dospeo u Aziju a potom i Grčku, i ponovo čuo za Parmen-iona. I shvatio sam da sam napravio veliki krug tokom vremena: stigao sam u vreme pre nego što je on prešao u Ahaju. Nisam znao šta da radim.

Smem li da se umešam? Da li sam se već umešao? Naravno da jesam, jer kada je Parmen-ion prvi put došao u Ahaju, rekao je Hironu da ga je poslao čarobnjak iz drugoga sveta. Taj čovek je izgledao isto kao ja, rekao mi je. I ja sam shvatio da sam uhvaćen u opasnu mrežu. Morao sam da uradim tačno onako kako je bilo jer bih drugačije možda izmenio prošlost i čak uništio sebe. To je veoma čudno, prijatelji. Poslao sam Parmeniona i Atala a zatim sam potražio tebe, gospodaru. Nisam mogao znati kroz kakve ćete sve opas nosti proći, jer je moje sećanje na ovo vreme zamućeno vremenom koji sam proveo kao Kamiron. Shvatate moju di-lemu? Ništa vam nisam smeo reći, jer ništa niste ni znali kad sam vas prvi put sreo.

Žudeo sam da krenem s vama, da vam pomognem, ali nisam smeo. Neki zakoni su nepromenjivi. Nije moguće proći kroz kapiju u vreme ili mesto na kome

već postojiš. Čovek ne može da sretne samoga sebe. Tako sam mogao jedino da čekam, nadam se i molim da će se događaji oblikovati na način na koji već ranije i jesu.

– Za trenutak sam svatio o čemu govoriš – reče Filip. – Ali teško je razumeti te. To je kao da pokušavaš da uloviš pastrmku golim rukama.

– Razumem – reče mu Aristotel. – Za vas su ti događaji bili novi ali za mene su oni bili deo istorije. Oni su se već desili. Morao sam da se oslonim na ono što sam znao kao Hiron. Sve što je on znao jeste da se ratnik po imenu Helm pojavio na bojištu i ubio Filiposa i da je taj čovek bio kralj Makedonije u drugom svetu.

Hiron – ja zapravo, takođe sam znao da je kralj bio lišen svoga sećanja. Dakle, suočen sa problemom s drugog kraja vremena, ja sam samo ponovio okolnosti.

– Baš sam na to i mislio! – podsmehnu se Filip. – Taman kad po činjem da shvatam, ono mi izmakne. Ali odgovori mi na ovo: čija je bila ideja prvobitno, da mi se oduzme sećanje i da me otmu?

– To je zatvoreni krug, gospodaru. Prema tome, nema ni početka ni kraja. Nikoga ne možeš okriviti.

– Ne, slušaj me, ja sam kralj i uvek ima nekoga koga kralj može da okrivi. Tako je to na ovome svetu. Došao si u moju palatu i bez onoga – ako vam je po volji, gospodaru – oteo me. Daj mi bar jedan dobar razlog zašto ti ne bih skinuo glavu sa ramena.

Aristotel raširi ruke i osmehnu se. – Jedini odgovor koji mogu da smislim, gospodaru, jeste da ću te pretvoriti u guštera i zgaziti te ako to pokušaš.

Filip je ćutao za trenutak a onda se okrenuo ka Parmenionu. – Rekao bih da to zvuči kao dobar razlog. – Slažem se, gospodaru. – Sviđaš mi se – reče kralj – ali si moj dužnik. Kako ćeš to da otplatiš? – Kako bi ste vi želeli da to otplatim, gospodaru? – Pođi sa nama u Pelu i staraj se o mome sinu. Aristotel se nasmeja. – To sam nameravao da zatražim kao poklon – reče – i drage volje

prihvatam takvu pokoru. – Dobro! A sada nas vodi kući. – Parmenion se još uvek nije oprostio od svoje kraljice – primeti Aristotel i osmeh mu

nestade. – Ona čeka u podnožju brda. Parmenion uzdahnu, uspravi se i krenu niz brdo ka šumi.

Pronašao je Diri kako sedi na oborenom stablu. Ustala je kad joj on priđe. – Otišao bi a da me ni ne vidiš, ni da mi kažeš zbogom? – Da. To je kukavički, znam, ali sam osećao da neću moći da izgovorim ni reč. Da li si

razgovarala sa Leonidom? – Sve mi je ispričao. Ja ličim na nju? On klimnu. – Na svaki način. – Dakle, nisi mene voleo – reče ona tužno. – Bila si to ti – uveravao ju je. – U početku je to bio lik, uspomena. Ali žena s kojom sam vodio ljubav bila si ti. Žena koju volim jesi ti. – Ali ipak ne možeš da ostaneš? – Ne. Moram se starati o Aleksandru. To je moja dužnost i moj život. Da li ćeš mi opros-

titi? Ona klimnu i pade mu u zagrljaj. Poljubivši ga jednom u obraz, blago ga odgurnu od sebe.

– Idi onda – reče. – Idi, i to brzo. Znam da ćeš se vratiti jednoga dana. Ja znam za tvoju tajnu, Parmenione.

Znam za razlog zbog koga moraš da putuješ sa Aleksandrom. Ali tvoja sudbina leži ovde i jednoga dana ti ćeš se vratiti. A ja ću te čekati ovde, ovakva kakvu me vidiš. Ja ću biti ovde.

– Ja to ne mogu da ti obećam – reče on – mada to želim čitavim svojim srcem. – Ni ne moraš. Prošle noći sam usnula san. Čarobnjak sive brade mi se ukazao i rekao mi

je da budem noćas na ovome mestu. Rekao je da ćeš otići, vratiti se u svoj svet. Ali je takođe rekao da će učiniti sve što bude

mogao da te vrati meni. Ja ću čekati. Parmenion ne reče ništa. Odstupivši nekoliko koraka, on se okrenu i pođe uz brdo. Aristotel je čekao i kada Spartanac stade pored njega, mag podiže ruku. Kapija još jedanput zatitra…

KNJIGA IV

MIJECA, 337. pre n. e.

Čovek zvani Aristotel sedeo je sam u praznom vrtu školske zgrade, odsutno gledajući ka severu. Posmatrao je olujne oblake kako se nadvijaju nad vrhove planine Bora. Zaduva hladan vetrić i on zadrhta, pa se čvršće umota u svoj sivi vuneni ogrtač.

Pogledavši nazad, ka kući, on ugleda svoju suprugu Pitiju kako sakuplja bilje sa malog parčeta obradivog zemljišta pokraj kuhinje. Uskoro će doći vreme da otputuje, da za sobom ostavi poslednjih četrnaest godina, da kaže zbogom Mijeci, Makedoniji i Grčkoj.

On uzdahnu. Besmrtnost je bila teret i, poput opijata iz Egipta, stvarala je potpunu zavis-nost. To što nije iščekivao smrt samo je naglašavalo strah od umiranja. Što je duže živeo, to mu je bilo dosadnije, što je više žudeo za mirom groba, to je užasnutiji postajao i od same pomisli na to.

A uspomene… Tako ih je mnogo. Tri hiljade godina ranije umalo da nije poludeo zbog njih. Ali ga je

spasao Pendarik, učeći ga kako da razboritije koristi kamenove. Svaki njegov prošli život svodi se na samo jednu reč, zapretenu u njegovom umu. Godine provedene u Makedom postale su Iskander. Pukim prizivanjem te reči, u umu bi mu se stvorile slike zlatnog deteta i svetlucave kapije i svih godina koje su im prethodile. Stigao je tamo gde se čak i reči simboli roje u njegovoj glavi poput zvezda.

Ima li ičega novog, pitao se.

Odgovor dolete brzo, poput uboda u srce. Nema ničega novog pod suncem. Sve je uzaludno. On se osmehnu i seti se života koji je proveo kao fi lozof. Zlatno doba. Vreme kada je bilo moguće otkrivati nove stvari i uživati u iznenađenjima. Zbog čega si tako melanholičan, upita samoga sebe. Oko klupe na kojoj je sedeo bilo je de-

setak sedišta, praznih, ali do nedavno ispunjenih sinovima makedonskih velikaša, mladića is-punjenih očekivanjima i snovima. I, uvek u samom središtu, sjajno sunce njihovih života, Aleksandar.

E sada si shvatio, reče sebi. Aleksandar. Aristotel ustade i pođe ka severnoj kapiji, otvori je i zaputi se ka podnožju planine Ber-

mion. Vekovima je posmatrao ljude, velike ljude, mudrace, ratnike, sigurne u svojoj nad-menosti, one koji se ne obaziru na prošlost. Ali je prošlost nosila sve odgovore na životne misterije, i svaka naredna generacija bi ih negde nesvesno pohranila i zaključala, a onda za njima tragala kroz nerođene sutrašnjice.

Velike sam nade polagao u tebe Aleksandre, pomislio je. Imao si britak um, možda najbrit-kiji od vremena kada je filozof vladao Jerusalimom. Sigurno si bio ravan Pendariku u danima dok je vladao Atlantidom.

Ali šta je ono što tebe privlači? Mudrost? Potraga za znanjem? Ne. Ti čuješ ratne trube, ti tražiš prokletstvo osvajanja. Mada je duh Haosa van tebe, ti si i

dalje čovek, a čovek će uvek žudeti za slavom. A drugi će te slediti. On ih zamisli, njihova mlada lica obasjana željom za budućnošću koja je bila puna obećanja: Ptolomej, Nearh, Niki, Filota, Derdas i ostali. Poput svih mladića, i oni su uživali u svojoj snazi i prezirali delo svojih očeva.

Aristotel se zaustavi kraj plitkog potoka i osloni leđima o stenu koja ga je zaklanjala od vetra. Iz neba izroni soko i sruči se kao kamen a kandže mu se zariše u mladog zeca koji se u sumrak promolio iz svoje jazbine. Uhvaćena životinja se nije batrgala kada je soko ponovo uzleteo, već je mlitavo visila u sokolovom stisku.

Aristotelov duh se vinu i dotače stvorenje. Bilo je mrtvo. – Prokleti bili svi sokolovi – reče on glasno. – On ima gladna usta koja treba nahraniti – reče neki glas. Aristotel podiže pogled i osmehnu se kada ugleda visoku fi guru kako izlazi iz senki drveća

i seda pored njega. Čovek se smesti jeknuvši zbog kolena zahvaćenog artritisom, nije mogao da ga savije.

– I mislio sam da ću te pronaći ovde – reče Parmenion, skidajući šlem i provlačeći ruku kroz znojavu sedu kosu. – Filip želi da dođeš u Pelu na venčanje.

Aristotel odmahnu glavom. – Neću biti tamo, Parmenione. – Filip neće biti zadovoljan. – Njegova ljutnja je za mene beznačajna. Ja ću hodati zmajskom stazom ka drugim sve-

tovima. – A Pitija? – Ostaviću joj novca. Ona neće oplakivati moj odlazak; grejala mi je krevet ali među nama

je bilo malo ljubavi. On se zagleda u Parmenionovo lice i vide duboke brazde i oštre crte, kao i smeđe fleke ispod sjajnoplavih očiju. – Izgledaš mi umorno, prijatelju.

Parmenion uzdahnu. – Šezdeset i tri mi je godine. Ne čudim se što sam umoran nakon dugotrajnog pohoda.

– Sada ćeš se barem odmoriti. Od kada je Filip slomio Atinjane i Tebance kod Heroneje, on je po svemu, sem po imenu, postao gospodar Grčke. Gde su sada njegovi neprijatelji?

– Svuda – odgovori Parmenion kiselo se osmehnuvši.

– Prihvatam to – reče Aristotel ponovo se osmehujući – ali, mislio sam na neprijatelje koji mu mogu naškoditi? Nema nijedne armije koju bi morao da pobedi. Njegova se vladavina prostire od Trakije do Epira i od Peonije do Tesalije. Svi mu odaju poštovanje, čak i Atinjani. Čuo sam da su mu podigli spomenik nakon Hero neje.

Neverovatno! – Ne baš. Atinjani su očekivali da ćemo krenuti na njihov grad i opljačkati ga. Umesto

toga, Filip im je vratio poginule uz sve vojne počasti i zatražio mirovne pregovore. Njihovo olakšanje je bilo ogromno.

– Zbog čega ih je poštedeo? Atina mu je bila trn u oku godinama. Parmenion slegnu ramenima. – Filip na umu uvek ima dela svoga dvojnika u Makedoni.

Odlučio je da nikada ne ponovi takva zlodela. Ali on takođe ima i jedan veći san na umu: on želi da proširi svoje carstvo na istok.

– Gde je zamislio da ide? On se ne može meriti sa moćnom Persijom. – Nema izbora. Makedonija sada ima ogromnu vojsku: konji ca, opsadne sprave, najam-

nici. Sve treba nahraniti i platiti. Kuda bi drugde i mogao? Veliki kralj vlada stotinama naroda, i svi su bogati.

– Eto ti odgovora – reče čarobnjak. – Stotinu naroda i svi imaju vojsku. Veliki kralj vam se može suprotstaviti sa milion ljudi.

– Znam – reče Parmenion umorno. Aristotel ustade i pruži ruku da pomogne Parmenionu. Spartančevo koleno bolno puknu i on ispruži nogu. – Bolje mu je od kada manje jašem –

reče on. – Hajdemo kući. Popićemo nešto za oproštaj. Do duboko u noć njih dvojica su sedela, razgovarajući u malom andronu u stražnjem delu

školske zgrade. Ugalj je tinjao u gorioniku u sredini sobe a nekoliko svetiljki je bilo na zi-dovima.

U sobi je bilo toplo a noćni vetar je drmusao zastore na prozoru. – Da li si zadovoljan? – iznenada upita Aristotel. Parmenion se osmehnu ali nije odgo-

vorio. – Da li žališ što nisi ostao u Ahaji? – Naravno. Ali je glupo razbijati glavu zbog grešaka u prošlosti. Aristotel klimnu glavom. – Mudro zboriš. Kako je Filota? Parmenion se smrknu. – Isto. Retko i razgovaramo ovih dana. Njegova nadmenost je beskrajna ali ipak se ulaguje Aleksandru poput kućnog roba. Ja se

trudim da ne dozvolim sebi da se naljutim. Nije la ko sinu generala, on oseća da se mora pokazati boljim od svoga oca. – On gaji velike ambicije – reče tiho Aristotel. – Majka ga kljuka mislima o slavi još od rođenja. Odavno sam morao tome stati na put. – Njegova ambicija može jednoga dana doprineti tvome padu – upozorio ga je Aristotel. –

On sanja da postane kralj. – To se nikada neće desiti. On nema ni pameti ni snage. – Znam. Podučavao sam ga trinaest godina. Mada će biti sposoban zapovednik. Mogao bi,

ipak, i da se istakne. – Bio je dobar u pohodu na Tribale, ali je sva slava pripala Aleksandru. Filota mora da je to

teško podneo. – Nije bio jedini. Parmenion odmahnu glavom. – Ne veruj svemu što čuješ. Filip nije ljubomoran na svoga sina. On ga voli i ponosan je na njegove uspehe. Baš kao i

ja. – Kažu da je Filipova nova mlada već trudna i da će mu roditi sina. To će Aleksandru teško

pasti.

– Zašto? – upita Parmenion. – Aleksandru je osamnaest i naslednik je prestola. To ništa ne može izmeniti.

– Ma hajde, strateže, ne daj da te zaslepi odanost. Upotrebi mozak. On se oženio Kleopa-trom, makedonskom plemkinjom. Sve ostale njegove žene su strankinje. Ona je pod Atalovim starateljstvom.

Zar ne misliš da će mnogi od makedonskih plemića videti to dete kao prvog, istinskog, naslednika? Ti si sam mešane krvi.

Aleksandrova majka je iz Epira, tako da je i on mešanac. – Ne želim da pričam o tome! – prasnu Parmenion. Aristotel uzdahnu i zavali se na divan. – Onda i nećemo. Dovršićemo vino i oprostiti se. Još se zora nije zarudela a Aristotel, odeven za put, u dugačkoj tunici i teškom ogrtaču, tiho

uđe u sobu u kojoj je spavao Parmenion. Spartanac je bio u dubokom snu i čarobnjak priđe njegovom krevetu. Iz kese na svome

kuku on izvadi mali zlatni kamen i prisloni ga uz Parmenionovo desno koleno. Spartanac za-ječa i promeškolji se ali se nije probudio. Moć kamena poteče kroz usnulog čoveka i po sedela kosa malo potamne a brazde na licu postadoše nešto pliće.

– Jedan poklon, prijatelju – prošapta Aristotel – ali ne i poslednji. Jednoga dana ću se vratiti. On se odmače od vrata i izađe iz kuće, uputivši se ka potoku u podnožju brda i plitkoj pe-

ćini, delimično skrivenoj gustim žbunjem. Sunce se prikaza u svoj svojoj slavi i Aristotel zastade da se napoji lepotom kad svetlo

obasja zeleni krajolik. Zašto odlaziš sada, zapita samoga sebe. Odgovor mu se javi, oštar i gorak. Dani krvi se

primiču i Mračni bog se vraća. Osetio je njegovo prisustvo, lebdeo je nad zemljom poput nevidljive magle, uvlačio u srca ljudi, ispunjavao im misli i šaputao im u uho.

Zar je Parmenion mislio da će ogrlica zadugo štititi dečaka? Bila je običan metal, začarana kamenom moći, šipstrasijem. Može se skloniti, otkinuti s

vrata jednim potezom. A onda? Mračni bog bi se mogao vratiti. Vratiće se, ispravio je sebe. Ništa ga ne može sprečiti. Ja bežim, shvatio je, skrivam se od

velike bitke koja će doći. – Želim da živim – reče glasno. – Ja sam svoje uradio. Bolje je biti živ pas nego mrtav lav.

Ali nije bio sasvim ubeđen. Poslednji put pogleda po makedonskom krajoliku i zakorači u pećinu. I nikada više nije bio viđen u Grčkoj.

PELA, leto 337. pre n. e.

Aleksandar je, udobno zavaljen, povremeno doticao usnama svoj vinski pehar, po malo ot-pijajući dok je slušao svoje drugove kako razgovaraju o predstojećem pohodu na Persiju. Kao i uvek, Filota je imao najviše da kaže. Aleksandar je s prezirom razmišljao o tome kako sin može toliko da liči na svoga oca ali da ima tako malo talenata. Filota je bio visok i vitak, do-bar trkač i dobar konjički ofi cir, ali je njegovo shvatanje strategije u najboljem slučaju bilo tanko. Ali poput mnogih ljudi ograničenih sposobnosti, umeo je da naknadno pametuje, i uvek je uviđao gde su drugi pogrešili.

– A kod Heroneje – Filo se obraćao drugima – moj otac nije smeo da dozvoli da levo krilo zaokrene toliko široko. Da nije bilo Aleksandrovog juriša, Filip bi bio ubijen.

Aleksandar se osmehnu ali ništa ne reče. Nije bilo ničeg lošeg u tome da ga njegovi drugovi vide kao mladog boga rata, ali istina, kao i uvek, nije bila tako prosta.

– Svi ćemo biti kraljevi – izjavi Ptolomej. – Ja ću imati zlatni presto i hiljadu konkubina. – Ti ne bi znao šta da radiš s njima – reče Nearh smejuljeći se. Aleksandar se nasmeja za-

jedno sa ostalima zbog Ptolomejeve nelagode. Ptolomej je bio najmlađi i njegova dobra narav je bila čuvena.

– Biće mi ogromno zadovoljstvo da to otkrijem – dobaci Ptolomej cereći se od uha do uha. – Ako svi vi budete kraljevi – reče Aleksandar – šta će meni ostati? – Ti ćeš biti kralj nad kraljevima, prirodno – reče mu Ptolomej. – Ti ćeš vladati svetom a mi ćemo biti tvoji satrapi. – I pobićemo sve tvoje neprijatelje – dodade Filota. – Zanimljiva pomisao. A šta će se desiti ako ja više ne budem imao neprijatelja? – Veliki ljudi uvek imaju neprijatelje – reče Ptolomej. – Koja je svrha da budeš veliki, ako

to nije tako? Kako bi dosadno onda bilo! – Ja mislim – reče Nearh – da si ti već stvorio sebi gomilu neprijatelja. – Da. Počevši s tobom, ti seljački tikvane! Nearh prasnu u smeh, sladak i zarazan. – Ja? Da li je to pametno? Zar više ne želiš da o tebi lepo pričam pred mojom sestrom? – Dobro rečeno – reče Ptolomej trljajući bradu. – Imaš pravo. Nije zgodno vreme da mi budeš neprijatelj. Onda to mora biti Filo; dakle, on će biti moj

prvi neprijatelj. – Dosta s time – ubaci se Aleksandar. – Svi ste pripiti. Idite kućama! Ja nameravam da

budem na konju u zoru. Govori se da lavica napada stoku i stada koza u malom selu severno od grada.

Trebalo bi da to bude dobar lov. – Ubiću zver golim rukama – reče Nearh ustajući i napinjući svoje mišiće. Poput svog oca,

Teoparla, imao je ogromna, široka ramena i grudi kao bačva. – Ako ti to ne uspe, mogao bi da probaš da duneš u nju – primetio je Ptolomej. – Tako ćeš korisno upotrebiti sav taj luk. Nearh skoči ka vitkom mladiću ali se saplete i pade na stočić krcat zaslađenim mesom. Po-

diže se zatim i pojuri za mladićem u kraljevski vrt, a Filota se okrete ka Aleksandru i nakloni se.

– Do sutra, gospodaru – reče on tiho. – Nije pristojno da me zoveš tako. Ja nisam kralj – reče Aleksandar blagim tonom. – Još uvek – reče Parmenionov najstariji sin, klanjajući se još jednom pre nego što će

napustiti sobu. Na kraju je samo Krater ostao. Stariji od ostalih, imao je skoro dvadeset, bio je tih i

povučen, ali mu je izgleda bilo prijatno pri razuzdanim okupljanima njegovih drugova. – Nešto te muči ? – upita ga Aleksandar. – Članak ti je još naduven posle pada i dosta hramlješ. Da li je ovo pravo vreme za lov na

lavove? Aleksandar potapša višeg čoveka po ramenu. – Biće mi bolje do jutra, a dobro ću ga zateg-

nuti. Ali to nije razlog zbog koga si želeo da me vidiš. Krater slegnu ramenima i osmehnu se. – Ne. Nelagodno mi je, moj gospodaru. Puno se na

dvoru priča o kraljevom venčanju i o detetu koje Kleopatra nosi. Osmeh nestade sa Aleksandrovog lica. – To ne bi trebalo da te brine. Mene to ne brine.

Moj otac ima već šest žena. – Nijednu kao ovu. – Ne govori dalje, Kratere – upozori ga princ. – Ima nekih stvari koje je bolje prećutati.

– Vrlo dobro. Kao i uvek, ja ću te poslušati. Ali znaj ovo: ako ti budem potreban, biću uz tebe.

– Svi kraljevski paževi polažu zakletvu da će služiti kralju. Kralj je Filip – istače Aleksandar. – Možda je to tako. Ali ja služim Aleksandru. Princ se približi prijatelju i zagleda se u njegove duboko usađene tamne oči. – Takvi komentari prinčeve vode u smrt. Da li me razumeš? Ja nikada neću povesti pobunu protiv Filipa. Nikada! Da sam ga želeo mrtvog, dopustio

bih da pogine kod Heroneje, kada je konj ubijen ispod njega. A sada dosta s time. Nemamo se čega bojati, Kratere. Ničega.

Drug mu se pokloni i izađe zatvarajući vrata za sobom. Aleksandar ode do sredine sobe i podigavši pehar, srknu vino, lagano, kao i uvek, jer mu alkohol nije prijao.

– Trebao bi da ga slušaš, sine – reče Olimpija ulazeći u sobu iz senki spoljašnjeg hodnika. – Za uobičajenu pristojnost se smatra, majko, da oglasiš svoje prisustvo. – Da li si ljut na mene? On odmahnu glavom i osmehnu se. Približivši se, Olimpija ga poljubi u obraz. Njena

crvena kosa je bila posuta srebrom ali joj je lice i dalje bilo mladoliko a telo vitko. – Zašto svi vide opasnost među senkama? – upita Aleksandar. – To je samo venčanje.

– Ona je pod Atalovim starateljstvom, a Atal te mrzi. – On je jednom rizikovao svoj život da bi me spasao. Ja mu to neću zaboraviti. – To je bilo nekada! – reče ona s besom u očima. – On sada truje Filipa protiv tebe. Kako

to ne uviđaš? – Biram tako. Filip je ni iz čega stvorio kraljevstvo. Opkoljen sa svih strana, on je sam od

Makedonije stvorio silu od koje su zazirali i poštovali je. Šta sam ja učinio? Ja sam poveo vo-jsku na sever i potčinio Tribale. Kako se to može porediti sa kraljem koji je pokorio Trakiju, Iliriju, Halkidiki, Tesaliju, Peoniju i uništio ujedinjenu armiju Tebanaca i Atinjana? On se nasmeja i nežno obgrli majku oko ramena. – Razumeš li šta govorim? On mi ne duguje ništa. Ako odluči da svog novog sina proglasi naslednikom, kakvog bih prava ja imao da mu se su-protstavim?

– Prava? – zagrme ona odvajaju ći se od njega. – Ti si naslednik, prvorođeni sin. Tvoja je sudbina da vladaš. Ali razmisli o ovome, Aleksandre: ako budeš lišen prava, biće onih koji će želeti tvoju smrt. Ti ćeš se tada boriti ne za krunu već za sopstveni život.

– Ne – reče on. – Filip nikada neće narediti da me ubiju kao što ni ja ne razmišljam o nje-govom ubistvu. Ali, ceo ovaj razgovor je opasan. Reči padaju poput varnica na suvu travu a ja ih ne želim oko sebe.

– Ti imaš previše poverenja u ljude – reče mu ona. – Ali u Pelu dolazi neko ko bi možda mogao da te ubedi.

– Ko? – Gospa sa Samotrake. Ime joj je Aida i moćna je čarobnica. Ona ti može predskazati budućnost. Aleksandar ne reče ništa ali se okrete i zaputi se ka vratima. – Hoćeš li se videti s njom? – upita ga Olimpija. – Ne, neću – odgovori Aleksandar hladnim glasom. – Zar niko od vas ne vidi šta mi čini

kada me Filota naziva gospodarem, kada Krater govori da me stavlja iznad moga oca, kada ti želiš da me okreneš protiv Filipa, svi vi samo uvećavate opasnost. Drži tu Aidu podalje od mene.

– Ali to je sve zbog tebe, zato što nam je stalo! – povika Olimpija. Aleksandar joj nije odgovorio već izađe u baštu obasjanu mesečinom i udalji se od palate.

***

Sa grimizne trave krv je kapala na ispucalu zemlju. Nebo je bilo boje pepela, sivo i beživotno. Nije bilo ptica u letu, nije bilo ni daška vetra koji bi ustalasao ravnicu. Filip kleknu i dotače grimizni potok a krv umrlja njegovu kožu. Ustade tresući se i spazi tela koja su ležala svuda oko njega. Hiljade i hiljade leševa, a trava je rasla oko njih, iz njih i kroz njih. On zadrhta. Čovek je ležao na leđima a iz očnih kapaka mu je iznikao korov.

– Kakvo je ovo mesto? – povika Filip, ali je zvuk zamro. – Ne osećaš se prijatno ovde? On se okrenu s mačem u ruci. Ispred njega je stajao, noseći crnozlatni oklop, Filipos, de-

monski kralj. – Ti si mrtav! – vrisnu Filip, odstupivši. – Da – složi se kralj Makedonjana. – Beži od mene! – Zar se tako postupa s bratom? – upita Filipos, izvlačeći svoj mač i krenuvši napred. Filip

skoči ka njemu, mačevi se sudariše i njegov mač preseče protivnikov vrat otvarajući ranu iz koje pokulja krv. Filipos se, odbačen, okrenu i pade licem na zemlju. Polako se zatim podiže na kolena, leđima okrenut ka neprijatelju. Filip je čekao, a kad se demonski kralj polako ok-rete ka njemu, on kriknu.

Nestalo je bradato lice koje je bilo odraz njegovog, Filipos je dobio zlatnu kosu, morskoze-lene oči i lice iznenađujuće lepote.

– Aleksandre? – Da, oče, Aleksandar – reče demonski kralj osmehujući se i prilazeći ispruženog mača. – Ne teraj me da te ubijem! Molim te! – Ti me ne možeš ubiti, oče. Ne. Ali ću ja ubiti tebe. Crni rogovi izbiše iz Aleksandrovih slepoočnica i zavrnuše se unazad iznad ušiju. Oči mu

postadoše žute sa uzanim zenicama. Filip stegnu mač čekajući da demon ispred njega krene u napad; on pokuša da ga brzo

ubode u vrat, ali mu je ruka bila teška a pokreti spori; sa užasom je gledao kako Aleksandrov mač parira njegovom i podiže se, svetao i oštar, do njegovog vrata i usta, preseca ga, zariva-jući se u mozak poput vatrenog jezika.

Filip se probudi s krikom. Žena pored njega se promeškolji ali se nije probudila kada je kralj seo. U glavi mu je sve pulsiralo a telo mu je bilo obliveno znojem. Stara rana na nozi ga je probadala ali on ustade i othrama do najbližeg divana. Vinski bokal na malom stolu bio je prazan. Filip opsova i sruči se na divan držeći bokal u krilu. San je uvek bio isti. On nikada nije mogao poraziti Aleksandra. Trebalo je da ga ubijem na rođenju, pomislio je. Hladan povetarac oseti se u sobi i Filip zadrhta pa se vrati u krevet. Pored njega je spavala Kleopatra. On je nežno pomilova po kosi. Tako lepa, tako mlada. Ruka mu se spusti na njen stomak, još uvek ravan i čvrst uprkos tromesečnoj trudnoći. U njoj je bio sin. Nezaposednut demonom, nerođen u tami i vradžbinama, već izistinski sin, onaj koji će porasti i voleti svoga oca, umesto što će planirati njegovo ubistvo.

Kako si mi to mogao učiniti Aleksandre? Ja sam te voleo. Ja bih sve stavio na kocku zbog tebe.

Isprva, Filip nije obraćao pažnju na vesti na koje mu je Atal skretao pažnju, na podrugljive opaske njegovih prijatelja, primedbe upućene kralju i njegovim generalima. Ali kako su me-seci prolazili, Filip je sve više postajao ubeđen da Aleksandar neće biti zadovoljan sve dok ne zasedne na presto.

Pohod na Tribale je to jasno pokazao. Zar on misli da sam ja budala? O, da, uništio je ne-prijatelja i prisilio ih da plaćaju danak.

Ali u čije je ime to tražio? Ne u ime Filipa. Ne u ime Makedonije. Ne, već u Aleksandrovo ime. Arogantno štene! Naravno da si pobedio Tribale kad si imao moju armiju iza sebe. Moju

armiju! Da li je još uvek moja? Kako su klicali zlatnom princu na Heroneji! Nosili su ga na ramen-

ima kroz logor. A nakon pobede nad Tribalima, kada je svakog ratnika nagradio sa deset zlat-nika, pozdravili su ga kao kralja lupajući mačevima o štitove. Da li je još uvek moja? Naravno da jeste, jer ja imam Parmeniona. Da, Spartanac će uvek biti odan.

Filip se osmehnu i leže spuštajući glavu na mekani jastuk pokriven satenom. Makedonski lav je uz mene, pomislio je i ponovno utonuo u san.

Sa grimizne trave kapala je krv. Nebo je bilo boje pepela, sivo i beživotno. Nije bilo ptica u letu, nije bilo ni daška vetra koji bi ustalasao ravnicu…

Kupatilo je osmislio i izgradio Filip, koristeći samo najfi niji mermer. Bilo je potrebno više od sata da ga šestoro robova napuni vrelom, namirisanom vodom, a tuce ljudi je moglo da sedi na sedištima ispod vode ili da pliva po širini bazena. Kralj ga je sazidao nakon drugog pohoda na Trakiju, kada mu je smrskana desna noga.

Kosti su loše srasle te je trpeo stalne bolove i dosta je hramao. Samo kada bi bila uronjena u toplu vodu, noga bi prestala da mu pulsira i Filip je počeo da održava sastanke sa oficirima u kupatilu.

Tog dana je samo Parmenion bio prisutan a robovi su dodavali kipuću vodu održavajući temperaturu. Grimizni cvetovi su plutali na površini šireći jak miris, i Parmenion oseti kako iz njegovog tela postepeno nestaje umor i ukočenost nakon dugog jahanja.

– Otišao je, dakle – reče kralj. – Nedostajaće mi. – Šalje ti svoje najtoplije pozdrave, moj gospodaru. Filip se zakokota. – Sećaš li se kada mi je pretio da će me pretvoriti u guštera? – Da. A i ti si to dobro prihvatio, koliko se sećam. – Dobri dani, Parmenione. Dani ispunjeni snagom. Nedostaju mi. Spartanac krajičkom oka pogleda kralja. Filip je počeo da pokazuje znake starenja: njegova

crna kosa i brada bile su posute srebrom, a dobio je i podočnjake. Ali mu je osmeh i dalje bio zarazan a snaga zavidna.

– Da li smo uspostavili kontakte sa gradovima u Aziji? – upita Filip. – Da. Motak dobija izveštaje. Bićemo dobrodošli u svim grčkim gradovima Male Azije, ali

će nam linije snabdevanja biti izdužene. Trideset hiljada ljudi zahteva veliku količinu hrane. – Snabdevaće nas atinska flota – olako odgovori Filip. – Šta si čuo o novom kralju Persije? – On je diplomata i ratnik. Znam ga od pre nekoliko godina, zbog njega sam izgubio

položaj i dospeo u Makedoniju. Arogantan je ali ne i glup. On neće jurnuti na nas, prvo će poslati svoje satrape i pokušaće da stvori pobunu iza naših leđa. Već je uspostavio kontakte sa Spartom i Tebom a njegovi špijuni su u Atini i Korintu.

Filip se naže napred i poprska lice i bradu namirisanom vodom. – Ovaj put im to neće pomoći. Nema armije koja bi mogla da se nama suprotstavi, čak ni

spartanska. Niko ne može da dela sam. – Napad na Persiju je izuzetan poduhvat – reče Parmenion. – Nadam se da ga ne shvataš

olako. – Nemoj da se strahuješ zbog toga, Parmenione. Ja sam o ovome sanjao skoro dvadeset

godina, ali sam uvek bio svestan opasnosti. Pre skoro pola veka spartanski kralj Agesilaj na-pao je Persiju. Šta se dogodilo? Nanizao je vojne uspehe ali je bio pozvan da se vrati kući kada je Teba ustala protiv njega. To je persijski način. Sa njihovim nepresušnim zlatom i našom pohlepom, vekovima su nas podsticali da se jedni s drugima hvatamo za gušu.

Zato sam ja i čekao ovoliko, postarao sam se da Grčka koja ostaje za nama bude bezbedna. – Kakvu ćeš komandu dati Aleksandru? – upita Spartanac.

Filipovo lice se skameni. – Nikakvu. On će ostati kod kuće. – Da vlada u tvome odsustvu? – Ne. Antipater će biti moj regent. – Ne razumem, gospodaru. Aleksandar je dokazao svoju sposobnost. – Ne zabrinjava mene njegova sposobnost, već vernost. Neće proći mnogo a on će pokušati

da me svrgne s prestola, navešće ga na to, zasigurno, ona epirska kurva, njegova majka. Mora da me smatraju za budalu ili misle da sam slep na oba oka. Srećom, još uvek imam prijatelje koji me obaveštavaju.

– Ja nikada nisam video nijednu naznaku izdaje – reče Parmenion. – Stvarno? A da li bi mi rekao i da jesi? – Kako možeš i da posumnjaš u to? Filip ustade i odhrama preko mermernog poda. Dvojica slugu mu pružiše zagrejane

peškire; obmotavši se jednim oko struka, kralj upotrebi drugi da istrlja bradu i kosu. Parmen-ion ga je sledio. – Šta se dešava s tobom, Filipe? Kako možeš i da posumnjaš u sinovljevu odanost? Dva puta ti je spasao život, a ja ga nikada nisam čuo da govori protiv tebe. Kakav li to otrov prosipa Atal? Osećam njegovo prisustvo u ovome.

– Misliš li ti da ja nemam i drugih špijuna sem Atala? – odgovori mu kralj. – Imam ih mnogo. Aleksandar je priredio gozbu za sv oje prijatelje i tu održao govor. Znaš li šta je rekao? Šta će mi moj otac ostaviti da osvojim? On želi moju smrt!

– Zavisi kakav smisao daješ tome. Ja to razumem kao njegov ponos zbog tvojih dostig-nuća.

– A šta je sa tvojim sinom, Filotom? On stalno govori o tvojim, a posredno i o mojim, neuspesima: opsadama Perinta i Vizanta.

Koristio je reč glupost. Za mene! – Glupi ljudi su prvi koji će upotrebiti tu reč. On nije baš bistar, gospodaru, a Aleksandar

ga uvek prekori zbog tih reči. A što se tiče opsada, pa, teško da smo se proslavili. Nisi zauzeo nijedan od tih gradova. Možda smo bili malo manje briljantni.

– Zbog čega ti uvek braniš Aleksandra? – zagrme Filip. – Zar ja nemam prava da očekujem tvoju vernost?

– Svako pravo – odgovori Parmenion. – A ako primetim i najmanji dokaz izdaje, ja ću ti to i prijaviti. I više od toga, ubiću svakoga, svakog čoveka, koji pokuša da te svrgne.

Filip duboko udahnu i sporo ispusti vazduh. A onda se osmehnu i opusti. – Znam. Ali, ti si lakoveran, Spartanče. Još uvek razmišljaš o zlatnom detetu. Pa, on je sada čovek sa sopstvenim ambicijama.

Ali dosta s tim. Šta misliš o mojoj novoj mladi? – Prelepa je, gospodaru. – Da, i dobre naravi. Znaš, nekada sam mislio da volim Olimpiju, ali sam sada ubeđen da

sam bio omađijan. Sada je vidim onakvu kakva stvarno i jeste, zla svađalica, loše naravi i zmijskog jezika.

A Kleopatra je sve ono što sam priželjkivao. A imaću i drugoga sina, rođenog iz ljubavi. – Da, gospodaru – reče Parmenion pokušavajući da sakrije tugu u glasu. Svadbena gozba je trajala osam dana i niko se u Peli nije mogao setiti slične svetkovine.

Vino je deljeno svakom domaćinstvu, a svaki muškarac stariji od petnaest godina darivan je za tu priliku iskovanim zlatnikom, sa Filipovim portretom na jednoj strani i Kleopatrinim na drugoj. Zlatnik je predstavljajo polugodišnju zaradu siromašnijih slugu i zemljoradnika, a slavlje je bilo bučno, razuzdano i nezaboravno.

Atletsko takmičenje je trajalo dvanaest dana a po svojoj veličini i obimu bilo je ravno igrama u Olimpiji; grad je bio prenatrpan jer su građani iz okolnih oblasti i gosti iz cele zem-lje pristigli na venčanje. Svi šampioni Grčke su bili prisutni na igrama, a kralj je svakom po-bedniku uručio lovorov venac načinjen od čistog zlata.

Bila su samo dvojica Makedonaca među pobednicima: Filota je pobedio u trci na srednje pruge, a Aleksandar je jašući Bukefala pobedio konjanike iz Trakije, Atine, Sparte, Tesalije i Korinta.

Deset hiljada posmatrača je klicanjem pozdravilo Aleksandra kada je prošao kroz cilj na svom crnom pastuvu, ostavivši najblilžeg pratioca nekih dvadesetak dužina iza sebe. Princ je kasom poterao Bukefala oko stadiona otpozdravljajući publici, a zatim je zaustavio konja pred kraljevskom ložom u kojoj je sedeo Filip sa Kleopatrom, dok su sa obe strane mu bili gener-ali, Parmenion, Atal, Antipater i Klit.

– Prelepa pobeda – reče Klit, zadivljeno posmatrajući mladoga jahača. – Svako bi mogao pobediti na tome konju – promrmlja Filip ustajući. Podigavši zlatni lo-

vorov venac sa stola pored sebe, on ga pruži Parmenionu. – Idi – reče – predaj pobedniku nje-govu nagradu.

Gomila se ućutala dok se general približavao princu. Svi su znali da je kralj trebalo da uruči nagradu i tribinom se pronese začuđeno mrmljanje. Aleksandar prebaci nogu i doskoči sa Bukefalovih leđa, spustivši glavu da prihvati lovorov venac. Kada mu je stavljen, široko se osmehnuo i mahnuo publici, a ona ga još jednom pozdravi.

Još uvek se osmehujući on šapatom reče Parmenionu. – Šta je to sa mojim ocem? Da li sam učinio nešto da ga oneraspolo žim?

– Razgovaraćemo kasnije – odgovorio mu je Paremnion. – Doći ću kod tebe. – Ne, to ne bi bilo pametno. Motak ima malu kuću u zapadnoj četvrti, pored hrama Izle-

čenja. Budi iza hrama u ponoć. Tamo ću te videti. Postaraj se da te niko ne prati. Još uvek se osmehujući, Aleksandar uhvati Bukefala za grivu i skoči mu na leđa. Parmen-

ion se vratio u ložu i dok se peo stepenicama, uhvati Atalov pogled koji je pratio princa dok je jahao ka izlazu.

Godine nisu bile nežne prema mačevaocu. Kosa mu se proredila i posedala, lice postalo ispijeno i koščato, sa dubokim brazdama urezanim u obraze, a koža mu se na vratu opustila i naborala. A bilo mu je tek šezdeset godina. Atal vide da ga Parmenion posmatra i osmehnu se. Spartanac klimnu glavom u znak odgovora pa zatim zauze svoje mesto pokraj kralja dok je započinjalo boksersko takmičenje.

Parmenion je sačekao da prođe jedan sat, a zatim je od kralja zatražio otpust i sišavši sa tribine otišao do ogromnih šatora koji su bili podignuti izvan stadiona i u kojima su služeni hrana i piće.

Sve je bilo besplatno i gradska sirotinja se ovde okupila opijajući se do besvesti. Spartanac se sporo provlačio kroz gužvu idući ka ofi cirskim šatorima.

Ugledao je Filotu kako razgovara sa Ptolomejem i namrgođenim Kraterom. Mladići ga opaziše i Filota se odvoji od njih.

