David Gammel-mracni Princ

  • View
    193

  • Download
    19

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Gemmel novel

Text of David Gammel-mracni Princ

MRANI PRINC

David A. Gemmell

DARK PRINCE

U Mranom princu, nastavku romana Parmenion - Lav Makedonski, Dejvid Gemel nas vodi u svet prepun magije i stvorenja iz grkih legendi. Ponovo se susreemo sa Parmenionom, Filipom Makedonskim, Diri i Atalom, ali tu su i deak Aleksandar Makedonski, Aristotel, kentaur Hiron, Gorgon, minotaur Bront i mnogi drugi junaci koji e itaoce povesti na neverovatno putovanje kroz istoriju i mitove antike Grke. Gemel nam, pored prie o veitoj borbi dobra i zla, nudi i priu prepunu ljubavi prema voljenoj osobi, detetu, domovini i onim vrednostima koje ine razlog postojanja svakog oveka.

Mrani princ je posveen, s velikom ljubavlju, svim mojim prijateljima u Randomu, prolim i sadanjim, kao i svima onima koji su iskusili znaenje izreke: to glasnije govore o svojoj asti, mi bre prebrojavamo kaike. Zahvaljujem se mojim urednicima Debori Bejli, aron Vud i Din Maund. Hvala Valeri Gemel, Idit Grejem, Steli Grejem, Stenu Nikolasu i Tomu Tejloru na sugestijama i neprocenjivim savetima.

KNJIGA I, 352. pre n. e. PELA, MAKEDONIJA, leto Zlatokosi deak je sedeo sam, kao i obino, i pitao se da li e njegov otac umreti danas. Nedaleko odatle, s druge strane kraljevskog vrta, njegova dadilja je razgovarala sa dvojicom straara koji su ga uvali preko dana. Vojnici, ratnici mrkog pogleda, nisu gledali u njega, uzvrpoljili bi se kad god bi im priao. Aleksandar je navikao na takvo ponaanje. Iako je imao tek etiri godine, on je to razumeo. Sa tugom se seao prethodnih dana, kada je njegov otac u punoj ratnoj spremi etao po istoj batenskoj stazi, sa oklopom blistavim na suncu. Bio je tako velianstven sa svetlucavim gvozdenim ploicama oivienim zlatom i est zlatnih lavova na grudima da je Aleksandar ispruio ruku da ga dotakne. Ali kada je njegova ruka krenula napred, Filip je brzo ustuknuo. Ne dodiruj me, deko! obrecnuo se. Neu te povrediti, oe proaputao je princ, gledajui u lice koje je prekrivala crna brada, lice sa slepim desnim okom ispod runog oiljka na obrvi. Doao sam da se oprostim promumlao je Filip i da ti kaem da bude dobar i marljivo ui. Hoe li pobediti? upitao je deak. Pobeda ili smrt, deko odgovorio je kralj, kleknuvi da pogleda sina u oi. Izgledao je oputeno, mada je zadrao kruti izraz. Neki misle da ja ne mogu pobediti. Seaju se da me je Onomarh pobedio proli put. Ali proaputao je kada mi se strela zabola u oko, pri opsadi Metone, rekli su da u umreti. Kada me je uhvatila groznica u Trakiji, ljudi su se kleli da mi je srce prestalo da kuca. Ali ja sam Makedonac, Aleksandre, i ja ne umirem tako lako. Ja ne elim da ti umre. Ja te volim reklo je dete. Za samo jedan tren Filipovo lice se smekalo i on je podigao ruku kao da e pomaziti sina. Ali je taj tren proao i kralj se podigao. Budi dobar ree. Misliu na tebe. Deji smeh dopre do Aleksandra i trgnu ga iz zamiljenosti. uo je ciku ostale dece iz palate, s druge strane batenskog zida. Uzdahnuvi, zapitao se ega li se igraju lova na kornjau ili moda Hekatinog dodira. Ponekad ih je posmatrao sa prozora svoje sobe. Jedno dete bi bilo Hekata, boginja smrti, pa bi jurilo druge, trailo njihova skrovita, a kada bi ih dodirnulo, pretvaralo ih je u robove. Igra bi se zavravala kada bi sva deca bila pronaena i pretvorena u robove smrti. Aleksandar zadrhta iako je bio na suncu. Niko ga nije zvao da uestvuje u njihovim igrama. On pogleda u svoje male ake. Nije hteo da ubije psa, voleo je to tene i trudio se da bude smiren dok bi ga mazio. Ali jednog dana, razigrano tene je skoilo na njega i oborilo ga a njegova ruka je poput zmije poletela i lupnula ga po vratu. Ukoenog pogleda, pas je istog trenutka pao, trzajui noge. Uginuo je za nekoliko sekundi, ali je jo gore bilo to to se ubrzo nakon toga raspao i ispunio zadahom smrti vrt. Ja nisam kriv eleo je da kae. Ali znao je da jeste, znao je da je proklet. Ptice su pevale u kronjama visokog drvea i Aleksandar se nasmei kada ih ugleda. Sklopivi svoje zelene oi, on dopusti da ga ispuni ptija pesma, da se pomea sa njegovim mislima. Ptiji poj je poeo da dobija znaenje i on je mogao da ga odgonetne.