– Trčao sam dobro – reče Filo. – Da li si me gledao? – Jesam. Osećaj za pravi trenutak bio ti je besprekoran. – Da li sam ja brz kao što si ti bio? – Rekao bih i brži – priznade Parmenion. – Ja nikada nisam imao to završno ubrzanje. Za

trenutak sam pomislio da će te Spartanac pobediti, ali si ga uništio na poslednjoj krivini. Za trenutak je Filo stajao, iznenađen pohvalama, a zatim mu izraz postade mekši. – Hvala

ti, oče. Ja, hvala ti. Hoćeš li nam se pridružiti na piću? – Ne, umoran sam. Mislim da ću otići kući. Mladićevo razočarenje je bilo iskreno, ali ga je odmah zamenio opreznim, ciničnim izra-

zom koji je Parmenionu bio tako poznat. – Da, naravno – reče Filo. – Morao sam da znam da ne treba da te pozivam da provedeš neko vreme sa mnom. Nije moguće promeniti navike koje su se stvarale tokom čitavog života. I on se okrete i vrati svojim prijateljima.

Parmenion tiho opsova i nastavi dalje. Trebalo je da ostane.

Filo je imao pravo: nikada nije imao vremena ni za koga od svojih sinova, sem za jednog – Aleksandra.

Iza ofi cirskih šatora je bio obor u kome su bili vezani konji. Sluga mu dovede njegovog i on lagao projaha kroz grad i stiže svojoj kući. Fedra će stići

sledećeg dana, što mu daje još nekoliko sati spokoja. Pronašao je Motaka u maloj odaji u stražnjem delu kuće. Stari Tebanac se nadnosio nad izveštajima iz Azije, a na širokom stolu su bili rasuti papiri i svici.

– Ima li šta novo? – upita Parmenion, skidajući svoj svečani šlem i spuštajući ga oprezno na klupu pored sebe.

– Novo? Sve je novo – odgovorio je Motak. – A opet prastaro poput Zevsovih jaja. Izdaja, dvostruke igre, pogađanja. Nova imena, stari poroci. Ali moram reći, baš volim diplomatiju. On podiže svitak i nasmeja se. – Ovde imam pismo od čoveka koji se zove Dupija, u kome me uverava da je vatreni Filipov pristalica. Njegovi dobri oficiri će nam obezbediti lep doček u Tiru, ako persijsku armiju pobede hrabri Makedonci.

– To zvuči dobro – reče Parmenion. – Istina, ali imam i drugi izveštaj, koji tvrdi da je Dupija na platnom spisku Persijanaca. – Još bolje. Možemo ga upotrebiti da Dariju damo lažne informacije. – Da. Život je predivno komplikovan. Mogu se setiti onih dosadnih starih dana kada je jed-

ino što se računalo bila, snaga čovekove desnice i pravednost njegovog cilja. – Ne, ne možeš – reče mu Parmenion. – To se samo tako čini. Prošlost je uvek u svetlim bojama. Nijanse sive nestaju. Ovako je oduvek bilo. Ako sada

odeš u kasarnu i razgovaraš sa valjanim mladićima tamo, oni će ti pričati o pravednosti svoga cilja i hvaliće se snagom svoje desnice. Tako je sa svim mladićima.

Motak uzdahnu. – Znam to. Pokušao sam da zvučim bezbrižno. – Šta je to s tobom? Parmenion slegnu ramenima. – Stvari se pogoršavaju, Motače. Mislim da se Filip sprema da ubije Aleksandra. – Šta? Ne mogu da verujem! – Juče mi je rekao da ne namerava da povede princa u pohod na Persiju. On će imati ulogu

u Makedoniji. Šta ti to govori? Stari Tebanac prevuče prste preko svoje ćelave glave i počeša se po temenu. – Filip je pre-

više lukav da bi ostavio potencijalnog neprijatelja iza sebe, ali da ubije sopstvenog sina? Da li si siguran?

– Siguran sam. – Šta ćeš uraditi? – Nemam pojma. Sastajem se sa princom noćas; posavetovaću ga da napusti Pelu. – Šta to nije u redu sa Filipom? – upita Motak. – Dečak ga voli, u to neme sumnje. Ti znaš

koliko mi špijuna podnosi izveštaje, i nijedan ne nagoveštava da bi Aleksandar mogao da izda svoga oca.

– Nažalost, to se ne odnosi i na njegove sledbenike – ubaci se Parmenion. – Video sam iz-veštaje o komentarima File i Nearha, Ptolomeja i Kasandra. Mladići obožavaju Aleksandra. A kada im se pridruži i Pauzanija – gadna rabota.

– On je to sam sebi zamesio – promrmlja Motak. – Pauzanija je budala. Filip je uvek uživao u pažnji mladića, ali niko mu nije bio zadugo miljenik. Dečko suviše navaljuje.

– To je možda tačno – priznade Parmenion – ali je on i dalje makedonski plemić, i kazna je bila surova i pogrešna.

Motak ne reče ništa. Kako bi i mogao da se protivi? Pauzaniju je kralj obožavao i dok mu je bio miljenik, od Atala je stvorio neprijatelja, jer ga je odabrao za metu mnogih šala i viceva. Atal je sačekao da mladić ne bude više u milosti a onda je naredio da bude dobro is-prebijan i silovan od strane vojnika iz svoje lične garde.

Poniženje je bilo velilko, jer je mladi plemić ostavljen nag i svezan na pijačnoj tezgi. In-cindent je imao brojne posledice. Mladići koji su sledili Aleksandra bili su Pauzanijevi pri-jatelji i taj su postupak doživeli kao nepravdu. Starije plemiće na dvoru obradovalo je njegovo poniženje, videli su ga kao pravovremenu i jasnu lekciju mladiću koga su smatrali za lajavog hvalisavca.

Takođe je bilo dobro znano da je Pauzanija bliski Aleksandrov prijatelj. Ubrzo nakon tog događaja, plemić se obratio princu, tražeći da se Atal kazni; Aleksandar se pred celim dvorom obratio kralju sa tom molbom, ali ju je Filip odbacio nazvavši taj slučaj šalom koju treba zaboraviti.

Ali u mesecima koji su sledili, malo njih je moglo da zaboravi, jer je događaj pokazao ko-liko se Atalova zvezda uzdigla na makedonskom dvoru. Mnogi su hodali oprezno ili se ot-voreno udvarali nekadašnjem ubici.

– Možda je surovo bilo – napokon reče Motak – ali to ne bi trebalo da te se tiče. Atal te se više ne boji. Ti nisi na listi njegovih neprijatelja i to tako treba i da ostane. Možda si ti na-jznačajniji general u Makedoniji ali je Atal sada jači nego što je ikada bio.

Neprijateljstvo između vas završiće se tvojom smrću. – Mi nećemo postati neprijatelji – reče Parmenion – osim ako ne planira da povredi Alek-

sandra. – Ako i planira, biće to po kraljevom naređenju – upozori ga šapatom Motak. – Znam – odgovori Spartanac.

HRAM, Mala Azija Zemljište oko hrama je bilo zaraslo u korov; većina ruža bila je odavno uvela, ugušena

bršljanom širokih listova ili zaklonjena od sunca gustim granama brojnih stabala. Trava je ra-sla između kamenova staze, probijajući se sporo, i čineći stazu manje vidljivom.

Fontane su bile tihe a voda mirna, ali Diri nije marila. Nije više imala snage da šeta po vrtu i retko je napuštala i sobu iza oltara. Preostalo je svega dvoje slugu, dve žene koje je ona izlečila pre mnogo vremena, pre no što će njene moći izbledeti.

Nije više bilo grubih šatora oko hrama ispunjenih obolelima, osakaćenima i hromima. Sada nikome više nije bio potreban novac da bi video isceliteljku. Mogla je da isceli plitke pose-kotine, a manje infekcije bi se i dalje povlačile pred njenim dodirom. Ali nije više mogla sle-pima da povrati vid niti da ukloni rak iz pluća ili stomaka obolelih.

Sada je ona bila ta koja je patila. Udovi su joj bili zahvaćeni bolnim artritisom a zglobovi otečeni. Ako bi se kretala sporo, uz pomoć dva štapa mogla bi da dođe do vrata hrama i da tu sedi na popodnevnom suncu. Ali joj je bila potrebna pomoć da bi se vratila u svoju sobu kada bi sumrak i hladan povetarac ukočili njene udove.

Diri je sedela na mermernoj klupi okružena debelim jastučićima, osećajući toplotu popod-nevnog sunca na svome licu i prisećala se dana kada su joj moći bile na vrhuncu, kada su slepi progledavali a obogaljenima se vraćala snaga.

Bila je sasvim utonula u sećanje kada joj je Kamfi ta prišla. – Dolazi neka kočija, gospodarice. Crna je ali ukrašena zlatom, mora da je neke velike

gospe. Ispred i iza jašu vojnici, a kočiju vuče šest crnih pastuva. To bi mogla da bude i kral-jica.

– Nadajmo se da ima samo prehladu – odgovori Diri pospano. Kamfita posadi svoje punačko telo uz mršavu staricu. – Da li da vam pomognem do oltara? – Ne, draga. Sačekaću je ovde. Donesi malo sveže vode sa bunara i neko voće. Putnici će

biti žedni i trebaće im osveženje. – Uskoro će sumrak. Doneću vam šal.

Diri je slušala kako se Kamfita žurno udaljava dok kroz hodnik odjekuju njeni teški koraci. Prisetila se kako je mršavo dete Kamfi ta bila, vitka i prelepa ali sa iskrivljenom nogom i osa-kaćenim stopalom.

Diri joj je iscelila ud i Kamfita se zaklela da će je zauvek služiti. – Nemoj biti budalasta, dete. Idi odavde. Nađi nekog dobrog čoveka i izrodi mu snažne si-

nove. Ali je Kamfi ta odbila. O, kako joj je Diri zbog toga bila zahvalna. Zvuk konjskih kopita po popločanoj stazi vrati je u stvarnost. Bila je preumorna da bi upotrebila ono što joj je preostalo od dara kako bi pogledala pri-

došlice. Ali izgledalo je da ima barem desetak konjanika; mogla je da omiriše kožu na kon-jima pomešanu sa slatkastim mirisom iznošene kožne odeće.

Kočija se zaustavila pred uskom kapijom, čula je vrata kako se otvaraju i korake koji zatutnjaše po dvorištu.

Iznenada kroz nju prostruja hladan dodir straha, kao da ledeni vetar šapuće kroz baštu; ona zadrhta. Čula je vojnike kako se razmiču, a zatim i tiho šištanje, kao da se zmija provlači kroz travu i mrtvo lišće. Sladak parfem ispuni vazduh i šištanje se primače.

Diri ga je prepoznala kao šuštanje ženske haljine. – Ko si ti? – upitala je. – Stari neprijatelj – začu se ledeni glas. Diri se priseti prvog susreta sa crnom damom i njihovog duhovnog sukoba, svetlosnih

kopalja i krikova. A onda se ponovo seti svoga puta na Samotraku i pokušaja da osujeti rađanje duha Haosa.

– Aida? – Upravo ona. Ona ista Aida. Moje telo je još uvek mlado, Diri, a ne staro i istrošeno. U

mojim kostima nema truleži. – Usuđujem se reći da se to isto ne može kazati za tvoju dušu. Aida se nasmeja od sveg srca. – Pas na samrti još uvek može da ujede, vidim. Zar me ne-

ćeš upitati zbog čega sam došla? – Da me ubiješ? – Da te ubijem? Ne, ne Diri. Ti ćeš uskoro umreti i bez moje pomoći. Posmatrala sam te

ovih poslednjih trinaest godina, naslađujući se time što ti moći opadaju. Ali da te ubijem? Zašto bih učinila tako nešto? Bez tebe moj najdraži dečak nikada ne bi bio ni rođen.

– Tvoj najdraži dečak je poražen, prognan – reče Diri. – Aleksandar je sada snažan, dobar mladi čovek.

– Naravno da jeste – složila se Aida. – On je onakav kakav i želim da bude. Ja sam strpljiva žena. Nije bilo pravo vreme da Mračni bog zaživi u telu. Ali sada? Sada je to vreme došlo.

– Isprazne reči me ne mogu uplašiti – reče joj Diri. – Niti bi trebalo. Ali ja sam na putu za Pelu, idem na venčanje Filipa i Kleopatre. A kada

budem tamo moje će reči zvučati manje šuplje. Misliš li da će zlatna ogrlica zaštititi Aleksan-dra? Tričavi ornament? On je mogao biti uklonjen bilo kad u toku ovih trinaest godina, ali je bilo neophodno da dečak postane čovek, da stvori prijateljstva, da pripremi put za onoga koji će doći. Aida se ponovo nasmeja ali ovaj put vrlo okrutno. – Videćeš ga u svoj njegovoj slavi, Diri. I spoznaćeš pravo očajanje.

– To se neće desiti – reče Diri a reči su joj zvučale prazno i neubedljivo. – Parmenion će te sprečiti.

– I on je ostario. Njegovi dani su prošli. AAristotel je pobegao u udaljene svetove i drugo vreme. Niko nije preostao ko bi me mogao sprečiti.

– Zašto si došla ovde? – Da bih te mučila – reče veselo Aida. – Da bih ti donela bol.

Da ti kažem da dolazi dan Mračnoga boga. Ništa ga ne može sprečiti. – Čak i da si u pravu, to će biti samo za kratko. Aleksandar nije besmrtan. Jednoga dana i

on će umreti. – Možda. Možda i ne. Ali kakve to veze ima? Onda kada njegovo meso pojedu lešinari, ili

crvi, ili ga proguta vatra, duh Haosa će ponovo biti slobodan a njegovi sledbenici će pronaći novo prigodno telo za njega. On jeste besmrtan.

– Zbog čega mu služiš, Aida? On donosi samo bol i patnju, mržnju i očajanje. – Zašto? Kako možeš to i da pitaš? Ti sediš ovde i raspadaš se pred mojim očima, dok sam

ja i dalje mlada zahvaljujući njegovom blagoslovu. Ja sam bogata, imam mnogo robova i vo-jnika. Moje telo uživa u svim znanim i brojnim neznanim zadovoljstvima. Koji drugi gospo-dar bi mi to mogao pružiti?

Sada je došao red na Diri da se nasmeje. – Tako beskorisna bogatstva. Neka su ti. – Beskorisna? Priznajem da ti imaš više iskustva sa beskorisnošću od mene – prosikta

Aida. – Ti si znala samo za jednog ljubavnika. Ja za hiljade, i muškaraca i žena, da, i demona. Zadovoljavana sam na načine na koje ti ne možeš ni da pomisliš.

– Ne bih želela da ih spoznam. I grešiš Aida: ti nikada nisi imala ljubavnika, jer si ti nespo-sobna za ljubav.Ti ni ne znaš šta to znači. Došla si da bi me mučila? Nisi uspela. Nekada sam te mrzela a sada te sažaljevam. Donela si mi poklon i ja ti se zahvaljujem na tome.

– Evo ti onda još jednog – prošaputa Aida ustajući. – Parmenio na će ubiti njegov sin, Aleksandar. Hladan čelik će biti zariven u njegovo meso. Sve ono o čemu si sanjala će se srušiti. Razmišljaj o tome, ti ćorava veštice!

Diri ne reče ništa ali je sedela nepomično dok se crna dama udaljavala. Čula je kako se vrata kočije otvaraju, stepenice se uvlače, bič puca i konji njište.

– Otišli su dakle? – upita Kamfita spuštajući srebrni poslužavnik na mermernu klupu. – Da, otišli su. – Da li je to bila kraljica? – Ne. Bila je to žena koju sam nekada poznavala. Munja zapara nebo u trenutku kada Aleksandar izađe iz palate i uputi se ka zapadu duž ši-

roke, opustele široke ulice koja je vodila ka pijaci. Na ulicama je bilo malo ljudi jer se bližila ponoć, ali je on bio siguran da ga neko prati. Dva puta mu se učinilo da je uhvatio obris vi-sokog čoveka u tamnom ogrtaču, ali kada bi se okrenuo, na vidiku ne bi bilo nikoga.

Dve prostitutke ga pozvaše dok je prelazio trg, agoru, ali se on nasmeja i odmahnu glavom. – Specijalna cena za tebe, lepotane – pozva ga mlađa od njih, ali on raširi ruke.

– Ni pare – odgovorio je on, a njih dve se okrenuše i odoše držeći se ruku pod ruku. Oseti zatim pokret sa leve strane i okrenu se s bodežom u ruci. Nikoga nije bilo tamo. Munja blesnu i crne senke zaigraše na ogromnim stubovima Zevsovog hrama. Aleksandar zavrte glavom.

Senke.Trzaš se na senke.Vrativši bodež na mesto, on nastavi dalje. Nekada bi upotrebio svoj dar da ispita te senke, ali od kada mu je Parmenion stavio zlatnu ogrlicu oko vrata, moći su mu nestale.

Mala cena koju je morao da plati za mir u kome je uživao od kada je Mračni bog izgnan iz njegovog tela.

Ko nije iskusio samoću u kojoj je on živeo kao dete, ne bi mogao da razume radost koju je spoznao otkada se vratio iz Ahaje.

Da dodirne a da ne ubije, da zagrli bez straha i oseti toplinu drugog tela uz svoje. Toliko jednostavnih zadovoljstava. Da sedi, ne više usamljen, u grupi dece, da jaše i da se smeje i da deli.

Posegnuvši rukom, dotače hladno zlato svoje ogrlice i nastavi dalje. Preseče preko Ulice štavilaca, i izbi na širu Aveniju pastuva, držeći se senki i osluškujući zvuke potere.

Kako je moglo da dođe do ovoga, zapitao se. Šunja se po ulicama u ponoć idući na tajni sastanak. Povratak iz Ahaje bio je pun radosti. Filipovo dobro raspoloženje je trajalo me-

secima, i iako je bio daleko na svojim stalnim pohodima na Trakiju i Halkidiki, kralj je nasta-vio da šalje poruke u Mijecu. Gde li je pošlo naopako?

Da nije u pitanju konj? On se setio dana od pre pet godina kada je Parmenion prvi put doveo Bukefala pred kralja.

Festival u čast Artemide trajao je prethodna četiri dana, i Filip je bio opušten i pripit kada je tesalijski krotitelj izveo velikog pastuva na paradno zemljište. Aleksandru je zastao dah. Se-damnaest šaka visok, pastuv je bio predivan, moćnih ramena i ponosnog oka. Kralj se istog trena otreznio. Tada nije hramao, pa je skočivši sa podijuma, prišao životinji.

– Nikada – reče Filip – nisam video ovakvog konja. – Otac mu je bio Titan – reče mu Parmenion. – Jahao sam ga samo jednom i nikada to ni-

sam zaboravio. – Daću ti pet talenata srebra za njega – obznani kralj. – On nije za prodaju, gospodaru, čak ni tebi. On je poklon za Aleksandra. – Ovo nije konj za dete. Ovo je bojni at. Filip drhtavom rukom pomilova vitki crni vrat. –

Deset talenata, Parmenione. On može da dobije drugog konja. Petnaestogodišnji Aleksandar pogleda u Spartanca i vide da su mu se obrazi zacrveneli i

usne stisnule. – Ne možeš da kupiš tuđi poklon, gospodaru. Ja imam nekoliko drugih ratnih atova koje bih ti rado prikazao.

– Ja hoću ovoga! – izjavio je kralj, a u dubokom glasu oseti se gnev. – Ne – reče Parmenion. Reč je izgovorena tiho ali nepokolebljivo. Filip duboko udahnu i okrenuvši se, vide da ga Aleksandar posmatra. – Ako uspe da po-

jaše pastuva, biće njegov – reče Filip koračajući krupnim koracima ka prestolu. – Hvala ti, Parmenione – prošaputa Aleksandar prišavši do pas tuva. – Ali kako da uzjašem

ovoliku životinju? Biće mi potrebne stepenice. – Pomazi ga po njušci i nežno duni u njegove nozdrve a zatim odstupi korak – posavetova

ga Spartanac. Aleksandar ga posluša i iznenadi se i oduševi kada Bukefal kleknu pred njime. Uhvativši se za grivu, on se vinu na leđa pastuva. Istog trena se i Bukefal podiže.

– Aja! – viknu Aleksandar dotakavši petama bokove pastuva. Bukefal se dade u trk, i princ nikada nije zaboravio radost koju je osetio pri tom prvom ja-

hanju, neverovatnu brzinu i zadivljujuću snagu. Ali je bes njegovog oca trajao danima, a kada je minuo, među njima je ostao jaz. Princ nije prekomerno na to obraćao pažnju jer je znao da je kralj zabrinut zbog predstoje-

ćeg rata sa Tebom i Atinom, neprijateljima čuvenim po junaštvu. Atinjani su bili ti koji su dve stotine godina ranije uništili brojnu persijsku vojsku u Bici kod Maratona, a Tebanci su tri de-cenije ranije okončali vladavinu Spartanaca u Bici kod Leuktre. Sada, ujedinjeni protiv Filipa, predstavljali su najveću pretnju sa kojom se suočio makedonski kralj.

Zastavši kraj javne fontane, Aleksandar popi malo vode, koristeći to vreme da oprezno baci pogled na zgrade oko sebe. Nije bilo traga čoveku u crnom ogrtaču, ako je i bilo takvog čoveka, pomisli princ kiselo se osmehnuvši. Trozubac munje najavi duboki zvuk udaljene grmljavine. Vetar poče jače da duva, ali kiša još nije počela da pada.

I u noći pred bitku kod Heroneje bilo je munja, setio se. On je stajao sa Parmenionom na uzvišici iznad neprijatelj skog logora. Skoro trideset hil-

jada ljudi: ratnici Svete čete prekaljeni u bitkama, korintska konjica, atinskih hopliti, peltasti, džilitaši.

– Zar te ovo ne rastužuje? – reče Aleksandar. – Mislim, zar ti nisi pomogao da se stvori Sveta četa?

– Da, jesam – odgovorio je Parmenion – i tamo će biti ljudi koje sam ja obučavao i sinovi mnogih koje sam poznavao. Zbog toga me srce boli. Ali sam ja izabrao da služim tvome ocu a oni su odabrali da budu njegovi neprijatelji. Spartanac slegnu ramenima i udalji se.

Bitka je bila oštra, Sveta četa je odolevala napadima falange, ali je Filip napokon poveo uspešan konjički napad na neprijatelj sko levo krilo, odbacio Korinćane i rascepio neprijatel-jske snage.

Aleksandar ponovo vide neprijateljski džilit kako probija srce kraljevog konja, i kako nje-gov otac pada na zemlju. Neprijateljski vojnici su potrčali ka njemu. Aleksandar je obo Buke-fala u trk i poveo snažan napad kako bi pomogli kralju. Filip je bio ranjen u obe ruke ali je Aleksandar stigao do njega u pravo vreme i ispruživši ruku, podigao oca na konja iza sebe. Bukefal ih je obojicu odveo do bezbednog mesta.

To je bio poslednji put, koliko se Aleksandar sećao, da ga je otac zagrlio. Princ uzdahnu. Bio je nadomak mesta sastanka i upravo je prolazio Grnčarskom ulicom,

kada iz senki neko izađe. Aleksandar zastade. Ljudi odeveni u crne tunike se raširiše a noževi blesnuše u njihovim rukama. Aleksandar

odstupi korak izvlačeći svoj bodež. – Mi samo želimo ogrlicu, mladi prinče – reče vođa, krupni čovek prosede brade. – Ne

želimo da te povredimo. – Onda dođite i uzmite je – odgovori im Aleksandar. – Zar to parče zlata vredi tvoj život? – upita drugi, mršaviji, s vučjim izrazom. – Sigurno vredi više nego tvoj – odvrati mu Aleksandar. – Ne teraj nas da te ubijemo – zavapio je vođa. Aleksandar koraknu unazad i ramenom do-

tače zid zgrade iza sebe. Usta su mu se osušila, znao je da ne može da ih svu trojicu ubije a da pritom ne zadobije opasne rane. Za tren samo, bio je u iskušenju da im preda ogrlicu, ali se onda priseti dodira smrti i užasne samoće svoga detinjstva. Ne, bolje mu je da umre. Pogleda ka mršavom čoveku – on je opasan, brz poput ujeda zmije. Svi mu priđoše, okružujući ga. Aleksandar se nape, spreman da skoči desno.

– Odložite noževe – reče duboki glas. Ljudi se slediše a vođa okrenu glavu i ugleda vi-sokog čoveka u crnom ogrtaču kako stoji iza njih sa sjajnim mačem u ruci.

– A šta ako to učinimo? – upita vođa. – Onda možete otići – ču se odgovor. – Dobro onda – promrmlja pljačkaš i udalji se, praćen svojim ljudima. Trojica napadača se

okrenuše i nestadoše u senkama. – Zahvaljujem ti se – reče Aleksandar ali mu nož ostade u ruci. Čovek se zakikota. – Ja sam Hefastion. Gospodar Parmenion me je zamolio da pazim na

tebe. Hajde, odvešću te k njemu. – Idi napred, prijatelju. Ja ću biti odmah iza tebe. Motakova kuća je bila u siromašnijem delu Pele, i u njoj je domaćin mogao da se sastaje i

razgovara sa svojim brojnim špijunima. Zgrada je imala dva sprata i bila je okružena visokim zidom. Nije bilo bašte ali u stražnjem delu imanja se nalazilo malo dvorište, pokriveno nad-strešnicom od vinove loze. Postojao je samo jedan andron, bez prozora i neukrašen, u kome su se nalazila tri divana i nekoliko malih stolova. U toj je sobi Motak razgovarao sa špijun-ima, jer ih tu niko spolja nije mogao čuti.

– Šta se to događa sa mojim ocem? – upita Aleksandar kada ga je Parmenion uveo unutra. General odmahnu glavom i slegnu ramenima. – Ne mogu ti to sa sigurnošću reći. Spar-

tanac ispruži svoje vitko telo na dugački divan i Aleksandar vide da je umoran. To ga je izne-nadilo, jer je Parmenion bio njegov heroj, neuništiv. Sada je izgledao kao i svaki drugi čovek u godinama, prosede kose i ispijen, sa tamnim kolutovima oko očiju.

To rastuži princa i on skrenu pogled. – Ponekad – nastavi Spartanac – čovek shvati da su njegovi snovi izgledali lepše dok nisu bili ostvareni.

Mislim da bi to mogao biti jedan od odgovora. – Ne razumem te. On je najmoćniji kralj u Grčkoj. Ima sve što je ikada želeo.

– Upravo ti to i govorim. General uzdahnu. – Kada sam ga prvi put video u Tebi, bio je tek dečak koji se hrabro nosio sa mogućnošću da bude ubijen. On nikada nije želeo da bude kralj. Ali onda je njegov brat poginuo u bici i Makedonija se suočila sa propašću. Filip je uzeo krunu i spasao naciju. Uskoro nakon toga počeo je da sanja o veličini i moći, ne za sebe već za kraljevstvo i za svoga nerođenog sina. On nije želeo ništa više no da gradi za tebe.

– Ali, to je i učinio – reče Aleksandar. – Znam. Ali usput se nešto dogodilo u tome čoveku. On više ne želi da gradi za tebe već za

sebe. I što stariji postaje to te više posmatra, tvoju mladost i darovitost vidi kao pretnju. Ja sam bio sa njime u Trakiji kada su pristigle vesti o pobuni Tribala. Bio je spreman da se zaputi kući, jer je znao snagu tih plemena, njihovu hrabrost i veštinu. Svaki pohod na njih bi zahtevao mesece pažljivog planiranja. A onda je došla vest o tvojoj zapanjujućoj pobedi. Ti si ih zaobišao, nadmudrio i dobio rat za svega osamnaest dana. To je bilo veličanstveno. Ja sam bio ponosan na tebe. Isto, mislio sam, kao i on. Ali njemu je to samo pokazalo koliko si blizu toga da budeš spreman da vladaš.

Aleksandar odmahnu glavom. – Ne mogu da pobedim, zar ne? Pokušao sam da ga oraspoložim tako što ću se istaći, ali to u nje mu budi strah od mene.

Kako da se ponašam, Parmenione? Da li bi bilo bolje da sam malouman kao moj brat Aridej? Šta da učinim?

– Mislim da bi trebalo da odeš iz Pele – posavetova ga Spartanac. – Odem? – Aleksandar je zaćutao na trenutak. On pogleda u Parmeniona ali po prvi put od

kako je znao za njega, Spartanac je izbegao da ga pogleda u oči. – On namerava da me ubije? – prošapta Aleksandar. – Da li to hoćeš da mi kažeš? Generalovo lice je bilo smrknuto, i on napokon pogleda u Aleksandrove oči. – Verujem da je tako. Dan za danom on ubeđuje sebe, ili ga ubeđuju, o tvojoj predstojećoj izdaji. Sakuplja izveštaje o tebi i o onome što govore tvoji prijatelji. Neko iz tvoje grupe mu podnosi izveštaje. Nisam uspeo da saznam ko.

– Jedan od mojih prijatelja? – upita zapanjeno Aleksandar. – Da, ili tačnije, neko ko se kune u prijateljstvo. – Veruj mi, Parmenione, ja nikada nisam govorio ništa protiv moga oca niti omalovažavao

ijedan njegov postupak. Čak ni pred mojim prijateljima. Svako ko govori protiv mene lažov je ili izvrće istinu.

– Ja to znam, dečače! Ja to znam bolje neko bilo ko drugi. Ali moramo pronaći način da i Filip to shvati. Za tebe bi bilo bezbednije da napustiš grad. Onda ja mogu dati sve od sebe da ubedim kralja.

– Ne mogu da uradim to – reče Aleksandar. – Ja sam prestolonaslednik, i ja sam nevin. Neću da bežim.

– Zar ti misliš da samo krivci umiru? – prasnu Parmenion. – Misliš li da je nevinost štit koji će odbiti oštricu? Gde je bio taj štit noćas kada su naišle ubice? Da nije bilo Hefastiona, ti bi bio mrtav.

– Možda – složi se Aleksandar – ali oni nisu bili ubice. Želeli su ogrlicu. Parmenion ne reče ništa ali preblede i pređe preko sobe do stola na kome su ležali krčag s

vinom i dva plitka pehara. Nije ponudio princu piće već nasu sebi i ispi vino u jednom gutl-jaju. – Trebalo je da pretpostavim – reče tihim glasom.

– Šta? – Aristotelov odlazak. To mi tada nije davalo mira. Sada znam i zašto. Pre mnogo godina,

pre no što si se ti i rodio, ja sam otišao na opasan put. On me je pratio. Ali kada je izgledalo da je sve izgubljeno, on je pobegao. Kao Hiron, on je učinio isto to. Sećaš se? Kada smo došli blizu Gorgonove šume, on je postao kentaur i vratio se u svoje pravo obličje tek kada je opas-nost prošla.

– Pričao mi je o tome, rekao je da se prestravio. – Da. U njemu ima kukavičluka kome se on ne može odupreti.

Ja sam to uvek i video u njemu, i ja ga zbog toga ne osuđujem. To je u njegovoj prirodi, i on pokušava da to prevaziđe. Ali, još je takav. Sa da je ponovo

pobegao, a noćas je neko pokušao da ti ukrade ogrlicu. – To su mogli biti i obični lopovi. – Da – složi se Parmenion – mogli su. Ali ja sumnjam u to. Tri čoveka u praznoj ulici. Šta su tamo tražili? Nadali se da bi neki bogati trgovac mogao

tuda da naiđe posle ponoći? A i ogrlica se ne primećuje na prvi pogled, pogotovu noću, niti izgleda da nešto posebno vredi. Ne. Otkad smo se vratili iz Ahaje, ja sam živeo u strahu, oče-kujući povratak Mračnog boga. General dopuni svoj vinski pehar i vrati se na divan. – Ja ni-sam prorok, Aleksandre, ali osećam njegovo prisustvo.

– On je nestao iz mene – pobuni se princ. – Zajedno smo ga porazili. – Ne nije nestao, čeka. Ti ćeš zauvek biti njegovo telo. Sve što te štiti je ta ogrlilca. – Oni je neće dobiti. – Ovaj put! Ali će od sada biti i drugih pokušaja. Oni mora da misle da je vreme došlo. – Dva puta tokom protekle godine sam umalo izgubio ogrlicu – reče Aleksandar. – U bici

sa Tribalima strela me je pogodila u prsni oklop, drvo se slomilo a glava strele je otkinula dva zlatna prstena. Ja sam je dao na popravku. Zlatar nije mogao da shvati zašto odbijam da je skinem dok je on zalemljuje. Dva puta me je opekao. A drugi put je bilo u lovu, čavka se obrušila i zarila kandže u zlatne prstenove. Udario sam pticu rukom i ona je ispustila zlatni lanac. Ali kada je odletela, ogrlica se otvorila. Uspeo sam da je zadržim na mestu dok je ni-sam ponovo zakopčao.

– Moramo biti na oprezu, dečače – reče Parmenion. – A ako nećeš da napustiš Pelu, hoćeš li mi ispuniti barem jedan zahtev?

– Naravno. Samo reci. – Drži Hefastiona uz sebe. On je najbolji od mojih mladih oficira. Ima oštro oko i pametan

je; on će ti čuvati leđa. Uz dovoljno vremena, on će otkriti izdajnika. Aleksandar se žalosno osmehnu. – Znaš, teško da bi se moglo reći za čoveka koji podnosi

izveštaje kralju da je izdajnik. U stvari, ovo bi se moglo smatrati izdajom; kraljev general i kraljev sin na tajnom sastanku.

– Ima onih koji će to tako videti – složio se Parmenion. – Ali ti i ja znamo da to nije istina. – Odgovori mi na ovo, Parmenione: na čiju ćeš stranu stati ako moj otac krene na mene? – Na njegovu – odgovori Spartanac – jer sam se zakleo da ću mu služiti i ja ga nikada neću

izdati. – A ako me on ubije? – Onda ću mu otkazati službu i otići iz Makedonije. Ali se moramo postarati da ne dođe do

toga. Pokazaćemo mu da si mu veran. – Ja mu neću naškoditi, čak ni da bih spasao sopstveni život. – Znam – reče Parmenion, ustade i zagrli mladića. – Vreme je da ideš. Hefastion te čeka

pored ulazne kapije.

LETNJA PALATA, Ega

Olimpija kleknu pred gospu sa Samotrake i povi glavi kako bi dobila blagoslov. Aida se naže napred. – Sada si kraljica. Ne treba da klečiš preda mnom – reče ona. – Kraljica? – odgovori ogorčeno Olimpija. – Čoveka koji ima sedam žena? – Ti si majka njegovog sina, naslednika. To ti niko ne može oduzeti. – Misliš li? – upita Olimpija, ustajući i sedajući na divan pokriven satenom pored Aide

odevene u crno. – Kleopatra će mu roditi sina. Ja znam da se on time stalno hvali. I počeo je da mrzi Aleksandra. Šta da radim?

Aida obgrli kraljicu, privuče je sebi i poljubi u obrvu. – Tvoj sin će biti kralj – reče joj ona glasom ne jačim od šapata, pogledajući ka otvorenom prozoru. Ko zna kakvi se špijuni tu mo-taju? Istraži duhom prostor, ali nikoga nije bilo ko bi mogao da ih čuje.

– Nekada sam verovala u to, Aida, stvarno. I bila sam tako sretna na Samotraki pre ven-čanja. Mislila sam da je Filip najveći od svih kraljeva na svetu. Moja sreća je bila potpuna. Ali između nas je uvek bilo nečega, neke nelagode. Ne znam kako da to opišem.

Samo smo te prve večeri postigli jedinstvo kakvo si me ti učila da očekujem. Sada jedva da me i pogleda a da mu lice ne potamni od besa. Da li me je ikada voleo?

Aida slegnu ramenima. – Ko može reći šta je na umu muškaraca? Mozak im visi između nogu. Važno je šta ćemo mi učiniti sada. Ti znaš da si odabrana da nosiš posebno dete, kralja nad kraljevima, boga. Ti si ispunila taj deo svoje sudbine. Raduj se zbog toga, sestro! Ostavi svoje strahove meni.

– Ti možeš da pomogneš Aleksandru? – Ja mogu mnoge stvari – odgovori ona. – Pričaj mi o svome sinu. Kakav je čovek postao?

Kraljica se odmače i lice joj iznenada sinu i poče da govori o Aleksandrovim uspesima, nje-govoj dobroti, snazi i ponosu.

Aida je sedela strpljivo, poprimivši izraz iskrene očaranosti, povremeno se smejući pa bi čak i zapljeskala oduševljeno na izvesnim mestima. Dosada ju je gotovo dražila kada se Olimpijin glas utiša. – Previše pričam – reče kraljica.

– Ne, uopšte ne – brzo izreče Aida. – On je divan, on je sve ono o čemu smo i sanjali. Vi-dela sam ga danas kako šeta sa grupom mladića. On je veoma zgodan. Ali, primetila sam da nosi ogrlicu i to me je zainteresovalo. Rad je veoma star. Kako je došao do nje?

– To je poklon od pre mnogo godina. On je stalno nosi. – Volela bih da je vidim. Možeš li mi je doneti? Olimpija odmahnu glavom. – Žao mi je, ne mogu. Vidiš, bilo je vreme kada je izgledao

posednut. Ogrlica ga štiti od toga. On je ne sme skinuti. – Gluposti! On je bio darovito dete sa moćima prejakim da bi ih obuzdao. Ali je on sada

postao čovek. – Ne – reče Olimpija. – Ne želim da rizikujem s time. – Ne veruješ mi? – reče Aida, pretvarajući se da je povre đena. – O, ne! – odgovori Olimpija, uhvativši Aidu za ruku – naravno da ti verujem. Nego, ja se

bojim da će se mrak koji je nekada bio u njemu vratiti i uništiti ga. – Razmisli o ovome, draga. Bez te ogrlice on će biti toliko moćan da ni jedan čovek neće

biti u stanju da ga ubije. – Ti misliš da bi Filip…? Ne, ja u to ne mogu da poverujem. – Nisi nikada čula da kraljevi ubijaju svoje sinove? Čudno. To nije retkost u Persiji. – Ni ovde – složila se Olimpija. – Ali Filip nije takav čovek. Kada je postao kralj nakon pogibije svoga brata, on je poštedeo ži vot sinu svoga brata,

Aminti. To je mnoge iznenadilo, jer je Aminta bio naslednik. – A gde je on sada? – Aminta? Služi u kraljevoj ličnoj gardi. On je svim srcem odan Fillipu, on nema želju da

postane kralj. – Ne možda sada, ali šta ako Filip umre? – Aleksandar će postati kralj. – A da li je Aminta odan Aleksandru? Olimpija se namršti i skrenu pogled. – Ne, oni nisu prijatelji. – Aminta je punokrvni Makedonac – tiho ubaci Aida. – Zar to nije tačno? – Zašto pokušavaš da me uplašiš? Aminta ne predstavlja opasnost.

– Opasnost leži svuda – prasnu Aida. – Ovde sam tek tri dana a ceo dvor ne priča ni o čemu drugom sem o nasledniku. Atalova porodica sanja o tome da Kleopatrin sin postane kralj. Drugi se zaklinju na vernost Aminti. A priča se i o Arideju.

– Ali on je malouman; on balavi i ne može da hoda po pravoj liniji. – Ali je ipak Filipov sin, a ima i onih koji bi pokušali da vladaju preko njega. Antipater,

možda. – Dosta više! – viknu Olimpija. – Da li ti svuda vidiš neprijatelje? – Svuda – složi se Aida, tihim tonom. – Živela sam mnogo, mnogo godina. Izdaja je, po

mome mišljenju, naličje čovekove prirode. Aleksandar ima mnogo prijatelja i brojne neprijatelje. Ali to nije bitno. Tajna leži u tome

da budeš u stanju da kažeš koji je koji. – Ti se razumeš u misterije, Aida. Zar ne možeš predvideti gde se krije opasnost? – Postoji jedan veliki neprijatelj koji mora biti pogubljen – odgovori crna dama, gledajući

Olimpiju pravo u oči. – Ko? – prošapta Olimpija. – Ti znaš odgovor. Ne moram da izgovaram ime. Aidina mršava ruka zaroni u džep na njenoj crnoj odori i pojavi se držeći okrugli zlatnik

između palca i kažiprsta. – Sličnost je velika, zar ne misliš tako? – upita čarobnica bacajući novčić u Olimpijino krilo.

Kraljica se zagleda u zlatnu silietu glave Filipa Makedonskog. Hefastion protegli svoje duge noge i podiže ih na izrezbareni oslonac na kraju sofe. U glavi

mu je bučalo od žamora prisutnih i jedva da je i srkutao jako razblaženo vino iz zlatnog persi-jskog pehara. Na drugom kraju sobe su se rvali Ptolomej i Kasander, nekoliko stolova je bilo prevrnuto a sa njih je na pod popadalo voće i sočno meso. Njih dvojica bi se povremeno ok-liznuli ili proklizali preko toga, i odeća im je bila umazana. Hefastion skrenu pogled.

Filota i Aleksandar su igrali persijsku igru koja je uključivala kockice i žetone od zlata i srebra. Svuda po sobi su drugi prinčevi prijatelji bili zauzeti kockom ili su ležali u pijanom snu na brojnim sofama.

Hefastionu je bilo dosadno. Vojnik od svoje petnaeste, on je voleo divlje, otvoreno pros-transtvo, spavanje pod zvezdama, ustajanje u zoru, koračanje za ratnim trubama. Ali ovo? Meki jastuci, slatko vino, zatupljujuće igre…

On sede i pogled mu odluta do Filote, koji je sedeo nagnut nad tablom. Toliko liči na svoga oca, pomislio je, a ipak, toliko je različit. Bilo je zanimljivo porediti ih. Čak i hodaju na isti način, zategnutih ramena i budnog pogleda, pokreti su im sigurni, nalik mačjim. Ali Parmen-ion je imao samopouzdanja, dok je Filo ispoljavao nadmenost. Kada bi se stariji nasmejao, ljudi bi se raznežili, ali kada je to činio Filo, ličilo je na podsmevanje. Tanane razlike, pomis-lio je Hefestion, ali mnogo govore.

On protegnu leđa i ustade. Prišavši Aleksandrovom stolu, zatraži dozvolu da se udalji. Aleksandar podiže pogled i osmehnu se. – Spavaj lepo, prijatelju – reče on.

Hefastion izađe u bakljama osvetljeni hodnik, klimnuvši dvojici stražara koji stadoše u stav mirno dok je on prolazio. U vrtu je bilo sveže a noćni povetarac je prijatno hladio vazduh. Duboko udahnu, pogleda preko ramena i zakorači u senke drveća pored istočne kapije, do mermerne klupe, zaklonjene razlistalom vegetacijom; tu sede i spremi se za čekanje.

Prošao je jedan sat, pa onda još jedan. Konačno se fi gura sa ogrtačem pojavi na zadnjim vratima i brzo se uputi niz stazu. Ali čovek nije prošao kroz kapiju, već pređe kroz baštu i stade pored druge, unutrašnje kapije. Hefastion ustade i držeći se senki duž zida, pođe za čovekom. Bršljan i puzavice su gusto rasli pored unutrašnje kapije a miris ruža je dopirao s druge strane zida. Hefastion uspori oprezno se krećući kroz rastinje. Mogao je da čuje tihe glasove u maloj bašti iza zida, i oba je prepoznao.

– Da li napokon govori o izdaji? – upita Filip.

– Ne baš, gospodaru. Ali svakim danom postaje sve nezadovoljniji. Noćas sam ga upitao kako se oseća povodom predstojećeg pohoda, i on je izneo svoje pla-

nove za zauzimanje utvrđenog grada. On govori kao general, mislim da vidi sebe kako predvodi armiju. Hefastionove oči se suziše. Nije tako bilo. On je slušao taj razgovor i Aleksandar je samo

rekao, jer je bio pritisnut, da je potrebno strpljenje kada se opsedaju utvrđeni gradovi. – Atal veruje – reče Filip – da mi je život u opasnosti. Da li se ti slažeš s njime? – Teško je to sa sigurnošću reći, gospodaru. Ali zapazio sam veliku ljubomoru zbog tvoga

nedavnog venčanja. Sve je moguće. – Hvala ti – reče kralj. – Tvoja odanost ti služi na čast. Ja to neću zaboraviti. Hefastion skliznu dublje u senke i kleknu iza gustog žbunja kada se njih dvojica pojaviše.

Malo je sačekao a zatim ustade i ode u noć. Prošao je pored gardijske kasarne i zaputio ka Parmenionu.

U kući je, u donjoj radnoj sobi, gorela jedna jedina lampa. Tanki zlatni zraci su se probijali krpz drvene kapke malog prozora. Vojnik lupnu po drvetu i Parmenion otvori kapak. Ugle-davši ga, pokaza mu na bočna vrata. Kada je ušao, general ga ponudi vinom, ali ga Hefastion odbi i umesto toga prihvati pehar s vodom.

– Da li je to Filo? – upita Parmenion. Hefastion klimnu. Na generalovom licu se nisu videla osećanja dok se vraćao u široku sto-

licu za stolom, pokrivenu kožom. – I mislio sam da je tako. Sve mi ispričaj. Vojnik učini tako, govoreći o izvrtanju činjenica koje je Filota izneo pred kralja. – Šta on time dobija, gospo-dine? Princ mu je prijatelj i prestolonaslednik. Sigurno bi njegova budućnost bila osigurana pod Aleksandrom.

– On to tako ne vidi. Dobro si to učinio, Hefastione. Zadovoljan sam tobom. – Žao mi je što je informacija do koje sam došao u vama izazvala tugu. Parmenion odmahnu glavom. – To sam ionako znao. Duboko u svome srcu. Spartanac

protrlja oči a onda podiže pehar pun vina i iskapi ga u jednom jedinom gutljaju. – Mogu li sada da se vratim u svoju jedinicu, gospodine? – upita vojnik. – Nisam stvoren

za život u palati. – Ne, žao mi je. Mislim da je Aleksandar u opasnosti i želim da ti budeš uz njega još neko

vreme. Hoćeš li to da učiniš zbog mene? Hefastion uzdahnu. – Ti znaš da ti ne mogu ništa odbiti, gospodine. Ali molim te da to ne bude za dugo. – Ne duže od mesec dana. A sada bi trebalo da se odmoriš. Koliko znam, Aleksandar ide u lov sutra, danas, u zoru. Hefastion se zakikota. – To će biti dobrodošlo olakšanje. Njegovog osmeha iznenada

nestade. – Šta ćeš učiniti sa Filotom? – Ono što moram – odgovori Parmenion. Parmenion se probudio nakon svanuća, ali nije bio osvežen snom. Snovi su mu bili puni

teskobe i očajanja a ni nakon buđenja nije se osećao bolje. Ustavši iz kreveta, on otvori zastore na prozoru svoje spavaće sobe i zagleda se u grad.

Kada bi ljudi pogledali u njega, videli bi najvećeg generala u Makedoniji, osvajača, čoveka punog moći. Ali se on danas osećao umorno, staro i izgubljeno.

Jedan sin, Aleksandar, bio je izdan od drugog, Filote, a kralj koga je Parmenion voleo sve je više sebe ubeđivao u neophodnost da ubije svoga naslednika. To nije bilo bojno polje na kome bi strateg mogao da napravi jedno od svojoh brojnih čuda. Ovo je bilo poput mreže od otrovnog prediva, koja se pruža kroz grad i kraljevstvo, i truje svakog ko je dotakne. Ali ko je pauk? Atal? Čovek je bio hladnog srca i ambiciozan, ali je Parmenion sumnjao da bi on mogao da manipuliše Filipom. Ali ko bi još mogao da ima koristi?

On pozva dvojicu svojih slugu i naredi im da mu pripreme kadu. Do pre samo par godina, on bi najpre izašao iz kuće na jutarnje trčanje, opuštao bi svoje mišiće i provetravao um. Ali sada su mu udovi bili suviše kruti za takvo nepažljivo rasipanje energije. Pored prozora se nalazio tanjir s jabukama i on zagrize jednu. Bila je slatka i prezrela pa ostatak izbaci kroz prozor.

Ko je pauk? Nije bilo lako odgovoriti. Kralj je zašao u srednje godine i za mlade ljude bilo je normalno

da okreću oči ka nasledniku. Bilo je mnogih koji su podržavali Aleksandra, ali i onih koji bi bili sretniji sa maloumnim Aridejem; bilo je i dosta onih koji su se sećali da je Aminta sin Perdike, koji je bio kralj pre Filipa. Ali Parmenion odagna takve misli. On je dobro poznavao Amintu; dečko je imao malo želje za krunom a još manje sposobnosti. Bio je prijatan i jed-nostavan, sposoban oficir ali sa malo mašte i inicijative. Ne, odgovor leži u Filipu i njegovom sve većem nepoverenju prema Aleksandru. Filota ga kljuka lažima i poluistinama, ali on niti je imao pameti niti urođene lukavosti da bi napravio takvu mrežu.

Parmenion se izležavao u punoj kadi skoro sat vremena, rvajći se sa problemom, ali nije bio ništa bliži rešenju kada je ušao Motak kako bi porazgovarali o vestima koje su poslali špi-juni iz Male Azije.

– Veliki kralj ojačava svoje snage na zapadu i šalje trupe u priobalne grčke gradove. Ali ne mnogo. Možda svega tri hiljade.

Čudno – reče stari Tebanac. – Persija je ogromna – reče Parmenion. – On može prikupiti veoma veliku armiju za nešto

više od mesec dana. Ne, on nam samo stavlja do znanja da zna. Kakve su vesti iz Tebe? – Tamo je uobičajeno, stanje pobune. Niko ne voli strani garnizon u Kadmeji. Ti bi barem

toga trebalo da se sećaš! – Da – složi se Parmenion, setivši se svojih dana u tome gradu, kada su Spartanci okupirali

tvrđavu u centru Tebe. – U gradu se priča o persijskom zlatu koje bi poslužilo da se unajmi armija za oslobađanje

Kadmeje. – Ne sumnjam da je novac stigao – reče Parmenion. – Veliki kralj će se razbacivati novcem

na sve strane: Sparta, Atina, Korint, Fera. Ali ovoga puta Persijanci neće uspeti. Iza nas neće ostati pobuna.

– Ne budi tako siguran – promrmlja Motak. – Teba se već u prošlosti oslobađala od osva-jača.

– To je bilo vreme Epaminonde i Pelopide. A neprijatelj je bila Sparta. Sadašnja situacija je drugačija. Spartanci su bili prinuđeni da oprezno hodaju zbog straha da ne započnu novi rat sa Atinom.

Sada će Teba ostati sama a ona se ne može meriti čak ni sa petinom makedonske vojske. Motak groknu i ljutito zavrte glavom. – Pričaš kao pravi Makedonac! Pa, ja sam Tebanac i ja se ne slažem. Sveta četa se obnavlja. Grad će ponovo biti slobodan. Parmenion ustade iz kade i oko struka obavi debeli peškir. – Stari dani su prošli, Motače, ti

to znaš. Teba će biti slobodna, ali tek onda kada Filip zaključi da može verovati Tebancima. – Kakva arogancija – prosikta Motak. – Ti si bio čovek koji je oslobodio Tebu. Ne Epami-

nonda. Ti! Ti si nam pomogao da zauzmemo Kadmeju i razvio plan da uništimo spartansku armiju. Zar se ne sećaš?

Zašto je sada drugačije? Otkud znaš da se baš sada u Tebi ne nalazi neki novi mladi Par-menion koji kuje zavere i planove?

– Siguran sam da postoji – odgovori Parmenion uzdahnuvši.

– Ali spartanska armija nije brojala više od pet hiljada ljudi i bili su plitko raspoređeni. FIlip može pozvati četrdeset i pet hiljada Makedonaca i još pola od toga najamnika. On ima pravu šumu opsadnih sprava, katapulta, pokretnih kula. Nije isto.

– I očekivao sam da ćeš zauzeti takav stav – reče Motak crven u licu. – Žao mi je, prijatelju, šta bih ti još mogao reći? – upita Parmenion prilazeći starcu i

položivši mu ruku na krupno rame. Ali je Tebanac otrese. – Bolje je ne govoriti o nekim stvarima – promrmlja Motak. – Bolje da nastavimo da se bavimo drugim problemima. On pokupi papire i poče da pre-

bira po njima. Onda stade, glava mu klonu i Parmenion ugleda suze u njegovim očima. – Šta je? Šta se desilo? – upita ga Parmenion, sedajući pored njega. – Svi će umreti – reče Motak drhtavim glasom. – Ko? Ko će umreti? – Mladići iz moga grada. Ustaće s mačevima u rukama. I svi će biti pobijeni. Parmenion shvati sve. – Pomagao si im da se organizuju? Starac klimnu. – To je moj grad. – Znaš li kada planiraju da napadnu Kadmeju? – Ne, ali biće to uskoro. – Ne mora se završiti krvoprolićem, Motače. Poslaću još dva odreda u Beotiju a to će ih

naterati da se zamisle. Ali mi obećaj da ćeš prekinuti svoje veze sa pobunjenicima. Obećaj mi! – Ne mogu da ti to obećam! Zar ne razumeš? Sve što činim ovde od mene čini izdajnika.

Još od Heroneje, od kada si uništio tebansku armju. Trebalo je da te tada napustim. Trebalo je da odem kući. Sada i hoću!

– Ne – reče Parmenion – nemoj ići. Ti si moj najstariji prijatelj, i potreban si mi. – Ne, nisam – reče starac tužno. – Ti si strateg, Smrt nacija. Ja starim, Parmenione. Otići ću kući u Tebu. Umreću u svome rodnom gradu i biću sahran-

jen pored svoje voljene. Motak ustade i napusti sobu.

EGA, sredina zime 337. pre n. e.

Imali su brojna imena i brojne namene, ali su za Aidu oduvek bili Šaptači. Persijanci su ih obožavali kao manje demone ili deve; stari narodi, Akađani i Atlantiđani,

verovali su da oni predstavljaju duše onih koji su bili zli. Čak su i Grci znali za njih, u izmen-jenom vidu, kao Harpije.

Sada su se okupljali oko Aide kao mali pramenovi magle, jedva vidljivi, ali su pulsirali svojom tamom, isijavali zlo, očaj, melanholiju, mračno raspoloženje, nepoverenje, zavist i mržnju.

Podrum je bio hladniji od dna jezera u zimu, ali Aida ojača sebe sedeći u centru, dok su dimni oblici lebdeli oko nje.

Kuća je bila izvan grada. Pripadala je manjem makedonskom plemiću koji je poginuo u tračkim ratovima. Aida ju je kupila od njegove udovice, jer je kuća imala brojne prednosti. Ne samo da je bila izdvojena već je imala i baštu skrivenu iza visokog zida, u kojoj su njeni sled-benici mogli da odlažu tela žrtvovanih, onih nesretnika čija je krv bila neophodna kako bi Šaptači bili snažni.

Ona prizva prvi od providnih oblika, koji se obavi oko njenih prstiju, i istog trena um joj preplaviše slike. Ugleda Filipa palog s trona, mračnih misli punih melanholije, i glasno se nasmeja. Kako je bilo lako izvrnuti ljudske misli! Prizvavši drugi oblik, ugleda Atala kako kuje zavere.

Ispitavši misli svih, ona otposla Šaptače nazad ka njihovim ljudskim domaćinima. Zatim se hladnoća probi do njenih kostiju i ona ustade i izašavši iz sobe, pope se uz crne stepenice koje su vodile u donje vrtove.

Sve je bilo dobro i Aida je bila u potpunosti zadovoljna. Uskoro će se Filip suočiti sa svo-jom sudbom a gospa od Samotrake će biti tu da vodi njegovog sina do trona. Tako lep mladić! O, kako će mu pomoći, omogući će mu takva zadovoljstva i kada bude zaspao, ona će mu skinuti ogrlicu i otvoriti vrata njegove duše.

Aida zadrhta od zadovoljstva. Čitavog svog života sanjala je o tom danu, baš kao i njena majka pre nje. Nade njene majke, i što je još gore, njen duh i želju za životom, uništila je Tamis. Ali sada nema nikoga ko bi me mogao osujetiti, pomislila je.

Uskoro će Filip Makedonski umreti, biće ubijen u svojoj palati u snu. Obuze je žudnja i ona pozva dvojicu svojih stražara. Uglavnom je prezirala dodire muška-

raca ali u prilikama poput ove bilo joj je zadovoljstvo da ih koristi u nečemu što je ličilo na uživanje, koje se pojačavalo kada je znala da će njeni ljubavnici brzo umreti. Dok je njihova mladost i snaga trošena na nju, ona se naslađivala njihovom predstojećom smrću.

Ova dvojica su bili zgodni i visoki, najamnici iz Male Azije. Oni se osmehnuše dok su joj prilazili i počinjali da je razodevaju. Prvi je zgrabi, arogantno stavljajući ruku na njene grudi, svlačeći crnu haljinu koju je

nosila. Sutra, pomislila je, tvoja će duša vrištati na svome putu u Had.

PELA, sredina zime

Filip je bio pijan i veoma dobro raspoložen. Oko njega su bili njegovi generali i prijatelji, dvadeset ljudi koji su kralja služili verno u poslednje dve decenije; slavilo se u poslednjoj noći svadbenog veselja. Filip se zavali u stolicu i pogledom pređe preko ljudi.

Parmenion, Antipater, Klit, Atal, Teoparl, Koen, ljudi s kojima bi mogao da kreneš na planine. Snažni, odani, neustrašivi. Aleksandar se smejao nekoj šali koju je ispričao mladi Ptolomej i Filipovo dobro raspoloženje zamalo nestade. Šala je verovatno bila na njegov račun, ali on odbaci tu pomisao. Slavlje ništa ne sme da pokvari.

Sluge odneše i poslednje pladnjeve s hranom i žongleri uđoše kako bi zabavljali kralja. Bili su Međani, uvijenih brada i lepršavih haljina od svile i satena. Svaki od njih je nosio šest mačeva, koje jedan po jedan počeše da bacaju u vazduh, sve dok se ne učini da su oštrice žive, okreću se i svetle kao metalne ptice iznad žonglera.

Međani se razdvojiše i sada mačevi počeše da fijuču između njih. Izgledalo je da jedva i dotiču njihove šake, tako su se brzo kretali. Filip je bio fasciniran njihovom veštinom i dokono se zapitao da li su ti ljudi talentovani i

za upotrebu mačeva u bici. Prema Motakovim izveštajima kralj Persijanaca je imao tri hiljade međanskih ratnika u svojoj vojsci.

Kada se predstava okončala, Filip je bio najglasniji u oduševljenju. Nekoliko Aleksandrovih prijatelja je aplaudiralo i kralj se namršti. Običaj jeste bio da se

tako iskazuje zadovoljstvo, ali je vekovima ranije aplaudiranje smatrano uvredom, jer je na taj način publika u pozorištu iskazivala nezadovoljstvo u želji da otera loše glumce sa scene. A zatim su Atinjani počeli da aplaudiraju na kraju predstave iskazujući svoje odobravanje. Filipu se takve promene nisu dopadale.

Žonglere je zamenio bacač noževa, izvanredno spretan. Postav ljeno je sedam meta i vitki Tesalac je pogodio centar svake, sa povezom na očima. Filip ga je nagradio zlatnikom.

Zatim su nastupila četvorica akrobata, vitki Tračani i pevač saga koji je pevao o Heraklu i njegovim zadacima. Tokom svih tih predstava Filipov pehar nikada nije bio prazan.

Blizu ponoći, nekoliko starijih oficira, među njima i Parmenion, zatražiše otpust od kralja i zaputiše se svojim domovima. Ali Filip, Atal, Aleksandar i još desetak drugih ostadoše da piju i razgova raju.

Filip je primetio da je većina pijana, naročito Atal, koji je retko pio. Njegove blede oči su bile zamagljene ali mu je izraz bio blažen, što kralja nasmeja pa ga

lupi po ramenu. – Trebalo bi da češće piješ, prijatelju. Ti si ionako previše turoban. – Stvarno bi trebalo – odgovori Atal izustivši reči veoma pažljivo i s potpunom koncen-

tracijom. – To…je…jedan…izvanredno… lep osećaj – završio je ustajući i prenaglašeno se poklonivši. Filip baci pogled ka Aleksandru. Dečko je bio potpuno trezan, veoma je malo pio iz istog

vinskog pehara koji je poručio još pre dva sata. – Šta je s tobom? – zaurlao je. – Vino ti nije po ukusu?

– Veoma je dobro, oče. – Onda ga ispij! – Hoću, na svoj način – odgovori princ. – Ispij ga sada! – naredi kralj. Aleksandar podiže pehar u zdravicu i zatim ga isprazni jed-

nim gutljajem. Filip pozva slugu. – Princu se ispraznio pehar. Stani pokraj njega i postaraj se da se opet ne isprazni.

Čovek se pokloni i donevši bokal stade iza Aleksandra. Zadovoljan zbog mladićeve ne-lagode, Filip se okrete ka Atalu, ali je mačevalac zaspao na stolu naslonivši glavu na ruke.

– Šta je ovo? – uzviknu Filip. – Zar će kralj biti ostavljen da slavi sam? Atal se promeškolji. – Umirem – prošaputao je. – Potrebno ti je vino – reče Filip povukavši pijanog čoveka na noge. – Nazdravi nam,

Atale! – Zdravica! Zdravica! – zagrmeše gosti. Atal protrese glavom i podiže pehar prosuvši pola sadržaja po stolu. – Za Filipa, moju šti-

ćenicu Kleopatru i njihovog nerođenog sina. Mačevalac ugleda Aleksandra i osmehnu se. – Za legitimnog prestolonaslednika! – reče podižući pehar.

Slavljenici, u čudu, zaćutaše. Aleksandar preblede i skoči na noge. – Šta sam onda ja? – zahtevao je da zna.

Atal trepnu. Nije mogao da poveruje da je izgovorio te reči, izgledalo je da su mu nepoz-vane došle na usne. Ali izrečeno se nije moglo povući. – Da li si me čuo, ti ublilački kurvin sine? – povika Aleksandar. – Odgovori mi!

– Ućuti! – prodera se Filip podigavši se na noge. – Otkud ti pravo da prekidaš zdravicu? – Neću da ćutim – odgovori Aleksandar. – Predugo sam trpeo tvoje uvrede. Ali se ovo ne

može otrpeti. Nije me briga ko će ti biti naslednik, možeš da svoju krunu ostaviš i kozi što se mene tiče, ali odgovaraće mi svaki čovek koji dovodi u pitanje legitimnost moga rođenja. Neću da mirno sedim i dopustim da moju majku naziva kurvom čovek koji je do ugleda došao preko leševa onih koje je otrovao ili zabijajući nož u leđa.

– Dovoljno si rekao, dečače! – Filip odgurnu svoju stolicu i jurnu na Aleksandra, ali mu se stopalo zakači za nogu od stola i on posrnu kad stiže do njega. Osakaćena noga popusti i on poče da pada. Levica polete ka Aleksandru, ali prsti zakačiše ogrlicu koja je blistala na prinčevom vratu. Ona spade istog trena a Filip pade preko stola udarivši glavom u stolicu.

Aleksandar se zatetura a zatim uspravi. U sali je zavladao tajac i lampe zatreperiše kada hladan povetarac ulete kroz otvorene prozore.

Princ pogleda u palog čoveka. – Evo kako leži – reče dubokim i čudno hladnim glasom – čovek koji želi da pređe preko celog sveta, a ne može da pređe ni preko sale.

Aleksandar pođe ka vratima a Ptolomej i Krater za njim. Princ se okrenu i krupnim koracima izađe iz sale.

Parmenion nije čuo lupanje po glavnim vratima jer je bio iscrpljen nakon gozbe i utonuo u dubok san. Protekli dani su bili sumorni i bolni zbog Motakovog odlaska i prisustva Fedre, čiji mu kreštav glas nije prijao.

Sluga nečujno uđe u sobu i blago prodrma generalovo rame. Parmenion se probudi. – Šta je? – promrmljao je bacivši pogled kroz prozor ka nebu još

uvek tamnom. – Kralj je poslao po tebe, gospodaru. Hitno je. Parmenion sede i protrlja oči. Spustio je noge na pod i sačekao da mu sluga donese čist hi-

ton i krznom postavljen ogrtač s kapuljačom. Bližila se zima i noćni vazduh je bio hladan. Odenuvši se, siđe niz stepenice i ugleda Filotu u ogrtaču, spremnog da ide s njim. – Da li znaš šta se dogodilo? – on upita svoga sina. – Aleksandar je otišao iz grada – odgovorio je Filo. – Bilo je žestokih reči pošto si ti otišao. Parmenion grubo opsova i krupnim koracima izađe iz kuće, a Filo za njim. Mladić ubrza

korak i približi se Parmenionu. – Moglo bi doći do građanskog rata – reče Filo. Parmenion okrznu pogledom sina ali ne reče ništa. – Krater, Kasander i Ptolomej su otišli sa Aleksan-drom – nastavio je mladić. – I onaj tvoj ofi cir Hefastion. Ja mu nikada nisam verovao. Koliki će deo vojske dezertirati i pridružiti se princu?

Parmenion zastade i okrete se k sinu. – Neće biti građanskog rata – reče on glasom hladni-jim od noćnog vazduha. – Bez obzira koliko se ti trudio oko toga, Filo.

– Šta ti to znači? – To bar nije teško razumeti – prasnu Parmenion. – Ti si kralju prenosio laži i izvrnute po-

luistine, i ti, i onaj kome god da služiš, odgovorni ste za večerašnje događaje. Ali neće doći do građanskog rata. A sada se gubi!

Parmenion se okrete od svoga sina i uputi se ka palati, ali Filo potrča i uhvati oca za ruku. – Kako se usuđuješ da me nazivaš izdajnikom! – zagrme mladić dok su mu oči sijale

gnevom. – Ja sam lojalan kralju. Parmenion pogleda u oči svoga sina i duboko udahnu. – Nisi ti kriv – reče napokon glasom

punim tuge. – Tvoja majka je nekada bila proročoca, mada ne baš dobra. Ubedila je sebe da ćeš ti postati veliki kralj, i dok si još bio sasvim mlad da bi shvatio, punila ti je uši mislima o budućoj slavi. Nije bila u pravu. Slušaj me: nije bila u pravu. Sve čemu ti težiš na kraju će dovesti do toga da budeš ubijen.

Filo uzmaknu korak. – Oduvek si me mrzeo – reče on. – Ništa što sam ikada uradio nije zavredelo tvoju pohvalu. Ali majčina vizija nije bila pogrešna. Ja to znam, mogu da to osetim duboko u sebi. Moja će sudbina biti takva da će sva tvoja dostignuća prema njoj biti patul-jasta. Ništa me neće sprečiti! Mladić ustuknu još više i krupnim koracima se izgubi u noći.

Parmenion uzdahnu, težina njegovih godina je iznenada izgledala nepodnošljiva. On zadrhta i zaputi se ka palati. Uprkos tome što je bilo kasno, sluge i robovi su se uzmuvali po hodnicima i salama, i njega su odveli do prestone dvorane u kojoj ga je čekao Filip sa Atalom. Mačevalac se bio otreznio, pa je klimnuo Spartancu ali je ćutao dok je Filip govorio o događa-jima tokom noći.

– Doveo si u pitanje njegovu legitimnost? – upita Parmenion okrenuvši se ka Atalu. – Ne mogu da verujem!

– Ne znam zašto sam to rekao. Kunem se Zevsom da su mi reči same iskočile iz usta. Bio sam pijan. Ali ako bih mogao da ih povučem, učinio bih to.

– Sve je ovo otišlo predaleko – reče Parmenion ponovo se okrenuvši ka kralju. – Znam – reče tiho Filip sedeći klonuo na prestolu. – Iznenada sve vidim u drugačijem

svetlu: kao da se sunce promolilo kroz oblake. Ne mogu da verujem da sam prema njemu pos-tupao tako loše. On je moj sin! Kada sam pao, udario sam glavu i bio par trenutaka bez svesti. Ali kada sam se povratio, bilo je kao da gledam očima drugog čoveka. Svi moji strahovi su

nestali i osetio sam se slobodno. Pošao sam da ga tražim, da ga zamolim za oproštaj. Ali je on otišao.

– Pronaći ću ga, gospodaru – obeća Parmenion. – Sve će ponovo biti dobro. – On mi je spasao život. Dvaput – prošapta Filip. – Kako sam i mogao pomisliti da bi me

on ubio? – Ne znam, gospodaru. Ali mi je drago što ga sada vidiš onakvog kakav on i jeste, dobar

mladi čovek koji te obožava. – Moraš ga pronaći, Parmenione. Filip ustade i dohrama do višeg čoveka. – Vrati mu ovo,

jer znam da mu to mnogo znači. Ispruživši ruku on otvori prste. Spartanac pogleda dole i oseti kao da mu je neko zabio nož, hladno gvožđe, pravo u srce.

Ogrlica je blistala na svetlosti lampi i Parmenion je uze rukom koja se tresla. – Kako…si došao do ovoga? – Dok sam padao, prsti su mi se zakačili za nju. U tom trenutku Parmenion je shvatio zašto su kraljevi strahovi nestali. Magija ogrlice je

sprečavala da zlo prodre u um ili srce onoga ko je nosi. Ali šta je njen gubitak značio za Aleksandra? – Odmah ću pojahati, gospodaru – reče on. – Znaš li gde se zaputio? – Ne, ali znam gde treba da ga tražim. – Ja ću poći s tobom – reče Atal. – Mislim da to ne bi bilo pametno – reče mu Spartanac. – Pametno ili ne, ja ću mu se lično izviniti. – Mogao bi da te ubije, i ja ga ne bih krivio zbog toga. – U tom ću slučaju umreti – reče Atal. – Hajde, pođimo.

REKA AKSIOS, zima, 337. pre n. e.

Počela je susnežica, ledene igle su prodirale i kroz najdeblji ogrtač, a vode obližnje reke, nadošle zbog obilnih kiša u proteklih par sedmica, besno su udarale o obale. Hefastion zapali vatru uz obo reni panj i drugovi se okupiše oko nje, zamotani u svoje ogrtače.

– Kuda ćemo ići? – upita Ptolomej, ispruživši svoje vitke ruke ka razigranim plamenovima. Aleksandar nije odgovorio, bio je potpuno zadubljen u misli.

– Na zapad, u Epir – reče Krater. – Svi mi imam prijatelje tamo. – Zašto ne na severoistok, u Pelagoniju? – ubaci se Kasander. – Tamošnju armiju čine ljudi koje smo mi nagradili nakon pohoda na Tribale. Oni će ustati

u Aleksandrovo ime. Hefastion pogleda u princa, koji nije pokazao da ih je čuo, pa doda drva u vatru i nasloni se

na stenu ne osećajući hladnoću. Bila je noć ista kao ova, kada je deset godina ranije prvi put sreo Parmeniona, dok se sus-

nežica pretvarala u sneg na planini. Samo, tada se čulo zavijaju lovačkih pasa i topot kopita dok su lovci tragali za odbeglim

dečakom. Hefastion je imao trinaest godina i živeo je sa majkom udovicom na maloj farmi u planinama Kerkire. Jednog jutra su Peonci sa severa upali u Makedoniju spuštajući se sa vi-sokih planinskih klanaca. Ubijali su stočare i opljačkali dva gradića. Izvidnici su nabasali i na njihovo domaćinstvo.

Pokušali su da siluju njegovu majku ali se ona tako žestoko opirala da su morali da je ubiju, proburazivši joj srce. Mladi Hefastion je pogubio ubicu ručnom sekirom a zatim po-begao u šumu kako bi spasao život. Izvidnici su uz sebe imali i ratne pse pa su ih pustili za

njim. Uprkos hladnoći, dečak je krivudao kroz nadošle potoke pokušavajući da zametne svoj miris bar na neko vreme. Ali kako se bližila ponoć, psi su zatvarali obruč oko njega.

Hefastion zadrhta prisećajući se tih događaja. Uzeo je kamen oštrog vrha i čučnuo je išče-kujući. Psi, dve ogromne zveri zapenušanih gubica, izbiše na čistinu a odmah iza njih izađoše i šestorica izviđača na šarenim ponijima. Na komandu koju je uzviknuo vođa, mršavi, žilavi čovek u žutom ogrtaču, psi se zaustaviše ispred dečaka. Hefastion je uzmakao sve do stena stežući kamen u ruci.

– Vidiš li pse, dečače? – reče vođa grlenim i surovim glasom. – Za par trenutaka ću im narediti da te iskidaju na komade. Vidiš li kako stoje, kao da su

vezani? Dobro su uvežbani. Hefastion nije mogao da skine pogled sa pasa. Usne su im bile povučene unazad otkrivajući dugačke, oštre, ružičaste očnjake. Dečak je bio prestravljen i bešika mu popusti a šestorica jahača se glasno nasmejaše njegovoj sramoti.

Iznenada se jedan visoki čovek u sjajnom oklopu pojavi između stena držeći mač u ruci. Psi zalajaše i jurnuše ali ratnik brzo iskorači pred dečaka, a njegov mač polete, gotovo preseče glavu prvog psa i probode srce drugog. Sve se odigralo tako brzo da se ljudi nisu ni maknuli. Ali vođa, videvši da su njegovi psi pobijeni, izvuče svoj mač i podbode konja. Strele prese-koše noćni vazduh. Prva se zari vođi iza uha probijajući mu mozak i on pade sa konja. Ostali Peonci pokušaše da pobegnu ali su strele doletale sa svih strana. U svega par otkucaja srca, svih šest ljudi i četiri konja bili su mrtvi ili na izdisaju.

Hefastion ispusti kamen i okrete se ka visokom ratniku koji je brisao krv sa oštrice. – Hvala vam, gospodine – uspeo je da izusti. Čovek je zadenuo svoj mač u korice i kleknuo is-pred njega.

Oči su mu izgledale sive na mesečini. – Bio si dobar, dečaće – rekao je posegnuvši i obgrlivši Hefastiona oko ramena. – Stajao si

odlučno poput ratnika. Dečak odmahnu glavom a suze mu potekoše. – Upišao sam se od straha. – Ali nisi pobegao niti si molio za svoj život. Nemoj se sramiti zbog trenutne slabosti

bešike. Hajde, idemo negde gde je toplo i gde ti možemo naći neku suvu odeću. – Ko si ti, gospodine? – Ja sam Parmenion – odgovorio je čovek ustajući. – Lav Makedonski. – Glavom i bradom. – Spasli ste mi život. Nikada to neću zaboraviti. General se osmehnuo i otišao do središta čistine na kojoj su makedonski strelci svlačili

leševe. Mladi oficir je doveo Parmenionovog konja i general se vešto baci na leđa životinje. A onda on ispruži ruku ka Hefastionu. – Dođi, jaši sa mnom!

Hefastion se osmehnu setivši se toga. – On dolazi – reče Aleksandar iznenada. – Ko? – upita Ptolomej. – Parmenion. Atal je sa njim. Mladić ustade i zagleda se u susnežicu. – Ja nikoga ne vidim, Aleksandre. – Stići će ovde za sat vremena – reče Aleksandar skoro sanjivim glasom. – Kako to možeš znati? – upita Krater. – Bogovi su mi poslali viziju – odgovorio je princ. – Ako je vizija tačna, kako to da Parmenion zna gde treba da nas potraži? – Kako, zaista? – odgovorio je Aleksandar, a morskozelene oči su mu sijale dok je posma-

trao Hefastiona. – Ostavio sam mu poruku u kojoj sam rekao da smo se zaputili na sever – reče ofi cir. – Šta? – zurlao je Krater. – Onda si ti izdajnik!

– Utišaj se, prijatelju – reče Aleksandar glasom blagim, skoro nežnim. – Pusti Hefastiona da govori.

– General je zatražio od mene da pripazim princa, da mu se ne dogodi nikakvo zlo. Ja sam tako i učinio. Ali Parmenion je Aleksandrov jedini istinski prijatelj među starijima. Smatrao sam da je važno da zna gde može da nas potraži.

– A on ipak sa sobom vodi i Atala – dobacio je Ptolomej. – Kako tumačiš tu situaciju? Hefastion polako stavi dve debele grane u vatru. – Ja verujem Parmenionu – reče napokon. – Baš kao i ja – reče Aleksandar prešavši na drugu stranu vatre da bi seo pored oficira. –

Ali, da li mogu tebi da verujem, vojniče? – Da – odgovorio je Hefastion gledajući ga u oči. Aleksandar se osmehnu. – Imaš li ti snova, Hefastione? Ambicija? – Naravno, gospodaru. – Moji će nas snovi prevesti preko čitavog sveta. Hoćeš li me slediti na putu ka slavi? Glas

mu je bio sugestivan, skoro zavodljiv, i Hefastion oseti da lebdi. Vizije mu ispuniše um: ve-like armije marširaju, visoki gradovi gore, reke zlata teku pred njegovim očima a reke krvi kovitlaju oko njegovih nogu. – Hoćeš li me slediti? – ponovo upita Aleksandar.

– Da, gospodaru. Do krajnjih granica sveta. – A možda i preko? – prošaputa princ. – Kako god da narediš. – Dobro – reče Aleksandar lupivši mladića po ramenu. – A sada da sačekamo naše goste. Susnežica se pretvorila u sneg, ledene pahuljice su ubadale kada bi dotakle golu kožu.

Krater, Ptolomej i Kasander su počeli da lome grane s okolnih stabala, uzaludno pokušavajući da sagrade malo skolnište, jer su im to onemogućavali udari jakog vetra. Aleksandar je ćutke sedeo i zurio u malu vatru dok se sneg taložio na njegovom ogrtaču i kosi. Hefastion zadrhta i čvršće se umota u svoj ogrtač. Zabrinjavalo ga je prinčevo raspoloženje: Aleksandar je bio u nekom čudnom stanju, nije brinuo za opasnost i naizgled mu nije smetala čak ni ova izne-nadna mećava.

Hefastion oseti kako mu se hladnoća probija do kostiju pa protrlja šake i poče da duva u njih.

– Ovo je više po tvome ukusu, zar ne? – upita ga iznenada Aleksandar. – Gospodaru? – Hladnoća, otvoreno nebo, neprijatelji u blizini. Ti si vojnik, ratnik. – Više volim kada je malo toplije nego sada – odgovori Hefastion silom se osmehnuvši. – Tumarao si kroz moje sobe kao lav u kavezu, nisi mogao da se smiriš. – Činio sam ono što mi je gospodin Parmenion naredio. – Da, naravno. Ti ga obožavaš. – Nije to obožavanje, gospodaru. Ja sam mu na mnogo čemu zahvalan. Pošto mi je majka

ubijena, morao sam da prodam kuću kako bih mogao da platim školovanje na vojnoj akademiji. Kada sam postao punoletan, vraćena mi je tapija na farmu. Parmenion ju je kupio.

– On je dobar čovek, a koliko znam spasao te je od peonskih pljačkaša. – Da. Otkud vi znate za to? Da li vam je on to ispričao? – Ne – reče Aleksandar – ja volim da znam sve o ljudima koji me slede. Šta misliš koji je

razlog što je Atal s njime? Hefastion raširi svoje ruke. – Ja sam vojnik a ne strateg. Koliko je ljudi s njima? Da li ti se

to ukazalo u viziji? – Sami su. Hefastion je bio iskreno iznenađen. – To mi izgleda neverovatno, gospodaru. Atal ima

mnogo neprijatelja a sa pravom bi i vas mogao da ubroji među njih. Aleksandar se nagnu k njemu. – Na čiju ćeš stranu stati ako krenem na Atala?

– Na tvoju!

– A protiv Filipa? – Odgovor je isti. Ali nemoj od mene tražiti da se borim protiv Parmeniona. – Bio bi uz njega? – Ne, zato i nisam hteo da me to pitaš. Aleksandar klimnu glavom ali ne reče ništa. Okrenuvši glavu on ugleda trojicu svojih

drugova kako su se skupili ispod grubo napravljenog skloništa, ali iznenadni nalet vetra obori zaklon na njih. Princ se glasno nasmeja. – Ovo su ljudi koji će pokoriti svet u moje ime – reče on.

Oni se iskobeljaše ispod ruševina i okupiše oko vatre. – Osećaš li hladnoću? – Ptolomej upita Aleksandra. Princ se nasmeja. – Ne može me ni dotaći.

Drugovi počeše da zbijaju šale na račun Aleksandrovih novih moći, a Hefastion se osloni o stenu i zatvori uši za njihovo šegačenje, koje poteče preko njega poput šuma reke i stopi se sa fijukom vetra.

Bio je istovremeno i zapanjen i ljut zbog svog razgovora s princom; zapanjen zbog izne-nadnog načina na koji se zavetovao da će ga slediti i ljut zbog svoje olake izdaje Parmeniona. To što je princa zavoleo i poštovao bilo je razumljivo: princ je bio hrabar i častan čovek. Ali Hefastion nije ni pretpostavljao koliko je to poštovanje postalo duboko, i shvatio je da se to sada graničilo s ljubavlju. Aleksandar je bio sunce i Hefastion je u njegovom prisus tvu ose-ćao toplinu. Ali zar ne voliš Parmeniona, zapitao je samoga sebe. Odgovor je došao veoma brzo. Naravno, ali je ta ljubav rođena iz duga, a dugovi se uvek mogu otplatiti.

Sneg prestade i vetar zamre. Vatra je zapucketala i rasplamsala se, razigrani jezičci dota-koše drvo. Hefastion otvori svoj ogrtač i oseti toplotu.

Aleksandar ga pogleda. – Naši gosti samo što se nisu ukazali – reče princ. – Želim da od-jašeš iza njih i proveriš da li ih prati neka veća vojska.

Hefastionova usta se iznenada osušiše i on ustade i pokloni se. –Po tvojoj naredbi- odgo-vorio je.

I eto ga, trenutak izdaje. Ako drugovi ubiju Parmeniona i Atala, to će značiti građanski rat. Ali je Aleksandar Hefastionu pružio izlaz. On neće prisustvovati ubistvu. Oficir oseti mučninu dok je išao ka svome konju.

Ali odjaha ni ne okrenuvši se. Parmenion ugleda udaljenu logorsku vatru i poteže uzde. Svetlo je izgledalo poput treperenja sveće a sa te razdaljine nisu se mogli razabrati ljudi

oko nje. – Misliš li da su to oni? – upita Atal dojahavši pored njega. – Verovatno – odgovorio je general. – Ali je moguće i da je to banda pljačkaša. Atal se zakikota. – Da li bi oni mogli da se mere sa dva najbolja mačevaoca u Makedoniji? Parmenion se osmehnu. – Možda nekada, prijatelju. Bojim se da su godine malo otupele

naše veštine. – Govori u svoje ime, Spartanče. Ja sam brz kao što sam uvek i bio. Parmenion baci pogled na osedelog mačevaoca, iznenađen ubeđenošću u njegovom glasu.

On je stvarno i verovao u to što je rekao. Spartanac mu ništa ne odgovori već samo potera konja napred. Približavali su se logorskoj vatri. Parmenionov konj načulji uši i zanjišta a iz drveća s

druge strane logora začu se odgovor. – To su oni – reče Parmenion. – To je bio Bukefal. On i Paks su bili drugovi u štali. – A šta ako oni krenu mačevima na nas? – upita Atal. – Umrećemo – odgovori Parmenion – jer se ja neću boriti protiv Aleksandra. Oblaci se raziđoše i mesec obasja snegom pokrivenu zemlju a obližnja reka je sijala poput

uglačanog gvožđa. Parmenion dojaha do vatre i sjaha. Aleksandar je sedeo pored vatre prek-rštenih nogu ali ustade kada se general približio.

– Hladna noć – reče princ gledajući u Atala. – Da, gospodaru – složio se mačevalac. – Hladna noć nakon usijanih reči. – Šta hoćeš da mi kažeš, Atale? Mačevalac pročisti grlo. – Došao sam… da… On liznu usne. – Došao sam da se izvinim – izreče brzo, kao da te reči imaju ukus kiseline što mu peče

jezik. – Ne znam zašto sam izrekao onu zdravicu. Bio sam pijan. I sam sam, kao i ti bio iznenađen i učinio bih sve da povučem te reči. – Moj te otac poslao da to kažeš? – Ne, to je bio moj izbor. Aleksandar klimnu glavom i okrete se ka Parmenionu. – A ti prijatelju, šta mi ti imaš reći? – Filip dubok žali. On te voli, Aleksandre; želi da se vratiš kući. – On me voli? E to je nešto! Nisam baš primećivao dokaze te ljubavi već duže vreme.

Kako da znam da se neću vratiti u Pelu baš da prisustvujem sopstvenom ubistvu? – Imaš moju reč – jednostavno reče Parmenion. – Što sada ne pozoveš svoje prijatelje da

nam se pridruže? Mora da su se sledili tamo u šumi. – Ostaće tamo gde sam im naredio da budu – reče princ prikrivajući osmehom odbijanje. –

Sedimo pored vatre da popričamo još malo. Aleksandar dodade još ogreva i njih trojica posedaše dok je Parmenion pričao o Filipovoj

tuzi i kajanju. Na kraju Spartanac otvori kesu na svome boku i iz nje izvadi ogrlicu. – Kada je kralj dotakao ovo, svi njegovi strahovi i misli koji su se ticali tebe nestali su. Znaš li zbog čega? Magija ogrlice je razbila čini koje su se plele oko njega.