Nisu to bile rei ve oseanja, strah, siuni bes. Ptice su vritale upozoravajui jedna drugu. Aleksandar podie pogled i zapeva. Moje drvo! Moje drvo! Bei! Bei! Moje drvo! Moje drvo! Ubiu te ako ostane! Deca ne bi trebalo da pevaju o ubijanju ree dadilja otrim tonom, pribliivi se, ali ne sasvim; uvek je ostajala van njegovog domaaja. To ptice pevaju odgovori joj on. Trebalo bi da ue, sunce je vrelo. Deca se jo uvek igraju s one strane zida usprotivi se on. A ja volim da sedim ovde. Uradie kako ti je reeno, mladi prine! viknu ona. Njegove oi zaplamtee, gotovo je mogao da uje neki mrani glas unutar sebe kako mu apue: Povredi je! Ubij je! On proguta knedlu, stiavajui plimu besa. Poi u ree mekim glasom. Ustade i krenu ka njoj, ali se ona brzo izmaknu u stranu kako bi on proao; polako ga je sledila dok je iao ka svojoj sobi. Saekao je da ona ode, a zatim se iskrao u hodnik i potrao ka prostorijama svoje majke. Gurnuvi vrata, provirio je unutra. Olimpija je bila sama i kada je uao, nasmeila se, rairivi ruke. On joj pritra i zagrli je, zagnjurivi lice u meku kou njenih grudi. Nikada nije postojao neko tako lep kao njegova majka, i on se jo vre pribi uz nju. Vreo si ree Olimpija i skloni njegovu zlatnu kosu sa ela, mazei ga. Napunila je au vodom, a on je pohlepno ispi. Da li su asovi bili dobri danas? upitala ga je. Nema asova, majko. Stagra je bolestan. Kada bih imao ponija, da li bi i on umro? On ugleda bol na njenom licu dok ga je privlaila sebi i tapala po leima. Ti nisi demon, Aleksandre. Ti poseduje veliki dar, ti e biti veliki ovek. Ali, da li bi poni umro? Mislim da bi priznade ona. Ali kada bude stariji, nauie kako da obuzdava svoj talenat. Budi strpljiv. Ja ne elim nikoga da ubijem. Jue sam uspeo da nateram pticu da mi sleti na dlan. Sedela je tamo dugo pre nego to je odletela. Nije uginula. Stvarno! Kada ti se otac vrati u Pelu, otii emo na more i ploviemo na amcima. Svidee ti se to. Povetarac je hladan, plivaemo. Hoe li se on vratiti? upita Aleksandar. Neki ljudi priaju da e ga Fokiani ubiti. Govore da je gotovo sa njegovom sreom, da su ga bogovi napustili. uti! proaputa ona. Nije pametno izgovarati takve stvari. Filip je veliki ratnik, a ima i Parmeniona. Fokiani su ga ve pobedili, pre dve godine ree deak. Dve hiljade Makedonaca je poginulo. Sada nam Atinjani pljakaju obale a Traani su se okrenuli protiv nas. Ona klimnu i uzdahnu. Previe toga uje, Aleksandre. Ja ne elim da on umre, iako me ne voli. Ne sme to da govori! Nikada! vrisnu ona, uhvativi ga za ramena i prodrmavi ga estoko. Nikada! On te voli. Ti si njegov sin. Njegov naslednik. To me boli on proaputa, sa suzama u oima. Izvini ree ona privlaei ga u zagrljaj. Toliko ima toga to bih elela da ti kaem, da ti objasnim. Ali jo si premlad. Shvatiu uveravao ju je. Znam. To je razlog zbog kojeg i ne mogu da ti kaem.