Aleksandar pogleda u ogrlicu. – Hoćeš li da kažeš da je bio omađijan? – Verujem da je tako. – Onda je možda bolje da je on nosi. – Ne želiš je nazad? – Nemam više potrebe za njom, odslužila je svoje. Očigledno je da je Mračni bog izabrao

neko drugo telo. Ja sam ga se oslobodio. – Kakve bi štete bilo ako bi je ponovo stavio? – upita blago Parmenion. – Nikakve, osim što to ne želim. Dobro, kažeš mi da je moj otac nestrpljiv da me vidi i da

bi trebalo da ti verujem. Dakle, hoću. Jer si ti uvek bio moj prijatelj, Parmenione, i čovek kome sam se najviše divio, posle

Filipa. Hoćeš li da jašeš zajedno sa mnom nazad ka kralju? – Naravno, gospodaru. Atal ponovo pročisti grlo. – Da li mi je oprošteno? – upitao je. – Zašto da ti ne oprostim, Atale? Tvoji postupci su doveli do promene koju sam čekao svih

ovih mnogih godina. Ja sam ti zahvalan. – Kakva je to promena? – oštro upšita Parmenion. – Povratak očeve ljubavi – odgovorio je Aleksandar. – Krenimo onda.

EGA

Aida otpusti Šaptače jer su izvršili svoj zadatak; bila je oduševljena. Osetila je trenutak kada je Filip otkinuo ogrlicu sa Aleksandra, iskusivši doživljaj sličan ljubavnom vrhuncu.

Sada je sedela u hladnom podrumu ispod kuće a pored nje su bila tela dvojice njenih poslednjih ljubavnika na čijim se grudima sušila krv. Crna dama se osmehnu i dotače najbliže telo povlačeći prstom krvavu liniju od rane na grudima do stomaka. Kroz istoriju je bilo različitih oblika plaćanja: Akađani su koristili kristal, Hetiti gvožđe, Persijanci zlato. Ali za demonske snage, koje su bile izvan poimanja smrtnika, uvek je postojala samo jedna valuta. Krv. Izvor života.

Aida sklopi oči. – Morfeje! – pozva. – Eukliste! Ubice su se upravo približavale Peli i najznačajnije je bilo da im se s puta maknu stražari u

palati. Ona ponovo pozva i mrak u sobi postade još veći a hladnoća se pojača. Aida oseti njihovo

prisustvo i izgovori reči moći. A zatim demoni iščezoše a sa njima i tela ubijenih. Na mer-mernom podu nije ostala nijedna kap krvi.

Aida ustade i zadrhta od uzbuđenja. Noćas će započeti nova era. Noćas će kralj umreti.

PELA, zima, 337. pre n. e.

Ne mogavši da zaspi, Filip se prevrnu, ustade iz kreveta i izađe na balkon; zadrhta kada zimski vetar dotače njegovo nago telo ali ostade tu da stoji uživajući u jezi. Bio sam takva bu-dala, pomislio je prisećajući se kako je postupao prema sinu. Kako čovek može biti tako mu-dar kada se radi o svetskim pitanjima, zapitao se, a tako slep prema vrednostima sopstvene krvi i mesa?

Godinama je Filip spletkario i planirao kako bi zavladao Grčkom, organizaovao je armiju doušnika i podrivača u svim velikim gradovima, nadmudrivši i takve ljude kakvi su bili Demosten i Eshin u Atini, kao i najbolje umove Sparte, Tebe i Korinta. A ovde, u Makedoniji, možda je izgubio ljubav svoga sina zato što je pogrešno tumačio mladićeve namere.

To ga je razdraživalo. On ponovno zadrhta, vrati se u sobu, pa se umota u topli ogrtač s kapuljačom od ovčije

kože pre no što je ponovo izašao na balkon. U mislima se vrati u prošlost i ponovo ugleda sebe kao taoca u Tebi koji očekuje sopstvenu

smrt. Neveseli dani usamljenosti i preispitivanja. Setio se i mučnine od užasa koji je osetio kada je čuo za smrt svoga brata u bici sa Ilirima i kada je ugledao obrise sopstvene sudbine. Nikada nije ni želeo da postane kralj. Ali kakvog je izbora imao? Njegova zemlja je bila op-koljena neprijateljima, armija razbijena, a budućnost mračna i sumorna.

On baci pogled preko usnulog grada ka niskim brdima u daljini. Za manje od dvadeset godina učinio je Makedoniju velikom i nedostupnom svakom nepri-

jatelju. Filip uzdahnu. U nozi ga je probadalo pa sede na usku stolicu trljajući ožiljak na staroj

rani. Kosti su ga bolele a mučila ga je i stalna bol u njegovom slepom oku. Bilo mu je pot-rebno piće.

Ustao je i okrenuo se ka spavaćij sobi, začuđeno piljeći u prozirnu maglu koja se provlačila ispod vrata spavaće sobe. Isprva je pomislio da je to dim ali se magla držala poda i kovitlala se ispunjujući sobu. Filip se povuče do ivice balkona. Magla ga je sledila ali ju je noćni vetar razvejao.

Međutim, u sobi je magla tekla preko tepiha i stolica, i preko kreveta na kome je Kleopatra spavala. Dok je posmatrao, magla polako izblede postajući prvo prozirna a zatim se sasvim rastoči, da bi se konačno se potpuno izgubi. Filip uđe u sobu i brzo priđe krevetu na kome je ležala Kleopatra. Prsti mu dotakoše njen puls i vrat. Spavala je dubokim snom; on pokuša da je probudi, ali je ona ostala mirna.

Zabrinut, on odhrama preko sobe ka vratima i otvorivši ih, pozva stražu, ali su oba čoveka ležala obamrlo na hodniku sa kopljima pored sebe.

Strah se ušunja u kraljevo srce dok je odbacujući ogrtač išao ka zadnjoj sobi. Na drvenom ramu je visio njegov oklop i štit i on brzo odenu grudni oklop i kožni kilt ojačan bronzom. Izvukavši mač iz korica, vrati se u spoljnu sobu.

Sve je utihnulo. Usta su mu bila suva dok je stajao u vratima i osluškivao. Koliko li će biti ubica?

Ne misli na to, upozorio je sebe, jer tu leži poraz i očaj. Misli mu se vratiše Kleopatri i detetu koje je nosila. Da li je bezbedna? Ili je i ona na meti

ubica? Prišao je krevetu, podigao je i spustio na pod. Umotavši je u ćebe, smesti njeno telo ispod kreveta, van vidokruga.

Sam si, shvatio je. Po prvi put za dvadeset godina nemaš vojsku koju bi pozvao. Obuze ga ljutnja a potom i ledeni bes.

Ponovo je prišao vratima i osluškivao. S desne strane je bilo stepenište koje je vodilo u ve-liku dvoranu i donje androne, a levo su bili hodnici ka ženskim odajama. Duboko uzdahnuvši, on prekorači preko usnulih stražara. Zavesa sa leve strane se zatrese i u crno odeveni ubica iskoči iz svoga skrovišta. Filip se okrete i zari mač kroz čovekove grudi pravo u srce. Izvu-kavši oštricu, okrenu se dok je drugi maskirani čovek s mačem jurišao na njega s levog boka. Filip odbi snažan udarac i ramenom udari čoveka obarajući ga na pod. Iza sebe začu korake po tepisima. Filip preskoči preko palog čoveka i potrča ka stepeništu. Bačeni nož udari u nje-gov prsni oklop i odbivši se, poseče ga po koži iza uha.

Dospevši na vrh stepeništa, zastade. Trojica stražara su bili opruženi na podu, obuzeti čud-nim snom. Podigavši koplje s poda, kralj se okrete i ugleda kako sedam ljudi juri ka njemu kroz hodnik.

Čekao je. Dok su mu se približavali, on povuče ruku nazad, nape mišice, a zatim istupi jedan korak i probi grudi prvog čoveka kopljem čiji vrh izbi na leđima, pored kičme. Krv po-kulja na usta ubice i on se zatetura. Filip nije čekao da ostali stignu do njega već je potrčao niz stepenice preskačući po tri odjednom, pokušavajući da težinu prebaci na svoju zdravu nogu. Na pola puta se saplete, polete napred i mač mu ispade iz ruke. Pad je bio težak, skotrljao se niz stepenice i udario glavom u podnožije statue. Poluošamućen, on pokuša da ustane. Mač je bio desetak koraka od njega i nije mogao da ga dohvati jer je preostalih šest ubica skoro stiglo do njega. Pogledavši desno, ugleda tela dvojice stražara i potrča ka njima. Ubica skoči na nje-gova leđa stežući mu grlo, ali Filip pognu glavu i okrenuvši se, baci čoveka pred noge njego-vih drugova.

Zamagljenog pogleda, kralj se teturao ka stražarima očajniči pokušavajući da se dočepa nekakvog oružja. Bačeni nož se zabi u njegovu nogu ali se on ne obazirući se na bol bacio preko stražara.

Imao je taman toliko vremena da zgrabi mač pre no što su se ubice našle iznad njega. Za-kotrljao se i podigavši mač, proburazio prepone jednog od napadača, ali ga drugi čizmom šutnu u teme a nožem probi njegovu butinu. Uz zaglušujući bojni poklič Filip se podiže na kolena i obruši na ubice. jedan od njih mu izbi mač iz desne ruke ali on levicom zgrabi čoveka za grlo; čovek pokuša da probode kra lja ali je oklop zaustavio bodež. Kraljevi prsti se za-kopaše u čovekovo grlo stežući se poput gvozdene klopke oko dušnika. Mač ga ubode u kuk odmah ispod grudnog oklopa i on jauknu popuštajući stisak na grlu ubice, koji se zatetura boreći se da dođe do daha.

Filip raspali pesnicom po bradi drugog i za trenutak mu se ukaza nova mogućnost. Bacivši se levo, dotetura se do otvorenih vrata.

Ubice skočiše za njim, ali je on ušao u praznu sobu i uspeo da za sobom zalupi vrata i spusti rezu.

Ubice se baciše na vrata koja se zatresoše i pukoše oko šarki. Znajući da ih vrata neće zadugo omesti, Filip se obazre oko sebe u potrazi za nekakvim

oružjem. Ali bio je u donjem, malom andronu bez prozora, sa svega šest satenom pokrivenih divana, redom stolova i gvozdenim gorionikom napunjenim usijanim ugljevljem. Ranije, u toku večeri, on je sa Kleopatrom sedeo tu i u miru razgovarao o njihovoj budućnosti. Dov-ratak puče i kralj se pomeri na sredinu prostorije dok mu je krv isticala iz rana na bedru i nozi. Čitava vrata su bila razvaljena i petorica preostalih ubica nahrupiše u sobu, jedan hrabriji od ostalih potrča ka kralju, ali Filip priđe gorioniku, podiže ga i baci ka ubicinom licu. Vrelo ugl-

jevlje udari u napadačevu masku, upade u kapuljaču i za vrat, kroz crnu tuniku. Čovek vrisnu kada ga zahvatiše plamenovi i dim, a miris spaljenog mesa ispuni vazduh sobe. Ubica pade vrišteći sa bradom i kosom u plamenu.

Četvorica preostalih ljudi oprezno okruži kralja. Bez oružja i ranjen, Filip je iščekivao smrt. Ali se ubice iznenada ukočiše i kralj vide kako im se oči šire od straha i iznenađenja. Jedan

po jedan, oni ustuknuše pred njim i okrenuvši se, pobegoše iz sobe. Filip jedva da je mogao da poveruje kakvu je sreću imao. A onda hladan povetarac zašapta

na njegovom vratu i on se okrete. Zid se zamaglio pa zatim zacrneo i veliko naduto obličje ispuni prostor od poda do ta-

vanice. Pomolila se glava, ružna i izopačena, sa očima bez trepavica koje su zurile. Usta su bila oivičena dugačkim očnjacima, zakrivljenim poput sablje. Kralj trepnu ne verujući svojim očima. Ovo je sigurno noćna mora, pomislio je, ali ga bol na bedru i nozi vrati u stvarnost.

Opsovavši, Filip poče da trči ka vratima ali samo da bi video kako se ona zatvaraju i zabravljuju vatrenom rezom. On se okrete ka čudovištu koje je umesto ruku imalo velike zmije, sa glavama poput vinskih burića i zubima velikim poput mačeva. Zmije su piskavo šištale dok su se uvijale ka kralju.

Uzmičući, Filip dođe do ubice koga je ubio gorionikom i zastavši, podiže njegov nož. To je bilo malo oružje za čudovište koje se pomaljalo iz zida. Stvorenje se najzad celo ukaza i stade na svoje široke, krznom pokrivene noge, dotičući glavom plafon i fiksirajući čoveka pred sobom. Zmijske ruke se pružiše napred.

Bez mogućnosti za uzmak, kralj krenu ka neprijatelju.

***

Parmenionov konj, sivi Paks, sa naporom je pratio Bukefala, koji je neumorno grabio napred, a Spartanac ga nije podbadao. Paks je bio čistokrvni konj iz iste Titanove linije kao i Bukefal, ali se nisu mogli porediti. Mada brz, Paks nije bio dorastao Bukefalovoj zadivljuju-ćoj brzini i izdržljivosti.

Ipak je Parmenion morao da čvrsto drži uzde jer je Paks žarko želeo da trči i prestigne svoga rivala. General je jahao iza Aleksandra, pun mračnih misli; princ je otpustio svoje drugove uveravajući ih u svoju bezbednost, i oni su bez pogovora, mada neubeđeni, odjahali.

Ali Parmeniona nisu zabrinjavali oni, već Hefastion. Mladi ofcir je došao do njih s juga i tiho porazgovarao sa Aleksandrom, a zatim okrenuo konja ka jugozapadu. Nije razgovarao sa Parmenionom i izbegavao je generalov pogled.

Parmenion je bio povređen mada mu se to nije moglo videti na licu. Bio je iznenađen dok su bili u logoru, ali je posle toga znao da mu više ne pripada Hefastionova odanost. Mladost uvek privlači mladost, reče sebi, ali je povređenost ostala.

Mesec je bio visoko dok je trojka jahala ka Peli. Parmenionov i Atalov konj su bili umorni i mokri od znoja dok su se Bukefalovi bokovi jedva i zasijali. Aleksandar je usporio i kada su mu oni prišli, osmehnu se Parmenionu. – Nikada nijedan princ nije dobio veći poklon – reče potapšavši pastuvov dugi, crni vrat.

Iz štale je, začuvši kopita na popločanoj stazi, izašao pospani momak i poklonio se kada je ugledao princa. – Dobro ga istrljaj – naredi Aleksandar sjahujući. Princ je izgledao dobro raspoložen dok se približavao palati a onda zastade usred koraka i skupi oči.

– Šta nije u redu? – upita Atal. Parmenion istog trena vide šta je to zabrinulo princa. – Nema stražara – prosikta general.

Izvukavši mač, Parmenion potrča ka ogromnim hrastovim vratima, ojačanim bronzom, iz-među jednakih stubova na ulazu u palatu. Kada je dospeo do njih, ugleda odbačeno koplje u

senci i srce mu zalupa. – Kralj! – povikao je poletevši ka vra tima sa svoje leve strane. Ona se sa treskom otvoriše i Spartanac ulete.

Pri mutnoj svetlosti ugleda stražare kako leže po podu. Senka se ukaza s zdesna i četvorica naoružanih ljudi izađe iz donjeg androna.

Bili su obučeni u crne hitone i pantalone a lica su im bila pokrivena kapuljačama i maskirana. Ugledavši Spartanca, oni jurnuše na njega s dugačkim noževima u rukama i Par-menion skoči da ih presretne. Skrenuvši, trojica pokušaše da se probiju ka vratima ali im Atal i Aleksandar preprečiše put.

Parmenion se izvi u stranu izbegavši ubod i mačem poseče ispruženu ruku. Gvožđe se zabi duboko presecajući arterije i kost.

Vris nuvši čovek ustuknu, a Parmenion iskorači i zabi mu mač u grudi. Iza njega, Aleksandar je ubio drugog napadača udarcem u stomak dok se Atal borio s tre-

ćim. Četvrti čovek istrča u noć. Atalu je izbijen mač iz ruke a zatim je dobio udarac u bradu i sručio se pored zida. Aleksandar zađe napadaču iza leđa i baš kada je ovaj podigao nož do Atalovog grla, prinčev mač probi leđa ubice. Atal se zatetura kada je čovek pao a zatim pokupi svoj mač.

Parmenion je počeo da silazi niz stepenice kada se začuo čudan, nezemaljski krik iz donjeg androna. Aleksandar je prvi došao do vrata koja su izgledala zabravljena. Princ se baci na njih ali se ona ni ne pomakoše uprkos tome što su bila izvaljena iz šarki. Naizgled ništa nije držalo vrata ali su ona stajala čvrsto, kao da su gvozdena.

Aleksandar odstupi korak i za trenutak se zagleda u drvo. A onda podiže svoj mač. – To neće prose… – poče Parmenion. Mač polete dole i vrata se uz prasak razvališe a opiljci i cepke ispuniše sobu. Aleksandar

uskoči a dvojica oficira za njim. Sva trojica se slediše kad ugledaše ogromnog demona na drugom kraju androna i kralja kako mu prilazi.

Zmijske ruke poleteše napred i obujmiše kralja oko struka podižući ga u vazduh. Aleksan-dar i Parmenion poleteše napred.

Atal se, užasnut, nije mogao ni pomeriti. Kralja je stvorenje sporo podizalo ka velikim ustima sa čijih se očnjaka slivala pljuvačka na Filipove grudi. Aleksandar potrča napred i stade, zabacivši ruku s mačem unazad kao džilitaši, a onda je ispruži i gvozdena oštrica zašišta vazduhom. U trenu, pre no što se očnjaci zariše u Filipa, mač se zari u demonovo oko. Stvor izvi vrat unazad i Filip ga probode nožem kroz zategnutu, krljuštima pokrivenu kožu grla. Crna krv pokulja iz rane i zmije se zgrčiše ispuštajući kralja na pod pokriven mozaikom. Kralj pade i ostade da leži jer je izgubio vazduh.

Parmenion pritrča i poče da probada i seče stvorenje a Aleksandar priđe kralju i povuče ga ka sredini sobe.

Iz demonovih rana izbi dim koji ispuni andron i poče da guši ratnike. – Izlazite! – povika Parmenion. Atal se pridruži Aleksandru i njih dvojica podigoše Filipa i izneše ga u hodnik. Izašao je i

Parmenion pa su zajedno poneli ranjenog kralja van palate i spustili ga između stubova na ulazu. – Dovedi hirurga – naredi Parmenion, ali je Atal klečao pored kralja, zaleđen.

– On ne sme da umre! – prošapta mačevalac u neverici. Parmenion ga grubo protrese. – I neće! Dovedi hirurga! – Da, da – mrmljao je Atal podižući se i potrča ka gardijskoj kasarni. – Rane su duboke – reče Aleksandar – ali mislim da nisu smrtonosne. Već se krv iz rane na

bedru zgrušava. – On je čvrst čovek. Mesec se pomoli iza oblaka i sjajna srebrna svetlost obasja palatu. –

Pogledaj ovo! – prošapta Parmenion pokazujući na Filipov grudni oklop od gvožđa. Metal je bio izuvijan na mestima oko kojih su se obavile zmijske ruke. Njih dvojica brzo skidoše oklop a zatim Aleksandar nožem raseče Filipov hiton.

Kraljev torzo je bio prekriven modricama. Parmenion pritisnu prstom kraljevo rebro. – Na-jmanje jedno je slomljeno – reče on.

Kralj se promeškolji i otvori oči. – Aleksandre? – prošapta. – Ovde sam, oče. – Hvala bogovima. Hoćeš li mi oprostiti? – Nemam šta da ti oprostim. Parmenion reče da si bio potčinjen crnoj magiji. Sada je sve u

redu. Mi smo zajedno. Filip pokuša da se podigne ali ga Parmenion nežno gurnu natrag. – Čekaj hirurga. – Dovraga sa svim hirurzima! – podrugnu se Filip. Parmenion zavrte glavom ali pomože

kralju da sedne. – Kakvo je ono stvorenje? – Euklist – odgovorio je Aleksandar. – Nekada titan ali sada sluga svakoga ko ima moć da

ga prizove. – Kako ti to znaš? – upita ga Parmenion. Princ se osmehnu. – Imao sam dobrog učitelja. Aristotel nam je ispričao mnogo priča o

prokletima. – Ponovo si mi spasao život, dečače – reče Filip stegnuvši sinu ruku. – Tri puta do sada.

Iznenada se kralj zakikota. – Znaš, mislim da bih mogao da živim zauvek. Bogova mi, ako osam ubica i zver poput ove ne mogu da me ubiju, šta onda može?

EGA, leto, 336. pre n. e.

Filip se probudio pod svetlošću letnjeg sunca koje je prodiralo kroz otvoreni prozor. Pro-tegnu se i ustade iz kreveta slušajući pesmu ptica koja je dopirala iz bašte ispod sobe. Miris cveća je ispunio sobu i on se osećao podmlađeno. Priđe velikom bronzanom ogledalu i zagleda se u sopstveni odraz. Skinuo je višak kilograma; mišići stomaka su mu bili zategnuti i čvrsti a njegova crna brada i ukovrdžana kosa pokazivali su zdrav sjaj. Ožiljci na kuku i butini su izbledeli, samo su se tanke linije ocrtavale na njegovoj bronzanoj koži. – Još sam u punoj snazi – reče svome odrazu. Retko se kada osećao bolje. Rana na nozi ga je povremeno mučila a bol iz slepog oka je bila samo uspomena.

Sluge mu donesoše belu tuniku i svečani ogrtač i on se obuče pa ih otpusti i izađe na balkon. Nebo je bilo vedro, bez ijednog oblačka na vidiku. Visoko iznad palate zlatni orao se okrenu i zajedri na toplim vazdušnim strujama.

Ovo je dan kada vredi biti živ! Prethodne noći mu je Kleopatra rodila sina, zdravu bebu sa kosom crnom kao gavran. Filip

ga je podigao visoko i doneo do prozora kako bi vojnici i okupljeni narod mogli da ga vide. Njihovi uzvici su skoro zaljuljali palatu. Danas će proslaviti njegovo rođenje na pravi make-donski način, uz marševe, igre, parade i predstave najboljih glumaca Grčke. To će biti dan za pamćenje i to ne samo zbog rođenja novog princa.

U ponoć je Filipu stigla poruka od Parmeniona. Prethodnica je neometano prešla preko He-lesponta i ušla u Persiju. Nekoliko grčkih gradova u Aziji uključujući i Efes, podiglo se protiv svojih persijskih gospodara. Svi Filipovi snovi su počeli da se ostvaruju.

Dvadeset godina planiranja, intriga, borbi i zavera urodilo je plodom, trenutak slave svega za šta se borio došao je. Atina se napokon složila da Filip postane vođa svih Grka. Svi gra-dovi-države sledile su njen primer, osim Sparte, ali Sparta više nije bila bitna.

Grčka armija je upala u Persiju i Filip će im se uskoro pridružiti. Tada će osloboditi sve grčke gradove u Aziji a persijski kralj Darije će platiti pravo bogat-

stvo kako bi sprečio da makedonska vojska zađe dublje u njegovo carstvo.

Filipov glasan smeh odjeknu vrtom Za proteklih pet meseci, otkako ga je demon umalo ubio, kralj je ponovo otkrio radost življenja. Pred očima mu iskrsnu Olimpijin lik i on se nam-ršti, ali ni pomisao na nju nije mu mogla pomutiti raspoloženje.

Ušao je jedan sluga i rekao da Aleksandar čeka ispred vrata. – Pa uvedi ga, čoveče! – naredi Filip. Aleksandar, u crno-srebrnom oklopu kraljeve garde, sa belom perjanicom na šlemu, pok-

loni se i osmehnu. – Izgledaš predivno, oče. Belo ti dobro stoji. – Dobro se osećam. Biće ovo divan dan. – Da, zaista. Ljudi su se već okupili a i povorka je spremna. – Baš kao i ja – objavi Filip. Njih dvojica zajedno izađoše iz palate. Ispred velike kapije,

učesnici parade su se pripremali. Bilo je konjanika iz svih provincija i vojnika iz svake oblasti. Bilo je tu i glumaca, žonglera, pesnika i akrobata.

Na čelu su bila dva bela bika okićena cvećem, dar Zevsu, ocu bogova. Iza je išlo dvadeset kola na kojima su bile izrezbarene drvene statue Artemide, Apolona, Areja, Afrodite i ostalih grčkih bogova. Noseći krunu od zlatnog lovorovog lišća na glavi, Filip zauze mesto u sredini povorke a oko njega su bili kraljevi gardisti sa Aleksandrom na čelu. Iza njega su išli ambasa-dori gradova-država, Atine, Korinta, Tebe, pa čak i Sparte, kao i predstavnici Beotije, Fere, Eubeje, Trakije, Ilirije i Peonije.

Filip pogleda preko ramena, ka visovima udaljenih planina, pa zatim ispred sebe, na široku Ematijsku ravnicu. Makedonija.

Njegova zemlja! Za razliku od Pele, gde je palata stajala u centru grada, u staroj prestonici je bila sazidana

na vrhu brda a grad se pružao pod njom, beo i sjajan. U daljini je Filip ugledao amfiteatar u kome će se obratiti svome narodu, a od podnožja brda do ulaza u njega gomila se tiskala duž celog puta.

Goniči poteraše bele bikove napred i oni počeše da se spuštaju ka ravnici, prošavši kraj zaklonjenih grobova makedonskih kraljeva, pokopanih duboko pod brdom na kome su rasla visoka stabla. Tu su ležali Filipovi preci, sa blagom skrivenim od očiju mogućih lopova.

Jednoga dana ću i ja ležati tu, pomislio je. I zadrhta, uprkos suncu. Povorka se rastegla skoro četvrt milje a ljudi sa obe strane avenije bacali su cveće pred

noge učesnika. Filip je mahao svome narodu, otpozdravljajući njihovim poklicima i osećajući kako ga obliva snaga njihove ljubavi.

– Živeo kralj! – povika neko i poklič se pronese duž staze. Noga poče da ga boli, ali su bili blizu amfiteatra u kome je bilo dve hiljade Makedonaca i

drugih velikodostojnika koji su čekali da vide svoga kralja i čuju reči o predstojećim uspe-sima. Niko od njih nije još ništa čuo o uspehu koji su ostvarili Parmenion i Atal pri prelasku u Persiju, i Filip zadrhta od iščekivanja zbog pripremljenog govora.

– Moji sunarodnici, pred nama je zora nove ere. Moć Persije je prošlost, zora slobode čeka. Povorka skrenu levo spremajući se da uđe u arenu kroz velika vrata. Filip sa kraljevom

gardom skrenu desno, ka niskom tunelu koji je vodio do kraljevog prestola. U senci tunela on zastade i pogleda u svoju naoružanu pratnju.

– Ne želim da uđem tamo okružen mačevima – reče. – Izgledao bih poput tiranina. Prvo ću ja ući, sam; vi ćete me slediti nekih trideset koraka iza.

– Kako ti želiš, oče – složi se Aleksandar. Filip zakorači u senke, zagledan svojim okom u polje svetla pred sobom.

RUŠEVINE TROJE, zima, 335. pre n. e.

Parmenion potera Paksa ka obronku brda koje se nadnosilo nad slomljene stubove Troje. Okružiše ga njegovi posilni: šest mladića iz plemićkih makedonskih porodica.

– Ovde se borio i ovde pao je Ahil – prošaputa Perdika drhtavim glasom. – Da – reče Parmenion – tu se kralj Prijam odupirao grčkim armijama. Tu je poginuo Hek-

tor i tu je prelepa Jelena živela sa zavodnikom Parisom. To je sve što je preostalo od slave koju je imala Troja.

– Smemo li da odjašemo dole, gospodine? – upita Ptolomej. – Naravno. Ali budite na oprezu. U okolini ima dosta sela a njihovi stanovnici mogu biti

neprijateljski raspoloženi. Plemići poteraše konje i galopom se spustiše niz padinu idući ka ruševinama. Na jugu je

Parmenion ugledao hram belih zidova i ka njemu poterao Paksa u kas. Nije bilo persijskih trupa na dan jahanja od njih i njegovo upozorenje mladićima je bilo

nepotrebno. Ali je on ipak voleo da njegovi oficiri stalno budu na oprezu. Kada je prišao hramu, niska, krupna žena otvori bočnu kapiju i izađe pred njega. Parmen-

ion zateže uzde pastuva i stade ispred nje. – Da li ste vi Makedonski lav, gospodine? – upita ga ona. Parmenion je bio zatečen. Petnaest hiljada Makedonaca je bilo u blizini i bilo je barem de-

setak oficira njegovih godina i visine. – Tako su me zvali, gospo. Zbog čega to pitaš? – Poslala me je moja gospodarica da te pronađem. Ona umire. – Ja nisam vidar; ja sam vojnik. Šta ti je rekla? – Rekla mi je da izađem iz hrama i priđem ratniku koji jaše sivog pastuva. To je sve, go-

spodine. Hoćete li doći? Parmenion zadrhta uprkos toploti sunca. Nešto ga je uznemirilo ali nije moga da jasno

shvati šta. Spusti pogled ka ženi. Da li je ovo zamka? Da li se tamo unutar belih zidova kriju ubice ili vojnici?

Ne, odlučio je. Nije bilo napetosti u ovoj ženi, ona je prosto bila sluškinja koja je sledila uputstva svoje gospodarice. Parmenion sjaha i povede pastuva kroz uska vrata, duž krivudave staze kroz zaraslu baštu.

Ali je i dalje bio uznemiren. Da li zbog samog mesta? Ono je bilo mirno, harmonično i za odmaranje, ali su ga čula upozoravala; oseti kako

postaje sve napetiji. Zastade pred glavnim ulazom i priveza pastuva za granu drveta. – Ko je tvoja gospodarica? – upitao je. – Bila je vidarka, gospodine – odgovorila je žena. Unutar hrama je bilo mračno; Parmenion je doveden do male sobe čiji je jedini prozor bio

pokriven debelom vunenom zavesom. Starica je ležala na uskom krevetu; ispijenog lica i slepih očiju. Parmenion priđe prozoru i razmaknu zavesu. Jaka sunčeva svetlost ispuni sobu. Spartanac pogleda u jasno osvetljeno lice starice, i dah mu zastade u grlu. On se zatetura

unazad i uhvati se za zavesu kako ne bi pao. A tada sećanje pokulja iz najtamnijeg kuta nje-govog uma.

On ponovo ugleda vrtove Olimpije u kojima su se on i Diri prvi put zagrlili, i ponovo je vide kako leži u njegovom krevetu i opet začu njen meki, slatki glas.

– Sanjala sam da sam u hramu i svuda je bila tama. A ja sam rekla – Gde si, Lave Make-donski? Sunce je tada sinulo i ja sam ugledala generala sa šlemom koji je imao belu krestu. Bio je visok i ponosan i stajao je sa svetlom iza leđa. On me je spasao…

– Slatka Hero! – prošapta Parmenion padajući na kolena. – To ne možeš biti ti, Diri. Ne možeš!

Starica uzdahnu. – To sam ja – reče ona. – Kada su me bacili s broda, nisam umrla. Domo-gla sam se obale. Čekala sam te ovde godinama misleći da ćeš doći da me spaseš.

Drhtavim prstima Parmenion je uze za ruku. – Mislio sam da si mrtva. Išao bih i u Had zbog tebe.

– Znam. – Zbog čega mi nisi poslala poruku? – Nisam mogla. Postala sam vidarka i sveštenica. A kada sam saznala gde si, ti si već živeo

u Tebi sa drugom ženom. On je ćutao, reči su mu zastale u grlu. Samo je sedeo, držeći njenu oteklu i kvrgavu ruku dok mu je pričala o godinama provedenim u hramu, o duhovnim put-ovanjima preko mora, o spašavanju njega i Tetis od kuge u Tebi, o tome kako ga je vodila kroz podzemni svet kada je spasao Aleksandrovu dušu, i o tome kako mu je uklonila tumor iz mozga i povratila mu deo mladosti. Naposletku mu je ispričala o svome putovanju u svet magije, kada je bila maskirana kao Tena.

Ovoga puta on je glasno zastenjao. – Zbog čega mi se nisi otkrila? – Ispočetka sam to i htela, ali si onda ti pronašao – drugu mene. On tada zaplaka i ona oseti

kako topla, mekana kap dotače njenu ruku. – O moj dragi, nemoj tugovati. Ja sam imala predivan život. Izlečila sam mnogo ljudi. I posmatrala sam te i bdila nad tobom. Ja ne žalim. Pohranila sam dane koje smo proveli zajedno u sećanje i oni su tamo sijali.

– Nemoj da umreš! – zavapio je. – Molim te, nemoj da umreš! Ona se silom slabašno osmehnu. – To je van mojih moći – reče ona. – Ali nisam poslala

Kamfi tu da te nađe da bi ti patio. Morala sam da te upozorim. Gospa od Samotrake, Aida, sećaš li je se?

– Da. – Ona je u Makedoniji. Namerava da se domogne Aleksandrove magične ogrlice i mora

biti sprečena. Bez te ogrlice, Mračni bog će pobediti. – Znam. Nemoj se brinuti. Ja ću zaštititi Aleksandra. – Njene moći su vrlo velike. Moraš biti stalno na oprezu. – Hoću – reče on umorno. – Ali reci mi, postoji li način da pobedimo duha Haosa? Da li

može da se ubije demon a da se ne povredi Aleksandar? – Ne – odgovorila je – on ne može biti ubijen. A kada Aleksandar umre, on će nastaviti da

živi; kada telo domaćina bude uništeno, kada ga proguta vatra ili crvi ili lešinari, on će postati slobodan ponovo.

– Ali ako ga osujećujemo, zar se neće umoriti od pokušaja da zaposedne Aleksandra? Sigurno bi mu bilo jednostavnije da pronađe drugog i zaposedne njegovu dušu.

– On to ne može da uradi – odgovorila je. – Te noći na Samotraki kada si ti… Zastala je za tren i stegnuvši njegovu ruku, osmehnla blago, skoro se izvinjavajući. – Kada je začet Alek-sandar, to nije urađeno nasumice. Bilo je to posebno nečisto doba, bačene su teške čini i prolivena je krv nevinih, samo da bi se začeće vezalo za zlo Kadmila. Dete je postalo kapija kroz koju zver može da prođe. Sve dok bude živ, Aleksandar će biti vezan za Kadmila. Isto tako, ni Mračni bog ne može da napusti Aleksandra; oni su povezani sve dok je telo u životu.

– Znači da onda nema nade? – Nada uvek postoji, dragi – odgovorila mu je. – Zlo ne postoji samo. Uvek postoji rav-

noteža.

Glas joj izblede i za trenutak je pomislio da je umrla. Sve misli o Mračnom bogu nesta-doše. Zgrabivši je za ruku, on je pozva po imenu. Njene slepe oči se otvoriše i ona se slabašno osmehnu.

– Ne govorimo više o tome – prošaputao je. – Pričaj mi o godinama koje si provela ovde. Dopusti da ih podelim sa tobom.

Seo je i slušao sve dok sunce nije nestalo s neba, nesvestan da su pristigli njegovi oficiri i da tiho stoje na vratima. Nisu ga ometali. Videli su njegov bol.

Konačno, dok su se na nebu pomaljale prve zvezde, Diri udahnu duboko i škripavo. I ne bi je više. Bez pozdrava, bez oproštaja punog suza. Jednog trena je bila živa a sledećeg je njena duša

napustila telo. Kada je prestala da diše, Parmenion klonu uz nju a sobu ispuni osećaj mira koji niko od

prisutnih nikada neće zaboraviti. Bio je topao i utešan, pun radosti i ljubavi, ispunjavao je srce, um i dušu.

Ptolomej priđe i obrgli svoga generala. Ostali su ga sledili. I uz veliku nežnost, oni povedoše uplakanog Spartanca nazad ka vrtu u kome ga je čekao

njegov bojni konj.

VELIKA FRIGIJA, 336. pre n. e.

U nedeljama koje su sledile Parmenion je svu svoju energiju usmerio na planiranje pohoda, radeći od zore do mraka, iscrpljujući čak i svoje mlađe oficire. Proveravao je zalihe, naređi-vao kartografima da naprave mape okoline, organizaovao je tovare s hranom, slao jahače da nadgledaju atinske brodove za snabdevanje i brinuo se o razmeštaju vojske. Naprezao se do krajnjih granica.

Atal je pokušavao da ga urazumi, preklinjao ga je da malo uspori, ali Spartancu se nije moglo suprotstaviti. Ne obazirući se na savete, on je nastavljao dalje. U prošlosti mu je poma-gao Motak, čija je veština organizacije bila neverovatna. Ali je on sada osećao da ni u koga nema poverenja. Armija koja će uskoro brojati trideset hiljada spremala se da pređe preko He-lesponta. Konjima će biti potrebna bezbedna mesta za ispašu a ljudima meso, žitarice i voda.

U bitkama su se ljudi uglavnom snalazili, ali držati ih spremnim za rat bila je umetnost. Kola sa četiri vola su mogla da nose trideset buradi s vodom preko pustinje, ali i volovi su morali da piju i nakon deset dana preostalo bi svega petnaest buradi. I takve je probleme rešavao Parmenion kako bi zaštitio svoju dušu od bola izazvanog Dirinom smrću.

Bilo je tu i svađa i tuča koje bi planule među vojnicima, starim neprijateljima, Peonaca, Ilira, Makedonaca, Atinjana i Tesalaca.

Svakoga dana su mu stizale vesti o nekoj krvnoj osveti a dosta ih je i poginulo u tim dvobojima. Parmenion i Atal su često bili pozivani da presuđuju preživelima iz takvih borbi a Spartanca je uznemiravalo to što mora da osudi na smrt dobre borce.

Ali čak i takve brige su bile bolje od bolne pomisli da je Diri bila živa svih proteklih godina i da je zauvek oteta od njega.

U podne pete nedelje njegovog boravka na isturenom položaju u Persijskom carstvu, izvi-đači doneše vest o grupi makedonskih oficira, koja se iskrcala iz atinskog broda. Filipu nije bilo ni traga i Parmenion u sebi opsova.

Persijanci su se razbežali pred osvajačima i mnogi od grčkih gradova su pozvali Make-donce da ih oslobode. Ali Parmenion nije mogao da toliko rastegne svoju armiju kada je pre-tila mogućnost da je jedan kontranapad razbije, i bio je prinuđen da čeka i ostatak armije. To odugovlačenje, znao je, dovešće do slabljenja odlučnosti gradova i mnogi će povući svoju po-dršku.

Spartanac je zauzeo kuću u osvojenom gradu Cibaliji i nije je delio sa Atalom. Mačevalac je bio dobrog raspoloženja od početka invazije i uživao je u podeli komande. Njih dvojica su se dobro slagali. Atal je ono što je smatrao sitnicama prepuštao Parmenionu a on je svakoga dana išao u lov ili u daleka izviđanja.

Stari ratnik je čak postao popularan među vojnicima, jer nikada nije oklevao da jaše na čelu vojske i istakao se u prvim sukobima sa persijskom vojskom.

Parmenion odgurnu papire preko širokog stola i protegnu leđa. Osećao je umor sve do kostiju. Nije bilo teško umarširati u Aziju, ali je dugotrajni pohod

zahtevao izdržljivost, smirenost i stalnu usredsređenost. Predočio je Filipu tri godine kao vremenski okvir. Tri godine za kontrolu i obezbeđivanje

Male Azije. Tri godine i šezdeset hiljada vojnika. To nije bio mali poduhvat za šezdesetčetvo-rogodišnjaka i Parmenion se pitao da li će doživeti završetak tog pohoda.

Bilo je toliko problema s kojima je trebalo izaći na kraj, gla vni je bio hrana za vojsku. Kada su prešli Helespont, sa sobom su poneli zalihe za trideset dana i potrošili su dve trećine. Grupe koje su išle u potragu donosile su ono što se moglo naći u okolini, ali je Parmenion nestrpljivo očekivao da brodovi za snabdevanje uđu u unapred određene i branjene zalive. Filip je imao svega 160 brodova.

Ako persijska flota uđe u Egejsko more, makedonski brodovi će biti nadjačani trostruko, a kopnena vojska će glađu biti primorana na predaju ili povlačenje.

Ali i kada se snabdevanje hranom reši, ostaje jedan problem – persijska vojska. Uz dovol-jno vremena, novi persijski kralj Darije biće u stanju da podigne armiju od skoro milion ljudi. To je bilo malo verovatno, znao je Parmenion, ali čak i ako kralj odluči da pozove ratnike samo iz centralne Persije, Makedonci će se suočiti sa više od sto dvadeset hiljada dobro naoružanih i disciplinovanih ljudi. Među njima će biti skoro četrdeset hiljada obučenih strelaca i praćkaša. Čak i sa Filipovim pojačanjem, Makedonci će imati svega oko hiljadu strelaca.

Parmenion je bio ubeđen da uprkos svojim zadivljujućim sposobnostima Filip nikada nije u potpunosti shvatio karakter i strukturu persijskog carstva.

Veliki kralj vladao je od Frigije na zapadu do dalekih zemalja Hindukuša, od plodnih oranica do bezvodnih pustinja, od šuma pokrivenih ledom do neprohodnih džungli. Ali način vladavine je bio taj koji je osvajanje carstva činio tako teškim. Satrapi i vazalni kraljevi su bili skoro nezavisni, podizali su sopstvene vojske i određivali lokalne poreze. Čak i da Filip uništi Darijevu vojsku, i dalje će pred sobom imati jake neprijatelje od kojih će svaki biti u stanju da na bojno polje izvede armiju brojniju od makedonske.

Dva miliona kvadratnih milja prostora i stotinu različitih naroda. Svi raniji Filipovi uspesi se nisu mogli meriti sa tom činjenicom.

Sunce je zaranjalo na zapadu dok je Spartanac krupnim koracima išao kroz logor zastajku-jući da proveri liniju ograde i stražare pored tora za konje. Otkrio je da jedan mladi stražar sedi i jede hleb i sir dok su mu šlem i mač ležali na tlu. Kada je momak ugledao generala, skočio je.

– Izvinjavam se, gospodine. Nisam imao prilike da nešto pojedem celoga dana. – Teško je jesti prerezanog grla – reče mu Parmenion. – Ovo je neprijateljska zemlja i ovde

imaš malo prijatelja. – Znam to, gospodine. Neće se ponoviti. – Tačno. Sledeći put ako te nađem da zabušavaš, ja ću ti svojeručno prerezati grlo. – Hvala vam, gospodine … Ovaj… – Znam šta si hteo da kažeš – promumla Spartanac odla zeći. Bili su tako mladi ti golobradi dečaci koji se igraju rata. Čitav sat, i više, on je proveravao logor smešten van grada, a zatim se vratio kući. Sa

prelepim statuama koje su bile poređane duž staza i vrtova, kuća belih zidova imala je velike

sobe sa visokim i širokim prozorima. Podovi nisu bili obloženi mozaikom već su bili prek-riveni tepisima i ćilimima, debelim i mekanim pod stopalima.

Unutrašnji zidovi su bili oslikani i prikazivali su persijske bogove, moćnog, mudrog go-spodara Ahura Mazdu i niža božanstva koja su ga služila.

Robinja donese medovine generalu. On uze pehar i otpusti je. Padao je mrak i druga devojka uđe i upali bronzane lampe koje su visile na zidovima. Soba

je ubrzo bila okupana zlatnim sjajem, i Spartanac skinu grudni oklop i štitnike za noge pa se s medovinom u ruci smesti na široki divan. Atal mu se uveče tu pridružio. Bio je obučen u dugački sivi hiton a sedu kosu je vezao trakom od crne kože, oivičenom srebrom.

– Uspešan dan? – upita Atal. Spartanac slegnu ramenima. – Možda. Voleo bih da je Filip ovde: mnogi gradovi bi nas

sada primili s poklicima i gozbom za dobrodošlicu. Ako još budemo oklevali, njihova kičma će početi da se savija. Čuće da se Veliki kralj priprema za rat i zatvoriće nam svoja vrata.

– Još uvek si turoban, vidim – reče Atal. – To je zbog toga što piješ tu persijsku kozju mokraću. Ono što tebi treba jeste dobro grčko vino – dodade puneći zlatni vinski pehar koji ispi do pola jednim gutljajem.

– Nisam više loše raspoložen – reče Parmenion polako – ali nam špijuni javljaju da Veliki kralj okuplja vojsku kakva nije viđena još od vremena Kserksovog napada na Grčku. Glasnici putuju kroz čitavo carstvo: Kapadokiju, Pizidiju, Siriju, Pont, Egipat, Mesopotamiju…

Možeš li da zamisliš koliko će ljudi krenuti na nas? – Porazićemo ih – reče Atal sedajući i protežući noge. – Tek tako? – Naravno, strateže. Ti ćeš smisliti savršeni plan za pobedu i svi ćemo mirno spavati u svo-

jim krevetima. Parmenion se zakikota. – Trebalo je da počneš da piješ još pre par godina. To ti pristaje. – Nikada nije kasno da se to nauči – reče Atal. – Međutim, slažem se s tobom. Ne mogu da

dočekam da vidim Filipa; prošlo je već previše vremena. Poslednji put sam dobio vesti još pre šest meseci, kada je Kleopatra bila pred porođajem i kada je kralj spremao slavlje. Biće dobro videti ga.

Atal se nasmeja. – Nekada sam želeo tvoju smrt, Spartanče. A sada sam shvatio da si ti dobar za druženje. Možda starim. Pre no što je Parmenion mogao da mu odgovori sluga je najavio dolazak gostiju iz Pele.

Parmenion ustade i pođe da ih dočeka. Prvo je ušao Hefastion a za njime Kasander i general konjice, Klit. Hefastion se nakloni,

tvrdog izraza i napetog pogleda. – Teško putovanje? – upita Parmenion. – Donosimo pisma od kralja – odgovori Hefastion ukočeno prilazeći Parmenionu. Kasan-

der i Klit se uputiše ka Atalu. Klit je držao čvrsto umotani svitak papirusa koji pruži mačevaocu.

Parmenion je primao takve poruke stotinama puta. Ali u vazduhu se osećala strašna nape-tost i Spartančeva čula su zvonila na uzbunu. On okrznu pogledom Klita; konjanik je pružao zapečaćeni svitak Atalu ali mu je desna ruka polako klizila ka bodežu na boku.

Kasander se pomerao ka Atalovoj levoj strani sa desnom rukom skrivenom ispod plašta. U jednom trenu Parmenion je shvatio šta će uslediti.

– Atale! – kriknuo je. Hefastion skoči na Spartanca i pribi mu ruke uz telo, i mada se Par-menion borio, mladić je bio prejak.

Dvojica oficira izvukoše sečiva i jurnuše na Atala. Stari ratnik je sedeo nepokretan, previše iznenađen da bi reagovao. Gvozdena oštrica mu raspori stomak i on vrisnu. Drugi mač ga poseče po vratu i ostavi užasnu ranu. Atalu klecnuše kolena. Mačevi i noževi se zabadaše u njegovo telo dok je padao i on beše mrtav i pre no što dodirnu pod.

Hefastion popusti stisak oko Parmeniona, koji se zatetura i drhtavom rukom izvuče mač. – Hajde izdajice! – povikao je. – Dovršite svoj posao! – Završen je, gospodine – reče Hefastion siv u licu. – To je ono što je kralj naredio. – Ne verujem! Upravo ste ubili Filipovog najboljeg prijatelja. – Znam, gospodine. Ali, Filip je mrtav. Reči pogodiše Parmeniona poput otrovnih strela i on ustuknu. – Mrtav? Mrtav? – Ubijen je dok je ulazio u amfiteatar u kome je trebalo da proslavi rođenje sina. Ubica se

krio u senkama i proburazio Filipovo srce. – Ko? Ko je to uradio? – Pauzanija – odgovorio je Hefastion. – Gajio je mržnju mada ju je dobro skrivao. Nikada

nije oprostio Filipu zbog toga što nije kaznio Atala zbog nepravde koju mu je ovaj naneo. – Ali zašto kralj nije bio čuvan? – Naredio je da garda ide trideset koraka iza njega jer nije hteo da se pojavi kao tiranin

koga moraju da čuvaju u sopstvenom kraljevstvu. Bio je na mestu mrtav. – Slatka Hero! Ne mogu da verujem! Ni magija, ni ubice, ni armije nisu mogle da zaustave

Filipa. A ti mi kažeš da ga je ubio odbačeni ljubavnik? – Da, gospodine. Aleksandar je sada kralj. On će biti ovde čim smiri nemire u Grčkoj. Ali

nam je naredio da ubijemo Atala čim stignemo. Parmenion pogleda u mrtvog čoveka i ispustivši mač, priđe divanu i sruči se u njega držeći

glavu u rukama. – Šta se dešava u Makedoniji? – uspeo je nekako da upita. Hefastion sede pored njega. – Umalo da dođe do građanskog rata, ali je Aleksandar rea-

govao brzo i odstranio svoje neprijatelje. Aminta je ubijen, kao i Kleopatra i njeno dete a uz njih i još tridesetak plemića. – Počeo je svoju vladavinu ubivši bebu? Shvatam. Parmenion se uspravi, hladnog, beziz-

ražajnog pogleda, ustade i podiže svoj mač i snažno ga vrati u korice. – Uklonite leš i postara-jte se da se krv skine sa tepiha. A onda se gubite iz moje kuće!

Hefastion pocrvene. – Aleksandar je od mene zatražio da zauzmem Atalovo mesto. Pomis-lio sam da bih mogao da koristim njegove prostorije.

– Onda si pogrešno mislio, dečače! – reče Parmenion. – Nekada sam verovao da u tebi postoji zametak veličine, ali sada vidim šta si ti: najmljeni ubica. Daleko ćeš dogurati, ali ne-ćeš deliti moje društvo niti prijateljstvo. Da li smo se razumeli?

– Jesmo – odgovori Hefastion stisnutih usana. – Dobro. Spartanac se okrete ka ostaloj dvojici ošinuvši ih pogledom, a zatim pogleda telo

na podu. – Bio je čovek – reče Parmenion. – Imao je mnogo mračnih strana u svojoj prirodia, ali je svoga kralja služio verno. Pre

mnogo godina rizikovao je svoj život da bi spasao Aleksandra. Pa, doneli ste mu nagradu. Su-tra ćemo ga sahraniti, sa svim počastima. Da li čujem neku reč protiv?

– Ja … – započe Kasander. – Začepi gubicu! – urliknu Parmenion. – Mi slušamo naređenja svoga kralja – reče Klit, crven u licu i s gnevom u očima. – Baš kao i on – uzvrati mu Parmenion pokazujući na leš. – Nadajmo se da i ti nećeš naići

na takvu zahvalnost! Ne izgovorivši više ni reč, Parmenion izađe iz sobe. Nekoliko slugu je stajalo u gupi na

hodniku. – Ne uznemiravajte se – reče im. – Ubijanje je okončano. Uklonite telo i pripremite ga za sahranu.

Istupila je jedna mlada žena i naklonila se. – Ovde je neki čovek, gospodaru; došao je pre nekog vremena. Rekao je da je vaš prijatelj i da ćete želeti da se vidite s njime nasamo.

– Da li je rekao svoje ime?

– Rekao je da se zove Motak. On je starac i ja sam ga uvela u vašu sobu. Da li sam dobro postupila?

– Jesi. Ali nemoj nikome reći da je on ovde. Motak je mirno sedeo pri mekoj svetlosti lampi, zamagljenih očiju uperenih u prazno,

zagledan u sebe. Osećanja su mu presahla i čak ni sećanje na plamen i ruševine nije u njemu moglo da izazove tugu.

Šta radiš ovde, upitao je sebe. Odgovor je došao vrlo brzo. Gde bih drugde otišao? Stari Tebanac začu korake u hodniku i ustade sa divana. Usta su mu bila suva. Parmenion uđe ali ne reče ništa. Samo je napunio dva pehara razblaženim vinom i jedan

pružio Motaku. Tebanac ga brzo ispi. – Sve je uništeno – reče i klonu na svoje sedište. Parmenion sede pored njega. – Ispričaj mi. – Teba je u ruševinama; svaka kuća, svaka zgrda, svaka statua. Ništa nije ostalo. Parmenion je sedeo bezizražajnog lica, ne govoreći ništa. – Pobunili smo se protiv osvajača

– nastavio je Motak – ali nismo mogli da zauzmemo Kadmeju. Makedonci su pred nama zat-vorili unutrašnju kapiju. Ali, tu su bili u klopci, u centru grada, i za trenutak smo pomislili da možemo da se oslobodimo. Ali Atina nije htela da nas podrži a pomoć nismo dobili ni od drugih gradova. Čak je i Sparta odbila da pošalje svoju vojsku. A onda je stigao Aleksan dar sa svojom armijom. Shvatili smo da se protiv njega ne možemo boriti i ponudili smo primirije, ali su vojnici jurišom zauzeli grad.

Pokolj je bio užasan – muškarci, žene, deca, pobijeni; nigde se nije moglo sakriti. Hiljade su umrle a ostali su zarobljeni i prodati kao robovi. Sam Aleksandar je naredio da se uništi grad, svaka statua, svaki stub je oboren i pretvoren u prah. Teba više ne postoji, sve je pro-palo.

– Kako si se ti spasao? – Krio sam se u podrumu, ali su me pronašli i dovukli pred oficira. Srećom je to bio Koen,

pa me je prepoznao. Dao mi je novac i brzog konja tako da sam odjahao u Atinu i kupio sebi mesto na brodu koji plovi za Aziju. Zašto je Aleksandar to učinio? Zbog čega je uništio grad?

– Na to ti ne mogu odgovoriti, prijatelju. Ali mi je drago da si ti dobro. – Tako sam umoran – prošaputa Motak. – Nisam dobro spavao još od … uništenja. Stalno

čijem jauke i vidim krv. Zbog čega sve to, Parmenione? Spartanac obgrli prijatelja oko ramena. – Odmori se ovde. Razgovaraćemo ujutro. Uhvativši Motaka pod ruku, on ga povede do širokog kreveta. –

Spavaj sada. Motak se poslušno ispruži, sklopi oči i odmah zaspa. Ali snovi se vratiše i on zastenja a

suze mu potekoše ispod sklopljenih kapaka. Parmenion izađe iz sobe i uputi se u baštu obasjanu mesečinom, a reči Tamis su odjekivale

kroz hodnike vremena. Stara proročica je došla kod njega u Tebu pre četiri decenije, baš pre no što je poveo napad na Kadmeju koju su držali Spartanci.

– Ti stojiš na raskršću, Parmenione. Postoji put koji vodi u smeh i sunce i put koji vodi ka patnji i očaju. Teba je u tvojim rukama, poput male igračke. Na putu ka suncu grad će napre-dovati, ali na drugom putu će biti slomljen, satrt u prah i zaboravljen.

Posavetovala ga je da otputuje u Troju, ali je on odbacio savet verujući da je ona spartanski špijun.

Ali da ga je prihvatio, pronašao bi Diri i oni bi zajedno proživeli svoje živote u miru i slozi. Tada ne bi bilo makedonske armije i on nikada ne bi začeo Aleksandara.

Parmenion oseti kako ga pritiska težina svega što je saznao. Diri živa, ali sada mrtva, Filipa nema, Atal ubijen, Teba u ruševi nama.

Skoro da je začuo smeh Mračnoga boga.

– Ne – reče naglas – da nisi ni pomislio na to! On sede na drvenu klupu, ispunjen uskovit-lanim slikama: Diri, mlada i živahna – stara i na samrti; Filip koji se smeje i banči; zlatno dete Aleksandar u začaranoj šumi; Atal visok i hrabar kako stoji pred neprijateljima.

A iz dubina sećanja i asketski Epaminonda kako mirno sedi u svojoj sobi i planira oslo-bođenje Tebe.

Toliko mnogo lica, toliko mnogo dragocenih sećanja. Nema ih više. Skoro da nije mogao da poveruje u to. Kako Filip može biti mrtav? Tako pun života. Tako pun snage. Jedan udarac noža i svet je promenjen! Parmenion

zadrhta. Šta sada, Spartanče, zapita se. Da li ćeš služiti dečaka kao što si služio muškarca? A šta ako se Mračni bog vratio? Da li bi mogao da ubiješ Aleksandra?

On izvuče mač i pogleda niz oštricu koja je sijala na mesečini, zamišljajući kako se zariva u novog kralja. Stresavši se, on odbaci oružje od sebe. Hladan povetarac pokrenu rastinje i on ustade i ode do mesta na koje je pao mač. Zastavši, on ga podiže i obrisa zemlju sa oštrice.

Video je zlo koje je Filipos doneo svome svetu. Ako Aleksandar postane isti takav… – Ubiću ga – prošaputa Parmenion.

JONIJA, proleće, 334. pre n. e.

Međutim, Aleksandar nije došao u Aziju jer su stigle vesti o pobuni plemena na severu Grčke, u Peoniji i Tribaliji, i makedonska ekspedicija pod vođstvom novog kralja bila je pri-morana da krene na njih.

Pohod je izveden sa potpunim Aleksandrovim trijumfom, ali persijsko zlato je ponovo uz-rokovalo nemire u južnim gradovima predvođenim Spartom, te je seme pobune proklijalo.

U Atini je Demosten držao govore protiv Makedonije i Aleksandar je okrenuvši vojsku na jug, prošao kraj ruševina Tebe, demonstrirajući vojnu silu koja je naterala gradove Grčke da mu iskažu pokornost. Iako je taj pohod bio uspešan, koštao ga je vremena, pa je Parmenion ostao u Aziji duže od godinu dana sa manjkom ljudi i zaliha, igrajući se mačke i miša sa persi-jskom armijom.

Moral je bio nizak u iscrpljenoj armiji koja je napredovala duž jonske obale, predvođena Parmenionom i Hefastionom.

Napravili su logor u jednom zalivu koji je bio u blizini ostrva Lezbos, užurbano postavivši odbrambene bedeme. Smestili su se i odmarali, dok je sunce tonulo u Egej. Zaliha je bilo malo i ljudi su se okupili oko vatri da pojedu ono što su imali: jedan režanj suve govedine i krišku ustajalog hleba po čoveku.

Hefastion skinu šlem i sagnu se da prođe ispod platna koje je činilo ulaz u Parmenionov ša-tor. Stari general i njegov tebanski prijatelj Motak sedeli su na tlu, nagnuti nad mapama i svicima.

Parmenion podiže pogled. – Da li su poslati izviđači? – upita. – Da – odgovori Hefastion. Parmenion klimnu glavom i vrati se mapama. – Sutra ćemo udariti kroz Miziju. Tamo ima

nekoliko manjih gradova, platiće nam u hrani i novcu da ih ne napadnemo. – Ljudi su se umorili od bežanja – prasnu Hefastion. – Zašto ne stanemo i pokažemo Persi-

jancima snagu makedonskih kopalja? – Zato što nas nema dovoljno – uzvrati mu Parmenion. – Memnon ima blizu pedeset hil-

jada ratnika, vrhunski obučenih i dobro naoružanih. Rizikovali bismo da nas razbije. – Ne verujem u to. – Veruj u šta god hoćeš.

Hefastion čučnu pored Spartanca. – Saslušajte me, gospodine, ljudi su postali malodušni. Potrebna nam je pobeda.

Parmenionove hladne plave oči se susretoše sa Hefastionovim pogledom. – Misliš li da ja ne želim pobedu? Bogova mi! Dao bih svoju desnu ruku za pobedu. Ali pogledaj teren – reče pokazujući na mapu od kozje kože. – Ako prihvatimo bitku, Persijanci će nas opkoliti i pre-seći nam odstupnicu. A onda bismo bili izgubljeni.

Znam da ovo ne možeš lako da prihvatiš, mlad si, ali imamo manje od hiljadu konjanika i samo par stotina strelaca. Ne bismo mogli da im se odupremo. Ali ono što možemo jeste da nateramo neprijatelja da bude stalno u pokretu, i tako omogućimo Aleksandru da neometano pređe preko Dardanela sa glavninom vojske. Tek tada se možemo upustiti u bitku o kojoj ti sanjaš.

– I to mi govori Lav Makedonski! – promrmlja Hefastion podrugljivo. – Nekada je samo pomen tvoga imena bio dovoljan da neprijatelja natera u beg. Ali svi ljudi stare.

Parmenion se osmehnu. – Ako imamo sreće, postajemo mud riji s godinama, dete. I kev-tanje štenadi nas uopšte ne uznemirava.

Spartanac se vrati mapi, a Hefastion progutavši svoj gnev izađe iz šatora. Sat i više je pa-trolirao kroz logor, obilazeći stražare ili razgovarajući s ljudima a zatim se uspeo na liticu koje je gledala ka istoku i stajao na mesečini zureći u bajkovite zemlje persijskog carstva. To-liko blaga koje treba uzeti! Toliko slave! Iza Jonije je Frigija, bogata metalima, srebrom, zla-tom i gvožđem. Iza njih Kapadokija, Jermenija, Mesopotamija. A onda srce carstva: Vavilo-nija, Medija i sama Persija.

Godišnji prihod Makedonije je osam stotina talenata u srebru, ogromno bogatstvo. Ali, kako se priča, u Vavilonu se nalazi manja riznica u kojoj je dvesta četrdeset hiljada talenata u zlatu.

Hefastion zadrhta od pomisli na toliko bogatstvo. Tamo postoje gradovi od zlata i statue od najčistijeg srebra, tamo ima dragulja velikih poput ljudske glave. Persija! Čak i čuveni Mida, koji bi sve što dotakne pretvarao u zlato, ne bi mogao za jedan život da stvori bogatstvo koje je imala Persija.

Mesečina je bila jaka i Hefastion ugleda jahača kako galopira preko uske ravnice. Čovek je nosio kožni šešir širokog oboda, kakav su imali izvidnici iz Peonije, i Hefastion uzviknu mašući rukama kako bi mu privukao pažnju. Jahač ga ugleda i skrenu konja ka brdu.

– Kakve vesti nosiš? – upita ga Hefastion. – Kralj je u Troji, gospodine – odgovori jahač. Hefastion podiže pesnicu od oduševljenja. – Da li si siguran? Bilo je dosta lažnih vesti o Aleksandrovom dolasku. – Video sam armiju svojim očima. Sa sobom vodi više od trideset hiljada ljudi. – Znači da je počelo! – uzviknu Hefastion uzbuđeno.

PLANINA IDA, 334. pre n. e.

Dve su se vojske susrele na ravnici koja je ležala u senci visoke planine Ida. Hefastion, koji je jahao pored Parmeniona, ugleda makedonske šatore poređane poput bisera na ogrlici, bele na zelenoj podlozi ravnice.

Njegovo vojničko oko osmotri jedinice ispred njega. Video je šest odreda makedonske pešadije, devet hiljada ljudi u stavu mirno sa kopljima podignutim uvis. Pored njih je bilo tri hiljade hipaspista, kako se sada nazivala Filipova garda. Sleva su bili Atinjani i Korinćani, skoro sedam hiljada savezničkih vojnika, čije je prisustvo omogućavalo da snage Grčke izgle-daju ujedinjene. Na desnoj strani je bila masa divljih Tračana. Teško je bilo utvrditi koliko ih je, jer nisu držali poredak, već su se kretali u gomili uzavreloj od guranja.

Ali, pretpostavio je Hefastion, mora da ih ima više od pet hiljada. Aleksandar izjaha iz centra svoje vojske. Njegov gvozdeni oklop je sijao poput uglačanog

srebra a šlem se ispod bele perjanice presijavao u zlatu. Čak je i Bukefal imao oklop. Lagana verižnjača je visila oko njegovog vrata i prekrivala mu grudi, a srebrne niti su mu bile upletene u grivu i rep.

Hefastion zategnu uzde kada im se Aleksandar približio u pratnji svojih kapetana: Kasan-dera, Filote, Klita, Koena i Parmenionovog drugog sina, Nikija.

Kralj stiže pravo pred Parmeniona i sjaha. Spartanac je sledio njegov primer, pa kleknu pred Aleksandra.

– Ne, ne – reče kralj, zakoračivši napred da podigne Parmeniona. – Nikada neću dozvoliti da klečiš preda mnom. Dobro došao, prijatelju. Aleksandar zagrli

višeg čoveka. – Hoću da mi pričaš o svemu. Ali prvo ću se obratiti tvojim ljudima a zatim ćemo otići u moj šator.

Parmenion se pokloni a kralj se okrenu ka Bukefalu. Konj kleknu kada je on prišao, Alek-sandar ga uzjaha i dođe do čela Parmenionovih dvanaest hiljada ljudi. Oni glasno uskliknuše u znak pozdrava a zatim stadoše u stav mirno. Oklopi i ogrtači su im bili pokriveni prašinom a oni su izgledali umorno i iscrpljeno.

– Pa, momci – povika Aleksandar – lepo je što vas vidim ponovo! Izbegavali ste Persijance i vukli ih za nos. Ali dosta je bilo bežanja; od sada nećemo više bežati. Nateraćemo nepri-jatelja u bitku i skršićemo Darijevu moć pod našim makedonskim petama.

Začu se slabašan povik odobravanja koji brzo utihnu. Aleksandar skinu šlem i provuče prste kroz svoju zlatnu kosu, mokrom od znoja. – Svako od vas će danas dobiti Filipov zlat-nik, a ja sam poneo i stotinu buradi makedonskog vina da vas podsetim na dom.

Noćas ćemo proslaviti vaše podvige uz veliku gozbu vama u čast. Hefastion je bio zapanjen. Dvanaest hiljada zlatnih Filipa! Svaki je bio godišnja plata običnog vojnika, a tako ih olako daje! Vojnici ispustiše zaglušujući povik koji uznemiri Bukefala, ali ga Aleksandar umiri i

kasom se vrati ka ofi cirima. – A sada da pređemo na ozbiljnije stvari – reče tiho i povede ih ka glavnom logoru. Tokom popodneva Aleksandar je s punom pažnjom slušao Parmenionove i Hefastionove

izveštaje o strukturi i organizaciji persijske armije. Darije je komandu poverio odbeglom Grku, Memnonu, a on je, Parmenion ih je podsetio, prepreden i umešan general. Persijanaca je bilo oko pedeset hiljada, a od toga, polovina je bila konjica iz Kapadokije i Paflagonije, provincija na severu carstva.

– Izvrsni konjanici – reče Hefastion – neustrašivi. – Da li je došlo do nekog većeg okršaja? – upita Aleksandar. – Ne – odgovorio je Parmenion. – Možda dvadesetak čarki između izvidnica, ali sam iz-

begavao pun sukob. – Nije ni čudo što ti vojska izgleda toliko istrošeno – ubaci Filota. – Proveli su proteklih sedam mececi bežeći pred neprijateljem. – Parmenion je mudro postupio – reče Aleksandar. – Da smo ovde doživeli veliki poraz,

najverovatnije bismo izgubili podršku u Grčkoj. A to bi za uzvrat, ovaj sadašnji pohod učinilo nemogućim.

On se okrenu ka Parmenionu. – Koliku podršku možemo očekivati od grčkih gradova? – Veoma malu, gospodaru – reče Parmenion. – U početku su nas dočekivali s dobrodošli-

com i slali delegacije da nas uvere u svoju saradnju. Ali kako su meseci prolazili, izgubili su hrabrost.

A Darije je sada ojačao svoje garnizone u Mitileni i Efesu. Hefastion je slušao ovaj razgovor posmatrajući Parmeniona.

Spartanac je izgledao ukočeno, kao da mu je nelagodno, a njegove blede oči nisu skretale s Aleksandrovog lica. Ali ako je kralj i primetio kako general zuri u njega, to nije ničim po-kazivao.

– Gde se sada nalazi neprijatelj? – upitao je Aleksandar. – Ulogorili su se pored grada Zeleje – reče mu Parmenion. – Dva dana marša na

severoistok. – Potražićemo ih, onda – reče Aleksandar vedro. Iznenada se nagnuvši napred, on zgrabi

Parmeniona za rame. – Nešto te muči, dragi prijatelju. Reci šta je. – Ništa, gospodaru, uveravam vas. Samo sam umoran. – Onda ćeš se odmoriti a sutra ujutro ćemo ponovo razgovarati – reče Aleksandar ustajući. Hefastion je ostao kada su svi otišli, i Aleksandar ga uhvati pod ruku i povede u šetnju po

logoru obasjanom mesečinom. – Šta nije u redu sa Parmenionom? – upita kralj. – Kao što sam ti i pisao gospodaru, ljut je zbog Atalovog ubistva a govorio je i protiv ub-

istva Kleopatre i njene bebe. Takođe, ubrzo nakon toga mu se pridružio i Tebanac Motak, koji je kako sam shvatio, prisustvovao uništenju svoga grada. Nešto se tada promenilo u Parmen-ionu. On nije više isti čovek. Možda je to samo zbog njegovih godina,…ne znam. Osim o pi-tanjima discipline ili strategije mi retko da i razgovaramo.

– Misliš li da više ne mogu imati poverenja u Parmeniona? – Ne mislim da je, još uvek, razmišljao o izdaji – oprezno je odgovorio Hefastion. – Ali u

njemu postoji velika gorčina. – Potreban mi je, Hefastione, možda ne još dugo. Ali mi je potreban sada. On poznaje Per-

sijance i njihove metode. I ma šta god drugo da je ili nije, on je još uvek najbolji general ovoga doba.

– Bio je to nekada, gospodaru. Nisam siguran da je i sada; on je star i umoran. – Ako se ispostavi da je to istina – prošaputao je Aleksandar – onda ćeš se ti postarati da se

on pridruži Atalu u veoma dugom odmoru.

***

Parmenion ispi treći pehar vina zaslađenog medom pa nasu još jedan. Znao je da previše pije, ali tokom proteklih nekoliko meseci samo je alkohol mogao da otupi bol koji je osećao, samo je vino moglo da odagna teret s njegove duše. U snovima je video Atala i Filipa, ponovo mlade i ispunjene nadama u budućnost. Video je Spartu u začaranom svetu i ponovo držao u zagrljaju mladu Diri.

Kada bi se probudio, zastenjao bi i posegao za vinom. Njegova veština još uvek nije trpela zbog toga, ili možda i jeste? Da li je mogao da učini još nešto kako bi osujetio Memnona? Da li je mogao da porazi persijsku armiju?

– Ne znam – reče glasno. – I nije me briga. U sredini šatora je stajao gvozdeni gorionik u kome je usijano ugljevlje teralo hladnoću iz noćnog vazduha i bacalo tamne razigrane senke na platnene zidove. Parmenion izvuče stolicu pokrivenu kožom i sede ispred vatre, zureći u plamen.

– Želiš li da budeš sam? – upita Aleksandar koji je pognut ulazio u šator i prilazio mu. Parmenion ne ustade. Zavrteo je glavom. – Nije bitno. Ja jesam sam. Sada i zauvek –

odgovorio je. Aleksandar sede naspram Spartanca, ćuteći nekoliko minuta i posmatrajući mu lice. A

onda uze generalovu šaku. – Pričaj sa mnom – nagovarao ga je. – Nešto mračno čuči u tebi. Hajde da bacimo svetlo na to.

– U meni? – odgovori Parmenion, zavrtevši glavom u neverici.

– Jesam li ja u skorije vreme ubio neku bebu? Da li sam ja naredio ubistvo odanog gener-ala? Da li sam ja sa lica Grčke izbrisao legendarni grad bogate istorije?

– Shvatam – reče kralj blago. – Ljut si na mene. Ali ne osuđuj me prestrogo, Parmenione, ja sam učinio samo ono čemu si me ti naučio tokom svih onih tihih časova strategije u sun-čanoj Mijeci i na tvome imanju. Pa, šta bi ti učinio? Teba se pobunila protiv nas.

Atina je poslala pismo podrške ali je ostala u pozadini kako bi čekala i videla šta će dete kralj da učini. Sparta je poslala armiju na sever. Pet hiljada ljudi se ulogorilo kod Megare. Svaki grad na jugu je bio spreman da raskine svoj ugovor sa Makedonijom, jer su ti ugovori potpisani sa Filipom, kraljem ratnikom. Ne i sa detetom Aleksandrom. Persijskih špijuna je bilo svuda i obasipali su zlatom svakoga ko bi izjavio da je neprijatelj Makedonije. Filip bi ih ućutkao ali on bi sa sobom nosio i svoje pobede. Dete nije imalo ništa osim pobede nad primi-tivnim plemenima. Aleksandar zavrte glavom sa tužnim izrazom na licu. – Pregovarao sam sa Tebancima, pokušavao sam da nađem mirno rešenje. Ali onda se desila nesreća pored bočne kapije na južnom zidu, kada je grupa mladih Tebanaca napala makedonsku izvidnicu koju je predvodio Perdika. Tebanska armija je tada izjurila iz grada i napala naš logor. Brzo smo ih naterali u bekstvo i ušli u grad, a baš tada je naš opsednuti garnizon u Kadmeji otvorio vrata i napao iznutra. Prisustvovao si osvajanju gradova, Parmenione, ratnici na sve strane, čarke, borbe pri povlečenju. Ne postoji red. I da, pokolj je bio ogroman. Potrebni su bili sati da se to zaustavi, da se ponovo uspostavi disciplina.

Sledećeg dana sam naredio da se grad uništi i da armija krene na jug. Spartanci su se povukli. Atinjani su poslali izaslanike koji su se kleli u svoju odanu podršku. Razaranje Tebe je bilo poput zemljotresa, uništilo je temelj pobune. Ali to me je zabolelo, Parmenione.

Slava koju je imala Teba, mesto Hektorovog groba, Praksitelove statue. Zar misliš da me to nije zabolelo?

General podiže pogled i ugleda nešto što je ličilo na zgražavanje na mladićevom licu, pa uzdahnu. – A Atal? Da li te je to zabolelo?

– Ne – priznade Aleksandar – ali znaš da nisam imao izbora. On me je mrzeo i bojao me se. Godinama je trovao Filipa pričajući protiv mene. On je bio

čovek moga oca, i nikada ne bi postao moj čovek. Ali reći ću ti ovo: da je živeo povučeno na svome imanju, ostavio bih ga u životu. Ali nije. Bio je u Aziji i delio je komandu nad armi-jom, armijom koju bi možda pokušao da okrene protiv mene.

Parmenion nije mogao da se usprotivi toj logici. Filip je takođe došao na presto tako što je organizovao ubistva mogućih pretendenata.

Ali ostao je još jedan čir koji je trebalo probušiti. – A šta je sa bebom? – upitao je. – To je bilo užasno delo i ja sa time nemam veze. Sramota me je da kažem ali verujem da

je u to bila umešana moja majka, kojoj je pomogla prijateljica sa Samotrake – Aida. Noć na-kon ubistva mog oca, dvojica ljudi su posetili Kleopatru, koja je kasnije nađena zadavljena komadom ukrašene srebrne žice. Olimpija je to poricala, ali ko bi drugi to mogao da bude? Bio je to grozan način da moja vladavina otpočne, ubistvo moga maloga brata.

– Ti nisi imao učešća u tome? – Zar misliš da bih? – Aleksandar je bio otvoreno iznenađen, i Spartanac ugleda iskrenost u

njegovim očima. Parmenion se osetio kao da mu je ogroman teret skinut sa ramena, zagrli mladića i u očima

mu zaiskriše suze. – Ne mogu ti reći koliko mi je sada lakše – reče on. – Ubistvo deteta me je mučilo.

Pomislio sam … – Pomislio si da je Mračni bog ponovo preuzeo kontrolu nada mnom? Parmenion klimnu glavom. Aleksandar izvuče mali bodež iz svoga pojasa. Uzevši Parem-

niona za ruku, on pritisnu dršku na njegov dlan. Spartančevi prsti se sklopiše oko oružija a Aleksandar nagnu telo napred tako da mu je vrh noža dodirivao grudi.

– Ako sumnjaš u mene, ubij me – reče on Parmenionu. Spartanac pogleda u mladićeve oči, tražeći bilo kakav znak magijske zveri. Ali nije bilo

ničega. Sve što je mogao videti bio je prelepi mladić, njegov sin. Ispuštajući nož, on zavrte glavom. – Ja jedino vidim kralja – reče.

Aleksandar se nasmeja. – Tako mi bogova, dobro je videti te ponovo, Parmenione! Sećaš li se onoga dana kada smo sedeli u palati u Peli, razgovarajući o tvojoj pobedi na polju Krokus? Upitao sam te tada da li bi hteo da jednoga dana budeš moj general. Sećaš li se?

– Da, imao si tada oko četiri godine. Rekao sam da bih mogao biti malo prestar do vremena kada ćeš ti postati kralj. I zaista jesam.

– Pa, sada te ponovo pitam: Hoće li Lav Makedonski da predvodi moje armije ka pobedi? – Ako bogovi tako žele, gospodaru, hoće.

REKA GRANIK, 334. pre n. e.

Tela su posvuda ležala i blatnjave obale Granika bile su klizave od krvi. Parmenion skide šlem i pruži ga Ptolomeju a on ga prihvati rukama koje su se tresle. Spartanac pogleda u mladićevo neprirodno bledo lice i ugleda trag hladnoga znoja na njegovim obrazima.

– Da li si uživao u slavi? – upitao ga je. Ptolomej proguta knedlu. – Bila je to velika pobeda, gospodine – odgovorio je. – Za mnom – naredio je general. Parmenion i šestorica njegovih pomoćnika lagano se

zaputiše preko bojnog polja, preskačući nadute leševe Persijanaca. Gavranovi i vrane se u crnom oblaku podigoše sa telesa i njihovi krici zaparaše uši. Parmenion zastade pored una-kaženog leša mladog persijskog plemića, odevenog u svilu i saten. Prsti njegove leve šake su bili odsečeni a zatim odbačeni kada je sa njih skinuto zlatno prstenje. Lice mu je bili sivo a oči su mu pojeli lešinari. Nije bio stariji od Ptolomeja. Na podnevnoj žegi telo se nadulo od samrtničkih gasova i smrad je bio užasan. – I on je sanjao o slavi – reče Parmenion grubim tonom, okrenuvši se ka svojim ofi cirima. – Juče je jahao dobrog konja i želeo da uništi nepri-jatelje svoga kralja. On verovatno kod kuće ima mladu ženu, možda i sina. Lep je, zar ne?

– Zbog čega smo došli ovde, gospodine? – upita Ptolomej skrećući pogled sa mrtvog Persi-janca.

Parmenion nije odgovorio. Na polju je još bilo makedonskih i tračanskih vojnika koji su pljačkali mrtve, a iznad bojišta jata crnih ptica su kružila ispuštajući krike koji nagoveštavaju glad.

– Koliko ih ovde leži, šta mislite? – upita Spartanac. – Hiljade – odgovori Perdika, visoki, vitki mladi konjanik, koji je u Aziju stigao sa Alek-

sandrom. – Negde oko šesnaest hiljada – reče mu Parmenion. Dosta daleko, levo od njih, Makedonci

su kopali masovnu grobnicu za svoje pale saborce. – Koliko smo ljudi mi izgubili? – nastavio je general gledajući u Ptolomeja. Mladić slegnu ramenima i raširi ruke.

Parmenionovo lice se smrknu. – Moraš to da znaš – reče mu. – Moraš da znaš tačan broj. Jer kada jašeš u bitku, život ti zavisi od tvojih saboraca. Oni

moraju biti sigurni da se ti staraš o njima. Da li si me razumeo? Oni će se boriti još bolje zbog komandanta kome je stalo do njih.

Izgubili smo osam stotina i sedamnaest Makedonaca, četiri stotine jedanaest Tračana i dve stotine petnaest Grka saveznika.

General nastavi dalje a začuđeni oficiri požuriše za njim. Tela su ležala u grupama, stotine, jedni preko drugih. – Poslednje uporište kraljevske pešadije – reče Parmenion. – Dok je vo-jska bežala svuda oko njih, oni su ostali na svome položaju, do smrti. Hrabri ljudi.

Ponosni ljudi. Ukažite im počast i mišlju i rečju.

– Zašto da neprijatelju iskazujemo počast? – upita Perdika. – Kakva je svrha toga? – Ko će od sada vladati ovom zemljom? – upita Parmenion. – Mi. – A u godinama koje dolaze sinovi ovih hrabrih ljudi će biti vaši podanici. Oni će stupiti u

vaše armije i marširaće pod vašim zastavama. Ali da li će biti odani? Da li ćete vi biti u stanju da imate poverenja u njih? Bilo bi mudro, Perdika, da odaš poštu njihovim očevima sada, kako bi sutra zadobio ljubav sinova.

Parmenion je znao da ih nije ubedio ali je obilazak mrtvih postao ritual, neophodno iskušenje, više za njega no za mladiće koje je terao da ga prate, shvatio je. U tišini je prošao bojište i zaputio se nazad, ka obali reke, prema sapetim konjima, a zatim uzjaha i povede svoju malu grupu ka bivšem persijskom logoru.

Pobeda je bila brza i užasavajuća. Persijska armija od oko četrdeset i pet hiljada ljudi utvrdila je drugu obalu reke Granik.

Konjica je bila raspoređena na levom i desnom krilu a kraljevska i najamnička pešadija kao i general Memnon stajali su u centru. Po svim pravilima sukoba to bi trebalo da dovede do pat pozicije. Ali je Parmenion u tajnosti poslao čoveka, da izmeri dubinu reke. Bila je sušna se-zona i voda je dosezala tek do struka, a struja je bila spora i blaga.

Aleksandar je poveo konjicu u juriš na neprijateljev levi bok. Parmenion je naredio Filoti i njegovim tesalskim konjanicima da napadnu desno krilo.

Iznenađeni, Persijanci su sporo reagovali i do trenutka kada je Parmenion naredio opšte napredovanje, njihove linije su već bile opkoljene. Samo je najamnička pešadija i kraljevska garda pružila ozbiljan otpor, ostale jedinice, kao i Memnon, neprijateljski komandant, pobegle su sa bojnog polja. Bitka je trajala manje od sata a pokolj naredna dva.

Šesnaest hiljada Persijanaca je umrlo pre no što je sunce doseglo svoj zenit. Osvajanje Persije je započelo. Legenda o Aleksandru se rađala. Te noći je Aleksandar održao pobednički prijem u šatoru poginulog persijskog generala. Sa

sobom je u Aziju poveo i grčkog pisca i pesnika, Kalistena, koji je bio mršav kao kostur, imao je pramen crne brade i neprirodno veliku glavu, bez kose. Parmenionu se on nije sviđao, ali je bio primoran da prizna njegovu veliku veštinu u komponovanju saga. Glas mu je bio bogat i dubok, sa besprekornom intonacijom.

Tokom gozbe je improvizovao, u stilu Homera, stihove o Aleksan drovim delima, što je dočekano ogromnim aplauzom. Mladi kralj, je izgleda sam pobio dve hiljade, od pola miliona Persijanaca, koji su mu se suprotstavili, dok je Zevs, otac bogova, ispružio svoje moćne ruke i raskrilio oblake kako bi posmatrao njega, najmoćnijeg od svih smrtnika. Kalisten je pevao o Ateni, boginji rata koja se pojavila pred Aleksandrom noć pred bitku i ponudila mu besmrtnost, ali je mladi kralj odbio takvu počast jer je još uvek nije zaslužio.

Parmeniona je pesma uznemiravala, ali su mladići tapšali i klicali kad god se preterivalo. Konačno je Kalisten govorio o trenutku kada Aleksandrovi generali savetuju kralja da ne pre-lazi – uzburkanu bujicu Granika, a Aleksandar im odgovara – bio bih osramoćen ako bih doz-volio da mi nakon prelaska Helesponta, ovaj mali potok od Granika stane na put.

Hefastion pored kojeg je sedeo se nagnu ka Parmenionu. – Nije tako bilo – prošaputao je. – Ništa od toga nije onako kako je bilo – odgovorio je ge neral – ali zvuči vrlo lepo

mladima i budalastima. Gozba se odužila duboko u noć i Parmenion, kome je bilo dosadno, zaputi se ka svome ša-

toru. Motak je još bio budan i sedeo je ispružen u velikoj postavljenoj persijskoj stolici, i pio. – Predivan dan – reče kada je Parmenion ušao. – Još jedna nacija zrela za osvajanje. Još

gradova da budu popaljeni i srušeni. Lice mu je bilo crveno a oči zamagljene i zakrvavljene. Parmenion ne reče ništa. Dodavši uglja u gorionik, on skinu svoj paradni oklop i ispruži se

na velikom divanu.

– Da li se bogokralj umorio od slušanja priča o sebi? – upita Motak. – Pričaj malo tiše, prijatelju – posavetova ga Parmenion. – Zašto? – upita Motak, naglo se uspravivši i prosuvši svoje vino. – Živeo sam više od se-

damdeset godina. Šta mi on može učiniti? Ubiti me? Želeo bih da sam umro pre deset godina, znaš, nakon razaranja Tebe. Ne mogu čak ni da nađem grob svoje Eleje.

Moje slatke Eleje! – Pronaći ćeš je. Ona ne počiva na istom mestu gde i ljuštura od njenog tela. Motak nad-

lanicom obrisa oči. – Šta mi ovde radimo, Parmenione? Zašto ne odemo kući u Makedoniju? Da uzgajamo konje i ostavimo ovu klanicu mlađima? Šta možemo postići ovde?