Sedeli su u tiini neko vreme, Aleksandar je osetio toplinu i pospanost u naruiju svoje majke. Vidim ih sada ree on pospanim glasom. Polje je pokriveno cvetovima ute i purpurne boje. A tu je i otac u svom zlatnom oklopu. Stoji pored velikog sivca, Aheja. A vidim i neprijatelje. Oh, majko, ima ih na hiljade. Vidim njihove titove. Gledaj! Tamo je znak Sparte, i sova Atine i, ne znam ta jo, ali vidim oznake Fere i Korinta, toliko ih mnogo ima. Kako da ih otac sve pobedi? Ne znam proaputa Olimpija. ta se deava sada? Poinje bitka odgovorio je deak. POLJE KROKUS, leto Filip Makedonski protrlja oiljak iznad svoga slepog oka, gledajui ka fokianskoj vojsci, udaljenoj pola milje. Vie od dvadeset hiljada peadinaca bilo je postrojeno na ravnici, s hiljadu konjanika u produetku, desno iza njih. On pogleda makedonsku liniju, koju je sainjavalo petnaest hiljada peaka postrojenih u centru i tri hiljade konjanika rasporeenih na oba krila. Polje je bilo prekriveno purpurnoutim i rozebelim cvetovima i njemu se u tom trenutku uinilo skoro nezamislivim da e za nekoliko trenutaka stotine, moda i hiljade ljudi izgubiti ivote, a njihova krv natopiti zemlju. Pomisao da e ti cvetovi brzo biti zgaeni i pretvoreni u prainu ispod poutele trave Krokukog polja izazvala je u njemu aljenje i oseaj da ini zloin prema bogovima lepote. Ne budi glup, rekao je sebi. Ti si izabrao ovo bojite. Bilo je ravno i pogodno za konjicu, a Filip je zapovedao kopljanicima iz Tesalije, najboljim konjanicima u Grkoj. Dva dana ranije, munjevitim marem preko pliaka reke Penej, makedonska armija je iznenadila branitelje lukog grada Pagase. Grad je osvojen za tri sata. U sumrak su Makedonci koji su stajali na grudobranima ugledali ratne trireme Atinjana kako mirno plove preko zaliva. Ali, poto je Pagasa osvojena, trireme nisu imale gde da pristanu vojnici koje su prenosile nisu mogli da pomognu neprijatelju. Najblii plitki zaliv bio je udaljen dan plovidbe i etiri dana mara, tako da bi atinska armija stigla prekasno. Kako je na taj nain od atinskog napada bio osiguran s lea, Filip je bio samouvereniji pred predstojeu bitku. Ovoga puta Onomarh nema gde da sakrije svoje ogromne katapulte, nema strmih, drveem obraslih planina, sa kojih moe poslati leteu smrt. Ne, ovo je bitka oveka protiv oveka, protiv armije. Filip se jo uvek, s uasom, seao ogromnog kamenja koje je padalo s neba na Makedonce, i jo je uo uasavajue krike smrskanih ljudi na izdahu. Ali danas e biti drugaije. Danas su anse podjednake. A ima i Parmeniona. Pogledao je nalevo, traei Spartanca, i ugledao ga kako jae uz krilo vojske i razgovara sa jahaima, umiruje mlae vojnike i podie raspoloenje veterana. Filipa obuze bes. Spartanac je doao u pomo Makedoniji sedam godina ranije, kada je nacija bila opkoljena neprijateljima sa svih strana. Njegove strateke vetine su bile velike i znaajne, on je Filipovu neiskusnu armiju, koju su inili seljaci i zemljodelci, pretvorio u silu od koje su narodi zazirali. Voleo sam te tada, pomisli Filip, s