Samo još smrti i uništenja. – Ja sam ono što jesam – odgovorio je Spartanac. – Ovo je sve što mi je ostalo. – Ne bi trebalo da mu služiš. On nije kao Filip, koji se borio da spase svoj narod. On je

ubica. On ništa neće stvoriti, Parmenione, on će jahati širom sveta kao uništitelj. – Ne verujem u to. On je sposoban za velika dela. – Zašto su ti oče slepe za njegovo zlo? Čime te to on drži uz sebe? – Dosta s time! – zagrme Parmenion. – Ti si pijani starac, ispunjen gorčinom i očajanjem.

Ne želim više da slušam o tome! – Pijan možda jesam, ali mene on nije prevario. Uspravivši se, Motak se otetura iz šatora. Stari Tebanac par puta duboko udahnu hladni noćni vazduh pa se zaputi van logora, ka

brežuljcima na jugu. Sede, a potom i leže na kamenu padinu pokušavajući da usredsredi po-gled na zvezde, ali su one plivale u krug i to mu izazva mučninu. Okrenuvši se na bok, poče da povraća. U glavi mu je tutnjalo pa sede a izgužvani pergament mu ispade iz ruke.

On ga podiže i presavi. Da ga, možda, pokaže Parmenionu? Ne, to ne bi imamo nikakve svrhe, znao je. Izveštaju ne bi poverovao. Parmenion je stvarno bio slep kada je u pitanju bilo kakva kritika na račun mladoga kralja. Mesečina je bila jaka i Motak još jednom pročita izveštaj svoga špijuna iz Pele. Veći deo

se odnosio na novu elitu: Antipatra, koji je ostavljen da zapoveda armijom kod kuće, i Olim-piju, koja je bila vladajuća kraljica. Takođe je spominjao i pobunu u zapadnim oblastima. Ali poslednji deo se odnosio na ubistvo Kleopatre i njenog novorođenčeta.

Dvorski sluga je pričao o dvostrukom ubistvu a zatim je i on pogubljen. Svi prijatelji ubi-jenoga kao i njihove porodice odvedeni su iz Pele i pobijeni.

Ali, priča je preživela i šapatom je prepričavana među Aleksandrovim neprijateljima. Pre-više je strašna da bi bila istina, pisao je Motakov špijun. Govorilo se da je Aleksandar lično otišao u Kleopatrine odaje i zadavio je srebrnom žicom. A zatim je bebu odneo u sobu strankinje, veštice sa Samotrake, žrtvovao ga nekom nepoznatom bogu i pojeo njegovo srce, kako bi osigurao svoje pravo na ma kedonski tron.

Otrežnjen, Motak pogleda u pergament. Hladan povetarac dunu u njegova leđa i on zadrhta.

– Vreme je da umreš – zasikta ledeni glas. Bol ga probode i zgrabi plamenim prstima Mo-takovo srce. Starac pokuša da ustane ali pade na travu, a pergament mu iskliznu iz prstiju.

Kada je dotakao tlo, dokument se zapali i poče da se uvija dok je iz njega izlazio crni dim. Preturivši se na stomak, Motak pokuša da puzi ali ga snažna ruka uhvati za rame i okrenu

na leđa. On pogleda u par žutih izduženih zenica i oseti kaku mu dugačak bodež klizi između rebara.

A zatim nestade boli i on oseti hladnoću trave na svome vratu. Setio se davnih dana u Tebi, kada je sedeo uz potok sa Elejom, koja bi glavu naslonila na

njegovo rame. Boje su bile jake, zelena na drveću čempresa, čista plava boja neba iznad njih i vrtne

statue, kao isklesane od devičanski belog snega. Toga dana je bilo predivno biti živ, buduć-nost je brujala od obećanja radosti i sreće.

– Eleja – prošaptao je. Aleksandar je sporo izranjao iz dubina mračnoga sna i boreći se da dođe svesti, primetio

srebrni čaršav na svome nagom telu. Bio je mekan i luksuzan, pripijao se uz njegovu kožu topao i udoban. Okrenuo se na leđa i zapazio da mu je ruka umrljana blatom a prsti slepljeni. Otvorivši oči,

on sede. Svetlost zore je okupala spoljni zid šatora i on podiže ruku da protrlja oči i odagna san.

Zastade i srce poče da mu udara jako. Šaka i ruka su mu bile pokrivene skorenom krvlju, kao i krevet. On vrisnu i smaknu čaršave tražeći ranu na svome telu.

Hefastion utrča u šator s mačem u ruci. – Šta se desilo, gospodaru? – Uboden sam – usplahireno odgovori Aleksandar, prepipavajući se svuda po telu. Hefas-

tion spusti mač i priđe krevetu očima pretražujući kraljev nagi torzo. – Nema posekotine, gospodaru. – Mora je biti! Pogledaj tu krv! Ali rane nije bilo. Pored ulaza u šator ležao je bodež, oštrice umrljane skorenom krvlju.

Hefastion ga uze u ruku. – Ovo je vaš nož – reče – ali krv nije vaša. Aleksandar se dotetura do drugog zida, gde je stajao mali sto na kome je bio bokal s

vodom. Kralj se brzo opra, i dalje tragajući za ranom ili posekotinom, pa se okrete Hefastionu. – Šta mi se to događa?

– Ne razumem vas, gospodaru – odgovorio je mladi ofi cir. – Sinoć, na gozbi, kada sam otišao? – Malo pred zoru. Popili ste mnogo i teturali ste se, ali ste odbili moju pomoć. Aleksandar se vrati i sede na krevet s glavom u rukama. – Krv mora da je nečija. – Da, gospodaru – odgovori blago Hefastion. – Da li ja to ludim? – Ne! Naravno da ne! – Hefastion pređe preko sobe i obgrli kralja oko ramena. – Ti si

kralj, najveći kralj koji je ikada živeo. Bogovi su te blagoslovili. Nemoj ni da pomišljaš takvo što. – Blagosloven? Nadajmo se da je tako. Aleksandar duboko udahnu. – Rekli ste da ćemo razgovarati o Parmenionu, gospodaru. – Jesam li? – Da. Ali sada, kad je ostvario ovakvu pobedu sumnjam da želite da se pridruži Atalu. – O čemu ti to pričaš? Da li je ovo san? – Ne, gospodaru, sećate li se, pre par noći? Razgovarali smo o Parmenionu i spomenuli ste

da će možda biti neophodno da on bude ubijen. – Nikada ne bih izrekao nešto takvo. On je moj najstariji prijatelj; rizikovao je život zbog

mene, mnogo puta. Zašto mi govoriš ovo? – Mora da sam vas pogrešno shvatio, gospodaru. Pričali ste da hoćete da ga pošaljete na

dugačak odmor, kao Atala. Pomislio sam … – Pogrešno si mislio! Čuješ li me? – Da, gospodaru. Izvinite. Ljudi počeše da viču u blizini šatora i Hefastion se brzo okrete i izađe na sunce. Aleksan-

dar je ostao na krevetu pokušavajući da se seti šta se desilo nakon gozbe. Prisetio se smeha i šala i Klita, starog konjanika, kako igra na stolu. Ali se nije mogao setiti kada je otišao niti kako je dospeo u svoj šator.

Hefastion se vratio i posivelog lica polako prilazio krevetu. – Šta se to događa? – upita kralj. Hefastion sede ali ne reče ništa, izbegavajući Aleksandrov pogled. – Šta je, čoveče?

– Parmenionov prijatelj, Tebanac Motak, ubijen je. Hefastion podiže pogled. – Izboden, gospodaru, mnogo puta.

Aleksandru se osušiše usta. – Nisam to ja. Ja sam voleo tog starca. On me je naučio da jašem; on me je nosio na ramenima.

Nisam to bio ja! – Naravno da niste, gospodaru. Neko mora da je došao u šator dok ste spavali i umrljao vas

krvlju. – Da, da. Niko ne sme saznati, Hefastione. Inače će početi da kolaju priče, znaš, kao u Peli

u vezi sa detetom. – Znam, gospodaru. Niko neće ništa čuti, obećavam vam. – Moram da vidim Parmeniona. Biće potresen. Motak je bio uz njega u Tebi kada ih je

Parmenion oslobodio i uništio moć Sparte. Moj otac je bio tamo, da li si to znao? – Da, gospodaru. Pozvaću vaše sluge i oni će vas obući. Podigavši krvlju umrljani nož, He-

fastion ga potopi u vodu i ispra sečivo. Zatim priđe krevetu i svukavši čaršave, smota ih u zavežljaj.

– Zašto bi mi ovo iko učinio, Hefastione? – Ne znam odgovor, gospodaru. Ali ću udvostručiti stražu oko vašeg šatora. Noseći čvrsto umotane krvave čaršave, mladi oficir izađe iz šatora a Aleksandar sede i u

tišini stade da posmatra svoje ruke. Zašto se ne sećam, pomislio je. Baš kao u Peli kada je u toku noći posetio Aidu. Ali nakon toga? Nije bilo sećanja. Aida mu je kasnije rekla da su ona i Olimpija ubile

Filipovu udovicu i dete. Aleksandar joj nije verovao, ali nije ništa preduzeo da ih kazni. Jer se i tada, kao i sada, probudio u svome krevetu ruku i lica umrljanih skorenom krvlju. Parmenionu je izgledalo da u njegovoj duši i srcu više nema mesta za bol. Smrt Diri i ub-

istvo Filipa šibali su poput vatrenog biča po njegovim osećanjima, ostavljajući ga obamrlim i istrošenim.

Ali pogrešio je, novo ubistvo je otvorilo još jednu duboku ranu i vremešni Spartanac je bio ophrvan bolom.

Nije bilo suza, ali je strateg bio pometen i usamljen. Sedeo je u svome šatoru zajedno sa svojim sinovima, Filotom, Nikijem i Hektorom. Mo-

takovo telo je bilo položeno na uzanu slamaricu. Parmenion je sedeo pored tela stežući, još uvek toplu, Motakovu mrtvu ruku.

– Izađi malo napolje, oče – reče Niki stajući ispred Parmeniona. Spartanac diže pogled i klimnu ali se ne pomače. Umesto toga, on pogledom pređe preko

svoje dece: Filo, visok i vitak, isti otac; Niki, niži, nabijen i crne kose; i najmlađi Hektor, tako nalik majci, lep u licu i sa širokim nevinim očima. Sada su bili muškarci a njihovo detinjstvo je za njega izgubljeno.

– Bio sam tvojih godina, Hektore – reče Parmenion – kada je Motak stupio u moju službu. Bio je odani prijatelj. Molim se da svi vi spoznate takvo prijateljstvo za svoga života.

– Bio je dobar čovek – složi se Filo. Parmenion prelete pogledom preko njegovog lica tražeći neki znak poruge, ali nije bilo ničega sem žalosti.

– Bio sam loš otac svima vama – reče nenadano Parmenion, iznenadivš i sebe. – Zaslužili ste mnogo više. Motak nikada nije prestao da me gnjavi zbog mojih nedostataka. Želim, želim… Zaćutao je a zatim duboko udahnuo. – Ali ništa se ne može postići željom da se menja prošlost. Reći ću vam ovo: ponosan sam na sve vas.

On pogleda u Filu. – Mi smo imali naše nesporazume, ali si se ti ponašao valjano. Video sam te na Graniku, okupljaš ljude i vodiš ih u juriš uz Aleksandra. I još uvek se sećam trke koju si dobio protiv prvaka Grčke, trka srca i umešnosti. Šta god da je drugo bilo između nas, Filota, želim da znaš da mi se srce ispunilo ponosom dok sam gledao trku. On se okrenu

Nikiju i Hektoru. – Obojica ste morali da se borite, da prevaziđete sudbinu sinova Lava Makedonskog.

Od vas se uvek očekivalo više. Ali nikada vas nisam čuo da se žalite zbog toga, i znam da ljudi koji služe pod vama gaje poštovanje prema obojici. Ja postajem sve stariji i ne mogu da preokrenem godine i živim drugačije. Ali ovde, sada, moram reći da vas volim, sve. I molim vas za oproštaj.

– Nemamo ti šta oprostiti, oče – reče Hektor zagrlivši oca. Niki stade s Parmenionove leve strane i obgrli ga oko ramena. Samo je Fila stajao odvojen

od njih. Došavši do Motakovog tela, on položi ruku na njegove grudi. Fila nije progovarao niti je gledao svoga oca, ali mu se lice treslo, stajao je pognute glave.

A onda se bez reči okrete i izađe iz šatora. – Ne misli loše o njemu – reče Niki. – Veći deo svoga života nije ništa drugo želeo do da

zadobije tvoju ljubav. Daj mu vremena. – Mislim da nam je vreme isteklo – odgovorio je Parmenion tiho. Motak je sahranjen u senci planine Ida, u udolini okruženoj visokim drvećem. I armija nastavi dalje ka jugu.

IS, jesen, 333. pre n. e.

Sa hrabrošću koju je retko koji od njegovih neprijatelja mogao očekivati, Aleksandar je vodio savezničku armiju duž južne obale Male Azije, kroz Miziju, Lidiju i Kariju. Mnogi od grčkih gradova su odmah otvorili svoje kapije pozdravljajući pobedničke Makedonce kao oslobodioce i prijatelje, a Aleksandar je prihvatao njihove darove uz veliku skromnost.

To je bilo u suprotnosti sa brutalnošću koju je iskazivao prema gradovima koji su pokušali da mu se suprotstave.

Jonski grad Milet na juriš su zauzeli trački najamnici i užasavajuće priče o ubijanju, si-lovanju i pokolju proletele su kroz persijsko carstvo uzduž i popreko, i došle na zapad, do grčkih gradova. Čak su i Aleksandrovi neprijatelji teško bili u stanju da poveruju u razmere zločina.

Šaputalo se da je lično makedonski kralj u tome učestvovao, prerušen u običnog vojnika koji je podsticao tračke divljake na još veću izopačenost.

Kada je Aleksandar za to čuo, podivljao je od besa i odmah je pokrenuta istraga koju je predvodio atinski general. Preživeli iz Mileta su ispitivani i dovedeni u makedonski logor. Tračanima je naređeno da se postroje a preživeli su hodali između redova i pokazivali na vo-jnike koji su učestvovali u zločinu. Do sumraka petog dana istrage, nekih sedamdeset Tračana je pogubljeno.

Brzina kojom je sproveo pravdu donela je Aleksandru poštovanje saveznika i makedonska vojska krenu dalje.

U proleće sledeće godine Aleksandar je dospeo u južnu satrapiju Kilikiju, na obale Kipar-skog mora. Nijedna persijska armija mu se nije suprotstavila a Darijev general, Memnon, svoju ofanzivu je preneo na more. Plovio je Egejskim morem sa oko tri stotine ratnih lađa, uništavajući makedonske brodove za snabdevanje i napadajući priobalne gradove koji su po-državali Aleksandra.

U osvojenoj luci Afrodeziji, Parmenion je nadgledao istovar sa tri grčka broda koji su se probili kroz persijsku blokadu. Prvi, atinska trirema, nosila je zalihe novca, kojeg nije bilo za platu vojsci. Aleksandar je naredio da ne sme biti pljačke po oslobođenim zemljama. Za svu robu se moralo platiti a svaki vojnik optužen za krađu ili otimačinu bio bi odmah pogubljen. To je bila dobra odluka jer je to značilo da će se kralj i dalje predstavljati kao oslobodilac a ne

kao osvajač. Ali je to sa sobom nosilo i ozbiljan problem. Ako vojnici moraju da plaćaju za hranu ili odeću ili ženu, to znači da im treba novac, a njega je bilo jako malo.

Tri tovara zlata su do sada presreli persijski brodovi i Makedonci nisu primili platu za tri poslednja meseca. Nezadovoljstvo je raslo a moral je bio nizak.

Parmenion je brojao škrinje dok su iznošene sa brodova i tovarene na volovsku zapregu, a zatim pojaha svog pastuva i povede karavan ka gradskoj riznici. Tu je posmatrao kako se is-tovaruju kola, a zatim je ostavio Ptolomeja i Hektora da nadziru stavljanje blaga u sefove is-pod palate.

Aleksandar ga je očekivao u gornjim sobama, gde su bili i Hefastion i Krater. Kralj izgleda umorno, pomisli Parmenion, dok je ulazio u sobu i klanjao se. Aleksandar je sedeo u stolici visokog naslona uz veliki prozor, u punom, zlatom optočenom, gvozdenom oklopu.

– Novac je bezbedno uskladišten, gospodaru – reče Parmenion odvezujući kaiš ispod brade i skidajući šlem sa glave; seda kosa mu je bila mokra od znoja i on priđe stolu na kome je sta-jao bokal s razblaženim vinom i šest pehara oko njega.

– Kakve su vesti o Dariju? – upita kralj ustajući i prilazeći Parmenionu. Spartanac je posegnuo za bokalom ali zastade. – Trenutak se približava – reče. Prošle

godine Veliki kralj je naredio opštu mobilizaciju u svim satrapijama. Ali je bio ubeđen da je naša invazija samo običan izlet u Malu Aziju i da ćemo samo popljačkati gradove u Joniji. Sada je shvatio da je pogrešio. Naši izveštaji nisu potpuni u meri u kojoj bih ja voleo da jesu, ali izgleda da je prikupio ogrom nu armiju.

– Gde? – upita kralj sa sjajem u očima. – Teško je to reći. Trupe su u pokretu u čitavom carstvu. Jedna armija je primećena u Mazari, što je na otprilike tri nedelje marša od nas ka

severoistoku. Za drugu se priča da je u Tarzu, na nedelju marša ka istoku. A još jedna se prikuplja u Siriji. Verovatno ih ima još.

– Koliko ih će krenuti na nas? – upita Hefastion. Spartančeva usta su bila suva, osetio je kako žudi da podigne bokal, da oseti snagu vina u

svojim udovima. – Ko bi to mogao reći? – zavrte glavom, i posegnu za vinom. – Ali ti pretpostavljaš? – navaljivao je Aleksandar. – Možda četvrt miliona – odgovorio je Parmenion. On brzo napuni pehar i prinese ga

ustima, nameravajući da samo srkne vino, ali ga je snažan ukus prevario i on ispi pehar. Aleksandar mu ga ponovo napuni. – Četvrt miliona? Nemoguće? – usprotivio se kralj. Spartanac je prisilio sebe da se udalji od vina pa se zaputi ka divanu u

sredini sobe. Protrljavši umorne oči, on sede i osloni leđa na svilom pokrivene jastuke. – Onima koji nikada nisu bili u Aziji – započe on – teško je da zamisle veličinu tog carstva. Ako bi mladić želeo da lagano jaše duž njenih spoljnih granica, vratio bi se na polazište kao sredovečni čovek. Godine i godine putovanja, kroz pustinje i preko planina, kroz bogate doline, nepregledne ravnice, džungle i kroz divljinu koja se pruža stotinama puta dalje no što oči mogu videti, čak i sa najviših planina. On pogleda po sobi. – Pogledajte u bokal s vinom – reče im. – Ako bi to bila Grčka onda bi ova palata bila Persijsko carstvo. Toliko je prostrana da ni ne možete prebrojati sve podanike Velikog kralja: stotinu miliona, dve stotine miliona? Čak ni on to ne zna.

– Kako onda da pokorimo toliko carstvo? – upita Krater. – Kao prvo, izborom bojišta – odgovori Parmenion – ali još je bitnije zadobiti podršku nje-

govih naroda. Carstvo je preveliko da bi se pobedilo ako se dolazi kao osvajač. Moramo pos-tati njegov deo. Darije je prisvojio presto otrovavši svoje protivnike. On se već suočio sa svo-jim građanskim ratom i pobedio je. Ali još ima mnogo onih koji mu ne veruju. Makedonija je nekada smatrana delom carstva i moramo poraditi na tome. Aleksandar nije ovde da bi samo oslobodio grčke gradove, on je ovde da bi carstvo oslobodio od uzurpatora.

Hefastion se nasmeja. – Ti se šališ, Parmenione. Koliko Persijanaca će prihvatiti grčkog osvajača kao oslobodioca?

– Više no što bi ti poverovao – reče iznenada Aleksandar. – Razmisli o tome, prijatelju. U Grčkoj imamo mnogo gradova-država, ali smo svi Grci. Ovde postoji na stotine različitih naroda. Šta je briga Kapadoćane za to što na prestolu nije Persijanac? Ili Sirijce, ili Frigijce, ili Egipćane? Oni znaju samo da Veliki kralj vlada u Suzi. On se okrenu ka Parmenionu. – U pravu si, strateže, kao i obično. Ali ovaj put si nadmašio samoga sebe. Kralj donese Parmen-ionu novi pehar vina, koji Spartanac zahvalno prihvati.

– Još uvek ostaje problem persijske vojske – primeti Krater. – Ko će je predvoditi? – To jeste problem – priznade Parmenion. – Memnon je vešt general. Porazili smo ga na

Graniku zato što nije znao kolika su pojačanja stigla sa Aleksandrom. Bio je za malo brojčano nadmašen.

Ali gde god da se ova bitka desi, bićemo nadjačani deset prema jedan. – Ne brini se zbog Memnona – reče Aleksandar, glasom čudno ravnodušnim i bezoseća-

jnim. – On je umro pre dve noći. – Nisam čuo za to. – Nisi ni mogao – reče kralj. – Video sam to u svojoj viziji: srce mu se raspuklo poput

prezrele lubenice. Aleksandar priđe prozoru i zagleda se u more. Hefastion mu stade uz bok i poče da šapuće tako da Parmenion nije mogao razaznati reči.

Aleksandar klimnu glavom. – Kralj želi da ostane sam – objavi Hefastion. Parmenion ustade i pokupi šlem ali Aleksandar ostade kraj prozora. Zbunjen, Spartanac

pođe za Kraterom. – Da li je kralj dobro? – upita mlađeg čoveka dok su izlazili na sunce. Krater zastade pre no što odgovori. – Prošle noći mi je rekao da će postati bog. Nije se

šalio. Ali kasnije, kada sam ga pitao o tome, on je poricao da je ikada rekao nešto takvo. Postao je tako mističan. Vizije, razgovori s bogovima. Vi imate veliko iskustvo, gospodine, o ljudima, bitkama i dugačkim pohodima. Da li vi razumete šta se dešava s njime?

– Da li si sa nekim razgovarao o ovome? – Ne, gospodine. Naravno da ne. – To je bilo mudro, momče. Ništa ne govori, ni Hefastionu niti tvojim prijateljima. Čak i

da drugi razgovaraju o tome, ti ćuti. Kraterove oči se raširiše. – Mislite li da je ludi? – Ne! – odgovori Parmenion glasnije no što je nameravao. – On ima jedinstvene moći.

Imao ih je dok je bio dete: sposobnost da vidi događaje na velikoj udaljenosti i druge, talente. Sada mu se to vratilo. Ali to u njemu stvara strašan pritisak.

– Šta vi savetujete? – Nemam više saveta koje bih ponudio. On je obeležen za velika dela. Sve što možemo mi

da učinimo jeste da ga podržavamo i da ga sledimo. On ima snažnu volju i ja se nadam da će ovo proći.

– Ali vi sumnjate da hoće? Parmenion nije odgovorio. Potapšavši mladića po ramenu, Spartanac se udalji pun mračnih

misli. Jer, predugo je odbijao sumnje i sklanjao pogled od istine. Motak je bio u pravu: postao je slep za očigledno.

Strateg je dozvolio da mu osećanja zamagle razum, čak ga je i otupljivao vinom. Koliko puta je upozoravao svoje mlađe ofi cire upravo na tu glupost? Ali sada se našao licem u lice sa strahom u kome je živeo toliko dugo.

Duh Haosa se vratio.

BITKA KOD ISA, 333. pre n. e.

Jutro je bilo prohladno i iz nozdrva sivca Paksa, na kome je ka severu jahao Parmenion, odeven u puni bojni oklop, izlazila je para. Nebo je bilo čelično i morska izmaglica, koja se prikradala sa zapada, prigušivala je zvuke u logoru, gde je makedonska pešadija zauzimala borbeni poredak. Parmenion stegnu podbradni kaiš svoga šlema i okrete sa da pogleda ljude.

Pet dana su Makedonci marširali ka jugu, kao da beže pred Darijevom ogromnom armijom, ali tog dana, dok je zora obasjavala Mediteran, Grci su se okrenuli nazad, ka severu i išli kroz dugački klanac, zasipani kamenjem.

Persijski logor je bio udaljen manje od četiri milje i Parmenion je oprezno jahao na čelu makedonske pešadije, uz Aleksandra. Cele noći Spartanac je slušao izveštaje koji su se ticali persijskih položaja.

Verujući da Aleksandar beži pred njime, Darije je, kao što se Parmenion i nadao, postao neoprezan. Njegova ogromna vojska, više od dve stotine hiljada ljudi, ulogorila se na reci južno od grada Isa.

Tu je Parmenion nameravao da se upusti u bitku, jer se ravno zemljište južno od grada pružalo svega jednu i po milju, i Persijancima će biti teško da iskoriste svoju brojčanu nad-moć i natkrile makedonske bokove.

Aleksandar je bio neprirodno tih dok su jahali i niko od njegovih oficira nije osetio potrebu da razbije tišinu.

To je bio trenutak istine, i svaki čovek, plemić ili seljak, jahač ili pešadinac, znao je to. To nije bilo pitanje pobede ili poraza, osim u mislima generala i kapetana. Toga dana svaki čovek će biti suočen sa mogućnošću da umre ili bude osakaćen. Proširile su se vesti o veličini sile koja stoji pred njima, i Aleksandar je kružio logorom razgovarajući sa ljudima, podsticao ih i podizao im raspoloženje.

Ali čak i njegova kraljevska ohrabrenja izgledala su jadno i nestvarno, poput magle ovog hladnog jutra.

Zemljište pred njima se proširilo, brda ka istoku smanjila, a planine ostale iza njih. Alek-sandar je izdao naređenje da se pešadija raširi na ravnici. Predvođeni srebrnobradim Teopar-lom, hipaspisti – elitni pešadinci – koje je obučavao Parmenion, pomeriše se desno, ostavlja-jući centar makedonskoj pešadiji pod zapovedništvom Perdike. Saveznički vojnici i najamnici su ostali na levom krilu i napredovanje se nastavi na širokom frontu. Ljudi su marširali u poretku dubine osam redova.

Aleksandar je sa svojim oficirima jahao duž linije fronta, idući ka zapadu, gde se iz centra, poput krila orla, razvila saveznička i tesalska konjica.

Napokon, Aleksandar progovori približivši Bukefala uz Parmenio novog konja. – Pa, gen-erale, taj dan je konačno tu. On se isceri pa stegnu Parmenionovu ruku u ratnički stisak, zglob uz zglob. – Srešćemo se ponovo u pobedi, ili na Jelisejskim poljima.

– Pobeda bi bila poželjnija – odgovori Parmenion kiselo se osmehnuvši. – Onda neka tako i bude! – složi se kralj povukavši uzde i odgalopiravši na desno krilo, a

njegova konjica družbenika i izvidnika pokulja za njime. Parmenion dojaha do kolone lako oklopljenih strelaca, koji su marširali iza falange. To su

bili Agrijanci iz zapadne Trakije, brđani, visoki i vučijeg izgleda, koji su nosili kratki, zak-rivljeni, ojačani drveni lovački luk. Ovi strelci su bili dobri borci, smireni, uvek spokojni i smrtonosni u boju. Pozvavši njihovog ofi cira, Parmenion im naredi da se zapute na desno, ka maglom obavijenim obroncima brežuljaka.

– Darije je skoro sigurno poslao konjicu da nas obiđe s boka. Uznemiravajte ih. Oterajte ih ako možete. Ako ne budete mogli, pobrinite se da imaju ve-

likih gubitaka.

– Da, gospodine – odgovori čovek. – Poteraćemo ih u beg. On se osmehnu, pa se trčećim korakom zaputi ka istoku a njegovi ljudi za njim. Spartanac pojaha natrag do konjice na levoj strani pretražujući pogledom dugačku plažu na

zapadu. Okrete se ka Berinu, tesalskom princu orlovskog izgleda, koji se borio pored njega na polju Krokus, pre mnogo godina; brada mu je bila proseda ali telo još uvek vitko i snažno. Na njegovom preplanulom licu pojavi se osmeh.

– Mogli bi da probaju sa napadom po ravnici uz more – reče on. – Želiš li da odjašemo tamo?

– Ne. Povedi svoje ljude iza pešadije i sjašite. Ne želim da budete primećeni pre no što ne-prijatelj pokuša bočni napad svom silom.

Berin povede svoje ljude iza linije, i pošto su u maršu podi zali prašinu, Tesalci sjahaše pa pokriše osetljive nozdrve svojih konja.

Neki čak prosuše i dragocenu vodu na krpe kojima obrisaše prašinu sa njuški životinja. Armija je išla napred. U daljini, iza uske trake reke, ukazaše se Persijanaci, koji su na

drugoj obali u žurbi, napravili zemljani nasip u koji su poboli kočeve. Persijska konjica, u drečavim haljinama, mogla se videti na padinama brda na desnoj strani, ali je Parmenion pris-ilio sebe da ih ne gleda, pouzdavši se u veštinu agrijanskih strelaca koji treba da ih zaustave. Napredovanje se polako nastavilo.

Parmenion je naredio da dve hiljade savezničkih konjanika pojaše na levo krilo i raširi se. Kao što se i nadao, veliki broj persijskih konjanika je prešao reku i uputio se na zapad, ka

plaži. Njegovo izvežbano oko ih je posmatralo kako kuljaju sa neprijateljevog desnog krila, tri hiljade, četiri, pet, šest …

Ptolomej priđe Parmenionu. – Možemo li da ih zadržimo? – upita mladić nervozno. Spar-tanac klimnu glavom.

– Naredi Berinu i njegovim Tesalcima da uzjašu. Parmenion baci pogled ka centru, gde je makedonska pešadija skoro stigla do reke. Sledilo

je pravo iskušenje, jer nije bilo načina da ljudi pređu reku i zadrže poredak. A pred njima je bila čvrsta masa dobro naoružanih persijskih gardista i najmanje pet hiljada odbeglih Grka, najamnika. Mnogi su bili iz Beotije i Tebe, to su bili ljudi koji su gajili duboku mržnju prema makedonskim osvajačima.

Parmenion je bio siguran da njegovi divlji Tesalci mogu da odole persijskoj konjici na plaži i zaštite levi bok, i imao je veliku veru u umešnost Agrijanaca, koji su branili podnožje brda na desnom krilu. Ipak, sve je zavisilo od makedonske konjice, koja treba da napravi brešu u neprijateljevom centru. Jer, ako se dopusti Persijan cima da krenu napred, onda će se sama težina njihovog mnoštva zariti poput koplja u pešadiju, koja je bila osam redova duboka.

Spartanac pročisti grlo ali nije mogao da sakupi dovoljno pljuvačke kako bi pljunuo. Sada je sve zavisilo od hrabrosti i snage Aleksandra.

Aleksandar zategnu kaiševe gvozdenog štita koji je nosio na levoj podlaktici, a zatim sveza Bukefalove uzde. Od sada će bojnog konja navoditi samo butinama i kolenima. Filota nešto viknu i Aleksandar se okrete i ugleda persijsku konjicu koja se pomolila na desnom krilu u podnožju brda. Bacivši pogled preko ramena, on vide strelce kako trče da im prepreče put. Ispljunu prašinu iz usta, a zatim izvukavši mač, podiže ga visoko iznad glave i obode Buke-fala u trk ka reci. Konjica družbenika, predvođena Filotom, Hefastio nom i Klitom, polete za njime. Strele i kamenje prozujaše pored kraljeve glave dok je jurišao, ali ga ništa ni ne okrznu. Bukefal ulete u vodu a kapljice se razleteše.

Hiljade persijskih konjanika pojaha u susret makedonskom jurišu a Aleksandar je bio prvi koji je došao u dodir s njima. Divljim zamahom on zabi mač u rame jahača odevenog u svilu koji pade vrišteći u zamućenu vodu.

Persijanci su bili slabo oklopljeni. Imali su samo brokatom prekriveni grudni oklop, i Makedonci prođoše kroz njih sve do druge obale.

– Ubij! Ubij! Ubij! – urlao je Aleksandar glasom koji se uzdizao iznad zveketa bitke. Dok se kralj probijao napred, koplje se odbi o njegov grudni oklop i otkide zlatom ukrašeni štitnik za rame. Aleksandar se sagnu ispod zamahnute sablje i raspori napadača.

Na vrhu kosine kralj zategnu uzde i brzo pogleda levo. Darijevi grčki najamnici su izvršili kontrajuriš na makedonsku pešadiju i dve su se vojske borile u sredini plitke reke potpuno izgubivši poredak.

Iza Grka su stajali persijski kraljevski gardisti, spremni da im pomognu u napadu. Istog trena Aleksndar shvati da ako ne napadne odmah, makedonski centar će biti odsečen od ostatka vojske.

Okrenuvši Bukefala, Aleksandar jurnu na gardiste, dok je konjica družbenika svom sna-gom pokušavala da ga prati. To je bio potez zapanjujuće hrabrosti, i Makedonci koji su se borili u reci ugledaše svoga kralja kako, naizgled potpuno sam, probija put ka persijskom cen-tru.

Snažan krik ispuni vazduh i falanga navali napred. Aleksandar sa ranama na obe ruke nastavi napredovanje, jer beše ugledao svoga nepri-

jatelja Darija, kako stoji u zlatnoj kočiji u koju su bila upregnuta četiri bela konja. Persijski kralj je bio visok i svetle puti. Njegova zlatna brada je bila duga i ukovrdžana.

Na glavi je nosio kupastu krunu od zlata, postavljenu na srebrni šlem. Beli svileni šal mu je bio obmotan oko lica i vrata i padao je niz ogrtač protkan srebrnim koncem.

– Vidim te, uzurpatore! – povika Aleksandar. Hefastion i konjica družbenika stigoše do njega i zaštitiše mu bokove, ali Aleksanar ponovo potera Bukefala napred. Persijski gardisti ustuknuše pred silinom napada, velika uzavrela masa ljudi poče da se gura ispred kočija svoga kralja.

Na krajnjem levom krilu bojnog polja Berin i njegovi Tesalci su probili persijske redove i skretali desno, u pokušaju da se pridruže Aleksandru. Zbunjeni snagom napada, Persijanci su usplahireno pokušavali da oforme borbenu karu oko Darija. Aleksandar vide kako persijski monarh grabi koplje i pokušava da okrene kočije kako bi se suočio sa napadačima, ali beli konji uznemireni bukom i mirisom krvi i smrti, počeše da paniče i uzmiču, odvlačeći zlatne kočije sa bojišta. Darije se borio pokušavajući da obuzda pomahni tale zveri, ali je to bilo van njegovih moći i kočije pojuriše ka severu.

Videvši da njihov kralj očigledno beži sa bojnog polja, mnogi od Persijanaca pobegoše za njim ostavljajući velike rupe u svojoj borbenoj liniji. Tesalski konjanici projuriše između njih i spojiše se sa Aleksandrom.

Za par trenutaka nastade rasulo. Persijska pešadija je bežala ka brdima bacajući štitove i mačeve za sobom. Čitavi odredi koji još uvek nisu ni stupili u bitku povukoše se ka mogućoj sigurnosti grada Isa.

Kada je sunce doseglo zenit samo su poslednji od Darijevih gardista još uvek pružali otpor ali su oni brzo nadvladani i pobijeni.

Malo manje od tri hiljade prebeglih Grka položilo je oružje i ponudilo predaju kralju, ali je Aleksandar to odbio.

– Izdali ste svoj narod – rekao je glasniku. – Borili ste se na strani uzurpatora protiv osvet-ničke grčke armije.

– Ali, mi smo najamnici, gospodaru – odgovorio je izaslanik prebledevši, iako preplanulo u licu. – To je naš način. Darije je ponudio da nas uzme u službu i mi smo mu odano služili. Kako nas možete nazvati izdajnicima kada smo radili samo ono što nam je i posao?

– On vam je platio da se borite – reče Aleksandar ledenim glasom. – Borite se. Podignite svoje oružje i zaradite svoju platu.

– Ovo je ludost! – zavapi glasnik okrenuvši se da potraži pomoć od Aleksandrovih gener-ala.

– Ne – prosikta kralj – ovo je ludost. I prišavši napred, on zari bodež u čovekov vrat i gurnu ga ispod brade pa u mozak. – A sada ih pobijte sve! – zavrištao je.

Pre no što su najamnici mogli da uzmu oružje Tračani i Makedonci ih okružiše i jurnuše sekući i ubadajući. Izvukavši mač Aleksandar potrča i zari oštricu u leđa najbližeg odmetnika. Uz divlji poklič, čitava armija se obrušila na najamnike sekući i probadajući, sve dok i poslednji neprijateljski vojnik nije oboren.

Jedan po jedan, makedonski vojnici su se izvlačili iz klanice, dok ne ostade samo Aleksan-dar, koji je prekriven krvlju vrišteći trčao između mrtvih u potrazi za novom žrtvom.

Užasna tišina se spusti na vojsku koja je gledala kralja kako divljački igra između pobi-jenih. Hefastion, koji nije učestvovao u pokolju, zakorači napred i nešto tiho reče Aleksandru, te on pade u prijateljevo naručje, i uz Hefastionovu pomoć napusti bojno polje.

LIND, Rodos, 330. pre n. e.

Aida je zadovoljno sedela u senci ispod nadstrešnice i posmatrala blistavo more duboko is-pod sebe. Zamak je bio sagrađen na visokoj litici iznad malog sela, koje se ugnezdilo između dva zaliva.

Sa mesta na kome je sedela Aida je mogla da vidi samo manji zaliv, liticama zaklonjenu uvalu u kojoj su brodovi mogli da potraže sidrište i tako izbegnu zimskim burama koje su besnele Egejskim morem.

Trirema je bila nasukana u zalivu, njeno veliko jedro savijeno a tri reda vesala uvučena; izgledala je kao dečja igračka, ostavljena na plaži. Aida ugleda nekoliko mornara kako iskaču na obalu i oficira koji je počeo da se penje uz liticu, dugim putem ka zamku.

Morski vazduh je bio svež i Aida duboko udahnu. Vetar je dolazio iz pravca Azije i mogla je da oseti moć Mračnoga boga na svom jeziku i njegovo sve snažnije prisustvo u vazduhu oko nje.

Liznula je usne uživajući u snovima o budućnosti. Ima onih koji govore o dobru i zlu. Glupi pojmovi. Postoje samo snaga i slabost, sila i be-

spomoćnost. To je bila srž svih miste rija koje je tako bolno naučila tokom svog dugog, dugog života.

Zemljina magija može produžiti život, povećati snagu, do neti bogatstva muškarcu ili ženi koja je razume. Ali zemljina magija zahteva krv i žrtvu; potrebne su duše koje vrište da bi se ona nahranila.

Mnogo toga je poznato još od najave svetlosti prve zore. Kroz čitavu istoriju mudri su znali za moć žrtve. Ali su samo istinski posvećenici razumeli prirodu oslobođene moći.

Da, neko može da ubije bika i dobije delić moći. Ali čoveka? Njegov predsmrtni strah napuniće taj delić mračnom energijom i u vazduh osloboditi

magiju. Aidine crne oči pogledaše, preko široke vode, na istok. Hiljade i hiljade ljudi su umrli tamo

prošle godine, kod Arabele, pobijeni od strane, uvek, pobedničke makedonske armije. Kralj Darije je mrtav, ubijen od svojih razočaranih ljudi dok su se povlačili. Aleksandar je krunisan u Vavilonu.

Aleksandar kralj kraljeva. Aleksandar bog … Ne, shvatila je, još nije bog. Još uvek se smrtnik bori da obuzda moć koja živi u njemu. Ali neće još dugo. Sklopila je oči a njen duh zaplovi preko plavog mora do grada Suze, u

kome je Aleksandar sedeo na zlatnom prestolu, optočenom retkim draguljima. Nosio je ras-košnu svilu a ogrtač opšiven zlatnim koncem bio mu je prebačen preko ramena.

Aida u svome nevidljivom obličju zalebdi ispred njega. – Gospodaru! – prošaputala je.

Nije bilo odgovora, ali je mogla da oseti živu moć boga u njemu. Aleksandar je izgledao poput čoveka koji se drži za liticu visoko iznad zemlje, umornih ruku i prstiju koje hvataju grčevi.

Mogla je da oseti njegov strah. Njegova duša se pokazala jačom no što je Aida i mogla da poveruje, držeći boga podalje od sudbine, i to kakve sudbine! Kad preuzme svu vlast, moći će mu porasti i zračiće mnogo dalje od krhke ljudske ljušture koju nastanjuje. Moć Haosa će pokriti zemlju i ući u svako živo biće, svako drvo i kamen, svako jezero i potok.

A tada će oni koji su mu verno služili zadobiti svoju nagradu; večni život u mladosti, besk-onačna zadovoljstva, i silinu iskustava i osećaja kakvu još nikada nije doživeo niko od ljud-skog roda.

Uskoro će doći daj blagosloveni dan. Svaka pobeda, svaka smrt od Aleksandrove ruke, daje snagu mraku u njemu. Neće još dugo čekati, pomisli Aida. Vrativši se u telo, zavali se u divan i posegnu za vinskim peharom. Sunce se naginjalo ka

zapadu i ona oseti njegovu toplinu na svojim nogama. Ustala je i gurnula divan dublje u senku pa se ponovo ispružila.

Uskoro će glasnik stići, znojav i umoran od penjanja strmom stazom uz liticu. Pisala je Aleksandru i molila za dozvolu da dođe na njegov dvor i pomogne mu svojim mudrim savetima. Kada bude tamo, sve će ubrzati ubacujući mu u vino opijate koji će oslabiti njegovu volju da se odupire.

Takve je radosti očekuju. Misli joj se vratiše na Diri i ona oseti kako joj splasnu dobro raspoloženje. Stara budala!

Odbacila je sve i izgledala tako zadovoljna što je zarobljena u krhkoj, artritičnoj ljušturi. – Koliko si sada zadovoljna – prošapta Aida – sada kada se crvi goste tvojim mesom?

Ništa nisi shvatila. Sva ta tvoja dobra dela i isceljenja! Samo si se napajala magijom sveta ne dajući ništa za uzvrat. Kada bismo svi bili poput tebe, tada bi magija umrla.

Kakav bi to svet bio onda? Nepokretna masa čovečanstva bez trunke magije u sebi. Ona se strese od te pomisli. Mlada crvenokosa sledbenica se pojavi pred njom i pokloni

duboko. – Došao je neki čovek i hoće da vas vidi, gospodarice – reče ona. – Aleksandov ofi cir.

– Dovedi mi ga – naredi Aida – i donesi vina. Devojka ode. Aida se umota u svoju haljinu od crne svile čekajući gosta. Pojavi se mladić,

visok i crnobrad. Grudni oklop mu je bio crn, oivičen zlatom, a šlem s belom perjanicom držao je u levoj ruci. Lice mu je bilo privlačno, sunce Azije mu je dalo bronzanu boju a ostalo je suvo uprkos dugačkom usponu do zamka.

On se pokloni. – Ja sam Hefastion, gospo. Poslao me je Aleksandar da te dovedem na nje-gov dvor.

Pogledala ga je u oči i istog trena osetila naklonost. Iako je prezirala muškarce, Aidu je snažilo njihovo obožavanje. Ali Hefastion nije bio očaran njenom lepotom. To joj se nije dopalo ali nije ništa pokazala. Umesto toga, ona uputi mladiću zavodljiv osmeh.

– Počastvovana sam – reče – time što me je veliki kralj pozvao u Suzu. Hefastion klimnu glavom. – Imate predivan dom – reče. – Možemo li da prošetamo po zid-

inama? Aida nije volela jako sunce ali je Hefastion važio za najbližeg Aleksandrovog prijatelja pa

nije želela da ga uvredi. – Naravno – reče ona. Uzela je široki šešir crnog oboda i povela ga ka severnom zidu. Sa tog mesta su mogli da vide širi zaliv Linda i da posmatraju galebove kako lete i zaranjaju u vodu između malih ribarskih čamaca koji su se vraćali s mora.

– Kralj je zabrinut – reče Hefastion. – Veruje da biste vi mogli da mu budete od velike koristi.

– Zabrinut? Zbog čega?

Hefastion sede na zid. – Postoje dva Aleksandra – reče on tiho. – Jednog volim a drugog se plašim. Prvi je dragi prijatelj, brižan i pun razumevanja. Drugi

je bezobzirni i zastrašujući ubica. – Govoriš vrlo otvoreno, Hefastione. Da li je to mudro? – O da, gospo. Vidite, on mi je ispričao o vašem boravku u Peli i o vašoj pomoći. – Pomoći? – mirno upita ona. – Kako ste mu pomogli da se domogne prestola. – Shvatam. – Tako sam i mislio – reče tiho Hefastion gledajući je pravo u oči. – Kada je kralj primio

vaše pismo, zamolio me je da odem do vas, da vam zahvalim za sve što ste učinili za njega. Dao mi je dva naređenja. Oba različita ali sam ja već navikao na to.

– Koja su to naređenja? – Prvo je kao što rekoh da vas dovedem k njemu. – A drugo? – Pa, ono mi pretstavlja problem. Možda mi vi možete pomoći u tome. – Ako budem mogla – reče ona. – Kao što vam rekoh, postoje dva Aleksandra i svaki od njih mi je dao zasebna naređenja.

Koga da poslušam? Prijatelja, ili onoga koga se plašim? – Uvek je mudro – reče Aida oprezno – obazrivo reagovati na naređenja onoga koga se

čovek plaši. Prijatelj može i da oprosti. Onaj drugi neće. Hefastion klimnu glavom. – Vrlo ste mudri, gospo. Nagnuvši se napred, on je uze za ruku i

pomože joj da sedne na parapet zida. – Mudri i prelepi. Prihvatiću vaš savet. – Onda je naše prijateljstvo dobro započelo – reče ona usiljeno se osmehnuvši. – Zaista – složi se on – a dobro se i okončalo. – Okončalo? – Aidina usta su bila suva i ona oseti kako je hvata strah. – Da, gospo – prošaptao je on. – Jer, vidite, prijatelj Aleksandar mi je rekao da vas dove-

dem k njemu. Onaj drugi mi je naložio da vas ubijem. – To ne može biti istina. Ja sam njegov odani sluga; oduvek sam to bila. On ne bi naredio

da umrem. Spusti me sada. Dosta mi je ovih gluposti. – Možda ste u pravu – rekao joj je. – Ponekad ih je teško razliko vati. Ali u Peli ste mu

pomogli da ubije dete; čak ste ga ubedili da pojede njegovo srce. Ja sumnjam da moj kralj ima potrebe za vašim savetima.

– Čuj me … – poče ona. Ali Hefastion je uze za noge i baci u ponor. Aida oseti kako klizi sa zida.

Duboko ispod čekale su je nazubljene stene i njeni krici odjeknuše iznad sela. Hefastion je nagnut preko parapeta posmatrao Aidin pad, telo koje se u spirali spušta, dok

joj krik odnosi vetar. Makedoncu se ona učinila poput ogromne vrane sa odećom koja je lepršala oko nje kao slomljena krila. Posmatrao je kako udara u stene dok joj se krik prekida, a zatim i jato galebova kako se spušta na nju prekrivši joj svojim belim telima crnu odeždu.

Odstupivši korak on duboko uzdahnu. Nikada ranije nije ubio ženu ali nije osećao kajanje. Njeno zlo je bilo skoro opipljivo i osećao se ukaljanim kada ju je dodirnuo.

Rekao joj je istinu, barem delimično. Aleksandar je priznao da je se plaši i da želi njenu smrt, ali kasnije, ledenim glasom je naredio da je dovede na njegov dvor. Tokom poslednje dve godine, od krvavog masakra kod Isa, Aleksandar je često govorio o svojim strahovima, o mračnoj sili koja izjeda središte njegove duše. Hefastion je znao o kraljevim tajnama više nego ijedan drugi čovek, više i od Parmeniona, koji je komandovao drugom makedonskom vojskom i koji je retko viđao Aleksandra.

Hefastionu se Aleksandar poveravao i Hefastion je bio taj koji bi prepoznavao dolazak Mračnoga boga. Kraljev bi glas postao hladan a oči zamagljene. Tada bi postajao leden …

Kao one noći u osvojenom gradu Persepolisu, kada je predvodio rulju sa bakljama koja je uništila jedno od velikih svetskih čuda – prelepi, od drveta izrezbareni hram posvećen Ahura Mazdi, u kome su čuvana dela proroka Zaratustre. Hefastion je stajao u blizini, zapanjen, dok je Aleksandar prosipao ulje na volovske kože na kojima su zlatom bile ispisane prorokove reči.

Dvadeset hiljada koža, najdragocenije blago naroda Persije, uništeno u jednoj noći raz-vrata. Visoki plamenovi su gutali drvene rezbarije koje su vekovima opstajale pod suncem Persije.

Aleksandar se sutradan ujutru ničega nije sećao. A zatim je došla noć koplja. Gozba se odužila do kasno u noć i konjički general Klit je upitao kralja zašto je počeo da

nosi persijsku odeću i zašto insistira na persijskom običaju da podanici padaju ničice pred njime i ljube zemlju pod njegovim stopalima.

Aleksandar je bio osramoćen pitanjem jer se tu nalazilo i nekoliko Persijanaca, i Hefastion je znao da je kralj mada nije voleo taj ritual, nastojao je da se ponaša kao persijski monarh, poštujući njihove običaje. Ali nikada nije zahtevao od svojih makedonskih oficira, niti od ne-koga Grka, da pada ničice pred njime.

Klit je bio pijan i neraspoložen zbog toga što je morao da sedi daleko od kraljeve desne ruke, i zato što je njegovo mesto zauzeo persijski general.

Hefastion je pokušao da Klita odvuče od stola nastojeći da ga pošalje u šator na spavanje, ali stari konjanik ga je odgurnuo i zateturao se ka kralju. – Služio sam tvoga oca, ti nadmeno štene, i nikada nisam ljubio njegove noge. Proklet bio ako poljubim tvoje!

Hefastion vide kako se Aleksandar ukrutio i užasnut, vide kako mu oči pobeleše. Nikada ranije se preobražaj nije desio u javnosti i on potrča ka kralju, očajnički pokušavajući da ga odvoji od prisutnih. Ali bilo je prekasno. Aleksandar zakorači unazad i zgrabivši koplje od stražara zari gvozdeni vrh u Klitov trbuh. Krv istog trena pokulja na usta starog ratnika i on pade unazad, a koplje ispade iz rane. Nekoliko trenutaka probodeni čovek se uvijao na podu vrišteći. A onda, uz krkljavi, zaglušujući jauk izdahnu.

Usledila je tišina. Aleksandar trepnu i zatetura se ali je Hefastion stigao do njega i uhvatio ga za ruku. – Šta

učinih? – prošaputa Aleksandar. – Slatki Zevse! Okrenuvši koplje k sebi on pokuša da padne na oštricu ali Hefastion mu ga oduze. Uz pomoć dvojice stražara uplakani kralj bi odveden u svoj šator.

Narednog dana, kose posute pepelom, Aleksandar je predvodio pogrebnu povorku idući iza Klitovog tela. Umesto da po makedonskom običaju spali leš i kosti položi u ceremonijalni kovčeg od zlata, on je naredio balsamerima iz Egipta da očuvaju telo koje je nameravao da položi u kristalni kovčeg, koji će biti izložen u specijalno napravljenom mermernom grobu.

Kraljeva žalost je bila svima očigledna i vojnici koji su voleli Aleksandra brzo mu oprostiše. Ali njegovi oficiri koji su videli da je ubio odanog brata, bili su ćutljivi, i Hefastion je pogađao njihove misli: Ko će biti sledeći?

Balzamovanje Klita je bilo nešto što Hefastion nikada neće zaboraviti. Mršavi Egipćanin je prišao telu noseći kutiju od kedrovog drveta, iz koje je izvadio

dugački, uski šiljak, zakrivljen i rascepljen na vrhu. – Šta on to radi? – Hefastion upita kralja. Aleksandar mu odgovori ravnodušno, glasom dalekim i hladnim. – Mora da ukloni unutrašnjost lobanje da ona ne bi istrulila. A da ne bi oštetio lice, ubaciće šiljak u nozdrve i tako zakačiti mozak koji će zatim izvaditi

napolje.

– Nije mi potrebno dalje objašnjenje – prasnu Hefastion i okrenuvši se, istrča iz sobe. Kasnije je Aleksandra naterao da se obaveže da će on, Hefastion, ako bude pao u boju, biti

sahranjen po makedonskom običaju. Galebovi odleteše sa slomljenog tela na stenama i Hefastion se odvoji od zida i spusti sa

vrha litice dugim zavojitim putem do manjeg zaliva. Kapetan trireme, niski, zdepasti Rođanin Kalis presrete ga na plaži.

– Da li će skoro doći? – upitao je. – Plima se povlači i moramo da isplovimo u roku od jednoga sata.

– Ona neće putovati s nama kapetane. Nažalost, gospa Aida je mrtva. – Kakvo uzaludno putovanje – reče Kalis opsovavši. – Pa, dobro, ljudi će odahnuti. Ni-

jedan mornar ne voli da ima ženu na brodu. A kažu da je ona bila veštica koja je mogla da predviđa budućnost.

– Mislim da to nije bilo istina – reče Hefastion. Do sumraka je trirema već plovila na istok, prometnim trgovačkim putem ka Kipru. Posto-

jani povetarac je nadimao veliko jedro i vesla su bila uvučena a veslači su se odmarali u svo-jim sedištima na tri palube. Hefastion je sedeo na stolici, čiji je gornji deo bio pokriven plat-nom, u blizini krme, očiju prikovanih za kopno koje je lagano klizilo ka njima.

Prvo Karija, pa Likija, nekada neprijateljske a sada tek male predstraže Aleksandrove im-perije.

Prisetio se neprekidnih marševa sa Parmenionom od pre četiri godine, kada je makedonska prethodnica izbegavala veće okršaje sa persijskim snagama. Kako je Spartanac bio u pravu. Da se borio protiv Persijanaca i pobedio, Darije bi nesumljivo sakupio još veću silu i Alek-sandar bi po svome dolasku u Aziju bio suočen sa nepobedivim neprijateljem. Zemlje persi-jskog carstva su bile prostranije no što je Hefastion mogao i da zamisli, narodi brojniji od zrnaca peska na plaži koju je mogao da vidi na severu.

Čak i sada, nakon šest godina ratovanja i pošto je Aleksandar osvojio krunu, još su se vodile bitke protiv Sogdijanaca na severu, Indijaca na istoku i skitskih plemena oko Kaspi-jskog mora.

Parmenion je sa drugom makedonskom vojskom marširao ka istoku i pobedio je u dve bitke iako brojčano slabiji. Hefastion se osmehnu. Čak i blizu sedamdesetoj godini života, Spartanac je i dalje bio moćan general. Nadživeo je dvojicu svojih sinova: Hektor je poginuo u bici kod Isa pre tri godine, dok je Niki poginuo boreći se uz svoga kralja kod Arabele.

Samo je Filota ostao. – O čemu razmišljaš? – upita Kalis, čije su ogromne ruke počivale na kormilu. Hefastion

podiže pogled. – Posmatrao sam zemlju. Odavde izgleda tako spokojno. – Da – složio se mornar. – Posmatran s mora, čitav svet izgleda bolje, Mislim da nas Pose-

jdonovo carstvo čini poniznim. Toliko je ogromno i moćno da naše ambicije izgledaju tako sićušne naspram njega. Ono ističe naša ograničenja.

– Misliš li da imamo ograničenja? Aleksandar se ne bi složio. Kalis se zakikota. – Može li Aleksandar na načini ružu ili oblikuje oblake? Može li da uk-

roti razbesnelo more? Ne. Mi živimo neko vreme, jurimo tamo-amo a zatim nas nema. Ali more ostaje; snažno, prelepo, večno.

– Da li su svi mornari fi lozofi? – Hefastion ga upita. Kapetan se glasno nasmeja. – Jesmo kada nas more okružuje. Na kopnu se parimo poput šugavih pasa i opijamo dok ne propišamo crveno vino. U kome

ćeš se ratu boriti kada se budeš vratio tamo? Hefastion sleže ramenima. – Gde god me kralj pošalje. – Šta će on da radi kada mu više ne preostane neprijatelja? – Da li čovek ikada ostaje bez neprijatelja?

SUZA, Persija, 330. pre n. e.

Nastupio je momenat za koji je već dugo znao da mora doći, i Filota iznenada oseti zebnju u srcu. Otac je bio u pravu, sve vreme.

Usta su mu bila suva ali nije ni okusio vino postavljeno pred njega. Danas je želeo da mu glava bude bistra. Aleksandar je još uvek govorio oficirima koji su bili okupljeni oko njega u prestonoj

dvorani Suze. Stotinu ljudi, ratnika, jakih i hrabrih, ali su svi držali pogled uprt u mermerni pod ne želeći da pogledaju u našminkane oči kralja.

Ali ne i Filota, koji je stajao visoko podignute glave i posmatrao Aleksandra. Zlatni oker je nanesen na kraljeve kapke a usta su mu bila boje krvi. Visoka kupasta Darijeva kruna, od slonovače i zlata, bila mu je na glavi i bio je obučen u široku svilenu odeću persijskih kral-jeva.

Kako je došlo do ovoga, zapitao se Filota. Aleksandar je pokorio Persijance, u svoje redove je prihvatio poraženu vojsku i imenovao

Persijance za generale i satrape. Carstvo je bilo njegovo. Čak se i oženio Darijevom ćerkom, Roksanom, kako bi osnažio svoje pravo na krunu.

A kakva je to prevara bila, nijednom je nije pozvao u svoj krevet. Filota prelete pogledom po okupljenim oficirima na čijim se licima ogledao strah i nape-

tost. Još jednom je Aleksandar govorio o izdaji u njihovim redovima obećavajući da će isko-reniti nelojalne.

Juče su na smrt išibana šezdesetorica Makedonaca zbog nečega što je kralj nazvao pobunom. Njihov zločin? Upitali su kada će moći da idu kući. Stupili su u vojsku kako bi oslobodili gradove Male Azije a ne da marširaju na kraj sveta po hiru kralja opijenog moći.

Pet dana ranije Aleksandar je imao viziju: oficiri su se zaverili da ga ubiju. Vizija mu je otkrila ko su oni i šest ljudi je zadavljeno garotom, a jedan od njih je bio Teoparl, general hi-paspista. Filoti se on nije sviđao ali je čovekova odanost bila legendarna.

Od kako je Hefastion otišao, kralj se čudno ponašao, iznenada bi ga obuzeo bes posle kojeg bi sledila duga ćutnja. Isprva su se generali ponašali kao da to ne primećuju. Odavno se znalo da Aleksandar poseduje neobične talente, mada je uvek takvo ponašanje kratko trajalo. Ali sada je izgledalo kao da se pojavio neki novi Aleksandar, hladan i užasavajući.

Ispočetka su oficiri između sebe razgovarali o toj promeni ali kada su počela ubistva, među Makedoncima je zavladao takav strah da se čak ni prijatelji nisu privatno sastajali da ne bi bili optuženi za urotu protiv kralja.

A onda, pre tri dana nastupilo je najveće ludilo. Parmenion i druga armija su zauzeli, napokon, grad Elam. Preciznije, gradsko veće je pregovaralo o predaji i Parmenion je poslao gradsku riznicu,

nekih osamdeset hiljada talenata u srebru, Aleksandru u Suzu. Aleksandrov odgovor je bio da se ubije svaki čovek, žena i dete u Elamu.

Parmenion je primio naređenje i u neverici poslao glasnika da ga potvrdi. Filota je pozvan u palatu zajedno sa Ptolomejem, Kasanderom i Kraterom. Kada su stigli,

ugledali su Aleksandra kako stoji nad telom glasnika. – Okružen sam izdajicama – izjavio je Aleksandar. – Parmenion je odbio da izvrši nare-

đenje svoga cara. Filota baci pogled ka glasniku, dečaku koji jedva da je imao petnaest godina. Dečakov mač je bio u koricama a Aleksandrov bodež zariven u njegovo srce. – Ti si uvek govorio protiv svoga oca, Fila – reče Aleksandar. – Trebalo je da te ranije poslušam. U svojoj senilnosti on se okre nuo protiv mene. Protiv

mene!

– Šta je učinio, gospodaru? – upita Ptolomej. – Odbio je da kazni Elam zbog pobune. Filota oseti kako ga hvata hladnoća i kako mu telo obamire. Čitavog svog života je verovao da će jednoga dana postati kralj, to saznanje je bilo čvrsto,

urezano u kamenu, zasnovano na obećanju jedine osobe koja ga je ikada volela, njegove ma-jke Fedre. Ali tokom poslednjih godina kamen vere je polako počeo da se kruni, hladan vetar stvarnosti ga je nagrizao, raspršio mu nade i uništio snove.

Nedostajala mu je Aleksandrova ili Filipova harizma, nije imao ni Parmenionov intelekt, i nije mogao da nadahne čak ni trupe koje je predvodio u bici. Ova samospoznaja kasno mu je došla, ali je napokon čak i Filota uvideo zabludu svoje majke.

Nema carstva. Nema slave. Otac mu je bio u pravu: gradio je svoju budućnost na temelju od magle. Šta sada, zapitao se. Ako i dalje bude ćutao, Parmenion će biti ubijen i on, Filota, postaće kraljev general. Ako progovori, biće odveden i pogubljen, a Parmenion će svejedno biti ubijen. Usta su mu bila suva i srce mu je preskakalo. Umreti ili ne umreti? Kakav izbor ovde ima mladi čovek, zapitao se. – Pa, Fila? – upita Aleksandar.

Filota oseti kraljev pogled na sebi i zadrhta. – Parmenion nije izdajnik – reče on bez okle-vanja.

– Dakle i ti si protiv mene? Neka bude. Oduzmite mu oružje. Sutra će pred svojim drugovima odgovarati za svoju izdaju. Krater i Ptolomej otpratiše Filotu u tamnicu ispod palate. Hodali su u tišini sve do trena

kada Ptolomej poče da zatvara vrata ćelije. – Ptolomeje! – Da, Fila? – Želeo bih da pošaljem poruku svome ocu. – Ne mogu. Kralj bi me ubio. – Razumem. Prostorija je bila mala, bez prozora i mračna poput rupe kada su se vrata zabravila. Filota

napipa put do slamarice i ispruži se na njoj. Niki i Hektor su bili mrtvi a sutra će im se pridružiti i poslednji sin Lava Makedonskog. –

Želeo bih da sam te bolje poznavao, oče – reče Fila drhtavim glasom. Uprkos strahovima Fila zaspa i bi probuđen zvukom reze koja se pokreće. Vrata se otvoriše

i zrak svetlosti ispuni sobu, a Makedonac trepnu kada naoružani ljudi uđoše u ćeliju. – Diži se, izdajniče! – naredi mornar hvatajući Filu za ruku i podižući ga sa kreveta. Izgu-

ran je u hodnik i otpraćen do prestone dvorane, gde su ga očekivali drugovi, oficiri koji će mu presuditi.

Aleksandrov glas je odjekivao u velikoj dvorani, kreštav i oštar, a lice mu je bilo grimizno. – Filota i njegov otac meni duguju sve a kako mi to vraćaju? Urotili su se i planiraju da me svrgnu s prestola.

Kakva je kazna za takvu izdaju? – Smrt! – uzviknuše oficiri. Filota se osmehnu. Pre samo par dana i on je bio glas koji je

uzvikivao smrt Teoparlu. Fila se polako podiže na noge i sve se oči okrenuše njemu. – Šta ti imaš da kažeš, zatvoreniče, pre no što se kazna izvrši? – upita Aleksandar. – Šta očekuješ da kažem? – odgovori Fila čvrstim glasom, pogleda uprtog u neprirodno

blede oči kralja. – Hoćeš li da poričeš svoja zlodela ili ćeš da moliš za milost? Fila se nasmeja. – U ovoj sobi nema nijednog čoveka koji će poverovati da bi Parmenion

ikada kovao zaveru protiv tebe. Što se mene tiče, nemam ništa što bih rekao u odbranu. Jer ako je čovek, odan kao Teoparl, proglašen krivim, kakve onda šanse Filota ima?

Sledio sam te i borio sam se uz tebe u bitkama koje je moj otac dobio za tebe. Ja nemam potrebe da branim sebe. Ali neka bude svima jasno da Parmenion nije izdajnik. Naredio si mu da zauzme grad i on ga je zauzeo. A zatim si naredio da se ubije svaki čovek, dete i žena kao primer drugim pobunjenicima. To on nije uradio.

Niti bi to učinio i jedan drugi pristojni Grk. Samo bi ludak naredio takav zločin. – Osuđen sopstvenim rečima! – zagrme Aleksandar, ustajući sa prestola i prilazeći mu. –

Tako mi svih bogova, ubiću ga sopstvenim rukama! – Kao što si ubio Klita? – povika Filota. Aleksandrov bodež polete ka Filinom grlu ali se Makedonac izvi u desno i oštrica prolete

pored njegovog lica. Instinktivno, on udari levicom Aleksandra u bradu. Kralj ustuknu i bodež mu ispade iz ruke. Fila ga pokupi i skoči ka kralju, obarajući ga na mermerni pod. Aleksan-drova glava udari u kamen. Vrh noža dotače kožu na Aleksandrovom vratu i Fila zateže mišiće da zada završni udarac.

Aleksandrove oči poprimiše boju zelenog mora, koje se Filota sećao iz mladosti. – Šta se dešava, Fila? – prošaputa kralj tihim glasom. Filota je oklevao za tren, a onda mu

koplje probi nezaštićena leđa, zarivajući se u pluća i srce. On se uspravi a drugi stražar mu zari mač u grudi.

Krv navre na Filotina usta i on pade na pod pored polusvesnog Aleksandra. Kralj se tetura-jući uspravi i ustuknu od leša. – Gde je Hefastion? Potreban mi je Hefastion! – povikao je.

Krater mu priđe. – Otišao je gospodaru, na Rodos, da dovede gospu Aidu. – Rodos? – Dozvolite mi da vas odvedem u sobu, gospodaru. – Da, da. Gde je Parmenion? – U Elamu, gospodaru. Ali ne brinite se. Biće mrtav do sutra. Poslao sam trojicu naših najboljih mačevalaca. Aleksandar zastenja ali za trenutak ne reče ništa. Osećao je kako se Mračni bog u njemu

bori i juriša na bedeme njegovog uma. Ali on mu se odupru i duboko uzdahnu. – Vodi me do štala – naredio je Krateru. – Do štala? Zašto, gospodaru? – Moram da ih zaustavim, Krateru. – Ne možete sami da jašete. Neprijatelja ima svuda. Kralj pogleda u iskrene oči čoveka. – Nisam lud, Krateru. Ali, u meni je demon. Razumeš? – Demon, gospodaru, da. Hajdete da se odmorite. Poslaću po lekara. – Ne veruješ mi? Ne, ali i zašto bi? Ostavi me! Aleksandar odgurnu Kratera i potrča niz dugački hodnik pa izbi na dvorište obasjano jakim

suncem. Dvojica stražara poskočiše u stav mirno ali on nastavi da trči duž puta omeđenog drvoredom, ka kraljevim štalama.

Bukefal na istočnom pašnjaku podiže veliku glavu kad ugleda kralja. – Dođi! – pozva Aleksandar. Crni pastuv dokasa do ograde, Aleksandar otvori vrata i uhvativši se za crnu grivu, vinu se na Bukefalova leđa. Sa zapada su se začuli povici i kralj se okrete i ugleda Kratera, koji je sa nekolicinom oficira trčao za njim.

Aleksandar obode Bukefala u trk i pojaha ka jugoistoku, kroz kraljevski park, i izađe na put za Elam. Grad je bio šezdesetak milja udaljen ka obali, a put je vodio kroz kamenit i brdovit predeo.

U brdima je bilo pljačkaša, divljih plemena koja su pljačkala većinu trgovačkih karavana sa istoka, ali Aleksandar nije razmišljao o njima dok je jahao. Umesto toga, zamislio je Spar-tanca, setio se hrabrosti koju je ispoljio u zemlji magije i njegovih blagih saveta u godinama koje su usledile. A sada su ubice bile na putu da ga ubiju.

A ja sam ih poslao! Ne, nisam ja. Nikada ne bih ja!

Kako sam mogao da budem tolika budala, pomisli Aleksandar. U trenutku kada mu je otac strgao ogrlicu sa vrata, mogao je da oseti kako sila Mračnoga

boga raste. Ali verovao je da može da kontroliše zlo, da ga suzbija i koristi samo ako je to neophodno.

Shvatio je da je to uverenje bilo samo još jedno od Kadmilovih lukavstava. Kadmil! Čak i kada bi samo pomislio na ime zveri, osetio bi kako kandže moći paraju nje-

govu dušu i povlače ga a vrtoglavica počinje … – Ne! – povikao je. – Ne ovaj put! Ti si moj – usledio je odgovor. – Pogledaj, Aleksandre, i očajavaj! Otvoriše se skrivena vrata njegovog sećanja i on ponovo ugleda Filipovo ubistvo, ali još

gore, ugledao je sebe kako noć pre toga razgovara sa Pauzanijom i nagovara ga da se osveti. – Kada postanem kralj – čuo je sebe kako govori – nagrada će ti zbilja biti velika.

Jadni naivni Pauzanija, prošapta glas u njegovom umu. Kako je bio iznenađen kada si pre-skočio telo mrtvoga kralja i zabio mu mač u grudi.

Aleksandrov duh ustuknu od šoka. U viziju se nije moglo posumnjati. Godinama se zava-ravao i nikada nije tragao za istinom.

Druge slike mu nahrupiše u um: smrt i sakaćenje Filipove žene i sina, ubistvo Klita i Mo-taka, ubistvo Teoparla, odanog, vernog Teoparla.

Kralj jauknu a demon u njemu se nasmeja i ustade. – Ne – reče ponovo Aleksandar suzbijajući osećanja mržnje i straha, i držeći na odstojanju

osećanje samoprekora i krivice. – To su tvoja dela, a ne moja. Pribrao se i dublje potisnuo demona.

– Ne možeš mi se još dugo opirati – reče mu Kadmil. – Zaspaćeš i ja ću se podići. To je bilo tačno ali Aleksandar nije dozvolio da ga strah obuzme. Kadmilov strah, koji je

duh osetio kada je Filotin nož do ta kao Aleksandrovo grlo, kralju je pružio poslednju šansu za iskupljenje i mislio je na Parmeniona dok je jahao.

Veliki pastuv je galopirao naizgled neumorno a udarci njegovih kopita su odjekivali brdima.

– Zevse, oče – molio se Aleksandar – daj mi da stignem na vreme!

GRAD ELAM, 330. pre n. e.

Parmenion se probudio iz sna ispunjenog snovima i seo odgurnuvši tanki, znojem na-topljeni pokrivač. Nebo je u uskom prozoru bilo posuto sivim oblacima i on ustade iz kreveta i dotapka do malog stola na kome je stajao bokal s vinom od prethodne noći.

Bio je skoro prazan ali on nasu ostatke u pehar i ispi ga. Hteo je da se vrati u krevet, ali ugleda odraz svoga nagog tela u ogledalu od uglačanog

mesinga. Kosa mi je bila seda i retka, lice izduženo i oštro, a orlovski nos istaknutiji nego ikada. Samo si bledoplave oči bile iste. On uzdahnu i obuče jednostavni hiton srebrnosive boje, pa zadenu nož za pojas pre no što je sišao u dugačku baštu iza kuće. Jutarnja rosa je bila na lišću i bilo je hladno, ali je on nastavio krivudavim stazama zastavši pored potočića koji je tekao koritom od obojenih kristala.

Sedamdeset godina, od toga pedeset kao general. On zadrhta i nastavi šetnju. Parmenion. Smrt nacija. Toliko ih je bilo mnogo da im se ni imena više nije mogao setiti.

Ranih dana se mogao najlakše setiti: pad spartanske moći, pobeda nad Ilirima, Peonijom i Trakijom.

Pljačkanje Halkidikija, poražena Teba …

Ali poslednjih nekoliko godina je video uništavanje previše dinastija da bi ih se sećao: Frigija, Kapadokija, Pizidija, Kilikija, Sirija, Mesopotamija, Persija, Partija.

Potok se ulivao u jezero oko koga su bile poređane statue. Leopard, predivno isklesan i obojen živim bojama, stajao je na ivici jezera s nagnutom gla-

vom kao da pije vodu. Malo dalje je stajao prugasti konj a iza nekoliko jelena. Svi nepokretni, zaleđeni u vremenu.

Sunce se pomolilo na istoku i toplina dotaknu Spartanca ali mu nije popravila raspoloženje. On se uputi ka istočnom zidu, gde su bile niše sa izrezbarenim drvenim klupama.

Smestio se u najdalju i zagledao unazad, preko jezera, ka velikoj kući sa visokim stubo-vima i krovom od crvene cigle.

Na nekih desetak koraka od njega bio je kameni lav. Za razliku od drugih životinja u vrtu, on nije bio obojen; njegova velika glava bila je nakrivljena u stranu, kao da osluškuje, a mišići na bokovima su bili izvanredno oblikovani. Parmenion je taj kip smatrao za nešto najbolje što je ikada video i zapitao se kako to da ga ranije nije primetio.

Dok ga je Spartanac posmatrao, lav se iznenada pokrenu. Polako i uz dosta elegancije on ustade i protegnu mišiće od mermera. Parmenion trepnu i prikova pogled na statuu. Lav je opet bio nepokretan, u pređašnjem

položaju s nakrivljenom glavom. – Vratio sam se – reče tihi glas. Parmenion okrete glavu i ugleda, nimalo iznenađen, Aris-

totela kako sedi pored njega na drvenoj klupi. Bio je isti. U stvari, izgledao je malo mlađi, siva brada mu je bila prošarana kestenjastim dlakama.

– Zašto si stvorio lava? Čarobnjak slegnu ramenima. – Volim da mi dolazak bude dramatičan. – Ali nije bilo os-

meha i glas mu je bio tih. – Zašto si došao? – Bilo je vreme. Parmenion klimnu glavom mada nije razumeo. – Aleksandar gubi svoju bitku sa Mračnim

bogom – reče – a ja ne mogu da ga spasem. Više me ne sluša a vesti sa njegovog dvora su sve o ubistvima i ludilu. Možeš li mu pomoći?

Aristotel nije odgovorio odmah, stavio je šaku na Parmenionovu ruku. – Ne, prijatelju. Mračni bog je mnogo moćniji od mene. – Aleksandar je moj sin. Moje meso, moja krv, moja krivica. Njegovo zlo pada na moja pleća. Trebalo je da ga ubijem pre mnogo godina. – Ne – reče Aristotel. – Drama još nije odigrana do kraja. Uzeo sam sebi slobodu da ti ovo

donesem iz tvoje sobe. Čarobnjak ispruži ruku u kojoj je bila mala kesa od mekane kože. – Od toga sada nema koristi – reče Parmenion. – Ipak je uzmi. Spartanac ugura kesicu za pojas. – Rekao si da je došlo vreme. Šta će se desiti? Aristotel se zavali i okrenuvši lice pogleda ka kući. – Tri čoveka sjahuju pred glavnim ula-

zom. Uskoro ćeš ih videti kako koračaju ovom stazom. Kadmil, Mračni bog, ih je poslao. Da li razumeš?

Parmenion duboko udahnu i oči mu se skupiše. – Umreću – reče. Stražnja vrata na kući se otvoriše i trojica ljudi krenuše dugom stazom pored svetlucavog

potoka. Parmenion ustade i okrete sa ka Aristotelu. Ali je čarobnjak već nestao …. Parmenion se sporim hodom uputi ka trojici ljudi. Nije ih poznavao po imenu ali ih je vi-

đao pored Aleksandra. Dvojica su bil Parćani, obučeni u nauljene tunike od crne kože i dugačke jahaće čizme, a crna kosa im je bila ošišana do glave. Treći je bio Persijanac visokog

rasta, koji je stupio u kraljevu službu. Spartanac se osmehnu kad vide da ljudi nose zapečaćeni svitak.

– Imamo poruku za vas, gospodine – doviknu Persijanac ubrzavajući korak. Nosio je široke pantalone od svile i izvezenu košulju ispod ogrtača od mekane kože, koji mu je bio prebačen preko desne ruke.

– Predajte je – reče im Parmenion. Kada je Persijanac prišao bliže, Parmenion je osetio sladak miris parfimisanog ulja koje je bilo utrljano u crnu kovrdžavu kosu. On je levom ru-kom ponudio svitak ali kada Spartanac pruži svoju ka njemu, čovekova desna ruka se pomoli ispod ogrtača. U njoj je bio tanki bodež. Parmenion je to očekivao i zakoračivši u stranu od-gurnu čovekovu ruku i zari svoj nož u ubicine grudi. Persijanac zakrklja i pade na kolena. Dvojica Parćana skočiše ka Parmenionu sa isukanim mačevima. Parmenion se baci na njih, ali su to bili mladi ljudi, brzih refleksa i okretni. Mač ga poseče po levom ramenu i polomi mu kost. Okrenuvši se, on baci nož na mečavaoca i pogodi ga u grlo presekavši mu vratnu ar-teriju.

Nešto ga potom udari u krsta. Osećaj je bio kao da ga je ritnuo konj a ne kao ubod ili pose-kotina, ali je znao da je proboden mačem.

Bes mu proključa, jer njegovo ratničko srce nije moglo da se pomiri sa time da će umreti a da sa sobom, na put u Had, ne povede i ubicu. Bol zaurla u njemu kada ubica izvuče mač. Spartanac se zatetura napred i pade na stazu okrenuvši se na leđa.

Parćanin se nagnu nad njim. Parmenionovi prsti zgrabiše kamen i dok se mačevalac spre-mao da zada smrtonosni udarac, Spartančeva ruka polete napred i kamen udari čoveka po obrvi. Čovek se zatetura, sa posekotinom iznad desnog oka.

Opsovavši, on potrča ka ranjenom Spartancu, ali ga Parmenion saplete i obori. Čovek teško pade i ispusti mač. Parmenion se prevrnu na stomak i pokuša da ustane. Ali po prvi put, nje-gova snaga nije bila jednaka njegovoj volji i on pade.

Čuo je kako Parćanin ustaje i oseti iznenadni bol kada mu mač probi leđa i zari se u pluća. Čizma ga udari u glavu a zatim ga gruba ruka okrete na leđa.

– Preseći ću ti grlo, polako – prosiktao je Parćanin. Ispustivši mač, ubica izvuče zakrivljeni nož naoštrene ivice i prisloni ga na Spartančev vrat.

Senka pade preko ubice. Čovek podiže pogled taman da vidi kratki mač koji ga poput malja pogodi u slepoočnicu, i on odskoči preko Parmenionovog tela i pade u potok, u kome se njegova krv pomešala sa vodom koja je poskakivala preko kristala.

Aleksandar kleknu pored ranjenog Spartanca i podiže ga u naručje. – Žao mi je. O bogovi, tako mi je žao – reče dok su mu suze lile iz očiju. Parmenionova

glava klonu na mladićeva prsa, čuo je kako Aleksandrovo srce lupa jako i glasno. Podigavši ruku, Spartanac izvuče kesu iz pojasa i tutnu je kralju. Aleksandar je uze i prosu njen sadržaj na svoj dlan; zlatna ogrlica je sijala na suncu.

– Stavi je – molio je Parmenion. Aleksandar ga spusti na zemlju i uze ogrlicu drhtavim prstima, prebaci je preko glave i pomuči se da je zakopča. Najzad je uspeo. Stajala mu je savršeno, ponosno blešteći.

Aristotel se pojavi pored njih dvojice. – Pomozi mi da prenesemo Parmeniona do istočnog zida – reče on.

– Zašto? Moramo da dovedemo lekara – reče Aleksandar. Čarobnjak zavrte glavom. – Nijedan ga lekar ne može spasti. Ali ja mogu. Njegovo vreme

ovde je prošlo, Aleksandre. – Gde ćeš ga odvesti? – U jednu od mojih kuća. Izlečiću ga, ne brini se oko toga. Ali moramo da požurimo. Zajedno su poneli onesvešćenog Parmeniona do belog lava i položili ga na travu pored

statue. Kamena se zver uspravi na zadnje noge, poraste, proširi, sve dok se ne nadnese nad

njih poput nekog monstruma iz legendi. Stomak zatitra i nestade, a kroz sve to je Aleksandar mogao da vidi veliku sobu sa lučnim prozorima koji se otvaraju u noćno nebo posuto zvez-dama.

Još jednom oni podigoše Spartanca i položiše ga na široki krevet. Aristotel izvuče zlatni kamen iz kese na svome boku i položi ga na Spartančeve grudi. Disanje prestade.

– Da li je mrtav? – upita Aleksandar. – Ne. Moraš se sada vratiti u svoj svet. Ali znaj ovo, Aleksandre, magija ogrlice je

ograničena. Može potrajati deset godina, ali je verovatnije da će izbledeti pre toga. Budi na oprezu.

– Šta će se desiti sa Parmenionom? – On nije više tvoja briga, dečko. Odlazi sada! Aleksandar ustuknu i nađe se u suncem obasjanom vrtu i dalje zagledan u sobu okupanu

mesečinom, koja se nalazila unutar statue. Polako je slika bledela i lav se smanjivao, velika glava se poravnala sa kraljem kao i čel-

just, otvorena i puna oštrih, dugačkih zuba. A zatim pade na zemlju i polako se uruši. Kamen se ljuštio poput pahulja koje su lebdele na povetarcu. Iza sebe je začuo korake i okrenuvši se, ugleda Kratera i Ptolomeja, i sa njima grupu ratnika iz kraljeve garde.

– Gde je Parmenion, gospodaru? – upita Ptolomej. – Lav Makedonski je napustio ovaj svet – odgovorio je Aleksandar.

VAVILON, leto, 323. pre n. e.

Sedam godina neprestanih bitaka ostavile su traga na Aleksandru. Mladić koji je krenuo iz Makedonije sada je bio tridesetdvo go dišnji ratnik sav u ožil-

jcima; teško se kretao zbog rane u desnom plućnom krilu i oštećenih tetiva leve potkolenice, povrede koju je zadobio od udarca sekirom.

Pobeđivao je širom carstva, od Indije na istoku do Skitije na severu, od Egipta na jugu do severnih obala Kaspijskog mora. Postao je živa legenda u celom svetu, vojnici su ga obožavali, a brojni neprijatelji, koje je oterao sa granica svoga novog carstva, najviše plašili.

Ali dok je tog blistavog letnjeg jutra stajao pored prozora svoje palate, nije ni pomislio na svoju slavu.

– Da li ste i dalje rešeni da nastavite ovim putem, gospodaru? – upita Ptolomej prišavši i zagrlivši kralja.

– Nemam izbora, prijatelju. – Mogli bismo da potražimo pomoć čarobnjaka, ima ih nekoliko u Vavilonu za koje se go-

vori da su vrlo moćni. Aleksandar zavrte glavom. – Putovao sam daleko u potrazi za načinom da se suprotstavim

zveri. Svi su se složili da ga ne mogu pobediti. On je besmrtan i večan. A moć ogrlice brzo bledi. Da li bi želeo da vidiš povratak starog Aleksandra?

– Ne, moj gospodaru. Ali, želeo bih da je Hefastion ovde. On bi bio u stanju da vam da bolji savet no što ja to mogu.

Aleksandar ne odgovori već samo okrenu glavu i zagleda se kroz prozor. Upravo ga je smrt njegovog voljenog Hefastiona navela da preduzme te korake. Makedonac, najverniji od nje-govih ofi cira, nađen je mrtav u svome krevetu, očigledno zadavljen. Te noći, od pre dvanaest nedelja, Aleksandar se uopšte nije mogao setiti.

Lekari su pronašli pileću kost zaglavljenu u njegovom grlu i izgleda da je Hefastion umro dok je večerao sam.

Aleksandar je želeo da veruje u to. Očajnički. Jer je Hefastion, od svih njegovih prijatelja, bio taj koji mu je najviše pomagao u proteklih sedam godina. Dok je moć oglice bledela, He-

fastion je bio taj koji je svojom postojanom ljubavlju i prijateljstvom predstavljao stenu za koju bi se Aleksandar uhvato kada bi zver napala i pokušala da ga povuče u mrak.

Ali sada, kada predstoji konačna bitka, Hefastiona više nije bilo. – Učinićeš kako sam tražio, bez obzira na bilo šta? – upitao je Ptolomeja. – Kunem se svojim životom. – Niko se ne sme dočepati toga. – I neće. – Moraš otići u Egipat. Učini tu zemlju svojom. Brani je od svih drugih. – Možda i neće doći do rata, gospodaru. Mi smo svi prijatelji. Aleksandar se nasmeja. – Vi ste prijatelji sada – reče. – Ostavi me, Ptolomeje. I nikome ne

pričaj o mome planu. – Biće kako vi kažete. General se pokloni i okrenu se da pođe. A onda se iznenada vrati nazad do Aleksandra,

zagli ga i poljubi u obraz. Bez reči i sa suzama u očima oficir napusti sobu i za sobom zatvori vrata. Aleksandar priđe stolu i napuni pehar vinom koje je unapred pripremio.

Bez oklevanja ga prinese usnama i ispi. A onda priđe bronzanom ogledalu na zidu i osmo-tri ogrlicu. Jedva da je bilo zlatnoga sjaja; upletene žice su bile crne crncate.

– Još samo malo – prošaputao je. Sluge su ga, u sumrak, našle kako leži na krevetu. Prvo su se motali oko njega misleći da

spava, ali nakon nekog vremena jedan od njih mu priđe i dotaknu ga po ramenu. – Gospodine! Gospodaru! Ali odgovora nije bilo. Usplahireni, oni istrčaše iz sobe i pozvaše Perdiku, Kasandera, Ptolomeja i ostale generale.

Doveden je i lekar, mršavi, žilavi Korinćanin po imenu Sopeit, koji je otkrio da se još oseća puls na Aleksandrovom vratu. Dok niko nije obraćao pažnju na njega, Ptolomej uze bokal u kome je bio talog zatrovanog vina i sakri ga u nabore svoga ogrtača.

– Nije mrtav – reče lekar – ali mu je srce veoma slabo. Mora mu se pustiti krv. Tri puta u sledećih pet dana otvarana je vena na kraljevoj ruci, ali on nijednom nije došao

svesti. Vreme je prolazilo i uskoro je svima postalo jasno da Aleksandar umire; Ptolomej je tiho obavljao pripreme po Aleksandrovim uputstvima.

Dvanaeste noći, dok je samo Ptolomej bio kraj njegove postelje Aleksandar poslednji put prošapta – Kadmil.

PRAZNINA, vreme nepoznato

Aleksandar je sedeo na ulazu u tunel sa mačem koji je svetleo u njegovoj ruci i obasjavao sivo, mrtvo tlo praznine. Malo dalje, na steni je sedeo njegov dvojnik, odeven u srebrni oklop, sa belom kosom koja mu je uokvirivala privlačno lice i ovnujskim rogovima koji su se unazad uvijali od slepoočnica.

– Jadni Aleksandar – naruga se Kadmil. – Došao je da me ubije. Mene? Misli da može upotrebiti svoj jadni mač protiv duha koji živi još od pre početka vremena. Pogledaj oko sebe, Aleksandre.

Ovo je tvoja budućnost. Ovde nema kraljevstava, u ovom svetu pepela i sumraka. Nema slave.

– Ti si kukavica – reče mu kralj umorno. – Tvoje reči su beskorisne, čoveče. Čak i da dozvolim da me taj mač udari, ne bih umro. Ja

sam večan, ja sam živo srce Haosa. a ti, ti si žalostan. Tvoje obličje još živi u telesnom svetu i uskoro će biti moje. Otrov koji

si uzeo neće me omesti. Poništiću njegovo dejstvo za par trenutaka. A onda ću zalečiti tvoje plućno krilo i oporaviću ti uništenu nogu.

– Hajde onda – ponudi Aleksandar – prošetaj mojim telom. Kadmil se nasmeja. – Ne još. Prošetaću putem do tvoje duše onda kada mi bude do toga.

Pogledaj svoj mač, Aleksandre. Vidiš li kako bledi. Nestaju i poslednji tragovi magije iz ogr-lice. Kada magija umre, i tvoj mač će umreti. Znaš li to?

– Znam – odgovori kralj. – Sveštenik Zevsa-Amona upozorio me je na to. – Šta se onda nadaš da ćeš postići? Kralj slegnu ramenima. – Čovek se mora uvek boriti za ono što smatra ispravnim. To je u

njegovoj prirodi. – Gluposti, u čovekovoj je prirodi da žudi, da želi ono što ne može da ima, da ubija, da

krade, da pljačka. To je razlog zbog koga jeste i zbog koga će zauvek ostati stvorenje Haosa. Pogledaj sebe!

Na osnovu kog prava si poveo vojsku na Persiju? Po kom si to pravu nametnuo svoju volju čitavom svetu? Tvoje ime će se pamtiti kao ime ubice i uništitelja, kao jednog od mojih na-jslavnijih učenika.

Kadmil se ponovo nasmeja; odjek smeha bio je jeziv. – Ostao si bez reči, Aleksandre? Sigurno možeš da pronađeš neke reči koje bi odbranile tvoja dela.

– Nemam potrebe da se branim – odgovorio je kralj. – Živeo sam u svetu kojim vlada rat. Oni koji ne osvajaju biće i sami pokoreni.

Ali ja sam se borio protiv svojih neprijatelja na bojnom polju, vojnik protiv vojnika; ja sam isto kao i oni rizikovao svoj život. Ne stidim se nijednoga svog dela.

– O, lepo rečeno – podrugnu se Kadmil. – Poričeš li da si osećao nalet strasti i uzbuđenja kada bi išao u bitku, žudnju za pokoljem i smrću koja ti se javljala u srcu?

– Ne, ti grešiš – odgovorio je Aleksandar. – Nikada nisam žudeo za pokoljem. Bitkom, da, to priznajem. Suprotstaviti snagu i volju svojim neprijateljima, to mi je pričinjavalo zadovol-jstvo.

Ali ti si bio taj koji bi dobijao zadovoljenje nasumičnim klanjem. Kadmil ustade. – Ovaj razgovor je dosadan, čoveče, a vidim da je tvoj mač sada postao

jadna senka. Prema tome, moramo okončati ovaj susret. Tvoje smrtno telo me očekuje. Aleksandar pogleda svoj mač i pred njegovim očima oružje mu iščeznu iz ruke. – Uživaj u svome očajanju – prošišta Kadmil, i njegov oblik naraste i promeni se, postajući

crni oblak koji prelete preko Aleksandra i zakovitla se u tunelu idući ka jako udaljenom treperavom svetlu.

Praznina je bila pusta, samo je magla plutajući klizila preko golih stena. Aleksandar teško uzdahnu.

Jedna figura se pojavi iz magle i kralj ugleda Aristotela. Čarobnjak se osmehnu i dotače Aleksandrovu ruku. – Hajdemo, dečače, ne mogu dugo da ostanem ovde. Ali ima taman dovoljno vremena da

te povedem do Jelisejskih polja, gde te očekuju prijatelji. – Da li sam pobedio? Da li sam ga dovoljno dugo zadržavao? – Pričaćemo usput – odgovorio je čarobnjak. Duh Haosa polete ka Aleksandrovom telu, stopi se s njim i kroz otvorene oči vide visoku,

oslikanu tavanicu. Pokušao je da se pokrene ali je osetio da je telo paralizovano. To ga nije omelo, počeo je da traži otrov koji je natopio vene i nerve krhkog ljudskog obličja.

Glupi smrtnik, pomislio je, kako je mogao i da poveruje da bi nekakav otrov mogao da osujeti ambicije jednog boga. Brzo je počeo da ga uništava i osećanja se ponovo vratiše u telo. Osetio je hladan vetrić koji je dopirao kroz prozor i tupi bol u ranjenoj nozi.

Ne obazirući se na otrov, on usmeri pažnju na povređenu nogu i poče da isceljuje uništene mišiće.

Tako je bilo bolje! Svaki bol je bio prokletstvo za Kadmila. Nastavio je da uništava otrov iz pluća i stomaka.

Uskoro, pomislio je. Uskoro ću se probuditi. Čuo je ljude u sobi i njihove korake ali je telo i dalje bilo nepokretno. Ugledao je i senku

čoveka tamne kože, koji se nagnuo nad njega. – Oči su neverovatne – reče čovek. – Zaista su ga bogovi blagoslovili. Šteta što ne možemo

da ih sačuvamo. – Da li ste spremni da počnete? – začu se Ptolomejev glas. – Da, gospodine. – Onda počnite. U Kadmilovom vidokrugu se pojavi šaka sa dugačkim šiljkom koji se na vrhu račvao. – Ne! – vrisnu Mračni bog bezglasno. Šiljak se čvrsto zari u levu nozdrvu i prodre pravo do mozga.

GRAD PORED MORA, vreme nepoznato

Parmenion je gledao ka luci u kojoj su veliki brodovi, veći no što ih je ikada video, bili ukotvljeni a čudno odeveni ljudi kretali su se po njihovim ogromnim palubama. Skrenuvši pogled ka zgradama koje su okruživale pristanište, divio se njihovoj složenosti, velikim lukovima koji su podupirali ogromne kupolaste krovove. Odozdo, sa uskih popločanih ulica, dopirali su zvuci za koje je pretpostavio da predstavljaju viku vlasnika radnji i tezgi, koji hvale svoju robu.

Ali mu je jezik bio nepoznat. Okrenuo se kada je Aristotel ušao u sobu. Čarobnjak je ovde imao drugo ime i drugačiji

izgled. Kosa mu je bila duga i seda, retka brada mu je izrasla i nosio je dugačak kaput od so-mota i pantalone od vune, ukrašene vezom.

– Kako se osećaš? – upita čarobnjak. Parmenion se udalji od prozora. Na suprotnom zidu je bilo ogledalo od posrebrenog stakla,

i jasnoća njegovog odraza još uvek je iznenađivala Spartanca, iako je mnogo puta gledao u njega za ovih pet dana, koliko je proveo u Aristotelovoj kući.

Rane su mu zalečene i ogledalo je pokazivalo mladog čoveka, u punoj snazi, visokog i vit-kog, sa čitavim životom ispred sebe.

Odeća koju je nosio bila je udobna ali po njegovom mišljenju suviše gizdava. Lepršava bela košulja, sa pufnastim rukavima protkanim svilom nebesko plave boje, izgledala je vrlo lepo, ali materijal nije bio čvrst. Jedan dan na nemilosrdnom persijskom suncu ili jakim kišama Frigije i ona će biti beskorisna, kao i smešne uske pantalone.

A tek čizme! Imale su podignutu petu i hodanje činile teškim i neudobnim. – Veoma sam dobro, prijatelju – odgovorio je – ali šta ću ja da radim na ovom mestu? Ne

razumem nijedan od njihovih običaja a jezik koji čujem sa ulica nepoznat mi je. – Nećeš ostati ovde – reče mu Aristotel. – Sada kada si ojačao, odvešću te u bolji svet, u

kome ćeš, mislim, uživati. Ali to neka ostane za kasnije. Noćas ćemo jesti dobru hranu i piti jako vino a na sva pitanja dobićeš odgovor.

– Saznao si istinu? Saznao si šta se dogodilo? – Da – odgovori čarobnjak. – Potrajalo je malo ali mislim da ćeš videti kako se čekanje is-

platilo. – Reci mi. – Strpi se. Takve priče je bolje ostaviti za veče. Čitavo popodne je Parmenion proveo čekajući ali u sumrak je počeo da luta kroz kuću u

potrazi za čarobnjakom. Na severnoj strani zgrade je bilo drveno stepenište koje je vodilo u jarko osvetljenu prostoriju u potkrovlju. Tu je pronašao Aristotela kako sedi na tronošcu i skicira tamnokosu ženu, koja je sedela na kožnoj stolici visokog naslona ispred njega.

Kada je Spartanac ušao, žena se osmehnu i progovori. On nije razumeo njene reči i samo se pokloni. Aristotel odloži svoj ugljen i ustade. Reče nekoliko reči ženi koja protegnu leđa i ustade.

Čarobnjak je isprati do vrata, pa niz stepenice a zatim se vrati. – Nisam shvatio da je tako kasno – reče na grčkom. Parmenion je stajao ispred skice. – Sličnost je velika. Talentovan si. – Vekovi prakse, moj dečko. Hajde, idemo da jedemo. Nakon obroka, njih dvojica sedoše u udobne stolice pored otvorenog prozora od stakla sa

olovom, kroz koji su se mogle videti zvezde, sjajne poput dijamanata na samurovini. – Šta se desilo sa Aleksandrom? – upita Parmenion. – Umro je pre nekih sedamnaest stotina godina – odgovorio je mag – ali je u smrti zadobio

svoju najvredniju pobedu. – Kako to? – Mračni bog je preuzeo kontrolu nad telom na kraju. Ali Aleksandar je naredio da ga bal-

samuju. – Kakve to veze ima? – Kadmil je bio duhovno vezan za Aleksandrovo telo. Iz njega se mogao osloboditi samo

ako bi telo bilo spaljeno ili bi istrulelo ili bi ga pojeli lešinari. Ali balzamovano? Aleksan-drovo telo nikada neće istruliti, i Kadmil je bio zarobljen.

– Kada je kralj umro, došlo je do građanskog rata između njegovih generala. Ptolomej je ukrao balsamovano telo i odneo ga u Egipat, u Aleksandriju, u kojoj je napravio veliki mau-zolej i smestio ga tamo. Vekovima su ljudi iz čitavog sveta dolazili da vide nepomično, savršeno obličje Aleksandra Velikog. A Kadmil je i dalje bio utamničen u njemu. Mogao sam da osetim pulsiranje njegovog zla kroz kristal u kome je bilo smešteno telo.

– Da li je i dalje tamo? – upita Parmenion. – Ne. Varvari su opljačkali Aleksandriju pre mnogo vekova. Međutim, sveštenici su poneli kristalni kovčeg u planine i pokopali ga duboko, daleko od

očiju ljudi. Niko ne zna gde ono leži. Osim mene, naravno … jer sam ga ja pronašao. Telo je i dalje savršeno a duh Haosa i dalje

zarobljen, možda i zauvek. Parmenion se osmehnu. – Dakle, neće više kraljevi posednuti demonima donositi zlo na

ovaj svet? – Barem ne ovaj demon – odgovori Aristotel – ali postoje drugi. Uvek će biti drugih. Ali

njihove moći se ne mogu porediti sa Mračnim bogom. – Jadni Aleksandar – prošapta Parmenion. – Njegov život je bio proklet od samog početka. – S velikom hrabrošću se borio protiv demona – reče čarobnjak – i spoznao je prijateljstvo

i ljubav. Šta bi još čovek mogao da poželi? Ali popričajmo o tebi. – Kuda bih mogao da odem? – reče Parmenion uzdahnuvši. – Šta to ima za mene, Aristotele? Čarobnjak se zakikota. – Život. Ljubav.Vreme je, mislim, da se oprostimo. Neko te oče-

kuje. – Ko? – Ko drugi do Diri? – Nikada se neću vratiti. To je bilo tako davno. Aristotel se nagnu napred i spusti ruku na Spartančevo rame. – To je samo vreme. Zar ništa nisi naučio?

KAPIJA, Sparta, 352. pre n. e.

Diri umota čvršće oko sebe vuneni ogrtač kada oblaci prekriše mesec a noćni vetrovi se uskovitlaše.

Šest sati je prošlo od kada je Parmenion prošao kroz svetlo snu kapiju i zakoračio u drugi svet. Ona zadrhta i pogleda u hladne kamene stubove. Čarobnjak joj je rekao da sačeka ovde ali sada je bila sama pod praznim nebom.

– Diri! – začu se glas tih poput šapata stare uspomene. Isprva je pomislila da joj se pričinilo ali ponovo začu tih ali uporan glas.

– Ovde sam – odgovori glasno. Nešto zatitra a ona ugleda dva nejasna obličja, skoro providna, kako stoje ispred nje na

padini brda. Teško im je bilo razaznati oblik ali je videla da je jedno bilo muško a drugo žen-sko. – Ko ste vi ? – upitala je.

– Zatvori oči – začu se udaljeni glas. – Upotrebi svoje moći. – Ja ne posedujem nikakve moći. – Veruj mi. Sklopi oči i prizovi nas. U srcu oseti strah ali ga ućutka. Kako je mogu povrediti? Zar ona nije bila Spartanka, jaka i

ponosna? Skopivši oči, ona se usredsredi na glas. On postade malo jači i ona prepozna čar-obnjaka Hirona.

– Doveo sam nekoga – reče – i zamolio bih te za uslugu. – Reci – odgovorila mu je. – Želim da otvoriš svoj um i dozvoliš joj da uđe u tvoje srce. – Ne! – odgovori Diri, iznenada preplašena. – Otići će kada ti to budeš zahtevala – uveravao ju je on. – Zbog čega radiš ovo? – Zbog ljubavi. Istog trena postade svesna dugog duha. – To je ona! Pokušavaš da me ubiješ. Ovo je trik

zar ne? Parmenion ju je voleo a sada ona želi da ukrade moje telo. Pa, neće ga dobiti! Da li si me čuo?

– To nije istina – reče on blagim glasom. – Ali to je tvoj izbor, Diri. Pogledaj u sopstveno srce. Da li bi ti ukrala nečije telo?

– Ne – priznala je. – Čak ni da bi spasla sopstveni život? Oklevala je. – Ne – reče odlučno. – Ne, čak ni tada. – Pa zašto bi to onda ona učinila? – Šta hoćeš od mene? – Neka ti ona dođe. Razgovaraj sa njom. Ona neće ništa tražiti od tebe. Ali kroz njena se-

ćanja ćeš videti Parmeniona, njegov život i njegove snove. – A posle? – Ako tako budeš htela, ona će te napustiti i ja ću je povesti negde drugde. – Ona je mrtva, zar ne? – Da. Diri ućuta, a zatim otvori oči da još jednom pogleda u kamenu kapiju kroz koju je prošao

njen voljeni. – Razgovaraću sa njom – reče ona tiho. Osetila je toplotu u svome telu i um joj preplaviše slike: neka druga Sparta, drugi život,

hram, uskovitlani okean bolesnih, povređenih, zaraženih ili umirućih ljudi, koji mole i prek-linju, kao i doživotna borba protiv Kadmila. Diri ustuknu pod teretom ovih uspomena i oseti kako je hvata vrtoglavica.

Svetlost blesnu i sunce se pojavi visoko nad padinom. – Hvala ti – reče neki glas i Diri trepnu, jer je pored nje sedela žena u belom, mlada i

prelepa, sa crvenozlatnom kosom i krupnim zelenim očima.

– Ti si ja – reče Diri. – Ne, ne sasvim – odgovori žena. – Zbog čega si došla? – Aristotel, Hiron, me je pronašao. Rekao je da će mi poznanstvo sa tobom ogrejati dušu.

Bio je u pravu. Diri oseti kako je obuzima velika tuga. – Tvoji se snovi nikada nisu ostvarili, zar ne? Žena slegnu ramenima. – Neki jesu. Ali ima onih koji prođu kroz život a da nikada ne

spoznaju ljubav. Njih treba sažaljevati. – On mi se vraća – reče Diri. – Ali ti si ta koju on želi, ti si ta koju voli. Ja sam samo

kopija. – Ne, nisi, nikako – uveravala ju je žena. – Ti si sve sve ono što bi on poželeo; bićeš sretna. – Zbog čega te je Hiron doveo k meni? Šta želi da ja uči nim? – Želi da nas dve postanemo jedno. – Dva duha u jednom telu? – Ne. Može da postoji samo jedan. On veruje da se mi možemo sjediniti, jedna duša sa dva

sećanja. – Da li je to moguće? Žena raširi svoje ruke. – Ne znam. Ali ako sumnjaš u to, onda nemoj ni da pokušavaš. Ti

nemaš nikakve potrebe da to činiš zbog mene. Parmenion će uskoro doći ovde i vaš zajednički život biće bogat i ispunjen.

Diri pogleda u svoju dvojnicu i posegnu za njenom rukom. – Hajde da pokušamo – reče. Žena je izgledala iznenađeno. – Zašto? Zbog čega to hoćeš da učiniš? – Zar ti to ne bi učinila za mene? Žena se osmehnu. – Da, učinila bih. Ruke im se spojiše i svetlost nestade. Diri je ponovo sedela u senci kapije obasjane mesečinom. Nije bilo duhova niti glasova a

zvezde su jasno sijale na nebu iznad nje. Udhnuvši duboko, ona prizva svoje uspomene. Neko vreme je sedela nepokretno. Hodnici prošlosti su bili otvoreni i postojale su dve is-

torije koje je trebalo sagledati. Sećala se svoga detinjstva u Sparti magijskog sveta, ali i mlade žene u Parmenionovom svetu. Godine su se odmotavale, od mladosti do prvih sedih vlasi, i sa jezom se sećala svojih starih artritičnih zglobova i neprestanog bola kao i postepenog nesta-janja isceliteljskih moći. Njenih moći? Ja ne posedujem nikakve moći, pomislila je.

Naravno da posedujem, podsetila je sebe. Razvila ih je Tamis kada sam prvi put došla u hram. Ali morala sam da dam svoj vid kako bi ih stekla.

Ja nikada nisam bila slepa! Veoma se uznemirila, ali se sećanja nastaviše, ispunjavajući joj um i pokrivajući je kao topla ćebad u njenom detinjstvu.

– Koja sam ja? – upitala se glasno, ali nije bilo odgovora. Sva sećanja su bila njena a iden-titet je bio zasnovan, znala je to, na sećanjima.

Nije se sećala samo godina koje je provela kao vidarka u hramu, već i svih emocija i žudnji koji su pratili te godine. Ali istovremeno se mogla živo prisetiti vremena koje je provela kao kraljica u Sparti, sa prvim Parmenionom i svoga detinjstva uz Leonidu.

– Koja sam ja? – upita ponovo. Spustivši pogled, ugleda mali beli cvet sa usahlim latica ma, vreme mu je prošlo a lepota

nestala. Postavila je šaku iznad njega; latice napupiše od novog života. Sva zbunjenost nestade tada iz nje.

– Mi smo jedno – prošaputala je. – Mi smo Diri. Blago iščekivanje probudi se u njoj. Pogled joj skrenu ka brdu iznad nje i jednakih stubo-

vima od kamena. Kapija zasija zlatnom svetlošću i visoki mladi čovek zakorači na padinu.

BIBLIOGRAFIJA

Andronicos M.; Sarissa (Bulletin de Correspodence Helenique 94) Aristotle; Ethics (Pen-guin Classics, trans. J. A. K. Thompson, introd.

Jonathan Barnes, rev. ed. 1976.) Arrian; Campaigns of Alexander (Penguin Classics, trans. Aubrey de Selincourt, rev. J. R. Hamilton) Austin M. M. & Vidal-Naquet P.; Econom-ics and Social History of Anicent Greece (Batsford 1977.) Bengston H. ; The Greeks and the Persians (Weidenfeld 1968.) Cassin-Scott; The Greek and Persian Wars (Osprey 1977.) Cawkwell G. ; Philip of Macedon (Faber 1978.) Cook J. M.; The Persian Empire (Dent 1983.) Demosthenes and Aeschines (trans. A. N. W. Saunders introd. T. T. B.

Ryder, Penguin Classics 1975.) Diodorus Siculus; Books 15-17 (Loeb) Ellis J.R.; Philip II and Macedonian Imperialism (Thames and Hudson 1976.) Flaceliere R.; Daily Life in An-cient Greece (Macmillan 1966.) Hammond N. G. L. & Griffiths G. T.; History of Macedonia vol. II (OUP) Hatzopoulos M. B. & Loukopoulos L. D.; Philip of Macedon (Heinemann 1981.) Lane F. R.; Alexander the Great (Omega 1973.) Lane F. R.; The Search for Alexandar (Allen Lane 1980.) Jenkins I.; Greek and Roman Life (British Museum Publications 1986.) Keegan J.; The Mask of Komand (Cape 1987.) Kerenyi C.; The Goods of the Greeks (Thames and Hudson 1951.) May C.; The Horse Care Manual (Stanley Paul 1987.) Plutarch; Lives (Routledge, trans. J. and W. Langhorne) Renault M.; The Nature of Alexander (Penguin 1975.) Rutter N. K.; Greek Cionage (Shire Archeology 1983) Sekunda N.; The Army of Alexander the Great (Osprey 1984.) Starr C .G.; The Ancient Greeks (OUP 1971.) Symons D. J.; Costume of Ancient Greece (Batsford 1987.) Wycherley R. E.; How the Greeks Built Cit-ies (Masmillan 1987.) Xenophon; The Persian Expeditions (Penguin Classics)

REČNIK

Afrodita – boginja telesne ljubavi i lepote, rođena iz morske pene. Sparta, Teba i Kipar su je slavili kao boginju rata. Prema Homeru, ona je kći Zevsa i Dione.

Agamemnon – prema grčkoj legendi sin Atrejev, kralj Mikene i komandant grčkih snaga koje su napale Troju nakon Parisove otmice Jelene, žene njegovog brata Menelaja.

Ahil (Ahilej) – sin Peleja i boginje Tetide, najhrabriji i najjači grčki junak u Trojanskom ratu.Jedino je mogao biti ranjen u petu.

Aleksandar Veliki (356 – 323. pre n. e.) – sin Filipa II, kralj Makedonije, Aristotelov uče-nik. Jedan od najvećih vojskovođa u istoriji.

Nakon učvršćivanja vlasti u Grčkoj i Makedoniji, potukao Persijance na Graniku, Isu i kod Gaugamele. Osvojio Egipat, Persiju i zapadne delove Indije. Osnovao brojne gradove i naz-vao ih, po svome imenu, Aleksandrija. Doprineo spajanju grčke i persijske kulture, čime je otpočela era helenizma.

Antipater (398? – 319. pre n. e.) – vojskovođa Filipa II i Aleksandra Velikog. Vladao Makedonijom kao regent u Aleksandrovom odsustvu, te nakon njegove smrti. Bio je u stal-nom sukobu sa Aleksandrovom majkom Olimpijom (Olimpijadom).

Apolon – sin Zevsa i Lotone, najpoštovaniji među grčkim bogovima. Prenosio je ljudima Zevsovu volju, činio ljude svesnim svoje krivice i pročišćavao ih od

nje. Sprovodio je pravo i proricao budućnost; zaštitnik je umetnosti, useva i stada; dovođen u vezu sa suncem i lečenjem. U Delfima se nalazilo njegovo najpoznatije proročište.

Aristotel (384 – 322. pre n. e.) – grčki filozof iz Stagire. Platonov učenik i saradnik u Akademiji. Osnovao sopstvenu školu u Atini. Vaspitač Aleksandra Velikog. Jedan od na-jvećih filozofa svih vremena, a njegova su dela vršila dugotrajan i uticaj na potonju fi lozof-sku i naučnu misao.

Artemida – boginja divljih životinja, lova, vegetacije, nevinosti i rađanja. Kći Zevsa i Lete, Apolonova sestra bliznakinja. Atal (390? – 336. pre n. e.) – makedonski plemić i Filipov general. Njegova nećaka Kleo-

patra udala se za Filipa, a na njihovoj svadbi Atal je uvredio Aleksandra. Ubijen, po Aleksan-drovom naređenju, nakon Filipove smrti.

Atena – boginja zaštitnica umetnosti i veština, junaka i gradova, rata i mudrosti. Prema Hesodu, iskočila u punom oklopu iz Zevsovog čela. Po mudrosti i snazi, smatrana ravnom Zevsu, Posejdonu i Hadu.

Bitka kod Isa – decembra 333. pre n. e. Aleksandar Veliki je sa 30 000 pešaka i 5 000 konjanika naneo težak poraz Dariju III, čija je voj ska bila iste jačine. Prikaz bitke na ču-venom mozaiku iz Pompeje.

Bitka kod Leuktre – 371. pre n. e. Epaminonda na čelu Tebanaca ( između šesti i sedam hiljada hoplita, par stotina čarkaša i između šest i osam stotina konjanika) pobedio spartansku vojsku, slične jačine, a pod komandom Braside koji je poginuo u bici.

Bitka kod Plateje – 479. pre n. e. saveznička grčka vojska, pod komandom Spartanca Pauzanije, potukla Persijance koje je predvodio Kserkovog generala Mardonija. Ovom po-bedom su od persijske vlasti oslobođene Grčka, Makedonija i Trakija.

Bitka kod Termopila – 480. pre n. e, pod komandom Spartanca Leonide, oko 5 000 Grka dva dana je odolevalo persijskoj vojsci (oko 70 000 vojnika), na čijem čelu je bio Kserks. Kada su Pesijanci opkolili Grke, Leonida je sa tri stotine ljudi branio klanac, do poslednjeg čoveka.

borbena kara – poredak pešadije u obliku kvadrata sa četiri frontalne strane.

borbeni klin – klinasti poredak ili trouglasta formacija konjice, s vrhom okrenutim napred radi probijanja neprijateljskog poretka.

Darije III (335 – 330. pre n. e.) – poslednji kralj dinastije Ahemenida. Porazio ga je Alek-sandar Veliki kod Isa i Gaugamele, a ubijen je od strane svojih satrapa.

Demosten (384 – 322. pre n. e.) – atinski državnik i najveći besednik antičkog sveta. Borio se za nezavisnost Grčke i bio veliki protivnik Filipa II. Čuvene su njegove fi lipike, govori usmereni protiv Filipa II.

Dionis – sin Zevsa i Semele. Grčki bog vina, prolećne vegetacije i ekstaze. U Delfima je prihvaćen zahvaljujući svom daru proricanja, mada je njegovo glavno proročište bilo u Trakiji.

Drijade – hrastove nimfe. džilitaši – vojnici naoružani kopljem za bacanje, tj. džilitom dužine od 0,75m do 1,5 m. efori – najviši državni činovnici u Sparti, koji su mogli da optuže i uhapse svakoga, pa i

kralja. Bilo ih je pet i birani su svake godine. Epaminonda (418? – 362. pre n.e.) – tebanski državnik i vojskovođa. Stvorio je discipli-

novanu vojsku i prvi primenio kosi borbeni poredak. Pobedio je Spartance kod Leuktre (371. pre n. e.) i Mantineje (362. pre n. e.), gde je i poginuo. Njegovom smrću je okončana dom-nacja Tebe.

falanga – neprekidni, zbijeni poredak pešadije u više vrsta, uobičajen u vojskama antičkih država. Broj vrsta je varirao, a najčešće ih je bilo od 8 do 12. Makedonska falanga imala je 16 vrsta. Vojnici su bili lako oklopljeni, ali naoružani izrazito dugim sarisama, kopljima dužine između pet i šest metara.

Filip II Makedonski (382 – 336. pre n. e.) – kralj Makedonije od 359. pre n. e. i Aleksan-drov otac. Reorganizovao pešadiju i konjicu, stvorivši najefikasniju vojsku svoga doba. Posti-gao je prevlast nad Grčkom, kada je porazio kod Heroneje 338. pre n. e. koaliciju grčih država predvođenu Atinom i Tebom. Ubijen je tokom priprema za pohod na Persiju.

Filota – najstariji Parmenionov sin. Komandant hetera, teške makendonske konjice u Alek-sandrovoj vojsci, i jedan od najsposobnijih makedonskih generala. Optužen za izdaju i pogubljen 330. ili 329. pre n.e. Pod mukama, priznao da je Parmenion znao za zaveru.

Gorgon – biće zastrašujućeg izgleda i nakazne glave, koje stanuje u Hadovim dvorima. Kasnije se govori o tri Gorgone, Steni, Eurijali i Meduzi, koje žive na krajnjem zapadu, u vrtu bogova. U kosi su imale zmije, a zubi su im bili slični veprovim. Imale su krila i ruke od bronze. Krv im je bila otrovna, a pogled je mogao da okameni.

Had – Kronov i Rejin sin, bog podzemlja i gospodar mrtvih. Sinonim za svet mrtvih. Podzemni svet. Zajedno sa Posejdonom i Zevsom, vlada svetom.

Harpije – tri kćeri Teumanta i Okeanide Elektre, demoni oluje. Predstavljane su kao večito gladne ptičurine ženskih lica koje dahom zagađuju vazduh.

Hefastion (356 – 324. pre. n. e.) – najbliži Aleksandrov prijatelj i, verovatno, ljubavnik. Nakon Filotinog ubistva, zajedno sa Klitom (zvanim Crni) zapovedao heterima. Umro od ti-fusa, mada se sumnjalo i na trovanje. Aleksandar je planirao da mu izgradi piramidu.

Hekata – boginja podzemnog sveta, poreklom titanka, koja drži ključeve Hadovih kapija i gospodari dušama u carstvu mrtvih. Hraniteljica mladeži. Sedi uz kraljeve kada dele pravdu.

Hektor – trojanski princ, sin Prijama i Hekabe, Andromahin muž. Najveći trojanski junak. Pogubio je Patrokla, misleći da je Ahil. Poginuo u dvoboju sa Ahilom.

Hera – Kronova i Rejina kći, Zevsova sestra i supruga. Zaštitnica braka, gradova i donosi-lac pobede.

Herakle – sin Zevsa i Alkmene, simbol snage. Kada je stupio je u službu kralja Euristeja, ovaj mu je postavio dvanaest zadataka. Poštovan je u svim oblastima antičkog sveta, slavljen kao pobednik, spasilac i kao onaj koji pobeđuje svako zlo. Zaštitnik omladine i atletskih igara.

hiton – kratka haljina od vune ili lana, bele boje, koja se nosila preko golog tela i oko struka je bio prikupljen pojasom.

Homer (oko VIII veka pre n. e.) – legendarni grčki pesnik kome se pripisuju Ilijada, Odis-eja i homerske himne. Njegov život je predmet raznih legendi, a stvaralaštvo je inspirisalo brojne naučne rasprave.

hopliti – teška pešadija stare Grčke. Naoružani dugim kopljima za bodenje (3–4m) i krat-kim mačem. Zaštićeni su bili grudnim oklopom, šlemom, dokolenicama i velikim okruglim štitom (hoplon), po kome su i dobili ime.

Kentauri – bića koja su imala glavu, ruke i bistu čoveka, a trup i noge su im bile konjske. Borbe Herakla i Lapita sa kentaurima simbolišu borbe Grka protiv varvarskih naroda.

Kiklopi – prkosni divovi sa samo jednim okom, iz najstarijih mitova, neprijatelji ljudi i bogova. U mlađim predanjima se pominju tri Uranova i Gejina sina, kiklopi Bront, Sterop i Argej. Njih je iz podzemlja oslobodio Zevs, a oni su mu, u znak zahvalnosti, poklonili munju i grom.

Klit zvani Crni (375? – 328. pre n. e.) – ofi cir u vojsci Aleksandra Velikog. U bici na Graniku spasao život Aleksandru. Nakon Filotine smrti, sa Hefastionom zapovedao heter-ima.U svađi koja je usledila nakon pijančenja, Aleksandar ga je ubio kopljem.

Ksenofon (430? – 355. pre n. e.) – grčki istoričar i prvi teoretičar ratne veštine. Napisao: Anabazu, Heleniku, Kiripediju i mnoga druga dela. Učestvovao je u bici kod Kunakse i pred-vodio povlačenje 10 000 Grka do Crnog mora.

Kserks – kralj Persije od 485. do 465. pre. n. e. Ugušio je ustanke u Egiptu i Vaviloniji, te poveo treći pohod Persijanaca na Grčku. Pretrpeo težak poraz kod Salamine 480. pre n. e, a njegov general Mardonije 479. pre n. e, na isti dan, kod Plateje, na kopnu, i Mikale, na moru.

Maratonska bitka – 490. pre n. e. Odlučujuća pobeda znatno slabijih atinskih snaga, predvođenih Miltijadom, nad persijskom vojskom ReËnik pod komandom Darija I. Maraton-sko polje je približno 40 km udaljeno od Atine.

Nikanor – Parmenionov sin. Komandant hipaspista, elitne makedonske pešadije, u svim velikim Aleksandrovim bitkama protiv Persijanaca. Umro 330. pre n. e. u Baktriji.

nimfe – večno lepe Zevsove kćeri koje žive u prirodi. Prepune su samilosti, a njihova igra odiše životnom radošću. Pratilje su Pana, Hermesa i Artemide. Prema mestu na kome žive, imaju različite imena. Pored izvora, reka i jezera žive najade. Oreade žive na planinama i vrhovima brda, dok u šumama i drveću borave drijade. U moru su nereide.

Odisej – Leartov i Antiklejin sin, kralj Itake. Namudriji i najsnalažljiviji grčki junak tokom Trojanskog rata. Drveni konj je plod njegove ideje. Izdržao desetogodišnje lutanje pre pov-ratka svojoj vernoj ženi Penelopi. Mišljenja su podeljena oko toga da li je on beskrupulozni političar ili mudar i častan državnik.

Parmenion (400? – 330. pre n.e.) – makedonski general u službi Filipa II i Aleksandra Ve-likog. Pobedio Ilire 356. pre n. e. Sklopio mir sa Atinom 346. pre n. e. i učvrstio makedonsku vlast na Eubeji 342. pre n. e. Filip ga je poslao kao prethodnicu u Aziju 336. pre n. e.

Nakon što je Aleksandar krunisan, postao je njegov zamenik. Njegovi sinovi Filota i Nika-nor zapovedali su elitnim jedinicama konjice i pešadije. U svim bitkama protiv Persijanaca komandovao je slabijim, levim krilom vojske, koje je trpelo najveći pritisak neprijatelja.

Aleksandar ga je često kritikovao zbog preterane opreznosti, te obično nije slušao njegove savete uoči bitaka. Ubijen je nakon nedokazanog Filotinog učešća u zaveri, zbog straha da će se pobuniti.

Pelopida (? – 364. pre n. e.) – tebanski vojskovođa i političar, učestvovao u oslobađanju Tebe od spartanske vlasti. Potukao Spartance kod Tegire u Beotiji 375. pre n. e. Učestvovao u Bici kod Leuktre, a poginuo u borbi protiv Aleksandra od Fere.

peltasti – vrsta lake pešadije u antičkoj Grčkoj, nastala u vreme Peloponeskih ratova. Bili su naoružani za blisku i za daljnu borbu, a ime su dobili po štitu polumesečastog oblika (pelta).

Persefona – kći Zevsa i Demetre, Hadova supruga, boginja podzemlja i prirode. Pre nego što ju je oteo Had, zvala se Kora.

Posejdon – Kronov i Rejin sin, jedan od dvanaest bogova sa Olimpa. Sa svojom braćom Zevsom i Hadom vlada svetom. Gospodar je mora ReËnik i svojm trozupcem potresa zemlju i uzburkava more. U Trojanskom ratu bio je na strani Grka. Često je u sukobu sa Zevsom.

satiri – divlji i pohotni demoni šuma, imaju konjske uši, rep i noge. Zajedno sa nimfama i menadama, prate Dionisa. Od IV veka pre n. e, umesto konjskih, dobijaju kozije odlike.

Titani – šest sinova i šest kćeri Urana i Geje. Najmlađi sin Kron podigao je bunu protiv oca, a kada je zaseo na presto oženio se sestrom Rejom. Gutao je svoju decu jer mu je bilo suđeno da ga s prestola zbaci jedno od njih. Reja je sakrila Zevsa, a on je kasnije svrgao oca s prestola, a ostale titane zatočio u Tartar.

Tribali – ilirsko ili tračko pleme koje je naseljavalo današnju Srbiju, od ušća Južne i Za-padne Morave na severu, do Kosova na jugu. Sukobljavali se sa Filipom II, ali su priznavali njegovu vlast. Pobunili su se nakon njegove smrti. Porazio ih je Aleksandar Veliki 334. pre n. e. kod ušća Liginusa u Dunav.

Zevs – sin Krona i Reje. Zbacio Krona i Titane s vlasti i postao vrhovni vladar bogova i ljudi. Oružje su mu munja i grom, a simbol orao. Često je bio u sukobu sa ženom Herom zbog svojih preljuba. Mnogi mitski vladari i junaci su Zevsovi sinovi ili potomci. Najstarija svetilišta su u Dodoni i u Likeju, u Arkadiji. Smatra se da se u Olimpiji borio sa Kronom oko vlasti, mestu gde su se održavale igre u njegovu čast.

BELEŠKA O AUTORU

David Gammel je do sada objavio tridesetak romana i mnogi ga smatraju najboljim britan-skim piscem epske fantastike. Vrlo mlad, sa 18 godina, počeo je da piše za dnevne novine: London Daily Mail, Daily Mirror i Daily Express.

Prvi roman Legenda objavio je 1984. godine a od 1986. godine potpuno se posvetio pisanju. Pisao je pod pseudonimom Ros Harding.

Njegova su dela publikovana u tematskim edicijama i u vidu ilustrovanih romana. Ce-lokupno delo Dejvida Gemela razvrstano je na nekoliko ciklusa. Najpoznatiji su Priče Drenaja, Kamenje moći, Rigante, Troja…

Gemel slika složene likove sa istančanim osećajem za humor uz neophodnu dozu realnosti. Čitanje njegovih dela je više od zabave – ono nadahnjuje. Složene i povremeno zamorne ratne strategije čine pripovedanje ubedljivim i čitaoca brzo i lako vode kroz priču.

SADRŽAJ KNJIGA

KNJIGA I, 352. pre n. e. Polje Krokus, leto 13 Mala Azija, leto 27 Pela, Makedonija, leto 36 Pela, Makedonija, jesen 57 Pela, jesen 72 Hram, Mala Azija 77 Kraljevina Makedona 83 Makedonija, granica sa Trakijom 90 KNJIGA II, 352. pre n. e. Šume Olimpa 99 Kameni krug, vreme nepoznato 105 Šuma kentaura 118 Planine Pinda 148 Brda u Arkadiji 158 Gorgonova šuma 166 KNJIGA III 352. pre n. e. Litice Arkadije 203 Ravnica Mantineje 218 Tegejski klanac 219 Sparta 242 Brda Giteuma 265 Sparta 270 Polje krvi 285 Sparta 291 Polje krvi 294 Divova kapija 307 KNJIGA IV Mijeca, 337 pre n. e. 325 Pela, leto 337 pre n. e. 330 Hram, Mala Azija 343 Letnja palata, Ega 354 Ega, sredina zime 337 pre n. e. 362 Pela, sredinom zime 364 Reka Aksios, zima, 337 pre n. e. 370 Ega 378 Pela, zima, 337 pre n. e. 379 Ega, leto, 336. pre n. e. 386 Ruševine Troje, zima, 335. pre n. e. 389 Velika Frigija, 336. pre n. e. 393 Jonija, proleće, 334. pre n. e. 402

Planina Ida, 334. pre n. e. 405 Reka Granik, 334. pre n. e. 411 Is, jesen, 333. pre n. e. 420 Bitka kod Isa, 333. pre n. e. 425 Lind, Rodos, 330. pre n.e. 431 Suza, Persija, 330. pre n. e. 439 Grad Elam, 330. pre n. e. 446 Vavilon, leto, 323. pre n. e. 451 Praznina, vreme nepoznato 454 Grad pored mora, vreme nepoznato 457 Kapija, Sparta, 352. pre n. e. 460 Bibliografija 464 Rečnik 467 Beleška o autoru 475